kako uzdiše i muči se uz stepenice, kao da nosi neki veliki teret. Nežno je pokucala na vrata kolenom ili barem mestom gde je trebalo da bude koleno, i ušla je. – Eve ti. – prošištala je kako je ušla. – Znam da će ti se ovo svideti. Volem da se svi moji stanari osećaju lepo. Daj da ti stavim to ovdi na sto. Eve. Sad će soba da ti malo više liči na kuću, zar ne? Bila je to aspidistra. Prošli su ga trnci kad ju je video. Čak i ovde, u poslednjem utočištu. Kako me nađe, smrtni neprijatelju? Bila je to jeftina vrsta, i očigledno je venula. Na ovom mestu mogao je biti srećan samo ako bi ga ljudi ostavili na miru. To je bilo mesto gde je MOGAO da bude srećan, na kurvanjski način. Da provodiš dane u beskorisnom poslu, poslu koji bi mogao da radi i ako bi bio u komi; da dođe kući i da upali vatru ako bi imao uglja (u bakalnici je kupovao male džakove po pola penija) i da zagreje malo svoj tavan. Da onda jede obrok sačinjen od slanine, hleba, maslaca i čaja, koji bi skuvao na rešou; da onda legne u bedni krevet i da čita neki triler ili da rešava ukrštene reči do kasnih sati; to je bio život koji je želeo. Sve navike je sveo na minimum. Nije se brijao više od tri puta nedeljno, i prao je samo delove tela koji su se videli. Dobro javno kupatilo se nalazilo u blizini, ali retko je tamo išao, najviše jednom mesečno. Nikada nije lepo raspremao krevet, samo bi nagurao čaršave i nikada nije prao nekoliko pari čarapa, sve dok ih ne bi po tri puta nosio. Sloj prašine je ležao preko svega. U uglu je uvek bio masni tiganj i nekoliko tanjira sa ostacima prženih jaja. Jednu noć su bube izašle iz jedne od rupa i šetkale se po plafonu, dve po dve. Ležao je na krevetu, sa rukama iza glave i gledao ih zainteresovano. Bez žaljenja, skoro namerno, polako se raspadao. U osnovi njegovih osećanja bio je taj nezaiteresovani stav prema svetu. Život ga je pobedio; ali i dalje se možeš boriti protiv njega okretanjem glave. Bolje da potoneš nego da se uzdigneš. Dole, u kraljevstvo duhova, u svet senki, gde sram, trud i pristojnost ne postoje! Da potone! Kako je to lako uraditi, jer nema prave konkurencije! Ali čudna je stvar da je ponekad teže potonuti nego se podići. Uvek postoji nešto što povuče čoveka gore. Na kraju krajeva, on nikada nije sasvim sam; uvek su tu prijatelji, ljubavnici, rođaci. Svi ljudi koje je Gordon znao su mu pisali, žalili ga i zvocali mu. Tetka Anđela mu je pisala, stric Volter, Rozmeri je iznova i iznova pisala, Ravelston, Julija. Čak mu je i Fleksmen poslao kratko pismo u kome mu je poželeo sreću. Fleksmenu je žena oprostila sve i on se vratio u Pekam, u carstvo aspidistri. Gordon je ovih dana mrzeo pisma. To mu je bio poslednji kontakt sa svetom od koga je hteo da pobegne. Čak se i Ravelston okrenuo protiv njega. To se desilo pošto je prvi put došao da vidi Gordonovo novo prebivalište. Do tog trenutka nije ni shvatao u kakvom kraju Gordon živi. Kako je taksi stigao na ugao Vaterlo puta, horda prljavih siromašnih dečaka se sjatila sa svih strana trčkarajući oko vrata kao ribe oko mamca. Troje njih je navalilo da mu otvori vrata. Njihova servilna, prljava lica,
željna nade su mu se smučila. Bacio im je nekoliko penija i poleteo prema dvorištu, pokušavajući da ih ne gleda. Uske stepenice su bile zatrpane gomilama psećeg izmeta, što je bilo čudno jer nigde unaokolo nije bilo ni jednog psa. U suterenu gospođa Mekin je kuvala bakalar i to se osećalo uz cele stepenice. Na tavanu je Ravelston seo na razvaljenu stolicu, a plafon mu je bio tik iznad glave. Vatra se ugasila i jedino svetlo u sobi bile su četiri sveće koje su tinjale u konzervi pored aspidistre. Gordon je ležao na neurednom krevetu, potpuno obučen, ali bez cipela. Jedva da se okrenuo kad je Ravelston ušao. Samo je ležao, piljeći u plafon, ponekad se smejući blago, kao da je upravo razmenio neki interni vic sa plafonom. Soba je već imala onaj težak zadah soba u kojima se živelo, ali koje se nikada nisu čistile. Nekoliko prljavih šolja je stajalo u uglu. – Da li bi hteo čaj? – reče mu Gordon ne mrdajući se. – Ne, hvala, ne. – reče Ravelston hitro. Video je prljave šolje u uglu i zajedničku sudoperu u prizemlju. Gordon je veoma dobro znao što Ravelston neće čaj. Cela atmosfera ovog mesta ga je šokirala. Ta grozna mešavina mirisa bakalara i pomija u hodniku! Pogledao je Gordona kako leži na prljavom krevetu. Prokletstvo, Gordon je bio gospodin! Nekada je takve misli odbacivao; ali u ovoj atmosferi izbeći sažaljenje je bilo nemoguće. Svi instinkti klase za koje je mislio da ne postoje su se pobunili. Bilo je nemoguće zamisliti da bi bilo ko, ko ima i malo pameti, živeo ovde. Hteo je da kaže Gordonu da beži odatle, da se sredi, da zaradi neki novac, da živi kao gospodin. Ali, naravno, to nije rekao. Ne možeš reći takve stvari. Gordon je bio svestan šta se dešava u Ravelstonovoj glavi. To ga je, u stvari, i zabavljalo. Nije osećao nikakvu zahvalnost prema Ravelstonu zato što je on došao da ga vidi; sa druge strane nije se sramio svog okruženja kao što je to nekada činio. Bila je to blaga, zanimljiva zloba u načinu na koji mu se obratio. – Misliš da sam totalna budala. – rekao je gledajući i dalje u plafon. – Ne mislim, zašto bih? – Da, misliš. Misliš da sam budala što živim na ovom prljavom mestu umesto da nađem normalan posao. Misliš da bi trebalo da se vratim u Nju Albion. – Ne, prokletstvo! Nikada tako nešto nisam pomislio. Vidim tvoj cilj. Rekao sam ti to već. Misliš da si potpuno u pravu sa svojim principima. – A opet misliš da su moji principi ispravni sve dok ne dođu do prakse. – Ne, ali uvek postoji pitanje, kada to sve prelazi u praksu. – Veoma je jednostavno. Proglasio sam rat novcu. Ovo je mesto gde me je to dovelo. Ravelston počeša nos i onda se nervozno pomeri u stolici.
– Greška koju činiš je stav da jedinka može da živi u korumpiranom sistemu, a da sama ne postane korumpirana. Na kraju krajeva, šta dobijaš time što se odričeš novca? Ponašaš se kao da veruješ da jedan čovek može da postoji van ekonomskog sistema. Ali, jedan čovek ne može. Jedinka ne menja sistem, ne menja ništa. Jedinka ne može da sredi sistem koji je pun tajni ako me razumeš. Gordon mahnu nogom prema bubi na plafonu. – Naravno, ovo i JESTE neki tajnoviti sistem, zar ne? – Nisam na to mislio. – reče Ravelston bolno. – Hajde da se suočimo sa činjenicama. Ti misliš da bi ja trebalo da potražim DOBAR posao, zar ne? – To zavisi od posla. Mislim da si u pravu što ne želiš da se prodaš toj reklamnoj agenciji. Ali, nekako je šteta da ostaneš da radiš taj grozan posao u ovom trenutku. Na kraju krajeva ti JESI talentovan. Moraš nekako da koristiš to. – Tu su moje pesme. – reče Gordon, smejući se samom sebi. Raveston je izgledao zbunjen. Ova ga je rečenica ućutkala. Naravno BILE su tu Gordonove pesme. Bila je poema „Londonska zadovoljstva“, na primer. Ravelston je znao i Gordon je znao, i jedan i drugi zna da onaj drugi zna, da „Londonska zadovoljstva“ nikada neće biti završena. Nikad više, verovatno, Gordon neće napisati nijedan stih; barem ne dok bude bio na ovom zlokobnom mestu, sa ovim bespredmetnim poslom i poraznim raspoloženjem. Sa tim je završio. Ali, to još nije moglo biti rečeno. Još je postojalo pretvaranje da je Gordon pesnik koji se trudi - stereotipni pesnik siromah. Uskoro je Ravelston krenuo. Ovo smrdljivo mesto ga je gušilo i bilo je veoma očigledno da ga Gordon nije hteo u svom društvu. Brzo je krenuo do vrata, navukao rukavice, i onda se vratio, skinuo levu rukavicu i lupnuo je o nogu. – Vidiš, Gordone, nemoj mi zameriti što ću ovo da kažem - ali ovo je prljavo mesto. Ova kuća, ova ulica, sve. – Znam. Svinjac je. Odgovara mi. – Ali, je l’ MORAŠ da živiš na ovakvom mestu? – Moj dragi prijatelju, znaš kolika mi je plata. Tridesetak kinti nedeljno. – Da, znam! Ali mora da IMA i boljih mesta od ovog. Koliko plaćaš kiriju? – Osam kinti. – Osam? Možeš da nađeš pristojnu nenameštenu sobu za te pare. Nešto malo bolje od ovoga u krajnjem slučaju. Pazi, što ne bi našao nenameštenu sobu, a ja bih ti pozajmio deset funti da kupiš nameštaj? – „Pozajmio” deset funti? Posle svega, ti mi još „pozajmljuješ”? DAJ mi deset funti, ako na to misliš.
Ravelston je piljio u zid. Prokletstvo, šta bi sad mogao da kaže! Rekao je opušteno: – U redu, ako tako kažeš. DAĆU ti deset funti. – Ali, izgleda kao da to ne želiš. – Ma ostavi se toga! Hoću da nađeš pristojno mesto za život. – Ali, ne želim pristojno mesto. Želim nepristojno mesto. Kao što je ovo, na primer. – Ali, zašto? Zašto? – Odgovara mom stanju. – reče Gordon i okrete se prema zidu. Posle nekoliko dana mu je Ravelston napisao dugačko pismo nesigurnog stila. Ponovio je većinu njihovog razgovora. Glavni utisak je da je Ravelston shvatio Gordonov cilj, da je bilo dosta istine u tome što je Gordon rekao, da je Gordon principijelno veoma u pravu, ali...! Bilo je to očigledno i neizbežno ,,ali”. Gordon mu nije odgovorio. Prošlo je nekoliko meseci pre nego što je ponovo video Ravelstona. Ravelston je na mnoge načine pokušavao da stupi u kontakt sa njim. Bila je to zanimljiva činjenica - možda i sramna činjenica iz ugla jednog socijaliste - da ga je briga za Gordona (koji je imao mozga i bio iz dobre porodice), koji propada na tom odvratnom poslu i groznom mestu, pogađala više od nezaposlenih u Midlsborou. Nekoliko puta, u nadi da će to razvedriti Gordona, pisao mu je, tražeći od njega da napiše nešto za Antihrista. Gordon mu nikada nije odgovorio. Prijateljstvo se, izgleda, završilo. Zlo vreme kada je živeo kod Ravelstona je, izgleda, sve pokvarilo. Milostinja ubija prijateljstvo. A tu su onda bile i Julija i Rozmeri. One su se razlikovale od Ravelstona u tome da se nisu stidele da iznesu svoja mišljenja. Nisu eufemistički rekle da je Gordon bio ,,u principu u pravu”; znale su da odbijanje „dobrog” posla nikada ne može biti dobro. Iznova i iznova su ga nagovarale da se vrati u Nju Albion. Najgori deo je što su se udružile u tome. Pre svega ovoga se nikada nisu upoznale, ali sada je nekako Rozmeri došla do Julije. Obrazovale su žensku ligu protiv njega. Sastajale su se irazgovarale o njegovom „ludačkom” ponašanju. Jedina zajednička stvar im je bila ta ženska mržnja prema njegovom „ludačkom” ponašanju. Naizmenično su ga, jedna pa druga, ili pismima ili lično, polako nervirale. Bilo je to neizdrživo. Hvala bogu te nijedna nije videla njegovu sobu. Rozmeri bi nekako to i izdržala, ali sam pogled na prljavi tavan bi bio previše za Juliju. Dolazile su da ga vide u biblioteci, Rozmeri mnogo puta, Julija samo jednom, kada je bila na pauzi. I to je bilo previše. Užasnulo ih je kada su videle koliko je grozno mesto bila ta biblioteka. Posao kod Mek Kenija, koliko god loše bio plaćen, nije bio posao od koga bi se čovek mogao stideti. Omogućavao je Gordonu da bude u kontaktu sa načitanim ljudima; pošto je i sam bio „pisac”, moguće da ga je to moglo i „odvesti negde”. Ali ovde, u ulici koja je bila na granici da bude favela,
izdajući petparačko đubre – kakve su bile njegove šanse? To je bio potpuno promašen posao, besmislen posao. Večeri i večeri, hodajući niz sablasne maglovite ulice posle radnog vremena, Gordon i Rozmeri su se svađali oko toga. Ona je neprestano vršila pritisak na njega. ZAŠTO neće da se vrati u Nju Albion? ŠTA JE toliko loše u vraćanju u Nju Albion? Uvek joj je odgovarao da ga Nju Albion neće ponovo primiti. Na kraju krajeva, nije se ni prijavio za posao i nije ni znao da li će ga primiti ili ne; više je voleo da bude nesiguran. Bilo je kod njega nešto što ju je plašilo i odbijalo. Izgledalo je kao da se odjednom promenio na gore. Shvatila je, iako joj to nije rekao, tu njegovu želju da pobegne od sveg napora i sve pristojnosti, da potone na samo dno. Nije se više odricao novca, već i samog života. Nisu se više raspravljali kao u vreme pre gubitka posla. U tim danima, ona nije toliko obraćala pažnju na njegove teorije. Njegove tirade protiv novčanog morala su bile vrsta zabave. A i jedva da su bile bitne kada je vreme prolazilo, a Gordonove šanse za pristojan život su se polako gubile. Još je o sebi mislila kao o mladoj devojci sa neograničenom budućnošću. Gledala je kako odbacuje dve godine svog života - dve godine NJENOG života, što je još gore; i zbog toga je osećala obavezu da se pobuni. Ali, sada se već plašila. Brza kola vremena su je prestizala. Kada je Gordon izgubio posao odjednom je shvatila, to potresno otkriće, da nije više mlada. Gordonov trideseti rođendan je prošao; njen nije bio tako daleko. I, šta ih očekuje? Gordon je polako tonuo u sivu, mrtvu propast. Izgledalo je da ŽELI da propadne. Koja je bila šansa da će se ikada venčati? Gordon je znao da je ona u pravu. Situacija je bila nemoguća. Takođe je i misao, iako još neizgovorena, brzo rasla u njima. To je bila misao o rastanku zauvek. Jedno veče su se našli kod železničkog nadvožnjaka. Bila je to grozna januarska noć; nije bilo magle za promenu, samo ledeni vetar koji je zviždao ulicama i bacao ti papire u lice. Čekao ju je, bio je mala pogrbljena figura, otrcana skoro do nivoa prosjaka, kose koju je vetar nosio. Bila je tačna kao i uvek. Dotrčala je do njega, podigla mu lice i poljubila ga u obraz. – Gordone, dragi, leden si! Zašto nisi obukao kaput? – Založio sam ga. Mislio sam da znaš. – O, dragi, da, sećam se. Pogledala ga je i mala bora se pojavila na njenom licu. Izgledao je tako unezvereno, tako utučeno, i na tom slabom svetlu ulične lampe lice mu je bilo kao ispunjeno senkama. Uzela ga je pod ruku i povela ga ka svetlosti. – Hajdemo da se šetamo, isuviše je hladno da bismo stajali. Imam nešto ozbiljno da ti kažem. – Šta? – Očekujem da ćeš biti ljut na mene.
– Šta je u pitanju? – Ovo popodne sam išla da se vidim sa gospodinom Erskinom. Zamolila sam ga da popričam sa njim par minuta. Znao je šta sledi. Pokušao je da se oslobodi njene ruke, ali ga je ona čvrsto držala. – I? – rekao je bezvoljno. – Pričali smo o tebi. Zamolila sam ga da te primi nazad. Naravno, rekao je da je situacija loša i da ne može da priušti da primi nove ljude i tako dalje. Ali podsetila sam ga šta ti je obećao i on je rekao da je oduvek mislio da si talentovan. I na kraju je rekao da je veoma voljan da te primi na posao ako se vratiš. Vidiš, BILA SAM u pravu. PRIMIĆE te na posao. Nije joj odgovorio. Stegla mu je ruku. – Šta SAD misliš o svemu tome? – pitala ga je. U sebi je bio besan i uzbuđen. Ovo je bilo ono čega se plašio. Znao je da će mu to uraditi, pre ili kasnije. To je sve činilo jasnijim i njegovu odluku je oslobađalo krivice. Odmakao se, sa rukama i dalje u džepovima, puštajući je da se drži za njega, ali je nije gledao. – Ljut si na mene? – pitala je. – Ne, nisam. Ali ne shvatam zašto mi to radiš iza leđa. To ju je povredilo. Dosta joj je trebalo truda da uspe da izdejstvuje to obećanje od gospodina Erskina. Bila joj je potrebna sva hrabrost koju je imala da uspe da priđe sa tim stavom glavnom menadžeru. Bila je u samrtnom strahu da će je posle ovoga otpustiti. Ali ništa od toga nije htela da kaže Gordonu. – Ne mislim da si u pravu za to IZA MOJIH LEĐA. Na kraju krajeva, ja sam samo pokušavala da ti pomognem. – Koja je pomoć ponuditi mi posao koji ne bih radio nikada? – Misliš da ne nameravaš ni sada da se vratiš? – Nikada. – Zašto? – MORAMO li sve iz početka? – rekao je, već iznerviran. Stegla mu je ruku iz sve snage i privukla ga do sebe, terajući ga da je gleda u oči. U tome se osećala neka vrsta njenog očaja. Pokušala je sve što je mogla i nije uspela u tome. Kao da je osećala da je odlazio, da je polako nestajao poput duha. – Slomićeš mi srce ako ovako nastaviš – rekla je. – Voleo bih da se ne brineš za mene. Sve bi bilo mnogo jednostavnije da se ne brineš.
– Ali zašto želiš da odbaciš život? – Rekao sam ti da ne mogu da odustanem. Ne mogu da se odreknem svojih principa. – Znaš li šta će to da znači? Sa zebnjom u srcu, a i sa osećajem rezignacije, čak i olakšanja, rekao joj je. – Misliš da ćemo morati da se rastanemo - da se nikada više ne vidimo? Hodali su i stigli do Vestministerskog mosta. Vetar ih je dočekao vriskom, terajući na njih oblak prašine tako da su morali da pognu glave. Ponovo su stali. Njeno malo lice je bilo puno linija, a hladni vetar i ulično svetlo to nisu mogli da sakriju. – Hoćeš da me se oslobodiš. – rekao joj je. – Ne, ne, to je ono što neću. – Ali misliš da bi trebalo da se rastanemo. – Kako možemo nastaviti ovako? – rekla je razočarano. – Priznajem da je teško. – Ali tako je grozno, tako beznadežno! Gde bi nas sve ovo odvelo? – Dakle, ti mene više ne voliš? – rekao je. – Volim te! Znaš da te volim. – Na neki način, verovatno. Ali ne dovoljno da me nastaviš voleti i ako nemam novca da te izdržavam. Imala bi me za muža, ali ne i za ljubavnika. I dalje se sve vrti oko para, zar ne? – Ne, to nije NOVAC, Gordone! Nije TO u pitanju! – Da, samo je to u pitanju. Novac se isprečio ispred nas od početka. Pare, pare i samo pare. Scena se nastavljala, ali ne još dugo. Oboje su drhtali od zime. Ni jedna emocija na svetu nije toliko jaka ako stojiš smrznut na ulici, a uz to i duva ledeni vetar. Kada su se konačno rastali, nije bilo nekog značajnijeg pozdrava. Samo je rekla: „moram kući“, poljubila ga i otrčala prema stanici tramvaja. Sa olakšanjem ju je gledao kako odlazi. Nije mogao da prestane da razmišlja o tome da li ju je ikada voleo. Samo je želeo da ode - da pobegne od vetrovitih ulica, da pobegne od ovakvih scena i emocionalnih zahteva, da se vrati u svoju ledenu samoću na tavanu. Ako je i bilo suza u njegovim očima, to je bilo samo zbog vetra. Sa Julijom je bilo gore. Zamolila ga je da se nađu jedno veče. To je bilo pošto je čula od Rozmeri za ponudu od gospodina Erskina. Grozna stvar oko Julije je bila da nije razumela ništa, ama baš ništa oko njegovih motiva. Sve što je razumela je da mu je ponuđen „dobar” posao i da ga je odbio. Skoro da ga je molila na kolenima da ne odbaci ovu priliku. Kada joj je rekao da je njegova odluka
konačna, ona je zaplakala, gorko zaplakala. To je bilo grozno. Jadna guskolika devojka, sa sedim vlasima, koja jeca bez srama i dostojanstva u svojoj maloj kao sređenoj samačkoj sobi! To je bila smrt svih njenih nada. Gledala je kako joj porodica propada sve više, bez para i dece, u sivu kaljugu. Gordon je jedini imao u sebi talenat da uspe; i on je, zbog svog nekog ludog ubeđenja, to odbijao. Znao je o čemu ona razmišlja; morao je da u sebe usadi tu dozu brutalnosti da bi ostao čvrst. Samo zbog Julije i Rozmeri se brinuo. Ravelston nije bio bitan, Ravelston ga je razumeo. Tetka Anđela i stric Volter su mu bili lagana briga jer su mu dosađivali samo ponekim pismom. Njih je otpisao. U očaju ga je Julija pitala šta misli da RADI sad, kada je prokockao i poslednju šansu za nekim uspehom u životu. Odgovorio joj je jedostavno „moje pesme”. To je isto rekao i Rozmeri i Ravelstonu. Ravelstona je odgovor zadovoljio. Rozmeri nije više verovala u njegove pesme, ali to nije htela da kaže. Što se tiče Julije, njegove pesme joj, ionako nikada nisu značile. ,,Ne vidim poentu u pisanju ako se iz toga ne može zaraditi neki novac”, uvek mu je govorila. A ni on sam više nije verovao u svoje pesme. Ali, i dalje se trudio da „piše”, ako ništa, s vremena na vreme. Čim se preselio na novo mesto, bacio se na sređivanje delova „Londonskih zadovoljstava“ - skoro je imao četiri stotine stihova, otkrio je. Čak i sam posao sređivanja mu je bio strašno dosadan. Ipak, i dalje je, s vremena na vreme radio na tome; brišući rečenicu ovde, dodajući drugu onde, ne praveći, i ne očekujući da napravi neki pomak. Na kraju su stranice bile kao i pre, ižvrljane, grozni lavirint reči. Imao je običaj da deo tog lavirinta nosi sa sobom. Osećaj da mu je to u džepu malo ga je smirivao; na kraju krajeva i to je bila neka vrsta uspeha, ako ne za ostale, onda barem za njega. Tu je bio projekat na kome je radio dve godine - nekih hiljadu sati rada, kako je on zaključivao. Više nije imao osećaj da je to poema. Ceo koncept poezije bio mu je potpuno besmislen. Samo je razmišljao da, ako ikada završi „Londonska zadovoljstva“, to može biti neki tračak nade, stvar stvorena IZVAN novčanog sveta. Ali je znao, jasnije nego pre, da to neće nikada završiti. Kako je bilo moguće da mu je u životu koji je sada vodio ostao i jedan impuls kreativnosti? Kako je vreme prolazilo, i sama želja da završi „Londonska zadovoljstva“ je bledela. I dalje je nosio rukopis sa sobom u džepu; ali to je bio samo gest, samo simbol njegovog privatnog rata. Završio je zauvek sa tim jalovim snom da postane „pisac”. Na kraju krajeva, zar i to nije neka vrsta ambicije? On je želeo da pobegne od toga, da bude IZNAD svega toga. Dole, dole! U kraljevstvo duhova, dalje od domašaja nade, daleko od domašaja straha! Pod zemlju, pod zemlju! Tamo je želeo da bude. Opet, na neki način, to nije bilo toliko lako. Jedne večeri oko devet sati ležao je na krevetu, porkiven po nogama pocepanim ćebetom i rukama iza glave da bi hi grejao. Vatra je bila ugašena. Prašina je bila u debelom sloju po svemu. Aspidistra je uvela pre nekoliko nedelja i stajala je osušena u saksiji. Pomerio je
stopalo izvan ćebeta i pogledao ga. Čarapa je bila puna rupa - bilo je više rupa nego čarape. Tako je on ležao, Gordon Komstok, u svom bednom krevetu na tavanu, sa prstima koji su virili iz čarapa, sa funtom i po u džepu i sa tri decenije ničega iza sebe, ničega što je postigao! Sigurno je SADA osećao da je propustio šanse. Sigurno je da, koliko god se ko trudio, iz ove rupe ga nije mogao izvući. Hteo je da padne na dno, pa to je bilo to, zar ne? Opet, znao je da to nije to. U drugom svetu, u svetu para i uspeha, sve je to strašno blizu. Ne bežiš od toga samo time što ideš u siromaštvo i mizeriju. Bio je uplašen jednako koliko i besan, kada je čuo od Rozmeri za Erskinovu ponudu. Opasnost mu je bila blizu. Pismo, poruka telefonom, i iz tog momenta može da odmah zakorači u svet novca - nazad na četiri funte nedeljno, nazad na trud i pristojnost i ropstvo. Otići đavolu nije baš tako lako kako izgleda. Nekada te spasenje juri, nalik na psa goniča sa nebesa. Neko vreme je ležao u tom skoro otupljenom stanju, gledajući u plafon. Sama besmisao toga što je ležao tu, prljav i smrznut, malo ga je smirivala. Ali onda je skočio, čuvši blago kucanje na vratima. Nije odgovorio. Bila je to gospođa Mekin, mislio je, iako to nije zvučalo kao njeno kucanje. – Napred – rekao je. Vrata su se otvorila. Bila je to Rozmeri. Ušla je polako, a onda zastala zbog smrada prašine, pomija i ostalog što je ispunjavalo sobu. Čak i u polumraku je dobro mogla da vidi koliko je soba prljava - ostaci hrane i papiri na stolu, peć puna pepela, prljavo posuđe u uglu, uvela aspidistra. Kako je polako prilazila krevetu, skinula je šešir i sela na stolicu. – KAKVO mesto za život! – rekla je. – Dakle, vratila si se? – odgovorio je. – Da. Okrenuo se od nje, pokrivajući rukom lice. – Došla si da mi još malo pridikuješ, pretpostavljam? – Ne. – Nego? – Zato što... Klekla je pored kreveta. Sklonila mu je ruku, približila mu je lice da bi je poljubio, i onda se odmakla, iznenađena, i krenula da mu skloni pramenove kose sa čela. – O, Gordone! – Šta? – Imaš sede u kosi!
– Imam li? Gde? – Ovde iznad čela. Lep mali pramičak. Mora da se to odjednom desilo. – Moje zlatne lokne se u srebrne pretvoriše. – reče nezainteresovano. – Dakle, oboje sedimo – reče ona. Nagnu se nad njega da mu pokaže par belih pramenova. Onda se ugurala u krevet pored njega, zavukla ruku ispod njega, privukla ga je ka sebi i počela da ga ljubi. Pustio ju je da to radi. Nije želeo da se ovo desi - to je bila poslednja stvar koju je želeo. Ali nekako se ona uglavila do njega, bili su telo do tela. Njeno telo kao da se topilo. Po izrazu lica znao je šta ju je dovelo ovde. Na kraju krajeva, bila je devica. Nije znala šta radi. Bila je to velikodušnost, velikodušnost ju je dovela ovde. Njegovo paćeništvo ju je vratilo. Samo to što je bio švorc i propast ju je navelo da se trudi za njega, čak i kada to nije imalo smisla. – Morala sam da se vratim. – rekla je. – Zašto? – Nisam mogla da prestanem da mislim da si ovde sam. Izgledalo mi je tako odvratno, da te tek tako ostavim. – Nisi me baš ostavila. Bolje je da se nisi vraćala. Znaš da se nikada ne možemo venčati. – Ne interesuje me. To nije način da se ponašaš prema nekome koga voliš. Ne brinem da li ćeš me oženiti ili ne. Volim te. – To nije toliko mudro. – reče on. – Nije me briga. Žalim što to ranije nisam uradila. – Možda je bolje ako ne uradiš ni sad. – Da. – Ne. – Da. Na kraju krajeva, bila mu je teret. Dugo vremena ju je želeo, ali nije mogao da prestane da razmišlja o posledicama. Na kraju se i to desilo, bez mnogo zadovoljstva na gospođa Mekinovom razvaljenom krevetu. Rozmeri je ustala i poređala odeću. Soba, iako mala, bila je zverski hladna. Oboje su drhtali pomalo. Navukla je ćebe na Gordona. Ležao je, ne opirući se, leđima okrenut prema njoj, i lica sakrivenog iza ruke. Klekla je pored kreveta, uzela mu ruku i naslonila je sebi na obraz. Jedva da ju je primetio. Onda je zatvorila vrata tiho i odšunjala se niz gole smrdljive stepenice. Osećala se izdanom, razočaranom i smrznutom.
Jedanaesto poglavlje Proleće, proleće između marta i aprila Kada lišće počne da raste, Ptičica uživa na svoj način Pevajući sebi znanu pesmu Kad zveri se probude u proleće iz svog zimskog sna U proleće, u jedino lepo vreme, Kada ptice svoju pesmu pevaju Hej dinga, dongo, kukurikuku, cvr, cvr I tako dalje i tako bliže. Pogledaj bilo kog pesnika od bronzanog doba do 1805. Koliko je sve to apsurdno, čak i sad, u vreme centralnog grejanja i konzerviranih breskvi, hiljade takozvanih pesnika i dalje pišu na isti način! Koju razliku donosi proleće ili zima ili bilo koje godišnje doba civilizovanoj osobi danas? U gradu kao što je London najupečatljiviji znak promene godišnjih doba, pored promene temperature je u stvarima koje vidiš po trotoarima. U kasnu zimu to su većinom liske kupusa. U julu su tu koštice višanja, u novembru ostaci vatrometa. Oko Božića se sloj kora pomorandže povećava. Sasvim je druga stvar bila tokom srednjeg veka. Bilo je neke svrhe u pisanju pesama o proleću kada je proleće značilo sveže meso i zeleno povrće posle meseci smrzavanja u nekoj kolibici bez prozora, hraneći se usoljenom ribom i bajatim hlebom. Ako je proleće i počelo, Gordon ga nije primetio. Mart u Lambetu te ne podseća na Persefonu. Dani postaju duži, vetar nosi prašinu svuda i ponekad se na komadićima sivog neba pojavi neka plava tufna. Moguće da i na drveću ima mladih izdanaka ako uspeš da ih primetiš. Aspidistra, kako se ispostavilo, nije uvela; uvelo lišće je otpalo, ali su se javile zelene mladice oko korena. Gordon je radio već tri meseca u biblioteci. Glupa robovska rutina ga nije pogađala. Biblioteka se povećala na hiljadu ,,odabranih“ naslova i donosila je gospodinu Čizmenu funtu čistog profita nedeljno, tako da je Čizmen bio veoma zadovoljan. Ali i dalje je gajio nepoverenje prema Gordonu. Gordon mu je doveden, barem mu je tako rečeno, kao pijanac. Očekivao je da će se Gordon napiti i propustiti barem jedan dan na poslu, i time mu dati opravdanje da mu zakine na plati; ali Gordon se nije napijao. Čudno je bilo da sve to vreme nije ni imao želju da pije. Nije mu se tražilo pivo ni kada je imao novca da ga priušti. Čaj mu je izgledao kao bolji otrov. Sve njegove želje i nezadovoljstva su nestajala. Bolje se osećao sa trideset šilinga nedeljno nego što je pre bio sa dve funte. Trideset šilinga je pokrivalo, bez mnogo rastezanja, stanarinu, cigarete, račun za pranje koji je bio oko šiling nedeljno, malo uglja, i obroke, koji su se skoro uvek sastojali od slanine, maslaca, hleba i čaja, i koštali su ga dva šilinga, sa sve gasom. Nekada bi mu čak
i pretekla neka para sa kojom je išao u jeftin i loš bioskop pored Vestministerskog mosta. I dalje je nosio zgužvani rukopis „Londonskih zadovoljstava“ u džepu, ali više iz moranja nego iz navike; prestao je čak i da se pretvara da radi. Svako veče je provodio na isti način. Skriven na ledenom tavanu, pored vatre, ako bi mu ostalo nešto uglja, ako ne u krevetu, sa čajnikom i cigaretama, čitajući i samo čitajući. Ništa nije ovih dana čitao sem petparačkih novina. Tit Bits, Odgovori, Pegs novine, Gem, Magnet, Kućni saveti, Novine za devojke - sve je to bilo jedno te isto. Imao je običaj da pokupi gomilu njih iz radnje. Gospodin Čizmen je imao veliku prašnjavu gomilu tih novina, ostatak ujakovih dana i koristio ih je da u njih zamotava knjige. Neke od njih su bile i dvadeset godina stare. Nije video Rozmeri nedeljama. Pisala mu je nekoliko puta i onda, iz nekog razloga, to prestala da čini. Ravelston mu je pisao jednom, zamolivši ga da napiše tekst o petparačkim bibliotekama za Antihrista. Julija mu je poslala jedno pismo sa porodičnim vestima. Tetka Anđela je imala prehlade celu zimu, a stric Volter se žalio na probleme sa bešikom. Gordon im nije odgovarao na pisma. Najradije bi zaboravio da oni i postoje da je mogao. Njihova pažnja mu je bila samo teret. Ne bi bio slobodan, slobodan da propadne na dno, dok ne bi presekao sve veze sa njima, čak i sa Rozmeri. Jedno popodne je birao knjigu za glavatu devojku iz fabrike, kada je krajičkom oka primetio da je neko ušao u biblioteku i stao oklevajući na vrata. – Kakvu bi knjigu želela? – pitao je devojku iz fabrike. – Neku LJUbavnu, molim. Gordon izabra jednu LJUbavnu. Kako se okrenuo, srce mu je zaigralo. Osoba kojaje ulazila bila je Rozmeri. Nije napravila ni jedan pokret već je stajala, bleda, zabrinutog pogleda, sa nečim zloslutnim u očima. Seo je da zabeleži knjigu koju je devojka uzela, ali su mu se ruke toliko tresle da je to jedva mogao da uradi. Pečat je udario na pogrešno mesto. Devojka je izašla, vrteći stranice knjige. Rozmeri je gledala Gordona u lice. Prošlo je mnogo vremena od kada ga je videla po danu, i pogodila ju je promena koju je videla. Bio je otrcan do krajnje granice, lice mu se izdužilo i dobio je tu bolesnu sivu boju ljudi koji žive samo na hlebu i margarinu. Izgledao je mnogo starije, kao da mu je najmanje trideset pet. Ali ni Rozmeri nije izgledala normalno. Nije se potrudila da frizurom pokrije sede, a i odeća na njoj je izgledala kao da je nabacana u žurbi. Bilo je očigledno da ovde nešto nije bilo u redu. Zatvorio je vrata za devojkom iz fabrike. – Nisam te očekivao. – rekao je. – Morala sam da dođem. Pobegla sam iz studija za vreme ručka, rekla sam im da mi nije dobro. – Ne izgledaš dobro. Evo bolje sedi.
Bila je samo jedna stolica u biblioteci. Izvukao ju je iza tezge i stavio je pored nje, opušteno, kao da to non-stop radi. Rozmeri nije sela, nego je naslonila svoju malu ruku, sa kojeje skinula rukavicu, na naslon. Nervozno je pritiskala drveni naslon rukama. – Gordone, imam jednu groznu stvar da ti kažem. Ipak se to dogodilo. – Šta se dogodilo? – Imaću bebu. – Bebu? O, Hriste! Zastao je na trenutak. Osetio je kao da ga je neko divljački udario po rebrima. Postavio je uobičajeno jalovo pitanje. – Da li si sigurna? – Potpuno. To traje već nedeljama. Od kada smo bili zajedno! Nadala sam se i nadala, pila sam i neke tablete, ali to je sve grozno. – Beba! O, Bože koje smo mi budale! Kako to nismo predvideli. – Znam. Izgleda da je moja greška. Ja... – Prokletstvo, neko dolazi. Zvono na vratima se čulo. Debela, izborana žena sa ružnom donjom usnom, uđe i zapovedačkim glasom zatraži „nešto gde ima ubistava“. Rozmeri je sela i vrtela rukavicu nervozno. Debela žena je bila stroga. Svaku knjigu koju joj je Gordon ponudio je odbila ili zato što ju je ,,već čitala“ ili zato što ,,ne izgleda lepo“. Loše vesti koje je Rozmeri donela su unervozile Gordona. Srce mu je lupalo, stomak mu se grčio, i morao je da daje knjigu po knjigu ne bi li debela našla baš knjigu koju je želela. Na kraju, posle skoro deset minuta, uspeo je da joj utrapi nešto što je ona mrmljajući rekla da „misli da nije čitala“. Okrenuo se ka Rozmeri. – Šta ćemo sad, koji đavo, da radimo? – rekao je kako su se vrata zatvorila. – Ne znam šta ću da radim. Ako budem imala bebu, izgubiću posao, naravno. Ali nije samo to ono što me brine. Brine me što će se saznati. Moja majka... o,Bože! Ona to ne bi mogla da podnese. – A, da, tvoji ljudi! Nisam o tome mislio. Nečiji ljudi, koja su oni prokleta smetnja! – MOJI ljudi su u redu. Svi su uvek bili dobri prema meni. Ali ovo je potpuno drugačija stvar. Napravio je par koraka. Iako su ga vesti zatekle, nije još potpuno shvatio šta se dešava. Misao o bebi, njegovoj bebi, koja raste u njenoj utrobi, nije mu proizvela nijednu emociju sem gađenja. Nije mislio o bebi kao živom biću; to je za njega bila propast, čista propast. Već je video kuda sve ovo vodi.
– Pretpostavljam da ćemo morati onda da se venčamo. – reče hladno. – Pa da li bi trebalo? To sam došla da te pitam. – Pretpostavljam da bi ti želela da te ja oženim, zar ne? – Ne, ako TI to ne bi hteo. Ne želim da te obavezujem. Znam da si protiv institucije braka. Moraš sam o tome da odlučiš. – Ali nema alternative – ako ti želiš da zadržiš bebu. – Ne mora da znači. Ta je odluka na tebi. Jer, na kraju krajeva, POSTOJI i drugi način. – Koji način? – O, ZNAŠ ti koji. Koleginica sa posla mi je dala adresu. Njen prijatelj to radi za pet funti. To ga je malo podiglo. Prvi put je shvatio, svesno prihvatio celu situaciju o kojoj pričaju. Reč ,,beba“ je imala potpuno novo značenje. Nije više značila samo potpunu propast, značila je komad mesa, deo njega, u utrobi, nešto što je živo i što raste. Sreli su se pogledom. Imali su taj trenutak zajedničkog razumevanja koji im se do sada nije dešavao. U jednom trenutku osetio je, na neki čudan način, kao da su jedno telo. Iako su bili na metar udaljenosti, osetio je kako se zbližavaju, kao da je neki nevidljivi kabal izašao iz nje i da se prikačio na njega. Znao je da oboje razmišljaju o jednoj jezivoj stvari - bogohulnoj, ako je ta reč i imala nekog smisla. Sa druge strane, nije znao da li bi to mogao da uradi. To je bio bedan detalj od pet funti koji mu je stajao na pameti. – Nemoj da se brineš! – rekao je. – Šta god da se desi, nećemo TO uraditi. Odvratno je. – Znam da jeste. Ali, ne možemo imati dete ako se ne venčamo. – Ne! Ako je to alternativa, oženiću te. Pre bih odsekao sebi desnu ruku nego što bih to uradio. Ping. Zvono na vratima se čulo. Dva ružna mangupa u svetloplavim odelima i devojka koja se non-stop cerekala uđoše. Jedan od mladića upita glasom ovčije tuposti da li imaju nešto ,,sa malo akcije... malo prljavštine“. Bez reči, Gordon im pokaza na policu gde su stajale ,,seksualne“ knjige. Bilo ih je na stotine u biblioteci. Imale su nazive tipa „Tajna u Parizu“ ili „Čovek kome je verovala“; a na kartonskim koricama bile su slike polugolih devojaka kako leže na divanima sa muškarcima u smokinzima pored njih. Sama njihova sadržina bilaje potpuno bezopasna. Dvojica mladića i devojka počeše da prekopavaju po njima, cerekajući se na slike sa korica; devojka je ispustila i koji lažni krik, kao da je šokirana. Gordonu su se toliko gadili da im je okrenuo leđa dok nisu našli šta su tražili. Kako su otišli, ponovo se vratio do Rozmeri. Stajao je iza nje, stavio je ruke na njena mala ramena, a onda je kliznuo rukom naniže i osetio vrelinu njenih grudi.
Voleo je njeno vrelo, prolećno telo; sviđalo mu se da razmišlja da dole, u njenom stomaku, njegova beba raste. Sklonila mu je blago ruku sa grudi, ali nije progovarala. Čekala je na njegovu odluku. – Ako te oženim, moraću da se upristojim. – rekao je zamišljeno. – Da li bi mogao? – rekla je na svoj stari način. – To znači da ću morati da nađem pristojan posao, da se vratim u Nju Albion. Verujem da će me primiti. Osetio je da se umirila i znao je da je čekala ovakav momenat. Ali i dalje je htela da igra čisto. Nije htela da ga ucenjuje ili da ga ubeđuje. – Nikada nisam rekla da želim da to uradiš. Želim da se venčamo... da, zbog bebe. Ali to ne znači da ćeš morati da me izdržavaš. – Koja je svrha biti u braku ako te ne izdržavam? Na primer, da se uzmemo sada kada sam ja ovakav - bez para ili pristojnog posla? Šta ćeš onda da radiš? – Ne znam. Radiću dokle budem mogla. A posle toga, kada trudnoća postane očigledna, pa pretpostavljam da ću morati da se vratim kući kod mame i tate. – To bi baš bilo divno od tebe, zar ne? Ali toliko si i želela pre da se vratim u Nju Albion. Nisi promenila mišljenje, zar ne? – Razmišljala sam o svemu. Znam da mrziš da budeš prikovan za stalni posao. Ne krivim te. Možeš uvek da živiš svoj život. Zastao je da razmisli. – Sve se svodi na ovo. Ili ću da te oženim i da se vratim u Nju Albion ili ćeš otići kod tamo nekog prljavog doktora koji će te srediti za pet funti. U tom trenutku se otrgla iz njegovog zagrljaja, ustala je i unela mu se u lice. Ovo ju je naljutilo. Sve je to činilo stvar jednostavnijom i prljavijom. – Zašto si to rekao? – Pa, to i JESU alternative. – Nikada ne bih tako razmišljala. Došla sam ovde sa namerom da budem fer. Sada izgleda kao da pokušavam da te ucenjujem - da pokušavam da se igram tvojim osećanjima, preteći ti da ću se odreći bebe. To je monstruozna ucena. – Nisam tako mislio. Samo sam izložio činjenice. Lice joj je bilo namršteno do te mere da su joj se obrve sastavile. Ali se sebi zaklela da neće praviti scenu. Mogao je samo da nasluti šta je ovo značilo za nju. Nikada nije upoznao njene rođake i prijatelje, ali je mogao samo da ih zamisli. Razmišljao je šta bi značilo otići u mali grad sa vanbračnim detetom; ili, što je bilo još gore, sa mužem koji nije mogao da je izdržava. Ali, bila je fer. Nije bilo ucene! Uzdahnula je duboko i zamišljeno, donoseći odluku.
– U redu, onda, neću ti TO držati iznad glave. To bi bilo zlo. Oženi me ili me nemoj oženiti, kako želiš. Ali ja ću svejedno da rodim dete. – Ti bi to uradila? Stvarno? – Da, mislim da bih. Zagrlio ju je. Kaput joj se raskopčao i osetio je njeno vrelo telo pored svog. Razmišljao je da bi bio potpuna budala ako bi je sad pustio. Da alternativa nije postojala, i to mu ništa manje nije bilo jasno sada, kada ju je držao u naručju. – Naravno, volela bi da se vratim u Nju Albion. – rekao je. – Ne, ne bih, ne, ako ti ne bi hteo. – Da htela bi, na kraju krajeva, to je i normalno. Želiš da me vidiš kako zarađujem pristojnu platu ponovo. Na DOBROM poslu, sa četiri funte nedeljno, i aspidistrom na prozoru. Zar ne bi? Priznaj, slobodno. – Da, volela bih. Ali samo bih VOLELA da se tako nešto desi; ne bih te TERALA na to. Mrzela bih sebe kad bih te naterala da uradiš nešto što ne želiš. Želim da se osetiš slobodnim. – Stvarno i potpuno slobodnim? – Da. – Znaš šta to znači? Ako bih odlučio da ostavim tebe i bebu na cedilu? – Pa... ako bi to želeo. Potpuno si slobodan, potpuno. Malo kasnije je otišla. Kasnije večeras ili sutra će je obavestitišta je odlučio. Naravno, nije bio potpuno siguran da će mu Nju Albion dati posao, čak i kada bi ih zamolio; ali, verovao je da bi, podsećajući se onoga što je gospodin Erskin rekao. Gordon je pokušao da razmišlja, ali nije mogao. Izgleda da je bilo mnogo više mušterija popodne nego obično. Izluđivalo ga je da skakuće svaki čas iz stolice i da se objašnjava sa budalama koje su tražile krimi priče, seksi priče i LJUbavne romane. Odjednom, oko šest sati, ugasio je svetla, zaključao je biblioteku i izašao. Morao je da bude sam. Biblioteka se nikada do sada nije zatvarala dva sata ranije. Bog zna šta će gospodin Čizmen reći ako to otkrije. Može ga čak i otpustiti. Gordonu to nije bilo bitno. Krenuo je na zapad, do Lambeta. Bilo je to neko tupo veče, ne i hladno. Bilo je blata pod nogama, belih svetala, i sokoli su kliktali. Morao je da razmišlja o stvarima, a bolje je razmišljao dok je hodao. Toliko je to bilo teško, toliko teško. Vratiti se u Nju Albion ili ostaviti Rozmeri na cedilu; nije bilo treće opcije. Nije bilo koristi od razmišljanja, na primer, da može da nađe neki ,,dobar“ posao koji mu neće povrediti ubeđenja. Ne postoji tako neki ,,dobar“ posao za moljcima pojedene tridesetogodišnjake. Nju Albion je bila jedina šansa koju će ikada imati. Na uglu, kod Vesministerskog mosta, zastao je za trenutak. Neki plakati su stajali preko puta, osvetljeni uličnom lampom. Jedan ogroman, desetak stopa
visok, reklamirao je Boveks. Ljudi iz Boveksa su odbacili ugaoni stočić i krenuli su novom putanjom. Radili su seriju pesmica od četiri stiha - zvali su ih Boveks balade. Bila je to slika odvratno uglađene porodice, sa kezećim licima boje šunke, kako sede za doručkom; ispod toga, upadljivim slovima je bilo napisano: Zašto biste bili mršavi i bledi, kao da vam u venama krv ne teče, Zašto biste bili loše volje, Pojedite vrući Boveks svako veče, Okrepljujući i zdrav i biće vam bolje! Gordon je piljio u plakat. Zgrozio se tolikom glupošću. Bože moj koje đubre. „Okrepljujući je i zdrav!“ Slaba i neuverljiva poruka! Nije čak imala ni onu glupu i dosadnu notu koju su druge parole imale. Samo tupo, beživotno baljezganje. Bila bi čak i smešna u svojoj maloumnosti da nije bila raširena po celom Londonu i po svakom gradu u Engleskoj u kome je plakat bio okačen, trujući umove ljudi. Pogledao je gore, dole po neuglednoj ulici. Da, rat uskoro dolazi. Ne moraš ni sumnjati u to kad vidiš reklamu za Boveks. Pneumatske bušilice po ulicama su nas privikavale na zvuk mitraljeza. Samo još malo, i avioni dolaze. Bum, beng! Nekoliko tona TNT-a da pošalje celu civilizaciju u majčinu, gde i pripada. Prešao je preko puta i krenuo na jug. Zanimljiva misao mu je prošla kroz glavu. Nije više želeo da se rat dogodi. Bilo je to prvi put posle nekoliko meseci - godina možda - da je razmišljao o tome, a da nije to želeo. Ako se bude vratio u Nju Albion, posle mesec dana možda će on pisati Boveksove balade. Da se vrati da radi TO! Bilo koji ,,dobar“ posao je bio loš; ali da se vrati na TO. Hriste! Naravno, nije hteo da se vrati. Ali bilo je pitanje da li ima petlje da ostane čvrst. Šta će sa Rozmeri? Razmišljao je o životu koji bi vodila kući, u roditeljskoj kući, sa bebom i bez para; i vesti koje bi letele po porodici da se Rozmeri udala za nekog nikogovića koji nije mogao ni da je izdržava. Imala bi celu armiju onih koji bi joj zvocali. Pored toga, tu je i beba o kojoj treba razmišljati. Bog-novac je tako surov. Da se zadrži samo na jahtama i trkačkim konjima, kurvama i šampanjcima, koliko bi ga bilo lako izbegavati. Kada bi te uhvatio osećaj odgovornosti i časti, tada bi shvatio da si bespomoćan. Boveksova balada je odjekivala u Gordonovoj glavi. Hteo je da ostane pri svome. Objavio je rat novcu - hteo je toga da se drži. Na kraju krajeva, načinio mu je udarac, posle svega. Razmišljao je o svom životu. Nije bilo svrhe obmanjivati se. Bio je to grozan život - usamljen, dosadan, beskoristan. Živeo je trideset godina i nije stekao ništa sem mizerije. Ali to je bilo ono što je izabrao. To je bilo ono što je ŽELEO, čak i sad. Hteo je da potone dole, dole u mulj, gde novac nije imao vrednost. Ali ovo sa bebom je sve poremetilo. Lični poroci, javne vrline - dilema stara koliko i sam svet. Podigao je pogled i shvatio da prolazi pored javne biblioteke. Tada mu je palo na pamet. Beba. Šta uopšte znači imati bebu? Šta se u
stvari sada događalo sa Rozmeri? Imao je samo pretpostavke i blage ideje o tome šta znači trudnoća. Nije bilo sumnje da su imali i knjige koje su govorile o tome. Ušao je. Deo za izdavanje knjiga je bio levo. To je bilo mesto gde si mogao da pitaš za naslov ili reference. Žena za pultom bila je fakultetlijka, mlada, bezbojna, sa naočarima i namrštenim licem. Imala je usađenu predrasudu da je niko, barem nijedan muškarac, nije upitao ni za jednu knjigu koja nema veze sa pornografijom. Kako bi joj prišao, prostreljala bi te pogledom preko cvikera i dala bi ti do znanja da tvoja prljava tajna više nije tajna. Na kraju krajeva, svi naslovi imaju veze sa pornografijom, sem možda Vitakerovog Almanaha. Možeš čak uzeti i Oksfordov rečnik i tražiti tamo reči kao što su kurac ili sisa. Gordon je znao tu vrstu pogleda, ali je bio isuviše zamišljen da bi ga to zanimalo. – Imate li neku knjigu o ginekologiji? – rekao je. – Neku ŠTA? – viknula je devojka sa sjajem u očima koji je likovao zbog još jednog trijumfa. Kao i obično! Još jedan muškarac koji traži neke prljavštine. – Pa, možda neku knjigu o akušerstvu? Oko rođenja deteta i tako dalje. – Mi ne izdajemo te knjige van čitaonice. – Izvinite... postoji samo neka informacija koja mi odatle treba. – Da li ste vi student medicine? – Ne. – Onda ne vidim ZAŠTO vam trebaju knjige o akušerstvu. Nek je prokleta, Gordon pomisli. U neko drugo vreme bise uplašio nje;sada, jedva da ga je uzdrmala. – Ako baš želite da znate, žena mi je trudna. Ni jedno od nas ne zna puno o tome. Hteo sam da vidim da li bi mogao da pronađem nešto što bi mi koristilo. Devojka mu nije poverovala. Izgledao je tako otrcano, ne kao tek oženjen čovek. Ipak, njen posao je bio da izdaje knjige i to je retko kad odbijala, sem deci. Na kraju krajeva, uvek ćeš naći knjigu koja ti treba, pošto se budeš osetio kao svinja. Hladnim pokretima je povela Gordona do male table u sredini biblioteke i pokazala mu dve debele knjige smeđih korica. Onda ga je ostavila samog, ali ga je krajičkom oka pratila ne bi li gledala da ne švrlja okolo. Mogao je da oseti njen cvikeraški pogled na leđima kako procenjuje da li je stvarno došao da bi našao neku informaciju ili je perverznjak koji traži prljavštinu. Otvorio je jednu knjigu i nestručno ju je pretraživao. Našao je stranice pune sitnog teksta i latinskih reči. To mu nije bilo od koristi. Hteo je nešto jednostavnije - slike, na primer. Koliko je već to trajalo, šest nedelja, devet nedelja, možda. Ah. To mora da je to.
Našao je sliku fetusa starog devet nedelja. Šokiralo ga je to što je video, jer nije očekivao da će to tako da izgleda. Bio je deformisan, nalik na gnoma, vrsta loše karikature ljudskog bića, glave velike koliko i ostatak tela. U sredini te glave nalazila su se dva mala uva. Slika je bila iz profila; njegova tanka ruka bila je savijena, a druga je, sirova kao fokin rep, pokrivala lice - srećom, možda. Ispod su bile tanke noge, uvrnute kao majmunske, sa palčevima okrenutim unutra. Bila je to monstruozna stvar, ali čudno ljudska. Iznenadilo ga je što je već ličilo na čoveka. Zamišljao je nešto mnogo rudimentalnije; kao loptu ćelija, nalik na loptu žabokrečine. Ali, mora da je bilo baš maleno. Pogledao je u dimenzije. Dužina trideset milimetara. Veličine ovećeg puceta grožđa. Verovatno nije toliko dugo tako izgledalo. Okrenuo je stranicu - dve unazad i našao sliku šestonedeljnog fetusa. To je tek izgledalo grozno - jedva da je mogao da pogleda. Čudno je kako su naši počeci i krajevi tako ružni - nerođeno dete je ružno skoro kao mrtvac. Stvar je izgledala kao da je već mrtva. Njegova ogromna glava, mnogo veća od tela, savijala se preko nečega što je trebalo da bude vrat. Nije bilo ničega što si mogao da nazoveš licem, samo par boja koje su predstavljale oko, ili su to bila usta? Nije ličilo na čoveka u ovom trenutku; ličilo je pre na mrtvo štene. Kratke ručice su bile pseće, a šake su pre ličile na šape. Petnaest i po milimetara dužine, ne veće od lešnika. Proveo je dosta vremena gledajući ove dve slike. Njihova ružnoća ih je učinila verodostojnijim i samim tim i bliskijim. Njegova beba mu je izgledala stvarno, od trenutka kada je Rozmeri progovorila o abortusu ali nešto nije realno dok ne dobije svoju vizuelnu stranu - nešto što se desilo u mraku postaje bitno tek kada se već dogodi. Ali ovo je nešto što se događalo. Tu je bila jadna stvar, ne veća od bobice, načinjena njegovim nepromišljenim činom. I u budućnosti će nastaviti da postoji, verovatno, u zavisnosti od njega. Ali opet, to je bio deo njega - to i JESTE bio on. Ko bi mogao da prihvati toliku odgovornost? Ali, šta ćemo oko alternative? Ustao je, dao je knjige neljubaznoj devojci i izašao napolje; tada se, impulsivno, vratio nazad u biblioteku i otišao u njen drugi deo gde su čuvali časopise. Uobičajena gužva ljudi vrtela se oko novina. Bilo je nekoliko stolova na kojima su bili ženski časopisi. Uzeo je jedan nasumično i odneo ga za drugi sto. To je bio Američki časopis malo prilagođen za domaće tržište, većinom reklame, sa par priča koje su se stidljivo pomaljale. Ali KAKVE su to bile reklame! Brzo je okrenuo do sjajne stranice. Donji veš, nakit, kozmetika, krzneni kaputi, najlon čarape, sve je to skakutalo gore-dole nalik na dečiji crtež. Stranica za stranicom, reklama za reklamom. Karmini, gaćice, konzervirana hrana, novi lekovi, pomoćna lekovita sredstva, kreme za lice. Vrsta najave za svet novca. Panorama nezainteresovanosti, pohlepe, vulgarnosti, snobizma, kurvarluka i bolesti.
I TO je bio svet koji ga je zvao nazad. TO je bio posao kojim je imao šanse da ponovo čini dobro. Prelazio je preko stranica laganije. Frit, frit. Divno - dok se nije nasmejala. Hrana koja je ispaljena iz topa. Da li bi dozvolio da ti svrab utiče na ličnost? Tu divnu ružičastu boju kože možeš dobiti samo Bjutirest Mistresa. Samo DUBOKOPRODIRUĆA krema za lice će očistiti potkožnu prljavštinu. Ružičasta četkica za zube je NJEN problem. Kako da analiziraš stomak odmah? Hrana za šetand haskija. Jesi li ti jedan od četiri ili pet? Poznata svetska knjiga za bolje upoznavanje drugih kultura. Samo bubnjar, a opet recituje Dantea. Hriste, koje đubre. Naravno, to su bile američke novine. Amerikancisu uvek bolji u svakoj vrsti zverstava, bio to gazirani sok sa sladoledom, reketiranje ili teozofija. Otišao je do stola i izabrao još jedne novine. Engleske ovog puta. Možda reklame u engleskim novinama neće biti toliko strašne - ili bar ne tako brutalno napadne. Otvorio je novine. Frit, frit. Britanci nikada neće biti robovi! Frit, frit. Vrati struk u normalnu širinu! Ona KAŽE „hvala ti puno za vožnju”, ali MISLI, „jadnik, zašto mu neko ne kaže?”. Kako žena od trideset i dve da preotme mladog momka od dvadesetogodišnjakinje? Stalni oporavak za slabe bubrege. Silkisim - nežni, glatki WC papir. Astma je guši! Da li se stidiš svojih gaćica? Deca traže Krispi žitarice. Sad imam ten kao srednjoškolka. Hodaj ceo dan uz jedan Vitamalt! Da se ubaci u TO! Da bude u tome i da bude samo... deo toga! O bože, bože, bože! Izašao je. Odvratno je bilo što je već znao šta će uraditi. On je doneo odluku... odluka je donesena odavno. Kada se ovaj problem pojavio, doneo je sa sobom i rešenje; sve njegovo oklevanje je bila vrsta nade. Osećao je kao da ga neka sila spolja gura. Govornica je bila blizu. Znao je Rozmerin hostel - pretpostavljao je da je ona bila tamo, ušao je u govornicu preturajući džep. Imao je tačno dva penija. Ubacio ih je u otvor i okrenuo broj. Promukao, hladan ženski glas mu je odgovorio: – Koji broj, molim? Pritisnuo je dugme A. Kocka je bačena. – Da li je gospoćica Vaterlou tu? – KO je traži, molim? – Recite da je gospodin Komstok. Znaće. Je li kod kuće? – Pogledaću. Ostanite na vezi, molim. Pauza. – Halo! Jesi li to ti, Gordone? – Halo! Halo! Jesi to ti, Rozmeri? Samo sam želeo da ti kažem. Razmišljao sam dugo i odlučio sam.
– Oh! – još jedna pauza. Sa teškoćom je pokušala da kontroliše glas. – Pa šta si odlučio? – U redu je. Prihvatiću posao, ako mi ga daju, naravno. – O, Gordone, tako mi je drago! Nisi ljut na mene? Nemaš utisak da sam te primorala na to? – Ne, u redu je. To je jedina stvar koju sam mogao da uradim. Razmišljao sam o tome celo veče. Otići ću do kancelarije sutra, da se javim. – TOLIKO mi je drago! – Naravno, pretpostavljam da će mi dati posao. Verujem da hoće kad je to gospodin Erskin rekao. – Sigurna sam da hoće. Ali, Gordone, samo još jedna stvar. Moraš se lepo obući, znaš. To će da znači, veoma. – Znam. Pokušaću da vratim svoje najbolje odelo iz zalagaonice. Ravelston će mi pozajmiti novac. – Nemoj da uplićeš Ravelstona. Ja ću ti pozajmiti novac. Imam četiri funte sklonjene sa strane. Otići ću i poslaću ti ih pre nego što se pošte zatvore. Očekujem da imaš nove cipele i novu kravatu, Gordone. – Šta? – Stavi šešir kad kreneš u kancelariju, molim te. Bolje izgledaš ako imaš šešir. – Šešir! O, Bože! Nisam ga nosio dve godine. Moram li? – Tako izgledaš kao ozbiljan čovek, zar ne? – O, da, naravno. I polucilindar bi možda mogao. – Mislim da će običan šešir da završi posao. Ali, idi se ošišaj, molim te, budi srce. – Ne brini se. Izgledaću kao pametni mladi biznismen. Lepo očešljan i tako dalje. – Hvala ti puno za to, Gordone, dragi. Moram da trčim da ti pošaljem pare. Laku noć i srećno. – Laku noć. Izašao je iz govornice. Dakle, to je bilo to. Sad je prelomio. Brzo je krenuo dalje. Šta je to uradio? Progutao je ponos! Pogazio je svoje zakletve. Njegov dugi i usamljeni rat se završio nečasnim porazom. Obrežite se, Gospod reče. Vraćao se poražen u mašinu. Izgledalo je kao da brže hoda. Neka čudna uzbuđenost je rasla u njemu, fizička uzbuđenost, u srcu, u udovima, svuda po njemu. Šta je to bilo? Sram, mizerija, poraz? Bes što se vratio kandžama novca? Depresija zbog misli o bednoj budućnosti? Ogolio je uzbuđenost i pogledao je.
Bilo je to olakšanje. Da, to je bila istina. Sada kada je sve urađeno osećao je samo olakšanje; olakšanje da je konačno završio sa prljavštinom, glađu, hladnoćom i usamljenošću, i da se može vratiti u pristojan, potpuno ljudski svet. Njegove zakletve, sada kada ih je prekršio, izgledale su mu samo kao nepotrebni teret koji je godinama nosio. Pored toga, osećao je kao da ispunjava svoju sudbinu. U nekom uglu svog uma, znao je da će se nešto ovako desiti. Razmišljao je o danu kada je dao otkaz u Nju Albionu; gospodin Erskinovo ljubazno, crveno, goveđe lice ga je ubeđivalo da ne odustaje od „dobrog” posla ni za šta. Koliko se gorko zakleo da je tada zauvek završio sa „dobrim” poslovima! Ipak, bio je unapred osuđen da se mora vratiti, a to je i tada znao. Nije to uradio samo zbog Rozmeri i bebe. Bio je to očigledan razlog, dolazeći razlog, ali čak i bez ovakvog kraja bilo bi isto; i da nije bilo bebe o kojoj je trebalo razmišljati, nešto drugo bi iskrslo. Jer je duboko, i skrivajući to od samog sebe, tako nešto priželjkivao. Na kraju krajeva, njemu nije nedostajala vitalnost, a to beznovčano bivstvovanje na koje je sam sebe osudio ga je samo nemilosrdno odvuklo sa tokova života. Analizirao je protekle dve užasne godine. Bogohulio je protiv novca, bunio se protiv njega, pokušavao je da živi kao isposnik izvan sveta novca; i to mu je donelo samo mizeriju, ali i strahovitu prazninu, i stalni osećaj beskorisnosti. Odbaciti novac znači odbaciti i život. Nemoj biti previše surov prema sebi; zašto bi neko trebalo da umre pre vremena? Sada se vratio u svet novca, ili će to uskoro da učini. Sutra će otići u Nju Albion, u najboljem odelu i kaputu (mora se prisetiti da uzme iz zalagaonice kaput isto kad i odelo), sa šeširom korektne boje i teksture, sveže obrijan i ošišan. To će biti kao da je ponovo rođen. Propali pesnik danas će se teško prepoznati u nalickanom mladom biznismenu sutra. Primiće ga nazad, znao je; imao je talenat koji je njima trebao. Zapeće za posao, prodaće dušu, i zadržaće ga. A šta ćemo za budućnost? Možda će ispasti da ove poslednje dve godine ne ostave neki trag na njemu. Bile su kao rupa, mala pauza u karijeri. Veoma brzo, sad kada je načinio prvi korak, pretvoriće se u ciničnog, trepćućeg biznismena. Zaboraviće svoje fino gađenje, prestaće da mrzi tiraniju novca - ili će prestati da bude svestan toga, čak će prestati da pridikuje reklamama za Boveks. Prodaće svoju dušu toliko dobro da će zaboraviti da je ikada bila njegova. Oženiće se, srediti, lagano će napredovati, guraće kolica sa bebom, kupiće vilu, radio i aspidistru. Biće poslušan mali građanin kao i svi drugi, poslušni mali građanin, vojnik u armiji službenika. Možda je tako i bolje. Usporio je malo. Bio je tridesetogodišnjak i imao je sede u glavi, a nekako je čudno osećao da je tek sada odrastao. Prošlo mu je kroz glavu da je samo ispunjavao sudbinu svih ljudi. Svako se buni protiv zakona novca, i pre ili kasnije, svi se predaju. On je tu pobunu produžio nešto više od ostalih, ali to je to. I to je ispao tako ponižavajući poraz. Razmišljao je da li svaki isposnik u svojoj ćeliji želi tajno da se vrati u svet ljudi.
Možda ih ima nekoliko koji to ne rade. Neko je nekada rekao da u savremenom svetu mogu da prežive samo sveci i hulje. On, Gordon, nije bio svetac. Bolje je onda da postane prava hulja, kao i ostali. Za tim je tajno čeznuo; sada, kada se suočio sa svojim željama i kada im se prepustio, stekao je mir. Neuobičajenim putem je išao kući. Gledao je u kuće pored kojih je prolazio. Bila je to ulica koju nije poznavao. Stare kuće, lošeg izgleda i većinom mračne, pretvorene u stanove ili sobe za izdavanje. Pruga i naselja pored, cigle pocrnele od čađi, bele stepenice, prljave čipkane zavese. Table „Apartmani” na pola prozora, aspidistre na svakom. Tipične ulice srednje niske klase. Sad, gledajući celinu, bila je to vrsta ulice koju bi želeo da vidi raznetu bombama. Razmišljao je o ljudima u takvim kućama. Oni su bili, na primer, sitni službenici, prodavci, trgovački putnici, agenti osiguranja, kondukteri u tramvajima. Da li su ONI znali da su samo marionete koje igraju kada novac povuče konce? Mogao si da se kladiš da nisu. Ali, i da su znali, da li bi im to bilo bitno? Bilisu prezauzeti rođenjem, venčanjem, rađanjem dece, radom, umiranjem. Možda ne bi bila loša stvar, ako bi mogao da postigneš da se osetiš kao jedan od njih, kao nebitan čovek. Naša civilizacija je izgrađena na pohlepi i strahu, ali u životima običnih ljudi pohlepa istrah su se misteriozno pretvorili u nešto otmenije. Srednja niska klasa ljudi kojisu tu, iza svojih čipkanih zavesa, sa decom i propalim nameštajem i aspidistrama - živi po zakonu novca, naravno, ali i dalje se trude da zadrže pristojnost. Zakon novca, kako ga oni tumače, nije bio ni malo ciničan i halapljiv. Imali su svoje standarde, svoje nepisane zakone časti. Oni su se „trudili da ostanu poštovani”- da puste aspidistre da lete. Pored toga, bili su ŽIVI. Bili su zavezani u bali26 života. Rodili su decu, što ni jedan svetac nikada nije mogao da učini. Aspidistra je drvo života, pomislio je odjednom. Bio je svestan da ima nešto u unutrašnjem džepu. Bio je to rukopis „Londonskih zadovoljstava“. Izvadio ga je i pogledao pod svetlošću. Velika gužva papira, prljava i dronjava, sa tim specifičnim, jadnim, iscepkanoprljavim ivicama papira koji je dugo vremena bio u nečijem džepu. Oko četiri stotine stihova, sve u svemu. Jedini plod njegovog egzila, dvogodišnji fetus koji nikada neće biti rođen. Sa tim svim je završio. Poezija! POEZIJA, stvarno! 1935? Šta da radisa rukopisom? Najbolje bi bilo da ga baci u WC. Ali, bio je daleko od kuće i nije imao neophodni peni. Zastao je pored gvozdene rešetke kišne kanalizacije. U prozoru najbliže kuće, aspidistra, bez lišća, virila je kroz žute čipkane zavese. Odmotao je stranicu „Londonskih zadovoljstava“. U sredini celog lavirinta primetio je jedan stih. Trenutno žaljenje ga je uhvatilo. Na kraju krajeva, neki delovi nisu bili ni upola toliko loši. Kad bi ih samo mogao nekada završiti. Bila bi 26 Misli se na balu sena
takva šteta da ih baci sada, posle svog truda koji je uložio u to. Da ga sačuva možda? Da ga zadrži i završi ga tajno u slobodno vreme? Možda će tek sad uspeti da dođe do kraja. Ne, ne! Ostani prisvome. Ilise predaj ili nemoj. Presavio je rukopis i uglavio ga između rešetki odvoda. Čuo je kad je bućnuo u vodu. Pobedila si, o, aspidistro!
Dvanaesto poglavlje Ravelston je hteo da ode posle ceremonije u opštini, ali oni nisu hteli ni da čuju za to i insistirali su da im se pridruži na ručku. Ne kod Mođilijanija, naravno; otišli su u jedan od onih divnih malih restorana u Sohou gde si mogao da dobiješ sjajan ručak za četiri osobe za samo pola krune. Jeli su kobasice u sosu od belog luka, hleb i maslac, prženu ribu list, pomfrit i malo vodenast puding od karamela. Takođe, popili su flašu Medok Superiera, tri zarez šest penija po boci. Samo je Ravelston bio na venčanju. Drugi svedok je bio jedan jadni, krotki bezubi čovečuljak, profesionalni svedok koga su pokupili pred opštinom i dali mu pola funte. Julija nije mogla da dobije slobodan dan, a Gordon i Rozmeri su jedva i sami uspeli da dobiju slobodan dan i to višenedeljnim planiranjem. Niko nije znao da se venčavaju, sem Ravelstona i Julije. Rozmeri je radila još mesec ili dva. Htela je da brak ostane tajnost, pretežno zbog svojih bezbrojnih rođaka od kojih niko nije mogao da priušti bilo kakav svadbeni poklon. Gordon, ostavljen sam sebi, hteo je da se sve to zvaničnije uradi. Čak je imao ideju da se venčaju u crkvi. Ali, Rozmeri je odmah odbila tu ideju. Gordon je bio već skoro dva meseca nazad u kancelariji. Četiri funte i deset šilinga je dobijao nedeljno. Biće malo teško kada Rozmeri prestane da radi, ali nadao se povišici sledeće godine. Nešto će para morati da dobiju od Rozmerinih roditelja, naravno, kada beba već bude trebalo da se rodi. Gospodin Klu je napustio Nju Albion pre godinu dana, a njegovo mesto je zauzeo gospodin Vorner, Kanađanin, koji je pet godina pre toga radio u njujorškoj reklamnoj kompaniji. Gospodin Vorner je bio malo živčana, ali veoma prijatna osoba. On i Gordon su sada radili na velikom projektu. Kozmetika Kraljica od Sabe je kretala u ogromnu kampanju po celoj zemlji za njihov novi dezodorans, Aprilska rosa. Odlučili su da je B.O. i halitozis nešto što je prošlost, i sada su smišljali neki novi način da uplaše javnost. Tada je nekome od njih pala sjajna ideja na pamet, šta ćemo sa smrdljivim stopalima? Ta oblast nikada nije toliko bila korišćena, a imala je beskonačno veliko tržište. Kraljica od Sabe je prepustila marketing Nju Albionu. Tražili su neki stvarno dobar slogan; nešto u klasi sa „Noćnom gladi”- nešto što će pogoditi javnost nalik na otrovnu strelu. Gospodin Vorner je razmišljao tri dana i tada se setio fantastičnog slogana „P.D.”. ,,P.D.” značilo je pedikirski dezodorans. To je bila stvarno genijalna ideja. Toliko jednostavna i laka za pamćenje. Jednom kad shvatiš šta znače, nikada ti više slova P i D neće isto značiti, ako ne, nećeš ih moći gledati bez barem malog osećaja krivice. Gordon je potražio reč „pedikirski” u Oksfordovom rečniku, ali je nije našao. Ali gospodin Vorner je rekao, prokletstvo! Kao da je i bitno! Ući će ljudima u uši, svejedno. Komitent je naravno prihvatio ideju sa oduševljenjem. Oni su sad ulagali sav novac koji su imali u kampanju. Na svakom bogovetnom mestu na britanskim ostrvima ogromni optužujući plakati su ukucavali ,,P.D.” u umove
građana. Svi su plakati bili potpuno isti. Nisu trošili reči, samo su zahtevali grešnom jednostavnošću. „P.D.” DA LI I TEBI TREBA? Samo to, bez slika, bez objašnjenja. Nije bilo potrebe da se kaže šta je značilo „P.D.”; svi u Engleskoj su to znali u tom trenutku. Gospodin Vorner, uz Gordonovu pomoć, dizajnirao je male reklame za novine i magazine. Gospodin Vorner je bio taj koji je obezbeđivao glavne ideje, koji je okvirno skicirao kako reklama treba da izgleda i odlučivao koja slika gde ide; ali Gordon je bio taj koji je pisao tekstove - pisao je ljigave pričice od po stotinak reči o očajnim tridesetogodišnjim devicama, usamljenim neženjama koje su devojke odbacivale i prezaposlenim ženama koje nisu mogle da priušte sebi da menjaju čarape svake nedelje, pa su muževi našli utehu kod „drugih žena”. To je radio veoma dobro; radio je to bolje od bilo čega što je do sad u životu radio. Gospodin Vorner ga je pismeno ishvalio. Nije bilo sumnje u Gordonov talenat za pisanje. Koristio je reči sa takvom preciznošću koja nije mogla da dođe bez godina prakse i iskustva. Možda je i njegova duga bezuspešna borba da postane „pisac” ipak urodila plodom. Pozdravili su se sa Ravelstonom ispred restorana. Taksi ih je čekao. Ravelston je insistirao da plati taksi od opštine, tako da su oni moglisada da priušte još jednu vožnju. Zagrejani vinom, izvalili su se jedno pored drugog i gledali u prašnjavo majsko sunce kroz prozore taksija. Rozmerina glava je bila na Gordonovom ramenu, a ruke su im bile u njenom krilu. Igrao se tankom burmom na Rozmerinom prstu. Pozlata, pet funti i šest penija. Izgledao je u redu, ako ništa drugo. – Moram se setiti da ga skinem pre nego što odem na posao sutra. – reče Rozmeri. – Kad pomislim da smo stvarno venčani! Dok nas smrt ne rastavi. Uradili smo to, zar ne? – Malo zastrašujuće, zar ne? – Očekujem da se skrasimo. Sa svojom kućom i kolima i aspidistrom. Podigao joj je lice i poljubio je. Prvi put od kako su se upoznali, imala je malo šminke na sebi danas, samim tim i nevešto nanesene. Lica im nisu toliko lepo izgledala na prolećnom suncu. Rozmeri je imala male bore, koje su kod Gordona bile dublje. Rozmeri je izgledala kao da joj je dvadeset osam, možda; Gordon je izgledao kao da mu je najmanje trideset pet. Ali Rozmeri je sklonila tri sede vlasi iz svoje krune. – Da li me voliš? – rekao je.
– Obožavam te, budalo. – Verujem da da. Čudno je to. Trideset mi je i pojeli su me moljci. – Baš me briga. Ljubili su se dok nisu primetili dve mršave žene visoke srednje klase u kolima koja su išla paralelno, kako ih posmatraju sa nekim perverznim interesovanjem. Stan u Edgver roudu nije bio toliko loš. Komšiluk je bio dosadan, oronula ulica, ali je bio dobar za centar Londona; bio je to tih kraj, jer je bila slepa ulica. Sa zadnjeg prozora (bio je na poslednjem spratu) video se krov stanice Pedington. Dvadeset jedan šiling i šest penija nedeljno, nenamešten. Jedan krevet, jedan sto, kuhinja, kupatilo (sa tekućom vodom) i WC. Već su imali svoj nameštaj, doduše, većinom kupljen na kredit. Ravelston im je poklonio ceo set posuđa kao svadbeni poklon - veoma lepo od njega. Julija im je poklonila malo jeziv „prigodan” stočić, furniran orahom i oštrih ivica. Gordon ju je molio i preklinjao da im ne poklanja ništa. Jadna Julija! Božić ju je ostavio potpuno švorc, kao i obično, i tetka Anđelin rođendan je bio u martu. Ali za Juliju je da dozvoli venčanje bez poklona bila neka vrsta zločina prema prirodnom toku stvari. Bog sveti zna koliko se žrtvovala da bi nagrebala trideset šilinga za „prigodan” sto. I dalje im je nedostajalo krpa i posuđa. To su bile stvari koje su mogli kupiti jedno po jedno, kad bi imali neku paru za to. Trčali su uz nekoliko poslednjih stepenika u želji da što pre vide stan. Bio je spreman za život. Proteklih nekoliko nedelja su večeri provodili u sređivanju i premeštanju stvari. Izgledalo im je kao velika avantura da konačno imaju svoj dom. Ni jedno od njih nije pre imalo svoj nameštaj; živeli su po nameštenim sobama od svog detinjstva. Kako su ušli, pažljivo su obišli stan, proveravajući, istražujući, i diveći se, iako su već napamet znali gde se šta nalazi. Upadali su u beznačajne prepirke oko svakog komada nameštaja. Bračni krevet sa čistim belim čaršafima je morao da dobije i ružičaste jastuke. Posteljina i peškiri su našli svoje mesto u komodi. Trpezarijskisto, četiristolice, dve fotelje, divan, polica za knjige, crveni indijski tepih, bakarna posuda za ugalj koju su kupili jeftino na kaledonijskoj pijaci. Sve je to bilo njihovo, svaki komad toga - ako ništa, bar dok ne zakasne sa plaćanjem rata. Otišli su u kuhinju. Sve je bilo spremno, do najmanjeg detalja. Šporet na gas, polica za meso, emajlirani stočić, rešetka za sudove, tegle za soseve, lonac, korpa za otpatke, četke, kecelja - čak i konzerva Penšajna, kutija praška za veš i funta sode bikarbone u tegli od pekmeza. Sve je to bilo spremno za korišćenje, spremno za život. Mogao si odmah da počneš sa spremanjem hrane. Stajali su držeći se za ruke pored emajliranog stočića, diveći se pogledu na Pedigton stanicu.
– O, Gordone, koliko je ovo lepo! Imati mesto koje je stvarno naše i bez gazdarica koje se u sve mešaju! – Najlepše mi je od svega da razmišljam o zajedničkom doručku. Ti preko puta mene, sipaš kafu. Koliko mi je to nezamislivo. Tolike godine se znamo, a nikada nismo doručkovali zajedno. – Hajde sada da nešto spremimo. Umirem od želje da isprobam soseve. Ipak je skuvala kafu i donela je na crvenom lakiranom poslužavniku koji su kupili u Selfrodžovoj pogodbenoj prodavnici. Gordon je posmatrao „prigodan” stočić pored prozora. Daleko ispod, prljava ulica bila je obasjana izmaglicom sunčeve svetlosti, kao da je stakleno žuto more stiglo do najmračnijih dubina. Stavio je kafu na „prigodni” stočić. – Ovde ćemo da stavimo aspidistru. – reče. – Da stavimo ŠTA? – Aspidistru. Nasmejala se. Video je da ona misli da se on šali, i dodao je: – Moramo požuriti dok se ne zatvore cvećare. – Gordone! Ti stvarno to misliš? Da li ti STVARNO razmišljaš da nabaviš aspidistru? – Da, razmišljam. Nećemo dozvoliti da se isprašnjavi. Kažu da je najbolje je čistiti starom četkicom za zube. Došla je do njega i bocnula ga u rame. – Ti nisi ozbiljan, zar ne? – Što ne bih bio? – Aspidistra! Razmišljaš da nabaviš jednu od tih groznih depresivnih stvari ovde? Pored toga, gde ćemo je staviti? Neću da dozvolim da bude u ovoj sobi, a u spavaćoj bi bilo još gore. Izbaci iz glave ideju o boravku aspidistre ovde. – Ne mora da bude ni u jednoj sobi. Postoji lepo mesto za aspidistru. Na prednjem prozoru, odakle je ljudi preko puta mogu videti. – Gordone, ti MORA da se šališ! – Ne, ne šalim se. Kažem ti da moramo da nabavimo aspidistru. – Ali, zašto? – Dobro je vreme da se sad nabavi. To je jedna od prvih stvari koju venčani par nabavlja. To je kao neka vrsta svadbene ceremonije. – Nemoj biti apsurdan! Ne mogu da podnesem da imam jednu od tih stvari ovde. Možemo da nabavimo germanijume ako baš mora. Ali ne i aspidistre. – Germanijumi nisu dobri. Ja želim aspidistru.
– Nećemo je imati i tačka. – Da, hoćemo. Zar mi nisi obećala da ćeš me bar nekada poslušati? – Ne, nisam. Nismo se venčali u crkvi. – O, da, to je napisano na venčanim zavetima. „Ljubav, čast, i poslušnost” i tako dalje. – Ne, nije. Kako god, nećemo kupovati aspidistru. – Da, hoćemo. – Ne, NEĆEMO, Gordone. – Da. – Ne! – Da! – NE! Nije ga razumela. Mislila je da je samo hteo da bude samokritičan. Rasprava se pogoršala, i po njihovom običaju, prerasla u svađu. To im je bila prva svađa kao mužu i ženi. Pola sata kasnije su krenuli do cvećara da kupe aspidistru. Kada su bili na pola stepeništa, Rozmeri zastade i pridrža se za gelender. Otvorila je usta; izgledala je veoma čudno u tom trenutku. Pritisla je rukom stomak. – O, Gordone! – Šta? – Pokrenulo se! – Šta se pokrenulo? – Beba. Osetila sam. – Osetila si? Čudan, skoro grozan osećaj, vrsta vrelog grča je prostrujao kroz njega. Za trenutak osetio je kao da se sjedinio sa njom, ali na neki način na koji nikada to nije ni zamišljao. Stao je stepenik - dva ispod nje. Pao je na kolena, stavio glavu na njen stomak i slušao je. – Ne mogu da čujem ništa. – rekao je. – Pa, naravno da ne! Ne, još par meseci. – Ali kasnije ću moći da čujem, zar ne? – Mislim. ČUĆEŠ oko sedmog meseca, ja mogu da osetim u četvrtom. Mislim da je to sada. – Stvarno se pokrenulo? Jesi li sigurna? Osetila si da se pokrenulo? – Da, pokrenulo se.
Dugo je ostao da kleči tu, glave pritisnute na njen meki stomak. Ona mu je obgrlila glavu i držala ga tako. Nije mogao ništa da čuje, samo svoj puls u ušima. Ali ona nije mogla da pogreši. Nešto unutra, u toploj, sigurnoj, ušuškanoj tmini bilo je živo i pokretno. Još jednom su se stvari pokrenule u porodici Komstok.
O autoru Džordž Orvel, rođen je pod imenom Erik Artur Bler 25. juna 1903. u selu Motihari blizu indijsko-nepalske granice. Otac mu je bio vojno lice, a majka ćerka neuspešnog trgovca. Sa godinu dana sa majkom se seli u London i oca viđa tek 1907. Erik je bio srednje i jedino muško dete u porodici. Sa šest godina krenuo je u anglikansku parohijsku školu. Kao odličan učenik dobio je stipendiju za dve najprestižnije škole u Engleskoj, Velington i Iton. Prvi semestar proveo je u Velingtonu, a posle se prebacio na Iton koji je završio 1921. Pošto ga je književnost interesovala mnogo više od nauke, morao je da prekine dalje obrazovanje jer nije dobio stipendiju za univerzitet. Stupa u imperijalnu policiju i služi u Burmi pet godina. Svoje razočaranje imperijalnim sistemom opisuje u romanu „Burmanski dani” i dve priče „Ubijanje slona” i „Vešanje”. Godine 1927. vraća se u Englesku i posvećuje se pisanju. U to vreme sebe proglašava anarhistom i levičarem. U proleće 1928. seli se u Pariz gde pokušava da radi kao honorarni pisac. Međutim, ne uspeva u tome i izdržava se radeći kao perač sudova u hotelima i restoranima. Bolestan i bez para, vraća se u London i ta iskustva prikazuje u delu „Niko i ništa u Parizu i Londonu” i delimično u romanu „Samo nek aspidistre lete”. U to vreme uzima pseudonim Džordž Orvel, i nikada ne objašnjava razlog ovog koraka. Tokom 1932. postaje učitelj u privatnoj školi, a 1936. otvara seosku prodavnicu u Velingtonu i ženi Elion O’Šonesi. Od izdavačke kuće Left book club dobija zadatak da istraži kako živi engleska sirotinja i on to opisuje u eseju „Put za dok Vigan”. Krajem 1936. odlazi u Španiju da piše o građanskom ratu. Pridružio se komunističkoj miliciji, borio se na frontovima u Aragonu i Teruelu i tamo dobio čin potporučnika. U borbama je ranjen u grkljan i to je trajno uticalo na njegov glas. Pošto se razočarao u špansku revoluciju upada u sukob sa režimom i beži iz Španije 1938. u Maroko, gde oboleva od tuberkuloze. Na početku Drugog svetskog rata Orvel se dobrovoljno prijavljuje, ali ga odbijaju kao nesposobnog. Umesto toga postaje novinar, i kasnije šef indijskog servisa BBC-ja. Izveštavao je do kraja rata sa raznih krajeva sveta. Godine 1944. usvaja sina Ričarda, a u to vreme završava roman „Životinjska farma” kojim po prvi put u karijeri stiče svetsku popularnost. Kako je sam izjavio: ,,U Životinjskoj farmi sam po prvi put spojio literarni i politički cilj”. Godine 1946. umire mu supruga tokom operacije. Piše nekoliko eseja od kojih je najznačajniji „Politika i engleski jezik”. Seli se na ostrvo Juru na škotskoj obali i tamo piše roman „1984” koji mnogi smatraju jednim od najvećih dela antiutopije. Klima na ostrvu šteti trajno njegovom zdravlju. Ponovo se ženi Sonjom Bromvel, međutim ne uživa u braku dovoljno dugo. Džordž Orvel umire 21. januara 1950. Sahranjen je u crkvi Svih svetih u Satou u Oksfordširu. Orvela smatraju jednim od najvećih engleskih pisaca i esejista dvadesetog veka.
Niko i ništa u Parizu i Londonu (1933) Burmanski dani (1934) Sveštenikova kći (1935) Samo nek aspidistre lete (1936) Put za dok Vigan (1937) Kataloniji u čast (1938) U borbi za vazduh (1939) Životinjska farma (1945) 1984 (1949) Sken: Cyrano Obrada: markocim
Džordž Orvel SAMO NEK ASPIDISTRE LETE Izdavač OTVORENA KNJIGA Za izdavača Petar Nikolić Prevod Ivan Branković Lektura i korektura Sandra Zlatanović Likovna obrada korica Dejan Nikolić Plasman 060/3298-113 Štampa OTVORENA KNJIGA Beograd Beograd Tiraž 1000 primeraka