Emilio Salgari - Gusari Malezije

Emilio Salgari Gusari Malezije Prevod: Dušica D. Anđelković

Naslov originala: Emilio Salgari I PIRATI DELLA MALESIA

Prvi deo: Tigar iz Malezije

Prvo poglavlje: Brodolom „Mlade Indije” - Majstore Bile, gde smo? - Usred Malezije, dragi moj Kamamuri. - Treba li još dosta vremena da stignemo na odredište? - Nevaljalče, možda se dosađuješ? - Ne dosađujem se nego mi se mnogo žuri i čini mi se da „Mlada Indija” plovi sporo. Majstor Bil, mornar star oko četrdeset godina, visok preko 190 cm, punokrvni amerikanac, pogleda ljutito svog druga. Ovaj je bio lep Indijac od 24 ili 25 godina, visok, mnogo tamnijeg tena, lepih linija lica, otmenih i finih, ušiju ukrašenih minđušama, na vratu mu je visio zlatni lanac koji je padao graciozno na njegove čvrste i gole grudi. - Tako mi topa! - uzviknu Amerikanac uvređeno. - „Mlada Indija” plovi sporo? Ovo je uvreda, moj Maharaćaninu. - Kome se žuri, majstore Bile, čak i parobrod koji plovi brzinom od 15 čvorova na sat ide sporo. - Do đavola, čemu sva ta žurba? - upita majstor, besno češući glavu. - Hej, prevarantu, treba li neko nasledstvo da se pokupi? - Još više od nasledstva!... Kada biste znali... - Hajde, reci, mladiću... - Ne čujem sa ove strane. - Razumem, hoćeš da se praviš gluvim. Uhm!... Ko zna šta se tu krije!... Ona devojka koja je sa tobom... Uhm!... - Neka!... Recite, majstore, kada ćemo stići? - Gde? - Na Savarak. - Čovek traži, a Bog udeli, mladiću moj. Može se obrušiti na nas kiša uragana i poslati nas da se svi napijemo vode. - A posle? - A posle nas mogu napasti i gusari i poslati nas đavolu sa dva užeta oko vrata i bodežom zabijenim u telo. - Ah! - uzviknu Indijac, napravivši grimasu. Ovde ima gusara? - Kao što ima davitelja u tvojoj zemlji. - Govorite istinu? - Pogledaj tamo dole, pravo pred nama. Šta vidiš? - Ostrvo. - Dobro, to ostrvo je gnezdo gusara. - Kako se zove? - Momprasem. Zadrhti se samo na pomen imena. - Stvarno? - Tamo dole, dragi moj, živi čovek koji je okrvavio more Malezije. - Kako se zove? - Nosi strašno ime. Zove se Tigar iz Malezije.

- Ako nas napadne, šta će se desiti? - Potpun masakr. Taj čovek je suroviji od tigra iz džungle. - A Englezi nisu uništili njegovo ostrvo? - upita iznenađeni Indijac. - Uništiti tigriće sa Momprasema je ozbiljna stvar - odgovori mornar. - Pre par godina, 1850. Englezi su ogromnom flotom bombardovali ostrvo, zauzeli ga i uhvatili strašnog Tigra; ali pre nego što su stigli na Labuan, gusar je, ne zna se kako, pobegao. - I vratio se na Momprasem? - Ne odmah. Dve godine se nigde nije pojavljivao, a onda početkom 1852. ponovo se pojavio na čelu nove bande gusara Maležana i Dajaka, najsurovije rase. Izmasakriravši ono malo Engleza što je bilo na ostrvu, ponovo se nastanio, nastavljajući krvave napade. U tom trenutku jak zvižduk vetra se začu na mostu „Mlade Indije”, praćen jačim udarom koji zatrese tri jarbola. - Oh! Oh! - učini majstor Bil, podižući živahno glavu. - Ubrzo će se očajnički igrati. - Verujete li, majstore? - upita Indijac brižno. - Vidim tamo dole oblak oivičen bojom grane koji ne predviđa svakako mirno vreme. - Jesmo li možda u opasnosti? - „Mlada Indija” je, mladiću moj, solidan brod koji se smeje na udare mora. Do đavola, na manevar; velika šolja počinje da ključa. Majstor Bil se nije varao. More Malezije, do tada mirno kao kristal, poče da se uzburkava kao da je bilo potisnuto nekom snagom iznutra i dobi tamnu boju koja nije obećavala ništa dobro. Na istoku, oko velikog ostrva Bornea, dizali su se oblaci crni kao katran, sa pojavom crvene goruće boje, i malo po malo je tamnilo sunce na zalasku. U vazduhu su ogromni albatrosi, plen iznenadnog nevremena, leteli iznad talasa kričući bučno. Nakon prvog udara vetra sledilo je nekakvo zatišje, koje je panično uzbudilo morske životinje, a onda je na istoku počela tutnjava. - Napustite most! - povika kapetan Meklintok putnicima. Svi su, tegobnog srca, poslušali, silazeći u zatvorene prostore na pramcu i krmi. Jedan je, ipak, ostao na mostu, bio je to Indijac Kamamuri. - Hajde, odlazite! - vikao je kapetan. - Kapetane, - reče Indijac prilazeći mu mirnog koraka - jesmo li u opasnosti? - To ću znati kad stigne oluja. - Moram se iskrcati na Savaraku, kapetane. - Iskrcaćeš se, ako opstanemo na moru. - Ali ja ne želim da ostanem na moru, shvatate li me. Na Savaraku imam jednu osobu koja... - Hajde, majstore Bile, sklonite mi sa vidika ovog čoveka. Nije sada vreme da se gube dragoceni trenuci. Indijac je odveden odatle i ubačen u zaklon na pramcu. Upravo na vreme. Vetar je već snažno duvao sa istoka režeći svim jakim tonovima među jarbolima broda. Crni oblak je porastao do gigantskih srazmera pokrivši skoro celo nebo. U njegovoj tami je brujalo od zapaljene buke koja je ludački rasla. „Mlada Indija” je bila izvanredan brod sa tri jarbola koji je dobro izgledao i nakon svojih 15 godina.

Njena lagana, ali čvrsta konstrukcija, ogromna površina jedara, izbačeni oštri pramac, podsećali su na one borbene brodove, koji su imali značajnu ulogu i koji su se mogli nazvati legendarnim, u američkom ratu. 26. avgusta 1856. je krenula iz Kalkute sa tovarom gvozdenih šina određenih za Savarak i sa posadom od 14 mornara, dva oficira i šest putnika, zahvaljujući svojoj brzini i dobrom vetru je za manje od 13 dana stigla do mora Malezije i to baš nasuprot ostrvu Momprasemu, gusarskoj pećini od koje je trebala dobro da se čuva. Nažalost. Oluja se spremala da proključa. More je dalo svoj doprinos pre nego što su ga preplovili, i videće se ubrzo koju vrstu doprinosa! U osam sati uveče mrak je bio skoro totalan. Sunce je nestalo među oblacima i vetar je počeo da duva izvanrednom snagom, čineći užasne zvukove. More, uzburkano do krajnjih granica na horizontu, brzo se uskovitlalo. Ogromni talasi, brda od pene, formirale su se svuda dižući se i padajući, udarajući besno o Momprasem, koji se izdizao svojom masom u oluji. „Mlada Indija” je plovila dobijajući udare talasa, dižući se na planine vode da je skoro dodirivala svojim jarbolima oblake, a onda padajući u dubine iz kojih se činilo da neće izaći. Bosi mornari, mokre kose na vetru, zgrčenih lica, mrmljali su protiv nevremena usred vode koja nikako nije prestajala da ih plavi. Komande i psovke su se mešale usred oluje. U devet sati uveče jedrenjak sa tri jarbola, bačen kao igračka, u stvari, kao lopta, bio je u vodama Momprasema. Uprkos svim naporima majstora Bilija, kome su se ruke zgrčile na kormilu, „Mlada Indija” je bila odbačena toliko blizu obalama i stenju, koralnim sprudovima i plićaku, da su se plašili da će se razbiti. Kapetan Meklintok je sa ogromnim užasom opazio velike sprudove na plaži, i na svetlu munja ugledao ogromnu stenu, koja se uzdizala nad dubinama mora, na kojoj je stajao visok čovek, ruku ukrštenih na grudima, nepokretan u nevremenu. Oči ovog čoveka su ga posmatrale kao užareni ugalj, fiksirale su ga na čudan način. Učinilo mu se čak da je podigao jednu ruku i napravio prijateljski gest. Njegova pojava je trajala par sekundi. Bura je nastavila da tutnji i udari vetra brzo odvojiše „Mladu Indiju” od ostrva. - Neka nas dobri Bog spase! - uzviknu majstor Bil, koji je isto spazio ovog čoveka. - To je bio Tigar iz Malezije. Njegov glas je ugušen stravičnom grmljavinom iz dubine neba. Ova grmljavina se činila kao znak zaglušujuće muzike, neopisiv. Prostor se osvetlio pokazujući more u oluji. Munje su blještale i padale, opisujući u vazduhu hiljade bizarnih lukova, hiljade različitih krivina, spuštajući se nisko među talase i udarajući oko broda, sledili su ih zastrašujući tutnjevi. More se, skoro da je htelo da se utrkuje sa ovom tutnjavom, ogromno podiglo. To više nisu bili talasi, nego planine vode, koje su se uzdizale pod svetlošću munja, koje su se besno dizale ka nebu, kao da ih je terala neka natprirodna sila, i koje su padale jedna na drugu, menjajući oblik i srazmere. Vetar je takođe učestvovao u ovoj užasnoj trci, režeći besno i noseći sobom oblake guste kiše. Jedrenjak s tri jarbola, koga je more nemilosrdno tuklo s leve pa s desne strane, imao je mnogo posla da se održi usred ove užasne bure u uraganu. Naginjao se kao da će biti potopljen strašnim talasima koji su mu prekrivali pramac, ugrožavajući i noseći posadu; onda bi se

uzdizao i plesao na vrhovima talasa, bacalo ga je more sad na sever, sad na jug, uprkos nadljudskoj snazi kormilara. Bilo je momenata kada mornari nisu znali da li još plove ili se samo obaraju na talasima, tolika je bila voda koja je je prekrivala brodske ograde. Udarom nesreće, u ponoć se vetar, koji je užasno duvao sa severa, iznenada okrenuo i počeo da duva sa istoka. Nije bilo više moguće boriti se. Ploviti napred u oluji, koja je pokrivala pramac, bilo je smrtonosno. Kako se na putu prema zapadu nije nalazila nijedna luka, neračunajući opasne obale Momprasema, kapetan Meklintok je morao da se osloni na sreću i pokuša da pobegne svom brzinom koju su mu dozvoljavala ona jedra još uvek raširena. Dva sata je prošlo od kada je „Mlada Indija” pokušavala da plovi, dok su je sledili besprimerni udari mora koje se zaklelo da je pogubi. Munje su postale prilično retke, a tama tolika da se nije videlo ni na 200 koraka daljine. Odjednom je do ušiju kapetana dopro onaj zvuk koji čine talasi kada se odbijaju o stene, šum koji je označavao da im preti da se razbiju o njih. - Gledaj s pramca! - povika, pitajući se glasno i osluškujući zvukove mora. - More se odbija! - povika jedan glas. - Stenje! Gromova mu!... - urlao je drugi glas. Kapetan Meklintok se dovuče do pramca grabeći za užad jedara da ne bi pao preko ograde. Ništa se nije videlo; u svakom slučaju, između hučanja mora i vetra čulo se bučanje mora koje se odbija od stenje. Nije se niko varao. Na malom rastojanju od jedrenjaka sa tri jarbola nalazio se lanac podvodnih stena, možda od obale Momprasema. - Spremni na zaokret! - povika on. Majstor Bil, unoseći svu snagu, snažno okrete kormilo. Skoro u sledećem momentu brod je dodirnuo nešto. Ali udarac je bio jedva primetan. Samo vrhovi koralnih sprudova su bili presečeni udarom jedrenjaka, oni koji su činili koralne sprudove pred brodom. Na nesreću, vetar je duvao uvek sa pramca i talasi su gurali brod napred. Posada, koja je u ovom užasnom trenutku posedovala izvanrednu hladnokrvnost, uspe da okrene brod u stranu. „Mlada Indija” poče da plovi na otvorenom oko 200 metara, zaobilazeći sprudove oko kojih je urlalo more i penušali se talasi. Učini se da će sve dobro proći. Sonda, koju su spustili sa pramca u more, označavala je 1-4 rukohvata dubine. Nada da se spase brod je počela da se rađa u dušama posade, kada se odjednom, tutnjava talasa koji se odbijaju o stenje ponovo začu sa pramca. More se obaralo na njih još jačom snagom nego ranije označavajući i novu barijeru podvodnog stenja. - Okreni svom snagom, Bile! - vikao je kapetan Meklintok. - Stene ispod pramca! - vikao je mornar koji se spustio sve do otvora za lenger. Njegov glas nije dopreo do pramca. Planina vode se obruši sa desne strane potiskujući snažno jedrenjak u stranu, potapajući posadu koja se držala među jedrima i potapajući čamce za spašavanje. Začu se ušasna tutnjava, zvuk kao da drvo puca i lomi se, onda zastrašujući huk koji je zatresao jarbole na pramcu i krmi. „Mlada Indija” je bila bačena jednim jakim udarom talasa na vrhove stenja i šest mornara, koje su talasi odneli, bili su, takođe, bačeni na to stenje.

Drugo poglavlje: Gusari Malezije Nesrećnom jedrenjaku je odzvonio poslednji čas. Zaglavljen između dve stene, koje su ga malo po malo pritiskale, potiskivan jakim udarcima talasa dublje među stene, polomljenih ograda i polomljenog pramca, bio je samo olupina koja je bila nemoguća da se popravi, a koju će more ranije ili kasnije, bez sumnje, razneti i slomiti na delove. Predstava je bila grandiozna i zastrašujuća. More je penilo besno u unutrašnjosti broda hiljadama udara, razbijajući ga lagano, razbijajući ograde, jarbole, most i čamce za spašavanje, urlajući na hiljade načina. Na brodu su sujevemi mornari, skoro poludeli od užasa, trčali od pramca do krme urlajući na hiljade načina, hiljade psovki je izrečeno, hiljade poziva u pomoć. Jedan je grabio za užad, drugi se bacao do mosta, a treći još više, sve do vrha jarbola. Četvrti je skakao kao po užarenom uglju pozivajući Boga i Madonu dok je pokušavao da porine u more čamac za spašavanje i pripremao se da uskoči u njega, čim se brod bude raspao. Kapetan Meklintok i majstor Bil, koji su videli i gore, bili su jedini koji su sačuvali u sebi malo mira. Odmah su shvatili da nema nikakve šanse na vidiku, brod je bio nasukan na stenje, požuriše da siđu u potpalublje. Tu su videli da nema načina da se spase jer je bilo puno vode. - Do đavola - reče majstor Bil potišteno, - jadničak je izdahnuo! - U pravu si, Bile, - odgovori kapetan još više potišten. - Ovo je grobnica dragocene „Mlade Indije”. - I šta ćemo da radimo? - Moramo da sačekamo zoru. - Da li će odoleti udarima mora? - Nadam se. Stene su prodrle u trup broda kao sekira u deblo drveta. Čini mi se nemogućim da se izvuku. - Idemo da ohrabrimo one koji su ostali na mostu. Polumrtvi su od straha. Dva morska vuka se popeše na most. Mornari i putnici, lica izbezumljenih od užasa, požuriše im u susret, ispitujući ih sa velikom nervozom. - Jesmo li izgubljeni? - pitali su jedni. - Tonemo li? - pitali su drugi. - Ima li nade da se spasemo? - Gde smo? - Mir, momci, - reče kapetan. - Za sada nismo ni u kakvoj opasnosti. Indijac Kamamuri, koji je pokazao da mu se mnogo žuri da stigne na Saravak, približi se kapetanu. - Kapetane, - reče on mirnim glasom - idemo na Saravak? - Vidiš dobro da nije moguće, Kamamuri. - Ali ja moram da idem. - Ne znam šta da ti kažem. Brod je nepomičan kao stena.

- Imam gazdu tamo dole, kapetane. - Sačekaće. Živahan i sjajan Indijčev pogled se smrači i njegovo lice, koje je imalo nečeg surovog, postade zgrčeno. - Neka nas boginja Kali zaštiti - promrmlja. - Nije još sve izgubljeno, Kamamuri, - reče kapetan. - Nećemo potonuti, onda? - Nisam rekao da nećemo. Do đavola, momci, mir! Sutra ćemo saznati na kom ostrvu ili sprudu smo doživeli brodolom i videćemo šta možemo da uradimo. Ja vam garantujem vaše živote. Kapetanove reći načiniše dobar utisak na duše mornara koji su počeli da se nadaju da se mogu spasti. Oni koji su radili na jarbolima napustiše posao; oni koji su bili visoko na katarkama malo porazmisliše, pa se spustiše. Mir nije zakasnio da zavlada na mostu nastradalog broda. Uostalom, bura, nakon što je dostigla vrhunac snage, počela je da se smiruje. Veliki oblaci, ovde i onde pokidani, propuštali su da se s vremena na vreme vidi titrava svetlost zvezda. Vetar, nakon što je duvao, zviždao, režio, polako se smirivao. Ipak je more i dalje bilo mnogo uzburkano. Ogromni talasi u svim pravcima su besno zapljuskivali brod sa svih strana. Brod koji je bio nasukan, razbijen na pramcu i krmi, tresao se kao u groznici, dok je more odnosilo delove ograde i drvenariju sa broda. Toliko se tresao od pramca prema krmi da se poveruje da je iščupan sa koralskog spruda i usred bure na otvorenom moru. Srećom je bio čvrst i mornari, uprkos očiglednim opasnostima i velikim talasima koji su vladali na palubi, uspeli su čak i da uživaju u par sati sna. U četiri sata ujutro, na pučini je nebo počelo da se razvedrava. Sunce se pojavilo i brzo penjalo što je tipično za tropske predele, objavljujući fantastično crveno svetlo. Kapetan, koji se držao kraj glavnog jarbola, sa majstorom Bilom u blizini, uporno je gledao na sever, gde je ugledao, na manje od dve milje, jednu crnu masu, koja bi trebalo da je zemlja. - Dobro, kapetane, - upita starešina mornara koji je ljutito žvakao parče duvana - poznajete li onu zemlju? - Verujem da je znam. Još je mračno, ali odsjaji sunca sa svih strana mi pokazuju daje ta zemlja ostrvo Momprasem. - Boga mi! - promrmlja Amerikanac prestrašen. - Polomili smo noge na strašnom mestu. - Nažalost se bojim, Bile. Ostrvo ne uživa dobro ime. - Recite da je to gnezdo gusara. Vratio se Tigar iz Malezije, kapetane. - Šta? - uzviknu Meklintok, dok je osetio jezu niz kičmu. - Tigar iz Malezije se vratio na Momprasem? - Da. - Nemoguće, Bile! Ima već više godina kako je taj užasni čovek nestao. - Ali kažem vam da se vratio. Pre četiri ili više meseci je napao „Argilah” iz Kalkute, koji je na jedvite jade uspeo da mu pobegne. Jedan mornar koji je znao krvavog gusara kleo mi se da ga je spazio na pramcu jednog prahosa. - Onda smo izgubljeni. Neće čekati da nas napadne. - Boga mi! - urlao je majstor, pobledevši potpuno. - Šta ti je? - Gledajte, kapetane! Gledajte tamo dole!...

- Prahosi, prahosi! - vikao je jedan glas sa mosta. Kapetan, ne manje bled od majstora, pogleda prema ostrvu i spazi četiri drvena broda koji su plovili ka njima, udaljeni jedva tri milje. Bila su to četiri velika malezijska prahosa, niskog trupa, lagani na vodi, kao školjke, sa produženim jedrima koja su držali trouglasti jarboli. Ove brodove, koji su plovili izvanrednom brzinom i zahvaljujući platnu koje naduvava jak vetar, pobeđuju i najužasnije uragane, obično koriste malezijski gusari, koji se usuđuju da njima napadnu i najveće brodove koji su plovili morem Malezije. Kapetan to nije zaboravljao, pa kako je bio otkriven, požuri da se popne na most. Sa par reći je upozorio posadu na opasnost koja im preti. Samo očajnički otpor je mogao da ih spase. Artiljerija na brodu, nesrećom, nije bila dobro postavljena. Topovi su potpuno nedostajali, puške su bile jedva dovoljne da se naoruža posada i u velikom broju im je nedostajalo municije. Bilo je tu, međutim, sablji, zarđalih i potamnelih, ali još uvek u dobrom stanju, poneki veliki pištolj, neki revolver i dobra količina noževa. Mornari i putnici, naoružani što su mogli bolje, požuriše na začelje broda, koje je bilo utonulo i moglo je da pruži dobru zaštitu. Zastava Sjedinjenih Država pope se maestralno na vrh jarbola i majstor Bil je zaveza. Bilo je krajnje vreme. Četiri malezijska prahosa, koja su letela kao ptice, nisu bila udaljenija od 700 do 800 koraka i spremala su se da izvrše prepad i ukrcaju se na jadni jedrenjak sa tri jarbola. Sunce se penjalo na horizontu i dozvoljavalo da se jasno vide oni koji su dolazili. Bilo ih je 80 ili 90 ljudi, polugoli, naoružani predivnim karabinima optočenim bisernim školjkama i uokvireni srebrom, velikim topovima od najfinijeg gvožđa, sabljama, bodežima zmijolikog oblika sa vrhom sigurno namazanim otrovom upasa, ogromnim tojagama koje se zovu kampilang, kojima su oni rukovali kao da su obični štapovi. Neki su bili Maležani maslinove boje kože, snažnih mišica i surovog izgleda; drugi su bili prelepi Dajaki visokog stasa, ruku i nogu prekrivenih drvenim nakitom i prstenovima. Bilo je i nekih Kineza, prepoznatljivih po njihovim repovima i lobanjama sjajnih kao slonovača, neki Bugizi, Makasarežani i oni sa Jave. Svi ovi ljudi su uprli poglede na brod i besno pretili oružjem, urlali su surovo što je sejalo strah. Izgledalo je da žele da zaplaše brodolomnike pre nego što se ukrcaju. Na 400 koraka razdaljine jedan tutanj topa se začu sa prahosa. Kugla je, velikog kalibra, slomila zadnji jarbol, koji se savio, padajući vrhom u more. - Hrabro, momci! - urlao je kapetan Meklintok. - Ako top govori, to je znak da je ples počeo. Vatra iz svih oružja! Neki pucnji iz pušaka su sledili komandu. Užasno urlanje se začu sa palube prahosa, znak da sve olovo nije bilo uzaludno. - Tako je dobro, momci! - urlao je majstor Bil. - Ona ružna lica neće imati mnogo hrabrosti da dopru do nas. Hajde! Vatra! Glas mu je bio zaglušen od izvanredne serije detonacija koje su dolazile sa prahosa. Bili su to gusari koji su počinjali napad. Četiri prahosa su izgledala kao vulkanski krateri, stalno su izbacivala užasno velike količine gvožđa. Pucali su topovi, štektali mitraljezi, praštale su puške, leteli su meci na sve strane, pogađajući, uništavajući sve matematičkom preciznošću.

Za kratko vreme četiri broda su posejala tišinu na brodu. Glavni jarbol, polomljen i pocepanih jedara, pao je na most obarajući sobom i manje jarbole, jedra, užad. Urlike trijumfa sledili su urlici straha i bola, jecaji i grcaji agonije. Bilo je nemoguće odoleti ovom uraganu gvozda koji je pristizao zastrašujućom brzinom obarajući jarbole, ograde, pokrivene kabine. Brodolomnici, videvši da su izgubljeni, pošto su sedam do osam puta ispalili iz svojih pušaka, uprkos žrtvi kapetana i majstora Bila, napustiše odbrambeno mesto na krmi, povlačeći se unazad iza točkova i čamaca za spašavanje. Neki od njih su krvarili i urlali srceparajuće. Gusari, zaštićeni svojim topovima, za četvrt sata najviše, stigoše do krme broda nameravajući da se iskrcaju na palubu. Kapetan Meklintok se baci na tu stranu da se bori protiv ukrcavanja, ali štektanje mitraljeza ga ohladi zajedno sa trojicom ljudi. Užasan urlik se razleže vazduhom: - Živeo Tigar iz Malezije! Gusari odbaciše karabine, stegoše u ruke sablje, noževe, bodeže i počeše da se ukrcavaju grabeći rukama ograde, užad i polomljene jarbole. Neki su krenuli sa vrha jarbola prahosa i kao majmuni puzali brzo po jarbolima broda i skakali sa njih na nadstrešnicu jedrenjaka. U jednom trenutku malobrojni branioci padoše na pramcu, na krmi, na mostu i na ogradama. Kod glavnog jarbola je bio samo jedan čovek, naoružan velikom i teškom sabljom, koji je još odolevao... Ovaj čovek, poslednji sa „Mlade Indije”, bio je Indijac Kamamuri, koji se branio kao lav, lomeći neprijatelju oružje i boreći se na desno i levo. - U pomoć! U pomoć! - vikao je jadnik očajničkim glasom. - Stanite! - uzviknu iznenada jedan glas. - Ovaj Indijac je heroj!...

Treće poglavlje: Tigar iz Malezije Čovek, koji je u tom dobrom trenutku to uzviknuo, mogao je da ima oko 32 ili 34 godine. Bio je visoke građe, belog tena, finih crta lica, aristokratskih, sa dva plava oka, i crnim brkovima koji su senčili nasmejane usne. Obučen je bio sa savršenom elegancijom: jakna od braon somota stegnuta u struku pojasom od plave svile, pantalone od brokata, duge čizme od crvene kože, uzdignutih vrhova, i veliki šešir od slame sa zlatnom trakom na glavi. U naručju je nosio prelepu indijsku pušku, a o pojasu sablju sa zlatnom drškom, ukrašenom velikim dijamantom kao orah, neuporedivo lepog sjaja. Jednim gestom je udaljio gusare, približio se Indijcu koji nije mogao da shvati da prestane borbu, toliko je bilo njegovo iznenađenje što je osetio da je još živ, i pogleda ga na par trenutaka sa dubokom pažnjom. - Šta kažeš? - upita ga veselo. - Ja!... - izreče Kamamuri, koji se pitao ko može da bude ovaj belac koji je komandovao tim užasnim gusarima. - Iznenađen si što još osećaš glavu na ramenima? - Toliko sam iznenađen da se pitam jesam li još živ. - Ne sumnjaj, mladiću. - Zašto? - upita nesigurno Indijac. - Jer nisi belac, pre svega... - Ah! - uzviknu. - Vi mrzite belce? - Da. - Zar vi niste, onda, belac? - Bahusa mu, Portugalac i to čistokrvni! - Ne razumem onda zašto vi... - Pusti sad to, mladiću; ovaj razgovor mi ne prija. - Ni meni, a posle? - Posle, zato što si heroj i ja obožavam heroje. - Ja sam Maharaćanin - reče Indijac ponosno. - To je rasa dobrog imena. Reci mi, da li bi žalio da postaneš jedan od nas? - Ja, gusar! - A zašto da ne? Jupitera mi! Bio bi hrabar drugar. - A ako odbijem? - Ne bi ti glava više bila sigurna. - Ako se radi o spašavanju kože, postaću gusar. Možda je to i bolje, ko zna. - Bravo, mladiću. Sada Koto, idi da mi nađeš flašu viskija. Amerikanci nikada ne plove bez dobre zalihe. Maležanin, visok 190 cm, nesrazmernih ruku, siđe u kabinu jadnog Meklintoka i uskoro se vrati sa par čaša i prašnjavom bocom pića, koju je odčepio. - Viski - pročita Janez na etiketi. - Ovi Amerikanci su baš savršeni ljudi. Napuni dve čaše i jednu pruži Indijcu, pitajući ga:

- Kako se zoveš? - Kamamuri. - U tvoje zdravlje, Kamamuri. - U vaše, gospodine... - Janez - reče belac. I na iskap popiše dve čaše. - Sada, mladiću, - reče Janez, uvek dobro raspoložen - idemo da nađemo kapetana Sandokana. - Ko je taj Sandokan? - Bahusa mu! Tigar iz Malezije. - I vi ćete me odvesti tom čoveku? - Svakako, dragi moj, i biće mu drago da primi jednog Maharaćanina. Idemo, Kamamuri. Indijac se ne pomače. Izgledao je u neprilici i gledao je sad gusare, a sad krmu broda. - Šta ti je? - upita Janez. - Gospodine... - reče Maharaćanin oklevajući. - Govori. - Nećete je dirati? - Koga? - Imam jednu ženu sa sobom. - Jednu ženu! Belu ili Indijku? - Belu. - I gde je? - Sakrio sam je u potpalublje. - Dovedi je na most. - Nećete je dirati? - Imaš moju reč. - Hvala, gospodine, - reče Maharaćanin dirnutim glasom. Potrča na krmu i nestade u potpalublju. Par trenutaka kasnije pope se na most. - Gde je ta žena? - upita Janez. - Dolazi, ali ni reći, gospodine. Ona je luda. - Luda!... Ma koje ona? - Evo je! - uzviknu Kamamuri. Portugalac se okrete prema krmi. Žena prelepog izgleda, ogrnuta ogrtačem od bele svile, iznenada je izašla iz potpalublja, zaustavljajući se kraj srednjeg jarbola. Mogla je da ima 15 godina. Izgled joj je bio elegantan, graciozan, zavodljiv; ten joj je bio ružičast, neverovatne finoće i meke kože; velike oči, crne sa beskrajnom umilnošću; nos mali i prav; usne nežne i crvene kao korali, zatvorene u nedefinisani osmeh koji je otkrivao dva reda malih i blistavo belih zuba. Kosa joj je bila bujna, crna, razdvojena spreda šnalom sa velikim dijamantom, padala joj je niz ramena u umetničkom neredu, dolazeći sve do struka. Ona pogleda naoružane ljude, leševe koji su pokrivali most i sav krš, bez osećanja straha, užasa ili mraka, koji se nisu ocrtali na njenom blagom licu. - Koje ova žena? - upita Janez sa stranim akcentom, hvatajući Kamamuru za ruku i čvrsto je stegnuvši. - Moja gospodarica - odgovori Maharaćanin. - Nevina iz pagode Orijenta.

Janez napravi par koraka prema ludoj ženi koja je zadržala izgled nepomične statue i duboko ga fiksirala očima. - Kakva sličnost!... - uzviknu bledeći. Brzo se vrati ka Kamamuri i stiskajući mu ruku: - Ova žena je Engleskinja? - upita izmenjenim glasom. - Rođena je u Indiji od roditelja Engleza. - Zašto je poludela? - To je duga priča. - Ispričaćeš je pred Tigrom iz Malezije. Ukrcavajmo se, Maharaćaninu, a vi, tigrići, dobro počistite ovu olupinu i posle je zapalite. „Mlada Indija” je prestala da postoji. Kamamuri se približi ludoj ženi, uze je za ruku i povede je da siđe u Portugalčev prahos. Ona se nije opirala niti je prozborila ijednu reč. - Krećemo - reče Janez, prihvatajući se točka kormila. More se polako smirilo. Samo oko grebena je penilo i hukalo, podižući velike talase. Prahos, navođen sposobnim i iskusnim mornarima, prešao je grebene, skačući i odskačući na talasima kao elastična lopta i udalji se fantastičnom brzinom po poznatom tragu usred koga su se igrale grupe morskih pasa. Za 10 minuta stiže do najisturenije tačke ostrva, obiđe je nesmanjenom brzinom, i zaplovi ka velikom zalivu, koji je otkrivao prelepo selo, sastavljeno od 20 i više solidnih koliba, zaštićeno trostrukim rovovima za odbranu, naoružano velikim topovima i nebrojenim mitraljezima, visokim ogradama i dubokim odbrambenim linijama punim najrazličitijeg gvožđa. Jedno stotinak Maležana, polugolih, ali svi naoružani do zuba, izađoše iz rovova i pođoše ka plaži, urlajući divlje, mašući otrovanim bodežima, sabljama, noževima, karabinima i pištoljima. - Gde smo? - upita Kamamuri nesigurno. - U našem selu - odgovori Portugalac. - Ovde živi Tigar iz Malezije? - Živi tamo gore, gde se vijori crvena zastava. Maharaćanin podiže glavu, i na vrhu gigantske stene koja se obrušavala strmo u more, spazi veliku kolibu zaštićenu ogradama, na kojoj se vijorila grandiozno velika crvena zastava sa tigrovom glavom. - Idemo tamo gore? - upita uzbuđen. - Da, prijatelju, - odgovori Janez. - Kako će me primiti? - Kao što se prihvata hrabri ratnik. - Nevina iz pagode Orijenta će poći sa nama? - Za sada ne. - Zašto? - Zato što ova žena liči na... Prekide se. Brzo uzbuđenje mu se odrazi na licu i oči mu se ovlažiše. Kamamuri je to primetio. - Izgledate mi uzbuđeni, gospodine Janeze, - reče. - Ne varaš se - odgovori Portugalac, okrećući kormilo da izbegne podvodne stene koje su presecale zaliv. - Iskrcajmo se, Kamamuri. Prahos se usidrio pramcem okrenut ka obali.

Portugalac, Kamamuri, luda žena i gusari se iskrcaše. - Povedite ovu ženu u najlepše stanovište u selu - reče Janez, predajući gusarima ludu ženu. - Hoće li je povrediti? - upita Kamamuri. - Niko se neće usuditi da je dodirne - reče Janez. - Žene se ovde poštuju više nego u Indiji i Evropi. Dođi, Maharaćaninu. Uputiše se prema gigantskoj steni i popeše se uzanim stepenicama uklesanim u kamenu, duž kojih su bile straže naoružane karabinima i sabljama. - Čemu tolika predostrožnost? - upita Kamamuri. - Zato što Tigar iz Malezije ima sto hiljada neprijatelja. - Znači kapetan nije voljen? - Za nas je Bog, ali za druge... Kada bi ti znao, Kamamuri, kako ga Englezi mrze. Evo, stigli smo: ništa se ne plaši. U stvari, stigli su do velike kolibe, koja je takođe bila zaštićena rovovima, rupama, topovima, mitraljezima i puškama iz prošlog veka. Portugalac ponosno gurnu velika vrata od tikovog drveta, sposobnim da odole topovima, i uvede Kamamurija u sobu sa tapetima od crvene svile, prepunu evropskih karabina, noževa, maležanskih bodeža, turskih jatagana, boca, hrpama materijala, kineske keramike i japanske takođe, buradi zlata, teškog srebra, kristalnih vaza sa biserima i dijamantima. Na sredini sobe, poluispružen na bogatom persijskom tepihu, Kamamuri opazi čoveka potamnelog lica, obučenog orijentalno, odeće izvežene zlatom i u dugim čizmama crvene boje i povijenog vrha. Ovaj čovek nije pokazivao da ima više od 34 ili 35 godina. Bio je visok, zapanjujuće razvijen, prelepe glave, loknaste kose, bujne, crne kao gar, koja mu je padala u slikarskom neredu do ramena. Imao je visoko čelo, blistavi pogled, meke usne razvučene u nedefinisani osmeh, prekrasnu bradu koja je njegovom izgledu davala ponos koji zahteva poštovanje i zadaje strah. Sve zajedno, pogađalo se da ovaj čovek poseduje surovost tigra, pokretljivost majmuna i snagu diva. Čim je ugledao da ulaze dva čoveka, jednim trzajem se uspravi da sedne, fiksirajući ih jednim od onih pogleda koji je prodirao sve do dna srca. - Šta mi donosiš? - upita metalnim, vibrirajućim glasom. - Pobedu, pre svega - odgovori Portugalac. - Dovodim ti i jednog zarobljenika. Čelo ovog čoveka se nabora. - Je li to možda ovaj Indijac koga si poštedeo? - upita on, nakon par trenutaka tišine. - Da, Sandokane. Je li ti žao, možda? - Znaš da poštujem tvoje kaprice, prijatelju moj. - Znam, Tigre iz Malezije. - I šta hoće ovaj čovek? - Da postane tigrić. Video sam ga kako se bori, heroj je. Lik Tigra zasvetli. Bore koje su mu nabirale čelo nestadoše kao oblaci pod jakim udarom vetra. - Priđi - reče Indijcu. Kamamuri, još uvek iznenađen što se nalazi pred legendarnim gusarom, koji je mnogo godina strah i trepet od koga drhti narod Malezije, priđe napred. - Kako se zoveš? - upita Tigar.

- Kamamuri. - Ti si? - Maharaćanin. - Sin heroja, dakle? - Govorite istinu, Tigre iz Malezije - reče Indijac s ponosom. - Zašto si napustio tvoju zemlju? - Da se naselim na Saravaku. - Kod onog psa Džejmsa Bruka? - upita Tigar sa naglašenom mržnjom. - Ne znam ko je taj Džejms Bruk. - Bolje tako. Koga imaš na Saravaku da te prihvati? - Mog gospodara. - Šta radi? Je li možda vojnik kod radže? - Ne, zarobljenik je radžin. - Zarobljenik? A zašto? Indijac ne odgovori. - Govori - reče kratko gusar. - Hoću sve da znam. - Imate li strpljenja da me saslušate? Priča je duga i užasna. - Užasne i krvave priče se sviđaju Tigru; sedi i pričaj.

Četvrto poglavlje: Užasna drama Kamamuriju nije bilo potrebno dva puta reći. Namesti se da sedne na urolane tube somota, ponegde okrvavljene i pošto je par trenutaka ćutao, kao da prikuplja misli, reče: - Tigre iz Malezije, jeste li čuli da se priča o Sanderbandsu svetoga Ganga? - Ne poznajem te zemlje - odgovori gusar, - ali znam šta je delta reke. Hoćeš da pričaš o obalama koje stvaraju ušće velike reke? - Da, o velikim i bezbrojnim obalama pokrivenim gigantskim drvećem i naseljenim surovim životinjama koje se prostiru mnogo milja od ušća Hagli do Ganga. Moj gospodar je rođen usred te divljine, na jednom ostrvu koje se zove Crna džungla. Bio je lep, snažan, heroj, najveći junak koga sam sreo u mom avanturističkom životu. Ničeg se nije plašio: ni kobrinog otrova, ni ogromne snage pitona, ni kandži velikog tigra iz Bengala, niti svojih neprijatelja. - Kako se zove?- upita gusar. - Hoću da upoznam tog heroja. - Zove se Tremal Naik, lovac na tigrove i zmije Crne džungle. Tigar iz Malezije se na pomen ovog imena pridiže, fiksirajući pogledom Maharaćanina. - Lovac na tigrove, rekao si? - upita. - Da. - Čemu takav nadimak? - Jer je lovio tigrove u džungli. - Čovek koji se sučeljava sa tigrovima mora da je hrabar. Ne poznajem ga, ali već osećam da volim tog ponosnog Indijca. Samo nastavi: postajem nestrpljiv. - Jedne večeri Tremal Naik se vraćao iz džungle. Bila je fantastična noć, prava benglaska; slatka i mirišljava u vazduhu. Kroz jedan žbun jasmina virila je devojka neverovatne lepote. - Ko je bila? - Bilo je to stvorenje ružičastog tena, crne kose i ogromnih očiju. - Gledao ju je na trenutak melanholično, a onda to nestade. Tremal Naik je bio tako dodirnut tom pojavom da je izgarao od ljubavi prema nepoznatoj devojci. - Par dana kasnije, zločin je počinjen na obalama jednog ostrva koje se zove Raimangal. Jedan od naših, koji je reskirao vrat da lovi tigra, pronađen je mrtav sa užetom oko vrata. - Oh!... - uzviknu gusar, očigledno iznenađen. - Ko je mogao da zadavi lovca na tigrove? - Budite strpljivi i saznaćete. Tremal Naik, kao što sam vam rekao, bio je hrabar čovek. Povede me sa sobom i iskrcasmo se u ponoć na Raimangalu, rešeni da osvetimo našeg nesrećnog druga. - Isprva smo čuli tajanstvene zvukove koji su dolazili ispod zemlje, onda sa trona jednog divovskog banijana pojaviše se nekolicina golih ljudi, bizarno tetoviranih. Ti ljudi su bili ubice jadnog lovca na tigrove. - Dobro? - upita gusar, čije su oči blistale od radosti. - Tremal Naik nikada nije oklevao. Jedan pucanj iz karabina je bio dovoljan da ubije vođu ovih Indijaca, a onda pobegosmo. - Bravo, Tremale Naiku! - uzviknu Tigar sa entuzijazmom. - Nastavi. Zabavljam se više slušajući ovu priču nego da prepadam brod pun žutog metala.

- Moj gospodar, da bi se izgubili tragovi za one koji su nas sledili, odvoji se od mene i sakri se u veliku pagodu gde je pronašao... pogodite koga? - Devojku možda? - Da, devojku koja je bila zarobljenica onih ljudi. - Ali ko su oni bili? - Obožavaoci surove boginje koja je tražila ljudska žrtvovanja. Zove se Kali. - Užasna boginja Tug Indijaca? - Boginja davitelja. - Ti ljudi su suroviji od tigrova. Oh! Ja ih znam - reče gusar. - Imao sam ih nekoliko u svojoj bandi. - Tugovi u tvojoj bandi? - uzviknu Maharaćanin, naježivši se. - Izgubljen sam. - Ne boj se, Kamamuri; nekada sam ih imao nekoliko, ali sada više nemam. Nastavi tvoju priču. - Devojka, koja je sada već volela mog gospodara, znajući kakve opasnosti ih okružuju, odbi da odmah krene; ali on nije bio čovek koji se plašio. Ostade tamo da čeka surove Tugove, rešen da se odmeri sa njima i, ako je moguće, otme zarobljenicu. Ali uzalud! Suviše se pouzdao u svoje snage. Malo kasnije 12 ljudi naoružani užetom uđoše i navališe na njega, i uprkos svoje jake odbrane, oboren je na zemlju, zavezan i uboden nožem od strane vođe davitelja, strašnog Sujondhana. - I nije umro? - upita Sandokan, koji se zainteresovao za priču. - Ne, - nastavi Kamamuri - nije umro jer sam ga kasnije pronašao usred džungle, iskrvavljenog, još uvek sa nožem u grudima, ali živog. - A zašto su ga bacili u džunglu? - upita Janez. - Da ga tigrovi raskomadaju. Odneo sam ga u našu kolibu i nakon dugog lečenja je ozdravio, ali njegovo srce je ostalo ranjeno crnim očima devojke... Jednog dana, nakon što je više puta izbegao napade Tugova, rešio je da krene za Raimangal, spreman na sve samo da vidi voljeno stvorenje. Ukrcali smo se noću, usred uragana, sišli smo na Mangal i pristali uz obalu. - Nijedan čovek nije bdeo na ulazu u banijan i provukli smo se ispod zemlje našavši se u najtamnijim hodnicima. Znali smo da su Tugovi, pošto nisu uspeli da iščupaju iz srca devojke crnih očiju ljubav prema Tremalu Naiku, odlučili da je živu spale, da bi umirili bes monstruozne boginje i mi smo trčali da je spasemo. - Ali zašto je bilo zabranjeno toj ženi da ga voli? - upita Janez. - Jer je bila čuvar pagode posvećene boginji Kali i kao takva, morala je da ostane nevina i čista. - Kakva rasa pokvarenjaka! - Nastavljam: pošto smo prošli duge hodnike, ubivši straže, našli smo se u ogromnoj sali sa stotinu stubova i osvetljenoj bezbrojnim lampama koje su uokolo bacale spektakularnu svetlost. Dve stotine Indijaca, sa užetom u rukama, sedeli su okolo. U sredini se uzdizala statua Kali: ispred nje, jedan bazenčić u kome je plivala crvena ribica za koju se kaže da ima dušu boginje; a malo dalje je gorela vatra. - U ponoć, evo, pojavi se vođa Sujodhana sa svojim pratiocima, koji su vodili nesrećnu devojku, opijenu opijumom i tajanstvenim mirisima. Nije pokazivala nikakav otpor. - Nedostajalo je još nekoliko koraka do vatre; već je jedan čovek zapalio baklju i Tugovi su počeli molitvu svojoj boginji, kada smo Tremal Naik i ja se bacili kao dva lava usred gomile, probijajući se našim oružjem na levo i desno. Oboriti ovaj živi ljudski zid, oteti devojku iz ruku

davitelja i pobeći kroz tamne galerije, bilo je stvar samo jednog trenutka. Gde smo pobegli? Niko od nas to nije znao, nije se na to mislilo u tom odlučujućem momentu. Pokušali smo samo da ostavimo rastojanje između nas i Tugova, koji su se snašli od straha, i odmah se bacili za našim tragovima! Trčali smo skoro dobar sat gubeći se sve više među hodnicima pod zemljom, pronašli smo jednu rupu i uvukli se u jednu pećinu koja nije imala izlaze. Kada smo hteli da se vratimo, bilo je suviše kasno: Tugovi su nas zatvorili unutra! - Prokletstvo! - uzviknu Sandokan. - Kaži, hajde, Maharaćaninu moj; tvoja priča je najinteresantnija koju sam čuo. Reci mi, jeste li pobegli? - Ne! - Hiljade mu gromova! - Čvrsto su nas opseli, ožedneli su nas upalivši oko pećine velike vatre da smo se živi ispekli, a onda su nas polili i napili vodom u koju je bio pomešan neki narkotik. Čim smo ugasili žeđ, popadali smo na pod kao pogođeni gromom i padosmo bez otpora u ruke naših neprijatelja. - Sada smo bili spremni da umremo jer niko od nas njje ignorisao da je milost nepoznata Tugovima, ali bili smo pošteđeni. Smrt bi nam bila mnogo slatka i u paklenom mozgu Sujodhana, vođe davitelja, formirao se užasan plan, koji je imao za cilj da izbriše iz srca devojke ljubav prema Tremalu Naiku i da se otarasi mog gospodara, koji bi postao izvanredan neprijatelj. Morate da znate da je u ono vreme jedan čovek heroj, odlučan, koji je oteo kćer Tugova, značio za njih beskrajan rat. Ovaj čovek je bio Englez i zvao se kapetan Mekferson. - Pobio je svojom rukom stotine i stotine Tugova, i danonoćno je sledio i druge bez prestanka, uveliko potpomognut od strane engleske vlade. Ni užad davitelja, ni noževi najfanatičnijih ga nisu pogađali, ni najpakleniji planovi protiv njega nisu uspevali. - Sujodhana se, koji ga se mnogo plašio, okrenu ka Tremalu Naiku obećavajući mu ruku Nevine iz pagode Orijenta, tako se, u stvari, zvala devojka crne kose koju je voleo moj gospodar. Venčani dar je trebalo da bude glava kapetana! - I Tremal Naik je prihvatio? - upita Tigar, očigledno uzbuđen. - On je isuviše voleo Nevinu i prihvatio je užasni krvavi pakt ugovoren u ime oca svete vode Ganga, kako je rekao Sujodhana. Neću vam pričati sve ono što je on pokušao, sve opasnosti u koje je upao da bi se približio ovom nesrećnom kapetanu. - Jedna dobro smišljena situacija mu je obezbedila da postane sluga kapetana, ali jednog dana je otkriven i morao je dobro da se napati da bi se oslobodio i spasao svoj život. - Međutim, nije se odrekao zadatka koji su mu dali Tugovi i jednog dana je uspeo da se ukrca na brod kojim je upravljao kapetan Mekferson, išao je prema Sunderbandsu da napadne njihove pećine i ukrade im krvavu boginju. - Iste te noći je ušao u kabinu kapetana, sleđen od strane saučesnika, da mu odseče glavu. Njegova savest mu je vikala da ne čini zločin, jer život ovog čoveka je bio svetinja za njega i njegova krv ga je zarobljavala; ipak je bio odlučan jer je samo ubijajući ovog izvanrednog protivnika mogao da dobije devojku: ili je bar tako verovao, ne poznajući još paklenu perverznost fanatika Sujodhane. - I je li ga ubio? - upitaše Sandokan i Janez nestrpljivo. - Ne - reče Kamamuri. - U tom odlučujućem trenutku ime voljene devojke izlete sa usana mog gospodara i začu ga kapetan koji se budio. To ime je bilo kao udar munje za obojicu: uštedelo je jedno ubistvo i jedan tragičan zločin, a u stvari, ovaj kapetan je bio otac žene koju je voleo moj gospodar. - Jupitera mi!... - uzviknu Janez. - Kakvu fantastičnu priču nam pripovedaš!...

- Istina je, gospodine Janeze. - Ali tvoj gospodar nije znao ime svoje verenice?... - Da, ali njen otac joj je dao drugo da Tugovi ne bi shvatili da se on bori za nju, jer se bojao ako bi znali, da bi je ubili. - Nastavi - reče Sandokan. - Možete i sami zamisliti ono što se desilo. Moj gospodar je sve priznao: konačno je shvatio paklenu lukavost Sujodhana. Ponudi se kapetanu da ga odvede u pećine fanatika. Iskrcaše se u Raimangalu, moj gospodar je ušao u podzemni hram praveći se da nosi kapetanovu glavu i kada je video voljenu devojku, Englezi napadoše Tugove. Sujodhana je, međutim, izašao živ iz iznenadnog neprijateljskog napada, i kada su moj gospodar, kapetan, verenica i vojnici napustili podzemlje da se vrate na brod, čuli su jedan preteći glas kako viče: - Videćemo se ponovo u džungli!... - I ovaj opasni čovek je održao reč. U Raimangalu su se sakupile stotine davitelja koji su već bili obavešteni o ekspediciji kapetana Mekfersona. Vodio ih je Sujodhama kada su navalili, 20 puta mnogobrojniji od Engleza. Posada broda je uzalud pritekla u pomoć kapetanu. Svi su popadali u visokim biljkama džungle, potučeni u broju, a kapetan prvi. Čak je i brod bio zauzet, zapaljen i bačen u vazduh. - Samo Tremal Naik i njegova verenica su bili pošteđeni. Da li se Sujodhana sažalio da ne ubije mog gospodara koji je bio povod svega, ili se nadao da od njega napravi Tuga? Nikada nisam saznao. - Ali tri dana kasnije, mog gospodara, koji je bio izluđen i totalno neuračunljiv zbog nekog tajnog napitka, engleske vlasti su uhapsile kod tvrđave Vilijams. Bio je prokazan kao Tug i nije nedostajalo svedoka, jer ova sekta ima mnogobrojne članove i u Kalkuti. - Pošteđen je jer je bio lud, ali osuđen na deportovanje na ostrvo Norfolk, zemlja na jugu jednog regiona koji se zove Australija, tako mi rekoše. - Kakva zastrašujuća drama! - uzviknu Tigar, nakon par trenutaka tišine. - Toliko mnogo je Sujodhana mrzeo nesrećnog Tremala Naika? - Vođa sektaša je hteo, nateravši mog gospodara da odrubi kapetanu glavu, da zauvek ugasi strast koja je gorela u srcu Nevine iz pagode. - Bio je pravi monstrum taj vođa Tuga. - A je li tvoj gospodar još uvek lud? - upita Janez. - Ne, lekap su uspeli da ga izleče. - I nije se branio? Nije sve otkrio?... - Pokušao je, ali mu nisu verovali. - Ali zašto se nalazi na Saravaku?... - Zato što je brod koji ga je nosio u Norfolk potonuo kod Saravaka. Na nesreću, sada je u rukama radže, ali neće dugo ostati. - A zašto? - Zato što je brod već krenuo iz Indije i za 6 do 7 dana, ako me moji proračuni ne varaju, stići će na Saravak. Taj brod ide za Norfolk. - Kako se zove taj brod? - „Helgolend”. - Jesi li ga ti video? - Pre nego što sam napustio Indiju. - I kuda si se uputio sa „Mladom Indijom”?

- Na Saravak da spasem mog gospodara - reče Kamamuri ubeđeno. - Sam? - Sam. - Ti si hrabar čovek, Maharaćaninu moj - reče Tigar iz Malezije. - I šta je užasni Sujodhana uradio sa Nevinom iz pagode Orijenta? - Držao je zarobljenu u podzemlju Raimangala, ali je nesrećnica, nakon krvavog napada Tuga u džungli, poludela. - Ali kako je pobegla iz ruku Tugova? - upita Janez. - Pobegla je? - upita Sandokan. - Da, bratiću. - I gde se nalazi? - Saznaćeš kasnije. Ispričaj mi, Kamamuri, kako je pobegla - reče Janez. - Reći ću vam u dve reći - reče Maharaćanin. - Ja sam ostao sa Tugovima i nakon krvave osvete Sujodhana i pažljivo motrio na Nevinu iz pagode. Saznao sam, nakon dužeg vremena, da je moj gospodar osuđen na deportaciju na ostrvo Norfolk i da je brod koji ga je prevozio doživeo brodolom kod Saravaka, počeo sam da razmišljam o bekstvu. Kupio sam jedan kanu, sakrio ga usred džungle, i jedne večeri orgija dok su Tugovi pijani ludeli, nisu bili u stanju da izađu iz svog podzemlja, dospeh do svete pagode, pobih Indijce koji su je čuvali, ugrabih u svoje ruke Nevinu i pobegoh. Sutradan sam bio u Kalkuti i nakon 4 dana se ukrcao na „Mladu Indiju”. - A Nevina? - upita Sandokan. - U Kalkuti je - požuri da kaže Janez. - Je li lepa? - Prelepa - reče Kamamuri. - Ima crnu kosu i sjajne tamne oči. - I zove se? - Nevina iz pagode, rekao sam već. - Nema nijedno drugo ime? - Ima. - Reci mi ga. - Zove se Ada Korišant. Na to ime Tigar iz Malezije skoči na noge, užasno urlajući. - Korišant!... Korišant!... To je ime obožavane majke moje jadne Marijane!... Bože!... Bože!... - urlao je očajnički. Onda pade na tepih užasno uzbuđenog lika i sa rukama na grudima. Ote mu se grčeviti jecaj, ali dve snažne ruke ga zaustaviše. - Samo jedna reč - reče Portugalac, hvatajući ga čvrsto za ramena. - Kako se zvao otac ove devojke? - Hari Korišant - odgovori Maharaćanin. - Veliki Bože!... I bio je? - Kapetan Sipaja. - Izlazi odavde! - Ali zašto?... Šta se desilo?... - Tišina, izlazi napolje! I obuhvativši ga oko ramena, izgura ga grubo kroz vrata, koja zatvori dvostrukim okretom ključa.

Peto poglavlje: Lov na „Helgolend” Gusar sa Momprasema se povratio od užasnog uzbuđenja. Njegovo lice, iako još uvek izobličeno, uzelo je onaj njegov ponosni izgled koji je zahtevao poštovanje i zadavao strah i najhrabrijima, a na usnama, iako malo bledim, bio je melanholičan osmeh. Krupne kapi znoja su se, međutim, zadržale na njegovom visokom čelu, blago naboranom, i opasna vatra je blistala u onom pogledu koji je prodirao duboko u srce. - Je li prošlo nevreme? - reče Janez, sedeći pored njega. - Da - reče Tigar promuklog glasa. - Svaki put kad čuješ ime koje te podseća na Marijanu, uzbudiš se i pozli ti. - Suviše sam voleo tu ženu... Janeze. Ta uspomena tako iznenada izrečena me je zabolela mnogo jače nego puščano zrno da mi je prodrlo u grudi... Marijana, jadna moja Marijana! I drugi grcaj ispustiše grudi Tigra. - Hrabro, brate moj, - reče Janez, koji je bio mnogo uzbuđen. - Ne zaboravi da si ti Tigar iz Malezije. - Izvesne uspomene su užasne čak i za jednog Tigra. - Hoćeš li da pričamo o Adi Korišant? - Pričajmo, Janeze. - Veruješ li u ono što je ispričao Maharaćanin? - Verujem, Janeze. - Šta ćeš da radiš? - Janeze, - odgovori Sandokan tužnog glasa - sećaš li se onoga što je rekla jedne večeri, pod osvežavajućom senkom prelepog drveta duriona, moja žena? - Da, sećam se. „Sandokane, moj hrabri prijatelju, reče ti, imam jednu rođaku koja živi u dalekoj Indiji. To je kćer brata moje majke.” - Nastavi, Janeze. - Nastavljam. „Ona je nestala, ne zna se gde je. Govori se da su je Tug Indijci oteli; Sandokane, moj hrabri prijatelju, spasi je, vrati je njenom ucveljenom roditelju.” - Dosta, dosta, Janeze! - uzviknu gusar srceparajućim glasom. - Oh, te uspomene mi cepaju srce. I ne mogu nikada više da vidim tu jadnu ženu!... Marijana, moja obožavana Marijana!... Gusar stavi glavu u ruke i bolni grcaji su mu potresali atletske grudi. - Sandokane, - reče Janez - budi snažan. Gusar podiže glavu. - Snažan sam, - odgovori. - Hoćeš li da nastavimo razgovor? - Da. - Ali da budeš miran. - Biću. - Šta bi uradio za Adu Korišant? - Spasao je!... Spasao je!... - uzviknu gusar skačući na noge. - Gde je? - Ovde.

- Ovde!... A zašto mi to ranije nisi rekao? - Zato što devojka liči na tvoju pokojnu ženu, iako nema zlatnu kosu ni oči plave kao more. Plašio sam se da bi te strašno pogodilo da je vidiš. - Hoću da je vidim, Janeze, hoću da je vidim! - Videćeš je odmah. Otvori vrata. Kamamuri, obuhvaćen velikim nemirima i nervozom, sedeo je na ivici rova iščekujući da bude pozvan. - Gospodine Janeze! - uzviknu on drhtavim glasom, skačući prema Portugalcu. - Budi miran, Kamamuri. - Spašćete mog gospodara? - Nadamo se - reče Janez. - Hvala, gospodine, hvala! - Zahvalićeš mi kada ga budemo spasli. Sada siđi u selo i dovedi tvoju gospodaricu. Maharaćanin siđe uzanim stepenicama, urlajući od radosti. - Bravo, mladiću, - mrmljao je Portugalac. Vrati se unutra kod Sandokana, koji se vratio u sedeći položaj, lica zarivenog u šake. - O čemu razmišljaš, brate moj? - upita ga on osećajnim glasom. - O prošlosti, Janeze, - odgovori gusar. - Nikad ne misli na prošlost, Sandokane. Znaš dobro da onda patiš. Reci mi, kada ćemo krenuti? - Odmah. - Za Saravak? - Za Saravak. - Predstoji nam tvrda kost da oglođemo. Radža od Savaraka je moćan i užasno mrzi gusare. - Znam, ali naši ljudi se zovu tigrići sa Momprasema i ja Tigar iz Malezije. - Idemo li pravo za Saravak ili ćemo krstariti njegovim obalama? - Uplovićemo u veliki zaliv. Moramo, pre nego što se iskrcamo, da potopimo „Helgolend”. - Shvatam tvoj plan. - Odobravaš li ga? - Da, Sandokane, i... Zastade usred reći. Vrata su se iznenada otvorila i na pragu se pojavila Ada Korišant, Nevina iz pagode Orijenta. - Pogledaj je, Sandokane! - uzviknu Portugalac. Gusar se okrete. Ugledavši ženu, koja je stajala uspravno na pragu vrata, on urliknu i povuče se pozadi, posrčući, sve do zida. - Kakva sličnost!... - uzviknu. - Kakva sličnost! Luda žena se nije ni pomerila, zadržala je potpunu nepokretnost, samo je pogledom fiksirala gusara. Odjednon načini dva koraka napred i prozbori par reći: - Tugovi ste? - Ne - reče Kamamuri, koji ju je sledio. - Ne, gospodarice, nisu Tugovi. Ona zavrte glavom, približi se Sandokanu, koji izgleda nije mogao da se odvoji od zida, i stavi mu jednu ruku na grudi. Činilo se da nešto traži. - Tugovi ste? - ponovi ona. - Ne, gospodarice, ne - reče Maharaćanin.

Ada otvori veliki ogrtač od bele svile pokazujući ogrlicu od zlata ukrašenu velikim dijamantima, usred koje se nalazila, otvorenih usta, jedna zmija sa glavom žene. Dugo je posmatrala tajanstveni simbol Indijaca davitelja, a onda pogleda Sandokanove grudi. - Zašto ne vidim zmiju? - reče ona blago naglašenim glasom. - Zato što ovi ljudi nisu Tugovi - reče Kamamuri. Zasvetli munja u njenim očima, ali se brzo ugasi. Da li je razumela to što je rekao Kamamuri? Možda. - Kamamuri - reče Janez tiho. - Ako bi izgovorio ime njenog verenika? - Ne, ne! - uzviknu užasnut Maharaćanin. - Pala bi u delirijum. - Je li uvek ovako mirna? - Uvek, ali pazite da ne čuje cičanje majmuna ili kreštanje ptica, ili da ne vidi uže ni statuu boginje Kali. - Zašto? - Jer onda beži i danima je u delirijumu. U tom trenutku luda žena se okrete, uputivši se laganim korakom prema vratima. Kamamuri, Janez i Sandokan, koji se povratio od uzbuđenja, su je pratili. - Šta hoće da uradi?- upita Janez. - Ne znam - odgovori Maharaćanin. Luda žena, čim je izašla, zastala je, gledajući radoznalo rovove i ograde koje su štitile kolibu, onda se uputi ka vrhu divovske stene, gledajući more kako udara o stenje obale. Odjednom se nagnu, kao da je htela bolje da čuje huk talasa, onda prasnu u neobuzdani smeh, govoreći: - Mangal! - Šta kaže? - upitaše u jedan glas Sandokan i Janez. - Mislim daje zamenila more rekom Mangal koja zapljuskuje obale Tugova. - Jadna devojka! - reče Sandokan uzdišući. - Nadaš li se da ćeš je povratiti? - upita Janez. - Da, nadam se - odgovori Sandokan. - Na koji način? - Reći ću ti kada oslobodimo Tremala Naika. - Hoće li sa nama ova nesrećnica? - Da, Janeze. Tokom našeg odsustva Englezi mogu da se bace na Momprasem i odvedu je. - Kada se kreće? - upita Kamamuri. - Odmah - reče Sandokan. - Dug put je pred nama i „Helgolend” možda nije mnogo daleko. Kamamuri uze devojku za ruku i siđe stepenicama, a za njim su išli Tigar iz Malezije i Janez. - Kakav utisak je ostavila na tebe ova nesrećnica? - upita Portugalac Sandokana. - Veoma bolan utisak, Janeze - reče gusar. - Ah, kad bih mogao jednog dana da je usrećim! - Liči na pokojnu Marijanu? - Da, da, Janeze! - uzviknu Sandokan dirnuto. - Ima iste crte kao moja jadna Marijana!... Dosta, Janeze, ne pričajmo više o umrloj. To me teško boli, užasno patim! Tada su već stigli do prvih koliba u selu. Baš u tom trenutku su prahosi, nakrcani tovarom sa „Mlade Indije”, ulazili u zaliv. Posade su, spazivši vođu, pozdravljale ga radosno, mašući frenetićno oružjem. - Živeo nepobedivi Tigar iz Malezije! - urlale su.

- Živeo naš slavni kapetan! - odgovarali su gusari iz sela. Sandokan, samo jednim pokretom ruke, pozva oko sebe sve gusare, kojih nije bilo manje od 200, većinom Maležana i Dajaka sa Bornea, ljudi hrabri kao lavovi, surovi kao tigrovi, spremni da ubiju za svog vođu koga su obožavali kao božanstvo. - Čujte me svi - reče on. - Tigar iz Malezije polazi na ekspediciju koja će možda koštati života veliki broj od nas. Tigrići sa Momprasema, obalama Bornea vlada jedan čovek, sin jednog roda koji nam je učinio mnogo zla i koji mrzimo, Englez je, u svojoj ruci drži mog prijatelja, verenika ove jadne devojke koja je rođaka pokojne kraljice Momprasema. Jaki urlik se razleže oko Sandokana. - Spašćemo ga!... Spašćemo ga!... - Tigrići sa Momprasema, hoću da spasem verenika ove nesrećnice. - Spašćemo ga, Tigre iz Malezije, spašćemo ga!... Ko ga drži zarobljenog? - Radža Džejms Bruk, istrebljivač gusara. Ovaj put nije bio urlik taj koji je izašao iz grudi gusara, nego režanje od besa i to preteče: - Smrt Džejmsu Bruku!... - Smrt istrebljivaču gusara! - Na Savarak!... Svi na Savarak!... - Osveta, Tigre iz Malezije! - Tišina! - grmeo je Tigar iz Malezije. - Kara Olo, izađi napred. Jedan čovek kao div, žućkaste boje kože, mišica okićenih prstenovima od drveta i grudiju perlama od stakla, zubiju kao u tigra, sa školjkama i perjem u kosi, približi se, držeći u ruci tešku sablju koja se širila sa spoljne strane. - Koliko ljudi broji tvoja banda? - upita ga Sanđokan. - Osamdeset - odgovori gusar. - Plašiš li se Džejmsa Bruka? - Nikad se nisam nikoga plašio. Kada mi Tigar iz Malezije naredi da se bacim na Saravak, napašću ga i za mnom će doći svi moji ljudi. - Ukrcaćeš se sa celom bandom na „Biser sa Labuana”. Ne treba da ti kažem da prahos mora biti pun đuladi i baruta. - Dobro, kapetane. - A ja, šta treba da radim, kapetane? - upita stari Maležanin, unakažen sa više od 20 ožiljaka. - Ti, Najala, ostaćeš na Momprasemu sa ostalim bandama; pusti neka mladi idu na Saravak! - Ostaću ovde, pošto mi naređujete, i braniću ostrvo do poslednje kapi krvi u venama. Sandokan i Janez su se još zadržali da pričaju sa kapetanima bandi, pa uđoše u veliku kolibu. Pripreme gusara su bile kratke. Sakrili su pod odećom nekoliko vrećica sa velikim dijamantima, vrednosti možda dva miliona, izabrali karabine, pištolje, sablje i bodeže otrovanog vrha, otišli na obalu. „Biser sa Labuana”, raširenih velikih jedara, plutala je u maloj luci, nestrpljiva da izađe na more. Na mostu se nalazilo raspoređeno 80 Dajaka Kara Oloa, spremnih da manevrišu. - Tigrići, - reče Sandokan, okrećući se ka gusarima na obali - branite moje ostrvo. - Branićemo ga - odgovoriše u horu tigrići sa Momprasema, mašući rukama. Sandokan, Janez, Kamamuri i Nevina iz pagode Orijenta popeše se u čamac i stigoše do broda, koji je, podigavši sidra, navigavao prema otvorenom moru uz urlanje: - Živela „Biser sa Labuana”!... Živeo Tigar iz Malezije!... Živeli tigrići sa Momprasema!

Šesto poglavlje: Od Momprasema do Saravaka „Biser sa Labuana”, sa kojom je vođa gusara sa Momprasema preduzeo hrabru ekspediciju, bila je najlepši prahos koji je plovio velikim morima Malezije. Prahos je težio 550 ili 560 tona, trostruko više nego obični. Imao je strašno uzano dno, širokog oblika, visok i čvrst pramac, snažne jarbole i jedra, katarke koje su bile visoke nešto manje od 60 metara. Pod povoljnim vetrom, plovila je brzo kao morski pelikani i ostavljala daleko za sobom i najbrže parobrode, najbrže jedrenjake Azije i Australije. Na njoj nije bilo ničega da se poveruje da je gusarski brod. Na videlu nisu bili ni topovi, ni mnogobrojna posada, ni oružje. Izgledala je kao elegantni trgovački prahos sa dragocenim teretom u potpalublju, na putu za Kinu ili Indiju. I najokoreliji morski vuk bi se prevario. Ko bi sišao, međutim, u potpalublje, mogao bi da vidi kojom robom je krcat prahos. Nisu to bili ni skupoceni tepisi, ni zlato, ni začini, ni čaj: bile su to bombe, puške, ogromne sablje, noževi i burad sa barutom u količini dovoljnoj da digne u vazduh dve fregate na otvorenom moru. Ko bi ušao ispod velikog drvenog zaklona, zvanog atap, mogao bi da vidi 6 topova velikog dometa, gusare na njihovim mestima, spremni da ih nateraju da povraćaju uragane kugli, tu su bili i mitraljezi, dva ogromna minobacača za velike bombe, jatagani, sablje i teški parangasi, omiljeno oružje Dajaka sa Bornea. Ploveći oko stenja i koralnih sprudova, koji su činili nedostupnim ulazak velikih brodova u mali zaliv, brzi „Biser sa Labuana” okrete se pramcem prema obalama Bornea, precizno prema rtu Sirik, koji na jugu zatvara veliku luku Saravak. Vreme je bilo izvanredno i more mirno: na nebu slabi zraci vatrene boje; na moru ništa. Nijedno jedro, ni trag dima, koji bi označavao parobrod na horizontu, nijednog talasa. Ogromna površina vode boje olova je bila savršeno mirna, iako je duvao blag svež vetar. Za 20 minuta brod je stigao brzo do krajnje južne tačke ostrva, gde se nalazila olupina „Mlade Indije”, sada već samo njen skelet, otisnuo se na otvoreno more, naginjući se blago na desnu stranu, ostavljajući za krmom savršenu liniju. Janez i Kamamuri, pošto su odveli Nevinu iz pagode u najveću i najlepšu kabinu na začelju broda, popeli su se pod nadstrešnicu, gde je Sandokan šetao ruku prekrštenih na grudima i pognute glave, zadubljen u duboke misli. - Kako ti izgleda naš brod? - upita Janez Maharaćanina, koji se, naslonjen na krmu, ogledavao oko sebe i posmatrao pažljivo obrise Momprasema, koji su brzo nestajali u daljini. - Ne sećam se da sam plovio ovako brzim brodom, gospodine Janeze, - odgovori Maharaćanin. - Gusari, kako mi se čini, znaju da izaberu sebi brodove. - U pravu si, dragi moj. Nema ratnog broda koji bi se merio sa ovim slavnim „Biserom sa Lanuana”. Za par dana, ako se vetar ne smanji, bićemo na domaku obala Saravaka. - Bez borbi? - To se ne može znati. U ovim morima je poznat „Biser sa Labuana” i ima mnogo parobroda koji plove oko obala Bornea. Može se slučajno desiti da nekom od njih padne na pamet da odmeri snage sa Tigrom iz Malezije. - A ako se to desi? - Pobogu, prihvatićemo izazov. Tigar iz Malezije, prijatelju moj, nikada ne odbija bitku.

- Ne bih želeo da nas napadne neki veliki brod. - Ne bi nas uplašio. Imamo u potpalublju mnogo sablji i toliko pušaka da naoružamo sve stanovnike jednog grada, toliko bombi da potopimo celu flotu i toliko baruta da dignemo u vazduh hiljade kuća. - Ali samo 80 ljudi! - Ali znaš li ti kakvi su naši ljudi? - Znam da su hrabri, ali... - To su Dajaki, dragi moj. - Šta to znači? - Ljudi koji se ne boje da se bace na gvozdeni zid branjen sa stotinu topova, kada znaju da tamo ima glava da se seku. - Love glave, onda, ovi Dajaki? - Da, mladiću moj. Dajaki, koji žive u velikim šumama Bornea, zovu se head-hunters, ili lovci na glave. - Onda su grozno društvo. - Izvanredni su. - Ali i opasni. Ako im jedne noći padne na pamet užasna ideja da nam poseku glave? - Ne boj se, mladiću. Poštuju i strepe od nas više nego od svog božanstva. Dovoljna je jedna reč, samo jedan pogled Tigra da postanu pitomi i umiljati. - A kada stižemo na Saravak? - Za pet dana, ako se ne dese incidenti. - Bure, možda? - Ih - učini Portugalac podižući ramena. - „Biser sa Labuana”, koju navigava morski vuk kao Sandokan, smeje se i nastrašnijim ciklonima. Nego samo ratne krstarice, ponavljam ti, s vremena na vreme nas uznemiravaju. - Onda ih ima mnogo? - Rastu kao korov. Portugalske, engleske, holandske i španske su proglasile rat do smrti protiv gusara. - Jednog lepog dana gusari će nestati. - Oh, nikada neće! - uzviknu Janez, sa dubokim ubeđenjem. - Gusarstva će biti dok bude i samo jedan Maležanin. - A zašto? - Zato što rasa Maležana nije naklonjena evropskoj civilizaciji. Ne poznaje ništa osim krađa, paljevina, ubistava, otmica, užasnih načina koji joj omogućavaju da živi u izobilju. Maležansko gusarstvo broji mnogo vekova i nastaviće se još mnogo vekova. To je krvavo nasledstvo koje se nastavlja od oca na sina. - Zar to nije luda rasa? Neprestalna borba mora da stvara veliki gubitak. - Zanemarujući, Kamamuri, zanemarujući! Maležanski rod raste kao korov. Jedan mrtav, drugi se rađa i sin nije ništa manje vredan niti krvoločan od svog oca. - Tigar iz Malezije je Maležanin? - Ne, on je sa Bornea i to povlašćene visoke kaste. - Recite mi, gospodine Janeze, kako to da takav strašan čovek koji napada brodove, koji saseče ćelu posadu, koji napada i pali sela, koji konačno svuda hara terorom, tako se velikodušno ponudio da spase mog gospodara koga nikad nije upoznao? - Zato što je tvoj gospodar verenik Ade Korišant.

- Je li možda znao Adu Korišant? - upita Kamamuri iznenađeno. - Nikada je nije video. - Ne razumem, onda... - Odmah ćeš shvatiti, Kamamuri. 1852. oko pre pet godina, Tigar iz Malezije je dostigao vrh svoje moći. Imao je mnogo surovih tigrića, mnogo prahosa, mnogo topova. Samo od jedne njegove reći drhtali su svi narodi Malezije. - I onda ste bili sa Tigrom? - Da, i nekoliko godina pre toga. Jednog dana je Sandokan čuo da na Labuanu živi očaravajuća devojka, prelepa, i bio je pobeđen željom da je upozna. Otišao je na Labuan, ali ga je otkrila krstarica, potukla i ranila. Uz neopisiv bol stigao je do ostrva i sam se lečio u šumama dok nije došao do kuće... pogodi čije? - Ne bih znao. - Devojke koju je želeo da vidi. - Oh! Kakva čudna kombinacija! - Tigar iz Malezije je do tada voleo samo borbe, bitke i oluje. Ali kada je video devojku, zaljubio se do ludila. - Ko? Tigar? Nemoguće! - uzviknu Kamamuri. - Pričam ti istinite činjenice - reče Janez. - Voleo je devojku, devojka je hrabro volela gusara i dogovoriše se da zajedno pobegnu. - Zašto da pobegnu? - Devojka je imala strica mornaričkog kapetana, surovog čoveka, nasilnog, neprijatelja Tigra iz Malezije. Prošao je kroz užasne borbe sa Englezima, nesreće koje su pogodile Tigra, kroz bombardovanje Momprasema, kroz bekstva. Reći ću ti samo da je Tigar uspeo da devojka postane njegova i da pobegnu i nastane se u Bataviji. Ja i 30 tigrića smo ga sledili. - A ostali? - Svi su bili mrtvi. - A zašto se Tigar vratio na Momprasem? Janez ne odgovori Maharaćaninu, a ovaj iznenađen što ne dobija odgovor, podiže oči i vide Janeza kako brzo briše jednu suzu. - Ali vi plačete? - uzviknu. - Nije istina - reče Janez. - Zašto negirati? - U pravi si, Kamamuri. Čak i Tigru iz Malezije, koji nije nikada plakao, video sam suze u očima. Srce mi se steže i knedla mi je u grlu svaki put kad pomislim na Marijanu Gulonk. - Marijana Gulonk!... - uzviknu Maharaćanin. - Koje ta Gulonk? - Bila je to devojka koja je pobegla sa Tigrom iz Malezije. - Rođaka Ade Korišant? - Da, rođaka, Kamamuri. - Eto zašto je Tigar obećao da spase Tremala Naika i njegovu verenicu. Recite mi, gospodine Janeze, je li živa Marijana Gulonk? - Ne, Kamamuri, - reče tužno Janez. - Već je dve godine kako spava u grobu. - Mrtva? - Mrtva! - A njen stric?

- Živ je i stalno traži Sandokana. Lord Džejms Gulonk se zakleo da će ga uhvatiti zajedno sa mnom. - A gde se sada nalazi? - Ne znamo. - Plašite se da ga sretnete? - Reći ću ti da imam predosećanje. Ali... ne verujem više u predosećanja. - Upali cigaretu i poče da šeta po mostu. Maharaćanin primeti da ovaj čovek, obično tako veseo, postade tužan. - Možda ga uspomene načiniše melanholičnim - promrmlja i siđe u kabinu lude žene. Vetar je nastavio da bude dobar, čak je i počeo da jača, ubrzavajući plovidbu „Bisera sa Labuana”, koja nije kasnila da postigne sedam čvorova na sat, brzinu koja bi joj dozvolila da brzo dostigne rt Sirik. U podne su se pojavile, sa desne strane, obale Romada, grupa ostrva na 40 milja od obala Bornea, većinom nastanjeni gusarima koji su se izvanredno slagali sa ovima sa Momprasema. Nekoliko prahosa su se čak približila „Biseru sa Labuana”, želevši posadi i kapetanu dobar lov. Neko udaljeno jedro, jedna topovnjača i nekoliko kineskih džunki snažnog oblika, teške i starinske, videli su se tokom dana, ali Tigar iz Malezije, koji je žurio da sustigne „Helgolend”, nije hteo da izloži svoje ljude bespotrebnoj borbi, nije ga bilo briga za brodove. Sutradan, u osvit zore, pokazao se Vejl, poznato ostrvo, udaljeno 120 milja od Momprasema, spremno da uništi mnoge koji su smatrali da je pristanak moguć. Topovnjača sa holandskom zastavom, koja je ispitivala obalu tražeći bez sumnje gusarske brodove, upravo je primetila „Biser sa Labuana” i pođe na pučinu punom parom; njen most se odmah prekri naoružanim mornarima sa puškama dalekog dometa i artiljerci su spremali veliki top sa desne strane. - Auhl - uzviknu Janez, približavajući se Sandokanu koji je mirnog pogleda posmatrao topovnjaču. - Bratiću moj, ova životinja je nešto namirisala jer se sprema da nas lovi. - Ne veruj u to - odgovori Tigar. - Zadovoljiće se da nas sledi. - Ne prija mnogo mojoj krvi da me sledi topovnjača. - Plašiš se? - Ne, bratiću moj. Ali ako nas ova topovnjača bude sledila sve do Saravaka? - Zašto hoćeš da nas sledi do Saravaka? Ako posumnja, napašće nas i mi ćemo je potopiti. - Ne verujem, brate. Govori se da Džejms Bruk ima dobru flotu, da često menja zastave na pojavu gusara koje lovi. - Poznajem lukavosti tog morskog vuka. Znam da ponekad, da bi uništio gusare, spusti zastavu svog „Realiste” da bi mitraljirao čim mu se pojave na domet. - Je li istina, Sandokane, da je taj đavo od čoveka uništio mnoge gusare koji su se borili na obalama Saravaka? - Istina je, Janeze. Svojim malim skunerom „Realista” očistio je obale pola Bornea, uništivši sve prahose, zapalivši sela, bombardujući tvrđave. Ovaj čovek ima stvarno krvi u venama, baš onoliko koliko i gusari sa Momprasema. Plaši se dana kada će se moji tigrići iskrcati na njegove zemlje. - Hoćeš li da se odmeriš sa njim? - Nadam se. Tigar će istrebljivaču gusara zadati užasan udarac, možda i uspešan. - Aha! - uzviknu Portugalac. - Šta ti je? - Pogledaj topovnjaču, Sandokane. Poziva nas da pokažemo našu zastavu.

- Sigurno joj neću pokazati moju. - Koju onda? - upita Janez. - Hej, Kai Malu, pokaži onim znatiželjnicima englesku zastavu, holandsku ili portugalsku. Par trenutaka kasnije, portugalska zastava se zavijori na pramcu prahosa. Topovnjača, zadovoljna, odmah se otisnu na otvoreno more, ali ne prema ostrvu Vejl, koje je još bilo na horizontu, nego prema jugu. Taj kurs je nabrao obrve Tigru iz Malzije i njegovom drugu. - Uf! - načini Portugalac. - Ima tu nečega. - Znam, brate. - Topovnjača ide prema Saravaku, siguran sam, najsigurniji. Čim izađe iz pogleda, promeniće kurs. - Ljudi na njoj su lukavi. Primetili su gusare u nama. - Šta ćeš da radiš? - Za sada ništa. Topovnjača je danas brža od nas. - Ide da nas sačeka na Saravaku? - Moguće je. - Pokušaće možda napad na ušću reke, sa flotom Bruka. - Borićemo se. - Nemamo više nego samo 8 topova, Sandokane. - Mi, ali „Helgolend” će ih imati više. Videćeš, Portugalče, zabavićemo se. Za dva dana „Biser sa Labuana” je preplovila razdaljinu i stigla do oko tridesetak milja od obala Bornea, koji se video po vrhu planine Patau, divovskoj planini pokrivenoj prekrasnim šumama, koji se izdizao na 1880 koraka iznad nivoa mora. Ujutro trećeg dana, nakon kratkog mirovanja bez vetra, prolazila je rt Sirik, bogatu skupinu ostrva i ostrvaca koja zatvara zaliv Saravaka prema severu. Sandokan, koji se bojao da se svakog časa može naći pred flotom Džejmsa Bruka, napunio je topove, sakrio dve trećine posade; onda je podigao holandsku zastavu. Posle toga je upravio pramac prema rtu Tanjong Datu, koji sa juga zatvara zaliv, blizu koga je morao da prođe „Helgolend” dolazeći iz Indije. Oko podneva istog dana, na sveopšte iznenađenje, „Biser sa Labuana” nađe se pred holandskom topovnjačom, koju je tri dana pre toga srela u vodama ostrva Vejl. Sandokan, kada ju je ugledao, udari pesnicom besno po ogradi broda. - Opet topovnjača! - uzviknu nabirajući čelo i pokazujući zube, bele i oštre kao tigrove. - Hoćeš li da popijem krv mojim tigrićima? - Špijunira nas, Sandokane - reče Janez. - Ma ja ću je potopiti na dno. - Nećeš to uraditi, Sandokane. Jedan plotun iz topa može da čuje Brukova flota. - Smejem se ja na radžinu flotu. - Budi oprezan, Sandokane. - Biću oprezan, kad već tako želiš, ali videćeš da će nas ova topovnjača napasti na ušću Saravaka. - Zar ti nisi Tigar iz Malezije? - Jesam, ali imamo Nevinu iz pagode na brodu. Jedna kugla je može pogoditi. - Napravićemo zid našim grudima.

Holandska topovnjača je prišla na 200 metara „Biseru sa Labuana”. Na mostu se video kapetan, opremljen dvogledom, i na pramcu se skupilo oko 30 mornara naoružanih karabinima. Na krmi je nekoliko artiljeraca okruživalo veliki top. Dva puta je obišla oko prahosa opisujući ogroman krug, onda okrete pramac na jug, prema Saravaku. Brzina joj je bila tolika da je za tri četvrine sata nestala sa vidika i video se samo još blagi stub dima. - Prokletstvo! - uzviknu Sandokan. - Ako mi se vratiš na domet, potopiću te samo jednim plotunom. Tigar, iako nije loše raspoložen, ne dozvoljava da mu se približi tri puta nekažnjeno. - Srešćemo je opet na Saravaku - reče Janez. - Nadam se, ali... Povik koji je dolazio sa visine ga iznenada prekide. - Hej! Parobrod na horizontu! - vikao je gusar koji je visio na vrhu glavne katarke. - Možda krstarica! - uzviknu Sandokan čiji se pogled zapali. - Odakle dolazi? - Sa severa - odgovori posmatrač. - Vidiš li ga dobro? - Vidim samo dim i vrhove jarbola. - Kad bi bio „Helgolend”! - uzviknu Janez. - Nemoguće je! Došao bi sa juga, ne sa severa. - Možda je bio na Labuanu. - Kamamuri! - povika Tigar. Maharaćanin, koji se izdvojio na krmi, spusti se i potrča ka gusaru. - Poznaješ li „Helgolend”? - upita Tigar. - Da, gospodaru. - Dobro, sledi me! Potrčaše prema lestvicama od kanapa, popeše se na glavnu katarku i uperiše poglede na zelenkastu morsku površinu.

Sedmo poglavlje: „Helgolend” Na horizontu, gde se nebo spajalo sa okeanom, skoro odjednom se pojavio brod sa tri jedra, koji ma koliko daje bio daleko, pogađalo se da je velikih razmera. Iz dimnjaka je izlazio stub crnog dima koji je vetar daleko raznosio. Njegov gaz, struktura i jedra otkrivali su odmah da je ovaj brod pripadao kategoriji ratnih brodova. - Vidiš li ga, Kamamuri? - upita Sandokan, koji je sa posebnom pažnjom posmatrao parobrod, kao daje hteo da prepozna zastavu koja se vijorila na vrhu katarke. - Da - odgovori Maharaćanin. - Znaš li ga? - Sačekajte malo, gospodaru. - Je li „Helgolend”? - Čekajte... izgleda mi... da, da, to je „Helgolend”! - Ne varaš se? - Ne, Tigre, ne varam se. Evo njegovog pramca isečenog pod oštrim uglom, evo jarbola svi izdeljani iz jednog drveta, evo 12 otvora sa strane. Da, Tigre, da, to je „Helgolend”! Jedan opasan bljesak zasja u očima Tigra iz Malezije. - Biće posla za sve! - izreče gusar. Uhvati se za uže i spusti se do mosta. Njegovi gusari, kojima su ruke bile naoružane, trčali su oko njega pitajući ga pogledima. - Janeze! - pozva on. - Evo me, brate, - odgovori Portugalac, trčeći ka njemu. - Uzmi 6 ljudi, siđi u potpalublje i potopi strane prahosa. - Šta? Da potopim strane prahosa? Jesi li lud? - Imam plan. Posada broda će čuti naše urlike, požuriće i pokupiće nas kao brodolomce. Ti ćeš biti portugalski ambasador i mi tvoja pratnja. - I onda? - Onda kada budemo na brodu, neće biti teško ljudima kao što smo mi da zagospodarimo njime. Požuri, „Helgolend” se približava. - Brate, stvarno si veliki čovek! - uzviknu Portugalac. Naoružao je 10 ljudi i siđoše u potpalublje krcato oružjem, buradima baruta, đuladima i starim topovima kojima je trebao neki klin da se popravi. Petoro ljudi se postavi na desnu stranu, a drugih petorica na levu, sa sekirama u rukama. - Hrabro, momci, - reče Portugalac. - Udarajte po spojevima, ali da rupe ne budu mnogo velike. Moramo tonuti polako da nas ne pojedu morski psi. Desetorica počeše da udaraju po ogradi broda koja je bila čvrsta kao od gvožđa. Deset minuta kasnije, dva ogromna vodena talasa probiše u potpalublje, jureći ka krmi. Portugalac i 10 gusara se popeše na palubu. - Tonemo - reče Janez. - Svi na noge, momci, i sakrijte pištolje i bodeže ispod tunika. Sutra će nam trebati. - Kamamuri, - vikao je Sandokan - dovedi tvoju gospodaricu na most.

- Moramo li skakati u vodu, kapetane? - upita Maharaćanin. - Nema potrebe. Ako bude neophodno, ja ću poneti devojku. Maharaćanin požuri u kabinu, uze među snažne ruke svoju gospodaricu, bez ijednog njenog otpora, i ponese je na most. Parobrod je bio udaljen dobru milju, ali se približavao brzinom od 14 ili 16 čvorova na sat. Za par trenutaka trebalo je da se nađe u vodi kraj prahosa. Tigar iz Malezije se približi jednom topu i zapali plotun. Detonaciju je vetar odneo sve do broda, koji odmah okrete pramac prema prahosu. - U pomoć! Kod nas! - urlao je Tigar. - U pomoć! U pomoć! - Tonemo! - Kod nas! Kod nas! - vikali su gusari. Prahos, nagnut na desnu stranu, polako je tonuo, naginjajući se kao da je pijan. U potpalublju se već čula voda kako udara o zidove, burad kako udara i lomi se o topove. Glavna katarka, slomljena pri dnu, podrhtavala je trenutak, a onda pade u more, vikući u padu veliko jedro i svu užad. - Artiljeriju u vodu! - komandovao je Sandokan, koji je osećao da mu prahos nestaje pod nogama. Topovi su bačeni u more, onda burad sa barutom, kugle, lengeri, oružje koje je bilo na palubi, mitraljezi i rezervne katarke. Šestoro ljudi, dohvativši neka drva, spustiše se u potpalublje da uspore prodiranje vode koja je besno provaljivala cepajući građu broda. Brod je stigao na razdaljinu od 300 metara i zaustavio se. Šest čamaca za spašavanje sa mornarima je spušteno u more i brzo su se približavali prahosu koji je tonuo. - U pomoć! U pomoć! - vikao je Janez, koji je stajao na ogradi broda, okružen svim gusarima. - Hrabro! - povika jedan glas iz najbližeg čamca. Čamci su nadolazili brzo, bučno veslajući kroz vodu. Krmanoši, koji su sedeli na krmi, sa rukom zauzetom krmarenjem, hrabrili su mornare, koji su veslali žustro i u savršenom skladu, ne gubeći nijedan udar vesla. Ubrzo se prahos našao okružen sa dve strane. Oficir koji je komandovao malim vodom, dobar momak u čijim venama je morala da teče indijska krv, skoči na most koji je tonuo. Videvši ludu ženu, ljubazno nakloni glavu. - Požurite, - reče - prvo gospođa, a onda ostali. Imate li šta da spasete? - Ništa, komandante, - reče Janez. - Sve smo bacili u more. - U čamac! Nevina iz pagode, onda Janez, Sandokan i nekoliko Dajaka, smestiše se u čamac za spašavanje s oficirom, dok su se drugi ukrcali u ostalih pet čamaca. Mala trupa se udalji žurno, upravljajući se prema brodu koji je sporo plovio. Voda je još nadolazila na most prahosa, koji se ljuljao od pramca do krme slabeći nesrećni glavni jarbol. Iznenada se videlo da se naginje pravo napred, lomeći se, onda nestade među talasima, praveći vrtlog koji je zahvatio i čamce na dvadesetak metara udaljene, uprkos nadljudskim naporima mornara. Podiže se veliki talas, zapljuskujući točkove i udarajući o strane broda, koji se ljuljao na levu i desnu stranu.

- Jadan „Biser”! - uzviknu Janez, koji oseti ubod u srce. - Odakle ste dolazili? - upita oficir „Helgolenda”, koji je do tada ćutao. - Sa Varauna - odgovori Janez. - Je li se pojavila rupa? - Da, naleteli smo na podvodne stene obala Vejla. - Ko su svi ovi ljude druge boje koje vodite sa sobom? - Dajaki i Maležani. Počasna pratnja koju mi je dao sultan Bornea. - Ali vi ste onda...? - Janez Gomero Marhanhao, kapetan parobroda „Katolik” kralja Portugali-je, ambasador na dvoru sultana Varauna. Oficir nakloni glavu. - Tri puta sam srećniji da sam vas spasao - reče naklonivši se. - A ja vam zahvaljujem, gospodine, - reče Janez, takođe se naklonivši. - Bez vaše pomoći, niko od nas sada ne bi bio živ. Čamci su stigli do broda. Stepenice su spuštene i oficif, Janez, Ada, Sandokan i svi ostali se popeše na palubu gde su nervozno očekivali kapetana i posadu. Oficir predstavi Janeza kapetanu broda, lepom čoveku oko 40 godina sa dva velika brka i opaljenog suncem Ekvatora. - Prava je sreća, gospodine, da smo stigli baš na vreme - reče kapetan živahno stežući desnu ruku Portugalca, koju mu je ovaj pružio. - Svakako, dragi moj kapetane. Moja sestra bi bila mrtva. - To je vaša sestra, gospodine ambasadore? - upita kapetan, gledajući ludu ženu koja još nije progovorila ni reći. - Da, kapetane, ali nesrećnica je luda. - Luda? - Da, komandante. - Tako mlada i tako lepa! - uzviknu kapetan, gledajući podrazumevajućim pogledom Nevinu iz pagode. - Možda je umorna. - Verujem da jeste, kapetane. - Ser Staforde, odvedite gospođu u najbolju kabinu na krmi. - Ali dozvolite da je sledi njen sluga - reče Janez. - Otprati je, Kamamuri. Maharaćanin uze devojku za ruku i pođe za oficirom ka krmi. - I vi, gospodine, mora da ste umorni i ogladneli - reče kapetan, obraćajući se Janezu. - Ne kažem da nisam, kapetane. Već su dve duge noći kako se uopšte ne spava i dva dana kako nismo skoro ni okusili hranu. - Kuda ste se uputili? - Na Saravak. Uzgred, dozvolite mi, kapetane, da vam predstavim Oranga Kahajana, brata sultana Varauna - reče Janez, predstavljajući Sandokana. Kapetan sa entuzijazmom steže ruku Tigru iz Malezije. - Moj Bože! - uzviknu. - Ambasador i princ na mom brodu? Ovo je prava čast. Nije potrebno da vam kažem, gospodo, da vam je moj brod na raspolaganju. - Hiljade puta hvala, kapetane, - odgovori Janez. - Jeste li i vi na kursu prema Saravaku? - Tačno i putovaćemo zajedno. Kakva sreća! Idete li možda kod radže Džejmsa Bruka? - Da, kapetane, moram da potpišem veoma važan ugovor. - Poznajete li radžu?

- Ne, kapetane. - Ja ću vas predstaviti, gospodine ambasadore. Ser Staforde, odvedite gospodu u kabinu na krmi i naredite da im se posluži ručak. - A naši mornari, gde ćete ih smestiti, kapetane? - upita Janez. - Ispod mosta, ako se slažete. - Hvala, kapetane. Janez i Sandokan su sledili oficira koji ih je odveo u veliku kabinu uređenu sa mnogo elegancije. Dva prozora, ogromnih stakala i otvorenih svilenih zavesa, gledala su na krmu broda i dozvoljavali su da svetlost i vazduh ulaze neometano. - Ser Staforde, - reče Janez - koga imamo pored naše kabine? - Kapetana sa vaše desne strane i vašu sestru sa leve. - Odlično. Moći ćemo da popričamo kroz zidove. Oficir se povuče, obaveštavajući ih da će odmah biti serviran ručak. - Dobro, bratiću moj, kako ide? - upiza Janez kad su ostali sami. - Ide sve naduvanih jedara - odgovori Sandokan. - Ovi jadni đavoli stvarno veruju da smo dva džentlmena. - Šta kažeš na brod? - Brod je prve klase koji će biti odlična figura na Saravaku. - Jesi li prebrajao ljude na brodu? - Jesam, ima ih oko 40. - Do đavola! - uzviknu Portugalac praveći ružnu grimasu. - Plašiš se 40 ljudi? - Ne kažem da ne. - Ima nas veliki broj i svi smo odabrani, - reče Janez. - Ali imaju dobre topove, ovi Englezi. - Zaposlio sam Hirunda da mi kaže koliko topova ima brod. Dečko je lukav i sve će nam reći. - Kada ćemo udariti? - Noćas. Sutra u podne, bićemo na ušću reke. - Ćuti, evo stjuarta. Stjuart je nosio, uz pomoć dve sluge, obilan ručak: dva krvavo ispečena bifteka, ogroman puding, izabrane boce francuskog vina i džin. Dva gusara, koji su bili pri apetitu, sedoše za sto, brzo jedući ručak. Upravo su navalili na puding kada se napolju začu tihi korak i lagani zvižduk. - Uđi, Hirundo, - reče Sandokan. Lep mladić, bronzanog tena, lepo razvijen, živog pogleda, uđe zatvarajući za sobom vrata. - Sedi i pričaj, Hirundo, - reče Janez. - Gde su naši? - Pod mostom - odgovori mladi Dajako. - Šta rade? - Glade oružje. - Koliko ima raspoređenih topova? - upita Sandokan. - Dvanaest, Tigre. - Ovi Englezi su dobro naoružani. Džejms Brak će dobiti tvrdu kost da glođe, ako nas napadne da se ukrca. Jednim plotunom iz svih topova poslaćemo na dno njegovog „Realistu”. - U to verajem, Tigre.

- Čuj mе, Hirundo, i dobro utuvi u glavu moje reči. - Pretvorio sam se u uši. - Neka se niko od naših ne pokreće, za sada. Kada se podigne mesec, pokvarite topove na brodu i popnite se svi u masi na most vičući: vatra, vatra! Mornari, oficiri i kapetan će se popeti na palubu i mi ćemo ih napasti, ako se ne predaju. Jesi li me razumeo? - Savršeno, Tigre iz Malezije. Imate li još šta da mi kažete? - Da, Hirundo. Kada izađeš odavde, idi u kabinu Nevine iz pagode, koja je odmah do ove, i reci Kamamuri da dobro zabarikadira vrata i da ne izlazi dok traje borba. - Razumeo sam, Tigre iz Malezije. - Idi sad i slušaj. Hirundo izađe i uđe u kabinu Nevine iz svete pagode. - Sve ćemo ih poubijati? - Ne, Janeze, nateraćemo ih da se predaju. Bilo bi mi žao da ubijem ove ljude koji su nas prihvatili tako galantno. Dva gusara mirno završiše obrok prazneći više boca, pijuckali su čaj koji im je doneo stjuart i ispružili se na malim krevetima, strpljivo čekajući znak da se popnu na palubu. Oko osam sati sunce nestade na horizontu i polako se spusti tama, na veliku površinu vode koja je brzo postala mračna. Sandokan pogleda napolje kroz prozor. Na pučini, na velikoj udaljenosti, učini mu se da vidi crnkastu masu kako se diže do oblaka: na vrhu, još uvek tako dalekom, beličasto jedro koje je paralo horizont. - Na vidiku je planina Matang - promrmlja. - Sutra ćemo biti na Saravaku. Načulji uši, približavajući se vratima kabine. Začu dve osobe kako silaze malim stepenicama, jedan mrmolj, onda dvoje vrata kako se otvaraju i zatvaraju; jedna sa desne, a druga sa leve strane. - Dobro - nastavi da mrmlja. - Kapetan i poručnik su ušli u svoje kabine. Sve se odlično odvija. Zapali svoj ćibuk, koji je imao vremena da spase u brodolomu zajedno sa pištoljima, sabljom i bodežom neprocenjive vrednosti, i poče da puši savršeno miran. Malo kasnije začu kako sat otkucava devet u kapetanovoj kabini, onda deset, čak i jedanaest. Uzdahnu kao proboden nožem. Skoči sa kreveta.. - Janeze, - uzviknu. - Brate, - odgovori Portugalac. Tigar iz Malezije načini dva koraka ka izlazu držeći čvrsto u ruci sablju. Jedan užasni urlik odjeknu usred broda, gubeći se na moru: - Vatra! Vatra! - Penjimo se! - uzviknu Sandokan. Dva gusara, otvorivši vrata, potrčaše na most kao tigrovi.

Osmo poglavlje: Zaliv Saravaka Na užasan povik: Vatra! Vatra! inženjer je odmah zaustavio brod, koji više nije napredovao osim pod impulsom poslednjih okretaja elise. Nasta neopisiva konfuzija, na pojavu dva gusara, vladao je haos na mostu. Iz spavaonice na pramcu, polugoli ili u košuljama, izlazili su na otvoreno mornari, još polubudni, ulovljeni u neodlučnosti, vičući jedni na druge, gurajući se, padajući i ponovo se dižući. Ljudi na straži, ništa manje nepribrani, verujući da je vatra već obuhvatila alarmantnu proporciju, išli su da pronađu kofe nestale sa mosta. Na most, međutim, kao morski talas, penjali su se tigrići sa Momprasema, sa bodežom u zubjma i pištoljem u ruci, spremni na borbu. Naredbe, urlici, psovke, povici, pitanja, svuda su se čuli, nadvladavajući huk motora i naredbe oficira voda. - Gde je vatra? - pitao je jedan. - Kod topova - odgovarao je drugi. - Svete mu Barbare! Svete mu Barbare! - Formirajte lanac. - Gromova mu! Na pumpe! - Kapetane! Gde je kapetan? - Na svoja mesta! - grmeo je oficir. - Hrabro, momci, na pumpe! Na svoja mesta! Odjednom jedan glas, gromoglasan kao truba, začu se sa sredine mosta nepokretnog broda. - Oko mene, tigrići! Tigar iz Malezije skoči među svoje ljude. U desnoj ruci je grčevito stezao sablju koja je bljeskala na svetlosti fenjera sa pramca. Surov urlik odjeknu: - Živeo Tigar iz Malezije! Mornari na brodu, iznenađeni, uplašeni, videvši sve ove naoružane ljude spremne da se bace na njih, požuriše konfuzno na pramac i na krmu hvatajući sekire, sečiva, poluge, metalnu užad. - Izdaja! Izdaja! - urlalo se na sve strane. Gusari, sa bodežima u rukama, spremali su se da obore dva ljudska zida. Tigar iz Malezije jednim zviždukom zaustavi ih u napadu. Kapetan se pojavio na mostu i hrabro se uputio prema njima, sa revolverom u desnoj ruci. - Šta se dešava? - upita on zapovedničkim glasom. Sandokan izađe iz grupe, krećući se ka njemu. - Vidite dobro, kapetane, - reče on. - Moji ljudi napadaju vaše. - Ko ste vi? - Tigar iz Malezije, moj kapetane. - Kako? To je pa neko drugo ime?... Gde je ambasador?... - Tamo u sredini, sa pištoljem u ruci, spreman da puca na vas, ako ne požurite da se predate. - Bedniče!... - Mirno, kapetane. Ne vređa se nekažnjeno vođa gusara sa Momprasema. Kapetan se povuče unazad tri koraka.

- Gusari!... - uzviknu. - Vi, gusari!... - I to najbolji. - Nazad! - grmnu on podižući revolver. - Nazad ili ću vas ubiti! - Kapetane, - nastavi Sandokan, približavajući mu se. - Nas ima 80, svi naoružani i odlučni na sve, a vi nemate ni 40 ljudi, skoro golih. Ja vas ne mrzim i neću da vas nepotrebno žrtvujem; predajte se, onda, i kunem vam se da vam neće faliti ni dlaka sa glave. - Ali šta, u stvari, hoćete? - Vaš brod. - Da preplovite more? - Ne, da ispunimo jedno dobro delo, kapetane; da ispravimo nepravdu prema ljudima. - A ako bih ja odbio? - Poslao bih moje tigriće protiv vas. - Ali vi hoćete da me pokradete! Sandokan izvadi dobro napunjenu vrećicu iz pojasa koji je nosio ispod tunike i pokaza je kapetanu: - Ovde vam je milion u dijamantima - reče. - Uzmite! Kapetan ga je gledao kao u snu. - Ne shvatam - reče. - Imate toliko ljudi sa kojima ste mogli da zavladate brodom bez velikih žrtava, a vi mi poklanjate milion! Kakav ste vi čovek? - Ja sam Tigar iz Malezije - odgovori Sandokan. - Do đavola, predajte se ili sam primoram da pustim na vas tigriće koji me okružuju. - Ali šta ćete da radite sa mojim ljudima? - Sve ćemo vas ukrcati u čamce i pustiti slobodne. - I kuda ćemo mi? - Obala Bornea nije mnogo daleka. Požurite, odlučite se. Kapetan je oklevao. Možda se plašio da ako spusti oružje, gusari će se baciti na njegove ljude i masakrirati ih. Janez je pogodio šta mu prolazi kroz glavu i izašavši napred: - Kapetane, - reče. - Niste u pravu što sumnjate u reći Tigra iz Malezije, on je uvek održao svoja obećanja. - U pravu ste - reče komandant. - Hajde, mornari, položite oružje; svaki otpor je uzaludan. Mornari, koji su videli da im se mnogo loše piše, nisu oklevali ni trenutka i baciše na most noževe, sečiva, poluge i lance. - Dobri momci - reče Sandokan. Na jedan njegov mig, dva mala brodića sa motorom i tri čamca za spašavanje su spušteni u more, pošto su bili dobro snabdeveni hranom. Mornari, nestrpljivi, provukoše se kroz gusare zauzimajući mesta u čamcima. Poslednji je ostao kapetan. - Gospodine, - reče on, zaustavljajući se pred Tigrom iz Malezije. - Nemamo nijedno oružje za odbranu, niti busolu da se orijentišemo. Sandokan otrgnu sa lanca, koji mu je visio na grudima, zlatnu busolu i pružajući je oficiru: - Ova će vas orijentisati - odgovori. Skide sa pojasa dva pištolja i sa prsta prelepi prsten sa ogromnim dijamantom kao orah, i dade te tri stvari kapetanu.

- Evo vam oružja da se odbranite, prstena za uspomenu, i vrećica puna dijamanata da vam platim brod koji sam vam uzeo - reče Sandokan. - Vi ste najčudniji čovek koga sam sreo u životu - primeti kapetan, primajući tri stvari. - I ne mislite da mogu na vas isprazniti ovo oružje? - Nećete to učiniti. - Zašto? - Zato što ste u krvi džentlmen. Idite! Kapetan blago pozdravi rukom i siđe u čamac, koji odmah otplovi, a sledili su ga svi ostali, upućujući se na zapad. Dvadeset minuta kasnije „Helgolend” napusti ove vode navigavajući brzo prema obali Saravaka, koja je bila udaljena ne više od 100 milja. - Idemo sada da pronađemo Kamamurija i njegovu gospodaricu - reče Sandokan, nakon što je dao kurs. - Nadajmo se da se ništa nije desilo jadnoj Adi. Siđe niz stepenice na krmi zajedno sa Janezom i zalupa na vrata kabine Maharaćanina. j - Ko je? - upita Kamamuri. - Sandokan. - Jesmo li pobedili, kapetane? - Da, prijatelju moj. - Živeo Tigar iz Malezije! - zaurla dobri Maharaćanin. On skloni nameštaj, koji je nagomilao na vratima, i otvori. Janez i Sandokan uđoše. Maharaćanin je bio naoružan do zuba. Još je u ruci držao sablju, a pojas mu je bio prepun pištolja i noževa. Ispružena na maloj fotelji bila je luda žena, zauzeta otkidanjem latica kineske ruže, koju je istrgla iz vaze sa cvećem. Videći da ulaze Sandokan i Janez skoči na noge, gledajući ih očima koje su odražavale dubok užas. - Tugovi!... Tugovi!... - uzviknu. - To su naši prijatelji, gospodarice, - reče Maharaćanin. Ona se zagleda u Kamamurija nekoliko trenutaka, onda pade nazad u fotelju ponovo čupajući latice cveta koji je držala u ruci. - Urlici boraca su uznemirili nesrećnicu? - reče Sandokan Maharaćaninu. - Da - odgovori on. - Skočila je drhteći i vičući: Tugovi! Tugovi! A onda se malo po malo smirila. - Ništa drugo? - Ništa drugo, kapetane. - Bdij pažljivo nad njom, Kamamuri. - Neću je ispuštati iz vida. Janez i Sandokan se popeše na palubu. Baš u tom trenutku ljudi na straži su pokazivali na jugu jednu crvenkastu tačku koja se brzo kretala. - Mora da je fenjer nekog broda - reče Portugalac. - Sigurno jeste. To me jako uznemirava - odgovori Sandokan. - Zašto, brate moj? - Taj brod može da sretne čamce. - Tako mi pušaka! Samo bi nam to nedostajalo!... - Ne plaši se, Janeze. „Helgolend” ima dobre topove. Ali... pa, to je parobrod. Zar ne vidiš, Janeze, onu crvenkastu prugu kako se diže u nebo?

- Jupitera mi! U pravu si! - Na topove, momci! Na topove! - povika Tigar iz Malezije. - Šta radiš? - upita Janez, zaustavljajući ga jednom rukom. - To je topovnjača, Janeze. - Kakva topovnjača? - Ona što nas je pratila. Poslaćemo je na dno. - Ti si lud! - Zar je ne vidiš? - Svakako da je vidim, ali ako ti pripucaš na nju, na Saravaku će nas gađati iz topova. Ako ne potone na dno od prvog udara, otrčaće kod prokletog Bruka i prijaviti nas. - Alaha mi! - uzviknu Sandokan, pogođen ovim razmišljanjem. - Budimo mirni, brate, - reče Janez. - A ako sretne čamce? - Nije lako, Sandokane. Noć je tamna, čamci plove na zapad, a topovnjača, ako ne grešim, ide pramcem na sever. Susret pod sličnim okolnostima nije lak. Da li možda grešim? - Ne, ali kad vidim tu prokletu topovnjaču... - Mirno, brate. Ostavimo je neka plovi na sever. Topovnjača, koja je sa toliko predanosti sledila, ali možda i ne znajući, gusare sa Momprasema, sada je bila jako blizu. Sa leve i desne strane sjajila su dva fenjera, zeleni i crveni, a na vrhu katarke beli. Na krmi se video kormilar za kormilom. Prošla je pored „Helgolenda” opisujući neku vrstu polukruga i nestade na severu, ostavljajući za sobom fosforescentni trag. Nije prošlo ni deset minuta kada se začu glas kako viče iz daljine: - Hej, topovnjačo! Sandokan i Janez, kada su čuli ovaj povik, potrčaše na pramac pažljivo gledajući prema severu. - Čamci, možda? - upita se Sandokan, uzbuđen. - Vidim samo topovnjaču tamo dole - primetio je Janez. - A ipak je taj poziv došao iz daljine. - Da nismo loše čuli? - Sumnjam, Janeze. - Šta ćemo da radimo? - Bićemo spremni i nastaviti predostrožno. Sandokan ostade na mostu nekoliko sati, nadajući se da čuje drugi povik, ali je čuo samo udaranje talasa o bokove broda i duvanje vetra u jedrima. U ponoć, smiren ali zamišljen, silazio je u kabinu kapetana gde ga je Janez čekao, ispružen na malom krevetu. Cele noći „Helgolend” je napredovao u zalivu Saravaka, koji se polako sužavao. Ljudi na straži nisu prijavili ništa značajno; samo oko dva sata ujutru, na 500 metara od desnog boka, viđena je crna senka da prolazi velikom brzinom i zatim nestaje. Svi su ga zamenili za prahos koji je plovio bez fenjera. U zoru, 40 milja je odvajalo brod od ušća Saravaka u reku, na par sati hoda, bio je uzdignut grad. More je bilo mirno i vetar dovoljno dobar. Ovde i onde su se opažali neki prahosi i džunke, sa svojim ogromnim jedrima, a na zapadu, malo konfuzno, planina Matang i gigantski vrh koji se dizao u vazduh 2790 stopa i koji je bio prekriven divnim šumama.

Sandokan, koji se nije osećao mirnim u moru gde plove brodovi Džejmsa Bruka, istrebljivača maležanskih gusara, uzdiže na vrh katarke englesku zastavu, napunio je topove, spremio bombe i naoružao svoje ljude. U 11 sati ujutru, na sedam milja, pojavila se obala, mnogo niska, prekrivena gustim šumama i velikim plažama. U podne je „Helgolend” zaobilazio poluostrvo koje se približilo i prodirao je u zaliv: malo zatim je bacio lenger u reku, na mestu kod Montabasa.

Deveto poglavlje: Bitka Ušće reke, koje formira jednu vrstu luke sa peščanim obalama i podvodnim stenama koje su razbijale nalete mora, predstavljalo je izvanredan pogled. Uzduž obala su se prostirale predivne šume pisanga ogromnog lišća, čije voće ima zlatno žutu boju, zadivljujuća drveća mangoa, dragoceni bambusi koji su bili veoma hranljive srži, ogromno drveće kamfore, na čijim granama su urlale bande majmuna lepe zelene boje, i nadletale su bande pelikana ogromnih kljunova. Po reci su dolazili i odlazili, ili plutali ukotvljeni, male barke, barke, prahosi Maležana, Bugiza, Borneanaca, Makasareza, veliki giongi sa Jave obojenih jedara, kineske džunke starinskog oblika i teške, mali holandski i engleski brodovi. Neki brodovi su čekali utovar, a neki povoljan vetar koji bi im dozvolio da isplove na pučinu. Na stenama i na obalama su se videli Dajaki, polugoli, zauzeti pecanjem i jata albatrosa, ogromnih ptica sa teškim kljunovima koji bi bez napora razbili ljudsku lobanju, i jata drugih morskih ptica koja su nazivali zajedničkim imenom fregate. Sandokan je, čim je „Helgolend” bacio sidro na dobro mesto, upravo u sredinu reke koja je lagano oticala u more, požurio da pogleda brodove koji su ga okruživali. Njegov pogled odmah pade na mali skuner, naoružan mnogobrojnom artiljerijom, koji je bio ukotvljen 300 metara iznad njega. Na ovaj pogled promukla psovka mu izađe na usta i čelo mu se nabora. - Janeze, - reče on prijatelju koji je bio blizu njega. - Pročitaj ime ovoga broda. - Plašiš se nečega? - upita Portugalac, nameštajući dvogled na oči. - Ko zna? Čitaj, Janeze. - „Realista”, napisano je na krmi. - Nisam se prevario. Srce mi je govorilo da je to upravo brod Džejmsa Bruka kojim uništava malezijske gusare. - Bahusa mu! - uzviknu Portugalac. - Imamo izvanrednog suseda. - Koga bih rado poslao na dno da osvetim moju sabraću. - Nemoj ga gađati ako nas ne uznemirava. Moramo biti obazrivi, brate, i to mnogo ako hoćemo da oslobodimo jadnog Tremala Naika. - Znam, i biću predostrožan. - Tja, gledaj ovu barku koja ide prema nama. Ko je onaj ružni čovek? Sandokan se nadnese nad ogradu i pogleda. Barka sa jednim jedrom na pramcu, samo sa jednim čovekom na palubi, žućkastog tena, sa crvenim pojasom oko struka, drvenim prstenovima na rukama i nogama, beretkom sa perjem na glavi i ogromnim čeljustima pelikana na čelu, približavao se brodu. - To je bazir - reče Sandokan. - Šta to znači? - Sveštenik Dinate ili Đuvate, dva božanstva Dajaka. - Šta hoće da radi na brodu? - Da nam proda neki glupi nakit. - Pošaljimo ga u kuću Belzebua, ne znamo šta ćemo sa nakitom.

- Suprotno, primičemo ga, Janeze. Daće nam tačne informacije o Džejmsu Bruku i njegovoj floti. Mala barka je pristala uz brod. Sandokan baci stepenice i bazir se pope na most zadivljujućom okretnošću. - Zašto si došao? - upita Sandokan, govoreći na jeziku Dajaka. - Da ti prodam moj nakit - odgovori bazir, odmotavajući smotuljak sa mnogobrojnim prstenjem koje je bilo graciozno obojeno. - Ne znam šta bih s tim. Da te pitam druge stvari. - Koje? - Čuj me dobro, prijatelju moj. Hoću mnogo toga da saznam i ako mi dobro odgovoriš, dobićeš jedan lep bodež i mnogo tuvaka (alkoholnog pića) da piješ mesec dana. Oči Dajaka bljesnuše požudom. - Govori - reče. - Odakle dolaziš? - Iz grada. - Šta radi radža Bruk? - Naoružava se! - Plaši se nekog napada? - Da, Kineza i rođaka Mude Hasina, našeg starog sultana. - Jesi li ikada napuštao Saravak? - Nikada. - Jesi li video da dovode u Saravak zarobljenika bronzane puti? Bazir se zamislio par trenutaka. - Velikog i lepog čoveka? - upita. - Da, velikog i lepog - reče Sandokan. - Koji je boje Indijaca? - Da, bio je Indijac. - Video sam ga da se iskrcava pre par meseci ili tako nešto. - Gde je zatvoren? - Ne znam, ali ti može reći ribar koji živi tamo dole - reče Dajako pokazujući na jednu kolibicu od velikog lišća koja se izdizala sa leve strane. - Taj čovek je otpratio zatvorenika. - Kada mogu da vidim tog ribara? - Sada je u ribolovu, ali večeras će se vratiti u kolibu. - Dovoljno. Hej, Hirundo, pokloni tvoj bodež ovom čoveku i dostavi u njegovu barku bure džina. Gusar nije čekao da mu se dva puta kaže. Odnese sa drugovima u kanu bure džina i dade svoj bodež baziru, koji je otišao zadovoljan kao da mu je poklonjena cela provincija. - Šta misliš da radiš, brate? - upita Janez upravo kada je Dajako napustio most. - Reagovaću odmah - odgovori Sandokan. - Za jedan sat će pasti noć i idemo da uzmemo ribara. - A onda? - Kada saznamo gde se nalazi Tremal Naik, popećemo se u Saravak i otići da nađemo Džejmsa Bruka. - Džejmsa Bruka? - Nećemo ići kao gusari, već kao uvažene osobe. Ti ćeš biti holandski ambasador.

- Strašno ćemo rizikovati, Sandokane. Ako Bruk shvati prevaru, obesiće nas. - Ne plaši se, Janeze. Uže kojim će obesiti Tigra iz Malezije nije još upredeno. - Kapetane, - reće u tom trenutku Hirundo, približavajući se Sandokanu. - Dolaze brodovi. Tigar iz Malezije i Janez se okretoše prema ušću reke i videše dva ratna broda sa mnogobrojnom artiljerijom, vijoreći englesku zastavu, kako se ukotvljuju na otvorenom, pokušavajući da zaobiđu mesto Montabas. - Oh! - učini Janez. - Još ratnih brodova! - Iznenađuje te, možda? - upita Tigar iz Malezije. - Malo, brate. Ovde, na ovoj reci, pod okom Bruka, ne osećam se sigurno. Sumnjam u sve. - Grešiš, Janeze. Engleski brodovi su uvek ovde. Dva ratna broda, pošto su stajala jedno pola sata, uđoše u veliku reku, natovareni sa pola tuceta čamaca za spašavanje. Pozdraviše zastavu radže sa dva topovska plotuna, prođoše kraj desnog boka „Helgolend”, odoše da bace sidro jedan sa desne, a drugi sa leve strane „Realiste”, na razdaljini od svega 20 metara. Bio je to trenutak koji je Sandokan izabrao da pozove svoje ljude na zemlju i uzmu ribara. Jedan čamac je spušten u more i Hirundo zajedno sa tri gusara siđe, upućujući se prema rivi. Sandokan ga je sledio pogledom dok je mogao, a onda poče da šeta po mostu, frenetički pušeći na lulu. Nije načinio još ni dva kruga, kada mu Portugalac priđe uplašenog izraza i uplašenih očiju. - Sandokane! - uzviknu. - Šta ti je? - upita gusar. - Čemu to izbezumljeno lice? - Sandokane, sprema se nešto protiv nas. - Nemoguće! - uzviknu Tigar, bacajući okolo preteći pogled. - Da, Sandokane, priprema se napad. Pogledaj na more! Sandokan, uzbuđen uprkos svemu, upravi pogled prema ušću reke. Ruke mu se sklopiše oko drške bodeža i sablje. Promuklo režanje siđe sa drhtavih usana. Tamo, oko stena, opažala se crna masa, ogromna, preteča, usidrena na način da zatvori izlaz. Nije trebalo mnogo da se prepozna kao brod velikih dimenzija koji se nalazio pored „Helgolenda”. - Nebeskih mi munja! - mrmljao je sa izuzetnim besom. - Je li istina?... A, ipak, ne verujem. - Ali zar ne vidiš da nam je okrenuo usta svojih topova? - reče Janez. - Ali ko misliš da nas je izdao? - Možda topovnjača. - Nije moguće. Topovnjača je išla na sever. - Ali jutros u dva sata stražari su videli crnu masu, prebrzu, kako plovi ka Saravaku. - I ti misliš da...? - Topovnjača nas je izdala - odlučno će Janez. - Možda je pokupila Engleze u čamcima i, ko zna, možda čoveka koji je vikao: „Hej, topovnjačo!”, a to je bio engleski mornar koji se bacio u more tokom borbe. Sandokan se okrete i zagleda u „Realistu”. Brod Džejmsa Bruka je još uvek bio na svome mestu, ali dva engleska broda su se primetno približila „Helgolendu”, koji se sada nalazio između dve vatre. - Ah! - uzviknu Sandokan. - Hoćete bitku? Dobro, biće je! Pokazaću vam ko sam ja, uz pesmu mojih topova!

Nije još završio sa govorom kada se razorni krik razleže sa leve obale, ka kojoj se Hirundo uputio. - U pomoć! U pomoć! - čulo se urlanje. Sandokan, Janez i gusari skočiše na levi bok pokušavajući da vide šta se to dešava u mračnoj šumi. - Ko viče? - upita jedan gusar. - Neka mi Dinata odseče glavu ako to nije bio glas Hirundija - reče jedan Dajako atletske građe. - Hej! Hirundo! - povika Janez. Dva puščana pucnja opališe u šumi. Ma koliko da je tama bila duboka, gusari opaziše 4 čoveka koji su očajnički plivali prema brodu. - To je Hirundo! - uzviknu jedan gusar. - Hej! Stvar postaje ozbiljna! - uzviknu drugi. - Zar se igra loš pokušaj? - upita treći. - Tišina - reče Tigar. - Bacite stepenice. Četiri čoveka, koji su plivali kao ribe, za par trenutaka stigoše ispod broda. Uhvatiti se za lestvice od konopca i popeti se do ograde, za njih je bila stvar jednog trenutka. - Hirundo! - pozva Sandokan, prepoznavši u ovoj četvorici gusare koji su malo pre toga poslati u potragu za ribarom. - Kapetane, - uzviknu Dajako, tresući sa sebe vodu - okruženi smo. - Tako mi munja na nebu! - grmeo je Tigar. - Brzo, ispričaj to što si video. - Video sam tamo dole, u onim šumama, radžine vojnike, naoružane puškama, sakriveni iza stabala drveća i usred grmlja. Izgleda da samo čekaju znak da otvore vatru. - Jesi li siguran da se nisi prevario? - Ima više od 200 ljudi i video sam ih svojim očima. Zar niste čuli dva pucnja iz puške kad su pucali na nas? - Da, čuo sam. - Šta ćemo da radimo, brate? - upita Janez. - Povući se, je nemoguće. Pripremićemo se i na prve plotune iz topova, poče ćemo bitku. Tigrići, oko mene! Gusari, koji su se držali na poštovanoj udaljenosti, na poziv Tigra stupiše napred. Oči su im blistale i ruke su im gladile drške bodeža. Već su znali o čemu se radi i drhtali su od nestrpljenja. - Tigrići sa Momprasema, - reče Sandokan - Džejms Bruk, istrebljivač maležanskih gusara, sprema se na bitku protiv nas. Hiljade ljudi, hiljade Maležana i Dajaka je on pobio; svi oni već dugo vremena traže osvetu svoje sabraće. Zakunite se preda mnom da ćete osvetiti te ljude. - Kunemo se! - odgovoriše u horu gusari, zahvaćeni užasnim entuzijazmom. - Tigrići sa Momprasema, - nastavi Sandokan - ima nas jedan na četvoricu, ali Tigar iz Malezije je sa vama. Gvožđe i vatra dok ne ostane samo prah i kugle na brodu, onda vatra od pramca ka krmi. Noćas moramo pokazati ovim psima kako znaju da se bore tigrići sa divljeg Momprasema, vođeni Tigrom iz Malezije. Na vaša mesta, tigrići, na vaša mesta! Na moju komandu, paljba! Jedan zaglušujući urlik odgovori na reči koje je izrekao Tigar iz Malezije. Gusari, sa Janezom na čelu, požuriše među topove upravljajući crna grotla od bronze prema neprijateljskim

brodovima. Na mostu su ostala dva gusara, držeći čvrsto točak kormila i Sandokan, koji je sa pramca pažljivo špijunirao pokrete neprijatelja. Četiri broda koja su se spremala da razore „Helgolend” sa svojih 40 topova, činila su se da duboko spavaju. Nikakav zvuk se nije čuo sa njihovih mostova; ali su se videle senke kako se kreću po pramcu i krmi. - Spremaju se - mrmljao je Sandokan kroz stisnute zube. - Za deset minuta zaliv će se osvetliti vatrom 50 i više topova; a ova mirna noć će biti razbijena režanjem artiljerije, praskom bombi, plotunima đuladi, urlicima ranjenih, urlicima pobednika! Kako će to biti lepa predstava! Odjednom mu se čelo nabora. - A Ada? - mrmljao je. - Ako je pogodi kugla? Sambiljongo!... Sambiljongo! Dajako, koji je nosio to ime, pritrča spremno na poziv svog vođe. - Evo me, kapetane, - odgovori. - Gde je Kamamuri? - upita Sandokan. - U kabini Nevine iz pagode. - Pridruži mu se i nagomilaj oko zidova kabine sve, burad, gvožđuriju i gvozdene matrase koje pronađeš u potpalublju i u spremištu krme. - Treba zaštiti od kugli kabinu Nevine? - Da, Sambiljongo. - Dozvolite mi da to sam uradim, kapetane. Gvožđe neće prodreti tamo unutra. - Idi, prijatelju moj! - Samo jedna reč, kapetane. Moram li ostati u kabini? - Da, i pobrinućeš se da spaseš Nevinu ako budemo primorani da napustimo brod. Znam da si najbolji plivač Malezije. Požuri, Sambiljongo; neprijatelj se sprema da nas napadne. Dajako požuri ka krmi. Sandokan se vrati na pramac, posmatrajući pažljivo reku. Sa broda koji je zatvarao ušće reke iznenada se začu plotun. Skoro istog trenutka bljesak zaigra na mostu „Realiste”, a sledila je izvanredna detonacija. Tigar iz Malezije uzdahnu, dok je spoljašnost glavne katarke, udarena kuglom razmera osmice, padala na palubu sa užasnim treskom. - Tigrići! - zaurla on. - Paljba! Paljba! Zaglušuji urlik mu odgovori: - Živeo Tigar iz Malezije! Živeo Momprasem! Desi se kratkotrajna tišina, opterećena pretnjom, a onda se malo sidrište osvetli s kraja na kraj. Sa četiri neprijateljska broda blještala je vatra, dim i kugle, razarajući mrak i uznemiravajući noćni mir; iz šuma je dolazila vatra pušaka kojih je bilo neverovatno mnogo duž cele rive. Bitka je počela. Pet brodova se borilo neverovatnim besom, blješteći munje, urlajući topovima, povraćajući uragane gvožđa koje je letelo u vazduh zviždući zaglušujuće. Posade, pocrnele od baruta, pune entuzijazma, punile su i praznile topove bez zastoja, pokušavajući da totalno unište neprijatelja, ohrabrujući se divljim urlicima. „Helgolend”, usred zaliva, čvrsto usidren, branio se besno od divova koji su ga napadali. Tutnjao je na desnom boku, tutnjao na levom ne promašujući nijedan plotun, odgovarajući mitraljezima, na bombe je odgovarao bombama, rušio stabla, masakrirao posade, rušio topove, potapao artiljeriju, olujnom vatrom tukao po šumama gde su se krili vojnici Džejmsa Bruka. Činio se poput gvozdenog broda branjenog posadom titana.

Padali su mu jarboli i tresle se katarke; pogađani su mu čamci za spašavanje, demolirane su mu ograde, probijani bokovi, ubijani mu ljudi, rešen da nestane radije nego da se preda. Na svaki plotun, na svaki pucanj, dole u artiljeriji su se čuli tigrići sa Momprasema kako urlaju: - Osveta! Živeo Momprasem! Tigar iz Malezije, stojeći u sredini broda, posmatrao je užasnu predstavu. Kako je bio lep ovaj izuzetni čovek, tamo na vrhu mosta, koji mu je drhtao pod nogama, na svetlosti 50 topova, užarenih očiju, kose spuštene na vetru, otvorenih usana u užasnom osmehu, sa sabljom u ruci! Gusar se osmehivao, dok mu je smrt letela uokolo, jarboli padali pred njega, dok su mitraljezi urlali u njegovim ušima i razarali drvenariju na mostu, dok su bombe prštale, bacajući na 300 metara okolo zapaljene delove! Isti ti njegovi neprijatelji, videvši ga na herojskom brodu, nepokretnog u uraganu gvožđa, osetili su se obuzeti ludom željom da urlaju: - Živeo Tigar iz Malezije! Živeo heroj gusara Malezije! Bitka je trajala već pola sata, sve užasnija, sve divljija. „Helgolend”, razoren neprekidnom vatrom 50 gvozdenih ždrela, prorešetan mitraljezima, oštećen olujom bombi koja je padala sve gužća, nije više bio ništa drugo nego olupina koja se dimi. Bez jarbola, bez katarki, bez ograda, bez ijedne zaštite. Bio je kao sunđer koji je upijao vodu iz reke. Još uvek je pucao, uvek je odgovarao onim neprijateljima koji su se zakleli da ga potope na dno, ali nije više mogao da nastavi borbu. Već je 10 gusara ležalo među artiljercima, bez života; već dva topa više nisu urlala, razorena paklenom neprijateljskom vatrom; već je dolazilo manje bombi, već je krma puna vode polako tonula. Deset ili možda 15 minuta još i herojski „Helgolend” bi otišao na dno. Janez, koji je izvanredno činio svoj zadatak pucajući iz jednog od najvećih topova, shvati težinu situacije. Reskirajući da dobije mitraljeski rafal u glavu, baci se na most usred koga je stajao Tigar iz Malezije. - Brate! - povika. - Vatra, Janeze!... Vatra!... - grmeo je Sandokan. - Oni hoće da se ukrcaju. - Ne možemo više da režimo, brate! Brod tone na dno!... - Tako mi nebeskih munja! - Šta da radimo? Minuti su dragoceni. Urlajući plotun proprati ove reći. Kuća na pramcu je, pogođena mnogobrojnim granatama, pala, oborenog krova na kabinu za mornare. Tigar iz Malezije povika besno. - Gotovo je! Oko mene, tigrići, oko mene!... Potrča u prostor za artiljeriju odakle su tigrići sa Momprasema nastavljali da bombarduju neprijateljske brodove. Jedan čovek, Maharaćanin Kamamuri, presrete ga. - Kapetane, - reče - voda nadire u kabinu Nevine. - Gde je Sambiljong? - upita Tigar. - U kabini. - Je li živa Nevina? - Da, kapetane. - Dovedite je na most i spremite se da skačete u reku. Tigrići, svi u zaklon! Gusari napuniše topove po poslednji put i siđoše u zaklon kod točkova. Neprijateljski brodovi, oštećeni udarima plotuna, približavali su se da se ukrcaju na „Helgolend”. - Sandokane! - vikao je Janez, ne videći nigde strašnog čoveka. - Sandokane!

Odgovoriše mu pobednički urlici neprijateljskih posada i karabini gusara. - Sandokane! - ponovi. - Sandokane! - Evo me, brate, - odgovori jedan glas. Tigar iz Malezije skoči na most sa sabljom u desnoj ruci i zapaljenom bakljom u levoj. Iza njega su dolazili Sambiljong i Kamamuri, vodeći Nevinu iz pagode. - Tigrići Momprasema! - grmeo je Sandokan. - Paljba još jednom! - Živeo Tigar! Živeo Momprasem! - urlali su gusari, opaljujući iz pušaka na 4 broda. „Helgolend” se ljuljao kao pijanac i brzo je tonuo pod neprestanom neprijateljskom vatrom. Sa oborenih ograda ulazila je, valjajući se, voda, vukući ga brzo na dno. Sa pramca, sa krme, iz oružarnice, izlazili su stubovi dima. Glas Tigra iz Malezije se, bučan kao truba, začu među tutnjavom topova. - Neka se spasava ko može!... Sambiljongo, skači u reku sa Nevinom!... Dajako i Kamamuri skočiše zajedno u vodu sa devojkom koja je izgubila svest i za njima požuriše i svi ostali, plivajući između neprijateljskih brodova, koji su se nalazili upravo pored broda koji je tonuo. Na brodu je, međutim, ostao jedan čovek. Bio je to Tigar iz Malezije. U desnoj ruci je još čvrsto držao sablju, a u levoj baklju. Njegove usne su bile razvučene u užasan kez, surovi bljesak mu je igrao u očima. - Živeo Momprasem! - začu se kako viče. Jedno gromoglasno ura odjeknu u vazduhu. Dvadeset, 40, 100 ljudi skoči sa oružjem u rukama na most ljuljajućeg „Helgolenda”. Tigar iz Malezije ih nije čekao. Veštim skokom preskoči ogradu i nestade u vodi reke. Skoro istog trenutka brod se otvori gromoglasno cepanjem na pola, ogromna vatra se dizala ka nebu reke osvetljavajući sve, neprijateljske brodove, šume, planine, prštećih točkova koji su se zapalili. Brodovi i posade nestadoše u reci i vatri „Helgolenda” koji je dignut u vazduh.

Drugi deo: Radža Saravaka