George Orwell - Samo nek aspidistre lete

Gurnuo je gvozdenu kapiju. Ona je zaškripala tužnim zvukom. Mokra staza obrasla mahovinom bila je oivičena Raklameskovim ružičastim kamenjem. Gordon kratko ispita prednji deo kuće. Bio je naviknut na takve stvari. Razvio je neku vrstu Šerlok Holms tehnike da skapira da li je kuća prazna ili ne. Ah! Nije bilo puno sumnje ovog puta. Kuća je izgledala napušteno. Dim nije dolazio iz dimnjaka, nije bilo osvetljenih prozora. Mora da je već mrak unutra, ako je neko tamo mora da je upalio svetlo. Nije bilo ni jednog otiska cipela na prilazu; to mu je potvrdilo pretpostavke. Ipak, sa nekom vrstom očajničke nade pozvonio je na vrata. Starovremensko žičano zvono, naravno. U Koldridž Grou se smatralo niskim i izdajničkim imati električno zvono. Kling, kling, kling! Zvono je odjekivalo. Gordonova poslednja nada se ugasila. Nije mogao da ne čuje zvuk prazne kuće kroz koju je odjekivalo zvono. Ponovo je uhvatio ručku i zazvonio je jako, da je umalo otkinuo žicu. Zastrašujući, prazni zvuk mu je odgovorio. Bilo je uzaludno, veoma uzaludno. Nije se ni korak čuo iznutra. Čak su i sluge otišle. U tom trenutku primetio je čipkanu kapicu, crnu kosu i dva mlada oka koja su ga krišom gledala iz podruma susedne kuće. Bila je to služavka koja je izašla da vidi o čemu se radi. Uhvatila je njegov pogled i pravila se kao da gleda nešto iza njega. Izgledao je kao budala i bio je svestan toga. Uvek izgledaš kao budala kada zvoniš na vrata prazne kuće. I odjednom je shvatio da je ta devojka znala sve o njemu - znala je da je zabava otkazana i da su to svi sem Gordona znali - znala je, jer on je bio švorc, tako da nije ni bio vredan truda da mu se kaže tako nešto. ONA je znala. Sluge uvek sve znaju. Okrenuo se i krenuo ka kapiji. Pod njenim pogledom morao je da se ponaša opušteno, iako je sve to bilo malo razočaranje, koje i nije bilo važno. Ali, on je kipteo od besa tako da mu je bilo teško da kontroliše pokrete. Kreteni! Jebeni kreteni! Da ga tako izigraju! Da ga pozovu i da onda promene dan, a da ga uopšte o tome ne obaveste! Možda je bilo i drugih objašnjenja, ali se on nije trudio da misli o njima. Kreteni, jebeni kreteni! Pogled mu je pao na jedan ružičasti kamen. Koliko bi sad želeo da ga uzme i da ga zavrljači u prozor! Stegnuo je zarđalu kapiju tako da je umalo izgrebao ruku. Fizički bol mu je prijao. Poništavao je agoniju u srcu. Nije bilo samo to što je uskraćen za veče druženja sa ljudima, bio je to osećaj bespomoćnosti, beznačajnosti, zastranjivanja, ignorisanja - kao biće koje nije vredno ničega. Promenili su dan i nisu mu rekli. Svima su rekli, sem njemu. Tako se ljudi ponašaju prema tebi kad nemaš novca! Samo te hladnokrvno i surovo vređaju. Bilo je moguće da je Doring stvarno zaboravio, bez ikakve zlonamernosti. Ali, ne! Nije mogao da misli na taj način. Doring je to namerno uradio. NARAVNO da je to uradio namerno! Samo nije hteo da se cima da mu kaže jer je švorc i samim tim nije ni bitan. Kreteni!

Odjurio je odatle. Oštar bol mu je probadao grudi. Ljudski kontakt, ljudski glasovi! Ali, šta ima od maštanja? Moraće da provede veče sam, kao i obično. Prijatelja je imao malo i živeli su daleko. Rozmeri verovatno još radi, a sem toga, živela je preko sveta, u zapadnom Kensingtonu, u ženskom hostelu koji su čuvali ženski zmajevi. Ravelston je živeo pored, u Regent parku. Ali, Ravelston je bio bogat čovek i imao je mnogo obaveza; šanse su bile velike da nije bio kod kuće. Gordon ga nije ni mogao pozvati jer nije imao dva penija. Imao je peni i po i Džoija. Pored toga, kako je mogao da ode kod Ravelstona bez para? Ravelston bi sigurno rekao, hajdemo u pab ili tako nešto! Nije mogao da dozvoli da mu on plaća piće. Prijateljstvo sa njim bilo je moguće samo ako se on sam starao o svojim troškovima. Izvadio je poslednju cigaretu i zapalio. Nije uživao u njoj dok je brzo hodao, to je više bila stvar navike. Nije obraćao pažnju na to kad je radio. Samo je želeo da se zamori, da hoda dok ga fizički zamor ne natera da zaboravi na Doringovo ignorisanje. Kretao se brzo na jug - kroz pustoši Kamden tauna, dole do Totenhem kort rouda. Već je uveliko bio mrak. Prešao je Oksford strit, prošao kroz Kovent garden, došao do Stranda, i prešao preko Vaterlo mosta. Sa mrakom je stigla i hladnoća. Polako, kako je hodao i bes je slabio, ali nije mu se fundamentalno popravljalo raspoloženje. Postojala je misao koja ga je proganjala - misao od koje je bežao, ali nije mogao pobeći. Razmišljao je o svojim pesmama. Njegove prazne, glupe, bezvredne pesme! Kako je ikada mogao verovati u njih? Da li je stvarno verovao da će „Londonska zadovoljstva“ jednog dana imati nekakav uspeh! Bilo mu je muka od pesama u ovom trenutku. Bilo je to prisećanje na sinoćni debakl. Znao je do kosti da nije bio dobar pesnik i da su mu pesme loše. „Londonska zadovoljstva“ neće nikada biti završena. I da živi hiljadu godina neće napisati stih vredan čitanja. Iznova i iznova, u samobesu, ponavljao je četiri strofe koje je kao završio. Hriste, koje đubre! Stih po stih- klak, klak, klak! Prazno kao prazna konzerva keksa. TO je bilo sranje na koje je potrošio život. Hodao je dugo, pet ili šest milja. Noge su mu otekle od hodanja. Bio je negde u Lambetu, u kvartu straćara, gde su se uske kaljave ulice ulivale u mrak posle pedesetak jardi. Nekoliko lampi, okružene maglom, visile su kao izolovane zvezde, osvetljavajući samo sebe. Postajao je veoma gladan. Kafeterije su ga mamile sa velikim izlozima i natpisima. „Dobra šolja čaja 2d“, ali nije bilo svrhe, nije mogao potrošiti Džoija. Otišao je ispod nekog železničkog nadvožnjaka i popeo se do Hungeford bridža. Na mutnoj vodi, osvetljena zvezdama i mesečinom, prljavština istočnog Londona tekla je uzvodno. Zatvarači, limunovi, letve sa bačvi, mrtav pas, komadi hleba. Gordon je hodao kejom sve do Vestministera. Vetar je terao tanko drveće da se savija. Oštro besni vetar brije oko nas. Opet to smeće! Čak i sad, iako je bio decembar, nekoliko starih polumrtvih klošara je spavalo na klupama, pokrivajući se delovima novina. Gordon ih pogleda bezobzirno. Propalice, tako ih je zvao.

Doći će, valjda, sebi jednog dana. Možda na bolje? Nikada nije osećao neko sažaljenje prema siromašnima. Ali, siromašak u crnom kaputu, srednje-srednje klase je taj kome treba sažaljenje. Hodao je do Trafalgar skvera. Sati i sati koje treba potrošiti. Nacionalna galerija? Zatvorena odavno, naravno. Trebalo je da bude. Bilo je sedam i petnaest. Tri, četiri, pet sati pre nego što je mogao da zaspi. Obišao je polako sedam puta oko skvera, polako. Četiri puta u smeru kazaljke na satu, tri puta kontra. Noge su ga bolele i većina klupa bila je prazna, ali nije mogao da sedi. Ako bi stao i na momenat, pojavila bi mu se nezadrživa želja za duvanom. Čajdžinice u Čering krosu su ga zvale kao sirene. Samim otvaranjem staklenih vrata od Lionsa, zapahnuo bi ga miris toplih kolača. Umalo ga je to obuzelo. Na kraju krajeva, zašto i ne ući tamo? Mogao je tamo sedeti gotovo čitav sat. Šolja čaja je pola penija i kolačić za peni. Imao je dva penija ako bi računao i Džoija. Ali, ne! Taj prokleti Džoi! Kasirka mora da je umirala od smeha. U jasnoj viziji video ju je, kako pretura tri penija, kezeći se pored devojke iz čajdžinice. ZNALI su da mu je to poslednji petoparac. Nema svrhe. Odustani. Nastavi dalje. Trotoari su bili prepuni, u hladnoj svetlosti neonskih lampi. Gordon se polako probijao, kao mala mršava figura, blede kože i zamršene kose. Masa je išla oko njega; izbegavao juje i bio je izbegavan. Ima nešto zastrašujuće kod Londona noću, a to je hladnoća, anonimnost i rezervisanost. Sedam miliona ljudi, klizili su napred-nazad, izbegavajući kontakt, jedva svesni postojanja drugih oko sebe, kao ribe u akvarijumu. Ulice su bile preplavljene lepim devojkama. U grupama su prolazile pored njega, ne pogledavši ga; hladne nimfne kreature, želeći samo muški pogled. Bilo je čudo koliko je njih bilo samo, ili sa drugim devojkama. Više ima samih žena nego onih u pratnji muškaraca, primetio je. To je, takođe, bio novac. Devojke bi pre bile same nego sa nekim ko je švorc. Pabovi su bili otvoreni, donoseći miris piva. Ljudi su stajali po jedan ili dva ispred bioskopa. Gordon stade ispred velikog drečavog bioskopa da gleda plakate, pod budnim nadzorom policajca. Greta Garbo u filmu „Obojeni veo“. Želeo je da uđe unutra, ne zbog Grete, nego samo zbog toplote i mekoće plišanih sedišta. Mrzeo je, naravno, filmove, jedva da je išao u bioskope i kad je imao para. Zašto da ohrabruje umetnost koja je trebalo da zameni književnost? Ali, ipak, osećao je tu gnjecavu privlačnost prema tome. Sedeti u tapaciranom sedištu, u toplom zadimljenom prostoru, dozvoliti da te treperavo baljezganje polako obuzme - osetiti talase gluposti kako te obuzimaju dok se u njih ne utopiš, otrovan, u celuloidnom moru - na kraju krajeva, to je vrsta droge koja nam treba. To je prava droga za nedruštvene ljude. Kako se približavao Palas teatru, droljica na straži, pod tremom, ga je primetila, krenula i preprečila mu put. Niska, zdepasta Italijanka, veoma mlada velikih crnih očiju. Izgledala je pristojno i, što kurve obično nisu, veselo. Za trenutak je usporio, čak je dozvolio sebi da je pogleda. Gledala ga je, spremna da razvuče osmeh od uva do uva. Zašto da ne stane i da ne

porazgovara sa njom? Izgledala je kao neko ko bi ga mogao razumeti. Ali, ne! Nije imao novca! Okrenuo je pogled i proleteo je pored nje onom brzinom koju samo siromasi imaju. Koliko bi ona bila besna da je zastao, a da nije imao para. Nastavio je. Čak i razgovor košta. Uz Totenhem kort i Kamden roud bilo je teško peti se. Hodao je sporije, pomalo vukući stopala. Hodao je deset milja po trotoarima. Još je devojaka prolazilo neprimetno. Usamljene devojke, devojke sa mladićima, devojke sa drugim devojkama, devojke same. Njihove surove mlade oči su preletale preko njega kao i da ne postoji. Bio je isuviše umoran da bi se uvredio. Ramena su mu podrhtavala od umora; pogrbio se, ne mogavši više da zadrži uspravni, niti svoj ,,proklet-neka-sam“ stav. Oni beže od mene, ali ko me i traži. Ko bi ih mogao kriviti? Imao je trideset, pojeli su ga moljci i bez trunke je šarma. Zašto bi ga ijedna devojka ikada pogledala? Setio se da mora otići kući ako želi da išta jede - jer gospođa Vizbah ne služi večeru posle devet sati. Ali, i sama misao na hladnu mračnu sobu bez žena u njoj, ubijala ga je. Da se penje uz stepenice, upali lampu, sedne za sto sa nekoliko sati koje mora da provede bez ičega što bi mogao da radi, da čita, da puši - ne, to je neizdrživo. U Kamden taunu pabovi su bili puni i bučni, iako je bio četvrtak. Tri žene, u crvenom, iskrivljene kao i krigle piva u njihovim rukama, stajale su napolju i pričale. Iznutra je dolazila buka, dim cigareta i miris piva. Gordon je pomislio: Fleksmen mora da je tamo. Zašto ne rizikovati? Malo pivo bilo je tri penija. Imao je četiri i po penija, računajući i Džoija. Na kraju krajeva, Džoi je bio regularna valuta. Bio je zverski žedan. To je bila greška koja ga je naterala da misli o pivu. Kako je došao do Kriktona, čuo je glasove koji pevaju. Veliki drečavi pab je izgledao svetlije nego obično. Čulo se da se nešto događa unutra. Dvadeset promuklih muških glasova je pevalo u glas: „Jer oooonnnn je tako dobar momak; Jer on je tako dobar momak; Jer oooonnnn je takoooo dobar momaaaak I svi mi to znamoooooo!“ Ako ne, barem je tako zvučalo. Gordon se približio, vođen jakom žeđu. Glasovi su bili neujednačeni, što je značilo da su nalokani. Po glasu si mogao da zamisliš ukočene face prosperitetnih vodoinstalatera. Pozadi je bila privatna soba gde su Bafaloi držali svoje tajne sastanke. Bilo je bez sumnje ko je pevao. Davali su neku vrstu komemorativne cirke svom predsedniku, sekretaru, velikom Herbivoru, kako god da su ga zvali. Gordon je oklevao ispred Salun bara. Bolje je da ode u neki javni pab. Točeno pivo u javnom pabu, flaširano u salunu. Otišao je sa druge strane paba. Pijani glasovi su ga pratili: „Olala-hej, olala-hej, Jeeeer on je takoooo dobar momaaak.“

Osećao se slabo u tom trenutku. Bio je to umor i glad, kao i žeđ. Mogao je da zamisli tu prostoriju u kojoj su Bafaloi pevali. Vatra koja gori, veliki ukrašeni sto, fotografije goveda po zidovima. Da li je i slika, zajedno sa muzikom, nestala, ovako kako je dvadeset faca nestalo u kriglama piva? Stavio je ruku u džep da proveri da li su tri penija i dalje tu. Na kraju krajeva, zašto da ne? U normalnom pabu ko bi i komentarisao? Baci Džoija na šank i pruži ga kao foru. „Sačuvao sam ga od Božićnog pudinga, ha, ha,ha!“- smeh svuda okolo. Već je osećao ukus točenog piva na jeziku. Prevrtao je novčić neodlučno. Bafaloi su počeli iznova. „Olala- hej, olala-hej, Jeeeer on je takoooo dobar momaaak.“ Gordon je krenuo ka salunu. Prozorisu se zamaglili od vrućine iznutra. Ipak, videle su se neke siluete. Provirio je. Da, Fleksmen je bio unutra. Salun je bio prepun. Kao isve što gledaš spolja, izgledalo je neopisivo prijatno. Vatra u kaminu je poigravala i presijavala se u bakarnim pljuvaonicama. Gordon je mogao da oseti miris piva. Fleksmen se naslanjao na šank sa još dvojicom ribolikih prijatelja, koji su izgledali kao agenti osiguranja malo bolje vrste. Jedan koji se nalaktio na šank, držeći nogu na prečagi i pivo u ruci, razmenjivao je neobavezan razgovor sa šankericom. Ona je stajala pored stolice u šanku, slažući flaše piva i odgovarajući nemarno preko ramena. Nisi mogao da ih čuješ, ali si mogao da pretpostaviš temu razgovora. Fleksmen je pao na neku dobru dosetku. Riboliki ga je zagrlio, smejući se glasno. I onda je plavušica, koketirajući sa njim, praveći se nevinašce, prošetala zadnjicu ispred njega, vrteći se. Gordonovo srce se steglo. Da bude unutra, samo da bude unutra. U toploti i svetlosti, sa ljudima sa kojima može da priča, sa pivom i cigaretama i devojkama za flert! Na kraju krajeva, zašto da ne? Može da pozajmi neku kintu od Fleksmena. Fleksmen bi mu je dao bez ikakvih problema. Zamislio je Fleksmenov opušteni glas: ,,E, šta ima, dečkić? Kako život? Šta? Neka kinta? Ma, naravno. Eve ti, dečkić!“ - i novac bi onda poleteo na šank, mokar od piva. Fleksmen je bio dobar lik, na svoj način. Gordon je naslonio ruku na vrata. Čak ih je i otvorio nekoliko inča. Vrela magla od piva i cigareta se provlačila kroz vrata. Poznat, lep miris. Ali, kako je pomirisao, nervi su ga izdali. Ne! Bilo mu je nezamislivo da uđe. Okrenuo se. Nije mogao da uđe u taj bar sa samo četiri penija u džepu. Nikada ne dozvoli da ti ljudi plaćaju pića. To je prva zapovest siromašnih. Krenuo je polako niz tamnu ulicu. „Jer on je tako dooobaaaarrrr moomaaaaaak! Ola, ola-heeeeeej!“ Glasovi, polako nestajući iza njega, kao da su ga pratili, noseći taj lepi pijani osećaj. Gordon izvadi novčić i vrati ga u mrak džepa. Išao je kući, ako se to može nazvati ,,idenjem“. U svakom slučaju, gravitirao je u tom smeru. Nije želeo da ide

kući, ali nije hteo ni da sedne. Noge su ga bolele, stopala su mu bila otečena i ta soba je bila jedino mesto u Londonu u kome je mogao da priušti sedenje. Ušao je tiho, ali ne i dovoljno tiho da ga gospođa Vizbah ne čuje. Bacila je jedan kratak pogled prema njemu. Bilo je malo posle devet. Mogao je dobiti obrok, ako bi tražio. Ali ona bi za to zakerala i napravila od toga veliku uslugu, tako da je pre pristajao da ide gladan u krevet. Krenuo je uz stepenice. Bio je skoro na prvom spratu kada je čuo dvostruko kucanje, koje ga je nateralo da poskoči. Pošta! Možda je to pismo od Rozmeri! Odgurnut spolja, otvor za pisma se pomerio, i sa naporom, kao što čaplja lovi ribu, izbacio je punu gomilu pisama na otirač. Gordonovo srce je zaigralo. Bilo ih je šest ili sedam. Mora da je među njima bilo i neko za njega? Gospođa Vizbah je, kao i obično, skočila iz svoje jazbine na sam zvuk poštarevog kucanja. U stvari, za dve godine života ovde, Gordon nikada nije stigao do pisama pre nego što bi gospođa Vizbah stavila šape na njih. Stegla je ljubomorno pisma na grudi i onda je čitala adrese, jednu po jednu. Iz njenog ugla, sumnjiva su bila sva pisma, i sudski nalog, i nepristojno ljubavno pismo i reklama za Amen pilule. – Jedno je za Vas, gospodine Komstok. – rekla je kiselo, pružajući mu pismo. Srce mu je zaigralo i stalo na trenutak. Duguljasta koverta. Sigurno nije od Rozmeri. Bilo je adresirano njegovim rukopisom. Onda je od urednika magazina, sigurno. Dve poeme su mu bile ,,u procesu“ trenutno. Jedna je bila u Kalifornija rivju-u, a druga u Primroz trimesečniku. Ali, markica nije bila američka. I Primroz je imao njegovu poemu barem šest nedelja. Dobri Bože, izgleda da su je prihvatili. Zaboravio je da Rozmeri uopšte postoji. Rekao je ,,hvala“, stavio je pismo u džep i krenuo uz stepenice, glumeći mirnoću. Ali čim je pobegao iz gospođa Vizbahinog pogleda, krenuo je da skače po tri stepenika odjednom. Morao je da bude sam da bi otvorio pismo. Čak i pre nego što je otvorio vrata, držao je šibice u ruci, ali su mu se ruke toliko tresle da, dok je palio lampu, umalo nije oprljio kaput. Seo je, izvadio pismo iz džepa i smirio se. Za trenutak nije imao živaca da ga otvori. Držao ga je prema svetlu, ne bi li osetio koliko je debelo. Poema je bila na dve strane. Tad, nazivajući sebe budalom zbog odugovlačenja, pocepao je koverat. Odatle je ispala poema i divno, o, divno parčence papira, koje je trebalo da podseća na pergament. Urednik je žalio što nije mogao da iskoristi poslati materijal. Papir je bio ukrašen pogrebnim lovorikama sa strane. Gordon je piljio u papir sa neopisivom mržnjom. Verovatno ni jedno otkačivanje na svetu nije ovoliko jako, jer na ovo se ne može odgovoriti. Odjednom je zamrzeo svoju poemu i stideo je se. Osećao je da je to najslabija i najgora poema koja je ikada napisana. Bez daljeg gledanja ju je iscepao u komadiće i bacio u korpu. Zaboraviće zauvek na tu poemu. Odbijajuće pismo, ipak, nije još pocepao. Trljao ga je prstima,

osećajući ljigavi kvalitet papira. Tako elegantna mala stvar, odštampana tako lepim slovima. Na prvi pogled si mogao da zaključiš da dolazi iz ,,dobrog“ magazina - snobovskog, šatro ozbiljnog magazina koji se finansira od nekog sa strane. Novac, novac. Novac i kultura. Koju je glupost sad napravio. Nadao se da će ga prihvatiti magazin kao što je Primroz! Kao da oni prihvataju pesme od nekoga kao što je ON. Sama činjenica da pesma nije otkucana na mašini rekla bi im sve o autoru. To je kao da je pokušao na blef da uđe u Bakingemsku palatu. Mislio je o ljudima koji pišu za Primroz; čopor lovatora i snobova - te ljigave, prepredene životinje, koje piju kulturu i novac kao da im je to majčino mleko. Sama ideja da je mogao da se ubaci u tu novokomponovanu masu, bila je glupa! Sve ih je proklinjao! Snobovi! Jebenisnobovi! „Urednik žali“, zašto mora biti tako slatkorečiv? Zašto ne reći otvoreno: ,,ne želimo vaše jebene pesme. Objavljujemo pesme samo onih koji su završili Kembridž. Vi, proleteri, odjebite!“ Jebeni, licemerni snobovi! Zgužvao je pismo, bacio ga i ustao. Bolje da ode u krevet dok još ima snage da se skine. Krevet je bio jedino toplo mesto. Ali, stani. Navij sat, podesi alarm. Uobičajenu rutinu odrađivao je sa samrtničkom dosadom. Pogled mu je pao na aspidistru. Dve godine je živeo u ovoj bednoj sobici: dve smrtne godine u kojima nije uradio ništa. Sedam stotina protraćenih dana, svi završeni u usamljenom krevetu. Snobovi, padovi, uvrede, sve je to neosvećeno. Novac, novac i samo novac! Zbog toga što nije imao para, Doring ga je ispalio, zbog toga mu je i Primroz odbio poemu, zbog toga ni Rozmeri neće da spava sa njim. Socijalni neuspeh, umetničnki neuspeh, seksualni neuspeh - sve je to isto. I manjak para je u osnovi svega. Morao je nešto od toga da izmeni. Nije mogao da ode u krevet sa odbijajućim pismom na umu. Razmišljao je o Rozmeri. Prošlo je pet dana od kako mu je pisala. Da je stiglo pismo od nje večeras da razbije tugu i da cela stvar oko Primroza ima manje smisla. Rekla je da ga voli, ali nije htela da spava sa njim, a sad nije htela ni da mu piše. Bila je ista kao i druge. Otkačila ga je i zaboravila na njega jer nije imao para i zato nije ni bio bitan. Napisao bi joj ogromno pismo u kome bi joj rekao kako se oseća ignorisanim i uvređenim, samo da bi videla koliko se surovo ponaša prema njemu. Našao je čist list papira i napisao je u gornjem levom uglu. „Viloubed roud 31,1. Decembar, 20:30h“ Ali, pošto je počeo da piše, shvatio je da ne može to da uradi. Toliko je bio u depresivnom raspoloženju, da je čak i pisanje pisama predstavljalo problem za njega. Na kraju krajeva, koji je i smisao svega? Ona nikada neće shvatiti. Morao je nešto da napiše. Nešto da je povredi - to je sad najviše želeo. Razmišljao je dugo, i na kraju napisao, tačno na sredini papira: Slomila si mi srce. Bez adrese, potpisa. Skoro pa je i lepo izgledalo, samo za sebe, na sredini papira napisano sitnim, ,,školskim“ rukopisom. Kao pesma sama po sebi. To ga je

malo oraspoložilo. Ubacio je pismo u kovertu, otišao i predao ga na poštu, trošeći poslednje pare na markicu i taksu.

Peto poglavlje – Štampaćemo ti tu poemu u sledećem broju Antihrista. – reče Ravelston sa prozora na prvom spratu. Gordon se sa trotoara, pravio da je zaboravio o kojoj poemi Ravelston priča. Naravno da je znao o čemu priča, kao što je znao sve svoje pesme. – Koja pesma? – upita ga. – Ona o umirućoj prostitutki. Mislimo da bi bila prilično uspešna. – Gordon se smejao ismejao, osećajući prijatnu uobraženost i tajsmeh mu posta vrsta zlobne zabave. – Aha, o umirućoj prostitutki! To je baš tema o kojoj znam puno. Hoćeš da ti napišem jednu o aspidistrama sledećeg puta? Ravelstonovo preosećajno dečačko lice, uokvireno lepom smeđom kosom povuče se malo od prozora. – To je veoma hladno od tebe. Ajde bolje gore da pojedemo nešto. – Ne, ti dođi dole. Ja sam večerao. Hajdemo do paba da popijemo pivo. – Eto me za minut, samo da se obujem. Pričali su do tad par minuta. Gordon sa trotoara, a Ravelston sa prozora. Gordon je svoj dolazak najavio ne kucanjem na vrata, nego bacanjem kamenčića na prozor. Nikada ne bi mogao, koliko god to hteo, da kroči u Ravelstonov stan. Bilo je nešto u atmosferi tog stana što ga je uznemiravalo i teralo ga da se oseti lošim, prljavim, i van svih tokova. Bilo je tako nedostižno, tako nestvarno, tako prebogato. Samo je na ulici, ili u pabu, mogao da se oseti jednakim Ravelstonu. Ravelstona bi iznanadilo da sazna da je njegov četvorosobni stan, koji je on smatrao malim kutkom imao takav efekat na Gordona. Za Ravelstona, živeti u predgrađu kao što je Ridžent park bilo je, praktično isto, kao i život u udžericama. Izabrao je da živi tu, kao dobar socijalista, u stvari kao socijalista snob, koji bi živeo u štalama u Mejferu, ako bi ga to činilo podobnim. Bio je u životnoj misiji da pobegne od svoje klase i da postane, barem nekako, počasni član proleterijata. Kao i svi takvi pokušaji, i ovaj je bio osuđen na propast. Nijedan bogataš nikada nije uspeo da se maskira u siromaška; za novac, kao i za ubistvo, nema skrivanja. Na ulaznim vratima stajala je bronzana tabla na kojoj je bilo napisano. P. V. RAVELSTON ANTIHRIST Ravelston je živeo na prvom spratu, a uredništvo Antihrista je bilo dole. Antihrist je bio srednje do dobro cenjen mesečnik, levičarski oštar, ali malo čudan. Generalno je odavao utisak da je bio uređivan od strane zakletog nekonformiste

koji je prebacio svoje obožavanje sa Boga na Marksa, i koji se, u međuvremenu, spetljao sa gomilom lirsih pesnika. To, inače, nije bila Ravelstonova osobina. Bio je dosta liberalan za jednog urednika, što je išlo na grbaču pretplatnicima. Faktički, sve bi bilo štampano u Antihristu ako bi Ravelston pomislio da taj autor gladuje. Ravelston se pojavi posle nekoliko minuta, bez šešira, navlačeći rukavice. Izdaleka se moglo videti da je bogat. Nosio je tu uniformu bogate inteligencije; stari kaput od tvida, ali je to ipak bio kaput koji je sašiven kod dobrog krojača i koji je sve više aristokratski izgledao kako je vreme prolazilo, veoma široke flanelske pantalone, smeđi džemper i iznošene, smeđe cipele. U toj odeći je išao svuda, čak i na bogataške prijeme i u ekskluzivne restorane, u toj odeći koja je trebalo da pokaže njegov odnos ka odevnim konvencijama viših klasa, a nikada nije shvatio da su oni iz više klase jedini koji to tako i rade. Iako je bio godinu dana stariji od Gordona, izgledao je mnogo mlađe. Bio je veoma visok, suvonjavog tela, sa opuštenom gracioznošću mladića više klase. U njegovim pokretima i u izrazu lica bilo je nešto zanimljivo i pomirljivo. Uvek je izgledao kao da se nekome sklanja sa puta. Kada je govorio svoje mišljenje, prvo je češao nos levim kažiprstom. Istina je bila da je svaki pokret u njegovom životu bio izvinjavajući, taktilni, zbog veličine bogatstva koje je posedovao. Mogao si ga staviti u neprijatnu situaciju samo ako bi pomenuo da je bogat, isto kao kad bi Gordonu pomenuo da je siromašan. – Reče da si večerao? - reče Ravelston svojim laganim glasom. – Da, još malopre, ti? – O, da, naravno. Bilo je osam i dvadeset i Gordon nije jeo još od podneva. Nije ni Ravelston. Gordon nije znao da je Ravelston gladan, ali je Ravelston znao da Gordon jeste, i Gordon je znao da Ravelston zna. Nekako su obojica mislili da imaju dobar razlog da se prave da nisu gladni. Retko su, ili nikada, jeli zajedno. Gordon nije dozvoljavao Ravelstonu da mu plaća obroke, a sam nije mogao da priušti sebi da ide po restoranima, čak ni brze hrane. Bio je ponedeljak i imao je još pet i po kinti u džepu. Mogao je da priušti par piva u pabu, ali ne i dobar obrok. Kada su se njih dvojica nalazili, uvek je bio neki prećutan dogovor da se ne troše pare, izuzev nekoliko šilinga na pivo u pabu. U takvom odnosu se stvara fiktkivni odnos da su jednaki. Gordon se ulagivao Ravelstonu kako su išli. Uhvatio bi ga pod ruku, ali naravno da tako nešto nije mogao da uradi. Pored Ravelstonove visoke dobrostojeće figure, on je izgledao krhko, mizerno i skupljeno. Divio se Ravelstonu i nikada se nije osećao potpuno prijatno u njegovom prisustvu. Raveslton nije imao tu dozu šarma i manira i fundamentalnog koda ponašanja koje je bilo svuda, a čega se Gordon zgražavao. Bez sumnje je verovao da je to zato što je bogat. Novac kupuje sve vrline. Novac zna da trpi dugo i, ako se ne ističe, ne

ponaša se nepristojno. Ali, na neki način, Ravelston nije bio kao svi bogataši. Ta degeneracija ponašanja koja ide sa novcem kao da ga je zaobišla ili je, uz neki napor, uspeo da je izbegne. U stvari, ceo njegov život je bio beg od toga. To je bio razlog što je živeo u tom stanu i što se posvetio uređivanju nepopularnog socijalističkog mesečnika. Pored Antihrista, od njega se novac odlivao u svim pravcima. Buljuk parazita, od pesnika do uličnih umetnika neprestano se kačio na njega. Za njega je ostajalo samo oko osamsto funti godišnje. Ali, i tog prihoda se stideo. To je bio, kako je on shvatio, proleterski prihod, ali nikada se nije potpuno navikao da ima toliko malo. Osamsto godišnje je bio minimum od koga je morao da živi, kao što je za Gordona bilo dve funte nedeljno. – Kako ti napreduje rad? – upita ga Ravelston. – Kao i obično. To je malo naporan posao. Pričati sa starim kokama o Hju Volpolu. Nikako da se na to naviknem. – Mislio sam na tvoj pravi posao, na pisanje. Da li „Londonska zadovoljstva“ napreduju? – O, Hriste! Ne pominji mi to. Osedeo sam od toga. – Ne napreduje uopšte? – Ma gde napreduje, više nazaduje. Ravelston uzdahnu. Kao urednik Antihrista, navikao je da ohrabruje posrnule pesnike tako da mu je to polako ušlo u naviku. Nije pitao Gordona zašto ne može da piše i zašto nijedan pesnik danas ne može da piše. Pisanje je danas uzaludno kao i zveckanje graška u velikom bubnju, rekao je sažaljevajućim glasom. – Naravno, priznajem da nije neko zahvalno vreme za poeziju. – Možeš se kladiti u to. Gordon udari petom u beton. Voleo bi da „Londonska zadovoljstva“ nisu bila pomenuta. Vratilo mu se sećanje na prljavu hladnu sobu i gomilu papira pod aspidistrom. Rekao je iznenada: – Posao pisca. To je sranje. Sediš u uglu i maltretiraš živce koji više i ne odgovaraju na to. A ko želi poeziju danas? Dresirati buve je danas isplatljivije. – Opet ne možeš dozvoliti da se obeshrabriš. Na kraju krajeva, ti stvaraš nešto, što je više od mnogih pesnika danas. Napisao si ,,Miševe“, na primer. – O, ,,Miševi“! Muka mi je i od same pomisli na to. Sa gađenjem je pomislio na tu bednu knjižicu. Četrdsetak žvrljotina, mrtve male pesme, svaka kao mali abortus u obeleženoj tegli. „Veoma obećavajuće“, kako mu je rekao Tajms. Sto pedeset tri primerka prodato, ostalo stoji gde jeste. Imao je jedan od onih momenata nezadovoljstva, čak i užasa, koji su inače imali pesnici kad bi se prisetili svog rada.

– To je mrtvo, mrtvo kao fetus u tegli. – To se inače dešava sa mnogim knjigama. Ne možeš očekivati neku specijalnu prodaju poezije danas. Ima mnogo konkurencije. – Nisam na to mislio. Mislio sam da su pesme kao takve mrtve. Nema života u njima. Sve što pišem je takvo. Beživotno, bezidejno. Ne ni ružno ili vulgarno, nego samo mrtvo. Reč ,,mrtvo“ mu je odjekivala u glavi, praveći sama svoj tok misli. Dodao je: – Moje pesme su mrtve jer sam ja mrtav. Ti si mrtav, svi smo mrtvi. Mrtvi ljudi u mrtvom svetu. Ravelston je promrmljao nešto što bi trebalo da bude odobravanje, sa osećanjem vlastite krivice. Sad su došli do svoje omiljene teme - Gordonove omiljene teme u svakom slučaju; beskorisnosti, besciljnosti, uzaludnosti modernog života. Ni jedan njihov susret nije prošao bez barem pola sata priče o ovoj temi. Ali, danas Ravelston nije bio u tom raspoloženju. Na neki način je i znao, zbog toga je Antihrist i postojao, da je život pod umirućim kapitalizmom mrtav i besciljan. Ipak, to znanje je za njega bilo samo teoretsko. Ne možešstvarno to osetiti dokle god ti je prihod osamsto funti godišnje. Većinu vremena, kada nije razmišljao o rudarima, kineskim seljacima i nezaposlenima u Milsbrou, smatrao je da je život dobra zabava. Na sve to, verovao je naivno da će socijalizam u nekom trenutku sve da sredi. Za njega je Gordon uvek preterivao. Bila je to ta mala razlika koju Ravelston, iz kurtoazije, nikada nije pominjao. Ali, Gordon je bio drugačiji. Gordonov prihod je bio dve funte nedeljno. Samim tim je mrzeo moderni svet. Najveći san mu je da vidi tu našu, na novcu izgrađenu civilizaciju, kako gori u plamenu. Išli su južno, prema mračnoj, nimalo lepoj ulici sa par zatvorenih prodavnica. Sa drvene table na zgradi u uglu smešio se logo „ugaonog stola“, presijavajući se na svetlosti lampiona. Gordon primeti uvelu aspidistru na donjem prozoru. London! Milja po milju usamljenih kuća, podeljenih na stanove i sobe; ne domovi, ne zajednice, samo gomila bespredmetnih života koji se prevrću u memljivom haosu od kolevke do groba! Gledao je na ljude kao na leševe koji hodaju. Činjenica da nije uzimao u obzir svoju sopstvenu mizeriju, nije ga toliko pogađala. Mislima je bio u četvrtku popodne, kada je želeo da čuje neprijateljske avione kako tutnje nad Londonom. Uhvatio je Ravelstona za ruku i pokazao mu na reklamu za „ugaoni sto“. – Pogledaj tu prokletu reklamu! Pogledaj, samo je pogledaj! Zar te ne tera da povraćaš? – Ateistično je uvredljiva, to moram priznati. Ali ne vidim zašto je to važno. – Naravno da je važno - oblepiti grad takvim glupostima!

– Ah, to je samo privremeni fenomen. Kapitalizam u svojoj poslednjoj fazi. Ne mislim da se oko toga treba nervirati. – Ali tu ima i više od toga. Pogledaj lice tog čoveka sa postera. Vidiš celu civilizaciju kako je napisana preko tog lica. Imbecilnost, praznina, izolacija! Ne možeš ga pogledati, a da ne pomisliš na pisma iz Francuske i mitraljeze. Da li znaš da sam pre neki dan želeo da ponovo izbije rat? Želeo sam, u stvari, umalo sam se molio za to. – Naravno, problem je što barem polovina mladih ljudi u Evropi mislislično. – Nadam se da je tako. I nadam se da su u pravu. – Oh, prijatelju moj, nikako! Jednom je bilo dosta, siguran sam u to. Gordon je nastavio da hoda ljutito. – Život u ovom vremenu! To nije život, to je stagnacija, živa smrt. Pogledaj ove jebene kuće i beznadežne ljude u njima! Nekada mislim da smo svi mi samo leševi. Samo što trulimo na nogama. – E, ali, vidi gde ti praviš grešku: ti smatraš da su te stvari neizlečive. To je samo nešto što mora da se desi pre nego što proleterijat preuzme vlast. – Oh, socijalizam! Nemoj mi pričati o socijalizmu. – Trebalo bi da čitaš Marksa, Gordone, stvarno bi trebalo. Tada bi shvatio da je sve to samo faza. Ništa ne traje večno. – Da, a mi smo samo u pogrešnom trenutku. Da ne treba da umrem da bih se ponovo rodio? Ako me razumeš. – Mi umiremo i to je to. Ne vidim neki dokaz da se neko ponovo rodio. Ravelston počeša nos. – Opet, moramo imati veru, valjda je tako. I nadu. – Moramo imati para, misliš. – reče Gordon sumorno. – Novac? – To je cena optimizma. Daj mi petaka nedeljno i JA ću biti socijalista, usuđujem se da kažem. Ravelston skrete pogled, očigledno uznemiren. Biznis i pare! Svuda su oko tebe! Gordon je poželeo da nije to rekao. Novac je jedina stvar koju nikada ne smeš da pomeneš kada si u društvu bogatijih od sebe. Ili, ako pomeneš, tada mora biti apstraktni novac, novac sa velikim N, ne realan novac koji zvecka u tvom džepu. Ipak, mrska tema ga je privlačila kao magnet. Pre ili kasnije, naročito posle nekoliko pića, bez greške bi počeo da priča samosažaljevajućim tonom o prokletstvu života sa dve funte nedeljno. Nekada bi, iz čiste nervoze, mahinalno rekao neku lošu stvar, ili bi imao neko sirotinjsko priznanje; da je bez duvana dva dana ili da mu je donje rublje puno rupa, a kaput u zalagaonici. Ništa od toga ne

bi trebalo da se desi večeras, to je odlučio. Lagano su skrenuli sa teme novca i počeli da pričaju mnogo generalnije o socijalizmu. Ravelston je godinama pokušavao da Gordona privoli ka socijalizmu, ali nije uspevao ni da ga zainteresuje za to. U tom trenutku su prolazili pored neuglednog paba na uglu sporedne ulice. Gorki oblak mirisa piva kao da je lebdeo nad mestom. Taj je miris nervirao Ravelstona. Ubrzao je korak ne bi li pobegao od njega. Gordon je zastao, raširivši nozdrve. – Hriste, mogli smo popiti nešto. – reče. – Mogli smo. – uzvrati Ravelston galantno. Gordon prvi uđe u pab, a Ravelston za njim. Ravelston je sebe ubedio da voli pabove, naročito one gde se skuplja niža klasa. Pabovi su generalno proleterska mesta. U pabu ćeš sresti radničku klasu na jednakom nivou - barem je tako bilo u teoriji. Ali, u praksi, Ravelston nikada nije išao u pab, sem ako nije bio sa nekim kao što je Gordon. Uvek se osećao kao riba na suvom. Gruba i hladna atmosfera ga je okruživala. Bila je to prljava, zadimljena prostorija, niskog plafona, sa podom prekrivenim piljevinom istolovima sa flekama od ko zna koliko krigli piva. U jednom uglu, četiri ogromne žene, sa grudima veličine lubenica, pile su crno pivo i pričale o nekome ko se zove gospođica Krop. Vlasnica, visoka iskežena žena sa crnim šiškama, nalik na madam nekog bordela, stajala je iza šanka, naslonjena na svoje snažne ruke i posmatrala partiju pikada koja se odvijala između četiri radnika i poštara. Morao si da se sagneš kada si prolazio pored table. Kada su to njih dvojica uradila, nastao je žamor i svi su pogledali u Ravelstona. On je očigledno bio bogataš. Njegova vrsta nije često zalazila u takve pabove. Ravelston se pravio kao da ne primećuje da ga neko gleda. Došao je do šanka, skinuo rukavicu i potražio novac u džepu. – Koja je tvoja tura? – reče opušteno. Ali, Gordon je već uveliko stigao do šanka i kuckao je šilingom po njemu. Uvek plati prvu turu pića! To je bio njegov kod časti. Ravelston krete ka jedinom slobodnom stolu. Mornar naslonjen na šank se okrenu i pogleda ga onim dugim omalovažavajućim pogledom. „Ahh... bogataš“, mislio je. Gordon je stigao noseći dve pinte crnog piva. Bile su to debele jeftine čaše, nalik na tegle, okrzane i masne. Tanka žuta pena je pokrivala pivo. Vazduh je bio gust od jeftinog duvana. Ravelston je primetio punu pljuvaonicu pored šanka i okrenuo pogled. Prošlo mu je kroz glavu da je ovo pivo stiglo iz nekog vašljivog podruma, a da čaše nisu nikada bile lepo oprane, samo isprane prljavom vodom. Gordon je bio veoma gladan. Mogao je poručiti hleb i sir, ali ako bi to uradio, provalilo bi se da nije večerao. Uzeo je veliki gutljaj piva i zapalio cigaretu, što mu je nakratko pomoglo da zaboravi na glad. Ravelston je, takođe, otpio gutljaj i spustio čašu. Bilo je to klasično gusto londonsko pivo, koje ostavlja ukus nekih hemikalija u ustima. Ravelston pomisli na burgundska vina. Tad počeše da se prepiru oko socijalizma.

– Stvarno bi, Grodone, trebalo da počneš da čitaš Marksa – reče Ravelston, manje uglađeno nego obično, jer ga je loš ukus piva nervirao. – Pre bi čitao mis Hemfri Vord. – reče Gordon. – Kako ne shvataš da je taj tvoj stav neracionalan? Ti uvek pričaš protiv kapitalizma, a opet, ne prihvataš jedinu moguću alternativu. Moraš da se odlučiš na kojoj si strani. Prihvati ili kapitalizam ili socijalizam. Nema drugog načina. – Rekao sam ti da ne mogu da se opterećujem socijalizmom. Sama pomisao na to me užasava. – Šta je onda tvoja primedba na socijalizam? – Postoji samo jedna, a to je da to niko ne želi. – Mora da si i sam svestan koliko to apsurdno zvuči. – Kažem da niko ne shvata šta bi socijalizam trebalo da bude. – Pa, šta bi TREBALO da bude po tvom mišljenju? – Neka vrsta Hakslijevog „vrlog novog sveta“, samo ne toliko zanimljiv. Četiri sata dnevno u fabrici, zatezajući zavrtanj broj 6003. Obroci servirani na papiru, otpornom na masnoću, u javnoj kuhinji. Javni prevoz od Marks hostela do Lenjin hostela i nazad. Besplatne klinike za abortuse na svakom uglu. Sve je to lepo na svoj način, zar ne? Ali, mi to ne želimo. Ravelston uzdahnu. Jednom mesečno u Antihristu je izlagao svoju verziju socijalizma. – Pa, onda, ŠTA to mi želimo? – Bog će ga znati. Znamo samo šta ne želimo. To je problem ovih dana. Zaglavljeni smo kao Buridanovo magare. Samo što sad imaju tri alternative umesto dve, a ni jedna nam se ne sviđa. Socijalizam je samo jedna od njih. – A koje su druge dve? – Pa, verujem, samoubistvo i katolička crkva. Ravelston se nasmejao, antiklerikalno uzbuđen. – Katolička crkva! Ti to smatraš alternativom? – Pa zar nije to stalni izazov za inteligenciju? – Ne, za one koje ja smatram inteligencijom. Ali, opet, tu je i Eliot. – priznade Ravelston. – Možeš se kladiti da ih ima i više. Moraš priznati da je veoma udobno u krilu majke crkve. Malo nehigijenski, ali sigurno, zar ne? Ravelston počeša mahinalno nos. – Izgleda mi samo kao još jedna vrsta samoubistva.

– Na neki način. Ali to je i socijalizam. Na kraju krajeva, to je uteha za sirotinju. Ali, ja ne bih mogao da se ubijem, ne stvarno. Isuviše je to kukavički. Ne želim da predam svoje mesto na zemlji bilo kome drugom. Pre bih to poželeo nekim svojim neprijateljima. Ravelston se nasmeja: A ko su ti tvoji neprijatelji? – Svako u poslednjih pet stotina godina. Zavladala je neprijatna tišina. Ravelstonov pun prihod, oduzevši takse, bio je verovatno preko dve hiljade godišnje. To je bilo ono o čemu je Gordon uvek pričao. Da bi malo opustio situaciju, Ravelston uze čašu i boreći se protiv lošeg ukusa, naže i popi skoro dve trećine, ostavljajući samo talog na dnu. – Hajde, pij! – reče mu kao obzirno. – Vreme je za drugo poluvreme. Gordon isprazni čašu i dade je Ravelstonu. Sada mu nije smetalo da Ravelston plaća pića. Platio je prvu turu i čast je bila zadovoljena. Ravelston je hodao samopouzdano do šanka. Ljudisu ga zagledali kako je ustao. Mornar, i dalje dremajući za šankom pored pune pinte piva pogledao ga je sa neskrivenim gađenjem. Ravelston odluči da neće više piti ovo odvratno lokalno pivo. – Dva dupla viskija, molim! - reče glasom koji se izvinjvao. Gazdarica ga pogleda. – A? – reče. – Dva dupla viskija, molim. – Nema ovdi viskija. Nemam žestine. Pivn’ca je ovo, ako ne vidiš. Mornar se nasmeja. „ Jebeni bogataščić“, mislio je, „ traži viski u pivnici“. Ravelstonovo bledo lice pomalo pocrveni. Nije znao da mali lokali nemaju novca da drže skupa pića. – Bas pivo onda. Dva velika Basa. Nije bilo velikog piva, imali su samo malo pivo. Bila je to veoma siromašna kafana. Gordon otpi veliki, zadovoljavajući gutljaj Basa. Imalo je više alkohola od točenog, proletelo je kroz grlo i, pošto je bio gladan, malo ga je udarilo u glavu. Ponovo se osetio filozofski i samosažaljevajući. Čvrsto je odlučio da neće početi da dosađuje o svom siromaštvu; ali je na kraju ponovo počeo. Rekao je odjednom: – Sve je to sranje što smo do sad pričali. – Šta je to sranje? – To o socijalizmu i kapitalizmu u modernom svetu, i ko zna čemu. Boli me kurac za moderno društvo. Da u celoj Engleskoj svi gladuju sem mene i meni dragih ljudi, bolelo bi me uvo. – Da malo ne preteruješ? – Ne. A i ovaj razgovor koji vodimo. Samo pričamo uzalud. Sve je određeno onim što imaš u džepu. Mogu ići gore-dole po Londonu govoreći da je grad mrtav,

da nam civilizacija odumire i da će početi rat, i bog zna šta; ali to samo znači da radim za dve funte nedeljno, a želeo bih da ih bude pet. Ravelston se ponovo setisvog prihoda i počeša nos zglobom levog kažiprsta. – Slažem se sa tobom oko toga. Na kraju krajeva, to Marks i tvrdi. Ideologija je posledica ekonomskih prilika. – Ali ti to razumeš samo zbog Marksa. Ne znaš šta znači razvlačiti dve funte nedelju dana. To nije pitanje koliko si čvrst, to nije ni časno tako reći. To je jebeno provlačenje i natezanje. Živiš sam nedeljama jer nemaš para i nemaš prijatelja. Nazivaš sam sebe piscem, a nikada ništa ne stvaraš jer si previše umoran i istrošen da bi stvarao nešto. To je taj poluživot koji ja živim. Duhovna kanalizacija. Počeo je sad. Nije bilo moguće provesti duže vreme sa Gordonom, a da on ne počne ovakve priče. To je bila bedna osobina. Ravelston se užasno postideo. Opet, Gordon nije mogao sve to da izbegne. Morao je nekome da poveri svoje probleme, a Ravelston je bio jedina osoba koja ga je mogla razumeti. Siromaštvo, kao i svaka prljava rana, mora se videti kad-tad. Počeo je da kritički priča o svom životu u Viloubed roudu. Opisivao je smrad kupusa i ostalih pomija, prašnjavih boca sa sosevima u trpezariji, odrvatnoj hrani i aspidistrama. Opisivao je svoje tajno pijenje čaja i trik kako da baci stari čaj u WC. Ravelston, osećajući se krivo i bedno, sedeo je piljeći u čašu, nervozno je premeštajući iz ruke u ruku. U gornjem desnom džepu mogao je da oseti četvrtasti novčanik u kome je bilo nekoliko novčanica od po deset funti i debela čekovna knjižica. Koliko su odvratni ti detalji o siromaštvu. To što je Gordon pričao još i nije bilo siromaštvo. To je bila granica istog. Ali, šta je tek pravo siromaštvo? Šta je sa nezaposlenima u Mildsbrou, po sedmoro u jednoj sobi za dvadeset pet penija nedeljno? Ako ima ljudi koji tako žive, kako se on usuđuje da šeta sa par desetina funti i čekovnom knjižicom u džepu? – Strašno. – promrmljao je nekoliko puta hladno. U sebi je mislio da li bi Gordon prihvatio da mu da novac, makar i kao pozajmicu. Popili su još po jedno na Ravelstonov račun i izašli na ulicu. Skoro je bilo vreme da se rastanu. Gordon nikada nije provodio više od sat ili dva sa Ravelstonom. Jedini kontakt sa bogatim ljudima, mora biti kratak. Bila je to noć bez mesečine i zvezda, duvao je vlažan vetar. Noćni vazduh, pivo i mutna svetlost uličnog osvetljenja bacili su Gordona u tužno, ali bistro raspoloženje. Shvatao je da je uzaludno pokušati da bilo kojoj bogatoj osobi, čak i nekome toliko liberalnom kao što je Ravelston, objasniš pravo prokletstvo siromaštva. Iz tog razloga je postajalo sve važnije objasniti. Rekao je odjednom: – Jesi li čitao Čoserovu „Priču čoveka od zakona“? – „Priča čoveka od zakona“? Ne, koliko znam. O čemu je?

– Zaboravio sam. Mislio sam na prvih šest rečenica, gde on priča o siromaštvu kao pravu da svako može da te gazi. Ne samo da može, nego to i ŽELI. Ljudi te mrze kad znaju da nemaš novca. Vređaju te samo iz razloga što znaju da ne možeš da im vratiš. Ravelston je bio povređen time: Ne, to nije tako! Ljudi nisu toliko zlobni. – Ali ti ni ne znaš da se takve stvari događaju. Gordon nije hteo da kaže da su ljudi toliko loši. Imao je tu vrstu bolnog zadovoljstva da kaže da, samo zato što je siromašan, svi ŽELE da ga vređaju. To se uklapalo u njegovu filozofiju života. I odjednom, osećajući da ne može da se zaustavi, mislio je o stvarima koje su se izdešavale u protekla dva dana - prevari koju je doživeo od Doringa u četvrtak. Ispričao je o svemu bez stajanja. Ravelston je bio zapanjen. Nije shvatao što Gordon pravi frku oko svega. Biti razočaran što nisi bio na bednoj književnoj čajanci za njega je bio apsurd. On ne bi otišao na tako nešto ni da mu platiš. Kao i svi bogati ljudi, provodio je mnogo više vremena izbagavajući društvo, nego tražeći ga. Prekinuo je Gordona. – Moraš da naučiš da se ne vređaš toliko lako. Na kraju, zar je to toliko bitno? – Nije stvar sama po sebi bitna, koliko sam način na koji je do toga došlo. Bitan je način na koji te odbace, samo zato što si siromašan. – Moguće da je sve bila samo greška ili tako nešto. Zašto bi te bilo ko izbegavao? – „Ako je on siromašan, brata tog mrzećemo mi.“ – citirao je Gordon pokvareno. Ravelston, osetljiv čak i na mišljenja mrtvih ljudi, ponovo počeša nos. – Da li i Čoser to kaže? Onda se ja ne slažem sa Čoserom. Ljudi te ne mrze. – Da, mrze me i imaju potpuno pravo da to čine. Ti si OBJEKAT mržnje. Kao one reklame za Listerin. „Zašto je on uvek sam? Halitozis18 je njegova karijera“. Siromaštvo je duhovni halitozis. Ravelston uzdahnu. Bez sumnje, Gordon je preterao. Hodali su, svađajući se, Gordon žestoko, a Ravelston smirujući. Ravelston je bio bespomoćan u prepiranju sa Gordonom oko ovih tema. Imao je utisak da je Gordon preterivao, a opet, nikada mu nije kontrirao. Kako bi i mogao? On je bio bogat, a Grodon siromašan. Kako se možeš raspravljati o siromaštvu sa nekim ko jeste siromašan? – A tek kako te žene tretiraju kad nemaš para! - nastavljao je Gordon. – To je druga prokleta pojava u vezi sa novcem i biznisom - žene! 18 Medicinski termin za loš zadah

Ravelston klimnu glavom smrknuto. To mu je zvučalo razumnije od svega što je Grodon do tada govorio. Pomislio je o svojoj devojci, Hermioni Slejter. Bili su ljubavnici dve godine, ali nikada se nisu opterećivali time da se venčaju. Bilo je to „isuviše malograđanski”, kako je Hermiona uvek govorila. Bila je bogata, naravno, ili bolje reći, njeni su bili. Pomislio je o njenim ramenima, širokim, glatkim i mladim, koja su se uzdizala iz odeće, nalik na sirenu koja se uzdiže iz mora. I njena koža i kosa, u isto vreme dremljiva i vrela, kao pšenica na suncu. Hermiona je večito zevala na pomen socijalizma i nije čitala Antihrista. „Nemoj mi pričati o nižim klasama”, govorila je, „mrzim ih. Oni SMRDE”. I Ravelston ju je obožavao. – Naravno, žene JESU teške. – priznao je. – Više nego teške, one su kao prokletstvo. Takve su ako nemaš para. Žena mrzi i da te pogleda ako si švorc. – Mislim da tu malo preteruješ. Stvari nisu baš tako surove. Gordon ga nije ni slušao. – Koja je poenta pričati o socijalizmu ili bilo kojim drugim „izmima” kad su žene takve kakve jesu. Jedina stvar koju žena ikada želi jeste novac. Novac za kuću, za dve služavke, Dragov nameštaj i aspidistru. Jedini greh koji priznaju je da ne želiš pare. Ni jedna žena ne ocenjuje muškarca ikako drugačije sem koliki mu je prihod. Naravno, ni same sebi to ne priznaju. Govore KOLIKO JE TO DIVAN čovek - misleći da je bogataš. Ako nemaš para, nisi DIVAN. Obeščašćen si na neki način. Zgrešio si. Zgrešio si prema aspidistri. – Posvećuješ mnogo vremena aspidistrama. – reče Ravelston. – One su simbol svega. – reče Gordon. Ravelston ponovo počeša nos i skrete malo pogled, kao da mu je neprijatno. – Pazi, Gordone, ako ti ne smeta da te pitam, da li ti imaš devojku? – O, Hriste, ne pominji je! Počeo je onda da priča o Rozmeri. Ravelston nikada nije upoznao Rozmeri. U ovom trenutku, Gordon nije ni mogao da se seti kako ona izgleda. Nije mogao da se seti koliko mu znači, ni koliko su srećni, kada u retkim slučajevima provode vreme zajedno, koliko je ona strpljiva za neke njegove hirove. Nije mogao da se seti ničega sem da ona ne želi da spava sa njim i da ima nedelju dana od kad mu je poslednji put pisala. U hladnoj noći, sa pivom u sebi, osećao se kao izgnanik, kao neželjeno biće. Rozmeri je bila „surova” prema njemu - tako je on to video. Pokvareno je, zbog samog zadovoljstva samomučenja i stavljanja Ravelstona u neprijatne situacije, počeo je da stvara imaginarni lik Rozmeri. Napravio je sliku o njoj kao o bezdušnom biću koje se zabavlja sa njim, ali ga i voza, koje se igra sa njim kao na povocu, i koje bi mu palo u naručje u momentu kada bi on postao

bogat. I Ravelston, koji nikada nije upoznao Rozmeri, mu poverova. Prekinuo ga je. – Rekao si, Gordone, da ta devojka, gospođica Voterlou, kako se beše zove, Rozmeri, ne brine za tebe uopšte, stvarno? Gordona je malo grizla savest, ali ne toliko duboko. Nije mogao da kaže da ona ne brine za njega. – Da, brine ona za mene. Na svoj neki način, ona brine i previše. Ali, ne dovoljno, vidiš. Ne može da brine dok sam ja siromašan. Sve se vrti oko para. – Ali, naravno, novac i nije toliko važan? Na kraju krajeva, tu su i DRUGE stvari. – Koje druge stvari? Kako ne vidiš da je ceo ljudski karakter određen prihodom? Njegov karakter JESTE njegov prihod. Kako možeš da privučeš ženu ako nemaš para? Ne možeš da nosiš pristojno odelo, ne možeš da je vodiš na večere ili vikendom u pozorište, ne možeš da napraviš opuštenu atmosferu oko sebe. I to je toliko usađeno da ne možeš da kažeš da nije bitno. Bitno je. Ako nemaš para, gde možeš da se nađeš sa njom? Rozmeri i ja se ne nalazimo nigde drugde sem na ulici ili u galerijama. Ona živi u nekom šugavom ženskom hostelu, a kučka od moje gazdarice ne dozvoljava da žene ulaze u zgradu. Šetamo gore-dole mokrim ulicama - na to me Rozmeri podseća. Vidiš kako se sve vraća na isto? Ravelston je bio uznemiren. Mora da je bilo vraški gadno kad nemaš para da izvedeš devojku. Pokušao je da kaže nešto utešno, ali nije uspeo. Sa krivicom i strašću, mislio je o Hermioninom telu, golom i vrelom. Ako bude imao sreće, svratiće do njegovog stana večeras. Moguće da ga je i sada čekala. Mislio je o nezaposlenima u Midlsbrou. Seksualna glad mora da je strašna među nezaposlenima. Bili su blizu stana. Bacio je pogled na prozore. Svetlo je bilo upaljeno. Hermiona mora da je unutra. Imala je svoj ključ. Kako su se približavali stanu, Gordon je bio sve nervozniji. Sad se veče završavalo, morao se rastati od Ravelstona, kome se divio i da se vrati u svoju memljivu sobu. Sve su se večeri ovako završavale. Vraćao se kući kroz mračne ulice, u usamljenu sobu i krevet bez žene. Ravelston bi rekao: „Hoćeš do mene?”, a Gordon, vezan pravilom, rekao bi: ,,Ne”. Nikada ne ostaj dugo uz one kojima se diviš - još jedna zapovest siromašnih. Stali su u podnožju stepenica. Ravelston je stavio ruku na gelender. – Hoćeš do mene? – rekao je neubedljivo. – Ne, hvala, vreme je da idem kući. Ravelston je stegnuo gelender. Napinjao se da krene, ali nije mogao. Nervozno je pogledao preko Gordona u daljinu i rekao: – Pazi, Gordone, nećeš se uvrediti ako ti kažem nešto?

– Šta? – Mislim, ne sviđa mi se to što se dešava između tebe i tvoje devojke. To da nemaš da je izvedeš nigde i tako dalje, to je jebeno, ta situacija. – Ma, nije to toliko strašno. Čim je čuo da je Ravelston rekao „jebeno”, znao je da je preterao. Želeo je da nije kretao sa tim samosažaljevajućim pričama. Jednom kad krene, nije se mogao zaustaviti, a posle se kajao. – Moram da priznam da sam malo preterao. – reče. – Ne, Gordone, slušaj. Daj da ti pozajmim deset kinti. Izvedi devojku na večeru par puta. Ili negde na vikend, ili tako nešto. Možda se tu nešto promeni. Ne volim kad... Gordon se namršti kiselo, skoro besno. Napravio je korak unazad, kao da se sklanja od uvrede. Strašna stvar je bilo iskušenje da kaže ,,da” i tu je umalo prevagnuo. Koliko je stvari mogao da uradi sa deset funti. Imao je viziju sebe i Rozmeri u restoranu - činija grožđa i bresaka, livrejisani konobar, boca vina, crna i prašnjava, u originalnom pakovanju. – Nemoj se truditi! – reče mu. – Ali, nije problem. Štaviše, VOLEO bih da ti pozajmim. – Hvala. Ipak želim da sačuvam prijatelje. – Da ne zvuči to malo buržoaski? – To bi bilo POZAJMLJIVANJE, tih deset kinti? Ja ti ih ne bih mogao vratiti deset godina. – Hej, nije ni bitno. – Ravelston malo skrete pogled. To je sad moralo da se kaže, ta sramna rečenica koju nije mogao da sakrije. – Znaš da ja imam dosta para. – Znam da imaš. Upravo zato i ne želim da pozajmljujem od tebe. – Znaš, Gordone, nekada si samo malo, kako bih rekao, tvrdoglav. – Šta ću, ne mogu protiv sebe. – Ako je tako, onda u redu. Laku noć. – Laku noć. Deset minuta kasnije, Ravelston se vozio na jug taksijem sa Hermionom. Ona ga je čekala, spavajući, ili u polusnu u jednoj od ogromnih fotelja ispred kamina. Kad god nije imala šta da radi, Hermiona je bila pospana kao životinja; i što je više spavala, osećala se zdravije. Kako je ušao, probudila se i protegla stenjući pospano, polusmejući se i poluzevajući prema njemu, ruku i obraza porumenelih od vatre. Nekako je obuzdala zevanje da bi ga pozdravila. – Ćao, Filipe! Gde si ti do sad? Čekam te celo veče.

– Bio sam sa prijateljem, Gordonom Komstokom. Ne verujem da ga znaš. Pesnik. – Pesnik! Koliko je pozajmio od tebe? – Ništa. Nije on takav tip čoveka. Malo je lud oko novca, pravo da ti kažem. Ali je veoma i nadaren. – Ti i tvoji pesnici! Izgledaš umorno, Filipe. Kad si večerao? – Pa, u stvari, nisam ni večerao. – Nisi večerao, zašto? – Pa vidiš - ne znam da li bi ti to razumela. Imao sam neku vrstu problema. Pa, u stvari, da ti objasnim. Objasnio joj je. Hermiona se zacenila od smeha toliko da je morala da se uspravi. – Filipe, ti, blesava stara budalo! Ideš bez večere, samo da ne bi povredio osećanja nekog bednika! Moraš sad odmah nešto da pojedeš. I, naravno, tvoj kuvar je otišao kući. Zašto nemaš prave sluge, Filipe? Mrzim taj, pomalo-na-ivici način na koji živiš. Ajmo da pojedemo nešto kod Mođijanija. – Prošlo je deset, ne rade više. – Gluposti. Rade do dva. Sad ću da zovem taksi. Neću da dopustim da se izgladnjuješ. U taksiju se naslonila na njega, i dalje pospana. Mislio je o nezaposlenima u Midlsborou, sedmoro u sobi za dvadeset pet penija nedeljno. Ali, devojčino telo je bilo blizu njega, a Midlsborou veoma, veoma daleko. Takođe je bio žestoko gladan. Pomislio je na svoj omiljeni sto kod Mođijanija i na onaj bedni pab sa flekama od piva i bronzanim pljuvaonicama. Hermiona mu je pričala u polusnu. – Filipe, zašto živiš u tako lošim uslovima? – Ali ja ne živim u lošim uslovima. – Da, živiš. Praviš se da si siromašan, iako to nisi i živiš u tom stančiću bez slugu, i radiš sve kao ti mali, odvratni ljudi. – Koji odvratni ljudi? – Pa ljudi kao taj tvoj prijatelj pesnik. I ljudi koji pišu za tvoj magazin. To samo rade da bi se nakačili na tebe. Naravno, znam da si socijalista. I ja sam. Mislim, svi smo mi socijalisti danas. Ali ne vidim poentu da odbacuješ svoj novac i da tražiš prijatelje među nižim klasama. Možeš da budeš i socijalista i da se lepo provodiš, ja barem tako mislim. – Hermiona, draga, nemoj da ih nazivaš nižim klasama. – Zašto? Pa oni i JESU niže klase, zar ne? – To je tako grozan izraz. Zovi ih radnička klasa, zašto ne tako?

– Radnička klasa, ako ti se tako sviđa. Ali isto smrde. – Ne volim kada tako pričaš. – pokušao je da se pobuni. – Znaš Filipe, ponekad pomislim da ti VOLIŠ niže klase. – Pa, naravno da ih volim. – Odrvratno, apsolutno odvratno. Nastavila je da drema u tišini, zagrlivši ga kao pospana sirena. Miris žene je lebdeo oko nje, moćna propaganda protiv svakog alturizma i pravde. Ispred Mođijanija su platili taksi i krenuli ka vratima, kada im je grdosija od čoveka otvorila vrata. Stao im je na put kao neka besna zver, sa jakom željom, a opet i strahom, da ga Ravelston može udariti. Uneo se Ravelstonu u lice. Užasno lice, bledo i bradato do očiju. Reči „Daj za čaj, gazda!” su izletele kroz pokvarene zube. Ravelston se odmaknuo sa gađenjem. Nije mogao da se suzdrži. Ruka mu mahinalno krete ka džepu. Ali, u isto vreme, Hermiona ga uhvati za ruku i uvede u restoran. – Dao bi sve pare da te pustim – reče mu. Otišli su do svog omiljenog stola u uglu. Hermiona se igrala sa grožđem, a Ravelston je bio veoma gladan. Naručio je ramstek na roštilju o kome je i mislio i pola boce Boužolasa. Debeli sedokosi konobar, Italijan, stari Ravelstonov poznanik, donese vrelu šniclu. Ravelston je preseče. Divno, taman pečeno koliko treba. U Midlsborou nezaposleni se guraju u hladnim krevetima, stavljaju hleb, maslac i tanki čaj u stomake. Navalio je na šniclu sa svim osećajem radosti i krivice, kao pas koji ukrade jagnjeći but. Gordon je brzo koračao ka kući. Bilo je hladno. Peti decembar, prava zima. Obrežite se, Gospod reče. Vlažni vetar je duvao kroz golo drveće. Oštro besni vetar brije oko nas. Poema, koju je počeo u četvrtak, a od koje je šest strofa bilo gotovo, sad mu se vratila u glavu. Bilo je čudno kako ga razgovor sa Ravelstonom uvek vrati u inspiraciju. Sam kontakt sa njim kao da mu je povećavao samopouzdanje. Čak i kada je njihov razgovor bio nezadovoljavajući, nekako je, na kraju, osećao da ipak nije bio potpuni promašaj. Poluglasno je ponovio šest završenih strofa. Nisu bile toliko loše, nisu uopšte bile loše. Kroz glavu su mu prolazile istvari koje je rekao Ravelstonu. Verovao je u sve što je rekao. Poniženje siromaštva. To je ono što on ne razume, niti može razumeti. Nije to teško vreme; ne trpiš ti teška vremena sa dve kinte nedeljno - i da trpiš nije toliko strašno - nego samo poniženje, grozno, odvratno poniženje. Pravo da te svako etiketira. Da svako ŽELI da te etiketira. Ravelston nije verovao u to. Imao je isuviše kućnog vaspitanja, to je bio razlog. Mislio je da, iako si siromašan, i dalje treba da se prema tebi ophodi kao prema ljudskom biću. Ali je Gordon znao bolje. Išao je kući ponavljajući u sebi da on zna bolje. Čekalo ga je pismo na pragu. Srce mu je

poskočilo. Sva su ga pisma uzbuđivala ovih dana. Popeo se uz stepenice, trčeći, zaključao se i upalio lampu. Pismo je bilo od Doringa. DRAGI GORDONE, koja je šteta što se nisi pojavio u subotu. Bili su neki ljudi koje sam želeo da upoznam sa tobom. Rekli smo ti da je četvrtak pomeren za subotu, zar ne? Moja žena kaže da je ubeđena da ti je rekla. Kako bilo, pravićemo sledeću zabavu dvadeset trećeg, malo pre Božića, u isto vreme. Da li bi tada došao? Nemoj da zaboraviš na vreme. Pozdrav POL DORING Bolni osećaj je prostrujio ispod Gordonovih rebara. Dakle, Doring se pravi da je sve to greška - pravi se da ga nije uvredio. Istina da nije mogao ići u subotu, jer je tada bio u radnji, ali i poziv se računa. Srce mu se steglo dok je ponovo čitao: „Bili su neki ljudi koje sam želeo da upoznam sa tobom”. Kao i njegova prokleta sreća. Pomislio je da su to ljudi koje je hteo da upozna - urednici nekih visokotiražnih magazina, na primer. Možda bi mu dali neke knjige da ih pročita i kritikuje, ili bi tražili neke pesme, ili bog zna šta. U trenutku je imao užasni izazov da poveruje da Doring priča istinu. Možda su mu i REKLI da je bila subota, a ne četvrtak. Možda, ako bi pretresao po sećanju, setio bi se i toga - možda bi čak i našao pismo zatureno među gomilom papira. Ali, ne! Nije hteo o tome da misli. Borio se protiv iskušenja. Doring ga JESTE uvredio namerno. Bio je siromašan, samim tim su ga i vređali. To je bila njegova veroispovest. Drži se toga. Došao je do stola, cepajući Doringovo pismo u komadiće. Aspidistra je stajala u svojoj saksiji, dosadno zelena, nezdrava, patetična u svojoj bolesnoj ružnoći. Seo je i privukao je, gledajući je pomno. Bila je to doza intimne mržnje između aspidistre i njega. „Pobediću te, kučko.”- šaputao je prašnjavom lišću. Tad je počeo da rovari po papirima dok nije našao čist papir, uzeo olovku i napisao sitnim, preciznim, tačno u sredinu, rukopisom. DRAGI DORING, kao odgovor na tvoje pismo: Jebi se. Pozdrav, GORDON KOMSTOK Gurnuo gaje u kovertu, adresirao i još jednom otišao do automata za markice. Pošalji ga večeras: te stvari izgledaju drugačije ujutru. Ubacio je u sanduče. Još jedan prijatelj ode zauvek.

Šesto poglavlje Ta ženska posla! Koja je to dosada! Zašto nemaju milosti odmah da prelome ili da makar budu kao životinje - minuti feromonske strasti i onda meseci ledene čednosti. Uzmimo, na primer, petlove. On naskače na kokoške isto, terao ga ti ili ne. Kako sa tim završi, tako prestaje da misli o svemu tome. Teško da posle više i primećuje kokoške. Ignoriše ih ili ih samo kljucne ako mu priđu blizu hrane. Niko ga ne obavezuje da se brine o potomcima. Srećnik. Kako je drugačiji od vrhunske kreacije, uvek u razdelu između svoje strasti i savesti! Večeras se Gordon nije ni pravio da radi nešto. Izašao je napolje odmah posle večere. Hodao je južno, lagano, misleći o ženama. Bila je blaga noć pokrivena maglom, više je ličila na jesen nego na zimu. Bio je četvrtak i imao je četiri i po penija. Nije mogao do Kriktona da je hteo. Bez sumnje su Fleksmen i njegovi ortaci već bili nacirkani tamo. Ali Krikton, koji je ličio na raj kad nije imao para, bio mu je dosadan i odvratan kada je mogao da ide tamo. Mrzeo je zagušljivo, smrdljivo mesto, i sve što je tamo video, čuo i osetio bilo je tako grozno i tako optužujući muško. Tamo nije bilo žena. Samo šankerica sa svojim lažnim osmehom koji je obećavao i sve i ništa. Žene, žene! Magla koja je nepomično stajala pretvarala je prolaznike u duhove na dvadeset metara razdaljine; ali u malim oazama svetlosti, ispod lampiona, videli su se obrisi devojačkih lica. Pomislio je o Rozmeri, o ženama generalno, i ponovo o Rozmeri. Celo popodne je mislio o njoj. Bila je to vrsta kivnosti koju je osećao prema njenom malom jakom telu koje nikada nije video golo. Koliko nije fer što smo ispunjeni željama koje su nam zabranjene za ispunjenje! Zašto bi jedinka, samo zato što nema para bila osuđena da nema TOGA? Izgledalo je sve to tako prirodno, tako neophodno, toliko kao deo osnovnog ljudskog prava. Kako je hodao niz mračnu ulicu, kroz hladan, a opet težak vazduh, budilo se neko čudno obećavajuće osećanje u njemu. Pomalo je verovao da ga negde ispred njega, u mraku, čeka žensko telo. Takođe je znao da ga ni jedna žena nije čekala, pa ni Rozmeri. Prošlo je sedam dana od kad mu je pisala. Mala zver! Celih osam dana bez pisma! Znala je koliko mu znače njena pisma. Koji manifest činjenice da joj više nije bio interesantan, koja je bio nula u njenim očima zbog siromaštva i stidljivosti i večitog oklevanja da joj kaže da je voli! Verovatno mu više nikada neće pisati. Smučio joj se - smučio sejer je bio švorc. Šta bi drugo mogao da očekuje? Nije je posedovao. Nema para, nema ni nje. Na kraju krajeva, šta je i jednu ženu držalo pored muškarca, a da to nisu pare? Devojka je išla trotoarom sama. Prošao je pored nje dok ju je osvetljavao lampion. Devojka iz radničke klase, osamnaest godina stara, bez šešira, sa licem divlje ruže. Okrenula je brzo glavu kad je primetila da je gleda. Nije se usuđivala da mu uzvrati pogled. Ispod tankog kaputa koji je nosila, zavezanog na pojasu, mladi bokovi su pokazivali suptilnost i okretnost. Mogao je da se okrene i da je

prati. Ali, koja je svrha toga? Pobegla bi ili zvala policiju. Vreme mojih zlatnih uvojaka je prešlo u srebrno, pomislio je. Imao je trideset i pojeli su ga moljci. Koja bi ga žena ikada više pogledala? Ženska posla! Možda bise osećao drugačije da je bio oženjen? Ali, prihvatio je zavet protiv braka još odavno. Brak je samo zamka koju ti postavlja bog-novac. Uhvatiš mamac, zategne se silk, i tu si, vezan za neki ,,dobar“ posao sve dok te ne isporuče u Kensal Grin19 . Koji život! Bedni seksualni čin pod senkom aspidistre. Jednostavne i tajne prevare. I žena koja te zatiče i razbija ti kristalnu flašu za viski o glavu. Opet, nekako je shvatao da je neophodno da se oženiš. Ako je brak loš, alternativa je gora. Na trenutak je pomislio da želi da bude oženjen. Pomislio je na sve teškoće toga, na realnost, na bol. I brak mora biti neraskidiv, za bolje i gore, za bogate i siromašne, dok vas smrt ne rastavi. Stari hrišćanski ideal - brak sa iskušenjem prevare. Počini prevaru, ali barem imaj tu dozu poštovanja da je i NAZOVEŠ prevarom. Ne te američke „bliski prijatelj“ fore. Zabavi se i iskradi kući, operi ostatke zabranjenog voća sa đoke i prihvati posledice. Flaša razbijena o glavu, zvocanje, zagorela jela, deca koja plaču, drvlje i kamenje od tašte. Bolje je to nego ta prokleta sloboda? Bar bi znao da je to pravi život koji živiš. Ali, kako bilo, kako ćeš se oženiti sa platom od dve funte nedeljno? Pare, pare i samo pare. Đavo, to je taj granični brak, bez prave veze sa nekom ženom. Misli su mu otišle unazad, tokom deset godina njegovog odraslog života. Lica žena su mu prolazila kroz glavu. Desetak ili dvanaest sa kojima je bio. Razočaranja, naravno. Kao leš pored leša. Čak i kada nisu bile razočaranje, bile su siromašne, uvek siromašne. Uvek je kretalo kao neka vrsta hladnokrvne želje i završavalo se u nekoj vrsti zlog dezertiranja. To je, takođe, bilo zbog para. Bez para ne možeš biti načisto sa ženama. Jer bez para, ne možeš da biraš, moraš da uzmeš šta ti se nudi, i tad, silom, moraš i da se rastaneš od njih. Vernost, kao i druge vrline plaća se parama. Sama činjenica da se pobunio protiv zakona novca i odluka da se ne zatvori u okove ,,dobrog“ posla - stvari koje žene nikada neće razumeti - doneli su mu osobinu nestalnosti i pretvaranja u svim njegovim vezama sa ženama. Odbacujući novac, istovremeno je odbacio i žene. Služiti bogu-novcu ili biti bez žene - to su mu bile jedine alternative. I jedno i drugo bilo je nemoguće. Iz sporedne ulice ispred njega, zrak belog svetla je sekao maglu, a poticao je od uličnih prodavaca. Bio je to Luton roud gde su se odvijale prodaje na otvorenom dve večeri nedeljno. Gordon se okrenuo levo i krenuo ka prodavcima. Često je ovde dolazio. Ulica je bila toliko krcata da si jedva mogao da se krećeš niz aleju otpadaka od kupusa između tezgi. U svetlosti visećih električnih sijalica stvari na tezgama su sijale finim avetinjskim sjajem - crveni komadi mesa, gomile 19 Londonsko sirotinjsko groblje

pomorandži, zeleni i beli brokoli, ukočeni ježevi staklastih očiju, žive jegulje koje su se koprcale u emajliranim šerpama, preklane kokoši okačene u redovima, nalik na stražare u paradi. Gordonov duh se malo probudi. Voleo je buku, larmu, vitalnost. Ako vidite uličnu prodaju, to je znak da za Englesku i dalje ima nade. Čak i ovde se osećao usamljenim. Devojke su navirale sa svih strana u grupama po četiri ili pet, preturajući željno po gomilama jeftinog donjeg veša, čavrljajući i umirući od smeha pred mladićima koji su ih pratili. Nijedna nije pogledala Gordona. Hodao je među njima skoro nevidljiv, kao da se svi trude da ga zaobiđu. A pogledaj tamo. Nevoljno je stao. Pored gomile veša od lažne svile, naslanjale su se tri devojke, pribijenih lica. Njihova lica izgledala su kao tri cveta na lošem svetlu koja cvetaju jedan do drugog kao turski karanfil ili floks. Srce mu je bilo zaleđeno. Naravno, nijedan pogled nije išao ka njemu. Jedna devojka podiže pogled. Ah! Brzo, kao da se uvredila, spustila je glavu. Blago crvenilo, nalik na akvarel, ispuni joj lice. Taj jak seksualni pogled kod njega ju je uplašio. Pobegnu od mene i kad me ne traže! Nastavio je dalje. Samo da je Rozmeri tu! Oprostio joj je što mu ne piše. Sad bi joj oprostio sve, samo da je tu. Znao je koliko mu znači jer je bila jedina žena na svetu koja je mogla da ga spase poniženja samoće. U tom trenutku je podigao pogled i video nešto što je nateralo njegovo srce da zaigra. Pažljivo je pogledao ponovo. U trenutku je mislio da sanja. Ali, ne. To je BILA Rozmeri! Hodala je između tezgi dvadeset, trideset metara od njega. To je bilo kao da ju je njegova želja prizvala. Nije ga još videla. Prilazila mu je, mala nonšalantna figura, probijajući se okretno kroz masu i preskačući đubre ispod sebe, lica jedva vidljivog od širokog crnog šešira koji joj je sakrivao oči kao slameni šešir. Krenuo je prema njoj, pozivajući je. – Rozmeri! Rozmeri! Sad su bili udaljeni samo par metara. Stala je i podigla pogled. – Gordone, šta ti radiš ovde? – Šta TI radiš ovde? – Krenula sam da te vidim. – Ali, kako si znala da ću biti ovde? – Nisam, ali uvek idem ovim putem. Silazim sa metroa u Kamden taunu. Rozmeri je nekada dolazila da vidi Gordona u Viloubed roudu. Gospođa Vizbah bi ga kratko obavestila da ga „čeka mlada žena“, i on bi sišao dole i onda bi otišli u šetnju. Rozmeri nije smela da uđe unutra, čak ni u hodnik. To je bilo pravilo kuće. Pomislili biste da su „mlade žene“ bile za gospođu Vizbah neka vrsta pacova koji donose kugu. Gordon uhvati Rozmeri za ruku i ona se nasloni na njega.

– Rozmeri, koje je zadovoljstvo ponovo te videti! Bio sam vraški usamljen. Što nisi ranije došla? Odgurnula mu je ruku i sklonila se od njega. Pod šeširom se naziralo lice koje je govorilo da je veoma ljuta. – Pusti me! Veoma sam ljuta na tebe. Nisi ni došao posle onog odvratnog pisma koje si mi poslao. – Kog pisma? – Znaš ti to dobro. – Ne, ne znam. Čekaj, hajde da odemo odavde, hajmo negde gde možemo da porazgoravamo. Ovuda. Uzeo ju je za ruku, ali se ona opet otrgla i nastavila da hoda pored njega. Koraci su joj bili brži i kraći od njegovih. Hodajući pored njega, izgledala je kao nešto veoma malo, sitno i mlado, kao da je imao neku živahnu životinjicu, na primer vevericu, da hoda pored njega. U stvari, nije bila toliko manja od Gordona, i bila je samo par meseci mlađa. Niko ne bi mogao da pretpostavi da je Rozmeri imala skoro trideset godina, a imala je. Bila je sitna, agilna devojka, veoma crne kose, malog trouglastog lica i veoma izraženih obrva. Imala je jedno od onih malih, šiljatih lica koje si mogao viđati na slikama iz šesnaestog veka. Prvi put kad bi je video kako skida šešir, iznenadio bi se jer bi primetio tri sede dlake među crnima, nalik na srebrne žičice. Bila je to klasična Rozmeri koja se nikada nije trudila da sakrije sede. Ona je još sebe smatrala za mladu devojku, i svi drugi su je tako videli. Opet, kad bi bolje pogledao, video bi tragove godina na njenom licu. Gordon je hodao uspravljenije uz Rozmeri. Bio je ponosan na nju. Ljudi su gledali u nju, pa samim tim i u njega. Nije više bio nevidljiv za žene. Kao i uvek, Rozmeri je bila lepo obučena. Bila je misterija kako je to uspevala sa četiri funte nedeljno. Naročito je voleo šešir koji je nosila - to je bio jedan od onih ravnih šešira koji je tada ulazio u modu i podsećao je na svešteničke šešire. Bilo je nešto lakomisleno u korenu toga. Bilo je to teško opisati, ali kao da je tajšešir davao balans prednjem i zadnjem delu njenog tela. – Sviđa mi se tvoj šešir. – reče joj. – Pa i JESTE lep. – reče mu, odmahujući rukom. Još se pretvarala da je ljuta, naravno. Potrudila se da im se tela ne dodiruju. Kako su stigli do kraja tezgi i bili na glavnoj ulici, stala je da se suoči sa njim. – Šta ti znače onakva pisma? – reče mu. – Kakva pisma? – Pa ona u kojima kažeš da sam ti slomila srce. – Pa i jesi. – Tako izgleda, zar ne?

– Ne znam, ali se sigurno ja tako osećam. Reči su bile izgovarane u polušaljivom tonu, ali su je ipak naterale da ga pogleda bolje - u njegovo bledo, istrošeno lice, njegovu neurednu frizuru, njegov ,,na-dnu-sam“ nemaran izgled. Srce joj je omekšalo, a opet se ljutila. ZAŠTO on ne brine o sebi? Bila je misao koja ju je obuzimala. Približili su je jedno drugom. Obgrlio ju je oko ramena. Dozvolila mu je da to uradi i, obrglivši ga svojim malim rukama, stegla ga je jako, delom iz afekta, a delom iz ogorčenja. – Gordone, koja si ti mizerna kreatura! – rekla je. – Što sam ja mizerna kreatura? – Zašto ne možeš da se malo središ? Izlegaš kao strašilo. Pogledaj ovu odvratnu odeću koju nosiš! – Odgovara mom stanju. Ne možeš se lepo oblačiti sa dve funte nedeljno. – Ali ne moraš ni da izgledaš kao klošar! Pogledaj ovo dugme na košulji, polomljeno je na pola. Prepipala je polomljeno dugme i odjednom je pomerila izbledelu Vulvort kravatu na stranu. Na neki ženski način je znala da nema dugmića na košulji. – PONOVO! Nijednog dugmeta. Ti si grozan, Gordone! – Rekao sam ti da ne mogu da se zamaram time. Moja duša je iznad dugmića. – Ali, što onda ne daš MENI da ti ih zašijem? Pobogu, Gordone! Nisi se ni obrijao danas. Kako je to grozno od tebe. Barem se možeš obrijati svako jutro. – Ne mogu da priuštim brijanje svako jutro. – reče odsutno. – Kako to misliš, Gordone? Brijanje te ne košta, koliko znam. – Da, košta. Sve košta. Čistoća, pristojnost, energija, samopoštovanje, sve. Sve je to novac. Zar ti to nisam rekao milion puta? Stegla mu je rebra jako, ponovo - bila je dosta jaka - i onda se zagledala u njega, proučavajući mu lice kao majka koja gleda neko neuredno dete koje joj znači. – Koja sam ja budala! – reče. – Na koji način si budala? – Zato što mi značiš. – Značim ti? – Naravno da da. Znaš da je tako. Obožavam te. Ja sam idiot. – Hajde onda negde u mrak. Hoću da te poljubim. – Baš je super ljubiti se sa nekim ko se nije obrijao! – To će ti biti novo iskustvo. – Ne, neće Gordone, znajući te dve godine.

– Hajde, onda svejedno. Pronašli su skoro mračan prolaz između kuća. Sva njihova ljubakanja su bila po ovakvim mestima. Jedino mesto gde su imali privatnost su bile ulice. Prislonio ju je uz vlažni zid od cigala. Okrenula je lice prema njegovom i poljubili su se u nekoj vrsti željne privlačnosti, kao deca. Ali i tada, kada su bili telo do tela, kao da je postojao neki zid između njih. Poljubila ga je kao dete, jer je znala da on tako očekuje. Uvek je bilo tako. Samo u retkim slučajevima, mogao je da probudi neku strast u njoj; posle je izgledalo kao da je na sve to zaboravila, pa su morali iz početka. Bilo je nešto odbrambeno u njenom malom čvrstom telu. Želela je da oseti telesnu ljubav, ali opet se plašila da će time uništiti svoju mladost, taj mladi neseksualni život u kome je živela. Odvojio je usne od njenih ne bi li nešto rekao. – Da li me voliš? – rekao je. – Naravno, budalice. Što me uvek pitaš isto? – Volim da čujem kad to kažeš. Nikada nisam siguran u to dok ne čujem od tebe. – Ali, zašto? – Pa, nekada pomislim da si se predomislila. Na kraju krajeva, nisam baš princ na belom konju. Imam trideset i pojeli su me moljci i tako dalje. – Nemoj biti lud, Gordone! Neko bi pomislio da ti je sto godina kako pričaš. Znaš da sam ja isto godište kao i ti. – Da, ali tebe nisu pojeli moljci. Trljala je obraz uz njegov, osećajući grubost brade od dan. Stomaci su im bili blizu. Pomislio je o dve godine u kojima ju je želeo, ali je nije imao. Promrljao joj je na uho. – Da li ćeš ti IKADA spavati sa mnom? – Hoću, jednog dana. Ne sad, ali jednog dana. – Uvek je to „jednog dana“. Taj „jedan dan“ nije došao već dve godine. – Znam, ali nije to do mene. Pribio ju je uz zid, skinuo taj glupi šešir i zagnjurio glavu u njenu kosu. Bilo je mučenje biti uz nju ni zbog čega. Stavio je ruku pod njenu bradu i podigao joj lice, pokušavajući da joj nasluti crte lica u skoro potpunom mraku. – Rozmeri, reci da hoćeš. Hajde, reci. – Znaš da hoću JEDNOG dana. – Da, ali kad je to - ne mislim sad, ali kad skoro, kad budemo imali priliku. Reci da hoćeš. – Ne mogu, ne mogu da ti obećam.

– Reci DA, Rozmeri, molim te, reci. – Ne. I dalje piljeći u njeno nevidljivo lice, krenuo je: ‘Veuillez le dire donc selon Que vous estes benigne et doulche, Car ce doulx mot n’est pas si long Qu’il vous face mal en la bouche.’ – Šta to znači? Preveo joj je. – Ne, Gordone, stvarno ne mogu. – Reci da, Rozmeri, molim te. Sigurno je reći da podjednako lako kao i reći ne. – Nije, možda za tebe jeste. Ti si muškarac, ti si drugačiji od žena. – Reci da, Rozmeri! Da je tako laka reč, hajde, reci DA! – Nekom će se učiniti da pokušavaš da naučiš papagaja da govori, Gordone. – Prokletstvo, nemoj još i da se šališ sa tim. Nije bilo svrhe raspravljati se. Izašli su nazad na ulicu i nastavili da pešače na jug. Nekako si iz Rozmerinog brzog laganog hoda, i aure devojke koja zna da se brine o sebi i koja još tretira život kao zabavu, mogao lako da shvatiš njenu psihičku pozadinu. Bila je najmlađe dete iz jedne od onih ogromnih gladnih porodica koje još postoje među srednjom klasom. Bilo ih je četrnaestoro dece ukupno, od oca koji je bio pravni zastupnik. Neke od Rozmerinih sestara su se poudavale. Neke su bile učiteljice ili daktilografkinje. Braća su bili farmeri u Kanadi, ili su radili na plantažama čaja na Cejlonu ili su služili u opskurnim vojnim jedinicama u Indiji. Kao i sve devojke koje su imale predvidljivo detinjstvo, i Rozmeri je htela da ostane večno devojčica. Dugo je živela u religioznoj neseksualnoj atmosferi velike porodice. Takođe u nju je bio duboko usađen kod fer-pleja i stav živi-i-pusti-druge-da-žive. Bila je velikodušna i potpuno nesposobna za duhovno maltretiranje. Sa Gordonom, koga je obožavala, slagala se skoro u svemu. To što nikada nije, u dve godine koliko ga je znala, prigovorila što ne želi da pokuša normalan život, bila je mera njene velikodušnosti. Gordon je bio svestan svega toga. Ali, u ovom trenutku mislio je o drugim stvarima. U bledim krugovima svetla ispod lampiona, pored Rozmerinog malog vretenastog tela, osećao se nisko, stidljivo i prljavo. Tako je žalio što se nije obrijao to jutro. Mahinalno je stavio ruku u džep i osetio je novac - to je bio stalni strah koji je imao - da slučajno negde nije ispustio neki novčić. Ipak, mogao je da oseti samu veličinu novčića koji mu je bio u džepu. Četiri i po penija. Nije mogao

da je izvede na večeru, prošlo mu je kroz glavu. Moraće da bazaju ulicama goredole, kao i obično, ili da odu do Lajonsa na kafu. Prokletstvo! Ne možeš da se zabaviš ako nemaš para. Rekao je, kao po navici: – Naravno, sve se opet svodi na novac. Ova rečenica je došla ni od kuda. Pogledala ga je iznenađeno. – Kako misliš sve se opet svodi na novac? – Mislim da se nikada ništa lepo ne događa u mom životu. Uvek su samo pare, pare, pare su u osnovi svega. Naročito oko mene i tebe. Zato me ti stvarno ne voliš. To je ta novčana granica između nas. Osećam je kad god te poljubim. – Novac! Kakve veze novac ima sa tim, Gordone? – Novac ima veze sa svim stvarima. Zar ne shataš da, kad bi imao više para, bio bih vredan ljubavi? Pogledaj me sad. Pogledaj mi lice, pogledaj odelo koje nosim, pogledaj svuda oko mene. Misliš da bih bio ovakav da imam prihod od dve hiljade godišnje? Da imam više para, bio bih drugačija osoba. – Da jesi drugačija osoba, ne bih te volela. – To je, takođe, glupost. Pogledaj me sad. Da smo u braku, da li bi spavala sa mnom? – Glupo pitanje, naravno da bih. To je jedna od esencija braka. – Dobro onda, da li bi želela da se udaš za mene? – Pa dobro je da si se setio te teme, Gordone. Znaš da ne možemo da priuštimo brak. – Da, ali kad bismo mogli, da li bi? – Ne znam. Da, mogu da kažem da. – Eto ga sad. To je to, novac. – Ne, Gordone, ne! To nije fer! Izvrćeš moje reči. – Ne, ne izvrćem ih. Imaš tu želju za novcem u dubini duše. Sve žene ga imaju. Želela bi da imam „dobar” posao, zar ne? – Ne, na način na koji ti to misliš. Da bih volela da više zarađuješ, da, volela bih. – I misliš da je trebalo da ostanem u Nju Albionu, zar ne? Želela bi da se vratim i da pišem slogane za Q.T. sos i Trajvert. Zar ne bi? – Ne, NIKADA to nisam rekla. – Ali si mislila na to. Sve žene tako misle. Bio je veoma nefer i znao je to. Jedina stvar koju Rozmeri nije nikada rekla i koju verovatno nije ni mogla da kaže je bila da želi da se vrati u Nju Albion. Ali u ovom trenutku, on nije ni želeo da bude fer. Seksualna frustracija ga je obuzimala

skroz. Sa dozom melanholičnog trijumfa se setio da je na kraju krajeva bio u pravu. Novac je stajao između njih. Novac, novac i samo novac. Upao je u poluozbiljnu tiradu. – Žene! Koju glupost prave od svih naših ideja. Zato što neko ne može da se oslobodi žena, sve žene ga teraju da plaća istu cenu. „Odbaci svoju pristojnost i zaradi više para” - to žene kažu. „Zajebi samopoštovanje i poliži imalin sa šefovih cipela da bi mi kupio krzneni kaput bolji od onog što ima komšinica preko puta.” Svaki muškarac ima oko vrata ženu koja mu visi kao sirena. Povlačeći ga sve dublje i dublje, do neke male kuće u Putniju, pretrpane nameštajem, portabl radiom i aspidistrom na prozoru. Žene su te koje progres čine nemogućim. Ne da ja verujem u progres - dodao je nezadovoljno. – Kakve su to gluposti koje pričaš, Gordone? Kriviš žene za sve. – I treba da ih krivim. Žene su te koje veruju u zakon novca. Muškarci mu se priklanjaju, moraju, iako u njega ne veruju. Žene su te koje mu daju snagu. Žene i njihove kuće u Putniju i krzneni kaputi i bebe i aspidistre. – TO nisu žene, Gordone! Žene nisu izmislile novac, zar ne? – Nije bitno ko ga je izmislio, poenta je ko ga obožava. Žene imaju taj religiozni osećaj prema novcu. Dobro i zlo u ženskom mozgu znači samo imati para ili ih nemati. Pogledaj tebe i mene. Nećeš da spavaš sa mnom jer jednostavno i prosto ja nemam para. Da, to JESTE razlog (stegao joj je ruku da je ućutka), priznala si to pre minut. Da imam normalan prihod, sutra bi legla sa mnom u krevet. Zato što si plaćenik. Ne želiš da ja platim da spavam sa tobom. Ne toliko otvoreno. Ali imaš duboko u sebi taj mistični osećaj da te nije vredan muškarac koji nema para. On je slab, polučovek, tako se osećaš. Herkulesa, boga snage i boga para - naći ćeš u Lempijeru20 . Žene su te koje drže tu mitologiju. Žene! – Žene! – odgovorila je Rozmeri drugačijim tonom. – Mrzim način na koji muškarci pričaju o ženama, „žene ovo, žene ono”, kao da su sve žene potpuno iste. – Naravno da jesu! Šta žena drugo želi osim stalnog prihoda, dve bebe, kuće u Putniju i aspidistre na prozoru. – Ti i tvoje aspidistre! – Naprotiv, TVOJE aspidistre. Ti si pol koji ih gaji. Stegla mu je ruku i prasnula u smeh. Bila je stvarno veoma dobroćudna. Ovo što je rekao je bila takva glupost da je nije ni razdražio. Gordonove priče o ženama su bile neka vrsta lošeg vica. U stvari, ceo polni rat je bio u osnovi vic. Iz istog razloga je dobra zabava staviti u istu prostoriju feministkinju i šovinistu. Na kraju se svodi na brutalnu svađu o idiotskim pitanjima vezanim za muškarce i žene. Tok same svađe je, manje-više, uvek isti. Muškarcisu nasilni, a žene su bezdušne, žene 20 Elitna modna kolekcija tog vremena

su potlačene i žele da ostanu potlačene, pogledaj samo Grizeldu ili Lejdi Astor, a tu je i poligamija i hindu udovice, i šta sa majka Pankhurstinim danima u pantalonama, kada su čestite žene imale mišolovke u haljinama i kada nisu mogle da pogledaju muškarca bez želje da u desnoj ruci imaju nož za kastraciju? Gordon i Rozmeri se nikada nisu umarali od ovoga. Jedno drugom su se smejali zbog apsurda koje su izgovarali. Bio je to lep rat između njih. Čak i kada su se raspravljali, tela su im bila blizu, bili su srećni. U stvari, obožavali su jedno drugo. Za druge bi to bila ili tema podsmeha ili zavisti. U tom trenutku su se pojavili zraci plave i crvene neonke u daljini. Stigli su do početka Totenhem kort rouda. Gordon je zagrli oko struka i povede je desno, u mračnu sporednu ulicu. Bili su toliko srećni da su morali da se poljube. Stajali su prigrljeni ispod lampiona još se smejući, dva neprijatelja, telo uz telo. Trljala je obraz uz njegov. – Gordone, ti si tako draga stara raga. Ne mogu da se suzdržim da te ne volim. – Da li je to istina? – Stvarno i potpuno. Sa rukama i dalje oko njega, naslonila se malo unazad, pritiskajući svojim stomakom njegov, u nekoj vrsti nevine pohotljivosti. – Život i JESTE vredan življenja, zar ne, Gordone? – Ponekad. – Samo kad bismo mogli češće biti zajedno! Nekada te ne vidim nedeljama. – Znam. Glupo je to. Da samo znaš koliko mrzim kad večeri provodim sam. – Nekada nemam vremena ni za šta. Čak i ne napustim tu prokletu kancelariju pre sedam. Šta ti radiš nedeljom, Gordone? – Šta misliš, razmišljam i izgledam mizerno kao i svi. – Zašto ne odemo nekad u šetnju prirodom? Tad bismo imali ceo dan za sebe. Sledeće nedelje, na primer? Te reči su ga ohladile. Ponovo su vratile misli o novcu, koje je uspeo da skloni pre nekih pola sata. Put u prirodu košta, mnogo više nego što je on mogao da priušti. Rekao je nekim poluozbiljnim tonom koji nije ništa obećavao: – Naravno, nije loše da odemo u Ričmond park u nedelju. Ili čak u Hamstad hit. Naročito ako odemo u rano jutro pre nego što masa navali. – Da, ali hajdemo negde na pravo selo. Negde u Sarej, na primer, ili u Buridan bič. Predivno je u ovo doba godine, sa žutim lišćem po zemlji i možeš se šetati ceo dan, a da ne sretneš živu dušu. Hodali bismo miljama i miljama i na kraju večerali u pabu. Bilo bi to toliko zabavno, hajdemo to da radimo.

Prokletstvo, ponovo je pomislio na pare. Put, čak i do Buridan biča, koštao je deset penija. Na brzaka se preračunavao. Pet bi nekako našao, a Julija bi mu pozajmila još pet; ne, DALA bi mu pet. U isto vreme se setio isvoje zakletve, koju je uvek ponavljao i uvek kršio, da neće uzimati pare od Julije. Rekao je u istom opuštenom tonu kao i malopre: – BILO bi zabavno. Mislim da bismo nekako mogli to da izvedemo. Obavestiću te ove nedelje, u svakom slučaju. Izašli su iz sporedne ulice, i dalje idući ruku pod ruku. Pab je bio na uglu. Rozmerise popela na prste i, naslanjajućise na Gordonovu ruku, pogledala je kroz zamrznut prozor. – Gordone, oni imaju sat unutra. Skoro je pola deset. Zar ne postaješ strašno gladan? – Ne. – reče on odmah, i slaga. – Ja jesam, umirem od gladi. Hajde da idemo da pojedemo nešto negde. – Ponovo pare. Još jedan trenutak i priznaće da ima samo četiri i po penija u džepu - i da mu je to sve do petka. – Ne mogu sad ništa da jedem – reče – možda bih mogao da popijem nešto. Hajdemo na kafu ili tako nešto. Moguće da je sad otvoreno kod Lajonsa. – Neću opet kod Lajonsa! Znam tako lep mali italijanski restoran niz ulicu. Ješćemo špagete napolitane i piti vino. Ja obožavam špagete. Hajdemo. Srce mu je stalo. To nije bilo dobro. Morao bi da se zajmi. Večera u italijanskom restoranu mora da košta više od pet penija za njih dvoje. Rekao je skoro mrzovoljno: – Vreme je da idem kući, u stvari. – Gordone, zašto već sad? – U redu, kad već moraš da znaš. Imam samo četiri i po penija u džepu. I to mi je sve do petka. Rozmeri zastade. Bila je toliko besna da ga je udarila u rame svom snagom sa namerom da ga povredi i kazni. – Gordone, ti si kreten! Savršeni idiot! Ti si najveći idiot koga sam ikada srela! – Zašto sam idiot? – Zato što nije bitno da li imaš para! JA te zovem na večeru. Odmaknuo se od nje. Nije mogao da je pogleda u lice. – Šta! Misliš da ću dozvoliti da odemo u restoran, a da mi ti plaćaš obrok? – Zašto da ne? – Zato što se to tako ne radi. To nije u redu.

– To „nije u redu”! Šta to „nije u redu”? – Pa da dozvolim da ti plaćaš večeru. Muškarac uvek plaća ženi, žena ne plaća muškarcu. – O, Gordone! Da li živimo u vreme kraljice Viktorije? – Da, živimo što se toga tiče. Ideje se ne menjaju tako lako. – Ali, MOJE ideje se menjaju. – Ne, ne menjaju se. Misliš da da, ali u stvari se ne menjaju. Tisi rođena kao žensko i ne možeš da se ne ponašaš kao žensko, koliko god stremila tome. – A šta misliš pod tim da se PONAŠAM KAO ŽENSKO? – Kažem da je svaka žena ista kada se dođe do stvari kao što je ova. Žene mrze muškarce koji zavise od njih i koji se kače na njih. Može da kaže da tako ne misli, ili može i da misli da tako ne misli, ali to nije tačno. Ne može protiv toga. Ako bih dozvolio da me vodiš na večeru, ti bi me prezirala. Okrenuo se. Znao je kako se ponašao. Ali nekako je morao da kaže sve te stvari. Osećaj da ga ljudi - čak i Rozmeri - da ga MORAJU prezirati zbog siromaštva, bio je toliko jak da ga je skroz obuzimao. Samo rigidnom ljubomornom samostalnošću je mogao održavati svoje samopoštovanje. Rozmeri je bila stvarno uznemirena sad. Uhvatila ga je za ruku i povukla ga da je pogleda pravo u lice. Upornim gestom, besnim, ali opet zahtevajućim da bude voljen, pritisnula je grudi uz njegove. – Gordone, nemoj da pričaš takve stvari. Kako bih te ja ikada mogla prezirati? – Kažem ti da bi to bilo kada bih se ja nakačio na tebe. – Pa, nakači se. Koji izraz koristiš! Kako je kačenje ako ti platim večeru samo jednom? Mogao je da oseti male grudi, lepe i okrugle ispod svojih. Pogledala ga je namrštena i na ivicisuza. Izgledao joj je neracionalan isurov. Njena fizička blizina ga je poremetila. U tom trenutku, sve što mu je bilo u glavi, bilo je to da se, za dve godine, ona nikada nije njemu prepustila. Koja je bila svrha pretvarati se da ga voli kada bi u ključnom trenutku ustuknula? Dodao je sa dozom smrtnog zadovoljstva. – Na neki način me i prezireš. O, da. Znam da ti značim. Ali posle svega, ne možeš me smatrati suviše ozbiljno. Ja sam neka vrsta šale za tebe. Značim ti, ali nekako nisam na istom nivou kao ti, to osećaš. To je manje-više bilo isto što je i pre toga rekao, samo što je sad to mislio, ili je barem rekao kao da je mislio. – Ne mislim, Gordone, ZNAŠ da ne mislim!

– O, da, misliš. Zato ne želiš da spavaš sa mnom. Zar ti to nisam rekao pre? Pogledala ga je malo duže, a onda je zagnjurila glavu u njegove grudi brzo i odsečno. Bilo je to jer se rasplakala. Jecala mu je u naručju, besna na njega, mrzeći ga, ali opet vezana za njega kao dete. Bio je to detinjast način na koji je ona bila vezana za njega, kao na rame za plakanje, što ga je najviše i bolelo. Na samomrzovoljni način se setio još jedne žene koja je tako isto plakala na njegovim grudima. Kao da je samo to znao da radi sa ženama, da ih natera da plaču. Zagrlio ju je oko ramena, pokušavajući da je uteši. – Preterao si i rasplakao si me – Šmrcajući je rekla. – Izvini Rozmeri, draga, nemoj da plačeš, molim te, nemoj da plačeš. – Gordone, dragi moj, što si tako surov prema meni? – Oprosti, žao mi je. Nekada ne mogu da se suzdržim. – Ali zašto? Zašto? Prestala je da plače. Sabrala se malo i odmakla se od njega, tražeći nešto da obriše oči. Nijedno od njih nije imalo maramicu. Nestrpljivo je obrisala suze rukavom. – Koliko smo mi samo glupi, Gordone. Gordone, budi DOBAR jednom. Hajdemo u restoran na večeru i ja ću platiti. – Ne. – Samo ovog puta. Nemoj da brineš za novac. Hajde, zbog mene, molim te. – Rekao sam ti da takve stvari ne mogu da radim. Moram da se držim stava. – Šta ti to znači da se držiš stava? – Ja sam objavio rat novcu i igram po pravilima. Prvo pravilo je da nikada ne primam milostinju. – Milostinja! O, Gordone, ja STVARNO mislim da si budala! Ponovo ga je stegla oko rebara. Bio je to znak pomirenja. Nije ga razumela, verovatno ga nikada neće razumeti; opet, ona ga je prihvatala takvog kakav jeste, jedva da je ikada protestovala protiv njegove neracionalnosti. Kako je krenuo da je poljubi, shvatio je da su joj usne slane. Suza se tu zatekla. Prigrlio ju je uz sebe. Teški odbrambeni osećaj je izašao iz njenog tela. Zatvorila je oči i prepustila mu se, kao da su joj odjednom kosti omekšale, a da je uzrok toga bio poljubac. Veoma retko je to činila. I odjednom, kao da su tela popustila, i on je znao da je borba gotova. Sada je bila njegova, kad bi hteo da je uzme, ali ona kao da nije ni bila svesna šta mu nudi. To je jednostavno samo bio instinktivni potez velikodušnosti, želja da ga razuveri - lagan način da otera to odvratno osećanje biti nevoljen i ne voleti. Nije mu ništa rekla rečima. Bio je to govor tela koji je sve govorio. Ali, u ovom momentu i na ovom mestu opet je nije mogao imati. Voleo ju je, ali je nije

i želeo. Želja se samo mogla javiti u nekom budućem trenutku kada mu nije sveža misao o svađi i kada nema samo četiri i po penija u džepu da ga proganjaju. Odvojili su usne, ali su i dalje bili blizu. – Koliko je glupo što se svađamo, zar ne, Gordone? Kada smo zajedno to je tako sebično. – Znam, sve je to moja greška. Ne mogu protiv sebe. Sve me opterećuje. Pare su u osnovi svega, samo pare. – O, pare! Nemoj dozvoliti da te to toliko izjeda, Gordone. – Nemoguće. To je jedina stvar o kojoj mislim. – Kako bilo, mi IDEMO u prirodu u nedelju, zar ne? Do Buringam biča ili negde. Toliko bi bilo lepo da odemo. – Da, voleo bih. Ići ćemo rano i bićemo tamo ceo dan. Skupiću nekako pare za voz. – Dozvoli da ja platim svoju kartu. – Ne, ja ću ih platiti i ići ćemo. – I stvarno ne želiš da te odvedem na večeru samo sad, samo da ti dokažem da možeš da mi veruješ? – Ne, ne mogu, žao mi je. Rekao sam ti zašto. – O, Bože! Onda moramo da se pozdravimo za laku noć. Već je kasno. Ostali su da pričaju dugo, toliko dugo da Rozmeri nije ni otišla na večeru. Morala je biti u smeštaju do jedanaest ili će zmajobaba biti ljuta. Gordon se popeo do Totenhem kort rouda i uhvatio tramvaj. Bio je malo jeftiniji od autobusa. Preko puta njega, na sedištu, sedeo je mali prljavi Škot koji je čitao fudbalske rezultate i cirkao pivo. Gordon je bio veoma srećan. Rozmeri će biti njegova ljubavnica. Oštro besni vetar brije oko nas. Uz zvuk kloparanja tramvaja šaputao je svih šest strofa. Biće ih devet ukupno. To je bilo DOBRO. Počeo je da veruje u sebe. Bio je pesnik. Gordon Komstok, pesnik, autor ,,Miševa“. Čak i „Londonskih zadovoljstava“, kad jednom izađu. Pomislio je o nedelji. Našli bi se u devet sati na Pedington stanici. Deset penija ili tako nešto bi koštalo; uzeo bi novac kada bi založio košulju. I ona bi bila njegova ljubavnica. Ove nedelje, verovatno, je prava prilika za to. Ništa nije rečeno. Ili, možda je tako nemo dogovoreno. Samo da budem zdrav do nedelje. Bila je duboka zima. Samo da još imam sreće da bude jedan od onih dana bez vetra - jedan od onih koji su bili skoro kao leto, kad možeš da ležiš satima na mrtvom lišću, a da ti ne bude hladno! Ali tih dana nema mnogo. Desetak svake zime. Samo da ne pada kiša. Razmišljao je da li će imati priliku da bilo šta rade. Nisu imali gde da idu sem napolje. Toliko je parova i ljubavnika u Londonu koji nemaju „nigde da idu“ samo ulice i parkovi, gde nema privatnosti i gde je uvek hladno. Nije lako voditi ljubav po hladnom

vremenu bez para. „Nikada nema vremena ni mesta“- nije baš čest motiv u romanima.

Sedmo poglavlje Dim iz dimnjaka je lebdeo iznad sivog neba. Gordon je uhvatio autobus 27 u osam i deset. Ulice su još bile uljuljkane u svom nedeljnom dremežu. Na pragovima su stajale flaše mleka nalik na male bele stražare. Gordon je imao četrnaest šilinga u ruci, tačnije rečeno trinaest i devedeset, računajući i kartu za autobus. Devet je odvojio od plate - bog će ga znati šta će to značiti na kraju nedelje, a pet je pozajmio od Julije. Otišao je do Julije u četvrtak uveče. Julijina soba u Erls kortu, iako samo nekadašnja ostava na drugom spratu, nije bila vulgarna spavaća soba kao Gordonova. Bila je sa krevetom i stolicama, sa akcentom na stolicama. Julija bi pre umrla od gladi nego što bi dozvolila da živi u svinjcu kao Gordon. Istina je bila da je svaki komad otpada od nameštaja, koji je skupljala godinama, predstavljao određeni period polugladovanja. Bio je tu divan koji se mogao lako pomešati sa sofom i mali okrugli hrastov sto sa dve ,,antičke“ stolice, hoklica sa ornamentima i fotelja sa cvetnom presvlakom - iz Draga. Trinaest mesečnih plata ispred malog plamena gasa. Zidovi su bili pokriveni različitim držačima i ramovima sa slikama oca, majke, Gordona i tetka Anđele, i uramljeni kalendar - nečiji poklon za Božić - sa sindromom „prošlo je dosta vremena od bilo kakvog okretanja“ na njemu. Julija je bacila Gordona u veliku depresiju. Uvek je sebi govorio da mora da je češće viđa, ali, u stvari, nikada nije išao kod nje, sem kad mora da ,,pozajmi“ novac. Kada je Gordon pokucao tri puta - tri kucanja za drugi sprat -Julija ga je odvela u sobu i klekla pored gasne grejalice. – Ponovo ću upaliti vatru – rekla je. – Da li bi hteo čaj? Zabeležio je ,,opet“. Soba je bila vraški hladna - nije paljena grejalica večeras. Julija je uvek „čuvala gas“ kad je bila sama. Pogledao je u njena uska leđa kad je klekla. Koliko je brzo sedela. Celi pramenovi su bili potpuno sedi. Još malo i biće prava ,,sedokosa“. – Voliš jak čaj, zar ne? – govorila je Julija baratajući čajnikom svojim guščijim pokretima. Gordon je popio čaj stojeći i gledajući na kalendar. Izbaci ga! Pređi preko toga. Opet ga je srce umalo izdalo. Haos ovog potpunog zatvaranja! Da li bi se sve to promenilo kada bi joj vratio novac koji je ,,pozajmljivao“ od nje tokom svih ovih godina? – Vidiš, Julija, žao mi je, ali mrzim ovo da te pitam, ali pazi... – Da, Gordone?- rekla je tiho. Znala je šta sledi. – Vidiš, Julija, veoma mi je žao, ali da li bi mogla da mi pozajmiš pet penija? – Da, Gordone, očekivala sam to.

Potražila je malu iznošenu kožnu torbicu koju je skrivala na dnu fioke. Znao je šta misli. Mislila je da ostaje manje za Božićne poklone. To je bio veliki događaj za nju tih dana - Božić je davanje poklona: jurenje po blještećim ulicama, kasno noću kad se radnja zatvori, od jednog cenjkanja na drugo, preturajući po đubretu koje žene toliko vole, kao što su futrole za maramice, držači za pisma, čajnici, setovi za manikir, uramljeni kalendari sa izrezbarenim ramom. Cele godine je odvajala od bedne dnevnice za „tako neke“ Božićne i rođendanske poklone. Tako je i prošlog Božića, znajući da Gordon voli poeziju, kupila izabrane pesme Džona Drinkvatera u zelenom kožnom povezu, koje je on prodao za pola funte. Jadna Julija. Gordon je otišao sa svojih pet penija, koliko je mogao dostojno. Zašto ne može da pozajmi od bogatog prijatelja nego od polugladne sestre? Zato što se, valjda, porodica ne računa. U autobusu je računao. Trinaest i devedeset ima u rukama. Dve karte do Slouga, pet penija. Peronske karte, recimo, nek budu dva. Hleb i sir i pivo u pabu nek bude po peni, što bi bilo sedam penija. Čaj, po osam šilinga, dvanaest penija. Peni za cigarete, trinaest. Ostatak mu je za ne daj bože. Uspeće nekako da se izvuku. Šta će do kraja nedelje? Nema za duvan! Ali, nije se time opterećivao. Danas nije dan za to, u svakom slučaju. Rozmeri ga je čekala na vreme. To je bila jedna od njenih vrlina - da nikada ne kasni, a čak i u ovo rano jutro bila je nasmejana i sveža. Bila je lepo obučena, kao i uvek. Nosila je njen uobičajeni šešir, jer je on rekao da mu se sviđa. Imali su stanicu samo za njih. Veliko sivo mesto, prazno, teškog ustajalog vazduha, kao da se još nije probudilo iz subotnjeg ludila. Zevajući, portir, kojem je trebalo brijanje, rekao im je koji je najbolji način da stignu do Burnhej biča, i odmah su seli u kupe treće klase, pušački. Kotrljajući se na zapad, divljina Londona je polako ustupala mesto uskim garavim poljima istačkanim reklamama za Karterove male pilule za jetru. Dan je bio tih i topao. Gordonove molitve su se obistinile. To su bili jedni od onih dana kada bi pomislio da je leto. Mogao si da osetiš sunce iza magle; probiće se uskoro, ako budu imali sreće. Gordon i Rozmeri su bili veoma, čak i apsurdno srećni. Bio je to osećaj avanture napuštanja Londona, sa dugim danom u prirodi koji ih je očekivao. Prošli su meseci, a za Gordona skoro godina od kad je izašao iz Londona. Sedeli su jedno do drugog sa Sandej Tajmsom u krilu; nisu ga čitali, nego su gledali polja, krave i kuće, i prazne kamione, parkirane ispred uspavanih fabrika. Oboje su uživali u putu i želeli su da potraje što duže. U Sloutu su izašli i putovali do Farnhajm komona u apsurdnom autobusu čokoladne boje bez krova. Slout je bio još polupospan. Rozmeri je zapamtila put koji ih vodi do Farnhajm komona. Ideš neravnim putem i izlaziš na proplanak fine, vlažne trave istačkane malim brezama. Bukova šuma je bila ispred. Ni jedna grana nije virila. Drveće je stajalo kao duhovi u mirnom maglovitom jutru. Ni Rozmeri ni Gordon nisu skrivali oduševljenost lepotom svega. Rosa, mirnoća, breze, mekoća tla pod nogama! Naravno, prvo su se osetili zbunjenim i izgubljenim, kao

i svi Londonci koji izađu iz Londona. Gordon se osećao kao da je veoma dugo živeo u podzemlju. Osećao se kao da je živeo u mraku. Klizio je iza Rozmeri kako su hodali, da ne bi primetila njegovo bledo zbunjeno lice. Naravno, ubrzo su ostali bez daha jer su navikli na Londonsko hodanje i prvih pola sata su slabo šta pričali. Ušli su u šumu i hodali na zapad bez ideje kuda su krenuli - bilo gde, samo da je daleko od Londona. Svuda oko njih su se širile bukve, zanimljivo falične sa svojim glatkim, na kožu nalik korama i korenjem u dnu. Ništa nije raslo oko korenja, samo je suvo lišće bilo toliko sabijeno da je iz daljine izgledalo kao pokrivač bakarne boje. Nije bilo ni žive duše. Gordon je sad već hodao pored Rozmeri. Hodali su držeći se za ruke, šibajući kroz opalo lišće na stazi. S vremena na vreme su nailazili na proširenja staze gde bi prolazili pored ogromnih napuštenih kuća - nekada bogatih seoskih kuća, u vreme kočija, a danas napuštenih i propalih. Uz put su žbunovi pokriveni maglom dobijali onu čudnu purpurnu boju, koju ogoleli gustiš dobija zimi. Videlisu i par ptica - čavke. Nekada su preletale između drveća, a fazani, koji su pretrčavali put sa svojim dugim repovima iza njih, kao da su znali da su nedeljom sigurni. Za sat i po Gordon i Rozmeri nisu sreli ni jedno ljudsko biće. San je i dalje vladao selom. Bilo je teško poverovati da se nalaze na samo dvadeset milja od Londona. Polako su se uhodavali. Dobili su taj poletni vetar jer im je krv navrla u vene. To je bio jedan od onih dana kada si osećao da možeš da pešačiš sto milja ako je to neophodno. Odjednom su se ponovo našli na putu, na kome se rosa presijavala dijamantskim sjajem. Sunce se probijalo kroz oblake. Svetlost je obasjavala polja koja su se prelivala u neverovatne boje, kao da se neko ogromno dete igralo novim bojicama. Rozmeri uhvati Gordona za ruku i privuče ga do sebe. – Oh, Gordone, kakav DIVAN dan! – Divan. – Pogledaj, pogledaj! Vidi zeca na polju! Na drugom kraju polja bezbrojni zečevi su se kretali nalik na stado ovaca. Odjednom se nešto pokrenulo pod žbunom. Zec je tamo ležao. Istrčao je iz svoje jazbine pokriven rosom i otrčao niz polje, podignutog belog repa. Rozmeri se bacila Gordonu u naručje. Bilo je iznenađujuće toplo, kao da je leto. Stegli su se jedno uz drugo u nekoj vrsti neseksualnog čina, kao deca. Ovde, na svežem vazduhu, mogli su se videti tragovi vremena na njenom licu. Imala je skoro trideset, i izgledala je tako, a on je imao skoro trideset i izlgedao je gore, ali to sad nije bilo važno. Skinuo joj je taj glupi šešir. Tri bele dlake su bile kao kruna na glavi. U tom trenutku nije želeo da ih nema. Bile su deo nje i samim tim divne. – Kako je zabavno biti sam sa tobom! Toliko mi je drago što smo došli. – Gordone, kad samo zamislim da imamo ceo dan za sebe! Mogla je padati kiša. Koliko imamo sreće!

– Da. Sad ću prineti žrtvu besmrtnim bogovima. Bili su neverovatno srećni. Kako je vreme prolazilo postajali su apsurdno oduševljeni svime što su videli: od čavkinog pera koje su pokupili, plavog kao lazurni kamen; do bare nalik na ogledalo, u kojoj su se ogledali; šljivama koje su rasle sa drveća nalik na ogromne uši. Diskutovali su dugo koji je najbolji epitet za opis bukve. Oboje su se složili da bukve mnogo više podsećaju na osetljiva bića od drugog drveća. To je zbog glatkoće kore, moguće i zanimljivog izgleda korena koji je ličio na ekstremitete. Gordon je rekao da su čvorovi na kori nalik na bradavice, a vijugave grane sa svojom glatkom korom na surle slonova. Prepirali su se oko prideva i metafora. S vremena na vreme su se i oštro raspravljali, po svom običaju. Gordon je počeo da je kinji nalazeći bezobrazna poređenja sa svim što je video. Rekao je da je crvenkasto lišće graba nalik na kosu Burn-Džouns devica i da su nežne grane vrbe kao grleće ruke Dikensovih heroina. U jednom trenutku je insistirao da uništi neku gomilu zlatači jer ga je podsećala na Rekhamovu ilustraciju i pomislio je da bi sad vile trebalo da igraju oko toga. Rozmeri ga je nazvala bezosećajnom svinjom. Gazila je kroz pokrivač od opalog bukovog lišća koje je šuštalo oko nje, na nekim mestima duboko do kolena, kao lagano crveno-zlatno more. – Oh, Gordone ovo lišće! Pogledaj kako se sunce odbija o njega. Kao zlato je! Stvarno je kao zlato! – Vilenjačko zlato. Podetinjićeš za koji trenutak. U stvari, meni to više liči na boju supe od paradajza. – Ne budi svinja, Gordone! Čuj kako šušti. „Gusto kao jesenje lišće koje pada u potok u Valombrozi.“ – Kao one američke pahuljice. Trajmvertove pahuljice. „Deca se prosto biju oko njih.“ – Ti si životinja. Smejala se. Hodali su ruku pod ruku, šutirajući lišće i pevajući. „Gusto kao Trajmvert pahuljice u tanjirima Velvin garden grada!“ Bilo je to veoma zanimljivo. Izašli su iz šume. Sad su videli mnogo ljudi napred, ali ne i mnogo automobila, ako bi bili dalje od glavnih puteva. U nekim trenucima su čuli zvona crkava i pravili su zaokrete da bi izbegli ljude koji su išli u crkvu. Prolazili su kroz raštrkana sela na čijim obodima su bile pseudoTjudorovske vile koje su stajale ponosno, naslonjene na garaže, sa sređenim živicama i lažno nesređenim travnjacima. I Gordon se zabavljao prolazeći pored vila u bezbožnoj civilizaciji čiji su bili deo - civilizaciji brokera i njihovih nafrakanih žena, golfa, viskija, tabli za prizivanje duhova i aberdinskih terijera po imenu Džok. Hodali su još četiri milje ili tako nešto, pričajući i povremeno se

raspravljajući. Nekoliko providnih oblaka je jurilo po nebu iako je vetar jedva duvao. Krenule su već da ih bole noge i postajali su gladni. U tom trenutku se priča okrenula prema hrani. Ni jedno od njih nije imalo sat, ali prolazeći kroz sela videli su da su pabovi otvoreni tako da je podne bilo prošlo. Oklevali su ispred na oko jeftinog paba koji se zvao „Ptica u ruci“. Gordon je bio za to da uđu; u sebi je znao da, u pabu kao što je ovaj, hleb i sir ih nisu mogli koštati više od penija. Ali, Rozmeri je rekla da to mesto užasno izgleda, što je i bilo istina, i nastavili su, u nadi da će naći bolji pab na drugom kraju sela. Zamišljali su udoban salon-bar sa hrastovim stolovima i, možda, prepariranim fazanom na zidu. Ali nije bilo drugog paba u selu i ponovo su bili na otvorenom polju, bez kuća u vidokrugu, čak i bez putokaza. Gordon i Rozmeri su se uspaničili. U dva će se pabovi pozatvarati, i onda neće moći da nađu hranu, osim možda kesice biskvita u lokalnoj radnji. U tom trenutku ih je obuzela jaka glad. Vukli su se iscrpljeno uz veliko brdo, u nadi da će naći selo sa druge strane. Nije bilo sela, samo se u daljini nazirala zelena rečna okuka, oko koje se, barem se tako činilo, nalazilo poveliko mesto sa sve mostovima preko reke. Nisu ni znali koje je to mesto. To je bila Temza, naravno. – Hvala bogu– reče Gordon – Dole mora da ima dosta pabova. Hajdemo što pre dok se ne zatvore. – Da, hajdemo, umirem od gladi. Ali, kad su prišli gradu, shvatili su da je neverovatno tih. Gordon se pitao da li su ljudi u crkvi ili su na nedeljnom ručku, sve dok nije shvatio da je mesto potpuno napušteno. To je bio Krikham na Temzi, jedan od onih priobalnih gradova koji žive od sezone plovidbe i spavaju ostatak godine. Protezao se niz obalu milju ili duže i činile su ga samo kućice za čamce i bungalovi, svi zatvoreni i prazni. Nije bilo ni traga života. Na kraju su naleteli na debelog, povučenog čoveka crvenog nosa, sa otromboljenim brkovima, koji je sedeo na kamp stolici pored krčaga piva. Pecao je na crviće, dok su na ravnoj zelenoj vodi dva labuda kružila oko njegovog plovka pokušavajući da mu strgnu mamac. – Možete li nam reći gde možemo naći nešto da pojedemo? – reče Gordon. Debeo čovek je izgledao kao neko ko je očekivao ovo pitanje i kao da mu je ono pružalo neku vrstu ličnog zadovoljstva. Odgovorio je, ne gledajući Gordona. – Nećete neći da jedete ništa ovde. Ne ovde, ne, nećete. – Prokletstvo, da li to znači da nema nikakav pab u okolini? Hodamo od Farnhajm komona. Debeli čovek ušmrknu kao refleksno i ne skidajući pogled sa plovka.

– Rek’o bi da možete da probate u Rejvenkroft hotelu, to ti je oko milju niz put, tamo. Mogli bi ti dat’ nešto da je’š, ako, naravno, rade sad. – Ali, DA LI rade sada? – Možda rade, a možda i ne. – reče im debeljko opušteno. – Znate li koliko je sati? – upita Rozmeri. – Jedan i deset. Dva labuda su pratila Gordona i Rozmeri malo uz put niz reku, očigledno očekujući da budu nahranjeni. Nije bilo puno nade da će Rejvenkroft hotel biti otvoren. Celo mesto je odisalo atmosferom mesta gde nema žive duše. Na nekim bungalovima daske su se polomile, bela farba se gulila, a prašnjavi prozori su pokazivali prazninu unutrašnjosti. Čak su i slot mašine, poređane uz obalu, bile ugašene. Izgledalo je kao da ima još jedan most na kraju grada. Gordon gorko opsova. – Koje smo mi jebene budale kad nismo otišli u onaj pab kad smo mogli! – O, dragi, ja umirem od gladi. Zar ne možemo da se jednostavno okrenemo i vratimo? – Nema svrhe ići do pabova u ovo vreme. Moramo da nastavimo. Pretpostavljam da je Rejvenkroft hotel sa druge strane mosta. Ako je ovo glavni put, možda i imamo šanse da ga nađemo, ako ne, propali smo. Vukli su se do mosta. Sad su ih noge već veoma bolele. Ali, pogledaj! Tu je bilo ono što su tražili, tik preko puta mosta, na nekom delu kao privatnog puta, stajao je poveliki, lepi hotel sa travnjacima, koji su išli sve do reke. Očigledno je bilo da je radio. Gordon i Rozmeri kretoše ubrzano do njega i onda zastadoše. – Izgleda skupo – reče Rozmeri. Izgledao je skupo. Bilo je to fino kicoško mesto, celo u pozlati i beloj farbi - jedan od onih hotela gde je važilo pravilo previsokih cena i očajne usluge. Pored prilaza, tačno uz put, stajala je kitnjasta tabla sa natpisom. REJVENKROFT HOTEL OTVOREN I KAO RESTORAN ZA DORUČKE RUČKOVE I VEČERE PLESNA DVORANA I TENISKI TERENI ORGANIZUJEMO SLAVLJA Dva sjajna dvoseda bila su parkirana na prilazu. Gordon je klonuo. Novac u njegovom džepu predstavljao je zanemarujuću svotu, ovo je bila sušta suprotnost jeftinom pabu koji su tražili. Ali, bio je veoma gladan. Rozmeri ga uhvati za ruku. – Izgleda kao lepo mesto. Ja glasam da idemo dalje. – Ali ovo je poslednja šansa da nađemo hranu. Nećemo naći nijedan pab.

– Hrana je uvek grozna na ovakvim mestima. Vražje hladna govedina koja kao da je čuvana od prošle godine. A naplaćuju je kao da je od zlata. – Pa, dobro, poručićemo samo hleb, sir i pivo. To svuda isto košta. – Ali, oni mrze kad im to neko uradi. Ucenjivaće nas da uzmemo ceo ručak. Moramo biti istrajni i reći samo hleb i sir. – U redu, bićemo istrajni, hajdemo. Krenuli su sa namerom da budu istrajni. Ali bio je to skup miris u predvorju - miris parfema, cveća, vode iz Temze i vina. Bio je to karakterističan miris hotela uz reku. Gordonovo srce se sputilo u pete. Znao je tačno kakvo je ovo mesto. Bio je to jedan od onih izolovanih hotela koji postoje uz glavne magistrale, gde su stalne mušterije brokeri koji dovode svoje ljubavnice nedeljom popodne. Na ovakvim mestima ćeš biti uvređen i pokraden kao deo same ponude. Rozmeri se skupila do njega. Bila je veoma nervozna. Videli su vrata na kojima je pisalo ,,salun“ i otvorili su ih, misleći da je tamo bio bar. To nije bio bar, nego velika, ukrašena hladnjikava prostorija sa stolicama tapaciranim somotom i foteljama. Mogao si je pomešatisa običnim skupim ateljeom samo što je imala pepeljare koje su reklamirale Vajt Hors viski. Oko jednog od stolova, ljudi iz automobila koje su videli napolju - dva plava, debeljuškasta muškarca premladoliko obučena, i dve sumnjivo elegantne devojke - sedeli su, pošto su očigledno tek završili sa ručkom. Konobar, naginjući se preko stola, služio im je pića. Gordon i Rozmeri stadoše na vratima. Ljudi za stolom su ih već posmatrali onim zajedljivim pogledom više srednje klase. Gordon i Rozmeri su izgledali umorno i prljavo, i to su znali. Misao da treba da poruče hleb, sir i pivo im je skoro isparila iz glava. Na ovakvom mestu jednostavno ne možeš reći „hleb, sir i pivo“. ,,Ručak“ je bio jedina stvar koju si mogao da kažeš. Nije bilo ništa sem ,,ručka“ ili bežanije. Konobar ih je otvoreno promatrao. Iz prve je shvatio da nemaju para. Takođe je, u svojoj glavi, odlučio da im ne da da pobegnu i da ih mora zaustaviti po svaku cenu. – Izvolite? – rekao je odlučno, podižući poslužavnik sa stola. Sad je trenutak. Reci „hleb, sir i pivo“ i nek se nosi sve. Avaj! Hrabrost ga je izdala. ,,Ručak“ je bilo ono što će reći. Sa kobajagi nehajnim pokretom je gurnuo ruku u džep. Hteo je da oseti novac da bi bio uveren da je i dalje tu. Sedam i po penija, znao je. Konobarevo oko ga je pratilo za trenutak. Gordon je imao užasan osećaj da taj čovek može da vidi kroz odeću i da izbroji novac u džepu. Gospodskim glasom, koliko je mogao, rekao je: – Možemo li ručati nešto, molim? – Ručak, gospodine? Da, naravno, hodite ovamo.

Konobar je bio crnokosi mladić veoma dobrog lica, nežnih crta. Odeća na njemu je bila savršeno sašivena, ali, opet, malo prljava, kao da je nije nikada skidao. Izgledao je kao ruski princ. Verovatno je bio Englez, a folirao je nekada akcenat zato što je to smatrao dobrim za konobara. Poraženi, Rozmeri i Gordon su ga pratili u trpezariju, koja je bila pozadi, pored travnjaka. Izgledala je kao akvarijum. Napravljena je od zelenkastog stakla i bila je toliko vlažna i hladna da si mogao da zamisliš da si ispod vode. Smrad reke se mogao i videti i osetiti. U sredini svakog malog okruglog stola nalazila se činija sa papirnim cvećem kao da su hteli time da kompletiraju efekat akvarijuma. Inače, po zidovima je bila cela botanička bašta zimzelenih biljaka, palmi, aspidistri i tako dalje, koje su ličile na vodene biljke. Leti bi takva prostorija bila verovatno prijatna. Sada, kada je sunce pobeglo iza oblaka, bila je mračna i mizerna. Rozmeri je bila skoro uplašena od konobara, kao i Gordon. Ipak su seli i okrenuli se da vide da konobar ne stoji iza njih. – Ja ću da platim svoj ručak. – šapnula je Gordonu. – Ne, nećeš. – Kakvo odvratno mesto! Hrana mora da im je prljava. Kajem se što smo došli ovde. – Ššš! Konobar se vratio sa ukoričenim menijem. Dodao ga je Gordonu istao iznad njega, sa aurom nervoznog konobara koji zna da nemaš para u džepu. Gordonovo srce je preskakalo. Ako bi prosečna porcija bila makar tri i po penija ili pola funte, propao je. Pokušao je da se smiri i pogledao u meni. Hvala bogu, bio je a la kart. Najjeftinija stvar na meniju bila je hladna teletina i salata za jedan i po peni. Rekao je, više promrmljao: – Uzećemo hladnu teletinu, molim. Konobarove delikatne obrve se podigoše. Uzdahnuo je iznenađeno. – SAMO hladna teletina, gosn? – Da, to će biti dovoljno. – Da li biste želeli još nešto, gospodine? – Naravno, donećete nam hleb i maslac. – Bez supe za predjelo, gosn? – Da, bez supe. – Možda riba, gosn? Samo hladna teletina? – Ja ne želim ribu. Rozmeri? Mislim da ne, ne, ne ribu. – A ni dezert, gosn? SAMO hladna teletina?

Gordon je sa teškoćom kontrolisao svoja osećanja. Imao je utisak da nikada u životu nikoga nije mrzeo koliko je mrzeo ovog konobara. – Reći ćemo vam ako budemo želeli još nešto. – A za piće, gosn? Gordon je hteo pivo, ali sad za to nije imao hrabrosti. Morao je da povrati svoj prestiž sad kada je tražio samo hladnu teletinu. – Donesite mi vinsku kartu – rekao je opušteno. Drugi meni upljuvan muvama, mu je donesen. Sva vina su izgledala izuzetno skupo. Ali opet, na vrhu liste nalazio se neki bezimeni klaret za dva penija po boci. Gordon je ubrzano računao. Mogao je to da priušti. Pokazao je na vino kažiprstom. – Donesite nam bocu ovoga – reče. Konobarove obrve se ponovo podigoše. Ironično je progovorio. – Hoćete CELU bocu, gospodine? Zar ne biste želeli pola boce? – Celu bocu. – reče hladno Gordon. Kratkim odsečnim pokretom konobar klimnu glavom, prodrma levim ramenom i okrete se. Gordon to nije mogao da istrpi. Uhvatio je Rozmerin pogled preko stola. Nekako su morali da konobara vrate na mesto koje mu pripada. U trenutku se konobar vratio noseći flašu jeftinog vina, držeći je za grlić i poluskrivajući je pod kaputom, kao da nosi nešto nečasno i prljavo. Gordon je mislio o načinu osvete. Kako mu je konobar pokazao flašu stavio je ruku na nju, osetio i zadrhtao. – To nije način na koji se služi crno vino – reče mu. Za trenutak konobar ustuknu. – Molim? – reče. – Ledeno je. Vrati se i zagrej malo bocu. – U redu, gosn. Ali to i nije bila neka pobeda. Konobar nije izgledao poražen. Da li je vino bilo vredno zagrevanja? - reče njegova obrva. Odneo je flašu sa blagim prezirom, pokazujući jasno Rozmeri i Gordonu da je loše poručiti flašu najjeftinijeg vina, a zatim praviti frku oko nje. Govedina isalata su bili ledeno hladni i nisu uopšte ličili na normalnu hranu. Imali su ukus kao voda. Rolnice su bile vlažne i bljutave. Kao da je prljava voda Temze ulazila u sve. Ne bi bilo čudo da je vino imalo ukus mulja. Ali imalo je alkohola u sebi i to je bilo sjajno. Bilo je iznenađujuće shvatiti kakav je to bio stimulans, kad jednom uspe da ti prođe kroz grlo i uđe u stomak. Posle čaše i po Gordon se osećao bolje. Konobar je stajao na vratima, ironično strpljiv, sa salvetom preko ruke, pokušavajući da učini Gordonu i Rozmeri ceo boravak

neugodnim. U početku je i uspevao, ali se Gordon okrenuo leđima njemu, ignorisao ga je i na kraju zaboravio da je tu. Polako im se hrabrost vraćala. Počeli su lakše da pričaju i glasnije. – Pazi, – reče Gordon – oni labudovi su nas pratili čak dovde. To su bila dva labuda koja su plovila besciljno gore-dole po tamnozelenoj vodi. U tom trenutku se sunce ponovo probilo kroz oblake i ispunilo mračni akvarijum trpezarije prijatnim zelenkastim svetlom. Gordon i Rozmeri su se odjednom osetili zagrejanim i srećnim. Počeli su da čavrljaju ni o čemu, kao da konobar i nije bio tu, i Gordon uze flašu isipa još dve čaše. Preko čaša su se njihovi pogledi sreli. Gledala ga je u nekoj vrsti pokorne ironije. ,,Ja sam tvoja ljubavnica“, govorile su njene oči, „ koji vic“. Kolena su im se dodirivala ispod malog stola, u jednom trenutku joj je čak i stegnuo koleno svojim. Nešto je skakutalo u njemu; topao talas senzualnosti i nežnosti ga je obuzimao. Setio se! Ona je bila njegova devojka, njegova ljubavnica. Sad mogu da odu negde gde će biti sami i gde će, na nekom skrivenom toplom mestu, moći da ima njeno golo telo. Istina je da je to znao celo jutro, ali mu je nekako sve zvučalo nerealno. Tek mu se sada sve složilo. Bez reči koje bi bile rečene, sa vrstom telesne sigurnosti, znao je da će ona za sat biti u njegovim rukama, gola. Kako su sedeli tu na toplom suncu, kolena koja su se dodirivala, očiju koje su se sretale, osećali su kao da je sve već rešeno. Bila je to ta velika intima između njih. Mogli su sedeti tu satima, samo se gledajući i pričajući o trivijalnim stvarima koje su imale neko značenje za njih i ni za koga drugog. Sedeli su tako preko dvadeset minuta. Gordon je zaboravio na konobara - čak je i zaboravio katastrofu toga što je doveden ovde na ručak koji će ga ogoliti do poslednjeg penija. Ali sad sunce zađe, prostorija posta ponovo siva i tad shvatiše da je vreme da krenu. – Račun. – reče Gordon, poluokrećući se. Konobar napravi poslednji pokušaj da bude agresivan. – Račun, gosn? Da li biste hteli kafu, možda, gosn? – Ne, ne kafu, račun. Konobar je otišao i vratio se sa presavijenom salvetom. Gordon je otvori. Šest i trideset - on je imao tačno sedam i po penija! Naravno, znao je da će račun otprilike toliko izaći, ali ponovo ga je šokirao kad je pogledao. Ustao je, stavio ruku u džep i izvadio sav novac što je imao. Bledi mladi konobar, sa salvetom preko ruke, gledao je na novac. U sebi je znao da je to sve što je Gordon imao. Rozmeri je takođe ustala i došla do njega. Gurnula je Gordonov lakat, to je bio signal da želi da plati svoj deo. Gordon se pravio kao da to ne primećuje. Platio je račun i kako se okrenuo stavio je još jedan šiling na salvetu. Konobar ga je gledao za trenutak, a onda ga je uhvatio i ubacio u džep sakoa sa stavom da time zataškava nešto nezamislivo. Kako su išli kroz predvorje, Gordon se osećao zaprepašćenim

i bespomoćnim. Sav njegov novac otišao je za jedan momenat. To je bila gadna stvar. Samo da nisu morali doći do ovog prokletog mesta. Ceo dan mu je sada bio upropašćen - i to zbog dve porcije hladne teletine i groznog vina. Sad bi hteo da pije čaj, a imao je još samo šest cigareta, a morao je da plati i autobus do Sloua i bog zna šta još. Imao je samo još peni za sve to. Izašli su iz hotela sa osećajem da su izbačeni i vrata se za njima zalupiše. Topla intima momenta je nestala. Sve je izgledalo drugačije sad, kad su bili napolju. Krv im je zahladila na spoljnom vazduhu. Rozmeri je hodala ispred njega, veoma nervozna, ćuteći. Bila je uplašena zbog stvari kojuje želela da uradi. Posmatrao je njene jake kukove kako se pomeraju. To je bilo to njeno telo, koje je tako dugo želeo, ali sad, kad je bio trenutak za to, nije imao volje. Hteo ju je, u stvari, hteo je da ju je imao nekad, ali je sad želeo da je to sve već bilo odrađeno. Bio je to napor koji ga je obeshrabrivao. Bilo mu je čudno da ga događanja u hotelu mogu toliko uznemiriti. Lagano, bezbrižno raspoloženje jutra je nestalo. Vratilo mu se grozno, razarajuće, uobičajeno raspoloženje – briga o novcu. U trenutku je shvatio da ima samo peni u džepu. Da će morati da pozajmi pare od nje da bi se vratili kući. To bi bilo ljigavo i sramno. Samo mu je vino u krvi davalo malo hrabrosti. Toplina vina i grozan osećaj da je bez para borili su se u njemu, a nijedan nije uspeo da uzme prevlast. Hodali su lagano, uskoro su se udaljili od reke i došli na breg. I jedno i drugo su očajnički pokušavali da započnu neki razgovor, ali nisu mogli da se sete ničega. Hodao je pored nje, uzeo je za ruku i grejao joj prste svojim. Kao da im je to prijalo. Srce mu je bolno kucalo, a u stomaku je kuvalo. Pitao se da li se i ona tako oseća. – Ovde nema žive duše. – reče ona na kraju. – Nedelja je popodne, sad svispavaju pod aspidistrom, posle telećeg pečenja i jorkširca. Ponovo je zavladala tišina. Hodali su pedesetak metara ili tako nešto. Sa teškoćom da kontroliše glas, nekako je rekao: – Baš je toplo. Mogli smo sesti negde kad bismo našli mesto. – Da, mogli smo. Tad su već stigli do malog čestara sa leve strane staze. Izgledalo je mrtvo i prazno, oko njih nije bilo ničeg sem golog drveća. Ali, na uglu čestara sa donje strane nalazio se veliki zapleteni grm trnjine ili ribizli. Obrgrlio ju je bez reči i krenuo je u tom pravcu. U žbunju je bila rupa sa bodljikavom žicom, razvučenom preko nje. Podigao je žicu da se ona provuče, a onda je krenuo za njom. Srce mu je ponovo jako kucalo. Kako je bila okretna i snažna. Ali, kako je krenuo da se penje za njom, peni u džepu mu je zveckao, opominjući ga. Kad su stigli do žbunja, pronašli su prirodno udubljenje. Sa tri strane je bio pokrivač od mrtvog trnja, bezopasnog, a sa četvrte strane se pružao pogled na gola uzorana polja. Na dnu brda stajala je mala koliba, nalik na dečiju igračku, bez dima