George Orwell - Samo nek aspidistre lete

koji bi se vio iz dimnjaka. Nisi mogao da budeš više sam na svetu. Podloga je bila fina mahovina koja je rasla podno drveća. – Trebalo je da ponesemo prostirku. – reče. Klekao je. – Nema veze. Zemlja izgleda suvo. Povukao ju je na zemlju pored sebe, poljubio je, skinuo taj glupi šešir, naslonio svoje grudi uz njene, ljubio je po celom licu i dalje. Ležala je pod njim, pre se prepuštajući, nego odgovarajući. Nije se opirala kad joj je dodirnuo grudi. Ali u sebi je i dalje bila preplašena. Htela je to, naravno da jeste! Održaće obećanje sebi dato, neće se povući; ali u isto vreme bila je preplašena. U sebi je i on, takođe, bio preplašen. Prošlo mu je kroz glavu koliko je, u stvari, malo u ovom momentu želi. Novac i posao su ga opterećivali. Kako možeš da vodiš ljubav kad imaš samo peni u džepu i o tome misliš non-stop? Ali, i dalje ju je želeo. Pa i nije ništa mogao bez nje. Njegov život će biti drugačiji jednom, kad stvarno budu ljubavnici. Dugo je ležao na njenim grudima, glava joj je bila okrenuta u stranu, njegovo lice je bilo uz njen vrat i kosu i kao da nije želeo da ide dalje. Sunce je ponovo ogrejalo. Polako je zalazilo na nebu. Topli vazduh ih je zapahnuo kako se sunce probilo. Bilo je malo hladno na travi, sa suncem iza oblaka, ali sad je ponovo bilo toplo kao da je leto. Oboje se uspraviše od oduševljenja. – Gordone, pogledaj, pogledaj kako sunce ponovo sve obasjava! Kako su se oblaci sklanjali, tako je široki žuti zrak preletao preko doline, osvetljavajući sve na svom putu. Trava, koja je bila mračnozelena, odjednom je postala smaragdna. Prazna koliba ispod njih je procvetala u živim bojama, purpurnoplavih crepova i višnjacrvenih cigala. Samo je činjenica da nisu čuli ptice koje pevaju govorila da je još zima. Gordon zagrli Rozmeri i privuče je do sebe. Sedeli su obraz uz obraz, gledajući nizbrdo. Okrenuo ju je i poljubio. – Da li sam ti drag? – Obožavam te, bre, budalo. – I bićeš dobra prema meni, zar ne? – Dobra prema tebi? – Dati mi da radim šta želim sa tobom. – Pa, valjda je tako. – Bilo šta? – Da, bilo šta. Ponovo ju je oborio na travu. Sad je bilo dosta drugačije. Toplina sunca kao da im je otopila kosti. „Skini se draga“, šaputao je. Ona je to spremno uradila. Nije se stidela pred njim. Pored toga, bilo je toplo i mesto je bilo toliko usamljeno da

nije ni bilo bitno da budeš obučen. Raširili su njenu odeću i od nje napravili krevet. Legla je sa rukama iza glave, gola, zatvorenih očiju, lagano se smejući, kao da je sve činjenice razmotrila i da ima potpuni mir u glavi. Dugo vremena je gledao njeno telo. Njena lepota ga je zapanjila. Izgledala je toliko mlađe gola nego obučena. Lice zatvorenih očiju je izgledalo skoro dečije. Približio joj se. Još jednom su novčići zvecnuli. Samo peni mi je ostao. Ma zajebi to, sad je sjajan momenat, zajebi to i zajebi budućnost! Stavio je ruku ispod nje i legao preko nje. – Mogu li? Sad? – Da, možeš. – Nisi uplašena? – Ne. – Biću nežan koliko mogu. – Nema veze. Trenutak kasnije. – Oh, Gordone, ne! Ne, ne, ne i ne! – Šta je sad? – Ne, Gordone, ne smeš. NE SMEŠ! Gurnula ga je grubo od sebe. Lice joj je izgledalo izgubljeno, uplašeno i skoro neprijateljski. Bilo je grozno što ga je odgurnula u takvom trenutku. Kao da ga je polila hladnom vodom. Odmakao se od nje, postiđen, oblačeći se. – Šta je sad, šta se desilo? – Oh, Gordone, mislila sam da ti, o, bože! Rukom je prekrila lice i okrenula se na stranu, odjednom posramljena. – Šta je u pitanju?- ponovio je. – Kako možeš da budeš tako BEZUMAN? – Kako to misliš bezuman? – Znaš ti dobro šta ja mislim. Srce mu se ponovo steglo. Znao je šta misli, ali nije na to pomišljao do ovog trenutka. I naravno, naravno da je trebalo da o tome misli. Ustao je i okrenuo se od nje. Odjedom je znao da od ovoga nema ništa. U vlažno nedeljno popodne, u sred zime i tako dalje! Nemoguće! Izgledalo je tako ispravno, tako prirodno pre samo minut. Sad mu je sve bilo ljigavo i ružno. – Nisam ovo očekivao – reče gorko. – Ali, ne mogu, Gordone. Trebao bi da imaš, znaš. – Ne misliš da bih išao zbog takvih stvari, zar ne? – Ali, šta bi moglo da bude? Ja ne mogu sad da imam dete, zar ne?

– Mogli bismo da probamo. – O, Gordone, koliko si ti nemoguć. Ležala je gledajući ga, licem uznemirenim, toliko uznemirenim da je i zaboravila da je gola. Njegovo razočaranje se pretvorilo u bes. Tu smo dakle! Pare ponovo! Čak i najtajnija stvar u životu je razbijena zbog hladnokrvnog razmišljanja o budućnosti i parama. Pare, pare i samo pare. Čak i u bračnom krevetu, prst boga novca se osećao. U visinama i dubinama, svudaje bio. Napravio je korak ili dva, sa rukama u džepovima. – Pare, opet, vidiš! – reče. - Čak i u ovakvom trenutku stoje pored nas i kinje nas. Čak i kada smo sami, miljama daleko od bilo koga, bez ikoga oko nas. – Kakve veze novac ima sa ovim? – Pa ne bi ti padalo na pamet da razmišljaš o bebi da nije zbog para. Želela bi bebu da je do toga. Rekla si da ,,ne smeš“ da imaš dete. Šta si mislila pod tim da ,,ne smeš“ da imaš dete? Da se ne usuđuješ. Jer ćeš onda izgubiti posao i bićeš švorc i umrećemo od gladi. Kontrola rađanja! Samo još jedan način na koji nas kinje. A ti, naravno, želiš da budeš deo svega toga, zar ne? – A koji izbor imam, Gordone? Koji mi je izbor? U tom trenutku je sunce nestalo iza oblaka. Postalo je osetno hladnije. Na kraju krajeva, scena je bila groteskna - gola žena leži na travi, obučeni čovek kraj nje sa rukama u džepovima. Razboleće se od prehlade ako bude nastavila i dalje tako da leži. Cela stvar je bila apsurdna i nepristojna. – Koji izbor imam? – ponovila je. – Mislim da bi mogla da se obučeš. – rekao joj je hladno. To joj je rekao samo da bi je iziritirao. Ali, rezultat je bio da se toliko postidela da se morao okrenuti od nje. Obukla se u nekoliko trenutaka. Kako se sagla da zaveže pertle, čuo je da šmrkće par puta. Bila je na ivici da se rasplače i borila se protiv toga. Osećao se užasno osramoćenim. Hteo je da se baci na kolena pred nju, da je zagrli i da je moli za oproštaj. Ali nije mogao ništa od toga da uradi. Cela scena ga je naterala da se oseća glomaznim i tromim. Teško da je mogao da se natera da kaže i najjednostavniju stvar. – Jesi li spremna? – rekao je tiho. – Jesam. Vratili su se na put, prošli kroz žicu i krenuli nizbrdo, ne progovarajući ni reč. Sveži oblaci su zaklanjali sunce. Postajalo je hladnije. Za sat će već biti sumrak. Stigli su do podnožja brda i videli su Rejvenkroft hotel, mesto njihove propasti. – Gde idemo? – upita Rozmeri tihim mrzovoljnim glasom.

– Nazad u Slou, pretpostavljam. Moramo da pređemo most i da pratimo putokaze. Jedva da su progovorili još nešto dok su pešačili nekoliko milja. Rozmeri se osećala postiđenom i mizernom. Mnogo puta je želela da bude blizu njemu, da ga uzme za ruku, ali se on udaljavao od nje. Hodali su udaljeni, skoro da je cela staza bila između njih. Mislila je da ga je smrtno uvredila. Mislila je da je sve to zbog njegovog razočaranja - jer ga je odgurnula u kritičnom momentu - da je bio ljut na nju. Mogla se izviniti i barem pokušati da nešto izgladi. Ali istina je da je on jedva o svemu tome i razmišljao u ovom trenutku. Misli su mu odletele od toga. Novac je bio taj koji ga je sad opterećivao, činjenica da mu je ostao samo peni u džepu. Umalo je sve to priznao. Trebalo je da plati kartu od Farnhajma do Sloua, i čaj u Slou, i cigarete, i kartu za gradski u Londonu, i možda još neki obrok kad se vrate, a imao je samo peni da to sve pokrije. Moraće da pozajmi od Rozmeri na kraju. A to je bilo tako ponižavajuće. Ponižavajuće je tražiti novac od nekoga sa kim si se upravo svađao. Koje je gluposti on pravio zbog svog lepog ponašanja. Tu je bio on, kritikujući nju, pravivši se velikim, pravivši se začuđenim, jer je očekivala kontracepciju; a u drugom trenutku treba da jednostavno sve to zaboravi i da joj traži pare. Eto šta sve novac može. Ne postoji raspoloženje koje novac, ili manjak novca, ne mogu da promene. Do pola pet je bio skoro pao mrak. Bauljali su maglovitim stazama gde nije bilo spasonosnog svetla koliba ili ponekog automobila. Postajalo je vraški hladno, ali oni su hodali već četiri milje i to ih je zagrejalo. Bilo je nemoguće više biti nesocijalan. Počeli su da pričaju o laganim temama i polako se približavali jedno drugom. Rozmeri uhvati Gordona za ruku. Odjednom je stala i okrenula ga tako da je gleda u lice. – Gordone, što si tako zao prema meni? – Kako sam ja to zao? – Celim putem ideš, a nisi progovorio ni reč. – Ah, to. – Jesi li još besan zbog onoga što se desilo? – Ne, nisam ni bio ljut na tebe. Nije to tvoja krivica. Pogledala ga je, pokušavajući da nasluti izraz lica u skoro potpunom mraku. Privukao ju je sebi, kao što je ona izgleda i očekivala, i poljubio je. Prihvatila je željno taj poljubac i kao da jojse telo rastopilo pored njega. Čekala je ovako nešto. – Oh, Gordone, ti me voliš, zar ne? – Naravno da te volim. – Sve se nekako pokvarilo, nisam mogla da se kontrolišem. Uplašila sam se. – Nema veze, drugi put će biti bolje.

Naslonila se glavom na njegove grudi. Mogao je da oseti kako joj kuca srce. Izgledalo je kao da kuca divlje i neritmično, kao da se lomi da kaže nešto. – Nije mi bitno – reče odjednom, zagnjurivši glavu u kaput. – Nije ti bitno šta? – Beba, rizikovaću. Radi šta želiš sa mnom. Ovim rečima predaje, blaga strast ga je obuhvatila, ali je ubzo nestala. Znao je zašto je ovo rekla. Nije to bilo zato što je u ovom trenutku to u stvari i htela da radi. To je bilo samo izraz ljubaznosti i dokaz da ga voli, i da će pre hteti da rizikuje, nego da ga razočara. – Sada? – upita je on. – Da, ako želiš. Razmišljao je. Toliko je to želeo, samo da bude njegova. Ali hladan večernji vazduh je brijao. Iza žbunja može biti vlažno i hladno. Nije bilo ni vreme ni mesto. Dalje nije bio u raspoloženju. – Ne mogu. – reče na kraju. – Ne možeš? Ali, Gordone, ja sam mislila... – Znam, ali sad se potpuno drugačije osećam. – I dalje si uznemiren? – Da, na neki način. – Zašto? Malo ju je odgurnuo od sebe. Imao je sad objašnjenje kao što bi ga i kasnije imao. Ali, opet, bio je toliko postiđen da je pre mrmljao nego što je rekao. – Imam jednu groznu stvar da ti kažem. To me brine od kako smo krenuli. – Šta je u pitanju? – Imaš li neke pare da mi pozajmiš? Skroz sam švorc. Imao sam dovoljno para za danas, ali me je onaj glupi hotel zeznuo. Ostao mi je samo jedan peni. Rozmeri je bila zapanjena. Odgurnula ga je od zaprepašćenja. – Samo još peni! O čemu to pričaš? Kakve veze ima što ti je ostao samo jedan peni? – Zar nisam rekao da ću morati da pozajmim pare od tebe? Ti ćeš sad morati da platiš za sebe autobus, i za mene, i čaj u Londonu i bog zna šta sve još. A ja sam te zvao da izađemo. Ti je trebalo da budeš moj gost. Prokletstvo. – Tvoj GOST! O, Gordone, da li je TO ono što te brine sve ovo vreme? – Da.

– Gordone, ponašaš se kao beba! Kako možeš da se brineš oko takvih stvari? Kao da bi meni bio problem da platim nešto. Zar ti uvek ne govorim da želim da platim svoj deo kad izlazimo negde? – Da, ali znaš da ja mrzim da ti plaćaš. Imali smo tu priču pre neko veče. – Koliko si samo ti apsurdan! Da li stvarno misliš da ima nešto zbog čega bi se stideo ako nemaš para? – Naravno da ima. To je jedina stvar na svetu koje MORAŠ da se stidiš. – A kakve to veze ima sad sa mnom i sa tobom i vođenjem ljubavi? Ne razumem te. Prvo hoćeš, onda nećeš. Kakve veze pare imaju sa tim? – Pare imaju veze sa svim. Uhvatio ju je pod ruku i poveo niz put. Nikada neće razumeti. Ali, ipak, morao je da joj objasni. – Ti ne razumeš da se jedinka ne oseća kao ljudsko biće u potpunosti, ne, NIJE ljudsko biće u potpunosti, ako je praznoga džepa? – Ne, ja to tako ne mislim, to je glupo. – Nije da ja ne želim da vodim ljubav sa tobom. Želim. Ali ja to ne mogu sa samo penijem u džepu. A naročito kad znaš da imam samo peni. Ne mogu. Fizički je nemoguće. – Ali zašto? Zašto? – Shvatićeš u Lempijeru. – rekao je opskurno. To je završilo raspravu. Nisu više pričali o tome. Po drugi put se poneo veoma loše i nju je naterao da misli da je ona kriva zbog svega. Nastavili su dalje. Nije ga razumela. Sa druge strane, opraštala mu je sve. Stigli su do Farnhajm komona i, posle malo čekanja na raskrsnici, uhvatili su autobus za Slou. U tami, kako je autobus skakutao, Rozmeri pronađe Gordonovu ruku i gurnu mu novčić u nju da bi platio karte, a ne bio posramljen time da mu devojka plaća. Da se on pita, Gordon bi pre hodao do Sloua i uštedeo pare za autobus, ali je znao da Rozmeri to neće hteti. U Slou je hteo da idu odmah na voz za London, ali je Rozmeri odlučno rekla da neće da ide nigde dok ne popije čaj. Tako su otišli u veliki sumorni hotel blizu stanice. Čajsa malim osušenim sendvičima i kolačima tvrdim kao kamen bio je dva šilinga. Za Gordona je bilo mučenje da mu ona plati račun. Durio se, nije ništa rekao i, posle rasprave koja je išla šaptanjem, on je insistirao da sa penijem učestvuje u plaćanju čaja. Bilo je sedam sati kada su uhvatili voz za London. Voz je bio pun umornih planinara u kaki šorcevima. Rozmeri i Gordon nisu puno pričali. Sedeli su bliže jedno drugom, Rozmeri sa rukom uvijenom u njegovu, igrajući se njegovim prstima, Gordon gledajući kroz prozor. Ljudi u vagonu su ih gledali, pitajući se oko čega su se svađali. Gordon je posmatrao mrak, obasjan ponekim lampionom,

kako prolazi pored njega. Tako se dan, kome se nadao, završavao. I sad nazad u Vilobed roud, u nedelju bez para koja ga čeka. Cele nedelje, osim ako se neko čudo ne dogodi, neće moći da kupi cigarete. Koja je budala bio! Rozmeri nije bila ljuta na njega. Stežući mu ruku, htela je da pokaže koliko ga je volela. Svoje bledo bezlično lice okrenuo je od nje. Njegov stari kaput i kosa mišije boje, kojoj je trebalo šišanje više nego bilo šta, ispunjavali su je sažaljenjem. Osećala je veću nežnost prema njemu nego da je sve bilo savršeno jer, na svoj ženski način, osećala je da je nesrećan i da mu treba podrška, jer mu je život komplikovan. – Hoćeš da me ispratiš kući? – rekla je kako su stigli na Pedington. – Ako ti ne smeta da pešačiš. Ja nemam za prevoz. – Pusti da JA platim prevoz. O, dragi. Pretpostavljam da nećeš. A kako bi se vratio kući od mene? – Pešačio bih, znam put, nije toliko daleko. – Glupo je da pešačiš ceo taj put. Izgledaš tako umorno. Budi dobar i pusti me da ti platim prevoz do kuće, HAJDE! – Ne, dovoljno si platila za mene danas. – O, dragi moj, koja si ti budala. Zastali su na ulazu u metro. Uzeo ju je za ruku. – Pretpostavljam da se sad moramo pozdraviti – rekao je. – Doviđenja, dragi Gordone. Hvala ti puno što si me izveo. Toliko sam se lepo zabavila jutros. – Ah, jutros, tad je bilo drugačije. – Mislima se vratio u jutarnje sate, kada su bili sami na stazi i on i dalje imao pare u džepu. Griža savesti ga je obuzimala. Sve u svemu, nije se lepo ponašao. Stegnuo joj je ruku malo jače. – Nisi ljuta na mene? – Ne, budalice, naravno da nisam. – Nisam hteo da budem zao prema tebi. Sve je to do para. Uvek je sve do para. – Nema veze, biće bolje drugi put. Ići ćemo na neko bolje mesto. Otići ćemo u Brajton na vikend ili tako nešto. – Naravno, ako budemo imali para. Hoćeš mi pisati uskoro? – Da. – Tvoja pisma su jedina stvar koja me drži. Kaži mi kad ćeš mi pisati da mogu da se nadam pismu. – Pisaću ti sutra uveče i poslati u utorak, tako ćeš dobiti večernjom poštom u utorak.

– Onda, laku noć, draga Rozmeri. – Laku noć, dragi Gordone. Ostavio ju je pored šaltera za kupovinu karata. Kada se udaljio nekih dvadesetak metara, osetio je ruku na ramenu. Okrenuo se naglo. Bila je to Rozmeri. Gurnula je paklu Gold Flejka, koju je kupila na kiosku za prodaju duvana, u džep kaputa i otrčala u metro pre nego što je mogao da protestuje zbog toga. Lutao je ka kući kroz Merilebon i Ridžents park. Bio je to magloviti kraj dana. Ulice su bile mračne i prazne, sa čudnim osećajem nedelje uveče, kada su ljudi umorniji od celodnevne idile, nego od celodnevnog rada. Bilo je, takođe, veoma hladno. Vetar je ojačao kako je dolazila noć. Oštro besni vetar brije oko nas. Gordona su bolele noge, jer je hodao više od petnaest milja, a bio je i gladan. Malo šta je jeo ceo dan. Ujutru je žurio tako da nije čestito doručkovao, a ručak u Rejvenkroft hotelu nije mogao da se nazove pravim obrokom; od tad nije ništa ni pojeo. Opet, nije bilo nade da će jesti bilo šta kad dođe kući. Rekao je gospođi Vizbah da ga neće biti ceo dan. Kako je stigao do Hempsted rouda, sačekao je na trotoaru da automobili prođu. Čak i ovde je sve izgledalo mračno i sablasno, uprkos uličnim svetlima i hladnim neonkama zlatarskih radnji. Oštar vetar je probijao njegovu tanku odeću, terajući ga da drhti. Oštro besni vetar brije oko nas, savija mlade topole tek posađene. Završio je poemu, sve je bilo gotovo sem poslednja dva stiha. Ponovo je razmišljao o ovom jutru - prazni magloviti putevi, osećaj slobode i avanture, imati ceo dan i ceo svet pred sobom da možeš da odeš da lutaš gde god to poželiš. Imanje para je to učinilo i to je znao. Sedam i po penija je imao u džepu jutros. Bila je to mala pobeda nad bogom novca; jutarnje otpadništvo, odmor u šumama Aštarota21 . Ali, takve stvari nikada ne traju dugo. Tvoj novac ode, a sa njim i tvoja sloboda. Obrežite se, Gospod vam naređuje. A mi smo puzeli, propisno balaveći. Još jedna kolona automobila je proletela pored. Jedan, posebno ga je primetio, dugačka, uska stvar, elegantan kao labud, u metalik plavoj i srebrnoj boji. Hiljadu gvineja mora da košta, pomislio je. U plavo obučeni šofer je sedeo za volanom, ispravljen, nepokretan, nalik na neku prezrenu statuu. Pozadi u ružičastom enterijeru, četiri elegantne mlade osobe, dva mladića i dve devojke, pušili su cigarete ismejalise. Primetio je ta glupa zeka-peka lica. Lica prevelike ružičastosti i uglađenosti, osvetljene tim specifičnim unutrašnjim sjajem, koji nikada ne bledi tim toplim zračenjem novca. Prešao je preko puta. Nema hrane večeras. Ali, opet, imao je naftaru, hvala bogu; popiće svoju tajnu šolju čaja kad se vrati. U ovom trenutku nije mogao da vidi ni sebe, ni svoj život bez tih malih odvratnosti. Svaku noć jedno te isto. Nazad 21 Princ pakla u mitologiji

u hladnu usamljenu sobu, gomila zgužvanih papira poeme koja nikada neće doći do kraja. Bila je to slepa ulica. Nikada neće završiti „Londonska zadovoljstva“, nikada neće oženiti Rozmeri i nikada neće srediti život. Samo će polako kliziti i propadati, kliziti i propadati, kao isvi u njegovoj porodici. Ali i gore od njih - dole, dole u neki odvratan podsvet koji ne može ni da zamisli. Postao je ono što je hteo, kada je objavio rat novcu. Služi boga novca ili padaj dole - ne postoji treće. Nešto duboko dole je učinilo da kamene ulice zadrhte. Bio je to metro, klizeći kroz srednju zemlju. Imao je viziju Londona i zapadnog sveta. Video je hiljade miliona robova koji se upiru i umiru zarad trona novca. Zemlja izorana, brodovi plove, rudari se znoje u podzemnim tunelima, službenici jure ka vozu u osam i petnaest u strahu da će ih šef žive pojesti. Čak i u krevetima sa svojim ženama, onisu drhtali i bili pokorni. Pokorni kome? Sveštenstvu novca, ružičastim gospodarima sveta. Višoj klasi. Gomili glupih malih zečeva u kolima od hiljadu gvineja, brokerima golferima i međunarodnim konglomeratima, lažljivim advokatima i modernim kicošima, bankarima, urednicima novina, piscima sva četiri pola, američkim bokserima, ženama pilotima, filmskim zvezdama, biskupima, priznatim pesnicima i gorilama iz Čikaga. Kako je prošao još pedesetak metara, poslednja strofa mu se javila. Hodao je ka kući ponavljajući pesmu u sebi. Oštro besni vetar brije oko nas Savija topole zasađene tek I tamne iz dimnjaka trake Vrtlog ludi prave, vazduh ih nosi I pocepane postere vijori Zvuk voza i klepet kopita I činovnici što jure u stanicu Gledaju, drhte i preko krovova maštaju Misle, i poveraju se ,,oh, zima dolazi, Bože, sačuvaj me gubitka posla još ove godine!“ I sve bleđa, kako ih hladno koplje zime probada Misle o kiriji, računima i sezonskim kartama, Osiguranje, ugalj i dnevnica za čistačicu, Čizme, školarina i sledeća rata, Sve zbog dva veća kreveta iz radnje Drega

Jer ako bi u bezbrižan letnji dan U šumama Aštarota se bludničili Seti se sada kad hladan vetar duva Da klekneš pred pravog svoga boga Gospodara svega, boga novca Koji vlada našom krvlju, rukama i glavom, Koji ti daje krov koji vetar zaustavlja I dajući nekada ga i uzima Koji te gleda ljubomorno, brine o tebi O mislima, snovima i tajnim planovima Koji nam bira reči i bira odelo I pravi nam plan svakoga dana Koji nam smiruje bes i ubija nadu Koji nam kupuje život i pravi od njega igračku Koji uzima kao trofej slomljenu nadu Prihvata uvrede i nema zadovoljstva Koji zauzdava lancima darovitog pesnika Mornarevu snagu i vojnikov ponos I pravi ljigavu nepremostivu branu Između ljubavnika i njegove drage.

Osmo poglavlje Kako je sat otkucao jedan, Gordon je zalupio vrata knjižare i krenuo, bolje rečeno otrčao do ogranka Vestministerske banke, niže niz ulicu. Polusvesnim pokretom je stezao rever kaputa, držeći ga jako uz sebe. Tu je, smeštena u gornji unutrašnji džep, stajala stvar u čije postojanje je veoma sumnjao. Bila je to plava koverta sa američkom markicom. U koverti je bio ček na pedeset dolara, i ček je glasio na Gordona Komstoka! Mogao je da oseti četvrtast oblik koverte kako se ocrtava, kao da je bila vrela. Celo ju je jutro osećao tu, i kad ju je dodirivao i kad nije, kao da je na tom mestu odjednom postao osetljiviji na dodir. Na svakih desetak minuta je vadio ček iz koverte i željno ga razgledao. Na kraju krajeva, čekovi su gadne stvari. Bilo bi grozno da nije primetio neku grešku poput datuma ili potpisa. Pored toga, mogao ga je i izgubiti - mogao je nestati kao vilinsko zlato. Ček je stigao iz Kalifornijske revije, američkog časopisa kome je pre par nedelja, ili meseci, poslao svoju pesmu. Umalo je zaboravio na nju, davno je to bilo, dok mu jutros nije stigla plava koverta. A koje je tek pismo tu bilo! Nijedan engleski urednik nikada ne piše pisma na taj način. Bili su „veoma lepo iznenađeni“ njegovom pesmom. Bila bi im ,,čast“ da je ubace u sledeći broj. Da li bi im učinio ,,uslugu“ i poslao im još svojih radova? (Da li bi? O, dečko! Što bi Fleksmen rekao.) I ček koji je uz to došao. Izgledalo je kao neka neslana šala, da u godini propasti 1934. neko plaća pedeset dolara za pesmu. Ali, ipak, tu je bilo; bio je tu ček, koji je izgledao sasvim originalno koliko god ga je puta pregledao. Neće imati mira u glavi dokle god ne bude unovčio ček. Moguće da će ga banka odbiti, ali je već imao vizije u glavi šta bi sa tim novcem radio. Vizije devojačkih podlega, vizije boca skupog klareta i krigli piva, vizije novog odela i kaputa koji je u zalagaonici, vizije o vikendu u Brajtonu sa Rozmeri, vizije velike šuštave novčanice od pet funti koju će dati Juliji. Na sve to je bilo, naravno, tih pet funti za Juliju. To mu je bilo prvo u glavi kada je ček stigao. Šta god radio sa novcem, moraće da da Juliji polovinu. To je bila pravda, znajući koliko je puta ,,pozajmio“ od nje svih ovih godina. Celo jutro ga je misao o Juliji i novcu koji je sada imao opsedala u najluđim momentima. Bila je to, ipak, nejasno neukusna misao. Na to bi zaboravio na pola sata, planirao je desetine načina na koje bi potrošio deset funti, i onda bi se, naravno, setio Julije. Stara dobra Julija. Julija mora imati svoj deo. Petaka, ako ništa. Čak i tad, to nije bio ni deseti deo onoga što joj je dugovao. Dvadeseti put, uz tihu slabost, prihvatio je tu misao. Pet funti ide Juliji. Banka nije pravila nikakav problem oko čeka. Gordon nije imao bankovni račun, ali su ga dobro znali jer je gospodin Mek Keni imao račun tu. I pre toga su

isplaćivali uredničke čekove Gordonu. Bilo je to razmišljanje od jednog minuta, a onda se šalterska radnica vratila. – U kojim apoenima želite, gospodine Komstok? – Jedna od pet funti i ostatak po funtu, molim. Klimavo sočna petica i pet čistih apoena su zašuštale niz mesingani šalter. I posle njih mu je devojka dodala malu gomilu sitnine. U gospodskom stilu, Gordon je ubacio novčiće u džep bez brojanja. To je bila neka vrsta bakšiša. Očekivao je deset funti za pedeset dolara. Dolar mora da je porastao. Novčanica od pet funti, bila je lepo složena i upakovana u američku kovertu. To je bio Julijin deo. To je bila svetinja. Odmah će joj to poslati. Nije išao kući na večeru. Zašto žvakati žilavu teletinu u aspidistralnoj trpezariji kada imaš deset kinti u džepu - pet kinti, u stvari. Kao da je zaboravio da je taj novac već bio predodređen za Juliju, u trenutku se nije obazirao da pošalje Juliji pet funti. Večeras će biti prerano. Pored toga, voleo je taj osećaj u džepu. Bilo je čudno koliko si se lepo osećao sa novcem u džepu. Ne bogatim, nego opuštenim, preporođenim, drugačijim. Osećao se kao da je druga osoba u odnosu na juče. Nije više bio ugnjetena propalica koja pravi tajni čaj iznad naftare u Viloubed roudu 31. Bio je Gordon Komstok, pesnik, poznat sa obe strane Atlantika. Knjige: „Miševi” (1932), „Londonska zadovoljstva” (1935). Razmišljao je o „Londonskim zadovoljstvima” sa savršenim samopouzdanjem. Izaći će za tri meseca. Format A5 sa belim platnenim koricama. Nije se skoro toliko lepo osećao kao sad, kad mu se sreća osmehnula. Otišao je u Princa od Velsa da pojede nešto. Parče pite sa mesom, jedan peni, pinta crnog piva, devet šilinga, Gold Flejks šiling. Čak i posle takve ekstravagancije mu je ostalo više od deset funti u ruci – pet, u stvari. Podgrejan pivom, seo je i razmišljao šta sve može sa pet funti. Novo odelo, vikend na selu, dan u Parizu, pet dobrih opijanja, deset večera u restoranima u Sohou. U tom ternutku je shvatio da večeras mora pozvati i Rozmeri i Ravelstona na večeru. Samo da bi proslavili taj njegov srećan dan. Na kraju krajeva, nije svaki dan kada ti deset funti, pardon, pet funti padne niotkuda u krilo. Razmišljao je o njima troma, o dobroj hrani i vinu i o parama koje ga sad nisu opterećivale. I dalje je bio oprezan. Nije smeo da potroši sve pare, naravno. Ali, opet, mogao je sebi priuštiti neki trošak. Posle nekoliko minuta je zvao Ravelstona sa telefona u pabu. – Jesi to ti, Ravelstone? Kažem, Ravelstone! Pazi, večeras moraš sa mnom na večeru. Sa druge strane linije, Ravelston je slabašno prigovarao. – Ne, prokletstvo! JA treba tebe da vodim na večeru. – Ali je Gordon bio ubedljiviji. Gluposti! Ravelstona je ON zvao večeras. Nevoljno, Ravelston je pristao. Naravno, da, baš bi mu bilo drago. Bilo je neke prikrivene tuge u njegovom glasu. Pogađao je šta

se desilo. Gordon mora da je odnekud došao do para i sad je hteo da časti. Kao i obično, Ravelston je smatrao da to nije njegova stvar. Gde bi i išli? Gordon je bio zahtevan. Ravelston je hvalio te divne male restorane u Sohou, gde možeš da dobiješ sjajnu večeru za samo pola krune. Ali, restorani u Sohou su zvučali grozno od trenutka kad ih je Ravelston pomenuo. Gordon nije hteo ni da čuje za to. Gluposti! Moraju da odu na neko pristojno mesto. To moramo da učinimo, bez obzira na sve, bila je njegova prva misao; tu može potrošiti dve funte, makar i tri. Gde obično Ravelston ide? Mođilijani, priznade Ravelston. Ali, Mođilijani je bio veoma - ali ne! Čak ni preko telefona Ravelston nije mogao da progovori tu gadnu reč ,,skup“. Da podseti Gordona na njegovo siromaštvo. Godron nikada nije ni čuo za Mođilijanija, pomislio je. Ali, Gordon je bio zadovoljan. Mođilijani? Tačno to, u pola devet. Dobro! Na kraju krajeva, ako potroši i tri funte na večeru imaće i dalje dve funte da kupi sebi nove cipele, sako i pantalone. Dogovorio se sa Rozmeri za pet minuta. Nju Albion nije voleo da njihovi radnici pričaju telefonom, ali njega to sad nije bilo briga. Od onog katastrofalnog nedeljnog putovanja, čuo se jednom sa njom, ali se nisu videli. Iznenadila se kada je čula ko je zove. Da li bi išla na večeru sa njim večeras? Naravno! Biće zabavno! I tako je sve sređeno za deset minuta. Uvek je želeo da se Ravelston i Rozmeri upoznaju, ali nekako, to je bilo teško da se dogodi. Kako su sve stvari lakše kad imaš para za trošenje. Taksi ga je vozio na zapad kroz polumračne ulice. Put od tri milje - i dalje je to mogao da priušti sebi. Zašto uništiti brod zbog pola kante katrana? Nije više brinuo o odluci da potroši samo dve funte večeras. Možda će potrošiti i tri funte, možda tri i po, možda i četiri, ako mu se tako bude sviđalo - ma nek ide život, po prvi put je rekao. A, da! To je zaboravio! Deo za Juliju. Nije ga još poslao. Nema veze, poslaće ga prvom prilikom ujutru. Stara dobra Julija! Dobiće svoj deo. Kako su lepi bili jastuci na sedištima taksija. Zavalio se i nameštao se celim putem. Pio je pre toga, naravno - popio je dva na brzaka, možda i tri, pre nego što je krenuo u restoran. Taksista je bio tip stoičkog filozofa sa licem opaljenim vremenom i znalačkim pogledom. On i Gordon su se razumeli. Našli su se u baru gde je Gordon bio pre toga. Kako je stigao do Vest Enda zastao je, bez reči pored diskretnog paba na uglu. Znao je šta Gordon misli. Gordon je želeo jedno na brzaka. I taksista je, takođe, isto želeo. Naravno, pića su bila na Gordona - to je, takođe, bilo jasno. – Čitaš mi misli. – reče Gordon dok je izlazio. – Da, gospodine. – Ja bih da popijem jedno na brzaka. – Znam da želite, gospodine.

– Da li i ti možeš da popiješ sa mnom jedno? – Kad ima volje, ima i načina. – reče mu taksista. – Hajdemo unutra. – reče Gordon. Naslonili su se na mesingani bar, lakat pored lakta, palivši dve taksistine cigarete. Gordon se osećao lepo i skupo. Imao je želju da taksisti ispriča svoju životnu priču. Barmen u belom im se približio. – Izvolite, gospodo – reče barmen. – Džin. – reče Gordon. – Nek bude dva – reče taksista. Kucnuli su se, opuštenije nego ikada. – Za mnoga srećna vraćanja – reče Gordon. – Danas vam je rođendan, gospodine? – Metaforički, možda. Neka vrsta predrođendana, kako bih to nazvao. – Nisam ja toliko obrazovan – reče taksista. – Pričao sam u simbolima – reče Gordon. – Engleski je sasvim dovoljan za mene. – reče taksista. – To je bio Šekspirovski govor – reče Gordon. – Vi mora da ste neko ko se bavi književnošću, zar ne, gospodine? – Zar su me toliko pojeli moljci? – Ne, niste pojedeni moljcima. Samo izgledate kao intelektualac. – Tu ste u pravu. Ja sam pesnik. – Pesnik! E, od svih nas treba po neko na ovome svetu – reče taksista. – A tek što je svet dobar. – reče Gordon. Misli su mu lirski napredovale večeras. Popili su još jedan džin i krenuli su u taksi mada su malo posrtali, posle još jednog džina. To je bilo ukupno pet pića za Gordona večeras. Osećao je alkohol u sebi. Kao da je džin tekao kroz vene pomešan sa krvlju. Uvalio se u ugao sedišta, gledajući svetla grada kako probijaju mrak. Zlokobne crvene i plave neonke su ga sad zadovoljavale. Kako je glatko taksi išao. Više kao gondola nego kao automobil. To je imanje para učinilo. Pare su podmazivale točkove. Razmišljao je o večeri ispred sebe; dobra hrana, dobro vino, dobra priča i iznad svega, nema brige o novcu. Nema više cicijašenja sa šilinzima, i ,,ne, to ne možemo da priuštimo” ili ,,ne smemo da na to trošimo”! Rozmeri i Ravelston će pokušati da ga spreče da bude ekstravagantan. On će ih ućutkati. Potrošiće do poslednje pare ako se tako bude osećao. Svih deset funti u trošak. U stvari, pet funti. Misao o Juliji mu je proletela kroz glavu i ubrzo nestala.

Bio je prilično trezan kada je stigao u Mođilijani. Ogromni vratar, nalik na voštanu figuru, pre nego na čoveka, stao je i otvorio vrata taksija. Njegovo oko je ponižavajuće pogledalo Gordonovu odeću. Nije baš da ste morali da se „oblačite” za Mođilijani. Bilo je i onih boemski obučenih tamo, naravno; ali znalo se kakav boem možeš da budeš tu, a Gordon nije tako bio obučen. Gordona nije bilo briga. Poželeo je taksisti lepo veče i častio ga sa par šilinga preko cene, što je učinilo da ga vratar gleda manje zlobno. U tom trenutku se Ravelston pojavio na vratima. Vratar je, naravno, znao Ravelstona. Izašao je na trotoar, ta visoka aristokratska figura, pomalo stidljiv, pogleda koji je išao negde u daljinu. Već je brinuo koliko će para Gordona koštati večera ovde. – Ah, tu si, Gordone! – Zdravo, Ravelstone! Gde je Rozmeri? – Moguće da te čeka unutra. Ja ne znam kako ona izgleda. Hteo sam da ti kažem, Gordone, pazi ovako! Pre nego što uđemo hteo sam da... – E, evo je. Dolazila je prema njima brzo i rasterećeno. Prolazilaje kroz masu sa aurom malog razarača koji klizi između velikih i tromih teretnjaka. Bila je lepo obučena, kao i obično. Ravan šešir je namestila na najprovokativniji način. Gordonu srce zaigra. Bila je to devojka za njega. Bio je ponosan što je Ravelston može videti. Bila je veoma vesela večeras. Kao da joj je na licu pisalo da neće pokušavati da podseti Gordona na njihov poslednji sastanak i katastrofu koja se desila. Možda je čak i bila mnogo pričljiva, kada ju je Gordon predstavio i kada su ušli unutra. Ali, Ravelstonu se odmah svidela. Stvarno, ko god da je upoznao, svima se svidela. Unutrašnjost restorana je oduševila Gordona u trenutku. Bio je toliko preterano lep i umetnički sređen. Tamni drveni stolovi, kalajni svećnjaci, slike modernih francuskih slikara na zidovima. Jedna, ulična scena, ličila je na Utrila. Gordon je prodrmao ramena. Prokletstvo, čega se sad plaši? Novčanica od pet funti bila je u koverti u džepu. To su bili Julijinih pet funti, naravno, to nije hteo da potroši. Opet, samo posedovanje toga mu je dalo dodatni motiv. To je bila vrsta talismana. Krenuli su ka stolu u uglu - Ravelstonovom omiljenom stolu - na daljem kraju restorana. Ravelston je uhvatio Gordona za ruku i povukao ga malo nazad, da ga Rozmeri ne bi čula. – Gordone, saslušaj me! – Šta? – Pazi, JA tebe večeras izvodim na večeru. – Glupost, ja ću da platim. – Znam da bi hteo. Ali mi je neprijatno da te gledam da trošiš tolike pare. – Večeras ne pričamo o parama – reče Gordon.

– Pola-pola onda – reče Ravelston. – Ja plaćam. – reče odsutno Gordon. Ravelston odusta. Debeli sedi konobar, Italijan stajao je i smejao se pored stola u uglu. Ali smešio se Ravelstonu, ne Gordonu. Gordon sede sa osećajem da mora brzo da se istakne. Sklonio je meni koji je konobar doneo. – Prvo da vidimo šta ćemo da pijemo – reče. – Za mene pivo. - reče Ravelston, sa vrstom sumorne žurbe. – Pivo je jedino piće koje volim. – Ja, takođe. – reče Rozmeri. – O, prokletstvo! Moramo piti vino. Šta ćemo, crno ili belo? Donesite mi, molim Vas, vinsku kartu. – reče konobaru. – Onda hajdemo da pijemo beli Bordo. Medok ili Sen Julijen ili tako nešto. – reče Ravelston. – Ja obožavam Sen Julijen. – reče Rozmeri, koja je samo znala da je Sen Julijen najjeftinije vino na listi. U sebi, Gordon se nervirao. Tu smo, dakle. Oni su se danas uortačili protiv mene. Hoće da me spreče da trošim pare. Biće to ona mrzovoljna ,,ne možeš ti to da priuštiš” atmosfera koja će lebdeti iznad svega. Sve više je imao želju da bude ekstravagantan. Pre samo jednog trenutka bi se složio za Burgundi. Sad je odlučio da moraju da piju nešto skupo - nešto ekskluzivno, nešto što nikada nisu. Šampanjac? Nikada mu ne bi dozvolili da naruči šampanjac. – Imate li slučajno Asti? – reče konobaru. Konobar se zaprepasti, kao da je video duha. Sad je tek shvatio da je Gordon, a ne Ravelston domaćin. Odgovorio je sa uobičajenom mešavinom francuskog i engleskog kojim je pričao. – Asti, misje? Da, misje. Veoma bien Asti! Asti Spumanti. Tre fin! Tre vif! Ravelstonov zabrinut pogled uhvati Gordona preko stola. Ne možeš to da priuštiš, pogled je govorio. – To je jedno od onih penušavih vina? – reče Rozmeri. – Veoma penušavo, madam. Veoma živo vino. Tre vif! Pop! – njegove debele ruke počeše da imitiraju kaskade pene. – Asti – reče Gordon pre nego što ga je Rozmeri zaustavila. Ravelston je izgledao mizerno. Znao je da će Asti koštati Gordona deset ili petnaest šilinga po flaši. Gordon se pravio kao da to ne primećuje. Počeo je da razmišlja o Stendalu - podsetio se grofice od Sanseverina i njenog „fors vin d Asti”. Stigao je Asti u kofi sa ledom - greška, da se Ravelston pitao. Izlete čep. Pop! Divlje penušavo vino kliznu u široke ravne čaše. Nekim čudom se atmosfera

promeni. Nešto se svima troma dogodilo. Čak i pre nego što su počeli da piju vino, magija kao da je delovala. Rozmeri je prestala da bude nervozna, Ravelston nije brinuo o ceni, a Gordon je odustao od želje da bude ekstravagantan. Jeli su ringlice sa maslacom i hlebom, prženog, pa pečenog fazana sa sosom od hleba i krompira. Ali, uglavnom su pili i pričali. Kako su sjajno pričali - ili je barem to tako izgledalo. Pričali su o prokletstvima modernog života i prokletstvima modernih knjiga. O čemu drugom pričati danas? Kao i obično (ali oh, kako je drugačije sad kad imaš pare u džepu i stvarno ne veruješ u to što pričaš), Gordon je prešao na mrtvilo i zlo doba u kojem živimo. Pisma iz Francuske i mitraljezi! Filmovi i Dejli mejl! To je bila istina do koske kad se šetaš ulicama sa par bakrenjaka u džepovima; ali sad je sve zvučalo kao vic. Bilo je zabavno - i JESTE zabavno - kada jedeš dobru hranu i piješ dobro vino - da pričaš kako je ceo svet mrtav, truo i propao. Bio je duhovit kada se uhvatio moderne književnosti; svi su bili duhoviti. Sa jakim cinizmom, još neobjavljeni Gordon, pljuvao je reputaciju po reputaciju. Šov, Jejts, Eliot, Džojs, Haksli, Luis, Hemingvej - svaki sa nekom bezbrižnom rečenicom ili dve, bili su sahranjeni. Kako je ovo sve bilo zabavno, samo da može da potraje. Gordon je verovao da MOŽE da potraje. Od prve boce Astija Gordon je popio tri čaše, Ravelston dve, a Rozmeri jednu. Gordon je postao svestan da ga devojka sa stola pored posmatra. Visoka elegantna devojka, ružičaste kože i divnih našminkanih očiju. Bogata, očigledno; jedna od one lovatorske inteligencije. Bio joj je interesantan - pitala se ko je on. Gordon je shvatio da namerno pravi neke šale koje bi njoj bile zanimljive. I BIO je zabavan, tu nije bilo sumnje. To je, takođe, bio novac. Novac je podmazivao točkove - točkove misli, kao i točkove taksija. Ali, nekako, druga boca Astija nije bila uspeh kao prva. Za početak, bilo je malo neprijatnosti prilikom poručivanja. Gordon je pozvao konobara. – Imaš li još jednu bocu ovoga? Konobaru zasijaše oči. – Da misje, naravno, misje! Rozmeri se prenu i udari Gordona ispod stola nogom. – Ne, Gordone, ne! Ne smeš! – Ne smem šta? – Da poručiš još jednu bocu, mi ne želimo. – O, prokletstvo! Još jednu konobar. – Da, misje. Ravelston je češkao nos. Sa očima punim optuživanja, gledao je Gordona preko vinske čaše. – Pazi, Gordone, ja hoću da platim ovu turu, na mene je red. – Gluposti! – odgovori Gordon. – Uzmi onda pola boce. – reče mu Rozmeri.

– Celu bocu, konobar. – reče Gordon. Posle toga ništa više nije bilo isto. I dalje su pričali, smejali se, prepirali, ali ništa nije bilo isto. Elegantna devojka pored više nije gledala Gordona. Nekako, Gordon je prestao da bude zanimljiv. Kao da je bila greška poručiti još jednu bocu. Kao kupati se po drugi put letnjeg dana. Koliko god da je vruć dan, koliko god da si uživao u prvom kupanju, uvek ti je žao kad uđeš u kadu po drugi put. Magija iz vina je nestala. Kao da su mehurići slabije išli, kao da se polako pretvarala u izvetrelu ljigavu tečnost kojom si se polunalivao da bi je pio, a pola iz nade da ćeš se što pre napiti. Gordon je sad i stvarno bio, mada možda tajno, pijan. Jedna polovina njega je bila pijana, a druga polutrezna. Počeo je da oseća onaj čudan magloviti osećaj, kao da su ti se crte lica otromboljile, a prsti otekli, osećaj koji imaš u drugoj fazi pijanstva. Ali je trezna polovina i dalje bila glavna, barem što se tiče spoljašenjeg rasuđivanja. Razgovor je postajao sve više i više monoton. Gordon i Ravelston su pričali u diskretnom hladnom maniru kao dvojica ljudi koji se ne osećaju prijatno, a to žele da sakriju. Pričali su o Šekspiru. Razgovor se sveo na dugačku diskusiju o smislu i značenju Hamleta. Bilo je to veoma dosadno. Rozmeri se suzdržavala da ne zevne. Dok je Gordonova trezna polovina pričala, pijana je stajala sa strane i slušala. Pijana polovina je bila veoma ljuta. Upropastili su mu veče, prokleti bili. Zbog njihove priče o drugoj flaši. Sad je hteo da se propisno napije i da završi sa svime. Od šest čaša druge flaše popio je četiri - jer Rozmeri nije htela više vina. Ali ne možeš se propisno napiti od ovog blagog pića. Pijana polovina je želela još i još pića. Pivo od pola litra i nešto kratko! Pravo odvaljujuće piće! To je nameravao da pije posle. Mislio je o pet funti koje mu stoje u unutrašnjem džepu. I dalje je morao da ih čuva, kako god. Sat, koji je negde bio sakriven kod Mođilijanija, otkucao je deset sati. – Hoćemo da se kupimo? – upita Gordon. Ravelstonove oči su gledale molećivo preko stola. Daj da podelimo račun, govorile su. Gordon ga je ignorisao. – Ja glasam da idemo u kafe Imperijal – reče. Račun ga nije otreznio. Nešto preko dve funte je bila večera i tridesetak penija za vino. Nije hteo da drugi vide račun, naravno, ali su ga videli kako plaća. Bacio je četiri funte na sto i rekao opušteno, „zadržite kusur”. Tako mu je ostalo desetak penija pored pet funti. Ravelston je pomogao Rozmeri oko kaputa; kad je videla kako Gordon opušteno baca novčanice na sto, otvorila je usta u neverici. Nije ni imala pojma da će večera izneti negde oko četiri funte. Užasnula se, videvši da je on bacio pare na tako nešto. Ravelston je izgledao sumorno i osuđujuće. Gordon je prokleo njihov pogled ponovo. Zašto se toliko brinu? Mogao je to da priušti, zar ne? I dalje ima petaka. A i neće biti njegova krivica ako ode kući sa penijem u džepu. Ali, napolju je bio trezniji i mnogo svesniji nego pre pola sata.

– Bolje da uhvatimo taksi do kafe Imperijala. – rekao je. – Hajdemo peške! – reče Rozmeri – To je blizu. – Ne, ići ćemo taksijem. Seli su u taksi i odvezli se, Gordon je sedeo kraj Rozmeri. Polusvesno je prebacio ruku preko nje, uprkos Ravelstonovom prisustvu. U tom trenutku je nalet hladnog vazduha prošao kroz prozor i udario direktno u Gordonovo čelo. To ga je šokiralo. To je bio jedan od onih trenutaka, nalik na buđenje u sred noći, kad čvrsto spavaš, a neko te probudi kako bi tisaopštio strašnu istinu - da si osuđen da umreš, da je tvoj život propast. Za minut je bio potpuno trezan. Znao je sve o sebi i o groznoj prevari koju je činio - znao je da je spiskao pet funti na gluposti i da će spiskati još pet koje je namenio Juliji. Imao je kratku, ali veoma živu viziju Julije, sa njenim licem i sedom kosom, hladnoćom u njenoj maloj sobi. Jadna dobra Julija! Julija, koja se celog života žrtvovala zbog njega, od koje je pozajmljivao funtu za funtom, i sad nije imao ponosa da zadrži tih pet funti! Ustuknuo je od te misli; pobegao je u pijanstvo kao u izbeglištvo. Brzo, brzo, otrezniću se. Pića, pića, još pića! Vratiti to prvo bezbrižno pijanstvo! Napolju ga je mamio još otvoreni šareni prozor italijanske prodavnice. Taksi je stao. Gordon poče da se provlači preko Rozmerinih kolena. – Gde ćeš, Gordone? – Da vratim to lepo pijanstvo. – reče Gordon, izlazeći na trotoar. – Šta? – Vreme je da cirnem nešto. Pabove će pozatvarati za pola sata. – Ne, Gordone, ne! Nećeš ništa više da piješ. Dosta si već popio. – Čekaj. Vratio se, noseći pažljivo litarsku flašu Kijantija. Prodavac je otvorio radnju zbog njega i posle je ponovo stavio katanac. Ostali su shvatali da je on sada pijan - mora da je pio i pre nego što su se našli. Oboje su se osećali postiđeno. Otišli su u kafe Imperijal, ali misao koja im je od početka bila u glavi je da Gordona sprovedu u krevet, što je pre moguće. Rozmeri je šaputala iza Gordonovih leđa: „Molim te, ne daj mu da pije više.” Ravelston se durio bespomoćno. Gordon je marširao ispred njih prema slobodnom stolu, nezainteresovan pogledima ostalih oko njega, koji su bili upereni na vinsku bocu koju je nosio pod rukom. Seli su i poručili kafu, i sa dosta poteškoća, Ravelston je ubedio Gordona da ne poručuje i brendi uz to. Sve troje su se osećali neprijatno. Bilo je odvratno zagušljivo u toj kafani, veoma vruće i previše glasno od buke - koju je izazivalo nekoliko stotina glasova, zveckanja tanjira i čaša i naizmenična dreka benda. Sve troje su želeli da izađu naoplje. Ravelston je i dalje bio zabrinut zbog računa. Rozmeri je bila zabrinuta jer je Gordon bio pijan, a Gordon je bio nemiran i žedan. Želeo je da

dođe tu, ali čim je došao, želeo je da pobegne odatle. Pijana polovina je želela da se zabavlja. A pijana polovina nije htela da bude dugo zanemarivana. Pivo, pivo! - vikala je. Gordon je mrzeo ovo pretrpano mesto. Imao je viziju paba i točionice sa velikim buradima piva i kriglama sa penom na vrhu. Gledao je na sat. Bilo je skoro pola jedanaest i pabovi, čak i u Vestministeru, su se zatvarali. Ne sme da propusti pivo. Flaša vina bila je za posle, kad se pabovi zatvore. Rozmeri je sedela preko puta njega, pričala sa Ravelstonom, nelagodno, ali sa dozom preteranog pretvaranja da se lepo provodi i da joj ništa drugo nije važno. I dalje su veoma bezrazložno pričali o Šekspiru. Gordon je mrzeo Šekspira. Kako je posmatrao Rozmeri, obuzela ga je divlja perverzna želja za njom. Bila je laktovima naslonjena na sto; mogao je jasno da vidi njene male grudi kroz haljinu. Došlo mu je kao šok da ju je video golu, što ga je još jednom umalo otreznilo. Ona je bila njegova devojka. Mogao ju je imati kad god je to hteo! I nek mu bog pomogne, imaće je večeras! Zašto da ne? To bi bilo dobro okončanje večeri. Mogli su naći mesto za sebe veoma lako; bilo je dosta hotela oko Šaftezburi avenije u kojima ne postavljaju pitanja dokle god plaćaš račun. I dalje je osećao tu želju. Osećao je njeno stopalo ispod stola, misleći da će joj time dati neki znak, a u stvari je samo grubo zakačio. Odmakla je nogu od njega. – Hajdemo odavde. – rekao je odjednom, i ustao odmah. – Da, hajdemo. – reče Rozmeri sa olakšanjem. Bilisu opet u Ridžent stritu. Dole, na levo, Pikadili cirkus je sijao, kao užasni bazen svetlosti. Rozmeri pogleda prema autobuskoj stanici preko puta. – Prošlo je pola jedanaest. – reče sumnjičavo. – Moram da se vratim do jedanaest. – O, ne, hajdemo u neki pab. Ne mogu da propustim pivo. – Ne, ne, Gordone! Nema više pabova za večeras. Ne smeš da piješ više. Ne dozvoljavam ti. – Nema veze, dođi ovamo. Uhvatio ju je za ruku i poveo je niz Ridžent strit, držeći je jako, kao da se plašio da će mu pobeći. Za trenutak je zaboravio na Ravelstona. Ravelston ih je pratio, pitajućise da li da ode ili da ostane da pazi na Gordona. Rozmerise otimala, ni malo joj nije prijao način na koji ju je Gordon vukao. – Gde me vodiš, Gordone? – Iza ugla, u mrak. Hoću da se ljubimo. – Ja ne želim da se ljubim. – O, da, želiš. – Ne! – Da!

Popustila je. Ravelston je čekao na uglu pored Ridžent Palasa, ne znajući šta da radi. Gordon i Rozmeri su nestali iza ugla i skoro odmah su upali u mračnu usku ulicu. Lica prostitutki, nalik na lobanje posute puderom su ih posmatrala sa nekoliko prozora. Rozmeri se uplašila od njih. Gordonu je sve to bilo zabavno. – Misle da si jedna od njih. – rekao joj je. Stavio je flašu na trotoar, pažljivo uza zid, a onda ju je odjednom uhvatio i pribio od pozadi. Želeo ju je jako i nije hteo da troši vreme na predigre. Ljubio ju je po celom licu, trapavo i grubo. Pustila ga je za trenutak da to radi, alise uplašila; njegovo lice je bilo tik uz njeno, a bilo je tako bledo, strano i neprijatno. Veoma se osećao na vino. Ona se borila i okretala lice na drugu stranu tako da je mogao da joj ljubi samo kosu i vrat. – Gordone, ne smeš! – Ne smem šta? – Šta to radiš? – Šta misliš, šta radim? Pribio ju je leđima uza zid i sa pokretima pijanog čoveka pokušao da joj zadigne prednji kraj haljine. To mu je, naravno, loše išlo. U tom trenutku se ona razbesnela. Borila se besno, sklanjajući mu ruku na stranu. – Gordone, prekini odmah! – Zašto? – Ako ne prekineš, udariću te. – Da me udariš?! Zar nisi samovoljno došla u mrak? – Pusti me, stvarno ću... – Seti se prošle nedelje. – rekao je poluželjno. – Gordone, ako ne prekineš, stvarno ću te udariti, ne šalim se. – Nećeš. Gurnuo je ruku pod haljinu. Taj potez je bio veoma grub, samim tim što tako nešto nikada nije uradio. To je videla na njegovom licu. Nije za njega u tom ternutku bila više Rozmeri nego samo devojka, samo telo. To je bilo ono što ju je uznemirilo. Borila se i uspela je nekako da se oslobodi njega. Krenuo je za njom i uhvatio ju je za ruku. Udarila ga je po sred lica, što je jače mogla, i pobegla daleko od njegovog dometa. – Zašto si to uradila? – rekao je to, osećajući da mu je vilica utrnula, ali ga još nije bolela. – Ne mogu da trpim ovakve stvari, idem kući. Biće sve drugačije sutra. – Bogami, ne! Ti ideš sa mnom. Ideš u krevet sa mnom.

– Laku noć! – reče ona i pobeže niz mračnu ulicu. Za trenutak je hteo da je prati, ali su mu noge bile preteške. Nije ni bilo vredno toga, u svakom slučaju. Odbauljao je do mesta gde ga je Ravelston i dalje čekao, tužno i usamljeno, delom razočaran zbog Gordona, a delom zbog toga što je pokušavao da ne primeti dve prostitutke koje su bile u patroli iza njega. Gordon je izgledao dobro pijan, pomisli Ravelston. Kosa mu je pala preko čela i jedna strana lica mu je bila mrtvački bleda, a druga je bila crvena, tamo gde ga je Rozmeri ošamarila. Ravelston je pomislio da to mora biti crvenilo od pića. – Šta je bilo sa Rozmeri? – upita ga. – Otišla je. – reče Gordon i mahnu rukom, misleći da je time sve objasnio. – Ali, noć je još mlada. – Vidiš, Gordone, mislim da ti je vreme za krevet. – Da, jeste, ali ne da u njega idem sam. Stao je na ivičnjak gledajući u tajanstvenu ponoć. Za trenutak se osećao mrtvim. Lice mu je gorelo. Celo telo je bilo užasnuto, oteklo i uplašeno. Glava mu je bila na granici pucanja. Nekako je osećao da mu svetlost smeta. Gledao je reklame na zgradama kako se pale i gase, sijajući crveno i plavo, svetleći goredole - odvratno, grešni ostatak proklete propadajuće civilizacije, nalik na svetla koja i dalje gore sa broda koji tone. Uhvatio je Ravelstona za ruku. Rukom mu je dao znak koji je opisivao ceo Pikadili cirkus. – Svetla u paklu mora da izgledaju baš tako. – Ne želim ni da zamislim. Ravelston je pogledom tražio prazan taksi. Mora odvesti Gordona u krevet bez daljeg odlaganja. Gordon se pitao da li je u sreći ili u agoniji. Taj gorući, izjedajući osećaj je bio odvratan. Polutrezna polovina se još nije ugasila. Trezna polovina je i dalje hladnokrvno znala šta je uradio i šta radi. Počinio je gluposti zbog kojih će sutra hteti da se ubije. Proćerdao je pet funti na bezumnu ekstravaganciju, opljačkao je Juliju i uvredio Rozmeri. I sutra, oh, sutra će biti trezan. Idi kući, idi kući! - vikala je trezna polovina. Jebi se! - vikala je pijana polovina. Pijana polovina je i dalje želela provod. A pijana polovina je bila snažnija. Ulični sat, negde preko puta, upao mu je u oči. Dvadeset do jedanaest. Brzo, dok se pabovi ne zatvore! Napred! La gorge m’ard22! Ponovo su mu misli otišle na pesništvo. Osetio je nešto okruglo pod rukom i otkrio da je to bila flaša Kijantija, i otvorio ju je. Ravelston je pokušavao da mahanjem dozove taksistu. Čuo je glasan smeh prostitutki. Okrenuo se i na svoj užas video Gordona kako jedva drži flašu i pije iz nje. 22 Vapi moje grlo!

– Gordone! Poleteo je prema njemu i spustio mu ruku. Nešto vina se prosulo niz Gordonovu košulju. – Tako ti svega, budi oprezan! Ne želiš da te policija uhapsi zbog toga? – Hoću da pijem. – reče Gordon. – Ali, prokletstvo, ne možeš da piješ ovde. – Vodi me u pab – reče Gordon. Ravelston je razočarano trljao nos. – O, Bože! Pretpostavljam da je to bolje od napijanja na trotoaru. Hajdemo u pab, tamo ćemo da pijemo. Gordon je pažljivo zatvorio vino. Ravelston ga je vodio pored cirkusa, Gordon mu se naslanjao na ruku, ali ne zato što mu je potrebna podrška, jer se i dalje osećao čvrsto na nogama. Zaustavili su se na pešačkom ostrvu, a onda, kada nije bilo pešaka prešli su dalje i došli do Hejmarketa. U pabu, vazduh je bio vlažan od piva. Kao da je pivska magla bila prošarana glatkom oštrinom viskija. Niz šank je sedeo red muškaraca, pokušavajući, sa faustovskom upornošću, da popije što više pića pre nego što otkuca jedanaest. Gordon se lako provlačio kroz masu. Nije bio u raspoloženju da mu je bitno nekoliko laktanja i gurkanja. U trenutku je uspeo da se uglavi na šank, između reklame za Ginis pored koje je pio trgovački putnik, i visokog, širokog, čoveka nalik na oficira sa velikim brkovima, čija se cela priča svodila na ,,Š’a more to?” i „Šta, šta”. Gordon baci novčić na šank mokar od piva. – Veliko crno pivo, molim. – Nemamo veliko! – viknu iznervirana šankerica, brišući čaše za viski, a jednim okom gledajući u sat. – Čaše za veliko pivo su ti na gornjoj polici, Efi! – viknu vlasnik iza njegovog ramena, sa druge strane bara. Šankerica se brzo uhvati točilice. Ogromna čaša je bila pred njim. Podigao ju je. Koliko je bila teška! Pinta čiste vode je bila teška oko pola kilograma. Nek se sve nosi u đavola! Hop na eks! Veliki, ogromni gutljaj piva mu je proleteo kroz grlo. Stao je da udahne vazduh i osetio je blagu mučninu. Daj još jedno. Hop, na eks! Ovo ga je umalo oborilo sa nogu. Ali drži ga se, drži ga se! Kao da je kaskada piva koja mu je kliznula niz grlo malo zapušila uši pa je jedva čuo kad je gazda viknuo: „Poslednja tura, gospodo, molim vas”. Za trenutak je sklonio pogled sa čaše i udahnuo vazduh. Sad poslednje. Hop, na eks! Aha! Gordon spusti čašu. Prazna, u tri gutljaja. Nije loše. Zazveckao je njom po šanku. – Ej, daj mi još jedno, brzo! – Š’a more to? – uzviknu oficir.

– Baš ti se žuri, zar ne?- reče trgovački putnik. Ravelston je bio dalje od šanka i stešnjen između dvojice ljudi, video je šta Gordon radi. Pokušavao je da ga dozove „Hej, Gordone!” rekao je i odmahnuo glavom, isuviše stidljiv da bi vikao pred svima. „Nemoj da piješ više”. Gordon je stajao čvrsto na nogama. I dalje mu se mutilo, ali je bio potpuno svestan svega. Glava kao da mu je otekla do neverovatne veličine, i celo telo je imalo taj odvratan, grozan otekli osećaj. Malaksalo je podigao novu čašu. Sad ga nije hteo. Sam miris mu je bio mučan. Bilo je to samo grozno, bledožuto piće groznog ukusa. Skoro kao mokraća! Krigla toga da mu završi u stomaku, grozno! Ali, sad nema povlačenja! Zbog čega sam drugo ovde? Popij ga odmah! Eto, toliko je blizu mene. Tako, polako podigni i samo će da krene. Hop, ne eks! U tom trenutku se dogodila strašna stvar. Njegovo grlo se zatvorilo i pivo je ostalo da peni u ustima. Krenuo je preko njega ceo talas piva. Davio se u pivu kao brat Petar iz Ingoldsbi legendi. Upomoć! Pokušao je da viče, ali se davio i ispustio je čašu. Nastao je haos oko njega. Ljudi su poskakali, pokušavajući da izbegnu bujicu piva. Krak! Pala je čaša. Gordon se pokušao uspraviti. Ljudi, ogledala, sve je krenulo u krug oko njega. Padao je i gubio svest. Jedino šta mu je bilo vidljivo bio je crni uspravni oblik, jedini trag stabilnosti u svetu koji se okreće - drška točilice. Pokušao je da se čvrsto uhvati za nju. Ravelston polete ka njemu. Šankerica, takođe, ogorčeno polete ka njemu. Svet, koji se okretao, polako je usporavao i stao. Gordonov mozak je sad bio čist. – Ej, šta se kačiš, koji moj, za točilicu? – Pogledaj moje pantalone. – vikao je trgovački putnik. – Da, ali šta se vešaš za točilicu, koji moj? Gordon se okrenuo na stranu. Duguljasto lice oficira ga je gledalo sa mokrim brkovima sa kojih se cedilo pivo. – Ona me pita, što se pridržavam za točilicu? – Š’a more to? Šta? Ravelston se probio između nekoliko ljudi i stigao do njega. Stavio je svoju jaku ruku oko Gordonovog struka i podigao ga na noge. – Stani kako treba, tako ti svega, pijan si. – Pijan? – reče Gordon. Svi su mu se smejali. Ravelstonovo bledo lice je pocrvenelo. – Dva i po koštaju dva piva. – reče ogorčeno šankerica. – A šta ćemo za moje pantalone? – reče trgovački putnik. – Ja ću platiti za pivo. – reče Ravelston. I to je i uradio. – Sad, hajmo napolje, pijan si.

Poveo je Gordona prema vratima, sa jednom rukom na njegovom ramenu, a u drugoj držeći flašu Kjantija koju je od njega uzeo ranije. Gordon se nekako oslobodio. Mogao je da hoda, održavao je ravnotežu. Rekao je odmerenim tonom: – Kažeš da sam bio pijan? Ravelston ga uhvati ponovo za ruku. – Da, bojim se da je tako. Veoma. – Plovim, plovim, plovim po moru, lepo lepo plovim. – zapevao je Gordon. – Gordone, ti JESI pijan. Što pre odeš u krevet, to bolje po tebe. – Prvo skloni brvno iz oka svoga, pa onda pazi na trun u oku brata svojega. – reče Gordon. Ravelston ga je već izveo na ulicu. – Bolje da potražimo taksi sada. – reče, gledajući niz ulicu. Izgledalo je kao da nema taksija nigde. Ljudi su glasno izlazili iz paba, koji se polako zatvarao. Gordon se osećao bolje na svežem vazduhu. Glava mu nikada nije bila treznija. Crveni đavolji zrak neonskog svetla, negde u daljini, naveo ga je na sledeću sjajnu ideju. Uhvatio je Ravelstona za ruku. – Ravelstone, moj Ravelstone! – Šta je sad? – Hajde da pokupimo neke kurve. Uprkos Gordonovom pijanom stanju, Ravelston je bio šokiran. – Moj dragi prijatelju, ne smeš to da uradiš. – Nemoj da se ponašaš kao da si viša klasa, što? – Pa kako bi i mogao, prokletstvo, taman si se pozdravio sa Rozmeri, a ona je tako divna devojka. – Noću su sve mačke sive. – reče Gordon, sa osećajem da mu je glas bio prosvetljen blagim cinizmom. Ravelston je odlučio da ignoriše ovu provokaciju. – Hajde bolje da pešačimo do cirkusa Pikadili. – reče. – Tamo ima dosta taksista. Pozorišta su se praznila. Bujica ljudi i reka automobila su išli gore-dole, po sablasno mrtvačkom uličnom svetlu. Gordonov mozak je bio potpuno svestan. Znao je za gluposti i greške koje je već počinio i koje je nameravao da počini. A na kraju, to jedva da je i vredelo. Sve je to gledao kao iz neke velike daljine, kao nešto što se vidi sa pogrešne strane teleskopa, svojih trideset godina, protraćen život, praznu budućnost, Julijinih pet funti, Rozmeri. Rekao je sa dozom filozofskih primesa: – Pogledaj ove neonke. Pogledaj onu groznu plavu na prodavnici guma. Kad vidim ta svetla, znam da sam prokleta duša.

– Prilično. – reče Ravelston, koji ga nije slušao. – Eno ga taksi! – mahao mu je. – Prokletstvo! Nije me video. Čekaj me ovde sekund. Ostavio je Gordona pored stanice metroa i pojurio preko ulice. Na nekoliko trenutaka su Gordonove misli otupele. Onda je bio svestan dva jaka mlada lica, nalik na lica malih predatora, kako mu prilaze. Imale su našminkane obrve i šešire koji su bili neka vrsta vulgarne verzije Rozmerinog. Merkali su se. To mu se činilo da traje već nekoliko minuta. – Ćao, Dora! Ćao, Barbara! (Znao je njihova imena, izgleda.) Kako ste? Kako je stari engleski mrtvački pokrov? – Ooo, imaš ti muda! – I šta radite u ovo doba noći? – O, pa samo onako lutamo. – Nalik na lava koji juri plen? – Vidi se da imaš muda, a ne i obraza! Zar nema muda, Barbara? IMAŠ muda! Ravelston je uhvatio taksi i dovezao se njim do ugla gde je Gordon stajao. Izašao je i, videvši Gordona između dve devojke, odlučio je da interveniše. – Gordone! O, Bože, šta to koji vrag radiš? – Da te upoznam, Dora i Barbara. – reče Gordon. Za trenutak je Ravelston izgledao čak i besan. U stvari je Ravelston bio nesposoban da bude besan na pravi način. Uznemiren, povređen, obrukan, da, ali ne besan. Krenuo je prema njima sa mizernim pokušajem da ne primeti postojanje devojaka. Kad bi ih primetio, igra bi bila gotova. Uhvatio je Gordona za ruku i pokušao je da ga ugura u taksi. – Hajde, Gordone, za ime boga! Evo ga taksi. Idemo pravo kući i stavljam te u krevet. Dora je uhvatila Gordona za drugu ruku i pokušala da ga zadrži kao da joj je ukrao torbu. – Koji je tvoj jebeni problem? – vrištala je svirepo. – Ne želiš valjda da uvrediš dame, nadam se? – reče Gordon. Ravelston je zastao, krenuo korak unazad, i počešao nos. Sad je bilo vreme da bude čvrst. Ali, Ravelston nikada u životu nije bio čvrst. Gledao je u Doru, pa u Gordona, pa u Gordona, pa u Barbaru. To je bilo fatalno. Kad ih je pogledao u lice znao je da je kraj. O, Bože! Šta će sad da radi? One su bile ljudska bića - ne može da ih uvredi. Isti instinkt koji mu je ruku samu stavljao u džep kad bi video prosjaka sad ga je načinio bespomoćnim. Sirote, proklete devojke! Nije imao srca da ih pošalje u noć. Odjednom je shvatio da mora da ide u ovu nenormalnu

avanturu u koju ga je Gordon uvalio. Prvi put u životu je pristao da vodi kurvu kući. – Polazaaak! – viknuo je Gordon. Taksista je krenuo na Dorin mig. Gordon se uvukao u ugao sedišta i kao da je odmah pao u neki veliki ambis iz koga se budio i ponovo padao i imao samo polusvest o tome šta se događa. Leteo je lagano kroz tamu prema svetlima. Da li se svetla pomeraju ili on? Bilo je to kao da je na dnu okeana, među svetlucavim, brzim ribama. Proletela mu je misao da je prokleta duša u paklu. Predeli pakla bi baš bili ovakvi. Doline hladne, zle vatre, uz tamu oko njih. Ali, u paklu bi bilo i mučenja. Da li je ovo mučenje? Upinjao se da sredi osećanja. Trenutni pad u nesvesno učinio ga je slabim, bilo mu je muka i sve mu se vrtelo; čelo kao da mu se razdvajalo. Izbacio je ruku. Napipao je koleno, podvezicu i malu meku ruku koja ga je mehanički uhvatila. Bio je svestan Ravelstona, koji je sedeo preko puta i gazio ga jako i nervozno. – Gordone, probudi se! Gordone! – Šta je? Gordone! O, prokletstvo! Opreznost na francuskom. Qu’est-ce que tu as - fait? Crois-tu que je veux coucher avec une sale.23 – O, prokletstvo! – Oooo, parle vu franse!24 – vrištale su devojke. Gordon se poluzabavljao. Ravelston je dobar, činilo mu se. Bogatisocijalista vodi kurve kući! Prva prava proleterska akcija u njegovom životu. Kao da je i bio svestan ove njegove misli, Ravelston se skupio u ugao u tihu mizeriju, pokušavajući da bude što dalje od Barbare. Taksi ih je odveo u hotel u sporednoj ulici; bilo je to sablasno, užasno, petparačko mesto. Znak „hotel” na vratima je izgledao razroko. Prozori su bili skoro tamni, ali zvuk pesme, cirkanja i provoda je prodirao napolje. Gordon se izvukao iz taksija i osetio Dorinu ruku. Pomozi nam, Dora, pazi kako ideš. Šta, koji moj? Mali, mračni smrdljivi hodnik sa linoleumom na podu, zli, neodržavan i nekako nestalan. Iz sobe negde levo dolazio je glas, žalostan kao crkvene orgulje. Zrikava, zlobna sobarica pojavila se niotkuda. Ona i Dora kao da su se poznavale. Koja rupetina! Ovde nema konkurencije. Iz sobe levo čula se pesma koja je lako mogla da vuče i na neku vrstu humora: Momak koji je ljubio lepu devojku, i otišao i majci rekao, eh, da je usta zašiti mogao, eh, da je usta zašiti mogao... 23 Šta ste uradili? Da li mislite da želim da spavam sa prljavima? 24 O, priča francuski!

Nastavljao je dalje pun nepodnošljive i nerazumne tuge pijanstva. Veoma mlad glas ju je pevao. Glas nekog jadnog mladića koji je u svom srcu pre hteo da bude kući sa majkom i sestrama, igrajući se ,,ne ljuti se, čoveče“. To je bila žurka mladih budala, našljokanih i napaljenih. Sve je to podsetilo Godona na nešto. Okrenuo se ka Ravelstonu koji je sad ušao prateći Barbaru. – Gde mi je Kjanti? – pitao je. Ravelston mu je dao bocu. Lice mu je bilo bledo, uplašeno, kao mrtvo. Sa nervoznim pokretima, izazvanim osećajem krivice, pokušavao je da se drži što dalje od Barbare. Nije mogao ni da je pogleda, a kamoli da je dodirne, tako da je i sam beg bio nešto nemoguće. Pogledao je Gordona. „Tako ti boga možemo li da pobegnemo nekako odavde” - signalizirale su oči. Gordon mu se mrštio. Ostani! Nema bežanja! Uhvatio je Doru za ruku ponovo. Hajdemo gore, hajdemo uz stepenice. Ah! Čekaj malo. Ruka joj je bila na njegovom struku, pokušavajući da ga pridrži. Na mračnim stepenicama se pojavila mlada devojka, nameštajući se i zakopčavajući rukavicu. Za njom je išao ćelavi stariji čovek u večernjem odelu, sa crnim kaputom i belim šalom, držeći u ruci cilindar. Prošao je pored njih stisnutih usana i oborena pogleda, kao da ih ne primećuje. Porodičan čovek sa izrazom krivice na licu. Gordon je posmatrao kako se svetlost lampe odbija o njegovu ćelavu glavu. Njegov prethodnik u krevetu, tako je zaključio. E, sad, Dora, hajdemo. Ah, te stepenice. Moralni pad nije lak. To je to, tu smo. „Pazi na stepenik” - reče Dora. Stigli su do kraja. Crno-beli linoleum koji je podsećao na šahovsku tablu. Vrata obojena u belo. Smrad pomija i izvetreli miris starog linoleuma. Mi ćemo tim putem, a ti ovim. Na drugim vratima, Ravelston je zastao držeći ruku na bravi. Nije mogao, NIJE MOGAO to da uradi. Nije mogao da uđe u tu groznu sobu. Poslednji put su njegove oči, nalik na oči psa koji treba da bude prebijen, pogledale Gordona. „Moram li, moram li?” - pitale su ga. Gordon ga je strogo gledao. Izdrži, kukavice. Kreni u svoju propast. Ostavise poštenja i prihvati se Barbare. To je mnogo, mnogo više poroleterska stvar. A onda, sa dozom nejasne odlučnosti, Ravelstonovo lice se razbistrilo. Izraz olakšanja, čak i radosti se pojavio na njemu. Divna stvar muje pala na pamet. Uvek možeš platiti devojku bez toga da išta uradiš. Protegao je ramena i skupio hrabrost i ušao je. Vrata se za njim zatvoriše. Dakle, tu smo. Zla, tužna soba. Linoleum na podu, peć na gas i veliki bračni krevet sa posteljinom bezobrazno polurasturenom. Iznad kreveta uramljena slika u boji iz La vie Parisienne. Greška, dakle. Nekada se originali ne kopiraju tako dobro. I da li je moguće? Sto od bambusa pored prozora i na njemu aspidistra. Zar me pronađe, neprijatelju moj? Hodi ovamo, Dora, daj da te pogledam kako treba. Izgledalo mu je kao da leži na nekom krevetu. Nije mogao dobro da vidi. Njeno mlado, predatorsko lice sa našminkanim obrvama, našlo se iznad njega.

– A moj poklon? – rekla je polumazno, polunaređivački. Ne misli na to. Na posao. Odi ovamo! Usne nisu loše. Dolazi ovamo. Dođi bliže. Ah! Ne, ne radi. Ima volje, ali ne i mogućnosti. Duh je jak, ali je telo slabo. Pokušaj ponovo. Ne. Mora da je od cirke. Pogledaj samo Magbeta. Poslednji pokušaj. Ne, ne radi. Ne ove večeri, bojim se. Ali, Dora, ne brini. Dobićeš ti svoje dve kinte bez frke. Ne plaćamo po rezultatima. Napravio je trom pokret rukom. – Ej, dodaj nam flašu, tu, što stoji na stočiću. Dora ju je donela. E, sad je već malo bolje. Barem u tome ne zakazuje. Rukama koje su otekle do neverovatne veličine je završio flašu Kjantija. Vino mu je teklo niz grlo, gorko i teško i nešto mu je čak i kroz nos izlazilo. To ga je savladalo; polako je klizio i na kraju je pao sa kreveta. Glava mu udari o pod. Noge su mu i dalje bile na krevetu. Neko vreme je ležao u tom položaju. Da li je ovo život? Ispod njega su mladi glasovi i dalje pevali. „Večeras ćemo venčani biti, večeras ćemo venčani biti, večeraa-aaas venčani ćemooooo bitiiiii, a sutra ćemo biti trezni!”

Deveto poglavlje I bogu hvala, sutradan smo BILI trezni. Gordon se probudio iz nekog bolesnog sna, u kome su knjige za izdavanje u knjižari bile ispomerane. Sve su bile položene na stranu. Na sve to, iz nekog razloga, njihove zadnje strane su bile bele - bele isjajne, nalik na porcelan. Otvorio je oči malo šire i pomerio ruku. Kratki udari bola, očigledno izazvani pokretom, prolazili su mu kroz telo na neočekivanim mestima. Niz listove, na primer, i sa obe strane glave. Shvatio je da leži na strani, sa teškim mekanim jastukom ispod obraza i grubim ćebetom koje mu je grebalo bradu i čije su mu dlake upadale u usta. Pored bolova koji su ga probijali kad god se pomerio, bio je i taj ogroman dosadan bol koji nije bio lokalizovan nigde, nego kao da je lebdeo nad njim. Odjednom je zbacio ćebe i ustao. Bio je u policijskoj ćeliji. U tom trenutku, strah mu je izazvao mučninu i grč po celom telu. U magnovenju, primetio je WC u uglu, dovukao se do njega i nekoliko puta ispovraćao. Posle toga, nekoliko minuta je bio u agoniji bolova. Jedva da je mogao da stoji na nogama, glava ga je bolela kao da će svakog trenutka da pukne, a svetlo kao da je bilo ključala bela tečnost koja mu je prolazila kroz oči i pekla mozak. Seo je na krevet, držeći glavu rukama. Kada ga je glavobolja malo popustila, pogledao je oko sebe. Ćelija je bila četiri metra dugačka i dva široka i plafon joj je bio veoma visok. Zidovi su bili od bele cigle, užasno bele i čiste. Razmišljao je o tome kako li su očistili sve do plafona. Verovatno crevom, pomislio je. Sa jedne strane je bio prozor sa rešetkama, veoma visoko, a sa druge strane, iznad vrata, električna sijalica, pričvršćena za zid i zaštićena mrežom. Stvar na kojoj je sedeo nije bila krevet u pravom smislu te reči, nego daska okačena o zid sa jednim ćebetom i jastukom. Vrata su bila čelična, ofarbana u zeleno. Imala su i malu okruglu rupu zatvorenu spolja. Videvši toliko, legao je i pokrio se. Nije više bio zainteresovan za okruženje, pored svega što se protekle večeri desilo. Zapamtio je sve - u stvari sve do dolaska sa Dorom u sobu sa aspidistrom. Samo bog zna šta se posle toga desilo. Bila je neka frka i on je završio u ćorci. Nije imao pojma šta je to uradio. Moglo je biti i ubistvo. U svakom slučaju, nije ga bilo briga. Okrenuo je lice prema zidu, pokrio se ćebetom i ugasio svetlo. Posle duže vremena, špijunka na vratima se otvorila. Gordon je smogao snage da okrene glavu. Vratni mišići su mu pucali. Kroz špijunku je mogao da vidi plavo oko i polukrug ružičastog bucmastog obraza. – O’š, čaja? – reče glas.

Gordon ustade odmah, osetivši mučninu. Uhvatio je glavu rukama i počeo da stenje. Razmišljao je o tome da bi mu šolja toplog čaja prijala, ali je znao da će mu se smučiti ako u tome bude bilo šećera. – Molim Vas. – reče. Policajac otvori vratanca na gornjem delu vrata i na njih stavi belu šolju sa čajem. U njemu je bilo šećera. Policajac je bio visoki jedri mladić, star oko dvadeset pet godina, dobroćudnog lica, belih obrva i ogromnih ramena. Gordona je podsećao na teglećeg konja. Pričao je dobrim akcentom, ali na vulgaran način. Neki minut je stajao i gledao Gordona. – Nisi bio loš sinoć. – reče na kraju. – Ali sad jesam. – Ali si bio gori sinoć. Šta ti je bilo da udariš komandira? – Da li sam ja udario komandira? – Da li si? Ha! Nije bio puno besan. Okrenuo se ka meni i rekao je - držeći se za uvo, rekao je nešto kao ovo: „Pazi, da ovaj tip nije toliko pijan da ne može ni da stoji, sad bih ga odvalio od batina“. Sve će to da ide na tvoj račun. Pijanstvo i narušavanje javnog reda i mira. Da samo nisi bio toliko pijan i da nisi udario komandira. – Da li znaš koliko ću dobiti za to? – Pet kinti ili četrn’es dana. Sudiće ti gospodin Grum. Imaš sreće, pa ti neće zapasti gospodin Voker. On bi ti dao mesec dana bez razmišljanja. Veoma mrzi pijance, stvarno. On je čistunac. Gordon popi malo čaja. Bio je grozno sladak, ali ga je toplina učinila da se oseća jačim. Polako je progutao još jedan gutljaj. U tom trenutku jak, režeći glas komandira, koga je Gordon udario, čuo se negde spolja. – Izvedite tog čoveka i operite ga. Crna Marija kreće u pola deset. Policajac požuri da otvori vrata. Kako je Gordon izašao, tako se osetio gore nego ikada pre. Bilo je to delimično zbog toga što je u hodniku bilo dosta hladnije nego u ćeliji. Napravio je korak ili dva, i odjednom je počelo da mu se vrti u glavi. „Pozliće mi!“ - uzviknuo je. Padao je - izgubio je ravnotežu i nekako se naslonio na zid. Policajčeva jaka ruka ga je uhvatila. Preko ruke, kao preko šipke, Gordon se nagnuo, zgrčio i polako hodao. Mlaz povraćke izlete iz njega. Bio je to čaj, naravno. Povraćao je u slivnik koji je išao iz ivice hodnika. Na kraju hodnika, brkati komandir u tunici bez kaiša, stajao je sa rukom na struku, gledajući ga sa gađenjem. – Prljavi mali klinac. – promrmljao je i okrenuo se. – Hajde, staro momče, – reče policajac. – za po sata će ti biti bolje.

Polu je vodio, a polu vukao Gordona do velikog slivnika na kraju hodnika i pomogao mu da se skine do struka. Njegova dobroćudnost je bila zapanjujuća. Ponašao se prema Gordonu kao medicinska sestra prema detetu. Gordon se dovoljno oporavio da se zapere ledenom vodom i da ispere usta. Policajac mu je dao pocepani peškir da se opere i odveo ga nazad u ćeliju. – Sad budi miran dok ne dođe Crna Marija. Prihvati moj savet – kad te odvedu na sud, priznaj krivicu i reci da to više nećeš raditi. Gospodin Grum će biti blag prema tebi. – Gde su mi okovratnik i kravata? – reče Gordon. – Skinuli smo ti ih sinoć. Dobićeš ih nazad pre nego što odeš na sud. Imali smo jednom slučaj da se jedan obesio o kravatu. Gordon je seo na krevet. Neko vreme je okupirao mozak prebrojavajući broj cigli na zidu, onda je seo držeći laktove na kolenima sa glavom u rukama. I dalje ga je sve bolelo; osećao se slabim, bilo mu je hladno, bio je iznuren i iznad svega bilo mu je dosadno. Želeo je da na neki način može da izbegne dosadno idenje na sud. Razmišljao je o tome da će biti strpan u neko razdrndano vozilo i da će ga vozati po Londonu i ostaviti ga da čeka u nekoj hladnoj ćeliji ili hodniku, i da će odgovarati na pitanja magistrata sve dok ne umre od dosade. Sve što je želeo bilo je da ga ostave na miru. Alisad je čuo nekoliko glasova niže niz hodnik, a za njima su se čuli i koraci. Prozor na vratima se otvorio. – Imaš posetioce. – reče policajac. Gordona je bolela i sama pomisao na posetioce. Nevoljno je pogledao gore i video Fleksmena i Ravelstona kako ga gledaju. Kako su se njih dvojica našla bila mu je misterija, ali Gordon nije u tom trenuku mogao da misli o tome. Nije mu prijalo njihovo društvo. Želeo je da odu. – Ej, dečkić! – reče Fleksmen. – Otkud TI ovde? – reče Gordon, pokušavajući da zvuči agresivno. Ravelston je izgledao bedno. Bio je budan celo jutro, tražeći Gordona. Ovo je bio prvi put da je video unutrašnjost policijske ćelije. Lice mu se grčilo od gađenja, gledajući hladno belo mesto sa besramnim WC-om u uglu. Ali, Fleksmen je bio naviknut na ovakve stvari. Pogledao je ispitivački Gordona. – Vid’o sam i gore od tebe. - reče veselo. – Daj mu prerijsku ostrigu25 i ima da živne odma. Znaš li na šta ti oči liče, dečko? K’o da ti ih je neko izvadio i prokuv’o ih. – Bio sam pijan sinoć. – reče Gordon i dalje naslonjen glavom na ruke. – Čuo sam nešto o tome, dečko. 25 Lek za mamurluk, koktel od živog jajeta, vorčester sosa, čili sosa, sirćeta, soli i bibera

– Pogledaj, Gordone, – reče Ravelston. – došli smo da ti platimo kauciju, ali izgleda da smo zakasnili. Vode te na sud za par minuta. To je prokleta frka. Šteta što im nisi dao lažno ime kad si došao sinoć. – Jesam im rekao svoje ime? – Rekao si im sve. Žalim što sam te ispustio iz vidika. Nekako si kidnuo iz one kuće pravo na ulicu. – Šetao si gore-dole Šaftesburi avenijom pijući iz flaše, – reče Fleksmen pozitivno. – ali samo da nisi udario komandira, momče! To je baš bila glupost. Ne moram ti ni govoriti da je mama Vizbah poludela. Kad je ovaj tvoj ortak došao ujutro i rekao joj da si proveo noć u ćorci, poludela je kao da si počinio jebeno ubistvo. – Pogledaj ovako, Gordone. – reče Ravelston. Na licu je imao poznat njegov izraz neprijatnosti. Bilo je to nešto oko novca, kao i obično. Gordon ga pogleda. Ravelston je piljio u daljinu. – Pazi ovako. – Šta je? – Oko tvoje kazne. Bolje pusti da je ja platim. – Ne, nećeš. – Moj dragi prijatelju! Poslaće te u zatvor ako ne platiš. – Ma ko ga jebe, nije mi bitno. I nije mu bilo bitno. U ovom trenutku mu nije bilo bitno ni da ga pošalju u zatvor na godinu dana. Naravno da nije mogao sam da plati kaznu. Znao je bez gledanja da nema više para kod sebe. Moguće da je sve dao Dori ili da ga je ona odžeparila. Legao je ponovo na krevet, okrenuvši leđa svima. U tom bednom, ljigavom stanju, u kome je bio, jedino je želeo da ih se otarasi. Pokušali su još par puta da pričaju sa njim, ali im on nije odgovarao i onda su otišli. Fleksmenov glas je odjekivao veselo niz hodnik. Davao je uputstva Ravelstonu kako da napravi prerijsku ostrigu. Ostatak dana je bio zverski. Zverska je bila vožnja u Crnoj Mariji, koja je unutra izgledala kao minijaturni javni WC sa kabinama sa strane u kojima si bio zatvoren i u kojima si jedva imao mesta da sediš. Još zverskije je bilo čekanje u jednoj od ćelija koje su bile u gradskom sudu. Ćelija je bila tačna replika ćelije u policijskoj stanici, čak je imala i isti broj cigli. Ali razlikovala se od policijske stanice jer je bila neverovatno prljava. Bila je hladna, a vazduh u njoj bio je toliko ustajao da je bio gotovo nemoguć za disanje. Zatvorenici su dolazili i odlazili odatle non-stop. Bili bi strpani u ćeliju, izvedeni napolje posle sat ili dva na suđenje, a onda, možda, vraćeni nazad dok im sud ne odredi kaznu ili dok ne pozovu novog svedoka. Uvek je bilo pet ili šest ljudi u ćeliji i nije se moglo sedeti ni na čemu, sem na golom podu. A najgore od svega je bilo to što su svi koristili

isti WC, tu ispred svih u maloj ćeliji. Nisu mogli da se suzdrže. Nije moglo nigde drugde. A vodokotlić prokletinje nije radio kako treba. Do popodneva Gordon se osećao slabo i bilo mu je muka. Nije mogao da se obrije i lice mu je bilo zaraslo. U početku je jedva sedeo na uglu golog kreveta, u delu najbližem vratima i najdalje od WC-a koliko se to moglo, i nije primećivao ostale zatvorenike. Gadili su mu se. Kasnije, kad ga je glavobolja pustila, gledao ih je poluradoznalo. Bio je tu profesionalni razbojnik, naslonjen čovek zabrinutog pogleda sede kose, koji je bio u ogromnim brigama šta će se desiti sa njegovom ženom i decom ako on ode u zatvor. Bio je uhapšen za pljačku u pokušaju - lak prekršaj za koji jedino budeš osuđen ako si imao prethodne prekršaje. On se šetkao napred-nazad, kršeći prste desne ruke nervozno i govoreći o nepravdi koja ga je zadesila. Bio je tu i gluvonemi tip sa licem nalik na lasicu, mali Jevrejin srednjih godina sa krznenim kaputom, koji je bio veliki distributer za košer mesare. Proneverio ih je za dvadeset sedam funti, otišao u Aberdin (od svih mesta na svetu), i potrošio sve na kurve. Takođe je osećao nepravdu jer je smatrao da njegov slučaj može da sudi rabin, a ne da ga dovode u policiju. Tu je bio i ugostitelj koji je proneverio Božićni klupski novac. Bio je to veliki, dobrostojeći čovek star oko trideset pet godina, širokog crvenog lica - vrsta čoveka koji da nije ugostitelj bio bi kladioničar. Rođaci su mu platili pronevereni novac, sve sem dvanaest funti, ali su članovi kluba bili odlučni da ga procesuiraju. Bilo je nešto u pogledu tog čoveka što je uznemiravalo Gordona. Sve je podnosio sa šepurenjem, ali na kraju je uvek imao taj tup, prazan pogled u očima; upao bi u neku vrstu sanjarenja kad god bi razgovor prestao. Bilo ga je, nekako, grozno gledati. Tu je bio, i dalje u svojoj skupoj odeći, sa divnim životom ugostitelja na samo mesec dana od njega; a sad je bio uništen, verovatno zauvek. Nalik na sve londonske ugostitelje, bio je u esnafu pivara, i sad će biti izbačen, njegov lokal i sve u njemu prodato, a kada izađe iz zatvora, nikada neće moći da nađe čak ni posao u pabu. Jutro je nosilo nepodnošljivu sporoću. Pušenje je bilo dozvoljeno - šibice su bile zabranjene, ali ti je policajac ispred palio cigarete kroz otvor na vratima. Niko nije imao cigareta, sem ugostitelja čiji su džepovi bili puni istih i delio ih je slobodno. Zatvorenici su ulazili i izlazili. Čupav, prljav tip koji je tvrdio da je bio uhapšen zbog ometanja rada suda je ubačen na pola sata. Mnogo je pričao, ali su ostali bili sumnjičavi prema njemu; kada je izveden, svi zajedno su se složili da je on bio pandur. Policija je, kako se pričalo, često stavljala pandure u ćelije, prerušene u zatvorenike, da skupljaju informacije. Veliko uzbuđenje je nastalo kada je policajac šapnuo kroz vrata da će ubica, ili osumnjičeni za ubistvo, biti doveden u ćeliju pored. Bio je to klinac od osamnaest godina koji je izbo svoju ,,kurvu“, i nije se očekivalo da će ona preživeti. Još jednom se otvori deo vrata i umorno, bledo lice sveštenika, proviri unutra. Pogledao je provalnika i rekao umorno: – Opet ti ovde, Džons? – a zatim otišao. Večera, takozvana, bila je

poslužena oko dvanaest sati. Sve što si dobio bila je šolja čaja, dva parčeta hleba i malo margarina. Mogli su spolja da ti šalju hranu da si, naravno, imao para za to. Ugostitelj je dobio dobru večeru spolja, donesenu u pokrivenim posudama; ali nije imao apetita za nju i većinu je razdelio. Ravelston je i dalje bio u sudu, čekajući da Gordonov slučaj dođe na red, ali nije imao dovoljno veza da Gordonu pošalje hranu unutra. Prvo su provalnik i ugostitelj odvedeni, osuđeni i vraćeni su nazad u ćeliju, čekajući da ih Crna Marija vrati nazad u zatvor. Obojica su dobili po devet meseci. Ugostitelj je pitao provalnika kakav je zatvor. Razgovor se na kraju vodio o neizdrživom nedostatku žena unutra. Gordonov slučaj je došao na red u pola tri, i toliko je bio kratak da je izgledalo da su samo čekali da ga se otarase na brzinu. Kasnije se nije mogao setiti ničega oko suda, sem grba i sudijine stolice. Sudija se obračunavao sa pijancima za minut ili dva. Rečenice tipa „Džon Smit pijan, šest šilinga, hajdemo SLEDEĆI!“ - su odjekivale hodnicima, kao da je to šalter za prodaju karata. Gordonov slučaj je, ipak, trajao dva minuta umesto trideset sekundi, jer je komandir morao da svedoči da ga je Gordon udario po uvetu i da ga je nazvao jebenim kopiletom. Takođe je Gordon izazvao malu senzaciju na sudu, kada je upitan, u policijskoj stanici, rekao da je pesnik. Mora da je bio veoma pijan kad je to rekao. Sudija ga je sumnjičavo gledao. – Kažeš da si PESNIK. Da li si PESNIK? – Pišem poeziju. – reče Gordon stidljivo. – Hm! Izgleda da te to nije naučilo ponašanju, zar ne? Platićeš pet funti ili ideš četrnaest dana u zatvor. SLEDEĆI! I to je bilo to. Na kraju ga je, negde pozadi, u sudnici saslušao nezainteresovani korespodent. Sa druge strane sudnice bila je prostorija gde je policijski oficir sedeo sa velikom knjigom u koju je upisivao kazne za pijance i uzimao pare. Oni koji nisu imali da plate, vraćani su nazad u ćelije. Gordon je očekivao da će se to dogoditi i njemu. Bio je spreman da ode u zatvor. Ali, kada je izlazio iz sudnice, video je da ga tamo Ravelston već čeka i da je platio kaznu za njega. Gordon se nije bunio. Dozvolio je Ravelstonu da ga strpa u taksi i da ga odvede u njegov stan u Ridžents parku. Kako su došli tamo, Gordon je otišao da se okupa. Trebalo mu je to posle sveg kontaminiranja u poslednjih dvanaest sati. Ravelston mu je dao brijač, čistu košulju, pidžamu, čarape i donji veš, čak je izašao da mu kupi i četkicu za zube. Bio je čudno privržen Gordonu. Nije mogao da se otarasi osećaja krivice zbog svega što se sinoć desilo. Trebalo je da bude odlučniji i da Gordona odvede kući čim je ovaj pokazao znake pijanstva. Gordon jedva da je primetio šta mu je sve učinjeno. Čak i sama činjenica da mu je Ravelston platio kaznu nije ga toliko uznemiravala. Ostatak popodneva je proveo u jednoj od fotelja pored vatre,

čitajući detektivski roman. O budućnosti je odbijao da misli. Prispavalo mu se veoma rano. U osam sati je otišao u krevet u gostinskoj sobi i spavao je dugih devet sati. Tek ujutru je počeo ozbiljno da razmišlja o svojoj situaciji. Probudio se u velikom, mekom krevetu, mekšem i udobnijem od svih kreveta u kojima je ikada spavao, i počeo da traži šibice. Tada se setio da je na mestu gde ti ne trebaju šibice da bi upalio svetlo i pronašao je prekidač za struju koji se nalazio iznad kreveta. Meko svetlo je ispunilo sobu. Na noćnom stočiću se nalazio sifon soda-vode. Gordon je otkrio da, čak i posle trideset šest sati, ima odvratan ukus u ustima. Popio je vode i pogledao oko sebe. Bio je to čudan osećaj, ležati tu u tuđoj pidžami, u tuđem krevetu. Osećao je da nema tu šta da traži, da to nije mesto kom pripada. Bio je to osećaj krivice, ležati tu, kada je bio upropašćen, bez pare u džepu. Bio je uništen i tu nije bilo sumnje. Bio je skoro siguran da je izgubio posao. Samo bog zna šta mu se sledeće može dogoditi. Sećanje na taj glupi idiotski debakl prikazivalo mu se sa zapanjujućom jasnoćom. Mogao se setiti svega, od prvog džina do gledanja u Dorine zavese boje kajsije. Gadio se pri pomisli na Doru. ZAŠTO neko radi takve stvari? Pare ponovo, ponovo pare. Bogati se tako ne ponašaju. Bogati su uglađeni, čak i u svojim porocima. Ali, ako nemaš novca, ne znaš ni kako da ga potrošiš kada ga dobiješ. Samo ga pobacaš frenetično, kao mornar u kupleraju, prve noći na kopnu. Bio je u ćorci dvanaest sati. Razmišljao je o hladnom smradu izmeta u sudskoj ćeliji. Predukus budućih dana. I svi će znati da je bio u ćuzi. Ako bude imao sreće, nekako će to sakriti od tetka Anđele i teča Voltera, ali Julija i Rozmeri već, verovatno, to znaju. Za Rozmeri ga nije toliko bilo briga, ali Julija će biti posramljena i uvređena. Razmišljao je o Juliji. Njenim mršavim leđima dok se naginjala nad čajnik; njenom dobrom guščijem, deformisanom licu. Nikada nije živela. Od detinjstva je bila žrtvovana za njega - za Gordona, za ,,dečaka“. Možda ima i sto funti koje je ,,pozajmio“ od nje tokom svih ovih godina; a ni pet funti joj nije mogao sačuvati. Pet funti je stavio sa strane za nju i potrošio ih na kurvu. Ugasio je svetlo i ležao je na leđima budan. U tom trenutku je video sebe sa zastrašujućom jasnoćom. Napravio je neku vrstu inventara sebe i stvari koje je posedovao. Gordon Komstok, poslednji od Komstoka, star trideset godina, sa preostalih dvadeset šest zuba; bez para i posla; u pozajmljenoj pidžami, u pozajmljenom krevetu; ni sa čim ispred sebe sem prošnje i bede, i ničim iza sebe, sem nerazumnih gluposti. Njegovo celo bogatsvo bilo je zakržljalo telo i dva kartonska kofera puna iznošene odeće. U sedam se Ravelston probudio jer mu je kucao na vrata. Okrenuo se irekao sanjivo ,,da“ i Gordon je ušao, zapuštena figura, kao izgubljena u pozajmljenoj pidžami. Ravelston je ustao zevajući. Teoretski je ustajao u proletersko vreme u sedam. Istina je da se teško kad dizao pre nego što

bi gospođa Biver, čistačica, došla u osam. Gordon skloni kosu sa očiju i sede na kraj Ravelstonovog kreveta. – Mislim, Ravelstone, ovo je sranje. Razmišljao sam dosta. Biće tu prokleto mnogo posledica. – Kako to misliš? – Izgubiću posao. Mek Keni me ne može zadržati posle ćuze. Trebalo je da budem na poslu juče. Verovatno knjižara nije bila otvorena ceo dan. Ravelston zevnu. – Mislim da će sve biti u redu. Taj debeli momak - kako se beše zove? Fleksmen - je zvao Mek Kenija i rekao mu da imaš grip. Ispao je veoma ubedljiv. Rekao je da imaš temperaturu četrdeset. Naravno, tvoja gazdarica zna. Ali mislim da ona neće ništa reći Mek Keniju. – Ali sve će mi to ići u dosije. – O, Gospode, da, to se može dogoditi. Spremačica mi donosi novine u osam. Ali da li oni prave izveštaje o slučajevima pijanstva? Sigurno ne. Gospođa Biver je donela Telegraf i Herald. Ravelston ju je poslao po Mejl i Ekspres. Žurno su pretraživali crnu hroniku. Hvala bogu! Nije otišlo u novine. Nije ni bilo razloga, zašto bi na kraju krajeva. Bilo bi da je Gordon vozač mototrka ili profesionalni fudbaler. Osećajući se bolje, Gordon je uspeo da doručkuje, i posle doručka je Ravelston izašao. Dogovor je bio da ode u knjižaru, da vidi gospodina Mek Kenija, da mu da bliže detalje oko Gordonove bolesti i proveri kako je gazdarica. Izgledalo je sasvim normalno da Ravelston provede nekoliko dana u vađenju Gordona iz ove gluposti. Celo jutro se Gordon šetkao po stanu, nemiran i van sebe, pušeći bez prestanka. Sada, kada je ostao sam, nada ga je napustila. Neki instinkt mu je govorio da će gospodin Mek Keni čuti o njegovom hapšenju. To nije stvar koju si mogao duže da zataškavaš. Izgubio je posao i to je bilo to. Nagnuo se kroz prozor i pogledao napolje. Depresivan dan; beličasto-sivo nebo koje kao da nikada nije bilo belo; golo drveće se povijalo na vetru. Niz susedne ulice je odzvanjao glas raznosača uglja. Samo četiri dana je ostalo do Božića. Kakva je sreća ostati sad bez posla. Ali ta misao, umesto da ga uplaši, jedva ga je uznemirila. Čudno letargično osećanje, teška težina iza očiju, nalik na mamurluk se, izgleda, usadila u njega trajno. Misli o traženju novog posla su ga uznemiravale više nego misli o siromaštvu. Pored toga, nikada neće naći drugi posao. Nema posla tek tako ovih dana. Padao je dole, dole u polusvet nezaposlenih - dole, dole u bog zna kakve dubine prljavštine, gladi i beskorisnosti. A on je, nekim čudom, bio željan da sve to pokrene sa samo malim naporom. Ravelston se vratio oko jedan sat. Skinuo je rukavice i bacio ih na stolicu. Izgledao je umorno i razočarano. Gordon je po pogledu video da je igra gotova.

– On je čuo, naravno? – upita. – Bojim se da je tako. – Kako? Pretpostavljam da je ona krava Vizbahova otišla i sve mu ispričala? – Ne, ipak je bilo u novinama. U lokalnim novinama. Odatle je saznao. – O, prokletstvo, zaboravio sam na to. Ravelston izvuče iz džepa kaputa zamotani dvonedeljnik. Bio je to jedan od onih časopisa koji su donosili u knjižaru i na koji je gospodin Mek Keni bio pretplaćen - Gordon je zaboravio na to. Otvorio ih je. Gospode! Koja bruka! Preko cele srednje strane. RADNIK U KNJIŽARI KAŽNJEN PO OSNOVI PIJANSTVA I RAZVRATNOG PONAŠANJA Skoro dve kolone su bile o tome. Gordon nikada nije bio toliko poznat i verovatno nikada više ni neće biti. Mora da su bili željni takvih vesti. Ali ove lokalne novine imaju čudnu dozu patriotizma. Toliko su bili zavisni od lokalnih vesti da je biciklistička nedelja u Herou roudu zauzimala više mesta nego kriza u Evropi, i takvi naslovi kao „Čovek iz Hempsteda optužen za ubistvo“ ili „Napuštena beba pronađena u podrumu u Kembervilu“ su predstavljani sa pozitivnim ponosom. Ravelston je opisao svoj razogovor sa gospodinom Mek Kenijem. Gospodin Mek Keni je izgledao podeljen između besa prema Gordonu i želje da ne uvredi tako dobru mušteriju kao što je Ravelston. Ali naravno, posle tako neke stvari, teško je bilo očekivati da će primiti Gordona nazad. Takvi skandali su bili loši za trgovinu i, pored toga, on je bio i opravdano ljut zbog laži koju mu je Fleksmen izgovorio preko telefona. Najviše je bio ljut što je NJEGOV pomoćnik bio pijan i razuzdan. Ravelston je rekao da je pijanstvo bilo to što ga je posebno razljutilo. Odavao je utisak da bi mu bilo lakše da je Gordon krao novac iz kase. Naravno, on je bio zakleti trezvenjak. Gordon se nekada pitao da on, u stvari, nije tajno pijanac, u tradicionalnom škotskom stilu. Njegov nos je uvek bio crven. Ali, moguće je da je burmut bio uzrok toga. U svakom slučaju, to je bilo to. Gordon je bio u sosu i to do grla. – Pretpostavljam da će gospođa Vizbah zadržati moje stvari i odelo. – reče. – Ići ću da ih pokupim; pored toga, dugujem joj kiriju za prošlu nedelju. – O, ne brini za to. Ja ću platiti sve troškove. – Moj prijatelju, ne mogu ti dozvoliti da platiš moju kiriju. – O, nek ide! – Ravelstonovo lice postade ružičasto. Gledao je izgubljeno u daljinu i onda je rekao ono što je od početka nameravao da kaže sve u jednom dahu: – Slušaj, Gordone, ovo moramo da sredimo. Ti moraš da ostaneš ovde dok se sve ne sredi. Znam da sad razmišljaš o novcu i svemu ostalom. Nemoj da misliš

da si mi smetnja, jer nisi. U svakom slučaju, to će biti sve dok ne nađeš drugi posao. Gordon se odmaknuo od njega sa rukama u džepovima. Sve je to on predvideo, naravno. Znao je da je to trebalo da odbije, da je HTEO to da odbije, ali, opet, nije imao hrabrosti za to. – Neću da ti se nakačim na taj način – rekao je zlovoljno. – Nemoj da koristiš takve reči, tako ti boga. Pored toga, gde bi išao sada? – Ne znam, na dno, pretpostavljam, gde mi je i mesto. Što pre stignem tamo, to bolje. – Prokletstvo! Ti ćeš ostati ovde dok ne nađeš drugi posao. – Ali, nema nigde posla. Može proći i godina pre nego što nađem posao. Ne ŽELIM da nađem posao. – Ne smeš da pričaš tako. Pronaći ćeš posao uskoro. Nešto će da iskrsne. I tako ti boga, nemoj da pričaš o KAČENJU na mene. To je samo dogovor između prijatelja. Ako stvarno želiš, možeš mi platiti kad nađeš posao. – Da, KAD! Na kraju je pustio da ga ubedi. Znao je da će dozvoliti da ga on ubedi. Ostao je u stanu i dozvolio je Ravelstonu da ode do Viloubed rouda i da plati kiriju i uzme njegova dva kartonska kofera; čak je dozvolio Ravelstonu da mu ,,pozajmi“ dve funte za dalje troškove. Srce mu se stezalo kada je to uradio. Živeo je kod Ravelstona - bio mu je na grbači. Da li će ikada pravo prijateljstvo moći da bude između njih? Pored toga, u sebi, nije želeo da mu se pomogne. Samo je želeo da ga ostavi na miru. Stremio je ka dnu; bolje da što pre stigne tamo i reši se svega. Ipak, za prvo vreme će da ostane, samo zato što nije imao hrabrosti da učini drugačije. Ali, što se tiče nalaženja posla, to je bilo bezuspešno od početka. Čak i Ravelston, iako bogat, nije mogao da počne posao ni iz čega. Gordon je unapred znao da neće biti posla u prodaji knjiga. Tokom sledeća tri dana, šetkao se bezuspešno od knjižare do knjižare. Iz knjižare u knjižaru se sređivao, ulazio, zahtevao da vidi rukovodioca i izlazio je tri minuta kasnije oborene glave. Odgovor je svuda bio isti - nema posla. Nekoliko prodavaca je tražilo honorarce za Božićnu gužvu, ali to Gordonu nije trebalo. Nije bio ni žustar ni servilan; nosio je iznošenu odeću i glas mu je bio tih ismiren. Pored toga, nekoliko pitanja je uvek tu visilo oko njegovog otpuštanja sa poslednjeg posla zbog pijanstva. Posle samo tri dana je odustao. Znao je da nema nade. Samo da bi zadovoljio Ravelstona, pravio se kao da traži posao. Uveče bi se dovukao do stana, noge su ga bolele, a nervi bili na ivici zbog serije odbijanja. Sva putovanja je obavljao peške da bi uštedeo Ravelstonove dve funte. Kada se vratio, Ravelston je taman stigao iz kancelarije i sedeo je na jednoj od fotelja pored kamina sa nekim dugačkim rukopisom na kolenima. Pogledao je Gordona kako je ulazio.

– Jesi imao sreće? – upitao ga je, kao i obično. Gordon nije odgovarao. Ako bi i odgovorio, to bi bilo u psovkama. Ne pogledavši Ravelstona, otišao je pravo u spavaću sobu, skinuo cipele i bacio se na krevet. Mrzeo je sebe u tom trenutku. Zašto se vraćao? Koje je pravo imao da se vrati i da živi na Ravelstonov račun kada nije ni imao nameru da dalje traži posao? Hteo je da ostane na ulici, da spava na Trafalgar skveru, da prosi - bilo šta. Ali nije imao petlje da se suočisa ulicama još. Ideja o toploti i zaklonu ga je vraćala. Ležao je sa rukama iza glave, pomešanih osećanja apatije isamoprezira. Nakon pola sata, čuo je zvono na vratima i Ravelston je otišao da pogleda ko je. To je verovatno bila ona kučka Hermiona Slejter, pretpostavljao je. Ravelston je upoznao Gordona i Hermionu pre nekoliko dana i ona ga je gledala kao đubre. Ali, posle nekoliko trenutaka, čuo je kucanje na vratima. – Šta je? – reče Gordon. – Neko želi da te vidi. – reče Ravelston. – Da MENE vidi? – Da, dođi u dnevnu sobu. Gordon se prekrstio od čuda iskočio iz kreveta. Kada je ušao u dnevnu sobu, video je da je taj posetilac bila Rozmeri. Polu ju je očekivao, naravno, ali je bio začuđen što je vidi. Znao je zašto je došla; da ga uteši, da ga žali, da mu pomogne - sve je to bilo isto. U svom poznatom dosadnom raposloženju nije hteo da se trudi da razgovara sa njom. Sve što je želeo je da ga ostavi na miru. Ali Ravelstonu je bilo drago što je vidi. Svidela mu se na prvu loptu i mislio je da će to obradovati Gordona. Imao je spremno objašnjenje da mora da skokne nešto do kancelarije i ostavio ih je same. Bili su sami, ali Gordon nije imao nameru da je zagrli. Stajao je pored vatre, oborenog pogleda, sa rukama u džepovima, a na nogama je imao jedne Ravelstonove papuče koje su mu bile prevelike. Prišla mu je, oklevajući, ali ne skidajući još šešir niti kaput sa okovratnikom od jagnjećeg krzna. Bolelo ju je što ga vidi. Za manje od nedelju dana mu se izgled strašno izmenio. Već je imao taj prepoznatljiv, kiseo, lenj pogled čoveka bez posla. Lice kao da mu se stanjilo i imao je podočnjake. Bilo je očigledno da se taj dan nije brijao. Položila mu je ruku na rame, pomalo čudno kao što čini žena koja želi da napravi prvi utisak. – Gordone... – Da? Jedva je to rekao. Sledećeg trenutka mu je bila u naručju. Ali ona je bila ta koja je napravila prvi korak, ne on. Glava joj je bila na njegovim grudima i borila se svom snagom protiv suza koje su je obuzimale. To je Gordona strašno rastužilo. Tako je želeo da ne plače. I nije želeo da bude oplakan - samo je hteo da bude sam - sam u bedi i jadu. Kako ju je držao, jedna ruka mu je mehanički krenula na njena ramena, i prvi osećaj je bio negativan. Toliko mu je sve otežala svojim dolaskom.

Ispred njega su bili prljavština, hladnoća, ulice, radionice i zatvor. Zbog TOGA je on morao da se očeliči. A mogao je da se očeliči samo ako bi ga ostavila na miru, a ne da dolazi i zarazi ga tim nerelevantnim emocijama. Malo ju je odgurnuo od sebe. Odmah se pribrala kao što to uvek cčini. – Gordone, dragi moj! Tako mi je žao, tako mi je žao! – Žao zbog čega? – Gubiš posao i sve. Izgledaš tako nesrećno. – Nisam nesrećan, nemoj me sažaljevati, tako ti boga. Oteo se iz njenog naručja. Skinula je šešir i bacila ga na stolicu. Došla je ovde sa nečim velikim što je trebalo da kaže. Nečim što se ustezala da kaže svih ovih godina - nečim što je izgledalo kao pitanje časti. Ali sad, kada je trebalo to da se kaže, odmah je to i rekla. Nije bilo u njenoj prirodi da okoliša. – Gordone, da li bi učinio nešto za mene? – Šta? – Da li bi se vratio u Nju Albion? Dakle, to je bilo to. Naravno da je to prevideo. Sad će početi da ga ubeđuje, kao i svi ostali. Postaće jedna od osoba koja će da se brine za njega i koja će ga moliti da „nastavi dalje“. Ali šta je drugo i mogao da očekuje? To je nešto što bi svaka žena rekla. Čudo je bilo što nije to rekla pre. Vrati se u Nju Albion! To je bila jedina dobra stvar u njegovom životu, napuštanje Nju Albiona. To je bila njegova religija, može se tako reći, beg od tog prljavog sveta novca. Opet, u tom trenutku nije mogao da se seti ni jednog dobrog razloga zašto je napustio Nju Albion. Samo je znao da se nikada neće vratiti, ni da padne nebo na njega, a rasprava o tome ga je oneraspoložila unapred. Skupio je ramena i pogledao na stranu. – Nju Albion me neće primiti nazad – rekao je kratko. – Hoće. Sećaš se šta je gospodin Erskin rekao? Ne tako davno - pre dve godine. Uvek traže dobre pisce. Svako u kancelariji kaže to. Sigurna sam da će ti dati posao samo ako odeš i pitaš. I plaćaće te minimalno četiri funte nedeljno. – Četiri funte nedeljno. Mogu priuštiti sebi da imam i aspidistru, zar ne? – Ne, Gordone nije vreme da se šališ sad. – Ne šalim se. Ozbiljan sam. – Misliš da ne nameravaš da se vratiš tamo - čak ni ako ti ponude posao? – Ni za hiljadu godina. Ni da me plate pedeset funti nedeljno. – Ali, zašto? Zašto? – Rekao sam ti zašto. – reče joj kratko.

Gledala ga je bespomoćno. Na kraju krajeva, nije bilo svrhe. Bio je taj biznis - novac odnos koji mu je stajao na putu - te beznačajne skrupule koje nikada nije razumeo, ali ih je prihvatao jer su bile njegove. Osetila je svu uzaludnost, ogorčenje žene koja vidi da apstraktna ideja pobeđuje zdrav razum. Koliko je bila besna gledajući ga kako ide na dno svojevoljno. Dodala je skoro besno: – Ne mogu da te razumem, Gordone, stvarno ne mogu. Nemaš posla, gladovaćeš uskoro; a možeš da imaš dobar posao koji ćeš dobiti, samo ako pitaš, a ne želiš. – U pravu si. Ne želim. – Ali moraš imati NEKI posao, zar ne? – Posao, ali ne DOBAR posao. To sam objašnjavao bog zna kolko puta. Usuđujem se da kažem da ću naći posao pre ili kasnije. Isti posao koji sam imao i ranije. – Ali ja ne verujem da se ti i TRUDIŠ da nađeš posao, zar ne ? – Da, trudim se. Ceo dan sam obilazio knjižare i prodavce knjiga. – A nisi se ni obrijao jutros! – reče mu, bacajući ga u vatru na ženski način. Protrljao je bradu. – Mislim da nisam, u stvari. – I ti očekuješ da ti neko da posao! O, Gordone! – Na kraju krajeva, zar ima veze? Previše je pederski da se brijem svaki dan. – Svojevoljno se raspadaš – reče ogorčeno. – Izgleda da ne ŽELIŠ da se potrudiš. Želiš da potoneš - samo da POTONEŠ. – Možda, ne znam. Pre ću potonuti nego što ću se uzdići. Bilo je tu još svađe. To je bio prvi put da je ona ikada pričala sa njim na taj način. Još jednom su joj suze potekle, i još jednom ih je suzbila. Došla je ovde zaklinjući se da neće plakati. Grozna stvar je bila što su njene suze, umesto da ga uznemire, njega jedva pogodile. Kao da je mislio da MU NIJE STALO, a opet u sebi se brinuo što mu nije stalo. Samo da ga ostavi na miru! Samog, samog! Da ga oslobodi zvocanja zbog posledica njegovog neuspeha; da ga oslobodi da padne, kako je rekla, u tihe svetove gde novac i moralne obligacije ne postoje. Na kraju je otišao od nje u svoju sobu i to je definitivno bio sukob - prvi veliki sukob koji je ikada imao. Da li je to bio i poslednji sa njom, nije znao. Nije mu ni bilo bitno u ovom trenutku. Zaključao je vrata za sobom i legao na krevet, zapalivši cigaretu. Mora da ode odavde odmah! Sutra ujutru će nestati. Nema više kačenja na Ravelstona! Nema više ucene bogova pristojnosti! Dole, dole, u mulj - dole na ulice, u radionice, u zatvor. Samo bi tamo našao mir. Ravelston se popeo i zatekao Rozmeri kako se sprema da krene. Pozdravila ga je i neočekivano položila ruku na njegovo rame. Osetila je da ga zna dovoljno da ima poverenja u njega.

– Gospodine Ravelston, DA LI biste pokušali da ubedite Gordona da nađe posao? – Uradiću šta mogu. Naravno, biće teško. Ali, očekujem da uskoro nađe posao. – Tako je grozno gledati ga ovakvog. Potpuno se raspada. A sve to vreme ima posao koji može da dobije lako samo ako pita, stvarno DOBAR posao. Nije da ne može, jednostavno neće. Objasnila mu je za Nju Albion. Ravelston protrlja nos. – Da, što je najgore, čuo sam za to. Pričali smo često o tome kada je napustio Nju Albion. – Mislite li da je ispravno to što je napustio? – reče mu, znajući da Ravelston MISLI da je Gordon u pravu. – Pa, moram vam priznati da to nije bilo veoma pametno. Ali u tome što on priča postoji i mala doza istine. Kapitalizam je pokvaren i mi treba da ga se klonimo, to je njegova ideja. Nije baš praktična, ali, na neki način, lepo zvuči. – Moram se usuditi da kažem da je sve to lepo u teoriji. Ali, on nema posla i, ako ima priliku da dobije posao samo ako ga zatraži, SIGURNO mislite da je loše da to odbije? – Ne, zdravorazumski razmišljajući. Ali iz principa – da, jeste. – Da, iz principa! Ali ne možemo da priuštimo principe, barem ne mi. TO Gordon ne razume. Gordon nije napustio stan ujutru. Pola njega je želelo da to uradi, pola je HTELO; ali kad je došlo vreme, u hladno jutro, nekako se predomislio. Ostaće samo još jedan dan, rekao je sebi, dok nije prošlo pet dana od Rozmerine posete, i on je i dalje obitavao tu, živeći na Ravelstonov račun, bez ideje o poslu. Još se pravio kao da juri posao, ali samo da bi se opravdao. Odlazio bi i provodio sate u biblioteci, a onda je dolazio kući i ležao na krevetu gostinske sobe, obučen, pušeći jednu za drugom cigaretom. Sva ta inertnost i strah od ulice još su stajali u njemu, i tih pet dana postajali su grozni, odvratni i neizdrživi. Nema ništa gore na svetu nego živeti u tuđoj kući, jesti tuđ hleb i ne raditi ništa. Možda je još gore kad tvoj dobročinitelj ne želi da prizna da ti je dobročinitelj. Ništa ne može da poremeti Ravelstonovu velikodušnost. Pre će nestati nego što će priznati da mu je Gordon na grbači. Platio je Gordonovu kaznu, platio je zaostale kirije, nedelju dana je živeo kod njega, i čak mu je „pozajmio” dve funte na sve to; ali to je bilo ništa, kao usluga među prijateljima, Gordon bi isto to za njega učinio. S vremena na vreme, Gordon je pravio uzaludne pokušaje bekstva koji su se uvek završavali na isti način.

– Ravelstone, ja ne mogu više da ostanem ovde. Dosta si me trpeo. Sutra ujutru odlazim. – Ali, dragi moj prijatelju, nemoj biti takav. Nisi mi bio... Ali, ne! Čak ni sada, kada Gordon otvoreno sve govori u lice, Ravelston nije mogao da kaže ,,ali ti nemaš para”. On nije mogao da kaže takve stvari. Rekao je kompromisno. – A, gde misliš da živiš? – Bog zna, nije me briga. Ima soba za iznajmljivanje i drugih mesta. Ostalo mi je nešto para. – Nemoj da si takav kreten. Ostani ovde dok ne nađeš posao. – To može da potraje mesecima, kažem ti, ne mogu ovako da živim. – Ne pričaj gluposti, prijatelju, ja volim što si ovde. Ali, naravno, u dubini duše nije voleo što je Gordon tu, a i zašto bi? Bila je to nemoguća situacija. Postojala je tenzija između njih sve vreme. Uvek je tako kada jedna osoba živi na račun druge. Kako god lepo izgledala, milostinja je odvratna, uvek postoji ta bolesna, tajna mržnja između davaoca i primaoca. Gordon je znao da prijateljstvo sa Ravelstonom nikada više neće biti isto. Šta god da se desi u budućnosti, sećanje na sve to zlo će uvek biti među njima. Osećaj da si izdržavan, da si na putu, neželjen, prepreka, smetnja, to ga je izjedalo dan i noć. Jedva da je jeo, nije pušio Ravelstonove cigarete, nego je kupio sebi od preostalih par šilinga. Čak nije ni palio gasnu grejalicu u sobi. Pokušao je da bude nevidljiv. Svaki dan, naravno, ljudi su dolazili i odlazili i u stan i u kancelariju. Svi su videli Gordona i znali su za njegov status. Još jedan od Ravelstonovih grebatorskih ljubimaca, mislili su. Čak je i primetio vrstu profesionalne ljubomore od strane jednog ili dvojice grebatora za Antihrista. Tri puta te nedelje je Hermiona Slejter dolazila. Posle prvog, bežao je iz stana čim bi se pojavila; jednom prilikom, kad je došla uveče, ostao je napolju sve do ponoći. Gospođa Biver, spremačica, je, takođe, „prozrela” Gordona. Znala je njegovu vrstu. Bio je jedan od onih dobar - ni za šta „mladića-pisaca” koji su se grebali o jadnog gospodina Ravelstona. Tako je otvoreno činila razne stvari da Gordonu bude što neprijatnije. Omiljen trik joj je bio da ga istera sa četkom i metlom. „Sad, gospodine Komstok, moram da počistim ovu sobu, AKO vam ne smeta”, što je radila gde god da je on sedeo. Ali na kraju, neočekivano, i sa malo svog napora, Gordon je našao posao. Jedno jutro je Ravelstonu stiglo pismo od gospodina Mek Kenija. Mek Keni je malo popustio, nije imao nameru da vrati Gordona nazad, naravno, ali mu je pomogao da nađe posao. Rekao je da gospodin Čizmen, prodavac knjiga u Lambetu, traži radnika. Iz onoga što je napisao bilo je očigledno da će Gordon dobiti posao samo ako pita; bilo je i očigledno da ima neka caka oko posla. Gordon je čuo za gospodina Čizmena - u svetu knjiga svako svakog zna. U sebi se osećao smorenim zbog toga.

Nije hteo ovaj posao. U stvari, nije hteo da ikada više radi; sve što je želeo bilo je da tone, i tone, bez nade, dole u mulj. Ali, nije mogao da razočara Ravelstona, posle svega što je ovaj učinio za njega. Tako je jedno jutro otišao u Lambert da se raspita za posao. Knjižara se nalazila u slepoj sporednoj ulici, južno od Vaterlo mosta. Bila je otrcana, ružna knjižara, i ime na njoj, koje je bledelo, nije bilo Čizmen nego Eldridž. U izlogu je bilo par luksuzno koričenih knjiga i nekih mapa iz šesnaestog veka za koje je Gordon mislio da su vredne. Očigledno je gospodin Čizmen bio specijalizovan za „retke” knjige. Gordon je prikupio hrabrost i ušao. Kako se zvono na vratima čulo, mršava, zlokobna kreatura, oštrog nosa i velikih obrva, izašla je iza tezge. Pogledao je Gordona sa dozom zlobe. Kada je govorio, to je činio veoma šturo, sekući reči na pola, pre nego što ih je izgovarao. “Izvlte št vm trba!” - otprilike je tako zvučalo. Gordon je objasnio zašto je došao. Gospodin Čizmen ga je pogledao zlokobno i odgovorio mu na isti način kao i pre. – Aha? Komstok, je 1’ tako? Od vamo. Kancelarja mi je pozad. Očkivo sam te. Gordon ga je pratio. Gospodin Čizmen je bio veoma sitan čovek, skoro toliko mali da može da bude patuljak, veoma crne kose, i blago deformisan. Kao pravilo je da patuljci, imaju torzo prave veličine, a da skoro i nemaju noge. Sa Čizmenom je bilo obrnuto. Noge su mu bile normalne veličine, ali je gornji deo tela bio skraćen tako da je izgledalo da mu zadnjica kreće odmah od lopatica. Tako je, hodajući, izgledao kao makaze. Imao je koščata patuljačka ramena, velike ružne ruke, i oštre tikove sa glavom. Odelo mu je bilo tako ukrućeno i imalo je tu sjajnu teksturu odela koje je veoma staro i veoma prljavo. Taman su stigli do kancelarije kad se čulo zvono na vratima, i mušterija je ušla, noseći knjigu iz kutije za knjige od šest penija. Gospodin Čizmen nije vratio kusur iz kase - u stvari kase nije ni bilo - nego je to učinio iz prljavog i masnog kožnog novčanika koji kao da je nestao u njegovim rukama, i sve je to činio na neki tajnovit način, kao da nije želeo da iko vidi šta radi. – Volm da držm pare u džepu. - objasnio je, dok su se vraćali u kancelariju. Bilo je očigledno da gospodin Čizmen secka reči iz nekog ubeđenja da reči koštaju i ne želi da ih traći. U kancelariji su imali razgovor, i gospodin Čizmen je nekako izvukao iz Gordona priznanje da je bio otpušten zbog pijanstva. U stvari, sve je to unapred znao. Čuo je o Gordonu od Mek Kenija, koga je sreo na aukciji pre neki dan. Načuljio je uši kada je čuo priču, jer mu je trebao pomoćnik, i bilo je jasno da bi pomoćnik koji je otpušten zbog pijanstva morao da pristane na manju platu. Gordon je shvatio da će on pijanstvo koristiti kao oružje protiv njega. Ali, opet, gospodin Čizmen nije bio toliko neprijateljski raspoložen. Izgledao je kao osoba koja će pokušati da te prevari ako može, da te kinji, ako mu se pruži prilika, ali će, takođe, da te nagradi sa malo dobrog humora. Pokušao je da zadobije Gordonovo poverenje, pričajući o uslovima prodaje, i objašnjavao mu je nekoliko

svojih caka. Imao je jednu specifičnu caku, razvukao bi usta uvis, i u tom trenutku bi njegov nos praktično nestajao. Trenutno, rekao je Gordonu, imao je ideju da poveća profit. Pokrenuće jeftinu biblioteku; ali će biti potpuno van knjižare, jer će niža klasa da rastera ljubitelje knjiga, koji dolaze u knjižaru tražeći „retke” knjige. Iznajmio je lokal u blizini, i u pauzi za ručak je odveo Gordona da ga vidi. Bio je malo dalje niz ulicu, između mesarsko-kobasičarske radnje i pogrebne opreme. Reklame u izlogu pogrebnika su privukle Gordonovu pažnju. Izgledalo je da možeš lepo otići pod zemlju za samo dve i po funte ovih dana. Čak možeš i da se sahraniš na rate. Takođe je bila i reklama za krematorijum. „Pouzdano, jeftino i higijenski”. Lokal se sastojao od jedne uske prostorije, prave cevi od prostorije, sa izlogom širokim koliko i sama prostorija, drvenim jeftinim stolom, jednom stolicom i kartotekom. Sveže ofarbane police bile su spremne i prazne. Ovo neće biti, kako je Gordon odmah shvatio, vrsta biblioteke koja je bila kod Mek Kenija. Mek Kenijeva biblioteka je bila visoka klasa za ovu. Nije imala ništa ozbiljnije od Dela, a možda se čak tu zatekao neki Lorens ili Haksli. To je bila jedna od onih jeftinih, malih ružnih biblioteka (pečurka biblioteke su ih zvali) koje su nicale uzduž i popreko po Londonu i bile specijalno namenjene za neobrazovane. U tim bibliotekama nije bila ni jedna jedina knjiga koja je bila i pomenuta u bilo kojoj kritici, koju je bilo koja civilizovana osoba ikada čitala. Knjige su izdavale specijalizovane niskoprofitne firme, a pisali su ih nikogovići i to po četiri godišnje, mehanički, kao da prave kobasice samo sa mnogo manje truda i veštine. Kao efekat toga, petparački pisci su prepoznavani kao pravi, i koštali su izdavača čevrt penija po knjizi. Gospodin Čizmen je objasnio da još nije poručio knjige. Rekao je to „poručio knjige” kao da je govorio o poručivanju tone uglja. Počeće sa pet stotina odabranih naslova. Police su već bile označene po žanrovima - „Seks”, „Krimi”, „Divlji zapad” i tako dalje. Ponudio je Gordonu posao. Bio je veoma prost. Sve što je trebalo da radi bilo je da sedi tu deset sati dnevno, da izdaje knjige, da uzima pare i da pazi na kradljivce knjiga. Plata mu je bila, to je rekao sa malo odlaganja, trideset šilinga nedeljno. Gordon je to oberučke prihvatio. Gospodin Čizmen je, možda, bio blago neraspoložen. Očekivao je svađu, i možda bi i uživao u svađi i lomljenju Gordona podsećajući ga da prosjaci ne mogu da biraju. Ali Gordon je bio zadovoljan. Posao je to. Nije bilo PROBLEMA za posao kao ovaj; nema mesta ambiciji, nema truda, nema nade. Desetak kinti manje - desetak kinti bliže dnu. To je bilo ono što je želeo. „Pozajmio” je još dve funte od Ravelstona i iznajmio je sobu za osam šilinga nedeljno, u prljavoj uličici, paralelnoj sa Lambert Kortom. Gospodin Čizmen je

poručio pet stotina odabranih naslova i Gordon je počeo da radi dvanaestog decembra. To je, takođe, bio i njegov rođendan.

Deseto poglavlje Pod zemlju, pod zemlju! Dole, u sigurnu mekanu utrobu zemlje, gde nema nalaženja posla ili gubitka posla, nema rođaka i prijatelja koji će da ti zvocaju, nema nade, straha, ambicije, časti, dužnosti-nema ZAHTEVA bilo koje vrste. To je bilo mesto gde je on želeo da bude. Opet, to nije bila smrt, ne fizička smrt koju je želeo. Bio je to neki čudan osećaj koji je imao. On mu se usadio od jutra kada se probudio u policijskoj ćeliji. Zlo, buntovno raspoloženje koje dolazi posle pijanstva kao da mu je postalo deo ličnosti. Ta pijana noć mu je obeležila deo života. Vukla ga je na dno čudnom rešenošću. Pre toga se borio protiv zakona novca, ali se držao nekog oblika pristojnosti. Sada je želeo samo da pobegne od te pristojnosti. Hteo je da padne dole, duboko, u svet gde pristojnost nije bila bitna; da preseče veze sa samopoštovanjem, da se prepusti, da POTONE, kako je Rozmeri to rekla. U misli mu se usadila samo želja da bude DOLE. Voleo je da razmišlja o izgubljenim ljudima, o ljudima na dnu: lopovima, prosjacima, kriminalcima, prostitutkama. Bio je to lep svet koji su oni naseljavali, neuredna skrovišta i oružje. Razmišljao je o tome da se ispod sveta novca nalazi veliki kurvanjski svet gde propast i uspeh nemaju značenje; neka vrsta kraljevstva duhova gde su svi jednaki. To je bilo mesto gde je želeo da bude, dole, u kraljevstvu duhova, ISPOD ambicije. Nekako ga je tešilo razmišljanje o udžericama južnog Londona, ogromnim negracioznim divljinama u kojima se možeš zauvek izgubiti. I u neku ruku, ovaj posao je bio ono što je hteo; ako ništa barem najbliže onome što je hteo. U Lambetu, zimi, mračnim ulicama u kojima se siluete lica pijanaca javljaju iz magle, imao si taj osećaj da si na dnu. Tu nisi imao dodir sa novcem ili kulturom. Nije bilo nalickanih mušterija prema kojima si morao lepo da se ponašaš; nije tu bio niko ko bi te pitao, kao što su to radili uspešni ljudi: „Šta vi sa takvim obrazovanjem i načitanošću radite na ovakvom mestu?“. Bio si samo deo sirotinje, i kao takav bio si prihvaćen. Mladići i devojke i prljave sredovečne žene, koji su posećivali biblioteku, jedva da su ikada primećivali da je Gordon obrazovan čovek. On je bio samo „dečko iz biblioteke“ i samim tim jedan od njih. Posao kao takav bio je neverovatno beskoristan. Samo sediš tu, deset sati dnevno, četvrtkom šest, izdaješ knjige i primaš novac. Na policama nije bilo ničega vrednog čitanja. Nije bilo ničega ni vrednog gledanja na ulici. Glavni događaj dana bio je kada mrtvačka kola stignu do pogrebnika pored. To je Gordonu bilo interesantno, jer je boja odela koje je imao bila boja jednog od konja. U slobodno vreme je čitao nešto od petparačkog smeća koje su držali u bibilioteci. Taj tip knjiga mogao si čitati u ritmu od jedne na sat. Ali, to je bila vrsta knjiga koja mu je prijala ovih dana. To je bila prava vrsta „knjiga za bežanje od stvarnosti“ koja se izdavala u tim petparačkim bibliotekama. Ništa nije bilo izmišljeno što bi manje

umaralo inteligenciju; čak i film, na primer, traži izvesni napor. Tako, kad bi mušterija tražila knjigu po kategoriji, bilo to ,,Seks“, ,,Krimi“, „Divlji zapad“ ili ,,LjUbavni“ (uvek sa akcentom na U), Gordon bi bio spreman da da stručni savet. Gospodin Čizmen nije bio loša osoba za saradnju, dokle god ne shvatiš da možeš raditi i do sudnjeg dana, ali da povišicu nećeš dobiti. Ne mora se ni naglasiti da je sumnjičio Gordona da ga potkrada. Posle dve nedelje je smislio novi sistem izdavanja, kojim je mogao da proveri koliko je knjiga uzeto i to na dnevnoj bazi. Opet je moglo da se desi (tako je mislio) da Gordon izda knjige, a da to ne upiše. Tako da je mogućnost da ga Gordon potkrada za par penija, ili čak i za šiling dnevno, nastavila da ga muči, kao grašak pod princezinim dušecima. Ipak, nije baš bio toliko loš, na svoj grešni, patuljasti način. Uveče, pošto bi zatvorio radnju i došao da pokupi dnevni pazar, ostao bi da razgovara sa Gordonom i da mu, uz bolesni podsmeh, opisuje različite prevarante sa kojima je imao posla. Iz ovih priča Gordon je saznao skoro ceo Čizmenov život. On se pre bavio starim odelima, što je bila neka vrsta njemu obećanog posla, a knjižaru je nasledio od ujaka pre tri godine. U to vreme je bila jedna od onih odvratnih knjižara koje čak nemaju ni police, u kojima su knjige na ogromnim prašnjavim gomilama bez ikakvog reda. Mušterije su bile kolekcionari, jer se ponekad, u tim gomilama nalazila i koja vredna knjiga, ali većinom se izdržavao prodajom polovnih trilera po pola penija. Prema toj gomili prašine gospodin Čizmen je, u početku, gajio veliko gađenje. Mrzeo je knjige i nije shvatao da od njih može da se zaradi neki novac. Još je radio u svojoj radnji polovnih odela i mislio je tome da se vrati u punom obimu, čim proda knjižaru za dobre pare. Skoro je shvatio da ako ume da radi sa njima, u knjigama može da leži neka zarada. Kako je to otkrio, tako se prepustio poslu preprodaje knjiga. Dve godine je ulagao u posao dok nije postao jedna od najboljih ,,retkih“ knjižara te vrste u Londonu. Za njega je knjiga bila puk objekat za trgovinu, nalik na par starih pantalona. Nikada u životu nije PROČITAO knjigu, a nije ni shvatao zašto bi to morao da radi. Njegov odnos prema kolekcionarima koji su balavili nad retkim izdanjima je bio odnos hladne seksualnosti prostitutke prema svojim klijentima. Ali nekako je, samo po osećaju, znao da li je neka knjiga vredna ili ne. U glavi je imao veliki broj informacija o cenama na aukcijama i godinama prvih izdanja, a imao je fantastičan nos da oseti dobru pogodbu. Omiljeni način da dođe do zaliha bio je da kupuje cele biblioteke od ljudi koji su preminuli, naročito od sveštenika. Kako bi neki sveštenik umro, Čizmen je bio na mestu nalik na strvinara. Sveštenici, kako je objasnio Gordonu, obično imaju dobre biblioteke i nezainteresovane udovice. Živeo je zbog knjižare, bio je neženja, naravno, i nije imao ni interesovanja ni prijatelje. Gordon se nekada pitao šta li je gospodin Čizmen radio sam sa sobom uveče, kada nije bilo prodaje ni pogodbi. U sebi je stvorio sliku gospodina Čizmena kako sedi u dvostruko zaključanoj sobi, zamandaljenih prozora, brojeći gomile metalnog i papirnog

novca i pažljivo ih slažući u konzerve od duvana. Gospodin Čizmen je maltretirao Gordona i na svaki način je tražio razlog da mu zakine na plati; ali opet, prema njemu nije osećao neku mržnju. Nekada, uveče, kada bi došao do biblioteke, izvadio bi masnu kesu Smitovog čipsa i na svoj seckavi način bi rekao: – Oš čipsa? Kesu bi držao u ruci toliko čvrsto da bi bilo nemoguće izvući iz nje više od dva ili tri čipsa. Ali, to je za njega bio znak prijateljstva. Mesto gde je Gordon živeo, Bruer jard, paralelno sa Lambetom, bilo je prljava rupetina. Njegova soba koštala je osam šilinga nedeljno i bila je u potkrovlju. Sa krivim plafonom, nalik na četvrt sira i malim prozorom, bila je nešto najbliže pesničkom smrdljivom tavanu koji je mogao da zamisli. Unutra je bio veliki, niski, polomljeni krevet sa pocepanim tapacirom i posteljinom koja je menjana jednom nedeljno, stočić isflekan generacijama čajnika; klimava stolica, metalni lavor umesto lavaboa i rešo na gas u uglu. Gole podne daske nikada nisu bile flekave, ali su bile crne od nagomilane prljavštine. U procepima ružičastih tapeta množile su se generacije buba; ali sad je bila zima i one su bile mirne sem ako ne bi zagrejao sobu. Očekivalo se da sam nameštaš krevet. Gospođa Mekin, gazdarica, teoretski je ,,čistila“ sobe svaki dan, ali svaki četvrti ili peti dan je shvatala da je mrzi da se penje uz stepenice. Skoro svi stanari su kuvali sebi hranu u sobama. Nije bilo šporeta, naravno; samo rešo i u prizemlju velika smrdljiva sudopera koju su svi koristili. U sobi pored Gordonove živela je visoka zgodna starija žena koja nije bila sva svoja u glavi i čije je lice nekada bilo prljavo kao da je izašla iz rudnika. Gordon nikada nije mogao da shvati odakle dolazi ta prljavština. Ličilo je na ugljenu prašinu. Deca iz komšiluka su za njom vikala ,,crnac“ dok se šetala i pričala sama sa sobom, nalik na junakinju neke tragedije. Na spratu ispod živela je žena čija je beba plakala neprestano; takođe i mlađi par koji se često glasno svađao i još glasnije mirio tako da je cela kuća mogla da ih čuje. U prizemlju je živeo moler, njegova žena i petoro dece koji su se izdržavali njegovim povremenim poslovima. Gospođa Mekin, gazdarica, živela je u svojoj rupi u suterenu. Gordonu se kuća sviđala. Bila je toliko drugačija od kuće gospođe Vizbah. Nije bilo one lažne srednjoklasne pristojnosti, nije bilo osećaja da te neko špijunira. Dokle god si plaćao kiriju, mogao si da radiš šta god si hteo; mogao si da dođeš kući pijan i da se teturaš uz stepenice, da dovodiš žene u bilo koje vreme, da spavaš kad hoćeš. Mekinova nije bila tip osobe koja bi se za to interesovala. Bila je to neuredna, opuštena starica, tela nalik na veknu. Ljudi su pričali da u mladosti nije ništa bolje izgledala i verovatno su bili u pravu. Imala je neku naklonost prema svemu što je hodalo u pantalonama. Ipak, izgledalo je da tragovi poštovanja još tinjaju u njoj. Jednog dana kada je Gordon sedeo u sobi, čuo ju je