Zvuk tišine

Pokušaj to, ako si nervozan. Odoh u kuću mojih drugara, koristim njhovo
kupatilo i prija mi njihovo društvo, ali dosta u samoći učim.”

Ponovo je šetala sama bez cilja i izležavala se u travi, pisala da joj bude
lakše. Shvatila je da bi trebalo ove tekstove preneti na internet, dobro joj
ide. Postala je pisac a da nije planirala ni verovala da će uopšte umeti da
zapiše ono što oseća. Vratila se u kolibu, njen laptop se punio na suncu.
Kupila ga je početkom godine, i njega i mobilni telefon. Sama pomisao da
joj ne treba punjač i struja…to je već otkriće i to krajnje humano. Pogledala
je na internet, David je pročitao poruku ali nalazio se i odgovor.

“Ovo što ću ti reći, smeš preneti svojim prijateljima, ali više nikome. Od juče
sam član Unije, sa još troje kolega i pokušaćemo da pomognemo. Večeras ću
te nazvati na video. “

Ovo se dugo nije desilo, da oseti koliko je živa. Taman kada je pomislila
kako je sve mrtvo i neizvesno, mogla je da čuje koliko srce prejako lupa, kao
da se popelo u bubne opne. Ovo je veliki preokret u Davidu i u njoj, u
njihovom odnosu. Kako mu se to dogodilo, da se tako naglo predomisli? Da
li je neko drugi uspeo da ga nagovori, ali ako i jeste, to ipak znači da je
razmišljao detaljno i ranije. Pojurila je što pre da kaže drugarici, brzo je
hodala do njihove kuće, kao da lebdi. Usput je uspela da se seti kako ne bi
trebalo prerano stvarati priču i da njegovo pridruživanje Uniji ne mora ništa
promeniti u njihovom odnosu. Tako je bili od početka poznanstva. Svaku
nadu vrlo brzo je rušio, onda se ona podizala iz pepela i ponovo ga tražila,
pa je ponovo bilo isto, pa sve tako u krug. Kada je ušla u dvorište, već se
osećala drugačije, manje uzrujano, srce se više nije onoliko radovalo i sve se
pretvorilo u znak pitanja…zbog lošeg iskustva iz bliske prošlosti.
Napolju nije videla nikoga, zatekla je prijatelje kako sede ispred kompjutera
i čitaju objave iz grupe.

“ Hajde, već sam htela da te zovem. – reče joj Danka i namesti joj stolicu da
sedne pored njih. Toliko smo uređaja poneli a sedimo za jednim.”
“Šta se dešava?”

“ Uživo uključenje, pridružilo se mnogo javnih ličnosti ali i naučnika.” –
odgovori joj Goran.
Vesna oseti dobro poznatu jezu, a slučajno je pogledala Arsena koji je
namračeno pratio video preko društvene mreže.

“Hoću svoj život nazad” – progunđao je.

“ I mi isto. – dobaci mu Nikola preko ramena i zasmeja ostale. – Moramo
pokušati sve što nam kažu, nema nam druge.”

Ekipa fizičara, pisaca i trenera za lični razvoj, pokušavaju da objasne
svakome, na što pristupačniji način. Istina je da se u svetu dešava
psihološki rat i da je verovatno sve ljudski faktor. Radi se danonoćno na
razotkrivanju odgovornih ali više na rešenju. I to rešenje je u nama. Ako
neko izaziva veštačko ludilo a to na nas nije uticalo, znači da možemo
poslati kontra talase, mislima i emocijama. Preobrazićemo stvarnost. Za
početak, potrebno je nekoliko puta na dan, rotirati misli i osećanja,
stvarati u svojoj glavi potpunu drugačiju stvarnost. Osim te vizuelizacije,
pokušati potpuno rotirati misli, apsolutno poricati sve loše što se dešava.
Samo obraćati pažnju na dobro. U međuvremenu, i neko drugo rešenje će
se već pronaći.

Možda je ovo Treći svetski rat, možda pokušaj veštačke Apokalipse, možda
surovi eksperiment...Imamo dosta fizičara koji će nam pomoći, njihov rad
će dokazati da ništa nismo uobrazili. Recite večeras u sebi kako je sve
dobro i stvarajte mentalni film u kojem je normalan svet.

“ Tolike godine sam radio na stotine slučajeva…Ovo nikada nisam ni u snu
mogao doživeti.”- poraženo je potvrdio Stefan svoje misli. A onda ih je
Vesna sve iznenadila.

“ Dobila sam informaciju da je grupa fizičara iz Beograda pridružena Uniji.
Delovaće u potaji i za sada neće nikuda bežati.”

Danka zablista i radosno skoči sa stolice.

“ Jesi li se to sa Davidom čula?!”

“ Malo pre mi poslao poruku. Za to samo mi znamo, plaše se da će izgubiti
posao. Ništa drugo mi nije rekao, večeras će zvati na video poziv.”

“ To ti neki prijatelj? Oprosti što sam radoznao.” – upita je Stefan.

“Jeste… Kada sam došla ovamo on me je skoro ismejao. Sada se sve
promenilo za nekoliko dana. Verovatno je u gradu strašno. Jeste li gledali
vesti? Ja nisam.”

“ Gledali smo, uglavnom je isto. Šta će reći drugo kada su i televizije
zaražene.”

“Ljudi, hajmo napolje. Od ovoga trenutka da provodimo što više vremena
pod vedrim nebom i da rotiramo misli. Zato se pokret i zove Unija. “

“Ohrabren sam što ima naučnika u timu. Daje mi pouzdanje. Još to što si
nam ti rekla, potpuno me je umirilo.” – progovorio je Nemanja koji je do
sada sve vreme ćutao.

Vesna nije mogla verovati da će svi koji su pobegli od kuće i svog života,
uspeti da vibriraju samo pozitivno. Sada će normalni ljudi postati poput
uređaja koji će slati talase, a ti talasi će biti oružje za spas. Čudno, ništa nije
potrebno osim rotacije misli i emocija, a upravo to mnogima najteže pada.

Iste večeri…

Sporo je proticalo vreme dok je neprestano gledala u ekran laptopa i
mobilnog. Nestrpljiva, već je zaključila da on verovatno neće zvati. I to neće
biti prvi put. Dešavalo se ranije, da kaže: Nastavićemo sutra razgovor i
naravno da na to “zaboravi”. U Davidov mozak nije mogla dopreti, ali dušu
mu je čitala. Tamo je još uvek bilo mesta ze lepotu, dok je u mozgu kod
njega vladalo samo sivilo. Ego. I on je njega priznavao.

Bilo je skoro devet, kada je konačno videla njegovo prisustvo na internetu.
Ipak se dogodilo nešto normalno sa njegove strane, nije dozvolio da uzalud
čeka.

“ Kako te odlično vidim, kao da nisi na planini. Odakle ti internet gore?”-
bilo je prvo što je rekao kroz blagi osmeh i zagonetan pogled. Ona je osećala

ogromnu radost, sve se u njoj smejalo i opustilo. Lik voljenog čoveka bio je
na jednoj strani a na drugoj ostatak sveta.

“ Imam svoj koji pokriva celo područje Srbije. Uplatila sam za dva meseca
unapred.”

“ I kako je gore?” – izgovarao je lenjo dok je sedeo zabačen u svoju stolicu za
radnim stolom. Ponašao se dominantno jer je video da se uzbudila i pomalo
zbunila. Gledala mu je kafene, krupne oči, tamnu kosu prošaranu sedim,
duguljasto tamno lice, svetlo plavu majicu koja mu je prelepo stajala na
tamnu boju kože, čak je jasno videla i šake koje toliko voli…Bila je svesna da
on nije ni najlepši ni najprivlačniji kojeg je srela, ali on je za njenu dušu
najlepši na svetu i njegova pojava oživljava svaki atom u njoj.

“ Već sam ti sve napisala. Posle one tvoje poruke danas, gledala sam uživo
video na grupi…”

“Znam, gledao sam i ja. Teorija o veštačkom ludilu javila mi se u mislima
kada sam shvatio da su mi neki od komšija poludeli. Onda su me dočekali
na poslu sa istom idejom. Postoji taj dokaz, fotoni koji stvaraju materiju a
privlači ih DNK. “

“Znam, pričali smo o tome. Sada je jedino rešenje da ljudi shvate koliko je to
tačno i da možemo poslati kontra talase.”

“ Da, u stvari, neće ostati na tome. Smislićemo neke tehnike, neki način da
to bude brže.”

“ Mnogo sam se iznenadila kada si mi onako napisao. Pa, kako je u
Beogradu, kako je u svetu?”

On se ironično nasmejao, velika muka videla mu se na licu.

“ Vesna…”

“Molim?”

“Šta da ti kažem? I sama si videla. Za nekoliko dana još je gore. Postaće i
agresivni.”

“ Strašno… Slušaj, neću da ti pametujem i dosađujem, ali beži na vreme.
Prepoznaj situaciju ako do toga dođe. Ja ti želim da ostaneš jak i zadržiš svoj
posao. Ali ako krene nizbrdo, povedi kolege i dođite kod nas, radićemo
zajedno. Ovde su ljudi zdravi, ni u jednom od okolnih sela ne postoji ludilo.”

“ U redu, shvatio sam…Imaš li šta jesti, kakva je to koliba, sediš u mraku?
Što nisi otišla sa prijatljima?”

“ Idem svaki dan, pola vremana sam sa njima a ostalo sa sobom. Odgovara
mi ovde, za sada. Oni su tu, nema ni deset minuta hoda. U velikoj su kući,
imaju sve…”

Pričala mu je o prijateljima i divnoj kući, o starom televizoru i o svom
pisanju. Pokazala mu je svesku, a na pitanje o čemu piše, nije htela da
odgovori. Rekla mu je da će i sam videti kada objavi na svom profilu. Sada
joj isuviše odgovara tišina, da bi se hvalila svojim tekstovima. Zahtevala mu
je da prisloni usne i obraz ekranu telefona da bi ga poljubila, milovala je
ekran i zamišljala da ga dodiruje po licu i kosi. Tako se izborila za momenat
njegove slabosti, obrazi su mu poprimali drugačiju boju, usne se razvukle u
jednu stranu, oči poprimile tužan i radostan sjaj u isto vreme, bio je i dečak
i sredovečan čovek. Njegovo mladoliko lice skrivalo je godine, kao i Vesnino.
Plašila ga je činjenica da su kao odraz u ogledalu jedno drugome. Nastavili
su neobavezan razgovor koji je ličio na neke prethodne. I prekinuo je vezu,
kao i uvek, odjednom, naglo…Rekao je da će nastaviti sutra ili ovih dana.
Prislonio je usne na ekran telefona i sam ga poljubio, zamišljajući da su to
njene usne. Ostala je da gleda u zidove ispred sebe i u plamen sveće koji je
goreo. “ Gotovo je sa mirom…Tek sada sam opet uznemirena, isto koliko i
srećna. I opet osećam još jače nedostajanje…”

Zgrabila je svesku i olovku, potražiće spas u pisanju, ne samo što će škrabati
nego će tražiti ideju za novi tekst, proniknuće u dušu… Dok sagleda šta tamo
ima, bar će se malo smiriti i zadremati.

“Šta osećam sada?” – pitala se dok ništa osim noći i tišine nije bilo. Osećao
se miris cveta sa drveća, poneka sova i šum vetrića. “Osećam da sam došla
do dna, do nule, do početka. Nikada nisam čula da je neko stigao na
početak, i večeras upravo to osećam. Zaboravila sam sve ono od pre.”

ZABORAVNA

Došla sam niotkuda, ne znam ko sam i kako mi je ime. Zovite me
Zaboravna. Satkana od nule, tek se rađam, a možda sam duša stara
hiljadama godina. Svakog jutra ne setim se ko sam juče bila, jer ono što bi
toga i nema više. Ne progoni me prošlost, samo scenario za danas koji
nosim u sebi, a i to zaboravim s novim danom.
Ne sećam se šta ste mi juče rekli i ja vama, niti ja o vama mislim. Ne znam
ko ste, možda se nekoga i setim pri izlasku sunca, dok je memorija sveža.
Lepota je znati, još lepše zaboraviti.
Utonuti...
Ja nisam taj mozak, ja sam srce, nisam ta neka pamet, ja sam emocija,
energija...
Ja plivam u ničemu i ne vidim povoda za nešto, ne znam šta je potreba za
nečim jer mi je prazan krug pun svega.

Stvarno se divila svojom novom veštinom. Dvadeset godina unazad samo je
želela da bude grafički dizajner i želja joj se ispunila, a sada, kada je ostala
bez ičega, probudila se u njoj druga vrsta stvaralaštva. Kao da je oduvek
ležalo u njoj i čekalo pravi trenutak da se ispolji. Ako se ikada vrati
normalnom životu, objaviće ovu knjižicu Priče sa Radan planine, i sama će
dizajnirati korice.
Poželela je da nešto napiše za Davida i da mu odmah pošalje, dok još ima
volje i pozitivne ludosti. Kada svane proradiće i pamet, pa neće smeti ni reč
da mu pošalje. Nervirala se što je toliko teško ispoljiti rečima prave osećaje,
a htela je nešto posebno, baš ono što bi onakvog namćora pogodilo. Na
kraju je shvatila u čemu je blokada: treba da piše kao da mu to neće nikada
pokazati. I tek onda će biti pravo.

Slušam u glavi tvoj glas dok mi toplina ispunjava pluća...I tako ću zaspati
noćas, čekajuci neko sutra.
Da te slušam kraj sebe kako dišeš.
I da i ja život osetim.
Setim se ovoga kada me okolina nervira i oštećuje sluh za lepotu.
Setim se kada me iritiraju tuđe reči, koliko me zanima trenutak sa tobom i
da je to jedino važno.
Koliko želim da te osvetlim svojom ljubavlju a da ti ne oduzmem tebe
samog,
koliko želim da te vratim lepoti, da te probudim i povratim u stvarnost.
Ali ne u onu nametnutu stvarnost, već u lepšu stranu koju slutiš a video
nisi.
Slutiš i znaš da je to moguće.

U SRCU JE SVE, U MOZGU JE ILUZIJA. U SRCU JE STVARNO U MOZGU
"KAO".
MOZAK JE DRAGOCEN AKO GA ISKORISTIMO SRCEM.
AKO POSTOJI RAVNOTEŽA, POSTOJI SVE.
I LJUBAV POSTANE STVARNOST, A STVARNOST NORMALA.

Da, to bi bilo to i njena intuicija dokazano u pravu. Ovo je toliko iskreno, da
stvarno večeras ne sme poslati svojoj inspiraciji. Zbuniće ga i naterati
ponovo da se povuče. Njena osećanja ga čine nervoznim, iskrenost mu
zadaje brigu. Neka reči za sada ostanu na papiru. Tišina na papiru.

TREĆI DEO

Malo kišice i njenog mirisa pomešanog sa suvom zemljom i travom, nije bilo
na odmet. Vesna je zavolela i kišu i naučila šta znači “ples na kiši”. U
prevodu, nemojmo se zatvarati pred svakom kišom. Ako je topla i blaga,
šetajmo, pokušajmo da osetimo njenu lepotu. Ljudi se sklanjaju od sunca,
od vetra, od snega i kiše, zbog tamnih oblaka ili svežine vazduha. Zadržavaju
se ispred naslova dnevne štampe i ispred akcijskih artikala po marketima,
slušaju ko je o kome šta rekao, gledaju ko se kako obukao i prate ko je kupio
skupocenu stvar a ko je sirotinja. Veruju da ne umeju kreirati svoje živote
ako političari nisu obezbedili, da je samo bitno u kakvoj se državi živi, da
ništa ne može ako nemaš vezu do dobro plaćenog posla. Mnogi nešto čekaju
i prestanu čekati kada ih to ošamari. Može se i bez punog novčanika imati
lep dan, može se voleti i ono što su nas učili da nije za nas, jednostavno,
treba probati. Ko zna šta sve u nama leži a nije dobilo šansu zbog blokada u
prizemnom umu.

“Dolazim kod tebe posle doručka, da se ispričamo, pa ćeš ti kod nas. Slažeš
li se?”- stigla je poruka od Danke, dok je iskupljala svoje prljavo odelo. Da
nije kupatila koje je dobila na služenje, morala bi sve prati na potoku.

“Naravno, dođi. “

Imala je osećaj duboke smirenosti, sedela je pored otvorenih vrata i gledala
kako kišica rominja. Slikala je tu idilu, pa onda i svoju kućicu, unutra i
spolja, i poslala Davidu. Smejala se pri pomisli koliko će biti zaprepašćen,
tip iz prestonice, uvaženi naučnik.

I pre nego je Danka stigla, Vesna je uspela da ispuni svoju moralnu dužnost,
po dogovoru Unije. Manifestovala je svet po starom, ili još bolji, samo ne

ovaj, potpuno bolestan i beznadežan. Zamišljala je sebe kako se vratila na
posao, kako hoda ulicama gde su ljudi normalni, kako u njenoj porodici
vlada normalna atmosfera. Potrudila se da oseti harmoniju i sklad, tako što
je sebe upitala kako bi se osećala da je sve u redu. Uspela je da stvori
mentalnu sliku u svojim mislima i emocijama, da sve to gleda i doživljava
kao da se sve dešava sada, jer je za Univerzum sve sadašnji trenutak.
Zamišljala je kako se ponovo igra sa svojim sestričkinjama, mnogo su joj
nedostajale. Na kraju mentalnog filma, uputila je zahvalnost. Imala je ranije
problema sa tehnikom zahvalnosti ali sada je razumela šta to znači. To je,
jednostavno rečeno, osećaj da je nešto dobro i samim osećajem privlači još
bolje. Zahvalnost je uspešna rotacija misli.

Stigla je i poruka od Davida.

“ Idem na posao, čućemo se…”

Već se uplašio sinoćne slabosti ali bar sada mora ga razumeti. Prihvatio se
zadatka za koji neće biti plaćen, i taj posao biće najvažniji u karijeri.

Eno je Danka, nosi kafu u termosu i sendviče, smeši se jer zna da će je
Vesna grditi.

“ Valjda si došla kod mene na kafu, a imala sam šta i jesti.”

“Nema veze, htela sam da ti se pohvalim kakve sendviče pravim.
Vegeterijanski, preukusan a bez mesa.”

“Sedi, ne možemo napolju piti kafu ali pogled je predivan. Malo pre sam
uspešno odradila prvu manifestaciju. “

“ I mi smo jutros. Ja sam noćas loše spavala, stvarala sam film u glavi.
Goran kaže da stigne do pola pa se zbuni. Ostali su priznali da imaju
poteškoće ali svi će se dati na meditaciju. I Arsenu smo utuvili u glavu da
nam kvari prosek mračnim izjavama. Ipak mu je izraz lica drugačiji. Ponovo
jutros u grupi iste poruke.”

“ Bože dragi, Danka, zamisli šta nam se dešava! Zar smo ikada mogle
pomisliti da će nas ovako nešto snaći?”

“ Nikada. Pre sam očekivala bilo kakvu propast nego ovako. Ali ne smemo ni
da pomislimo na loše, seti se. Hajde da ćaskamo kao nekada, kao da se ništa
nije desilo.”

“Hajde!” – radosno je Vesna prihvatila predlog i prvo joj ispričala za
razgovor sa Davidom.

Za to vreme u Beogradu…

Imao je osećaj da iznad njega trče konji. Toliko se nervirao da je gledajući u
pakovanje tableta, razmišljao kako bi bilo da popije dve, tri. Umesto toga,
brzo se obukao i umio se hladnom vodom, rešen da izađe iz stana što pre,
bez kafe. Samo da pobegne na ulicu. Ali tek tada je pogrešio. Ono što je
video oko osam ujutru, umalo da ga natera da se ponovo vrati u stan. Ne zna
se ko je pravio veći haos, da li vozači ili pešaci. Na saobraćajce niko nije
obraćao pažnju, mada nisu ni oni svi izgledali normalno. Jedan je duvao u
pištaljku i smejao se kao lud, dok je drugi posmatrao sa strane i krstio se.
Pešaci su uporno pokušavali da pređu pešački na crveno, a onda su im
vozači uzvraćali tako što su dali gas na zeleno. David je u bunilu prišao
saobraćajcu koji je stajao pored auta i posmatrao ludilo.

“ Dobro jutro… Izvinite, da li Vi ovo vidite? Hoću reći, da li Vaše kolege
shvataju da se mora nekako stati na put masovne histerije?”

“ Dobro jutro. Šta da ti kažem, čoveče? Evo stojim i razmišljam da pokupim
svoju porodicu i pobegnemo negde. A gde ćemo, nemamo od čega živeti. “

“ Mene interesuje, šta se priča u policiji, ima li sumnje da je ovo neki
eksperiment?”

“ Počeli su da sumnjaju, održavali su nam sastanke ovih dana. Ima i među
našim obolelih. Pogledaj onog mog kolegu! Šta ću ja sa njim danas!?”

“ I šta kažu na sastancima?”

“ Ne znam ko si, ali nešto mi govori da ti smem verovati. Izgleda, nešto je
pobeglo iz laboratorije, navodno pobeglo. Nešto stavljeno u vodu ili hranu.”

“ Da…Ljudski je faktor, samo ne znamo odakle. Ja sam fizičar, ne plaši se,
neću te odati. Nemoj ni ti mene, da smo razgovarali o ovome.”

“Bez brige.” – odgovori mu ovaj i drugarski pruži ruku.

David je seo u prvi taksi koji je video slobodan, srećom, taksista se ponašao
normalno.

Na poslu ga je čekalo iznenađenje. Kolege su uspaničeno hodali po
hodnicima i prostorijama. Razlog je obaveštenje koje je svaki zaposleni
dobio. Bogdan je stigao pre njega i usplahireno mu pružio list papira.

“ Pogledaj! Pročitaj!”

“Poštovane kolege, ovim putem dobijate ponudu da dobrovoljno istražujete
van radnog vremena, u cilju spašavanja ljudske vrste od mogućeg
zaraznog virusa koji napada mozak i utiče na nervni sistem. Sigurni smo
da svi znate o čemu se radi, tako da vam nećemo previše objašnjavati,
nego vam nudimo sva raspoloživa sredstva i mogućnost neograničenog,
danonoćnog rada. Svako od vas može dobrovoljno da pristupi tzv. Uniji,
smatraćemo to kao privatnost i nećemo uticati na bilo čiji izbor. Molimo
vas, da ova ponuda ostane stroga tajna i da svaki rezultat svog rada
odmah prijavite svom pretpostavljenom. Svaku ideju i zaključak, ništa
nemojte kriti, možda u nekome od vas postoji rešenje. Radi se o opstanku
čovečanstva. Unapred hvala.”

Gledali su u potpis pretpostavljenih, sva imena bila su ispisana. Malo u
neverici, malo u sumnji, David je povukao Bogdana za ruku i uveo ga u
toalet.

“ Nije čudo nikakvo što se dešava, ali nećemo reći da smo članovi Unije.
Moramo biti na oprezu.”

“ Misliš da je ovo neki mamac?”

“ Nije, Bogdane, sigurno. Gradimo ovde karijere i ostavljamo deo svog
života. Nećemo biti paranoični. Samo ti kažem da je bolje ne izletati se.

Jutros je na ulici bilo takmičenje u ludilu, između vozača i pešaka, dok im je
u tome pomagao saobraćajac. Drugi je stajao po strani i ja sam razgovarao
sa njim. Imali su sastanke u policiji, plaše se da je nešto ubačeno kroz vodu i
hranu.”

“ To bar može lako da se otkrije, naročito ako je u vodi.”

“ Ne verujem, zato što bi to moralo biti telesno i što bi svi mi oboleli. Ovo je
slučaj vezan za elektronske medije, najverovatnije. Nisam najpametniji, ali
svi znamo da su iks zraci sa malih ekrana najštetniji.”

“ Sve mi je poznato, i to sve ide u pogrešom pravcu, da glumimo istražitelje i
policajce. “

“ Nema šanse, jer je ovo zahvatilo ceo svet. Kako ćemo reći da neka od naših
televizija šalje talase ludila kad je u pitanju jedna tačka? Iz jednog izvora
dolazi sve! Razumeš?”

Začuli su glasove ispred vrata i Bogdan ne reče šta misli. Izašli su iz toaleta i
mirno razgovarali sa kolegama koji su bili u prolazu. Svi su imali svoja ali
slična ili ista mišljenja sa drugima. Svako je želeo da radi dok ne pronađe
rešenje.

“Mi smo svi u nedoumici šta je prioritet, uzrok ili rešenje.” – reče im Aleksa,
kada su se ponovo okupili, nezavisno od kolega. On i Marija su pozvali
Bogdana i Davida na kafu. Sedeli su u dvorištu i tiho razgovarali.

“Juče smo decu ispratili u selo. Moj brat nam se kune da u Šumadiji, bar u
njihovom naselju, nema takvog ponašanja. – govorila je Marija – Neka ih
dok je raspust, koliko mogu izdržati, tinejđžeri su to, nedostajaće im grad.
Ali hoću da vam kažem, čuli smo se i kažu da je mirno. Da li je moguće da
nešto postoji u gradskom vazduhu?”

David se zamisli. “ Vidiš, to nam je promaklo. I meni je Vesna napisala kako
su na planini svi zdravi. A svi imaju televizore i druge uređaje u kući…”

“ Tek sada ništa ne znam.” – zaključio je Bogdan, što je u isto vreme bilo
komično i surova istina.

“Šta ima grad a da nema selo? – pitao se David i slegao ramenima. Ljudi na
selu žive moderno, svi imaju i automobile, odlaze u gradove na posao…Može
biti samo neka zagađenost. Onda smo samo u lavirintu.”

“Znate šta nema selo a što ima grad, kada je u pitanju odgovor sa psihološke
strane? – seti se Marija onoga o čemu je često i sama razmišljala. - Selo
nema buku.”

Njen muž je zabacio glavu i glasno se nasmejao, dok su Bogdan i David bili
iznenađeni dosetkom.

“ Šta ti pada na pamet, da su poludeli od buke?! Ako bi to bilo tačno, nikada
ne bismo uradili ništa!” – šalio se Aleksa dok je žena bila sasvim ozbiljna.

Davidu se ovo nije učinilo tako naivno.

“Buka može da ošteti nervni sistem a da to ne može nijedan lekarski nalaz
dokazati. Deremo se jedni na druge, žurimo, sve je ubrzano i
preglasno…Mada postoji taj izvor odakle se proširilo na ceo svet.”

“ Razmišljala sam o buci dok sam juče posmatrala kako se ponašaju u redu
pred kasom u supermarketu. Ljudi su zaboravili da utišaju i uspore. “

“ Možda mi u nekom pukom nagađanju i pronađemo rešenje. Šta mislite na
satelit? Ali opet postoji pitanje zašo samo u gradovima deluje? Da li je u
svim selima tako?”

“ Za sada znamo da jeste. – odgovori mu Aleksa- raspitao sam se koliko je u
mojoj moći bilo. Što znači, da ljudi u gradovima, koji su imuni na ludilo,
imaju nešto zajedničko sa ljudima koji žive na selu. Odakle da počnemo?
Ispitaćemo iks zrake, ako nema promene, onda mobilne telefone. Samo ne
znam zašto mi sve izgleda kao nemoguća misija, pomozite mi da shvatim.”

David jedva dočeka da je još neko više pesimista.

“ Da me ne shvatite pogrešno… Moguće je da pokušavamo otkriti ono što je
savršeno zataškano i nama nepoznato. Bolje da tražimo rešenje, bar mi koji
smo u Uniji. Moja drugarica mi reče da su počeli meditirati i manifestovati
drugačiju stvarnost, čak i oni koji o tome nikada nisu razmišljali. Zamislite,

hiljade umova vibriraće na isti način i slati talase mira i sreće u ludi svet.
Oni moraju pobediti. Njihovi fotoni će stvoriti takvu materijalnu stvarnost,
da će to zaista biti promena sveta. U meni se pojavila ambicija da
pronađemo način kako bi se najlakše moglo manifestovati. Šta mislite ako
bismo izbacili ljudima iz glave reč “vera” i “mentali film”, a umesto toga da
znaju za tehniku, za način upotrebe svog magetizma?”

“ Zvuči privlačno. – reče Bogdan – I meni samom teško pada zamisao da
nam se menja stvarnost verom i drugačijim razmišljanjem. To može da
buni ljude i da se odugovlači. “

“ Onda ćemo ovako. David neka prvi predloži tehniku za koju smatra da će
biti uspešna za većinu ljudi, pa da je isprobamo, nas četvoro u tajnosti, i tek
onda možemo poslati Uniji.” – predložio je Aleksa.

“ Slažem se, biće to za mene pravi izazov.Već imam nešto u glavi, samo da
složim kockice. – pristade David na predlog. A šta ćemo za posao, hoćemo li
držati u tajnosti ako nam nešto uspe i samo podeliti to sa Unijom?”

Nastao je kratki tajac i potom se svi složiše da je tako njabolje – ćutati.

Kada se vratio u stan, čekalo ga je prijatno iznenađenje, tišina u zgradi.
Mogao je konačno da na miru sasluša svoje misli. Setio se Vesne, priznao je
sebi da joj zavidi, konačno je mogla da čuje samu sebe. I ono što je ispisala
juče, da je konačno videla sadašnji trenutak, to je njega vodilo do zamisli
koja bi stvorila tehniku. Mnogo se pisalo o toj moći sadašnjeg trenutka,
čitave knjige su napisane o tome, ali nije lako shvatiti da nema vremena. Bar
ne onako kako ga mi vidimo. Zašto ne bi bilo vremena ako mi starimo? A šta
ako starimo zato što smo izmislili vreme? Ako se razboljevamo zbog
nekontrolisanja vremena, što nemamo vremena za mnogo toga što želimo?
Teško je razumeti i preteško objasniti. Nigde odgovora, samo pitanja i
osećaji. I samo nam to ostaje – da sledimo osećanja. I baš ta reč “osećanja”
nejga je dovodila do stida i povlačenja. Svesno se skrivao i od nečega što je u
ljudskoj prirodi, samo da ne bi bio povređen. Želeo je da voli ali njega je od
ljubavi bilo stid. Zašto bi dopustio da bude slab na nekoga i prizna šta
oseća? Već je umalo padao u iskušenje pred Vesnom…Ta borba koštala ga je

živaca. Možda će sada imati priliku da konačno bude od koristi jer je već
odavno umislio da je star i da više nikome ne treba. Ta devojka se pojavila
sa svojim fantazijama i pričama, do ušiju zaljubljena. I on se plašio da će se
razočarati kada vidi da on nije to što ona misli da jeste. U isto vreme, Vesna
ga je ubeđivala da ne očekuje savršenstvo i da ga voli kakav god da je.

Uzeo je rokovnik i olovku, da bi pokušao ispisati svoju zamisao, bar dok je
mir u zgradi.

SADA – šta je sada? SVE što imamo.

MISLI - nematerija od koje sve potiče, sve namere i dela.

EMOCIJE – nematerija koja vibrira, naši talasi.

POZITIVNO – gledanje u jednom smeru, dobrom.

NEGATIVNO – odsustvo dobrih uverenja.

Trenutak, plus, minus, misao, vibracija. Pet istina imao je pred sobom, falile
su još dve, kao sedam dana u nedelji, kao sveti broj u religijskim spisima.
Sedmica, večita zagonetka i voljeni broj kod mnogih. Šta imamo u
svakodnevnici a da nije iluzija? Naravno, nije mu trebalo mnogo da se seti.

BUKA i TIŠINA.

Prate nas čitav život, od samog rođenja, a nijedna nije dobra ako se
prekorači granica. Zdravo je pratiti buku smeha i glasne muzike, ali da to ne
dovodi do neukusa i da ne smeta drugima, zdravo je odmarati psihu u tišini,
svakodnevno, sat ili dva. Biti među ljudima i na bučnoj ulici, biti u tihoj
prirodi. Samo ne preći granice. I sam je doživeo da u svojoj tišini i
povlačenju pred problemom emocija, ošteti nervni sistem, jer se preterano
predao tišini. Kada je nastupila nesnosna buka od poludele mase, ni to nije
valjalo. Vesna je doživela iskustvo sadašnjeg trenutka, ali u tišini prirode,
gde se divila pticama i leptirima, gde je šum vetra i miris trave. Ona je bila
sasvim dovoljno i usamljena i sa drugima, pronašla je ravnotežu. I videla je
to sada o kojem se govori širom sveta, ali retko kome uspeva i da ga doživi.

Ona je u tom trenutku bila svesna da je energija u telu koja je dobila na dar
život na Zemlji, i sve oko sebe je videla okom posmatrača i svemu se divila.
Za to su joj bili potrebni tišina i prirodno okruženje. Odmah nakon iskustva,
usledila je buka u njenom telu jer se uzbudila i radovala se, napisala mu
poruku. I sve to nije poremetilo njenu ravnotežu jer se sve umereno
dogodilo.

“Imamo informaciju da ima obolelih i u nekim selima.”

Ovako je glasila poruka od Alekse, koju je upravo dobio na Viber.

“Nije da se radujem nesreći, ali sad će mi neke stvari biti olakšane.” –
odgovorio je i zaista mu je sada bilo lakše da pronađe rešenje. Svakako je
više poludelih u gradovima, ubrzani tempo života i više buke, više se koristi
mobilni, najviše zbog posla. U selo je stiglo malo kasnije, usporenije. Šta to
svi ljudi svakodnevno imaju, zajedničko za sve? Nametanje. Većina pristane
na život kakav nameću roditelji i po pravilima okruženja, samo mali broj se
otrgne. I svi imamo želje.

A da spojimo buku i tišinu, šta bismo dobili? Spoj nespojivog, da se čuje
tišina a da buka dobije novi ton. Kao što su nauka i religija ista priča,
upakovana na drugi način. Nauka objašnjava iskreno i glasno, religija
zagonetno i tiho, jer su njeni pisci bili daleko iznad vremena, vekovima
ispred. Šta se može “čuti” u meditaciji? Ako sedimo i samo gledamo ispred
sebe u neko lepo okruženje ili zažmurimo a isključimo misli? Čujemo
osećaje samo njih moramo biti svesni. Celo naše postojanje jesu emocije.
Ako iz tih emocija zamislimo da se nešto događa i dodamo malo buke iz
svakodnevnice, stvorićemo mentalni film koji se mora manifestovati u
stvarnosti. Ravnoteža je potrebna, svega umereno i koliko treba.

Oko toga se svet vrti, igra emotivnih misli kreirala je čovečanstvo, dok se
isto to čovečanstvo zamlaćuje mnogim komplikovanim stvarima. Svi
duhovni učitelji koji su uticali na svet i stvaranje istorije, bili su odlični
poznavaoci fizike, bili su kvantni fizičari i bez olovke i sveske. Bez obzira na
razvoj svesti većine, uvek su postojali posebni, iznad vremena, koji su ova
znanja spoznali i ostavili zapisano. Koliko mu je poznato, nigde nema

zapisano da je ikada svetom vladala epidemija ludila. Da li je ovo apokalipsa
iz Biblije ili pokušaj da se ona izazove, bilo je preteško pitanje. Ostaje nam
da se bacimo na posao.- zaključio je u sebi i ponovo pogledao na papir
ispred sebe. Šta bi on, koji ima znanje a nema prosvetljenje, šta bi uradio?
Ako prvo krene od sebe, stvorio bi mentalni film čistom tehnikom, kao što
se to godinama savetuje i nije nikakva tajna. Samo je problem taj nemir i
navodne činjenice koje nam stvaraju negativna osećanja. Da li nešto mora
da bude? Ne, ništa ne moramo, samo se mora ostariti i umreti. Da li mora
nešto ili sve da krene po zlu, ako je sve po magnetizmu? Ne, već je to stvar
svesnog i nesvesnog izbora.

“Kako je?” – stigla je poruka od Vesne, negde iza ponoći.

“Radim na svojoj tehnici. U stvari, umislio sam da mogu pronaći tehniku
manifestacije i za one koji su negativni, poput mene. Nešto, što će biti čista
formula.”

“ I kako ti ide?”

“Dobro, gotovo sam siguran da ću uspeti. Kako je gore? Što ne spavaš”

“Sedim sa Dankom na terasi, noć je predivna. Evo, za dva dana će maj.
Muški deo ekipe gledaju dole televiziju, nas dve to izbegavamo.”

“Radite li ono zbog čega ste gore?”

“ Da, obavezno. Dva ili tri puta na dan, svako od nas odlazi u svoj mirni
kutak i meditira…trudimo se. Izabrali smo afirmacije koje ponavljamo u
sebi a da niko drugi ne zna kako one glase. Koliko će imati efekta, ne znam,
videćemo. Trebalo bi da ima jer ovde nema svakodnevnice, zadovoljni smo
i da koru hleba jedemo na dan. Novost je da je Stefan rešio da posadi baštu
iza kuće. Pola dana su proveli u košenju trave, a našli smo komšiju koji
nam je preorao zemlju. Sve je spremno, sutra ćemo kupiti seme za povrće,
a sav potreban alat imamo. Bogami, smirena sam i sve manje brige
imam. Još ako ti pronađeš formulu koja će toliko biti efikasna, biću
presrećna.”

“ Kako sam krenuo, izgleda da hoću. A i noćas nam je tiho u zgradi, mora
da su se umorili.”

“Ljubim te…I dalje te podsećam, ako dođe do toga da ti je nepodnošljivo,
ima mesta.”

Nije odgovorio ništa ali je u sebi pomislio kako bi rado otišao kod njih. Niti
je video kako Vesna ljubi sliku na ekranu svog telefona. Ispričala je
drugarici o čemu su se dopisivali.

“Vidiš da je svrha vaše trenutne razdvojenosti, da on tamo uradi nešto
veoma korisno.” – reče Danka tiho, kao da se plašila da ih neko prisluškuje.

“ Šta mogu? Želim ga kraj sebe više nego bilo šta. Sada je sve drugačije. Ne
patim više, samo čekam, strpljivo ili ne, ali čekam jer znam da mora i ova
faza prođi. Ovo ludilo nas je spojilo, imamo situaciju koja nas veže.”

“ Da, morate se spojiti, verujem u vas. I jedva čekam da posadimo seme u
našu baštu. Ako ostanemo celo leto ovde, imaćemo svoje povrće, možemo
raditi i kod drugih, ne moramo se brinuti.”

Vesna se nasmeši i pogleda u zvezdano nebo.

“ Da mi je ovo rekao najbolji prorok na svetu, ne bih mu verovala. I šta da
mislimo? Da budemo zahvalni što možda stvaramo novu istoriju.”

“ Biće da je tako, drugarice…”

Sutradan

“ Kupljeno je seme i posađeno u naše plodno tlo. Ranom zorom krenuli smo
u Ivanje, jer smo znali da ga prodaju u onoj maloj prodavnici. Upoznali
smo i nekoliko divnih meštana, dali su nam savete za sejanje i održavanje
bašte, a mi smo uzbuđeni kao deca. Dobar korak, budi se dete u nama.
Kupili smo i crevo za vodu, jer je ono staro napuklo. Da znaš, dragi moj,
koliko ovo ima veze sa sejanjem semena u našoj podsvesti! Ti iskreno želiš

darovati svetu svoj izum, što znači da si svoju želju prvo posejao u svoju
unutrašnjost. Zalivaj to nadom i upornošću, izrašće i daće ti plodove,
siguran budi. Ruke su mi umrljane zemljom, ali mi je ovaj posao prava
blagodat. Sve smo radili sa ljubavlju, niko od nas nije nikada ranije kopao
i sadio povrće, ali će nam dobri ljudi odavde pomoći. Doveli smo dvoje iz
sela Dobre vode i jedno iz Ivanja. Rekli smo istinu o sebi i naišli na
razumevanje. Seljacima je drago što smo mi obični ljudi, što želimo da
radimo isto što i oni, i što poštujemo njihovo znanje. Rekli su nam da imaju
prijatelje i rodbinu u gradovima koji postaju žrtve, kako bolesti, tako i od
obolelih. Jedan meštanin žalio nam se da je njegova sestra, sa sve mužem i
punoletnom decom, postala potpuno druga osoba. Nisam bila lenja da mu
ispričam kako joj može pomoći samo na jedan jedini način: da ih
zamišljna normalne i da shvati kako je to nešto prolazno. Eto, kažem ti, i to
sam iskusila, a moram da ti pišem sve šta mi se dešava. Ti si moj izvor
energije i moj centar sveta. Sada idem da spremim sa Dankom ručak,
onda se odmaramo i svako na svoju stranu, do večeri. Sinoć sam noćila
kod njih, večeras ću ponovo u svoju kućicu.”

“ Nisam cele noći spavao…Danas ne radim, pa ću da prilegnem. Čujemo
se…”

“ Vesna, postavljaj, ovo je gotovo!”– trže je glas iz kuhinje i ona ostavi
telefon. Danka je upravo sa šporeta skinula lonac čorbe koju je spremila za
ukućane.

“ Povrće i začini, mislim da će biti ukusno.”

“ Predivno miriše.”

“ Naravno, može se i bez mesa. Potrudila sam se da bude skoro pa
savršeno.”

Vesna je postavljala sto i razmišljala o tome kako je niko nije zvao iz
porodice, uopšte ih nije zanimalo gde je i sa kim. Starije generacije a i mnogi
pre njih, decenijama unazad, dozvolili su sebi da im se sopstvena deca ne
sviđaju. Ako nemaš sve njihove osobine, ako ideš u korak sa svojim
vremenom a ne sa njihovim, to je povod za svađu i raskol u porodici. Vesna

nije marila za mišljenja u familiji i komšiluku, ponašala se originalno i
kulturno je izbegavala ljude čije joj društvo ne odgovara, volela je urednost i
čistoću u kući, ali je smatrala da kući nisu potrebne skupe stvari, već
udobnost i jednostavnost. Volela je spremanje hrane ali ne i poslastica, bila
je kreativna u svojoj struci, volela je šetnje i boravke napolju, nije provodila
vreme u štrikanju i pletenju. A po njenoj majci, sve je trebalo biti obrnuto.
Otac se možda nikada ne bi setio šta je “loše” kod Vesne, dok ne čuje od
supruge. Sestra je sve više naginjala osobinama svoje majke, uživala u
statusu savršene kćerke. Gledajući u tanjire na stolu, Vesna se setila
odvratnog događaja, kada nisu tri dana sklanjali prljavo suđe sa stola, pa su
je proglasili ludom jer su je zatekli kako rasprema i pere.

Sada je ove ljude na Radanu, pa i komšije iz okolnih sela, smatrala svojim
najbližim. Gledala je u zbunjenog Arsena kako čita po internetu i trudi se d
shvati sve ono što ga do skora nije interesovalo, blizance kako razgovaraju o
ezoteriji i stvarno dosta znaju, Stefana koji se očinski ponaša prema svima,
Gorana kako pokušava da uvek drugima popravi raspoloženje, isto kao i
Danka. Osećala je toplinu i mir, dok je nedostajanje Davidovog prisustva
bilo nešto što je morala da prihvati. Poželela je samoću i otišla iz kuće
odmah nakon ručka, jer nije mogla obuzdati misli o njemu koji nešto
pokušava a u isto vreme bori se protiv sebe. I odjednom se postidela naleta
svojih misli koje su joj govorile da je njoj važniji odnos sa Davidom, nego
bilo šta u svetu. Zamišljala ga je kako šeta sa njom i kako piju kafu ispred
kućice, ili na istom krevetu čekaju san, zagrljeni kraj upaljene sveće. Vesna
je morala da kupi puno sveća, srećom, bilo ih je u crkvi, i manje i veće, po
potrebi. I ovaj put nije samo maštala, jasno je čula Davidov glas u glavi,
jasno je videla njegov lik ispred sebe, osetila dodir njegove šake na svojoj,
koža mu je bila topla, obrazi mekani. Prisećala se onih momenata, koji su
bili sva njena radost ali su bili istiniti. Ponovo je proživljavala prvi poljubac
sa njim, njegov strah kada je gleda u oči, njenu stidljivost i hrabrost,
iskrenost. Znala je da danas uspeva ono o čemu je samo čitala i pokušavala.
Gledala je film ispred sebe, satkan od njenih emocija, spreman da se
emituje kada mu dođe vreme. Ako nije mogla probuditi u njemu svetlo i
hrabrost svojim rečima, može manifestovati odnos sa njim. A to će se

ostvariti ako on želi, blokade će pasti. Cilj njene tehnike jeste da otkloni
prepreke, jer je znala da on želi biti sa njom.

ČETVRTI DEO
Dan kada je buka prešla granice

“ Komšija, zaboga, otvaraj! Pa, što se praviš blesav?!”
Odavno se nije desilo da izgubi pamćenje na par minuta, kao što je ovog
jutra. Sve što je video bio je sat na resiveru od televizora, tačno 04.00h. Ali
nije mogao da se seti gde je, da li u svom sadašnjem stanu, da li u
roditeljskoj kući, koji je dan, ide li na posao ili je vikend. I nije mogao da se
seti da li sanja ili čuje glasove na javi. Mnogo je dremao, zaspao bi ponovo
da nije tih glasova. Bilo je dvoje ili troje, muški i ženski, kucali su na vrata,
zvonili.
“ Šta je ovo, gde sam? Ko se ovo dere?” – sporo je razmišljao, još uvek pod
dejstvom tablete za spavanje.
“ Davideee, probudi seee! Desio se zemljotres, moramo da napustimo
zgradu. “ – začuo se ženski glas, bučniji nego muški.
Najzad je shvatio da je neko pred vratima i da ne sanja. Naglo se uspravio i
ustao, teturao je do vrata, da bi upalio svetlo i otvorio. Sijalica je prosto
izbola oči, a bilo je i hladno u stanu. Sve jezivo i nestvarno. Pogledao je kroz
špijunku i video komšije, bilo ih je nekoliko. Izrazi lica bili su im zabrinuti i
uplašeni.

“ Šta se dešava?!” – ljutito je izgovorio otvarajući vrata.

“ Treslo se tlo, samo se ti nisi probudio. Očekujemo i drugi zemljotres,
moraš izaći napolje.”

Ni u jednoj sekundi nije mogao da im veruje. Onaj osećaj koji nam se pojavi
u stomaku kada nešto nepogrešivo možemo predvideti, sada je govorio
Davidu da su ljudi ispred njega iskreni ali bolesni. Oko njih lebdelo je nešto
jezivo, njihovi pogledi nisu bili normalni. I komšija sa kojim bi ponekad
popio kafu, i komšinica čijem detetu je pomogao da popravi ocenu iz fizike, i
simpatični bračni par koji je voleo da dođe kod njega i on kod njih…Sve je to
nestalo u poslednjih nekoliko meseci. Sada su bili zabrinuti za njega i on je
morao to da ispoštuje.

“ U redu, samo da se obučem na brzinu.”

Navukao je na sebe trenerku i prsluk, ova zora bila je hladna. Imao je želju
da lupi glavom od zid ili da iskoči kroz prozor, pitao se da li je i on uopšte
normalan kada ih sluša. I šta bi bilo da je odbio i zaključao vrata? Verovatno
bi ga dozivali i dalje. A koliko su uspaničeni, ko zna, možda se i stvarno
desio zemljotres. Krenuo je niz hodnik i obuo patike dok se pitao šta će da
radi i o čemu da priča sa njima. Dva sata su do odlaska na posao. Možda bi
mogao da ih ispita, da na neki način izvuče iz njih nešto što bi mu pomoglo
da shvati njihovo stanje. Samo što je zaključao vrata i krenuo da izađe sa
njima napolje, zazvonio je mobilni, video je Vesnino ime na ekranu. Ovo mu
je još više dolilo ulje na vatru, zbunjenost je rasla. Nije stigao da se javi prvi,
njen glas bio je uspaničen.

“ Gde si?! Probudila sam se i videla vesti o zemljotresu!”

“ Evo me, krenuo sam da napustim zgradu, susedi me probudili. Nije bilo
ništa strašno, čak sam i prespavao.”

“ Ne bih rekla po ovome što čitam! Tresao se Beograd i okolina. Ti si sigurno
popio tvoje lekove!”

“ Jesam, ti znaš da ja to moram! Kažem ti, i ako je bilo jačeg potresa, sve je u
redu, za sada. Očekujemo da će se možda ponovo zatresti, pa zato idemo
napolje. “

“ Dobro, nemoj da se ljutiš, morala sam da te nazovem”.

“ Što bih se ljutio? Ajde, čujemo se, idi spavaj”.

Koliko ga je dirnula njena pažnja, toliko i njihova.

“ Ljudi, veliko vam hvala! Ne znam šta mi bi da tako čvrtso zaspim, ja inače
loše spavam.”

“ Dešava se. Sad se nadajmo da neće doći do novog potresa.” – rekla mu je
komšinica Irena, koja je držala malo dete u naručju, dok je njen muž,
Milomir, išao kraj nje i skoro neprimetno, namignuo Davidu. Ovaj to shvati
kao znak da su njih dvoje shvatili njegovu zabunu i da ga je poziv iz daleka
ubedio da je priča o zemljotresu tačna. Uvideo je da ovaj bračni par nema
problem sa ludilom i da bi trebalo sa njima ponekad da popriča, jer je ovaj
čovek bio novinar u jednom od nezavisnih medija. Doselili su se na sprat
iznad njega, nema više od mesec. I bilo mu je beskrajno žao ostalih. Pričali
su nerazgovetno, nepovezano, uglavnom svi u isto vreme. Isto tako i
napolju. Bilo je mnogo ljudi u parku koji je zajednički za tri zgrade. I tačno
se videla razlika u ponašanju. Oni koji su ćutali i posmatrali sa strane, bili su
još uvek zdravi.

“ Mora da se treslo mnogo, kada je ovoliko sveta napolju. “- obratio se David
mladom bračnom paru, jer su uspeli da se odvoje od ostalih. Žena je
ljuljuškala dečaka koji se polako budio, dok se njen muž približio Davidu i
odgovorio mu što je tiše mogao.

“ Nemoj nas odati, molim te, da smo ti rekli. Bilo na “Radosnoj tv”, pustili
vest o zemljotresu. Zatim i po internetu.“

David se naježi i strese od jeze, neobjašnjivi strah ga je preplavio, kakav
nikada nije osetio.

“Šta hoćeš da kažeš!?”

“ Nije ga ni bilo! Mi smo izašli da se solidarišemo.”

“ I šta su rekli na televiziji? Jesu priznali da je bila šala?”

“ Ama, koje priznanje?! Isplanirali su da se igraju sa masama! Vidiš da je
ovo sve ljudski faktor, pojedini mediji su izazvali ludilo u svetu. Po
dogovoru, imaju i oni Uniju. Još te nisam sreo, da te pitam, radite li šta na
tome?”

“ Istražujemo, a ne znamo odakle početi. Kako znaš, odakle ti informacija?”

“ Imam prijatelja u policiji, visoka funkcija. Sve se zna još od samog
početka. A znaš za koga radim, ja sam u redakciji “Istine”. Teško da ćemo se
išćupati iz krize, borimo se kao lavovi da nam časopis opstane.”

“ Znam, nekada ste imali dva izdanja nedeljno, sad jedno. Zašto policija
ćuti, hoće li preduzeti nešto?! Svet je u kolapsu.”

“ U skoro svim zemljama sveta, postoji jedna ili dve ovakve kuće, koje
emituju prekomerne iks zrake. Utiču direktno na mozak, poput magneta.
Upleteni su milioneri, kapitalisti, bolje rečeno. Platili su najbolje fizičare da
ostvare projekat. Cilj je stvaranje nove ljudske rase, da budu efikasniji od
robota. Toliko će biti podložni, da će vrlo rado raditi samo za hranu i
garderobu, novac neće ni biti planiran u zaradi. Šalju sugestiju, razumeš? “

Milomir prestade da priča jer je David izgledao kao da će pasti u nesvest.
Držao se rukama za glavu i pokušavao da spreči napad panike.

“ Izvini, ja sam anksiozan. Neću ovo izdržati. “

“ Imaš li tabletu kod sebe?” – upita ga Irena i uspaničeno pogleda muža koji
nije znao kako da mu pomogne.

“ Nisam ih poneo, nije još vreme da ih popijem. Biće u redu, biće dobro.” –
pokušavao je da ih umiri dok se znojio sve više.

“ Dođi ovamo, sedimo na klupu. Pokušaj da ne primete ništa.” – rekao mu je
Milomir i blago ga povukao za rukav. Sedoše na klupu i David pogleda u
gomilu zavedenih i ojađenih, oštećenih umova, unakaženog duha…Bili su
toliko uznemireni i uplašeni, očekivali su drugi potres, a da se ni prvi nije
dogodio.

“ Milomire, priznaću ti nešto. Nikada nisam nešto posebno verovao u Boga,
ali u vrhovni um i u drugu dimenziju jesam. Večeras mi malo fali da
priznam, da nas je Bog ovde udružio. Nismo se slučajno sreli…”

Ispričao im je sve, od novih događaja na poslu, pa do Radan planine i
pokušaja da stvori tehniku. Milomir i Irena, vidno uzbuđeni, pristali su na
dalju saradnju. Složili su se sa Davidom da ono što je čuo od Milomira,
mora poslati Uniji. Neće odati izvor ali ako prećute, neće pomoći nikome.
Sedelo se i hodalo u parku više od sat, kada su pojedinci krenuli da se
povlače u stanove, a mnogima je bilo vreme da se spremaju na posao. Prvo
što je David učinio, bilo je da pošalje Vesni poruku, koja je bila veća uzbuna
i od stvarnog zemljotresa.

“Ono što si čitala o zemljotresu, samo je bila šala nekih medija. Ovi jadnici
su poverovali a ja sam saznao šta je u pitanju. Ono što je meni i mojim
kolegama prvo palo na pamet, zrači televizija. Rade to u saradnji,
pretvaraju ljudsku rasu u žive robote. I oni imaju svoju Uniju. Ne pitaj
kako sam saznao, ali ovo ću proslediti našoj Uniju. Ostaje nam samo naš
magnetizam, protiv njihovog, veštačkog. Čujemo se…”

Požurio je na posao, još sluđen od saznanja koje je dovelo i do novih
zaključaka. Ostali smo samo mi sa našim magnetizmom. Ova tvrdnja
odzvanjala mu je u glavi dok je brzo hodao ulicama. Rešio je da ode peške
do posla, lepo je jutro a nije ni predaleko. Već odavno nije vozio auto jer mu
je predstavljao nepotreban trošak. Već deset godina otplaćivao je kredit za
stan, auta se odrekao u poslednje tri godine. Imao je samo ono što mu je
preko potrebno. Jedva je čekao da najnoviju vest podeli sa Bogdanom,
Aleksom i Marijom. Nije ništa dobro što je saznao ali je korisno znati istinu.
Nije se nadao da je i tamo iznenadna buka nastala. Pretpostavljeni su
okupljali zaposlene zbog sastanka, razlog nepoznat. David je morao da

odvoji najbliskije kolege i da im na brzinu objasni razlog svoje uzrujanosti.
Nisu stigli ni reč dalje da progovore, pozvani su na sastanak. Razlog je nova
uprava, novi direktori i šefovi. Dolaze sa strane, nikada ih ranije nisu videli,
a cilj da se povrati ugled Instituta. Ove ljude postavila je “država” i oni će
vratiti sjaj i disciplinu. Zatim je pročitan spisak zaposlenih koji su “višak”.
Bilo ih je sedmoro, a prvih četvoro su Aleksa, Marija, Bogdan, David.

Nekoliko dana kasnije

Vesnine priče sa Radan planine

Teško je bilo protumačiti da li je poražen ili pobednik, samo je jedno jasno,
ostali smo sami sa svojim magnetizmom. Hoće li ovi moji spisi jednog
dana biti objavljeni, zavisi od toga ko će pobediti na ovoj sceni. Ako
počnemo gubiti i druga Unija krene da nas uništi, sakriću ove spise u neku
posudu i zakopati u zemlju. Toliko toga se desilo ovih dana. I to baš onda,
kada sam bila sigurna da mi ništa neće narušiti mir. Saznali smo da je na
većinu stanovnika ove planete, aktivan uticaj “sugestivnog “ zračenja i da
su od toga nesvesno poludeli. Unija milionera ili milijardera, sa svojim
naučnicima, uzela je pod svoje, bar po dve televizije iz svake države. Zvući
kao naučna fantastika a istina je.

Dok smo smišljali način kako da naše svetlo pobedi njihovu tamu, oni su
saznali koji su naši naučnici priduženi Uniji. Mnogo njih dobilo je otkaze ili
suspenzije, proglašeni sektašima. Fizičari, hemičari, psiholozi…Promaklo
nam je to da se snimaju svi razgovori telefonom i preko telefonske mreže.
U stvari, znali smo ali nismo verovali da će neko gubiti vreme na to, nismo
shvatili ozbiljno. Sebično zvuči, ali to je meni donelo i ogromu radost.
David je bez razmišljanja pokupio svoje stvari i došao kod nas, na Radan.
Poražen i umalo uništen, ali blizu mene. Još uvek ne shvata da je to Viša
volja i Plan za nas, da se konačno ujedinimo. Prihvatio je da stanuje kod
mojih prijatelja, sada i njegovih, ali pod uslovom da to bude u pomoćnoj
zgradi. Video je stari, pohabani krevet, a oni su mu predlagali dnevni
boravak. Poželeo je da ne bude na smetnji, poneo je sa sobom i skromnu

ušteđevinu i nešto malo pomoći dobijene od roditelja. A ja, šta bih rekla
sada?

Ovako je to bilo

Poslala sam te večeri poruku, da pitam šta radi i kako je na gradskim
ulicama. Nazvao me na video poziv i saopštio kako je dobio otkaz. U isto
vreme, hladnokrvno me pitao da li ima mesta kod nas ili da trazi u selu
smeštaj, bar jedan mesec. Rekla sam da ima mesta, ali i kod mene. Jedan
krevetić, mada nije vreme za biranje, našalila sam se. Primetila sam da je
toliko unesrećen, šokiran, previše bled u licu, pogled mu je bio totalno
odsutan. Kaže da su Marija i Aleksa odmah otišli u Šumadiju kod familije,
toliko su poniženi, a Bogdan je za sada ostao u gradu. Živi sa devojkom
koja je zaposlena i pokušaće da nađe bilo šta. Njegov buntovni i
mladalački duh nije iz inata hteo da se sklanja. Institut je preuzela vlast i
više niko ne sme istraživati ludilo. Stvar je završena za dan.

Nisam znala da li da se radujem ili plačem, sve mi se izmešalo. On je deo
mene, njegova patnja je i moja patnja, oči su mi suzile dok sam očekivala
da se bar malo nasmeši…Dobro je to što se nije predao. Sve je stiglo do
Unije, sve osim novinara koji je rekao što zna. Ubrzo smo došli do prirodne
ravnoteže događaja, pojavljivali su se nučnici koji nisu anonimni, njihova
istraživanja upravo su razotkrila sugestivno zračenje. Kako se kockice
slože preko noći, kao da je nečija nevidljiva ruka povela događaje. Smešno
zvuči, ali dugo nisam smela Davidu priznati da je moja najbolja
manifestacija upravo bila ova, da dođe na Radan. Ostvarila se jer je
njegova podsvest to želela, ja sam ga samo “pogurala”. Nisam te noći
spavala ni trena. Izletela sam napolje da zahvalim Bogu i anđelima što mi
on dolazi, a nešto me stezalo u grudima zbog njegove patnje. Molila sam se
da on shvati kako je sve ovo radi višeg cilja i da će do svoje tehnike doći na
ovoj magičnoj planini. Bila sam odsutna sutradan, prijatelji su mi se
smejali i ogovarali me kako imam najradosniji izraz lica koji postoji.
Nema veće ljubavi od ljubavi prema blizanačkoj duši. To je tako od
Postanja, što Bog sastavi, to niko ne rastavi. Gde god bili, uvek ćemo se

naći i voleti, iz života u život, bez obzira ko je koga prvi prepoznao a ko se
uplašio.

A što je sebično ako se radujem? Njemu će sa mnom biti najlepše. Šta je
imao tokom karijere? Samo bežanje od sebe i problema, ovde će pogledati
životu u oči. Naučiću ga sadašnjem trenutku, on će mene navesti da se još
više očistim od ega u ovoj bezuslovnoj ljubavi.

Stefan je otišao po njega u Lebane, ja nisam htela da budem previše
napadna. Ostala sam da zalivam našu baštu i da se smejem od sreće, dok
sam teturala neispavana. Danka i Goran su me savetovali da budem
dostojanstvena i razumna jer on prvih dana neće biti raspoložen. Znala
sam to i sama. Biću mu ono što on želi da budem, neću navaljivati da se
neprestano viđa sa mnom, a neću ni kriti osećanja. Možda je delovalo
bolesno, svet je u haosu a ja se radujem. Umirivala sam sebe, da bih
nastavila u miru da živim u sadašnjem trenutku.

David se pojavio sa dva kofera, obučen u trenerku, tih i ciničan, ni
nervozan a ni mnogo raspoložen. Mi smo ga čekali napolju, postavili smo
ručak u dvorištu, tako što smo izneli sto iz spavaće sobe gde su spavali
Danka i Goran. Priredili smo mu dobrodošlicu, tako što smo ušarenili sto
skromno i krajnje privlačno, uglavnom od povrća, dok smo nas dve
napravile voćni kolač, starinski i jeftin, jer smo se morali navići na
krajnju skromnost. On se vidno obradovao kada je ugledao mene, prišao
mi je i privukao u zagrljaj, osetila sam topli poljubac na obrazu. Toliko
sam bila presrećna da nije bilo šanse sakriti radost ili da se saosećam sa
njegovim gubitkom. Nije ni on izgledao previše nesrećan, samo neispavan
i zbunjen naglim preokretom koji je doživeo.

“ Vi ste se tako lepo smestili. Bolje vam je nego što sam zamislio!” – rekao
nam je sa osmehom, trudeći se da nam ne širi negativnu energiju. Možda
sam samo ja uvidela da se on već pomirio sa svojom situacijom, onako
kako priliči čoveku u zrelim godinama. Ipak je znao da se kontroliše. Moj
predosećaj za buduće dane uz njega, bio je dobar. Mnogo je važno što smo
na istoj strani.

Poveo se razgovor za stolom, o Uniji, o članovima koji su napustili svoje
kuće i porodice, ali i o onima koji su ostali u gradu. Izneli smo jedan laptop
napolje i čitali obaveštenja, poruke, iskustva…Članova za sada ima oko
250.000. Mnogi su nudili nove tehnike za vizuelizaciju, nudili su
afirmacije, meditacije, svako ko je imao bilo kakvu novu ideju, ali ništa
nije bilo novo. Tragalo se za jasnijim rešenjem. Ipak su ljudi duboko
zabrinuti i uznemireni. Javno su se izjasnili i neki ljudi iz policije, svetskih
medija, političari, dosta njih iz šou biznisa. Svuda podele na normalne i
obolele. Postalo mi je teško da izgovorim “poludeli”, jer mi je bilo žao.
David veruje da je ključ u tom sadašnjem trenutku, samo da se dobro
presabere kako iskoristiti sadašnji trenutak a da ne moraš biti “izvan” tela.
Potrebno je nešto što neće terati ljude da budu u dubokim meditacijama
već da primene znanje. Mi smo razmenili svoja iskustva među sobom. Kao
i svako ljudsko biće, bilo je i uspona i padova. Momenti očaja i beznađa
uglavnom su se javljali noću, dok je jutro donosilo uspešnu rotaciju misli, u
smeru kazaljki na satu. Ja sam slikala moju šumicu i potočić, pa objavila u
grupi: “Kažu da se Bog traži u divljini, i ja sam otišla da ga nađem”.

Četvrti dan od njegovog dolaska

San je lako dolazio. Stari, sivi zidovi, alati koji vise na ekserima po zidu,
polica sa nekim starim stvarima iz kuhinje i dvorišta, stari krevet koji škripi,
to je izabrao kao mesto boravka. I pored svega toga, spavao je po nekoliko
sati. Sve više je sebe video kao putnika na nekom čudesnom putu, koji mu
otkriva ono što je on odavno zaboravio. Već nekoliko poslednjih godina
zanemario je šta znači biti ispunjen, smiren i potpuno bistrog uma. Mnogo
je čudno što se njemu sada otvara lepša strana života. I Vesnu ne vidi samo
kao zaljubljenu devojku koja jurca za njim. Sada je upoznaje potpuno kao
stvarnu i originalnu osobu, koja je toliko samostalna, odlučna, snažna.
Njene reči i njena shvataja može da razume bolje. Već drugog dana prošetao
je sa njom do njene kućice, izgledalo mu je mnogo lepše i prijatnije nego što
je na fotografijama. Unela je život u davno napušteno mesto i učinila ga
udobnim. Trava oko kućice redovno je košena, od strane prijatelja, a unutra
stare stvari su blistale. Ispunio je njenu želju da popiju kafu nasamo, zatim
da mu pokaže potok. Isto su ponovili i trećeg dana. Suzdržavala se da joj
ruke ne “lete” po njemu, znala je da za to sada ima vremena. Radili su

zajedno u bašti, učila ga je ono što su nju naučili drugi, bar je mogao biti
koristan u zalivanju. Popodne, posle ručka, svako je odlazio u svoj mirni
kutak. David je to vreme koristio za dalje razvijanje tehnike. Četvrtog dana
obećao je Vesni šetnju po Radanu, negde u predvečernjim satima. Ponovo
jej razmatrao reči koje je imao na papiru.

SADA, MISLI, EMOCIJE, POZITIVNO, NEGATIVNO, BUKA, TIŠINA.

U nadi da će ga nešto inspirisati, listao je po internetu sajtove pisaca koji su
pisali o čovekovom radu na sebi i o magnetizmu. Zastao je na jednoj
rečenici: Ništa nemate osim sadašnjeg trenutka.

Opet se nudi to sada, sigurno je sva istina u tome. Šta ako prihvatimo da je
stvarno tako ? Uložili bi svu snagu što imamo u sebi, pod znakom hitno, i
nema ničega ako ne stvorimo sada. Ako postoji samo sada, onda se sve
desilo sada i posledice svega mogu se menjati, ako ništa nije juče niti će biti
sutra. Šta ćemo drugo nego prisilno da menjamo stvarnost? Setimo se neke
pesme koju nismo odavno čuli pa je iznenada vrlo brzo i stvarno čujemo,
pomislimo da nismo nekoga odavno videli i ubrzo smo ga stvarno
videli…Ako vidimo da su mnogi iz našeg okruženja prehlađeni i počnemo
misliti o tome, prehladićemo se, ako se setimo kako nas je neko nevirao i
oslobodili smo se napasti, vrlo brzo će se dogoditi da nam se ista osoba nađe
na putu ili neko sličan…I svaki put kada kažemo, da nešto više nikada ne
želimo da uradimo, zadesiće nas prilika da to isto, neželjeno moramo. To je
zato što Univerzum sada odgovara na naše osećaje potvrdno. On i ne zna za
naše odrično, šta nećemo, poznaje samo “da”, i svaku našu emociju smatra
za naređenje. U tome je naš magnetizam. Nema potrebe da se nešto dogodi
na vreme ili pre vremena, sve je u jačini emocija koje su sada i odmah. Čista
fizika u celoj Vasioni, u svim svetovima koji postoje.

Krenuo je kod Vesne, uzbuđen pred osećajem da će uskoro razotkriti
tehniku, i to onu koja je čist pronalazak fizičara. Šetao se sa rukama u
đžepovima i glasno pričao sam sa sobom.

“ Sada, ja nisam nervozan. Sada, ovde se razvedrilo. Sada, sve je u redu,
sada vlada dobrota, pamet i mir. Sada, dobra energija obnavlja sve, sada je
sve dobro.”

I šta nam je potrebno da uspe? Šta bi hemičar učinio da je supstanca u
pitanju? Zgusnuo bi je. Šta bi kuvar učinio da smesa za kolač bude čvrsta?
Isto, zgusnuo bi je. Čvrstina, jačina…Moć je u sada i u gustini, neka vrsta
vakuma …emocije u vakumu!

Pogledao je ispred sebe, već je stigao do Vesnine kućice. Rado bi se vratio da
sve ovo zapiše ali neće da bude bezobrazan. I onako je svestan šta hoće i u
šta veruje. I bi mu čudno sve. Reči Vesnine stizale su ga, kao da je bila
devojka prorok, a samo je imala znanje pre njega, koje je on uporno odbijao.
Najednom se setio kako mu je nedavno, pre ovog ludila, govorila i pokušala
da mu objasni mnogo toga. On se šalio na njen račun i pomalo podsmevao,
dok mu je u stomaku kuljalo, osećao je da tu ima nečega, pa mu je smetalo.

“ Ti i ja smo preplovljena duša. Svaki čovek ima svoju drugu polovinu i
možda je nekih 10 % ljudi svesno toga. Znaš li, da sva lestvica duhovnosti,
ono što zovemo vera i iskušenje, sve dolazi kada sretnemo drugi deo? Znaš
li onu scenu iz Novog zaveta, kada Magdalena vidi vaskrslog Hrista i
pokušava da ga dodirne, a on se izmakne i ne dopušta joj ?”

“ Znam. Reč je o tome da on više nije u običnom telu pa bi ga ljudski dodir
uprljao.”

“ Nee, dragi moj, radi se o blizancima.”

“Opet ti o blizanačkim dušama! Jesam ti rekao šta mislim o tome?”

Ona se tada prkosno smešila i izgledala je kao da će probiti kroz virtuelni
svet, jer se događao video razgovor. Oči su joj sevale i on se ogledao u njoj,
ali nije smeo priznati ni sebi.

“ Sedam faza kroz koje prolaze blizanci, jesu : Prepoznavanje i Buđenje,
Testiranje, Kriza, Bežanje, Predaja, Prosvetljenje, Ujedinjenje. Na sve to,
znaci Univerzuma. Mene prate od prvog susreta sa tobom, a možda i tebe,

samo što ćutiš. I to tvoje ćutanje i bežanje od mene, jeste bežanje od samog
sebe, zato ti se dešava sve nizbrdo, u kolapsu si. Ali mi smo se poljubili i tu
je nastala predaja. Uskoro, ti ćeš se ponovo povući jer će ti faliti
prosvetljenje. I onda ono poslednje. Prosvetljenje će ti doći kada shvatiš da
sam u pravu i da je ljubav važnija od bilo kakve filozofije koju si sebi
nametnuo. A moje prosvetljenje biće kada pronađem sebe i bez tebe.
Moramo da budemo autentična bića i kao razdojeni, da bi se spojili, a
meni to fali. I ti me usmeravaš ka tome. Baš kao i Hrist Magdalenu. U
prevodu: “ Nećemo se spojiti ponovo dok ne postaneš potpuno svoja.”

Ovakvo tumačenje uskrsnuća Davidu je zvučalo kao bajka i umišljenost
zaljubljene devojke. Sada se približavao njenoj kućici i sav se tresao od jeze.
Njegova sujeta je popustila a napad panike rastao. Toliko je pokušavao da
pobegne od svega a stiglo ga je i vuklo napred.

Na sve to, čekala ga je ona, bez ikakvog prosuđivanja, puna neopisive
ljubavi, i to u pokušaju da ostane mirna i pribrana u njegovom prisustvu.
Izašla je iz kuće i nasmešila se, uvek isto, kao da je svaki put i prvi. Isto
srećna, isti sjaj u očima, čist, bez trunke ozleda koje je imala na duši zbog
ove ljubavi.

“ Da li ona mene tako vešto čeka?” – uplašilo ga pitanje u glavi, dok je Vesna
videla i osećala da sa njim nešto nije u redu. Malo je izoštrila pogled, uzdigla
obrve, taman toliko da se on uznemiri i uspaniči.

“ O čemu to razmišljaš?”

Pogledao je u stranu, ko će njen pogled istrpeti?!

“ Mislim da sam došao do važnog zaključka. U vezi manifestacije.”

“Šta?!”

“ Gustina…Potrebno je da zgusnemo energiju kao da je u vakumu. I što
kraće. Dok nešto zamišljaš, neka bude kratko ali neka ima što više sadašnjeg
prisustva u tome, ne zamišljaj kao želju, već kao trenutnu situaciju. Dodaj

gustinu, oseti težinu situacije, oseti gust vazduh oko sebe. Ti budi u tišini a
dodaj što gušće zvuke i boje.”

“ Shvatam! To što kažeš zgusnuto, to znači da bude što življe, da što više
približimo sliku sebi .”

“ Da, oseti težinu događaja! Ništa ne zamišljaj olako. Oseti kako u tom
trenutku dišeš i kako si deo svega. Ta težina su naši talasi koje ćemo slati.”

“ Odlično! Isto ovo, što si rekao meni, ispiši i u grupi. Mnogi šalju svoje ideje
a tvoja je nešto posebno. Mislim da sam i sama slično razmišljala. Ne treba
stvarati film opušteno, jer to je mašta, nego uneti svu težinu, kao da se već
desilo, pa se sećamo.”

“ Tako je. Objaviću. Večeras ili sutra, samo da sastavim tekst što jasnije.”

“ Mora da ima svrhe cela ova priča. Ako postoje loši talasi, postojaće i dobri.
Znaš kada uđeš u mračnu sobu i upališ svetlo u deliću sekunde? To je
primer preokreta u svemu. Uspećemo. Znam da sve zvuči kao naučna
fantastika, ali do sada bi možda i bilo gore da nije naših talasa. Imuni smo
na njihove i to je dokaz da možemo udariti kontru. “

“ Moguće je da nismo svesni koliko već imamo uticaja na situaciju”.- reče on
i pogleda u nebo gde su se smenjivali i sunce i tamni oblaci. Pale su i neke
krupne kapi, ali bilo ih je malo. Jedna pade Davidu na čelu. On refleksno
zažmuri i obrisa vodu sa čela, dok se Vesna slatko osmehivala i suzdržavala
se da ga ne dodirne.

“ Retka kiša, brzo će stati. Hajde da šetamo.”

“ Jesi li sigurna?”

“ A što se plašiš ovako lepe kišice? Nećeš se prehladiti.”

“ Ma, nisam tolika kukavica, naravno da se ne plašim.”

“ Nego nisi navikao da pokisneš. Samo hoću da se opustiš. Znam da se ne
plašiš ničega, samo imaš reflekse kao i većina ljudi. Hajde da sada ne
razmišljamo, samo da hodamo.”

“ Gde ćemo?”- blago se nasmešio na jednu stranu usnama, što je značilo da
mu nešto odgovara i da to ne može sakriti.

“ Nebitno, nismo u gradu pa da se pitamo kuda ćemo. Hoćemo u Đavolju
varoš?”

“ Čuj ti nje! Valjda znaš da je daleko odavde. “

“ Šalim se, imam drugu ideju. Hodaćemo besciljno, dok se ne umorimo. “

“ Ja ću se vrlo brzo umoriti.”

“ Nisi navikao. Sedećemo u travi kada hoćeš, vratićemo se kada želiš. “

“ Zašto mi udovoljavaš?”

“ Znaš ti dobro odgovor”.

“ Voliš me.”

Tajac. Isto kao da se dešava razgovor telefonom. Očekivala je iznova lekciju
o tome kako se zakačila za pogrešnog lika i malo je falilo da to kaže naglas.
Izdržala je i prećutala, po prvi put dopustila njemu da se pita šta joj je.
Ćutali su, kišica više nije padala, nije ni telefon nikome zazvonio, kao spas,
niti su sreli bilo koga. Ništa da prekine neprijatno ćutanje. Samo njihovi
koraci i neizbežan glas ptica. Vesna je osetila njegov radoznali pogled,
ponašao se poput deteta koje nije znalo šta dalje u komunikaciji sa osobom
pored sebe.

“ Pa, kuda ćemo?” – prekinuo je tišinu i uspeo da izmami iz nje osmeh.

“ Nismo prešli ni sto metara. Ovo je moja miljena staza za šetnju. Pravo je i
dalje ovako, ista stazica, predviđena za šetnju ili vožnju biciklom, a vodi u

šumu koja je isto tako prilagođena za pešake. Levo je staza do Caričinog
grada, desno naše drago Ivanje, a još dalje Đavolja varoš. “

“ Znam, prisetio sam se svega, nije mi prvi put da sam ovde. Caričin grad mi
je zanimljiv ali ne bih sada gubio vreme na istoriju. A gde je onaj motel,
jesmo daleko?“

“ Na ulazu, valjda si ga video. “

“ Da, ipak mi se sve izmešalo u glavi. “

“ Vratio si mi sećanje na veče kada sam došla ovamo.”

“ A kako si ti uopšte došla ovamo? Odakle ti ideja da se baš uputiš na
planinu?”

“ Nisi me ni pitao nikada. “ – odgovorila je prekorno. Pojavila se senka tuge
na njenom licu ali ubrzo se razvedrila jer se pred njima pojavila staza koja
vodi u prekrasnu šumu, gde je na samom ulazu čekala prazna klupa i sto.

“ Hajde da sednemo. Pričaću ti kako se sve odigralo. “

“ Zar nikoga nema?” – začudio se David i spustio se na klupu, dok je Vesna
osetila kako joj se srce jače uzlupalo. Sela je uz njega, mogli su se dodirivati.

“ Vidiš d aje ludilo odvratilo ljude od prirode i izleta. Prošle godina sam
ovde bila sa drugaricama, baš u ovo doba, i bilo je dosta ljudi. “

“ I došla si ovamo sama?”

“ Da, kada je u mojoj kući postala apsolutno nepodnošljivo. Platila sam taksi
do motela, prespavala sam jednu noć, pa krenula besciljno da lutam, sa dva
kofera. Držalo me to što sam znala da će i oni doći za mnom. Imala sam vere
da ću se negde smestiti i čudo se desilo. “

“ I niko te nije zvao od kuće?”

“ Još uvek, niko. Ja sam sada njihovo razočarenje, a oni su van razuma.”

“ Šta ćeš kada sve prođe? Čuj mene, kako sam optimista.”

“ Vratiću se u civilizaciju, ali u Lebane sigurno neću. Tražiću posao, bilo šta
da radim i da stanujem u nekoj sobici. Krenuću ispočetka.”

“ Ja ne smem ni da mislim o tome. Zamolio sam sestru da mi obilazi stan,
kaže da je sve u redu. Možda sam ishitreno otišao. Doživeo sam poniženje,
najgore moguće. Proglasili su me viškom radne snage, a dobro se zna da to
nije tačno. Godine sam uložio u istraživanja, radio sam danonoćno, držao
predavanja, pisao članke…Sve iz ljubavi prema nauci. Odjednom nemam
ništa.“

“ Takvo je stanje u celom svetu. Živimo u doba krize kakva možda nije
postojala od stvaranja čoveka. Mogu li da te držim za ruku?”

Nije prvi put da mu postavi ovo pitanje, ipak se desilo po staroj priči. U želji
da mu pomogne, iskazaće ljubav i nije bitno da li će on uzvratiti. Njeno
saosećanje obaralo je sav ponos.

“Može”.- odgovorio je kao da nije uopšte zbunjen. Vesna je osetila
neizmernu radost zbog dodira, poklopila je njegovu šaku sa svoje obe i
osetila njenu toplinu. Ovo je sada bio sadašnji trenutak gde je za nju stalo
sve i ostatak sveta bio je potpuno nevažan. David je opet igrao svoju ulogu
hladnokrvnog na njene dodire. Ali je u sebi shvatao da je nešto više iznad
njega uplelo svoje prste. Ostao je bez posla koji mu je bio sve i sada mu je
sve ona od koje je pokušavao pobeći više puta. Devojka koju je svesno
povredio i zaveo mnogo puta, kojoj se vraćao i obacivao je. Svašta je radio u
svojim strahovima i sumnjama, da bi ona i dalje bila uz njega, sa istim
sjajem u pogledu, kao da nikada nije patila.

“Večeras iznesi svoju ideju u grupu. Onda se smiri tako što ćeš i sam da
kreiraš film u mislima. Zamisli da si se vratio u svoj život, oseti koliko si
srećan jer si dobio natrag svoj posao. Ali nemoj da uslovljavaš gde radiš, već
jednostavno radiš. Možda se tebi smeši neko drugo radno mesto gde ćeš biti
srećniji.”

“Hoćeš da kažeš, dovoljno je da svako manifestuje svoje zadovoljstvo? U
pravu si, ako se dobro osećamo, nije potrebno da zamišljamo bolji svet, on
će svakako to i postati. Zadovoljna osoba šalje dobre talase. Odlično, mislim
da nam ne treba ništa više.”

Gledajući u njegovo, sve spokojnije lice, Vesna se osmeli i polako mu obavi
ruke oko vrata. On je uzvratio i poljubio je u obraz, zatim poljubac usnama,
kada se duše blizanaca stapaju. Smejali su se oboje, bez reči, izbegavajući da
se pogledaju u oči. Ovo nije prvi poljubac, ali je svaki prošli, uglavnom
označavao kraj susretu zbog kojeg je Vesna dolazila u Beograd. Značio je
njegovu predaju i ponovno povlačenje nakon njenog odlaska. Sada je sve
drugačije, on je tu i biće tako još neko vreme, niko ne zna koliko. Dele istu
sudbinu i nemaju ništa osim borbe za preživljavanje.

“I dalje ne znam šta te to privuklo na meni?”- postavi joj pitanje koje je
najviše mrzela. Imala je utisak da će u momentu da poludi, naglo se odvojila
od njega i uvređeno ga pogledala.

“Biće da ti mene opet zezaš! Skoro tri godine mi postavljaš jedno isto
pitanje. Zar opet? Ne mogu da dođem sebi.”

“ Pogledaj kakav sam. Tek sad nikakav.”

“ Nije tačno, nego lažeš oboje. Svaki put kada osetiš da bi ti bilo dobro sa
mnom , postaviš mi jedno isto pitanje. Zato što ti se svaki put javi isti strah,
da sam ja u zabludi i da bih pobegla od tebe. Onda si navikao da ti
odgovorim jedno isto, pa se smiriš i nahraniš ego.”

“ Nije tako…”

“ Jeste, tako je. Nisi toliko poremećen, da svaki put zaboraviš moj odgovor.
Više ti neću govoriti ništa.”

“ Nije mi bila namera da te uvredim, samo te podsećam da znaš kakav sam.”

“Više me ni to ne zanima. Napravio si veštačkog sebe i ogradio se
bodljikavom žicom, plašiš se svega u životu. Zato si ostao bez posla, da bi

spoznao sve ostalo što nije posao i da bi se vratio sebi. Ovo je tvoja šansa da
opet budeš normalan. Ako nećeš sa mnom, zagrli drvo, sedi na zemlju i
dodirni tlo, oseti postojanje. Ti samo vidiš ono što je u tvom očaju. I što bih
se ja više borila da ti pomognem ako odbijaš bilo kakvu promenu?”

“ Nemaš razloga da se ljutiš.”

“ I ne ljutim se dok ne počneš da me zezaš. Nisam ja luda da ne znam zašto
mi se neko sviđa. Hajdemo, bolje da se umorimo od hodanje nego da me
nerviraš.”

Krenula je napred stazom, David za njom ćutke, poput krivca koji ne bi
priznao da greši i da je sam protiv celog sveta. Zapalio je cigaretu, Vesna
oseti dim i osvrnu se iza sebe.

“ Smeta ti?”

“ Ne, samo sam se okrenula.”

“ Kuda ćemo?” – postavio je isto pitanje već treći put.

“ Nikuda. Rekla sam ti da nemam cilj. “

“Eno neke vikendice gore. Vidim česmu, mogli smo makar piti vode.
Zaboravili smo poneti flašu.” – reče on kada su izašli iz šume. Desno, na
uzvišenju, nalazila se mala drvena vikendica.

“ Hoćeš da se popnemo? Ja ne nosim vodu sa sobom, pijem je iz reke.”

“ Ti nisi normalna.”

“ Moguće je. A ti si gradski tip koji je samo navikao na tehnologiju i
kancelariju. I kada ispušiš tu cigaru, dobro ugasi ostatak i stavi ga u đžep.”

“ Ej, pa ti si stvarno poludela”.

Krenula je uzbrdo, prema vikendici, on za njom.

“ Nema ovde nikoga.” – zaključila je lako, kada je videla katanac na kapiji.
Dvorište je bilo uredno ograđeno drvenom ogradom, a unutra česma, što je
Davidu izazvalo muku.”

“ Stvarno sam žedan.”

“ Onda preskoči ogradu.”

On se naglas nasmejao.

“ Sad se ti dobro zezaš sa mnom. Gde ti je ta reka?”

“ Još stotinak metara. Slična šuma ovoj koju smo prošli, samo što ima
vodu.”

“ Hajdemo. Ti prva.”

“ Što? Da ti krčim stazu?”

“ Nisam baš toliki idiot. Jednostavno, volim da si mi na oku.”

Ona krenu napred i lagano se spusti nizbrdo. Njemu je trebalo malo više
vremena.

“ Nemam ja tako kondicije.”

“ Dobićeš je.”

Bila je nedokazna i nepopravljiva u njegovim očima, ali u isto vreme, i
njegov odraz u ogledalu. Sve više je osećao da je voli i da se oslobađa, samo
što nije umeo da se snađe sa tim svojim “odrazom”, isuviše ga je zbunjivalo.
Sledeća šuma bila je još lepša od prethodne, raskrčena i sređena za turiste,
staza za šetnju, klupe, putokazi i rečica. Zvuk vode unosio je mir, tako da i
David oseti svu lepotu oko sebe. Voda je brzo proticala preko krupnog
kamenja, bistra i primamljiva. Usta su mu se sve više sušila i više nije
razmišljao hoće li se otrovati. Vesna je kleknula i zaronila lice u reku, što je
on i sam učinio. Bistrina mu je ispunila osušeno grlo, prijatna svežina
ispunjavala mu je pluća i stomak. Ona ponovo poklopi njegovu šaku svojom,
pa je potopi u vodu, zatim je čvrsto vrati na tlo.

“ Osećaš li da si živ? I da ne moraš da budeš tip u izolaciji, sam sa sobom.
Hoću da te vratim u život, da osetiš sebe.”

Menjao je izraze lica, od zbunjenog do tvrdice koja neće priznati koliko mu
prija nečija pažnja i ljubav, ali je u isto vreme i popuštao. Klimnuo je glavom

i skrenuo pogled sa Vesne na vodu, dok mu je ona drugom rukom umila
lice, što je isto učinila i sebi samoj.

“ Dobro je, umio sam se jutros”.

“ Ne glumi budalu. Vidiš da ti dajem svežine. Diži se.”

Povela ga je za ruku, dok je šum vode bio sve glasniji.

“ Gde ćeš me?”

Ubrzo izlazimo iz šume. Veliko prostranstvo, divan pogled.

“ Ovo je pašnjak, neko čuva ovce!” – reče joj dok mu se pogled gubio u
daljini, kada su izašli iz šume. Ogromno prostranstvo, a na sve strane manja
i veća uzvišenja Radan planine.

“ Vidim i ja ovce i čoveka. Mislim da čita novine i verovatno je normalan.
Viđala sam ga još dva – tri puta. Htela sam da vidiš ovu lepotu. Pa ćemo se
vratiti. “

“ Lepo je. Kao da vidim ceo Radan. “

Vesna oseti umor, više od uzbuđenja i radosti, nego od pešačenja, pa se
spusti na travu.

“ Trebam li i ja da sednem? Kako znaš da nema buba i krpelja? Uješće nas
nešto.”

“ Molim te, prestani više da lupaš gluposti, bar za danas.”

“ Nisu to gluposti, samo sam stariji i oprezniji. Dobro, evo ti, evo da sednem.
Samo malo i vraćamo se. I ti si umorna. Prešli smo ko zna koliko.”

“ Ovo je nešto najbolje što smo mogli danas učiniti za sebe. Bolje će nam
funkcionisati mozak. “

“ Vraćaš li se kod nas ili ostaješ u kućici večeras?”

“ Što me to pitaš?”

“ Onako…Još uvek mi nije jasno kako možeš sama spavati u prastaroj kući,
nigde nikoga u blizini.”

“ I ja sam se začudila samoj sebi. Jednostavno sam osetila mir i poverenje
od nečega što me dovelo ovamo.Već prve noći lepo sam spavala, san je
došao kao da sam popila sedative.”

“ I ja lepo spavam na krevetu koji je možda mojih godina. I ne mogu da se
načudim koliko mi odgovara.”

Nastavili su sa opuštenim razgovorima koji nisu vodili do teme emocija i
stalnih pitanja. Vratili su se u drugarskom raspoloženju, što je Vesnu
zabolelo, ali bolje i tako nego da se svađaju.

Iskazala je želju da ostane kod nje još malo, da večeraju u kućici i popiju još
jednu kafu. Imala je u rashladnoj torbici hleb i paštete, jedan krastavac i
struk zelenog luka. David joj nije priznao da nikada lepši obrok nije imao.

Rastali su se poljupcem, ipak je to bio pravi poljubac, ovaj put bez dodatnih
pitanja muške strane.

Vesna je imala potrebu da nešto napiše i da legne, a da ne misli ni o čemu
do sutra. Bilo je u glavi previše pitanja i odgovora.

NIJE LJUDSKA LJUBAV

Nosim tvoj lik istetoviran u krvi,
i u svakom atomu duha, nosim te u sebi kao svoju stvarnost i spoznaju,
držim te u predelu srca gde ničije oko zavirilo nije, gde je samo moj anđeo
pročitao šifru,
ko sam i zašto sam ova koja jesam...nosim tebe u sebi i teret je pretežak, jer
je to božanska ljubav, struji kroz mene i svetli prema tebi, u obliku tvoga
imena.
Sanjala o tebi godinama, tražila po ulicama i u licima drugih ljudi,
pružala ti ruku...jer ti si onaj moj razlog zbog čega su zaustavljene želje
sve, ti si onaj skriveni odgovor kada me pitaju šta mi je...

Znaš li šta je božanska ljubav? Odgurneš me, ja te zagrlim, ujedeš me za
srce, ja te i dalje volim, postaneš razlog moje želje za nestankom, i razlog
želje za životom, ako mi samo jedan osmeh podariš. Ovo nije ljudska
ljubav, dragi moj, ovo je ono što ti ne priznaješ, osećanje koje se vidi samo
sa visine iznad bola, iznad svih granica ljudskog ega, ljudske logike i
površnosti. Ovo je ono što pošalje Neko iznad nas i ja to odbaciti ne mogu,
ovo je neograničeno, i nosi samo nežnost, ne vezivanje i uslovljavanje.
Budi najgori, meni uvek najdraži, budi prepun mana, za mene uvek
savršen...jer ovo nije ljudska ljubav. Toga nema u svakome i nema kraja...

Ponekad noću, zamišljam te kraj sebe, i želim da te izvadim iz misli u
stvarnost, da se ostvare.

To "ponekad" je uvek, svake sekunde, bez prestanka, u svakom deliću
mene. Ponekad noću zapitam se, čime ću te sutra pridobiti, kojim potezom
i kakvim rečima mogu te u svoj svet dovesti.

Ponekad ujutru razmišljam, jesi li spavao i šta ti je u duši, setiš li se mene,
kako će ti dan proteći...To "ponekad" jeste uvek. Ja uvek mislim o tebi, kao
nepresušni izvor, nema šta tu vodu preseći ni sprečiti da prodire. Ponekad
i danju mislim o tebi..."Ponekad" znači uvek, neprestano. Energija ljubavi
govori mi da je stigla do tebe i da te obavija i greje...Osećaš li ? Šaljem ti je,
ponekad, iz sekunde u sekundu, uvek...

Ja te volim najviše i najluđe... Tebe i metar kruga oko tebe.

SVIĐAŠ MI SE

Takav kakav jesi, i ti koji si, za mene si najdraži, najbolji, najlepši.Volim
tvoje nesavršenstvo, volim tvoje postojanje i tvoju pojavu, volim tvoje ime.
Poseban si u mojoj priči, u najposebnijem deliću duše čuvam te,
pokušavam da opišem rečima i ne uspeva mi.
Sviđaš mi se ti koji si za sebe najgori, meni si najslađi, bez ikakve zamene i
utehe, bez ikakve šanse da neko drugi bude "moj najdraži". Sviđaš mi se
najviše od svih stvorenja a da te ne veličam i ne kujem u zvezde, ne
uzdižem te u nebo a opet volim te i više od svakog savršenstva i svake
druge lepote.

Ne pitaj me šta me toliko privuklo na tebi, jer to nije obično, nije ni
jednostavno, niko ovakav osećaj opisao ne bi. Možda si mi dodeljen kao
sudbina, možda sam te sama odabrala, možda se sviđamo Svemiru, ti i ja,
u Njegovoj zamisli, možda i ne znam da ispričam.
Svidela mi se blizina tvoja i tvoj dodir, svidela mi se toplina koja me
ispunila i unutrašnje sunce koje me obasjalo. Svideo mi se spokoj i
blaženstvo koje sam osetila kada sam te videla, bez treme, straha, nervoze
i ubrzanog lupanja srca. Sviđaš mi se kakav jesi, pravi ti, moja duša te
voli.

(Priče sa Radan planine)

Sledećeg dana, članovi svetske Unije, čitali su najnoviju ideju fizičara iz
Srbije. Bila je nalik na sve ostale, ali ipak jednistvena. Napisao je na
srpskom i na engleskom jeziku.

“Ja sam neko ko je do skora imao vezu samo sa kvantnom fizikom i nikada
nisam verovao u nešto a da dobro ne proučim. Posvetio sam dve decenije
nauci, da bih dobio otkaz u ovom vremenu ludila. U glavnom gradu moje
zemlje, odakle sam pobegao pre nekoliko dana, dogodilo se da je televizija,
koja sebe smatra zabavljačem širokih narodnih masa, objavila vest o
zemljotresu, a da ga nije ni bilo. Ljudi su masovno izašli na ulice, jer sui h
sugestivni zraci naveli da se sećaju nečega što nisu osetili ni videli. Moji
susedi su me probudili sa pričom da se treslo tlo. Osim ovog medija,
postoje i drugi, pisani, koji su joj pomagači, a tu su i neki elektronski
mediji koji internetom samo pogoršavaju situaciju i podsmevaju se. I sve
to je dokaz da naši, prirodni talasi, koje emituju naše emocije, naši fotoni,
mogu da poraze veštački izazvane. Na sve što mi tvrdimo da je istinito,
reaguju tako što stvaraju materiju. Ja vas neću zamarati fizikom, ali ovo
je mnogo puta dokazano i provereno. Kvantna fizika zato i postoji, da
objasni ono što je dobilo ime “čudo”, i nije čudo već prirodna pojava. Moj
predlog jeste da ne mislite o tome kako je svet u lošem stanju, već da u

svakom sadašnjem trenutku ponavljate u sebi, kako je sve u redu. I da ne
očekujete kako će to biti sutra, već sada. To SADA je najvažnije i ja sam ga
proučavao, jer se ta reč proteže decenijama unazad. Ako je SADA jedino
vreme koje postoji, onda se u svakom trenutku sve može menjati. Pokušajte
da zamislite svoj život koji vas raduje i da od sebe emitujete talase
zadovoljsta. Nemojte zamišljati nesretnike koji su oboleli. Stvar je u tome,
da isključivo osetite dobro u sebi, tako će te privlačiti dobre situacije
prema vama, a to može biti samo u dobrom svetu. Kada se čovek oseća
dobro, on zrači pozitivnim talasima i širi oko sebe tu nevidljivu svetlost. A
ta svetlost sagoreva sve loše oko sebe. Dodajte “gustinu” , neka vazduh oko
vas, u zamišljenoj situaciji bude gust. Zamislite kako vam je vruće i da se
znojite, kako vas je zaboleo stomak ili glava, kako ste umorni došli s posla
kući. Zatim osetite da je u vašem životu sve u redu, sedite u miru sa
prijateljima i pijete kafu, ležite negde u hladovini ili se šetate mirnim
ulicama. I sve to osetite u tišini, neka vaš film bude smišljen bez tona.
Osetite šta ima u toj tišini, kakvi zvukovi dolaze. Da li će to biti zvuk vaših
koraka, buka sa ulice, glas druge osobe ili pesma sa radija…Iz tišine
stvorite svu potrebnu buku, da je ima u ravnoteži sa tišinom. Neka sve
bude umereno. Ako smo otporni na ono što pojedinci rade ostatku sveta,
onda ih možemo i sprečiti. Uspećete tako što ćete zaboraviti na njih i
obratiti pažnju na sve ono što vam pričinjava zadovoljstvo i radost.“

Noć vedra, pun mesec, zvezde kao da su dobile još jači sjaj. Na jednoj strani,
Vesna je čitala njegovu objavu svetu i pisala o svojim osećanjima. Kao da se
još više uselio u nju ili je živeo tu zauvek, samo što je sada svesna da on
postoji. Nije mogla sebi da objasni koliko je emocija jaka. Videla je sve to u
njegovom pogledu i načinu ophođenja prema njoj, samo što mu je još uvek
polazilo za rukom da kontroliše. Nije mogla da vidi kako puši u onoj
pomoćnoj zgradi i lista njene fotografije. Nije znao šta će od sebe. Olakšanje
posle objave u grupi, tegoba nakon provedenog popodneva sa Vesnom.
Očekivao je da mu se noćas javi, ali poruka je stigla od osobe na koju je
zaboravio danas. Milomir, novinar koji mu je obećao da će ostati u
kontaktu.

“Kako si, čoveče, jesi li došao sebi? Tek tako da dobiješ otkaz. Pročitao sam
ti objavu.”

“Mogu ti reći, odlično sam. Prva dva dana u šoku, a onda se sve okrenulo
preko noći. Evo me na krevetu starom decenijama, u pomoćnoj zgradi sa
alatkama, a opet sam se naspavao. Noćas uzbuđen, čitam komentare
članova Unije, sutra ćemo videti šta dalje. Kako je kod vas?”

“Isto, mada se dogodi i po koji normalan dan. Moja žena malo izlazi na
ulicu, kaže da nema parka u koji može izvesti dete a da se igraju na miru.
Otišla je dva puta u igraonicu, prvi put oduševljena, drugi put se vratila brzo
jer su neke majke vikale na decu bez razloga, što se završilo cikom i vriskom.
Mi na poslu kao i uvek. Prihod nam je umanjen, borimo se. I hteo sam ti
nešto drugo napisati. Taj Zakon privlačenja, koji je tema skoro dve decenije
neprestano, to je bilo nešto najprirodnije u ljudskoj istoriji. Baš kao što ti
reče, čuda nisu čuda. Juče sam razgovarao sa kolegom koji istražuje čudne
istorijske pojave, a da se mogu povezati sa ovim Zakonom. Kao prvo, znaš i
sam za uspavanu Epifizu. Vidim da se i otome dosta piše u grupi.”

“Znam, ali treba vremena za to, da bi se ona probudila. Kada bi ta žlezda,
smeštena između očiju, proradila, onda bi svi bili čarobnjaci. “

“Da, naravno, samo ne bi svi znali da je koriste, možda je zato i dobro da
ostane uspavana. A kada bi je koristili pojedinci koji žele pomoći svetu, bio
bi to niz pronalazaka za svaku dobrobit. Onaj Zavetni kovčeg koji je opisan
u Starom zavetu kao opasan i da su stradali svi koji su mu prišli a nisu znali
rukovati njime, imao je spravu koja je proizvodila hranu. Nešto kao hleb.”

“ Poznato mi je. I ta sprava bila je strujno kolo. A ko je nju pronašao? Ljudi
koji su probudili Epifizu.”

“ I ne samo to. Ti ljudi su doprineli izgradnji piramida i ko zna čemu još.
Solomonov hram izgrađen je tehnikom arhitekte Hirama, koji je ubijen jer
nije drugim graditeljima otkrio svoju tajnu. A isti su postojali i u našem
Sirmiusu, u Sremskoj Mitrovici. “

“ Šta to beše? Čuo sam da tamo vole otići i Masoni i Templari. Nešto poštuju
ili obožavaju.”

“ Za vreme cara Dioklecijana, koji je ubijao Hrišćane, pojavili su se klesari,
četvorica Grka, koji su mogli na lak način, isklesati iz kamena sve što car
poželi a da je to drugima bilo nemoguće. Optuženi su od strane drugih
klesara da su Hrišćani i zbog toga su ubijeni. Masoni i Templari poštuju
uspomenu na njihov kult, ali naša crkva nikada ih nije uvrstila kao druge
svetitelje koji su u to vreme stradali. Možda baš zbog toga što nisu bili
obični Hrišćani. Vidiš, kroz istoriju se stalno protezala priča o ljudima koji
su mogli više. Šta se sve pisalo o Nikoli Tesli, od svetitelja do vanzemaljca. A
on je ponovo pronašao ono što je neko pre njega, pre više hiljada godina. “

“Hoćeš reći, imao je i on probuđenu Epifizu? Posebni pojedinci nisu ni sveci
ni vanzemaljci, već primer kakav čovek treba da bude.”

“Naravno. I kako je poslednjih godina, sve više probuđena svest mnogih,
tako su se vladari uplašili da svet više neće biti u njihovim rukama. Uplašili
su se da će biti još mnogo probuđenih koji će ih ugroziti. I još nešto, ako te
ne smaram.”

“ Piši, zadovoljstvo mi je.”

“ Čuo si za pojam Blizanački plamen ili duše.”

David se strese od jeze.

“ Jaoj, gde me nađe sa tim pitanjem?! Postoji ženska osoba, sa nama je gore,
već dugo tvrdi da smo nas dvoje…to. Nije da mi se ne sviđa, ali ne želim da
se vežem više ni za koga, a ona samo o tome.”

“ Čuj to?! Nemoj me smatrati paranoičnim što ću ti reći da dobro razmisliš.
Ako je to tačno, taj plamen bi trebao najjače talase da emituje, da sprži sve
što ne valja.”

“ Isto to i ona priča? Jeste li ti i tvoja supruga blizanci?”

“ Ne znam šta da ti kažem. Ljubav je prava ali blizanci imaju velike muke
pre ujedinjenja, a kod nas toga nije bilo. Neću ti pametovati, sam te
savetujem da razmisliš dobro šta osećaš kada gledaš u tu devojku. “

“ Ta priča ide unazad do samog Postanja. Zato mislim da je bajka.”

“ Kako hoćeš. Pozdravljam te srdačno, čujemo se.”

Skoro da se pokajao što se dopisivao sa Milomirom. Drag mu je i voleo bi da
ostanu prijatelji. U isto vreme, probudio je u njemu onaj nepoznati strah, ne
samo strah od nečega već i strah od straha. Vesnin lik kao da je oživeo
ispred njega, bilo je skoro isto kao da je ona tu fizički. Sedi sa njim na
krevetu ili je nekako u njemu! Osećam njenu prisutnost ili sam poludeo?!
Ko je ona, zaboga?! Čuj mene, zaboga? Nikada nisam spominjao Boga
osim što sam dovodio u pitanje njegovo postojanje. Šta je ovo sa mnom, u
kakvu zamku sam upao? Da li je nju neko nagovorio da me uništi?”

ČEKAM DA SE SETIŠ KOLIKO SI VOLJEN

Molim Svemir da mi kaže kojim rečima ću pridobiti tvoju iskrenost. Kako
ću uspeti da budeš stvaran u mom životu, da kreneš putem do mene. Šta ću
reći ili napisati da bih ti bila važna. Kojim rečima uveriti tebe da si stvarno
voljen? Znaš li da sam pokrenula sve zabeleženo i u starim i novim
knjigama, sve mudrosti sveta, ezoterije, nauke i religije? Ja ti neprestano
dajem do znanja da si voljen, a ti neprestano ne veruješ.Ako anđeli postoje,
ja sam im sigurno dosadila, ako postoje bogovi, verujem da poput ljudi,
kolutaju očima kada me čuju...Opet ja i moja molitva, i svetiteljima sam
postala naporna.

Svemir sam pokrenula da dođem do tvog srca, da moj zagrljaj osetiš.
Razumi - voljen si! Priznajem, maštam o tebi, kako te dodirujem i grlim,
jer ne postoji želja ispred i iza tebe. Ti postojiš u meni, prisutan si u mom
biću danonoćno, jer pokrenula sam Svemir... i cveće miriše onako kako bi
mirisalo da iz moje ruke pređe u tvoju, i otkucaji srca su onakvi kakvi bi
bili da stojim pred tobom...i da te grlim. Seti se, voljen si. Spremila sam za

tebe ceo svoj duh, da bude onako kako ti želiš, da primaš ljubav od mene,
da te volim, volim i volim...
Želim rasterati sivilo iz tebe, vratiti radost u tebe i učiniću sve da se uvek
smeješ...Samo prihvati da si voljen. Onakav kakav si, taj si u meni.
Nepotrebno da se menjaš, samo mi dopusti...
Da te zagrlim, možda osetiš beskrajnu energiju sačuvanu za tebe, daću ti
sve, svaku emociju podeliti, i svu snagu svoju tebi ću predati. Seti se koliko
te čekam i koliko si važan. Čekam da se setiš koliko si voljen.

( Priče sa Radan planine)

Sklopila je svoj beležnik i spustila pored laptopa. Biće ovo mirna noć, vreme
je za spavanje. Sutra će otići rano ujutru da im pomogne u bašti, biće posla,
mora se nekako preživeti. Legla je i sklopila oči, pokušavajući da oseti mir i
zdovoljstvo koje će emitovati poželjne talase. Sada je to bilo mnogo lakše
kada je David u njenoj blizini, dovoljno je da se seti poljupca i topline
njegove šake. Volela bih da si ovde, pomislila je i osetila kao da to stvarno.
Nije htela da mu šalje poruke, dosta je za danas, da ne bude dosadna.
Pokrila se sa dva ćebeta, noć je sveža, jedva čeka toplije dane. U misli joj
dođe njena soba, njena kancelarija, radno mesto, poslovni uspesi…Umesto
tuge, potrudila se da oseti zadovoljstvo i seti se lepih dana. Mora da sam
izoštrila čula kada i korake svoje čujem…Ne, ovo su stvarni koraci.”
Razmišljala je da li da ustane i pogleda ko je to napolju, možda je neka
životinja ili joj se samo čini. Prvi put je noću čula nečije korake. Uspravila se
na krevetu i čekala hoće li se neko čuti ili pojaviti. Čini mi se, prošlo je… Ne,
evo ga opet.”

“ Vesna, jesi li budna?”

“Ovo je David, nemoguće! Jesam li poludela?!”

“Vesna, slobodno se javi ako si budna, hteo sam da razgovaramo.”-
bojažljivo je govorio i stajao ispred vrata.

Nije bilo sumnje, ovo jeste on i stvarno je, ne sanja. Otvorila je vrata i videla
ga kako stoji u pižami, samo je ogrnuo jaknu i obuo patike. Nije znala kako
da reaguje, ostala je zatečena, čekajući da objasni zašto je došao.

“ Izvini, mislićeš da sam lud…Moram da razgovaram sa tobom.”

“ Uđi.”

Zatvorila je vrata za njim i gledala ga kako seda na krevet, ozbiljan i u
nečemu odlučan.

Smestila se pored njega i oboje ogrnula ćebetom.

“Jel se nešto desilo?”

“ Ništa, sve je u redu. Objavio sam ono moje i javio mi se Milomir, onaj
novinar. Piše mi o tome kako su ljudi nekada koristili Epifizu, pa da su takvi
imali uticaj na neobjašnjive pojave u istoriji. Piramide, Zavetni kovčeg,
klesari iz Sirmiuma, onda Nikola Tesla...”

“ Znam o čemu je reč. I za klesare znam, da su snagom svoje vere mogli da
ispune svaku carevu želju. Verovatno ste pričali o struji u Zavetnom
kovčegu. Sećaš se, ja sam te jednom zapitkivala šta misliš o tome?”

“ Sećam se. Nego, spomenuo je još nešto i zbog toga sam došao kod tebe.
Ono što ti meni stalno govoriš, blizanačke duše. Kaže da blizanački plamen
ima veliku moć da sprži loše talase.”

“ I ti si zbog toga došao?!” Vesni je zadrhtao glas, podrhtavale su joj ruke i
osećaj kada nas nešto “preseca” preko stomaka i kolena.

“ Ti si se sigurno uplašila mene?”- pitao je bojažljivo dok mu je izraz lica bio
sve napetiji.

“ Ne tebe, već nagle reakcije…Trebao je neko treći da ti kaže, pa da se malo
zamisliš.”

“ Mislio sam ja o tome, ponekad… I njemu sam rekao da je to za mene
bajka. Potiče iz vremena Postanja, a to je pod večnim znakom pitanja.”

“ Jeste, ima veze sa Postanjem i zato je mnogo važnije nego što ti želiš da
prihvatiš. Bića su stvorena bez pola, bez materije, sa moćima i slobodom da
čine šta im volja. Poželeli su da žive u fizičkom telu, na planeti Zemlji, ali
nisu se mogli razmnožavati dok ne postanu i muško i žensko. Onda se svako
pocepao na dva dela i to je čuveni pad iz Raja. Niko ih nije proterao, sami su
hteli. Kada je zabolelo, svako je počeo da traži svoju drugu polovinu i tako je
nastalo osećanje zvano ljubav. Zaboravili su da imaju magnetizam, a
prizemni um zvani Ego, izazvao je sva zla ovoga sveta. A svet je zamišljen da
bude igra, da iskuse materiju. Mi smo se sreli 2017. godine, a 2018. Prvi put
smo se poljubili, na datum 11. maj. Nikakva slučajnost, reč je o godini kada
su se mnogi blizanci našli i spojili, jer je 2018. u znaku broja 11. A taj broj
nosi najveću poruku za one koji su sreli svog blizanca i uopšte za sve ljude
koji su krenuli na viši nivo svesti. Zemlja je ušla u petu dimenziju svesti
11.11. 2018. Sećaš se i sam koliko se govorilo o tom danu. Zbog toga, ti
sugestivni zraci nisu uspeli da razbole svakoga. Pričala sam ti da u vezi tebe,
mene prate čudesne koincidencije, da vidim skoro svakodnevno 11:11 ili
11:10 ili se budim noću u 01.10. Rekla sam ti da me skoro dve godine prati
broj 54, bar desetak puta na dan vidim ga, a kažu da je to broj samog
Univerzuma…I sve to što sam otvorila svoje srce za buđenje. A ti sve to
osećaš i opet se nedaš. Da ti je svejedno, ne bi došao kod mene po odgovor.”

“ I hoćeš da kažeš, ti i ja smo jedno u dva tela?”

“ Taman tako. Da sam tek tako neka devojka koja se pojavila, ti bi drugačije
postupao sa mnom. Ja sam išla kod psihoterapeuta koji se bavi ovim
odnosima. Oni imaju odgovore i za tvoj kolaps koji ti se dešava od kada si
sreo mene. Sve dok bežiš, bićeš sluđen i sve ćeš u životu gubiti. Nisam ja u