Emilio Salgari - Gusari Malezije

Prvo poglavlje: Kineska taverna - Hej! Lepotane! - Milorde! - Do đavola i milord. - Ser!... - U pakao i ser. - Majstore!... - Neka te udari kramp. - Monsinjore?... Sinjore!... - Požuri. Kakav je ovo ručak? - Kineski, sinjore, kineski kao i kafana. - I ti hoćeš da ja jedem kinesku hranu! Šta su ove životinjice koje se mrdaju? - Pijani račići sa Saravaka. - Živi? - Ulovljeni pre pola sata, milorde. - I ti hoćeš da jedem žive račiće? Tako mi đuleta! - Kineska kuhinja, monsinjore. - A ovo pečeno? - Mladi pas, sinjore. - Šta? - Mladi pas. - Tako mi udara munje! I ti hoćeš da ja jedem psa? A ovo kuvano? - Mačka, sinjore. - Gromovi i munje! Mačka! - Mandarinski obrok, ser. - A ovo prženo? - Miševi prženi na buteru. - Kinesko pseto! Hoćeš da me ubiješ? - Kineska kuhinja, sinjore. - Paklena kuhinja, hoćeš da kažeš. Tako mi topa! Pijani račići, prženi miševi, pečeni pas i mačka u sosu za ručak! Daje ovde moj brat umro bi od smeha. Do đavola, ne treba biti probirljiv. Ako Kinezi jedu ove stvari, može ih jesti i belac. Hrabro, Portugalče moj! Dobri čovek se, koji je ovako govorio, namesti udobno na bambusovoj stolici, izvuče iz pojasa veličanstven bodež sa zlatnom drškom optočenoj predivnim dijamantima, i iseće na komade pseći odrezak koji je mirisao s apetitom. Između jednog i drugog zalogaja poče da posmatra lokal u kojem se nalazio. Bila je to jedna ružna i velika prostorija, zidova obojenih monstruoznim zmajevima, čudnim cvećem, nasmejanim mesecima, životinjama koje su bljuvale vatru. Svuda okolo bile su stolice i fotelje u kojima su sedeli Kinezi žute puti, obrijane glave sa dugim perčinima i brkovima koji su padali niz bradu; ovde i onde, bez ikakvog reda, bili su stolovi različitih veličina, zauzeti ružnim Maležanima maslinastog tena i crnih zuba i prelepim Đajakima, polugolim sa ušima

probodenim prstenovima od mesinga, naoružani teškim parangsima, nožetinama dugim pola metra. Neki od ovih ljudi su žvakali siri, sastavljen od listova betela i oraha od jedne vrste palmi, pljujući na pod krvave ispljuvke; drugi su pili velike čaše araka ili tuvaka, alkoholna pića, a drugi su, pak, pušili duge lule napunjene opijumom. - Ufa! - brbljao je naš čovek jedući mačku. - Kakva ružna lica! Ne znam kako ona baraba Džejms Bruk uspeva da vlada ovim propalicama. Mora da je veliki lisac i... Jedan prodoran zvižduk, koji je dolazio spolja, prekide ga usred reći. - Oh! - uzviknu. Stavi dva prsta na usta i imitira onaj zvižduk. - Sinjore! - vikao je kafedžija, zauzet deranjem velikog psa tek ubijenog. - Neka te udari tvoj Konfučije. - Jeste li zvali, monsinjore? - Tišina. Deri tvog psa i ostavi me na miru. Jedan Indijac, lepog izgleda, skoro go, sa svilenim pojasom oko kukova i bodežom utaknutim na desnom boku, uđe, okrećući okolo velike crne oči. Naš čovek koji je glodao mačju nogu, spazivši novopridošlicu, promrmlja: - Kamamuri! Spremao se da ustane sa svog mesta, kada ga brzi naklon Indijca, propraćen molećivim pogledom, zaustavi: - Neka opasnost je u vazduhu - ponovo je počeo da mrmlja. - Pazi se, prijatelju. Indijac, nakon što je malo oklevao, sede nasuprot njemu. Kafedžija brzo priđe. - Šolju tuvaka! - zatraži novopridošlica. - A da prezalogajite? - Tvoj perčin. Kinez okrete leđa i donese šolju i bocu tuvaka. - Špijuniraju te? - upita tihim glasom čovek pred njim, nastavljajući da glođe. Indijac se nakloni potvrdno. - Kakav apetit, sinjore! - uzviknu, onda, glasno. - Nisam jeo 24 sata, dragi moj, - odgovori naš čovek, koji je kao što se pretpostavlja, bio dobri Janez, nerazdvojni prijatelj Tigra iz Malezije. - Dolazite iz daleka? - Iz Evrope. Ah! Kafedžijo đavolje kuće, malo tuvaka! - Nudim vam moj, ako hoćete - reče Kamamuri. - Prihvaćeno, mladiću. Sedi pored mene i zagrizi od svega ovoga što je predamnom. Maharaćanina nije trebalo moliti i sede pored Portugalca, počevši da jede. - Možemo da razgovaramo - reče Janez. - Niko sada ne može da posumnja da smo prijatelji. Jeste li se svi spasli? - Svi, gospodaru Janeze, - odgovori Kamamuri. - Pre nego što je svanulo, sat nakon vašeg odlaska, napustili smo guste šume rive i sakrili se u veliku močvaru. Radža je poslao vojnike da pretraže ušće reke, ali nisu uspeli da otkriju naše tragove. - Znaš, Kamamuri, da smo bili dobri i pobegli radži? - Samo pola minuta zakašnjenja i svi bismo odleteli u vazduh. Išlo nam je na ruku što je noć bila mnogo mračna da nas one barabe nisu videle kako plivamo prema rivi. - Jadna Ada nije ništa patila?

- Ne uopšte, gospodaru Janeze. Uz pomoć Sambiljonga mogao sam da je prenesem lako na zemlju. - Gde je sada Sandokan? - Na osam milja odavde, usred guste šume. - Onda je na sigurnom. - Ne znam. Video sam radžine straže kako idu u šumu. - Đavola mu! - A vi, niste uopšte u opasnosti? - Ja! Ko bi bio taj luđak da pretpostavi da sam gusar? Ja, belac, Evropljanin? - Budite, ipak, oprezni, gospodine Janeze. Radža mora da je mnogo prepreden čovek. - Znam, ali mi smo prepredeniji od njega. - Znate li nešto o Tremalu Naiku? - Ništa, Kamamuri. Ispitivao sam neke osobe, ali bez rezultata. - Jadni gospodar - mrmljao je Kamamuri. - Spašćemo ga, obećavam ti - reče Janez. - Večeras ću se dati na posao. - Šta nameravate da radite? - Pokušaću da se približim radži i postaću mu prijatelj. - A kako? - Ideja koju imam mi se čini dobrom. Izazvaću tuču, praviću se da sam pobesneo, pretvaraću se da hoću da ubijem nekoga i dopustiću da me uhapsi radžina garda. - A onda? - Kada me budu uhapsili, izmisliću neku zanimljivu pričicu i predstaviću se za džentlmena lorda, za mladog barona... - A šta ja treba da radim? - Ništa, dragi moj Maharaćaninu. Otići ćeš pravo do Sandokana i reći ćeš mu da sve ide od dobrog na bolje. Sutra ćeš se vratiti da se muvaš oko radžine kuće. Možda ćeš mi trebati. Maharaćanin ustade. - Samo trenutak - reče Janez, vadeći iz džepa vrećicu dobro nabijenu i dajući mu je. - Šta treba da radim? - Da bih izveo svoj plan ne Smem da imam ni pare u džepu. Daj mi tvoj bodež, koji je bezvredan, i uzmi moj koji ima previše zlata i dijamanata. - Hej! Kafedžijo đavolji, šest boca vina iz Španije. - Hoćete da se napijete? - upita Kamamuri. - Pusti ti mene i videćeš. Zbogom, dragi moj. Indijac baci novčić na sto i izađe, dok je Portugalac otvarao boce koje su bile očito veoma skupe. Naiskap popi dve ili tri čaše i dade Maležanima, koji su bili blizu njega, da piju, a koji nisu verovali da su našli tako velikodušnog Evropljanina. - Hej, kafedžijo! - vikao je opet Portugalac. - Donesi mi još vina i neko luksuzno jelo. Kinez, sav zadovoljan što ovako bogato posluje i moleći se u duši svom dobrom Budi da svaki dan ima bar tuce ovakvih gostiju, donese nove boce i tanjir ptičjih gnezda ukiseljenih u sirćetu i posoljenih, hranu koju samo bogataši mogu da jedu. Portugalac, iako je već jeo za dvojicu, vrati se da zada posao zubima, da pije i poklanja vino svima okolo. Kada je završio, sunce je zašlo već dobrih pola sata i u taverni je upaljeno svetlo u papirnim fenjerima, koje je bacalo na posetioce sjajno osvetljenje, tako drago sinovima Slavne imperije.

Upali cigaretu, proveri punjenje svojih pištolja i ustade mrmljajući: - Idemo, dragi Janeze. Kafedžija će napraviti paklenu dreku, ja ću još veću od njega, doći će radžina garda i uhapsiće me. Sandokan, siguran sam, ne bi smislio bolji plan. Ispusti u vazduh dva, tri dima i mirno se uputi ka vratima. Baš je hteo da izađe, kada oseti da ga je neko zgrabio za sako. - Monsinjore! - reče jedan glas. Janez se uzbuđeno okrete i nađe se pred kafedžijom. - Šta hoćeš, mangupe? - upita, praveći se uvređen. - Račun, sinjore. - Kakav račun? - Niste mi platili, džentlmenu. Dugujete mi tri sterlinga, sedam šilinga i četiri penija. - Idi do đavola. Nemam ni pare u svih deset džepova. Kinez je, od žute boje koje je bio, posiveo. - Ali vi ćete mi platiti - vikao je hvatajući Portugalca za ramena. - Pusti mi odelo, ubico! - urlao je Janez. - Ali dugujete mi tri sterlinga, sedam šilinga i... - I četiri penija, znam: ali neću ti platiti, barabo... Idi da dereš svog psa i ostavi me na miru. - Vi ste lopov, džentlmenu? Daću da vas uhapse! - Probaj! - U pomoć! Uhapsite ovog lopova! - urlao je Kinez na sav glas. Četiri pomoćnika požuriše u pomoć svome gazdi naoružani tiganjima, šerpama i loncima. Bilo je to baš ono što je Portugalac hteo, koji se po svaku cenu pravio da je pijan. Gvozdenom rukom uhvati kafedžiju za vrat, podiže ga sa zemlje i baci na vrata, koji je na njima slomio nos. Onda je navalio na četiri pomoćnika, munjevito im zadajući udarce da su se nesrećnici za tili čas našli na zemlji pored gazde. Poludeli urlici se prolomiše. - U pomoć, sunarodnjaci! - urlao je kafedžija. - Na lopova! Na ubicu! Hvatajte ga! Ubijte ga! - urlali su pomoćnici.

Drugo poglavlje: Jedna noć u zatvoru Ovi uzvici Kineza u kineskoj četvrti, izazvali su isti efekat kao da je udareno u gong u ulici Kantona ili Pekinga. U stvari, za manje od dva minuta, 200 sinova Slavne imperije, naoružani bambusimaj noževima, kamenjem i kišobranima, nađoše se okupljeni pred vratima taverne zastrašujuće urlajući. - Pokažite lopovu! - vikali su jedni, mašući preteći toljagama i kišobranima. - Tucite belca! - urlali su drugi pokazujući noževe. - Bacite ga u reku! - Oderite tog psa! - Uhvatite ga! Ubijte ga! Uništite ga! Spalite ga! Izbodite ga! Posetioci, uplašeni ovim skandalom i plašeći se da ne dobiju batine i budu umešani, napuštali su tavernu u brzini, neki izlazeći na vrata i mešajući se sa bandom, neki su skakali kroz prozore, koji srećom nisu bili mnogo visoki. Ostade samo Portugalac, koji je umirao od smeha, kao da prisustvuje briljantnoj farsi. - Bravo! Dobro! Bis! Bis! - vikao je on, puneći, međutim, pištolje i izvlačeći bodež iz pojasa. Jedan Kinez, koji je govorio više od ostalih, baci na njega kamen, ali on razbi veliku bocu skupog pića koje se proli na zemlju. - Hej! Lopove! - vikao je Portugalac. - Upropastićeš kafedžiju. Pokupi kamen i baci ga nazad na napadača kome slomi zub. Još jači urlici su odjekivali kvartom, dovodeći i druge Kineze, neke među njima naoružane starim kratkim karabinima. Trojica ili četvorica, ohrabreni drugovima kafedžije, pokušaše da uđu, ali videvši pištolje koje je Portugalac uperio na njih, požuriše se da daju vetra petama. - Zapalimo ga! - vikao je jedan glas. - A moja taverna? - uplaši se kafedžija. Gomila kamenja je bačena u tavernu razbijajući fenjere, prozore, tanjire, čaše i boce. Portugalac, videvši da gužva postaje opasna, pripuca u vazduh iz svojih pištolja. Na dva pucnja odgovoriše sedam kratkih karabina, ali bez većeg efekta osim da povećaju gužvu. Odjednom se čuše kako viču različiti glasovi: - Mesta!... Mesta!... - Radžina garda! Portugalac odahnu. Ovaj užasni skandal, toljage koje prete u vazduhu, noževi, velike kamenice, karabini i stalno uvećavanje gomile, počeli su da ga plaše. - Hajde sad da ludujemo kad više nema opasnosti - reče. Skoči na jedan sto i polupa na sitne delove svo posuđe i skupe boce pića koje je bilo na njemu. - Uhapsite ga! Uhapsite ga! - urlao je kafedžija. - Onaj belac će mi sve polupati. - Mesta! Mesta za gardu! - neki su vikali.

Gomila se razdvoji i na vratima taverne pojaviše se dva čoveka obojene kože, visoki, grubi, u uniformi i pantalonama od belog platna i sa mačetom u ruci. - Nazad! - vikao je Portugalac, ciljajući pištolje na njih. - Evropljanin! - uzviknuše dvojica gardista, začuđeni. - Recite Englez - precizirao je Janez. Dvojica gardista uvukoše mačete u futrole. - Ne želimo da vam naudimo - reče jedan od njih. - Mi smo u službi radže Bruka, vašeg sunarodnjaka. - I šta hoćete od mene? - Da vas oslobodimo ove gužve. - I odvedete me u neki zatvor? - O tome će misliti radža. - Odvešćete me do njega? - Bez sumnje. - Ako je tako, dolazim. Nemam čega da se plašim od radže Bruka. Dvojica gardista ga uzeše u sredinu i ponovo izvukoše mačete da ga odbrane od Kineza i njihovog besa, koji je dostigao vrhunac. - Mesta! - vikali su. Kinezi, u ogromnom broju, nisu poslušali ove povike, hteli su po svaku cenu da linčuju Evropljanina, jer se dvojica gardista nisu pokazala kao što su očekivali. Dvojica gardista nisu gubili prisustvo duha. Udarajući desno i levo i zadajući teške udarce, uspeše da naprave malo mesta i sprovedoše zatvorenika u jednu usku prikolicu, kuneći se da će ubiti sve koji ih budu sledili. Ova pretnja je imala veliki uspeh. Kinezi, pošto su urlali na sav glas pretnje Janezu, gardistima i samom radži, koga su osuđivali da štiti lopove, rasturiše se, ostavljajući same kafedžiju i njegova četiri jadna pomoćnika. Saravak nije bio mnogo veliki grad: dvojica gardista, za manje od pet minuta, dovezoše se do palate radže, konstruisane u drvetu, kao sve kuće belaca koje su okruživale okolna brdašca. Na krovu se vijorila zastava koja se Portugalcu učinila crvenom kao ona engleska; pred vratima je stražario Indijac sa puškom i bajonetom na njoj. - Hoćete li me odmah odvesti radži? - Suviše je kasno - odgovoriše gardisti. - Radža spava. - Pa gde ću provesti noć? - Daćemo vam sobu. - Samo da nije ćelija. - Radžin sunarodnjak se ne stavlja u ćeliju. Uvedoše Portugalca, popeše se stepenicama, a onda je Janez uveden u malu sobu sa prozorima zaštićenim velikim listovima nipa palme, čije se uređenje sastojalo od nameštaja od kokosovog drveta, nekih evropskih komada i jedne lampe koja je već bila upaljena. - Jupitera mi! - uzviknu, šireći ruke. - Spavaću kao divlji vepar. - Ništa ne želite? - upita jedan od gardista. - Da me se ostavi da spavam - odgovori Janez. Jedan gardista izađe, a drugi sede ispred vrata stavljajući u usta palmin orah zajedno sa listom betela.

- Iskoristiću ga da propeva; ima mnogo stvari koje ne znam, a koje ovaj čovek zna bez sumnje - mislio je Janez. Uvi cigaretu, upali je, udahnu nekoliko dimova i približivši se gardisti: - Mladiću, jesi li Indijac? - upita. - Iz Bengala, ser - odgovori stražar. - Jesi li dugo ovde? - Dve godine. - Jesi li čuo da se govori o gusaru koji se zove Tigar iz Malezije? - Da. Janeza odmah obuhvati talas radosti. - Je li istina da je Tigar ovde? - upita. - Ne znam, ali se govori da su gusari zauzeli jedan brod na 20 do 30 milja od obale i posle se iskrcali. - Gde? - Ne zna se tačno na kom mestu, ali saznaćemo. - Kako? - Radža ima dobre špijune. - Reci mi, je li istina da je pre par meseci ili tako nešto, jedan engleski brod doživeo brodolom kod rta Tanjong Datu? - Da - odgovori Indijac. - Bio je to ratni brod koji je dolazio iz Kalkute. - Ko mu je pritekao u pomoć? - Naš radža sa svojim skunerom „Realistom”. - Je li spašena posada? - Svi, uključujući jednog Indijca osuđenog na deportaciju, ne sećam se više na koje ostrvo. - Jedan Indijac osuđen na deportaciju? - uzviknu Janez, praveći se savršeno iznenađen. - A ko je to bio? - Zvao se Tremal Naik. - A kakav je zločin počinio? - upita Janez, drhteći. - Rekli su mi da je ubio Engleze. - Kakav zločinac! l je li još ovde taj Indijac? - Zatočen je u tvrđavi. - Kojoj? - Onoj na brdu. Ima samo jedna na Saravaku. - Da li tvrđava ima stražu? - Mornare sa nastradalog broda. - Mnogo ih je? - Najviše 60. Janez napravi grimasu. - Šesdesetoro ljudi! - mrmljao je. - I možda ima i topova. Poče da šeta po sobi, razmišljajući. Šetao je tako nekoliko minuta, onda se ispruži na postelji, zamoli stražara da utihne svetlost lampe i zatvori oči. Iako je bio zatvorenik i sa mnogim mislima u glavi, Portugalac je mirno spavao kao da je bio na brodu „Biser sa Labuana” ili u kolibi Tigra iz Malezije. Kada se probudio, jedan zrak sunca je prodirao među lišćem na prozoru koje je služilo kao žaluzine.

Pogleda prema vratima, ali stražara nije više bilo. Videvši ga da spava i možda čuvši kako hrče, otišao je, siguran da zatvorenik te vrste ne bi skočio kroz prozor. - Odlično - reče Portugalac. - Iskoristimo to. Skoči sa postelje, malo se dotera, podiže listove i nagnu se kroz prozor, udišući punim plućima svež jutarnji vazduh. Saravak je lepo izgledao sa svojim palatama od drveta okruženim zelenim šumicama, sa velikom rekom koju su zasenjivala ogromna drveća i punoj malih prahosa, brzih piroga, laganih i dugih kanua, sa bizarnim kućicama krova u obliku kupole i obojenih vedrim bojama, kineskom četvrti, sa kolibama pokrivenim lišćem palme nipe, sagrađenih na stubovima od drveta prilične visine, kvartom Dajaka i uličicama zakrčenim Kinezima, Dajakima, Bugizima i Makasarezima. Portugalac brzim pogledom razgleda grad i zaustavi pogled na brdima. Kao što se govori, bile su tamo elegantne palate od drveta u kojima su živeli Evropljani. Malo dalje se videla grandiozna kuća i na maloj udaljenosti, solidno izgrađena tvrđava sa mnogim puškarnicama. Portugalac ju je gledao sa velikom pažnjom. - Tamo je znači Tremal Naik - promrmlja. - Kako ga osloboditi? U tom trenutku jedan glas iza njega je rekao: - Radža vas očekuje. Janez se okrete i nađe pred Bengalcem. - Ah! To ste vi, prijatelju? - reče smešeći se. - Kako je radža Bruk? - Očekuje vas, ser. - Idemo da mu stegnemo ruku. Izašli su, popeli se drugim stepenicama i ušli u salon, čiji se zidovi nisu videli od kolekcije oružja svih veličina i oblika. - Uđite u kabinet - reče Bengalac. - Šta ću da ispričam? - mrmljao je Portugalac. - Hrabro, Janeze, pred tobom je stari vuk. Gurnu vrata i odlučno uđe u kabinet usred koga je, na jednom stolu bila hrpa geografskih karata, sedeo radža Saravaka.

Treće poglavlje: Radža Džejms Bruk Džejms Bruk, kome mnogo duguju cela Malezija i mornarica dva sveta, zaslužuje nekoliko redova istorije. Ovaj hrabri čovek, koji je po cenu mnogih krvavih borbi, užasnih napora, zaslužio ime istrebljivača gusara, potiče iz porodice mladog barona Vajnera, koji je pod Karlom II bio lord upravitelj Londona. Još isuviše mlad, prijavio se u odred Indije kao pomoćnik, ali teško ranjen u jednoj borbi protiv ljudi sa Bornea, otpušten je iz mornarice i povukao se u Kalkutu. Miran život nije odgovarao mladom Bruku, čoveku hladnokrvnom i pozitivnom, ispunjenom izvanrednom energijom i zaljubljeniku u najriskantnije avanture. Kada se izlečio od rane, vratio se u Maleziju, prešavši je na sve strane. Ovom putu on duguje svoju slavu, koja je kasnije postala svetska. Duboko impresioniran krvavim prepadima i borbama koje su vodili gusari Malezije, bez obzira što su bili druge rase, ponuđeno mu je, uprkos velikim opasnostima kojima je išao u susret, da obezbedi sigurnu plovidbu i oslobodi Maleziju. Džejms Bruk, sa svoje strane, bio je izvanredno hrabar. Pobedivši prepreke, dobio je od svoje vlade hrabar poduhvat, naoružao je mali skuner „Realistu”, i 1838. zaplovio na Saravak, mali grad Bornea koji je tada imao manje od 1.500 stanovnika. Iskrcao se u lošem trenutku. Populacija Saravaka, potpomognuta od strane gusara Malezije, oslobodila se svog sultana Mude Hasina i rat je buktao uzavrelim besom. Bruk je ponudio svoju pomoć sultanu, stao na čelo trupa i, nakon mnogobrojnih borbi, za manje od 20 meseci ugušio revoluciju. Završivši kampanju, izlazio je na more protiv gusara i trgovaca ljudskim mesom. Očvrsnuo je posadu ratom od dve godine, započinjao borbe do uništenja, do istrebljenja, do paljenja. Ne može se izbrojati koliko je gusara ubio, koliko prepada izvršio i koliko prahosa je poslao na dno. Bio je okrutan, nepoverljiv, možda čak i previše. Pobedivši gusarstvo, vratio se na Saravak. Sultan Muda Hasin, priznajući mu velike usluge, imenovao ga je radžom gradića i okoline. 1857. kada se događa ova priča, Džejms Bruk je bio na vrhu svoje veličine, na jedan mig je uterivao strah u kosti čak i sultanu Varaunija, najvećeg, kraljevstva velikih ostrva Bornea. Na zvuk koji je napravio Janez ulazeći, on ustade živahno. Iako je prešao pedesetu za koju godinu i uprkos napora burnog života, bio je još vitalan čovek, robustan, čija je nesagoriva energija blještala iz živahnog i blistajućeg pogleda. Nekoliko bora, koje su mu presecale čelo, i već seda kosa naglašavali su da se približava brzoj starosti. - Visosti! - reče Janez, naklonivši se. - Dobro došli, sunarodnjače - reče radža, uzvraćajući pozdrav. Primanje je bilo ohrabrujuće. Janez, koji je pri ulasku u kabinet osetio srce kako mu brzo udara, smiri se. - Šta vam se desilo sinoć? - upita radža pošto mu je pružio ptolicu. - Moja garda mi je rekla da ste čak pucali iz pištoljčina. Ne treba uznemiravati Kineze, dragi moj, jer ih ima mnogo i ne vole baš belce.

- Dugo sam putovao, Visosti, i umirao sam od gladi. Našavši se pred kineskom tavernom, ušao sam da jedem i pijem, iako nisam imao ni pare u džepu. - Kako! - uzviknu radža. - Jedan sunarodnjak bez pare u džepu? Čujmo odakle dolazite i šta vas je dovelo ovde. Ja poznajem sve belce koji žive u mojoj državi, ali vas nikada nisam video. - Ovo je prvi put da sam kročio u Saravak - reče Janez. - Odakle dolazite? - Iz Liverpula. - Kojim brodom ste došli? - Mojom jahtom, Visosti. - Ah! Vi imate jahtu? Pa ko ste, onda, vi? - Lord Džul Velker od Klouzburna - odgovori Janez, bez uzbuđenja. Radža mu pruži ruku, koju se Portugalac požurio da stisne vatreno. - Srećan sam da pozdravim u mojoj državi lorda iz otmene Škotske - reče radža. - Hvala, Visosti - odgovori Janez, naklonivši se. - Gde ste ostavili vašu jahtu? - Na ušću Palo. - I kako ste došli ovde? - Prešao sam najmanje 200 milja kopnom, kroz šume i močvare, živeći na voću kao pravi divljak. Radža ga je gledao iznenađeno. - Da se možda niste izgubili? - Ne, Visosti. - Je li to opklada? - Nije ni to. - Pa onda? - Nesreća. - Vaša jahta je potonula? - Ne, potopljena je na dno topovskim kuglama, nakon što je sa nje odneto sve što je imala. - Ali ko je to bio? - Gusari, Visosti. Radža, istrebljivač gusara, skoči na noge blistavih očiju, lica iskrivljenog u koleričnu grimasu. - Gusari! - uzviknu. - Ti prokletnici još nisu istrebljeni? - Izgleda da nisu, Visosti. - Jeste li videli vođu gusara? - Da - reče Janez. - Kakav je bio čovek? - Mnogo lep, tamno crne kose, blistavih očiju, tamnije puti. - To je bio on! - izreče radža sa živim nemirom. - Ko je on? - Tigar iz Malezije. - Ko je Tigar iz Malezije? Već sam čuo to ime - reče Janez. - To je moćan čovek, milorde, čovek koji ima hrabrost lava i surovost tigra, koji vodi bandu gusara koja se ničega ne plaši. Taj čovek je pre skoro tri dana bacio sidro na ušću moje reke. - Kakva hrabrost! - uzviknu Janez koji oseti drhtaj. - Jeste li ga napali?

- Da, napao sam ga i potukao. Ali pobeda me skupo košta. - Ah! - Kada je video da je opkoljen, nakon surove borbe koja je koštala živote 60 vojnika Saravaka, digao je u vazduh svoj brod zajedno sa jednim mojim. - Onda je mrtav? - Ne sumnjam, milorde. Naredio sam da se pronađe njegov leš, ali nije bilo moguće naći ga. - A ako je još živ? - Pretpostavljam da se sakrio u šumama sa velikim brojem svojih ljudi. - Ako namerava da napadne grad? - To je čovek koji je sposoban da pokuša napad, ali me neće zateći nezaštićenog. Pozvao sam da dođu trupe Dajaka koje su mi najvernije i poslao sam nekoliko Indijaca iz moje garde da pretražuju šume. - Dobro ste uradili, Visosti. - Verujem, milorde, - reče radža smejući se. - Ali nastavite vašu priču. Kako vas je Tigar napao? - Dva dana pre toga sam napustio Varauni i usmerio pramac prema rtu Sirik. Imao sam nameru da posetim najveće gradove Bornea, pre nego se vratim u Bataviju i onda u Indiju. - Putovali ste iz zadovoljstva? - Da, Visosti. Bio sam na moru 11 meseci. - Nastavite, milorde. - U sumrak trećeg dana, jahta je bacila sidro na ušću reke Palo. Sišao sam na kopno i zašao u šume, sa nadom da ulovim nekog divljeg vepra ili tuce ptica. Hodao sam dva sata, kada sam začuo topovsku paljbu, onda drugu, treću i tutnjava se nastavila iz besne artiljerije. - Uplašen, trkom sam se vratio na obalu. Bilo je prekasno. Gusari su se ukrcali na moju jahtu, ubili i zarobili moju posadu i počeli pljačku. - Ostao sam sakriven dok moja lađa nije potonula na dno i gusari se udaljili, onda sam požurio na plažu. Video sam samo leševe, koje su talasi doneli na sprudove, točkove, glavnu katarku koja je malo izvirivala iz vode. - Cele noći, očajan, hodao sam prema ušću reke, pozivajući u pomoć, ali uzalud, nije bilo mojih nesrećnih mornara. Ujutro sam krenuo na marš sledeći obalu, kroz šume, močvare i reke, hraneći se voćem i pticama koje je ubijao moj karabin. U Sendangu sam prodao oružje i sat, jedine dragocenosti koje sam imao i odmorio sam se 48 sati. Kupio sam novo odelo od jednog holandskog koloniste, par pištolja i bodež, nastavio sam put i došao ovde, gladan, umoran i bez ijedne pare. - A sada, šta nameravate da radite? - U Madrasu imam jednog brata i u Škotskoj imam još poseda i zamkova. Pisaću mu da mi pošalje nekoliko hiljada sterlinga i prvim brodom koji uhvatim, vratiću se u Englesku. - Lorde Velkeru, - reče radža - stavljam vam na raspolaganje moju kuću i moj trezor i učiniću sve da vam ne bude dosadno sve ovo vreme koje ćete provesti u mojoj državi. Munja radosti zaigra na Janezovom licu. - Ali, Visosti... - brbljao je, praveći se da je u neprilici. - To što radim za vas, milorde, uradio bih za svakog mog sunarodnjaka. - Kako mogu da vam se zahvalim? - Ako jednog dana dođem u Škotsku, vratićete mi. - Kunem vam se, Visosti. Moji zamkovi će uvek biti otvoreni za vas i vaše prijatelje.

- Hvala, milorde, - reče radža smejući se. On pozvoni. Jedan Indijac se pojavi. - Ovaj gospodin je moj prijatelj - reče mu radža pokazujući na Portugalca. - Stavi mu na raspolaganje moju kuću, moj trezor, moje konje i moje oružje. - U redu, radžo, - odgovori Indijac. - Kuda ćete sada, milorde? - upita princa. - Razgledaću grad i, ako mi dozvolite Visosti, napraviću krug po šumama. Mnogo volim lov. - Doći ćete da sa mnom ručate? - Učiniću sve što mogu, Visosti. - Pandij, odvedi ga u njegovu sobu. Pruži ruku Janezu koji je steže živahno, govoreći: - Hvala, Visosti, na svemu što činite za mene. - Do viđenja, milorde. Portugalac izađe iz kabineta, vođen Indijcem, i uđe u namenjenu sobu. - Odlazi - reče Indijcu. - Ako mi budu potrebne tvoje usluge, zvoniću. Pošto je ostao sam, Portugalac bolje pogleda svoju sobu. Bila je velika, osvetljena sa dva prozora koja su gledala na brda, tapetirana predivnim cvetnim tapetima iz Tunga i nameštena bogato. Bila je tu dobra postelja, stočić, nekoliko stolica od lakog bambusa, lepa zlatna lampa verovatno iz Evrope i neko evropsko oružje, indijsko, maležansko i sa Bornea. - Odlično - mrmljao je Portugalac, trljajući ruke. - Moj prijatelj Bruk me tretira kao da sam pravi lord. Pokazaću ti ja, dragi moj, koja vrsta lorda Velkera sam ja. Ali strpljenja, Janeze, strpljenja! Imaš posla sa starim vukom. U tom trenutku jedan zvižduk se začu spolja. Portugalac se iznenadi. - Kamamuri, - reče. - Ovo je neoprezno.

Četvrto poglavlje: U šumama Ode da zatvori vrata debelim lancem i oprezno se približi prozoru. Na 40 koraka od palate, u hladovitoj senci jedne palme, stajao je Maharaćanin, naslonjen na dugački bambus, naoružan jednim zmijolikim bodežom, verovatno zatrovanog vrha. Ne bez iznenađenja, Portugalac vide pored njega malog konja natovarenog korpama od lišća nipe pune do vrha svim vrstama voća i hleba od sagua. - Maharaćanin je oprezniji nego što sam verovao - mrmljao je Janez. - Čini mi se da je pravi snabdevač rudnika. Uvi cigaretu i upali je. Bljesak male svetlosti odmah privuče pogled Kamamure. - Mladić me je primetio, - reče Janez - ali se ne pokreće. Shvata da moramo biti oprezni. Dade mu znak rukom da sačeka, onda uđe i otvori fijoku stočića. U njoj je bilo papira, mastilo, pera i olovke i jedna vreća dobro nabijena koja zazveča, kada ju je podigao, metalnim zvukom. - Moj prijatelj Bruk je mislio na sve - reče Portugalac smejući se. - Ova je puna sjajnih sterlinga. Uze jedan list papira, savi ga na pola i napisa sitnim slovima: „Budi oprezan i dobro gledaj oko sebe. Idi i čekaj me u kineskoj taverni.” Uvi u tubu parče papira i otkide od rama prozora jedno cilindrično parče od tvrdog drveta, šuplje iznutra, naoruža ga spolja gvožđem dobro osiguranim i uvi ga kanapima od rotang palme. Bio je to sumpintan, jedna cev, duga 1.40 metara, sa kojom su Dajaki duvali na daljinu od 60 koraka sa neverovatnom preciznošću, strelice zatrovane sokom upasa. - Moram da budem vešt još uvek - reče Portugalac, ispitujući oružje. Ugura strelu dugu 20 cm, gurnu urolani papir sa porukom. Jako je dunuo da je dobaci čak do Maharaćanina, koji je bio spreman da pokupi i sakrije papir. - A sada izlazimo - reče Janez, kada je video Kamamurija da je otišao. Zabaci na rame dvocevku i izađe dok ga je stražar pozdravio sa poštovanjem. Prolazeći ulicama i sokacima koji su smrdeli, prenaseljenim kolibama sojenicama ispod kojih su groktale svinje, lajali psi i skakali majmuni, udišući nepodnošljiv smrad, za manje od četvrt sata stiže do taverne, pred kojom je video privezanog konja Maharaćanina. - Spremimo sterlinge - reče Portugalac. - Napraviću smešnu scenu. Pogleda u unutrašnjost taverne. U jednom uglu, sedeći za činijom pirinča, bio je Kamamuri; a iza šanka, sa naočarima na nosu zasenčenim kvarcom, stajao je kafedžija, zauzet postavljanjem velikog papira na panel prilično ogroman. Bez sumnje je bio zauzet svojim poslom. - Hej! - povika Portugalac ulazeći. Kafedžija na ovaj poziv podiže glavu. Videvši ga kako skakuće na nogama i pribižava mu se, čvrsto steže u šaku monstruozno pero umočeno u kinesko mastilo, zabezeknu se. - Brigadiru! - zaurla. Portugalac je bio spreman da ga zaustavi. - Došao sam da ti platim - reče, bacajući na sto šaku sterlinga.

- Pravedni Budo! - uzviknu Kinez, žureći da uzme novac. - Osam sterlinga! Molim vas za oproštaj, sinjore... - Ućuti i donesi bocu vina iz Španije. Kafedžija u četiri koraka skoči da donese bocu koju je stavio pred Janeza, a onda se baci na gong obešen iznad vrata i poče besno da udara po njemu. - Šta to radiš? - upita Janez. - Pozdravljam vas, sinjore, - odgovori Kinez. - Ako ne upozorim moje prijatelje da ste platili, ne znam šta bi vam se desilo za par dana. Janez baci na sto drugih 10 sterlinga. - Daj tvojim prijateljima da piju jer plaća lord Velker - reče. - Pa vi ste princ, milorde! - uzviknu Kinez. - Ostavi me samog. Kinez, pošto je pokupio sterlinge, izađe da se sretne sa svojim prijateljima, koji su bili alrmirani udarima gonga, pa su dotrčali sa svih strana naoružani bambusima i noževima. Janez sede nasuprot Kamamurija noseći bocu. - Šta je novo, moj dobri Maharaćaninu? - upita. - Loše je, gospodine Janeze, - odgovori Kamamuri. - Je li Sandokan u opasnosti? - Ne još, ali mogu ga svakog trenutka otkriti. Po šumama pretražuju garde i Dajaki. Sinoć su me zaustavili i ispitivali, a jutros mi se desilo isto. - A šta si ti odgovorio? - Predstavio sam se za snabdevača rudnika u Pomi. Da bih bolje prevario te špijunčine, kao što ste videli, nabavio sam konja i korpe. - Baš si prepreden, Kamamuri. Gde je Sandokan? - Na 6 milja odavde, sakriven u ruševinama jednog sela. Naoružava se jer se boji da će biti napadnut. - Idemo da ga nađemo. - Kada? - Čim ispraznim bocu. - Ima li nečeg u vazduhu? - Saznao sam gde je zatvoren tvoj gospodar. Maharaćanin skoči na noge, van sebe od radosti. - Gde je? Gde je? - upita, gušeći se. - U gradskoj tvrđavi, a čuva ga jedno 60 engleskih mornara. Maharaćanin pade na stolicu, obeshrabren. - Spašćemo ga svejedno, Kamamuri, - nastavi Janez. - A kada? - Čim budemo mogli. Idem do Sandokana da napravimo plan. - Hvala, gospodine Janeze. - Ostavi zahvaljivanja i pij. Maharaćanin isprazni čašu. - Hoćete da krenemo? - Krenimo, - reče Janez, bacajući na sto nekoliko šilinga. - Upozoravam vas da je put dug i naporan i moramo ići zaobilazno još dalje da zavaramo špijune.

- Ja se ne žurim. Rekao sam radži da idem u lov. - Postali ste radžin prijatelj? - Svakako. - Na koji način? - Ispričaću ti dok pešačimo. Izađoše iz taverne. Portugalac pođe napred dok ga je Kamamuri sledio, vodeći na uzdi konja. - Živeo lord Velker! - povika jedan glas. - Živeo! Živeo velikodušni belac! - urlalo je više glasova. Portugalac se okrete i vide kafedžiju okruženog velikom bandom Kineza sa čašama u rukama. - Zbogom, momci! - povika. - Živeo velikodušni lord! - grmeli su Kinezi. Izašavši iz kineske četvrti, koja je bila puna radnji sa cvetnim tapetama iz Tunga, balama svile, kutijama čaja svih vrsta, naočara, ormana, stolica od mambusa, užadi, mikroskopskih ili gigantskih lampi, oružja, amajlija, odeće, cipela, šešira svih oblika i veličina, sve robe koja je dolazila iz luka Slavne imperije, ušli su u maležanski kvart ne mnogo različit od onog Dajaka, možda prljaviji i smrdljiviji, onda se popeše na brda i odatle dođoše do šuma. - Hodajte pažljivo - reče Kamamuri Portugalcu. - Sreo sam par zmija pitona jutros i čak sam video tragove tigra. - Poznajem šume Bornea, Kamamuri, - odgovori Janez. - Ne plaši se za mene. - Jeste li već ranije dolazili ovde? - Ne, ali sam više putao prošao šume kraljevine Varauni. - Boreći se? - Tada, da. - Bili ste neprijatelji sultana Varauna? - Najponosniji neprijatelji. On je užasno mrzeo gusare sa Momprasema jer su u svakom sukobu pobeđivali njegovu flotu. - Kažite mi, gospodaru Janeze, Tigar iz Malezije je oduvek bio gusar? - Ne, dragi moj. Jednom je bio moćni radža na severnom Borneu; ali jedan ambiciozni Englez podigao je na revoluciju njegove trupe i narod i zbacio ga sa prestola pošto mu je ubio oca, majku, braću i sestre. - Je li još živ taj Englez? - Da, živ je. - I niste ga kaznili? - Suviše je jak. Tigar iz Malezije, međutim, nije još mrtav. - Ali vi, gospodaru Janez, zašto ste se udružili sa Sandokanom? - Nisam se ja udružio sa njim, Kamamuri; on me je zarobio dok sam plovio prema Labuanu. - Sandokan nije ubijao zarobljenike? - Ne, Kamamuri. Sandokan je uvek bio surov prema svojim omrznutim neprijateljima i velikodušan prema ostalima, posebno prema ženama. - I on se uvek lepo odnosio prema vama, gospodine Janeze? - Voli me kao, a možda i više od brata! - Recite mi, gospodaru Janeze, kada oslobodite mog gospodara, vratićete se na Momprasem? - Verovatno, Kamamuri. Tigru iz Malezije su potrebna velika uzbuđenja da uguši svoj bol.

- Kakav bol? - Onaj što je izgubio Marijanu Gulonk. - Onda ju je mnogo voleo? - Bezgranično, do ludila. - Mnogo je čudno da se čovek toliko surov i užasan zaljubi u ženu. -I to još u jednu Engleskinju - dodade Japez. - Ništa niste saznali o stricu Marijane Gulonk? - Ništa, do sada. - Možda je ovde? - Može biti. - Plašite li ga se? - Možda, i... - Stoj tamo! - povika u tom trenutku jedan glas. Janez i Kamamuri stadoše.

Peto poglavlje: Narkotici i otrovi Dva čoveka se iznenada podigoše iza jednog grma, gustog, čiji sok je toliko otrovan da za par sekundi ubija i vola. Prvi je bio visoki Indijac, mršav, nervozan, obučen u belo platno i naoružan dugačkim karabinom izrezbarenim srebrom; drugi je bio Dajako lepog izgleda, udova izuzetno opterećenih mesinganim prstenovima i venecijanskim biserima i potamnelih zuba od toplog soka drveta siuka. Samo jedan savat, parče platna od pamuka koje mu je pokrivalo bedra, i sa crvenom maramom na glavi, ali je nosio na sebi pravi arsenal. Užasna serbotana sa oštricama obojenim sokom upasa visila mu je sa ramena; na boku je nosio izvanredni parang, tešku sablju širokog sečiva sa delovima od drveta, kojom su se Dajaki služili da seku glave neprijatelju; u stvari, oni njome bolje vladaju nego Tug Indijci. Nije nedostajao ni bodež sa zmijolikinl sečivom i otrovan. - Stoj tamo! - ponovi Indijac, prilazeći. Portugalac pokaza Kamamuri brzi gest i pođe napred sa prstom desne ruke na obaraču puške. - Šta hoćeš i ko si? - upita Janez. - Ja sam iz garde radže Saravaka - odgovori upitani. - A vi? - Lord Džul Velker, prijatelj Džejmsa Bruka, tvog radže. Indijac i Dajako pokazaše oružjem. - Je li ovaj čovek u vašoj službi, milorde? - upita Indijac pokazujući na Kamatnu rij a. - Ne, - odgovori Janez. - Sreo sam ga u šumi i kako se bojao tigrova, upitao me je da me sledi. - Kuda ideš? - upita Indijac Maharaćanina. - Rekao sam ti i jutros da snabdevam rudnike Poma - odgovori Kamamuri. - Zašto me i sada pitaš kuda idem? - Jer radža tako hoće. - Reci tvom radži da sam mu veran podanik. - Prolazi. Kamamuri sustiže Janeza koji je nastavio put, dok su se dva špijuna vratila da se sakriju iza otrovnog grma. - Šta mislite, gospodine Janeze, o ovim ljudima? - upita Maharaćanin kada je bio siguran da ne mogu ni da ih vide ni da ih čuju. - Mislim da je radža prepreden kao vuk. - Moramo li? - Moramo, Kamamuri. Ona dva špijuna mogu nešto da posumnjaju i da nas slede dugo. - Zavaraćemo tragove. Kamamuri napusti stazu koju je do tada sledio i skrenu levo, sledio ga je konj i Portugalac. Put je ubrzo postao mnogo težak. Milje i milje drveća, izuvijana jedna uz drugo, grmlje i trnje su bujali tako da spreče česti prolazak, ako ne ljudima, a ono bar konjima. Bilo je tu kolosalnog drveća kamfore, koje ni deset ljudi ne bi mogli da obuhvati; šećerne palme koje daju piće veoma slatko i alkohol ako se ostave da se fermetizuju; onda predivno

mango drveće, visoko kao trešnja, čije voće veliko kao narandža je najukusnije i najdelikatesnije koje se nalazi na zemlji, i palme ogromnih listova; zatim drveće od koga se dobija kaučuk. I kao da svo ovo drveće nije bilo dovoljno da zaustavi hod, prevelike rotang palme, koje na Borneu imaju ogromne lijane koje su padale s jednog drveta na drugo praveći prave i guste mreže koje su Maharaćanin i Portugalac morali da seku bodežima. Prešli su pola milje opisanim predelom da pronađu neki prolaz, preskačući oborena stabla na zemlji, zaobilazeći grmlje, sekući korenje na desno i na levo, dva gusara stigoše do rive kanala crne i smrdljive vode, Kamamuri iseče jednu granu i izmeri dubinu. - Dve stope - reče. - Popnite se na konja, gospodaru Janeze. - Zašto? - Ući ćemo u kanal i slediti ga dobrim delom. Ako nas dva špijuna prate, neće više pronaći naše tragove. - Bravo, Kamamuri. Portugalac se pope u sedlo i iza njega Maharaćanin. Konj je nešto malo oklevao, a onda ušao u vode koje su širile nepodnošljiv smrad i pođe ljuljajući se i klizeći po muljevitom dnu. Pošto su prešli 800 koraka, dođoše do rive. Janez i Maharaćanin sjahaše i počeše da osluškuju ušima na zemlji. - Ništa ne čujem - reče Kamamuri. - Ni ja - dodade Portugalac. - Je li logor daleko? - Najmanje milju i po. Požurimo, gospodaru. Jedna stazica, otvorena između grmlja i rotang palmi od strane životinja, nestajala je duboko u šumi. Dva gusara pođoše njome produžujući korak. Nakon pola sata, druga dvojica su se skrivala u šipražju, i narediše dvojici gusara da stanu. Kamamuri zviznu jednom. - Napred! - odgovoriše dva stražara. Bili su to gusari sa Momprasema, naoružani do zuba. Videvši Janeza, povikaše od radosti. - Kapetane Janeze! - vikali su, trčeći mu u susret. - Dobar dan, momci, - reče Portugalac. - Verovali smo da ste mrtvi, kapetane. - Tigrovi sa Momprasema imaju debelu kožu; gde je Sandokan? - Na 300 koraka odavde. - Dobro motrite, prijatelji. U šumi ima radžinih špijuna. - Znamo. - Bravo, tigrići. Portugalac i Maharaćanin ubrzaše korak i ubrzo stigoše do logora usred ruševina. Od sela, koje je jednom bilo veliko, nije ostalo ništa osim jedne kolibe od lišća nipe, postavljene na stubovima visokim više od 30 stopa, da bi se zaštitili od napada tigrova i onih ljudskih, takođe. Gusari su rekonstruisali druge kolibe i napravili čvrstu ogradu da se sakriju i u slučaju iznenadnog napada trupa radže Saravaka, da mogu da se odbrane. - Gde je Sandokan? - upita Janez, ulazeći među kolibe prihvaćen urlicima radosti ćele bande. - Tamo gore, u kolibi u vazduhu - odgovoriše gusari. - Jeste li sreli radžine vojnike, kapetane Janeze? - Ono što sam rekao stražarima, reći ću i vama, tigrići, - reče Portugalac. - Pažljivo motrite, u šumi su radžini špijuni. Video sam ih više od jednog. - Neka se pokažu! - vikao je jedan Maležanin, držeći u ruci teški parang oštrog vrha. - Tigrići sa Momprasema ne boje se radžinih pasa.

- Kapetane, - reče drugi - ako sretnete nekog špijuna, recite mu da smo ovde ulogoreni već je pet dana kako se ne borimo i naše oružje počinje da rđa. - Uskoro, momci, imaćete posla - odgovori Janez. - Pobrinuću se da vam nađem ljude za borbu. - Živeo kapetan Janez! - urlali su tigrići. - Hej! Brate moj! - vikao je jedan glas koji je dolazio sa visine. Portugalac podiže oči i ugleda Sandokana ispruženog na maloj platformi kolibe u vazduhu. - Šta radiš tamo gore? - viknu Portugalac, smejući se. - Ličiš mi na goluba u gnezdu na drvetu. - Popni se, Janeze. Imaš nešto važno da mi kažeš. - Svakako. Portugalac skoči na duge stepenice od konopca, koje su predstavljale jedini način da se popne na drvo, i iznenađujuće spretno se pope na platformu kolibe, ali se tu osećao prilično zbunjen. Pod je bio napravljen od bambusa, protkanim čvrstom lijanom palme sa proredima i jadni Janez nije uspevao da nađe čvrst oslonac svojim nogama. - Ali ovo je prava zamka! - uzviknu. - Konstrukcija Dajaka, brate moj, - reče Sandokan smejući se. - Ali kakve noge imaju ti divljaci? - Možda mnogo manje od naših. Malo balansiranja, hajde! Portugalac, balansirajući i skakučući, dođe do kolibe. Bila je izuzetno velika, odvojene u tri manje sobe sa pet stopa visine i široka isto toliko, pod je isto bio napravljen od bambusa na razdaljinama, ali rupe su bile ispunjene granama palmi. - Kakve vesti mi donosiš? - upita Sandokan. - Mnogo novosti, brate moj, - odgovori Janez sedajući. - Ali reci mi, pre svega, gde je jadna Ada, nisam je video u logoru? - Ovo mesto nije mnogo sigurno, Janeze. Radžine garde nas mogu napasti svakog trenutka. - Shvatam, brate moj; sakrio si je negde. - Da, Janeze. Naredio sam daje odvedu na obalu. - Koje sa njom? - Dva čoveka koji su mi najodaniji. - Je li još luda? - Da, Janeze. - Jadna Ada! - Ozdraviće, garantujem ti. - Na koji način? - Kada se nađe pred Tremalom Naikom osetiće tako snažan udarac da će povratiti razum. - Veruješ u to? - Verujem, čak sam siguran. - Neka se ostvare tvoja nadanja. - Kaži mi sada, Janeze, šta si ovih dana radio u Saravaku? - Mnogo toga. Postao sam radžin prijatelj. - A kako? Portugalac ga u par reći obavesti o onome što je radio, ispričao mu je ono što se desilo i ono što je čuo. Sandokan ga je pažljivo slušao, ne prekidajući ga, čas nasmejan, a čas zamišljen. - Dakle, ti si radžin prijatelj - reče, kada je Janez završio.

- Intimni prijatelj, brate moj. - Ništa ne sumnja? - Ne verujem; ali kao što sam ti rekao, zna da si ovde. - Moramo požuriti da oslobodimo Tremala Naika. Ah! Kada bih mogao u isto vreme i da se zauvek rešim tog prokletog Bruka! - Pusti sad radžu; Sandokane. - Bio je previše surov, Janeze, prema našoj braći. Dao bih pola svoje krvi da osvetim hiljade Maležana koje je on pobio i uništio. - Zaboravi to, Sandokane; imamo samo 60 ljudi. Oštra munja sevnu u očima Tigra iz Malezije. - Ti znaš, Janeze, na šta sam sve sposoban - reče glasom koji je izazivao drhtanje. - Ti dobro znaš moju prošlost. - Znam, Sandokane, da si pobedio kraljevstva evropske imperije. Ali opreznost nikada nije na odmet. - Neka bude: biću oprezan. Zadovoljiću se time da oslobodim Tremala Naika. - Stvari su jedna teža od druge, Sandokane. - Zašto? - Ima 60 belaca u tvrđavi i mnogo topova. - Šta je 60 ljudi? - Sačekaj malo, bratiću moj. Zaboravio sam da ti kažem da je tvrđava mnogo blizu grada. Na prvi plotun iz topa imaćeš belce pred sobom i radžine trupe iza sebe. Sandokan ugrize usnu i načini gest nipodaštavanja. - Ipak ga moramo spasti - reče. - Šta ćemo da radimo? - Igraćemo lukavo. - Imaš li plan? - Ja sam sa Bornea i, kao i moji sunarodnjaci, uvek sam voleo otrove. Jednom kapi se ubija čovek, ukoliko je jak otrov; drugom nekom kapi se uspava, veruje se da je mrtav ili poludi. Otrov je, kao što vidiš, moćno oružje, užasno. - Znam da si na našem boravku na Javi bio mnogo zaokupljen otrovima. I sećam se da te je jednom moćan narkotik spasao vešala. - Evo kako moja istraživanja i traganja počinju da rađaju plodove - reče Sandokan. - Čuj me, Janeze. Zavuče ruku u unutrašnji deo svoje tunike i izvadi kutijicu od kože hermetički zatvorenu. Otvori je i pokaza Portugalcu 10 ili 12 mikroskopskih kapsula, punih bele tečnosti, zelenkaste i crne. - Jupitera mi! - To nije sve - reče Sandokan, izvuče drugu kutijicu u kojoj su bile malecke pilule oporog mirisa. - Ovo su drugi otrovi. -I šta hoćeš da radiš sa tim kapsulama i pilulama? - Saslušaj me pažljivo, Janeze. Ti si mi rekao da je Tremal Naik zatočenik u tvrđavi. - Istina je. - Veruješ li da možeš da uđeš u tvrđavu, tražeći radžinu dozvolu? - Nadam se. Prijatelju se ne odbija tako mala usluga. - Ti ćeš onda ući i tražiti da vidiš Tremala Naika.

- I kada ga vidim, šta ću da radim? Sandokan izvadi iz druge kutijice nekoliko crnih pilula i stavi mu u ruku. - Ove pilule sadrže otrov koji ne ubija, ali koji zadrži život 36 sati. - Sada razumem tvoj plan. Treba da ubedim Tremala Naika da proguta jednu. - Ili da jednu rastvori u čaši vode. - Tremal Naik više neće davati znakove života, verovaće da je mrtav i pokopaće ga. - I mi ćemo, noću, otići i otkopati ga - dodade Sandokan. - Plan je fantastičan, Sandokane, - reče Portugalac. - Pokušaćeš? Ti, koliko mi se čini, nećeš biti ni u kakvoj opasnosti. - Pokušaću, samo ako mi dozvole da uđem u tvrđavu. - Ako ti ne dozvole, potkupi nekog mornara. Imaš li novca? Portugalac otvori sako, prsluk, podiže košulju i pokaza vreću, malo prepunu, koja zazveča. - Imam 16 dijamanta koji zajedno vrede milion. - Ako hoćeš još, govori. Moj pojas sadrži duplo od tvoga i u Bataviji imamo toliko zlata da kupimo celu flotu Portugalije. - Znam, Sandokane, da nam ne nedostaje novca. Ali za sada ću se zadovoljiti sa mojih 16 dijamanata. - Sakri sad ove pilule i ove dve kapsule - reče Sandokan. - Jedna, zelena, sadrži narkotik koji ne zadržava život, nego totalno uspava 12 sati; druga, crvena, sadrži otrov koji odmah ubija bez ikakvog traga. Ko zna, mogu ti zatrebati. Portugalac sakri pilule i kapsule, baci pušku na rame i ustade. - Ideš? - Saravak je daleko, brate moj. - Kada ćeš pokušati? - Sutra. - Hoćeš li me odmah obavestiti preko Kamamurija? - Obavezno. Zbogom, brate. Spusti se niz opasne stepenice od užeta, pozdravi tigriće i vrati se u šumu, pokušavajući da se orijentiše. Prešao je 600 ili 700 metara, kada ga pristiže Maharaćanin. - Ima li novosti? - upita Portugalac, zaustavljajući se. - Jedna je možda loša, gospodine Janeze, - reče Maharaćanin. - Jedan gusar se upravo sada vratio u logor i obavestio je Tigra da je video, na 3 milje odavde, bandu Dajaka predvođenu jednim starcem belcem. - Ako ga sretnem, poželeću mu srećan put. - Sačekajte malo, gospodine Janeze, - reče Maharaćanin. - Gusar je rekao da taj starac bele kože liči na čoveka koji se zakleo da uhvati Tigra i vas. - Lord Džejms Gulonk! - uzviknu Janez, prebledevši. - Da, gospodaru Janeze, taj čovek liči na strica pokojne Sandokanove žene. - Nije moguće!... Nije moguće!... Ko je gusar koji ga je video? - Maležanin Sambiljong. - Sambiljong! - mumlao je Janez. - Taj Maležanin je bio sa nama kada smo oteli rođaku lorda Džejmsa, čak, ako me sećanje ne vara, suočio se sa samim lordom koji je hteo da mu raspoluti glavu. Jupitera mi!... U velikoj sam opasnosti. - Kojoj? - upita Maharaćanin.

- Ako lord Gulonk dođe u Saravak, ja sam izgubljen. Videće me, prepoznaće me, iako je prošlo 6 godina od našeg poslednjeg susreta, i uhapsiće me i obesiti. - Ali Maležanin nije rekao da je ovaj starac bio lord. Ličio je samo i ništa više. - Je li te Sandokan poslao da me upozoriš? - Da, gospodaru Janeze. - Reći ćeš mu da ću paziti, ali neka pokuša da uhvati tog starca bele kože. Zbogom, Kamamuri, sutra ujutro te čekam u kineskoj taverni. Portugalac, mnogo zabrinut, poče da maršira, gledajući obazrivo oko sebe i načuljivši uši, nemiran jer se svakog trenutka može naći pred tim starcem. Srećom nije čuo, u divovskoj šumi, nikakve ljudske glasove, nije video nikakav znak. Jedini zvuci koji su prekidali tišinu bili su urlici velikih argus majmuna, prelepih životinja kojih je bilo na stotine, onih ne manje lepih od crnih kakatua i onih sa velikim nosem koji im je bio veoma izražen i crven kao kod boga Bahusa. Hodao je tako veoma oprezno, kroz trnovito grmlje i ogromno žbunje, zavijajući sad desno, a sad levo, ukupno 5 sati. Stigao je u Saravak tek na zalasku sunca, preumoran od napora i izgladneo kao vuk. Mislio je da je suviše kasno da očekuje ručak kod radže, pa svrati u tavernu kod Kineza. Nakon obilnog obeda, propraćenog sa nekoliko boca vina, vrati se u palatu. Stražara je, pre nego što je ušao, pitao da li je stigao možda starac bele kože, ali dobivši negativan odgovor, pope se u sobu. Radža se već pre nekoliko sati povukao u svoju sobu. - Tako je još bolje - mrmljao je Janez. - Lovac koji se vraća bez ijednog papagaja može uzbuniti starog sumnjičavog vuka. Onda je otišao na spavanje stavljajući pištolje i bodež ispod jastuka.

Šesto poglavlje: Tremal Naik Ma koliko mnogo da je bio umoran, dobri Portugalac nije uspeo da zatvori oči cele noći. Onaj belac starac koji je vodio trupu Dajaka i koji je mnogo ličio na strica Tigrove žene, viđen u blizini grada od strane Maležanina Sambiljonga, stalno mu je bio na pameti i ispunjavao ga velikom brigom. Uzalud je pokušavao da se smiri, ponavljajući sebi da se Maležanin možda prevario, da je sigurno još daleko, možda na Javi, možda u Indiji, možda još dalje, čak u Engleskoj. Činilo mu se da čuje glasove starca u hodniku; pričinjavalo mu se stalno da čuje osobe kako se približavaju sobi, zveket oružja kako odjekuje palatom. Više puta, ne znajući kako da umiri svoje strahove, dizao se iz postelje i oprezno otvorao prozore, više puta je otvarao vrata, bojeći se da su ih stražari zaključali da mu spreče bekstvo. Uspavao se oko zore, ali je to bio nemiran san koji je trajao samo par sati. Probudi se na gong koji je zvečao na ulici. Ustade, obuče se, stavi u džepove par kratkih pištolja i uputi se ka vratima. Tog istog trenutka začu kucanje na vratima. - Koje? - upita on nestrpljivo. - Radža vas očekuje u svom kabinetu - reče jedan glas. Janez oseti hladne trnce u kostima. Otvori vrata i nađe se pred Indijcem. - Je li radža sam? - upita stisnutih zuba. - Sam je, milorde, - odgovori Indijac. - Šta hoće od mene? - Čeka vas na čaju. - Trčim do njega - reče Janez, uputivši se prema kabinetu princa. Radža je sedeo za stočićem na kome je bio srebrni pribor za čaj. Videvši Janeza da ulazi, ustade sa smeškom na usnama, pružajući ruku. - Dobar dan, milorde! - izreče. - Vratili ste se kasno sinoć. - Izvinite, Visosti, što sam propustio ručak; ali nije krivica do mene - reče Janez, razuveren radžinim osmehom. - Šta vam se desilo? - Izgubio sam se usred šume. - A ipak ste imali vodiča. - Vodiča! - Rekli su mi da ste bili sa Indijcem koji snabdeva rudnike Poma. - Ko vam je to rekao, Visosti? - upita Janez, napravivši izuzetan napor da sačuva mirnoću. - Moji špijuni, milorde. - Visosti, u vašoj službi imate dobre ljude. - Verujem u to - reče radža smeškajući se. - Jeste li onda sreli tog čoveka? - Da, Visosti. - Dokle vas je otpratio? - Do malog sela Dajaka.

- Pogodite ko je bio taj čovek. - Ko? - upita Janez, teško izgovarajući ovu reč. - Gusar - reče radža. - Gusar!... Nije moguće, Visosti. - Uveravam vas da jeste. - I nije me ubio? - Gusari sa Momprasema, milorde, nekad su velikodušni, kao i njhov vođa. - Je li velikodušan Tigar iz Malezije? - Tako se priča. Rekli su mi da je više puta poklonio velike dijamante jadnim đavolima koje je pre toga tukao puškama i sabljama. - Onda je mnogo čudan gusar! - Hrabar je i velikodušan u isto vreme. - Ali jeste li sigurni, Visosti, da je taj Indijac deo bande sa Momprasema? - Ubeđen sam u to jer su ga moji špijuni videli da razgovara sa nekim gusarima Tigra iz Malezije. Ali neće više pričati sa njima, kunem vam se. U ovom času mora da je u rukama mojih ljudi. U tom trenutku, dole na ulici, začuše se povici i udar gonga. Janez, bled, na vrhu nerava, požuri ka prozoru da vidi šta se dešava, ali pre svega da sakrije svoju uzbuđenost. - Jupitera mi! - uzviknu gušeći se, postajući još bleđi. - Kamamuri! - Šta se dešava? - upita radža. - Vode mog Indijca, Visosti, - odgovori prilično mirnog glasa. - Nisam se prevario. Nagnu se kroz prozor i pogleda. Četvorica gardista, naoružanih do zuba, vodili su ka palati Indijca Kamamurija, kome su ruke bile čvrsto vezane rotang lijanama. Zarobljenik nije pružao nikakav otpor, niti je izgledao uplašen. Hodao je mirnim korakom i gledao masu Dajaka, Kineza i Maležana koja gaje sledila psujući. - Jadan čovek! - uzviknu Janez. - Sažaljevate ga, milorde? - upita radža. - Pomalo, priznajem. - A ipak je ovaj Indijac gusar. - Znam, ali je bio tako ljubazan prema meni. Šta ćete da radite, Visosti? - Pokušaću pre svega da ga nateram da govori. Ako uspem da saznam gde se krije Tigar iz Malezije... Šaku piću moje garde i napasti ga. - Napašćete ga? - Sakupiću moje garde i napasti ga. - A ako zarobljenik odbije da priča? - Obesiću ga - reče hladno radža. - Jadni đavo! - Svi gusari imaju jednak tretman, milorde. - Kada ćete ga ispitivati? - Danas ne mogu jer moram da primim holandskog ambasadora, ali sutra ću biti slobodan i nateraću ga da govori. Jedna iskra zablista u očima Portugalca.

- Visosti, - reče nakon oklevanja. - Mogu li da prisustvujem ispitivanju? - Ako želite. - Hvala, Visosti. Radža zazvoni srebrnim zvoncem koje je stajalo na stolu. Kinez obučen u žutu svilu, sa repom dugim dobri metar, uđe noseći čajnik od Ming porcelana, pun čaja koji se dimio. - Nećete odbiti čaj, nadam se - reče radža. - Ne bih bio Englez - odgovori Janez, smešeći se. Ispili su nekoliko šolja divnog pića, a onda ustadoše. - Gde ćete danas, milorde? - upita radža. - Da posetim okolinu grada - odgovori Janez. - Otkrio sam jednu malu tvrđavu i sa vašom dozvolom, ja bih je posetio. - Pronaći ćete sunarodnjake, milorde. - Sunarodnjake! - uzviknu Janez, praveći se da ne shvata. - Pokupio sam ih pre par nedelja dok su tonuli. - Brodolomnici znači? - Tačno. - I šta rade u tvrđavi? - Čekaju da dođe brod da se ukrcaju i u isto vreme nadgledaju jednog Tug Indijca koga sam tamo zatvorio. - Šta? Jedan Tug! Jedan Tug Indijac! - uzviknu Janez. - Oh! Voleo bih da vidim jednog od tih užasnih davitelja. - Želite? - Neopisivo. Radža uze list hartije, napisa nekoliko redova, savi ga i dade Portugalcu koji ga živahno uze. - Predajte ga poručniku Čerčilu - reče radža. - On će vam pokazati Tuga i, ako želite, provešće vas po celoj tvrđavi koja nema ništa lepog. - Hvala, Visosti. - Večeraćete sa mnom večeras? - Obećavam vam. - Do viđenja, milorde. Janez, koji je jedva čekao da izađe iz kabineta, uputi se ka svojoj sobi. - Razmišljajmo, Janeze moj, - mrmljao je kad se našao sam. - Radi se o velikom poslu, a da ne budem otkriven. Nasloni se na prozor, duboko zamišljen. Ostao je tamo, nepokretan, očiju uprtih u tvrđavu, oko 10 do 12 minuta, nabirajući čelo s vremena na vreme. - Smislio sam! - uzviknu odjednom. - Dragi moj Bruku, dobri Janez ti priprema malu igru koja će, ako je sve dobro proračunato, biti prelepa. Jupitera mi! Sandokan će biti zadovoljan svojim belcem bratom. Približi se stolu, uze olovku i na parčetu papira napisa: „Šalje me tvoj odani sluga Kamamuri da te spasem. Tremale Naiku, ako hoćeš da budeš slobodan i ponovo vidiš Adu, progutaj oko ponoći pilule koje se ovde nalaze, ni ranije ni kasnije. Janez, prijatelj Kamamurija.” Stavi unutra dve male pilule zelenkaste boje i napravi lopticu koju sakri u mali džep sakoa.

- Sutra će Englezi verovati da je mrtav i sutra uveče će ga pokopati - promrmljao je, trljajući ruke zadovoljno, - i da obavestimo mog dragog brata, poslaćemo Kamamurija. Ah! Dragi moj Džejmse Bruku, još ti ne znaš na šta su sve spremni tigrići sa Momprasema. Stavi na glavu veliki slamni šešir u obliku pečurke, zataknu za pojas bodež i napusti sobu polako silazeći niz stepenice. Prolazeći hodnikom, vide pred jednim vratima Indijca naoružanog puškom sa bajonetom na vrhu. - Šta tu radiš? - upita Portugalac. - Na straži sam - odgovori upitani. - Koga čuvaš? - Gusara uhapšenog jutros. - Pazi da ti ne pobegne, prijatelju. To je opasan čovek. - Držaču stalno otvorene oči, milorde. - Bravo, momče. Pozdravi ga rukom, siđe stepenicama i izađe na ulicu sa ironičnim osmehom na usnama. Njegov pogled se odmah zaustavi na brdu pred njim, na vrhu koga se, usred vidokog zelenila, isticala beličasta masa tvrđave. - Hrabro, Janeze - mrmljao je. - Imaš mnogo posla. Mirnim korakom je prošao kroz grad, koji je bio prepun izvanrednih Dajaka, Maležana i Kineza koji su vikali na sav glas, prodajući voće, oružje, odeću i igračke iz Kantona, i pođe stazom, zasenčenom visokim stablima durion palme, koja je vodila u tvrđavu. Na pola puta nalete na dva engleska mornara koja su silazila u grad, možda da dobiju kakvo radžino naređenje, ili da se informišu je li se kakav brod usidrio na ušću reke. - Hej, prijatelji, - reče Janez pozdravljajući ih. - Je li gore komandant Čerčil? - Ostavili smo ga da puši na vratima tvrđave - odgovori jedan od dvojice. - Hvala, prijatelji. Nastavi da pešači i nakon dugog zaokreta izbi na prostrani trg, na kome se nalazila tvrđava. Na kapiji, naslonjen na pušku, stajao je mornar, zauzet žvakanjem duvana, a na par koraka od njega, ispružen usred trave, pušio je poručnik mornarice, visokog stasa sa dugim riđim brkovima. Janez se zaustavi. - Hej! Belac! - uzviknu poručnik, spazivši ga. - I koji vas traži - reče Portugalac. - Mene? - Da! - A šta želite? - Imam pismo za poručnika Čerčila... - Ja sam, gospodine, poručnik Čerčil - reče oficir, podižući se i krećući mu u susret. Janez izvadi radžino pismo i pruži ga Englezu, koji ga otvori i pažljivo pročita. - Stojim vam na usluzi, milorde, - reče kada je pročitao. - Hoćete li me odvesti da vidim Tuga? - Ako hoćete. - Otpratite me do njega, onda. Oduvek sam želeo da vidim jednog od tih užasnih davitelja. Poručnik stavi lulu u džep i uđe u tvrđavu, a Janez ga je sledio. Prešli su malo dvorište, u kome su rđala 4 stara gvozdena topa, i uđoše u drugi deo konstruisan od debelog drveta, sposoban da odoli đuletu kalibra 6 čak i 8.

- Evo nas, milorde, - reče Čerčil, zaustavljajući se ispred teških drvenih vrata koja su bila zatvorena zasunom. - Je li miran ili surov? - Pitom je kao domaći tigar - odgovori Englez smešeći se. - Onda ne treba biti naoružan da se uđe. - Nikada nikome od nas nije naudio, ali ne bih ušao bez pištolja. Izvadi dva pištolja i oprezno otvori vrata, provirujući unutra. - Tug drema - reče. - Uđimo, milorde. Janez oseti drhtaj, ne zato što se plašio davitelja, nego plašeći se da ga ovaj ne izda. U stvari, Indijac je mogao da odbije da primi papirić i pilule i sve otkrije poručniku Čerčilu. - Hrabro i hladnokrvno - promrmlja - nije momenat za povlačenje. Proveri bodež i uđe. Nađe se u maloj ćeliji, drvenih zidova, sa malim prozorom i čvrstim rešetkama. U jednom uglu, ispružen na postelji od suvog lišća i uvijen u kratki kaput, ležao je Tug Tremal Naik, gospodar Indijca Kamamurija i verenik nesrećne Ade. Bio je superiorni Indijac, visok 196 cm, bronzane boje kože. Prsa su mu bila velika i robusna, mišićave ruke i noge, ponosne crte lica i pravilne. Janez, koji je video Kineze, Maležane, one sa Jave, Afrikance, Indijce, Makasareze i Tagale, ne seća se da je sreo obojenog čoveka tako lepog i vitalnog. Samo ga je Sandokan nadmašivao. Čovek je spavao, ali snovi mu nisu bili mirni. Grudi su mu se uzbuđeno dizale i spuštale, veliko i lepo čelo se nabiralo, usne jarko crvene, stisnute, drhtale su, drhtale su mu i ruke, male kao kod žene, šake su mu se otvarale i zatvarale, kao daje hteo da uhvati nešto što mu je bežalo. - Lep čovek! - uzviknu Janez. - Tišina, govori - mrmljao je poručnik. Jaki naglasak izađe iz ustiju Indijca. - Moja! - povikao je. Njegovo lice odjednom se uznemiri, postade zgrčeno. Vena se, koja mu je presecala čelo, iznenada poveća. - Sujodhana - mrmljao je sa mržnjom Indijac. - Tremale Naiku! - reče poručnik. Na to ime Indijac se trže, kleknu na ležaj i zagleda se u poručnika pogledom koji je bio zmijski. - Šta hoćeš? - upita. - Jedan gospodin hoće da te vidi. Indijac pogleda Janeza koji je stajao par koraka iza Čerčila. Podrugljiv izraz se odrazi na njegovim usnama pokazujući zube bele kao slonovača. - Jesam li možda životinja? - upita. - Šta... Zaustavi se i ućuta. Janez, koji je kao što je rečeno stajao iza poručnika, dade mu brzi mig. Bez sumnje je shvatio da se nalazi pred prijateljem. - Kako ti je ovde unutra? - upita Portugalac. - Kako može da bude čoveku koji se rodio i živeo slobodno u džungli - reče Tremal Naik, tužnog glasa. - Je li istina da si Tug? - Ne. - A ipak si davio ljude.

- Istina je, ali nisam Tug. - Lažeš. Tremal Naik zaškrguta zubima i zažari očima; ali još jedan Portugalčev gest ga smiri. - Ako bi mi dozvolio da ti podignem kaput, pokazao bih ti tetovažu koja obeležava Tugove. - Podigni ga, - reče Tremal Naik. - Ne približavajte se, milorde! - uzviknu poručnik. - Nisam naoružan - reče Indijac. - Ako dignem i ruku, isprazni mi u grudi pištolje. Janez se približi postelji od lišća i naže se nad Indijcem. - Kamamuri - promrmlja jedva čujnim glasom. Brzi bljesak preleti Indijčevim očima. Jednim pokretom podiže kaput i uze papirić sa pilulama koji je ispustio Portugalac. - Jeste li videli tetovažu? - upita poručnik, koji je iz predostrožnosti otkočio jedan pištolj. - Nema je - odgovori Janez. - Onda nije Tug? - Ko to zna? Tugovi se tetoviraju na više delova tela. - Nemam je - reče Tremal Naik. - Koliko dugo je ovde, poručniče? - upita Janez. - Dva meseca, milorde. - Gde će ga odvesti? - U neki zatvor u Australiji. - Jadni đavo! Izađimo, poručniče. Mornar otvori vrata. Janez to iskoristi da se okrene nazad ka Tremalu Naiku i pokaza mu poslednji gest koji je značio „poslušajte”. - Hoćete da razgledate tvrđavu? - upita poručnik kada je zatvorio vrata i stavio zasun. - Čini mi se da nema ničeg atraktivnog - odgovori Janez. - Do viđenja kod radže, gospodine. - Do viđenja, milorde.

Sedmo poglavlje: Oslobađanje Kamamurija Dok je Janez lukavo pripremao spašavanje Tremala Naika, jadni Kamamuri, obuhvaćen hiljadama strahova i nemira, pokušavao je da jzađe iz zatvora. Nije se plašio da bude obešen ili streljan kao obični gusar; strah ga je bio da ga ne podvrgnu nekom strašnom mučenju i nateraju da sve prizna, kompromitujući tako sadašnju situaciju svog gospodara, nesrećne Ade, Tigra iz Malezije, Janeza i svih gusara sa Momprasema. Čim su ga zatvorili, pokušao je da iskoči kroz prozor, ali je tamo bila odbrana od čvrstih rešetaka od gvožđa, koje je bilo nemoguće polomiti bez jake poluge ili čekića; onda je pokušao da razori pod nadajući se da će pasti u neku praznu sobu, ali pošto je slomio nokte bio je primoran da odustane. Poslednje je pokušao da zadavi Indijca koji mu je doneo hranu, ali taman da uspe, ostali Indijci pritekoše u pomoć da ga oslobode. Razočaran neuspehom svojih pokušaja, skupio se u jednom uglu sobe, rešen da umre od gladi rade nego da proba hranu koja je mogla da sadrži neke tajanstvene narkotike; rešen da dozvoli da mu iseku meso na komade pre nego da kaže ijednu reč. Prošlo je deset sati, a da se nije ni pomerio. Sunce je zašlo nakon kratkog bljeska, i mrak je zaposeo sobu: jednog trenutka, jedan slabašan zvižduk, propraćen laganim udarcem, natera ga da načulji uši. Podiže se bešumno, obiđe jedan krug po sobi bojeći še da se nije prevario, i posluša pažljivo. Nije čuo ništa spolja osim reskih urlika Dajaka i Maležana koji su prolazili trgom. Tiho se približi prozoru i pogleda kroz gvozdene rešetke. Tamo, ispod jedne ogromne arenga palme, koja je dobrim delom bacala senku na trg, stajao je jedan čovek sa velikim šeširom i nekom vrstom štapa u ruci. Prepozna ga na prvi pogled. - Gospodar Janez - promrmlja. Ispruži jednu ruku i napravi par gestova. Portugalac podiže ruku i odgovori drugim gestovima. - Shvatio je - reče Kamamuri. - Dobri gospodar! Napusti prozor i pođe do zida koji je bio pred njim. Pažljivo ga je osmotrio, onda se nagnu i pokupi jednu vrstu metka koji je bio obavijen lopticom od papira. - Ovde unutra mi je spas - mrmljao je. - Koliko mi se čini, gospodar Janez je vešt u upotrebi duvaljke. Razmota papir i nađe dve crne pilule, malecke, koje su karakteristično mirisale. - Otrov ili narkotik? - upita se. - Ah! Na papiru nešto piše. Približi se prozoru i pažljivo pročita sledeće redove: „Sve ide od dobrog na bolje. Tremal Naik, ako se ne desi ništa nepredviđeno, sutra uveče će biti slobodan. Pilule koje sam ti dao, rastopljene u vodi, odmah uspavljuju. Pokušaj da uspavaš stražara i pobegneš. Sutra u podne te čekam kod tvrđave. Janez.” - Dobri Janez - mrmljao je Maharaćanin dirnuto. - Na sve misli. Nasloni se na rešetke na prozoru i poče da razmišlja. Lagano kucanje na vratima mu prekinu misli.

- Evo ga! - uzviknu. Brzo priđe, ali ne praveći buku, stolu na kome se nalazila činija pirinča i nekoliko voća, dve velike čaše tuvaha i baci dve pilule unutra koje se odmah rastvoriše. - Ko je tamo? - upita onda. - Radžin stražar - odgovori jedan glas. Vrata se otvoriše i uđe jedan Indijac naoružan velikom sabljom i dugim pištoljem sa drškom izrezbarenom školjkama od bisera, a u drugoj ruci je držao poslužavnik pun ponuda. - Nisi gladan? - upita stražar, videvši pune čaše i činiju, netaknuto voće. Maharaćanin, umesto da odgovori, pogleda ga sa mržnjom. - Hrabro, prijatelju, - nastavi stražar. - Radža je dobar i neće te obesiti. - Ali će me otrovati - reče Kamamuri sa lažnim strahom. - A kako? - Hranom i pićem koje vidiš. - I zato nisi ništa probao? - Svakako. - Grešiš, prijatelju moj. - Zašto? - Zato što ni tuvah, ni pirinač, ni voće nemaju nikakav otrov u sebi. - Da li bi ti popio čašu ovog pića? - Ako želiš! Kamamuri uze čašu u kojoj je rastopio Portugalčeve pilule i pruži je stražaru. - Pij - reče. Indijac, koji nije ništa sumnjao, približi čašu usnama i popi dobar deo. - Ali... - reče nesigurno. - Šta su stavili u ovaj tuvah? - Ne znam - reče Maharaćanin koji ga je pažljivo posmatrao. - Čudan drhtaj mi prolazi kroz... udove. - Ah!... - Ufa! Vrti mi se u glavi, gubim snagu, ne vidim više, čini mi se... Nije završio. Zaljulja se kao da je ranjen usred grudi, podiže ruke, okrenu očima i teško pade na zemlju ostajući nepokretan. Kamamuri je jednim skokom bio na njemu i istrže mu pištolj i sablju. Tako naoružan približi se vratima i načulji uši. Plašio se da udarac Indijca o zemlju kada je pao nije možda privukao ostale stražare. Srećom nijedan korak se ne začu u hodniku. - Spašen sam! - uzviknu duboko dišući. - Za deset minuta biću van grada. Skide kratke pantalone, sako i pojas koji je nosio Indijac, i za tren Oka se obuče. Oko glave umota maramu da bi sakrio dobar deo čela i oči, onda stavi sablju za pojas i pištolj u futrolu. - Napred - promrmlja. - Proći ću kao radžin gardista. Otvori bešumno vrata, pređe hodnik koji je bio pust i mračan, siđe niz stepenice i brzo prolazeći pored stražara, izađe na trg. - Jesi li to ti, Labuku? - upita jedan glas. - Da - odgovori Kamamuri, ne osvrćući se unazad iz straha da ga ne prepozna onaj koji ga je pitao. - Neka te Šiva zaštiti. - Hvala, prijatelju.

Maharaćanin je napredovao brzim korakom, pažljivo gledajući oko sebe i napregnutih ušiju: držao se zidova kuća, idući krajem ulica i uličica i ličio je na radžinog gardistu. Nakon deset minuta dospeo je pešice do brda na čijem se vrhu, osvetljena mesečinom, uzdizala tvrđava. Zaustavio se budno motreći. Prema reci su se čuli ribari Dajaki i Maležani kako pevuše monotone stihove; iz kineskog kvarta se čuo monotoni zvuk joa, vrste flaute sa šest rupa i umilno podrhtavanje kine, gitare sa svilenim žicama. Prema trgu, gde se uzdizala velika radžina palata, nije se ništa čulo. - Spašen sam! - mrmljao je nakon nekoliko sekundi napete pažnje. - Nisu još otkrili moje bekstvo. Sakri se usred šuma najvećih palmi mangoa koje su se razbacano prostirale po brdu. Sad je skakao sa jednog drveta na drugo veštinom majmuna da bi zameo tragove, sad je ulazio u kanale crne vode blatnjavog dna, a onda se sakrivao među žbunjem i za manje od sat vremena, a da ga niko nije otkrio, nađe se na rukohvat od tvrđave. Pope se na jedno najviše drvo odakle je mogao da opazi ko se peo, a ko silazio niz brdo i strpljivo poče da čeka Portugalčev dolazak. Noć je prošla bez incidenata. U četiri sata ujutro sunce se iznenada pojavi na horizontu, obasjavajući reku, koja se prostirala kroz zasađena polja i guste šume, kroz grad, i okružena drvećem. Sa visine svoje posmatračnice Maharaćanin ugleda, nakon par sati, dva belca kako izlaze iz tvrđave i trče dole prema stražaru. - Šta se desilo? - mrmljao je Kamamuri. - Da bi se ovako trčalo, mora da se desilo nešto ozbiljno u tvrđavi. Šive mi! Da nisu oni iz grada dojavili ovima moje bekstvo? Sakri se među listove da ga ne opaze ovi koji su prolazili stazom, i stade da čeka, zahvaćen velikim nemirima. Jedan sat kasnije Englezi su se vraćali u tvrđavu, a sledio ih je oficir garde i jedan Evropljanin obučen u belo odelo koji je nosio torbicu za pojasom. - Da nije lekar? - upita se Kamamuri pobledevši. - Da se neko nije razboleo? Unutra je moj gospodar!... Gospodine Janeze, dođite, požurite! Spusti se na zemlju i potrča prema stazi, rešen da nekoga ispita. Srećom otkucavalo je 12, pa jedan, dva, tri, a da se nijedan mornar niti gardista nisu pojavili na stazi. Oko pet sati, međutim, jedan čovek sa velikim slamnim šeširom i par pištolja za pojasom, odjednom se pojavi na stazi. Kamamuri ga odmah prepozna. - Gospodaru Janeze! - uzviknu. Portugalac, koji se penjao laganim korakom pažljivo posmatrajući desno i levo kao da nekoga traži, zastade na ovaj poziv. Spazivši Kamamurija, ubrza korak i kada ga je stigao, gumu ga u gustiš, govoreći mu: - Da te je opazila neka straža, bio bi izgubljen i ovaj put zauvek; moramo biti oprezni, dragi moj. - Nešto strašno se desilo u tvrđavi, gospodaru Janeze, - reče Maharaćanin. - Sumnja mi se vrti u mislima i napustio sam svoj zaklon. - Sumnja?... Kakva? - Da se moj gospodar zatvorio unutra i da umire. Video sam belca kako ide gore i učinio mi se da je lekar. - Baš je tvoj gospodar uzbunio vojnike u tvrđavi.

- Moj gospodar!... - Da, dragi moj. - Je li bolestan? - Mrtav je. - Mrtav! - uzviknu Maharaćanin, zanoseći se. - Ne plaši se, mali moj. Veruju da je mrtav, ali je, u stvari, živ. - Ah! Gospodaru Janeze, kako ste me uplašili! Dali ste mu da popije neki jak narkotik? - Dao sam mu pilule koje zadržavaju život 36 sati. - I veruju da je mrtav? - Potpuno. - A kako ćemo da ga spasemo? - Večeras će ga, ako se ne varam, pokopati. - Shvatam - reče Maharaćanin, - kada bude pokopan, mi ćemo ga otkopati i odneti na sigurno mesto. Ali gde će ga odneti? - Saznaćemo'. - A kako? - Kada izađu iz tvrđave, mi ćemo ih pratiti. - A kada ćemo u napad? - Noćas. - Nas dvojica? - Ti i Sandokan. - Onda ga moram obavestiti. - Svakako. - A vi nećete sa nama? - Ne mogu. - Zašto? - Radža pravi bal večeras u čast holandskog ambasadora, i kao što vidiš, ne mogu da izostanem, a da ne pobudim sumnju. - Aha! - uzviknu Maharaćanin, podižući glavu prema tvrđavi. - Šta ti je? - Oni ljudi izlaze iz tvrđave. - Jupitera mu! Razmače rukama lišće grmlja i pogleda vrh brda. Dva mornara su izašla noseći na nosilima ljudsko telo zatvoreno u neku vrstu džaka. Iza njih izađoše ostali mornari naoružani lopatama, a za njima radžini gardisti. - Spremimo se za pokret - reče Janez. - Kojim će putom? - upita Kamamuri sa vatrenim nemirom. - Sići će brdom sa suprotne strane. - Idu da ga sahrane na groblju! - Ne znam. Zaobiđimo šumom, ali pazi da ne praviš buku. Izašli su iz grmlja i bacili se u šumu koja je pokrivala celo brdo. Preskačući oborena stabla, zaobilazeći trnovito grmlje i sekući veliko korenje, kružili su oko tvrđave i našli se na njenoj suprotnoj strani. Janez se zaustavi. - Gde su? - upita se. - Eno ih tamo dole - reče Maharaćanin.

Družina je bila na vidiku. Silazila je strmom stazom koja je vodila preko male livade okružene visokim drvećem. U sredini, okružen niskom ogradom, nalazio se prostor prepun drvenih kočeva i krstova. - Ovo mora da je groblje - reče Janez. - Idu li prema tom mestu? - upita Kamamuri. - Da. - Sad mi je lakše. Plašio sam se da će mog jadnog gospodara baciti u reku. - I meni je ta misao pala na pamet. Mornari su ušli na groblje i zaustavili se na sredini, položivši na zemlju Tremala Naika. Janez ih vide kako nekoliko trenutaka kruže među drvenim kočevima kao da su nešto tražili, onda jedan od njih podiže lopatu i poče da kopa. - Tamo će ga pokopati - reče Portugalac Maharaćaninu. - Sveže natrpana zemlja će vam pokazati gde je zakopan. - Ima li opasnosti da moj gospodar umre ugušivši se? - upita Kamamuri. - Ne, prijatelju moj. Sada brzo trči do Sandokana, naredi mu da prikupi svoje ljude, da dođe i otkopa tvog gospodara. - A posle? - Posle ćete se vratiti u šumu i sutra ću vam se pridružiti. Sutra uveče možemo da napustimo ova mesta zauvek. Idi, prijatelju, idi. Maharaćanin nije čekao da mu se dva puta kaže. Uze u ruku pištolj i nestade pod drvećem brzinom jelena.

Osmo poglavlje: Janez u zamci Kada se Janez, oko 10 sati uveče, vratio u Saravak, bio je iznenađen izuzetnim pokretom koji je vladao u svim kvartovima. Na ulicama i uličicama prolazile su i ponovo prolazile gomile Kineza u svečanoj odeći, Dajaka, Maležana, Makasareza, onih sa Jave i Tagala, vičući, smejući se i gurajući jedni druge. Svi su se uputili prema palati gde je živeo radža. Bez sumnje, čuli su za slavlje koje je priređivao njihov princ i žurili su u masama, ubeđeni da će se dobro zabaviti i dosta popiti čak i ostajući na trgu. - Dobro - mrmljao je Portugalac, trljajući zadovoljno ruke. - Sandokan može da prođe kroz grad, a da ga niko ne vidi. Dragi moj prinče, mnogo nam pomažeš. Biću ti zahvalan. Praveći sebi prolaz rukama i često pesničenjem, nakon pet minuta stiže do trga. Bezbrojne baklje su svuda sijale osvetljavajući fantastično zgrade, visoko i prelepo drveće i radžinu palatu, koja je sada bila okružena dvostrukim redom gardista dobro naoružanih. Ogromna masa, delimično vesela, a delimično pijana, sabila se na ovom prostoru đavolski urlajući i stalno se gurajući i talasajući. Dobri građani Saravaka, slušajući orkestar koji je svirao u palati, razdragano su plesali gurajući se do zgrada i drveća, prekidajući redove gardista, koji su tako bili primorani da stave oružje u futrole. - Stižemo sa zakašnjenjem - reče Janez, smejući se. - Princ će se zabrinuti zbog mog produženog odsustvovanja. Pokaza se gardistima, koji su ga prepoznali, pope se stepenicama i uđe u svoju sobu da se malo dotera i odloži oružje. - Zabavljaju li se? - upita Indijca koji mu je dat na raspolaganje. - Mnogo, milorde, - odgovori upitani. - Ko su zvanice? - - Evropljani, Maležani, Dajaki i Kinezi. - Mešavina, znači. Neće biti potrebe da obučem crno odelo koje uostalom i nemam. Iščetka odeću, odloži oružje trpajući, međutim, kratak pištolj u džep i uputi se prema balskoj dvorani, na čijem ulazu se zaustavi sa najživljim iznenađenjem na licu. Sala nije bila ogromna, ali je radža uredio sa posebnim ukusom. Mnogobrojne bronzane lampe, poreklom evropske, bacale su svetlost sa tavanice; velika venecijanska ogledala su ukrašavala zidove, pod je bio išaran živim bojama u Dajako stilu tepiha koji su pokrivali pod, a na stočićima su lepo izgledale velike vaze od kineskog porculana u kojima je bilo crvenog ogromnog cveća i magnolija koje su mirisale, možda i prejako, u vazduhu. Zvanica nije bilo više od 50, ali kakvi kostimi, kakvi različiti tipovi! Bilo je 4 Evropljana obučenih u bela odela, jedno 15 Kineza odevenih u svilu, sa tako obrijanim glavama da su se sijale kao lubenice, 10 ili 12 Maležana tamno zelene puti, u dugim indijskim tunikama, 5 ili 6 poglavica Dajaka sa svojim ženama, više golih nego odevenih, ali okićenih stotinama narukvica i ogrlicama od tigrovih zuba. Ostali su bili Makasarezi, Bugizi, Tagali, oni sa Jave koji su se ponašali kao opsednuti i koji su preglasno pevali svaki put kada bi kineski orkestar, sastavljen

od 4 svirača na pjen kinu (instrumentu sastavljenom od 16 crnih kamenova) i dvadesetak flautista, intonirali marš uz koji je bilo nemoguće igrati. - Kakvo je ovo slavlje? - upita Janez, smejući se. - Ako bi neka naša evropska gospođa videla ovo, kladim se u sto sterlinga protiv penija da bi odmah pobegla koliko je noge nose i napustila slavnog Bruka i njegov đavolji orkestar. Uđe u salu i uputi se ka radži, jedinom koji je nosio crno odelo, a koji je ćaskao sa visokim Kinezom, bez sumnje jednim od glavnih trgovaca u gradu. - Ovde se zabavljaju - reče. - Ah! - uzviknu radža okrećući se ka njemu. - Stigli ste, milorde? Čekam vas već par sati. - Šetao sam sve do tvrđave i na povratku sam pogrešio put. - Jeste li prisustvovali sahrani zatvorenika? - Ne, Visosti. Tužne ceremonije mi nisu mnogo u krvi. - Sviđa li vam se ova zabava? - Nešto je konfuzna, čini mi se. - Dragi moj, mi smo u Saravaku. Kinezi, Maležani i Dajaki ne umeju bolje. Uzmite neku Dajaku i otplešite malo. - Uz ovu muziku je nemoguće, Visosti. - Slažem se - reče radža, smejući se. Pred vratima se odjednom začu urlik. Neke osobe su se uputile ka vratima, ali su se odmah vratile. - Sačekajte me ovde, milorde, - reče radža. Janez ne odgovri niti se pomeri. Onaj uzvik, koji možda nije čuo prvi put, uterao mu je strah u kosti. Blago pobledi u licu i njegove crte, uvek tako mirne, na nekoliko trenutaka se izbezumiše. - Kakav urlik! - promrmljao je konačno. - Gde sam ga čuo?... Zar će sad nastati katastrofa baš kada smo uterali brod u luku? Gurnu ruku u džep pantalona i tiho otkoči pištolj, rešen da ga upotrebi ako bude neophodno. U tom trenutku se vrati radža. Janez odmah vide da mu se bora pojavila na čelu. Približi mu se i ostade ćutljiv. - Pa onda, Visosti? - upita nalazeći nadljudsku snagu da ostane miran. - Šta se desilo? - Ništa, milorde, - odgovori nervozno radža. - Ali onaj urlik?... - insistirao je Janez. - To je jedan moj prijatelj.. - A zašto je vikao? - Jer mu je iznenada pozlilo. - A ipak... - Hoćete da kažete? - Onaj urlik nije bio od bola. - Prevarili ste se, milorde. Do đavola, uzmite neku Dajaku i, ako je moguće, otplešite polku. Radža ode dalje i započe priču sa jednom zvanicom. Janez je, međutim, ostao na mestu, sledeći ga pogledom. - Ima u tome nečega - mrmljao je. - Budi oprezan, Janeze. Napravi se da se udaljava, a zapravo je seo iza jedne grupe Maležana. Odatle vide radžu kako se okreće unazad i gleda uokolo kao da nekoga traži. Janez se sakri.

- Mene traži - reče. - Pa dobro, dragi moj Bruku, odigraću ti lepu predstavu pre nego što ćeš moći ti meni. Ustade pokazujući najveću staloženost, obiđe dva ili tri puta oko sale, onda se zaustavi na dva koraka od vrata. Tamo je bio jedan radžin sluga. Pozva ga gestom. - Ko je vikao malopre? - upita ga. - Jedan radžin prijatelj - odgovori Indijac. - Kako se zove? - Ne znam, milorde. - Gde je sada? - U radžinom kabinetu. - Je li bolestan? - Ne znam. - Možeš li me odvesti da ga posetim? - Ne, milorde. Dva stražara su pred vratima kabineta sa naređenjem da nikoga ne puštaju unutra. - Neprijatelj je Tigra? - Da, tražio ga je u šumama. - Hvala, prijatelju, - reče Janez stavljajući mu u ruku jedan rupi. Izađe iz sale i uputi se prema svojoj sobi. Bio je bled i zamišljen. Čim je ušao, zatvori dobro vrata, skide sa zida par pištolja i jedan bodež otrovanog vrha, onda otvori prozor naginjući se kroz njega. Dupli red Indijaca, naoružanih puškama, opkoljavalo je kuću. Malo dalje, 200 ili 300 osoba su haotično plesale urlajući divlje. - Odavde je bekstvo nemoguće - reče Janez. - A ipak moram da napustim palatu što pre. Osećam da mi preti velika opasnost i da... - iznenada zastade, pogođen sumnjom koja mu zatitra u mislima. - Onaj urlik... mrmljao je, ponovo bledeći. - da, mora da je to bio on... da, lord Gulonk, naš neprijatelj... Sad se sećam da je Sambiljong rekao da ga je video, na čelu bande Dajaka, u šumama gde se skriva Sandokan... To je on, da, to je on!... Požuri prema vratima i dohvati pištolje, govoreći: - Janez neće ubiti strica Marijane Gulonk, ali će braniti svoj život. Priđe vratima i skloni teški lanac, ali nije uspeo da ih otvori. Podupre vrata jednim ramenom i napregnu se, ali bez većeg uspeha. Promukao uzvik mu izlete kroz usta: - Zatvorili su me unutra - reče. - Sada sam izgubljen. Potraži drugi izlaz, ali su bila tu samo dva prozora ispod kojih su stajale radžine garde i velika masa ljudi. - Neka je prokleto ovo slavlje! - uskliknu besno. U tom trenutku začu kucanje na vratima. Podiže pištolje vičući: - Koje? - Džejms Bruk - odgovori radža spolja. - Sam ili sa pratnjom? - Sam, milorde, i bez oružja. - Uđite, Visosti, - reče Janez ironičnim naglaskom. Stavi pištolje za pojas, prekrsti ruke na grudima i podiže visoko glavu, mirnog pogleda očekivao je pojavu izvanrednog protivnika.

Deveto poglavlje: Lord Džejms Gulonk Radža uđe. Bio je sam, bez oružja i još obučen u crno odelo. Ali nije više bio miran i nasmejan čovek od ranije. Bio je bled, ne od straha, nego od besa; čelo mu je bilo naborano, pogled blistajući, ironičnog osmeha, koji je bdmah ukazivao na loše, na njegovim usnama. Nije više bio princ Saravaka; bio je istrebljivač gusara koji se spremao da ulovi jednog od najmoćnijih vođa malezijskih gusara. Nekoliko trenutaka je stajao nepokretan na vratima, gledajući Janeza vatrenim pogledom kao da ga probada vrhom sablje, onda uđe u sobu. Vrata su odmah bila zatvorena iza njegovih leđa. - Gospodine, - reče tvrdim naglaskom. - Visosti, - reče Janez istim naglaskom. - Ako ne grešim, već ste pogodili cilj moje posete. - Moguće je, Visosti. Izvolite sedite. Radža sede na stolicti; Janez se, međutim, oslonio na pisaći sto na kome mu je, nadohvat ruke, stajao bodež. - Gospodine, - nastavi radža smirenim glasom. - Znate li kako me zovu u Saravaku? - Džejms Bruk. - Ne, zovu me istrebljivačem gusara. Janez se nakloni smeškajući se. - Ružno ime, Visosti, - reče zatim. - Sada kada znate ko je Džejms Bruk, radža Saravaka, zbacimo maske i pričajmo. - Zbacimo ih, Visosti. - Ako bih ja pristao brodom na Momprasem... - Ah! - uzviknu Janez. - Vi znate... - Dozvolite mi da završim, gospodine. Ako bih ja, ponavljam, pristao brodom na Momprasem i tražio gostoprimstvo Tigru iz Malezije ili njegovom poručniku, a oni posle saznaju da smo nas dvojica najomrženiji neprijatelji, šta bi se desilo? - Bahusa mu! Ako bi se radilo o Džejmsu Bruku, Tigar iz Malezije ili njegov poručnik ne bi oklevali da vam stave omču oko vrata. - Dobro, gospodine Janez de Gomera... - Gospodin Janez! - prekide ga Portugalac. - Ko vam je rekao da sam ja Janez de Gomera? - Jedan čovek koji je imao posla sa vama! - Znači da sam izdan? - U stvari, otkriveni ste. - Ime tog čoveka, Džejmse Bruku! - povika Janez, koraknuvši prema radži. - Hoću da znam! - A ako odbijem da vam kažem? - Primoraću vas. Radža poče da se smeje.

- Vi pretite - reče, - a ne mislite da deset ljudi iza ovih vrata, naoružani do zuba, čekaju na moju reč da uđu i bace se na vas. U svakom slučaju, zadovoljiću vas. Udari rukama tri puta. Vrata se otvoriše i jedan starac visokog rasta, još uvek robustan, lica opaljenog tropskim suncem i sa dugom belom bradom, uđe laganim korakom. Janez nije mogao da zadrži povik. Odmah je prepoznao togčoveka. Bio je to lord Džejms Gulonk, stric pokojne žene Tigra, neprijatelj koje se zakleo da će obesiti dve vođe gusara. Bio je to isti onaj čovek koga je Sambiljong video u šumama na čelu grupe Dajaka. - Prepoznajete li me, Janeze de Gomera? - upita on promuklog glasa. - Da, milorde, - odgovori Portugalac koji se spremno povratio od iznenađenja. - Jedan glas mi je govorio da ću jednog dana pronaći otmičare moje rođake Marijane: nije me varao. - Rekli ste otmičare, milorde? Ledi Marijana nije bila oteta bez njene saglasnosti. Ona je volela Tigra iz Malezije, nije ga potcenjivala. - Malo me interesuje da znam da li je volela ili mrzela gusara. Bila je oteta od lorda Džejmsa Gulonka, svog strica, i to mi je dovoljno. Janeze de Gomera, tražio sam vas nekoliko godina bez prestanka. Znate li zašto? - Nemam pojma, milorde. - Da se osvetim. - Rekao sam vam da ledi Marijana nije bila oteta. Zbog čega onda da se osvetite? - Zbog bola koji ste mi zadali lišavajući me jedine rođake koju sam imao, zbog nanetog poniženja i zla koji ste narieli mojoj domovini. Odgovorite mi sada: gde je moja rođaka? Je li istina da je mrtva? - Vaša rođaka je, ili bolje rečeno žena Tigra iz Malezije, pokopana na groblju u Bataviji, milorde, - reče Janez tužnim glasom. - Ubio ju je, možda, njen otmičar. - Ne, milorde, nego kolera. I ako vi negirate, reći ću vam da Sandokan, krvavi gusar sa Momprasema, oplakuje i oplakivaće mnogo godina ledi Marijanu Gulonk. - Sandokan! - uzviknu lord sa neprikrivenim naglaskom mržnje. - Gde je taj čovek? - Vaš rođak, milorde, se nalazi na sigurnom mestu na teritoriji radže Saravaka. - Šta radi ovde? - Spašava jednog čoveka nepravedno osuđenog koji voli Adu Korišant, vašu rođaku. - Lažeš - zaurla lord. - Ko je taj osuđenik? - upita radža, skočivši na noge. - Ne mogu da kažem - odgovori Janez. - Lorde Gulonk - reče radža. - Imate li rođaku koja nosi ime Korišant? - Majka moje rođake Marijane je imala brata koji se zvao Hari Korišant. - Gde je bio taj Hari Korišant? - U Indiji. - Je li još živ? - Rečeno mi je daje mrtav. - Je li imao kćer koja se zvala Ada? - Da, ali je oteta od strane Tug Indijaca i nije se više čulo za nju. - Verujete li da je još živa? - Ne verujem.

- Onda... - Ovaj gusar nas zavarava. - Milorde, - reče Portugalac, podižući glavu i gledajući ga u lice. - Kada bih vam se zakleo u moju čast daje ono što sam rekao istina, vi biste mi verovali? - Jedan gusar nema časti - reče sa potcenjivanjem lord Gulonk. Janez poblede i ruka mu poseže za drškom revolvera. - Milorde, - reče teškim glasom. - Da predamnom nije stric ledi Marijane, u ovom času bih počinio ubistvo. Ovo je četvrti put da vam poklanjam život, ne zaboravite. - Dobro, govorite. Možda ću poverovati vašim rečima. - Ponavljam ono što sam vam malopre rekao. Tigar iz Malezije je ovde da spase čoveka nepravedno osuđenog koji voli Adu Korišant, vašu rođaku. - Gde je moja rođaka? - Ada Korišant se nalazi sa Tigrom iz Malezije. - Gde? - Sada vam to ne mogu reći. - Zašto? - Zato što biste vi gađali olovom Sandokana i zarobili ga ili ubili. Obećajte da ćete ga pustiti da ode slobodan na svoje ostrvo i reći ću vam gde se nalazi i šta radi u ovom trenutku. - To obećanje nikada neće preći moje usne - reče radža, intervenišući. -Vreme je da Tigar iz Malezije zauvek nestane sa ovih mora, koje krvari mnogo godina. - Ni sa mojih usana - dodade lord Gulonk. - Već pet godina čekam osvetu. - Pa dobro, gospodo, mučite me, pecite me na tihoj vatri, neka patim na hiljade načina, iz ustiju Janeza de Gomera neće izaći ni slovo. Dok je Janez govorio, dva Indijca su ušla kroz prozor i tiho se privukla pisaćem stolu. Činilo se da samo čekaju znak da se bace na njega. - Onda? - reče radža, nakon što je dao brzi znak svojim ljudima. - Onda nećete da govorite? - Ne, Visosti, - odgovori Janez odlučno. - Dobro, gospodine, ja Džejms Bruk, radža Saravaka, vas hapsim! Na ove reći dva Indijca skočiše na Portugalca, koji nije primetio njihovo prisustvo, i zgrabiše ga, otimajući mu pištolje. - Bednici! - vikao je zatvorenik. Herkulovskom snagom ih se oslobodi, ali drugi Indijci upadoše u sobu i spremno ga zavezaše i pokriše mu usta. - Da ga ubijemo? - upita vođa ovih ljudi, izvlačeći bodež. - Ne - odgovori radža. - Ovaj čovek ima da nam dosta otkrije. - Govoriće? - upita Gulonk. - Odmah, milorde, - odgovori Bruk. Na znak izađe jedan Indijac; uskoro se vrati noseći nad bokalom od srebra jednu čašu punu zelenkaste vode. - Kakvo je ovo piće? - upita lord. - Limunada - reče radža. - Šta ćete sa njom? - Naterati zatvorenika da priča. - Sumnjam, radžo Bruk. - Videćete.

- Jeste li pomešali neki otrov? - Malo opijuma i nekoliko kapi joume. - Je li to indijsko piće? - Da, milorde. Dva Indijca, na njegov znak, skinuše maramu sa Janezovih usta, silom mu otvoriše usta i nateraše ga da popije limunadu. - Pazite sada, milorde, - reče radža. - Uskoro ćemo saznati gde se krije Tigar iz Malezije. Zatvoreniku su ponovo svezali usta, uprkos njegovim ujedanjima i jakom otporu, da svojim urlicima ne bi uznemirio zvanice koje su nastavile da plešu i piju u obližnjoj sali. Nakon pet minuta njegovo lice, bledo od besa, poče da rumeni, a oči da sijaju kao u zmije. Njegovo opiranje i nasilnost počeše polako da nestaju, dok sasvim ne prestadoše. - Pustite ga neka se smeje - reče radža. Jedan Indijac mu ponovo skide povez sa ustiju. Čudna stvar, Janez, koji je do tada bio opsednut koleričnim besom, sada je pucao od smeha! Smejao se grčevitim smehom i tako glasno kao da je odjednom poludeo. I kao da to nije bilo dovoljno, govorio je bez prestanka, sad o Momprasemu, sad o tigrićima, pa o Sandokanu, kao da su pred njim bili prijatelji, a ne neprijatelji. - Ovaj čovek je luđak - reče lord Gulonk odjednom iznenađen. - Nije luđak, milorde, - dodade radža. - Limunada ga tera da se smeje. Indijci, kao što vidite, imaju stvarno izvanredna pića. - Reći će nam gde je Tigar iz Malezije? - Bez sumnje. Dovoljno je ispitati ga. - Prijatelju Janeze, - reče lord, obraćajući se Portugalcu - govori mi o Tigru iz Malezije. Portugalac, koga su oslobodili užeta koje mu je stezalo puls i zglobove, začuvši lordov glas, spremno ustade. - Ko govori o Tigru? - upita. - Tigar, ah!... Ah! Tigar iz Malezije... Ko ga ne zna? Jesi li ti, starče, taj koji ga ne poznaje?... Ne poznavati Tigra, nepobedivog Tigra?... Ah!... Ah!... Ah!... - Je li možda Tigar ovde? - upita radža. - Ma da, baš je ovde, na teritoriji Džejmsa Bruka, radže Saravaka. I onaj glupi Bruk to ne zna... Ah!... Ah!... - Ali ovaj čovek vas vređa, Visosti, - reče Gulonk. - Kakve veze ima? - reče radža, podižući ramena. - Vređa, ali predaće nam u ruke vođu gusara sa Momprasema. - Nastavite onda, Visosti. - Recite mi, Janeže, gde se krije Sandokan? - Ne znaš?... Ah!... Ah!... Ne zna gde je, Sandokan? Ovde, baš ovde - reče Janez, nastavljajući da se smeje. - Ali na kom mestu? - Na kom?... U... u... Zaustavi se. Možda mu bljesak svesti prodre u mozak u momentu kada je trebalo da izda svog vemog prijatelja. - Što si stao? - upita radža. - Ti onda, ne znaš gde se nalazi? Janez prsnu u grčeviti smeh koji je trajao nekoliko minuta. - Ma sigurno da znam - odgovori zatim. - U Saravaku je. - Ne govoriš istinu, Janeze.

- Da, govorim istinu. I niko ne zna bolje od mene... ah! Ah! Ja da ne znam gde je Sandokan... ah!... Ah!... Ma ti si lud. - Pa dobro, reci mi gde je? - U gradu, rekao sam ti... Da, u ovom času trebalo bi da je stigao i počeo da otkopava lažnog mrtvaca... i mi ćemo se smejati; da, smejaćemo se da smo nadigrali glupog Bruka... Ah! Ah! Radža i lord Gulonk su se gledali zapanjeno. - Lažnog mrtvaca! - uzviknuše u jedan glas. - Ko je taj lažni mrtvac? - Ko?... Ne znaš? To je Tremal Naik, Tug Indijac. - Ah!... bednik! - uzviknu radža. - Sad shvatam. Nastavi, Janeze, prijatelju moj. Kada će otkopati lažnog mrtvaca? - Još noćas... i sutra ćemo se smejati. Oh, da, smejaćemo se... Ah!... Ah!... kakav lep potez... Ah!... Ah!... -1 Sandokan lično će ga otkopati?... - Da, Sandokan i to još noćas... Ah! Ah! Zabavljaćemo se sutra... i Tremak Naik će biti zadovoljan... Oh! Da, zadovoljan, mnogo zadovoljan!... - Dosta je toliko - reče radža. - Sada znamo šta treba da radimo. Dođite, milorde. Napustiše sobu i povukoše se u kabinet gde ih je čekao kapetan garde, lepi Indijac visokog rasta, proverene hrabrosti, od velikog poverenja, stari drug po oružju samog radže. - Kalute, - reče princ. - Sa koliko poverljivih ljudi raspolažeš? - Sa 60, svi Indijci - odgovori kapetan. - Neka za 10 minuta budu spremni da krenu. - U redu, radžo. A posle? - Postavi 4 stražara u Janezovu sobu i reci im da ga ubiju kao psa na prvi pokušaj bekstva. Idi! Indijac salutira i brzo izađe. - Hoćete li i vi doći, milorde? - upita radža. - Ne treba ni da me pitate, Visosti, - odgovori lord Gulonk. - Mrzim Tigra iz Malezije. - A ipak vam je rođak, milorde, - primeti radža nasmejano. - Ne priznajem ga. - Dobro. Sutra, ako nam prepad uspe, malezijsko gusarstvo će zauvek izgubiti svoje dve vođe. Ovo je između nas dvojice, Tigre iz Malezije, Džejms Bruk te pobeđuje.

Deseto poglavlje: Na groblju Dok su se u radžinoj palati događali upravo ispričani događaji, Sandokan, dva sata nakon pokopa Tremala Naika, obavešten od strane dobrog Maharaćanina, približavao se krupnim koracima gradu, a sledila ga je cela njegova užasna banda, naoružana do zuba i spremna na borbu. Noć je bila prelepa. Hiljade zvezda je sijalo na nebu kao dijamanti i mesec je blještao u prostoru, obasjavajući od gore velike šume plavičastom svetlošću beskrajne umilnosti. Skoro savršena tišina je svuda vladala, samo malo prekidana s vremena na vreme, laganim povetarcem koji je dolazio sa mora i blago šumeo među lišćem drveća. Sandokan, sa karabinom pod miškom, širom otvorenih očiju, načuljenih ušiju da čuje i najmanji šum koji bi značio prisustvo neprijatelja, hodao je napred ispred svih, a sledio gaje na kratkom rastojanju dobri Maharaćanin. Gusari su ga sledili jedan po jedan u redu sa prstom na obaraču puške, izbegavajući iz predostrožnosti suvo lišće i mrtve suve grane i gledajući pažljivo na desno i na levo da ne upadnu u zamku. U 10 sati, kada je bal kod radže počinjao, gusari su stigli do ivice ogromne šume. Na severu se presijavala, kao ogromna ploča srebra, reka čije su obale bile naseljene gradskim kućama i kućicama. Usred njih, oštar Sandokandv pogled uoči radžinu palatu sa osvetljenim prozorima. - Vidiš li nešto tamo dole, Kamamuri? - upita. - Da, kapetane. Vidim osvetljene prozore. ' - Dakle, pleše se u Saravaku. - Svakako. - Dobro. Sutra će Džejms Bruk požaliti. - Verujem, kapetane. - Koncentriši se i vodi nas na groblje. Pazi da nas vodiš daleko od grada. - Ne brinite, kapetane. - Napred, onda. Banda napusti šumu i zađe u veliko zasađeno polje, na kome su se ponegde uzdizale grupe drveća i aranga palme. Iz grada, kada bi povetarac jače zaduvao, čuli bi se zbrkani povici i galama, ali na selu se nije video nijedan stanovnik, niti trag od gardista. Maharaćanin bez obzira pođe žurnim korakom i povede bandu ispod jedne šume koja je obuhvatala prostor oko brda na kome se nalazila tvrđava. On je znao da je radža krajnje sumnjičav i da ima špijuna oko grada, uplašen od iznenadnog napada gusara sa Momprasema. Nakon 20 minuta, Kamamuri dade znak bandi da stane. - Šta je bilo? - upita Sandokan približivši mu se. - Na dohvatu smo groblju - reče Maharaćanin. - Gde je?

- Pogledajte tamo dole, kapetane, onu poljanu. Sandokan pogleda u naznačenom pravcu i vide groblje. Mesec je belo osvetljavao drvene kočeve i sjajio na gvozdenim krstovima pokopanih Evropljana. - Ništa ne čuješ? - upita Sandokan. - Ništa - odgovori Maharaćanin - osim vetra kako šumi u granama drveća. Sandokan zazvižda. Gusari požuriše da mu se pridruže i opkoliše ga. - Čujte me, tigrići sa Momprasema, - reče on. - Možda se ništa neće desiti, ali ne treba biti neoprezan. Džejms Bruk je, ja dobro znam, čovek oprezan i sumnjičav, koji bi dao svoje kraljevstvo da uhvati Tigra iz Malezije i njegove tigriće. - Znamo - odgovoriše gusari. - Preduzmimo onda mere opreza da ne budemo ometani u našem poslu. Ti, Sambiljongu, uzećeš osam ljudi i razmestiti ih oko groblja na hiljadu koraka rastojanja. Na prvi signal koji čuješ ili prvog čoveka koga vidiš, poslaćeš jednog od tvojih da me upozori. - U redu, kapetane, - odgovori gusar. - Ti, Tanaudurjame, uzećeš šestoricu i rasporediti ih oko groblja na 500 koraka od nas. I ti na prvi zvižduk ili čoveka koga vidiš, upozorićeš me. - Biće tako, kapetane. - A ti, Ajere Duku, uzećeš četvoricu i popećeš se do pola padine brda. Tamo gore je naseljena tvrđava i može neko da siđe. - Spreman sam, Tigre iz Malezije. - Onda idite i na moj prvi zvižduk dođite svi na groblje. Tri grupe se odvojiše, preuzimajući tri različita smera. Ostali gusari, koje su vodili Tigar iz Malezije i Kamamuri, siđoše do groblja. - Znaš li tačno gde je sahranjen? - Sandokan upita Kamamurija. - Usred groblja - odgovori Maharaćanin. - Mnogo duboko? - Ne znam. Ja i kapetan Janez smo bili u podnožju brega kada su ga mornari pokopali. Naći ćemo ga živog? - Da, živog, ali neće otvoriti oči do sutra posle podneva. - Gde ćemo otići nakon što ga izvadimo iz zemlje? - Vratićemo se u šume i čim nam se Janez pridruži, otići ćemo do Ade. - A onda? - Onda ćemo odmah krenuti. Ako Džejms Bruk primeti naš potez, loviće nas po celoj teritoriji. Tada su došli do groblja. Sandokan prvi, a Maharaćanin i gusari posle uđoše u groblje. - Sami smo, kako se čini - reče Sandokan. - Napred. Uputiše se prema centru groblja i zaustaviše se pred humkom od sveže zemlje. - Mora da je ovde - reče Maharaćanin veoma uzbuđen. - Jadni gospodar! Sandokan izvuče lopatu i pažljivo je počeo da kopa. Kamamuri i gusari su ga podražavali sa svojim bodežima. - Je li bio zatvoren u sanduk ili u džak? - upita Sandokan. - U džak - odgovori Kamamuri. - Kopajte lagano; možete ga povrediti. Kopajući oprezno i vadeći zemlju rukama, stigli su do dve stope dubine, kada vrh jednog bodeža naiđe na otpor.

- Evo nas - reče jedan gusar, povlačeći spremno ruku. - Jesi li našao telo? - upita Sandokan. - Da - odgovori upitani. - Razgrći zemlju. Gusar gurnu obe ruke u zemlju i poče da je izbacuje levo i desno. Odmah se pojavi džak u kome je bio Tremal Naik. - Pokušaj da ga podigneš - reče Sandokan. Gusar obgrli rukama džak i upirući svom snagom, poče da ga izvlači. Malo po malo zemlja se podiže, onda se rastavi i pokojnik se pojavi. - Gospodaru moj, - mrmljao je Maharaćanin glasom prigušenim od radosti. - Položite ga ovde - reče Sandokan. Tremal Naik je položen pored groba. Džak je bio savršeno zatvoren i vlažan. - Da vidimo - reče Sandokan. Zabode bodež i pažljivo raspori svom dužinom čvrsto platno, otkrivajući Tremala Naika. Indijac je izgledao kao mrtvac. Mišići su mu bili kruti, koža sjajna i sivkasta umesto bronzane, oči izokrenute da su pokazivale samo beonjače, otvorene usne i uprljane krvavom žvalom. Bilo ko da gaje video, rekao bi daje ovaj čovek ubijen snažnim otrovom. - Gospodaru moj! - ponovi Kamamuri naginjući se nad njim. - Je li istina baš, kapetane, da nije mrtav? - Garantujem ti - odgovori Sandokan. Maharaćanin položi šaku na grudi Tremala Naika. - Srce mu ne kuca - reče sa užasom. - Ali nije mrtav, rekao sam ti. - Ne može li se sada oživeti? - Nemoguće je. - A sutra u... Maharaćanin ne završi pitanje. U polju se odjednom začu oštar zvižduk, zvižduk uzbune. Sandokan, koji je čučao nad Tremalom Naikom, skoči na noge vitalnošću tigra. Njegov pogled obuhvati ćelo polje. - Jedan čovek dolazi - reče. - Možda nam preti opasnost? Jedan gusar je prilazio brzinom jelena. U desnoj ruci je držao sablju koja je na mesecu sijala kao srebro. Za nekoliko kratkih trenutaka, pošto je jednim skokom preskočio ogradu, dođe do Sandokana. - Jesi li to ti, Sambiljongu? - upita Tigar iz Malezije nabiravši čelo. - Da, moj kapetane, - reče gusar isprekidano usled dugog trčanja. - Šta mi novo donosiš? - Spremaju se da nas napadnu. - Ko? - Ne znam. Sandokan iskorači jedan korak. Sav se odjednom promenio. Oči su mu bljeskale munjama, usne stisnute pokazivale su zube bele kao slonovača. Tigar iz Malezije se budio. - Nas, da napadnu!... - ponovi frenetično stežući svoju strašnu sablju. - Da, kapetane. Jedna naoružana banda je izašla iz grada i brzim korakom se uputila ovamo - reče Sambiljong.

- Koliko ima ljudi? - Najmanje 60. - I idu ovamo? - Da, kapetane. - Šta se onda, desilo?... Da li je Janez?... Ko nas je otkrio?... Teško tebi, Džejmse Bruku, teško tebi!... - Šta ćemo da radimo? - upita Sambiljong. - Sakupiti naše ljude, pre svega. Posla jedan zvižduk svojim ljudima i svi gusari se okupiše oko njega. - Ima nas 56 - reče onda - ali svi smo hrabri; 100 ljudi nas neće uplašiti. - Ni 200 - reče Sambiljong mašući sabljom. - Kada Tigar iz Malezije da komandu, navalićemo na Saravak i spalićemo ga. - Ne tražim mnogo, za sada - reče Sandokan. - Čujte me. - Govorite, Tigre iz Malezije. - Ti, Sambiljongu, uzmi 8 ljudi i idi da se sakriješ iza onog drveća. Ti, Tanaudurjame, uzećeš isto toliko i sakrićeš se iza onog grmlja biljaka, baš ispred Sambiljonga. - Dobro - rekoše dvojica vođa. - Ti, Ajere Duku, uzećeš tri čoveka i sakrićeš se usred groblja. - U redu. - Pravićeš se da otkopavaš raku. - Zašto? - Da bi dozvolio da se gardisti približe bez bojazni. Ja ću se sa ostalima sakriti iza niskog zida i kada dođe pravi momenat, daću znak za napad. - Koji će biti?... - upita Sambiljong. - Pucanj iz puške. Kad znak bude dat, svi ćete pripucati karabinima na neprijatelja, onda ćete ga napasti sabljama. - Dobar plan! - uzviknu Tanaudurjam. - Uhvatićemo ih u grupi. - Na mesta! - komandovao je Tigar. Sambiljong sa svojim ljudima ode da se sakrije u grmlje na desno; Tanaudurjam sa drugima u ono sa leve strane. Tigar iz Malezije kleknu iza niskog zida, okružen ostalima i Ajer Duk sa drugovima nagnu se nad Tremalom Naikom, praveći se da kopa zemlju. Baš na vreme. Dvostruki red Indijaca pojavi se onda na poljani vođena jednim čovekom obučenim u belo odelo. Približavali su se u tišini, sa puškama u rukama, spremni za napad. - Kamamuri - reče Sandokan koji je špijunirao neprijateljsku bandu - pogledaj ko je taj čovek obučen u belo? - Da, kapetane. - Možeš li mi reći koje? Maharaćanin nabora obrve i pogleda sa najvećom pažnjom. - Kapetane, - reče sa izvesnim uzbuđenjem - kladio bih se daje onaj čovek radža Bruk. - On... on... - uzviknu Tigar sa naglašenom mržnjom. - On dolazi da me tuče!... Radžo Bruk, izgubljen si! - Hoćete da ga ubijete? - Prvi pucanj iz puške biće na njega. - Nemojte, kapetane. Tigar iz Malezije se okrenu ka Kamamuriju pokazujući zube.

- Kapetane, Janez je možda zarobljenik. - Istina je. - Ako bismo zarobili radžu, zar to ne bi bilo bolje? - Razumem te. Hoćeš da ih menjamo. - Da, kapetane. - Ideja je savršena, Kamamuri. Ali ja mrzim ovog čoveka koji je naneo toliko zla malezijskim gusarima. - Janez vredi više od radže. - U pravu si, Maharaćaninu. Da, Janez je zarobljenik, srce mi to govori. - Onda? Ko će ga uhvatiti? - Nas dvojica. Ćuti sada i budi spreman na znak. Indijci su stigli na 400 metara od groblja. Plašeći se da ih ne otkrije Ajer Duk, koji se i dalje pravio da otkopava zemlju sa svoja tri drugara, baciše se na zemlju i napredovali su puzeći. - Još deset koraka - mrmljao je Sandokan, otkočivši otronac svojeg karabina - a onda ću vam pokazati kako se bori Tigar iz Malezije usred tigrića sa Momprasema. Ali Indijci, umesto da nastave da napreduju, na jedan radžin znak su stali skrećući poglede na grmlje koje je okruživalo poljanu. Bez sumnje su očekivali zasedu. Nakon nekoliko minuta se raširiše, formirajući jednu vrstu polukruga, i nastaviše, oprezno, da marširaju napred. Jednog trenutka Sandokan, koji je klečao iza niskog zida, ustade. Naperi karabin, ciljao je nekoliko sekundi, onda povuče otronac. Jedan pucanj zatutnja remeteći duboku tišinu koja je vladala na groblju. Jedan Indijac, na čelu kolone, pade unazad sa kuglom u čelu.

Jedanaesto poglavlje: Borba Detonacija se nije još ni utišala kada su se zastrašujući urlici razlegli poljanom. Odmah zatim, 10, 15, 20 pucnjeva začuše se iz grmlja brzim okidanjima. Jedno 15 Indijaca, delom mrtvi i delom ranjeni, kotrljalo se među biljkama pre nego što su mogli da upotrebe oružje. - Napred, moji tigrići! - zaurla Tigar iz Malezije preskačući zid dok su ga sledili Kamamuri, Ajer Duk i ostali. - Na ove pse! Sambiljong i Tanaudurjam iskočiše iz grmlja sa sabljama u rukama, vodeći za sobom svoje grupe. - Živeo Tigar iz Malezije! - vikali su jedni. - Živeo Sandokan! Živeo Momprasem! - urlali su drugi. Indijci, videvši da su napadnuti, brzo se sakupiše ispaljujući svoje puške. Tri ili četiri gusara padoše krvareći po tlu. - Napred, tigrići! - ponovi Sandokan. Gusari, ohrabreni svojim vođom, baciše se besno na neprijateljske redove, udarajući sabljama bez milosti sve pred sobom. Napad je bio tako strašan da su se Indijci preplašeni bacili jedni na druge, formirajući masu od ljudskih tela. Tigar iz Malezije prodre, kao sekira u stablo drveta, i razdvoji ih na dva dela. Deset gusara ga je sledilo preuzimajući Indijce na sebe, koji su izgubivši svaku nadu, bacali se desno i levo pokušavajući da se spasu bekstvom. Neki od njih, međutim, čvrsto su se držali, usred njih je bio Džejms Bruk. Sandokan besno navali na tu grupu, odlučan da je uništi da bi imao u rukama smrtnog neprijatelja. Kamamuri, Ajer Duk i Tanaudurjam su ga sledili sa nekolicinom drugih, dok je Sambiljong lovio begunce da se ne bi ponovo okupili i vratili u borbu. - Predajte se, Džejmse Bruku! - vikao je Sandokan. Radža odgovori pucnjem iz pištolja koji rani jednog gusara. - Napred, tigrići! - urlao je Sandokan, posekavši jednog Indijca koji ga je uzimao na nišan. Grupa je ubrzo, usprkos očajničkom otporu, bila otvorena za udarce sabljama i bodežima otrovanih vrhova tigrića sa Momprasema. Kamamuri i Tanaudurjam se baciše na radžu, sprečavajući ga da sledi svoje verne borce koji su bežali preko poljane dok ih je sledio Ajer Duk sa svojim drugarima. - Predajte se! - vikao mu je Kamamuri, otrgnuvši mu sablju i pištolje. - Predajem se - odgovori Džejms Bruk, koji je shvatao da je svaki dalji otpor uzaludan. Sandokan se pojavi napred sa sabljom u ruci. - Džejmse Bruku, - reče podrugljivo - moj si. Radža, koji je bio oboren na zemlju gvozdenim udarcem Tanaudurjama, podiže se gledajući u lice vođu gusara koga nikada nije video. - Ko si ti? - reče gušeći se od besa.

- Pogledaj me u lice! - reče Sandokan. - Da ti nisi... - Ja sam Sandokan, ili bolje, Tigar iz Malezije. - Sumnjao sam u to. Pa dobro, gospodine gusaru, šta se hoće od Džejmsa Bruka? - Jedan odgovor, pre svega. Ironičan izraz se pojavi na radžinim usnama. - I ja ću odgovoriti? - reče. - Da; ako moram i vatru da zapalim da te nateram da govoriš, Džejmse Bruku. Mrzim te, znaš, mrzim te kao što to samo Tigar zna. Učinio si mnogo zla gusarima Malezije i mogu ti se osvetiti oni koje si nemilosrdno poubijao. - A nisam li možda imao pravo da ih uništim? - I ja sam imao pravo da uništim ljude bele rase koji su me ranili u srce. Ali ostavimo sada prava i odgovorite mi na moje pitanje. - Govorite. - Šta ste učinili sa Janezom? - Janez! - uzviknu radža. - Mnogo vas interesuje ta osoba? - I još kako, Džejmse Bruku. - Ne grešite. - Jeste li ga zarobili? - Da. - Sumnjao sam. A kada? - Večeras. - A kako? - Mnogo ste radoznali, gospodine gusare. - Ne želite da mi kažete? - Naprotiv, reći ću vam. - Onda govorite. - Poznajete li lorda Gulonka? Sandokan se zabezeknu kad je čuo ime ovog čoveka. Jedna velika bora nabubri na njegovom visokom čelu, ali se brzo primiri. - Da - odgovori promuklim glasom. - Ako se ne varam, lord Gulonk vam je stric. Sandokan ne odgovori. - Bio je to vaš stric koji je prepoznao Janeza i naveo me da ga uhapsim. - On!... - uzviknu Sandokan. - Opet on!... A gde se nalazi Janez? - U mojoj palati, čvrsto vezan i pod budnom prismotrom. - Šta ćete sa njim? - Ne znam, ali razmisliću. - Razmislićete? - uzviknu Tigar iz Malezije, smejući se osmehom od koga se uvlačio strah u kosti. - A ne pomišljate, Džejmse Bruku, da ste u mojim rukama? I ne pomišljate, Džejmse Bruku, da vas ja mrzim? I ne mislite da sutra ujutru možete da ne budete više radža Saravaka? Radža, iako je bio izvanredne hrabrosti, na ove reći preblede. - Hoćete da me ubijete? - upita on glasom koji više nije bio miran. - Ako ne prihvatite razmenu, hoću - reče ledeno Sandokan. - Razmenu? A kakvu?

- Da mi vaši vrate Janeza, a ja ću vas osloboditi. - Onda vam taj čovek stvarno mnogo znači? - I još koliko. - Zašto? - Zato jer me je oduvek voleo kao brata. Prihvatate li predlog? - Prihvatam - reče radža, nakon momenta razmišljanja. - Morate dozvoliti da vas vežemo i povežemo vam usta. - Zašto? - Vaši se mogu vratiti u većem broju i napasti nas. - Hoćete da me odvedete? - Na sigurno mesto. - Radite šta hoćete. Sandokan napravi gest ka Kamamuriju. Odmah četiri nosiljke od isprepletanih grana drveća, koje su nosili robusni gusari, priđoše napred. Prva je bila slobodna, na drugoj je bio Tremal Naik, a na ostalima Dajaki iz grupe Sambiljonga, teško ranjeni. - Zapuši mu usta i veži radžu - reče Sandokan Maharaćaninu. - U redu, kapetane. Čvrstim konopcima veza radžu, zapuši mu usta svilenom maramom, a onda ga natera da legne na praznu nosiljku. - Kuda ćemo, kapetane? - upita kada je završio. - Vraćamo se u selo - odgovori Sandokan. Namesti na usne srebrnu zviždaljku i zazvižda tri puta. Gusari koji su sledili Indijce brzo su se vraćali sa Sambiljongom i Ajerom Dukom. Sandokan brzim pogledom pregleda bandu. Jedanaest ljudi je nedostajalo. - Mrtvi su - reče Tanaudurjam. Grupa krenu brzim korakom, sakrivajući se u šumama i opisujući polukrug oko brda na kome je dominirala tvrđava. Desetoro ljudi, koje su vodili Sambiljong i Tanaudurjam, marširalo je na čelu sa karabinima u rukama, spremni da odbiju svaki napad, onda su išle nosiljke sa ranjenima, ona radžina i ona Tremala Naika, Ajer Duk je sa ostalima bio na kraju marširajućih. Putovanje je bilo prebrzo. U pet sati ujutru, a da nisu sreli nijednog Indijca niti Dajaka, približili su se napuštenom selu, zaštićenom čvrstom ogradom i rovovima. Sandokan je poslao nekoliko ljudi u svim pravcima, da ne bi bio iznenada napadnut od trupa iz Saravaka, onda odveza radžu, koji tokom putovanja nije nikada pokušao da izgovori nijednu reč. - Ako nemate ništa protiv pišite, Džejmse Bruku - reče mu Sandokan dajući mu list papira i olovku. - Šta treba da napišem? - upita radža koji je izgledao prilično miran. - Da ste zarobljenik Tigra iz Malezije i da bi se spasli morate odmah pustiti na slobodu Janeza ili bolje lorda Velkera. Radža uze papir, kleknu i poče da piše. - Samo trenutak - reče Sandokan. - Ima li još nešto? - upita Englez nabirajući obrve. - Dodajte da ću vas, ako za 4 sata Janez ne bude ovde, obesiti na najviše drvo. - U redu.

- Dodajte još jednu stvar - reče Sandokan. - A to je?... - Da ne pokušavaju da vas oslobode jer na prvog naoružanog gardistu koga ugledam, opet ću vas obesiti. - Čini se da vam se mnogo sviđa da me vidite obešenog - reče radža ironično. - Ne negiram, Džejmse Bruku - odgovori Sandokan bacajući na njega surov pogled. - Pišite. Radža uze olovku i napisa pismo koje je potom dao Sandokanu. - U redu - odgovori on pošto je pročitao pismo. - Sambiljongo! Gusar dotrča. - Odnećeš ovo pismo u Saravak - reče Tigar. - Predaćeš ga lordu Džejmsu Gulonku. - Treba li da ponesem oružje? - Čak ni bodež. Idi i brzo se vrati. - Trčaću kao konj, kapetane. Gusar sakri pismo ispod pojasa, baci na zemlju sablju, noževe i bodež i otrča. - Ajere Duku - reče Sandokan, okrećući se gusaru koji je stajao blizu njega. - Budno motri na ovog Engleza. Pazi dobro, ako pobegne streljaću te. - Imajte poverenja u mene, kapetane, - odgovori tigrić. Sandokan napuni svoj karabin, pozva Kamamurija koji se skupio kraj svoga gospodara i zaspao, pa napusti selo i pođe ka jednoj uzvisini sa koje se video Saravak. - Spasićemo, dakle, kapetana Janeza? - upita Maharaćanin koji ga je sledio. - Da - odgovori Sandokan. - Za dva sata biće ovde. - Jeste li sigurni? - Najsigurniji. Radža vredi koliko i Janez. - Ali, budno motrite, kapetane, - reče Maharaćanin. - Ovde u Saravaku ima mnogo Indijaca, sposobni su da prođu kroz šumu bez i najmanjeg šuma. - Ne plaši se, Kamamuri. Moji gusari su lukaviji od Indijaca i nijedan neprijatelj se neće približiti našem selu, a da ga ne otkriju. - Hoće li nas radža posle slediti? - Svakako, Kamamuri. Čim se bude vratio u Saravak, sakupiće svoje gardiste i Dajake i baciće se na naše tragove. - Onda ćemo imati i drugu bitku. - Ne, zato što ćemo odmah otići. - Kuda? - Za zaliv gde se nalati Ada Korišant. - A posle? - Kupićemo jedan prahos i zauvek napustiti ove obale, rekao sam ti. - A gde ćete odvesti mog gospodara? - Gde bude želeo da ide. Tada su stigli na vrh uzvisine koja se podizala nekoliko metara iznad najviših drveća šume. Sandokan nadvi ruke nad očima da ih zaštiti od sunčevih zraka i pažljivo osmotri okolinu. Na deset milja je bio Saravak. Reka koja je prolazila blizu grada tekla je jasna među zelenilom polja i šuma kao velika srebrna ploča. - Pogledaj tamo dole! - reče Sandokan pokazujući Maharaćaninu čoveka koji je trčao kao jelen prema gradu. - Sambiljong! - uzviknu Kamamuri. - Ako zadrži tu brzinu, biće ovde za dva sata.