Terry Pratchett - Gospoda i dame

Terry Pratchet 50 „Eto ti sad! A nisam to ni znao." Ponderu se učinilo da je postigao nešto. „Ali..." „Da?" „Zašto se ničega ne sećam?" Ponder je bio spreman za ovo pitanje. „Zato što ste vi u drugom univerzumu drugačiji od vas u ovom", reče. „Neki drugi vi se oženio. I verovatno skrasio negde. A do sada je verovatno postao i pradeda." „Nije mi pisao, to sam siguran", reče Ridkali. „A prasac me ni na venčanje nije pozvao." „Ko?" „On." „Ali on je vi!" „Je l' te? Hm! Pa za očekivati je da se javim sam sebi, zar ne? Kakvo đubre!" * * * Nije Ridkali bio glup. Glupi čarobnjaci su imali životni vek koliko i stakleni čekić. Imao je prilično moćan um, ali moćan na način na koji je moćna lokomotiva koja juri šinama i na koju je, shodno tome, nemoguće uticati. Naravno da postoje stvari kao što su paralelni univerzumi, mada reč paralelni teško da odgovara - univerzumi se uvijaju i prepliću jedni sa drugima kao u nekoj pobesneloj mašini za pletenje ili slično odredu Josarijanaca sa oštećenim srednjim uhom. I granaju se. Ali, što je jako važno, ne bez prestanka. Univerzumu nije mnogo stalo hoćete li nagaziti leptira. Njih bar ima puno. Bogovi možda i primete kad vrabac padne, ali ne zamaraju se spašavanjem njegovog života. Ubiti diktatora da bi se sprečio rat? Ali on je samo vrh čira u kome se gnoj i društvo i iz koga se pomaljaju diktatori; ubij jednog i za minut će se pojaviti novi. Ubiti i njega? Zašto ne pobiti sve i napasti Poljsku? Za deset, trideset ili pedeset godina, svet će nastaviti starim putem. Istorija ima veliku težinu i zato je uvek podložna inerciji. Gotovo uvek... U vreme krugova, kada su zidovi između ovog i onog tanji i kada dolazi do svakojakih curenja... E, tada se donose odluke, tada se univerzumi zanose i skreću u drugu nogavicu Pantalona vremena. Ali postoje i mrtva mora, univerzumi odsečeni od prošlosti i budućnosti. Oni moraju da kradu prošlost i budućnost od drugih; jedina nada im je da će se prikačiti pokretnim univerzumima dok su ovi nezaštićeni, kao što se remora ribe kače za ajkulu u prolazu. To su parazitski univerzumi, a vreme kad krugovi u usevima niču kao pečurke predstavlja njihovih pet minuta... * * * Lenkrski zamak bio je mnogo veći nego što je bilo neophodno. Nije to bilo namenjeno eventualnom širenju Lenkra; negostoljubive planine zatvarale su ga sa tri strane, a manje ili više strma litica nalazila se na mestu na kome bi bila četvrta strana da nije bilo litice. A planine, svi su to znali, nisu pripadale nikome. One su jednostavno bile planine. Zamak se pružao na sve strane. Niko nije znao dokle su sezali podrumi. U poslednje vreme svi su živeli u kulama i dvoranama u blizini kapije. „Ma vidi samo te grudobrane", reče Magrat. „Šta, gosđo?" „One nazubljene zidove na vrhu bedema. Cela bi vojska tamo mogla da se smesti." „Pa zamak tome i služi, je l' tako, gosđo?" Magrat je uzdahnula. „Možeš li da prestaneš sa tim 'gosđo', ne bilo ti zapoveđeno. Zvuči ko da pričaš punim ustima." „Mhm, gosđo."

Teri Pračet 51 „I to ti kažem, ko bi uopšte došao ovamo da se bori? Čak ni trolovi ne mogu da siđu sa planina, a svako ko dolazi putem prosto vapi da mu neko zavrljači kamen u glavu. A, na stranu sve to, bilo bi dovoljno samo porušiti lenkrski most." „Neam pojma, gosđo. Mis'm, kralj ipak treba d'ima zamak." „Zar se ti nikada ni oko čega ne zapitaš, glupačice?" „Čemu to, gosđo?" Nazvala sam je glupačom, razmišljala je Magrat. Kraljevanje loše utiče na mene. „Pa dobro", rekla je. „I šta sad?" „Trebaće nam dve 'iljade metara plavog cica sa beli cvetićići", reče Mili. „A nismo još izmerile ni polovinu prozora", reče Magrat dok je namotavala mernu traku. Pogledala je niz Dugu galeriju. Ono što je tu prostoriju činilo tako upadljivom, prvo što bi posmatrač primetio, bilo je da je veoma dugačka. Na određenim mestima bila je povezana sa Velikom dvoranom i Dubokom tamnicom. Ime joj je ujedno bilo i najbolji opis. A naći tepih za nju biće posao, što bi Nana Og rekla, 'beš me ako znam šta da radim. „Ali, zašto? Šta će zamak u Lenkru?", rekla je obraćajući se uglavnom sebi, pošto je razgovor sa Mili uglavnom ličio na pričanje sa samom sobom. „Nikada se ni protiv koga nismo tukli. Ako ne računamo krčmu subotom uveče." „Ne bi' znala reći da l' jesmo, gosđo", reče Mili. Magrat je uzdahnula. „Gde je kralj danas?" „Otvara parlament, gosđo." „Ha! Parlament!" Bila je to još jedna od Verensovih ideja. Odlučio je da Lenkru pokuša da objasni suštinu Efepske demokratije i da glas svakome, ili bar svakome „ko je od ugleda, koji je muško i imade bar četres godina i imade kukuću15 koja donosi više od tri ipo koze godišnje", jer ne bi imalo svrhe napraviti se ludim i dati pravo glasa ljudima koji su bili sirotinja ili kriminalci ili ludi ili žene, i koji bi se neodgovorno odnosili prema tome. I tako je, manje ili više, i bilo, samo što su se članovi parlamenta pojavljivali samo kad ne bi imali pametnija posla, što niko nikada ništa nije zapisao niti je iko ustao da se suprotstavi Verensu pošto je on bio kralj. Šta će ti kralj, mislili su, ako moraš sam da odlučuješ? Nek on samo radi svoj posao makar i ne bio baš najpismeniji. Ni oni od njega nisu tražili da pokriva krovove ili muze krave, je l' tako? „Dosadno mi je, Mili. Dosadno, dosadno, dosadno. Prošetaću do bašte." „Da oknem Šona da svirne u trubu?" „Nemoj, ako ti je život mio." Nisu sve bašte prekopane zarad poljoprivrednih eksperimenata. Bila je tu, na primer, baštica sa korisnim biljem. Za stručnjaka kao što je bila Magrat, bila je to prilično uboga bašta, pošto se sastojala samo od začinskih trava. A osim toga, maštovitost gospođe Skorbutnjače završavala se nanom i žalfijom. Nije tu bilo ni mladica sporiša, ni hajdučke trave, niti Dedinih gaća. A bio je tu i čuveni lavirint, ili bar nešto što će jednoga dana to postati. Verens ga je zasadio pošto je čuo da svaki zamak koji drži do sebe treba da ima lavirint i svi su se složili da će jednom, kada živica bude mnogo viša od sadašnjih pola metra, to zaista biti čuveni lavirint u kome će ljudi stvarno moći da se izgube čak i ako ne čuče vezanih očiju. Magrat je snuždeno šetala šljunčanom stazom čisteći je svojom širokom haljinom. Sa druge strane živice začuo se vrisak, ali Magrat je prepoznala glas. Već je naučila neke stvari koje su bile lokalni običaji lenkrskog zamka. „Dobro jutro, Hodžsaargh", rekla je. Dvorski sokolar se pojavio iza ugla pritiskajući maramicu na lice. Na drugoj ruci mu je stajala ptica čije su kandže izgledale kao sprave za mučenje. Zlokobne crvene oči zagledale su se u Magrat preko kao žilet oštrog kljuna. 15 Verens i Magrat su zaista imali puno toga zajedničkog.

Terry Pratchet 52 „Imam novog sokola", ponosno reče Hodžsaargh. „To je Lenkrski sokovran. Prvi koji je pripitomljen. Ja sam ga pripitomio. Naučio sam ga prestane da me grize zaaaaaaaj..." Divljački je udarao pticom o zid sve dok mu nije pustila nos. Istini za volju, Hodžsaargh nije bilo njegovo pravo ime. S druge strane, ako pod pravim imenom podrazumevate ono što vam neko kaže pri upoznavanju, on je ipak bio Hodžsaargh. Razlog tome je što su jastrebovi i sokolovi koji su živeli u dvorcu bili lenkrske ptice i kao takvi su posedovali urođenu nezavisnost i „ko te šljivi" stav. Posle mnogo strpljivog treniranja i vežbanja, Hodžsaargh je uspeo da ih nauči da polete sa nečije ruke, a sada je radio na pokušajima da ih spreči da se istog trenutka ne okome na osobu koja ih je dotle držala, drugim rečima, njega samog. Ipak je bio nepopravljivi optimista i dobrodušan čovek koji je živeo za dan kada će njegovi sokolovi biti najbolji na svetu. Sokolovi su živeli za dan kada će mu odgristi i drugo uvo. „Vidim da ti dobro ide", reče Magrat. „Zar ti se ne čini da bi možda bolje reagovali kada bi bio oštriji sa njima?" „Ali ne, gospojice", reče Hodžsaargh, „sa njima morate biti fini. Morate da sa njima izgradite poverenje. Ako vam ne veruju onijaaaaaaao—" „Onda ti neću više smetati", reče Magrat dok je perje letelo po vazduhu. Bila je neprijatno neiznenađena kada je shvatila da su i u sokolarenju postojale jasne klasne i polne razlike - Verens, budući da je bio kralj, mogao je da ima severnog sokola, šta god do đavola to bilo, plemići iz kraja mogli su da drže sive sokolove, a sveštenici kopce. Običnom svetu bilo je dopušteno da igra klis16. Magrat se zabavljala mišlju šta li bi smela da drži Nana Og. Verovatno pile na navijanje. Za veštice nije bio predviđen neki određeni soko, ali njoj su, kao kraljici, lenkrska sokolarska pravila dopuštala da poseduje jojsokola iliti zbrčkolikog tugolja. Bila je to mala i kratkovida ptica koja je radije hodala nego letela. Onesvešćivala se pri pogledu na krv. Jato od dvadeset jojsokolova moglo je da savlada goluba. Bolesnog goluba, naravno. Magrat je jednog držala sat vremena na ruci. Prvo je šištao na nju, a zatim zaspao viseći naglavce. Ali, ako ništa drugo, Hodžsarrgh je imao nekakav posao. Zamak je bio pun ljudi koji su imali šta da rade. Svako je bio koristan osim Magrat. Njeno je bilo samo da postoji. Svako je, naravno, bio voljan da popriča sa njom ako mu se ona prva obrati. Ali, nekako je uvek prekidala nešto važno. Osim rada na prestolonasledniku, za šta je Verens naručio priručnik, Magrat je- „Drž se podalje, devojko. Ne bi ti se dopalo da priđeš previše", reče neki glas. Magrat se trgnula. „Devojko? Oni će slučajno vrlo uskoro postati osoba plave krvi!" „Može biti, al' pčele to ne znaju", reče glas. Magrat se zaustavila. Izašla je iz onog što je kraljevska porodica smatrala vrtom i ušla u ono što su svi ostali smatrali vrtom - iz sveta živih ograda, ukrasnog grmlja i začinskog bilja zašla je među stare ostave, gomile saksija, đubrivo i, baš tu gde se nalazila, košnice. Sa jedne od njih je bio skinut poklopac. U neposrednoj blizini, u sred smeđeg oblaka, stajao je gospodin Bruks i puckao svoju posebnu pčelinju lulu. „Oh", reče ona", to ste vi, gosin Bruks." Gospodin Bruks je imao zvanje kraljevskog pčelara. Ali on je bio i više od toga. Iako su svi članovi osoblja oslovljavani prezimenima, gospodin Bruks je sa kuvaricom i batlerom delio privilegiju etikecije. Jer taj je gospodin Bruks imao tajne moći. Znao je sve o vrcanju meda i parenju matica. Razumeo se u rojenje i umeo je da uništi osinje gnezdo. Ukazivao je poštovanje nekima, kao što su na primer veštice i kovači, čije dužnosti nisu bile deo dosadne svakodnevice i plebsa, a uz to su poznavali stvari koje drugi nisu znali o stvarima o kojima treći mogu samo da nagađaju. Uglavnom se mogao videti kako nešto prčka oko košnica, ili kako šetka kraljevstvom u potrazi za rojem ili kako pućka lulu u svojoj skrovitoj daščari koja je mirisala na med i otrov za 16 Ali ne sa prevelikim štapom.

Teri Pračet 53 ose. Nije bilo pametno uvrediti gospodina Bruksa, osim ako niste želeli da u svom klozetu zateknete roj pčela dok se pčelar kikoće u svom skrovištu. Pažljivo je vratio poklopac na košnicu i udaljio se. Nekoliko pčela je izletelo kroz zjapeće rupe na zaštitnoj mrežici pčelarske kape. „Bardan, tvoje gospodstvo", rekao je. „Dobar dan, gospodine Bruks. Šta radite?" Gospodin Bruks je otvorio vrata svoje šupe i počeo da nešto traži po njoj. „Kasne sa rojenjem", reče pčelar. „Samo sam proveravao je li sve u redu. Jesi l' za šolju čaja, devojko?" Sa gospodinom Bruksom se nije moglo držati protokola. On je svakoga tretirao kao sebi ravnog, ili malo nižeg. To je verovatno bila posledica svakodnevnog vođstva nad hiljadama živih bića. Sa njime je bar mogla da razgovara. Uvek je osećala da joj je gospodin Bruks bio onoliko blizak koliko to jedan muškarac može biti sa vešticom. Shvatio je njeno ćutanje kao znak odobravanja i nasuo dve šolje čaja. „Je l' biljni?", upitala ga je drhtavim glasom. „Beš me ako znam. To ti je ono zdrobljeno braon lišće iz tegle." Magrat je nesigurno gvirnula u šolju pokrivenu smeđim mrljama čistog tanina. A zatim se pribrala. Jedna od stvari koje kraljica mora da radi je, Magrat je to dobro znala, bila je i pridobijanje nižih staleža. Osvrnula se oko sebe pokušavajući da smisli neko pitanje za probijanje leda. „Mora da je jako zanimljivo biti pčelar", reče. „Da. Jeste." „Oduvek smo se pitala..." „Šta?" „A kako ih vi, u stvari, muzete?" * * * Jednorog se probijao kroz šumu. Osećao se kao da je slep, kao izgubljen. Ovo je bila pogrešna zemlja. Nebo je bilo plavo umesto da plamti bojama polarne svetlosti. I vreme je prolazilo. Stvorenju rođenom u vanvremenskoj dimenziji, to osećanje nije bilo neslično padanju. U glavi je osećao gospodaričino prisustvo. A to je bilo gore od prelaženja vremena. U tri reči, bio je lud. * * * Magrat je blenula otvorenih usta. „Mislila sam da se matica rađa", rekla je. „O, ne", reče gospodin Bruks. „Ne postoji kraljevsko jajašce. Pčele jednostavno odluče da jednu od njih odgajaju kao maticu. Hrane je kraljevskim propolisom." „A ako ona to neće?" „Onda postane obična radilica, tvoje gospodstvo", reče Bruks sa sumnjivim republikanskim osmehom. Blago njoj, pomislila je Magrat. „I onda one izaberu novu kraljicu, a šta biva sa starom?" „Matora obično okupi roj", reče gospodin Bruks. „Napusti košnicu i odvede deo kolonije sa sobom. Do sada sam video bar hiljadu rojeva, ali Kraljevski roj nikada." „Šta je Kraljevski roj?" „Ni sam nisam siguran. Viđao sam to u starim pčelarskim knjigama. Roj rojeva. Kažu da to vredi videti." Stari pčelar se čežnjivo zagledao u prazno. „Naravno", nastavio je, prenuvši se, „postaje stvarno veselo ako je loše vreme pa stara matica ne može da napusti košnicu". Prepredeno je mahnuo rukom. „I šta se desi? Onda imamo dve matice - tu su ti stara matica, je l' te, i nova - ondak njih dve počnu da se vijaju po hodnicima dok kiša dobuje po krovu košnice, a pčele svud oko njih rade svoj pos'o." Gospodin Bruks je

Terry Pratchet 54 živo gestikulirao rukama, a Magrat se naginjala sve bliže. „I tako sve po hodnicima, a trutovi zuje li zuje, a one osećaju jedna drugu, znaš, jerbo pčele to umeju i ondak se sretnu i..." „Da? Da?", reče Magrat nastavivši da se povija ka njemu. „Udri! Bodi!" Magrat je udarila glavom u zid dašcare. „U košnici ne mož' da bude više od jedne matice", mirno reče gospodin Bruks. Magrat je pogledala ka košnicama. Do tog trenutka su joj se baš sviđale. „Mnogo sam puta, kad prođe oluja, nalazio mrtvu maticu ispred košnice", razdragano reče gospodin Bruks, „Ne mož' da budu dve kraljice džumle, znaš. A to ti je prava starovremska bitka. Stara matica je lukavija. Ali mlada ima dobar razlog za tuču." „Molim?" „Ako hoće da se pari." „Oh." „A u jesen ti postane stvarno zanimljivo", reče gospodin Bruks. „Znaš, košnici preko zime ne treba niko suvišan, a tu su ti svi ti trutovi koji se samo muvaju unaokolo i ne rade ništa, i ondak ih, znaš, radilice sve odvuku do ulaza u košnicu i odgrizu im-" „Dosta! To je strašno!", reče Magrat. „Mislila sam da je pčelarstvo, ammm, lepo." „Tu ti je još i vreme velikog spremanja u košnici", nastavio je gospodin Bruks. „Znaš, pčela, je l' te, radi sve dok može, a kad više ne može, ondak, znaš, mož da vidiš stare pčele kako puze oko košnice jerbo-" „Prestanite! Ovo je stvarno previše. Ja sam, znate, kraljica. Skoro." „Izvini, gospojice", reče gospodin Bruks. „Mislio sam da si 'tela da čuješ ponešto o pčelarstvu." „Da, ali ne ovo!" Magrat je izjurila napolje. „Ha", reče gospodin Bruks, „ništa neće da ti fali da se malo približiš prirodi." Veselo je odmahnuo glavom dok je Magrat nestajala iza živice. „Ne mož' da bude više od jedne kraljice u košnici", reče on. „Udri! Bodi! Hehe!" Iz daljine se začuo vrisak pošto je priroda poželela da se približi Hodžsaarghu. * * * Krugovi u usevima nicali su na sve strane. E sada su univerzumi stajali paralelno. Prestali su sa svojim plesom uskomešanih špageta i, da bi se izvukli iz te zamke istorije, napredovali obraz uz obraz u svojoj trci po gumenoj opni nezaustavljivog Vremena. U takvim trenucima su, kako je Ponder Stibons slutio, oni uticali jedan na drugog - osovine realnosti su krčkale krećući se napred-nazad dok su se univerzumi tiskali u pokušajima da zauzmu isto mesto. Ako ste neko ko je svoj um istrenirao da funkcioniše kao najbolji prijemnik, i ako ga uključite i dovoljno pojačate u trenutku pucanja veze među univerzumima, mogli biste da uhvatite neke jamačno veoma čudne signale... * * * Sat je otkucavao. Baka Vedervaks je sedela pred otvorenom kutijom i čitala. Povremeno bi zastala, zažmurila i uštinula se za nos. To što nije mogla da vidi budućnost bilo je samo po sebi dovoljno loše, ali je bar znala razlog za to. A sada je stalno imala i nalete dežavija. Čitave nedelje joj se to dešavalo. Ali nisu to bile poznate slike. Javljale su joj se prvi put - fragmenti sećanja na stvari koje se nisu dogodile. Nisu mogle da se dogode. Ona je bila Esmi Vedervaks, prisebna k'o cigla, kakva je uvek i bila, i nikada nije... Začulo se kucanje na vratima.

Teri Pračet 55 Trepnula je, zadovoljna što se oslobodila takvih misli. Trebalo joj je nekoliko sekundi da se usredsredi na sadašnje vreme. Zatim je presavila papir, vratila ga u koverat, ponovo zavila koverat u maramu, stavila zavežljaj u kutiju, zaključala kutiju malim ključem koji je potom obesila iznad ognjišta i pošla ka vratima. U poslednjem trenutku se setila da proveri da nije slučajno, dok je bila odsutna duhom, skinula svu odeću sa sebe ili tako nešto, a zatim otvorila. „Broveče", reče Nana Og podigavši bokal pokriven krpom. „Ja ti donela malo..." Baka Vedervaks joj je pogledala preko ramena. „Ko je ono?", upitala ju je. Tri devojke su izgledale posramljeno. „Znaš, došle su kod mene da mi kažu...", započela je Nana Og. „Nemoj da mi kažeš. Pusti me da pogađam", reče Baka. Izašla je iz kuće i odmerila trojku. „Vidi, vidi", reče. „Ko bi rekao. Ko bi to rekao. Tri devojčice koje su htele da budu veštice, ako se ne varam." Glas joj je postao piskav. „'Oh, molimo vas, gospođo Og, uvidele smo svoje greške pa bi 'tele da naučimo pravo veštičarenje.' Je l' tako?" „Da. Tako nekako", reče Nana. „Ali-" „Ovo je veštičarenje", reče Baka Vedervaks. „Nije vam to... nije vam to Arjačkinje barjačkinje. I šta sad da radim s vama, to vas ja pitam." Šetkala je duž veoma kratke vrste uzdrhtalih devojaka. „Kako se zoveš, devojko?" „Mađenta Frotidž, gosđo." „Kladim se da te mama ne zove tim imenom." Mađenta je oborila pogled. „Ona me zova Violet, gosđo." „Pa, to ti je mnogo lepša boja od mađente", reče Baka. „Tela si malo da budeš misterioizna, a? Da se priča kako se razumeš u okultizam? A razumeš li se u magiju? Valjda vas je ona prijateljica naučila nešto. Zbaci mi šešir." „Molim, gosđo?" Baka Vedervaks je napravila korak unazad i okrenula se. „Zbaci ga. Neć' te sprečavam. Ajde." Mađenta koja je postala Violet sada je postala crvena. „Ja... nikad nisam svatala te psiho-stvari..." „Ma nemoj. Dobro, da vidimo onda šta mogu ostale... A koja si ti, devojko?" „Amanita, gosđo." „Baš lepo ime. Da vidimo šta umeš." Amanita se nervozno osvrnula oko sebe. „Ja, hmm, mislim da neću moći ako me gledate...", zaustila je. „Baš šteta. A ti, zadnja?" „Agnes Nit", reče Agnes koja je brže kapirala od druge dve i shvatila da nema svrhe nametati se kao Perdita. „Dobro. Ajde ti probaj." Agnes se usredsredila. „Oh, šta to bi?", reče Baka. „Pa šešir mi je još na glavi. Pokaži im, Gita." Nana Og je uzdahnula, podigla granu sa zemlje i snažno je bacila ka Bakinom šeširu. Baka ju je uhvatila u letu. „Ali, ali - rekli ste da upotrebimo magiju...", pobunila se Amanita. „Jok. Nisam", reče Baka. „Ali svako to može da uradi", reče Mađenta. „Da, ali nije u tome stvar", reče Baka. „Stvar je u tome da vi niste mogle." Nasmešila se, što je za nju bilo neuobičajeno. „Neću da budem zla prema vama. Mlade ste. Svet je pun stvari koje biste mogle da radite. Vi ne želite da budete veštice. Ako uopšte znate šta to znači. A sada idite. Kući. Ne petljajte sa paranormalnim dok ne saznate šta je normalno. Ajde. Tutanj."

Terry Pratchet 56 „Ali to je varanje! To je Dijamanda i rekla! Vi samo koristite reči i trikove...", pobunila se Mađenta. Baka je podigla ruku. Ptice su prestale da pevaju u krošnjama. „Gita?" Nana Og je zgrabila obod svog šešira kao da pokušava da ga zaštiti. „Slušaj Esmi, ovaj šešir me je koštao cela dva dolara..." Šumom se razlegla eksplozija. Komadići šešira su se razleteli ka nebu. Baka je uperila prst u devojke koje su pokušale da mu se sklone s puta. „A sada", reče ona, „zašto ne odete da obiđete drugaricu? Izgubila je. Verovatno nije baš presrećna zbog toga. Nije lepo napuštati ljude u takvim trenucima." Još uvek su zurile u nju. Izgedalo je kao da su fascinirane njenim prstom. „Upravo sam vam rekla da idete. Savršeno mirnim glasom. Treba li da podviknem?" Nana Og je utučeno provukla ruku kroz probušeni šešir. „Trebalo mi je sto godina da napravim taj lek za prasce", mrmljala je. „Trebalo je osam vrsta lišća da sakupim. Lišće vrbe, lišće kalopra, lišće Dedinih gaća... Njega sam skupljala ceo bogovetni dan. Ono nije čvrsto kao ono što raste na drveću..." Baka Vedervaks je gledala za devojkama u bekstvu. Nana Og je zastala. A zatim rekla: „I ti si se setila, a? Sećam se kad mi je bilo petnajs, kako sam stajala pred starom Bidi Spektiv, a ona mi reče onim svojim glasom "Ti bi da budeš što?" a ja sam se tako prepala da sam se zamalo..." „Nikada ni pred kim nisam stajala", odsutno reče Baka Vedervaks. „Logorovala sam u bašti stare Nane Grajps sve dok nije obećala da će mi reći sve što zna. Tjah. Za to joj je trebalo nedelju dana, sa sve slobodnim popodnevima." „Hoćeš da kažeš da nisi bila Odabrana?" „Ja? Jok. Ja sam birala", reče Baka. Izraz njenog lica kada se okrenula ka Nani Og bio je takav da ne bi mogla lako da ga zaboravi sve i kad bi htela. „Ja sam birala, Gita Og. I hoću da zapamtiš ovo što ću ti reći. Šta god da se dogodi. Nikada ni za čim nisam žalila. Ni za jednom jedinom sitnicom. Jasno?" „Ako ti tako kažeš, Esmi." * * * Šta je magija? Postoji čarobnjačko objašnjenje koje se javlja u dva oblika, zavisno od starosti čarobnjaka. Stariji čarobnjaci pričaju o svećama, krugovima, planetama, zvezdama, bananama, bajalicama, rimama i neophodnosti postojanja bar četiri jaka obroka dnevno. Oni mlađi, a posebno oni bledunjavi koji gotovo sve svoje vreme provode u zgradi za ispitivanje visokoenergetske magije,17 nadugačko i naširoko razglabaju o fluksovima u morfičnoj strukturi multiverzuma, esencijalno impermanentnim svojstvima čak i naizgled krutog tkanja vremeprostor, neverovatnoći stvarnosti i tome slično: sve to ne znači ništa drugo nego da su na pragu nečeg velikog i da razglabaju o fizici dok ne vide šta je u pitanju... * * * Bila je gotovo ponoć. Dijamanda je trčala uzbrdo ka Plesačima dok su joj trnje i vres cepali haljinu. 17 Treba reći da je eksperimentalno dokazano da je taum, koji je donedavno smatran najmanjom česticom magije, sačinjen od rezona** ili ti fragmenata stvarnosti. Ispitivanja koja su u toku ukazuju da je svaki rezon sastavljen od kombinacije bar pet „ukusa" poznatih kao „gore", „dole", „bočno", „poziv na seks" i „pepermint". ** Sitničičice, u pravom smislu reči.

Teri Pračet 57 Poniženje joj je odzvanjalo lobanjom. Te glupe, zlobne babuskere! A i svi ti glupi ljudi! Ona je pobednica. Pravila kažu da je ona pobednica! A svi su joj se smejali. Ujeli su je za srce. Sva ta glupa lica koja se keze. I svi su navijali za tu užasnu staricu koja nema pojma o pravom veštičarenju i njegovim mogućnostima. Pokazaće ona njima. Pred njom su se naspram oblaka obasjanih mesečinom ocrtavale tamne konture plesača. * * * Nana Og je pogledala ispod kreveta da proveri da se možda neko ne krije ispod njega. Nikad ne znaš kad će ti se osmehnuti sreća. Odlučila je da rano ode na spavanje. Bio je to naporan dan. Pored kreveta je imala teglu svilenih bombona i bocu od debelog stakla punu bistre tečnosti iz komplikovanog skrovišta iza drvljanika. Ta tečnost nije bila baš viski, a ni džin, ali je imala ni manje ni više nego 45 gradi, i bila je velika uteha u onim teškim trenucima koji umeju da se dogode oko tri izjutra kada se probudiš a ne znaš ko si. Posle jedne čašice tog pića i dalje ne možeš da se setiš ko si, ali sve je u redu pošto si ionako neko drugi. Rastresla je i nagomilala četiri jastuka, šutnula pufnaste papuče u ugao i navukla ćebe preko glave napravivši malu, toplu i pomalo preudobnu pećinu. Počela je da sisa svilenu bombonu. Nani je preostao samo jedan zub koji se već godinama dobro starao za sve što bi nabacila na njega, tako da je slatkiši pred spavanje nisu mnogo brinuli. Posle nekoliko sekundi je po pritisku na stopalima znala da je mačor Gribo zauzeo svoje uobičajeno mesto u dnu kreveta. Gribo je uvek spavao na njenom krevetu; njegovi strasni pokušaji da spavaču izjutra iskopa oči bili su efikasni kao najbolji budilnik. Ali uvek je ostavljala prozor otvoren preko noći za slučaj da on poželi da iščupa nečiju utrobu, nazdravlje mu bilo. Dakle tako. Vilenjaci. (Ne mogu da te čuju ako to kažeš u sebi, osim ako nisu baš u komšiluku.) Stvarno je mislila da ih više nikada neće videti. Koliko je već prošlo vremena? Sigurno stotine, možda i hiljade godina. Veštice nisu volele da govore o tome pošto su u vezi sa vilenjacima grdno pogrešile. Na kraju su, naravno, smradovima videle leđa, ali izvukle su se za dlaku. Ali tada je bilo mnogo više veštica. Mogle su da ih zaustave na svakom koraku i dobro im zaprže čorbu. Potukle su ih gvožđem. Ništa što je vilenjačkog porekla ne podnosi gvožđe. Ono ih je blokiralo, ili već tako nešto. Istresalo ih je iz gaća. Ali bilo je sve manje veštica. Pravih veštica. A što je još gore, ljudi kao da su zaboravili kako je bilo kada su se vilenjaci muvali unaokolo. Život je, jamačno, tada bio mnogo zanimljiviji, mada uglavnom samo zato što je bio kraći. I bio je mnogo živopisniji, pod uslovom da volite boju krvi. Ljudi na kraju više nisu smeli da otvoreno govore o tim gadovima. Govorili su: Svetlucavi. Govorili su: Vilin-narod. A onda bi pljunuli i dotakli nešto gvozdeno. Ali generacijama kasnije, pljuvanje i gvožđe su zaboravljeni, kao i razlog za korišćenje onih imena, a ostalo je samo sećanje na njihovu lepotu. Da, da, tada je bilo mnogo veštica. Mnoga je žena nalazila praznu kolevku i mnogi se muž nije vratio iz lova. Jer je bio ulovljen. Vilenjaci! Ta đubrad. A ipak su... ipak su... nekako menjali sećanja. Nana Og se okrenula u krevetu. Gribo je zarežao u znak protesta. Pogledajte, na primer, patuljke i trolove. Za njih kažu: Oh, njima se ne može verovati, trolovi su u redu dok im ne okreneš leđa, mada su neki od njih, na svoj način, pristojni momci, ali su glupani i kukavice, a što se patuljaka tiče, pa, to su vam gramzivi i lažljivi vragovi, eto takvi su oni, mada ponekad može da se naleti na pokojeg malog pametnjakovića koji i nije tako loš, ali, sve u svemu, nisu ništa bolji od trolova i, u stvari... ... potpuno su isti kao mi. Ali nisu lepi za videti niti imaju stila. A mi smo glupi i dopuštamo sećanjima da se poigravaju nama pa se sećamo kako su vilenjaci bili lepi i kako su se kretali, zaboravivši kakvi su stvarno bili. Mi smo kao miševi koji kažu: „Ma pričajte vi šta hoćete, mačke stvarno imaju stila."

Terry Pratchet 58 Ljudi se nikada nisu zbog patuljaka tresli u krevetima niti su se od trolova sakrivali ispod stepeništa. Umeli su ponekad da se sakriju u kokošinjcu i prepadnu nekoga, ali trolovi i patuljci nikada nisu bili više od dosadne gamadi. Nikada nisu bili uzrok noćne jeze. Sećamo se samo da su vilenjaci pevali. Ali ne i o čemu. Nana Og se ponovo prevrnula. Sa dna kreveta je dopro zvuk klizanja za kojim je usledio prigušeni jecaj kada je Gribo pao na pod. Nana se uspravila u krevetu. „Obuj svoje šape za šetnju, staro momče. Idemo napolje." Dok je prolazila kroz zamračenu kuhinju, zastala je da uzme veliku crnu peglu sa police kraj ognjišta i za nju vezala jedan kraj konopca za sušenje veša. Čitavog je života noću bazala Lenkrom a da joj nije ni palo na pamet da sa sobom nosi bilo kakvo oružje. Razlog tome je, naravno, bio to što je bila poznata kao veštica, a slučajni napasnik bi se kući vratio noseći izvesne delove svog tela u papirnoj kesi, mada bi mu se to, istini za volju, dogodilo i sa bilo kojom ženom u Lenkru. Kao i sa muškarcem. A sada je mogla da oseti ukus sopstvenog straha. Kao da su se već videle senke vilenjaka koji su se vraćali. * * * Dijamanda je stigla do vrha brežuljka. Zastala je. Ne bi je iznenadilo da je i ona matora Vedervaksova bila tu negde. Osećala je da ju je neko pratio krećući se kroz šumu. Nije videla nikoga. Okrenula se. „Broveče, gospojice." „Ti? Znači ipak si me pratila!" Baka je ustala i izašla iz senke Gajdaša, gde je, praktično nevidljiva, sedela u tami. „Naučila sam to od tate", reče. „Bio je lovac. Uvek je govorio da loš lovac sledi a dobar čeka." „A je l'? Znači ti mene loviš?" „Ne. Samo sam čekala. Znala sam da ćeš doći. Nisi imala gde drugde da odeš. Došla si da je pozoveš, je l' tako? Daj da ti vidim ruke." To nije bila molba nego komanda. Dijamanda je gledala svoje šake kako se same od sebe podižu. Pre nego što je stigla da ih spusti, starica ih je zgrabila i čvrsto stegnula; koža joj je bila kao džak. „U životu nisi podigla ništa teže od kašike, je l' tako?", prijazno reče Baka. „Nikada nisi brala zaleđeni kupus nit' kopala grob, nisi pomuzla kravu, nit' okupala mrtvaca." „Ne moram to da radim da bih bila veštica!", odbrusila joj je Dijamanda. „Jesam li rekla da moraš? Da ja tebi nešto objasnim. O lepoticama u crvenim haljinama i sa zvezdama u kosi. A i po kojim mesecom, verovatno. I o glasovima koji ti se javljaju u snu. O moći koju osećaš kada dođeš ovamo. Pretpostavljam da ti je ponudila veliku moć. Svu koju želiš. Džabe." Dijamanda je ćutala. „Dešavalo se i ranije. Uvek postoji neko voljan da sluša." Pogled Bake Vedervaks kao da se izgubio u daljini. „Kada si jako usamljena, i kada ti se čini da su ljudi oko tebe previše glupi da bi shvatili reči, a svet pun tajni koje niko neće da ti otkrije..." „Čitaš li mi ti to misli?" „Tvoje?" Baka se prenula i glas je prestao da joj zvuči odsutno. „Tjah. Cveće i slične gluposti. Đipanje bez gaća. Bulažnjenje o kartama i koncima protiv uroka. A radilo je, ne sumnjam u to. Dala ti je moć na neko vreme. Oh, kako li se samo slatko smejala. A posle ćeš plaćati sve višu cenu za sve manje moći. Uvek više uzimaju nego što daju. A to što daju ne vredi ni pišljiva boba. Na kraju ti uzmu sve. Strah je ono što žele da dobiju od nas. A ono do čega im je najviše stalo je naša vera. Doći će ako ih pozoveš. Otvorićeš im prolaz ako ih pozoveš odavde,

Teri Pračet 59 sa mesta gde su svetovi toliko tanki da se sve čuje. Snaga Plesača je već dovoljno opala. Ali znaj da mi ne pada na pamet da pustim... Dame i Gospodu da se vrate." Dijamanda je zaustila da kaže nešto. „Još nisam završila. Ti si pametno devojče. Ima toliko stvari koje možeš da radiš. Ali ne želiš da budeš veštica. Težak je to život." „Ti, matora budalo, sve si pobrkala! Vilenjaci nisu takvi..." „Ne izgovaraj tu reč. Ne izgovaraj to. Doći će ako ih pozoveš." „Odlično! Vilenjak, vilenjak, vilenjak! Vilenjak..." Baka ju je snažno ošamarila. „I sama znaš da je to glupo i detinjasto", reče joj. „A sad me saslušaj. Ako ostaneš ovde, ništa više neće biti kao pre. Možeš da odeš bilo gde na ovom svetu i stvoriš svoju budućnost, da postaneš velika dama, imaš ti šlifa za to. I da se za deset godina vratiš okićena draguljima i sličnim drangulijama i tutneš ih pod nos nama koji smo ostali kod kuća, i to bi bilo sasvim u redu. Ali ako ostaneš ovde i nastaviš da prizivaš... Dame i Gospodu, opet ćemo biti protivnice. Samo što to neće biti igrarije za videla, već pravo veštičarenje. Nećemo se zamajavati krugovima i mesecima, već pravim stvarima, od krvi i mesa i iz glave. A o tome ne znaš ništa, je l' tako? Tu nema milosti, da znaš." Dijamanda ju je pogledala. Na licu joj je bio crveni otisak dlana. „Da idem?", rekla je. Baka je zakasnila samo tren. Dijamanda je jurnula u krug. „Glupo derište! Ne na tu stranu!" Prilika je već postala sićušna, iako je izgledalo da je udaljena samo nekoliko metara. „Oh, do đavola!" Poletela je za devojkom i čula kako joj se cepa džep haljine. Žarač koji je ponela poleteo je kroz vazduh i zakucao se u jednog od Plesača. Usledila je serija trzaja i pingova dok su joj ekseri izletali iz čizama i nestajali u pravcu kamenja. Ništa gvozdeno nije moglo da prođe između Plesača, apsolutno ništa. Već je trčala poljanom kada je shvatila šta to znači. Ali nije se zaustavila. Bio je to njen izbor. Osećala je kao da se pomera dok su pravci poigravali i kovitlali se oko nje. Pod nogama joj se pojavio sneg. Bio je beo. Morao je da bude beo pošto je bio sneg. Ali preko njega su poigravale boje reflektujući neprekidni ples polarne svetlosti na nebu. Dijamanda se borila. Obuća jedva da joj je bila podesna i za leto u gradu, a kamoli za trčanje po snegu. Ali su zato čizme Bake Vedervaks, čak i bez eksera, mogle da prežive i šetanje po lavi. Međutim, mišići koji su ih pokretali predugo su radili taj posao. Dijamanda joj je izmicala. Noćno nebo ih je zasipalo snegom. Nedaleko od kamenja čekalo ih je nekoliko konjanika. Kraljica je bila malo ispred njih. Svaka veštica je poznavala, ako ne nju lično, a ono bar njen lik. Dijamanda se spotakla i pala, a zatim uspela da se pridigne u klečeći položaj. Baka se zaustavila. Kraljičin konj je zanjištao. „Ti! Na kolena pred Kraljicom", reče jedan vilenjak. Imala je crvenu odeću i bakarnu krunu na glavi. „Jok. Neću", reče Baka Vedervaks. „U mom si kraljevstvu, ženo", reče Kraljica. „Bez mog dopuštenja ne možeš ni da dođeš ni da odeš. Na kolena!" „Ja dolazim i odlazim bez pitanja", reče Baka Vedervaks. „Nikada to nisam radila, pa neću ni sad."

Terry Pratchet 60 Spustila je ruku na Dijamandino rame. „Eto ti tvojih vilenjaka", reče. „Je l' da da su cakani?" Ratnici su bili visoki preko dva metra. Na sebi nisu imali nikakvu odeću osim povezanih komada krzna, bronzanih pločica i šarenog perja. Nekolicina je držala napete lukove a vrhovi strela su pratili svaki Bakin pokret. Umašćena kosa im je bila poput venaca ulepljena oko glava. Iako su im lica bila najlepša koja je Dijamanda ikada videla, pod kožu je počelo da joj se uvlači osećanje da je nešto pogrešno, da se nešto tu ne uklapa. „Jedini razlog što smo još žive jeste to što smo im tako zabavnije nego da smo mrtve", čula je iza sebe Bakin glas. „Dobro znaš da ne treba da slušaš tu nadžak babu", reče Kraljica. „Šta ona ima da ti ponudi?" „Više od snega u leto", reče Baka. „Pogledaj im oči. Samo im pogledaj oči." Kraljica je sjahala. „Daj mi ruku, dete", rekla je. Dijamanda je bojažljivo pružila ruku. Bilo je nečeg čudnog u vezi sa njihovim očima. Nije u pitanju bila boja, kao ni oblik. Nije bilo zlobnog sjaja. U pitanju je bio... ... pogled. Bio je to pogled sa kakvim bi se mikrob susreo kada bi mogao da pogleda sa donjeg kraja mikroskopa. Govorio je: Ti si ništa. Govorio je: Ti si škart, ti si bezvredna. Govorio je: Ti si životinja. Govorio je: Mogla bi da budeš kućni ljubimac, ili možda plen. Govorio je: A to neće biti tvoj izbor. Pokušala je da povuče ruku. „Tornjaj se iz njenog uma, babuskero." Niz Bakino lice se slivao znoj. „Nisam ja u njenom umu, vilenjaku. Sprečavam tebe da uđeš." Kraljica se osmehnula. Bio je to najlepši osmeh koji je Dijamanda ikada videla. „A imaš i nešto moći. Iznenađena sam. Nisam očekivala da će išta ispasti od tebe, Esmeralda Vedervaks. Ali ovde ti to ništa ne vredi. Ubijte ih obe. Ali ne u isto vreme. Pustite jednu da gleda." Uzjahala je konja, okrenula se i odgalopirala. Dva vilenjaka su sjahala i izvukla bronzane bodeže iz pojasa. „To bi, onda, bilo to", reče Baka Vedervaks dok su im ratnici prilazili. A onda je tiho nastavila. „Kad dođe pravi trenutak", rekla je, „beži." „Koji trenutak?" „Znaćeš." Baka je pala na kolena. „O, jadna li sam, o, poštedite mi život, ja sam samo jedna starica, a uz to i mršava", reče im. „O, poštedite mi život, mladi gospodari. O, kuku meni!" Zgrčila se i počela da jeca. Dijamanda ju je zapanjeno posmatrala ne shvatajući kako neko može da očekuje da će se izvući na tako glup način. Vilenjaci dugo nisu imali kontakt sa ljudima. Prvi je stigao do nje, pokušao da je podigne povukavši je za rame i dobio udarac dvema šakama isprepletenih prstiju u mesto za koje bi se Nana Og iznenadila što Esmi Vedervaks uopšte zna za njega. Dijamanda je potrčala. Bakin lakat je završio u grudima drugog vilenjaka, a zatim je pojurila za devojkom. Za sobom je čula veseli vilenjački smeh. Dijamandu je iznenadilo Bakino glumatanje starice. A još više brzina kojom je trčala. Doduše, Baka je sada imala više razloga za bekstvo. „Ali oni imaju konje!"

Teri Pračet 61 Baka je klimnula. Osim toga, činjenica je da konji trče brže od ljudi, ali nije svako znao da to važi samo za duže staze. Odlučno ljudsko biće moglo je da pretrči kraće rastojanje brže od konja pošto je imalo duplo manje nogu koje treba organizovati. Baka je pružila ruku i zgrabila Dijamandu za rame. „Trči između Gajdaša i Bubnjara!" „Koji su to?" „Čak ni to ne znaš?" Čovek jamačno može da trči brže od konja. Ali u mozgu Bake Vedervaks vrebala je činjenica da niko ne može da trči brže od strele. Nešto joj je prozviždalo pored uha. Kameni krug kao da im nije bio ništa bliži. Nema veze. Nema razloga da ne uspe. Dotle se ozbiljno upuštala u to samo dok je ležala ili makar imala nešto na šta bi se naslonila. Rešila je da pokuša... Četiri vilenjaka su im bila za petama. Nije joj čak ni palo na pamet da pokuša da im zaviri u umove. Ali konji... ah, konji... Bili su mesožderi, umova sličnih vrhovima strela. Osnovna pravila pozajmljivanja su bila: ne povređuj, samo se useli u um, ni na koji način ne uključuj domaćina ni u šta... Pa dobro, nije to baš bilo pravilo. Pre se moglo nazvati preporukom. Kameni vrh strele prošao joj je kroz šešir. A možda čak ni preporukom. U stvari, čak ni... Ma, nek se nose. Uronila je u um prvog konja i prošla kroz slojeve jedva kontrolisanog ludila koji su uobičajeni čak i za mozak normalnog konja. Na trenutak je zakrvavljenim očima videla sebe kako tetura kroz sneg. Pokušala je da kontroliše šest nogu raspoređenih u dva tela. U poređenju s tim, sviranje jedne pesme na muzičkom instrumentu uz istovremeno pevanje neke šesnaeste18, bilo je šetnja po polju. Bila je svesna da neće to moći da radi duže od nekoliko sekundi kada će potpuna zbunjenost obuzeti um i telo. Ali bio joj je dovoljan i sekund. Pustila je zbunjenost da naraste a zatim ju je čitavu ćušnula u konjski mozak. Potom se naglo povukla i preuzela kontrolu nad svojim telom koje je već počelo da pada. U glavi konja je nastupio trenutak užasa. Nije više bio siguran ni ko je, ni šta tu radi. A što je još važnije, nije više znao ni koliko ima nogu. Trebalo je odabrati između dveju i četiri, a možda čak i šest. Kompromisno rešenje bilo je tri. Baka ga je čula kako njišti i stropoštava se, a po zvucima koji su usledili zaključila je da je još par njih završilo preko njega. „Ha!" Odvažila se da skrene pogled ka Dijamandi. Koje nije bilo. Bila je nekoliko koraka iza i pokušavala da ustane. Lice koje se okrenulo ka Baki Vedervaks bilo je belo kao sneg. Iz ramena joj je štrcala strela. Baka je jurnula nazad, zgrabila devojku i podigla je. „Hajde! Skoro smo stigle!" „Nmg d trčm... Idnm j..." Dijamanda se zateturala. Baka ju je uhvatila pre nego što se ponovo sruči u sneg i stenjući od napora prebacila njenu ruku preko svog ramena. 18 Osim za Nanu Og, koja je to uvek radila, mada ne namerno.

Terry Pratchet 62 Još samo nekoliko koraka i biće dovoljno samo da se baci napr... Nečija ruka je poput kandži zgrabila njenu haljinu. Sve troje su pali i otkotrljali se do suncem spržene paprati. Vilenjak se prvi osovio na noge i zbunjeno trijumfujući pogledao oko sebe. Dugački bakarni bodež već mu je bio u ruci. Usredsredio se na Baku koja je ležala na leđima. Mogla je da oseti njegov vonj dok je podizao nož i očajnički je pokušavala da pronađe put do njegovog uma... Nešto joj je proletelo kroz vidno polje. Komad konopca je bio nabačen na vilenjakov vrat i zategao se kada je nešto prozviždalo kroz vazduh. Stvorenje je užasnuto posmatralo kako ka njemu leti pegla i proleće mu pola metra od lica da bi skrenula mu negde iza uha i počela da se vrti oko njega sve većom brzinom ali na sve manjem odstojanju, sve dok mu se nije zakucala u potiljak na šta je vilenjak poleteo u vazduh i sručio se u travu. Nana Og se pojavila u Bakinom vidnom polju. „C, c, c. Nerna ni daška vetra", reče ona. „Mož' da namirišeš vilenjake na kilometar." Baka se uskobeljala na noge. U krugu nije bilo ničega osim trave. Nije bilo ni snega, ni vilenjaka. Okrenula se ka Dijamandi. Kao i Nana. Devojka je ležala u nesvesti. „Vilenjačka strela", reče Baka. „Oh, do đavola." „Vrh je još uvek tu." Nana se počešala po glavi. „Verovatno bi mogla da izvučem vrh, nije u tome problem", rekla je, „al' ne znam šta ću s otrovom... mogle bi da podvežemo ranu." „Ha! Onda će njen vrat biti najzgodniji za to." Baka je sela na zemlju i naslonila glavu na kolena. Žigalo ju je u ramenima. „Ček' da danem dušom", rekla je. Slike su joj proletale pred očima. Ponovo je počinjalo. Znala je da postoje stvari kao što su alternativne budućnosti. Na kraju krajeva, u tome i jeste bila poenta budućnosti. Ali nikada nije čula za alternativne prošlosti. Mogla je, kada se koncentrisala, da se seti da je upravo izašla iz kruga. Ali je, isto tako, mogla da se seti i drugih stvari. Sećala se sebe kako leži na krevetu u svojoj kući, ali baš u tome je i bio problem, jer je to bila kuća a ne koliba. To jeste bila ona, kao što to jesu bile njene uspomene... Osetila se tromom poput kljuseta i poželela da samo malo dremne... Tupo je pokušavala da uhvati Nanu u žižu. Bilo je nečeg utešno stabilnog u Giti Og. Nana je odnekud izvukla perorez. „Šta to kog đavola radiš?" „Oću da mu prekratim muke, Esmi." „Meni ne izgleda kao da se muči." U pogledu Nane Og pojavio se tračak sumnje. „Neće dugo trajati, Esmi." „Gita, nećeš valjda da ga mučiš samo zato što je na zemlji." „Da neću možda da sačekam da ustane, Esmi." „Gita!" „Znaš da su krali decu. Neću da se to ponovi. Ma samo da pomislim da neko ukradne našeg Pjusita..." „Čak ni vilenjaci nisu toliko blesavi. U životu svome nisam videla lepljivije dete." Baka je nežno podigla Dijamandin kapak. „Beži zimo", rekla je. „Idi igraj se s vilama." Podigla je devojku. „Ajmo. Ja ću da nosim nju, a ti uzmi gospodina Zvončića." „Bilo je hrabro od tebe što si je na ramenima iznela odande", reče Nana. „A svi ti vilenjaci su vas gađali strelama."

Teri Pračet 63 „Tako je bila manja šansa da pogode mene", reče Baka, Nana Og je bila zapanjena. „Šta? Nisi valjda tako razmišljala?" „Pa, nju su već pogodili. Da su pogodili i mene, nijedna od nas ne bi izašla", mirno reče Baka. „Ali to je - to je tako bezdušno, Esmi." „Možda jeste bezdušno, ali nije besmisleno. Nikada nisam ni pokušavala da budem dobra, samo razumna. Ne moraš to tako da posmatraš. A sada, hoćeš li da pođeš sa mnom ili ćeš čitavog dana tu da stojiš otvorenih usta?" Nana je zatvorila usta, a zatim ih ponovo otvorila da kaže: „Šta ćeš sad?" „Da li ti umeš da je izlečiš?" „Ja? Jok." „Dobro. Ne umem ni ja. Ali znam nekoga ko možda ume", rekla je. „A njega za sada možemo da bacimo u tamnicu. Tamo su na sve strane gvozdene šipke. To bi trebalo da ga zadrži." „Kako je proš'o?" „Držao se za mene. Ne znam kako je to izveo. Možda kamenje... ili neka sila u njemu... otvara vrata da propusti ljudska bića, ili tako nekako. A i baš me briga šta se dešava sve dok su njegovi drugari sa one strane." Nana je bez po muke prebacila onesvešćenog vilenjaka preko ramena.19 „Smrdi gore nego jarčeva guzica", rekla je. „Sleduje mi kupanje čim stignem kući." „Oh, sirotice", reče Baka. „Šta li će te još snaći danas?" * * * Šta je magija? Postoji, dakle, veštičije objašnjenje koje se javlja u dva oblika, zavisno od starosti veštice. Starije veštice se ne trude da nađu reči za to, ali duboko u sebi sumnjaju da univerzum zaista nema pojma šta se kog đavola događa i da je sačinjen od zilion triliona biliona mogućnosti i da se bilo koja od njih može ostvariti ako se uvežbani um osnažen kvantom sigurnosti ubaci u pukotinu i izvije; da ako stvarno morate da naterate nečiji šešir da eksplodira, treba samo da se izvijete u onaj univerzum u kome veliki broj molekula šešira u istom trenutku odluči da ode svak na svoju stranu. Mlađe veštice, sa druge strane, stalno pričaju o magiji i veruju da ona ima veze sa kristalima, mističnim silama i đipanjem bez gaća. Možda su svi u pravu, i to istovremeno. U tome i jeste poenta kvanta. * * * Bilo je rano jutro. Šon Og je stražario na grudobranu lenkrskog zamka i bio sve što je odvajalo njegove stanare od mogućih varvarskih hordi koje bi mogle da naiđu. Voleo je vojnički život. Ponekad bi poželeo napad neke male horde, samo da bi mogao da postane Spasilac. Maštao je kako vodi armiju u rat i nadao se da će kralj možda neki i objaviti. Kratki vrisak ga je obavestio da Hodžsaargh daje svojim štićenicima jutarnje sledovanje prstiju. Šon nije obraćao pažnju na buku. Bio to je samo deo uobičajenog žamora zamka. Ubijao je vreme pokušajima da izmeri koliko dugo može da drži dah. Imao je pregršt načina za ubijanje vremena, pošto ga je stražarenje na zidinama Lenkra snabdevalo njime u užasno velikim količinama. Jedan od boljih bio je Temeljno čišćenje 19 Kao što je već rečeno u ranijim hronikama Disksveta, čitava poljoprivreda se oslanjala na ramena staričica u crnim haljinama.

Terry Pratchet 64 nozdrva. Ili Prdež pesmica. Ili Stajanje na jednoj nozi. Spao je na Zadržavanje daha uz brojanje pošto nije mogao da se seti ničeg drugog, a obroci mu baš i nisu bili bogati ugljovodonicima. Iz dubine se začula glasna škripa zvekira koji je bio toliko zarđao da je jedini način da se natera da napravi ikakav zvuk bio da se podigne, pri čemu bi zacvileo, i snažno gurne naniže, od čega bi još jednom zacvileo i, ako bi posetilac imao sreće, napravio tiho tup. „Stoj! Ko ide?", reče Šon. Odozdo je dopro razdragani glas. „To sam ja, Šone. Tvoja mama." „Oh, zdravo, mama. Zdravo gazdarice Vedervaks." „Budi dobar dečko pa nas pusti unutra." „Prijatelj ili neprijatelj?" „Molim?" „Moram to da kažem, mama. Takav je propis. A ti moraš da kažeš da si prijatelj." „Ja sam ti mama." „Sve mora da bude po propisu, mama", reče Šon bezvoljnim glasom nekoga ko zna da će izgubiti ma šta da se dogodi, „inače sve to ne bi imalo smisla." „Odgovor će za koji trenutak da glasi Neprijatelj, mladiću." „Ali, maaaaaama!" „Ah, dobro, 'ajde. Prijatelj." „Važi, ali mogla si to da kažeš i..." „Ovog trenutka da si nas pustio unutra, Šone Og." Šon je salutirao zamalo se onesvestivši kada se drškom koplja udario u glavu. „Evo odma', gazdarice Vedervaks. Njegovo okruglo, dobroćudno lice nestalo je sa vidika. Posle par minuta začula se škripa rešetke na ulazu u zamak. „Kako si to izvela?", upitala je Nana Og. „Prosto", reče Baka Vedervaks. „Znao je da ti nikada ne bi naterala njegovu šuplju glavu da eksplodira." „Ali ja znam da ni ti to ne bi učinila." „Ne, ne znaš. Ti samo znaš da to još nisam uradila." * * * Magrat je isprva mislila da je to samo šala, ali je pogrešila. U Velikoj dvorani se nalazio jedan jedini, dugačak, veoma dugačak sto, na čijim su krajevima sedeli ona i Verens. Takav je bio protokol. Kralj je morao da sedi u čelu stola. To je bilo jasno. Ali da je sela pored njega, oboma bi im bilo nezgodno pošto bi morali da se neprestano okreću jedno ka drugom da bi razgovarali. Suprotni krajevi i vikanje predstavljali su jedino rešenje. A bio je tu i problem stola na kome je stajala hrana. I ponovo je jednostavno rešenje - da svako ode do njega i sam se posluži - bilo nedopustivo. Kada bi kraljevi jurcali unaokolo da bi stavili svoju hranu u svoj tanjir, monarhizam kao sistem ubrzo bi se raspao. To je, na nesreću, značilo da je posluživanje bilo prepušteno batleru, gospodinu Spriginsu, koji je imao slabo pamćenje, tikove i slabo koleno. Jedinu pomoć predstavljala je neka vrsta srednjevekovnog lifta koji je vodio do kuhinje i zvučao kao kočija u punoj brzini. Liftovsko okno bilo je dobro provetreno tako da bi se topla jela putem ohladila, a hladna postala još hladnija. Niko nije znao šta bi se dogodilo sa sladoledom, ali bi taj problem verovatno zahtevao izvesne prepravke u zakonima termodinamike. Osim toga, kuvarica nikako nije mogla da shvati ideju vegetarijanstva. Tradicionalni dvorski jelovnik bio je bogat jelima pogodnim za zakrčenje arterija. Hrana je bila tako zasićena mastima da su neprestano isplivavale na površinu u obliku velikih drhtavih kapi. Povrće je korišćeno samo da upije višak soka od pečenja, a obično je bilo kuvano do ujednačene nijanse žute boje. Magrat je pokušala da kuvarici, gospođi Skorbutnjači, objasni neke stvari, ali ova je na

Teri Pračet 65 pomen reči „vitamini" tako preteći zatresla svoja tri podvaljka da budućoj kraljici nije preostalo ništa drugo nego da se izvini i povuče se iz kuhinje. A sada se zabavljala jabukom. Kuvarica je čula za jabuke. To su bile one velike, pečene, prhke, izdubljene stvari što su se punile kremom i suvim grožđem. Zato je Magrat morala da pribegne krađi iz ostave za jabuke, a planirala je i da otkrije gde drže šargarepe. Verensa je nazirala u daljini, tamo negde iza srebrnih svećnjaka i gomila poslovnih knjiga. Povremeno bi se pogledali i nasmešili se jedno drugom. Ili je to bar ličilo na osmeh, pošto je bilo malo teže sa sigurnošću tvrditi bilo šta na takvom rastojanju. Učinilo joj se da joj je nešto rekao. Skupila je šake oko usta. „Pardon?" „Treba nam..." „Molim?" „Šta?" „Šta?" Magrat je na kraju ustala i sačekala da Sprigins, zajapuren od napora, odgura njenu stolicu do Verensa. Mogla je da se i sama pobrine za to, ali kraljice to ne rade. „Trebalo bi da imamo dvorskog pesnika", reče Verens obeležavajući u knjizi mesto gde je stao. „Svako kraljevstvo bi trebalo da ima jednog. Oni pišu pesme za posebne prilike." „Da?" „Šta misliš o gospođi Og? Čuo sam da je ona poznata pesnikinja." Magrat je pokušala da ostane ozbiljna. „Ja... hm... mislim da ona zna puno rima za određene reči", reče. „Izgleda da je trenutna stopa rasta četiri banke godišnje i butkica sisančeta", reče Verens pomno posmatrajući knjigu. „Ili je to možda sisanje butine?" „A šta bi zapravo bio njen posao?" „Pročitao sam da je uloga dvorskog pesnika da o državnim praznicima deklamuje pesme." Magrat je već imala prilike da prisustvuje recitatorskim nastupima Nane Og, a posebno onima u koje je bila uključena i gestikulacija. Ozbiljno je klimnula glavom. „Pod jednim uslovom", rekla je. „Hoću da budem potpuno sigurna da shvataš ovo što ću ti reći. Samo pod uslovom da to bude posle našeg venčanja." „A je l'? Stvarno?" „Posle venčanja." „Oh." „Veruj mi." „Pa, naravno, ako će te to učiniti srećnom..." Začulo se komešanje pred dvostrukim vratima, a onda su se širom, otvorila. Nana Og i Baka Vedervaks su umarširale u salu dok je Šon pokušavao da ih pretekne. „Ali, maaaaamaaaa! Trebalo je da prvo ja uđem i kažem ko ide!" „Dobro, onda im reci ko smo. Š'a ima, vaša veličanstva?" „Neka bog čuva ovaj dvor", reče Baka. „Magrat, treba nekog izlečiti. Evo." Dramatičnim pokretom je srušila svećnjake i posuđe na pod, a zatim položila Dijamandu na sto. Istini za volju, bilo je nekoliko ari stola na kojima nije bilo ničega, ali čemu uvod ako se ne napravi malo buke? „Ali zar se ona nije juče borila protiv tebe?", reče Magrat. „To nema nikakve veze", reče Baka. „Broj'tro, vaše veličanstvo." Kralj Verens je klimnuo. Neki bi kraljevi u tom trenutku počeli da prizivaju stražu, ali ne i on, pošto je bio razborit, pošto je u pitanju bila Baka Vedervaks i pošto je jedini raspoloživi stražar bio Šon Og koji se u tom trenutku borio sa trubom.

Terry Pratchet 66 Nana Og je odšetala do stola sa đakonijama. Nije ona bila neosetljiva već je za sobom imala nekoliko napornih sati, a tamo je bilo mnogo doručka za koji, izgleda, niko nije bio zainteresovan. „Šta joj se dogodilo?", upitala je Magrat pažljivo pregledajući devojku. Baka se osvrnula po sobi. Prešla je pogledom preko oklopa, štitova na zidovima, zarđalih mačeva i kopalja... sasvim dovoljno gvožđa... „Pogodio ju je jedan vilenjak..." „Ali...", uglas rekoše Magrat i Verens. „Nemamo sad vremena za pitanja. Pogodio ju je vilenjak. Jednom od onih njihovih poganih strela. Od njih um napusti telo i ode da luta negde. Možeš li da joj pomogneš?" Uprkos svojoj dobroti, Magrat je osetila varnicu ozlojeđenosti. „Oh, odjednom sam ponovo veštica kad ti..." Baka Vedervaks je uzdahnula. „Ni za to nemamo vremena", reče. „Lepo sam te pitala. Dovoljno je da kažeš ne. Onda ću da je odnesem i neću ti više dosađivati." Tihi ton kojim je to rekla naterao je Magrat da zaboravi na ljutnju i pokuša da se ispravi. „Nisam rekla da neću, samo sam..." „Dobro." Začulo se niz klangova kada je Nana Og počela da diže poklopce sa srebrnih činija. „Zamisli, imaju jaja na tri načina!" „Dobro. Nema groznicu", reče Magrat. „Usporen puls. Izgubljen pogled. Šone?" „Izvolite, gospojice kraljice." „Kuvana, na oko i kajgana. E to ja zovem hoh." „Trkni do moje kolibe i donesi sve knjige koje nađeš. Sigurna sam da sam jednom čitala o ovome. Šone?" Šon je zastao na pola puta do vrata. „Izvolite, gospojice kraljice." „Svrati usput do kuhinje i reci im da ugreju mnogo vode. Možemo bar da očistimo ranu. Ali, vilenjaci..." „Neću da ti smetam", reče Baka okrenuvši se. „Možemo li malo da popričamo, vaše veličanstvo? Dole ima nešto što bi trebalo da vidite." „Biće mi potrebna pomoć", reče Magrat. „Imaš Nanu." „Tu sam", nerazgovetno reče Nana dok su joj iz usta prštale mrvice. „Šta to jedeš?" „Sendvič sa jajetom na oko i kečapom", zadovoljno reče Nana. „Bolje idi kod kuvarice da prokuva i tebe", reče Magrat zavrćući rukave. „Idi i nađi je." Zagledala se u ranu. „I vidi ima li malo bajatog 'leba..." * * * Osnovna jedinica čarobnjaštva je Red, odnosno Koledž, odnosno, naravno, Univerzitet. Osnovna jedinica veštičarenja je veštica, ali osnovna trajna ćelija je, kao što je ranije pomenuto, koliba. Veštičija koliba je, arhitektonski gledano, veoma specifična pojava. Ona se zapravo ne gradi već nastaje tokom niza godina kao rezultat brojnih prepravki i dograđivanja, kao čarapa napravljena samo od zakrpa. Dimnjak je uvrnut kao svrdlo. Slamnati krov je toliko star da po njemu raste malo ali živopisno drveće, podovi su zatalasani kao luna-park, a noću se čuju zvuci nalik zvečki u oluji. Ako bar dva zida nisu poduprta balvanima onda to uopšte nije prava veštičija koliba, već pre dom neke izlapele babetine koja gleda u šolju i razgovara s mačkom. Kolibe uvek privlače sličan tip veštica. Što je i normalno. Svaka veštica za života obuči jednu ili dve učenice i kada usled prolaznosti života koliba postane napuštena, potpuno je smisleno da se neka od njih useli u nju.

Teri Pračet 67 Magratinu kolibu su generacijama držale produhovljene veštice koje su opažale i zapisivale stvari. Da li je za glavobolju bolja ova ili ona biljka, odlomke narodnih predanja i svašta-nešto tog tipa. Bilo je tu tuce knjiga ispisanih krasnopisom i među stranicama se povremeno mogao naći ispresovan pokoji zanimljiv cvet ili neobična žaba. Beše to koliba radoznalih veštica, istraživačica. Oči kojeg daždevnjaka? Koja vrsta krvoločnog morskog psa? Baš lepo što znaš da ti za napitak treba Jalova ljubav, ali na koju se od trideset sedam biljaka koje tim imenom nazivaju u različitim krajevima zapravo misli? Razlog što je Baka Vedervaks bila bolja veštica od Magrat bio je što je znala da u veštičarenju uopšte nije bilo bitno koja je od prokletih biljaka u pitanju, pa makar to bio i busen trave. Razlog što je Magrat bila bolji lekar od bake bio je što je ona smatrala da je to tako. * * * Kočija se zaustavila pred barikadom postavljenom na putu. Vođa razbojnika je popravio povez na oku. Oba oka bila su mu ispravna, ali ljudi su imali više poštovanja prema uniformama. A zatim se sjurio do kočije. „Brojutro, Džime. Šta imamo danas?" „Uh. Možda će ići malo teže", reče kočijaš. „Uh, unutra je gomila čarobnjaka. I jedan patuljak. I majmun." Počešao se po glavi i trepnuo. „Da. Ipak je to majmun. A ne, da se razumemo, neki drugi čovekoliki stvor pokriven dlakama." „Je li ti dobro, Džime?" „Vozim ih još od Ank-Morporka. I ne pominji mi tablete od suvih žaba." Vođa razbojnika je podigao obrve. „Važi. Neću." Zakucao je na vrata kočije. Prozorski kapak se spustio. „Stvarno ne želim da ovo doživite kao pljačku", reče on. „Voleo bih da ovo smatrate simpatičnom anegdotom koju ćete moći da prepričavate unucima." Iznutra se začuo glas, „To je on! Taj mi je ukrao konja!" Pomolio se čarobnjački štap. Razbojnik je na njegovom vrhu ugledao kuglu. „Pa dobro", reče on prijazno. „Znam pravila. Čarobnjacima nije dozvoljeno da koriste magiju protiv civilnog stanovništva osim u slučajevima kada im je život stvarno ugro-" Blesnula je oktarinska svetlost. „To, u stvari, nije pravilo", reče Ridkali. „To je više preporuka." Okrenuo se ka Ponderu Stibonsu. „Nadam se da si ovde uočio zanimljiv način upotrebe Debelguzovog morfičkog rezonatora." Ponder je spustio pogled. Razbojnik se pretvorio u bundevu mada je, u skladu sa pravilima univerzalnog humora, i dalje imao svoj šešir. „A sada", reče Ridkali, „bio bih počastvovan ako biste vi koji se krijete iza stena i unaokolo lepo izašli da mogu da vas vidim. Vrlo sam zadovoljan. Stibonse, budite ti i bibliotekar ljubazni pa prođite sa šeširom." „Ali to je pljačka!", reče kočijaš. „A ovog ste pretvorili u voćku!" „U povrćku", reče Ridkali. „Uostalom, iščileće za par sati." „I da mi vrate konja", reče Kazanunda. Razbojnici su nevoljno davali novac Ponderu i nevoljno ali veoma brzo bibliotekaru. „Ima gotovo trista dolara gospodine", reče Ponder. „Ne zaboravite konja. U stvari, bila su dva konja. Drugog sam se tek sad setio." „Izvrsno! Sada smo na pola puta. Ako bi gospoda bila tako ljubazna da uklone ovu prepreku, mogli bismo da nastavimo." „U stvari, bio je tu i treći konj na koga zamalo da zaboravim."

Terry Pratchet 68 „Ali od vas se ne očekuje da se tako ponašate! Vi treba da budete opljačkani!", vikao je kočijaš. Ridkali ga je gurnuo sa sedišta. „Mi smo na odmoru", reče. Kočija je nastavila dalje. Čuo se još samo udaljeni vapaj „I ne zaboravite četvrtog konja", a onda su nestali iza krivine. Na bundevi su se pojavila usta. „Jesu li otišli?" .Jesu, šefe." „Otkotrljaj me u senku, molim te. A niko da nije pisnuo o ovome nikada više. Kod koga su moje tablete od suvih žaba?" * * * Verens II je poštovao veštice. One su ga dovele na tron. Bio je prilično uveren u to, mada mu nije bilo sasvim jasno kako se to dogodilo. A prema Baki Vedervaks je osećao strahopoštovanje. Krotko ju je sledio do tamnice pocupkujući ne bi li uspeo da prati njene duge korake. „Šta se to dešava, gazdarice Vedervaks?" „Hoću nešto da ti pokažem." „Pomenuli ste vilenjake." „Tačno." „Mislio sam da oni postoje samo u bajkama." „Pa?" „Hoću da kažem... znate... u pričama starih baka." „I?" Baka Vedervaks kao da je mogla da stvori žiroskopsko polje - ako kreneš iz neravnotežnog položaja, ona će se već potruditi da u njemu i ostaneš. Odlučio je da pokuša ponovo. „Oni ne postoje. Eto, to sam hteo da kažem." Baka je stigla do vrata ćelije. Većim delom su bila od hrastovine potamnele od starosti, ali u gornjem delu je bila gvozdena rešetka. „Unutra." Verens je progvirio. „Budibogsnama!" „Naterala sam Šona da nam otključa vrata. Mislim da nas niko drugi nije video kad smo ulazile. Nikome ne pričaj. Ako patuljci i trolovi čuju za ovo, ima da sravne zamak sa zemljom samo da dođu do njega." „Što? Da ga ubiju?" „Naravno. Oni pamte mnogo bolje od ljudi." „A šta ja da radim s njim?" „Samo ga drži pod ključem. Otkud znam? Treba da razmislim!" Verens je ponovo gvirnuo da pogleda vilenjaka. Ovaj je ležao sklupčan na sredini ćelije. „To je vilenjak? Ali to je samo... samo visoki vitki muškarac lisičijeg lica. Manje ili više. Mislio sam da bi trebalo da budu divni." „Oh, i jesu kada su pri svesti", reče Baka odmahnuvši rukom. „Oni stvaraju tu... tu... kada ih ljudi gledaju, vide lepotu, vide nešto čemu žele da se umile. Onakvi su kakve želiš da ih vidiš. To ti se zove glamur. Uvek znaš kada su vilenjaci u blizini. Ljudi se tada čudno ponašaju. Prestanu da razmišljaju valjano. Zar ti baš ništa ne znaš?" „Mislio sam da... vilenjaci postoje samo u pričama... kao i vila Zuba20." 20 Vila Zuba - Tooth Fairv (eng.) Veruje se da će ako dete izvađeni mlečni zub ostavi ispod jastuka da prenoći, vila Zuba doći kroz prozor i zameniti ga novčićem. Prim.prev.

Teri Pračet 69 „Nemoj da se sprdaš sa vilom Zubom", reče Baka. „To je jako vredna žena. Nikada mi neće biti jasno kako uspeva da se snađe sa merdevinama i svim onim drangulijama. Ne. Vilenjaci su stvarni. Oh, do đavola. Slušaj..." Okrenula se i podigla prst. „Feudalizam, je l' tako?" „Molim?" „Feudalizam! Obrati pažnju. Feudalizam. Kralj je na vrhu. Ispod njega su baroni i njima slični, pa onda svi ostali... veštice su tu možda malo gurnute u stranu", dodala je Baka diplomatski. Spojila je vrhove prstiju. „Feudalizam. On ti je kao one šiljate građevine što su u njih saranjivali paganske kraljeve. Svataš?" „Da." „Dobro. E, tako ti vilenjaci vide stvari, svataš? Kada su oni tu, svi ostali su na dnu. Kao robovi. I još gore od robova. Gore čak i od životinja. Oni uzimaju sve što požele, a žele sve. Ali najgore od svega, najgori deo priče je to što... oni mogu da ti čitaju misli. Znaju o čemu razmišljaš i štite se tako što te nateraju da misliš o čemu oni hoće da misliš. Opčinjavanje. I zato se noću zatvaraju prozori a pred kućom ostavlja hrana za vile. Zato se tri puta okreneš pre nego što im izgovoriš ime i zato vešaš potkovicu iznad vrata." „Mislio sam da su te stvari, znate", kralj se snebivljivo osmehnuo, „folklor?" „Naravno da je to folklor, glupane!" „Ja sam, znate, slučajno kralj", reče Verens prekorno. „Kraljevski glupane, vaše veličanstvo." „Hvala vam lepo." „To znači da to ne znači da to nije tačno! Možda su se tokom godina malo pobrkali lončići, ljudi zaboravljaju detalje, zaboravljaju zašto to rade. Uzmi potkovice kao primer." „Sećam se da je moja baka jednu držala nad vratima", reče kralj. „Eto vidiš. To nema nikakve veze sa oblikom potkovice. Ali ako si siromašan i živiš u trošnoj kolibi, to je komad gvožđa sa rupama do koga ćeš verovatno najlakše doći." „A." „Sa vilenjacima ti je problem u tome što nemaju... počinje na M", Baka je počela da nervozno pucketa prstima. „Manire?" „Ha! Tačno, ali nisam na to mislila." „Mišiće? Moču? Misteriju?" „Ne. Ne. Ne. To ti je ono kad... možeš da razumeš kako neko drugi vidi stvari." Verens je pokušao da vidi svet iz perspektive Bake Vedervaks i sumnjičavo se ozario. „Empatija?" „E, to. Nemaju je ič. Čak i lovac, dobar lovac, oseća nešto prema lovini. To ga i čini dobrim lovcem. Vilenjaci nisu takvi. Oni su okrutni iz zadovoljstva i ne razumeju stvari kao što je saosećanje. Ne mogu da shvate da još neko osim njih ima osećanja. Puno se smeju, posebno ako uhvate usamljenog čoveka, patuljka ili trola. Trolovi možda jesu sačinjeni od kamena, tvoje veličanstvo, ali kažem ti da ti je, u poređenju sa vilenjacima, trol kao rođeni brat. U glavi." „Ali zašto ja nisam znao sve to?" „Opčinjenost. Vilenjaci su predivni. Imaju", ispljunula je reč, „stila. Lepi su. Graciozni. Samo se to računa. Da mačke izgledaju kao žabe, shvatili bismo kakvi su to pogani, okrutni mali gadovi. Stil. Ljudi samo to pamte. Glamur. A sve ostalo, prava istina o tome, postaje... priča starih baka." „Magrat mi ništa nije pričala o njima." Baka je oklevala. „Magrat ne zna mnogo o vilenjacima", reče konačno. „Ha! Pa još nije ni žena. O njima se danas ne priča mnogo. Ne valja se pričati o njima. Bilo bi najbolje kada bi ih svi zaboravili. Oni... dolaze kada su pozvani. Ali ne sa 'Uuuja-aa'. Poziv treba da bude u ljudskim glavama. Dovoljno je poželeti da dođu."

Terry Pratchet 70 Verens je zamlatarao rukama po vazduhu. „Ja tek učim o monarhizmu", rekao je. „Ništa ja vas ne razumem." „I ne moraš. Ti si kralj. Slušaj. Jesi li čuo za slabe tačke sveta? Mesta na kojima se spaja sa drugim svetovima?" „Jok." „Ima jedna takva na vresištu. Zato tamo stoje Plesači. Oni su ti kao neki zid." „A." „Ali granica između svetova, kao što vidiš, ponekad oslabi. Slično plimi. U vreme krugova." „A." „I ako se ljudi u takvim vremenima ponašaju budalasto, tada čak ni Plesači ne mogu da održe kapiju zatvorenom. Jerbo tamo gde je svet tanak, čak i pogrešna misao može da napravi most." „A." Verens je osetio da se razgovor vratio u oblast u kojoj je mogao i on da učestvuje. „Budalasto?", reče on. „Zovu ih. Mame ih." „Aha. I šta ja da radim?" „Samo nastavi da vladaš. Mislim da smo bezbedni. Ne mogu da prođu. Zaustavila sam devojke pa se kanali više neće otvarati. A ti ovog ovde drži pod ključem i nemoj Magrat da kažeš ni reč. Zašto da je sekiramo? Još nešto je došlo odande, ali držim ga na oku." Sa mračnim zadovoljstvom je protrljala dlanove. „Mislim da je to sređeno." Trepnula je. Uštinula se za nos. „Šta sam to rekla?" „Uh. Rekli ste da mislite da je to sređeno", reče kralj. Baka Vedervaks je trepnula. „Tačno", reče zatim. „To sam rekla. Da. A sada sam u zamku, je l' tako? Da." „Je li vam dobro, gazdarice Vitaker?", upitao ju je kralj glasom napetim od iznenadne brige. „Dobro, dobro. Dobro. U zamku. A deca su dobro, je l' tako?" „Molim?" Ponovo je trepnula. „Šta?" „Ne izgledate baš najbolje..." Iskrivila je lice i protresla glavom. „Da. Zamak. Ja sam ja, a ti si ti. Gita je gore sa Magrat. Tako je." Zagledala se u kralja. „Samo sam malo... premorena, rekla bih. Ništa strašno. Ama baš ništa strašno." * * * Nana Og je sumnjičavo posmatrala melem koji je Magrat pripremila. „Obloge od bajatog 'leba mi ne zvuče baš magijski", reče. „Prija Vemper se klela u to. Ali ne znam šta ćemo sa komom." Magrat je puna nade prelistavala prastare krte stranice. Njene prethodnice uglavnom su zapisivale stvari onako kako su im dolazile, tako da su neke prilično važne čini i mudre misli bile prošarane komentarima o stanju njihovih čukljeva, „Ovde piše: 'Malečki šiljati kamenčići kakvi se ponekad možedu naći a što ih zovu vilenjački zubi, u stvari jesu vrhovi od vilenjačkih strela iz davnijeh dana'. Samo sam to našla. A tu je i crtež. Ali ovakve kamičke sam već viđala." „Oh, ima ih kol'ko 'oćeš", reče Nana zavijajući Dijamandino rame. „Stalno ih nalazim kad okopavam bašču." „Ali vilenjaci ne gađaju ljude strelama! Oni su dobri."

Teri Pračet 71 „A Esmeraldu i ovo devojče su gađali tek tako, iz zabave?" „Ali..." „Slušaj, mila, ti će da budeš kraljica. To je važan poso. Ti se lepo brini o kralju a pusti mene i Esmi da se pobrinemo za... ostalo." „Biti kraljica? Pa to nije ništa osim pravljenja tapiserija i šetkanja u neudobnim haljinama! Dobro poznajem Baku. Njoj se ne sviđa ništa što... što ima stila i što je fino. Tako je namćorasta." „Pretpostavljam da ima dobre razloge za to", dobroćudno će Nana. „E, tako. Devojka je zakrpljena. Šta ćemo sad s njom?" „Imamo tonu praznih soba", reče Magrat, „a sve su spremne za goste. Možemo da je smestimo u neku od njih. Hm. Nano?" „Da?" „Da li bi htela da mi budeš deveruša?" „Baš i ne bih, dušice. Malo sam ti ja matora za take stvari." Nana se uzvrpoljila. „Je l' bi 'tela još nešto da me pitaš, mila?" „Na šta misliš?" „Pa, tvoja majka je mrtva, a nemaš ženske rodbine i tako to..." Magrat je i dalje belo gledala. „Mislim na ono posle venčanja", reče Nana. „A, to. Ne, većinu posla će odraditi dobavljači. Kuvarica nije baš vična spremanju fondija i sličnih stvari." Nana je pomno posmatrala tavanicu. „A posle toga?", reče. „Znaš na šta mislim?" „Doći će sva sila devojaka da sve očiste. Nema potrebe da brineš. Na sve sam mislila. Volela bih da ti i Baka prestanete da se ponašate kao da nemam pojma ni o čemu." Nana se nakašljala. „A tvoj čo'ek? Pretpostavljam da je pomalo i švrljao. Sigurna sam da je imao bar deset cura." „Kako možeš to da kažeš? Mislim da nije. Dvorske lude nemaju mnogo privatnosti, a jako je zauzet otkad je postao kralj. I prilično je stidljiv pred devojkama." Nana je odustala. „Pa, dobro", reče. „Sigurna sam da će sve biti kako-" Uto su se vratili Baka i kralj. „Kako je devojka?", upitala je Baka. „Izvukle smo strelu i očistile ranu", reče Magrat. „Ali nikako da se probudi. Biće najbolje da ostane ovde." „Jesi li sigurna", upitala ju je Baka. „Neko mora stalno da je ima na oku. Ja imam jednu praznu sobu." „Ne bi trebalo da se pomera", oštro reče Magrat. „Obeležili su je", reče Baka. „Znaš li šta treba da radiš?" „Znam da je rana prilično gadna", oštro reče Magrat. „Nisam mislila na ranu", reče Baka. „Htela sam da kažem da su je dodirnuli. Ona je..." „Sigurna sam da sam u stanju da se brinem o bolesniku", reče Magrat. „Nisam potpuno glupa, znaš?" „Ne sme da ostane sama", bila je uporna Baka. „Gomila ljudi će biti u blizini", reče Verens. „Sutra će stići prvi gosti." „Biti sam nije isto što i nemati ljude u blizini", reče Baka. „Ovo je zamak, Bako." „Da. Dobro. Onda vas nećemo više zadržavati", reče Baka. „Hajde, Gita." Nana Og se poslužila povećim jagnjećim kotletom koji je našla ispod jednog srebrnog poklopca i njime neodređeno mahnula ka kraljevskom paru. „Lepo se zabavljajte", reče im. „Dok možete." „Gita!"

Terry Pratchet 72 „Idem." * * * Vilenjaci su divni. Zahtevaju divljenje. Vilenjaci su čudesni. Izazivaju čuđenje. Vilenjaci su fantastični. Nude fantazije. Vilenjaci su čarobni. Svakoga začaraju. Vilenjaci su opčinjavajući. Tkaju čini. Vilenjaci su strava. Šire stravu. Problem je sa rečima što im se značenje može uvijati kao zmija i ako želite da pronađete zmije potražite ih pod rečima koje su promenile značenje. Niko nikada za vilenjake nije rekao da su dobri. Vilenjaci su zli. * * * „I, to ti je to", reče Nana Og dok su prelazile preko pokretnog mosta. „Bila si dobra, Esmi." „Još nije gotovo", reče Baka Vedervaks. „Ali sama si rekla da više ne mogu da prođu. Više niko neće da petlja sa magijom blizu kamenja, to je bar jasno." „Da, ali krugovi će potrajati još par dana. Svašta može da se dogodi." „To devojče, Dijamanda, više nije u igri, a ostalima si potprašila pete", reče Nana Og bacivši jagnjeću kost u prazni šanac. „A kolko je meni poznato, nema više nikoga ko bi ih zvao." „Još uvek imamo onog u tamnici." „'Oćeš da ga se rešiš?", upitala ju je Nana. „Ako 'oćeš, mogu da pošaljem našeg Šona do kralja Ajronfaundersona gore u Zmijskoj planini. A mogu i ja da zujnem na metli da razmenim par reči sa Planin-kraljem. Patuljci i trolovi bi nas rešili te bede dok dlanom o dlan. I onda više ne bi bilo nikakvih problema." Baka ju je ignorisala. „Ima tu još jedna stvar", reče. „Nešto što nam nije palo na pamet. Ona će nastaviti da traži put dovde." Izbile su na gradski trg. Prešla je pogledom preko njega. Verens je, naravno, bio kralj što je bilo sasvim ispravno i valjano, i bilo je to njegovo kraljevstvo, što je takođe bilo ispravno i valjano. Ali u duboko u sebi, znala je da kraljevstvo pripada njoj. I Giti Og, naravno. Verens je bio nadležan samo za pitanja ljudskog dela stanovništva; čak ga ni patuljci i trolovi nisu priznavali za kralja, iako su bili veoma uljudni prema njemu. Ali kada je u pitanju bilo drveće, stenje i tlo, Baka Vedervaks ga je videla kao svoje. Osećala mu je raspoloženja. I dalje je bilo posmatrano. Mogla je da oseti posmatranost. Dovoljno pažljivo razgledanje menja posmatranu stvar, a ovde je posmatrana stvar bilo čitavo kraljevstvo. Čitava zemlja bila je napadnuta i Baka je bila tu, spremna da počne da odmotava svoj um... „Čudno je to", reče Nana Og ne obraćajući se nikome određenom. „Dok sam danas sedela tamo kod Plesača, palo mi je na pamet kako je to čudno..." „Šta si sada smislila?" „Sećam se da je, kada sam bila mlada, bila jedna curica slična Dijamandi. Bila je prgava, nestrpljiva i talentovana. Trn u oku starim vešticama. Ne znam da li je se možda, kojim slučajem, sećaš?" Prolazile su kraj Džejsonove kovačnice koja je odzvanjala od udaraca čekića. „Nikada je nisam zaboravila", tiho reče Baka. „Čudno je kako stvari idu u krug..." „Ne, ne idu", odbrusila joj je Baka. „Ja nisam bila kao ona. Dobro znaš kakve su tada bile stare veštice. Ukalupljene u svoja verovanja. Nisu bile ništa više od gomile matorih skidačica bradavica. A i nisam bila gruba prema njima. Bila sam samo... čvrsta. Iskrena. Samosvesna. Svaka veštica bi trebalo da bude samosvesna i prestani da se ceriš."

Teri Pračet 73 „To je od vetra, časna reč." „Ona je potpuno drugačija. Niko nikada za mene nije mogao da kaže da nisam otvorena za nove ideje." „Ti si poznata po tome što si otvorena za nove ideje", reče Nana Og. „Ja uvek kažem, 'Znate onu Esmi Vedervaks? Što vam je ta otvorena za nove ideje...'" „Dobro." Baka Vedervaks je pogledala ka šumovitim brdima oko grada i namrštila se. „Problem je u tome", reče, „što današnje devojke ne umeju da razmišljaju bistre glave. Misli moraju da ti budu jasne i ništa ne sme da te ometa. Magrat je, recimo, uvek nešto ometalo. A tako se ne može raditi valjano." Zastala je. „Osećam je, Gita. Vilinsku kraljicu. Ta prokleta devojčura! Našla je prolaz. Ima je svuda. Mogu da je namirišem gde god pogledam umom." „Sve će da bude u redu", reče Nana tapšući je po ramenu. „Videćeš." „Ona i dalje traži", ponovila je Baka. * * * „Dobro vam jutro, bratijo! Kako ćemo da smandrljamo ovu puslicu od dana, a?", reče pekar Kolar. Ostatak čaroičara iz Lenkra ga je pogledao. „Jes' ti na nekim lekovima il' na čemu?", upita zidar Voskar. „Samo pokušavam da uđem u duh predstave", reče pekar Kolar. „Tako govore sirovi mehaničari." „Ko su sirovi mehaničari?", upitao je voskar Pekar. „Oni su valjda isto što i smešni artisti", reče pekar Kolar. „Pitao sam mamu šta su artisti", reče Džejson. „I" „Oni su mi." „Onda smo mi sirovi mehaničari, je l' tako?", reče voskar Pekar. „Valjda." „Cvrc!" „Pa, sigurno je da ne govorimo kao ove budale u komadu", reče pekar Kolar. „U životu svome nisam izgovorio „'tri-ča-ri-je'". I ne razumem nijednu šalu." „I ne treba da ih razumemo, ovo je drama", reče Džejson. „Cvrc!", reče voskar Pekar. „O, umukni i guraj ta kolica." „Ne vidim zašto ne bismo igrali Drmeš sa štapom i kofom...", gunđao je Šnajder, drugi voskar. „Nećemo da igramo Drmeš sa štapom i kofom! Neću više nikada ni da čujem za Drmeš sa štapom i kofom! Još uvek me žiga koleno! I zato dosta više o Drmešu sa štapom i kofom!" „Cvrc!", uzviknuo je Pekar koji je bio čovek koji nije lako menjao mišljenje. Kolica su bila puna nabacanih pozorišnih rekvizita i zanosila su se po izlokanom putu. Džejson je morao da prizna da je ples čaroica bio mnogo lakši od glume. Ljudi se nisu gurkali i kikotali. Dečurlija nije ustajala i kreveljila se. Voskar i Zidar su sada već otvoreno protestovali i izvrtali su reči. Večeri su se pretvarale u potragu za mestom za probe. Čak se ni u šumi nije moglo imati mira. Bilo je prosto neverovatno kako su slučajni prolaznici nicali na sve strane. Voskar je prestao da gura i stao da obriše čelo. „Čovek bi pomislio da će Prokleti hrast da bude na osami", rekao je. „Kilometar od najbližeg puta, i nek sam proklet ako posle pet minuta nije vrvelo od ugljara, pustinjaka, trapera, lovaca, trolova, skupljača smole, postavljača ograda, svinjara, tragača za gomoljikama, patuljaka, radoznalaca i sumnjivih tipova u dugim kaputima. Čudi me da u šumi uopšte ima mesta za prokleto drveće. Gde ćemo sad?" Stigli su do raskrsnice, ako se to tako moglo nazvati. „Ovog se ne sećam", reče lovokradica Stolar. „Mislio sam da znam sve staze u kraju." „I znaš ih, al' noćom", reče Džejson.

Terry Pratchet 74 „Što jes' - jes'". Svi znaju da voleš da šetaš kad je vedra noć", reče kolar Zidar. „On vole da šeta kad je svaka noć", reče Džejson. „Ej", reče voskar Pekar, „ovaj sirovi mehanizam nam stvarno dobro ide, je l' da?" „Ajmo desno", reče Džejson. „Jok, tamo su ti samo trnje i gustiš." „U redu, ajmo ondak levo." „Tamo je promaja", reče Voskar. „A pravo?", reče Kolar. Džejson se zagledao ispred sebe. Srednji put je jedva bio nešto više od puteljka koji je vijugao kroz senke krošanja. Paprat ga je gotovo potpuno sakrivala. Izgledao je zeleno, tamno, bujno i prosto je mamio na usne reč „lisnato21". Njegova kovačka čula su se prenula i zavrištala. „Nećemo tim putem", reče on. „Ma daj", reče Voskar. „Šta mu fali?" „Vodi do Plesača, eto to mu fali", reče Džejson. „A mama mi reče da niko nema da ide tamo zbog onih curica što tamo igraju golišave." „Aha, al' to više ne rade", reče Zidar. „Matora Baka Vedervaks je lupila šakom o astal i naredila im da navuku gaće." „I više ne idu tamo", reče Kolar. „Sad ti je tamo tiho i mirno, baš k'o za probu." „Mama mi reče da niko nema ide tamo", ponovio je Džejson, ovoga puta manje sigurno. „Dobro, al' ona je sigurno mislila na one koji... ma znaš... petljaju s mađije", reče Kolar. „Nema ničeg mađijskog u vrckanju s perikama." „Jesje", reče Zidar. „I bićemo sasvim sami." „I", dodao je Voskar, „ako neko devojče slučajno svrne da malo igra bez gaća, mi ćemo da ga vidimo." Usledio je trenutak potpune, zamišljene tišine. „Ja bi rek'o", reče Zidar izgovarajući ono što je većina njih mislila, „tol'ko bar možemo da uradimo za zajednicu." „Paa", opet će Džejson, „mama mi reče..." „A s tvojom mamom je baš lepo pričati", reče Voskar. „Ćale mi je pričao da je, kad' je bio mlad, tvoja mama retko..." „Pa, dobro", reče Džejson, svestan da je nadglasan. „Ne vidim šta tu ima loše. Samo će da glumimo. To je... to je kobajagi. A ne nešto što je odistinski. Ali niko da ne igra. A posebno ne, to nemoj neko da se prevari, Drmeš sa štapom i kofom." „Ma samo će da glumimo, važi", reče Voskar. „I da pazimo na devojčići." „Tol'ko bar možemo da uradimo za zajednicu", ponovio je Zidar. „Kobajagi mi zvuči sasvim u redu", nesigurno reče Džejson. * * * Klang boinng klang ding... Zvuk je odzvanjao Lenkrom. Muškarci su prestali da kopaju u baštama, pobacali motike i pojurili da nađu spas u svojim kolibama... Klang boinnng doinng ding... Žene su istrčale u dvorišta i stale da očajnički dozivaju decu da se vuku kući... ... BANG bemti Dong boinng... Kalpaci su se zatvarali sa treskom. Neki ljudi su, praćeni pogledima svojih preplašenih porodica, gasili vatru u ognjištima i pokušavali da džakovima zapuše dimnjake... 21 Što će reći: onaj sa puno, puno lišća.

Teri Pračet 75 Nana Og je živela sama pošto je tvrdila da stari ljudi moraju da imaju ponos i privatnost. Sem toga, sa jedne strane su živeli Džejson i ona njegova kakoseonozvaše žena i uvek je mogla da ih probudi primenom snažnog apliciranja čizme na zid, a sa druge strane je bio Šon koga je Nana naterala da postavi kanap po kome su bile obešene konzerve, za slučaj da njegovo prisustvo bude neophodno. Ali sve je to bilo samo za slučajeve preke nužde, kao što su, recimo, želja da popije šolju čaja ili dosada. Bong do sto đavola klang... Nana Og nije imala kupatilo, ali je zato imala kalajisanu kadu koja je obično visila na ekseru na zadnjem zidu klozeta. A sada ju je vukla ka kući. Skoro da je izašla iz bašte, posle mukotrpnog udaranja o kojekakvo drveće, zidove i baštenske gnome koji su joj se zatekli na putu. Tri velika crna kotla su se pušila na ognjištu. Pored njih, tu se nalazilo još i tuce peškira, lufa rukavica, kamen za pete, sapun, još jedan sapun za slučaj da izgubi prvi, kutlača za vađenje paukova iz vode, gumena patkica kojoj je ispala trubica, rende za čukljeve, velika ribaća četka, mala ribaća četka, ribaća četka sa dugačkom drškom za nedostupna mesta, bendžo, stvar sa cevima i ventilima kojoj niko nije znao namenu i boca pene za kupanje Klačanska noć čija je jedna prosuta kap bila dovoljna da izazove nabiranje farbe. Bong klang tres... Svi u Lenkru su zarad sopstvene sigurnosti naučili da prepoznaju zvuke koji su prethodili Naninom kupanju. „Ali sad nije april!", govorili su susedi dok su navlačili zavese. U jednoj od kuća u Naninom komšiluku, gospođa Skindl je zgrabila muža za ruku. „Koza je ostala napolju!" „Jes' luda? Ja ne izlazim napolje! Jok ja!" „Znaš šta se desilo prošli put! Jedna strana joj je bila oduzeta tri dana, čoveče, i nismo mogli da je nateramo da siđe s krova!" Gospodin Skindl je promolio glavu kroz vrata. Sve je bilo tiho. Previše tiho. „Sad verovatno puni kadu", reče on. „Imaš samo minut ili dva", reče mu žena. „Požuri ili ćemo nedeljama da pijemo jogurt." Gospodin Skindl je uzeo povodac koji je visio uza vrata i odšunjao se do žbuna kraj koga je bila privezana koza. I ona je već umela da prepozna ritual pred kupanje i oduzela se od straha. Nije vredelo vući je. Na kraju ju je podigao. Začuo se tih ali neprekidan šljapkavi zvuk i jeka udaraca plutajućeg kamena za pete o zid kade. Gospodin Skindl je potrčao. Usledili su tihi metalni zvuči štimovanja bendža. Vaseljena je zadržala dah. I onda je počelo, kao tornado koji briše prerijom. „Aaaaaaeeeeeee..." Tri saksije pred vratima su, jedna za drugom, eksplodirale. Jedan komadić je prozviždao gospodinu Skindlu tik kraj glave. „... čarooobnjaaačka stvaaaaar ima kvrgaav kraaaaj, ima kvrgaav kraaaaj..." Ubacio je kozu u kuću i poleteo za njom. Žena ga je čekala iza vrata i zalupila ih čim je ušao. Čitava porodica se, zajedno sa kozom, zavukla ispod stola. Nije Nana Og baš toliko loše pevala. Problem je bio u tome što je mogla da izvuče tonove koji su, pojačani metalnom kadom do pola napunjenom vodom, prestajali da budu samo zvuk i pretvarali su se u neku vrstu pretećeg prisustva. Bilo je mnogo pevača koji su mogli glasom da razbiju čašu, ali Nanino visoko C moglo je da je zbriše.

Terry Pratchet 76 * * * Morisovi momci iz Lenkra utučeno su sedeli na travi i jedan drugome dodavali zemljanu testiju. Proba je bila neuspešna. „Ne ide, a?", reče Zidar. „Meni to ič nije smešno", reče Voskar. „Ne mog' da zamislim kralja kako se kida od smeha dok se mi pravimo da smo mehanički artisti. A i to nam slabo ide." „Tebi baš nikako ne ide", reče Džejson. „Pa i ne treba da nam ide", reče Voskar. „Da, ali ti loše glumiš nekoga ko ne ume da glumi", reče Kotlokrp. „Ne'am pojma kako, ali ti to n'umeš. Ne mož' da očekuješ da će sve te fine dame i gospoda..." Nad vresištem se podigao povetarac koji je letnje popodne ispunio mirisom snega. „... da se smeju kad vide da n'umemo da glumimo nekog ko n'ume da glumi." „I dalje mi nije jasno što bi sirovi artisti koji 'oće da prave predstavu bili smešni", reče Voskar. Džejson je slegnuo ramenima. „Kažu da su se svi velikaši..." Nalet vetra, metalni ukus snega... „... u Ank-Morporku nedeljama smejali tome", rekao je. „Predstava je tri meseca igrala na Širokom drumu.22" „Šta je taj Širok drum?" „To ti je ono gde su sva pozorišta. Disk, Lord Vinkins, Mečkina rupa..." „Ma oni tamo bi se smejali bilo čemu", reče Voskar. „A osim toga, svi oni misle da smo mi, ovdašnji, svi tupavi. I misle da mi samo vičemo đes'ba i pevamo glupe narodne pesme i imamo tri moždane ćelije što se stiskaju zajedno ko smrznute da ne ispadnu jerbo se stalno tresemo što smo pjani." „Aha. Daj to testiče." „Glupi gradski fićfirići." „Nemaju oni pojma kako je to kad ti je ruka do ramena u kravljoj zadnjici. Tjah!" „I nijedan od njih nikad nije - Čekaj, bre. Pa ti nemaš kravu." „Neam, al' znam kako je to." „Ne znaju oni kako je to kad ti spadne cipela u štali punoj balege i kakav je to strašan osećaj kad mlatiš nogom okolo jerbo znaš da ćeš, gde god da staneš, da ugaziš do kolena." Čulo se bućkanje iz testije dok je prelazila iz ruke u ruku. „Tako je. Vala baš. A je l’ si ikad vid'o kako igraju čaroice? To ti je da poželiš das' obesiš." „Šta, igraju ih u gradu?" „Dobro, u Sto Helitu, al' to ti je isto. Gomila čarobnjačkih mekušaca i tergovaca. Gled'o sam ih ceo sat i nisu umeli ni da čučnu kako valja." „Glupi gradski fićfirići. Dolaze 'vamo, otimlju nam pos'o..." „Ne budali. Ti i ne znaš šta je pošten pos'o." Iz testija se i dalje čulo bućkanje, ali zvuk je sada bio dublji, što je ukazivalo da u njoj ima mnogo više praznog prostora. „Kladim se da nikad nisu bili do ramena u..." „Pojenta je. Pojenta je. Pojenta. Pojenta je. Tjah. Svi treba da se smeju poštenim sirovim artistima, je l' tako? Mis'im. Mis'im. Mis'im. Čemu sve to? Mis'im. Mis'im. Mis'im. Ceo komad je o nekim mehaničkim... sirovim kopilanima koji 'oće da rode mečku da bi napravili predstavu u kojoj nekakve dame i gospoda..." Hladnoća, oštra kao ledenice... „Tu fali nešto." „Fali. Fali." 22 Igra reči: Široki drum - Broad Way - Brodvej. Prim.prev.

Teri Pračet 77 „Mitski element." „Aha. Pojenta je. Pojenta je. Pojenta je. Treba tu jedna pesmica što će da je zvižduću kad pođu kući. Eto to." „I treba da se izvede ovde, na čistom vazduhu. Da pogled pukne na nebo i planine." Džejson Og se namrštio. Uvek se mrštio kada bi morao da se suoči sa složenošću sveta. Bio je siguran šta mu je činiti jedino kada je gvožđe bilo u pitanju. Ipak je podigao drhtavi prst i pokušao da prebroji članove svoje trupe. Ako se uzme u obzir da je testija bila prazna, jasno je da to nije bio lak zadatak. Činilo mu se da ih, osim njega, tu u prošeku ima još sedmorica. Ali imao je slabašan ali neprijatan osećaj da nešto nije u redu. „Tamo", reče nesigurno. „Dobra ideja", reče Voskar. „Zar to nije bila tvoja ideja?", reče Džejson. „Mislio sam da si ti to rekao." „A ja sam mislio da si ti." „Zar je važno ko je?", reče Zidar. „Ideja je dobra. Zvuči... valjano." „A šta je sa satiričnim elementima?" „Šta su ti satarični elementi?" „Nešto što treba da imaš", reče Voskar, veliki stručnjak za teatrologiju. „To je mnogo važna stvar." „Moja mama reče da niko nema da ide...", započeo je Džejson. „Ama nećemo da igramo, nit' išta slično", reče Kolar. „Svatam ja da nećeš da se ljudi muvaju tamo i prave mađije. Al' ništa loše ne mož' se desi ako svi dođu ovamo. Znaš, kralj i ostali. I tvoja mama. Baš bi vol'o da vidim da njoj promakne neka cura bez gaća!" „Mislim da to nije...", zaustio je Džejson. „A i ona druga će se pojavi", reče Voskar. Svaki je pomislio na Baku Vedervaks. „A što je mene od nje stra'", reče Zidar. „Znaš ono, kad onako pogleda kroz tebe. Ni reč ja ne bi reko sproću nje, to da bide jasno, fina je to žena", rekao je glasno, a zatim mnogo tiše dodao, „al' priča se da se ona noćom smuca naokolo k'o zec il' šišmiš il' tako nešto. Ume da rnenja oblik. Nije da ja verujem u to", podigao je glas, a zatim nastavio tiho, „al' onaj stari Vizen iz Slajsa mi je rek'o kako je jedne noći pogodijo zeca u nogu i da ju je ondak sreo sutradan na džadi i da mu je rekla 'Joj' i zveknula ga u potiljak." „Men' je tata prič'o", započe Voskar, „da je jedared vodio našu staru kravu na pijac i da se ona obolestila i pala na drum baš kod njene kolibe i da nije mogo da ju digne i ondak je otišo do nje i zakucao joj na vrata i ona mu je otvorila i pre neg' što je on stigo da otvori usta, ona mu reče, 'Krava ti je bolesna,' ...ko daj' znala... I ondak mu reče..." „Je l' to bila ona vaša stara šarulja?", reče Kolar. „Ne, rnoj ujka je imao šarulju, a naša je bila ona sa slomljen rog", reče Voskar. „Elem..." „Mog'o sam da se zakunem da ste imali šarulju", reče Kolar. „Sećam se kad ju je moj tata onomad gled'o preko ogradu i rek'o 'Ona krava ima baš lepe šare, takve danas više nema da se nađu'. To je bilo kad ste imali onu livadu kod Kočijaševog jendeka." „To nikad nije bila naša livada, nego naših rođaka", reče Voskar. „Elem..." „'Si siguran?" „Elem", reče Voskar, „ona mu reče, 'Popričekni me, deder, tu, sa'ću da ti nešto dam', i ondak je ušla u kujnu i vratila se sa dve velike crvene tablete, i ondak je..." „A šta joj je bilo s rogom?", reče Kolar. „... ondak mu je dala te dve tablete pa rekla, 'Sad treba da digneš kravi rep i gurneš jednu tabletu tamo gde sunce nikad ne sija pa će za jedno pola minuta ona da ustane i potrči kol'ko je noge nose', i ondak ti joj se on zahvali i taman kad je bio na vratima, on se okrenu pa reče, 'A šta će mi ondak druga tableta?' a ona ti ga ondak pogledne pa 'vako reče, 'Pa, nekako treba i da je stigneš, je l' da?'" „To mora da je ona dubodolina gore kod Slajsa", reče Kolar.

Terry Pratchet 78 Svi su ga pogledali. „O čemu ti, u stvari, pričaš?", upitao ga je Voskar. „Odma iza planine", nastavio je Kolar klimajući znalački. „Tamo je baš senovito. Verovatno je na to mislila. Mesto gde sunce nikad ne sija. Podaleko je to da se ide samo zbog jedne tablete, al' veštice valjda znaju svoj pos'o." Voskar je namignuo ostalima. „Slušaj", reče, „da ti ja kažem na šta je mislila... znaš, tamo gde majmun gura keks." Kolar je odmahnuo glavom. „Nema majmuna u Slajsu", reče. Usta su mu se polako razvukla u osmeh. „Oh, sad sam s'vatio! Ona je bila izlapela!" „Ti iz Anka, što pišu drame", reče Pekar, „čoveče, ti mora da su čuli za nas. Dodaj mi testiče." Džejson se ponovo osvrnuo. Osećao se sve nelagodnije. Prsti koji su svakodnevno bili u dodiru sa gvožđem počeli su da bride. „Mogli bi polako da pođemo kućama, momci", procedio je. „Lepa je noć", reče Pekar ne pomerivši se s mesta. „Gle kako zvezde blickaju." „Zahladilo je", reče Džejson. „Miriše na sneg", reče Kolar. „Da, da", reče Pekar. „Kako da ne. Sneg u sred leta. Tako to biva tamo gde sunce nikad ne sija." „Ćut, ćut, ćut", reče Džejson. „Koj' ti je?" „Ne valja! Ne smemo da budemo ovde! Zar ne osećate?" „Ma, sedi, bre", reče Voskar. „Lepo je. Ne osećam ništa osim vazduha. A u testiji ima još brlje." Pekar se zavalio. „Sećam se jedne priče o ovom mestu", reče. „Jedan čo'ek je pošo u lov i prilego ovde da odspava." Čulo se klokotanje u pomrčini. „Pa šta? To mogu i ja", reče Kolar. „Ja ti svaku noć idem na spavanje." „Al' taj čo'ek, kad se probudijo i o'šo kući, žena mu našla drugog, a deca mu već odrasla i nisu znala ko je on." „To mi se dešava svakog dana", turobno će Voskar. Pekar je šmrknuo. „Znaš, stvarno pomalo miriše na sneg. Je l' da? Onaj reski miris." Zidar se zavalio i spustio glavu na šake. „Da ti ja tebi nešto kažem", reče potom. „Kad bi znao da će moja stara das' uda za drugog i da će ona moja dečurlija da odraste, otidne i prestane da mi svakog dana prazni špajz, odma' bi došo ovde s jedno ćebence. Kod koga je testiče?" Džejson je potegao dobar gutljaj da smiri nervozu i zaključio da se oseća mnogo bolje kada mu alkohol umrtvi sinapse. Ali ipak je pokušao. „Ej, momci", reče nerazgovetno, „tamo dole u kovačnici imam još jedno testiče, šta kažete na to? Mogli bi da pođemo. Momci? Momci?" Čulo se samo tiho hrkanje. „Oh, momci." Džejson je ustao. Zvezde su se zavrtele. Polako se spustio na zemlju. Testija mu je ispala iz ruke i otkotrljala se po travi. Zvezde su treperile, a prohladni povetarac je mirisao na sneg...

Teri Pračet 79 * * * Kralj je večerao sam, što će reći da je sedeo na jednom kraju dugačkog stola, a Magrat na drugom. Ipak su uspeli da se sretnu kraj kamina da bi popili čašu vina pred spavanje. U takvim trenucima im je uvek bilo teško da smisle šta bi rekli. Nijedno od njih nije naviklo da provodi ono što bi se nazvalo kvalitetnim vremenom sa nekim drugim. Razgovor je bio prilično nemušt. I uglavnom je bio o venčanju. Kod kraljeva je to drugačije. Za početak, već imate sve. Uobičajene porudžbine poklona kao što je servis za dvanaest osoba izgledaju malo neprimereno kad već imate zamak sa gomilom nameštenih soba koje su toliko dugo bile zatvorene da su se paukovi, shodno strogim principima evolucije, razvili u zasebne vrste. A ne možete ni da pravite duplikate pa da tražite još jednu tapiseriju sa vojskom u cvreno-belim odorama da bi se slagala sa onom u kuhinji. Kraljevi, kada se venčavaju, dobijaju ili vrlo male stvari, kao što su časovnici u obliku jaja, naručeni posebni za tu priliku, ili velike i glomazne komade, kao što su vojvotkinje. Tu je, zatim, i spisak gostiju. I obično venčanje je dovoljno naporno sa svim onim starim rođacima koji bulazne ili psuju, braćom koja postaju ratoborna posle jednog pića i svakojakim ljudima koji Ne Razgovaraju sa Onim drugima zbog Onog Što Su Oni Tamo Pričali O Našoj Šeron. Kraljevi imaju posla sa čitavim državama koje postanu ratoborne posle jednog pića i čitavim kraljevstvima koja su Prekinula Diplomatske Odnose posle onog što je Prestolonaslednik Pričao O Našoj Šeron. Verens je sa time mogao da se nosi, ali trebalo je razmisliti i o određenim vrstama. Trolovi i patuljci iz Lenkra dobro su se slagali samo zbog potpunog odsustva ideje šta bi radili jedni sa drugima, ali previše njih pod jednim krovom, posebno ako se piće toči u potocima, a pogotovu ako ti potoci teku ka patuljcima, moglo bi da se dogodi da nekome padne na pamet Da Im Polomi Ruke zbog onoga što su Njihovi Preci Pričali O Našoj Šeron. A bilo je tu i drugih stvari... „Kako je devojka koju su donele?" „Naredila sam Mili da je drži na oku. Šta smeraju one dve?" „Ne znam." „Ti si kralj, je l' tako?" Verens se unervozio. „Ali, one su veštice. Ne volim da im postavljam pitanja." „Zašto?" „Mogle bi da mi odgovore. I šta onda da radim?" „O čemu je Baka htela da razgovara s tobom?" „Oh... znaš... eto tako..." „Da nije možda o... seksu?" Verens je odjednom poprimio izgled čoveka koji je očekivao napad spreda i iznenada shvatio da mu se nešto gadno sprema iza leđa. „Ne! Otkud ti to?" „Nana je pokušala da mi deli majčinske savete. Jedino što sam mogla bilo je da pokušam da ostanem ozbiljna. Stvarno me tretiraju kao da sam veliko dete." „O, ne. Ništa slično." Seli su sa suprotnih strana velikog kamina, oboje crveni od stida. A onda Magrat reče: „Amm... naručio si onu knjigu, je l' tako? Znaš... onu sa duborezima?" „O, da. Da. Jesam." „Već je trebalo da stigne." „Poštanska kočija dolazi jednom nedeljno. Mislim da će doći sutra. Dosadilo mi je da svake nedelje trčim dole da vidim poštu pre Šona." „Ti si kralj. Naredi mu da ne ide po poštu." „Stvarno ne bih da to radim. On je tako oduševljen poslom."

Terry Pratchet 80 Velika klada se raspolutila i pala između dva gvozdena psa pred kaminom. „Zar stvarno možeš da nabaviš knjige o... onome?" „Mogu da nabavim knjige o bilo čemu." Zurili su u vatru. Verens je razmišljao: ne sviđa joj se da bude kraljica, to mi je jasno, ali samo to može da bude kad se uda za kralja, u svim knjigama tako piše... A Magrat je mislila: bio je toliko bolji kada je bio čovek sa srebrnim praporcima na kapi i svake noći spavao pred vratima svog gospodara. Tada smo mogli da razgovaramo... Verens je glasno spojio dlanove. „Pa, to bi bilo to. Sutra će biti naporan dan, doći će gomila gostiju i tako to." „Da. Biće to dug dan." „Još malo pa najduži. Haha." „Da." „Nadam se da su nam stavili tiganje sa žeravicom u krevete." „Je li Šon konačno shvatio kako se to radi?" „Nadam se da jeste. Ne mogu da priuštim nove dušeke svakog dana." Bila je to zaista velika dvorana. Senke su se gomilale u uglovima i skupljale se na udaljenim krajevima. „Pretpostavljam", reče Magrat dok su zurili u vatru, „da ljudi u Lenkru nisu videli mnogo knjiga. Do sada." „Pismenost je sjajna stvar." „I živeli su i bez njih, rekla bih." „Da, ali potpuno pogrešno. Poljoprivreda im je primitivna." Magrat se zagledala u vatru. Kao i njihovi brakovi, pomislila je. „Mogli bismo polako na spavanje, šta misliš?" „Da, mogli bismo." Verens je uzeo dva svećnjaka i zapalio sveće. Pružio je jedan Magrat. „Onda, laku noć." „Laku noć." Poljubili su se, okrenuli jedno drugom leđa i svako je otišao u svoju sobu. Prekrivač na Magratinom krevetu je upravo počeo da dobija braon boju. Izvukla je tiganj sa žeravicom i bacila ga kroz prozor. Besno je pogledala ka klozetu. Magrat je verovatno bila jedina osoba u Lenkru koja je vodila računa o razgradivosti otpadaka u prirodi. Svi ostali su se samo nadali da će stvari što duže da im traju i znali su da sve pre ili kasnije istruli. Kod kuće - ispravka, kod kolibe u kojoj je ranije živela - imala je klozet u dnu bašte. To je odobravala. Sasvim dobro je funkcionisao uz kofu pošteno napunjenu pepelom, primerkom prošlogodišnjeg Almanaha na ekseru i komada vinove loze koji su visili s nadvratnika. Svakih nekoliko meseci je kopala veliku rupu i nalazila nekoga da joj pomogne da prenese kućicu. Klozet u njenoj sobi u zamku bio je zapravo niša sa drvenim sedištem postavljenim nad velikom četvrtastom rupom koja se spuštala sve do podnožja zidina gde se nalazila jama u kojoj je jednom nedeljno na scenu stupala biorazgradnja u vidu organodinamičkog procesa poznatijeg kao Šon Og i njegova kolica. To je bilo u redu. Na neki način se uklapalo u ideju o višem i nižem staležu. Ono što ju je šokiralo bile su kuke. Služile su za odlaganje odeće u istu tu nišu. Mili joj je objasnila da su skuplja krzna i slične stvari visile negde drugde. Moljaca nije bilo zahvaljujući cugu iz rupe i... smradu.23 Ako ništa drugo, Magrat je makar na to stavila tačku. Ležala je u krevetu i zurila u plafon. 23 Sušta istina. Zato svi stoje sa strane dok kralj prolazi.

Teri Pračet 81 Naravno da je želela da se uda za Verensa, iako je imao slabu bradu i suzne oči. U bezdanu noći, Magrat je znala da nije u poziciji da bude izbirljiva a prilika kao što je kralj bila je čista sreća. Samo što joj se mnogo više dopadao dok je bio Luda. Ima nečeg u muškarcu koji tiho zvoni pri svakom pokretu. I što je videla budućnost ispunjenu lošim tapiserijama i čežnjivom gledanju kroz prozor. I što joj je bilo dosta knjiga o etikeciji i rodoslovima i Tvurpovog Plemstva petnaest planina i ravnice Sto. Neko ko hoće da bude kraljica treba da zna takve stvari. U Dugoj galeriji je bila gomila knjiga o tome, a ona još nije uspela ni da stigne do drugog kraja. Kako osloviti nekoga ko je u trećem stepenu srodstva sa erlom. Šta znače sličice na štitovima i šta ako je lavu podignuta prednja šapa, a šta ako gleda unazad. A ni sa odećom nije stajala ništa bolje. Kod vela je povukla crtu, a ni najmanje joj se nije dopadao veliki šiljati šešir sa koga se klatio šal. Verovatno je divno stajao Gospi od Šalota, ali Magrat je sa njime izgledala kao da je nekome ispao veliki sladoled i pao joj na glavu. * * * Nana Og je u spavaćici sedela pred ognjištem, pušila lulu i natenane sekla nokte na nogama. Povremeno se čulo ping posle koga bi usledili zvuci rikošetiranja u udaljenim krajevima prostorije ili zvuk lemljena uljane lampe. * * * Baka Vedervaks je ležala na svom krevetu, hladna i nepokretna. U njenim venama prošaranim rukama stajao je natpis: NISAM UMRELA... Um joj je jezdio šumom i tražio, tražio... Problem je bio u tome što nije mogla da ide tamo gde nije bilo očiju da vide ili ušiju da čuju. Zato nije ni primetila uvalu blizu Plesača gde je spavalo osam muškaraca. I sanjalo... * * * Lenkr je sa ostatkom čovečanstva bio povezan mostom preko klisure Lenkr kroz koju je tekla plitka, ali užasno brza i opasna reka Lenkr.24 Kočija se zaustavila nadomak mosta. Na putu je stajao loše napravljeni crveno-belo-crni znak. Kočijaš je dunuo u rog. „Šta je bilo?", reče Ridkali izgvirivši kroz prozor. „Most trolova." „Ups." Posle nekog vremena začula se tutnjava ispod mosta, a onda se jedan trol uspentrao preko ograde. Na sebi je, za jednog trola, imao malo previše odeće. Osim obavezne pregače, nosio je i kacigu. Ona je, istini za volju, bila napravljena za ljudsku glavu, a za trolovu je bila privezana uzicom. „Šta je bilo?", reče blagajnik probudivši se. „Na mostu je neki trol", reče Ridkali, „ali ima kacigu, tako da je verovatno na dužnosti i imaće grdnih nevolja ako bude jeo ljude.25 Nemaj brige." Blagajnik se zakikotao pošto je bio na vrhu uzbrdice tobogana u luna-parku sopstvenog mozga. 24 Lenkrani nisu nalazili da je geografija posebno originalna nauka. 25 Trolovi, oblik života pretežno sačinjen od silicijuma umesto od ugljenika, u stvari ne mogu da vare ljude. Ali uvek se nađe poneki spreman da pokuša.

Terry Pratchet 82 Trol se pojavio na prozoru kočije. „Broj'tro, vaša gospodstva", reče. „Carinska kontrola." „Mislim da nemamo ništa da prijavimo", počeo je veselo da blebeće blagajnik. „U stvari, ranije smo imali tradiciju kotrljanja kuvanih jaja niz padinu brega o Slatkodušnom utorku, ali..." „Tedo' da pitam", reče trol, „imate l' pive, šljive, vina, likera, 'alucinogenih trava ili knjiga brezobrazne ili nemoralne prirode?" Ridkali je povukao blagajnika dalje od prozora. „Ne", reče. „Ne?" „Ne." „Sigurno?" „Da." „Oš da vam ja dam?" „Nemamo čak ni", reče blagajnik uprkos Ridkalijevim pokušajima da mu sedne na glavu, „jednog jedinog jarca." Postoje ljudi koji bi usred prepunog bara u Tel Avivu zviždali pesmu „Lili Marlen". Čak bi i oni smatrali netaktičnim pominjanje reči „jarac" pred trolom. Trolov izraz lica se menja veoma sporo, kao glečer koji odnosi sa sobom pola planine. Ponder je pokušavao da se sakrije ispod sedišta. „I sad ćemo mi lepo da điha-điha dalje, je l' tako?", reče blagajnik, sada već pomalo prigušenim glasom. „Ne misli on to", brzo reče arhirektor. „Iz njega govore suve žabe." „Ne želiš da me pojedeš", nastavio je blagajnik. „Ti bi radije mog brata, on je mnogo mfmf mfmf..." „Pa, sad", reče trol, „čini mi se da..." A onda je uočio Kazanundu. „O-ho-ho", reče. „Švercujete patuljke, a?" „Ne budi smešan, čoveče", reče Ridkali, „ne postoji tako nešto kao što je šverc patuljaka." „A je l'? Šta je onda ovaj ovde?" „Ja sam div", reče Kazanunda. „Divovi su mnogo veći." „Bio sam bolestan." Trol je bio zbunjen. Za njega je ovo već bio problem na nivou postdiplomske nastave. Ali tražio je nevolju. Našao ju je na krovu kočije na kome se bibliotekar sunčao. „Šta je u onoj vreći tamo?" „To nije vreća. To je bibliotekar." Trol je bocnuo veliku gomilu riđeg krzna. „Uuk..." „Šta? Majmun?" „Uuuk?" Nekoliko minuta kasnije, putnici su stajali postrojeni duž ograde mosta i zamišljeno gledali u reku koja je proticala duboko dole. „Dešava li se ovo često?", pitao je Kazanunda. „Ne previše u poslednje vreme", reče Ridkali. „To je kao - kako beše ona reč, Stibonse? Ono o gajenju i ostavljanju onih stvari svojoj deci?" „Evolucija", reče Ponder. Talasi su i dalje zapljuskivali obale. „Tačno. Na primer, moj otac je imao ogrtač sa izvezenim paunovima i ostavio ga je meni, pa ga sada imam ja. To se zove nasledni-" „Ne, to nije...", zaustio je Ponder bez nade da će Ridkali makar pokušati da ga sasluša. „Elem, mnogi ljudi tamo kod kuće znaju razliku između običnih i čovekolikih majmuna", reče Ridkali. „Evolucija ti je to. Teško je upustiti se u ukrštanje sa drugim vrstama kada te boli glava od padanja s drveta."

Teri Pračet 83 Voda je prestala da se talasa. „Umeju li trolovi da plivaju?", upitao je Kazanunda. „Ne. Oni samo potonu i onda izađu na obalu", reče Ridkali. Okrenuo je leđa reci i laktovima se naslonio na ogradu. „Ovo, znate, stvarno budi uspomene. Dobra stara reka Lenkr. Tu ima pastrmki koje bi mogle da vam odgrizu ruku." „I ne samo pastrmki", reče Ponder posmatrajući kacigu koja se pomolila na površini. „A malo niže ima nekoliko uvala sa bistrom vodom", nastavio je Ridkali. „Pune su... hm... bistre vode i tome sličnih stvari. I možete da se kupate goli golcati a da vas niko ne vidi. I močvarnih livada punih... vode i štatijaznam cveća i tako toga." Uzdahnuo je. „Znate, ona mi je baš na ovom istom mostu rekla da..." „Izašao je iz reke", reče Ponder. Trol, međutim, nije brzo napredovao pošto je bibliotekar nehajno mahao jednim ovećim kamenom koji je iščupao iz ograde. „Na istom ovom mostu sam je pitao..." „Baš mu je velika ona toljaga", reče Kazanunda. „Na ovom mostu sam, moram da priznam, gotovo..." „Moraš li baš toliko provokativno da držiš taj kamen?", upita Ponder. „Uuuk." „Neć' se baci." „Most na kome se nalazimo je, ako baš hoćete da znate, mesto na kome je moj život krenuo potp-" „A što ne produžimo?", upita Ponder. „Ima on dosta da se penje dovde." „Sreća njegova što nije stigao do vrha", reče Kazanunda. Ponder je okrenuo bibliotekara i gurnuo ga ka kočiji. „U stvari, ovo je most na kome je..." Ridkali se okrenuo. „Idete li ili ne?", upitao ga je Kazanunda koji je već držao dizgine u rukama. „Istini za volju, imao sam trenutak ispunjen maglovito-nostalgičnim sećanjima", reče Ridkali. „Nijedna od vas bitangi to, naravno, nije primetila." Ponder mu otvori vrata. „Pa, znate kako se kaže. Ne može se dva puta preći ista reka, arhirektore." Ridkali se zabuljio u njega. „A što da ne? Pa evo ga most." * * * Bibliotekar se popeo na krov kočije, uzeo kočijašev rog, iz navike mu odgrizao vrh - nikad se ne zna - i tako jako dunuo da se ovaj ispravio. U Lenkru je bilo rano jutro te je grad izgledao napušteno. Farmeri su ustali nekoliko sati ranije da bi kleli i psovali krave i gađali ih kofama, a zatim su se vratili na spavanje. Zvuk roga odjekivao je između kuća. Ridkali je izašao iz kočije i duboko, teatralno udahnuo. „Zar ne osećate taj miris?", reče. „To je pravi sveži planinski vazduh." Udario se pesnicom u prsa. „Upravo sam ugazio u nešto ruralno", reče Ponder. „Gde je zamak, gospodine?" „Mislim da bi to mogla biti ona velika crna građevina koja se nadnosi nad gradom", reče Kazanunda. Arhirektor je stajao nasred trga i polako se okretao širom raširenih ruku. „Vidite onu krčmu?", reče. „Ha! Da imam peni za svaki put kad su me odande izbacili, imao bih... pet dolara i trideset osam penija. Tamo je stara kovačnica, a onamo je kuća gospođe Persiflor gde sam bio smešten. Vidite onaj vrh tamo? To je Zmijski vrh. Peo sam se na njega sa starim trolom Uglješom. Oh, divnih li, divnih dana. A vidite li onu šumu tamo, na bregu? Tu je ona..."

Terry Pratchet 84 Glas mu je utihnuo do mrmljanja. „Oh. Sve mi se vraća... Kakvo je to leto bilo." Uzdahnuo je. „Znate", nastavio je potom, „sve bih dao da ponovo s njom prošetam onim šumama. Ima toliko stvari koje nismo - oh, pa dobro. Idemo." Ponder je posmatrao Lenkr. Rođen je i odrastao je u Ank-Morporku. Što se njega ticalo, selo je bilo nešto što se dešavalo drugima od kojih je većina imala četiri noge. Što se njega ticalo, selo je bilo kao potpuni haos koji je vladao pre nastanka vasione, to jest pre nego što je izmišljena kaldrma. „Je li ovo prestonica?", reče on. „Manje-više", reče Kazanunda koji je imao isti stav prema mestima koja nisu popločana. „Kladim se da ovde nemaju čak ni iole pristojnu radnju sa delikatesama", reče Ponder. „A ovdašnje pivo", reče Ridkali, „ovdašnje pivo - pa dobro, treba da probate ovdašnje pivo! A tu je i ona stvar što je zovu brlja. Prave je od jabuka i... i nek sam proklet ako znam šta još stavljaju u to, ali znam da ne sme da se sipa u metalne šolje. Trebalo bi to da probaš, Stibonse. Od toga bi ti nikle dlake po grudima. A tvoje..." okrenuo se ka sledećem koji je izašao iz kočije. Ispostavilo se da je to bibliotekar. „Uuuk?" „Pa, ja, amm, ti možeš da piješ šta god ti padne na pamet", reče Ridkali. Skinuo je poštansku vreću s krova kočije. „Šta da radimo s ovim?", upitao je. Iza sebe je začuo nečije korake. Okrenuo se i ugledao niskog mladića rumenog lica u prevelikoj verižnjači. Ličio je na guštera koji je izgubio dosta težine za kratko vreme. „Gde je kočijaš?", upitao je Šon Og. „Razboleo se", reče Ridkali. „Doživeo je iznenadni napad bandita. Šta da radimo sa poštom?" „Ja uzimam samo pošiljke za dvor, a vreću obično obesimo na ekser na zidu krčme pa ljudi mogu sami da uzmu što je njihovo", reče Šon. „Zar to nije opasno?", upitao je Ponder. „Mislim da nije. Jak je to ekser", reče Šon prebirajući po vreći. „Ali zar niko ne krade pisma?" „Oh, ma ne bi oni to, ne bi oni to nikako. Jedna od veštica bi otišla i zagledala se u nji' kad bi to uradili." Šon je stavio nekoliko paketa ispod ruke i obesio vreću na već pomenuti ekser. „Da, to vam je još jedna stvar koja je ovde neizbežna", reče Ridkali. „Veštice! Sad ću da vam kažem nešto o ovdašnjim vešticama..." „Naša mama je veštica", živahno reče Šon preturajući po vreći. „To su vam tako fine žene da ih je milina upoznati", reče Ridkali sa jedva primetnom znakom zastoja rada točkica u mozgu. „A ne gomila radoznalih babuskera željnih moći, što bi neko mogao da pomisli." „Jeste li ovde zbog venčanja?" „Baš zato. Ja sam arhirektor Nevidljivog univerziteta, ovo je gospodin Stibons, čarobnjak, a ovo - gde nestade? A, tu si - ovo je gospodin Kazanunda..." „Grof, reče Kazanunda. „Ja sam grof." „Stvarno? Nisi nam to rekao." „Pa, ne volim da se razmećem titulom." Ridkalijeve oči su se suzile. „Ali mislio sam da patuljci nemaju titule", reče. „Učinio sam malu uslugu kraljici Agenciji od Skanda", reče Kazanunda. „Jesi li? Nemoj da pričaš. Koliko malu?" „Ne tako malu." „Vidi ti to. Ono je blagajnik, a ovo je bibliotekar." Ridkali je napravio nekoliko koraka unazad, razmahao se rukama po vazduhu i nemo izgovorio reči: Ne Izgovaraj Reč Majmun. „Drago mi je što smo se upoznali", ljubazno reče Šon. Ridkali je bio zaintrigiran.

Teri Pračet 85 „Bibliotekar", ponovio je. „Da. Čuo sam." Šon se naklonio orangutanu. „Kako ste?" „Uuk." „Verovatno se pitate zašto tako izgleda", bio je uporan Ridkali. „Ne, gospodine." „Ne?" „Moja mama kaže da smo takvi kakvi smo i da tu ništa ne možemo", reče Šon. „Kakva jedinstvena dama. A kako se zove?" „Gospođa Og, gospodine." „Og? Og? To ime mi je poznato. Ima li sa njom ikakve veze Trezni Ogom?" „To mi je tata, gospodine." „Blagi bože. Sin starog Treznija? Kako je taj matori đavo?" „Ne znam, gospodine. Mrtav je." „Oh. Koliko već?" „Evo ima trideset godina", reče Šon. „Ali ti ne izgledaš kao da imaš više od dvade...", zaustio je Ponder. Ridkalijev lakat mu se snažno zabio u rebra. „Ovo je selo", prosiktao je. „Ovde se to drugačije radi. I češće." Ponovo se okrenuo ka Šonovom ružičastom licu punom želje da pomogne. „Izgleda da je vreme za buđenje", rekao je dok su se svuda oko trga otvarali prozori. „Doručkovaćemo u krčmi. Nekada su služili sjajan doručak." Ponovo je duboko udahnuo i ozario se. „E, to", reče. „To je ono što ja zovem svežim vazduhom." Šon se oprezno osvrnuo. „Da, gospodine", reče zatim. „I mi ga tako zovemo." Začuli su se koraci nekoga ko je histerično žurio, zatim trenutak tišine, a onda se kralj Verens II pojavio iza ugla hodajući lagano i opušteno, mada zajapurenog lica. „Da, vidi se da su ljudi zdravo rumeni", srdačno reče Ridkali. „To je kralj!", prosiktao je Šon. „A ja bez trube!" „Amm", reče Verens. „Je li pošta već stigla, Šone?" „Oh, jeste, gospodine", reče Šon, a lice mu je bilo rumeno gotovo koliko i kraljevo. „Evo je ovde, Nema da brinete! Sad ću da sve lepo otvorim i ostavim na vaš sto, gospodine." „Amm..." „Nešto nije u redu, gospodine?" „Ja... mislim da možda..." Šon je već cepao omote. „Evo one knjige o protokolu koju ste čekali, gospodine, i ona o svinjogojstvu, i... koja li je ova?" Verens je zgrabio knjigu. Šon je refleksno pokušao da je zadrži. Omot se pocepao i debela glomazna knjiga sa freskom pade na pločnik. Povetarac je počeo da prelistava stranice prepune slika. Spustili su poglede. „Čoveče!", reče Šon. „Ma vidi ti ovo", reče Ridkali. „Amm", reče kralj. „Uuuk?" Šon je veoma, veoma pažljivo podigao knjigu i počeo da je prelistava. „Ej, vidi ovo! On to radi nogom! Nisam znao da to možeš i nogom da radiš!" Laktom je gurkao Pondera Stibonsa. „Pogledajte, gospodine!" Ridkali se zagleda u kralja. „Je li vam dobro, vaše veličanstvo?" Verens se meškoljio.

Terry Pratchet 86 „Amm..." „A vidi tek ovu! Njih dvojica to rade štapovima..." „Molim?", reče Verens. „Čoveče...", reče Šon. „Hvala vam, gospodine. Ovo će stvarno biti od koristi, ja da vam kažem. Mislim, skupljali smo informacije s konca i konopca, ali ovo..." Verens mu je oteo knjigu i pogledao naslovnu stranu. „'Kako preživeti pravu mračnu noć?' Pravu? Mračnu? Zakleo bih se da je u katalogu pisalo prvu brau „Gospodine?" Verens se par sekundi borio da uspostavi mentalnu ravnotežu, ali je uspeo. „Ah. Da. Dobro. Uh. Pa da. Naravno. Da. Pa, vidiš, stražar koji ume da se snađe u svakoj prilici je... je esencija sigurnosti svakog kraljevstva. Tako je. Da. Lepo. Magrat i ja, mi smo mislili... da. Ovo je za tebe, Šone." „Odmah ću početi da vežbam, gospodine." „Amm. Dobro." * * * Džejson Og se probudio i odmah zažalio zbog toga. Da se razumemo. Mnogi stručnjaci su pokušali da opišu mamurluk. U tu svrhu se često angažuju razigrani slonovi i slične stvari. Opisi nikada nisu tačni. Uvek ispadnu nekako kao: hoho, daj 'vamo turu za momke, da razbijemo mamurluk, hoho, daj der, gazda, tu pivkanu, e je l' da da smo se sinoć dobro našljemali, a? hoho... Bilo kako bilo, mamurluk od brlje se ne može opisati. Najblaži oblik toga je osećaj da su vam se zubi rastopili i razmazali po jeziku. Kovač je konačno seo i otvorio oči.26 Odeća mu je bila natopljena rosom. Glava mu je bila puna brujanja i šapata. Zagledao se u kamenje. Testija je ležala u vresu. Posle par trenutaka ju je podigao i pokušao da, samo probe radi, potegne iz nje. Bila je prazna. Čizmom je munuo Voskara u rebra. „Diž' se, matora ispičuturo. Celu noć smo proveli ovde!" Čaroičari su, jedan po jedan, prešli kratak ali bolan put do svesnog stanja. „Ima dobijem oklagijom od naše Eve kad dođem kući", stenjao je Kolar. „Možda i nećeš", reče Zidar, koji je, oslonjen na dlanove i kolena, posmatrao sopstveni šešir. „Možda ćeš kad stigneš da vidiš da se preudala." „Možda je prošlo sto godina", reče Kolar, ne bez nade u glasu. „Majku mu, to ne bi bilo loše", reče Voskar ozarivši se. „Im'o sam oročenih sedam penija u Štedišnoj banci dole u Ohulanu. Ima da budem milioner. Bogat ko Krez." „Ko je Krez?", reče Zidar. „Čuvena bogata bitanga", reče Pekar pokušavajući da izvuče čizmu iz jedne bare. „I to stranjska." „Je l' to beše onaj što je sve što takne pretvaro u zlato?", upita Kolar. „Jok, to je bio jedan drugi. Neki kralj il' tako nešto. Eto šta mož' da ti se desi u ta inostranjstva. Budeš dobro i odjednom sve što pipneš postane zlatno. Mora da je fasovo tu boljku." Kolar je bio zbunjen. „A šta je radio kad je morao da..." 26 Ovde, ako želite, možete da ubacite ono uobičajeno „slične usijanim crvenim klikerima."

Teri Pračet 87 „Neka ti to bude nauk, mlađani Kolare", reče Pekar. „Ostaj ovde de su ljudi razumni, a ne da ojcaš po stim insotranjstvima gde mož' da ti se odjednom desi da držiš bogatstvo u rukama a da nemaš šta da radiš s njim." „Prespavali smo ovde celu noć", reče nesigurno Džejson. „To je opasno, ja da vam kažem." „Tu si u pravu, gosin Og", reče Kolar. „Mislim da je nešto od mog uveta pomislilo da je klozet." „Hteo sam da kažem da čudne stvari mogu da ti se dese u glavu." „O tom ti i pričam." Džejson je trepnuo. Bio je siguran da je sanjao. Mogao je da se seti sanjanja. Ali ne i sna. Još uvek je imao osećanje da mu neki glasići u glavi govore nešto, ali bili su predaleko da bi čuo šta. „Pa dobro", rekao je uspevši da ustane iz trećeg pokušaja. „Verovatno se ništa loše nije desilo. Ajmo kući da vidimo koji je vek." „A koji je vek, kad smo već kod toga", upitao je Zidar. „Vek šišmiša, je l' tako?", reče Pekar. „Možda više nije", reče Kolar, ne bez nade u glasu. Ispostavilo se da to, jamačno, jeste bio vek šišmiša, mada, istini za volju, stanovnici Lenkra nisu imali mnogo koristi od jedinica za vreme manjih od sata i većih od godine. Došavši u grad, zatekli su meštane kako kite trg barjacima i podižu majsko drvo. Neko je obesio i veoma loše naslikane likove Verensa i Magrat ispod kojih je stajao natpis: Živeli njihovi kraljevski mladenci. Čaroičari su se gotovo bez ijedne reči razišli svak na svoju stranu. * * * Jedan je zec kroz jutarnju izmaglicu skakutao ka proplanku na kome se nalazila naherena, trošna koliba. Doskakutao je do panja između klozeta i bašte. Većina šumskih životinja je izbegavala tu baštu. Razlog tome bio je što već više od pedeset godina one koje to nisu činile obično za sobom nisu ostavljale potomstvo. Nekoliko biljaka se klatilo na vetru. To je bilo neobično zato što nije bilo vetra. Seo je na panj. Osetio je nekakav pokret. Nešto je napustilo njegovo telo i poletelo ka otvorenom prozoru na spratu. To nešto bilo je nevidljivo normalnom oku. Zec se izmenio. Pre toga se kretao s određenom namerom, A sada se opustio i počeo da čisti uši. Posle nekog vremena, otvorila su se zadnja vrata i Baka Vedervaks je ukočeno izašla noseći u rukama činiju hleba udrobljenog u mleko. Spustila ju je na stepenik, okrenula se i vratila u kuću zatvorivši vrata za sobom. Zec je doskakutao malo bliže. Pitanje je razumeju li životinje pojam duga i prirodu razmene dobara. Ali to uopšte nije bitno. Te stvari su sastavni deo veštičarenja. Ako stvarno želite da oneraspoložite vešticu, učinite joj uslugu koju neće moći da uzvrati. Neizmirena obaveza će je mučiti kao zanoktica. Baka Vedervaks je cele noći koristila um tog zeca. Zato mu je dugovala nešto za uzvrat. Nekoliko narednih dana na tom mestu čekaće ga hleb udrobljen u mleko. Sve mora da se vrati, dobro ili loše. Bilo je više vrsta dugova. Ljudi to nikada neće razumeti, reče sebi dok je ulazila u kuhinju. Magrat to nije razumela, kao ni ona nova devojka. Sve mora da bude u ravnoteži. Ne može se biti samo dobra ili samo zla veštica. Ili bar ne na duže vreme. Sve što možete je da se iz petnih žila trudite da budete veštica. Sela je kraj hladnog ognjišta boreći se sa porivom da počne da češe uši.

Terry Pratchet 88 Nekako su prošli. Osećala je to u drveću i u umovima malih životinja. Ona je nešto smerala. I to uskoro. Naravno da dugodnevica u okultnom smislu nije bila ništa posebno. Ali ljudi su mislili da jeste. A ljudske misli su teren na kome su vilenjaci bili jaki. Baka je znala da će pre ili kasnije morati da se suoči s kraljicom. Ne sa Magrat, već sa pravom Kraljicom. I da će izgubiti. Čitavog je života radila na držanju unutrašnjosti svoje glave pod kontrolom. I ponosila se činjenicom da u tome nije bilo bolje od nje. Ali više nije bilo tako. Baš kada joj je zatrebalo sve njeno samopouzdanje, nije mogla da se osloni na sopstveni um. Mogla je da oseti Kraljičino prisustvo - decenijama je pamtila to osećanje. Vilenjačko umeće pozajmljivanja je, po svoj prilici, ostalo nepromenjeno. Ali ona, Baka - da nije sama sebi ostavljala poruke, verovatno bi se potpuno izgubila. Biti veštica značilo je tačno znati ko si i gde se nalaziš, a ona je postajala nesposobna i za jedno i za drugo. Prošle noći, uhvatila je sebe kako postavlja sto za dvoje. Pokušala je da ode u nepostojeću sobu. A uskoro će morati da se bori sa vilenjakom. A onaj ko izgubi bitku sa vilenjakom... može se smatrati srećnim ako samo umre. * * * Magrat je posmatrala Mili Čilem koja nije prestajala da se kikoće dok joj je posluživala doručak u krevetu. „Gosti već stižu, gosđo. A na trgu su zastave i sve ostalo! A Šon je uspeo da pronađe kraljevsku kočiju!" „Kako neko može da izgubi kočiju?", upitala ju je Magrat. „Bila je zaključana u jednoj od starih štala, gosđo. Evo, baš je sad prefarbava zlatnom bojom." „Ali mi ćemo se venčati ovde", reče Magrat. „Ne moramo nigde da idemo." „Kralj reče da ćete se možda malo provozati. Možda čak do Trulog Dupeta, kako reče. A Šon će vam biti vojna pratnja. I ljudi će moći da vam mašu i viču ura. A ondak ćete da se vratite ovde." Magrat je navukla šlafrok i otišla do prozora kule. Preko zidina je mogla da vidi lenkrski gradski trg koji je već bio prilično pun svetine. To bi inače bio pijačni dan, samo što su tezge bile sklonjene, a barjaci se vijorili na vetru. Bilo je čak i nekoliko patuljaka i trolova koji su se uljudno držali podalje jedni od drugih. „Upravo sam videla majmuna na trgu", reče Magrat. „Ceo svet je došo u Lenkr!", reče Mili koja je jednom bila čak u Slajsu. Magrat je ugledala sliku na kojoj su bili ona i njen verenik. „Ovo je glupo", reče za sebe, ali Mili ju je čula i bila time zapanjena. „Kako to izvoljevate da mislite, gosđo?" Magrat se zavrtela. „Sve ovo! Zbog mene!" Mili je ustuknula od straha. „Ja sam samo Magrat Garlik! Kraljevi treba da se žene princezama, vojvotkinjama i njima sličnima! Onima koje su navikle na to! Neću da ljudi viču „ura" samo zato što ja prolazim u kočiji! A posebno ne ljudi koji me poznaju čitavog života! Sve ovo-ovo", izbezumljenim pokretom je obuhvatila omraženi klozet, ogromni krevet sa baldahinom i gomilu preskupih i neudobnih haljina, „sve ovo... nije to za mene! To je za nekakvu lutku. Zar se nikada nisi igrala lutkama? Imala si lutke i pravila si im haljine i one su bile sve što bi ti poželela. To sam ja! To je kao... kao kod pčela! Postaću kraljica bez obzira želim li ja to ili ne! Eto, to mi se dešava!" „Sigurna sam da vam je kralj kupio sve ove lepe 'aljine jel je..." „Nisam mislila samo na haljine. Mislila sam na ljude koji će vikati „ura" ma ko da prođe u kočiji." „A1' vi ste se zaljubili u kralja, gosđo", hrabro će Mili.

Teri Pračet 89 Magrat je zastala na trenutak. Nikada nije analizirala to osećanje. Konačno reče: „Ne. On tada nije bio kralj. Niko nije znao da će on postati kralj. Bio je samo fini čovečuljak sa kapom i praporcima na koga niko nije obraćao pažnju." Mili je napravila još korak unazad. „To su vam sigurno živci, gosđo", rastorokala se. „Svako je nervozan dan pre venčanja. Da ja... da ja vama napravim jedan biljni..." „Nisam nervozna! I sposobna sam da sama sebi napravim biljni čaj ako ga budem poželela!" „Kuvarica ne vole da joj niki ulazi u baštu, gosđo", reče Mili. „Videla sam ja tu baštu! Tamo je samo uvenula žalfija i sparušeni peršun! Ako se nešto ne može nagurati u kokošiju guzicu, onda to po njoj nije biljka! Uostalom... ko je ovde kraljica?" „Svatila sam da vi to ne želite da budete, gosđo", reče Mili. Magrat je tupo zurila u nju. Na trenutak je izgledala kao da se svađa sama sa sobom. Mili možda nije bila najobrazovanija devojka na svetu, ali nije bila glupa. Proletela je kroz vrata baš u trenutku kada se poslužavnik sa doručkom zakucao u zid. * * * Magrat je sela na krevet i naslonila glavu na šake. Nije želela da bude kraljica. Biti kraljica bilo je isto što i biti glumica, a Magrat nikada nije bila dobra glumica. Kad smo već kod toga, oduvek joj se činilo da nije bila dobra ni kao Magrat. Iz grada je dopirao žamor priprema za venčanje. Biće, naravno, narodnih igara - to se, izgleda, nikako nije moglo sprečiti - a biće i narodnih pesama. I mečaka koje igraju i žonglera i takmičenja u penjanju uz namašćenu motku, u kome je iz nekog razloga uvek pobeđivala Nana Og. I praseta-s-ramena, I kace pune mekinja za koju je obično bila zadužena Nana Og. Samo su se najhrabriji usuđivali da potraže nagradu u kaci punoj mekinja čiji je veći deo zauzimala veštica sa narodskim smislom za humor. Magrat je oduvek volela vašare. Ali više nije. Pa dobro, naći će se nešto i za nju. Poslednji put je obukla svoju staru odeću, izašla iz sobe i zadnjim stepeništem otišla do kule u kojoj je ležala Dijamanda. Magrat je naredila Šonu da stalno održava vatru u sobi. Dijamanda je i dalje spavala, mirno i neprobudivo. Nije mogla a da ne primeti da je Dijamanda izuzetno privlačna a, na osnovu onog što je čula, i dovoljno hrabra da izađe na megdan Baki Vedervaks. Magrat je jedva čekala da se devojka probudi da bi mogla pošteno da joj zavidi. Izgledalo je da rana lepo zarasta, ali tu kao da je bilo... Magrat je besno otišla do gajtana zvona i snažno ga povukla. Posle nekoliko minuta, stigao je zadihani Šon. Ruke su mu bile umazane zlatnom bojom. „Šta su", reče Magrat, „sve ove stvari?" „Amm. Ja ne bi smeo da vam reknem, gosđo..." „Mi smo ovde... bićemo uskoro... kraljica", reče Magrat. „Da, ali kralj je rekao... u stvari, Baka je rekla..." „Nešto mi se ne čini da Baka Vedervaks vlada ovim kraljevstvom", reče Magrat. Mrzela je što to govori, ali nije imala izbora. „A osim toga, ona nije ovde. Ali mi jesmo ovde, i ako mi ne kažeš o čemu se radi pobrinućemo se da ti bude naređeno da obavljaš sve prljave poslove u zamku." „Ali ja već obavljam sve prljave poslove", reče Šon. „Pobrinućemo se da postanu još prljaviji." Podigla je jedan od zavežljaja. Bio je napravljen od komada čaršava omotanog oko nečega za šta se ispostavilo da je gvozdena šipka. „Ima ih svuda oko nje", reče ona. „Zašto?" Šon se zagledao u svoja stopala. I na čizmama je bilo zlatne boje.

Terry Pratchet 90 „Pa, naša mama je rekla..." „Da?" „Naša mama je rekla da se pobrinem da oko nje bude dosta gvožđa. I ondak smo ja i Mili doneli šipke iz kovačnice i ovako ih spakovali pa ih je Mili metla oko nje." „Zašto?" „Da tera... Dame i Gospodu, gosđo." „Molim? Pa to je samo stara praznoverica! Uostalom, svi znaju da su vilenjaci dobri, a Baka Vedervaks nek priča šta hoće." Šon se trgnuo iza njenih leđa. Pokupila je zamotane gvozdene šipke sa kreveta i bacila ih u ugao. „Ovde nema mesta za bapske priče, hvala ti lepo. Ima li, kojim slučajem, još nečega što meni ne bi trebalo da se kaže?" Šon je odmahnuo glavom dok ga je izjedala krivica zbog onog stvorenja u tamnici. „Hm! Onda si slobodan. Verens hoće da kraljevstvo bude savremeno i uspešno, a to znači da neće biti potkovica i sličnih stvari unaokolo. Hajde, idi." „Da, gospojice kraljice." Bar nešto pozitivno mogu da uradim, reče Magrat u sebi. Da. Budi razumna. Idi kod njega. Razgovaraj. Magrat je bila pristalica ideje da bi se sve moglo rešiti kad bi ljudi razgovarali jedni sa drugima. „Šone." Zastao je na vratima. „Da, gosđo?" „Je li kralj već sišao u Veliku dvoranu?" „Mislim da se još uvek oblači. Siguran sam da mi nije zvonio da sviram fanfare." U stvari, Verens, koji nije voleo da ide bilo gde najavljivan Šonovim poimanjem fanfara, već je inkognito napustio svoje odaje. Ali Magrat se odšunjala do njegove sobe i zakucala na vrata. Čemu snebivanje? To će ionako od sutra biti njena soba, zar ne? Uhvatila je bravu. Okrenula ju je. Nevoljno je kročila unutra. Za sobe u zamku se teško moglo reći da nekome pripadaju. Imale su previše stanara tokom vekova. Sama atmosfera bila je slična kao u sobi u internatu čiji su zidovi bili izrešetani rupama od rajsnadli kojima su raniji stanari kačili postere odavno nepostojećih rok-grupa. Na takvom zidu se nije mogao ostaviti lični pečat, pošto je on sam po sebi bio ličnost. Za Magrat je ulazak u spavaću sobu jednog muškarca bio ravan stupanju istraživača na teritoriju koja je na mapi označena sa Ovde Su Zmajevi.27 A dotična soba nije ni bila soba u pravom smislu reči. Verens se susreo sa konceptom spavaće sobe prilično kasno u životu. Kada je bio dečak, čitava porodica je spavala na slami prostrtoj na tavanu kolibe. Kao šegrt u ludarskom esnafu, spavao je na slamarici u spavaonici prepunoj tužnih, prebijenih mladića. Kada je postao svršena Luda, spavao je, kao što tradicija nalaže, sklupčan pred vratima svog gospodara. Iznenada, u poznijim godinama nego što je to uobičajeno, upoznat je sa postojanjem mekih dušeka. A Magrat je otkrila veliku tajnu. Nije uspelo. Tu se nalazio Veliki krevet od Lenkra, za koji se pričalo da može da primi tuce ljudi, mada istorija nikada nije objasnila pod kojim okolnostima i zašto bi to uopšte bilo potrebno. Bio je veliki i napravljen od hrastovine. A u njemu, sasvim očigledno, niko nije spavao. 27 U slučaju α-Ω Mape ulica Ank-Morporka, to bi glasilo otprilike ovako: Veseli plamičak, dom za bolesne zmajeve u ulici Morf. Molimo vas da priložite malo uglja u činiju pored vrata. Hvala ti dobrovoljni davaoče za naše srećno zmajevanje.

Teri Pračet 91 Magrat je povukla prekrivač i osetila miris spaljene posteljine. Osim na palež, posteljina je mirisala i ustajalo, kao da u njoj niko nije noćio. Osvrtala se po sobi sve dok joj pogled nije pao na malu mrtvu prirodu kraj vrata. Tamo bejahu uredno složena noćna košulja, svećnjak i jastuče. Oh, bogovi. Oduvek je spavao pred vratima svog gospodara. A sada, kada je postao kralj, spavao je pred vratima svog kraljevstva. Osetila je kako joj se oči pune suzama. Pa kako da ga čovek ne voli? Fascinirana, i svesna da se nalazi tamo gde ne bi trebalo da bude, Magrat je izduvala nos i nastavila sa istraživanjem. Gomila nabacane odeće kraj kreveta ukazivala je na činjenicu da je Verens ovladao umetnošću odlaganja odevnih predmeta na način na koji je to radila polovina svetskog stanovništva kao i da je imao istih teškoća sa složenim topografskim manevrima neophodnim da se čarape okrenu licem napolje. Bio je tu i majušni toaletni stočić sa ogledalom. Za okvir ogledala bio je zakačen izbledeli i sasušeni cvet koji je Magrat podsetio na one koje je ranije nosila u kosi. Nije trebalo da nastavi sa potragom. Kasnije je to priznala sama sebi. Ali kao da nije mogla da obuzda. Na sredini toaletnog stočića nalazila se drvena ćasa puna svakojakih novčića, končića i ostalih gluposti koje se obično dobiju večernjim praženjenjem džepa. Među njima je bio i ispresavijeni list papira. Jako ispresavijan, kao da je dugo nošen u pomenutom džepu. Podigla ga je i raširila. * * * Po čitavim nizvrtnim padinama Ramtopa bilo je malih kraljevstava. Svaka dubodolina i svaka litica na kojoj je još nešto osim divokoze moglo da stoji, bila je kraljevstvo. Bilo ih je tako malih da, ako bi zmaj krenuo da pustoši neko od njih, pa tog zmaja zatim ubio mladi junak, a onda mu, shodno članu 3. Herojskog zakonika, kralj za nagradu dao pola kraljevstva, od kraljevstva ne bi ostalo ništa. Bilo je tu i višegodišnjih osvajačkih ratova koji su počeli samo zato što je nekome bilo potrebno mesto na kome će držati ugalj. Lenkr je bio jedno od najvećih kraljevstava. Čak je mogao sebi da priušti i luksuz kao što je stalna vojska.28 Kraljevi, kraljice i razni niži oblici aristokratije već su počeli da pristižu preko mosta na Lenkru, čuvanog od strane mrzovoljnog i potpuno mokrog trola koji je rešio da tog dana odustane od naplate carine. Velika dvorana je bila širom otvorena. Žongleri i gutači vatre probijali su se kroz gužvu. Mali orkestar lenkrskih jednožičnih violina i čuvenih ramtopskih gajdi svirao je na jednoj od galerija, ali se, na svu sreću, nije čuo od žamora svetine. Nana Og i Baka Vedervaks probijale su se kroz pomenutu svetinu. Pošto je u pitanju bio veliki događaj, Nana Og je svoj uobičajeni šiljati crni šešir zamenila drugim, istog oblika ali crvene boje i ukrašenim voštanim trešnjama. * * * „Sav hoh svet je ovde", reče Nana uzevši piće sa poslužavnika u prolazu. „Naš Šon mi reče da su tu čak i neki čarobnjaci iz Ank-Morporka i da je jedan od njih reko da sam fina žena i jednistvena dama. Celo jutro pokušavam da se opsetim koji bi to rnogo da bude." „Teško, mila, teško", reče Baka, ali beše to automatska zloba, bez duše. To je zabrinulo Nanu Og. Njena prijateljica kao da je bila odsutna duhom. „Ima tu i nekih velikaša koje ne želimo da vidimo", reče Baka. „Neću se smiriti dok se ovo ne završi." 28 Šon Og.

Terry Pratchet 92 Nana Og se izvijala u pokušajima da preko glave jednog onižeg imperatora osmotri situaciju. „Nigde ne vidim Magrat", rekla je. „Verens, eno, priča sa još nekim kraljevima, ali nje nigde nema. Naš Šon mi reče da je Mili Čilem rekla da je Magrat čitavog jutra nervozna k'o pas." „Toliko naroda plave krvi", reče Baka posmatrajući krunisane glave. „Osećam se kao riba na suvom." „Ja to 'vako posmatram: ako 'oćeš da budeš u vodi, onda moraš sama da je napraviš", reče Nana dok je uzimala pečene batake sa bifea i trpala ih u rukav. „Nemoj previše da piješ. Moramo da ostanemo budne, Gita. Zapamti šta sam ti rekla. Ne dozvoli da ti pažnju odvuče..." „Ma zar to nije nezaboravna gospođa Og?" Nana se okrenu. Iza nje nije bilo nikoga. „Ovde sam", začu se glas odozdo. Spustila je pogled i ugledala široki osmeh. „Ma, nek' sam prokleta", reče ona. „To sam ja, Kazanunda", reče Kazanunda koji je izgledao još patuljastije pod ogromnom napuderisanom perikom.29 „Sećaš li me se? Plesali smo čitave noći u Genui." „Jok. Nismo." „Ali mogli smo." „Baš lepo što si i ti ovde", reče Nana slabašnim glasom. Problem sa Kazanundom, dobro je to zapamtila, bio je u tome što je bio kao lopta. Što ga čovek jače udari, on se brže vrati, uglavnom iz najneočekivanijeg pravca. „Naše zvezde su isprepletane", reče Kazanunda. „Suđeni smo jedno drugom. Želim tvoje telo, madam Og." „Još uvek ga koristim." I dok je sumnjala, sasvim opravdano, da je to pristup koji je skoro najveći ljubavnik na svetu koristio za sve za što je iole ličilo na žensko, Nana Og je ipak morala da prizna da je polaskana. Imala je mnogo obožavalaca kada je bila mlađa, ali vreme je učinilo svoje i telo joj se sada moglo nazvati, recimo, udobnim a lice joj je bilo kao u Čiča Gliše. Dugo zapretena vatra malo dimi. A osim toga, Kazanunda joj se dopao. Većina muškaraca je imala suviše izokolan pristup, tako da je njegov frontalni napad bio pravo osveženje. „Ne bi uspelo", reče mu. „Suštinski smo nekompatibilni. Ja sam visoka metar šezdeset, a ti metar i šumsku jagodu. A, osim toga, mogu majka da ti budem." „Ne možeš. Mojoj majci je skoro 300, i ima gušću bradu od tebe." To je dodatno objašnjavalo stvar. Po patuljačkim merilima, Nana Og se tek zadevojčila. „Gospodine si ga moj", rekla mu je i razdragano ga pljesnula, od čega mu je zazvonilo u ušima, „ti baš umeš da ubogo seosko devojče ostaviš bez daha i to radiš bez greške!" Kazanunda je pokušao da se sabere i popravi periku. „Volim devojke sa duhom", reče on. „A da nas dvoje, kad se ovo završi, upriličimo jedan tęte-ŕ-tęte?" Nana Og ga belo pogleda. Njen jezički kosmopolitizam joj je otkazao poslušnost. „Izvini me za minut", reče. Spustila mu je čašu na glavu i krenula da se probija kroz gužvu sve dok nije ugledala jednu simpatičnu vojvotkinju i bocnula je prstom u predelu grudobrana. 29 Ali nevelikom po vlasuljarskim aršinima. Tokom dekadentnih perioda istorije bilo je stvarno velikih perika, često sa ugrađenim sadržajima da se ljudi ne bi dosađivali posmatrajući samo kosu. Neke su bile tolike da je u njih moglo da stane pet miševa ili kitnjasti časovnik. Madam Kupidor, metresa ludog kralja Supa II, imala je periku sa ugrađenim kavezom za ptice, ali je o državnim praznicima nosila drugu, sa večitim kalendarom, satom sa cvetnim uzorkom i kioskom sa pituljicama.

Teri Pračet 93 „Ej, tvoja milosti, šta je taj Te-Ta-Tet?" „Molim?" „Te-Ta-Tet? Je l' se to radi u odeći il' kako već?" „To je susret nasamo, dobra ženo." „I to je sve? Oh. Ćao." Laktovima se probila natrag do ustreptalog patuljka. „Važi", reče mu. „Mislio sam da bismo mogli na jednu intimnu večeru, samo ti i ja", reče Kazanunda. „U nekoj krčmi." Nikada u dugoj istoriji romanse niko Nanu Og nije izveo na intimnu večeru. Udvarače je pre pamtila po kvantitetu nego po kvalitetu. „Važi" je bilo sve što je uspela da izgovori. „Izvrdaj nekako svojoj pratilji, čekaj me oko šest." Nana Og je pogledala Baku Vedervaks koja ih je sa neodobravanjem posmatrale sa strane. „Ona mi nije...", zaustila je. A onda joj je sinulo da Kazanunda nikako nije mogao stvarno da pomisli da joj je Baka Vedervaks bila pratilja. Komplimenti i laskanje su joj takođe bili nebitni točkići u mehanizmu udvaranja. „Dobro, važi", reče mu. „A sada odoh da se malo muvam kroz gužvu da ljudi ne počnu da pričaju svašta i unište ti reputaciju", rekao je Kazanunda, naklonio joj se i poljubio ruku. Zinula je. Niko joj nikada nije poljubio ruku kao što niko nikada nije brinuo zbog njene reputacije, a ponajmanje ona sama. Čim je skoro najbolji ljubavnik na svetu odcupkao da se pozdravi sa nekom groficom, Baka Vedervaks - koja ih je dotle posmatrala sa diskretnog odstojanja30 - reče prijazno: „Gita Og, u tebi nema morala koliko ni u jednoj mački." „Ajde, molim te, Esmi. Znaš da to nije tačno." „Dobro. U tebi ima morala koliko i u jednoj mački." „To je već bolje." Nana Og je rukom popravila gomilu belih uvojaka i zapitala se hoće li imati vremena da trkne do kuće da stavi mider. „Moramo da čuvamo stražu, Gita." „Da, da." „Ne možemo da dopustimo da nam bilo šta skrene misli." „Ne, ne." „Nisi čula ni reč od ovog što sam rekla, je l' tako?" „Molim?" „Mogla bi bar da proveriš zašto Magrat nije ovde." „Važi." Nana Og je odlutala sa sanjalačkim pogledom u očima. Baka Vedervaks se okrenula i... ... trebalo je da se čuju violine. Trebalo je da žamor svetine umine, a da se masa sasvim prirodnim pokretom razdvoji i napravi brisani prostor između nje i Ridkalija. Trebalo je da bude violina. Trebalo je da bude nečega. Sasvim sigurno nije bilo neophodno da se tu zatekne bibliotekar i da je nagazi po kurjem oku dok je išao ka bifeu, ali eto, upravo to se dogodilo. Nije ga ni primetila. „Esmi?", reče Ridkali. „Mastrume?", reče Baka Vedervaks. 30 Drugim rečima, dovoljno daleko da ne ometa razgovor, ali dovoljno blizu da joj bude sasvim jasno šta se dešava.

Terry Pratchet 94 Odnekud se pojavila Nana Og. „Esmi, vidla sam Mili Čilem i ona mi reče..." Krvnički ubod lakta Bake Vedervaks u rebra zamalo ju je oborio. Nani je to bilo dovoljno. „Ah", reče, „ja ću, samo ću... odo' ja." Pogledi su se ponovo sreli. Bibliotekar je ponovo prošao, ovoga puta sa čitavim asortimanom voća. Baka Vedervaks ga nije udostojila ni pogleda. Blagajnik, koji je trenutno bio u svetloj fazi, kucnuo je Ridkalija po ramenu. „Kažem vam, arhirektore, ova prepeličja jaja neverovatno dobro..." „CRKNI. Stibonse, pronađi, molim te, žablje tablete i ne daj mu da se približava noževima." Pogledi su se ponovo sreli. „Vidi, vidi", reče Baka posle jedno godinu dana. „Ovo je sigurno čarobna noć", reče Ridkali. „Da. Toga se i bojim." „Jesi li to stvarno ti?" „To sam stvarno ja", reče Baka. „Nisi se ni mrvu promenila, Esmi." „Nisi ni ti. I dalje si smrdljivi lažov, Mastrume Ridkali." Pošli su jedno ka drugom. Između njih je protrčao Bibliotekar sa tanjirom punim puslica. Ponder Stibons je puzio po podu pokušavajući da sakupi prosute tablete od suvih žaba. „Vidi, vidi", reče Ridkali. „Vidim, vidim." „Mali je svet." „Da znaš da jeste." „Ti si ti, a ja sam ja. Neverovatno. I ovde smo i sada." „Da, ali onda je bilo onda." „Poslao sam ti gomilu pisama", reče Ridkali. „Nikada ih nisam dobila." „Čudno. A bacio sam na njih sve moguće čini za nalaženje cilja", reče on. Kritički ju je odmerio od glave do pete. „Koliko si teška, Esmi? Siguran sam da se nisi ugojila ni gram." „Zašto te to zanima?" „Učini starcu." „Pedeset šes kila." „Hmm... trebalo bi da prođe... pet kilometara nizvrtno... malo ćeš se zaneti u levo, ali nemoj to da te brine..." Munjevito ju je zgrabio za ruku. Osetio se mladim i čilim. Čarobnjaci sa Univerziteta bi zinuli. „Pusti me da te odvedeni odavde." Pucnuo je prstima. Zakon o održanju mase mora da važi, makar približno. To je jedno od suštastvenih magijskih pravila. Ako se nešto pomeri od A do B, nešto što je bilo u B mora da se nađe u A. Ali, treba voditi računa i o rotaciji. Dok se disk sporo okreće, različite tačke na njegovom prečniku kreću se različitim brzinama u odnosu na Osu, tako da čarobnjak koji hoće da se prebaci na neku tačku ka Rubu, treba da bude spreman na malo džoginga. Prebacivanje od pet kilometara, do mosta na Lenkru, uključivalo je slabašan trzaj na koji je Ridkali bio spreman, tako da je sleteo naslonjen na ogradu držeći Esmi Vedervaks u zagrljaju. Trol-carinik koji je delić sekunde ranije sedeo na istom mestu, završio je prućen čitavom dužinom po podu Velike dvorane, sasvim slučajno upravo na mestu na kome je stajao blagajnik. Baka Vedervaks je pogledala uzburkanu vodu, a zatim Ridkalija. „Ovog trenutka da si me vratio nazad", reče. „Nemaš prava da radiš ovo."

Teri Pračet 95 „Oh, jadan li sam, izgleda da mi je ponestalo snage. Ne znam šta mi je, i tako mi je neprijatno, ali prsti su mi potpuno omlitavili", reče Ridkali. „Ali, naravno, možemo da prošetamo, Veče je prelepo. Uvek ste imali divne noći." „To je bilo pre pedeset ili šezdeset godina!", reče Baka. „Ne možeš da se odjednom pojaviš i kažeš da se u međuvremenu ništa nije dogodilo." „Oh, svestan sam ja da se dogodilo puno toga", reče Ridkali. „Ja sam ti sada glavni čarobnjak. Dovoljno je samo da izdam naređenje i hiljadu čarobnjaka će... uh, odbiti poslušnost, kad malo bolje razmislim, ili reći 'Šta?' ili početi da se raspravljaju. Ali moraće da obrate pažnju." „Bila sam nekoliko puta na tom tvom Univerzitetu", reče Baka. „Gomila debelih matorih bradonja." „Tako je! Takvi su oni!" „Mnogi od njih su poreklom sa Ramtopa", reče Baka. „Znam nekoliko dečaka iz Lenkra koji su postali čarobnjaci." „Izuzetno magičan kraj", složio se Ridkali. „Mora da ima nečeg u vazduhu." Duboko dole, crna hladna reka je proticala stalno igrajući kako gravitacija svira, nikada i ne pomislivši da pođe uzbrdo. „Bio je čak i jedan arhirektor Vedervaks", reče Ridkali. „Čula sam za njega. Daleki rođak. Nikada ga nisam upoznala", reče Baka. Neko vreme su posmatrali reku. Povremeno bi se u bujici ukazala neka grana ili komad drveta. „Sećaš li se..." „Imam... jako dobro pamćenje, hvala na pitanju." „Zapitaš li se ikada kakav bi bio život da si rekla da?", upitao ju je Ridkali. „Ne." „Pretpostavljam da bismo imali kuću, decu, unuke i tako to..." Baka je slegnula ramenima. To su bile stvari kakve je samo romantični idiot mogao da izgovori. Ali te večeri jeste bilo nečega u vazduhu... „A požar?", reče ona. „Kakav požar?" „Onaj koji nam je sravnio kuću sa zemljom tek što smo se venčali. Oboje smo poginuli." „Kakav požar? Nemam pojma ni o kakvim požaru." Baka se okrenula. „Naravno da nemaš! Nije se ni dogodio. Stvar je u tome što je mogao da se dogodi. Ne možeš da kažeš 'da se ovo nije dogodilo onda bi se ono dogodilo' zato što ne možeš da znaš šta je sve moglo da se dogodi. Možeš da misliš da će se nešto dobro završiti a da posle ispadne užasno. Ne možeš da kažeš 'Da sam samo...' jer bi onda mogao da poželiš bilo šta. Stvar je u tome, što ne možeš da znaš. Šta je bilo - bilo je. Nema svrhe razmišljati o tome. To nikad ne radim." „Pantalone Vremena", reče Ridkali neraspoloženo. Podigao je otkinuti komadić kamene ograde i bacio ga u vodu. Čulo se buć, kao i obično u sličnim situacijama. „Šta?" „To proučavaju na odseku za visokoenergetsku magiju. I još se usuđuju da sebe zovu čarobnjacima! Trebalo bi da ih čuješ kad razgovaraju. Te budale ne bi prepoznale čarobni mač ni kada bi im odsekao noge do kolena. Takvi su ti danas mladi čarobnjaci. Misle da su oni izmislili prokletu magiju." „Ma nemoj. Trebalo bi da vidiš devojke koje bi htele da postanu veštice", reče Baka Vedervaks. „Somotski šeširi, crni ruževi i čipkane rukavice bez prstiju. A tek što su drske." Stajali su jedno do drugog i posmatrali reku. „Pantalone Vremena", reče Ridkali. „Jedno ode u jednu nogavicu, drugo u drugu. A svuda unaokolo su ti kontinuninaninuumi. Kada sam bio mlad, postojao je samo jedan pristojan univerzum i to je bilo to, i trebalo je brinuti samo o stvorenjima koja su umela da upadnu iz Utamničenih dimenzija, ali makar se znalo da je univerzum jedan i čovek je znao na čemu je. A

Terry Pratchet 96 sada ispada da postoje milioni tih prokletinja. A otkrili su i tu prokletu mačku koju možeš da staviš u kutiju i da istovremeno bude živa i mrtva. Ili tako nekako. I samo jurcaju unaokolo i viču 'divno, divno, ura, evo još jednog kvanta'. A da ih pitaš da izvedu iole pristojnu levitaciju, pogledali bi te kao da bulazniš. Treba da čuješ mladog Stibonsa. Ispričao je kako ja nisam pozvao sebe na svoje sop-stveni venčanje. Ja!" Sa obronka klisure jedan vodomar se sjurio do vode i uz jedva primetan dodir okrznuo površinu i uzdigao se noseći u kljunu nešto srebrno što se praćakalo. „I još je rekao kako se sve događa u isto vreme", ogorčeno je nastavio Ridkali. „Kao da ne postoji mogućnost izbora. Samo možeš da odlučiš kojom ćeš nogavicom da nastaviš. On tvrdi da se mi jesmo venčali. I kaže da su se sve stvari koje su se mogle dogoditi i dogodile. I tako ti tamo negde postoje hiljade mene koje su odlučile da ne budu čarobnjaci, kao što postoje i hiljade tebe koje su, ah, odgovorile na pisma. Tjah! A mi smo za njih nešto što se moglo dogoditi. I reci sad ti meni, da li tako razmišlja jedan odrastao momak? Kada sam ja počinjao da se bavim čarobnjaštvom, arhirektor je bio stari Tudži Spold. Da je tada neki mladi čarobnjak makar pomenuo nešto od tih gluposti, dobio bi motkom po grbači. Tjah!" Negde, duboko ispod njih, žaba skoči s kamena. „Samo da te podsetim da je mnogo vode proteklo od tada." Ridkali je polako postajao svestan da se razgovor pretvorio u monolog. Okrenuo se ka Baki koja je širom otvorenih očiju posmatrala reku kao da nikada ranije nije videla vodu. „Budalo, budalo, budalo", reče ona. „Molim? Ja sam samo..." „Ma ne ti. Nisam tebi govorila. Budala! Ja sam bila budala! Al' bar znam da nisam pošandrcala! Ha! A mislila sam da to nisu moja sećanja! Kao što nisu ni bila. A opet jesu!" „Molim?" „Bila sam se prepala! Ja! I nisam mogla da sredim misli! Ali one su već bile sređene!" „Molim?" „Nema veze! Ne kažem da sve ovo nije bilo... lepo", reče Baka. „Ali sad moram da se vratim. Uradi opet ono prstima. I požuri." Ridkali je glasno izdahnuo vazduh. „Ne mogu", reče. „Malopre si mogao." „U tome i jeste stvar. Nisam se šalio kada sam rekao da ne mogu da to ponovim. Transmigracija iscrpi čoveka." „Ako se dobro sećam, mogao si to da uradiš kad god bi ti palo na pamet", reče Baka. Odvažila se da se osmehne. „Jedva da smo stopalima dodirivali zemlju." „Onda sam bio mlađi. Sada mogu samo jednom." Bakine čizme su zaškripale kada se okrenula i polako pošla natrag ka gradu. Ridkali je požurio za njom, „Čemu žurba'?" „Treba da obavim nešto važno", reče Baka ne osvrnuvši se. „Ostavila sam ih na cedilu." „Neko bi rekao da je i ovo važno." „Nije. Ovo je samo lično. Lično nije isto što i važno. Ljudi samo misle da jeste." „Opet počinješ!" „Molim'"' „Ne znam kakva bi bila neka druga budućnost", reče Ridkali, „ali znam kakvoj bih voleo da dam šansu." Baka je zastala. Mozak joj je pucketao od olakšanja. Da li da mu ispriča o sećanjima? Zaustila je, a onda ponovo razmislila. Neće. Samo bi se raspilavio. „Bila bih namćorasta i džangrizava", reče umesto toga. „To bih znao i da mi nisi rekla." „Ha! A ti? Morala bih da se nosim sa tvojima ženskarenjem i pijanstvima, je l' te?" Ridkali je bio zbunjen.

Teri Pračet 97 „Kakvim ženskarenjem?" „Pričamo o onome što je moglo da bude." „Ali ja sam čarobnjak! Mi gotovo nikada ne ženskarimo. O tome postoje zakoni. Dobro... pravila. U stvari, preporuke." „Ali ti ne bi bio čarobnjak." „A vrlo retko se napijem." „Ali bi to često radio da si se oženio mnome." Uspeo je da je sustigne. „Čak ni mladi Ponder ne razmišlja kao ti", reče on. „Odlučila si da bi to bilo užasno, je l' tako?" „Da." „Zašto?" „Šta misliš?" „Prvi sam pitao." „Nemam ja vremena za ovo", reče Baka. „Ko što rekoh, lično nije isto što i važno. Budi koristan, gospodine Čarobnjače. Znaš da je vreme krugova, zar ne?" Ridkalijeva ruka je sama pošla ka obodu šešira. „Oh, da." „A znaš i šta to znači?" „Rekoše mi da to znači da su oslabili zidovi između realnosti. Krugovi su... koju je ono beše reč upotrebio Stibons? Izorezoni. Oni povezuju nivoe, oh, nekakva baljezganja... slične nivoe stvarnosti. Što je prokleto glupo. To znači da bi mogli da iz jednog univerzuma odšetamo u drugi." „Jesi li probao?" „Ne!" „Krug predstavlja odškrinuta vrata. Ne treba mnogo da se potpuno otvore. I verovanje je dovoljno za tako nešto. Zato su nekada davno tamo postavili Plesače. Doveli su patuljke da to urade. To je nekakvo kamenje iz svemira. Ne pitaj me kako radi. Vilenjaci ga mrze više čak i od običnog gvožđa. Ono im... remeti čula, ili tako nešto. Ali misli mogu da prođu..." „Vilenjaci? Svi znaju da oni više ne postoje. Nema pravih vilenjaka. Hoću da kažem, neki tvrde da su vilenjaci..." „Ah, da. Potomci vilenjaka. Tačno je da vilenjaci i ljudi mogu da se ukrštaju, ako je to ikome za pohvalu. Ali sve što se tako dobije su mršavi tipovi sa šiljatim ušima koji se stalno kikoći i lako izgore na suncu. Ne govorim o njima. Oni su bezopasni. Pričam ti o pravim pravcatim vilenjacima kojih ovde nije bilo još od..." Put od mosta ka gradu krivudao je između strmih obala. Bio je okružen šumom koja se mestimično pretvarala u pravi tunel. Gusta, ukovrdžana paprat je rasla po ivicama puteljka poput zelenih branika. Začu se šuštanje u žbunju. Jednorog iskoči na put. * * * Hiljade univerzuma se uvijalo kao konopac sačinjen od upletenih niti... Povremeno je dolazilo do curenja koja su bila mentalni ekvivalent mešanju radio-talasa na jeftinim aparatima zahvaljujući kojima dobijete švedske vesti usred tihog pasaža pesme. A pogotovo ako ste čitavog života koristili mozak kao prijemnik. Hvatanje ljudskih misli je veoma teško pošto ne postoje dva uma koja su na istoj, hm, talasnoj dužini. Ali tamo negde, na mestu gde se paralelni univerzumi vezuju u čvor, postoji milion umova istovetnih vašem. Iz sasvim očiglednog razloga. Baka Vedervaks se nasmešila.

Terry Pratchet 98 * * * Nana Og je pred vratima Magratine sobe zatekla Mili Čilem, kralja i par prišipetlji. „Šta se dešava?" „Znam da je tu", reče Verens držeći krunu u rukama u čuvenoj pozi Ajiii-SenjorMeksički-Banditos-Napali-Naše-Selos. „Mili je čula kad joj je viknula da izađe napolje i kako je nešto udarilo o vrata." Nana je zamišljeno klimala glavom. „Svadbena nervoza", reče. „Dešava se." „Ali svi ćemo da idemo da gledamo zabavljače", reče Verens. „Stvarno bi trebalo da ih i ona vidi." „Pa, neam pojma", reče Nana. „Vidla sam našeg Džejsona i ostale kako se šepure sa slamnatim perikama... znam ja da oni imadu najbolje namere, ali to ipak nije nešto što bi mlada - prilično mlada - devojka trebalo da vidi noć uoči venčanja. Jeste li je zamolili da otključa vrata?" „I više od toga", reče Verens. „Naredio sam joj. To je bilo ispravno s moje strane, je l' tako? Jadan sam ti ja kralj ako čak ni Magrat ne sluša moje zapovesti." „Ah", reče Nana posle nekoliko sekundi dubokog razmišljanja. „Nis' ti proveo previše vremena u ženskom društvu, zar ne? Onako, u opštem smislu reči?" „Pa, ja..." Verens je nervoznim prstima vrteo krunu. Ne samo da su banditi napali selo, već su sva Sedmorica veličanstvenih otišla na kuglanje. „Da ja tebi nešto kažem", reče Nana tapšući ga po leđima, „idi ti lepo i predsedavaj na zabavi i druži se sa ostalim hohovcima. Ja ću da se pobrinem za Magrat, to nema da brineš. Triput sam bila nevesta, a i to je samo zvanični podatak." „Da, ali trebalo bi da ona..." „Ako počnemo da nabrajamo šta bi ko trebalo da uradi", reče Nana, „ne bismo završili do venčanja. Hajte sad lepo svi dole." „Trebalo bi da neko ostane ovde", reče Verens. „Šon je na dužnosti, ali..." „Niko neće sad da počinje invaziju, je l' tako?", reče Nana. „Pusti mene da to rešim." „Pa... ako ste sigurni..." „Briši!" Nana Og je čekala sve dok ih nije čula da silaze glavnim stepeništem. Posle nekog vremena je kloparanje kočija označilo da su svi osim još-malo-pa-neveste otišli. U sebi je izbrojala do sto. A onda: „Magrat?" „Odlazi!" „Znam kako ti je", reče Nana. „I ja sam bila zabrinuta noć uoči venčanja." Uzdržala se da doda: jer je postojala realna mogućnost da se Džejson pojavi kao iznenadni gost. „Ja nisam zabrinuta. Ja sam ljuta." „Zašto?" „Znaš ti dobro zašto!" Nana je skinula šešir i počešala se po glavi. „Malo sam zatečena", reče. „I on je znao. Znam da je znao, a znam i ko mu je rekao", govorio je prigušeno glas iza vrata. „Sve je bilo pripremljeno. Verovatno ste mi se slatko smejali." Nana se namrštila bezosećajnom dovratku. „Jok", reče. „Još uvek sam zbunjeta." „E, ja više neću ni reč da kažem." „Svi su otišli da gledaju zabavljače", reče Nana Og. Bez odgovora. „A posle će da se vrnu." Potpuno odsustvo dijaloga.

Teri Pračet 99 „Biće lumperajka i žongleri i oni momci što meću lasice u pantalone", reče Nana. Tišina. „Uvek mož da se vrneš u svoju kolibu. Niko se nije uselio. Ili možda kod mene u komšiluk, ako ti se to više sviđa. Ali, svataš, moraš da odlučiš jel ne mož tu da ostaneš zaključata." Nana se naslonila na zid. „Sećam se kad mi je pre mnogo godina moja baka pričala o kraljici Amoniji, dobro, kažem kraljici, al' ona nije bila kraljica više od tri sata zbog radi onog što oćem da ti ispričam a to je da su igrali žmurke na svadbenom veselju i ona ti se sakrije u veliki stari sanduk na tavanu i poklopac se ondak zalupijo i sedam meseci niko nije mogo da je nađe, a to je, moraš da priznaš, dovoljno vremena da se svadbena torta uplesnjivi." Tišina. „Pa, ako već nećeš da pričaš sa mnom, ja ne bi da dreždim ovde celu noć", reče Nana. „Ujutru će sve biti bolje, videćeš." Tišina. „Što ne odeš malo ranije na spavanje?", nastavila je Nana. „Naš Šon će ti spremi neko toplo pićence ako mu pozvoniš. Ovde je, ja da ti kažem, malo 'ladnjikavo. Čudo jedno kako se zimoća uvuče u ove stare zidove." Tišina. „Da ja polako krenem, a?", reče Nana nepopustljivoj tišini. „Ovde baš i nisam od pomoći, to mi je jasno. Sigurna si da nećeš da pričamo?" Tišina. „Pred bogom stoj, pred kraljem se pokloni, a pred svojim čo'ekom klekni. To ti je recept za srećan život", reče Nana obraćajući se ostatku univerzuma, „Pa, ja bi polako da krenem. Doći ću sutra rano izjutra da ti pomognem da se spremiš i tako to. Važi?" Tišina. „Ondak smo se sve dogovorile", reče Nana. „Uzdravlje." Čekala je čitav minut. Po svim pravilima ljudskih mehanizama ponašanja u ovakvim situacijama, trebalo je da se čuje povlačenje reze i da Magrat proviri u hodnik, a možda čak i da je pozove. Ali nije. Nana je odmahnula glavom. Mogla je da se seti bar tri načina da uđe u sobu, pri čemu je samo jedan uključivao vrata. Ali za veštičarenje je postojalo i vreme i mesto, a ovo nije bilo nijedno ni drugo. Nana je imala dug i uglavnom srećan život baš zato što je znala kada ne treba da nastupi kao veštica, a ovo je bila jedna od takvih situacija. Sišla je niz stepenice i izašla iz zamka. Šon je stražario na glavnoj kapiji potajno vežbajući karate na večernjem vazduhu. Zaustavio se i postiđeno posmatrao Nanu dok mu je prilazila. „I ja sam želeo da idem da gledam zabavljače, mama." „Mislim da će kralj biti darežljiv kad dođe vreme da ti isplati službovanje", reče Nana Og. „Podseti me da ga podsetim." „Zar ti nećeš da ideš?" „Pa, ja ću... ja ću malo da se prošetam po gradu", reče ona. „Nadam se da je Esmi otišla s njih. Je l' jeste?" „Ne bi znao, mama." „Treba da obavim par stvari." Nije daleko odmakla kada je iza sebe začula glas, „Pozdravljam te, o, meseče ushita mog." „Nije lepo zaskakivati ljude, Kazanunda." „Naručio sam nam večeru kod Jarca i Žbuna", reče patuljasti grof. „Ooo, pa to je užasno skupo mesto", reče Nana Og, „Nikad tamo nisam jela." „Dobili su neke fine stvari, s obzirom da je sav taj fini svet došao na venčanje", reče Kazanunda. „Naručio sam nam nešto posebno."