Zvuk tišine

pitanju već ti, bežiš sam od sebe. U isto vreme, i ja bih trebala da prihvatim
sebe i da prestanem da jurim tebe, jer to je jurnjava za samom sobom.
Teško i potpuno drugačije od svih običnih odnosa.”

David pokri lice dlanovima i zavrti glavom. Teško je disao, kao da će pući.

“ Kako sve ovo da shvatim?! Jaoj, Vesna, glava mi je otišla ko zna kuda.”

“ Idi, spavaj, ako nećeš da ostaneš kod mene. Ne smetaš mi, kažem ti zbog
tebe samog. Sutra razmišljaj kada se ispavaš.”

“ Mali ti je krevet. Odoh da zapalim jednu…Onda te ostavljam.”

“ Slobodno zapali ovde.”

“ Neću, baš bi bilo bezobzirno. Hajde i ti.”

Ona ustade za njim i izađe iz kuće, ogrnuta ćebetom.

“ Daj i meni jednu.”

“ Izvoli. “ – reče on i zapali joj cigaru upaljačem. Oboje su pogledali u zvezde
i pun mesec. Dok je muškarac doživljavao čudo u mnogo pitanja u svom
umu, devojka je podrhtavala od uzbuđenja i iščekivanja šta će dalje biti.
Dešavalo se ono za šta je često gubila nadu. Konačno je pristao da posluša i
drugu stranu, da je prihvati jer je baš to i želeo duboko u sebi.

“ Rekla sam ti sve.” – obratila mu se saosećajno.

“ Verujem ja tebi, ti si iskrena…Moraš me razumeti da je sve ovo van mojih
planova i svake zamisli.”

“ Isto je i kod mene. Nisam planirala da mi se ovo desi, a što se tiče ljubavi,
mogla sam da završim sa nekim drugim, da živim normalno i imam
porodicu. Oduvek sam osećala da nešto nije u redu. Prosto sam znala da
postojiš i da ću te naći.”

“ I naiđeš na kretena. “

“ To ti kažeš. I ako sam ti ponekad nešto ružno rekla, to je zato što me
izazoveš do kraja. Nema šanse da te neko voli više od mene.”

“ Videla si da nisam nikakav.”

“Bićeš bolji, samo će ti doći. Nisam luda, znam ko mi se i zašto sviđa.
Problem je u tome što ti mene nisi dobro procenio. Rekla sam da te
prihvatam takvog kakav jesi i da te ne bih menjala. Budi sa mnom original.
Samo me nemoj lagati, svaki put ukapiram kada nešto izmisliš. I moramo
sada shvatiti, da je cilj vratiti život u normalu. Ako to ne vidiš sa mnom, ti
manifestuj Beograd i posao, tvoj mir. “

Bilo mu je neprijatno od ove poslednje rečenice i ona je to znala. U stvari,
potrudila se namerno da tako bude a da ne zvuči patetično. Odlučila je da
više ne bude žrtva ove ljubavi. On se hrani njenom patnjom i nervozom, pri
tom priča kako mu je žao nje. Nije kriv, nije namerno, samo je bezuspešno
“trčao”, korak napred, korak nazad, i sve tako…

“ Misliš li da će ljudi poslušati moju tehniku?”

“Hoće, kome odgovara. Svaki način upotrebe magnetizma je ispravan. Ovo
tvoje je malo drugačije jer zahteva i neki vrstu napetosti, ne traži meditaciju.
Hoće, uspeće. Ipak, nadam se da će i svetovna pravda uzeti stvar u svoje
ruke. Možda negde postoji pravosuđe i policija koji će se potruditi da to
isteraju do kraja.”

“ Misliš da već nisu pokušali? Teško im je da dokažu, to je problem. Zvuči
kao naučna fantastika!”

“ Znam”. – izgovorila je tiho i ponovo izgubila kontrolu nad sobom. Bacila
mu je se u zagrljaj kada je videla kako baca opušak i da su mu ruke
slobodne. On je uzvratio i tako su ćutke stajali, bar minut.

“ Hoćeš da ideš sa mnom? Ima mesta u dnevnom boravku.”

“ Ostani sa mnom. Ja neću da spavam tamo, ovde sam se nastanila.”

“ Pa, rekla si malo pre, da idem da spavam. I ti menjaš mišljenje.”

“ Isto kao ti. Jedno smo, zar ne? Znam da je mali krevetić…”

“ Drugi put.. Nemoj se ljutiti, ali umoran sam. Odoh da spavam, imali smo
naporan dan.”

“ U redu, idi.”

“ Ne ljutiš se”.

“ Ne, idi u miru. I to zbog čega si večeras došao, i to je korak napred. U tebi
se pali svetlo.”

Umesto odgovora rečima, David joj poljubi usne i obraz.

“ Vidimo se sutra.”

Gledala ga je kako odlazi i pitala se da li da veruje svojim očima i ušima.

Peti deo

Uzbuna u kući, samo što je pozitivna. Blizanci su dobili poziv iz Beograda,
ponuđene uloge u predstavi. Setilo ih se pozorište, a ljudi koji su ih zvali,
potpuno su normalni. Što je najvažnije od svega, oni su zamenili prethodnu
upravu obolelih. Da li je manifestacija Nikolina i Nemanjina uspela?
Obojica su tvrdili da su upravo na posao bili fokusirani. Snaga njihovih
emocija prema uspehu u karijeri, toliko je jaka, da se situacija promenila na
bolje, i to ne samo za njih, već i ostale koji su tamo zaposleni.

Vesna je došla da pomogne u bašti i čekalo je iznenađenje. Dvojica
prijatelja spremali su se za povratak. Nisu smeli da propuste ovakvu šansu,
ali postojao je problem povratka kući. Roditelji su bili ogorčeni zbog
njihovog bekstva na Radan i biće teško pojaviti se pred njihovim očima.

“Možete u moj stan, dok se ne snađete. Nije baš tako blizu pozorišta ali ako
nemate gde, rado ću vam dati ključeve.” – predložio je David dok ih je
gledao kako su i zabrinuti i radosni. Dok su doručkovali svi zajedno,

pokušavali su naći rešenje za ovaj problem. Vesna je osećala uzbuđenje zbog
pozitivne promene a još se nije povratila od sinoć. Davidov pogled upućen
njoj, kada je ušla u kuću, bio je pomalo zastrašujući. Ljubav i strah su se i
dalje oslikavali u njemu.

“ Hvala ti, beskrajno!” – oduševljeno reče Nemanja.

“ Za sada imamo samo malo novca za preživljavanje. Vremenom ćemo
pokušati da povratimo roditelje i da se vratimo kući. Dok ne stanemo na
noge.” – dodao je Nikola.

“ Mnogo će nam nedostajati vaše prisustvo, ali vi ste nam dali nadu da smo i
mi na dobrom putu.” – reče Danka dok je bila i radosna i tužna. Čitavo
jutro i podne vodili su se razgovori, niko nije mogao ništa da radi. Čitali su
objave u grupi, bilo ih je mnogo a broj članova je rastao. Sada ih je bilo oko
trista hiljada. Na Davidovu objavu pisani su mnogi komentari, najviše se
razmatrala reč “gustina”, dok je on pokušavao da im objasni. Toliko im se
posvetio, da je Vesna zaključila kako je isuviše i sebično razmišljati o
njihovoj romansi koju ona želi više od svega. Pristala bi da ostatak života
provedu na planini, samo da bude sa njim. Njegova blizina održavala je u
njoj i radost i patnju, jer su još uvek bili samo prijatelji. Povremena bliskost
je ono što je odbijao da komentariše.

Došlo je vreme da Stefan odveze Nemanju i Nikolu u Lebane, na stanicu.
Odatle će oni za Beograd, kući neće ni ići. Ali je Stefan rešio da poseti svoju
kuću. Onu koju je napustio jer nije više imao mira ni danju ni noću. Više
nije imao sa kim da se druži, samo Gorana i Danku, što je i bio razlog da ode
sa njima. Tog popodneva, ulice grada bile su skoro puste. Poneki prolaznik i
mali broj auta. Kao da nije proleće već sredina jeseni. Nije sreo nikoga u
komšiluku, što mu je poprilično odgovaralo. Radovao se kući, dvorištu,
svemu… Pokosio je travu, provetrio prostorije, popio kafu i malo odremao.
Zatim se vratio na planinu, ovaj put nevoljno. Nikoga nije sreo, Lebane kao
da je zamrlo. Ostali su ga čekali u napetosti, verovali su da će tamo ko zna
šta videti i čuti. Ovo je opet bila neka novina.

Vratili su se svojim aktivnostima, dok su blizanci nedostajali. Njihovu sobu
zauzeo je David, ipak je pristao da izađe iz pomoćne zgrade. Želeo je da
ustupi Vesni, ali ona je odbila. Pomogla je da se zalije baštu i spremi ručak,
zatim je otišla a da se nije ni javila nikome. Usput je srela Arsena kako se
sam šetka, zamišljen.

“Hej, gde si?”

“ Video sam te da ideš za mnom. Bila si zamišljena, nisam te zvao. “

“ I ti izgledaš tako. Nedostajaće nam, naročito tebi…”

“ Da, postali smo kao braća. Razmišljam da se vratim i ja, a onda se setim da
nema gde. Kući ne mogu, posla nemam. Kako ćemo ponovo pokrenuti
veleprodaju, šta ćemo raditi? Zabrinut sam. “

“ Verujem ti, kao das mo mi bezbrižni. Sve deluje kao zabluda i naučna
fantastika, ali ja znam da je istina kada pogledam sebe. Nekada sam se
plašila mraka, celo detinjstvo, pa skoro do punoletstva. Vidi me, spavam u
napuštenoj kućici, u blizini šume, vi ste mi prve i jedine komšije. I osećam
se savršeno. Znaći, došlo je vreme za korenite promene u ljudima. Uskoro
nećeš brinuti ako shvatiš da imaš pravo na normalan život. “

“Promenljivog sam raspoloženja. Jedan dan mislim da smo na pravom
putu, drugi dan se priupitam jesmo li normalni. I ne mogu sebe više da
zamislim u prethodnom životu. Brat mi kaže da je u njegova namera još
veća i uspešnija radnja od one koju smo imali. On je oduvek vezan za
trgovinu i rad sa ljudima.”

“ Zar ti nisi? Turistički smer si završio, koliko mi je poznato.”

“ Jesam i nikada nisam našao posao za stalno. Na kraju sam pristao sa
Goranom da radim.”

“ Predlažem ti da u svojim vizijama radiš posao koji voliš. Razmatraj šta bi
tačno hteo, zapiši na papir, i onda zapiši sva moguća rešenja koja ti padnu
na pamet. “

On se malo razvderi i konačno se nasmeši. Bio je dobroćudan i pažljiv
momak, ali nije se mnogo smejao i pričao. To nije bila njegova prava priroda
već su ga na to naterale okolnosti u životu.

“ Uradiću to odmah večeras.”

Razdvojili su se, Arsen je otišao u Ivanje, Vesna u besciljnu šetnju. Nosila je
laptop i rešila da taj dan prekuca sve tekstove koje je zapisivala na papir.

Želela je da napiše tekst posvećen svima koji se bore sa mrakom u sebi i oko
sebe. Objavila je na svom profilu javno i posvetila Svima koji su u potrazi sa
svetlom. Vesna iz Unije, ponosni član.

PROBUDI SE

Nije važan svet oko tebe, već onaj u tebi. Ne možeš menjati druge, ali sebe
moraš, ako želiš drugačije dane. Tvoja realnost. To nije ono što ti drugi
nameću, već kako osećaš u sebi sve ono što te okružuje.
Stvarnost može da se menja svake sekunde, svakog novog jutra, samo ako
se pomeriš od svega što ti smeta. Ako ignorišeš nepravde koje ne možeš
ispraviti... ne rasipaj energiju u borbi protiv toga, samo ignoriši i misli o
čemu želiš. Postaćeš jači i smireniji. Tvoje ignorisanje buke oko ničega, a
ima je svakodnevno na svakom koraku, doneće ti mir koji drugačije ne
možeš dobiti. Sve dok osećaš da želiš videti lepotu i doživeti posebno, nemoj
protiv nje. Skreni na svoju stranu. Ne troši vreme na ljude koji ništa ne
razumeju i nemaju znanje, odbiće ga. Ili ko ne razlikuje dobro od lošeg,
nema garancije da ćeš mu objasniti. Svako mora da doživi ono što će ga
naterati na razmišljanje i prosvetljenje. Ti, ako si dobar, poželećeš da budu
svi dobri, ali ne zaustavljaj se pred njima na dugo. Ostani sa onima u
kojima vidiš još veće dobro nego što je u tebi.

Ne slušaj nikoga osim svoje stvarnosti, koja je u srcu, u stomaku, u onom
osećaju koji nazivamo "predosećajem". Tamo si ti.

U mraku i svetlu

Zamisli sobu u kojoj vlada mrak i pored sijalice i struje. U njoj nema nikoga
osim beživotnih stvari. Neko će živ doći i upaliti svetlo. U deliću sekunde više
nema mraka. Osoba koja je ušla u sobu nije htela da posrće po tami jer je
svesna da svetla ima. Tako je ceo svet podeljen na crno i belo. Imaš problem u
sebi ako samo gledaš u tamu. Fokusiraj se na svetlu stranu, jer je ona
isto toliko prisutna kao i ona druga, ali je manje zapažena.

Ako postoji nepravda - postoji i pravda
Ako ima mržnje - ima i ljubavi
Ima bolesti - ima i leka
Ima gluposti - ima i pameti
Negde je rat - negde mir
Izgubio si nadu - nada se vraća
Jedan dan je izgubljen - drugi je započeo i ponudio ti novu šansu
Danas nisi uspeo - sutra možeš
Tegoba danas - posle tegobe radost
Nisi sposoban - na drugoj strani čeka te snaga

Buđenje

Pokušaj da jednog jutra ne misliš o čemu si juče, pokušaj da rotiraš sve. U
momentu kada se setiš da ne znaš više šta od sebe, seti se koliko si pametan i
u čemu si kreativan. Radi što voliš, nebitno šta je to. Ruka će ti krenuti prema
daljinskom za tv. Nalepi na njega papirić, podsetnik: "Gledaj samo lepo."
Preskoči sve jutarnje vesti, pusti melodiju koju voliš ili slušaj tišinu. Sigurno
ćeš začuti neku ptičicu da cvrkuće, misli o njoj kako pevuši i ne nervira se
zbog sveta u kom živi. Seti se da si neko ko jeste sposoban primetiti sve što
valja. Primeti na društvenim mrežama lepe stvari, pozovi ljude koji ti
odgovaraju, ne prezri sve što valja, baci lekove i prošetaj se prirodom bar

jednom sedmično. Svako drvo čeka da bude zagrljeno, svaka rečica želi da
bude primećena, oseti pod rukom zemlju i travu, pogledaj u sunce bez tegobe.
Prihvati sebe, prihvati svako emociju koja dolazi, ne misli previše već osećaj,
ne analiziraj nego se prepusti. I tvoja realnost biće samo tvoja.
Ne trzaj se što su vladari loši i što smo opljačkani. Oni imaju vlast i
okrvavljene ruke, mi imamo Univerzum u sebi. Ne moraš da misliš ima li
Boga ili ne, on te voli bez obzira na tvoje mišljenje. Religije su zlo, Bog je onaj
što nema veze ni sa religijama ni sa svetom. Probudi energiju koju nam je
dao, to je tvoja energija, ono što ćeš vratiti sebi ako se probudiš.

Probudi se, ti si dobar i vrediš. Reci tami "Doviđenja, nisam više tvoj".
Poslušaj svog anđela čuvara koji ti ovo šalje.
Dobro jutro...

Očekivala je da joj se javi barem sestra, ali nije niko iz porodice ili familije.
Dopisivala se sa drugaricama koje su delile sličnu sudbinu. Pisala je dugo,
dok nije sumrak pao na čarobnu planinu. Za to vreme, Stefan, koji je u
svojim pedesetim godinama, imao želju da se pomoli u crkvi, onako kako je
naučio u ranom detinjstvu, učino je to, predanije nego ikada. Klečao je
ispred oltara u hramu Svetog Jovana Krstitelja, molio se Vrhovnom, kako
god se On zvao, da mu vrati život u život, radost u ljubav, da mu vrati mir i
sve što mu je potrebno. Bio je vreme za večernju službu, pojavio se sveštenik
i desetak meštana. Dogodila se spontana molitva iz srca, čak je i sveštenik
odložio svoju službu. Svi su pali na kolena, bilo je suza i šaputanja…U isto
vreme, naišao je i Arsen, kojem je potrebna uteha nakon besciljnog lutanja.
Svi su znali zbog čega je ovaj došljak molio u suzama, svima je bilo poznato
šta se to dešava sa svetom. Na kraju ih sveštenik pozvao da se ovako
okupljaju svakodnevno, i da povedu ostale članove svoje porodice. Pozvao je
Arsena i Stefana svojoj kući, na kafu i ponudio ih večerom. Ljubazna
sveštenikova supruga, poželela im je dobrodošlicu i poslužila ih. U njihovoj
kući osećala se prijatnost i toplina, bili su dragi sredovečni ljudi. Imali su
sina, studenta u Novom Sadu, koji je odbijao da se vrati kući i uporno se
trudio da sve bude u redu.

“ Oče, šta crkva predlaže, šta po vama treba raditi? Podeljeni ste” – pitao je
Stefan dok se polako smirivao nakon plakanja u crkvi.

“ To i jeste problem. Što se mene tiče i mnogih mojih kolega, sigurni smo da
Unija nije sekta i da rade po božijoj volji. Mi možemo da delujemo samo
ovako, kolektivnim molitvama, ali kontra onome što oni rade. Po gradovima
se mole da se svet spase sekte, zato što ne znaju šta rade. Oboleli su i
crkveni velikodostojnici, a obični sveštenici, u selima i malim gradovima,
ostali su imuni na zlo. Dosta njih je sa mnom u kontaktu, uglavnom su
započeli sa molitvama kao što je ova naša večeras bila. Ja još nisam bio
spreman da pričam svom narodu ovde o tome, jer imam osećaj da nisu
mnogo marili. Žive svoje mirne živote i vredno rade, ali imaju familiju u
gradovima. I tako su shvatili da je ipak ozbiljno i tačno što se priča. Eno, u
Dobrim Vodama, ima ljudi koji su isto tako došli kao vi. “

“ Stvarno? Nismo čuli. To je divna vest za nas.” – obradovao se Arsen.
“ Dolazili su ovamo, upoznali smo ih. Mislim da ih je petoro.” – reče mu
sveštenikova supruga. “
“ Šta mislite, da ih zovete sutra na molitvu? Upoznaće se sa nama, a i
molitva će biti jača. Možete li?”
“ Naravno. Poznajem čoveka koji je njima iznajmio kuću, pozvaću ih. Nije
problem ako nisu vernici, neka doprinose zajedničkom dobru. Ja poštujem
svako učenje koje spašava čoveka. Jedan sam od onih koji ne misle da je
smak sveta bukvalno razor planete. To je konačno prosvetljenje svih ljudi,
svet bez zla. Možda je to vreme stiglo…”

Sutradan, grupna molitva

Hram pun ljudi, nebitno kojoj veri pripadaju. Vođeni sveštenikom koji je
već bio spreman da se odupre vekovnom učenju, tiho su izgovarali reči
nade, reči koje su bile lepše od trenutne stvarnosti. Sada su imali u gostima i
petoro iz drugog sela. Troje su bili mlađi, devojka u dvadesetim godinama,
njena sestra i zet u tridesetim, ostalo dvoje u pedesetim. Posvetili su dan

razgovorima, idejama i upoznavanju, zatim su kao članovi Unije, nakon
molitve u crkvi, zajedno otišli negde u šumu, radi razmene znanja o
korišćenju magnetizma. Pokazivali su im fotografije svojih prijatelja i
rođaka koji su u drugim državama, kuda su otišli, kako izlaze na kraj sa
situacijom. Svuda je isto bilo. I uprkos svemu, svet se budio. Budila se
pozitivna energija, zlatna svetlost među ljudima, budio se oproštaj, oboleli
nisu bili krivi, ali niko nije spominjao stvarne krivce. One koji su izazivali
sugestivne talase i čije su televizije svakodnevno izazivale nemir i strah. Svet
se podelio na “sektaše” i one druge, ali upravo zbog ovih “sektaša” nisu se
događali fizički sukobi. To su u grupi Unije često spominjali, a to je i bio
dokaz da magnet radi. Prirodni talasi koje ljudi emituju, bili su talasi mira.
Vesna je sve više imala osećaj da živi bajku. Tu je mir, slični ljudi, tu je
proleće i zelenilo, tu je i David. Sve što dalje bude, biće sa njima. I biće
dobro.

TRAŽIM POMILOVANJE

Tražim pomilovanje za normalne, što ih nazivaju "mirnim i tunjavim", što
ne viču i ne vrište na sav glas, da bi nešto dokazali i postavili se u centar
pažnje. Što mogu razumeti druge i bez mnogo pitanja, što mogu shvatiti i
ćutanje prijatelja.
Tražim pomilovanje za emotivne, jer se ne stide biti pravi ljudi i priznati
osećaj. I što će u svojim emocijama prepoznati svrhu postojanja i svega.
Tražim pomilovanje za ateiste što ih nazvaše"bezbožnici" i za jeretike koji
važe za "sektaše".
Tražim razumevanje za pametne koji ističu znanje tamo i onda kada treba.
Za umetnike kojima odgovara samoća, za kreativce kojima treba
inspiracija.
Za aseksualne, što žele voditi ljubav samo sa nekim ko ih je zaista
privukao, i za one što teže ka ljubavi.
Tražim pomilovanje za ljude koji boluju od Mizofonije, što ih niko neće
utešiti ni izlečiti...
Što leka nemaju a ni razumevanja. Prezreni i odbačeni od ranog
detinjstva, sa svojom tegobom kojoj nema kraja. Što nikoga neće uvrediti a
uvrediće ih stotinu puta, i niko neće videti njihove suze. I sama sam takva,
problem je od ranog detinjstva.
Tražim pomilovanje, ali nećemo ga dobiti.

Pomilovanje nam ne treba, sami ćemo ga stvoriti za sebe, tako što ćemo
voleti svoje mane i vrline. Volećemo svoje dane i svoje emocije. I stvoriće se
nešto lepo u toj okolini, kao ruža u sred pustinje.

( Priče sa Radan planine)

Jun, 2020.

Sve što se dešava ima smisla, ništa nije slučajno.

Prvo moram zapisati ono što nam se dešava na fizičkom nivou. Pošto smo
ostali skoro bez novca i zaliha, krenuli smo da radimo kod seljaka i opet
nam je lepo. Ja pomažem jednom starijem bračnom paru, deca su im
daleko, a dirnula ih je moja priča. Sa ljubavlju počistim njihovu kuću i
pomognem u poslovima napolju. Mislim da mi daju više nego što
zaslužujem. I ostali su se snašli.

Nije dovoljna Stefanova penzija i Davidova isplata koju je dobio kao
tehnološki višak. U bašti je za sada izrastao samo luk za jelo, sve ostalo je
krenulo, ali treba vremena.

Međutim, dobre vesti stižu iz sveta, u grupi je sve više objava da su se
pojedinci vratili svom životu. Tvrde i da ima ljudi koji su ozdravili
mentalno. Ponašaju se kao da se ne sećaju da su bili u ludilu.

Često odlazimo kod naših prijatelja u Dobre Vode i oni dolaze kod nas.
Grupne molitve su svakodnevne, sveštenik ima dobre vesti, sve je više
njegovih kolega koji su u miru sa učenjem Unije. A učenje je duhovna
sloboda, rasti i veruj kako želiš i od čega se osećaš dobro. Samo budi svetlo
i širi svetlo.

Toliko je toplo, da sam kupila plastično korito i ponekad se kupam ispred
moje kućice. David me je više puta video u kupaćem kostimu, pocrveni a
neće da me takne. Još nije rešio da se veže za mene, ali je sigurno da želi
moje prisustvo. Za sada je još uvek sve na poljupcima. Nervira me što i
dalje tvrdi da je u depresiji, mislim da nije svestan koliko je ozdravio.
Ostao je bez lekova, pa mu je Stefan kupio kada je išao po penziju. Kaže da
u našem Lebanu i dalje vlada neka čudna tišina. Možda naši talasi odozgo
utiču umirujuće. Mene niko iz porodice ne zove. Odavde neću ni ići kući,
neka me život odvede tamo gde mi je mesto.

Nemanja i Nikola su još uvek u Davidovom stanu. Rade na jednoj
predstavi i zadovoljni su. Pišu nam kako postoji ludilo i dalje, ali ipak
jenjava. Kao da ljudima više nije zanimljivo, prosto im se mozak umorio i
pobunio protiv nečega što je veštačko.

Idemo dalje. Što se osećamo bolje, to će svet bolje izgledati. Ovo više nije
nada, jer je nada prerasla u tvrdnju.

Za to vreme, na planini Rtanj

Kako su grozni zvuci ove tišine, kako razdiru svaki atom. A to ne bi trebalo
kada je čovek pravedan. Tišina bi trebala da donese mir i svetlo. Mračnom
Egu ne odgovara ništa lepo. On želi haos i da se hrani dok ne iscrpi telo do
kraja. Zatim nastaje bolest i Ego slavi svoju pobedu. Retki uspevaju da
shvate i pobede ga. Da li je tako? U poslednje vreme nije. Reč iz Unije širi se
svetom i pobeđuje sve što ne valja. A zvuci tišine, nagone krivca na osećaj da
je poražen i da je kraj njegovom poslu.

A krivac je onaj koji ima znanje. Stradale su neznalice. I to je njihov deo
krivice. Neznanje je negativnost. Sve ti se ponudi, naročito u ovo moderno
doba a ti izabereš “praznu glavu i prazan duh”. Teško tebi, svete, izmislili
ste đavola i plašite ga se, a ne znate da ga tako i stvarate. Teško tebi, ljudska
raso, ne vidite da vam je dato sve a vi ste izabrali stradanje.

“Koliko sam ja to kriv? “– pitao se prelepi četrdesetogodišnjak, dok je poput
osuđenika sedeo u svojoj radnoj prostoriji. Laboratorija kakvu svet još nije
video, u njoj mašina poput teleskopa, dugačka oko dvadeset metara,
prečnika oko pola metra, srebrne boje. Pored nje nalazilo se i mnogo drugih
mašina i tehnike koja je do ovoga dana bila nevidljiva za ostatak sveta. Cela
prostorija odisala je veštačkom inteligencijom, sve u beloj i srebrnoj boji,
kao u filmovima o dalekoj budućnosti. U njoj samo jedan čovek, obučen u
sivu trenerku, sedeo je na svojoj fotelji srebrne boje, dok je gledao u kameru
ispred sebe. Nije to bila obična kamera, već ogromna sprava, otprilike pet
puta veća od obične. Ispred sebe video je samo nežive stvari, dok su mu
preletale slike u glavi, svih živih koji su ga vodili dobrim putem. Setio se
svoje seoske kuće, svojih roditelja poljoprivrednika, bili su načitani ljudi i
veoma kreativni. Njihovo imanje i danas liči na park, negde u prekrasnoj
Vojvodini. Video je brižne oči starijeg brata koji ga je bodrio da istraje u
svom obrazovanju. Ostao je na selu i sam stekao svoju porodicu, ali
pomagao mu je da završi studije, zatim i magistraturu, pa doktorat. Ognjen
je samo nizao desetke, sve u roku, sve pošteno i čisto. Dobio je zaposlenje u
Vinči, ali je posle tridesete godina otišao u Ameriku, jer su ga tražili iz
jednog instituta. Imao je savršen život, mnogo poslovnih izazova i mnogo
novca. U želji da ima što više vremena za sebe i putovanja, matematički je
izračunao da se neće zaljubiti i oženiti dok ne pređe četrdesetu. I sve se
promenilo samo u jednom danu…Njegovu savršenu inteligenciju pokrio je
Ego, svojom tamom.

“ Da li je on anđeo ili vanzemaljac? On je najlepši čovek na planeti!”

Ove reči su, širom sveta, izgovorile pripadnice lepšeg pola, tog dana, kada je
zavladala tišina. Letnje jutro, sredinom juna, donelo je iznenadno,
privremeno gašenje svih televizija na svetu. Zavladao je šum na ekranima,
“sneg”. Trajao je do popodne, a radio stanicu su neometano emitovale
program i prenosile vesti koje potresaju svet. Nijedna televizija ne radi!
Internet je takođe radio, i tamo se dešavala uzbuna, naročito u grupi Unije.
Poručivali su jedni drugima da je prerano slaviti ali očigledno ide na dobro.
I na Radan planini tišina, kao da su svi odjednom zanemeli.

“Da li je ovo zvuk tišine?”- pitala je Vesna svog duhovnog blizanca za
mišljenje. Prislonila je svoj dlan na njegovo srce, dok su mu oči jednako bile
crvene kao i njene, a lice prebledelo u iščekivanju. Davidovo srce je prosto
poskakivalo od uzbuđenja.

“Šta god je, danas će se okončati. Igra je završena.” – reče David iskreno dok
su njegove reči u sebi osećali i ostali ukućani. Osim njih, došao je sveštenik
sa suprugom, želeo je da zajedno dožive ono što ih čeka.

“Večeras ćemo na molitvu zahvalnicu”.

“ Nadam se, oče, stvarno je vreme.” – odogovorio mu je Stefan.

Negde u popodnevnim satima, na malim ekranima pojavio se natpis crvene
boje, na engleskom jeziku: POŠTOVANI SVETE, OČEKUJTE
OBRAĆANJE NAUKE, U 18H.

Ovo je izazvalo još veće uzbuđenje i nedoumice, niko više nije znao da li da
se raduje ili je konačna propast blizu. Ova tišina spojila je i zdrave i obolele.

Taćno u 18h. pojavio se “najlepši muškarac na svetu”, kako su ga mnoge
žene imenovale. Njegovo telo bilo je vitko, ramena uspravna, držanje
dostojanstveno, kao da je odrastao u kraljevskoj porodici. Lice duguljasto,
tamnije, ali bez mrlje i bore, usne pune i blago razvučene, oči crne kao ugalj,
krupne, oivičene dugim crnim trepavicama, obrve debele, smeđe i spuštene.
Bilo je nešto u njemu dečačko, u isto vreme i odraslo, prefinjeno. Videla se
inteligencija i plemenitost. Ipak, ovaj čovek nosio je teret ogromne giže
savesti.

“Izvinjavam se celom svetu, svima. “ – progovorio je odlučnim, mekim
glasom. Govorio je na svom maternjem i svaku rečenicu prevodio na
engleski.

“Ova prostorija koju vidite iza mene i ova cev koja prolazi kroz ovaj otvor na
zidu, sve je to moj izum koji nije smeo postojati. Ona vrata desno, tamo je
moj apartman u kojem živim poslednjih šest meseci. Ja sam doktor fizike,
Ognjen Ilić, rodom iz jednog sela u Vojvodini. Neću mu spomenuti naziv jer

sam ih sve osramotio. Rođen sam iz ljubavi Srbina i Hrvatice, moj otac je
voleo da se šali kako mi je dao ime Ognjen jer ide uz prezime Ilić, kao svetac
Ilija Gromovnik. Kaže, osećao je da ću biti posebno nadaren. Ja sam u
skorije vreme dobio šansu da to sve ukaljam, što sam i učinio. U poslednjih
deset godina radim u Americi, ne želim reći gde i za koga, jer su mi pružili
sve a ja sam krenuo pogrešnim putem. Pre dve godine, zaljubio sam se u
ženu jednog milijardera i ljubav mi je lako bila uzvraćena. Doživeo sam
najveću emociju koju čovek može da oseti. Kada je njen muž saznao za nas,
obećao je da će joj dati razvod ako uradim nešto za njega. Pristao sam na
sastanak sa njima. Kažem, sa njima, jer to su bili, ni manje ni više, nego
najveći robovlasnici današnjice. Želeli su samo jedno. Izvor veštačkih talasa,
koji će udariti na televizije a gledaoci tih televizija izgubiće svoju
inteligenciju. U svakoj državi kupiće po dve ili tri medijske kuće i to je
dovoljno. Svrha je da se stvori što gluplja rasa ljudi kojom će se sa lakoćom
upravljati. Da postoje radnici koji će raditi za manje plate nego ikada, da
postoje vernici koji će u svakom vlasniku kompanije videti boga, da postoji
crkva koja će se ponašati inkvizitorski, da se razore porodice, da nema
ljubavi, već samo rad i poslušnost. Njihov strah bio je opravdan, uplašili su
se tzv. Novog Doba, jer se menja svest ljudi, uspinjemo se na viši nivo. A
znate zašto sam pristao? Verovao sam da ću umreti od bola ili se ubiti ako
mi se ljubav ne ostvari, jer moja draga nije imala hrabrosti da se izbori za
nas. Drugo, znao sam da neće uspeti u potpunosti i da će jedan deo ljudi biti
imun. Skovao sam plan da ne idem do kraja. I desila se sjajna stvar u svoj
ovoj tami. Po prvi put u našoj istoriji, desio se rat energije, kao u bajkama o
dobrim i zlim čarobnjacima. Zdravi su bili primorani da probude svoj dar,
svoj potencijal koji imamo svi. Vi ne znate koliko je nauka uznapredovala da
dokaže istinitost religijskih spisa. I ti spisi su, na neki način, naučni.
Jednostavno je. Postoji svet energije i ovaj svet koji je energija stvorila, svet
materije. U našem slučaju, slobodna, inteligentna energija, stvorile je po
svom obliku i materiju. Tako je nastao čovek, pola materija, pola energija. I
zaboravio je da je energija stvaralac, da iz ničega stvara sve. Međutim, ta
podsvest budi se poslednjih godina. Naročito protekle decenije. Stvorio sam
ovu spravu i odavde, ako mi verujete, šaljem talase u svaku televizijsku kuću
čiji je kod ugrađen. Nešto poput interneta…Nema potrebe da vam
objašnjavam, sve će ovo danas nestati. Uništiću sve jednim pritiskom na

jedno dugme. Spisak svih koji su me na ovo ubedili već je u policiji, a i ja ću
se predati, da bih odslužio svoju kaznu. Nalazim se na čuvenoj Rtanj
planini, na samom vrhu. Malo na svetu je ovakvih energija, ima je i na
Radanu. Uspeo sam danas da ih kaznim sve, jer su kontra talasi, koje sam
ovde uhvatio, skinuli tamu sa moje duše. Sve ono za šta su se probuđeni
borili, sve to se osetilo u mojoj mašini. Vibrilala je drugačije, menjala boje,
prestajala da radi s vremena na vreme. Nadam se da me danas čuju mnogi
koji su naudili svojim članovima porodice i naterali ih da pobegnu od kuće.
Vi, kojima su deca, ili braća, sestre, komšije, rođaci, pobegli negde u prirodu
da nađu mir, znajte da ste vi žrtve naših talasa a oni vaše žrtve. Ponašali ste
se nenormalno i optužili ih da su u sekti koja ne postoji, da su loši, da ruše
porodicu i društvo. Niste uspeli da im uništite psihu ali ova moja sprava
uspela je vas da sruši. Beograđani su jedne noći verovali da se zemlja tresla
a zemljotresa nije ni bilo. Stavite prst na čelo i rasmislite ko vas iskorišćava,
od industrije hrane do medija, od farmaceutske industrije do verskih
institucija. Kada sve ovo nestane danas, polako ćete početi da se vraćate u
stanje normale i neće vam biti jasno šta vam se desilo. A desilo se da ste
živeli lenjo, u neznanju, u preziru prema lepoti života. Pristajali ste na
ludilo, čemer i jad, i to vas je i stiglo. To što ću su vas ja danas osloboditi, ne
mora da znači da ste oslobođeni sami od sebe.

Ja sam svoj obraz ukaljao ali ću ga povratiti ljubavlju i oproštajem koji ću,
nadam se, dobiti. Nisam ovo radio zbog novca i pohlepe, već zbog onoga što
se zove sveta ljubav. Susreo sam svoj drugi deo i poželeo sam da to rešim
brzo, što nije moguće, i nju sam razočarao. Sada me samo zanima da je
vratim, nakon odslužene kazne koja me čeka. A svima, koji bi da porobe
prirodu čoveka poručujem: čuvajte se onoga za šta ste smatrali da je bajka.

Jedno od tajnih istraživanja koje smo radili u institutu gde sam bio
zaposlen, jeste dokaz blizanačkih energija. Ezoterija za to zna mnogo
vremena unazad, i to se popularno naziva blizanačke duše. Njihova energija,
kada se sretnu, izaziva najjaču energiju na planeti, tz. blizanački plamen.
Nekada je to u svetu energije bilo jedno, zatim se pri stvaranju muškarca i
žene razdvojilo. Najveća prosvetljenost, najveća ljubav na planeti, jeste ona
koja nastaje kada se oni ovde sretnu i spoje. Postaju kreativci, učitelji,
autentični ljudi, viši nivo svesti. Mislim da je to bila prvobitna religija i da se

sada vraća, ne u obliku religije već prosvetljenja. Ljubav će da spase svet.
Čuvajte se Blizanaca. Njihovo svetlo doneće preobražaj. Tako treba i to ne
može nijedan izum da zaustavi.
Ognjenovo lice nestalo je sa malih ekrana, opet ništa i opet čudna tišina.
Iz tišine, stvorila se nesnosna buka. Eksplozija na vrhu Rtnja i crveni dim.

ŠESTI DEO
Tišina i buka došle su do vrhunca, zatim se stopile jedna u drugu i nastala
je ravnoteža. Savest krivca prerasla je u čistu savest i donela ono što smo
svi želeli – mir.
Gorelo je na Rtnju do pola noći a mi smo se radovali i osećali neopisivo
olakšanje. Sve se desilo brže nego što smo očekivali, a u tome i jeste ključ,
ne očekivati kada i kako će nešto biti. Samo kreirati u sebi i tvditi da je sve
sada. A sada brzo dolazi. Kao što je naša savest uticala na Ognjenovu
savest. Na savest genija koji se ne razlikuje od svih koji su svojim darom
izmenili svet. Unija se zalaže da njegova kazna bude uslovna sloboda ili
bar kućni pritvor. Njegov genijalni um je potreban svetu i nadamo se da će
u tome uspeti čitav tim advokata koji se zalažu za njega, bez novčane
naknade.
U onim, skoro nestvarnim trenucima, dok je govorio o blizanačkim
energijama, ja sam se skoro zaledila od hladnoće. Tolika me jeza
prožimala i dobih utisak da ne postojim, da iščezavam ili trnem. Moj
blizanac je prebledeo dok su mu beonjače postajale sve krvavije, usne

poluotvorene u čudu, lice prebledelo. Dodirnula sam ga za ruku, koža mu
je bila vrela dok se moja ohladila kao da sam iz leda izašla. Gledao me je
bespomoćno i kao da me moli da mu nešto kažem što će ga izvući iz ovih
emocija koje su izronile. Povela sam ga za ruku i odvela u hodnik gde se na
zidu nalazilo veliko ogledalo. Videli su se odrazi naših tela.

“Šta vidiš?” – pitala sam ga tiho.

“ Mene i tebe, šta bih?”

Odmakla sam se korak u stranu i pitala ga ponovo.

“ Šta vidiš?”

Opet se ponašao kao da ne shvata ništa.

“ Sebe, pa šta?”

“ Zamisli da ja stojim u ogledalu. Da sam ja tvoj odraz.”

“ Što? Evo, zamislio sam. Isto tako stojiš…”

“ Brzo ti je uspelo.”

“ Šta?!”

“ Da vidiš mene u ogledalu. Bez truda. Pogledaj senku na zidu iza mene,
pomeri se malo.”

Učinio je dva koraka unapred i stao zaprepašćen.

“ Gde je tvoja senka, Vesna?! Vidim samo svoju!”

“ To I jeste moja senka! Da li sada shvataš?!”

Nisam želela, ali suze su mi točile kao iz česme. On je pokrio lice dlanovima
i vrteo glavom u neverici. Ne znam šta bi dalje bilo, da nismo čuli
zastrašujuću buku iz dnevnog boravka i vrisku ukućana. Na ekranu se
videla eksplozija sa vrha Rtnja, mešavina crvene i ružičaste boje. Ognjen

je digao u vazduh laoboratoriju i sve pronalaske u njoj. Predao se policiji
koju je pozvao pre ovog spetakla. Sada mu se sudi u Srbiji, a spisak
“robovlasnika” još niko ne zna. Unija zahteva da se njihova imena
obelodane. Svet je u zabuni, sada svi neprestano pričaju o tome kako ne
znaju šta im se desilo.

Na Radanu smo ostali do kraja juna. Teško mi je bilo da ostavim kućicu,
moje utočište koje sam na neki način i prisvojila jer niko ne zna ko je njen
vlasnik. Vratiću se kada budem u mogućnosti, da je obnovim i izgradim još
jednu prostoriju. Svi smo se vratili, samo je ostao Stefan, jer želi da vodi
račun o našoj ogromnoj bašti čiji se plodovi naziru. Bujala je i sve je
uspelo. Stefan očekuje decu da dođu ovamo na odmor a ne krije želju da sa
njima stigne i njegova bivša supruga. Danka i Goran su se vratili kući kao
da se vraćaju u pepeo da iz njega izgrade život iznova. Da svoj posao
nastave tamo gde su stali, da obnove odnose sa porodicom i svima od kojih
su pobegli….Porodice? Šta ja da kažem? Oprostila ili ne, ja sam sada
autentična osoba kojoj ne može više niko da naruši psihu. Prvi put su mi se
javili onog dana kada je Ognjen prekinuo ludilo. Bilo je tu plača, molbi za
oproštaj, raznih opravdanja. Kući sam otišla da bih dala oproštaj, da ne
budem surova. Odjednom su me roditelji obasipali pažnjom, sestra
saosećanjem…Ipak, ja sam kupila još jedan kofer i izašla iz kuće ponovo,
sa još više stvari. Sobu sam ovaj put zaključala, još nisam rešila da im je
poklonim.

Danas, kada ovo pišem, septembar je, zlatna, topla jesen. Moje tekstove sa
Radan planine, pretvorila sam u jednu knjižicu koju ću objaviti. Dva
meseca sam je ulepšavala, pisala još delova, sve što sam želela da
obelodanim.

Kada smo imali nameru da napustimo Radan, David je znao da ja nemam
gde da se vratim. Poveo me za sobom, dok su se Nemanja i Nikola vratili
roditeljima. A kako se društvo naglo obnavljalo, otpušteni fizičari vraćeni
su na posao, a vratila se i stara uprava. U mnogim gradovima širom
sveta, dolazilo je i do haosa dok se sve ponovo ne vrati na staro ili uradi
nešto bolje. Jul i avgust bili su vreme za dovođenje reda u haos. Nije se još
sve sredilo, biće tu mnogo posla. Pristala sam da odem sa njim a nije mi

bilo svejedno. Posle one igre ogledala i senki, on je samo ćutao i povlačio se
u sebe. Tako da smo prvih dana oboje ćutali i bili manje bliski nego na
Radanu. Uspela sam da pronađem honorarni posao, radim dizajne korica
za jednu izdavačku kuću. Oni će mi objaviti i “Priče sa Radan planine”.
Nastavila sam da živim u skladu sa sobom, onako kako sam naučila gore.
Svakodnevno tihujem i stvaram svoju viziju u glavi, rešenje svakog
problema. Toliko sam probudila podsvest da radi za mene, da se desila
prava blagodat. Arsen je rešio da rizikuje i promeni svoju stvarnost.
Podigao je kredit i otvorio turističku agenciju. A mene je odredio da radim
sa njim, jer ja sam ga na ovaj poduhvat navela, jednog prlepog dana na
planini. Radiću za njega reklame, štampaćemo flajere, bićemo kreativni…

David i ja. Jedno a dvoje… Gledam ga sa svetom ljubavlju koja je izazov i
dar, patnja i prosvetljenje. Sada je radost a da se još nismo ujedinili.
Zamolio me je za vreme, treba mu da se povrati i smiri. Sada znam da
ćemo ostati zajedno i da će doći dan kada će mi iskazati emocije. Sada
znam da me voli i da ništa nisam pogrešila. Polako me je uveo u svoj život,
korak po korak, privikava se da sam tu i da je to normalno.

Trenutno sedim na klupi u parku, gledam kako “zlatni” list pada lagano na
moj laptop. Baš onako kako je meni došetala promena.