Zvuk tišine

Zvuk
tišine

Slavica
Mijatović

Zvuk
tišine

„Svojim ulicama hodam, svoj ritam pratim. Ja sam sve, i
Univerzum, i Početak i Kraj, i san i java, odluka i delanje.
Sve sam. I spoznaja, i svetlost i tama, i Ego i Duša, i borba
između ovo dvoje. Jednostavno – Čovek“.

U početku beše Univerzum, početni um i sve ostale energije
izašle iz njega.

Imali su svoje četiri strane, baš kao i ljudsko telo, sastojali se samo iz
čistote. Zvezde i druge planete bile su im igračke. Imali su slobodu da žive u
raznim dimenzijama, gde su poželeli, bez ograničenja. U tome i jeste cela
ova drama nastala. Previše slobode su dobili od Vrhovnog, koji je njih
najviše voleo. Ostala svetlosna bića stvorena su da nemaju slobodnu volju,
poput raznih vrsta anđela. Njih je Univerzum stvorio isključivo "čiste".
Slobodna stvorenja, duše, miljenici glavnoga, lutali su u svojoj dečijoj igri,
stvarajući nove svetove, u ljubavi i neograničenosti, bez ikakvog znanja o
nečemu izvan.
I baš tada, nastade planeta kakvu još nisu videli. Miljenica Vrhovnog,
obojena u plavo, prepuna zelenila i čudesne pojave koju nazvaše "voda".
Njeno tlo bilo je meko i iz njega je izrastao svet biljki, najlepši ukras koji
videše svetlosna bića. Miris cveća oduze im dah, lepota svake latice mamila
ih je da se zadržavaju na planeti koju nazvaše "Zemlja". I dopusti im
Vrhovni da im ona bude glavno utočište, nakači im Sunce da podeli dan od
noći, kako bi noću uživali u sjaju zvezda, pa im nakači i Mesec, da bude
glavni ukras noćnog neba. Deca Svemira bila su najsrećnija deca. Anđeli su
ih posećivali i divili se planeti koja je bujala od lepote.
Nakon izvesnog vremena, koje je postojalo na Zemlji, za razliku od
nematerijalnog sveta iz kojeg su došli, duše počeše da se ponašaju
svojevoljno, bez volje Tvorca. Njihovu čistu energiju osenčilo je pitanje koje
do sada niko u svetu svetlosti nije postavio: "Ako je Vrhovni stvorio materiju
i mi smo stvorili materiju svojim rečima i mislima, možemo li i mi sami da
postanemo materija? Da se stopimo sa prahom zemaljskim i da osetimo
materijalna zadovoljstva?"
" Mi možemo sve! " - složila su se bića dok je svetlost obasjavala plavu
planetu. I tako, bez saglasnosti Tvorca stvoriše snagom svoje misli figuru po
svom obličju. Od zemlje nastade telo i organi, stopiše ga sa vodom diviše
mu se. Napraviše figure u raznim bojama kože, očiju i kose. U tom se anđeli
spustiše sa upozorenjem od samog Vrhovnog uma.

" On vam neće zabraniti da taj korak učinite, jer je protiv Njegovog zakona
da vam nešto brani, stvoreni ste slobodni. On vas upozorava da će te izgubiti
sebe ako se stopite sa materijom. Imaćete nešto što se zove zemaljski život i
iskusićete ono što se zove bol. Odvojićete se od svog pravog postojanja i
zaboraviti ko ste. Da bi izgradili svet ovih bića, morate znati da su ovo i
mnoga druga stvorenja učinila na drugim planetama i doživela svoj pad. I
da morate posetiti jednu od planeta da bi videli sta vam sleduje."
Uporni u svojim namerama, stvorenja posetiše planetu na kojoj otkriše život
sličan zemaljskom i zastadoše gledajući u stvorenja kakva oni nisu bili. Muško i
žensko. Jer duše su bile bespolne, bez ikakve svesti o razlikama. Gledajući u
ono što se zove ljubav telesna, shvatili su na šta ih Tvorac upućuje. Trebalo je
stvoriti čoveka i ženu. Ali nisu znali da je ova planeta doživela duhovni rast
nakon mnogo hiljada godina. I da u tim telima stanuje neka druga energija, da
nisu svi isti. Vratili su se na Zemlju i od onih figura stvarali muško i žensko.
Sve za njih beše igra, zaboraviše na reči anđela i samog Izvora. Želja za
telesnim iskustvom, bila je najjača od svega. Ali, kako? Postavilo se pitanje, čiji
odgovor je doprineo čuvenom "padu iz Raja".
Sve duše, a bilo ih je dva miliona, složiše se u isti mah šta treba činiti. Svako
će se raspoloviti na dve duše, jedna će naseliti muško telo, druga žensko.
Tako će razvijati svet na Zemlji i iskusiti telesnu ljubav. U tom dobiše još
jedno, poslednje upozorenje: "U mukama će svako od vas da provodi dane
na ovoj planeti ako ne pobedite telesni um!"
Ali duše nisu znale šta je "bol", "patnja", "muka". Toliko moćni, nisu
verovali da će novi oblik života biti daleko teži od njihove igre.
U tom trenutku, kada su se duše razdvajale na pola, desio se prasak u
Svemiru. Izmenio se Univerzum, ništa više nije bilo isto.
I svaka polovina, useli se u telo figure koju je poželela.
"Uselićemo se i onda ćemo se ponovo spojiti jedno sa drugim, i stvorićemo
čoveka ljubav. Vidimo se u novoj igri!" - zadovoljno rekoše duše jedna
drugoj, sada ih je bilo duplo više.
I napustiše svoj Raj. Zaboraviše ko su, jer ih je telesni um prevario. Nisu
mogli da se sete ko su i da imaju magnetično poreklo, da mogu stvarati
mislima, i da se to dešava automatski.
Sada ljudi, krenuše u svoj mukotrpan razvoj. A polovine se i dalje traže, kroz
vekove, od Postanja. Prošle su hiljade godina dok im to sećanje nije
probuđeno. Iz života u život, duše shvatiše da se moraju čistiti od

prvobitnog pada. Svaka nova inkarnacija, nova šansa. Onda smisliše jednu
od najbolnijih tehnika koje će pomoći da stvorenja ljudi, dostignu viši
stepen svesti. Pre nego se rode u novom telu, iskreiraće život dole, da se
sretnu polovine, s tim što će ona u telu žene prepoznati ovog drugog, dok
muškarac neće ništa znati o tome. Bežaće od nje, u svojoj nesigurnosti i
strahu od svega, ona će juriti za njim u tolikoj želji, da će spoznati sebe i
setiti se svoje duše. Ljudska stvorenja će tako doživeti duhovni napredak.
Ona će dobijati pomoć Univerzuma i patiće mnogo. Njegov plamen
osvestiće njeno podsvesno i spaliće sve loše u njoj. U isto vreme, muška
polovina dok beži, spoznaje sebe, ali na drugi način, nesvesno, menjaće se
iznutra a negiraće to sve dok ne stane. Kada se umori, pogledaće se u oči i
prići svojoj izgubljenoj polovini.
Ovo je priča poznata nama danas, kao Blizanačke duše, Blizanački
plamenovi, Begunac i Gonitelj.

Negde, nekada davno…

“Nevesto moja, sestro moja…”- govorio je Solomon svojoj ljubavnici dok
nije mogao da se nagleda svog odraza u ogledalu. “Da sam žena, bio bih kao
ti, da si muško, bila bi kao ja, moja dušo!” Kraljica od Sabe bila je njegova
polovina još iz čuvenog Pada, kad su deca Univerzuma poželela telesnu
ljubav da iskuse. Zato joj se obraćao takvim rečima…nevesta i sestra. Duša
bliznakinja. Njihova odaja bila je zaključana i mirisala je na ljiljane. Kraljica,
čuvena po svojoj dobroti i veštinom vladanja, poznata kao kraljica od Sabe,
želela je upoznati njega koji joj je prorečen. Kako dugo nije imala ni ljubavi
ni čoveka koji bi joj ispunio biće, naredila je da joj dovedu najbolje proroke i
zvezdare, da bi poslušala nešto o samoj sebi. I svi joj istu sudbinu
prorekoše: “Tvoj dvojnik je kralj Izraela, odabranog božjeg naroda. Živi sa
mnogo žena a duša mu je prazna. Piše molitve Bogu a moć mu je
neograničena. Poznaje božije zakona a krši ih i izgradio je hram o kojem će
se pričati do kraja vremena. “
Kraljica je poželela upoznati svoju drugu polovinu. Od malena su je učili da
preuzme presto i služi narodu, i bila je dobra u svojoj službi i vladanju. Ali je
poznavala i tajne koje su ljudska istina, stidljivo prepričana. Okupila je žena
svoje najvernije sluge i krenula na put. Bilo joj je jasno – postala je Gonitelj.

Spremna na odbijanje, spremna na sve, pa i na razočarenje, pristala je
pratiti svoje srce. Nije znala kako izgleda a već ga je volela.
Solomon se pojavio u svom punom sjaju jednog vladara, dok je osećao da ga
nešto iznutra peče i u isto vreme, i ubija i oživljava. Spokojna žena, sa
iskrenim osmehom pobednika, smeškala se zadovoljno i zadivljeno.
Magnetna sila i neopisiva toplina ispuniše je i ona ugleda pred sobom svoju
životnu svrhu, prorečenu sudbinu. Nije se dugo mučila kao Gonitelj,
zahvaljujući kraljevom znanju. On je shvatio zašto mu je ova žena poznata,
kao da ju je viđao godinama, a nije. Prvi put pred njim stoji a on oseća
nemir i strah. Svetlost njene duše obasjavala je tamu njegove duše i
uznemirila ego. Nije više želeo ništa i nikoga, osim ljubavi sa njom. Od tada,
postojala je samo jedna, ali koja nije mogla ostati sa njim da živi. Nije htela
da ostavi svoj narod. To nije sprečilo da se viđaju kada požele.
“Moj dragi, među ljiljanima”- govorila mu je dok se osećala ženstveno, po
prvi put od rođenja. Telo ovog muškarca želela je da prilepi uza sebe,
osećala je njegov dodir i fizičko prisustvo i tokom razdvojenosti. Ovo je bilo i
više od ljubavi, jer blizanačka ljubav je iznad svega i duhovni blizanci osete
da nisu od ovoga sveta.
I jednom prilikom, on reši da joj oda svoju najveću tajnu. Ono što je njegova
svrha postojanja i što je teret njegovih dana.

"Ono što ja znam, ljudi neće saznati ni hiljadama godina ispred nas. Mnogi
će o tome knjige pisati neće znati gorku istinu. Da čuda nisu čuda, već se
stvarno zbilo ovako... Kada su duše naselile Zemlju i ova tela, koja sebi
skrojiše, pojavili su se sa drugih planeta i oni slični nama. Koji su doživeli
Pad i lutali nebesima za spasom. Neki su odgovor pokušali naći ovde. A duše
zbunjene, tek nastala ljudska stvorenja, prihvatiše došljake iz Svemira kao
božanstva. I tako se dogodi da su silazili ovamo u svojim kočijama i usadili u
ljudske umove lažno znanje, da su nas oni stvorili. Kako je vreme prolazilo,
neke duše su se probudile i stvarale svoj svet, dok je ostali deo sveta plakao
u krvi i nemoći. U Egiptu je postojalo čudo koje će tek u nekom od narednih
svetova, ponovo biti pronađeno. Umesto plamena sveća, svaki dom imaće
svetlost, kao sunce iznad glave. I to će biti opasno, samo će se time baviti oni
koji imaju znanje.”

“Dragi moj, da li je to priča o nebeskoj mani i Zavetnom kovčegu koji je
hranio tvoj narod dok su lutali pustinjom?”

“O tome ti pričam, o stvari koje ljudsko oko još nije videlo, osim sinova
Izrailjevih. Ali to nije poslato sa nebesa, već su stvorili umovi među
narodom, oni koji su probudili svetlost u sebi. Nestali su i ostavili ovu
spravu da proizvodi hranu, ali je neke i ubila sila iz nje. Prirodna sila kojom
nisu znali da rukovode.”

“Kažeš da su nestali? Zar nisu trebali pomoći plemenima Izraela da pronađu
lakši put?”
“Tako je zapisano. Pronašli su svoj put kojim ne bi drugi krenuli. Čoveku
nije zapisana sudbina, nego je ponuđeno više puteva. Sudbina je probuditi
se ili ostati uspavan u telu.”
“A kome si Hram izgradio?”
“Onom koji je stvorio duše, tvorcu Svemira. Doveo sam najboljeg graditelja,
koji je jedan od probuđenih umova, bio…Njegovim darom i čudesnim
rukovođenjem, Hram je brzo izgrađen, onako, kako je trebalo. Hiram je bio
jedan od umova kakvi su pomoću prirodne sile stvorili Zavetni kovčeg. Moj
greh je što ga nisam sačuvao. Ubili su ga radoznali, poželeše da saznaju
tajne ljudske. Od kada se to desilo, pišem pesme tvorcu Svemira, da bih
svoju savest umirio.”
Žena ga je milovala po kosi i spajala svoje usne sa njegovim. Poljubac je
spajanje Blizanaca, prenos energije, posle čega ništa nije isto u njihovim
životima.
“Sve sam čula. I za Hirama i čudesne ljudske moći. Samo nisam znala da
čuvaš tu stvar. Pokaži mi Zavetni kovčeg.”
“Što je moje i tvoje je. –odgovorio je Solomon i odveo svoju dragu u Hram,
pred Zavetni kovčeg. Za takvu dragocenost, glavni graditelj Hrama, odvojio
je posebnu odaju, gde niko osim glavnih sveštenika nije smeo ući. Ograđen
zlatnim lancima, na počasnom postolju stajao je kovčeg, dugačak oko 1,5m i
širok oko 75cm. Daleko manja tvorevina i na izgled jednostavnije od one
koju je kraljica imala u svojoj viziji. Napravljen od drveta, svetlo braon boje,
i pozlaćen samo na ivicama. Na poklopcu nalazile su se dve figure anđela
raširenih krila i te figure bile su pozlaćene. Na sve četiri strane bila su po

dva kruga, napravljena od nekog jakog materijala, gde su položeni štapovi,
kako bi se kovčeg mogao nositi. Očigledno je nešto preteško u njemu bilo, a
i opasno.
Kraljica je, pomalo zbunjena, prišla ogradi od zlatnih lanaca, želeći da se
uveri kako je ovo stvarnost.
“Šta je u njemu?”- progovorila je skoro šapatom.
“Nismo ga otvorili nikada. Samo Hiram kojeg ubiše oni što su gradili Hram
sa njim. Videli su ga jedne večeri da je otvorio poklopac i pokušao izvaditi
što je unutra. Zatim je opazio da ga prate i napustio odaju. Meni je obećao
da će mi preneti znanje, ali uzalud. Sveštenici ulaze u odaju, oni su ga i
preneli ovamo, iz porušenih odaja moga oca, cara Davida. On je poznavao
tajnu, koju mi nije preneo, jer me je hteo zaštiti od sile iz kovčega. Rekao mi
je da ovo više nikome nije potrebno. Unutra postoji stvar koja je pravila
hranu za sav naš narod tokom četrdeset godina lutanja do svoje zemlje. “
“Da li postoje danas takvi ljudi? “
“Postoje i kriju se. Njihova moć probuđena je i oni mogu stvarati sve što
drugi ne mogu. Ali ih ubijaju poklonici lažnoga gospoda. I ja, draga moja,
lažem da sam Jahvi sagradio ovaj hram i da nemam ništa sa Valom. Živim u
laži i ostavljam svoje pesme za neke buduće dane, kao što je i moj otac
radio.”
“Objasni mi razliku između dva boga? Toga sam se oduvek plašila. Čiji ste vi
poklonici. Moj narod poštuje božanstva u prirodi, za nas je i voda i vazduh
božanstvo.”
“Teško pitanje, čiji smo poklonici, još teži odgovor. Kada je nastao čovek,
Vrhovni um Svemira poslao je anđele da pomognu novim bićima, da ostanu
čisti i da se krv ne prolije. Ne samo ljudska, već i životinjska. Jer su duše u
materijalnom telu upale u zamku zemaljskog uma, koji nije ništa osim
iluzija i taština. Ljudi su trebali da žive od biljaka i vode, a životinje da im
služe za osećaj da brinu o nekome. Nije trebalo biti patnje i bolesti, niti bi
smrt bila nešto čega se plaše. Ali onda se pojavio Jahve. Sa mračne planete
gospodar, koji je željan moći i ruganja novim bićima. Njegova planeta
hiljadama godina bori se za opstanak, jer su njena deca zaboravila ko su.
Tamo nema nikoga ko bi doneo svetlo, pa ni anđeli na nju ne svraćaju više.
On je doneo njihov način života na našu planetu, on je u tome uspeo jer
imaju isti zemaljski izgled kao mi. On je okrenuo ljude protiv sebe samih i

protiv životinja. On je zaveo faraone u Egiptu, da vladaju tako što će narode
pod sobom držati u tamnici, da im robuju. On i njegove sluge sleteli su u
svojim kočijama nebeskim i stvorili priču o bogu Ra, zasenili im umove, a
potom su isto to uradili i sa našim narodom. Plemena sinova Izraela, postali
su robovi i trebao im je spas. Javio im se kao strogi otac koji će ih izvesti ako
mu budu poslušni. I tako su, četrdeset godina tražili ovu zemlju, rađali se i
umirali nesrećni. Moje poreklo vodi od sinova svetlosti, ljudi koji su se setili
sebe. I ti su napravili ovaj kovčeg koji je proizvodio hranu za sve naše
izgubljene i gladne.”
“Čula sam za manu nebesku. Sigurno je to unutra.”
“Jeste,ali čekamo da nam dođe neko ko ima znanje. - zamišljeno je
odgovorio dok je senka brige prelazila preko njegovog lica. – Voleo biha da
ga odneseš sebi ako napustim ovaj svet pre tebe.”
Kraljica se uplašeno trgla, tuga je ispunila. “Ne želim to da slušam! “
“Svakom telu dođe kraj i vraćamo se kući. Do nove igre.”
Ona ga je zagrlila i spustila glavu na njegovo rame. “Samo želim natrag u
naše odaje.”
U to vreme, dok je Solomon krio svoj pravi identitet i često primao kraljicu
od Sabe u svoj dvorac, nastala je njihova pesma, poznata kao “Pesma nad
pesmama”. Ljubavni stihovi koji opisuju pravu ljubav u ljudima,
zaljubljenost i čežnju dok su razdvojeni, dok se traže i pronalaze. Za neke
dve decenije, Hram u Jerusalimu posetio je princ od Sabe, budući kralj.
Posetio je svog oca i odneo iz Hrama tvorevinu kojom je znao da upravlja.
Zavetni kovčeg odneo je sin kralja Solomona i kraljice od Sabe.
Stihovi iz “Pesme nad pesmama”
2:14 Golubice moja u raselinama kamenim, u zaklonu vrletnom! Daj da
vidim lice tvoje, daj da čujem glas tvoj; jer je glas tvoj sladak i lice tvoje
krasno.
2:16 Moj je dragi moj, i ja sam njegova, on pase među ljiljanima
3:1 Na postelji svojoj noću tražih onog koga ljubi duša moja, tražih ga, ali
ga ne nađoh. 3:2 Sada ću ustati, pa idem po gradu, po trgovima i po
ulicama tražiću onog koga ljubi duša moja. Tražih ga, ali ga ne nađoh. 3:3
Nađoše me stražari, koji obilaze po gradu. Videste li onog koga ljubi duša
moja.

3:4 Malo ih zaminuh, i nađoh onog koga ljubi duša moja; i uhvatih ga, i
neću ga pustiti dok
ga ne odvedem u kuću matere svoje i u ložnicu roditeljke svoje.

4:7 Sva si lepa draga moja, i nema nedostataka na tebi. 4:8 Hodi sa mnom
s Livana, nevesto, hodi sa mnom s Livana, da gledaš s vrha amanskog, s
vrha senirskog i ermonskog, iz pećina lavovskih, s gora risovskih. 4:9
Otela si mi srce, sestro moja nevesto, otela si mi srce jednim okom svojim i
jednim lančićem s grla svog. 4:10 Lepa li je ljubav tvoja, sestro moja
nevesto, bolja je od vina ljubav tvoja, i miris ulja tvojih od svih mirisnih
stvari. 4:11 S usana tvojih kaplje saće, nevesto, pod jezikom ti je med i
mleko, i miris je haljina tvojih kao miris livanski. 4:12 Ti si kao vrt
zatvoren, sestro moja nevesto, izvor zatvoren, studenac zapečaćen.
4:16 Ustani severe, i hodi juže, i duni po vrtu mom da kaplju mirisi
njegovi; neka dođe dragi moj u vrt svoj, i jede krasno voće svoje.
5:1 Pođoh u vrt svoj, sestro moja nevesto, berem smirnu svoju i mirise
svoje, jedem saće svoje i med svoj, pijem vino svoje i mleko svoje; jedite,
prijatelji, pijte, i opijte se, mili moji!
5:2 Ja spavam, a srce je moje budno; eto glasa dragog mog, koji kuca:
Otvori mi, sestro moja, draga moja, golubice moja, bezazlena moja; jer je
glava moja puna rose i kosa moja noćnih kapi.

Sirmius, 305. godina (današnja Sremska Mitrovica)

“ Care, gospodaru, oni su sve uradili kako ste poželeli! Četvorica čuda čine, a
pridružio im se i peti, imaju učenika. Kip bogu Sunca, visok 25 stopa,
kameni stubovi za hram, školjke za česmu i bazen za vodu sa prelepim
figurama.”
Carska palata je odzvanjala koracima cara Dioklecijana, rimskog
imperatora, poznatog po velikoj ljubavi prema umetnosti i progonu
hrišćana. Dvojnost jednog čoveka, mrak i svetlost, stvaranje i razaranje.
“A kip Eskulapu? Naredio sam da se da se iskleše iz kamena.”
Sluga, koji se poklonio skoro do poda, pogledao je cara u oči, radostan što
ima dobre vesti.
“Jesu, care, možete se uveriti! Kip je zablistao, veličanstven je, sve kako ste
želeli! Mnogi nisu verovali, jer se proneo glas da su klesari hrišćani. Već se
priča kako su odbili zapovest, ali nisu. Isklesali su ga.”
Car je, poput kamene statue, nekoliko trenutaka gledao u čoveka ispred
sebe i naterao ga da se pokaje što je rekao isuviše. Zatim je odmahnuo
rukom u znak da je slobodan. Sama reč “hrišćani”, uzrujavala je celo
njegovo biće. Odgajan je u mnogobožačkom duhu i niko ga nije mogao
ubediti da postoji samo jedan bog. I da ljudi mogu imati deo tog boga u sebi.
I da je onaj nesretnik, kog razapeše u Jerusalimu pre tri veka, bio njegov
sin. Neko posebno stvorenje, šta li već? Ali je njegovo učenje svakako uspelo
da mu razori porodicu. Supruga i kćerka izjasnile su se kao hrišćanke i više
nisu u palati imale ni ugled ni slavu. Živele su u posebnim, siromašnim
odajama, sa slugama, nisu imale ništa osim hrane i siromašne odeće.
Dioklecijan je 303. godine objavio edikt kojim je predviđeno rušenje i
spaljivanje svega što je hrišćansko, pa i sam progon pripadnika tog pokreta.
Edikt nije pomilovao ni hrišćane iz same elite.
Smatrao je car da je to bogohuljenje, njihovo učenje i samo spominjanje
Ješue Nazarena. Verovao je da je taj momak bio na ivici ludila ili samo
buntovnik koji želi nešto dokazati. I sada, dok je gradio Sirmius i ukrašavao
ga kamenim statuama i hramovima, proneo se glas da su njegovi miljenici u
potaji hrišćani. Pokušavao je da savlada bes i da ubedi sebe kako to nije
istina, jer su oni ispunjavali sve njegove zapovesti. Grci, Nikostrat, Klaudije,

Kastorije, Simpronijan, pretvarali su kamenje sa Fruške gore u najlepša
umetnička dela. Majstori ili umetnici, čudaci ili magovi, svejedno, on ih je
bogato nagrađivao za trud. Šta će od njih ako je ona tvrdnja istina? Bogovi
će se razljutiti ako ih bude štitio…
Pomračenog uma, odvezao se car u svojim kočijama do četvorice, i da se
uveri u krasotu njihovog dela. Naredio je upravniku svih majstora da ga
dočeka tamo i da proveri koliko ima istine u zlim glasinama. Sirmius je već
godinama bio natopljen krvlju ubijenih hrišćana, ali se pokret i dalje širio,
kao da su izranjali iz vode. Reka Sava gutala je leševe koji su obezglavljeni
bačeni sa Artemidinog mosta, i to ništa nije rešavalo. Oni su postojali, ludi
ili ne, nisu se plašili i to je iritiralo čitavo Rimsko carstvo, ne samo tadašnju
prestonicu Sirmius. Dok su ga vozili u kočiji, gledao je oko sebe razvijen i
lep grad, te mu nikako nije moglo biti jasno zašto su pojedinci toliko
nezahvalni. Hladnokrvno dopuste da ih neko ubije, i to sve zbog imena
nekog učitelja…
Na mestu gde je izgrađen hram i kip bogu Eskulapu, kovala se zavera iz
ljudske pohlepe i zavisti. Upravnik, jedan od glavnih zaverenika, dočekao je
cara sa pričama koje su zasenile divljenje kreacijama četvorice.
“Gospodaru, mislim da mi je dužnost reći jednu istinu koja Vam se neće
svideti.”-rekao je nestrpljivo glumeći bojažljivost i brigu.
“Ima li išta loše u ovakvim lepotama? Gde su majstori, želim ih pohvaliti i
nagraditi pred svima?”
“ U blizini, dozvaću ih. Care, oni su se izjasnili kao hrišćani. Ne kriju to,
mole se njihovom bogu i govore kako sve rade uz pomoć onog učitelja kojeg
je Rim razapeo. “
Dioklecijanovo kameno lice, poprimilo je užasan izraz, jer je tek sada
shvatao da se hrišćanski bog iznova meša u njegov život.
“Jesi li siguran šta pričaš?”- procedio je kroz zube.
“Ne samo to. Postoji i gora istina. Vi znate tajne klesara iz Egipta i drugih
magova koji su nasledili ta učenja. Smatramo da pripadaju toj rasi ljudi.
Koriste magiju u svojim delima, care, naljutiće naše bogove.”
Uplašen i gnevan Dioklecijan, uplaši se te noći i same kiše i grmljavine.
Uplaši se besa bogova i magije klesara, te reši da ih se oslobodi. Zatvorio je
četvoricu, zajedno sa učenikom, sada ih je bilo petorica, pa se caru rodi
misao da će ih biti i mnogo više. Nije imao snage da ih poseti i suoči se sa

istinom, osećao je samo izdaju i strah. Njegovi ljudi su mu preneli da klesari
i u tamnici tvrde da su hrišćani i da se neće odreći svoje vere. I da se ne
plaše smrti jer su magovi i ko zna šta im sve može učiniti. Teška srca,
Dioklecijan potpisa njihovu smrt. Živi su zatvoreni u limene kovčege i
bačeni u Savu.
I Dioklecijan je živeo ali uništen duhom i poljaljanom verom u sebi.
Smatrao je da su ga bogovi napustili i da je okružen izdajnicima. Jer mu je
jednog jutra, došla u odaje kćerka koju je odbacio. Prkosno je stajala pred
njim, u sirotinjskoj haljini, ali je tek tada shvatio da je izrasla u lepu ženu i
da će ga zauvek napustiti.
“Zašto si tu? Idi sa tvojim odrpancima.”
“Bili su posebna rasa ljudi, ne hrišćani.”-izgovorila je ljutito, dok je on
pokušavao da shvati o čemu se radi.
“Majstori su imali nasleđeno znanje iz Egipta, mogli su ti pozlatiti carstvo i
doneti radost. Sve su uradili iz srca, ali to su bili sinovi božiji. Nisu nikada
priznali da su hrišćani, jer njihovi koreni vuku sa obale Mrtvog mora, iz
Kumrana. Tamo su ljudi u belim haljinama koji imaj znanje piramidama, o
nebesima i zvezdama, o bogovima i ljudima. “
“Dosta! Nisu došli iz Kumrana! “
“Jesu, tamo su proveli neko vreme. Svi posebni, svi probuđeni kao oni, bili
su u Egiptu i u Kumranu. Nije to magija, već znanje i dar majke prirode. Za
njih je učitelj Ješua bio samo prenosilac važne poruke. Nisi ih ni video da ti
to kažu. Čuo si za postojanje Zavetnog kovčega i za posebne koji su znali šta
je ta stvar i gde se nalazi. Izvor moći.Ubio si najdragocenije ljude u svom
carstvu. A i mi nismo svi isti. Slep si na to da postoje dva pokreta. Oni što
hule na tvoje bogove jesu pokret vašeg Savla iz Rima.”
“A ti?! I tvoja majka!?”
“Mi smo tamo gde vlada mir i gde se poštuje učenje Marije, Ješuine
supruge.”
“Beži! I ti i Marija, i svi!”
Otišla je i više se nije nikada vratila. Nekuda sa pokretom hrišćana, čekajući
hoće li je biološki otac pogubiti. Ostavila je i majku koja nikuda nije htela, iz
slepe ljubavi prema caru. Nastavila je mirno i dostojanstveno da se moli za
dušu svog zaslepljenog muža.
Čitajući Psalme Cara Solomona.

Dok je Sava izbacila tela petorice majstora na obalu, pa ih pokret hrišćana
pokopa na mestu pored same obale, jedne kišne, olujne noći, dok rimljani
ne izlaze napolje, strahujući od gneva bogova. Pokopali su tela nekih pola
kilometra od carske palate, gde su kasnije sahranjeni i mogi drugi hrišćani.
Govorilo se za njih da su uz pomoć molitve iz kamene stvarali kako niko
drugi nije umeo.
Da su znali kako su izgrađene piramide u Egiptu i koji su pravi a koji lažni
bogovi.
I da su znali čudesnu tajnu Zavetnog kovčega i sprave koja je proizvodila
nebesku manu za čitav jedan narod.
I da su odneli dragoceno znanje sa sobom, jer svet nije bio spreman za
svetlo.

Fruška Gora, Kovilje, 1871.godina

Aksentije Marodić, renesansni umetnik, ikonopisac, ukrasio je unutrašnjost
hrama, onako kako je naučio tokom školovanja u Italiji. Tiho, nenametljivo,
ali da ostane kroz vekove. Ko ima oči da vidi, njemu će se otvoriti. Ostaće
Tajna večera kao dokaz jednog vremena, negde u odabranoj zemlji, kada je
učitelj Ješua, zajedno sa pokretom Esena i Nazarena, uz svoje apostole i
suprugu, pokušao promeniti svet. Jasno je Aksentije naslikao prefinjeni lik
žene, mlada i lepa , za stolom među muškarcima. Nebitno kada, bitno je ko
će i kako ovo “videti” i razumeti.
Za razliku od Leonarda, Aksentije za pozadinu ostavlja reku Savu, Sirmium i
Frušku goru. Dopustili su mu monasi da ovo delo postavi u centar
ikonostasa, kao što su mu pomogli da se školuje u Italiji. Nisu se bunili ni
zbog raspeća na kojem je zmija obavila Hrista, sve je to početak onoga što je
danas poznato kao Hrišćanstvo. Niti su svi unutar sebe i među ovim
zidovima, baš onakvi kakvi se predstavljaju svetu.
Godinama je Aksentije slušao priče o Templarima koji su posećivali ovaj
manastir, mnogo ih je bilo kroz vekove. Oni su doneli ovaj krst koji nema
veze sa pravoslavljem. I onaj mozaik koji prikazuje simbol ranog pokreta,
ribe, i to je nešto od pre 313. godine.
Punu slobodu stvaranja imao je, a za uzvrat, nije se mešao u tajne manastira
i nikada im nije postavljao nepristojna pitanja. Još dok se školovao u Italiji,

nailazio je na istoričare i istraživače koji su ga pitali direktno u lice, da li je u
Kovilju Zavetni kovčeg ili je nekada bio. Nije mogao da odgovori ni šta misli
o tome, jer očigledno to znanje nije bilo namenjeno njemu.
I dok je ovde radio ikonostas, razmišljao je i pitao se šta bi od svega moglo
biti istina, no uvek se vraćao samo na svoj rad. Renesansa nije obična
umetnost već čuvar tajni ili istina, kako god bilo. Ko se za nju odlučio, to je i
njegova sudbina, uzvišeni cilj.
Ovog proleća, manastir su posetili pripadnici Templara iz Engleske i
Škotske, po pozivu monaha, jer je trebalo predstaviti unutrašnju obnovu
crkve. Marodić nije postavio pitanje zašto baš oni, niti je pokušavao da se
nametne gostima. Imao je sreću da se desi suprotno od toga – jedan od
pristigle gospode, izdvojio se od ostalih i izrazio želju da se prošetaju. Bio je
u četrdesetim godinama, opuštenog ponašanja i vedrog izraza lica, za
razliku od ostalih.
“Voleo bih sa Vama lepo ispričati se. Opažam da ste zbunjen čovek, koji je
talentovan i pun znanja. Prošetajmo se okolinom.”
“Čast mi je. Nisam imao nameru nikoga ništa pitati, ali priznajem da ste u
pravu, zbunjen sam godinama. Kao što sam i sada zbunjen, jer Vi govorite
srpski.”
“Da, Srbin sam, živim u Engleskoj od rane mladosti. Nisam nikakav
poseban čin, niti ambiciju. Moj duh ide u drugom pravcu. Zapitao sam se,
da li osoba kao Vi
ima bilo kakvo znanje o pričama vezane za ovaj manastir?”

“Ne, nikada nisam postavio to pitanje, nikome. Oni su mi pomogli
školovanje, tako da iz poštovanja prema njima, ćutim i radim svoj posao. Da
je trebalo da znam, znao bih do sada.”
“ Donekle ste u pravu. Mada ste zaboravili svoju ulogu u ovom svetu.
Pripadate ljudima koji pobeđuju zaborav i tamu. Magdalena kakvu ste je
predstavili jeste originalni profil žene koja je oličenje ljubavi i njene moći.
Zvuči smešno u današnje vreme reći tako nešto jer je moć oružja i novca sve
što se ceni. Tako će ostati i u narednim vekovima. Ali će doći vreme kada će
se svrha duhovnosti razumeti i ljudi će o tome slobodno govoriti. I svi slični
na planeti povezaće se zahvaljujući jednom pronalasku koji će promeniti

čovečanstvo. A to je ono što su genijalni umovi već jednom pronašli, i to u
doba faraona. I Mojsija.”
“Mislite da je u Zavetnom kovčegu pronalazak budućnosti?”
“ I prošlosti i budućnosti. Kada su probuđeni ljudi iskoristili svoj potencijal,
faraoni su njihove pronalaske iskoristili za izgranju piramida. Zatim su
pokušali da ih pretvore u robove ali su majstori pobegli i razasuli se po
svetu, neki su otišli među Esene i Nazarene, neki među Katare. I kada je
Mojsije poveo svoj narod iz Egipta, neko se od majstora našao među njima i
skovao taj kovčeg, još ne znamo kako, ali je u kovčegu jaka sila i sprava za
proizvodnju hrane. Zatim je on, ili oni, nastavio svojim putem, i ostavio
sveštenike da upravljaju mašinom. Svako ko se nije razumeo, stradao je.”
“Mislite da je to proizvodila nebesku manu?!”
“Naravno da jeste. Bog je stvorio planete, Svemir i duše, a potom su duše
lutale i stvarale svetove. Tako da Tvorac Svemira nema ništa sa nama, šta
radimo i kako ćemo se prehraniti. Ostavio nam je svoj energetski deo,
magnetizam, da privlačimo i kreiramo svojim emocijama svoje živote i čitav
ovaj svet. I toga čovečanstvo više nije svesno, samo malobrojni, ovako kao
Vi i ja. I upravo, ta sila iz kovčega, jeste jedna vrsta energije iz prirode koju
još nijedan naučnik nije pronašao, u ovo naše vreme.”
“Zašto se priča da je ovde Zavetni kovčeg. I Magdalenine mošti.”
“ Sve vreme hoću reči da je to ovde bilo, ali su Templari odneli. Prvi hram u
Kovilju izgradio je Rastko Nemanjić, i zaveštao ga Templarima, sa kojima je
imao blizak odnos, o čemu istorija ne piše.”
“Poznato mi je. Mi o Svetom Savi malo znamo. U stvari, narod…ja znam
dosta.”
“Pa, eto, on je ovde izgradio privremeno mesto za čuvanje kovčega. Imamo
podatke da je u pitanju 1220. godina. I tada je, jedan deo Templara, u svojoj
barci doplovio u Srbiju i doterao Zavetni kovčeg, kao i Magdalenine mošti.
Srpski vladari su relikvije čuvali pod budnim okom, samo su odabrani
vitezovi imali zadatak biti pored svetinja. I to je trajalo dve godine, nakon
čega su ih odneli dalje. Smatralo se da će najvažnije relikvije biti očuvane
ako se ne zadržavaju na jednom mestu. Tamo gde se najduže čuvao kovčeg
bio je bunar na jednom ostrvu u Škotskoj. Već si čuo za burna dešavanja i
iskopavanja.”
“Naravno da sam čuo, sve im je uzalud. Više nije ni tamo.”

“A zamislite da jeste? Koliko bi glava palo jer se ne znaju ponašati pred
takvom spravom? I koliko njih bi se međusobno poubijalo, željni moći i
slave?”
Aksentije klimnu glavom i oseti blago uzbuđenje pri pomisli da ovaj čovek
zna gde se kovčeg a i kosti danas nalaze, ali je shvatio da treba ćutati.
Razumeo je poruku. U kovčegu je nešto što će se tek pronaći i što će
pokretati svet u budućnosti.
Samo su četiri godine prošle, kada je, 1885. Nikola Tesla, podneo svoj prvi
zahtev Američkom patentnom zavodu. Pronalazak je nazvao “Komulator za
električne dinamo mašine”.
Svet se nalazio na pragu novog doba, koje će pokretati električna struja.
Kada se proširila vest u krugovima naučnika i umetnika, o Tesli i njegovom
pronalasku, Aksentije se setio reči Templara i rešio da se ponovo susretne sa
njim. Ovaj put imao je pitanje na koje je već znao odgovor. U Zavetnom
kovčegu nalazila se mašina koja je pomoću električne struje proizvodila
hranu, tzv. nebesku manu. I da bi to otkriće napisalo novu istoriju.

Toga dana videćemo sadašnji trenutak, shvatiti istinu, čuti
tišinu i setiti se sebe…

Uvod

Vreme sadašnje

Kada su lenjost i ludilo uzeli svoj danak

Zadovoljna sobom, sedela je napolju i pila jutarnju kafu. Trenutno, životna
situacija bila je bekstvo iz ludila, bez pitanja dokle će potrajati i šta činiti
dalje. Misliti o budućnosti skoro da nije više bilo moguće, samo živeti
sadašnji trenutak. Jer, "tamo u haosu", odigrava se drama kojoj se ne
nadzire kraj. Godine 2020. ljudi su doživeli potpuni slom, bez ikakvog
novog rata ili smaka sveta. Jednostavno je izgubilo razum preko 70% ljudi.
Ostali su pobegli u napuštena sela, planine, ili čak više u divljinu netaknute
prirode, da bi sačuvali sebe. Polako se stvarao drugi svet, drugačiji od onoga
u gradovima i velikim selima, svet koji je čekao da se ovaj sadašnji počne
ubrušavati sam u sebe i nestati.

A sve je počelo 2015. kada je svakodnevna lekcija svakom građaninu sveta
postao tekst o Trećem svetskom ratu. Kako se pogoršavalo stanje u Siriji i
povećavao se broj ljudi koji beže iz te zemlje, tako je ludilo krenulo u
državama koje nisu imale razlog za paniku. Tako da je već 2016. otrov iz
tabloida i mnogih televizija krenuo da se širi i ulazi u mozak skoro svakog
ljudskog stvorenja. Stvoreno je iščekivanje Trećeg svetskog rata koje će
izazvati Rusija i Amerika, a u koji će se umešati i ostale strane sile, te
ponoviće se nemiri na Balkanu, sukobiće se ovi i oni....Krvopoliće je bilo
glavna tema naslovnih strana i onda kada ga nije bilo. I to je tako trajalo, iz
dana u dan, svako jutro počinjalo je sa prepričavanjem istorije, ratnim
sećanjima i huškanjem, kako na Balkanu, tako i tamo gde rata decenijama
nije bilo. Nestale su lepe teme, samo se nudilo ludilo, sve dok ludilo nije
poprimilo opšte razmere...I ničega ne bi bilo da ljudi nisu bili lenji. Lakše je
bilo leškariti i gledati "uvažene "face u televizijskim emisijama, pratiti ludilo
kroz rijaliti šou, čitati isključivo crnu hroniku i tračeve kada su u pitanju

privatni životi poznatih ljudi. Lakše je bilo igrati igrice od bavljenja
sportom, žmuriti na sve lepo što postoji. Jednostavno, ludilo se dogodilo
zbog lenjosti.

I to je bio taj Treći svetski rat. Početkom 2020. odjednom se desilo da nigde
nema rata oružjem. Državni mediji i tabloidi toliko su izgubili na tiražu da
su morali smisliti nešto novo - priču kako nam se nešto sprema, samo što
niko ne zna kako i odakle. "Verovatno je opasan ovaj mir u svetu, jer je
svaka tišina, ujedno i tišina pred buru." Političari na Balkanu su se uplašili
mira i počeli su da plaše narod jedan od drugoga, naročito vođe Srba,
Hrvata i Bošnjaka. "Pazite se, eto ih, kreću na nas!" Iznova je počelo
prepričavanje istorije, izbori i stranački sukobi, dok je najbrojnija klasa u
sve tri države, radnička, prerasla u robovsku. Poslodavci u velikim
kompanijama isplaćivali su zaposlenima samo za hleb i ogrev, dok su deca u
školu išla poput prosjaka, pola razreda je učilo iz jednog uđžbenika. Za to
vreme, većina je trpela i ćutala, nadajući se u bolje sutra i samo da ne bude
rata. Ta uteha je navodila robove da ćute, dok su oni koji misle i govore bili
proglašeni za neprijatelje naroda. Pošteni poslodavci bili su šikanirani od
strane vlasti jer takvi nisu bili pogodni. Plaćali su sve veće poreze tako da su
mnogi od njih morali zatvarati svoje radnje. Mediji koji su se bavili istinom
ili lepim temama, proglašeni su za državne neprijatelje ili sekte. Crkve se
nisu odrekle svojih primitivnih tumačenja niti su bilo šta stavili na
razmatranje, dok su pristojni i slobodnoumni sveštenici izbacivani iz
redova. Lekari su tražili da imaju zaradu koju oni sami sebi odrede i da
radno vreme ne bude duže od pet sati dnevno, plus vikend slobodan.
Reditelji su stvarali sve groznije i strašnije filmove, mesta za lepotu više
nigde nije bilo. Lepe i zanimljive knjige retko ko je čitao, dok su se pisci
horora, crne hronike i perverzija, obogatili. U Srbiji su starlete postale
glavne estradne zvezde, punile su hale na svojim koncertima, njihovi hitovi
čuli su se u skoro svakoj kući.
Sredinom 2020. ljudi su počeli da hodaju po krovovima, a bilo je sve više
nagih koji tako izlaze na ulicu, u kupovinu, u šetnju, najnormalnije. Alkohol
i narkotici nisu bili potrebni, ljudi su, jednostavno, poludeli.
Tako se morao i desiti bilo kakav preokret. Manjina koja je sačuvala zdrav
razum, počela se tajno okupljati i stvarati plan da se napuste sva naseljena
mesta i započne život u napuštenim. Tiho pobeći od ostalih i pomoći jedni

drugima koliko je moguće. Pokret se širio svetom zahvaljujući internetu,
dopisivali su se i obaveštavali jedni druge koja su mesta gde je moguć život.
Donet je plan da se stvori nešto kao svet u svetu, da ostanu u kontaktu i ne
donose ishitrene odluke za bilo koji vid borbe, jer je potrebno sačekati kraj,
koji se vrtoglavo približavao. Ovo i jeste, na neki način, kraj sveta, bez
prirodne katastrofe, udara iz Kosmosa ili nuklearnog rata. Majka Zemlja
nije izneverila nikoga, i dalje je svega bilo dovoljno, vazduha i vode, hrane i
sunca. Sve je ostalo na čoveku.
Vesna je devojka iz Srbije koja je odabrala Radan planinu za svoje utočište.
U gradu je život delila sa porodicom koja je izgubila razum. Velika kuća, u
kojoj su zajedno živeli i sestra sa svojom decom i mužem, roditelji i Vesna,
više nije bila dom. Kako je vreme prolazilo, sve više se mirila sa tim da njene
najbliže ne može povratiti ni lepim rečima, ni delima. Uključila se u pokret i
sama donela odluku gde će otići, jer je na istoj planini već bila na izletima.
Bio je početak proleća, spakovala je stvari u dva kofera i ranac, ponela nešto
novca koji je uštedela iz vremena dok je imala solidnu platu, i otputovala u
svoj novi život, koji će biti život bez ičega, od nule, ali bez izgubljenog
razuma. I kako očaj na svašta natera čoveka, tako mu otkrije i koliko je
hrabar i koliko može. Dva dana i dve noći Vesna je lutala po Radan planini,
ali samo po brdima i šumama, jer nije smela rizikovati da ode u bilo koje
naselje. Osećala je bezgraničnu slobodu i radost, a usamljenost je bilo lakše
podnositi uz pomoć kontakta sa prijateljima koji su u sličnoj ili istoj
situaciji. Trećeg jutra, pažnju joj je privukla gusta šuma, jer je odatle
dopirao zvuk vode. Potok je izvirao iz zemlje, i taj prizor Vesni je ostao u
sećanju kao jedna od najvećih radosti. Gde je bilo vode, tu se moglo i živeti.
Šuma nije bila velika, staza iz nje vodila je na livadu gde je rastao korov i
divlje cveće. Ali ono što je na desnoj strani, u ćošku između šume i livade,
bilo je čudo koje je tražila. Stara drvena kućica, davno napuštena, prkosila je
vremenu. Vesna se pitala da li je neko tu već došao, ali kada se potpuno
približila videla je praznu kućicu, čak su i vrata bila otvorena. Nije izgledalo
da će se srušiti, ali bila je poprilično stara, verovatno decenijama. Drvo je
pocrnelo, na nekim mestima bilo je i mahovine. Ličila je na kućice iz crtanog
filma, a unutra se nalazio stari drveni krevet bez ikakve prostirke, na
sredini okrugli drveni stočić. Ono što je najviše iznenadilo jeste šporet u
ćošku, pa se malo bolje odmakla da osmotri ođžak na krovu. Šporet je bio

tolik prljav da je promenio boju, nije se znalo da li je beo ili braon, na
prozoru mnogo paučine i prašine. Ispod kreveta, u levom uglu od vrata
nalazio se stari ormarić, otvorila ga je i videla da je prazan. Taman za odelo,
imao je i jednu pregradu. Sve to je Vesnu radovalo, jer je bilo jasno da tu
odavno niko ne živi. Prvo što je uradila bilo je da izvadi krpe i bocu hemije
koju je ponela za sobom. Ribala je prostoriju, zahvalna što ima krov nad
glavom i što je predaleko od ludila koje je zahvatilo svet. Kada je
unutrašnjost kuće zablistala, izvadila je svoju posteljinu, hranu i higijenu.
Javila je svojim prijateljima kako se konačno skrasila i da je prezadovoljna,
pozvala one koji su u blizini, da je posete. Proleće je bilo toplo i prelepo,
ništa osim ljudi nije bilo loše. Dug dan koristio je Vesni da istražuje okolinu,
da isplanira kuda i kako će otići do obližnjih sela, jer mora kupovati kada
ostane bez zaliha. Moraće da glumi ludilo i da dobro pazi da je neko ne
uhodi. Za sada je bila spokojna. Prve noći spavala je mirno, bez trzavica, što
je značilo da ju je ovo mesto prijateljski primilo. Grejala je vodu na šporetu
da bi se kupala, sekla je korov ispred kuće, ostavljala cveće kao ukras...Za
nekoliko dana na Radan planinu krenulo je još nekoliko prijatelja, koje je
čekala sa nestrpljenjem. Pomoći će im da pronađu svoje utočište. Širio se
pokret koji će da spase svet, bukvalno. Kada ludilo prođe, vratiće se svojim
kućama, ali sve je krajnje neizvesno. Dokle će trajati ludilo i kako će se
završiti.

Sada je ostala samo “sekunda sa sobom”. Iskoristiti prisilnu samoću i
zaviriti u svoje sopstvo.
Kada zaboraviš trenutno sve, u onoj sekundi dok toneš u san, šta osećaš?
Ništa osim sebe i nema ničega. Spira se sve i nestaje kao vodom odnešeno,
ostaje iza tebe kao iluzija.
Možda je to jedini trenutak istine i podudaranja sa samim sobom.
Momenat mira i govor duha, dok unezvereni um ćuti jer se ego umorio.
Nema demona i pakla u svemiru, sve je prizemni ego koji kvari svetovnu
lepotu.
Dok tonemo u san, budi se dete u nama koje nas čeka da mu se vratimo. I
ništa više nije važno, osim spajanja sebe sa sobom, JA sa JA i prisećanja
ko sam. Kada uklonim pitanja, ni odgovori mi nisu potrebni.

Ako ignorišem brige i sve što vidim, ostaću ja i tišina. Nula iz koje
proizilazi sve.
Ko si dok te niko ne gleda i dok slušaš tišinu? Shvatićeš dok toneš u san, jer
će ti taj sadašnji trenutak biti jedino važan. Ostaješ samo ti, duh u telu koji
se pita šta dalje i šta uopšte radi ovde.
Šta ćeš sa sobom ako oteraš tamu i sivilo? Ako osetiš svetlost, hoćeš li je
ponovo gasiti ili će ti se svideti ono što vidiš? Svoje najdublje emocije koje
doživljavaš a nemaš snage do kraja ih spoznati.
Ko si i šta želiš, tražićeš odgovore u okolini, a odgovor je u onoj nuli.

Prvi deo

“Nekada sam bila grafički dizajner. U stvari, do nedavno…To “nekada” zvuči
bolno ali je tako blisko.”

Gledala je ispred sebe u predivno okruženje, bližio se maj, sve je lepše, sve
šareno, miriše. Tačno tako, Zemlja još uvek ništa nije uskratila nikome,
samo su ljudi sve to odbili da vide. U poslednjih nekoliko godina, zime su
bile sve blaže, padao je onaj suvi sneg koji se zadržavao dovoljno dugo da bi
se održala čar godišnjeg doba kojem pripada. I svuda u svetu klima se
stabilizovala, jeseni su bile zlatne, leta topla i duga, ali ne i sušna. I to ništa
nije vredelo da se ljudska bića urazume. Što su više dobijali, to su manje
primali. Uzimali su jedni od drugih, otimali od sebe.

Vesna pogleda u svoje stvari, sve je uredno složila u ormar. Još je bila u
pižami, pila je jutarnju kafu i polako oblačila na sebe kratke pantalone i
majicu. Ostala je sama na planini ali bar ne mora nikuda da žuri. Izvukla je
mali laptop iz torbe i telefon. Iznela ih je na sunce, jer su se punili na
sunčevu svetlost. Bar je to neko uspeo da proizvede, kao da je znao šta će se
desiti. Ispred kuće nalazila se greda, obrađeno stablo drveta koje je nekada
nekome poslužilo kao mesto za sedenje, i široki panj, umesto stola. Imala je
želju i potrebu da piše istinite događaje, nova istorijska dešavanja kakva još
svet nije zabeležio.

“ Možda će ovo moje zapisano, ne znam da li će biti dnevnik ili knjiga,
čitati spašeno čovečanstvo u budućnosti. Ja sam trenutno u izolaciji koja je
jedini spas i ne vidim sutra. I ne znam kako ću dalje, jer kada mi
ponestane zaliha, moraću na kratko da se spustim negde i da se
socijalizujem. Da li sam sebična kada ovako kažem, da li su oni žrtve? Ne.
Niko nije bolestan, jednostavno su pristali. Kažem, bila sam grafički
dizajner, sada mi je trideset sedam godina i ne znam koliko ću još živeti.
Radila sam za uspešnu, malu firmu, gde me zaposlio muž moje sestre,

tamo je direktor, još uvek. Živela sam u roditeljskoj kući, imala sam svoju
sobu i kupatilo koje sam sama sebi napravila, jer nas je bilo mnogo u
porodici. Sestra i taj njen muž žive sa dvoje dece na spratu, roditelji na
prizemlju, ja sam od tavana sebi opremila apartman. Isplatila sam kredit,
trajao je četiri godine. Lepo nam je bilo, sloga u kući i normalan život,
kakav je takav je…Sada sam u drvenoj kolibi jer su i oni poludeli.
Jednostavno su izgubili razum. Pobegla sam noću da niko ne čuje, sa dva
kofera i željom da se udaljim.

Sve je počelo pre nekoliko godina, kada su kreatori lažne stvarnosti doneli
odluku da zaplaše stanovništvo planete, novim svetskim ratom. Lično
mislim da se to desilo iz dva razloga: shvatili su da se taj veliki rat neće
desiti i da je Apokalipsa iz Biblije samo duhovni preobražaj. A ljudi su se
podelili u dva tabora: viša svest i niža, zarobljena svest. Društvene mreže
mnogo su pomogle da se razne istine šire ali i laži. Tako smo dobili šansu
da se odlučimo kakvi ćemo biti. Na ovoj teritoriji gde sam trenutno, država
Srbija, najveću propast doneli su mediji, dnevna štampa i neke televizije.
Histerično su krenuli u osvajanje ljudskih umova, negde, koliko se sećam,
2015. godine. Besplatni kanali koji su tada počeli da emituju rijaliti šou,
zaradili su milione evra, i još uvek ih nisu ukinuli. Učesnici u tim
emisijama žive tamo po dve, tri godine, a ostali ih gledaju. U
međuvremenu, emituju se emisije gde gostuju jedni isti, kritičari,
publicisti, političari, istoričari… Jedna ista ekipa i jedna ista priča. A priča
sažeto glasi: mnogo smo stradali u svojoj istoriji, svet nam nije prijatelj, i
niko nas ne može bolje sačuvati od trenutne vlasti. Živimo odlično i naš
narod je najbolji narod. Naš mentalitet je krasan i samo su loši ovi što se
bune.”

Dnevna štampa je osnovana od strane loših novinara a dobrih lažova koji
su pristali da im svaki naslov zvuči primitivno i luđe od naučne fantastike.
Štampali su ogromne tiraže jer je država stajala iza njih, a prodavali su se
dobro jer su jeftini. Svako novo jutro bilo bi obeleženo nastupajućim
crnilom, strašnim prognozama…Vlasnici i urednici tih medija redovno su
gostovali u jutarnjim programima i vestima, zastrašivali i trovali psihu
svakog dobrovoljca. Kažem tako, je niko ne mora da pristane ako neće. Na
drugoj strani imali smo i normalne medije, ali su početkom prošle godine

skoro svi ugašeni. Nisu mogli opstati u svetu gde čuti istinu nije moderno,
a plaćali su abnormalne novčane kazne. Ostalo ih je malo, nemam nadu da
se neće do jeseni ugasiti. Što se tiče intelektualaca od kojih smo imali
koristi i koji su savetovali narod pozitivno, skoro svi su pokupili svoje
stvari i ovako negde se sakrili.

Sećam se, prve čudne stvari, primetila sam prošle godine, negde sredinom
decembra. Priroda nam je poslala sneg, i to onaj kojem se deca raduju.
Znate osećaj, kada škripi pod nogama a možemo se grudvati i sankati se, i
to bez minusa i poledice. Narod je masovno postao nervozan, poludeli su
što je pao sneg! Grtalice su bile nespremne ili pokvarene, muškarci lenji da
počiste sneg u svojim ulicama, žene su kreketale zašto to mora da pada
kada one hoće i dalje da nose tanke jaknice i štikle. Sa malih ekrana i
naslovnih strana samo panika i upozorenje da nas čeka teška zima.
Primetila sam nervozu i bes na svojim kolegama i među ukućanima. Izvela
sam sestrinu decu da se igramo u snegu, ali nismo ostali ni pola sata jer su
ona i mama bile na ivici nervnog sloma. Nisu mogle da shvate moju
“neodgovornost”.

Nakon toga, desio se nezdrav doček Nove godine. Nepoželjni sneg i dalje je
padao, a većina “dobrovoljaca” pristala je da poslednji dan stare godine
prisustvuje masovnim molitvama po crkvama, dok je suština molitve bila
da nas Bog sačuva od teške zime. Vrhunac svega doneo je Božić, jer je tad
sneg još jače padao, pa su se mnogi složili sa dnevnim tabloidima i
crkvenim, istaknutim licima, da smo kažnjeni odozgo i da nam nema
spasa. Ipak, pojavili su se glavni ljudi iz vlasti, da se obrate naciji i poruče
nam da se ne plašimo.

Mi ostali, koji smo sve gledali sa strane, nismo stigli da se dovoljno
načudimo, kada smo postali sumnjivi. Svako ko se nije uzbudio zbog te
kazne “odozgo”, bio je mogući sektaš. Trpela sam uvrede na poslu i u kući.
Na sve to, naravno da su spomenute i moje godine i status neudate.
Verovatno me sekta uvukla u sebe i ništa me ne brine. Ne čitam i ne slušam
“pametne” ljude, još nisam Srbiji dala potomka. Morala sam se
zaključavati u sobi i ostajati budna do pola noći, jer sam imala osećaj da će
me neko od mojih najbližih ubiti. Podmićivala sam ih tako što sam sve više
kupovala stvari u kući, i što treba i što ne treba, samo da poveruju kako

sam brižna i dobra. Posmatrala sam ih kako hipnotisani sede pokraj
televizora, kako roditelji, tako i sestra i zet, dok su se deca sama
zabavljala, a ja sestričkinjama nisam smela više prići. Od kada sam ih
izvela na sneg, od tada sam bila opasna po njihov život. Bilo mi je žao
dece, jedna deset, druga osam godina, vremenom su postajale sve
poslušnije, dok nisu počele da se ponašaju samo onako kako im roditelji
nalažu. Pokušala sam da razgovaram sa sestrom, sa ocem i majkom, ali
uzalud. “ Ti si luda, ne misliš ni o čemu.”

Ulice su postajale prljavije, više se bacalo nego ikada. Dešavalo se da
prođem pored praznog kontejnera a oko njega gomila đubreta. I sve to
gleda komunalni radnik i čisti prašinu metlom. Vlasnici lokala počeli su
fizički da kažnjavaju radnike dok te iste nisu hteli na Biro rada da vrate.
Svako ko nije hteo da trpi teror, proglašen je otpadnikom. Normalni mediji
izveštavali su da masovno ludilo zahvata ceo svet. Srećom, imala sam
ušteđenog novca za koji niko nije znao. Dešavalo se i da po ceo dan ne
jedem, više nisam sebi ništa kupovala. Samo da se spremim i pobegnem.
Dešavalo se i da viđam kako nagi muškarci i žene hodaju po krovu, a
drugi im aplaudiraju na hrabrosti. To su naučili iz rajlitija. I to sve
sredinom januara, kada je prestao taj strašni sneg i kada su plate bile
prepolovljene. Trebalo je napuniti buđžet, pa se opet moramo “stisnuti”.
Poznavala sam roditelje koji su se žalili da ne mogu kupiti deci knjige za
školu. Cene osnovnih životnih namirnica bile su skoro izjednačene sa
cenama odeće i obuće, lekovi luksuz…Sve u svemu, Apokalipsa je mogla da
počne, veštački izazvana.”

Vesna oseti teret na plućima dok se prisećala svega. Srećom, još uvek je bila
sposobna da oseti lepotu oko sebe. Potočić u blizini kuće je žuborio,
zamirisao je cvet sa voćki. Biće voća, divljih jabuka sigurno… Osetila je glad
ali nije smela jesti do sredine dana. Odredila je sebi samo jedan obrok dok
je sama. Kada joj se još neko pridruži, nekako će se snaći.”

Kako je bilo sve čudno i nestvarno, dokaz koliko život može da iznenadi.
Godinama je učila sebe da iz svega izvuče neko dobro. Ovde može isprobati i
meditacije i pravilno disanje, što nije mogla u svom okruženju skoro nikada.
Pokušaće i sa tim Zakonom privlačenja koji je postao glavna tema u svetu.
Jesu li tačna bukvalna naklapanja u religijama ili je sve vibriranje u Svemiru

i jedna velika igra? “Ništa ne možete doživeti a da niste privukli svojim
emocijama”. – setila se planetarnog fenomena, Abrahamovog učenja i pitala
se, da li je ovaj haos u svetu samo posledica privlačenja ludila. Naravno da
jeste, a samim tim, i mi koji smo ovako završili, i mi smo vrlo često govorili,
da mi je da se sklonim negde u šumu i odmorim dušu. Sada ćemo videti
kako ćemo se snaći dalje sa mislima. Možda će kvantni fizičari doneti
prečicu do rešenja, ipak su oni ti koji mire religiju i nauku, možda izmire
ludilo i pamet.

Ponela je svoju šolju kafe i otišla do potoka koji je i dalje izbijao iz brda,
uprkos svemu. Opružila se po suvoj zemlji i osetila kako je to smiruje, kao i
šum vode i pesma ptica koje nije briga za ludilo u svetu. Njima je uvek isto i
ne traže ništa, niti šta očekuju od drugih ptica ili ljudi. Ipak je zaboli jedno
pitanje: Da li osećaju nedostajanje?

To je ono što je Vesni smetalo više od bilo čega. Nedostajanje bića koje voli i
strepnja da li uzalud čeka. Već je prošlo dve godine od početka jednog
teškog kontakta koji je sama započela i koji je njena blokada za bilo kakav
napredak. Zaljubila se u fizičara koji je radio u Institutu za fiziku Beograd,
ali je to njen sugrađanin kojeg je upoznala kada je sa grupom kolega dolazio
u njihovu štampariju radi izrade knjige koju su rešili da objave. U pitanju je
bilo istraživanje kvantne fizike, što je i nju samu interesovalo jer je volela da
proučava i “drugu stranu” sveta i ljudi. Vesna je imala čast da uradi
naslovnicu knjige. To je dovelo do nagle i prebrze bliskosti sa njim. Kada se
vratio u Beograd, usledio je kontakt na daljinu, poruke i noću i danju,
dogovori da se ponovo vide. Ali je u svemu bilo nejasne blokade sa njegove
strane. Nakon svakog približavanja Vesni, prosto je iščezavao i nestajao,
ponašao se kao poodvojena ličnost. I kada bi se ona ponovo javila, ili je
ćutao ili bi odgovarao kratko i hladno. Vremenom je počela da pati i da
pomalo otkriva svoja osećanja, na šta je on odgovarao da neće više ni za
koga da se veže, jer posle propalog braka i dugih veza, ne bi dao svoju
slobodu. “Meni je žao što si se zakačila za pogrešnog lika, to ti je veliki kiks
u životu.” Takve reči bolele su devojku, ali nije mu verovala potpuno jer je
shvatila da se on bori sa sobom. “Nisi ti kriv, pogrešno si sve shvatio.
Umesto da razumeš kako si birao pogrešne žene, ti si protumačio da ljubav
i sreća ne postoje i prezreo si sve. Želeo si da imaš uspeh u braku i ljubavi i

onda si to počeo da mrziš jer si doživeo slom. Sada neprestano pričaš da si
srećan sam iako te ništa nisam pitala, sam pitaš i sam odgovaraš. Živiš u
svom sivilu i lako potoneš.” “Nee, ja sam sretan sam, ništa mi ne fali…”
Ispostavilo se da je Vesna potpuno u pravu, David je vremenom postajao
sve nervozniji, dok nije počeo da se leči od depresije. Videli su se svega četiri
puta, jednom je došao u Lebane, ostala tri susreta udesila je ona svojim
odlaskom u Beograd. On se uglavnom isto ponašao. Na daljinu, dok bi se
gledali preko video poziva, bio bi smeo i raspoložen, po očima njegovim
imaala je utisak da je u nju zaljubljen i da joj se neizmerno raduje. Ali kada
bi se spremao dan sastanka uživo, opet laži i povlačenje. U svojoj borbi
protiv sebe, nije imao saosećanja za nju, nije shvatao koliko ona pati. Desili
su se i poljupci, čin kada se energije ukrštaju, ali ovde su se i duše stopile.
Čovek koji je tvrdio da ne može imati emocije, poljubio je devojku koju
odbacuje, sa mnogo topline i ljubavi. Vesna je pretpostavljala šta se dešava i
nagovestila mu: “Ti i ja smo blizanačke duše. Baviš se kvantnom fizikom,
možeš malo u ezoteriju da zakoračiš, blisko je.” “ Ma, daj Vesna, to si ti
nešto utripovala…” Poslednji put je boravila u Beogradu dve nedelje pred
dolazak na Radan planinu. Bio je toliko depresivan, da ga je jedva izvukla iz
stana napolje. Više su govorili o ludilu tuđem nego o svom odnosu. Tako da
je ona potražila spas na jednim konsultacijama gde se uglavnom psiholozi
bave odnosima između blizanačkih duša. Kada je ispričala svoj problem,
nasmejana devojka preko puta stola, kratko je upitala: “ Da li Vam se
uzbudio svaki atom i osećate da ste se preobrazili od kada volite njega, da
li ste shvatili da je on deo Vas i da li ste dobili čudesne znake Univerzuma?”

“Da, sve mi se to dešava.”

“On je Vaša blizanačka duša. Nemojte biti nesrećni zbog toga, to je
privilegija koju će mnogi da imaju u ovim godinama kada smo ušli u
Vodoliju. Vi ste sada u fazi separacije, kada se Vaša blizanačka duša
povlači posle svake vaše bliskosti, da bi ste postali autentično biće, da se
očistite od ega, shvatite bezuslovnu ljubav i približite Univerzumu. Kada se
predate Bogu ili Univerzumu, kako god hoćete, kada zavolite sve svoje
emocije i prihvatite i svoje patnje, on će početi da Vam se vraća. Blizanci
koji se rode u isto vreme, imaju svrhu da se spoje u ovim telima. Ali morate
svako od vas postati nezavisno i najbolja verzija sebe…”

“Meni je teško što mi je on jedina želja, ništa drugo me ne raduje. Njemu je
deset godina više nego meni, oseća se staro i izgubio je živce, a odbija moju
pomoć.”

“Da, zbog toga što on beži od Vas jer je spoznao sebe u pravom svetlu kada
vas je sreo. Prestanite da ga jurite i on će prestati da beži, jer dok jurite za
njim, Vi bežite od sebe. Manifestujte odnos sa njim, da ste u harmoniji i
radosti, tako ćete pomoći oboma. Imate na internetu sve o fenomenu
“Chaser” i “Runner”. Samo se bavite sobom, videćete da tako treba.”

Vesna je prećutala Davidu o ovome. Bilo je sve toliko jasno i mnogo je
bolelo. I samo je trebalo da se preda božijoj volji. Nije mu više ništa
zamerala, a ubrzo nije mogla o njihovom odnosu ni da razmišlja.

Kada se spakovala za bekstvo, ispisala mu je sve, on je na to “hladnokrvno”
odgovorio da mu ne pada na pamet da beži od svog posla i grada. Malo je
bio brižan, pitao je kako će i kuda će sama, na šta se ona nije žalila. Begunca
ne treba juriti, sam će se vratiti, držala se saveta. Napustila je svoje Lebane i
otišla da traži mir. Sa svih strana sveta pristizale su poruke od prijatelja koji
su uradili isto. Organizovali su preko društvene mreže tajnu grupu u kojoj
se nalazio dogovor za Uniju koja će pokušati da spase svet. Pokretači su bili
grupa Engleza, ali niko neće biti ni vođa ni glavni. Svi daju predloge i pišu
što im je na duši. Vesna je poslala fotografije svoje kućice i planine, mnogi
su bili zadivljeni. Kao i u svakoj istorijskoj situaciji, bilo je bogatih koji su se
jednostavno sklonili u svoje vikendice ili vile u prirodi, dok su siromašniji
pobegli a da nisu bili sigurni hoće li uopšte pronaći krov nad glavom. Mada
je bilo bogatih koji su siromašnim beguncima pomagali. Svakome je bilo
jasno, kako verniku tako i ateisti, da ovo može biti početak Apokalipse, ali
na način koji nije očekivala nijedna religija. Ovo je borba između
unutrašnjih stanja u ljudima, bez potezanja oružja.

Sada je sedela pored potoka i osećala neopisivo nedostajanje. Nije ponela
telefon da mu se javi ali osećala je očaj pri pomisli da još nije stigla poruka
od njega. Kao da ga nije zanimalo da li je i kako je stigla. Odlučila je da što
duže izdrži da se ne javi. Ovde nema razloga za patnju. Sada treba da
isceljuje dušu i da preživi, ništa drugo. Teško jeste setiti se svog kreveta I
kupatila, svoje karijere…I sve to je palo pod senku zbog strašnog ponašanja i

najbližih. Roditelji su joj govorili da je luda i da moraju nešto učiniti sa
njom, poslati je na lečenje ili negde u crkvu na molitvu. Sestra joj se rugala
zbog samoće i neostvarene ljubavi. Od juče toga nema. Nema gledanja u sat,
nema posla i obaveza, nema ničega, osim nje same. I kada joj dođu drugi
koji su ovamo krenuli, neće joj biti tako blizu jer u komšiluku nema nijedne
kolibe.

Umila se na potoku i oprala šolju od kafe. Još malo je provela sedeći u
mestu, pa je krenula u šetnju, ispunjena nadom da će možda naći neku
napuštenu kuću. Radan planina je u svetu poznata po vazdušnim strujama
kakvih nema mnogo na svetu, razne legende postoje vezane za ovaj deo
sveta, i nešto od toga sigurno je istina. Gledala je u bistro plavetnilo neba,
behar je mirisao, svuda drveće i njihov beli ili roze cvet. Kraj aprila bio je
čaroban, nadala se još lepšem maju. Bila je ovde na izletima nekoliko puta,
ali sada je imala osećaj da nema pojma kuda se kreće. Ne bi mogla sama
stići do Đavolje varoši ili do motela za turiste. Samo je znala da je u blizini
selo Ivanje i da joj se javio lep osećaj pri pomisli na to mesto. “Možda su ti
ljudi dobri, možda bih mogla stupiti u kontakt sa njima. Oni ovde žive
zdravijim životom…pa naravno, nisu sigurno zatrovani. “

Lepo olakšanje ispunjavalo je ono mesto u stomaku odakle dolaze
predosećanja, uglavnom tačna. Šetala je stazom koja je napravljena za
pešake i bicikliste, ali nikoga nije bilo. Kao da je svet stao. Pitala se da li
njeni bivši ukućani osećaju grižu savesti, bar malo. Ona je njima ostavila
poruku na listu papira, na svom jastuku. “ Otišla sam da živim na nekom
drugom mestu, nemojte pokušavati da me tražite.” To je uradila u slučaju
da se neko od njih uspaniči. Ni rođena mati nije mogla više da je podnosi.
Hodala je još malo i reši da se vrati nazad. Pogledala je na internet preko
telefona i pročitala udarne vesti: Opasna sekta iz Engleske širi se
svetom, zahvatila i naš region! U nastavku dotičnog dnevnog tabloida,
opisano je kako se pojedinci povlače iz svog života u prirodu i tako kuju
planove kako da sruše religije, kulturu i tradiciju svojih naroda. Mnogi su
se požalili da su im članovi porodice pobegli bez traga. Nestajali čak i učeni
ljudi, doktori, profesori, glumci, umetnici, novinari, neki bivši političari,
ekonomisti…Sve u svemu, opasnost je vrebala sa svih strana, pa su i ljudi sa
vlasti morali da reaguju, da smiruju narodne mase, mada ni sami nisu znali

šta će, jer nikakve opasnosti nije bilo. Vesna oseti zahvalnost što je na vreme
otišla, ali je jeziva hladnoća ispuni. Ovo je poprimalo sve veće razmere,
može doći do mnogo goreg problema. Čitala je i da su se crkveni zvaničnici
podelili, jedni su pozivali na razum i ukazivali na ludilo koje zahvata svet,
drugi su koristili priču o sekti, da bi pridobili pažnju i slavu u javnosti.

“ Davide, ja sam ovde spokojna i čekam da mi dođe drugarica sa još
nekoliko ljudi.Čitam da je stanje, bar kod nas u zemlji, sve gore, ko zna šta
će se izdešavati. Molim te da dođeš ovamo, ne zbog mene već što je ovde
možda i najbezbednije. Trenutno se šetam, sve je bajkovito, nema naroda.
A sigurna sam da ću u obližnjim selima naći prijatelje. Ja ti želim da se
izboriš, ali ako krene još luđi haos, možeš ovamo.” – poslala je iskrenu
poruku onome kome ne bi trebala da se javi.

“ Za sada je sve ok. Nemam razloga da bežim. Među mojim kolegama
vlada zdrav razum a da li ćemo i dalje biti prihvaćeni, vreme će pokazati.
Pozdrav.” – glasio je kratak odgovor.

Poznavala ga je dobro, ovakvi odgovori krili su drugačiju pozadinu. Lagao je
i zbog toga se osećala nervoza. Razumela ga je, ne može da ostavi tako jak
posao i pobegne od stvarnosti.

“Razumem te i volim da ostanete mirni. Samo ti govorim, za svaki slučaj.”

“ Mislim da će ova buka trajati kratko. Trenutno se smatra da ste sekta,
verovatno si već saznala…”

Vratila se nazad, bilo je vreme za obrok, ali nakon razmenjenih poruka sa
Davidom, nije ni osećala glad. Pogledala je u tabak časopisa koji je ostao u
otvorenom koferu. Nije mogla da ostavi brojeve novina koje je obožavala i
redovno kupovala. Oni su još uvek opstajali, pisali su isključivo o lepšoj
strani života, o prirodi i ljubavi. Iznela je nekoliko primeraka, ponela ćebe i
hranu. Zadovoljno se opružila ispred kućice i pomislila, iskreno: “Briga me
za sve”. U jednom od poslednjih brojeva, postojali su tekstovi koji su skrivali
poruke da se obrati pažnja na ludilo koje se proteže. U jednoj od kolumni to
se moglo naročito osetiti.

MISLIM DA JESAM NORMALNA

Mislim da sam jedna od onih koje gledaju u čudu i misle u sebi: "Nije
normalna, čudna je, kao da joj nešto fali..."
Neka sam, bar sam svoja, original koji se nije izgubio pod pritiscima, pod
uticajima koji su pokušali a nisu uspeli ništa.
Jedna sam od onih koji trpe poglede puna pitanja, bez potrebe i želje da
objašnjavam.
Mislim da jesam normalna i da ću nastaviti da glumim ludilo.
Tako je bolje...Praviti se luda, jer danas je čudno ako se diviš letnjem jutru
i voliš životinje, ako voliš jednostavnost i ne primaš se na uticaje gomile. I
dalje ću voleti lepotu i tragati za njom, izdvajuću se u tome, pa makar i
sama sedela na kiši. I dalje ću se izdvajati jer jesam normalna. I uvek,
zauvek, pronalaziću slične sebi.
Pričajte u prazno, slušajte najave budućih sukoba i ratova, dok se dešava
najveći preobražaj koje čovečanstvo doživljava, unutrašnji. Ljudi se svi
više dele u tri grupe od kojih jedna "vuče" kolektivnu svest unapred. Davno
je prorečeno da će doba Vodolije doneti penjanje na lestvicu više, na viši
stepen duhovnosti i samospoznaje, što se i dešava, i to masovno. Slični su
pronašli slične, najpre zahvaljujući internetu, što je u skladu sa Vodolijom i
onim što ovo doba donosi.

Do pre desetak godina, ezoterija, gnoza i bilo koja vrsta učenja koja donosi
potragu za sobom, nije nam bila toliko dostupna jer mnogi nisu ni znali šta
je to. Teško i sporo, oslobodili smo se okova nametnutog mišljenja i lažne
duhovnosti, sve u skladu tradicionalnog i zamagljenog učenja.
Sada imamo, otprilike tri vrste svesti, koje se ne sukobljavaju među sobom,
ali je razlika ogromna, kao da su u pitanju rase ljudi, a ne samo svest.

Prvi, koji su se uzdigli iznad i postali posmatrač, jesu svesna duhovna bića
u ljudskom telu, koja čine sve i posvećuju godine za rad na sebi. Njihovo
istraživanje i put srca kojim idu dovodi ih do ostalih koji su u istoj priči.
Odvaja se posebna vrsta ljudi koji bude svetlost i prenose je na druge.
Dolazi do oslobođenja. Posmatrač vidi masu koja živi po tuđem protokolu i
povlači se u sebe, a svako od nas je deo Univerzuma gde sve piše.

Drugi, oni su na putu do Prvih, osećaju potrebu i želju da se "probude", ali
nisu toga svesni, sve dok se ne otvore. Sebi, pa i onome ko će im pomoći.
Nemaju predrasude i uglavnom zrače dobrotom.

Treći, još uvek srednjevekovni umovi, uglavnom su oni koji imaju
katastrofalan strah od bilo kakve promene. Sama pomisao da neko u
njihovoj blizini može biti drugačiji po pitanju religije i svega što donosi
kultura i tradicija, njima donosi nelagodu. Za njih su prosvetljeni ljudi
"sektaši" i "čudaci", spas traže u crkvenom učenju i obredima, ali ne nalaze
mir nigde, jer nemaju znanje. Čovek bez znanja ne može biti ni vernik ni
nevernik, već zbunjen i zaostao u vremenu.

Ko nema znanje, taj ne kapira da se religijski spisi moraju tumačiti
alegorijski, ne bukvalno.
Religijski spisi jesu spoj nauke i vere, dokaz jedinstva. Treba tumačiti i
tražiti istinu.
Samo tako ćemo shvatiti šta jeste a šta nije stvarnost i kako razdvojiti
blago od blata.

Pronašla se Vesna u ovim pisanim rečima, isto je razmišljala. Možda je ovo
moralo da se desi, jer dokle više da pobeđuje stari način rešavanja sukoba,
da pametniji popušta? Ako vidiš da si pametniji, prvo pokušaj da im
pomogneš, zatim ignoriši te osobe ili pokušaj da isteraš svoje, ako si
ugrožen. Živeti i trpeti nije u skladu ni sa razumom ni sa srcem. Da je ostala
u svom gradu, život bi postajao more suza i gubljenje živaca. Polako su se
javljale i podele na poslu. Imala je poverenje samo u jednu koleginicu, koja
je pre nje otišla sa porodicom i to u Švajcarsku. Pojavili su se primamljivi
oglasi, ko želi da se doseli u njihova sela, dobiće sve potrebno za život.
Vesni je to zvučalo primamljivo, imala je potajnu želju ali nije mogla toliko
daleko da ode od Davida. Želja za njim je jedino što je održalo u Srbiji. Sada
je pisala toj koleginici i listala njene fotografije. Švajcarsko selo bilo je poput
prizora iz bajke i ponovo je poželela da ode tamo. Ubrzo je stigla poruke od
Danke iz Lebane.

“ Drugarice, kako se snalaziš? Stižemo prekosutra. Goran i ja, njegov brat
Arsen, moje komšije Nikola i Nemanja, blizanci, tek završili fakultet, nisu
vezani za bilo koga, a povešćemo i Goranovog starijeg prijatelja, čovek je
razveden, deca su mu u Americi, ne bi hteo da im smeta a već je imao
sukobe sa komšilukom, samo što je rekao da nema nikakve sekte iz
Engleske…Što se tiče blizanaca, oni su trebali da budu glumci, ali su ih u
svim pozorištima odbili, imali su po koju ulogu i opet su bez posla. Bez
obzira što su završili sa desetkama akademiju. Nas troje imamo problema
i sa mojom i sa njihovom familijom. Goran i Arsen će zatvoriti radnju jer
se u poslednja dva meseca više puta desilo da mušterije nestanu i ne plate
ništa, a porez je povećan.”

“Jedva čekam da vas vidim. Teško jeste, ali ovo mesto isceljuje dušu,
videćeš”- odgovorila je Vesna dok joj se stvarao grč u stomaku. Danka se
pre nepunih godinu dana udala za Gorana koji je sa bratom imao mini
veleprodaju voća, radili su mnogo i ona im je pomagala, jer je ostala bez
posla, nakon pet godina rada u knjigovodstvenoj agenciji. Arsen je mlađi od
Gorana skoro deceniju, dok je ovaj prešao četrdesetu i planirao miran život
sa Dankom. Iznajmili su kuću da bi živeli sami, ali počeli su problemi sa
okolinom, čak je i Arsen pobegao od kuće, tako da je svaki dan postajao
nepodnošljiv, a na poslovnoj strani rashodi umesto prihoda. Njihov
prijatelj, Stefan, policajac u penziji, upao je u sve veće nesuglasice sa
okolinom, tako da ga nisu mogli ostaviti, jer im je odavno kao stariji brat.
Sada su svi spremali na Radan planinu.

Treći dan

Prihvatam svoje emocije jer one su deo mog postojanja. Strah od emocija
jeste strah od života. Odbijanjem svog postojanja ljudi prihvataju sve
nametnuto, jer sve je iluzija osim osećaja. Ako osećaš to znači da postojiš.
Ako te neko ubedi da možeš bez osećaja živeti i da su emocije problem, taj
neko je primitivno zlo koje sa dna zarađuje na strahovima drugih.

Nije tačno da je samo novac važan, on je potrebno sredstvo, ne briga i
tuga. Tegoba je u praznini, kada nemaš u sebi ništa, kada živiš u tami.
Nije istina da je srećna samo sređena žena, našminkana i obučena u
skupoceno odelo.
Srećna je ona koja je izgovorila šta oseća i nije zloupotrebljena.
Nije uspešan onaj koji krije i laže, ne može se iskrenost u očima sakriti.
Danas možeš izgraditi lažan odnos i uspeh preko tuđih ruku, sutra je sa
tim gotovo.
Istina izlazi iz nas i kada ćutimo. I kada pokušamo slagati, još više
navaljuje istina, kao da smo se zapetljali u sopstveno klupko. To nije
klupko, već lanac od čemera i jada. Muškarci kriju emocije jer ih je
sramota, žene maštaju da liče jedna na drugu, da ih neko drži kao malo
vode na dlanu... Pri tome, guše se ljudski osećaji, nestaje radosti
svakodnevne, samo se nižu laži i gluma.
Bežim u svoj svet. Izgradiću ga sa sebi sličnima, ima nas, to znam.
Lepota nikada nije nestala, sve osim nje je iluzija i san.
Evo ja sam ovde provela dve mirne i lepo prospavane noći, a i jutro, ovog
trećeg dana, fino mi je prošlo. Zapisala sam svoja osećanja na papir i time
izrazila zadovoljstvo sobom. Vođena svojom intuicijom, nepogrešivim
osećajem u stomaku, ušetala sam u selo Ivanje. Čitala sam, neka
istraživanja govore kako su Teslini preci odavde. Ali svi znamo da su se
ovde čudesne stvari dešavale, npr. gravitaciona abnormalnost, voda koja
teče uzbrdo, auto koji umesto nizbrdo ide uzbrdo, pa su naučnici objasnili
da je to optička varka. Nisam jutros o tome razmišljala, samo sam ušetala
mirno i iskreno se obradovala kada sam videla ljude koji rade u njivama,
njihove kuće i dvorišta. Neko od njih ima malu prodavnicu, ljubazna,

sredovečna žena me uslužila, kupila sam osnovne namirnice. Nije me
pitala ko sam, jer je oduvek na Radan planini bilo posetioca. A ja sam
imala ranac na ramenima i baš sam izgledala kao turista. Srela sam još
dobrih ljudi, svako mi je ljubazno poželeo dobar dan, tako da sam
ohrabrena, mnogo. Naišla sam na crkvu koja nosi ime po Svetom Jovanu
Krstitelju, bilo je otvoreno i uđoh u nju, da provedem koji minut unutra. I
to je doprinelo da se opustim, sretoh usput ljubaznog sveštenika koji mi se
osmehnu i klimnu glavom u znak pozdrava. “ Pomaže Bog, dete” “Bog Vam
pomogao”. – uzvratila sam sva srećna i odlepršala u pravcu svoje kućice.
Sada kuvam supicu na šporetu i pržim jaja. Vreme je prekrasno,
zamirisalo proleće na Radanu. Tačno je da se oseća nešto neobično u
vazduhu, ovde su visoke vibracije. Sigurna sam da postoje te magnetne
struje, kakvih nema u svetu mnogo. Ovde osećam da je moje telo hram i u
njemu energetski duh. Sada ja vidim sebe u pravom svetlu.
Još uvek nije primila nijedan poziv od kuće. Nije nedostajala svojoj
primarnoj porodici, nije nedostajala ni čoveku kojeg voli, ni njemu nije
padalo na pamet da je pita kako joj ovde protiču dani. David se rodio sa
stidom od ljudskih osećanja, naročito prema ženama, zaključila je dok je
ulagala trud da se očisti od patnje za njim koji nije zaslužio njenu pažnju
uopšte. Progonili su je dani njegove slabosti, sećala se one ljubavi u
njegovom pogledu, što je nestajalo preko noći, kao da je imao bipolarni
poremećaj. Da jeste, ne bi se ljutila na njega, ovako je patila zbog veštački
izazvane dvoličnosti. Bilo ga je sramota da je voli i da oseti potrebu za
ženom. Toliko je tvrdoglav, da je od sebe napravio depresivca koji ne zna šta
će sa sobom. Nije zaslužila od života da ga sretne, bez obzira ako su
blizanačke duše. Pažnju joj je uzvratio alarm za pristigle poruke. Danka je
odgovorila na dobre vesti o Ivanju.
“ Odlično, to je veliko olakšanje i velika radost, što ćemo biti u blizini sela
gde vlada normala i harmonija. Kada se približimo Radanu, javićemo ti, da
dođeš do crkve, tamo ćemo se naći. Može li?”

“Naravno, jedva čekam da dođete! Samo što nisam uspela da vam nađem
nikakav “smeštaj”.”

“Ne brini se, rešićemo to”. – odgovorila je Danka zagonetno, kao da je
problem već rešen.

DRUGI DEO

Vesni je srce zaigralo od sreće kada je ugledala dva vozila kako se
približavaju crkvi. Za jedno auto bila je zakačena prikolica puna stvari. U
njemu su pristizali Danka i Goran koji je vozio, pozadi Arsen. Drugo auto
vozio je Stefa i sanjim su stigli blizanci. Svi su bili nasmejani kada su videli
Vesnu, kao da nisu ovamo pobegli pod nevoljom. Danka je prišla drugarici u
zagrljaj i upoznala je sa ostalima. Poznavala je samo Gorana. On i Danka
prosto su i fizički ličili, bili su oboje visoki i mršavi, svetlo smeđi, samo što
su njene oči plave a Goranove zelene. Dankina kosa padala je ravno do
lakata, njegova kratko podšišana, ali isto tako prava i svilena. Arsen je bio
veoma sličan Goranu ali dosta povučeniji i tiši. Stefan, čovek u pedesetim
godinama, srednje visine, prosedo crne kose i krupnih kafenih očiju,
atletske građe, videlo se da je celog dosadašnjeg života bio sportista i u
dobroj formi. Blizanci su izgledali dečački, simpatični i vidno uznemireni u
ovakvoj životnoj situaciji kada im ništa nije jasno. Prosto su bili proterani
od kuće i okoline. Izgledali su kao dva crnokosa dečaka, zelenkastih očiju i
pućavih usta, obučeni u trenerke sa kapama i u čistim patikama, kao da su
krenuli na ulicu. Vesna ih je zadivila svojim ponašanjem, bila je pristupačna
i bliska, bez obzira što je njen izgled govorio drugačije. Prirodna crnokosa,
sa talasastom kosom preko ramena, crnooka, i to sa takvim crnilom u
očima, kakvo se retko na kome moglo viđati. Sve su crte njenog lica bile
oštre i pravilne. Nije imala visinu ali je njeno mršavo telo pravilno izvajano,
odavalo neki mir, tajanstvenost, oštrinu duha. Videli su u njoj dobru
prijateljicu i stariju sestru, sigurnost.

“ Hajmo kod mene da vidite gde sam. Otprilike pola kilometra odavde.”

“ U tvojoj blizini postoji jedna velika kuća, nisi išla na tu stranu.” – reče joj
Danka.

“ Kako? Otkud vi znate za to?”

“ Pa šta misliš kako smo tek tako krenuli ovamo, šestoro nas? Imamo
policajca u društvu.”

Vesna zbunjeno pogleda Stefana, on se blago osmehnu i odmah je objasni o
čemu se radi.

“ Moja bivša žena je nasledila kuću roditelja. Kada smo se razveli, prepisala
je na starijeg sina i on je odobrio da se sklonimo tamo. Ti si krenula levo, u
Ivanje, a kuća je desno.”

“Tačno, nisam ni imala vremena da se šetam na sve strane. A stalno sam
brinula da li ćete išta naći. “

“Pođi sa nama, ima mesta za sve.”

“ A ne, ja neću iz moje kolibice. Samo ću vas zamoliti za kupatilo, jednom
dnevno da dolazim.”

“Zaboga, Vesna, šta ti je? Sama si u šumi.” – prekori je Danka.

“U blizini šume. – ispravi je Vesna – Za sada neću, pronašla sam i mir i
blagostanje. Dovoljno mi je što imam sprave i suncevu svetlost, internet mi
je odličan. Dolaziću vam svakodnevno. Jedva sam čekala da stignete i kada
mi dosadi ono mesto, obećavam da ću preći kod vas.”

Nisu je mogli ubediti, ali su je i razumeli. Posebno Danka koja je najbolje
razumela njenu situaciju. Prvo su se odvezli do drvene kućice i dobro
osmotrili gde se ona smestila, zatim, kroz onu šumicu gde je potok, pa još
malo desno, zaustavili su se pred starom, ali velikom kućom na sprat, koja
je imala ograđeno dvorište, dosta zaraslo u travu i korov. Čekalo ih je puno
posla. Od svega je najvažnije bilo pokositi dvorište, što su muškarci odmah
uradili. U pomoćnoj zgradi bilo je sve za sređivanje dvorišta. Stare ručne
kose, grablje, motike, ašovi…Iza kuće nalazila se velika zapuštena njiva,
nekada se po njoj sejalo. U dvorištu se nalazilo drveća koje je ucvetalo,
uglavnom jabuke i šljive, a imali su i stari, veliki orah u desnom ćošku
dorišta.

Danka i Vesna su istražile kuću, obišle su svaku prostoriju. Na prizemlju
nalazio se dugačak hodnik, levo dnevni boravak sa kuhinjom, desno spavaća
soba i kupatilo. Bile su oduševljene što je uglavnom bilo ispunjeno starim
nameštajem, takav one pamte iz svog detinjstva. U dnevnom boravku
nalazio se parket i veliki šareni tepih, zidovi okrečeni u belu boju, veliki
okrugli sto i pet stolica oko njega, sve u braon boji, kauč i na stočiću stari
drveni televizor, što ih je najviše privuklo.

“Da li je moguće?! Sačuvan je televizor stariji od nas dve? “

“ Imali smo isti u kući kad sam bila dete, to je crno bela slika. Ne očekuj da
radi.”

“ Otkud znaš? Na Radanu je svašta moguće.”- odgovorila je Danka više u
šali i uključila televizor u zid. Nije trebalo mnogo da se pojavi slika, pa i
nekoliko kanala na njemu. Crno bela slika sa malo “snega”, ali i to je
izgledalo nestvarno. One su skakutale u mestu, kao kada se deca nečemu
obraduju. Pritiskale su dugmad na spravi i divile se.

“A mi poneli, svako za sobom po jedan tv. Ovaj će nam biti omiljeni.
Hajdemo dalje, da razgledamo kuću, divna je!”

Kuhinja je imala dva šporeta, onaj u kojem se loži vatra i električni,
sudoperu, sve potrebne delove, pa i nešto malo suđa unutra. Kupatilo i
dnevna soba skromno opremljeni, ali isto tako u starim stvarima.

Na spratu su se nalazile tri manje sobe, svaka je imala krevet, ormar, tepih i
parket.

“ Ovde se odgajilo troje dece. Stefanova žena bila je najstarija. Ima sestru i
brata koji su devedesetih otišli u inostranstvo, tako da su roditelji njoj
prepisali kuću. Otac joj je bio učitelj, majka je sejala baštu koju smo videli
iza kuće.Posle razvoda, otišla je u Nemačku kod sestre, i ostavila sve
starijem sinu. Ali takve su im sudbine, i njena deca su napustila Srbiju. “

“Sve odiše nekom toplinom. Imam osećaj da je ovde vladala prijatna
porodična atmosfera.”

“ Po Stefanovoj priči, i ja sam tako zaključila. Mislim da on i dalje voli svoju
ženu, nikada ružnu reč nije o njoj rekao. Ima nekoliko godina od razvoda i
nikome nije rekao zašto je otišla.”

Vesna se odjednom rastuži, seti se svog Davida i zagonetke u vezi njegovog
ponašanja.

“Znam šta ti je. Ako ne želiš da pričaš, neću te pitati ništa.” – rekla je Danka
saosećajno.

“ Juče sam pročitala vesti koliko nas ruže javno, poslala sam mu poruku da
dođe ovamo ako bude kritično. Za sada mu ne pada na pamet, kaže da se
nosi dobro sa situacijom. Neću ja više da navaljujem na njega. Zato mi
odgovara da budem u kolibi.”

“ Pretpostavila sam da imaš razlog što ti se ostaje tamo. Biće bolje, ne ostaje
nam ništa drugo osim da zračimo visokim vibracijama. “

“ Da, o tome najviše mislim otkada sam došla ovamo. Prvo mi je bio
potreban mir i to sam dobila ovde.”

“ Zato si i došla na Radan. Osetila si da ćeš pronaći sebe. Hajdemo da
spremamo ručak i da gledamo naš crno beli televizor!”

Vesna je zahvaljivala životu što ima drugaricu koja joj u svakoj situaciji
pomaže poput anđela, i to psihološki, što je najvažnije. U njenom prisustvu
morala se smejati i osećati dobro. Zaprepastila se kada je videla koliko su
namirnica doneli i počela se smejati. Nisu zaboravili ništa, opremili su se
kao da su došli na dugi vremenski period. Ili će stvarno tako biti? – upitala
je sebe dok joj je jeza oblivala unutrašnjost.

Spremanje ručka sa Dankom ubrzo je otklonilo brige, ali predveče je stiglo
uživo uključenje organizatora Unije, poruke sa grupe na Facebooku.

Bila je to grupa mladih i sredovečnih muškaraca i žena koji su poručivali:

“ Nije važno kojoj veri i tradiciji pripadate, nije važno čije ste crkve član i
koje ste nacije, samo je bitno da smo probuđeni stanovnici Zemlje.
Vežbajte i širite vibracije ljubavi, mirno i pozitivno gledajte na
novonastalu situaciju u svetu, ovo je ipak preokret koji je istorijski i mi

smo deo svega, i to ključni deo. Među nama ima dosta naučnika, mnogi
fizičari su nam se priključili. Ovo je igra mraka protiv svetla, jer se svetlo
širi više nego ikada od postanka sveta. Rotirajte loše misli na dobre, samo
tako ćemo vratiti normalu i biće bolje nego što možemo zamisliti. “

Vesna je pod velikim utiscima otišla u svoju kućicu i poslala video klip
Davidu. Nije odgovorio ništa. Očigledno je nešto znao što je krio. Duboko je
udahnula i uzela svoju svesku. Na naslovnici je napisala:

Priče sa Radan planine

Godinama sam tragala za mirom, jer su mi ga narušavali, a ja sam
svakoga poštovala i nisam nikome postavljala pitanja. Pitala sam se kako
mogu biti mirna ako me namerno iritiraju, vređaju, ismejavaju...Kao da
sam nekome kriva što sam sačuvala dete u sebi i što sam ostala
nezaražena primitivnom prljavštinom. Smatrali su da sam hladna i
razmažena, jer još nisam u braku, pokušavali da saznaju i raspitaju se sa
kim sam, da li me zanima neko, šta hoću od života. Dok nisam radila, "bila
sam lenja i nezgodna", jer mi navodno ne odgovara nijedan posao i ne
trpim nikoga, ako se nisam uklopila u jedne iste, čemerne priče
svakodnevne, i tad sam bila "čudna i luda". Pitala sam se, gde je mir?
Zašto mi odgovara šum vetra i gledanje u nebo, tišina ili prisustvo ljudi
koje retko srećem? I nakon previše patnje i usamljenosti shvatim, da je
ignorisanje ključ za mir. Mirno zaobići svakoga ko smeta, imamo pravo
na to, da biramo koga ćemo slušati. Niko nema pravo narušiti drugome
mir, zdravlje i planove.
I nema rešenja u svađama i raspravama bez kraja, samo ignorisanje i
povlačenje. Ne pravdati se nikome jer niko nema pravo da ti to traži. Samo
je važno ne povrediti nekoga, ne ponašati se dvolično. Ne ucveliti nečiju
dušu, ne rastužiti onoga ko ti nije učinio nažao. Ne poniziti i ne slagati.
Ove vrline nisu samo na religijskom spisku već su izvor svega među
ljudima.Istina oslobađa, emocije oslobađaju. Mir se postiže i priznanjem
osećanja, sve što ti je poželjno za tim treba krenuti, jer i sam put do
dragog, jeste put na kojem se uči neprestano. Veće je bogatstvo koračati
putem srca i boriti se za ono u šta veruješ, nego krenuti putem lažnog
razuma, lakšim putem koji ti nametnu i onda te stigne, kad tad. Put srca

ne zahteva da se gazi preko drugih niti je potrebna podrška drugih. Samo
ljubav i mir, voleti svoje i ignorisati blokade.

Beograd, sutradan

Loše je spavao, još lošije se probudio. Sat je zvonio u pet, da popije tabletu i
kafu. Zatim da se umije i pogleda vesti. Tek nakon jutarnjeg rituala može
biti sposoban da se obuče i krene na posao. Zapalio je cigaru i stresao se od
od jeze. Mnogo toga ležalo je u njemu skriveno, što je nevešto krio u
poslednje vreme. Imao je četrdeset sedam godina a nikada nije video luđi
narod na ulici i na bilo kom drugom mestu. Juče je otišao doktoru da mu
prepiše novi recept za lekove a doktor je iskreno rekao da je zabrinut i da
razmišlja da se priduži Uniji. Uplašen je od zaraze ludila koje hara na sve
strane. Na ulici redovno viđa gole, polugole, plaču ili se smeju sami i na
druge prolaznike, pa i ta priča o hodanju po krovovima, potpuno je tačna.
Psihijatar zaključuje da je to želja za visinom, za nekim iskazivanjem koje
nisu mogli na zdrav način i u mladosti dokazati. Fizički su se sukobljavali
pred šalterima, pred kasama u marketima ili na uslužnim odelenjima,
roditelji u školama, protiv profesora ili drugih roditelja…Apsolutno je sve
došlo do izražaja.

Od kada zna sebe, zna i za disciplinu i kulturu. Roditelji su mu bili
obrazovani i pošteni, strogo su učili njega i sestru da se ponašaju normalno.
Sestra, koja je Vesnino godište, postala je farmaceut i udala se, već sedam
godina unazad. Davidu nije išlo. Duge veze i jedan zvaničan brak, samo
strast na početku, zatim navika i trud uzalud. Posvetio se fizici, neopisivo se
zaljubio u svoj posao, zaključio da jedino može biti srećan kada je sam. Žene
ga više nisu privlačile. Zatim se pojavila Vesna, osoba koja ga je volela
najviše od bilo koga i njega je to zbunilo, poremetilo mu ravnotežu i čvrstu
odluku da se više ne veže ni za koga. Postala mu je draga, zatim je osećao
sve veću bliskost, pa ju je poželeo….Nakon mnogo godina poželeo je ženu. I
to ga je tako silno isteralo iz svoje kože da ju je povređivao svesno i
nesvesno. Shvatio je koliko je teška borba samog protiv sebe i protiv
emocija. Posle prve godine borbe, nije mogao više da spava ni tri sata noću,

pojavio se problem sa živcima, dijagnoza je bila depresija. Dok je Vesna i
dalje nastojala da ostvari ljubav sa njim. Sve se dešavalo kao jedna velika
agonija, uzalud je pokušavao da je otera od sebe, jer je ona videla njega i u
drugom svetlu, drugu strane njegove ličnosti, koja je voli. Nije mu ništa bilo
svejedno, lagao je sebe, lagao nju i druge. Za druge nije bitno, ostali su ona i
on, oboje žrtve njegove unutrašnje borbe.

“Da li da se sklonim, hoću li poludeti i ja? Da nisam već lud?” – zabrinuto
je razmišljao dok se još više uplašio slušajući vesti i jutarnji program.
Udarna vest je i dalje bila navodna sekta.
“Da li bi došlo do građanskog rata kada bi i normalni postali agresivni? I
kako će se ovo uopšte okončati?”- motalo mu se jedno isto pitanje po glavi.
Sat je pokazao da je došlo vreme oblačenju, navukao je pantalone i majicu,
dok su pitanja neprestano navirala. Jedno od njih bilo je konačno i pravo.

“A šta ako je ovo veštački izazvano?! Možda je neko poslao kakve
energetske talase!”

Imao je utisak da je u toj minuti shvatio sve i da je to jedino pitanje koje
može doneti odgovor. Nauka je uznapredovala mnogo više nego što se to
govori u javnosti, čuda nisu čuda, to su moguće pojave koje čovek može
proizvesti, istražiti, otkriti… Najveću potrebu za čudima imaju oni koji
vladaju nad masama, kapitalisti i političari. Farmaceutska industrija
izgubila bi mnogo ako bi ljudi prihvatili znanje da za svaku bolest, u prirodi
postoji lek, ali isto tako, postoji i u čovekovoj unutrašnjosti. Fotoni čuda
čine i sve vibrira, sve je živa istina, da se bukvalno sve događa iz igre misli i
emocija. Nema sudbine, nema ništa unapred određeno, nema ispaštanja
greha, kletvi, božije kazne…Religije su stvorene da bi to dokazale, zatim su
prekrojene i pretvorene u bajkovite priče, ludilo za mase. I Vesna mu je o
svemu tome pričala, ali on nije pridavao mnogo pažnje, jer je svaki razgovor
sa njom vodio i u dalju priču o njima, što je on uvek na “vreme” blokirao.
Posle svega se pitao : “Šta mi se to dešava? Da nije ona u pravu?” Pričala
mu je o dušama bliznakinjama i o njihovom plamenu, što je njega plašilo, a
ona je govorila da se muška strana mora plašiti, takva su iskustva i kod
drugih. Setio se nje, pitao se da li je još uvek sama gore ili su joj drugi došli,
ali nije smeo da zove da ne bi ona pomislila kako mu je stalo do nje.

Osećao je tegobu koja ga pritiska po sred pluća, bila je to njena tegoba i
čežnja, sve je on to osećao i teško podnosio.

Vratio je misli na ono strašno pitanje i pod tim utiskom otišao na posao.
Tamo se još niko nije ponašao sumnjivo ali su svi bili zabrinuti. I niko nije
video rešenje. Rekao je svoje mišljenje kolegi Bogdanu, ali i Aleksi i Mariji.
To su dvoje starijih kolega, bračni par, sa dvadeset godina radnog iskustva, i
njih je najviše voleo i cenio od svih sa kojima je radio.

“Misliš da se i sami nismo setili toga? Vidimo da je ovo vrsta zaraze, samo
niko ne zna u čemu je klica. – odgovorio mu je Aleksa.

“Može biti u hrani a može biti i to što ti smatraš, energetski talasi, kroz
televizore, mobilne telefone i kompjutere.” – nadovezala se Marija na priču.

“ Zašto ne utiče na svakoga? Zar vam ne vodi ovo, u nekom dugom, čudnom
pravcu?”

Aleksa se nasmeši i kao da zablista što konačno sa nekim priča o svemu.

“ Znaš i sam da u nekim vrstama namirnica i slatkiša postoje sastojci koji
izazivaju zavisnost. Čokolada budi hormon sreće ali nisu svi zavisni od
slatkiša. Neko pije Coca Colu godinama a nekome nije potrebna uopšte. Isto
može biti i sa energetskim talasima. Moguće je da utiču na nižu svest dok je
viša svest imuna na to. To je taj čudan pravac o kojem govoriš.”

“ I šta ćemo ako je tako? Kako ćemo otkriti šta je istina i odakle bolest
dolazi?”

“ Teško da ćemo moći da se izborimo ako glumimo policajce. Možda samo
možemo pomoći kao naučnici, ako se piključimo Uniji.” – predložio je
Bogdan.

David je shvatio da su oni već medjusobno govorili svemu i da je malo
zakasnio da ih iznenadi svojim pretpostavkama.

“ Krijete li nešto? Kako misliš, sa Unijom?”

“ Oduvek si bio skeptik a znaš i sam koliko smo toga iskusili i istražili
zajedno. Očekivali smo da se zamisliš nad ovom situacijom malo više
osećajem a ne samo kao fizičar. “

“Morao sam, imam drugaricu koja je sa grupom prijatelja otišla na Radan
planinu. Zove me da dođem ako ovde zagusti. Tvrdi da je tamo u narodu
sve potpuno normalno.”

“ I može da bude u pravu. – reče mu Marija saosećajno- U poslednje vreme
si isuviše zatvoren i potišten, pa te nismo hteli opterećivati dok sam ne
pokreneš temu.”

“ I šta tačno predlažete? Da se povežemo sa Unijom i Englezima?”

“ Samo nas četvoro, za sada. Tamo ima naših kolega sa kojima možemo
pronaći rešenje. A izgleda da je odgovor u imunim ljudima, u višoj svesti.
Ako su nam i dalje uređaji uključeni a nismo podlegli, onda možemo
mentalno da se izborimo. “

“ Ovo je psihološki rat, pokušaj da se konačno porobi ljudska vrsta ili
izazove veštački smak sveta. – tvrdio je Bogdan, koji je bio poznat po
iskrenosti. Bio je sedam godina mlađi od Davida i ovaj ga je voleo kao
mlađeg brata.

“ Znam, Bogdane, sve mi je jasno. Nisam baš toliki skeptik, samo volim da
sve bude provereno, da ne bude zamlaćivanja i priča u prazno. Moramo biti
sigurni da nas niko neće razotkriti iz te grupe. Znate da možemo biti i
hakovani, prisluškivani, ako samo neko primeti. I onako mi ona sa planine
ponekad šalje poruke. Ne razume da to može pročitati i treće lice.”

Davidovo lice se izmenilo pri spominjanju ženske osobe koja mu šalje
poruke. Primetili su nervozu u pokretima ruku i izrazu lica. Očigledno se
nešto dogodilo što je prouzrokovalu njegovu depresiju a što je uporno krio i
od samog sebe. Znao je da ga ova poslovna odluka može približiti njoj, i to
ga je činilo nervoznim.

“ Ispravno bi bilo da potvrdimo istinu o magnetičnosti DNK. –uporno je
nastavio Bogdan. - I o tome kako od fotona nastaje sva materija jer se
zgušnjavaju. A kada se DNK izoluje, fotoni se lepe za nju.”

“ U pravu si za to . Slažem se da svi na svetu moraju znati da kreiraju sve
svojim osećajima. Mnogi to znaju ili su naučili i shvatili, ali ne primenjuju. “

“ I onda je neko krenuo u direktni rat protiv učenja koje bi tebalo da stvori
lepši svet. Danas imamo ludilo na sve strane.”

“Imamo i svetliju stranu. – podseti ga Aleksa.- Ti ljudi koji su pobegli od
svojih kuća, samo oni znaju koliko im je život bio nepodnošljiv. Ali se nisu
podali da budu kako drugi žele.”

“ Dobro, pristajem. Učlaniću se u grupu Unije a vi dođite u kontakt i u moje
ime.Pitajte šta treba činiti, samo da niko oko ne zna, da ne izgubimo posao.”

Imao je loš predosećaj u vezi posla, kao da jedini veruje da ga može zadržati.
Ostalih troje ispred njega, kao da su očekivali kako će svakog časa biti
proterani.Tog popodneva, kada je završio smenu, zamračio je stan i pokušao
da zaspi, jer mu je sama pomisao na promenu koja sleduje stvarala nemir.
Začuo je dernjavu i bolesno smejanje iznad, u komšijskom stanu, zatim i
neku jurnjavu u hodniku, tv aparati bili su glasno pojačani…

Stigla je poruka od Bogdana. “Učlanili smo se i razmenili smo poruke sa
Englezima. Ponudili smo svoju stručnu pomoć, sve će ostati u tajnosti.
Obriši poruku odmah.”

Mrtvilo od tableta, umor od posla, plus nemir i buka… David je palio
cigarete jednu za drugom i potegao za Vesninim profilom. Video je prelepe
fotografije iz prirode koje je postavljala na svoju vremensku liniju, video je
nju i njene tužne oči…Znao je uzrok patnje, nije to bilo tuđe ludilo ili
izolacija. Svaki put kada bi joj pogledao oči, osetio je tegobu jer je on bio
jedini uzrok.

Za to vreme na Radanu…

Pratila sam sebe i to više nisam bila ja, ili možda jesam, samo ona koju do
sada nisam poznavala. I bezbroj puta htela sam za milost da molim, i isto
toliko vera mi se osipala. Htela sam da molim za ljubav ali sam se
povlačila u sebe i nestajala, kao senka koja se krije da je neko ne pročita.
Uplašena od same sebe, zar je moguće toliko nešto želeti? I nadu sam
pokušavala ugušiti ali je neuništiva, i želju sam htela ogaditi, ali nije
moguće odustati od sebe.
Sve sam svoje reči poricala, namere menjala, planove odlagala, da od
nemogućeg stvorim moguće, da izađem iz mraka. Lagala bih ako kažem
da mi nisu godile emocije, ono što volim najviše pokazalo mi ko sam i dokle
sam spremna stići. U svakom trenutku samoće gledala sam sebe i
upoznavala tu ispred mene, u meni...
Ja sam postala svetlo koje se neprestano pali i duša koja se neprestano
bori i uči. Ego koji često boli i dete u meni što nije uspelo da odraste. Ja
sam ona što je zbog božanskog osećaja u ljudskom telu, više puta donosila
odluku da li da ode ili ostane u oklopu...Ali nije telo krivo što se rodilo. Od
reči do reči, od borbe do borbe, od kiše suza do smeha i sitnih radosti,
nešto me vodi i to već nisam ja. Neko kaže anđeli, neko Bog, Univerzum,
Više Ja...bilo ko da je, sa mnom je i spor je. Što sam ja teža to je prisustvo
sporije, što me više guši ljubav, to je pomoć teža i život stoji. Ko dade pravo
osećanjima da unište sve? Ko nam dodeli "luksuz" da volimo one koji nas
neće? Čija ruka se uplela u moje noći teške i tegobna jutra?
Kako da budem alhemičar i preokrenem tamu u svetlo, patnju u radost,
želju u stvarnost? Ima li pravde za usamljene glave pune pitanja, za pluća
puna tereta i grlo puno kiše?
Ja sam sada nigde i ne znam da li postojim. Ja sam telo u patnji i želji, ja
sam ništa jer nemam ništa posle borbe koja me pretvorila u ovo, u nulu. U
stenu koja stoji i čeka prisustvo za pomoć, za čudo, za neočekivano. Ona
što je sanjala da je srećna. Pusti me u svoj svet

Kako se ti voliš, tako čudan i nemoguć, može li iko tebi da valja? Ili si
samo begunac koji ne sme vani, jer ta stvarnost može da boli, a ti više nisi
spreman? Mogu li ući u tvoj svet ili sam dovoljno zakoračila pa me guraš
unazad?
Pusti me, sve mi smeta, i što sam se rodila, i to mi ide na živce, pomislim
više puta da je samo da sam u drugoj koži. Pusti me malo sebi, možda
spoznaš koliko sam tvoja i da nikoga tu pre tebe nije ni bilo. Daljina mi je
stvorila i želju i ljubav, blizina još veću čežnju, nisam ja kriva, ima nešto
jače od nas i naše volje. Da sam birala kako ću se osećati i koga voleti, bila
bih danas nasmejana i spokojna. Primi me u tvoj svet, neću te povrediti ni
oskrnaviti ništa u tebi, pokušaj da vidiš koliko sam tvoja i zaprepasti se.
Reci mi kako da te volim i šta da ti pričam a šta da prećutim, čega je tvoja
unutrašnjost puna a čega željna. Neću ti spomenuti svoje želje, ja više ni
namere nemam. Svi moji pravci stali su i putevi se više ne nude. Nemam
kuda jer ne želim nikud. Pusti me, samo da ti pričam, da ti priznam koliko
je puta bolelo a kada sam se najviše radovala. Pusti me da ti kažem...

Sklopila je svesku i pogledala u šarenog leptira koji je sletao po cveću na
livadi. Setila se učenja o sadašnjem trenutku i da pokušamo biti posmatrač
ali čista srca, da ne postoje misli, samo pažnja. Ako je ugledala leptira kako
radosno obavlja svoj ritual, znači da je potrebno nastaviti samo
posmatranje. I zaista, taj let bio je njeno povezivanje sa svojim postojanjem.

“ Ja ću tebi pisati, a ti meni nemoj ako ne želiš. U takvoj sam situaciji da ne
znam šta će biti sutra, i ponekad ću morati da ti opišem neke sitnice. I
onako sam počela da pišem tekstove, sad ću i da ih objavljujem, jako sam
kreativna. Evo danas, ja sam razumela šta je to osetiti sadašnji trenutak.
Ležala sam na travi i posmatrala leptira kako preleće sa cveta na cvet.
Samo samo posmatrala bez misli, a onda sam isto tako “čisto” posmatrala
i livadu oko sebe, drveće u daljini, nebo, sunce, pa svoje telo.
Odjednom, kao da se zavesa rastavila na dva dela, poput one u pozorištu. I
u sekundi sam shvatila da sam čovek na planeti i da sve oko mene diše i
da je sve u harmoniji. Nije zbog mesta gde sam trenutno, već sam osetila
sadašnji trenutak bez misli. Nema ničega, samo postojanje i lepota.