Emilio Salgari - Gusari Malezije

- Nadam se. On sede u podnožje drveta i poče da puši, gledajući pažljivo grad. Kamamuri ga je imitirao. Prođe jedan sat, dug kao vek, a da se ništa nije desilo; onda prođe još jedan, još duži za dva gusara nego pređašnji. Konačno, oko 10 sati, jedna grupa ljudi se pojavi blizu jedne šumice palmi. Sandokan skoči na noge. Na njegovom licu, obično hladnokrvnom, pojavi se vatreno uzbuđenje. Taj čovek, taj krvavi gusar, izuzetno je voleo svog vernog druga, hrabrog Janeza. - Gde je? Gde je?... - Kamamuri ga začu kako mrmlja. - Vidim jedno belo odelo usred grupe. Pogledajte! - reče Kamamuri. - Da, da, vidim ga! - uzviknu Sandokan sa neopisivom radošću. - On je, moj dobri Janez. Brzo, brate moj, hajde brzo! Stajao je tamo, nepokretan, zagledan u belo odelo, a onda, kada je video da je grupa nestala u šumi, potrča brzo sa uzvisine prema logoru. Dva gusara koja su posmatrala šumu stigoše u isto vreme. - Kapetane, - vikali su - oni dolaze sa gospodinom Janezom. - Koliko ih ima? - upita Sandokan. - Dvanaest sa Sambiljongom. - Naoružani? - Bez oružja. Sandokan namesti zviždaljku na usne i zazvižda tri puta jako. Za par trenutaka svi gusari su se sakupili oko njega. - Spremite oružje - reče Tigar. - Gospodine! - povika Džejms Bruk, koji je sedeo u podnožju drveta, pažljivo nadgledan od strane Ajera Duka. - Hoćete da ubijete moje ljude? Tigar se okrete prema Englezu. - Džejmse Bruku, - odgovori teškim glasom - Tigar iz Malezije drži svoju reč. Za pet minuta bićete slobodni. - Ko je to tamo? - povika u tom trenutku jedan stražar postavljen na 200 metara od rovova. - Prijatelji - odgovori glas koji su odmah dobro prepoznali kao Sambiljongov. - Spusti pušku.

Dvanaesto poglavlje Oživljavanje Tremal Naika Grupa se pojavljivala iz guste šume. Bila je sastavljena od Sambiljonga, jednog oficira radžine garde, deset nenaoružanih Indijaca i Janeza koji nije imao vezane ni noge ni ruke. Sandokan, čim je ugledao prijatelja, nije mogao da se obuzda. Potrča mu u susret i udaljujući silom Indijce, steže ga frenetično na grudi. A ipak, je ovaj čovek bio Tigar iz Malezije, bio je surovi vođa gusara sa Momprasema koji je mnogo godina krvavio vode malezijskog mora. - Janeze!... Brate moj! - uzviknu glasom prigušenim od radosti. - Sandokane, prijatelju moj, konačno te ponovo vidim!... - vikao je dobri Portugalac, koji nije bio ništa manje uzbuđen. - Plašio sam se da te nikada više neću zagrliti! - Nećemo se više razdvajati, Janeze, kunem ti se. - Verujem, bratiću. Kako si dobru zamisao imao da otmeš radžu. Uvek sam govorio da si veliki čovek. A Tremal Naik? Gde je taj jadni Indijac? - Na par koraka od nas. - Živ? - Živ, samo je još uvek uspavan. - A njegova verenica? - Još uvek je luda, ali povratiće se. - Gospodine, - reče u tom trenu jedan glas. Sandokan i Janez se psvrnuše. Džejms Bruk je stajao pred njima, miran, ali malo bled sa rukama ukrštenim na grudima. - Slobodni ste, Džejmse Bruku, - reče Sandokan. - Tigar iz Malezije drži zadatu reč. Radža se blago nakloni i udalji se par koraka, a onda se iznenada vrati: - Tigre iz Malezije, - reče - kada ćemo se opet videti? - Hoćete osvetu? - upita Sandokan ironično. - Džejms Bruk ne oprašta. Sandokan ga je gledao nekoliko trenutaka u tišini kao iznenađen da bi ovaj čovek mogao da ga pobedi, onda ispruži ruku prema moru i reče naglaskom koji je terao strah u kosti: - Tamo dole je jedno ostrvo, Momprasem. More koje ga okružuje je još crveno od krvi i prepuno brodova potopljenih na dno. Kada se budete približili tim obalama, čućete režanje Tigra i njegovih tigrića koji će vas presreti. Ali ne zaboravite, Džejmse Bruku, da su Tigar i njegovi tigrići žedni krvi. - Doći ću da vas nađem. - Kada? - Iduće godine. Osmeh se pojavi na usnama gusara. - Biće prekasno - reče. - Zašto? - upita radža iznenađeno. - Zato što onda nećete biti više radža Saravaka. Izbiće revolucija u vašoj zemlji i rođak sultana Mude Hasina sešće na vaše mesto. Radža, čuvši ove reći, poblede i koraknu unazad.

- Zašto to izmišljate? - upita tonom koji je bio sve pre nego miran. - Ne izmišljam ništa, milorde, - odgovori Sandokan. - Vi onda znate nešto? - Moguće je. - Ako bih vas zamolio da objasnite... - Ne objašnjavam ništa više - prekide ga Sandokan. - Ne preostaje mi ništa drugo nego da vam se zahvalim na upozorenju. Opet se blago nakloni, pridruži se svojim gardistima i brzim korakom se uputi prema Saravaku. Sandokan, sa rukama prekrštenim na grudima, ozbiljnog lika, pratio ga je pogledom. Kada ga više nije video, duboko uzdahnu. - Ovaj čovek će mi doneti nesreću - mrmljao je. - Osećam to. - Šta ti je, Sandokane? - upita ga Janez približivši mu se. - Izgledaš mi uznemiren. - Imam tužno predosećanje, brate, - reče gusar. - Koje? - Između nas i radže nije sve gotovo. - Plašiš se da će nas napasti? - Srce mi to govori. - Ne veruj u predosećanja, brate moj. Za dva do tri dana napustićemo ove obale i nećemo imati zašto da se plašimo radže. Gde ćemo sada? - U zaliv i to odmah. Ovde se ne osećam sigurnim. - Polazimo onda. Ali... a Tremal Naik? - Neće se probuditi pre podneva. Sandokan dade znak da se polazi i grupa, sa ranjenima i Tremalom Naikom, bez obzira na brzi marš tog jutra ponovo krenu sledeći stazicu koju su napravili stanovnici šuma. Sandokan, Janez i deset najhrabrijih tigrića, bili su na čelu kolone sa karabinima u rukama; iza su dolazila nosila i svi ostali, dvojica po dvojica, očiju uprtih u obe strane staze i napregnutih ušiju spremnih da čuju i najmanji šum. Prošli su oko pola milje kada Ajer Duk, koji je išao nekoliko koraka ispred da istražuje put, iznenada zastade puneći pušku. Janez i Sandokan požuriše da mu priđu. - Ne pomerajte se - reče Dajako. - Šta si video? - upita Sandokan. - Jednu senku kako brzo prolazi kroz grmlje. - Čovek ili životinja? - Izgledao mi je kao čovek. - Može biti neki jadni Dajako - reče Janez. - A takođe i radžin špijun - reče Sandokan. - Veruješ? - Skoro sam siguran u to. Ajere Duku, uzmi četvoro ljudi i prokrstari šumu. Mi ćemo u, međuvremenu, nastaviti napred. Dajako pozva četvoricu i baci se u lov u šumu, preskačući korenje, pale grane i grmlje. Marš je nastavljen kroz šumu palmi, koje daju iz svog stabla slatki sok veoma prijatan, ali nisu našli ništa osim skorašnjih tragova ljudskih stopala. - Jesu li mnogobrojni? - upita Sandokan koji je bio mnogo uzbuđen. - Četiri - odgovori Dajako.

- Jesu li utisnuti golim stopalom ili obuvenim? - Golim stopalom. - Možda su ona dvojica bili Dajaki. Požurimo, tigrići, ovde nismo suviše bezbedni. Po treći put grupa nastavi marš osmatrajući pažljivo drveće i grmlje, pa nakon tri četvrtine sata stiže na rivu široke reke koja se utapala u veliki zaliv polukružnog oblika. Sandokan pokaza Portugalcu malo ostrvo, udaljeno oko 350 metara, zasenjeno prelepim grupama drveća sagu i raznim vrstama palmi i zaštićeno, sa severne strane, starom i još dosta čvrstom malom tvrđavom Dajaka, konstrusane od stabala drveća i tikovine, drveta tvrdog kao gvožđe, koje odoleva topovskim đuladima malog kalibra. - Tamo je smeštena Nevina iz pagode? - upita Janez. - Da, Ada je u onoj maloj tvrđavi - odgovori Sandokan. - Nisi mogao da nađeš bolje mesto. Zaliv je lep i tvrđava dobro zaštićena. Ako Džejms Bruk dođe da nas napadne, dobiće tvrdu kost da glođe. - More je na 500 koraka od ostrvceta, Janeze, - reče Sandokan - i brod može da bombarduje malu tvrđavu. - Branićemo se. - Nemamo topove. - Ali naši ljudi su hrabri. - Istina je, ali ih je malo i... - Šta ti je? - Ćuti!... Jesi li čuo?... - Ja?... Ništa, Sandokane. - Čini mi se da se grana slomila. - Gde? - Usred onog velikog žbuna. - Da nisu baš špijuni?... Počinjem da se uzbuđujem, Sandokane. - I ja. Požurimo, jedva čekam bez daha momenat da stignem na ostrvce. Ajere Duku!... Dajako se približi Tigru. - Uzmi osmoricu i ulogori se ovde - reče Sandokan. - Ako vidiš ljude da lutaju ovuda uokolo, dođi da me obavestiš. - Računajte na mene, kapetane, - odgovori Dajako. - Niko se neće približiti zalivu bez moje dozvole. Sandokan, Janez i ostali siđoše prema zalivu čije su obale bile prekrivene gustom šumom, pa stigoše do male uvale gde je bio sakriven, pod gomilom granja i grmlja, jedan veliki čamac. Tigar baci okolo brz pogled, ali ne vide nikoga. Na licu mu se odrazi očit nemir. - Jedan od mojih ljudi bi trebalo da nadgleda čamac - reče. - Obojica su sigurno u tvrđavi - reče Janez. -I ostavili su čamac ovde!... Janeze... srce mi jako lupa... plašim se nesreće. - Kakve? - Da su oteli Adu. - Bilo bi to strašno! - Ućuti! - Opet neki šum?... - Da, kapetane Janeze, - potvrdili su gusari hvatajući čvrsto puške. Videle su se grane jednog žbuna kako se tresu na 100 koraka od plaže.

- Ko da živi? - povika Sandokan. - Momprasem - odgovori jedan glas. Malo zatim pojavi se jedan gusar iz žbuna. Bio je uzbuđen i oznojen, kao da je upravo završio dugu trku, a u ruci je stezao pušku. - Živeo Tigar! - uzviknu spazivši vođu. - Odakle dolaziš? - upita Sandokan. - Iz šume, kapetane. - Gde je Nevina? - U tvrđavi. - Jesi li siguran?... - Ostavio sam je pre skoro dva sata da je čuva Koti. Sandokan odahnu i poče slobodno da diše. - Počeo sam da se plašim - reče. - Kako je? - Odlično. - Šta je radila? - Spavala je kad sam je ostavio. - Jesi li video nekoga u šumama? - Ja ne, ali je Koti jutros video jednog čoveka da prolazi plažom i vrlo zainte-resovano posmatra tvrđavu. Kada je primetio da je viđen, požurio je da nestane. - I jesi li ga video? - Tražio sam ga, ali nisam uspeo da ga otkrijem. - Da nije radžin špijun? - upita Janez. - Moguće je - odgovori Sandokan koji je izgledao zabrinut. - Ako nas napadnu ovde?... - Ko to može da zna? - Šta misliš da radiš? - Da napustimo ovo mesto što pre. Ukrcajmo se. Dvojica vođa i njihovi ljudi se popeše u veliki čamac, preploviše rukavac mora koji je bio širok 200 ili 300 metara i iskrcaše se u podnožje tvrđave gde ih je čekao Koti. - Nevina još spava? - upita ga Sandokan. - Da, kapetane. - Je li se desilo nešto neobično? - Ne. - Idemo da je vidimo - reče Janez. Sandokan se približi Tremalu Naiku koji je bio smešten na gomilu trave i zelenog lišća. - Još par minuta pa će podne - reče. - Čekaj da se probudi. Naredi svojim ljudima da uđu u tvrđavu, pa sede pored Indijca koji još nije pokazivao znake života. Janez zapali cigaretu i ispruži se pored njega. - Treba li još dugo da otvori oči? - upita nakon nekoliko dimova Sandokana koji je pažljivo posmatrao lice Indijca. - Ne, Janeze. Vidim da mu koža malo po malo dobija prirodnu boju. I primećujem da mu krv počinje da cirkuliše. - Hoćeš li ga odmah odvesti da vidi njegovu Adu? - Ne odmah, ali pre večeri sigurno. - A ako ga ne prepozna? Ako ne povrati razum?

- Povratiće ga. - Ja sumnjam, brate moj. - Pa dobro, pokušaćemo probu. - Kakvu? - Reći ću ti kad dođe vreme. - A zašto?... - Ućuti!... Lagani udisaj iznenada podiže široke grudi Tremala Naika i on lagano pomeri usne. - Budi se - mrmljao je Janez. Sandokan se nadvi nad Indijcem i stavi mu ruku na čelo. - Budi se - reče. - Odmah? - Odmah. - Bez ikakve injekcije? - Nema potrebe, Janeze. Drugi uzdisaj, jači nego prvi, pomeri ponovo grudi Tremala Naika i usne mu ponovo počeše da se pokreću. Onda mu se ruke, koje su bile otvorene, polako zatvoriše, noge mu se lagano saviše i na kraju on otvori oči trepčući i pogled mu se zaustavi na Sandokanu. Ostade tako nekoliko trenutaka, kao da je bio iznenađen što je opet živ, i sa velikim naporom se podiže da sedne, govoreći: - Živ!... Još sam živ! - I slobodan - reče Janez. Indijac pogleda Portugalca. Odmah ga je prepoznao. - Vi!... Vi!... - uzviknu. - Ali šta se desilo? Kako se nalazim ovde? Jesam li spavao? - Bahusa mu! - uzviknu Janez smejući se. - Ne sećate se onih pilula koje sam vam dao u tvrđavi? - Ah!... Da, da... sad se sećam... vi ste došli da me posetite... Gospodine, gospodine, mnogo vam hvala što ste me oslobodili!... Tako govoreći požuri da padne pred noge Janezu. Ovaj ga podiže i osećajno zagrli. - Kako ste dobri, gospodine! - uskliknu Indijac koji se činio da je povratio snagu i daje van sebe od radosti. - Slobodan! Ja sam slobodan!... Zahvaljujem vam, gospodine, zahvaljujem vam!... - Zahvalite ovom čoveku, Tremale Naiku, - reče Janez pokazujući na Sandokana, koji je stajao ruku prekrštenih na grudima i dirnuto posmatrao Indijca. - Ovom čoveku, Tigru iz Malezije, dugujete svoju slobodu. Tremal Naik se okrete prema Sandokanu i požuri da ga zagrli; govoreći: - Ti si moj prijatelj! U tom trenutku radostan Urlik se prolomi iza njihovih leđa. Kamamuri, koji je baš izlazio iz tvrđave, trčao im je u susret urlajući: - Gospodaru! Moj dobri gospodaru!... Tremal Naik se baci prema vernom Maharaćaninu koji se činio da je poludeo. Dva Indijca se više puta zagrliše, a da nisu bili sposobni da izmene nijednu reč. - Kamamuri, dobri moj Kamamuri! - uzviknu konačno Tremal Naik. - Verovao sam da te neću više videti na ovoj zemlji. Ali otkuda ti ovde? Znači li da te Tugovi nisu ubili? - Ne, gospodaru, nisu. Pobegao sam da tebe tražim. - Da me tražiš! Ali znao si da sam na onom mestu?

- Da, gospodaru, saznao sam. Oh, gospodaru, koliko sam te oplakivao nakon one fatalne noći. Držim te u zagrljaju, osećam te, a ipak se plašim da verujem da si živ i slobodan. Nikada više se nećemo razdvajati, je li tako? - Ne, Kamamuri, nikada više. - Živećemo zajedno sa gospodinom Janezom i Tigrom iz Malezije. Kakva otmena gospoda, gospodaru! Kada bi znao koliko su učinili za tebe, kada bi znao koliko borbi... - Dosta sada, Kamamuri - reče Janez. - I drugi ljudi bi uradili ono što smo mi uradili. - Nije istina, gospodaru. Nijedan čovek ne bi nikada mogao da uradi ono što su uradili Tigar iz Malezije i gospodin Janez. - Ali zašto ste se toliko zainteresovali za mene? - upita Tremal Naik. - A ja vas još nikada nisam video, gospodo. - Zato što si jednom bio verenik Ade Korišant - reče Sandokan, - a moja žena je bila rođaka Ade Korišant. Na to ime Indijac načini korak unazad, teturajući se kao da je dobio udarac u grudi. Onda rukama pokri lice, mrmljajući slomljenim glasom: - Ada!... Oh, moja obožavana Ada!... Grudi mu uzdrhtaše i dve suze, možda prve koje zasijaše u njegovim očima, skotrljaše se preko bronzanih obraza. Sandokan mu se približi i spuštajući mu ruke, progovori umilno: - Zašto plačete, jadni moj Tremale Naiku? Ovo je dan radosti. - Ah, gospodine!... - mrmljao je Indijac. - Kada biste znali koliko sam voleo tu ženu!... Ada!... Oh, moja Ada!... Drugi drhtaj prodrma Indijčeve grudi i nove suze mu orosiše trepavice. - Smirite se, Tremale Naiku - reče Sandokan. - Vaša Ada nije izgubljena. Indijac podiže glavu koja mu je pala na grudi. Iskra nade mu zasija u crnim očima. - Ona je spašena? - Spašena!... - reče Sandokan. - I ovde je, na ovom ostrvcu. Neljudski urlik prodre iz grudi Tremala Naika. - Ona je ovde... ovde!... - vikao je bacajući uokolo unezverene poglede. - Gde je?... Hoću da je vidim, hoću da je vidim!... Ada!... Ada!... Oh, moja obožavana Ada!... Pokuša da se baci prema tvrđavi, ali Sandokan ga uhvati za ruke i to tako snažno da mu ih prekrsti na leđima. - Smirite se - reče mu. - Ona je luda. - Luda!... Moja Ada je luda!... - vikao je Indijac. - Ah!... Ali ja hoću da je vidim, gospodine, hoću daje vidim makar na momenat. - Videćete je, obećavam vam. - Kada? - Za par minuta. - Hvala, gospodine, hvala! - Sambiljongu!- povika Janez. Dajako, koji se muvao oko tvrđave pažljivo ispitujući da li je ograda dovoljno čvrsta da odoli napadu, na Portuglčev poziv dotrča. - Spava li Nevina iz pagode? - upita Sandokan. - Ne, kapetane, - odgovori gusar. - Izašla je pre par minuta sa svojim čuvarima. - Kuda se uputila? - Prema obali.

- Dođite, Tremale Naiku - reče Sandokan hvatajući ga za ruku. - Ali vas opominjem da budete mirni, setite se da je luda.

Trinaesto poglavlje: Dve probe Bilo je dva sata popodne. Predivno sunce je gorelo na nebu presijavajući plave vode zaliva, a svež, lagani vetrić je duvao sa mora tajanstveno među lišćem drveća. Ni na ostrvcu ni u zalivu se nije čuo nikakav zvuk osim monotonog grgoljenja talasa koji su se odbijali o obale plaveći ih i kričanja crnih kakadu papagaja u visokim palmama. Tremal Naik, obuhvaćen vatrenim uzbuđenjem, Sandokan, Janez i Kamamuri koračali su brzim koracima ka severnoj tački ostrva, sakrivenoj gustom šumom debelih stabala i bujnih biljaka. Na 40 koraka od obale, jedan od čuvara lude devojke, koji je bio ispružen iza grma, ustade. - Moja Ada? - upita Tremal Naik, požurivši ka njemu. - Na sprudu je - odgovori gusar. - Šta radi? - upita Sandokan. - Posmatra more. - Gde ti je drug? - Na par koraka odavde. - Povucite se obojica u tvrđavu. Tremal Naik, Sandokan, Janez i Maharaćanin brzo prođoše kroz šumu i zaustaviše se na izlasku. Prigušeni urlik se začu iz Indijčevih grudi. - Ada!... - uzviknu. Htede da skoči i potrči prema plaži, ali Sandokan je bio spreman da ga uhvati za ruke. - Smirite se - reče mu. - Ne zaboravite da je ova žena luda. - Biću miran. - Obećavate li? - Obećavam vam. - Onda idite. Mi ćemo vas ovde čekati. Sandokan, Janez i Kamamuri sedoše na jedno oboreno stablo, a Tremal Naik, izgledavši smiren, u stvari, duboko uzbuđen, uputi se prema plaži. Tamo, na par koraka od mora, sedela je u senci prelepovog jasminovog drveta, koje je širilo opijajući miris, Nevina iz pagode sa rukama ukrštenim na sjajnoj zlatnoj ogrlici koja je blještala od mnogobrojnih dijamanata, crna kosa joj je slobodno padala na ramena, a oči je uprla u vodu koja se pružala pred njom, talasi su dolazili da grgdlje do njenih nogu. Činila se kao statua postavljena tu da uveliča lepotu plaže. Nije govorila, nije se pomerala, izgledala je kao prekrasan kip božanskog darovanja. Tremal Naik, podignute glave, vatrenih očiju, trepereći, približi se verenici brzim i tihim korakom. Stade na dva koraka od devojke koja se činila da ga nije čula. - Ada!... Ada!... - odjednom izgovori Indijac prigušenim glasom. Luda devojka se ne pomeri. Možda ga još nije čula. - Ada!... Oh, moja božanstvena Ada!... - ponovi Tremal Naik požurivši pred njene noge.

Nevina iz pagode, videvši ovog čoveka koji ju je držao za ruke molećivim gestom, odjednom ustade. Uperila je pogled u Indijca, a onda koraknu dva puta unazad, mrmljajući: - Tugovi!... Devojka nije prepoznala nekadašnjeg verenika. - Ada!... Moja obožavana Ada! - vikao je Tremal Naik obuhvaćen užasnim očajanjem. - Ne prepoznaješ me više? - Tugovi!... - ponovi ona, ali ne pokazujući užas. Tremal Naik ispusti krik strave i besa. - Zar me više ne prepoznaješ, Ada? - uskliknu nesrećnik zabadajući nokte u meso. - Ne sećaš se više Tremala Naika, lovca na tigrove u Crnoj džungli? Povrati se, Ada, povrati se. Ne sećaš se više naših susreta u džungli? Ne sećaš se više noći kada sam te video u svetoj pagodi? Ne sećaš se više one fatalne noći kad su nas zarobili Tugovi? Ada, oh, moja Ada, prepoznaj tvog Tremala Naika, prepoznaj ga!... Luda devojka ga je slušala ne trepnuvši, bez i najmanjeg gesta. Očigledno se nije sećala ničega više. Ludilo je ugasilo sve u srcu jadne žene. - Ada, - nastavi Tremal Naik koji nije zaustavljao suze - pogledaj me dobro, pogledaj me, oh, moja Ada. Nije moguće da ne prepoznaješ tvog Tremala Naika... Ali zašto ćutiš? Zašto mi se ne baciš u zagrljaj? Možda zato što su ti ubili oca?... Da, ubili su ga... ubili... Nesrećni Indijac poče da grca na ovu užasnu uspomenu, skrivajući lice među rukama. Odjednom luda devojka, koja je bezosećajno prisustvovala očajanju ovog čoveka koga je nekada obožavala, koraknu napred, savijajući se prema zemlji. Njeno lice se odmah brzo promeni, postalo je bleđe ijedna iskra zaigra u njenim velikim crnim očima. - Jecaji - promrmlja. - Zašto se ovde plače? Tremal Naik, začuvši ove reći, podiže glavu. - Ada!... - povika pružajući ruke ka njoj. - Prepoznaješ me? Luda devojka ga je gledala u tišini nekoliko trenutaka, nabirajući obrve. Činilo se da pokušava da se seti gde je videla lice Indijca i gde je čula njegov glas. - Jecaji - ponovi. - Zašto se ovde plače? - Zato što me ti više ne poznaješ, Ada, - reče Tremal Naik. - Gledaj me u lice, gledaj me. Ona se nagnu prema njemu, onda koraknu unazad i poče da se smeje. - Tugovi! Tugovi! - izreče. Onda mu okrenu leđa i brzo se udalji, idući ka tvrđavi. Tremal Naik zaurla od očajanja. - Veliki Šiva! - uzviknu, ponovo grcajući. - Sve je izgubljeno! Ona me više ne prepoznaje! Pade na kolena, a onda brzo skoči na noge, požuri za ludom devojkom koja je nestajala u šumici. Ali nije napravio ni pet koraka kada ga dve gvozdene ruke zaustaviše. - Smirite se, Tremale Naiku - reče jedan glas. Bio je to Sandokan koji je napustio svoje mesto, a sledili su ga Janez i Kamamuri. - Ah, gospodine, - brbljao je Indijac. - Smirite se - ponovi Sandokan. - Nije još sve izgubljeno. - Ne prepoznaje me više. A ja sam verovao da ću je opet zagrliti, nakon dugog vremena strepnje i mučenja! Sve je svršeno, sve! - mrmljao je jadni Indijac. - Ima još nade, Tremale Naiku. - Zašto da se zavaravam, gospodine? Ona je luda i nikad više neće ozdraviti.

- Ozdraviće i to večeras; to ti kaže Tigar iz Malezije. Tremal Naik je gledao Sandokana očima punih suza. - Nije to dakle trenutna nada? - upita. - Je li istina to što kažete? Vi, koji ste se pokazali tako velikodušnim prema meni, koji ste mi učinili toliko dobrog, izvršićete i ovo čudo i moj život će biti vaš. - Ovo čudo ću ostvariti, obećavam vam, Tremale Naiku, - reče Sandokan teškim glasom. - A kada?... - Večeras, rekao sam vam. - Na koji način? - Ubrzo ćete saznati. Kamamuri! Maharaćanin istupi napred. Dobri mladić, kao i njegov gospodar, imao je suze u očima. - Govorite, kapetane, - reče. - Noći u kojoj se tvoj gospodar pojavio u pećini Sajodhana, jesi li bio u hramu? - Da, kapetane. - Znaš li da mi ponoviš šta su rekli vođa Tugova i tvoj gospodar? - Da, svaku reč po reč. - Dobro, dođi sa mnom u tvrđavu. - A šta mi da radimo? - upita Janez. - Za sada nam ne trebaš ni ti ni Tremal Naik - reče Sandokan. - Idite u šetnju i ne vraćajte se u tvrđavu pre večeri. Pripremićemo vam iznenađenje. Sandokan i Maharaćanin se udaljiše prema tvrđavi. Janez stavi ruku na rame jadnom Tremalu Naiku i počeše da šetaju obalom, razgovarajući. - Šta će pripremiti? - upita Tremal Naik Portugalca. - Ne znam, Tremale Naiku; ali bez sumnje će prirediti nešto zadivljujuće. - Za moju Adu? - Svakako. - Uspeće da joj povrati razum? - Verujem u to. Tigar iz Malezije zna hiljade stvari koje su nam potpuno nepoznate. - Ah! Kad bi uspeo! - Uspeće, Tremale Naiku. Recite mi je li još živ Sajodhana? - Verujem da jeste. - Je li moćan? - Najmoćniji, gospodine Janeze. Komanduje hiljadama i hiljadama davitelja. - Bilo bi teško ubiti ga. - Govorite nemoguće. - Za druge da, ali ne za Tigra iz Malezije. Ko zna, možda se jednog dana Tigar iz Malezije i Tigar Indije nađu jedan pred drugim licem u lice. - Verujete li? - Imam predosećanje. Kada su me proganjali Englezi, krio sam se na mestu gde su živeli Tugovi i nekoliko brodova je poslato u Raimangal, ali su se vratili ne pronašavši nijednog davitelja. - Pobegli su? - Bez sumnje. - Ali gde? - Ne znam. Jesu li bogati Tugovi?

- Najbogatiji, gospodine Janeze, jer se ne zadovoljavaju samo time da dave. Napadaju karavane i cele zemlje. - Kako lep neprijatelj za borbu! Tigar iz Malezije bi se zabavljao. Ko zna, možda jednog dana, umorni od Momprasema, odemo u Indiju da se odmerimo sa Sajodhanom i njegovim ljudima. - Nameravate da se vratite na Momprasem? - Da, Tremale Naiku, - reče Janez. - Sutra ćemo poslati nekoliko ljudi u Saravak da kupe prahose i onda ćemo otići na naše ostrvo. - A ja ću poći sa vama? - Ako biste došli izložili biste Nevinu iz pagode stalnoj opasnosti. Znate i sami da smo gusari i da svakog dana moramo da se borimo. - Pa gde ću onda da idem? - Daćemo vam pratnju najvernijih gusara da vas odvedu u Bataviju. Tamo imamo jednu palatu i živećete sa Adom. - To je isuviše, gospodine Janeze, - reče Tremal Naik dirnuto. - Nije vam dovoljno što ste rizikovali život da me spasete, nego hoćete još i kuću da mi date? - To je samo šaka dijamanata koja vredi nekoliko miliona, dragi moj Tremale Naiku. - Ali ja neću prihvatiti. - Ne sme se ništa odbiti Tigru iz Malezije, Tremale Naiku. Odbijanje bi ga razdražilo. - Ali... - Ćutite, Tremale Naiku. Milion za nas je ništa. - Onda ste mnogo bogati? - Možda više od Tug Indijaca. Dok su tako razgovarali, sunce je brzo zašlo i pao je mrak. Janez pogleda na sat na svetlosti zvezda. - Devet je sati - reče - možemo da se vratimo u tvrđavu. Baci poslednji pogled na veliku praznu površinu vode koja je izgledala napušteno do krajnjih granica horizonta, onda napusti obalu zašavši u šumicu. Tremal Naik, tužan i zamišljen, pognute glave na grudima, sledio ga je. Nakon nekoliko minuta dva drugara se nađoše pre tvrđavom na čijem ulazu je stajao Sandokan lagano pušeći lulu. - Čekao sam vas - reče in on polazeći im u susret. - Sve je spremno. - Šta je spremno? - upita Tremal Naik. - To što treba da povrati razum Nevinoj iz pagode. Uze za ruke dva prijatelja i povede ih unutra do jedne velike kolibe koja je zauzimala celo dvorište tvrđave, koje je nekada bilo namenjeno skladištenju velike količine oružja, municije i hrane. Tremal Naik i Janez povikaše od iznenađenja. Ogromna sala, za par sati, bila je preuređena, radom Sandokana, Kamamurija i gusara, u strašnu pećinu koje se detaljno sećao Tremal Naik, i koja je bila deo hrama Tug Indijaca gde je surovi Sajodhana ispunio svoju zastrašujuću osvetu. Bezbroj grana je bilo zapaljeno uokolo i davalo je plavičastu, blagu i prozirnu svetlost. Ovde i onde su bila nagomilana mnogobrojna trupla drveća koja su izgledala kao stubovi, ukrašena glinom izmodelovanom da predstavlja boga Višnu, boga zaštitinika Indijaca koji obitava u Vaikondu ili moru mleka zmije Adisešjen; bilo je tu i drugih divova i zlih duhova, koji podeljeni i

pet grupa lutaju po svetu iz koga ne mogu da izađu niti ispune obećanja data ljudima, sve dok ne dostignu izvestan broj molitvi, U sredini se uzdizala statua, sva od gline, užasna da se pogleda. Imala je 4 ruke, preveliki jezik i stopala su joj se nalazila na lešu. Ispred ovog monstruma bio je položen jedan stakleni sud u kome je plivala ribica. - Gde se nalazimo? - upita Janez, gledajući zapanjeno monstrume i baklje. - U pagodi Tug Indijaca - reče Sandokan. - Ko je napravio sve ove strašne monstrume? - Mi, brate. - Za tako kratko vreme? - Sve se može kad se hoće. - Ko je ova ružna figura sa 4 ruke? - Kali, boginja Tugova - odgovori Tremal Naik koji ju je prepoznao. - Čini li vam se da ova improvizovana pagoda liči na Tugovu? - Da, Tigre iz Malezije. Ali šta hoćete da uradite? - Saslušajte me. - Slušamo vas. - Ja verujem da samo stravičan utisak može da povrati razum Adi. - I ja sam tvoga mišljenja, Sandokane, - reče Janez - i shvatam tvoj plan. Hoćeš da ponoviš scenu koja se desila u pagodi Tugova kada se Tremal Naik predstavio Sajodhani. - Da, Janeze, baš je tako. Ja ću biti vođa Tugova i ponoviću reći tog strašnog čoveka iz one fatalne noći. - A Tugovi? - upita Tremal Naik. - Tugovi će biti moji ljudi - reče Sandokan. - Podučio ih je Kamamuri. - Napred onda! Sandokan stavi na usne srebrnu pištaljku i zazvižda resko. Odmah 30 Dajaka polugolih sa gležnjevima vezanim konopcem od rotang palme i sa zmijom sa glavom žene nacrtanoj na sredini grudi, uđe u veliku kolibu, sedajući sa strane monstruozne boginje Tugova. - Zašto imaju zmiju na grudima? - upita Janez. - Svi Tugovi imaju sličnu tetovažu - odgovori Tremal Naik. - Kamamuri nije ništa zaboravio, kako izgleda. - Jeste li spremni? - upita Sandokan. - Svi - odgovoriše Dajaki. - Janeze, - reče onda Sandokan - poveravam ti važnu ulogu. - Šta treba da radim? - Ti, pošto si belac, treba da predstavljaš Adinog oca. Vodićeš druge gusare koji će se praviti da su Sipai Indijci i radićeš šta ti kaže Kamamuri. - U redu. - Kada se budem pravio da te napadam van tvrđave, pašćeš pored Ade kao mrtav. - Imaj poverenja u mene, brate. Svi na svoja mesta. Tremal Naik, Janez i Kamamuri su izašli, dok se Sandokan zaustavio ispred statue boginje Kali i Dajaki, lažni Tugovi, posedaše oko njega. Na Tigrov znak, jedan gusar udari 12 puta u gong koji su pronašli u nekom uglu tvrđave. Na poslednji udarac otvoriše se vrata kolibe i Nevina iz pagode uđe vođena od strane dvojice Dajaka.

- Napred, Nevina iz pagode, - reče Sandokan teškim glasom - Sajodhana ti naređuje. Na to ime Sajodhane, luda devojka stade i oslobodi se iz ruku dvojice gusara. Njen pogled, iznenada se zažari i postade jasan, zagleda se u Sandokana, koji je stajao uspravno u sredini pagode, onda pogleda Dajake koji su zadržali apsolutnu nepokretnost, a na kraju pogleda Kali. Jedan trzaj joj prodrma telo i nekoliko bora se pojaviše na njenom čelu. - Kali - mrmljala je sa akcentom u kome se osećao tremor užasa. - Tugovi... Približi se par koraka posmatrajući sad Sandokana, sad gusare, onda monstruoznu boginju Tugova, pređe rukom par puta preko čela i činilo se da se natprirodno napinje da se seti strašne scene. Iznenada Tremal Naik upade u pagodu i baci se ka njoj vičući: - Ada!... Devojka se u trenu zaustavi; jako je pobledela u licu i pokazivala je neizrecivu uznemirenost. Njene oči, koje su se činile da malo po malo gube onu čudnu luđačku svetlost, zagledale su se u Tremala Naika. - Ada!... - ponovi ovaj glas preklinjući. - Dođi k sebi!... U tom trenutku se začu jedan glas kako viče: - Vatra! Malo dima se pojavi na tlu pagode i grupa ljudi koju je vodio Janez, prodre unutra, dok su Dajaki, kao i Tugovi te fatalne noći, počeli da beže na sve strane. Ada je ostala nepokretna. U jednom trenutku se zanese, onda se nadvi napred kao da je htela da oslušne šum novog povika ili neki drugi glas. Sandokan se zaustavio na izlazu iz pagode i nije je gubio iz pogleda. Da li je shvatio to što je nesrećnica još očekivala?... Možda, jer jakim glasom poče da urla, kao stoje urlao surovi Sujadhama: - Idite!... Videćemo se ponovo u džungli!... Tek što je izgovorio ove reči kada luda devojka zaurla divljački. Koraknu napred zgrčenog lica, podignutih ruku, zatetura se, okrete oko sebe i pade u Janezovo naručje. - Mrtva je!... Mrtva je!... - urlao je Tremal Naik očajnički. - Nije - reče Sandokan. - Spašena je! On stavi ruku na grudi Nevine. Srce je kucalo, lagano, ali je kucalo. - Onesvestila se - reče on. - Onda je spašena - reče Janez. - Kada bi bila istina! - uzviknu Tremal Naik koji se smejao i plakao u isto vreme. Kamamuri se vrati noseći vodu. Sandokan poprska više puta devojčino lice i sačeka da se povrati. Prošlo je nekoliko minuta, a onda duboki uzdah se začu sa njenih usana. - Osvešćuje se - reče Sandokan. - Treba li da ostanem? - upita Tremal Naik. - Ne - odgovori Sandokan. - Kada joj budemo sve detaljno ispričali, pozvaćemo vas. Indijac baci dug pogled na Nevinu iz pagode i izađe, uzdišući prigušeno. - Nadaš li se, Sandokane? - upita Janez. - Mnogo - odgovori gusar. - Sutra se ovo dvoje nesrećnika mogu spojiti zauvek. - A mi... - Ćuti, Janeze, otvoriće oči.

Devojka se stvarno osvešćivala. Udahnu još jednom duže nego ranije, onda otvori oči zagledajući se u Sandokana i Janeza. Njen pogled nije više bio unezveren; bio je jasan, pogled žene koja više nije bila luda. - Gde sam? - upita slabašno, pokušavajući da ustane. - Među prijateljima, gospođo, - reče Sandokan. - Ali šta se desilo? - mrmljala je. - Jesam li sanjala? Gde sam?... Ko ste vi? - Gospođo, - reče Sandokan - ponavljam vam da ste među prijateljima. Šta se desilo, pitate me? Reći ću vam da više niste ludi. - Luda?... Luda?... - uzviknu devojka iznenađeno. - Bila sam luda? Nisam dakle sanjala? Oh!... Sećam se... Užasno je... Užasno je... Provala plača joj uguši glas. - Smirite se, gospođo, - reče Sandokan. - Ovde niste ni u kakvoj opasnosti. Sajodhana ne postoji više i ovde nema Tugova. Nismo u Indiji, nego na Borneu. Ada se s naporom podiže na noge i čvrsto stežući Sandokanove ruke, reče mu plačući: - Za ime Božje, recite mi šta se desilo i ko ste vi. Ćini mi se da ništa više ne shvatam. Bila su to pitanja koja je Sandokan očekivao. Onda joj teškim i ozbiljnim glasom ispriča sve što se desilo prvo u Indiji, onda na Momprasemu i sada na Borneu. - Sada - završi Sandokan - ako još uvek volite Tremala Naika, hrabrog Indijca koji je za vas učinio čuda, na vaš znak će biti pred vašim nogama. - Da li ga volim!... uzviknu Ada. - Gde je? Pustite me da ga vidim nakon tako dugog rastanka. - Tremale Naiku!... - povika Janez. Indijac potrča u pagodu i pade Adi pred noge, kličući: - Moja!... Još je moja!... Reci mi još jednom, moja Ada, da ćeš mi postati žena!... Devojka položi ruke na verenikovu glavu: - Da, biću ti žena - reče ona. - Moj otac me je obećao tebi i još te volim. U istom trenutku plotuni iz pušaka su se razlegli na obali zaliva, a sledio je jedan glas koji je zaglušujuće urlao: - Pozor!... Gusari sa Momprasema!... Evo neprijatelja!...

Četrnaesto poglavlje: Osveta radže Bruka Čim je čuo dva pucnja iz pušaka, Tigar iz Malezije je skočio do vrata kolibe, režeći glasno. - Neprijatelj ovde!... - uzviknu stisnutih zuba. - Ovde, u ovom trenutku!... Džejmse Bruku, teško tebi! Izvuče sablju, strašno oružje u rukama ovog izvanrednog čoveka, pa se baci van tvrđave urlajući: - Oko mene, tigrići sa Momprasema!... Janez, gusari, Kamamuri i čak i dvoje verenika baciše se za njim sa oružjem u rukama. Nevina iz pagode je takođe uzela sablju u ruku, spremna da se bori rame uz rame sa svojim dobročiniteljima. Ajer Duk i njegovih osmoro ljudi su silazili trčeći niz brdo koje je vodilo do zaliva. Iza njih, među šumskim drvećem, Sandokan ugleda veliku grupu naoružanih ljudi, neki belci, drugi Indijci i Dajaki. - Spremni, gusari sa Momprasema! Neprijatelj! - vikao je Ajer Duk, žureći prema barci koja je bila nasukana na rivu. Šest ili sedam pucnjeva iz pušaka zabrujaše iz šume i neke kugle padoše u vodu. - Trupe radže Bruka! - uzviknu Sandokan. - I baš u ovom trenutku kada sam verovao da sam završio misiju! Dobro, Džejmse Bruku, samo dođi da me pobediš! Tigar iz Malezije te se ne plaši! - Šta ćemo da radimo, Sandokane? - upita Janez. - Borićemo se, brate, - odgovori gusar. - Ali blokiraće nas. - Kakve veze ima? - Na ostrvu smo, brate moj. - Ali u tvrđavi. Ajer Duk i njegovi ljudi, prešavši brzo rukavac mora, iskrcavali su se na ostrvu. Sandokan i Janez se baciše prema dobrom Dajaku koji je imao krvavu jednu ruku. - Jesi li bio iznenađen? - upita ga Sandokan. - Da, kapetane, ali dovodim sve moje ljude. - Koliko ima neprijatelja? - Najmanje 300. - Ko im komanduje? - Belac, kapetane. - Radža? - Ne, nije radža; to je poručnik mornarice. - Visok čovek sa dugim riđim brkovima? - upita Janez. - Da - odgovori Dajako. - I vodi sa sobom 40 evropskih mornara. - To je poručnik Čerčil. - Ko je taj Čerčil? - upita Sandokan. - Komandant tvrđave iznad Brukovog grada.

- I nisi video radžu? - upita Tigar Ajera Duka. - Ne, kapetane. Sandokan zaškrguta zubima. - Šta ti je? - upita Janez. - Plašim se da će nas prokletnik napasti s mora - primeti gusar. - Možda u ovom času „Realista” plovi prema zalivu. - Jupitera mi! - uzviknu Janez, nabirajući čelo. - Naći ćemo se između dve vatre! - Ali ćemo se boriti, a kada ne budemo više imali ni baruta ni kugli, napašćemo sabljama i bodežima. Neprijatelj, koji se zaustavio na 600 metara od obala zaliva, počeo je da napreduje sakriven iza drveća i velikog grmlja. Puške, koje su za trenutak ućutale, ponovo se oglasiše. - Jupitera mi! - uzviknu Janez. - Mnogo ih je! - Povucimo se u tvrđavu - reče Sandokan. - Čvrsta je i odoleće puščanim kuglama. Gusari, Tremal Naik, Ada i Kamamuri vratiše se u tvrđavu pošto su prvo potopili barku kako se neprijatelj ne bi njome koristio da pređe morski rukavac. Kapija tvrđave je zabarikadirana ogromnim stenama, mnogobrojni puškobrani su probijeni u ogradi koja je bila dovoljno visoka da odbije merdevine, onda svaki borac, uključujući i Nevinu iz pagode koju su odveli u veliku kolibu, zauze mesto koje mu je najbolje odgovaralo. - Vatra, tigrići sa Momprasema! - zagrme Sandokan koji se, sa Janezom i sedam ili osam najtvrđih gusara, popeo na krov kolibe. Na komandu odgovori urlik gusarskog ratnog pokliča, prosleđen sa nekoliko pucanja iz pušaka. Neprijatelj, nastavljajući da puca, stigao je do plaže. Nekoliko ljudi je pokušavalo da obori drveće, možda sa namerom da naprave splav i iskrcaju se na ostrvo. Ubrzo su uvideli da nije tako lako približiti se tvrđavi koju brane gusari sa Momprasema. Puščani rafali su dolazili iz tvrđave takvom brzinom i matematičkom preciznošću, da je za par minuta 15 ili 16 ljudi ležalo na zemlji bez života. - Vatra, tigrići sa Momprasema! - čuo se kako viče svakog trenutka Tigar iz Malezije. - Živeo Tigar!... Živeo Momprasem! - odgovarali su gusari i ispaljivali svoje kugle u najgušće gomile neprijatelja. Radžini vojnici su ubrzo bili primorani da se vrate u šumu i sakriju iza drveća. Samo što su se povukli, kada na suprotnoj strani zaliva se pojavi, sjajna na svetlosti zvezda, druga velika trupa ljudi. Užasna kiša kugli pade odmah na tvrđavu i na krov kolibe na čijem se vrhu, uspravan, sa puškom u ruci, držao Sandokan. - Jupitera mi! - uzviknu Janez koji začu nekoliko kugli kako mu prozviždaše pored ušiju. - Drugi neprijatelji! - A evo i barki - reče Sambiljong koji je bio blizu njih. - Gde? - Gledajte tamo dole, na drugoj obali zaliva. Ima ih dve, četiri, sedam, prava flota!... - Hiljadu mu gromova! - uzviknu Portugalac. - Hej, brate moj! - Šta hoćeš? - upita Sandokan koji je punio pušku. - Bićemo uhvaćeni. - Zar ti nemaš pušku?

- Imam. - I sablju i bodež? - Svakako. - Pa dobro, brate, borićemo se. Pope se na vrh kolibe ne obazirući se na kugle koje su letele oko njega i zagrme: - Tigrići sa Momprasema, osveta! Istrebljivač gusara se približava! Svi na ograde i vatra na pse koji nas napadaju! Gusari spremno napustiše puškarnice i kao maćke se popeše na ograde. Tremal Naik, Sambiljong, Tanaudurjam i Ajer Duk su ih vodili, glasno ohrabrivali i davali im primer. Ubrzo je pucnjava iz pušaka ponovo počela sa neverovatnim besom. Ispod svakog drveta na obali bljeskala je munja i sledila detonacija. Stotine i stotine kugli se ukrštalo u vazduhu zviždeći zastrašujuće. S vremena na vreme, usred rastuće grmljavine pušaka, začuli bi se gromoglasni glas Tigra iz Malezije, odgovori tigrića, komande radžinih oficira i divlji urlici Indijaca i Dajaka. Ovaj put to nisu bili uzvici trijumfa i entuzijazma, bili su preklinjući povici, urlici ranjenih i umirućih. Iznenada, sa mora se začu jaka detonacija koja pokri većinu boraca sa puškama. Bio je to preteći zvuk topa. - Ah! - uzviknu Sandokan. - Radžina flota! Pogleda prema okeanu. Velika senka je ulazila u zaliv uputivši se prema ostrvu; dva fenjera, jedan zeleni i drugi crveni, svetlela su na njegovim stranama. - Eh! Sandokane!... - vikao je jedan glas. - Tako mi moje sablje! - Hrabro, Janeze! - odgovori Sandokan. - Jupitera mi! Imamo brod na leđima. - Ako zatreba, ukrcaćemo se na njega i... Nije završio. Vatra je bljesnula na pramcu broda koji je ulazio u zaliv i jedna kugla je polomila deo tvrđave. - „Realista”! - uzviknu Sandokan. U stvari, ovaj brod je, koji je žurio u pomoć napadačima, bio skuner radže Bruka, isti koji je na ušću Saravaka napao i potopio na dno „Helgolend”. - Prokletnik - zareza Sandokan, gledajući očima koje su bljuvale plamen. - Ah! Zašto i ja nemam jedan prahos? Pokazao bih ti kako znaju da se bore tigrići sa Momprasema!... Novi plotun iz topa poleti sa neprijateljskog mosta i nova kugla otvori novu rupu. Tigar iz Malezije urliknu od bola i besa. - Sve je gotovo! - izreče. Požuri da siđe sa krova kolibe, a sledili su ga svi drugovi, dok je mitraljeski rafal šarao i razbijao ograde tvrđave, pope se na barikadu koja je zatvarala kapiju tvrđave urlajući: - Vatra, tigrići sa Momprasema, vatra! Pokažimo radži kako se bore gusari Malezije!... Bitka je onda postala zastrašujućih dimenzija. Radžine trupe, koje su se do tada držale sakrivene u šumama, nastupile su prema plaži i odatle otvarale paklenu paljbu; flota, držeći se stalno na izvesnoj distanci, videvši da je podupiru topovi, približila se odlučna, kako je izgledalo, da pristane uz obalu. Pozicija gusara je brzo postala očajnička. Borili su se sa krajnjim besom, sad udarajući na brod, sad na flotu čamaca, sada pucajući na trupe koje su napredovale do plaže zaliva,

ohrabrivani glasom Tigra iz Malezije; ali bilo ih je premalo da se održe protiv toliko brojnog neprijatelja. Kugle su gusto padale, ulazeći u stenje i odbranu tvrđave, a padale su po dve i tri odjednom na gusare koji su pucali sa ograda. I često nisu bila obična đulad, nego granate koje je „Realista” bljuvao i koje su prskale užasnom snagom, otvarale ogromne rupe kroz koje je neprijatelj, pošto se iskrca, mogao da prodre u tvrđavu. U tri sata ujutru nova pomoć stiže napadačima. Bila je to brza jahta sa samo jednim ogromnim topom koji odmah otvori vatru na sada već padajuću ogradu tvrđave. - Svršeno je! - reče Sandokan visoko sa barikade dok je utrnulim prstima, zgrčenog lica, pucao na flotu koja je napredovala. - Za deset minuta moramo se predati. U četiri sata ujutro u tvrđavi je ostalo samo sedmoro ljudi: Sandokan, Janez, Tremal Naik, Ada, Sambiljong, Kamamuri i Tanaudurjam. Napustili su zidove tvrđave koji više nisu davali zaštitu i povukli se u veliku kolibu čija je jedna strana već bila razorena kuglama sa „Realiste” i jahte. - Sandokane, - reče Janez u jednom trenutku - ne možemo se više odupirati. - Sve dok imamo baruta i kugli, ne smemo se predati - odgovori Tigar iz Malezije, gledajući neprijateljsku flotu koja se, odbijena šest puta uzastopno, vraćala da pristane i iskrca svoje ljude. - Sami smo, Sandokane. Sa nama je žena, Nevina iz pagode. - Možemo još pobediti, Janeze. Pustimo neka se neprijatelj iskrca i bacićemo se poslednjim snagama na njega. - A ako jedna kugla pogodi Nevinu? Gledaj, Sandokane, gledaj!... Jedna granata koju je lansirao „Realista” rasprsla se u tom momentu, obarajući velikim delom zidove kolibe. Nekoliko parčadi gvožda upadoše u salu zviždeći iznad glava gusara. - Ubiće mi verenicu!... - uzviknu Tremal Naik koji se spremno baci ispred Nevine iz pagode. - Moramo se predati ili spremiti da umremo - reče Kamamuri. - Predajmo se, Sandokane, - vikao je Janez. - Treba spasti rođaku Marijane Gulonk. Sandokan ne odgovori. Na jednom prozoru, sa puškom u rukama, zažarenih očiju, poluotvorenih usana, napregnutih mišića od nasilnog gneva, gledao je neprijatelja koji se brzo približavao obali. - Predajmo se, Sandokane, - ponovi Janez. Tigar iz Malezije odgovori besnim uzdahom. Druga granata ulete i pade na suprotan zid gde se rasprsnu, bacajući uokolo zapaljene gelere. - Sandokane!... - vikao je po treći put Janez. - Brate, - mrmljao je Tigar. - Moramo se predati. - Predati! - povika Sandokan sa naglaskom koji nije imao više ničega ljudskog u sebi. - Tigar iz Malezije da se preda Džejmsu Bruku!... Zašto nemam jedan top da se suprostavim radžinim? Zašto nemam ovde moje tigriće ostavljene na Momprasemu?... Da se predam!... Da se preda Tigar iz Malezije!... - Imaš da spaseš jednu ženu, Sandokane!... - Znam... - A ta žena je rođaka tvoje supruge. - Istina je! Istina je! - Predajmo se, Sandokane.

Treća granata se rasprsnu u sali, dok su dve kugle velikog kalibra, koje su pale na krov, uništile dobar njegov deo. Tigar iz Malezije se okrenu i pogleda svoje drugove. Svi su držali oružje u rukama spremni da nastave borbu; usred njih i Nevina iz pagode. Izgledala je mirna, ali u očima joj se odražavalo uzbuđenje. - Nema više nikakve nade - mrmljao je besno gusar. - Za deset minuta niko od ovih heroja neće biti na nogama. Moramo se predati. Uhvati se rukama za glavu i učini se da hoće da razbije sebi čelo. - Sandokane! - reče Janez. Jedno „uraa” gromoglasno priguši mu glas. Radžini vojnici su prešli morski rukavac i nastupali prema tvrđavi. Sandokan uzdrhta. Uze u ruku svoju užasnu sablju i visoko skoči napolje iz kolibe da zadrži neprijatelja, ali se zaustavi. - Poslednji čas je otkucao za tigrove sa Momprasema! - uzviknu bolno. -Sambiljonge, podigni belu zastavu. Tremal Naik jednim pokretom zaustavi gusara, koji je stavljao belu krpu na vrh puške, i približi se Sandokanu držeći za ruke svoju verenicu. - Gospodine, - reče mu - ako se predate, ja, Kamamuri i moja verenica bićemo spašeni, ali vi koji ste gusari i koje radža strašno mrzi, bićete bez sumnje obešeni. Vi ste nas spasli; mi stavljamo u vaše ruke naše živote. Ako se još nadate da pobedite, komandujte napad i bacićemo se na neprijatelja sa povikom: Živeo Tigar iz Malezije! Živeo Moprasem! - Hvala, moji dobrodušni prijatelji, - reče Sandokan dirnutim glasom, sti-skajući čvrsto ruke devojci i Indijcu. - Sada se neprijatelj iskrcao i mi nemamo izbora. Predajmo se. - Ali vi? - upita Ada. - Džejms Bruk me neće obesiti, gospođo, - odgovori gusar. - Bela zastava, Sambiljonge, - reče Janez. Gusar se pope na krov kolibe i zamaha belom krpom. Odmah se začu zvuk trube sa mosta „Realiste”, a sledilo gaje razdragano „uraa”. Sandokan, sa sabljom u ruci, izađe iz kolibe, pređe dvorište tvrđave prepuno otpadaka i leševa, oružja i topovskih kugli, pa se zaustavi na oborenoj barikadi. Dve stotine radžinih vojnika se iskrcalo i stajalo postrojeno na plaži sa oružjem u rukama, spremni za napad. Jedna grupa sastavljena od strane radže Bruka, lorda Gulonka i 12 mornara skupila se na boku „Realiste” i brzo se približavala ostrvu. - On mi je stric - mrmljao je Sandokan tužnim glasom. Prekrsti ruke na grudima, pošto je stavio sablju za pojas, pa je mirno čekao svoja dva najomrznutija neprijatelja. Pristajanje, živo ubrzano, za par minuta započe kod tvrđave. Džejms Bruk i lord Gulonk se iskrcaše i dok ih je na kratkom rastojanju pratila grupa vojnika, približavaše se Sandokanu. - Je li to varka ili se predajete? - upita radža salutirajući sabljom. - Predajem se, gospodine, - reče gusar uzvraćajući pozdrav. - Vaši ljudi i vaši topovi su nadvladali tigrove sa Momprasema. - Znao sam da ću na kraju pobediti nedostižnog Tigra iz Malezije - reče. - Gospodine, hapsim vas. Sandokan, koji se do tada nije pomerio, čuvši ove reći ponosno podiže glavu, bacivši na radžu pogled od koga ovaj zadrhta.

- Radžo Bruku, - reče oštrim tonom. - Iza mene je pet tigrova sa Momprasema, samo pet, ali sposobnih da se još bore protiv svih vaših vojnika. Iza mene su petoro ljudi spremni da na moj znak skoče na vas i obore vas na zemlju lišivši vas života. Uhapsićete me kada budem naredio ovim ljudima da spuste oružje. - Ne predajete se? - Predajem se, ali pod uslovima. - Gospodine, skrećem vam pažnju da su se moje trupe već iskrcale; da vas ima šestorica, a nas 250; skrećem vam pažnju da je dovoljan jedan moj znak da vas ubiju. Čini mi se čudno da Tigar iz Malezije, koji je pobeđen, još postavlja u slove. - Tigar iz Malezije nije još pobeđen, radžo Bruku, - reče ponosno Sandokan. - Imam još sablju i bodež. - Moram li da komandujem napad? - Kada vam budem rekao to što tražim. - Govorite. - Radžo Bruk, ja, kapetan Janez de Gomera i Dajaki Tanaudurjam i Sambiljong, svi pripadamo bandi sa Momprasema, predaćemo se pod sledećim uslovima: da nas odvedu pred Vrhovni sud u Kalkuti, a da se da potpuna sloboda da odu gde žele Tremal Naik, njegov sluga Kamamuri i gospođica Ada Korišantl... - Ada Korišant! Ada Korišant! - uzviknu lord Gulonk, bacivši se prema Sandokanu. - Da, Ada Korišant - odgovori Sandokan. - Nemoguće da je ovde! - A zašto, milorde? - Jer su je oteli Tug Indijci i nije se više čulo za nju. - A ipak je u ovoj tvrđavi, milorde. - Lorde Džejmse, - reče radža. - Jeste li znali Adu Korišant? - Da, Visosti, - odgovori stari lord. - Upoznao sam je par meseci pre nego što su je oteli poklonici boginje Kali. - Kada biste je videli, prepoznali bi je? - Da, a siguran sam da bi i ona mene prepoznala, iako je od tada prošlo skoro pet godina. - Dobro, gospodo, sledite me - reče Sandokan. Naterao ih je da pređu preko ograde i odvede ih u veliku kolibu, usred koje su stajali, okupljeni oko Nevine iz pagode, sa puškama u rukama i bodežom među zubima, Janez, Tremal Naik, Kamamuri, Tanaudurjam i Sambiljong. Sandokan uze Adu za ruku i predstavljajući je lordu, reče: - Prepoznajete li je? Dva uzvika mu odgovoriše: - Ada! - Lorde Džejmse! Onda se starac i devojka zagrliše strasno, ljubeći se. Oboje su se prepoznali. - Gospodine, - reče radža okrećući se ka Sandokanu. - Kako to da se gospođica Ada Korišant nalazi u vašim rukama? - Ona sama će vam to reći - odgovori Sandokan. - Da, da, hoću da znam! - uzviknu lord Džejms, koji je nastavljao da grli i ljubi devojku, plačući od radosti. - Hoću sve da znam. - Ispričajte mu onda sve, gospođice Ada, - reče Sandokan.

Devojci nije trebalo ponoviti i ukratko ispriča lordu i radži svoju istoriju, koju čitaoci već znaju. - Lorde Džejmse, - reče ona kada je završila - moj spas dugujem Tremalu Naiku i Kamamuriju; a moju sreću Tigru iz Malezije. Zagrlite ove ljude, milorde. Lord Džejms se približi Sandokanu, koji je ukrštenih ruku na grudima i sjajnog izraza na licu, gledao svoje drugove. - Sandokane, - reče starac dirnuto. - Oteli ste mi rođaku, ali mi poklanjate ženu koju sam voleo kao i onu drugu. Opraštam vam; zagrlite me, rođače, zagrlite me!... Tigar iz Malezije se baci u naručje starca i ovi omrznuti neprijatelji, nakon dugo godina, poljubiše se u obraze. Kada su se razdvojili, velike suze su se slivale iz lordovih očiju. - Je li istina da ti je žena mrtva? - upita on slomljenog glasa. Na to pitanje lice Tigra iz Malezije se zastrašujuće promeni. Zatvori oči, pokri ih šakama i zaurla slomljeno. - Da, mrtva je - reče Tigar grcajući. - Jadna Marijana! Jadna rođaka! - Ćutite, ćutite - mrmljao je Sandokan. Jedan grcaj mu uguši glas. Tigar iz Malezije je plakao! Janez se približi prijatelju i stavljajući mu ruku na rame: - Hrabro, bratiću moj, - reče mu. - Pred istrebljivačem gusara, Tigar iz Malezije ne sme. Sandokan skoro besno obrisa suze i podiže ponovo ponosno glavu. - Radžo Bruk, stojim vam na raspolaganju. Ja i moji drugovi ćemo se predati. - Ko su ti vaši drugovi? - upita radža mračnog čela. - Janez, Tanaudurjam i Sambiljong. - A Tremal Naik? - Šta!... Vi smatrate... - Ja ništa ne smatram - reče Džejms Bruk. - Slušam i ništa više. - Šta hoćete da kažete? - Da Tremal Naik ostaje zatvorenik zajedno sa vama. - Visosti!... - uzviknu lord Gulonk. - Visosti!... - Žao mi je zbog vas, ali nije do mene da dam slobodu Tremalu Naiku. Dobio sam ga na čuvanje i moram ga vratiti engleskim vlastima koje će ga sigurno tražiti. - Ali čuli ste priču o ovom mom novom rođaku. - Istina je, ali ne mogu da zaobiđem naređenja koja sam dobio od Anglo-indijskih vlasti. Uskoro će brod za deportaciju stići u Saravak i ja moram da ga predam njegovom komandantu. - Gospodine!... - uzviknu Tremal Naik slomljenog glasa. - Nećete dozvoliti da me rastave od moje Ade i odvedu me u Norfolk. - Radžo Bruku, - reče Sandokan - počinićete nemoralno delo. - Ne, ja slušam - odgovori radža. - Lord Gulonk može da ode u Kalkutu, objasni ko su Tugovi i izdejstvuje milost, a ja vam obećavam, s moje strane, da ću ga podržati. Ada, koja je do sada ćutala, obuhvaćena smrtnim strahom, istupi napred: - Radžo, - reče ona uzbuđeno - hoćete da ponovo poludim?... - Dobićete brzo natrag verenika, gospođice. Anglo-indijske vlasti će ponoviti proces i pustiće na slobodu Tremala Naika. - Onda mi dozvolite da se ukrcam sa njim.

- Vi!... Ma hajdete!... Šalite se, gospođice?... - Hoću da ga sledim. - Na brodu osuđenika!... U jednom paklenom prevozu!... - Kažem vam da hoću da ga sledim - ponovi ona uzbuđeno. Džejms Bruk ju je gledao sa izvesnim iznenađenjem. Činio se pod dubokim utiskom energije ove izuzetne devojke. - Odgovorite mi - reče Ada, videvši da ovaj ćuti. - Nemoguće je, gospođice, - reče zatim. - Komandant broda vas ne bi primio. Biće bolje za vas da sledite vašeg strica u Indiju da dobijete milost za vašeg verenika. Vaše svedočenje će biti dovoljno da mu donese slobodu. - Istina je, Ada, - reče lord Gulonk. - Ako odeš sa Tremalom Naikom, ja bih ostao sam i nedostajalo bi mi svedočenje glavnog svedoka da spasem tvog verenika. - Zar hoćete da ga opet napustim!... - uzviknu ona padajući u grcaje. - Ada!... - reče Tremal Naik. - Visosti, - reče Sandokan približivši se radži. - Dozvolite mi pet minuta slobode! - Šta hoćete da radite? - upita Džejms Bruk. - Hoću da ubedim gospođicu Adu da sledi lorda Džejmsa. - Samo izvolite. - Ali vaše prisustvo nije potrebno; hoću da razgovaram slobodno, da drugi ne čuju. Izađe iz polusrušene kolibe i povede svoje prijatelje u dvorište tvrđave. - Dozvoljavam vam to što tražite. Upozoravam vas, međutim, da ako se nadate da pobegnete, da se grdno varate jer je zaliv ceo opkoljen. - Znam. Sledite me, prijatelji. Slušajte me, prijatelji, - reče on. - Ja još posedujem sredstva da mogu da zabezeknem radžu ako ih prepozna. Gospođice Ada, lorde Džejmse... - Ne lord Džejms, zovite me stric, Sandokane, - primeti Englez. - I vi ste mi rođak. - Istina je, moj striče, - reče Tigar dirnutim glasom. - Gospođice Ada, ne insistirajte više i zaboravite ideju da sledite vašeg verenika na ostrvo Norfolk. Pokušajmo umesto toga da ubedimo radžu da zadrži u Saravaku Tremala Naika dok vlasti u Kalkuti ne obnove proces i presude mu slobodu. - Ali biće to dug rastanak - reče Ada. - Ne, gospođice, biće kratak, uveravam vas u to. Pokušaću da ubedim radžu u to da dobijemo na vremenu. - Šta hoćete da kažete? - upitaše Tremal Naik i lord Gulonk. Osmeh pređe preko Sandokanovih usana. - Ah! - reče on. - Verujete li da ja ne znam vrstu ljudi koja će me čekati i u Kalkuti?... Englezi me mrze i ratovao sam protiv njih suviše lukavo i surovo da bih se nadao da će mi pokloniti život. Hoću opet da budem slobodan, plovim po moru i ponovo vidim moj divlji Momprasem. - Ali šta ćeš da radiš? Kome se nadaš? - upita lord Džejms. - Rođaku Mude Hasina. - Sultana koga je Bruk zbacio? - upita lord Džejms. - Da, striče. Znam da se sprema da povrati presto i da ugrožava, lagano ali sigurno, Brukovu moć. - Šta možemo da uradimo? - upita Ada. - Vama dugujem svoj spas i slobodu Tremala Naika. - Nađite tog čoveka i recite mu da su tigrovi sa Momprasema spremni da mu pomognu. Moji gusari će se iskrcati ovde, staviće se na čelo pobunjenika i prvo će napasti zatvor.

- Ali ja sam Englez, rođače, - reče lord. - Ništa ne tražim od vas, moj striče. Vi ne biste mogli da kujete zaveru protiv sunarodnjaka. - A ko će onda? - Gospođica Ada i Kamamuri. - Oh, da, gospodine, govorite - reče devojka. - Govorite. Šta treba da uradim? Sandokan podiže tuniku i izvadi iz svilenog pojasa naduvenu torbicu. - Otići ćete kod rođaka Mude Hasina i reći ćete mu da Sandokan, Tigar iz Malezije, poklanja ove dijamante, vredne dva miliona, da požuri sa revolucijom. - A šta ja treba da radim? - upita Kamamuri. Sandokan skide jedan prsten, posebnog oblika, ukrašen velikim smaragdom i dade mu ga, govoreći: - Ti ćeš otići na Momprasem i pokazati ovaj prsten mojim gusarima, reći ćeš im da sam zarobljen i da se ukrcaju da pomognu pobunu rođaka Mude Hasina. Vratimo se, radža je sumnjičav. Vrati se u kolibu gde ga je čekao Bruk, okružen svojim oficirima koji su se već iskrcali. - Pa dobro? - upita kratko. - Ada ne želi više da sledi verenika pod uslovom da vi, Visosti, zadržite zarobljenog Tremala Naika u Saravaku dok sud u Kalkuti obnovi proces - reče lord. - Neka bude - reče Bruk nakon par trenutaka razmišljanja. Onda istupi Sandokan i bacajući na zemlju sablju i bodež, reče: - Vaš sam zarobljenik. Janez, Tanaudurjam i Sambiljong takođe baciše oružje. Lord Džejms, vlažnih očiju, baci se između radže i Sandokana. - Visosti, - reče - šta ćete da radite sa mojim rođakom? - Daću mu ono što mi je tražio. - A to je? - Poslaću ga u Indiju. Vrhovni sud u Kalkuti će mu suditi. - A kada će poći? - Za 40 dana, brodom koji dolazi sa Labuana. - Visosti... rođak mi je i ja sam sarađivao u njegovom hvatanju. - Znam, milorde. - Spasao je Adu Korišant, Visosti. - Znam, ali ništa ne može da uradi onaj koji se zove istrebljivač gusara. - A ako vam moj rođak obeća da će zauvek napustiti ova mora?... I ako vam se moj rođak zakune da više neće videti Momprasem? - Stanite, striče, - reče Sandokan. - Ni ja ni moji drugovi se ne plašimo ljudske pravde. Kada zakuca poslednji čas, tigrovi sa Momprasema znaju hrabro da umru. Priđe starom lordu koji je tiho plakao i zagrli ga, dok je Tremal Naik grlio Adu. - Zbogom, gospođo, - reče potom, rukujući se sa devojkom koja je grcala. - Nadajte se!... Okrete se prema radži, koji ga je čekao kod vrata, i ponosno digavši glavu, reče: - Stojim vam na raspolaganju, Visosti. Četvorica gusara i Tremal Naik izađoše iz tvrđave i zauzeše mesto u čamcu. Kada su se čamci udaljili prema „Realisti”, okrenuše poglede prema ostrvcetu. Na ulazu u tvrđavu stajao je lord sa Adom na desnoj strani i Kamamurijem na levoj. Svo troje je plakalo.

- Jadni stric, jadna gospođica, - izreče Sandokan uzdišući. - Fatalnost!... Fatalnost!... Ali rastanak će biti kratak, a ti ćeš, Džejmse Bruku, izgubiti presto!...

Četrnaesto poglavlje: Jahta lorda Džejmsa Zaliv se, nakon besnog bombardovanja i stravične borbe, koja je uništila nesalomive tigrove sa divljeg Momprasema i pobedila i poslednja nadanja izuzetne bande, vratio u mir i tišinu. „Realista”se udaljio zajedno sa malom flotom i trupe radžinih vojnika su otišle putom kroz šume da se vrate u Saravak. Ostala je samo jahta usidrena na ostrvcetu koja je čekala lorda Džejmsa, svog vlasnika. Pred tvrđavom, sedeći na parčetu stene koju su topovske kugle raznele, grcala je Ada, a pored nje su stajali stari lord i Kamamuri. - Ukrcajmo se, rođako moja, - govorio je lord. - Nećemo ih spasti suzama. - Istina je, gospodarice, - govorio je Maharaćanin. - Moramo brzo reagovati. Mislite na to da će za 40 dana Sandokana odvesti i ako taj čovek ne bude ovde, možda ni moj gospodar neće biti oslobođen. - Duša mi je zarobljena, striće. Ne znam, ali reklo bi se da je na meni prokletstvo užasne boginje Tugova. - Pusti sada takve čudne ideje, Ada, i krenimo. - Ali kuda? - Na Momprasem, - reče jedan glas iza njih. Svo troje se okrenuše i nađoše se pred gusarom neproporcionalnog lica i okrvavljenog. - Ko ste vi? - upita lord, uzmičući. - Ajer Duk, jedan od vođa bandi Tigra iz Malezije. - Još si živ!... - uzviknuše Ada i Kamamuri. - Mislio sam da živ čovek može biti korisniji kapetanu od mrtvaca i kada sam video da je bitka izgubljena, pao sam među leševe. - Ali, nesrećniče, ti si ranjen!... - uzviknu Ada. - Eh!... - učini gusar sležući ramenima. - Pogodila me je kugla i samo mi okrzla lobanju. - Sreća je da si živ, - reče lord. - Ti ćeš biti taj koji će otići na Momprasem da podigne na noge bande Sandokana. - Spreman sam da krenem, milorde. Čuo sam sve što je rekao kapetan i dovoljan mi je jedan kanu da se odmah otisnem. Ukrcaću sve tigrove sa Momprasema i odvešću ih kod rođaka Mude Hasina. - Nabaviću ti kanu na paru - reče lord. - Posedujem jedan. - Kada mogu da krenem? - Čim stignemo u Saravak. Na palubu, prijatelji moji, vraćamo se u grad. - Idemo, striče, - reče Ada. - Neću biti lošija od Tremala Naika i njegovih hrabrih prijatelja. - Samo jedna reč, milorde, - reče Kamamuri. - Govori. - Ako se vratimo u Saravak, neće li radža početi da sumnja? Biće bolje da poveruje da smo otplovili za Indiju. - Istina je, - reče lord Džejms, pogođen ovim načinom razmišljanja. - Može da poveruje da nameravamo da oslobodimo Sandokana i Tremala Naika. Mnogo si promućuran, Kamamuri.

- Pa, Maharaćanin sam - odgovori Indijac ponosno. - Milorde, - reče Ajer Duk - znate li gde je rođak Mude Hasina? - U Sedangu. - Slobodan? - Pod prismotrom. - Sedang je na istoimenoj reci, ako se ne varam. - Da. - Usidrite se na ušću, milorde, a ja ću za dve nedelje doći da vam se pridružim sa flotom sa Momprasema. Za to vreme možete pokušati da se približite rođaku Mude Hasina i obavestite ga da bude u toku događaja koji se spremaju. - Verujem da je to najbolji plan - reče lord. - Na taj način ćemo izbeći radžinoj pažnji. Ukrcajmo se, prijatelji, sada nemamo više šta da radimo ovde. Jedan čamac sa jahte sa šestoricom mornara ih je čekao na najisturenijem delu ostrva. Lord, Ada, Kamamuri i gusar, koji se čudom spasao od smrti, ukrcaše se i stigoše do malog broda. Ova jahta je bila jedna od najlepših i najelegantnijih koja se mogla videti na ovim morima. Težila je preko 150 tona; imala je prav trup, pramac presečen u ugao, ali konstruisana sa izdignutom krmom i mnogim jedrima, sa izvesnim jarbolima ogromnog raspona jedara koja su mogla da se okoriste i najslabijim vetrićem. Lord Džejms, pravi veliki gospodin, uredio ju je bogato. Kabine i salon jahte nisu mogle da budu elegantnije, niti udobnije, a kuhinja i ostava nisu mogle da budu bolje snabdevene. Posada se sastojala od 20 ljudi, izabranih najviše među Bugizima, hrabrim mornarima koji nisu zaostajali za Maležanima, koji su mogli da se smatraju najhrabrijim morskim vukovima u celom velikom arhipelagu Sonda. Samo majstor i zamenik kapetana su bili druge rase, bili su mešanci Anglo-Indijaca, diplomirani na mornaričkoj školi u Kalkuti ili u Bombaju. Tek što je lord kročio na jahtu, zamenik kapetana, koji je bio lep i visok čovek, kože blage boje bronze koja je označavala mešavinu indijske krvi sa evropskom, očiju crnih kao ugalj i mnogo inteligentnih, energične muskulature koja je još imala u sebi nekog divljeg ponosa, istupi napred i reče: - Treba li da usmerim pramac prema zalivu, milorde? - Da, - odgovori stari kapetan - ali idemo u Sedang, a ne u Saravak. - Razumem, milorde. Imate li još naređenja za mene? - Dajte dve kabine ovim ljudima - nastavi lord pokazujući Kamamurija i Ajera Duka - i previjte ranjenika. Onda pruži ruku Adi i povede je na krmu u najelegantniju kabinu govoreći: - U svojoj si kući, moja rođako. - Hvala, striče, - odgovori ona. - Odmah polazimo? - Ovog trenutka. - A kada stižemo u Sedang? - Za tri dana, ako vetar ostane povoljan. - Nestrpljiva sam da vidim sultanovog rođaka. - Verujem. - Uspećemo, striče? - Poslati od strane tigrića sa Momprasena, da, rođako moja. - Oni su znači strašni?

- I sama si sada videla kako se bore. Kada čuju da im je vođa zarobljen, svi će pojuriti i pobiti sve da ga spasu. - Obožavaju tog plemenitog čoveka? - Do ludila. Ja ih poznajem jer su nekada bili moji neprijatelji. Kada se bore stravični tigrovi, ni topovi ih ne mogu zaustaviti. - Ali rođak Mude Hasina ima borce? - Da i to mnogo. Bruka podržavaju njegovi vojnici, ali je omrznut zbog surovosti prema maležanskim gusarima. Čak su i naši sunarodnjaci podigli glas protiv njega više puta. Ali je to energičan čovek i strašno se brani. Istina je, ali neće moći da se odupre razarajućem talasu koji će ga odneti. - Samo da to brzo dođe, striče, - reče Ada, uzdišući. - Jadni Tremal Naikl... Opet je rastavljen od mene, koliko ima malo sreće!... Ah... striče moj, oboje smo rođeni pod nesrećnom zvezdom. - Biće to poslednje iskušenje, Ada. Kada ga budemo oslobodili, povešću vas sa sobom u Indiju, ali daleko od Kalkute da vas sakrijem od osvete obesnog Sajodhane, ili na Javu i nećemo se više razdvajati. - Doći će i Sandokan? - On!... Taj čovek nije stvoren za miran život, ali ko zna... u Indiju će nas možda slediti da preduzme krvavu borbu protiv Tugova i njihovog vođe. Dosta, odmori se mirno u tvojoj kabini jer ti je to potrebno, Ada. Ja ću se popeti na most. Lord napusti potpalublje i pope se na palubu. Jahta je već izašla iz reke i plovila je u velikom zalivu Saravaka sa pramcem prema istoku. More je bilo pusto. „Realista” i mala flota, koji su pošli pre jednog sata, mora da su već stigli do ušća reke i možda su se već približavali gradu, noseći sa sobom zarobljenike. Čak i obala, koja se pružala prema jugu formirajući ogroman luk, činila se nenastanjena. Videli su se samo vrhovi šuma koje su se prostirale do mora i između njih se isticao visoki vrh planine Matang. Vetar, koji je bio veoma povoljan, duvao je u jedra jahte i nosio je brzinom od 6 ili 7 čvorova na sat. Ako se ova trka ne uspori, za dva dana umesto tri, ovo brzo plovilo je moglo da stigne do ušća Sedanga. Nakon tri sata, kada se jahta nalazila skoro pred Saravakom, parobrod koji se približio krmi, bacio je stepenice sa levog boka. Motor je stalno radio i elisa bila spremna za plovidbu. Ajer Duk, kome je rana previjena, više bolna nego opasna, pojavi se na mostu, spreman da krene na Momprasem. - Vaša uputstva, milorde, - reče. - Znate ih, naoružajte flotu i dođite na ušće reke. Koliko ljudi je ostalo na Momprasemu? - Dve stotine, ali vrede kao hiljadu. - Imate li dovoljno prahosa? - Ima ih 30 naoružanih sa po 40 topova i 60 mitraljeza. - Na dolasku pazite da vas ne iznenadi radžina flota. - Ako je sretnemo, uništićemo je, milorde. - I uzbunili biste sve. - Istina je. Reagovaćemo oprezno. - Pođi, minuti su dragoceni. Brod plovi 10 čvorova na sat i za dva dana ćeš biti na Momprasemu. - Do viđenja uskoro, milorde.

Ајег Duk se pope na parobrod gde su ga čekala dva oficira i dade komandu za polazak. Četvrt sata kasnije brzi brod je bio još samo jedna crna tačka jedva vidljiva na plavoj morskoj površini. Jahta je nastavila kurs prema istoku, držeći se daleko od obale Saravaka da je ne bi otkrili mali čamci radžinih čuvara obale, dozvolivši lordu da neprimećen stigne do Sedanga. Tokom noći brza jahta je prošla mali zaliv između dva poluostrva koja su formirala okolinu grada, a sutradan je plovila prema obali. U sedam sati uveče, imajući svež i povoljan vetar, stigla je do ušća reke, na čijim obalama je opazila mali grad Sedang. Sidro je bačeno na dno male polu sakrivene uvale sa previsokim drvećem duriona i prelepim palmama koje su bacale senku na obalu. - Niko se ne vidi, striče? - upita Ada koja se popela na palubu. - Ušće je napušteno - odgovori lord. - Sedang je malo posećen grad. - Kada ćemo stići do rođaka Mude Hasina? - Sutra, ali moramo da promenimo boju kože. - Šta hoćete da kažete? - Belci bi bili odmah primećeni i neizostavno bi bio obavešten radža. - Šta ćemo da radimo? - Preobući ćemo se u Indijce i namazati lica. - Samo ako to može da spase Tremala Naika i njegove hrabre prijatelje, na sve sam spremna, striče. - Do sutra, Ada.

Petnaesto poglavlje: Guverner Sedanga Nakon 12 sati jahta sa posadom od šest Bugiza, lordom, Adom i Kamamurijem, silazila je niz reku da stigne do Sedanga. Mornari su nosili svoju narodnu nošnju, koja se sastojala od šarenih suknjica i malog turbana, a lord i Ada, čija je koža imala lepu bronzanu boju, obukli su se u bogatu odeću živih boja, skupljenu u struku širokim pojasom od crvene svile, da bi izgledali kao princ i princeza Indijci na putovanju iz zabave. Samo je Kamamuri ostao u svojoj odeći Maharaćanina, što nije moglo da izazove nikakvu sumnju. Reka je, uzana i prilično uzburkana, bila skoro napuštena. Samo s vremena na vreme bi se pojavila na obalama neka od onih velikih koliba na stubovima visokim 15 ili 20 stopa, napravljena od strane Dajaka. Ali je bilo šuma visokog drveća; biljaka crnog bibera već pokrivene crvenkastim plodovima koje daju aromatičan začin; druga drveća koja su se prerađivala i davala papir; ogromno drveće kamfore reskog i opojnog mirisa i banana sa arekja i rotang palmi, biljke slične njima koje su u ovim krajevima davale duge lijane dosezavši i do neverovatne dužine od 300 metara. Usred ove bogate vegetacije videli su se majmuni dugih noseva kako se ljuljaju na vrhovima drveća ili skaču po gigantskom kalaosi drveću, ekstravagantni reptili ogromnih kljunova, velikih kao celo telo, čija je glava bila bizarno uvrnuta u obliku zapete. Pojavljivale su se i velike grupe fantastičnih argusa, ukrašenih božanstvenim perjem, crni kakadu papagaji i neki od onih slepih miševa koje su domoroci nazivali kulang, velikim kao mali pas, čija krila su dosezala širinu od metra i trideset santimetra. U podne jahta koja je plovila uz reku zahvaljujući morskim strujama, stiže do Sedanga i spusti sidro na najisturenijem delu pristaništa. Ma koliko da je poznato ime grada, Sedang je bio samo selo u poređenju sa Kućingom, drugi po značaju grad u kraljevini Saravak. U ovo vreme se sastojao od stotinak koliba na stubovima, skoro sve nastanjene Dajaki Lautima ili Dajakima sa obale, nekoliko kućica kružnih krovova koje su pripadale Kinezima, i dve palate od drveta, u jednoj je živeo rođak Mude Hasina koji je bio pod prismotrom kao zatvorenik jer se nije zanemarivalo da teži da povrati presto; a u drugoj palati je stanovao guverner, osoba odana radži koji je imao na raspolaganju dvadesetak naoružanih Indijaca. Pošto u Sedangu nije bilo ni najobičnije kafane, lord zakupi jednu od najlepših malih kuća od jednog Kineza, koja se nalazila kraj reke na severnoj strani gradića; tamo je odveo Adu i Kamamurija, a onda reče rođaci: - Moja misija se ovde završava. Sve što sam mogao da uradim za tebe, a da ne kompromitujem svoje ime engleskog mornara i sunarodnjaka Džejmsa Bruka, ja sam uradio. U ratu koji ćete vi i gusari voditi, ja ne mogu da učestvujem, ma koliko da je država Saravak nezavisna, nema kontankte sa Engleskom, iako patim zbog surovosti Bruka kojoj sam prisustvovao i patnjama Tremala Naika. Ostaću tvoj stric i tvoj zaštitinik, ali kao Englez moram da se držim neutralno. - Dakle vi nas već napuštate? - reče bolno Ada.

- Neophodno je. Vratiću se na moju jahtu, ali neću napustiti pristanište pre nego što sprovedete vaš plan, da bih mogao eventualno da te zaštitim. Ti ne zaboravi da si energična žena koja ume sve i sama. - Oh, da, striče!... Spremna sam na sve. - Ostavljam ti četvoricu mojih mornara sa zadatkom da te zaštite i pomognu ti. Slušaće te kao mene i to su ljudi oprobane hrabrosti i sigurne odanosti. Zbogom! Bilo kakva neprilika da ti preti, pošalji mi jednog mornara. Moja jahta je naoružana i na tvoj zahtev popeće se uz reku spremno. Dugo su se grlili, onda se lord vrati da se ukrca i pope se uz reku. Devojka je ostala na rivi i gledala ga kako se udaljuje, nije primetila da se približio radžin gardista, gledajući sa živom radoznalošću pošto nije bio mnogo lakoveran. Videla ga je tek kad joj se približio uz bok. - Ko ste vi? - upita gardista. Devojka baci na ovog Indijca jedan pogled prodoran i drzak. - Šta hoćeš? - upita ga. - Da saznam ko ste - odgovori Indijac. - To te se ne tiče. - Naređenje je, vi ste strankinja. - Čije je to naređenje? - Guvernerovo. - Ne poznajem ga. - Ali on mora da zna ko se iskrcava u Sedangu. - A motiv je?... - Ovde je rođak Mude Hasina. - Ne znam ko je to. - Rođak sultana koji je ranije vladao Saravakom. - Ne poznajem sultane. - Nije važno, ja moram da znam ko ste vi. - Indijska princeza. - Iz kog regiona?... - Iz velikog plemena Maharaćana!... - izjavi Kamamuri koji im se tiho prišunjao. - Maharaćanska princeza!... - uzviknu Indijac, poskočivši. - I ja sam Maharaćanin. - Ne, ti si otpadnik - reče Kamamuri. - Kad bi ti bio pravi Maharaćanin bio bi slobodan kao ja, a ne rob i sluga čoveku koji pripada rasi naših tlačitelja, Englezu. Radžinom vojniku bijesnu munja besa u očima, koja se brzo ugasi, nakloni glavu, mrmljajući: - Istina je. - Odlazi - reče Kamamuri. - Slobodni Maharaćani podcenjuju izdajice. Indijac se trže, onda podiže oči vlažne od suza i tužnim glasom reče: - Ne, nisam zaboravio moju domovinu, nisam zaboravio moje pleme, u mom srcu se nije ugasila mržnja prema tlačiteljima Indije; još uvek sam Maharaćanin. - Ti!... - reče Kamamuri sa još većim podcenjivanjem. - Dokaži mi!... - Naredi. - Evo moje gospodarice, princeze jednog od naših najvećih plemena. Zakuni joj se na poslušnost kao što se kunu svi sinovi naših planina, ako možeš!...

Indijac baci okolo brz pogled da vidi gleda li ga neko, onda pade Adi pred noge sa licem u prašini, govoreći: - Naređuj! Za Sivu, Višnu i Bramu, božanske zaštitinike Indije, kunem se da ću te slušati. - Sada te priznajem za sunarodnjaka - reče Kamamuri. - Sledi nas!... Uđoše u Kinezovu kuću koju su nadgledala četiri mornara sa jahte i koji su za pojasom imali pištolje da zaštite gospodarevu rođaku od bilo kakvog napada, zaustaviše se u jednoj sobi zidova pokrivenih papirom cvetnog dezena; lagane stolice od bambusa i nekoliko malih stočića izrezbarenih i posuđe od porcelana boje neba posle kiše, omiljena boja sinova Slavne imperije, bili su sve u sobi. - Naređujte - ponovi Indijac bacajući se ponovo pred Adu. Onda devojka, fiksirajući ga dugim pogledom, kao da hoće da mu pročita dušu, reče mu: - Znaš li da mrzim radžu? - Ti!... - uzviknu Indijac, podižući glavu i gledajući je sa iznenađenjem. - Da - reče devojka energično. - Imaš li možda pritužbi na njega? - Ne, ali ga mrzim jer je Englez, mrzim ga jer sam Maharaćanka, a on pripada ugnjetačima Indije i zato što je nekada pripadao onima koji su uništili nezavisnost naših radža. Mi slobodni narodi smo se zakleli na beskrajnu mržnju prema ljudima iz daleke Evrope. - Ali ti si onda moćna? - upita Indijac zabezeknuto. - Imam hrabre ljude, brodove i topove. - I došla si da ovde zaratiš? - Da, ovde se nalazi ugnjetač naše domovine koji sada hoće da okrene druge ljude obojene rase protiv nas. - Ali ko će ti pomoći u borbi?... - Ko?... Rođak Mude Hasina. - On!... - On. - Ali on je zatvorenik. - Mi ćemo ga osloboditi. - A je li on zna da se spremaš da se boriš za njega?... - Ne, ali ću ga videti. - Rekao sam ti da je zatvorenik. - Zavaraćemo budnost stražara. - Kako?... - Ti ćeš naći načina. - Ja!... - Eto probe na koju te stavljam ako si pravi Maharaćanin. - Zakleo sam se na poslušnost i Bengavadi neće poreći zadatu reč - reče Indijac iskrenim glasom. - Čujmo - reče Kamamuri koji je do sada ćutao. - Koliko stražara motri na Hasina? - Četiri. - Danju i noću? - Uvek. - Nikada ga ne napuštaju? - Nikada.

- Ima li nekog Maharaćanina među tim Indijcima? - Ne, svi su iz Guzerte. - Odani guverneru?... - Nepotkupljivi. Maharaćanin napravi gest nipodaštavljanja i učini se duboko zamišljenim. Onda gurnu ruku u široki pojas, koji mu je stezao struk, i izvadi jedan dijamant veliki kao orah. - Idi kod guvernera - reče obraćajući se Indijcu - i reci mu da princeza Raib mu nudi ovaj poklon i moli da joj omogući jednu posetu. - Šta nameravaš, Kamamuri? - upita Ada. - Reći ću vam posle, gospodarice. Idi, Bangavadi, računamo na tvoju zakletvu. Indijac uze dijamant, poslednji put se baci pred devojkom i izađe brzim koracima. Kamamuri ga je pratio pogledom dok je mogao, a onda se okrete ka Adi i reče joj: - Nadam se, gospodarice, da ćemo uspeti. - U čemu? - Da otmemo rođaka Mude Hasina. - Ali kako?... Kamamuri, umesto odgovora, izvadi iz pojasa kutijicu i pokaza joj malecne pilule koje su odavale čudan miris. - Dao mi ih je gospodin Janez - reče - i znam iz iskustva koliko su jake. Dovoljno je staviti ih u čašu vode, vina ili kafe da se uspava i najgrublji čovek. - Čemu mogu da nam posluže? - upita devojka sa ogromnim iznenađenjem. - Da uspavamo guvernera i stražare koji motre na kuću Hasina. - Ne uspevam da te shvatim. - Sa poklonom koji smo mu poslali, guverner će nas pozvati na ručak i mi ćemo otići. Moja je briga da mu stavim narkotik da popije, a kada se bude uspavao otići ćemo do Hasina i ponovićemo igru sa stražarima. - Ali hoće li nam dozvoliti da uđemo kod zatvorenika, ti Indijci?... - Bangavadi će se pobrinuti da nam osigura prolaz, praveći se da je dobio naređenje od guvernera da posetimo Hasina. - Ali gde ćemo da odvedemo zatvorenika? - Gde on bude želeo, tamo gde su mu borci. Ja ću se pobrinuti da kupim konje od naših ljudi. Hteo je da izađe kada vide Bangavadija da se vraća. Indijac je izgledao zadovoljan jer mu je osmeh titrao na usnama. - Guverner vas čeka - reče on, ulazeći. - Je li prihvatio poklon?... - upita Kamamuri. - Nikada ga nisam video tako dobro raspoloženog kao danas. - Idemo, gospodarice, - reče Maharaćanin. Izađoše predvođeni gardistom dok su ih sledila 4 mornara sa jahte kojima je lord dao naređenje da ni na tren ne napuštaju Adu. Posle nekoliko minuta stigli su do sedišta guvernera Sedanga. Ova građevina je, koju su stanovnici pompezno zvali palatom, bila skromna drvena kuća na dva sprata, sa krovom pokrivenim plavim pločicama kao u kineskom kvartu u Savaraku, ograđena ogradom i branjena sa dva zarđala topa, koje su tu držali radi prikazivanja moći jer ne bi mogli da opale dva puta uzastopno, a da se ne rasprsnu. Tuce Indijaca, obučenih kao Sipai iz Bengala, u crvenim mundirima, belim pantalonama, turbanom na glavi, ali bosi, stajalo je pred

palatom i pozdravilo oružjem princezu Maharaćana. Guverner je očekivao devojku u dnu stepeništa kuće, znak da je poklon velike vrednosti imao efekta. Ser Hanton, komandant Sedanga, bio je Anglo-Indijac koji je učestvovao u krvavom krstarenju „Realiste” protiv gusara sa Bornea kao majstor posade. Imao je 40 godina, ali je izgledao stariji jer klima nije bila mnogo blagonaklona prema strancima. Bio je visok kao i svi Indijci, ali plećat; koža mu je bila blago bronzana sa zlatnim odsjajem, oči tamno crne, brada duža nego uobičajena kod domorodaca i već proseda., Pošto je dao dokaze velike hrabrosti i odanosti, određen je za komandanta Sedanga sa dužnošću da stalno nadgleda rođaka Mude Hasina. Džejms Bruk nije zanemarivao da ima moćnog i opasnog rivala u nasledniku pokojnog sultana. Ser Hanton, videvši Indijsku princezu, pođe joj u susret, nakloni se i ponudi joj galantno da ga uhvati pod ruku, pa je povede u mali salon uređen elegantnim evropskim nameštajem. - Kakvom srećnom događaju mogu da zahvalim čast vaše posete, Visosti? - upita je, pa sede nasuprot devojci. - Redak je slučaj da se vidi u ovom izgubljenom gradiću na granici kraljevstva jedna tako uzvišena persona kao vi. - Putujem iz zadovoljstva da posetim ostrva Sonde, ser, pa sam htela da vidim Sedang, imajući priliku da samo ovde vidim one čuvene sekače glava koji se zovu Dajaki. - Došli ste iz radoznalosti? Verovao sam da vam je bio drugi cilj. - A koji?... - Da vidite rođaka Mude Hasina. - Ne znam ko je to. - Rival radže Bruka koji provodi vreme sanjajući neprestano zavere. - Onda je to interesantan čovek? - Može biti. - Sa vašom dozvolom, neću propustiti da ga posetim. - Nijednoj drugoj osobi ne bih dozvolio, ali vama, Visosti, koji dolazite iz Indije i zato nemate nikakvog interesa osim radoznalosti, neću negirati tu uslugu. - Hvala, ser. - Hoćete li dugo ostati?... - Nekoliko dana, dok mi se ne popravi jahta. - Došli ste jahtom?... - Da, ser. - I posle idete u Saravak? - Svakako; hoću da vidim čuvenog istrebljivača gusara. Ja sam jedna od njegovih najodanijih obožavateljki. - Hrabar je čovek radža! - Verujem. - Vraćate li se večeras na jahtu?... - Ne, uzela sam u zakup malu kuću. - Onda se nadam da ćete mi učiniti čast i prihvatiti gostoprimstvo u mojoj kući. - Ah!... Gospodine!... - Najbolja je u Sedangu. - Hvala, ser, ali volim da budem slobodna. - Onda se nadam da ćete danas doći opet kod mene. - Ne bih mogla da odbijem takvu ljubaznost.

- Uradiću sve što mogu da se ne dosađujete, Visosti. - Tako ćete mi i pokazati vašeg kraljevskog zarobljenika - reče Ada, smejući se. - Posle ručka, Visosti, otići ćemo na čaj kod Hasina. - Je li džentlmen ili divljak?... - To je lukav i obrazovan čovek koji će nas lepo primiti. - Računam na vas, gospodine. Danas ću vam biti gost za stolom. Ustade na znak Kamamurija, koji ju je sledio držeći se ugla salona. Guverner učini isto i otprati je do vrata gde je grupa Indijaca odalo poštovanje koje se očekivalo za indijsku princezu. Vrativši se u svoju kuću, dok ju je stalno sledio Kamamuri i četiri Indijca sa jahte, nađe Indijca Bangavadija kako ih čeka na vratima sa dozom nestrpljenja. - Opet ti? - upita devojka. - Da , gospodarice, - odgovori. - Imaš li novosti?... - Razgovarao sam sa Hasinom. - Kada? - Pre par minuta. - I šta si mu rekao?... - Da se izvesne osobe interesuju za njega i probaju da ga otmu. - I šta ti je odgovorio? - Da je spreman na sve. - Ti si dobar čovek, Bangavadi. - I bićeš još bolji ako se vratiš kod njega - dodade Kamamuri. - Stojim vam na raspolaganju. - Idi onda i reći ćeš mu da će ga večeras princeza Raib posetiti sa guvernerom i da pokuša da bude sam, bar u svojim sobama. Reći ćeš mu još da meni prepusti da spremim čaj za guvernera. Onda izvadi iz pojasa mali dijamant i dade mu ga dodajući: - Ovo je za tebe i platićeš stražarima da piju, onima što čuvaju Hasinovu kuću. Večeras ću ja posle častiti!...

Šesnaesto poglavlje: Bekstvo princa Hasina Ser Hanton, koji nije sumnjao da je pozvao pravu indijsku princezu i nije imao ni tračak dvoumljenja o drami koju je pripremao lukavi Maharaćanin, učinio je sve počasti u kući svojom ljubaznošću koju nije štedeo jer je dobio na poklon dijamant velike vrednosti. Ponuđeni ručak princezi nije mogao biti bolji. Kuvar je pripremio mnoga jela, kako ona Dajako kuhinje tako i ribu sveže ulovljenu. Nisu nedostajale ni originalne boce vina iz Španije, koje je guverner dobio na poklon od jednog prijatelja sa Filipina i čuvao ih pažljivo za izuzetne prilike. Kad su gosti završili ručak tradicionalnim pudingom, noć je počela da pada. - Princ Hasin će se uznemiriti što nas ne vidi - primetila je Ada, nakon što je bacila pogled napolje. - Tama brzo pada, gospodine guverneru. - Već je obavešten da ćemo doći na čaj u njegovu kuću, Visosti, - odgovori ser Hanton. - Nemojte da nas dugo čeka. - Ako želite, ustanimo. - Šetnja obalom reke će nam prijati. Ustala je, prekrivši glavu bogatim svilenim ogrtačem da se zaštiti od noćne vlage još kako opasne u ovim krajevima. Kamamuri, koji je prisustvovao ručku u ulozi sekretara prelepe princeze, već je izašao. Dva mornara sa jahte su ga čekala na obali reke. - Je li sve spremno? - upita ih. - Da, - odgovoriše. - Koliko konja ste kupili? - Osam. - Gde su? - Na ivici šume. - U redu, pridružite se drugovima. U tom momentu je izlazila Ada sa guvernerom, držeći ga pod ruku. Kamamuri joj se pridruži i brzim gestom dade na znanje da je sve spremno. Noć je bila fantastična. Na horizontu crvenkasta tama, koja je brzo postajala siva, pokazivala je mesto gde je nestalo sunce. Nebo su brzo pokrivale zvezde koje su se ogledale u vodi reke. Vazduhom su leteli ogromni slepi miševi, a kroz grmlje i među drvećem leteli su veliki svici koji su pravili zvuk kri-kri, druge bube, slične tarantulama, izlazile su iz podova kuća i kroz sobe započinjale svoju potragu za hranom. Na reci je neki ribar pevao monotonu pesmu, dok su kineske džunke, jedini brodovi koji se penju do Sedanga, palile svoje monumentalne fenjere od nauljenog papira. Hiljade mirisa je dopiralo iz okolnih šuma: drveće kamfore, morski oraščići, drveća jasmina i mangoa ispuštali su svoje jake arome. Ada nije govorila, ali je pokušavala da ubrza korak; guverner, koji je previše popio, sledio ju je, napinjući se da ostane uspravno.

Srećom put je bio kratak. Nakon par minuta su se našli pred rezidencijom sultanovog naslednika; jedna skromna kuća, u stvari, kućica na dva sprata, okružena balkonom i čuvala su je 4 vojnika Indijca naoružani da budno motre na zatvorenika. Guverner, pošto se najavio, povede princezu u mali salon namešten divanima i tepiha već odavno upotrebljavanih, sa nekoliko ogledala i jednim stolom na kome se nalazio kineski porcelan i kugle od slonovače. Rođak Mude Hasina ih je iščekivao sedeći u fotelji poluotrcanoj, na kojoj je bio izvežen zlatom grb sultana Saravaka, jedno malo jedro. Rival Džejmsa Bruka u toj dobi je imao 30 godina. Bio je visok, maestralnog držanja, lepog lica sa dugom crnom kosom, blago bronzanog tena sa bradom koja je bila bujna, ali uredna, i očiju blistavih i inteligentnih. Na glavi je nosio zeleni turban sultana Bornea i bio obučen u dugu tuniku od bele svile, stegnutu u struku širokim svilenim pojasom crvene boje, iz čijih preklopa su virila dva bodeža, znak velikih vođa, dok mu je o pojasu visila velika i teška sablja, maležanska, duga, oštra, od kovanog gvožđa. Kada je video guvernera da ulazi, ustade i načini blagi naklon, a onda se zagleda u devojku sa živim interesovanjem i radoznalošću, pa reče: - Dobro došli u moju kuću. - Princeza Raib je pokazala želju da vas poseti i doveo sam je da joj učinim uslugu - odgovori guverner. - Zahvaljujem vam na ljubaznosti, gospodine. Tako su retki događaji u ovom gradu, a još su ređe posete!... Radža Bruk greši što me je ostavio u izolaciji. - Vi dobro znate da vam radža Bruk ne veruje. - Bespotrebno, ja i tako nemam više boraca. Surova administracija radže Bruka mi ih je sve preotela. - Dajake da, ali Maležane... - Čak i njih, ser Hantone... ali pustimo politiku i dozvolite mi da vam ponudim dobar čaj. - Priča se da ga vi imate stvarno izvanrednog - reče guverner smejući se. - Pravi procvetali čaj, garantujem vam; moj prijatelj Tai Sin mi ga poklanja kada dođe u Sedang. Poslužite čaj - reče zatim. Kamamuri je uspeo da prođe do jedne male sobe gde su se čula čavrljanja i kasnije se pojavi dok ga je sledio mali Maležanin, koji je nosio ceo servis na srebrnom poslužavniku. Prepredeni Maharaćanin nasu ukusno piće i u šolju namenjenu guverneru ubaci jednu pilulu, koja se odmah rastopi. Prvu šolju ponudi svojoj gospodarici, drugu ser Hantonu i treću rođaku sultana, a onda se vrati u obližnju sobu. Brzo napuni četiri šolje, rastopi još pilula, a onda reče malom Maležaninu: - Sledi me sa poslužavnikom. - Ima li još zvanica, gospodine? - upita sluga. - Da - odgovori Maharaćanin sa tajanstvenim osmehom. - Ima li drugi izlaz, a da se ne prolazi kroz salon? - Da. - Povedi me. Maležanin ga provede kroz treću sobicu čija su vrata izlazila na ulicu. Na par koraka stajala su 4 stražara. - Mladići, - reče Maharaćanin idući ka njima. - Moja gospodarica, princeza Raib, nudi vam Hasinov čaj. Neka bude na zdravlje i evo šake rupija koje vas moli da primite.

Četiri Indijca nisu čekala da se dva puta zamole. Odmah staviše rupije u džep i na iskap popiše čaj, u zdravlje velikodušne princeze. - Srećno stražarenje, mladići, - reče Kamamuri ironično. Vrati se u salon kod rođaka sultana. Baš u tom trenutku guverner, pobeđen jakim narkotikom, kotrljao se iz stolice padajući teško na tepih. - Dobar odmor - reče Maharaćanin. Ada i Hasin su ustali. - Mrtav?... - upita ovaj sa divljim naglaskom. - Ne, uspavan - odgovori Ada. - I neće se probuditi?... - Hoće, ali za 24 sata, a mi ćemo tada biti daleko. - Onda je istina da ste došli da me oslobodite?... - Da. - I da mi pomognete da osvojim presto mojih predaka? - Istina je. - Ali zašto?... Šta ja mogu da učinim za vas, gospođo? - Saznaćete kasnije; sada treba pobeći. - Spreman sam da vas sledim, naređujte. - Imate li borce? - Svi Maležani su sa mnom! - A Dajaki?... - Bore se pod zastavom Bruka. - Znate li neko bezbedno mesto gde možete da sačekate vaše borce? - Znam, u velikom logoru mog prijatelja Oranga Tuaha. - Je li daleko? - Na ušću reke. - Idemo, konji su spremni. - Ali stražari? - Spavaju složno sa guvernerom - reče Kamamuri. - Idemo - ponovi Ada. Mladi princ pokupi dragocenosti koje su bile zaključane u teškoj kutiji, zgrabi pušku sa zida i pođe za Adom i Kamamurijem, nakon što je bacio poslednji pogled na guvernera koji je bučno hrkao. Pred vratima kapije bila su četiri Indijca, jedan preko drugoga, duboko uspavani. Kamamuri uze njihove karabine i pištolje, a onda zazvižda. Iz obližnje šume izađoše četiri mornara sa jahte i Bangavadi. Vodili su osam konja. Kamamuri pomože svojoj gospodarici da se popne na jednog od najboljih konja, a onda skoči i sam u sedlo drugoga, govoreći: - Napred galopom!... Grupa, koju je vodio princ jer je poznavao put bolje od Bagavadija, pojuri galopom sledeći ivicu velike šume koja se prostirala sa desne obale reke. Konjanici su stigli do grada, kada se sa suprotne obale začu glas kako viče: - Koje to tamo?... - Neka niko ne odgovori - reče princ. - Ko je to tamo? - ponovi glas pretećim tonom.

Ne dobivši odgovor, stražar koji mora da je primetio grupu konjanika ma koliko da je noć bila tamna, opali vičući: - Na oružje!... Kugla proleti iznad grupe i nestade u obližnjoj šumi. - Napred!... - povika Kamamuri. Konji odmah krenuše galopom, dok su se u gradu čuli povici stražara pred guvernerovom palatom kako viču: - Na oružje!... Grupa pređe dobar deo puta desnom obalom, onda zagazi u reku na milju od grada i prođe na levu obalu da krene putem koji vodi ka ušću reke. - Verujete li da će nas pratiti? - upita Ada princa. - Da, plašim se - odgovori naslednik prestola. - Do sada su već pronašli guvernera i primetili su da sam pobegao, svi će se baciti na naše tragove. - Ali ima ih samo 20. - Šestnaest, gospođo, jer četvorica spavaju. - Tim bolje. Možemo ih lako odbiti. - Ali otići ćemo da potražimo pomoć od Dajaka i pre dvanaest sati imaćemo ih 200 ili 300 naoružanih. - Hoćemo li pre toga stići do logora vašeg prijatelja? - Stići ćemo za dva sata i ako nas napadnu dobiće tvrdu kost da glođu. Nadam se da za dva dana imam sa sobom 5 ili 6.000 Maležana i sto prahosa. - Naoružanih prahosa topovima? - Samo nekoliko, ali biće dovoljni da se napadne Brukova flota. - Srećom za 4 ili 5 dana stići će mnogo artiljerije. - Artiljerije, rekli ste?... - uzviknu princ ogromno iznenađen. - Da, i to sa izvanrednim gusarima sa Bornea. - Kojim? - Onih sa Momprasema. - Sa Momprasema?... Sandokan će, nepobedivi Tigar iz Malezije, mi priteći u pomoć?... - Ne on lično, ali njegove bande u ovom trenutku plove prema zalivu Saravaka. - A gde je Sandokan? - U radžinim rukama. - Zarobljen je?... Nemoguće!... - Pobedile su ga snage 20 puta jače nakon užasne borbe, i zarobili su ga zajedno sa njegovim poručnikom i mojim verenikom. Ja sam vam omogućila da pobegnete zbog njih. - Ali gde su sada? - U Saravaku. - Oslobodićemo ih, gospođo, kunem vam se. Kada Maležani saznaju da će bande sa Momprasema učestvovati, sve će pobiti. Džejmsu Bruku je ostalo još malo dana moći. - Stoj! - povika u tom času jedan glas. Princ naglo zaustavi svoga konja i stade ispred devojke izvukavši sablju. - Ko da živi? - povika. - Ratnici Oranga Tuaha. - Idi i reci svom vođi da je rođak Mude Hasina došao da ga poseti.

Onda se okrete ka devojci i pokaza joj crnu masu koja se skrivala ispod ogromne šume i reče: - Evo logora!... Sada možemo da potučemo guvernerovu gardu.

Sedamnaesto poglavlje: Poraz Džejmsa Bruka Logor Oranga Tuaha je bio veliko selo Maležana, ograđeno kao sva na Borneu da bi se odbranilo od napada naroda iz unutrašnjsti zemlje, a posebno od Dajaka sa kojima su bili uvek u ratu. Sastojalo se od 300 drvenih koliba pokrivenih lišćem velike palme nipe, zaštićene visokom i čvrstom ogradom i gustim grmljima trnovitog bambusa, neprelazne prepreke za bosa stopala i gole udove stanovnika ovih krajeva. Stanovnici su mogli da računaju na pola tuceta prahosa naoružanih mitraljezima koji su bili ukotvljeni u malom jezeru povezanim sa morem putem kanala. Orango Tuah, najrobusniji viđeni Maležanin, zelenkaste boje tena, kosih očiju i isturenih jagodica, pobegao je na more pre krvavih represija Džejmsa Bruka. Obavešten na vreme, požurio je da stigne do svog princa, a sledio ga je veliki broj podanika koji su nosili upaljeno granje. Dobrodošlica je bila srdačna. Svi stanovnici, probuđeni bubnjem tam-tama, požuriše masovno da požele srećnu budućnost gospodinu iz Saravaka. Orango Tuah povede goste u najbolju kolibu u selu, a onda, pošto se uverio da ih guvernerova garda ne sledi, postavi jedno 50 ljudi naoružanih puškama u obližnje šume da paze. Preduzevši ove mere, sakupio je svoje vođe na dogovor da brzo obaveste i pokupe maležanska sela i sakupe veliki broj ljudi, pre nego što vest da je princ pobegao stigne u Saravak. Iste noći 40 emisara su krenula u unutrašnjost i tri prahosa su isplovila na more da obaveste Maležane sa obale da se priprema velika bitka, dok su druga dva otkrstarila u zaliv Siriki da dočekaju bande sa Momprasema i dovedu ih do logora. Ada je, međitum, pozvala jednog mornara sa jahte i poslala ga na ušće reke da obavesti lorda Džejmsa o tome što se spremalo. Sutradan su prve snage počele da dolaze u logor. Bile su to maležanske bande, najviše naoružane puškama, koje su stigle sa svih strana da se bore pod zastavom svoga princa. Čak su i sa mora svakog trenutka dolazili prahosi sa mnogobrojnom posadom i neki naoružani artiljerijom. Tri dana kasnije, 7.000 Maležana se okupilo oko logora. Čekali su samo na bande sa Momprasema da krenu na marš na Saravak i iznenada osvoje grad. Svi prolazi u unutrašnjosti su bili okupirani da spreče Dajake da odnesu vest i upozore radžu, koji do sada još nije znao o bekstvu svog protivnika. Petog dana se ukotvila flota sa Momprasema na plaži ispred logora. Bila je sastavljena od 24 velikih prahosa, svaki naoružan sa 40 topova i 60 mitraljeza, i sa posadom od 200 boraca koji su po hrabrosti i borbenosti vredeli kao hiljadu Maležana. Tek što se iskrcao, Ajer Duk požuri do Ade koja je bila smeštena u kolibi Oranga Tuaha. - Gospođo, - reče - tigrovi sa Momprasema su spremni da napadnu Saravak. Zakleli su se da oslobode Sandokana i njegove prijatelje ili da svi poginu.

- Maležani su samo vas čekali - odgovori devojka. - Zakunite mi se, pre svega, da nećete učiniti nikakvo zlo lično Džejmsu Bruku i da ćete ga, ako pobedite, pustiti na slobodu. - Zaštitićemo njegovo bekstvo pošto tako želite. Vi govorite u ime našeg kapetana i mi ćemo vas slušati. Nakon dva sata, odred Maležana koji je vodio budući sultan, napuštao je logor i pošao putem kraj obale, dok je flota sa Momprasema u koju su se ukrcali Ada i Kamamuri zaplovila na otvoreno i sledilo ju je 100 prahosa, koji su došli iz svih zaliva velike obale Saravaka. Preduzete su sve mere da se iznenada napadne radžin glavni grad i određen je datum kada će se istovremeno napadnuti i sa mora i sa zemlje. Flota, koja je lagano plovila da bi dala vremena trupama da stignu kopnom, svako veče se približavala obali da sačeka Hasinove kurire. Da ne bi ostali neuposleni, lovili su domoroce koji su išli prema Saravaku, da bi sprečili da radža dobije novosti o napredovanju ovog tajnog marša. Ajer Duk je morao mnogo da se potrudi da smiri nestrpljenje tigrića sa Momprasema koji su umirali od želje da osvete poraz svoga vođe. Nakon 4 dana, pred sumrak, flota je došla do ušća reke. Te iste noći trupe Hasina su trebale da napadnu glavni grad. Ajer Duk je naredio da se prahos na kome je bila Ada, postavi u jedan mali zaliv na ušću da devojka ne bi bila izložena užasima bitke; ali Kamamuri pređe na brod vođe želeći da ne ostane nezaposlen u tom odlučujućem trenutku. - Dovedi mi Tremala Naika - reč mu Ada pre nego što su se rastali. - Pući ću ako treba, ali gospodar će biti spašen - odgovori dobri Maharaćanin. - Čim se iskrcam otići ću da obiđem radžinu palatu jer sam siguran da zarobljenike drže tamo unutra. - Idi, hrabri moj, i neka te Bog štiti! Ajer Duk je dao ljudima naređenja za bitku. Na čelo je stavio najveće prahose, naoružane topovima i sa posadom od najvećih heroja sa Momprasema. Oni su trebali da izvrše, prvi nalet, a drugi da se masovno pripreme za iskrcavanje na neprijateljske brodove. U 10 sati uveče flota zaplovi idući brzo uzvodno uz reku. Sva jedra su bila raširena da bi mostovi bili pokriveni, a mali brodovi su napredovali na vesla. Reka je izgledala napuštena; nijednog neprijateljskog broda na rivama, pa čak ni neprijatelja u šumama gde su mogli lako da se brane. Ova tišina nije razuveravala Ajera Duka. Činilo mu se nemogućim da se baš ništa nije čulo o pohodu koji traje već pet dana kroz zemlju i da radža, lukav i hrabar, naredbodavac Dajakima i sa gardistima Indijcima, pušta da bude uhvaćen. Plašio se, međutim, borbi u gradu i upozoravao posade i napregao uši. U ponoć je flota bila na pola milje od Saravaka. Pojavljivale su se prve kuće na tamnoj liniji horizonta. - Čuješ li nešto? - upita Ajer Duk Kamamurija koji je stajao pored njega. - Ništa - odgovori Maharaćanin. - Ova tišina me brine. Hasin je već trebalo da stigne i da započne napad. - Možda čeka da čuje naše topove. - Ah!... - Šta ti je? - Flota!

Odjednom se na reci pojaviše radžini brodovi u liniji za borbu, spremni da započnu napad. Odjednom 15 ili 20 munja zablista tamom, a sledila je užasna tutnjava. Brukova flota je započela paklenu vatru protiv napadača. Strašan urlik odjeknu rekom: - Živeo Momprasem!... - Živeo Hasin!... Skoro u istom trenutku na severu grada začu se besno pucanje iz pušaka. Hasinove trupe nadirale su u grad. - Na ukrcavanje, tigrići sa Momprasema!... - grmeo je Ajer Duk. - Živeo Tigar iz Malezije! Prahosi se baciše na radžine brodove usprkos neprekidnoj vatri mitraljeza koja je razarala mostove i kuglama koje su masakrirale manevre. Niko nije odoleo izazovu ovog napada. U jednom okretu brodovi su bili okruženi mnogobrojnim drvenim prahosima sa posadama sastavljenim od najvećih heroja mora Malezije! Tigrići i Maležani se popeše uz bokove brodova, preskočiše ograde, navališe na mostove i preplaviše ih, okružiše onesposobljenu posadu koja nije mogla da odoli takvoj navali, razoružaše je i zatvoriše u potpalublje i kabine. Skinuli su zastave radže i umesto njih podigli one crvene sa Momprasema ukrašene tigrovom glavom. - Na Saravak! - grmeli su Kamamuri i Ajer Duk. Prahosi zaploviše da napadnu grad. Bitka koju su vodile trupe Maležana sada se proširila po ulicama glavnog grada. Puškaranje se čulo u svim kvartovima i čak na kanalu. Odjekivali su urlici Maležana koji su nadirali prema trgu gde se nalazila radžina palata. Nekoliko kuća je gorelo na različitim mestima grada raspaljujući krvavu svetlost uokolo dok su u vazduhu odjekivali udarci sabljama koje je vetar nosio daleko u polja. Ajer Duk i Kamamuri pristaše uz obalu i na čelu 400 ljudi upadoše u kineski kvart čiji su stanovnici bili iznenađeni. Dve grupe indijskih gardista, koji su se nalazili na ulazu u kvart, pokušaše da ih odbiju sa po dva plotuna, ali tigrići sa Momprasema ih napadoše sa sabljama u rukama i nateraše u rasulo i bekstvo. - Na palatu! - urlao je Kamamuri. I trčeći iza ovih fantastičnih bandi, izbi na veliki trg. Radžina palata je bila skoro nezaštićena osim šake gardista, koji su nakon kratkog otpora, pobegli. - Živeo Tigar iz Malezije! - grmeli su gusari sa Momprasema. Jedan glas, jasan kao truba, odjeknu unutar palate: - Živeo Momprasem!... Bio je to glas Sandokana. Tigrići su ga prepoznali. Potrčaše uz stepenice, oboriše vrata koja su bila zabarikadirana, brzo prođoše kroz sobe i konačno, u jednoj ćeliji sa čvrstim rešetkama, nađoše Sandokana, Janeza, Tremala Naika, Tanaudurjama i Sambiljonga. Nisu im dali vremena da progovore. Uzeše ih na ramena i trijumfalno ponesoše na trg, među gromoglasne urlike. Baš u tom trenutku jedna trupa Indijaca koja je bežala, potisnuta od strane Hasinovih boraca, nađe se na trgu. Sandokan otrže sablju jednom od svojih vernih ljudi i baci se usred trupe, sledio ga je Janez, Tremal Naik i jedno dvadesetak njegovih ljudi.

Indijci se rasturiše, ali jedan čovek ostade; bio je to Džejms Bruk, pocepanog odela, sablje krvave do drške, krvavih očiju. - Moji ste! - povika Sandokan zaustavljajući mu sablju. - Vi! - povika radža besno. - Opet vi! - Dugovali ste mi ovu osvetu, Visosti. - Moje kraljevstvo je svršeno i ja sam samo običan zarobljenik, rezervisan za osvetu rođaka onoga koga sam štitio svojom sabljom i koji mi je dao, zauzvrat, tako pakleni presto. - Niste zarobljenik, Džejmse Bruku; vi ste slobodni - reče Sandokan, praveći mu mesta među gusarima. - Ajer Duk!... Odvedi kapetana na ušće reke i pazi na njegov život. Bivši radža pogleda Sandokana sa zaprepašćenjem, a onda, videvši da na trg nadiru tripe Hasina koji je urlao smrt protiv njega, požuri za Ajerom Dukom koji povede oko sebe tridesetak ljudi. - Eto čoveka koji se nikada više neće vratiti na ove plaže - dodade Sandokan. - Moć radže Džejmsa Bruka je zašla zauvek!...

ZAVRŠETAK Sutradan, rođak Mude Hasina je ulazio, sa velikom pompom, u palatu Džejmsa Bruka, staro sedište sultana Saravaka. Celokupno stanovništvo grada, koje nikada nije oprostilo vladavinu radži sa njegovim evropskim poreklom, bez obzira na velika poboljšanja koja je energično sproveo, hrabar i uporan, zbratimilo se sa trupama koje su došle. Novi sultan nije bio nezahvalan prema svojim saveznicima; ponudio je Sandokanu, Janezu i Tremalu Naiku počasti i bogatstva, moleći ih da ostanu u njegovom kraljevstvu, ali su svi odbili sve to. Dva dana kasnije Tremal Naik i Ada, srećni mladenci, ukrcaše se sa Kamamurijem na jahtu lorda Džejmsa da bi otplovili do Indije, noseći dragocene poklone, a Sandokan i Janez su se ukrcali, sa svojim bandama, da se vrate na svoje ostrvo. - Hoćemo li se videti jednog dana? - upitaše Ada, Tremal Naik i lord Džejms Tigra iz Malezije pre rastanka. - Ko zna? - odgovori Sandokan, grleći jedno za drugim. - Indija me privlači i može se desiti da se jednog dana Tigar iz Malezije i Tigar Sunderbandsa sretnu na pustim obalama Ganga. Sajodhana!... Eto jednog imena od koga mi zalupa srce, eto čoveka koga bih voleo da vidim. Zbogom, striče, zbogom, prijatelji, nadajte se!...