Terry Pratchett - Gospoda i dame

Terry Pratchet 100 * * * To uopšte nije bilo lako. Hrana nikada u Lenkru nije posmatrana kao afrodizijak, sa izuzetkom čuvene Nanine pite od šargarepa i ostriga.31 Što se kuvara kod Jarca i žbuna ticalo, njemu su jedinu vezu hrane i seksa predstavljali pojedini smešni pokreti koji su uključivali stvari kao što je krastavac. Nikada nije čuo za čokoladu, koru banane, avokado sa đumbirom, maršmelou i još oko hiljadu drugih jela koja su ljudi koristili da stignu od mesta A na mesto B zaobilaznim putevima romantike. Kazanunda je proveo napornih deset minuta u sastavljanju menija a poveća količina novca je promenila vlasnika. Pažljivo je organizovao romantičnu večeru uz sveće. Oduvek je verovao u umetnost zavođenja. Mnoga je visoka žena, dostupna samo uz pomoć merdevina, zaključila kako je više nego čudno da su patuljci, rasa kod koje se malopre pomenuta umetnost zavođenja svodila na čeprkanje po slojevima kože i verižnjače u cilju otkrivanja pola drugog patuljka, iznedrila nekog takvog kao što je bio Kazanunda. Bilo je to kao kada bi iz eskimske porodice potekao prirodno nadareni stručnjak za uzgajanje i brigu o retkim tropskim biljkama. Sapeto vodeno prostranstvo patuljačke seksualnosti pronašlo je rupu u dnu brane - malu ali sa dovoljno snage da pokrene turbinu. Sve ono što su njegovi sunarodnici radili povremeno, a i to samo kad bi priroda to zahtevala od njih, on je činio neprestano, ponekad na zadnjem sedištu nosiljke a jednom čak i viseći naglavce sa drveta - ali, a to je važno naglasiti, sa brigom i minucioznošću koja je bila tipično patuljačka. Patuljci su bili u stanju da provedu mesece radeći na nekom izuzetnom komadu nakita, a iz sličnog razloga Kazanunda je bio rado viđen gost u mnogim dvorcima i palatama. Pomalo je čudno to što su se posete odvijale za vreme odsustva gospodara istih. Takođe je imao i patuljački dar za bravariju, jako koristan talenat za one neugodne trenutke koji se mogu dogoditi kada se neko nađe u budoaru. A Nana Og je bila atraktivna dama, što ne mora da znači da je bila i lepotica. Opčinila je Kazanundu. Bila je izuzetno prijatno društvo, delom zato što je imala tako širok pogled na svet da su se u njega mogla komotno smestiti tri fudbalska terena i kuglana. * * * „Voleo bih da mi je tu samostrel", mrmljao je Ridkali. „Kad bih imao tu glavu na zidu, imao bih gde da okačim šešir." Jednorog je povio glavu i počeo da kopitom kopa zemlju. Para se uzdizala iz njegovih nozdrva. „Nisam sigurna da bi ti to uspelo", reče Baka. „Jesi l' siguran da u tirn tvojim prstima nema više onoga!" „Mogao bih da stvorim iluziju", reče čarobnjak. „Bar to nije teško." „Ne bi upalilo. Jednorog je vilenjačko stvorenje. Magija na njih ne utiče. Mogu da vide kroz iluzije. Što je i normalno, pošto su i sami vesti u tome. Šta je sa obalom? Je l' bi mogli da se nekako uspentramo." Zagledali su se u liticu. Bila je od crvene gline, klizava poput jegulje. „Idemo nazad", reče Baka. „Polako." „A šta je sa njegovim umom? Možeš li da uđeš tamo?" „Tamo već ima nekoga. Ovo siroče je njen ljubimac. Sluša samo nju." Jednorog ih je sledio pokušavajući da ih oboje istovremeno drži na oku. „Šta ćemo kad stignemo do mosta?" „Još uvek umeš da plivaš, zar ne?" „Daleko je do vode." 31 Šargarepe da vidite u mraku, objašnjavala je ona, a ostrige da biste imali šta da gledate.

Teri Pračet 101 „Ali ispod mosta voda je dovoljno duboka. Zar se ne sećaš? Jednom si tamo ronio. Jedne noći pune mesečine..." „Tada sam bio mlad i lud." „Pa šta? Sada si star i lud." „Mislio sam da su jednorozi mnogo... ljupkiji." „Pažljivo gledaj! Ne dopusti da te zavede opsena! Gledaj ono što jeste! To je samo prokleto veliki konj sa rogom na jednom kraju!", reče Baka. Jednorog je kopitom kopao zemlju. Baka je osetila da je zakoračila na most. „Stigao je ovde slučajno i ne ume da se vrati", rekla je. „Do sada bi već napao da nas nije dvoje. Sada smo otprilike na pola mosta..." „Reka je zdravo nabujala", sumnjičavo će Ridkali. „O, da", reče Baka. „Vidimo se kod brane." A onda je nestala. Jednorogu, koji je dotle pokušavao da odluči koga da napadne, preostao je samo Ridkali. Umeo je da broji samo do jedan. Povio je glavu. Ridkali nikada nije voleo konje. To su, po njemu, bile životinje sa najmanjom mogućom količinom razuma. Kada je Jednorog jurnuo, Ridkali je preskočio ogradu i bez imalo gracioznosti poleteo ka ledenoj vodi Lenkra. * * * Bibliotekar je voleo pozorište. Uvek je na premijerama novih predstava u Ank-Morporku sedeo u prvom redu, a telo u kome se nalazio omogućavalo mu je da aplaudira dvostruko jače od bilo koga drugog ili da, ako je neophodno, adektvatnim intenzitetom baca ljuske od kikirikija. Osećao se iznevereno. U zamku jedva da je bilo knjiga osim ozbiljnih tomova o etikeciji, uzgoju životinja i vođenju imanja. Kraljevi, po pravilu, ne čitaju mnogo. Nije očekivao da će ga zabavljači oduševiti. Gvirnuo je iza komada jute koji je služio kao garderoba i video pola tuceta robusno građenih muškaraca kako se raspravljaju. To nije slutilo na uspešan kraj večeri namenjene ljubiteljima pozorišne umetnosti, iako je uvek postojala mogućnost da će neko dobiti krempitu u lice.32 Uspeo je da sačuva tri sedišta u prvom redu. To se kosilo sa protokolom, ali prosto je bilo neverovatno kako su se svi sabili da mu naprave mesto. A tu se odnekud stvorio i kikiriki. Niko nikada nije saznao kako mu je to pošlo za rukom. „Uuuk?" „Ne, hvala", reče Ponder Stibons. „Od kikirikija imam vetrove." „Uuuk?" „Volim da slušam nekoga ko voli da priča! Ojhaa! Strugotina u melasi! Nafiluj time haringu pa je stavi u pušnicu!" „Mislim da ni on neće", reče Ponder. Zavesa se podigla, mada ju je, istini za volju, pekar Kolar povukao u stranu. Došao je trenutak za zabavljače. Bibliotekar je posmatrao predstavu i tonuo sve dublje u ozlojeđenost. Bilo je neverovatno. Obično je voleo lošu glumu, pod uslovom da je predstavljala uvod za vazdušni 32 Bibliotekar, kao orangutan jednostavnog ali izgrađenog ukusa, smatrao je epizode sa krempitama, kotama punim kreča, a posebno onu kada neko nekome skine šešir, napuni ga nečim tečnim i vrati ga na glavu sa koje ga je uzeo dok orkestar svira „Ta-da-da-daaa..." suštastevnim delom svakog scenskog dela. Pošto je pečeni kikiriki opasna stvarčica u rukama nekoga ko nepogrešivo cilja istim, reditelji iz Ank-Morporka su odavno shvatili šta im je činiti. To je neke od melodrama učinilo pomalo neobičnima, ali je bio opšteprihvaćen stav da su predstave kao što je „Krvlju natopljena tragedija o ludom monahu iz Kvirma (sa scenom gađanja krempitom)" mnogo bolje rešenje od petodnevne gluvoće na jedno uvo.

Terry Pratchet 102 desant slatkišima, ali ti ljudi nisu bili dobri čak ni u lošoj glumi. Isto tako, nije bilo nagoveštaja da će tu iko baciti išta. Izvukao je jedan kirikiki iz kese i premetao ga po prstima dok je netremice posmatrao levo uvo Šnajdera, drugog voskara. I osećao kako mu se diže kosa. A to je kod orangutana veoma uočljivo. Podigao je pogled ka brežuljku iza očajnih glumaca i promumlao u pola glasa. „Uuuk?" Ponder ga je munuo laktom. „Tiše!", prosiktao je. „Izgleda da su pohvatali konce..." Začuo se odjek glasa glumca sa slamnatom perikom, „Šta reče?", upitao je Ponder. „Uuuk!" „Kako je to izvela? Dobro je našminkana, ta..." Ponder ućuta. Bibliotekar se odjednom oseti veoma usamljeno. Pogledi svih ostalih u publici bili su prikovani za travnatu pozornicu. Mahnuo je rukom gore-dole ispred Stibonsovog lica. Vazduh nad bregom je treperio, a trava se tako pomerala da su bibliotekara zabolele oči. „Uuuk?" Na brežuljku, među kamenjem, počeo je da pada sneg. „Uuuk?" * * * Sama u svojoj sobi, Magrat je raspakovala haljinu. A to je bila još samo jedna kap u moru. Trebalo je da makar u to bude uključena. Ipak će ona da - trebalo je da ona bude ta koja će je nositi. Za takve stvari su bile potrebne nedelje i nedelje biranja materijala, proba, predomišljanja, menjanja materijala, menjanja kroja, još proba... ... iako je ona, naravno, bila žena koja zna šta hoće te joj sve to ne bi bilo potrebno... ... ali trebalo je da joj makar ostave mogućnost izbora. Bila je od bele svile sa sasvim ukusnom količinom čipke. Magrat je bila svesna da joj je jezik krojačkog zanata bio prilično stran. Znala je šta čemu služi ali ne i kako se zove. Bilo je toliko tih plisea, paspula, glokni i sličnih stvari. Podigla je haljinu i kritički je pogledala. Na zidu je bilo malo ogledalo. Posle unutrašnje borbe primerene situaciji, Magrat se predala i obukla haljinu. Nije to bilo kao da će je narednog dana nositi. da je nije probala, uvek bi se pitala da li bi joj bila po meri. Bila je. Bolje reći, nije bila ali joj je lepo stajala. Koliko god da ju je Verens platio, vredelo je. Krojač je bio izuzetno vešt tako da je tkanina prianjala tamo gde je trebalo a imala je i obline na mestima na kojima je Magratino telo oskudevalo u njima. Veo je bio zakačen za venčić od svilenih cvetića. Neću ponovo da počnem da plačem, reče Magrat u sebi. Ostaću ljuta. Hoću da napumpam ljutnju dok ne postane tolika da se pretvori u bes, a kada se vrate, ja ću da... ... šta? Mogla bi da pokuša da bude ledena. Mogla bi da kraljevski prošiša ispred njih... ta haljina je bila savršena za to... i to bi ih dirnulo. A šta onda? Nije mogla da ostane tu, pošto su svi znali. Ako nisu, saznaće. Za pismo, naravno. Vesti su strujale kroz Lenkr brže nego terpentin kroz bolesno magare. Moraće da ode. Možda uspe da pronađe neko mesto bez veštica i sve počne iznova, mada su u tom trenutku njena osećanja spram veštica bila takva da bi radije prihvatila bilo koje drugo zanimanje, ukoliko uopšte postoji nešto što jedna bivša veštica može da radi.

Teri Pračet 103 I čuvaće to prokleto pismo, da je stalno podseća. Sve vreme se pitala kako je Verens mogao da sve organizuje nedeljama pre njenog povratka, a bilo je prosto ko pasulj. Kako li su joj se samo smejale... * * * Nani Og je proletelo kroz misli da bi trebalo da bude negde drugde, ali u vreme u kome je živela, pozivi za intimne večere uz sveće nisu bili svakodnevna pojava. Postoje trenuci kada jednostavno prestaneš da brineš za ostatak sveta i malo se posvetiš sebi. Trenuci za malo mira i zadovoljstva. „Ovo je prokleto dobro vino", rekla je podižući još jednu bocu. „Kako ono reče da se zove?" Zagledala se u etiketu. „Šato Mazon? Chat-eau... tako ti se stranjski kaže mačja vodica33, znaš, ali to se samo tako kaže, znam ja da ovo nije to. To mnogo više rezi." Drškom noža je nagurala zapušač u bocu i zatim stavila palac na vrh grlića i snažno je protresla „da razdrma ukus". „Al' da znaš da sam ja sproću pijenja iz žemskih cipela", reče. „Znam da neki to rade, al' ne vidim šta je tako divno u hodanju u cipelama punim vina. A je l' ti nisi gladan? Ako ti nećeš da pojedeš tu hrskavicu, ja oću. Ima l' još jastoga? Nikad i' ranije nisam jela. I taj majonez. I ona mala jaja punjena punjenjem. A pravo da ti kažem, meni se onaj džem od kupina nešto osećao na ribu." „To je kavijar", promrmljao je Kazanunda. Sedeo je nalakćen i zaneseno posmatrao Nanu Og. Neizmerno je uživao, mada pomalo zbunjen što to može u položaju koji nije vodoravan. Znao je kako se takve večere obično odvijaju. Bilo je to jedno od osnovnih oružja u zavodničkom arsenalu. Požuda je bila zabašurena dobrim vinima i skupim ali lakim jelima. Mnogo znalačkih pogleda preko stola i preplitanja nogu ispod njega. Mnogo prenaglašenog jedenja breskvi i banana i tome sličnog. Tako se brod požude polako ali sigurno vodio ka željenoj luci. A tek Nana Og... Nana je na svoj način uživala u dobrim vinima. Kazanundi nikada ne bi palo na pamet da bi neko mogao da belo vino seče portom da je nije video kako prazni bocu. Što se hrane tiče... pa, i u njoj je uživala. Kazanunda nikada ranije video takav rad laktova. Stavi dobru večeru pred Nanu Og i ona će je svojski napasti. Posmatrati nju kako jede jastoga, bilo je iskustvo koje se ne zaboravlja lako. A komadiće klešta će verovatno nedeljama čupati iz drvenarije. A špargle... možda bi i mogao da pokuša da zaboravi šta je Nana učinila s njima, ali pretpostavio je da će mu se ta slika stalno vraćati. Mora da je to zbog toga što je veštica, reče on u sebi. One su uvek načisto šta hoće. Kada bi neko savladao litice, preplivao reke i skijao se niz planine ne bi li Giti Og doneo kutiju čokoladnih bombona, ona bi je čitavu slistila pre no što bi taj neko stigao da se izuje. E, to je to. Šta god veštica da radi, ona to radi sto jedan posto. Mašala. „Nećeš da jedeš te škampe? Ondak mi gurni tanjir ovamo." Pokušao je da malo zađe nogom ispod njene polovine stola, samo zarad održavanja forme, ali iznenadni udarac u članak od strane jedne od Naninih čizama sa blokejima stavio je tačku na to. A bio je tu i taj ciganin sa violinom. Nana se u početku bunila što neko gudi u ćemane dok ona pokušava da se koncentriše na hranu, a onda je između dve psovke otela čoveku instrument, zabila gudalo u vazu s kamelijama, preštimovala violinu tako da zvuči kao bendžo i priuštila Kazanundi tri vesela stiha nečega što je, s obzirom da je bio stranac, odlučila da nazove Il Jezzo Nil Sodomi Est. 33 Igra reči. Cat (eng.) - mačka, eau (fr.) - voda, Prim. Prev.

Terry Pratchet 104 A onda je ispila još bocu vina. Kazanundu je takođe osvojio i način na koji se Nanino lice pretvaralo u gomilu dobroćudnih vodoravnih linija kada se smejala, a Nana Og se smejala često. On je, zapravo, kroz vinsku izmaglicu polako shvatao da mu je lepo. „Pretpostavljam da ne postoji gospodin Og?", reče on. „Oh, da, gospodin Og postoji", reče Nana, „Odavno smo ga zakopali. Morali smo, pošto je bio mrtav." „Sigurno je jednoj ženi jako teško da živi potpuno sama?" „Užasno", reče Nana Og koja nije skuvala ručak niti posegla za krpom još otkad je njena najstarija kćer stasala dovoljno da to radi umesto nje i kojoj su svakoga dana prestravljene snahe kuvale bar četiri obroka. „Noći mora da su posebno samotne", reče Kazanunda, više iz navike nego sa nekom određenom namerom. „Pa, tu je Gribo", reče Nana. „On mi greje stopala." „Gribo..." „Mačor. Nego, šta misliš, imaju l' ovde puding?" Kasnije je tražila da joj zapakuju preostalo piće. * * * Gospodin Bruks, pčelar, napunio je prskalicu nekakvom zelenkastom tečnošću kužnog mirisa iz šerpe koja je uvek krčkala u njegovoj skrovitoj baraci. U baštenskom zidu je pronašao osinjak. Do jutra će tamo biti mrtvačnica. Zato je voleo pčele, One su uvek branile ulaz u košnicu, ako treba i svojim telima. Ali ose su bile majstori da pronađu neku pukotinu sa zadnje strane, i pre nego što kažeš „keks" ti mali gadovi bi ušli unutra i počeli da harače košnicu. Baš čudno. Pčele su ih puštale da to rade. Čuvale su ulaz, ali ako bi osa pronašla neki drugi način da uđe, nisu znale šta im je činiti. Gurnuo je klip. Mlaz tečnosti je izleteo iz cevi i ostavio na podu trag koji se pušio. Ose su lepo izgledale, nije da nisu. Ali ako hoćeš da si za pčele, moraš da budeš protiv osa. Učinilo mu se da se u zamku održava neka zabava. Kao kroz maglu se sećao da je dobio nekakvu pozivnicu, ali takve stvari mu nikada nisu budile maštu. Posebno ne sada. Nešto nije bilo u redu. Ni jedna od košnica nije pokazivale znake rojenja. Ni jedna jedina. Dok je u sumrak prolazio kraj košnica, čuo je zujanje. Ništa neobično za tople noći. Bataljoni pčela su leteli oko ulaza u košnicu i krilima hladili vazduh ne bi li sprečili da se jajašca pregreju. Ali čulo se i zujanje pčela koje su kružile u vazduhu. Bile su ljute. Čuvale su košnicu. * * * Pred samom granicom Lenkra nalazio se čitav niz malih brana. Baka Vedervaks se uhvatila za trulu drvenu gredu, došljapkala do obale i sela da isprazni čizme. Posle nekog vremena, rekom je doplovio šiljati čarobnjački šešir koji se zatim izdigao da bi otkrio da je pod njime i slično građen čarobnjak. Baka je pružila ruku i pomogla Ridkaliju da izađe iz vode. „Eto", reče ona, „rešenje za osveženje, šta kažeš? I to baš kad sam pomislila da ti ne bi škodilo jedno kupanje u hladnoj vodi." Ridkali je pokušavao da očisti uši od mulja. Zablenuo se u Baku. „Kako to da nisi mokra?" „Jesam." „Nisi. Samo si vlažna. Ja sam mokar do kostiju. Kako možeš da posle plivanja u reci budeš samo vlažna?" „Brzo se sušim."

Teri Pračet 105 Baka Vedervaks se zagledala u stenje. Nedaleko odatle nalazio se strmi puteljak koji je vodio u Lenkr, ali znala je i neke druge, mnogo skrovitije, staze kroz šumu. „Dakle tako", reče obraćajući se uglavnom samoj sebi. „Ona bi htela da me spreči da odem tamo, je l' tako? E, to ćemo još da vidimo." „Da odeš gde?", upitao ju je Ridkali. „Nisam sigurna", reče Baka. „Znam samo da ako ona želi da ne budem tamo, upravo tamo i hoću da odem. Ali nisam računala da ćeš se i ti tu pojaviti pun uzavrele krvi. Ajde." Ridkali je iscedio ogrtač. Otpalo mu je mnogo šljokica. Skinuo je šešir i uvrnuo mu vrh. Šeširi skupljaju dosta morfičkih vibracija. Na Nevidljivom univerzitetu je nastala prilična zbrka kada je šešir bivšeg arhirektora posle niza godina provedenih na čarobnjačkim glavama sakupio previše magijskih vibracija i razvio sopstvenu ličnost. Ridkali se zaštitio od toga tako što je naručio da se njegov napravi po tačno određenim uputstvima u jednoj ank-morporčkoj radionici koju su vodile potpuno neuračunljive šeširdžije. To nije bio običan čarobnjački šešir. Samo je nekoliko čarobnjaka uspelo da pronađe način da iskoristi špicasti vrh, a i to se svodilo na odlaganje starih čarapa. Ali Ridkalijev šešir je imao u sebi poličice. Bio je pun iznenađenja. Imao je četiri nožice na rasklapanje i smotuljak nauljene svile u obodu tako da se mogao pretvoriti u mali ali sasvim upotrebljiv šator, kao i majušni petrolejski rešo. Imao je i džepove sa trodnevnom zalihom gvožđa. Odvrtanjem vrha otvaralo se spremište sa solidnim izborom alkoholnih pića za slučajeve krajnje nužde kao, recimo, kada bi Ridkali ožedneo. Mahnuo je špicastom čašicom ka Baki. „Može rakijica?" „Šta ti je to na glavi?" Ridkali je oprezno opipao ćelu. „Amm..." „Smrdi na med sa konjskom balegom. A šta je ta skalamerija?" Ridkali je spustio kavez s glave. U njemu se nalazio mali točak okružen spletom staklenih cevčica. Videlo se i nekoliko činijica sa hranom. A bio je tu i mali, čupavi, trenutno potpuno natopljeni miš. „Oh, neki mladi čarobnjaci su mi to doneli", snebivljivo će Ridkali. „Pristao sam da ga isprobaju na meni. Mišja dlaka se tare o staklene cevi i onda tu bude, je l' te, varnica, i... i..." Baka Vedervaks je pogledala arhirektorovu razbarušenu kosu i podigla obrvu. „Vidi ti to", reče. „Šta li će još izmisliti?" „Nije mi baš najjasnije kako to radi, Stibons ti je više za te stvari, ali obećao sam im da ću im pomoći..." „Sreća njihova što ćelaviš, a?" * * * U tami bolesničke sobe, Dijamanda je otvorila svoje oči, koje više nisu bile njene. Bile su staklaste. Pesma je bila na samoj granici čujnosti. A svet je bio drugačiji. Delić njenog uma još uvek je bio Dijamanda i izvirivao je iz izmaglice opčinjenosti. Svet je bio satkan od tankih srebrnih linija koje su se neprestano pomerale, kao da je sve bilo obloženo filigranom. Osim gvožđa. Linije su se tu prekidale, lomile i savijale. Svet je na tim mestima bio nevidljiv. Gvožđe je deformisalo svet. Drži se podalje od gvožđa. Ustala je iz kreveta, ivicom prekrivača obavila bravu i otvorila vrata. * * * Šon Og je bio gotovo na oprezu. Čuvao je zamak i vežbao Stajanje na jednoj nozi.

Terry Pratchet 106 A onda se setio da to nije odgovarajuća aktivnost za umetnika u preživljavanju i otvorio lekciju 19: Leteća hrizantema - dvostruki šut u padu. Posle nekog vremena shvatio je da čuje neke zvuke. Bili su nekako ritmični i izazivali su u njemu želju da poskakuje kao skakavac. Dopirali su iz unutrašnjosti zamka. Oprezno se osvrnuo vodeći računa da grupisane armije stranih agresora slučajno ne napadnu zamak dok im je on okrenut leđima. Trebalo je napraviti plan. Njegov posao nije bio da nadgleda stvari unutar zamka. „Stražariti" je podrazumevalo stvari spolja. U tome i jeste bila poenta zamkova. Zato su tu bile zidine i slične stvari. Imao je veliki poster koji su besplatno delili uz Naučimo opsadna oružja sveta. Znao je šta čemu služi. Šon možda nije razmišljao najbrže na svetu, ali misli su mu nepogrešivo poletele ka zatočenom vilenjaku. Ali taj je bio zaključan. On ga je lično zaključao. A po čitavom mestu je bilo gvožđa; mama je bila eksplicitna po tom pitanju. A ipak... Šon je bio metodičan stražar. Podigao je pokretni most, spustio tešku rešetku na ulazu i bacio pogled preko zida ne bi li procenio situaciju, ali oko zamka nije bilo ničega osim sumraka i večernjeg povetarca. Sada je već mogao da oseti zvuk. Izgledalo je kao da dopire iz kamena i da ima nazubljene ivice kojima mu je prebirao po živcima. Vilenjak nije mogao da izađe, je l' tako? Ne, nema šanse. Ljudi nisu pravili tamnice da bi iz njih moglo da se izađe. Zvuk je preletao oktavama. Naslonio je zarđalo koplje na zid i izvukao mač. Umeo je da ga koristi. Svakog dana je posle desetak minuta vežbanja ostavljao za sobom ojađenu, izubijanu vreću slame da se klati na povetarcu. Oprezno je prišao zadnjim vratima i krećući se postrance pošao hodnicima koji su vodili u tamnicu. Zamak mu se učino velikim, starim i hladnim. Evo, sad će. Tek što nije. Zvuk je utihnuo. Šon je izvirio iza ugla. Čuli su se nečiji koraci, a ulaz u tamnicu je bio otvoren. „Stoj!", viknuo je, za svaki slučaj. Zvuk se odbijao od kamenih blokova. „Stoj! Ili ću da... ili ću... ili... Stoj!" Oprezno je sišao niz stepenice i gvirnuo unutra. „Upozoravam te! Ja sam učenik škole Srećnog lotosa od žada!" Vrata ćelije su bila odškrinuta. A kraj njih je stajala prilika u belom. Šon je trepnuo. „Zar vi niste gospojica Tokli?" Nasmešila mu se. Oči su joj blistale u pomrčini. „Nosiš verižnjaču, Šone", rekla mu je. „Molim, gospojice?" Ponovo je pogledao ka otvorenim vratima. „To je strašno. Skini to, Šone. Kako možeš išta da čuješ sa svim tim stvarima oko ušiju?" Šon je bio svestan praznine iza sebe. Ali nije smeo da se okrene. „Čujem sasvim dobro, gospojice", rekao je povlačeći se unatrag sve dok leđima nije dotakao zid. „Ali ne možeš stvarno da čuješ", reče Dijamanda kliznuvši ka njemu. „Gvožđe te zaglušuje." Šon još nije navikao da mu oskudno odevene devojke prilaze sa snenim pogledom u očima. Svim srcem je poželeo da je savladao školu Ponosnog povlačenja. Pogledao je u stranu.

Teri Pračet 107 Na otvorenim vratima ćelije videla se silueta nekoga visokog i vitkog. Stajao je veoma obazrivo, kao da pokušava da ostane što dalje od predmeta koji su ga okruživali. Dijamanda mu se čudno smešila. Potrčao je. * * * Šuma se nekako promenila. Ridkali je bio siguran da je u njegovoj mladosti tu bilo puno zvončića i jagorčevine i - i zvončića i čega sve ne. A ne ogromnog prokletog trnja na svakom koraku. Ogrtač mu je svako malo zapinjao za nešto a dva ili tri puta mu je nešto veliko i drveno obaralo šešir sa glave. Esmi Vedervaks je, kao njemu u inat, nekako uspevala da sve to izbegne. „Kako ti to polazi za rukom?" „Samo u svakom trenutku znam gde sam", reče Baka. „Pa šta. I ja znam gde sam." „Ne, ne znaš. Ti si samo slučajno prisutan. To nije isto." „Dobro, a da li možda slučajno znaš i gde je pravi put?" „Ovo je prečica." „Između dva mesta na kojima nisi izgubljena, je li?" „Dokle da ti ponavljam? Nisam izgubljena! Samo... nalazim nove prečice." „Tjah!" Ali morao je da prizna da je to bila činjenica kada je Esrni Vedervaks bila u pitanju. Ona je mogla da se izgubi, a imao je utisak da se to upravo i dešava, osim ako u toj šumi nisu postojala dva drveta sa potpuno istovetnim rasporedom grana i komadom njegovog ogrtača zakačenim za jednu od njih, ali imala je nešto što bi kod nekoga ko ne bi imao nahereni šiljati šešir i prastaru crnu haljinu moglo biti shvaćeno kao poza. Čista poza. Bilo bi teško zamisliti je kako pravi čudne pokrete ako to već sama ne bi poželela da uradi. Pre mnogo godina ju je video kako upravo to i radi, samo što je tada samo bio zadivljen kako je njeno telo savršeno pristajalo okruženju. I... Ponovo se zakačio za nešto. „Ček' malo!" „Potpuno neprimerena odeća za selo!" „Nisam očekivao da ću da bazam kroz šume! Ovo je prokleta svečana odora!" „Onda je skini." „Kako će onda ljudi znati da sam čarobnjak?" „Ja ću im reći!" Baka Vedervaks se unervozila. Osim toga, ma šta rekla, bila je izgubljena. Ali problem je u tome što je nemoguće izgubiti se između brzaka reke Lenkr i grada Lenkra. Samo je trebalo ići uzbrdo. Osim toga, čitavog je života prolazila kroz te šume. Bile su to njene šume. Bila je gotovo sigurna da su dva puta prošli kraj istog drveta. Komad Ridkalijevog ogrtača bio je zakačen za njega. Kao da se izgubila u sopstvenoj bašti. Osim toga, bila je sigurna da je par puta videla jednoroga. Pratio ih je. Pokušala je da mu prodre u um. Isto tako je mogla da pokuša i da se uspentra uz zid od leda. Bila je pomalo nespokojna. Ali bar je znala da nije luda. Kada su zidovi između univerzuma tanki, kada se paralelne niti Mogućeg prepletu da bi zajedno prošle kroz Sada, ponešto može da iz jednog univerzuma iscuri u drugi. Poneki slabašan signal, ali čujan za iskusnog slušača. U njenoj glavi, čuo se tihi žamor misli hiljada Esmi Vedervaks.

Terry Pratchet 108 * * * Magrat nije bila sigurna šta da spakuje. Veći deo njene stare odeće ispario je dok je boravila u zamku a bilo bi neukusno kada bi ponela stvari koje joj je Verens kupio. Isto je važilo i za verenički prsten. Nije bila sigurna treba li da ga zadrži ili ne. Zagledala se u svoj odraz u ogledalu. Mora da prestane da tako razmišlja. Činilo joj se da je čitav život provela pokušavajući da sebe učini što manjom, da bude ljubazna, izvinjavajući se ljudima koji su je gazili, da bude lepo vaspitana. A šta je dobila zauzvrat? Ljudi su je tretirali kao da je mala, ljubazna i lepo vaspitana. Zakačiće to, to, to prokleto pismo za ogledalo, tako da će svi znati zašto je otišla. Na pamet joj je pala prokleto dobra ideja da ode u neki od gradova i postane kurtizana. Šta god to bilo. A onda je začula pesmu. Bio je to, bez sumnje, najlepši zvuk koji je ikada čula. Klizio je kroz uši sve do malog mozga, uvlačio se u krv, u kosti... Svilena tkanina joj je kliznula kroz prste i pala na pod. Počela je da drmusa vrata, a onda ju je delić mozga još uvek sposoban za suvislo razmišljanje podsetio da tu postoji i ključ. Pesma je ispunjavala hodnik. Podigla je krajeve venčanice da bi mogla da trči i pojurila ka stepeništu... Nešto je izletelo iz jedne sobe i oborilo je na pod. Bio je to Šon Og. Kroz pomrčinu je nazirala njegovo zabrinuto lice koje je virilo iz kacige od zarđalog... ... gvožđa. Pesma se promenila ostavši ista. Složene harmonije i očaravajući ritam nisu se menjali već se iznenada prigušili, i činilo joj se kao da sluša tuđim ušima. Uvukao ju je u sobu. „Jeste li dobro, gospojice kraljice?" „Šta se dešava?" „Neam pojma, gospojice kraljice. Ali mislim da imamo posla s vilenjacima." „Vilenjacima?" „Ugrabili su gospojicu Stokli. Vi ste, znate, sklonili ono gvožđe..." „O čemu ti pričaš, Šone?" Njegovo lice je bilo belo. „Onaj u tamnici je poč'o da peva, i ondak su metnuli znak na nju, i ona sad radi što joj oni reknu..." „Šone!" „A mama kaže da te oni ne ubiju ako ne moraju. Ili bar ne odma'. Zabava je mnogo lepša ako si živ." Magrat je blenula u njega. „Mor'o sam da uteknem! Ona je 'tela da mi skine kacigu! Mor'o sam da je ostavim, gospojice! Svatate, gospojice?" „Vilenjaci?" „Morate da imate nešto gvozdeno, gospojice! Oni mrze gvožđe!" Opalila mu je takav šamar da su joj prsti zabrideli od udarca u kacigu. „Šone, ti bulazniš!" „Oni su tamo, gospojice! Čuo sam kad se spustio most! Oni su tamo a mi smo ovde a oni vas ne ubiju nego vas drže u životu..." „Mirno, vojniče!" To je bilo prvo što joj je palo na pamet. Izgledalo je da je uspelo. Šon se sabrao. „Vidi", reče Magrat, „svi znaju da nema više vil..." Glas joj je utihnuo. Oči su joj se suzile u proreze. „Svi osim Magrat Garlik znaju da to nije tačno, je l' tako?"

Teri Pračet 109 Šon se tresao. Magrat ga je zgrabila za ramena. „Moja mama i gazdarica Vedervaks rekoše da vi ne smete da znate!", zacvileo je Šon. „I da je to pos'o za veštice." „A gde su sada kada treba da obave taj posao za veštice?", reče Magrat. „Nešto ih ne vidim ovde, a ti? Jesu li iza vrata? Nisu! A ispod kreveta? Zamisli, nisu... Tu sam samo ja, Šone Og. I ako mi ovog trenutka ne kažeš sve što znaš, ima da zažališ što si se rodio." Šonova adamova jabučica je poskakivala dok je razmišljao o tome. A onda se otrgnuo iz njenog stiska i prislonio uvo na vrata. Pevanje je prestalo. Magrat se na trenutak učinilo da je ispred vrata čula korake koji su se zatim udaljili hodnikom. „Vidite, gospojice kraljice, naša mama i gazdarica Vedervaks su bile kod Plesača..." Magrat ga je saslušala. „A gde su ostali sada?", reče na kraju. „Neam pojma, gospojice. O'šli na zabavu... al' do sad je trebalo da se vrate." „Gde je zabava?" „Neam pojma, gospojice. Gospojice?" „Da?" „A što ste vi u venčanici?" „Šta te se samo tiče." „Kažu da se ne valja da mladoženja vidi nevestu u venčanici pre venčanja", reče Šon nalazeći utočište od straha u sporednim besmislicama. „Biće on nesrećan ako prvo ja vidim njega", urliknula je Magrat. „Gospojice?" „Šta je?" „Bojim se za njih. Naš Džejson reče da će se vratiti za jedno sat vremena, a prošlo je mnogo više." „Ali tamo je stotinu gostiju a i maltene svi iz grada. Vilenjaci nisu mogli sve da ih zarobe." „Ne bi ni morali, gospojice." Šon je otišao do nezastakljenog prozora. „Slušajte, gospojice. Odavde mogu da skočim na ambar u zadnjem dvorištu. Krov je od slame pa neće ništa da mi fali. Odatle mogu da se vojnički precizno kroz kujne odšunjam kroz kapijče kod stražare." „A što?" „Da pozovem pomoć, gospojice." „Ali ne znaš hoće li biti ikoga da pomogne." „A je l' vi možete da smislite nešto drugo, gospojice?" Nije mogla. „To je... jako hrabro od tebe, Šone", reče Magrat. „Vi samo sedite ovde. a ja ću da se vratim dok kažete 'keks'", reče Šon. „I još nešto... šta mislite da zaključam vrata i ponesem ključ sa sobom? Ondak mogu da pevaju kol'ko oće, vi nećete moći da im otvorite." Magrat je klimnula. Šon je pokušao da se osmehne. „Šteta što nemam još jedan oklop", reče. „Al' svi su u oružarnici." „Ne brini za mene", reče Magrat. „Samo ti idi." Šon je klimnuo. Zastao je na trenutak na prozorskoj dasci, a zatim nestao u mraku. Magrat je odgurala krevet do vrata i sela. Pomislila je da bi i ona mogla da pobegne istim putem. Ali ne bi bilo u redu da ostavi zamak prazan. A osim toga, bilo ju je strah. U sobi je postojala samo jedna sveća, a i ta je dogorela do polovine. Kada se ugasi, neće biti ničega osim mesečine. Uvek je volela mesečinu. Više nije. Napolju je bilo tiho. A trebalo bi da se čuje graja iz grada.

Terry Pratchet 110 Shvatila je da nije bilo baš najpametnije pustiti Šona da odnese ključ, jer bi mogli da ga uhvate i... Prolomi se dugi vrisak. A onda ponovo zavlada noć. Posle nekoliko minuta iz brave se začulo čangrljanje, kao da neko ko ne želi da dodirne gvožđe pokušava da drži ključ preko nekoliko slojeva tkanine. Vrata su počela da se otvaraju, a onda ih je krevet zaustavio. „Zar nećeš da izađeš, gospo?" Vrata su ponovo zaškripala. „Zar nećeš da plešeš sa nama, lepa gospo?" Glas je imao čudan zvuk, a eho joj je zujao po glavi nekoliko sekundi pošto je poslednja reč izgovorena. Vrata su se otvorila sa treskom. Tri prilike su kliznule u sobu. Jedna je pogledala ispod kreveta, a druge dve su pretražile tamne uglove. A onda je prva otišla do prozora i pogledala napolje. Na trošnom zidu koji se spuštao sve do slamnatog krova nije bilo nikoga. Prilika je klimnula dvema siluetama u dvorištu dok joj je plava kosa blistala na mesečini. Jedna od njih je pokazala ka nekome ko se u beloj haljini koja je lepršala na povetarcu peo uza zid kule. Vilenjak se nasmejao. Ovo će biti zabavnije nego što je očekivao. * * * Magrat se prebacila preko prozorske daske i sručila na pod. Zatim se zateturala ka vratima u kojima nije bilo ključa. Ali bile su dve teške drvene grede koje je spustila u ležišta. Zatvorila je drveni kalpak prozora. Ne bi je pustili da dva puta pobegne na isti način. Očekivala je strele ali... ne, nešto tako jednostavno ne bi bilo dovoljno zabavno. Začkiljila je u tamu. Dakle... tu je bila ta soba. Nije čak ni znala koja je u pitanju. Pronašla je svećnjak i svežanj palidrvaca i posle nekoliko pokušaja uspela da upali jedno od njih. Kovčezi i koferi stajali su naslagani pored kreveta. Dakle... gostinska soba. Misli su joj, jedna za drugom, prolazile kroz tišinu mozga. Pitala se hoće li joj pevati i hoće li moći da to izdrži. Možda, ako bude spremna na to... Začulo se tiho kucanje na vratima. „Tvoji prijatelji su dole, gospo. Dođi da plešemo." Magrat se očajnički osvrtala po sobi. Bila je bezlična kao i svaka gostinska soba. Bokal i lavor na postolju, užasna klozetska niša nedovoljno prikrivena zavesom, nekoliko zavežljaja i torbi na krevetu, rasklimana stolica sa koje se boja odavno oljuštila i mali četvrtasti tepih posiveo od starosti i prašine koja se uvukla u tkanje. Vrata su se zatresla. „Pusti me da uđem, slatka gospo." Ovoga puta nije mogla da pobegne kroz prozor. Mogla je da se sakrije pod krevet ispod koga bi bila sigurna obe sekunde. Klozet koji je izvirivao iza zavese nekakvom užasnom magijom joj je privlačio pogled. Podigla je poklopac. Kanal je sasvim sigurno bio dovoljno širok da primi telo. Klozeti su bili poznati po tome. Nekolicina neomiljenih kraljeva pronašla je svoj kraj u klozetima zahvaljujući ubicama naoružanih umećem u penjanju, kopljem i fundamentalnim pristupom politici. Nešto je snažno udarilo u vrata. „Gospo, želiš li da ti pevam?" Magrat je donela odluku. Šarke su otkazale kada su zarđali klinovi ispali iz kamenog zida. Do pola navučena zavesa ispred niše ljuljuškala se na promaji.

Teri Pračet 111 Vilenjak se osmehnuo, otišao do zavese i povukao ju je u stranu. Poklopac od hrastovine bio je podignut. Vilenjak je pogledao u kanal. Magrat se iza njega izdigla poput aveti u belom i snažno ga odalamila po potiljku stolicom koja se pri tome raspala. Vilenjak je pokušao da zadrži ravnotežu, ali u Magratinoj ruci je preostalo dovoljno stolice da ga dokrajči dok je očajnički mlatarao. Zateturao se unazad, udario u poklopac, ali je jedino što je uspeo bilo da ga zatvori za sobom kada je upao u kanal. Magrat je čula udarce i besni vrisak dok je vilenjak propadao kroz kužnu tamu. Bilo je previše nadati se da će ga pad ubiti. Na kraju krajeva, sleteće u nešto meko. „Ne samo da je visoko", reče Magrat sama sebi, „nego i smrdi." Skrivanje ispod kreveta možda pruža sigurnost samo dve sekunde, ali ponekad su i dve sekunde dovoljne. Noga stolice joj je ispala iz ruke. Drhtala je. Ali bila je živa, a to je bio dobar osećaj. U tome je lepota življenja. Živiš zarad uživanja u tome. Provirila je u hodnik. Morala je da ode odatle. Podigla je nogu razbijene stolice koliko da joj ulije malo sigurnosti i odvažila se da izađe. Ponovo se začuo vrisak, ovoga puta iz pravca Velike dvorane. Magrat je pogledala na drugu stranu, ka Dugoj galeriji. Potrčala je. Bila je sigurna da negde mora da postoji neki izlaz, neka vrata, prozor... Neki preduzimljivi monarh dao je da se pre nekog vremena zastakle prozori zamka. Mesečina se probijala u unutrašnjost galerije u velikim srebrnim blokovima ispresecanim pravougaonim senkama. Magrat je trčala duž beskrajne prostorije prolazeći kroz svetlost, senku, svetlost, senku... Vladari su jedan za drugim proletali kraj nje poput ubrzanog filma. Kralj za kraljem, svaki sa brkovima, bradom i krunom. Kraljica za kraljicom, sve u korsetima i tesnim haljinama, sa Zbrčkolikim jojsokolovima i psetancima i... Neki oblik, neka igra mesečine, nešto u izrazu naslikanog lica nekako se probilo kroz njen strah i zapalo joj za oko. Taj portret nikada ranije nije videla. Nikada nije odmakla toliko daleko. Idiotski izrazi dosade okupljenih kraljica činili su je depresivnom. Ali ova... Ova ju je, nekako, dotakla. Zaustavila se. Portret sigurno nije urađen za njenog života. U vreme te kraljice, jedina boja poznata u ovim krajevima bila je jedna vrsta plave, uglavnom korišćena za bojenje tela. Ali nekoliko generacija ranije, kralj Lali I, sklon istoriji i romantici, istraživao je rane dane Lenkra. Tamo gde su realni dokazi bili oskudni, on je u najboljoj tradiciji predanih etnoistoričara izvodio zaključke na osnovu zdrave pameti34 i ekstrapolirao iz raspoloživih izvora.35 Naručio je da se uradi portret kraljice Prgave Inci, jedne od osnivača kraljevstva. Imala je kacigu sa šiljkom na vrhu i krilcima a bujna crna kosa joj je bila upletena u vitice učvršćene krvlju. Na licu je imala plave i krvave spiralne šare urađene u stilu varvarske škole šminke. Imala je prsnik broj 90 B i naramenice sa šiljcima. Štitnici na kolenima bili su takođe opremljeni šiljcima, kao i sandale, a prilično kratka suknja je imala pomodni karo dezen sa krvavim aplikacijama. Jedna ruka joj je bila nehajno naslonjena na dvoseklu bornu sekiru sa šiljkom na vrhu a drugom je milovala ruku zarobljenog neprijateljskog ratnika. Ostatak zarobljenog neprijateljskog ratnika visio je sa nekolicine borova u pozadini. Na slici je bio i Šiljak, njen omiljeni ratni poni, pripadnik sada već izumrle lenkrske brdske pasmine, koji je imao 34 Izmišljao. 35 Pročitao je gomilu stvari koje su drugi, takođe, izmišljali.

Terry Pratchet 112 oblik i narav bureta baruta. Bile su tu i njene dvokolice koje su bile u skladu sa šiljatim modnim trendom. Imale su točkove kojima se moglo brijati. Magratje zurila. Ovo joj nikada nisu pomenuli. Pričali su joj o tapiserijama, belom vezu, žiponima i kako da pruži ruku plemiću, Niko nije pominjao šiljke. Sa kraja galerije, iz pravca iz koga je došla, začuo se neki zvuk, Zgrabila je skute i potrčala. Za sobom je čula korake i smeh. Levo kroz hodnik pod svodovima, zatim mračnim prolazom iznad kuhinja, pa pored... Nešto se pomerilo u senci. Zubi su blesnuli. Magrat je podigla nogu stolice i zaustavila se u pola pokreta. „Gribo?" Mačak Nane Og joj se trljao o noge. Dlaka mu je bila nakostrešena. To je samo još više iznerviralo Magrat. Bio je to Gribo, neosporni kralj lenkrske mačije populacije i otac većeg dela iste, mačak u čijem su prisustvu vukovi nečujno hodali, a medvedi se peli na drveće. Bio je uplašen. „Dolazi ovamo, prokleti idiote!" Zgrabila ga je za zatiljak i nastavila da trči dok joj Gribo zahvalno do kostiju zario kandže u ruku36 i uspentrao joj se na rame. Pretpostavljala je da je negde blizu kuhinje, pošto je to bila Gribova teritorija. Bila je to nepoznata i senovita zona, teror incognita, u kojoj su se kroz tkivo zavesa i gipsanih stubova pomaljale kamene kosti zamka. Bila je sigurna da iza sebe čuje brze i lake korake. Da je jurnula iza narednog ugla... Gribo joj se u rukama zgrčio kao opruga. Magrat je stala. Iza narednog ugla... Ruka u kojoj je držala ostatak stolice sama je počela da se podiže i pomera unazad. Magrat je stala uz ivicu zida i ubola. Začulo se pobedonosno šištanje koje se pretvorilo u vrisak kada je drvo zaparalo vrat vilenjaka koji je čekao u zasedi. Zateturao se unatrag. Magrat je jecajući od straha jurnula ka najbližim vratima i gurnula ih. Širom su se otvorila. Utrčala je, zalupila vrata, napipala grede u mraku, spustila ih sa treskom u ležišta i pala na kolena. Nešto je spolja udarilo u vrata. Posle nekog vremena, otvorila je oči i zapitala se je li ih stvarno otvorila pošto nije bilo ništa manje mračno. Osećala je prostor pred sobom. U zamku je bilo svega i svačega, svakojakih skrivenih soba i tome slično... ispred nje je mogla biti jama, moglo je biti bilo šta. Napipala je dovratak i ustala držeći se za njega, a zatim je pipajući u mraku oprezno krenula duž zida. Napipala je policu. Pa sveću, A zatim i svežanj palidrvaca. Dakle, pokušavala je da u mislima nadjača lupanje srca, ova soba je nedavno korišćena. Većina stanovnika Lenkra još uvek je koristila trud. Samo je kralj mogao sebi da priušti palidrvca donesena čak iz Ank-Morporka. Imale su ih i Baka Vedervaks i Nana Og, ali one ih nisu kupovale. Dobijale su ih. Vrlo je lako dobijati stvari kada si veštica. Zapalila je sveću i okrenula se da vidi u kakvu je to prostoriju uletela. O, ne... * * * „Vidi, vidi", reče Ridkali. „Eto nama poznatog drveta." „Kuš." „Učinilo mi se da je neko rekao da samo treba da idemo uzbrdo", reče Ridkali. „Kuš." 36 „On je samo jedna velika maza" - iz knjige Nane Og Priče o mačkama.

Teri Pračet 113 Baka Vedervaks je sela na jedan panj. „Zavedeni smo", reče. „Neko se igra s nama." Jedan list je pao s drveta. „Sećam se one priče", reče Ridkali, „o ono dvoje dece što su se izgubila u šumi a mnogo ptica je doletelo i pokrilo ih lišćem." Nada u njegovom glasu bila je uočljiva kao nožni palac koji štrči ispod krinoline. „Da, takva glupost bi samo pticama pala na pamet", reče Baka. Počešala se po glavi. „Ona je kriva", reče zatim. „To je vilenjački trik. Zavođenje putnika na stranputicu. Brlja mi po glavi. Mojoj važećoj glavi. I dobro joj ide. Naterala nas je da idemo gde ona želi. Da se krećemo u krug. Ona. Mene." „Možda su ti na pameti bile druge stvari", reče Ridkali i dalje ne gubeći nadu. „Naravno da su mi na pameti bile druge stvari kad ti stalno padaš i blebećeš koješta", reče Baka. „Da gospodin Čarobnjak Mudrojeb nije hteo da iskopava stvari kojih nikada nije ni bilo, ja ne bih bila ovde nego u centru zbivanja i znala bih šta se dešava." Stegla je pesnice. „Pa, ne moraš da budeš tamo", reče on. „Lepa je noć. Mogli bismo da sednemo ovde i..." „I tebe je sredila", reče ona. „Sve te gluposti tipa pogled-preko-sobe-prepune-ljudi i ljubav-u-očima. Nije mi jasno kako nisi izgubio posao čarobnjaka." „Uglavnom tako što uvek pažljivo proverim krevet i što pre mene neko proba hranu koju ću jesti", razoružavajuće iskreno će Ridkali. „Nije to ništa posebno. Uglavnom se svodi na potpisivanje papirčina i malo vike..." Odustao je. „Uostalom, izgledala si prilično iznenađeno kada si me ugledala", reče on. „Lice ti je pobledelo." „Svako bi pobledeo kada bi ugledao odraslog čoveka kako stoji kao ovca spremna da se zagrcne", reče Baka. „Ti stvarno ne popuštaš, zar ne?", reče on. „Neverovatno. Ne odstupaš ni makac." Još jedan list je pao sa drveta. Ridkali se nije ni pomerio. „Znaš", reče nepromenjenim tonom, „ili jesen u ovim krajevima dolazi rano, ili su ovdašnje ptice iste one iz priče koju sam pomenuo, ili je neko u krošnji iznad nas." „Znam." „Znaš?" „Da, zato što sam obraćala pažnju na stvari dok si ti regulisao saobraćaj u Ulici sećanja", reče Baka. „Ima ih bar pet i nalaze se tačno iznad nas. Kako su tvoji magični prsti?" „Verovatno bih uspeo da stvorim loptastu munju." „Ne bi vredelo. Možeš li da nas izvučeš odavde?" „Ne oboje." „Samo sebe?" „Verovatno, ali ne dolazi u obzir da te ostavim." Baka je zakolutala očima. „Istina je što kažu", reče ona. „Svi muškarci su budale. Samo vozi, ti matora sekaperso. Nemaju nameru da me ubiju. Ili bar ne još. Ali o čarobnjacima ne znaju gotovo ništa i ima da te isfaširaju bez mnogo razmišljanja." „A ko je sada sekapersa?" „Ne želim da te gledam mrtvog kad već možeš da budeš od koristi." „Bežanje nije od koristi." „Biće mnogo korisnije od ostanka ovde." „Nikada sebi neću oprostiti ako odem." „A ja ti nikada neću oprostiti ako ostaneš, a mnogo sam veće zlopamtilo od tebe", reče Baka. „Kada sve bude gotovo, pokušaj da pronađeš Gitu Og, Reci joj da pogleda u moju kutiju. Ona će znati šta je tamo, A ako iz ovih stopa ne kreneš..." Jedna strela se zabola pored Ridkalija. „Kopilani pucaju na mene!", viknuo je. „Da mi je tu samostrel..."

Terry Pratchet 114 „... ja bih otišao po njega", dovršila je Baka rečenicu. „Tačno! Odmah se vraćam!" Ridkali je nestao. Trenutak kasnije, nekoliko komada zida zamka stvorilo se na mestu na kome je on sedeo. Ona je ustala i zagledala se u krošnje. „Dobro", reče ona. „Ovde sam. Neću da bežim. Dođite po mene. Ovde sam." * * * Magrat se smirila. Naravno da je postojala. Svaki zamak je morao da je ima. I naravno da je korišćena. Tragovi u prašini vodili su par metara od vrata, do čiviluka na kome je visilo nekoliko odela od verižnjače a pored njih su bila naslagana koplja. Šon je verovatno svakog dana ulazio tu. Bila je to oružarnica. Gribo joj je skočio sa ramena i paučinastim avenijama odlunjao u večitu potragu za nečim malim što cijuče. Magrat je kao ošamućena pošla za njim. Kraljevi Lenkra nikada nisu bacali ništa. Bolje reći, nikada nisu bacali ništa što je moglo da posluži za ubijanje. Bilo je tu oklopa za muškarce. Za konje. Za pse. Čak i za gavranove, iako se plan kralja Gurnta Glupog za vazdušni napad nikada nije odlepio od zemlje. Bilo je, zatim, još kopalja i mačeva, sablji, bodeža, rapira, širokih mačeva, topuza, buzdovana, toljaga i velikih kugli sa bodljama. Sve je to bilo nabacano na gomilu i skorelo od rđe na mestima gde je krov prokišnjavao. Bilo je i malih lukova, velikih lukova, arbaleta37, jednoručnih samostrela, dvoručnih samostrela. Stajali su nagomilani kao drva za potpalu i održavani sa podjednakim nedostatkom mara. Čudni delovi oklopa rđali su na gomilama. U stvari, svuda je bilo rđe. Čitava ta velika prostorija bila je puna smrti gvožđa. Magrat je hodala kao igračka na navijanje koja ne menja pravac dok ne udari u neku prepreku. Svetlost sveće je mutnim sjajem obasjavala kacige i prsnike. Posebno su strašni bili konjski oklopi na ramovima od trulog drveta - podsećali su na spoljašnje skelete i, kao i svi skeleti, nagonili um na misli o prolaznosti. Prazne očne duplje slepo su zurile u uljeza sa svećom. „Gospo?" Glas je dopirao sa druge strane vrata, daleko iza Magrat. Ali odjekivao je oko nje odbijajući se o oružje izjedeno vekovima. Ne mogu da uđu, pomislila je Magrat. Previše je gvožđa. Ovde sam bezbedna. „Ako je gospi do igre, dovešćemo njene prijatelje." Kada se Magrat okrenula, svetlost sveće je obasjala ivicu nečega što je bljesnulo. Pomerila je ogromni štit u stranu. „Gospo?" Pružila je ruku. „Gospo?" Podigla je zarđalu kacigu sa krilcima. „Gospo, dođi da igraš na venčanju." Spustila je ruke na prsnik povelike zapremine opremljen šiljcima. Gribo, koji se jureći miša zavukao u oboreni oklop, izvirio je iz gvozdene noge. Magrat je doživljavala promenu. To se videlo po njenom disanju. Dahtala je od straha i iscrpljenosti. Zatim se nekoliko sekundi uopšte nije čuo zvuk disanja. A onda se konačno vratilo. Lagano. Duboko. Staloženo. Gribo je posmatrao kako Magrat, koju je oduvek prezirao kao miša u ljudskom obliku, podiže kacigu sa krilcima i stavlja je na glavu. 37 Arbalet - samostrel koji izbacuje kratke strelice. Prim.prev

Teri Pračet 115 Magrat je znala sve o moći šešira i kaciga. Unutrašnjim uhom mogla je da čuje zvuke dvokolica. „Gospo? Dovešćemo ti prijatelje da ti pevaju." Okrenula se. U očima joj se video odsjaj plamena sveće. Gribo se povukao u sigurnost oklopa. Setio se kako je jednom progonio lisicu. Njene rođake je obično uspevao da stigne bez mnogo truda, ali, ispostavilo se kasnije, ova je imala mlade. To je otkrio tek kada je ušao u njenu jazbinu. Izgubio je deo uha i poprilično krzna pre no što je uspeo da se izvuče. Magrat je imala izraz lica vrlo sličan onom koji je imala lisica. „Gribo? Dolazi ovamo!" Mačak se okrenuo i pokušao da se sakrije u prsnom delu oklopa. Počeo je da sumnja da će to biti duga noć. * * * Vilenjaci su krstarili dvorskom baštom. Pobili su sve ribe u kitnjastom ribnjaku. Za svaki slučaj. Gospodin Bruks je sedeo na kuhinjskoj stolici i krpio rupu na zidu štale. Bio je svestan nekakvog komešanja, ali poticalo je od ljudi pa je, kao takvo, bilo manje važno. A onda je primetio promenu zvuka iz košnica i čuo cepanje drveta. Košnica je bila prevrnuta. Besne pčele su se rojile oko tri prilike koje su gazile saća, med i jajašca. Smeh je zamro kada se iza žive ograde pomolila u belo obučena prilika pokrivena velom. Podigla je dugačku metalnu cev. Niko nikada nije saznao šta je gospodin Briks sipao u prskalicu. Bilo je tu starog duvana, kuvanog korenja, kore drveta i biljaka za koje čak ni Magrat nikada nije čula. Svetlucavi mlaz je poleteo preko živice. Srednjeg vilenjaka je pogodio među oči a drugu dvojicu je isprskao po telu. Gospodin Bruks je nestrpljivo čekao da prestanu da se koprcaju. „Ose", rekao je. Zatim je otišao po kutiju za alat, upalio fenjer i sa velikom pažnjom i preciznošću, nesvestan žaoka, počeo da popravlja uništeno saće. Šon više nije osećao ruku, ako se izuzme vrelina i otup-lost koja je ukazivala na bar jednu slomljenu kost, a bio je i potpuno siguran da dva njegova prsta ne bi trebalo da izgledaju onako kako su izgledala. Znojio se iako je na sebi imao samo potkošulju i gaće. Nije trebalo da skida verižnjaču, ali teško je reći ne kada je u tebe uperena vilenjačka strela. Na svoju sreću, znao je ono što mnogi nisu - verižnjača ne pruža mnogo zaštite od strele. A posebno ne ako je ta strela uperena među oči. Vukli su ga hodnicima sve do oružarnice. Bilo je bar četiri vilenjaka, ali im je bilo teško videti lica. Sećao se kada je u gradu gostovala putujuća Čudesna svetlomična predstava. Opčinjeno je posmatrao kako se najednom od čaršava nane Og smenjuju slike. Vilenjačka lica su ga podsetila na to. Imali su oči i usta, ali sve ostalo je izgledalo nekako privremeno, crte lica su im se smenjivale kao slike na platnu. Nisu mnogo govorili. Ali su se mnogo smejali. Bili su zdravo veseli, naročito dok bi ti uvrtali ruku da vide dokle može da stigne. Među sobom su govorili na svom jeziku. A onda se jedan okrenuo ka njemu i pokazao ka vratima oružarnice. „Hoćemo da gospa izađe", reče on. „Moraš da joj preneseš da ćemo, ako ne bude izašla, još malo da se igramo tobom." „A šta ćete da nam uradite ako izađe?", upitao ga je Šon. „Oh, i onda ćemo se igrati tobom", reče vilenjak. „To zato i jeste toliko zabavno. Ali moramo da joj damo nadu, zar ne? A sada idi i razgovaraj sa njom." Vilenjak ga je gurnuo na vrata. Šon je pokucao na način koji je smatrao prigodnim za tu situaciju.

Terry Pratchet 116 „Ammm. Gospojice kraljice?" Magratin glas je bio prigušen. „Da?" „Ja sam. Šon." „Znam." „Ja sam ovde. Ammm. Mislim da su povredili gospojicu Tokli. Hm. Kažu da će me povrediti još više ako ne izađete. Ali ne morate da izlazite pošto oni ne smeju da uđu zbog gvožđa. Tako da ih ja, da sam na vašem mestu, ne bih slušao." Čulo se tiho zveckanje, a zatim glasno bong. „Gospojice Magrat?" „Pitaj je", reče vilenjak, „ima li tamo hrane i vode." „Gospojice, oni kažu..." Jedan od vilenjaka ga je povukao nazad. Dvojica su stala sa svake strane vrata, a treći je prislonio uho i osluškivao. A onda je kleknuo u progvirio kroz ključaonicu vodeći račina da se ne približi suviše metalnoj bravi. Čulo se nešto što je podsećalo na tihi škljocaj. Vilenjak je jedan trenutak bio nepokretan, a onda se bez ikakvog zvuka prostro po podu. Šon je trepnuo. Iz vilenjakovog oka je virilo par centimetara strelice arbaleta. Perca su joj bila iščupana pri prolasku kroz ključaonicu. „Čoveče", reče Šon. Vrata oružarnice su se širom otvorila otkrivajući samo mrak. Jedan od vilenjaka je počeo da se smeje, „Toliko od njega", reče. „Baš glupo... Gospo? Poslušaj svog viteza." Zgrabio je Šonovu polomljenu ruku i uvrnuo je. Šon je pokušao da ne vrisne. Purpurni svetlaci su mu zaigrali pred očima. Zapitao se šta će se dogoditi ako se onesvesti. Poželeo je da je njegova mama tu. „Gospo", reče vilenjak, „ako ne..." „Dobro", začula se Magrat negde iz tame. „Izaći ću. Obećajte da me nećete povrediti." „Oh, pa naravno da obećavamo, gospo." „I da ćete pustiti Šona." „Da." Vilenjaci su klimnuli jedan drugom. „Molim vas", zavapila je Magrat. „Da." Šon je zaječao. da je tu bila mama ili gazdarica Vedervaks, one bi se borile do smrti. Mama je bila u pravu - Magrat je uvek bila mekušac... ... koji je upravo odapeo strelicu kroz ključaonicu. Neko osmo čulo je navelo Šona da prebaci težinu. Ako vilenjak samo na sekund popusti stisak, moći će da mu se otrgne. Magrat se pojavila na vratima. Nosila je staru kutiju na kojoj je bio izbledeli natpis „Sveće". Šon je pogledom punim nade merkao hodnik. Magrat se vedro smešila vilenjaku koji ga je držao. „Ovo je za tebe", rekla je pružajući mu kutiju. Vilenjak ju je automatski uzeo. „Ali ne smeš da je otvoriš. I zapamti da si obećao da me nećeš povrediti." Vilenjaci su joj se približavali s leđa. Jedan je podigao ruku u kojoj je bio kameni bodež. „Gospo", reče vilenjak koji je držao kutiju dok mu je ova lagano podrhtavala u rukama. „Da?", krotko će Magrat.

Teri Pračet 117 „Lagao sam." Nož je poleteo ka njenim leđima. I polomio se. Vilenjak je pogledao njen nevini izraz lica i otvorio kutiju. Gribo je u toj kutiji proveo dva razdražujuća minuta. Tehnički gledano, mačka u kutiji može biti živa ili mrtva. A to nećeš saznati dok ne zaviriš unutra. U stvari, sam čin otvaranja kutije odrediće stanje mačke, iako je u ovom slučaju bilo tri moguća stanja u kojima je ona mogla da bude: Živa, Mrtva i Prokleto besna. Šon se bacio u stranu u trenutku kada je Gribo izleteo kao odskočna mina. „Ne brini zbog njega", reče nežno Magrat dok se vilenjak borio sa pobesnelom mačkom. „On je samo jedna velika maza." Izvukla je nož iz nabora haljine, okrenula se i zabola ga u vilenjaka koji joj je bio za leđima. Nije ga duboko zarila, ali nije ni morala. Nož je imao gvozdeno sečivo. Dovršila je okret graciozno zadigavši rub haljine i šutnuvši trećeg vilenjaka u cevanicu. Šon je video blesak metala dok joj se stopalo vraćalo pod svilu. Udarila je laktom vilenjaka koji joj je vrištao s boka, otrčala do oružarnice i vratila se sa samostrelom. „Šone", reče ona, „koji te je povredio?" „Svi su", reče Šon slabašno. „Ali onaj što se tuče sa Gribom ubio je Dijamandu." Vilenjak je uspeo da skine Griba sa lica. Plavozelena krv je curila iz desetak rana, a mačak landarao po vazduhu dok je vilenjak njime udarao o zid. „Prestani", reče Magrat. Vilenjak je pogledao samostrel i sledio se. „Neću da molim za milost", rekao je. „Dobro", rekla je Magrat i opalila. Ostao je samo jedan vilenjak koji se valjao u krug po podu držeći se za koleno. Magrat je ljupko pregazila telo jednog od vilenjaka, na trenutak se izgubila u oružarnici i vratila se sa sekirom. Vilenjak se smirio i svu pažnju usmerio na nju. „A sada", razgovorljivo reče Magrat, „neću da te lažem u vezi sa tvojim šansama pošto ih nemaš. Postaviću ti nekoliko pitanja. Ali pre svega, želim da budem sigurna da ćeš me slušati." Vilenjak je očekivao napad i uspeo je da se otkotrlja u stranu u trenutku kada se sekira zabila u kamen. „Gospojice", prostenjao je Šon kada je Magrat ponovo podigla sekiru. „Da?" „Mama kaže da oni ne osećaju bol, gospojice." „Stvarno? Ali sigurno može da im bude neugodno." Spustila je sekiru. „Pa naravno, tu su oklopi", reče ona. „Mogli bismo da mu navučemo oklop. Šta misliš?" „Ne!" Vilenjak je pokušavao da otpuzi niz hodnik. „A što da ne?", reče Magrat. „Bolje to nego sekira, je l' tako?" „Ne!" „A što da ne?" „To je kao biti živ zakopan", prosiktao je vilenjak. „Bez očiju, bez ušiju, bez usta!" „Onda verižnjača", reče Magrat. „Ne!" „Gde je kralj? Gde su ostali?" „Neću da kažem!" „Dobro." Magrat je ponovo nestala u oružarnici i vratila se noseći odelo od verižnjače. Vilenjak je pokušavao da se uskobelja na noge.

Terry Pratchet 118 „Nećete uspeti", reče Šon sa mesta gde je ležao. „Nećete moći da mu proturite ruke..." Magrat je podigla sekiru. „Oh, ne", reče Šon. „Gospojice!" „Nikada ga nećeš povratiti", reče vilenjak. „On je sad njen." „To ćemo još da vidimo", reče Magrat. „Dobro, Šone. Šta da radimo s njim?" Na kraju su ga odvukli do ostave pored tamnice i okovima ga vezali za prozorsku rešetku. Još uvek je cvileo od dodira gvožđa kada je Magrat zalupila vrata. Šon je pokušavao da se drži na pristojnom odstojanju. Nije mu se dopadao osmeh koji nije silazio sa Magratinih usana. „Daj da ti pogledam tu ruku", reče ona. „Dobro sam", reče Šon, „ali izboli su Dijamandu u kuhinji." „Je li se to njen vrisak čuo?" „Uh. Delimično. Hm." Šon je kao opčinjen zurio u mrtve vilenjake dok je Magrat prelazila preko njihovih tela. „Ubili ste ih", reče on. „Jesam li negde pogrešila?" „Hm. Ne", oprezno će Šon. „Uradili ste to... prilično dobro, rekao bih." „Ima još jedan u jami", reče Magrat. „Znaš... onoj jami. Koji je danas dan?" „Utorak." „A ti jamu prazniš..." „Sredom. Samo što je prošle srede nisam praznio jer sam..." „U tom slučaju, nema potrebe da brinemo zbog njega. Ima li ih još?" „Mislim da nema... Uh. Gospojice kraljice?" „Reci, Šone." „Možete li, molim vas, da spustite tu sekiru? Osećao bih se mnogo bolje kada bi ste je spustili. Sekiru, gospojice kraljice. Mašete oko sebe. Može da vam se omakne." „Koju sekiru?" „Tu koju držite." „A ovu sekiru!" Magrat je izgledala kao da ju je prvi put videla. „Ne sviđa mi se ta tvoja ruka. Hajdemo do kuhinje da je previjem. A ni prsti ti ne izgledaju baš najbolje. Jesu li ubili Dijamandu?" „Ne znam. A ne znam ni zašto. Ona im je pomagala." „Da. Pričekaj malo." Magrat je ponovo nestala u oružarnici i vratila se noseći vreću. „Idemo. Gribo!" Gribo ju je pogledao ispod oka i prestao da se umiva. „Znaš šta je zgodna stvar u Lenkru?", reče Magrat dok su silazili niz stepenice, „Šta, gospojice?" „To što nikada ništa ne bacamo. I znaš šta još?" „Ne znam, gospojice." „Nisu mogli da je naslikaju za života. Hoću da kažem, tada niko nije slikao portrete. Ali oklop... ha! Bilo je dovoljno da ga samo pogledaju. I znaš šta još?" Šon je odjednom osetio strah. I dotad je bio uplašen, ali je to bio trenutni i fizički strah. Ali Magrat, u stanju u kome je bila, plašila ga je više od vilenjaka. Kao da je ovca postala pastir. „Ne, gospojice." „Niko mi nije pričao o njoj. Čovek bi pomislio da tu nema ničega osim tapiserija i vrckanja u dugim haljinama!" „Gde, gospojice?" Magrat je mahnula rukom oko sebe. „Ovde!" „Gospojice!", začuo se Šonov glas, negde oko njenih kolena. Magrat je pogledala dole. „Šta je sad?"

Teri Pračet 119 „Spustite sekiru, molim vas!" „Oh. Izvini." * * * Hodžsaargh je noći provodio u maloj daščari. I on je dobio pozivnicu za venčanje, ali mu ju je Ledi Džejn, stari severni soko pogane naravi, istrgla iz ruke i pojela misleći da je u pitanju njegov prst. I tako mu nije preostalo ništa drugo nego da se posveti svojim večernjim navikama - da opere rane, pojede obrok koji se sastojao od bajatog hleba i plesnivog sira i ode rano u krevet da lagano krvari nad novim brojem Kljunova i kandži. Podigao je pogled kada je začuo nešto spolja, uzeo svećnjak i izašao ispred daščare. Jedan vilenjak je razgledao ptice. Na ruci mu je stajala Ledi Džejn. Hodžsaargh je, kao i gospodin Bruks, obraćao malo pažnje na događaje van domena svojih trenutnih interesovanja. Bio je svestan da je u zamku mnogo gostiju i svako ko je došao da vidi njegove ptice bio je, po njegovom mišljenju, srodna duša. „To mi je najbolja ptica", reče on ponosno. „Gotovo je sasvim obučena. Jako je dobra. Sam sam je obučavao. Jako je pametna. Razume jedanaest komandi." Vilenjak je klimao sa razumevanjem. A onda je skinuo navlaku sa glave sokola i glavom pokazao ka Hodžsaarghu. „Ubij", naredio je. Oči Ledi Džejn su blesnule na svetlosti baklje. A onda je skočila i zarila vilenjaku u grlo dva kompleta kandži i kljun. „I meni to stalno radi", reče Hodžsaargh. „Izvin'te. Jako je pametna." * * * Dijamanda je ležala u lokvi krvi na kuhinjskom podu. Magrat je klekla kraj nje. „Još je živa. Jedva." Zgrabila je rub svoje haljine i pokušala da ga pocepa. „Prokleta stvar. Pomozi mi, Šone." „Gospojice?" „Potrebni su nam zavoji!" „Ali..." „Ma, prestani da kukumavčiš." Začulo se cepanje tkanine. Nekoliko svilenih ruža se razmotalo. Šon nikada nije bio upućen u stvari koje kraljice nose pod svojim haljinama, ali čak iako je zahvaljujući Mili Čilem imao maglovitu predstavu o dešavanjima ispod površine, niko mu nije pominjao metalni veš. Magrat se udarila po prsniku. „Moj broj", rekla je, mada je Šon bio siguran da na pojedinim mestima ima prilično vazduha između oklopa i Magrat. „Ne bi smetalo nekoliko nabora i po koji zakivak tu i tamo, ali nije loše. Zar mi ne stoji dobro?" „O, da", reče Šon. „Uh. Stvoreni ste za gvožđe." „Stvarno tako misliš?" „O, da", reče Šon nastavljajući da bezočno laže. „Savršeno ste građeni za to." Sela je i prilježno mu zavila ruku i prste koristeći svilene trake umesto zavoja. Sa Dijamandom je išlo nešto teže. Magrat joj je očistila, zašila i previla ranu, dok je Šon sedeo i posmatrao je pokušavajući da ne obraća pažnju na uporni ledeno-vreli bol u ruci. Uporno je ponavljao, „Smejali su se dok su je ubadali. Nije čak ni pokušala da pobegne. Izgledalo je kao da se igraju." Magrat je iz nekog razloga pogledom ošinula Griba koji je imao toliko pristojnosti da makar izgleda postiđeno. „Šiljate uši. Prosto moraš da se igraš sa njima", rekla je neodređeno. „Privlače te. A kada im je lepo, ispuštaju zvuke zadovoljstva." „Molim?"

Terry Pratchet 120 „Samo glasno razmišljam." Magrat je ustala. „Dobro. Zapaliću vatru i otići po nekoliko samostrela. Napuniću ti ih, zlu ne trebalo. A ti zaključaj vrata i nikoga ne puštaj unutra, je l' jasno? A ako se ne vratim... probaj da odeš negde gde ima ljudi. Ili idi u Zmijske planine kod patuljaka. Ili kod trolova." „A gde ćete vi?" „Hoću da vidim šta se dogodilo sa ostalima." Magrat je otvorila vreću koju je donela iz oružarnice. U njoj je bila kaciga. Imala je krilca i Šonu je delovala prilično nepraktično.38 Beše tu i par pancirnih rukavica i solidan asortiman zarđalog oružja. „Ali tamo verovatno ima još vilenjaka!" „Bolje tamo nego ovde." „Umete li da se borite?" „Ne znam. Još nisam probala", reče Magrat. „Ali ako ostanemo ovde, možda se neko pojavi." „Da. Bojim se da bi to moglo da se desi." „Hoću da kažem da ne morate to da radite!" „Moram. Sutra se udajem, crkla-pukla." „Ali..." „Kušuj!" Poginuće, pomislio je Šon, Nije dovoljno imati mač u rukama. Moraš i da znaš koji kraj okrećeš ka neprijatelju. Ja sam neki vajni stražar, a ona će da pogine... Ali... Ali... Jednog od njih je kroz ključaonicu pogodila u oko. Ja to nikad ne bih uspeo. Ja bih prvo rekao nešto kao „Ruke uvis!". Ali oni su joj bili na putu a ona ih je jednostavno... sklonila sa njega. Ali ipak će poginuti. Verovatno će to biti herojska smrt. Voleo bih da mi je tu moja mama. Magrat je dovršila namotavanje prljavih ostataka venčanice i strpala ih u vreću. „Imamo li konje ovde?" „Ima... vilenjačkih konja u dvorištu, gospojice. Ali mislim da nećete moći da se nosite sa njima." Istog trenutka je shvatio da nije trebalo to da kaže. * * * Bio je crn i veći od Magratine predstave o ljudskom konju. Pogledao ju je crvenim očima i pokušao da zauzme položaj za šut. Prišla mu je tako što mu je svaku nogu privezala za alke na štalskim zidovima, ali kada ga je uzjahala, konj se promenio. Postao je krotak kao da je žestoko išiban i izgledalo je kao da nema sopstveni um. „To je zbog gvožđa", reče Šon. „Kako ono utiče na njih? Ne povređuje ih." „Ne znam, gospojice. Izgleda kao se slede od njega, il' tako nekako." „Spusti rešetku na kapiji kad izađem." „Gospojice..." „Hoćeš li da mi kažeš da ostanem?" „Ali..." „Onda ćuti." 38 Znao je to pošto je u poslednjem broju Popularnog oružja pročitao članak „Isprobali smo za vas dvadeset najprodavanijih kaciga jeftinijih od 50$". A bio je tu i članak „Borbene sekire: testirali smo za vas deset najboljih", kao i oglas za pola tuceta novih probača.

Teri Pračet 121 „Ali..." „Sećam se jedne narodne pesme koja opisuje baš ovakvu situaciju", reče Magrat. „Vilenjačka kraljica je otela dragana jednoj devojci, a ova nije cmizdrila po kućama nego je hrabro uzjahala svog konja i otišla da ga spase. E pa, ja ću baš to da uradim." Šon je pokušao da se osmehne. „Pevaćete?", reče on. „Boriću se. Imam za šta, zar ne? A već sam pokušala sve drugo." Šon je poželeo da joj kaže: ali to nije isto! Kada si stvarna osoba, odlazak u boj je drugačiji nego u pesmi! U pravom životu gineš! U pesmi je dovoljno da zapušiš prstom uvo i setiš se kako ide sledeća strofa! U pravom životu niko ne kaže op-žica-žica-žica-drma-mi-sekabanica! Ali rekao je: „Ali, gospojice, ako se ne vratite..." Okrenula se i pogledala ga iz sedla. „Vratiću se." Obola je konja i kasom nestala preko pokretnog mosta. „Srećno!", viknuo je Šon za njom. Zatim je spustio rešetku i vratio se u kuhinju gde su ga na stolu čekala tri napunjena samostrela. Bila je tu i knjiga o borilačkim veštinama koju je kralj naručio specijalno za njega. Prodžarao je vatru, okrenuo stolicu ka vratima i posvetio se Naprednim tehnikama. * * * Magrat je bila na pola puta do trga kada ju je adrenalin napustio, a pređašnji život počeo da je sustiže. Pogledala je svoj oklop, pa konja, i pomislila: Mora da sam sišla s uma. Sve je to zbog onog prokletog pisma. I zbog straha. Htela sam da svima pokažem od kakvog sam materijala sazdana. A sada će svi da pomisle kako sarn sačinjena od gomile sulundara i plavozelenih modrica. Sa onim vilenjacima mi se samo posrećilo, ništa više. Nisam razmišljala. Čim počnem da razmišljam, nešto krene naopako. Mislim da neću ponovo imati toliko sreće... Sreća? Čežnjivo je pomislila na svoju torbu sa amajlijama i talismanima na dnu reke. Nikada nisu zaista delovali, ili bar ne kada je ona u pitanju, ali možda bila je to užasna misao - možda bi makar sprečili stvari da se pogoršavaju. U gradu jedva da je bilo upaljeno po koje svetlo, a prozori su na mnogim kućama bili zamandaljeni. Potkovice su glasno kloparale po popločanim ulicama. Magrat se zagledala u senke. Nekada su to bile samo senke. Sada su mogle biti prolazi ka bilo čemu. Oblaci su nailazili iz pravca Ose. Magrat se stresla. Bilo je to nešto što nikada ranije nije videla. Bila je prava noć. Noć se spustila na Lenkr. Iskonska noć. Nije to bilo samo odsustvo dana praćeno mesecom i zvezdama, već nastavak nečega što je postojalo davno pre no što je nastalo svetlo da bi ga definisalo svojim odsustvom. Razmotavalo se iz korenja drveća i unutrašnjosti stena i gmizalo po zemlji. Možda Magratina vreća sa stvarima koje je smatrala suštastvenim potrepštinama jeste bila na dnu reke, ali ona je bila veštica već više od deset godina i mogla je da oseti strah u vazduhu. Ljudi imaju slabo pamćenje. Ali društvo pamti, kao što roj pamti, kodira informaciju da bi prošla cenzuru uma, prenosi je sa baka na unuke u obliku besmislica na čije zaboravljanje ne

Terry Pratchet 122 treba trošiti vreme. Istina ponekad uspeva da opstane na posredan način uprkos najvećim naporima zvaničnih kontrolora informacija. Drevni fragmenti su počeli da odzvanjaju u Magratinoj glavi. U pustoj planini, u zelenoj dolini... Duhovi, anđame, dugonoge zveri... Majka mi reče da nikako ne smem... Tamo ne lovimo jer strah nas je... I sve što u potaji vreba... Igrati s vilama po šumi... Jahala je konja kome nije verovala i stezala dršku mača koji nije umela da koristi dok su joj šifrovane poruke isplivavale iz dubina sećanja i uobličavale se u tekst koji je razumela. Oni kradu stoku i bebe... Kradu mleko... Vole muziku i kradu muzičare... Oni, u stvari, kradu sve. Nikada nećemo biti tako slobodni kao oni, tako divni i pametni kao oni, nit tako veseli; mi smo životinje. Hladni vetar je zavijao u šumi iza grada. To je oduvek bilo prijatno mesto za noćne šetnje, ali sada, znala je to, neće biti tako. Drveće će imati oči. Vetar će nositi tihi smeh. Oni uzimaju sve. Usporila je konja na brzinu hoda. Negde u gradu neka vrata su se zalupila. A zauzvrat ti daju samo strah. Sa druge strane ulice začuo se zvuk udaraca čekića. Jedan čovek je ukucavao nešto za vrata. Užasnuto se okrenuo, ugledao Magrat i uleteo u kuću. Na vratima je visila potkovica. Magrat je privezala konja za drvo i sjahala. Zakucala je na vrata. Niko joj nije odgovorio. Ko je tu živeo? Beše li to voskar Kolar, ili možda kolar Pekar? „Otvori, čoveče. To sam ja, Magrat Garlik!" Kraj praga je ugledala nešto belo. Bila je to činija mleka. Magrat je ponovo pomislila na Griba. Smrdljivog, nepouzdanog, okrutnog i osvetoljubivog - ali koji je umeo tako lepo da prede i koga je svake večeri čekala činija mleka. „Hajde! Otvori!" Posle nekog vremena, začulo se škljocanje reze i u uskom otvoru vrata pojavilo se jedno oko. „Da?" „Ti si pekar Kolar, je l' tako?" „Ja sam zidar Voskar." „A znaš li ko sam ja?" „Gospojica Garlik?" „Hajde, pusti me da uđem." „Jeste li sami, gospojice?" „Da." Otvor se proširio tek toliko da ona može da uđe. U sobi je gorela samo jedna sveća. Voskar se udaljavao od nje sve dok se nije pomalo čudno naslonio na sto. Magrat je gvirnula iza njega. Ostatak porodice Voskar krio se ispod stola. Četiri para uplašenih očiju posmatralo ju je iz senke. „Šta se dešava?", upita ona. „Amm...", reče Voskar. „Nisam vas prepoznao zbog letećeg šešira, gospojice." „Mislila sam da si ti jedan od zabavljača. Šta se dogodilo? Gde su ostali? Gde je moj još malo pa muž?"

Teri Pračet 123 „Amm..." Da, verovatno je kaciga bila u pitanju, zaključila je Magrat. Postoje neke stvari kao što su mačevi, čarobnjački šeširi, krune i prstenje, koje pokupe nešto od prirode svojih vlasnika. Kraljica Inci verovatno nije napravila nijednu tapiseriju u životu, a fitilj joj je sigurno bio kraći od mokre balege.39 Bilo je bolje prihvatiti da se nešto sa njene glave utrlo u kacigu i prenelo na Magrat kao neka vrsta kraljevskog oboljenja skalpa. Bilo je bolje da pusti Inci da preuzme stvari u svoje ruke. Zgrabila je Voskara za kragnu. „Ammmni još jednom i iščupaću ti uši." „Ani... argh... gospojice, ja... Gospoda i Dame su tu, gospojice!" „To su stvarno vilenjaci?" „Gospojice!", reče Voskar gledajući je molećivo. „Ne izgovarajte to! Čuli smo ih kako prolaze ulicom. Desetine njih. I ukrali su kravu starog Zidara i Skindlovu kozu i provalili su u..." „Zašto si ostavio činiju mleka pred vratima?", oštro će Magrat. Voskar je nekoliko puta otvorio i zatvorio usta. A onda je protisnuo: „Vidite, moja Eva kaže da im je njena baka uvek ostavljala činiju mleka, da joj ne bi..." „Jasno mi je", ledeno reče Magrat. „A kralj?" „Kralj?", reče Voskar ne bi li dobio u vremenu. „Kralj", reče Magrat. „Oniži čovečuljak, suznih očiju, pomalo klempav, za razliku od ostalih u ovim krajevima." Čovekovi prsti počeše da se prepliću kao unezverene zmije. „Pa... pa... pa..." Pogledao je izraz njenog lica i smirio se. „Izveli smo predstavu", reče zatim. „Lepo sam im govorio da je bolji Drmeš sa motkom i kofom, al' su zapeli da radimo taj komad. I sve je počelo dobro, a ondak, a ondak, a ondak... su se odjednom Oni tu stvorili, stotine njih, i svi su trčali, i neko je naleteo na mene, i ja sam se skotrljao u potok, i bila je galama, i vid'o sam Džejsona Oga kako mlati četir' vilenjaka prvim što mu je palo pod ruku a to beše..." „Vilenjak?" „Aha, i ondak sam našo Evu i decu, i svi su begali kućama k'o da ih đavoli gone, i ondak su došli Velikaši na konjima, i čuo sam ih kako se smeju, i stigli smo kući, i Eva mi reče da metnem potkovicu na vratima i..." „Šta je bilo s kraljem?" „Ne znam, gospojice. Zadnji put sam ga vido kad se smejo Zidarevoj periki od slame." „A Nana Og i Baka Vedervaks? Šta se dogodila sa njima?" „Ne znam, gospojice. Ne sećam se da sam ih vido, ali bila je gungula i..." „A gde je sve to bilo?" „Gospojice?" „Gde se to dogodilo?", reče Magrat pokušavajući da govori sporo i razgovetno. „Gore kod Plesača, gospojice. Znate. Ono staro kamenje." „O, da", reče ona. „Ne pričajte Magrat, Magrat ne treba da zna takve stvari. Plesači, kažeš? Dobro." „Mi nismo ništa krivi, gospojice! To je sve bilo kobajagi!" „Ha!" Otvorila je vrata. „Gde ćete, gospojice?", reče Voskar koji nije bio reprezentativac Lenkra u brzom razmišljanju. „Šta misliš, gde ću?" „Ali, gospojice, ne možete da unesete gvožđe." 39 Najkraća jedinica za vreme u Multiverzumu je Njujorška sekunda, definisana kao vreme koje protekne između paljenja zelenog svetla na semaforu i trubljenja taksija iza vas.

Terry Pratchet 124 Magrat je zalupila vratima. A onda je tako šutnula činiju s mlekom da se ova otkotrljala preko ulice. * * * Džejson Og je oprezno puzio po mokroj paprati. Ugledao je nekoga nekoliko metara od sebe. Zgrabio je kamen i... „Džejsone?" „Jesi l' to ti, Voskare?" „Ne, to sam ja - Šnajder." „Gde su ostali?" „Kotlokrp i Pekar su malopre pronašli Stolara, Jesi li video Voskara?" „Nisam, ali sam video Kolara i Zidara." Izmaglica se uvijala dok je kiša dobovala po toploj zemlji. Sedmorica preživelih Morisovih momaka okupili su se ispod jednog žbuna. „Ima da bude rusvaj ujutru", stenjao je Kolar. „Ugasili smo kad nas ona nađe!" „Biće sve u redu ako nađemo neko gvožđe", reče Džejson. „Gvožđe ne utiče na nju! Ima da nas uštavi od batina!" Kolar se skupio od straha. „Ko?" „Gazdarica Vedervaks!" Kotlokrp ga je munuo u rebra. Voda se slivala sa lišća i curila im niz vratove. „Ne budali! Vido si one nakaze! Što se onda brineš za tu matoru vreću?" „Ima da nas uštavi od batina, baš tako! Reći će da smo mi krivi za sve!" „Možda nam da šansu", mrmljao je Kotlokrp. „Upali smo", reče Zidar, „u procep." „Jok. Nismo", jecao je Kolar. „Bio sam tamo. To je u onoj klisuri iznad Trulog dupeta. A mi nismo tamo! Da bar jesmo! Mi smo ispod ovog žbuna! A oni će da nas traže! A i ona će!" „Šta se dogodilo za vreme pred...", zausti Stolar. „To me sad ne zanima", reče Džejson. „Sad me zanima kako da se noćas vratimo kućama?" „Ona će da nas čeka!", zavapio je Kolar. Nešto je zvecnulo u tami. „Šta ti je to?", upita Džejson. „To je džak s rek-vi-zi-ti-ma", reče Kolar. „Rek'o si da sam ja zadužen za rek-vi-zi-te!" „I ti si to cimao dovde?" „Nisam 'teo da se uvalim u još gori belaj što sam izgubio rek-vi-zi-te!" Kolar je počeo da drhti. „Ako se vratimo kući", reče Džejson, „pitaću mamu da ti nabavi malo onih novih tableta od suvih žaba." Privukao je vreću i otvorio je. „Tu su naši praporci", reče. „I štapovi. A ko ti je rek'o da poneseš i 'armoniku?" „Mislio sam da ćemo možda da izvedemo i Drm-" „Niko više neće da izvodi Drm-" Začuo se smeh na kišom natopljenoj padini brega i lomljenje šiblja. Džejson je napregao sva svoja čula. „Tamo su!", reče Kolar. „A mi nemamo nikakvo oružje", dodao je Kotlokrp. Svežanj teških metalnih praporaca udario ga je u grudi. „Ćut' more", reče Džejson, „i turaj praporce. Gde je Kolar?" „Čekaju nas!" „Reći ću ovo samo jednom", reče Džejson. „Posle ove noći, niko više nikada neće pomenuti Drmeš sa štapom i kofom. Važi?"

Teri Pračet 125 * * * Morisovi momci iz Lenkra su stajali u krugu dok im se odeća natopljena kišom lepila za tela. Kolar, kome su se suze mešale sa šminkom i kapima kiše, razvukao je meh. Začuo se otegnuti zvuk koji po zakonu mora da prethodi narodnoj muzici da bi slučajnim prisutnima dao vremena da uteknu. Džejson je podigao ruku i brojao na prste. „Jen, dva...", čelo mu se naboralo. „Jen, dva, tri..." „... četir'...", prošištao je Kotlokrp. „... četir", reče Džejson. „Ožežite, momci!" Šest teških jasenovih štapova se sudarilo u vazduhu. „... jen, dva, napred, jen, nazad, okreni se..." Polako, dok je otegnuta melodija Stanara gospođe Vidžeri plovila kroz izmaglicu, plesači su skakali i šljapkali putujući kroz noć... „... dva, nazad, skoči..." Štapovi su se ponovo sudarili. „Gledaju nas!", prodahtao je Šnajder cupkajući kraj Džejsona. „Vid'o sam ih!" „...jen... dva... neće nam ništa dok traje muzika!... nazad, dva, okret... oni vole muziku!... napred, hop, okret... jen i šes, udri štapom! ...hop, nazad, okret..." „Izlaze iz žbunja!", viknuo je Stolar kada su se štapovi sudarili. „Vid'o sam ih... dva, tri, napred, okret... Kolare... nazad, okret... sviraj Izgubljeno jagnje... dva, nazad... od pola pa opet..." „Ali, kako ću, Džejsone?" „Sviraj!... dva, tri, okret..." „Ima ih svuda oko nas!" „Igraj!" „Gledaju nas! Pibližavaju se!" „... okret, nazad... skoči... skoro smo na putu..." „Džejsone!" „Sećaš se kad... tri, okret... smo pobedili Ohulanske opančare u finalu?... okret..." Štapovi su se susreli uz zvuk udarca drveta o drvo. Grumenje zemlje je letelo u noć. „Džejsone, ne misliš valjda..." „... nazad, dva... baš to... sad..." „Kolare... jen, dva... gubiš ritam..." „... dva, okret..." „Armonika se raspada, Džejsone", jecao je Kolar. „...jen, dva, napred... sprem' se da mlatneš!" Harmonika je šištala. Vilenjaci su suzili krug. Džejson je krajičkom oka uhvatio desetak nasmešenih, oduševljenih lica. „Džejsone!" „... jen, dva... Kolar u sredinu... jen, dva, okret..." Sedam pari čizama trupkalo je po zemlji... „Džejsone!" „... jen, dva... okret... sprem' se... jen, dva... nazad... nazad... jen, dva... okret... UDRI... i nazad, jen, dva..." * * * Krčma je bila opustošena. Vilenjaci su je lišili svega jestivog i otkotrljali svako bure iako je par odvažnih sireva iz podruma pružilo otpor vredan pažnje. Sto je bio srušen. Jastogova klešta i svećnjaci ležali su u prosutoj hrani. Ništa se nije pomeralo.

Terry Pratchet 126 A onda je neko kinuo, posle čega se gomila čađi sručila u prazan kamin praćena Nanom Og i, na kraju, malom, crnom i srditom Kazanundinom prilikom. „Bljak", reče Nana osmotrivši krš. „Ovo je pravi šlamperaj." „Trebalo je da me pustiš da nasrnem na njih!" „Bilo ih je previše, mladiću." Kazanunda je sa gnušanjem bacio svoj mač na pod. „Tek što smo krenuli da se valjano upoznajemo kad ti pedeset vilenjaka grunu u krčmu! Prokleti bili! Uvek mi se desi ovako nešto!" „Crne stvari su praktične jer se čađ ne vidi na njima", zamišljeno reče Nana dok je otresala haljinu. „Znači, uspeli su. Esmi je bila u pravu. Pitam se, gde li je ona? Pa, dobro. Ajmo polako i rni." „Gde ćemo?", reče patuljak. „U moju kolibu." „Ah." „Da uzmem metlu", reče Nana Og odlučno. „Neće nikakva vilenjačka kraljica da vlada mojom decom. Mogli bi da potražimo pomoć. Ovo je otišlo predaleko." „Mogli bi da odemo u planine", reče Kazanunda dok su se šunjali niz stepenice. „Tamo ima na hiljade patuljaka." „Ne", reče Nana Og. „Esmi mi neće reći „hvala" zbog ovoga, ali ja sam ta koja mora da maše kesom bombona kad se ona zagrize preveliki zalogaj... a mislim na nekoga ko stvarno mrzi Kraljicu." „Nećeš naći nikoga ko je mrzi više od patuljaka", reče Kazanunda. „Hoću, hoću", Nana će, „ako znam gde da tražim." * * * Vilenjaci su bili i u Naninoj kolibi. Nisu se mogla naći ni dva dela nameštaja koja su bila u jednom komadu. „Ono što ne uzmu, oni razbiju", reče Nana. Stopalom je razmicala krš. Začuo se zveket stakla. „Ta vaza je bila poklon od Esmi", reče ona obraćajući se bezosećajnom svetu. „Nikada je nisam posebno volela." „Zašto to rade?", reče Kazanunda osvrćući se oko sebe. „Oh, razbili bi ti oni i čitav svet kad bi im palo na pamet da bi to napravilo mnogo buke", reče Nana. Izašla je i počela da pipa ispod strehe niskog slamnatog krova. Gunđajući trijumfalno, izvukla je svoju metlu. „Uvek je tu krijem", reče, „inače je klinci maznu pa se igraju điha-điha. Jahaćeš iza mene, iako ne znam koliko je to pametno u ovom trenutku." Kazanunda se stresao. Većina patuljaka se plaši visine pošto nema često prilike da se na nju navikne. Nana se počešala po obrazu. Začuo se zvuk šmirglanja. „A trebaće nam i ćuskija", reče. „Naći će se neka u Džejsonovoj kovačnici. Naskači, momčino." „Ovo stvarno nisam očekivao", reče Kazanunda žmureći opkoračujući metlu. „Radovao sam se večernjem druženju, samo nas dvoje i tako to." „Pa i jesmo samo nas dvoje." „Da, ali nisam ni pretpostavljao da će u to biti uključena i metla." Drška metle se polako odigla od zemlje. Kazanunda se očajnički uhvatio za grančice na donjem kraju. „Kuda idemo?", upita slabašnim glasom. „Na jedno mestašce gore u brdima", reče Nana. „Ne pamtim kad sam zadnji put bila tamo. Esmi ga izbegava, a Magrat je još mlada pa joj nismo rekle. Ja sam, međutim, često išla tamo. Kad sam bila cura. Cure su išle tamo kad su 'tele da - oh, do đavola..."

Teri Pračet 127 „Šta je bilo?" „Učinilo mi se da je nešto preletelo preko meseca, a prokleto sam sigurna da to nije bila Esmi." Kazanunda je pokušao da pogleda ne otvarajući oči. „Vilenjaci ne umeju da lete", promrmljao je. „To ti misliš", reče Nana. „Zato jašu stabljike hajdučice." „Stabljike hajdučice?" „Jašta. Probala sam jedared. Nije loše, al' se od latica uvek zabavim o čudu. Sva se natrunim. Uostalom", munula je Kazanundu, „ti bi na metli trebalo da se osećaš kao kod kuće. Magrat kaže da je to jedna od onih seksualno-metaforičkih stvari40." Kazanunda je otvorio jedno oko dovoljno da vidi kako jedan krov tiho leluja pod njim. Smučilo mu se. „Razlika je u tome", nastavila je Nana, „što ti metla duže traje. A njom možeš i da čistiš kuću, što je mnogo više nego što možeš da uradiš sa - je l' ti dobro?" „Stvarno mi se sve ovo ne sviđa, gospođo Og." „Samo pokušavam da ti podignem raspoloženje, gosin Kazanunda." „Možeš ti mene da oraspoložiš, gospođo Og, i bez podizanja u vazduh." „Uskoro slećemo." „Jedva čekam." Nanine čizme su zagrebale skorelo blato pred kovačnicom. „Neću da gasim magiju, odma' se vraćam", reče ona. Ne obraćajući pažnju na patuljkovo kmečanje, skočila je sa metle i ušla u kovačnicu kroz zadnja vrata. Vilenjaci bar tu nisu bili. Previše gvožđa. Uzela je jednu šipku sa police za alat i istrčala napolje. „Drž' ovo", rekla je Kazanundi. Zastala je. „Sreće nikad previše, zar ne?", rekla je i ponovo otrčala u kovačnicu. Ovog puta je izašla mnogo brže. Gurnula je nešto u džep. „Spreman?" „Jok." „Onda idemo. I dobro pazi. Otvorenih očiju." „Da pazim na vilenjake?", reče Kazanunda kada se metla vinula ka mesecu. „Mož' biti. Ono nije bila Esmi, a jedini drugi koji je ovuda leteo bio je gospon Iksolit, drekavac, al' on nam uvek ubaci pisamce pod vrata da se najavi. Zbog kontrole leta, znaš." Veći deo grada bio je u mraku. Mesečina je od njiva napravila srebrno-crno šahovsko polje. Posle nekog vremena, Kazanunda je počeo da se bolje oseća. Letenje metlom je u stvari bilo prilično opuštajuće. „Jesi li imala mnogo putnika do sada?" „Može se reći." Kazanunda je utonuo u misli. A onda je progovorio glasom koji je kipeo od naučničke znatiželje. „Reci mi je li iko ikada pokušao da vodi..." „Nije", reče odlučno Nana Og. „Pao bi." „Ne znaš šta sam hteo da pitam." „Da se kladimo u pola dolara?" Nekoliko minuta su leteli u tišini a onda je Kazanunda kucnuo Nanu po ramenu. „Vilenjaci istočno od nas." „Ne brini zbog toga. Daleko je istok." „Ama evo ih tu, desno!" Nana se zagledala u zvezdano nebo. Nešto je proletelo kroz noć. „Oh, nek' se nose." „Zar ne možeš da im pobegneš?" „Jok. Oni mogu da opašu svet za četeres minuta." 40 Mada je Magrat, ustvari, mislila na falusoidnost metle.

Terry Pratchet 128 „Što? Pa nije toliko debeo", reče Kazanunda koji se osećao spremnim za šaku tableta od suvih žaba. „Hoću da kažem da su brzi. Ne bi im pobegli ni kad bi bili lakši." „Mislim da sam ja malo olakšao", reče Kazanunda kada je metla jurnula ka krošnjama. Lišće je šibalo Nanine čizme. Mesečina je nakratko obasjala pepeljastoplavu kosu sa njihove leve strane. „Crko majci, da crkneš crkotino." Tri vilenjaka su letela ne približavajući im se. Takvi su oni. Jure te dok ne padneš, dok ti se krv ne zgruša od straha. S druge strane, ako patuljak hoće da te ubije, on te lepo raspoluti sekirom čim mu se za to ukaže prilika. Ali to je samo zato što su patuljci mnogo bolji od vilenjaka. „Sustižu nas!", reče Kazanunda. „Je l' ćuskija kod tebe?" „Da!" „Dobro..." Metla je krivudala nad utihnulom šumorn. Jedan od vilenjaka je izvukao mač i poleteo naniže. Sateraj ih među drveće, drži ih žive što duže možeš... Metla se okrenula u mestu. Glava i noge Nane Og bile su pružene napred tako da je delimično sedela na šakama, mada većim delom nije sedela ni na čemu. Vilenjak je, smejući se, poleteo pravo na nju... Kazanunda je izvukao šipku. Čuo se zvuk koji je prilično ličio na doioinng. Metla je sa trzajem ponovo jurnula napred potisnuvši Nanu u Kazanundino krilo. „Izvinjavaj." „Nema problema. U stvari, možeš to ponovo da uradiš ako hoćeš." „Sredio si ga, a?" „Ostavio sam ga bez daha." „Dobro. Gde su ostali?" „Ne vidim ih." Kazanunda se luđački cerio. „Je l' smo im pokazali, a?" Nešto je zazviždalo ka njima i zabolo se u Nanin šešir. „Znaju da imamo gvožđe", reče ona, „Neće nam se više približavati. A i ne moraju", ogorčeno je dodala. Metla je skrenula iza jednog drveta i proletela kroz neko šiblje. A onda je izletela iz njega i izbila na jedva vidljivu stazu. „Više nas ne prate", reče Kazanunda posle nekog vremena. „Je l' da da smo ih isprepadali, a?" „Nismo mi. Ne smeju da se previše približavaju Dugajliji. To nije njihov teren. Uh, vidi na šta liči ova staza. Drveće je niklo po njoj. Kad sam bila cura, ovde nisi mog'o da nađeš ni vlat trave." Nasmešila se raznežena sećanjima. „Dugajlija beše vrlo omiljen u letnjim noćima." Struktura šume se bitno promenila. Bila je stara čak i po merilima lenkrskih šumara. Zavese od mahovine visile su sa čvornovatih grana. Prastaro lišće je krčkalo dok su veštica i patuljak leteli između stabala. Nešto ih je čulo i bučno se izgubilo u gustom šipražju. Po zvuku bi se reklo da je to bilo nešto rogato. Nana je polako zaustavila metlu. „Eto", reče gurajući neku granu u stranu. „Dugajlija." Kazanunda je gvirio ispod njenog lakta. „I to je sve? Samo stara humka?" „Tri stare humke", reče Nana. Kazanunda se zagledao u predeo zarastao u gustiš. „Da, vidim ih", reče. „Dve okrugle i jedna duguljasta. Pa?"

Teri Pračet 129 „Prvi put sam ih videla iz vazduha", reče Nana. „Zamalo sam pala sa proklete metle kol'ko sam se smejala." Usledila je tišina poznatija kao dramska pauza dok je patuljak sagledao topografiju terena. A zatim: „Nek' sam proklet", reče Kazanunda. „Mislio sam da su ljudi koji su pravili pogrebne humke i nasipe i takve stvari bili ozbiljni druidi i njima slični, a ne... a ne ljudi koji bi nasuli 200.000 tona zemlje na vrata klozeta, ako mogu tako da kažem." „Ne liči na tebe da budeš šokiran ovakvim stvarima." Mogla je da se zakune da je patuljak pocrveneo ispod perike. „Pa, postoje i stvari kao što je stil", reče Kazanunda, „I stvari kao što je suptilnost. Ne možeš tek tako da ideš i vičeš: Imam ogromnog đoku." „Nije baš tako jednostavno", reče Nana dok se probijala kroz žbunje. „Ovde ti zemlja viče: Imam ogromnog đoku. To je patuljački izraz, je l' tako?" „Jeste." „Sviđa mi se." Kazanunda je pokušavao da se iskobelja iz trnja, „Esmi nikada ne dolazi ovamo", čuo je Nanu negde ispred sebe. „Kaže da su sasvim dovoljne narodne pesme i majsko drvo i tome slično, i da je sugestivno okruženje sasvim suvišno. Naravno", nastavila je zatim, „ovo nije ni bilo zamišljeno kao žensko mesto. Prababa mi je pričala da su nekada davno ovde dolazili muškarci da izvode neke čudne rituale koje nijedna žena nikada nije videla." „Osim tvoje prababe koja se sakrila u žbunju", reče Kazanunda. Nana se sledila u pola koraka. „Otkud znaš?" „Recimo da sam razvio neku vrstu osećaja za način razmišljanja žena porodice Og, gospođo Og", reče patuljak. Trnoviti žbun mu je pocepao kaput. „Pričala mi je da su samo gradili saune i da su zato smrdeli kao kovačev pazuh, da su pili brlju i igrali oko vatre s rogovima na glavi i išli u šumu da šoraju", reče Nana. „Rekla mi je da se njoj to učinilo malo ženskopetkastim. Ali meni se čini da muško ima da bude muško, makar morao da bude i ženski petko. Kud' ti se dede perika?" „Mislim da je ostala na onom drvetu pozadi." „Još imaš ćuskiju?" „Da, gospođo Og." „E, pa, tu smo." Stigli su do podnožja duguljaste humke. Tu se nalazilo veliko kamenje nepravilnog oblika koje je formiralo nisku pećinu. Nana se sagnula ka ulazu u memljivu tamu u kojoj se osećala mirisna nota amonijaka. „Dovde je dovoljno", reče. „Imaš šibicu?" Sumporni plamen je obasjao ravnu stenu sa urezanim grubim crtežom buljavog muškarca sa rogovima odevenog u životinjske krzno. Na treperavoj svetlosti je izgledao kao da igra. Ispod njega je bio neki runski zapis. „Je li iko otkrio šta ovo znači?", upitao je Kazanunda. Nana je klimnula. „To je varijanta drevnog jezika Ogam", reče. „U suštini znači 'Imam velikog đoku'." „Ogam?", reče patuljak. „Moja porodica je bila u ovim, kako bih rekla, ovim krajevima veoma dugo", reče Nana. „Poznavati tebe je kao čitati enciklopediju", reče Kazanunda. „Svi to kažu. A sada gurni ćuskiju ispod ovog kamena. Stalno sam tražila izgovor da odem dole." „A šta je dole?"

Terry Pratchet 130 „E, dole su ti Lenkrske pećine. Čula sam da se prostiru u nedogled. Čak do Zmijskih planina. Pretpostavlja se da postoji ulaz i iz zamka, al' ja ga nikad nisam našla. Ali najvažnije je da vode u svet vilenjaka." „Mislio sam da Plesači vode u svet vilenjaka." „Ovo je drugi svet vilenjaka." „Mislio sam da imaju samo jedan." „Ne pričaju o ovome." „A ti hoćeš da uđeš u njega?" „Aha." „Hoćeš da nađeš vilenjake?" „Baš tako. Hoćeš li ti da stojiš tu cele noći ili ćeš da pomeriš ovaj kamen?" Munula ga je laktom. „Znaš, dole ima zlata." „Oh, baš ti hvala", reče Kazanunda sarkastično. „Baš si stručnjak za vrste. Samo zato što sam... vertikalno hendikepiran ti hoćeš da me navučeš na zlato, je l' tako? Patuljci su samo pohlepa koja hoda, tako ti misliš, zar ne? Tjah!" Nana je uzdahnula. „Pa dobro", reče. „Da ti kažem nešto... kad se vratimo kući, ispeći ću ti jednu propisnu patuljačku pogaču, važi?" Kazanundino lice se pretvorilo u osmeh pun neverice. „Pravu patuljačku pogaču?" „Aha. Mislim da još uvek negde imam recept, a osim toga, nedeljama nisam praznila Gribovu kutiju." „Pa, u tom slučaju..." Kazanunda je zabio jedan kraj šipke ispod kamena a drugi je gurnuo iz sve patuljačke snage. Posle trenutnog otpora, kamen se pomerio. Ispod njega su se nalazile stepenice pokrivene zemljom i starim korenjem. Nana je počela da silazi, a onda utvrdila da patuljak nije pošao za njom. „Šta je bilo?" „Nikada nisam previše voleo mračne i tesne prostore." „Molim? Pa ti si patuljak." „Samo po rođenju, samo po rođenju. Unervozim se čak i kad se krijem u ormanima. To je otežavajuća okolnost posla kojim se bavim." „Ne budi smešan. Mene nije strah." „Ja nisam ti." „A ako je ispečena sa mnogo šljunka?" „Ooh... prava si zavodnica, gospođo Og." „I ponesi baklje." Pećina je bila suva i topla. Kazanunda je kaskao za Nanom vodeći računa da ne zaostane za treperavom svetlošću baklje. „Nikada nisi bila ovde?" „Nisam, ali znam put." Kazanunda je posle nekog vremena počeo da se oseća bolje. Pećine su bile bolje od ormana. Za početak, nije se sve vreme saplitao o cipele, a osim toga, verovatnoća da se pojavi muž naoružan mačem bila je nikakva. U stvari, počinjao je da se oseća srećnim. Reči su same počele da mu naviru u glavu dolazeći iz nekog od zadnjih džepova njegovog genetskog materijala. „Haj-ho, haj-ho-" Nana Og se smešila u tami. Tunel se proširio u kavernu. Baklja je osvetljavala nagoveštaje dalekih zidova. „To je to?", reče Kazanunda stežući šipku. „Nije. Ovo je nešto drugo. Mi... znamo za ovo mesto. Ono je legendarno."

Teri Pračet 131 „Nije pravo?" „Oh, pravo je. I legendarno." Baklja se rasplamsala. Ugledali su stotine prašnjavih ploča raspoređenih u obliku spirale u čijem je središtu bilo veliko zvono. Drugi kraj konopca o koji je bilo obešeno gubio se u tami. Tačno ispod zvona, nalazila se po gomila srebrnjaka i zlatnika. „Ne diraj ih", reče Baka. „Pazi sad, tata mi je pričao o tome, dobar je štos." Ispružila je ruku i vrlo nežno kucnula zvono proizvevši tiho ting. Sa najbliže ploče je spala prašina. Ono što je Kazanunda smatrao ukrasom, uspravilo se i selo, Bio je to naoružani ratnik. Pošto je seo, gotovo je sigurno bio živ, ali izgledao je kao da je prešao iz života u samrtni grč zaboravivši da usput umre. Očne duplje su se zagledale u Nanu Og. „Znaš li ti koliko je sahata?" „Još je rano", reče Nana Og. „Pa kog si onda vraga dolazila te u zvono lupala? Već dve stotine vajnijeh godinah ne trenuh ni minuta a da neka budala ne dolazaše zvoniti. Gub' se." Ratnik je ponovo legao. „To ti je nekakav kralj sa svojim ratnicima", objašnjavala je Nana dok su žurili dalje. „Nešto kao magijski san, kako mi je rečeno. Neki matori čarobnjak im je to uradio. Probudiće se za nekakvu konačnu bitku kad vuk pojede sunce." „Ti čarobnjaci vazdan nešto zakomplikuju", reče Kazanunda. „Može biti. A sada desno. Uvek idi desno." „Ići ćemo u krug?" „U spiralu. Sada smo tačno ispod Dugajlije." „Ne, nemoguće", reče Kazanunda. „Sišli smo u rupu ispod Dugajlije... čekaj... hoćeš da kažeš da smo na mestu sa koga smo pošli ali da je to neko drugo mesto?" „Vidim da počinješ da kapiraš." Sledili su spiralu. Koja ih je na kraju dovela do neke vrste vrata. Vazduh je postao topliji. Iz bočnih prolaza je dopirala crvena svetlost. Dva ogromna kamena su stajala naslonjena na kameni zid a treći je bio položen na njih. Životinjske kože su visile preko ovako formiranog ulaza. Oko njih su se uvijali mlazovi pare. „Postavljeni su kad i Plesači", veselo reče Nana. „Samo što je rupa ovde uspravna pa su tri bila dovoljna. A sada lepo spusti tu ćuskiju i izuj se ako imaš eksere u čizmama." „Ove čizme je napravio najbolji obućar Ank-Morporka", reče Kazanunda, „i jednog ću mu ih dana platiti." Nana je sklonila kože u stranu. Para je pokuljala. Unutra je vladala tama, gusta i vrela kao šećerni sirup a smrdljiva kao svlačionica za lisice. Dok je išao za Nanom, Kazanunda je osećao nevidljive prilike u kužnom vazduhu i slušao tišinu iznenada prekinutih razgovora. U jednom trenutku mu se učinilo da je video mangal pun usijanih kamičaka, a onda se pojavila neka ruka iz senke i promešala ih kutlačom posle čega su se izgubili u oblaku pare. Ovo ne može biti unutrašnjost Dugajlije, reče u sebi. Ono je nasip, a ovo je dugački tunel. Ne mogu istovremeno biti jedno. Shvatio je da znoj lije iz njega. Dve baklje su se ukazale u uskovitlanoj pari, iako njihova svetlost nije bila ništa više od crvenog preliva u tami. Ali bile su dovoljne da osvetle veliko opruženo telo pored još jedne posude vrelog kamenja. Podigao je pogled. Razgranati rogovi su se pomerili u vlažnoj, lepljivoj vrelini. „Ah. Gospođa Og." Glas mu je bio kao čokolada. „Vaše gospodstvo", reče Nana.

Terry Pratchet 132 „Pretpostavljam da bi bilo previše očekivati da klekneš." „Biće da jeste, vaša svetlosti", reče Nana cereći se. „Znaš, gospođo Og, način na koji svom bogu ukazuješ poštovanje naterao bi jednog prosečnog ateistu da pozeleni od zavisti", reče lik u tami. A onda je zevnuo. „Hvala vam, vaša milosti." „Više niko čak ni ne igra za mene. Zar je to prevelik zahtev?" „Kako god vi kažete, vaše gospodstvo." „Vi, veštice, više ne verujete u mene." „Ponovo ste u pravu, vaša rogatosti." „Ah, mala gospođo Og - a kako, kad si već sišla dovde, misliš da ćeš izaći?", reče ležač. „Jerbo imam gvožđe", reče Nana, a glas joj iznenada postade oštar. „Naravno da ga nemaš, mala gospođo Og. Nikakvo gvožđe ne može da uđe u ovaj vilajet." „Imam gvožđe koje može da uđe svugde", reče Nana. Izvadila je ruku iz džepa i pokazala mu potkovicu. Kazanunda je čuo komešanje iza sebe kada su skriveni vilenjaci počeli da beže glavom bez obzira. Još pare je suknulo u vazduh kada se mangal sa kamenjem prevrnuo. „Skloni to!" „Skloniću ga kad odem", reče Nana. „A sada me slušaj. Ona ponovo vršlja gore. Moraš da staviš tačku na to. Što je pošteno, pošteno je. Nećemo da opet imamo gužvu kao onomad, je l' tako?" „Zašto bih to uradio?" „Znači, odgovara ti da ona postane moćna?" Šmrknuo je. „Ti više nisi vladar gornjeg sveta", reče Nana. „Previše je muzike gore. I previše gvožđa." „Gvožđe rđa." „Ali ne i gvožđe u glavi." Kralj je šmrknuo. „Nema veze... i ono će... jednog dana..." „Jednog dana." Nana je klimnula glavom. „Da. Nazdravljam u to ime. Jednog dana. Ko zna? Jednog dana. Svako čeka 'jedan dan'. Ali tvoj nije danas. Zar ne shvataš? I zato, 'ajde ti lepo izađi gore da središ stvari. Inače ću ovo da uradim: dovešću ljude da raskopaju Dugajliju gvozdenim ašovima, a oni će da misle da je to samo stari nasip, a pemzionisani čarobnjaci i dokoni sveštenici će da raskopaju humke i da napišu tupave knjižurine o pogrebnim običajima i sličnim glupostima, a to će da bidne još jedan gvozden ekser u tvom sanduku. A meni će, znaš, da bude lečka žao, jer sam oduvek bila pomalo slaba na tebe. Al' imam decu, znaš, a ona ne begaju ispod stepeništa jer i' je stra' od groma, i ne meću mleko pred vrata za ove tvoje vilenjakove, i ne begaju kući kad padne mrak i pre neg' što se vrnemo u ona mračna vremena, ima da te okujem u gvožđe." Reči su sekle vazduh. Rogati čovek je počeo da ustaje. I da se diže. I da se i dalje diže. Rogovi su udarili u tavanicu. Kazanundi se oklembesila vilica. „Eto tako", reče Nana mirnije. „Ne danas. Jednog dana, možda. Samo ti sedi ovde i znoj se do tog dana. Ali ne danas." „Ja ću da... razmislim." „Lepo od tebe. Razmisli. A ja ću polako nazad." Rogati čovek je pogledao Kazanundu. „A šta s' ti zinuo, patuljče?" Nana je munula Kazanundu u rebra. „Ajde. reci finom čiki."

Teri Pračet 133 „Nek' sam proklet", reče on, „al' nisi ni pola od onog na slici." * * * U maloj dolini nekoliko kilometara odatle, grupa vilenjaka je pronašla gnezdo mladih zečeva koji su ih, udruženi sa obližnjim mravinjakom, zabavljali neko vreme. Čak i slabi, slepi i bezglasni imaju svoje bogove. Hern od Progona, bog lovljenih, puzio je kroz žbunje od srca želeći da i bogovi imaju bogove. Vilenjaci su mu okrenuli leđa kada su se pognuli da posmatraju izbliza. Hern je stigao do grma kupine, zgrčio se i skočio. Zario je zube u potiljak jednog vilenjaka i stezao vilice dok se nisu sklopile. Odskočio je kada je ovaj vrisnuo i okrenuo se. Doskočio je na zemlju i potrčao. U tome je bio njegov problem. Nije bio stvoren za tuču. U njemu nije bilo ni grama materijala za predatora. Udri i beži bilo je jedino što je umeo. A vilenjaci su trčali brže od njega. Preskakao je debla i probijao se kroz lišće, svestan uprkos pomrčini da ga vilenjaci sustižu, da se približavaju sa svih strana i čekaju da on... Lišće je eksplodiralo. Mali bog je na trenutak bio svestan krakatog obličja, svog od udova i opasnosti. A onda se tu stvorilo nekoliko prljavih ljudskih bića od kojih je jedno gvozdenom šipkom mlataralo na sve strane. Hern nije sačekao da vidi šta će se dogoditi. Jurnuo je između nogu nakaze i nastavio da trči dok mu je u dugim, klempavim ušima odzvanjao udaljeni poklič: „Pokazaćemo mi njima boga njiovoga. Ožeži!" * * * Nana Og i Kazanunda su se vratili do stepeništa, na ulazu u pećinu ne progovorivši ni reč. Tek kada su izašli i udahnuli noćni vazduh, patuljak reče: „Čoveče." „Čak je i ovde procurilo", reče Nana. „Čudno ti je ovo mesto." „Ali, mislim, zaboga..." „Pametniji je od nje. Ili možda samo manje lenj", reče Nana. „Čekaće do kraja." „Ali, on je..." „Oni mogu da izgledaju u našim očima kako god požele", reče Nana. „Vidimo oblike koje im sami dajemo." Gurnula je stenu na mesto i obrisala ruke od prašine. „Ali zašto bi je on zaustavio?" „Pa, ipak je on njen muž. Ne može da je smisli. To bi se moglo nazvati jednim slobodnim brakom." „A čekaće do kraja čega?", reče Kazanunda osvrćući se da vidi ima li vilenjaka u okolini. „Ma znaš", reče Nana odmahnuvši rukom. „Gvožđe, knjige, satovi, univerziteti, čitanje i tome slično. On se nada da će sve to proći. Jednog dana će sa time biti gotovo i ljudi će u zalazak sunca pogledati ka horizontu, a tamo će biti on." Kazanunda je uhvatio sebe kako se osvrće ka humci očekujući da vidi zalazak sunca i ogromnu siluetu. „Jednoga će se dana vratiti", reče tiho Nana. „Kada zarđa čak i gvožđe u glavama." Kazanunda je nagnuo glavu u stranu. Ne možeš se čitavog života kretati među različitim vrstama a da ne naučiš da čitaš njihove jezike tela, posebno ako je tako krupno napisano. „A tebi neće biti mnogo žao, a?", reče on. „Meni? Neću da se vrate! Oni su lažljivi i okrutni i arogantni paraziti i ne trebaju nam koliko ni crno ispod nokta." „Da se kladimo u dolar?" Nana se uzvrpoljila.

Terry Pratchet 134 „Što me gledaš tako? Esmi je u pravu. Naravno da je u pravu. Nećemo vilenjake. Tako je razumno." „Esmi je ona niska, je l' tako?" „Ha! Ne, Esmi je ona visoka nosata. Video si je." „Da, tačno." „Niska je Magrat. Ona je jedna dobra dušica i pomalo slabić. Nosi cveće u kosi i veruje u pesme. Ona bi ti, dok trepneš, skočila da igra sa vilenjacima." * * * Sve više sumnji ulazilo je u Magratin život. Neke od njih su se ticale samostrela. Bilo je to veoma korisno i upotrebljivo oružje stvoreno za brzinu, lako rukovanje i veliku ubojnu moć u rukama nekog bez mnogo iskustva. Kao Male kućne čarolije. Ali napravljeno je tako da se upotrebi jednom, od strane nekoga ko ima gde da čučne i ponovo ga napuni. Inače se svodi na parče metala i drveta sa zategnutom žicom. Tu je, zatim, bio mač. Uprkos Šonovoj neverici, Magrat je teorijski znala šta treba da radi sa mačem. Odsečnim pokretom ruke trebalo je probosti neprijatelja pre nego što on učini isto iz suprotnog smera. Nije bila sasvim sigurna šta ide posle. Nadala se da će joj dati da proba još jednom. Sumnjala je i u oklop koji je nosila. Kaciga i prsnik su bili u redu, ali sve ostalo je bilo od verižnjače. A, kao što je i Šon Og znao, verižnjača je sa tačke gledišta strele samo mnogo nanizanih rupa. U njoj je još uvek bilo besa, a razjarenost ju je prožimala do srži. Ali nije se mogla prenebregnuti činjenica da je ta srž bila okružena ostatkom tela Magrat Garlik, lokalnom usedelicom koja će, po svoj prilici, to i ostati. U gradu nije videla nijednog vilenjaka, ali je zato bilo jasno kuda su prošli. Vrata su bila izvaljena iz šarki. Mesto je izgledalo kao da ga je posetio Gengiz Koen.41 Krenula je stazom koja je vodila ka kamenju, Bila je šira nego pre; konji i kočije su je izrovali pri izlasku iz grada a ljudi u bekstvu su je pri povratku pretvorili u kaljugu. Znala je da je posmatraju i gotovo je odahnula kada su tri vilenjaka izašla iz šumarka. Srednji se cerio. „Dobro veče, devojče", rekao je. „Ja sam lord Lenkin i ima da se pokloniš pre nego što počnemo da razgovaramo." Po njegovom tonu se videlo da je mogućnost da ga ne posluša apsolutno isključena. Osetila je kako joj se mišići grče u želji da se povinuju naređenju. Kraljica Inci se nikada ne bi pokorila... „Ja sam, slučajno, takoreći kraljica", reče ona. Bio joj je to prvi put da pogleda vilenjaka u lice a da je pri tome u stanju da uoči detalje. Ovaj je imao visoke jagodice i kosu vezanu u rep; na sebi je imao svakojake kipiće, čipke i krzna, potpuno siguran da mu, kao vilenjaku, sve dobro stoji. Savršeni nos se nabrao ka njoj. „U Lenkru postoji samo jedna kraljica", reče, „A to, sasvim sigurno, nisi ti." Magrat je pokušavala da sredi misli. „A gde je ona?", upitala je. Druga dva vilenjaka su podigla lukove. „Tražiš Kraljicu? Odvešćemo te do nje", reče Lenkin. „Još samo ovo, gospo. Ako slučajno padneš u iskušenje da upotrebiš taj gadni gvozdeni luk, znaj da te iz šume posmatra još strelaca." Iz šumarka kraj puta se stvarno čulo komešanje za kojim je usledio tup udarac. Vilenjaci su se uzvrpoljili. „Skloni mi se s puta", reče Magrat. 41 Odatle izraz „sveobuhvatna destrukcija".

Teri Pračet 135 „Mislim da si sve pogrešno shvatila", reče vilenjak. Osmeh mu se prvo raširio, ali je izbledeo kada se iz šume začuo još jedan udarac. „Osetili smo da dolaziš", reče vilenjak. „Hrabro devojče pošlo da spasi dragana! Oh, kako je to romantično! Drž'te je." Neka senka se uzdigla iza dva naoružana vilenjaka, zgrabila ih za glave i udarila jednu o drugu. Zatim je prešla preko njihovih tela i, kada se Lenkin okrenuo, dočekala ga snažnim udarcem pesnicom a zatim ga podigla i udarila ga o drvo, Magrat je izvukla mač. Šta god to bilo, izgledalo je opasnije od vilenjaka. Bilo je blatnjavo i čupavo, građeno slično trolu. Poseglo je za uzdama rukom koja je izgledala kao da može da se produži do u beskonačnost. Magrat je podigla mač... „Uuuk?" „Molim vas, gospođice, spustite mač!" Glas je dopirao odnekud iza njenih leđa, ali zvučao je ljudski i zabrinuto. Vilenjaci nikada nisu zvučali zabrinuto. „Ko ste vi?", upitala je ne okrenuvši se. Čudovište joj je uputilo širok osmeh pun žutih zuba. „Hm, ja sam Ponder Stibons. Čarobnjak. A i on je takođe čarobnjak." „Ali on je go!" „Mogu da mu predložim da se okupa, ako želite", reče Ponder pomalo histerično. „Uvek oblači zeleni šlafrok kad ide na kupanje." Magrat se malo primirila. Niko ko tako zvuči ne može biti opasan, osim možda po samog sebe. „A na čijoj ste vi strani, gospodine Čarobnjače?" „Koliko ih ima?" „Uuuk?" „Kada sjašem sa ovog konja", reče Magrat, „on će da pojuri. Zato budite ljubazni pa zamolite... svog prijatelja da pusti uzde. Da se ne povredi." „Uuuk?" „Hm. Verovatno neće." Magrat je kliznula na zemlju. Konj je, konačno oslobođen gvožđa, jurnuo. Oba metra. „Uuuk." Konj se propinjao da ustane sa zemlje. Magrat je treptala. „Hm, trenutno je malo uznemiren", reče Ponder, „Jedan... vilenjak... ga je pogodio strelom." „Ali oni to čine da bi kontrolisali ljude!" „Hm. On nije čovek." „Uuuk!" „U genetičkom smislu." Magrat je već imala prilike da vidi čarobnjake. Povremeno bi po koji dolazio da obiđe Lenkr, mada se nisu dugo zadržavali. Bilo je nečega u prisustvu Bake Vedervaks što ih je nagonilo da nastave put. I nisu izgledali kao Ponder Stibons. Izgubio je veći deo ogrtača, a od šešira mu je ostao samo obod. Veći deo lica mu je bio pokriven blatom, a oko jednog oka je imao višebojnu modricu. „Jesu li vam oni to učinili?" „Pa, blato i pocepana odeća su iz, kako da kažem, šume. A nekoliko puta smo natrčali na..." „Uuk." „... preko vilenjaka. Ali ovo mi je napravio bibliotekar kada me je odalamio."

Terry Pratchet 136 „Uuuk." „I hvala mu na tome", dodade Ponder. „Smirio me je. Inače bih bio kao ostali." Magrat je slutila da joj se nastavak razgovora neće dopasti. „Koji ostali?", prasnula je. „Jeste li sami?" „Koji ostali?" „Imate li vi uopšte pojma šta se dogodilo?" Magrat je pomislila na zamak i grad. „Mislim da bih mogla da pogodim", reče. Ponder je odmahnuo glavom. „Gore od toga", reče on. „Koji ostali?", ponovila je Magrat pitanje. „Mislim da je došlo do prepletanja kontinuuma, a potpuno sam siguran da su se energetski nivoi poremetili." „Ama koji ostali?", bila je uporna Magrat. Ponder Stibons je nervozno bacio pogled ka šumi. „Hajde da se sklonimo s puta. Tamo ima još mnogo vilenjaka." Nestao je u žbunju. Magrat je pošla za njim i ugledala još jednog čarobnjaka koji je bio poput merdevina naslonjen na drvo. Čitavo lice mu je bilo jedan veliki osmeh. „Ovo je blagajnik", reče Ponder. „Mislim da smo malo preterali sa tabletama od suvih žaba." A onda je, dosta glasnije, dodao: „Kako... ste... gospodine?" „Oh, ja bih samo zalogaj pečene lasice, ako biste bili tako ljubazni", reče blagajnik smešeći se u prazno. „Zašto je tako ukrućen?", upita Magrat. „Mislimo da je to neka vrsta kontraindikacije", reče Ponder. „Zar ne možete nešto da učinite po tom pitanju?" „Kako bismo onda prelazili potoke?" „Recite pekaru da dođe sutra, onda će biti hrskavije!", reče blagajnik. „Osim toga, meni izgleda sasvim srećno", reče Ponder. „Jeste li vi ratnica, gospođice?" „Molim?", reče Magrat. „Pa, oklop i oružje i tako to..." Magrat je spustila pogled. Još uvek je držala mač. Kaciga joj je stalno padala na oči ali uspela je da je učvrsti komadom venčanice. „Ja... hm... da. Da, baš tako. Ja sam ta", reče. „Potpuno. Da." „Pretpostavljam da ste ovde zbog venčanja, kao i mi." „Tako je. Zaista sam ovde zbog venčanja. I to je tačno." Prebacila je mač u drugu ruku. „A sada mi recite šta se dogodilo", reče. „Sa posebnim osvrtom na ono što se dogodilo ostalima." „Pa..." Ponder je odsutno uhvatio kraj svoj pocepanog ogrtača i počeo da ga vrti oko prsta. „Otišli smo da gledamo zabavljače, znate. Predstavu. Znate. Glumu. I, i, i bilo je jako smešno. Svi ti seljaci u onim velikim čizmama i sa perikama od slame i sve tako, kloparali su unaokolo i pravili se da su dame i gospoda i tako to, a sve su radili pogrešno. Bilo je jako srnešno. Blagajnik se baš slatko smejao. Ali, da budem iskren, smejao se i drveću i kamenju. Ali svi su se dobro zabavljali. A onda... a onda..." „Hoću sve da čujem", reče Magrat. „Pa... pa... tog dela se ne sećam baš najbolje. Mislim da je imalo nekakve veze sa glumom. Odjednom... odjednom je nekako sve izgledalo pravo. Znate šta hoću da kažem?" „Ne." „Bio je tamo jedan krivonogi momak crvenog nosa koji je igrao vilinsku kraljicu ili tako nešto, i odjednom je to i dalje bio on, ali... sve je potonulo... sve oko mene je tek tako nestalo, ostali su samo glumci... i bio je onaj brežuljak... bili su jako dobri jer sam stvarno poverovao... sećam se da nam je u jednom trenutku neko rekao da tapšemo... i svi su izgledali čudno i čulo se pevanje i bilo je predivno i... i..."

Teri Pračet 137 „Uuuk." „I onda me je bibliotekar odalamio", jednostavno reče Ponder. „Zašto?" „Biće bolje da vam on sam to objasni", reče Ponder. „Uuukuukiik. UuklUuk!" „Pljuni, Julija! Pa nazad na pijanku!", reče blagajnik. „Nisam razumela šta je bibliotekar rekao", reče Magrat. „Amm. Svi smo prisustvovali stvaranju međudimenzionalnog procepa", reče Ponder, „stvorenog verovanjem. Predstava je bila samo poslednja sitnica koja ga je otvorila. Sigurno negde blizu postoji veoma osetljiva zona nestabilnosti. Teško je opisati, ali ako imate parče gumene opne i nekoliko olovnih tegova, mogao bih da vam pokažem..." „Hoćete li vi to meni da kažete da ti... stvorovi postoje samo zato što ljudi veruju u njih?" „Oh, ne. Mislim da postoje i inače. Oni su ovde jer su ljudi verovali da su oni ovde." „Uuk." „On je pobegao sa nama. Pogodili su ga strelom." „Iiiik." „Ali ga je samo zasvrbelo." „Uuk." „Inače je krotak kao jagnje. Stvarno jeste." „Uuk." „I ne može da podnese vilenjake. Mirišu mu pogrešno." Bibliotekar je raširio nozdrve. Magrat nije znala mnogo o džunglama, ali je zamislila majmune u krošnjama kako njuše miris tigra u vazduhu. Oni se nisu divili glatkoći krzna niti sjaju u oku pošto su previše bili svesni zuba u ustima. „Da", reče ona. „Verujem da je tako. Mrze ih i patuljci i trolovi. Ali ne verujem da ih mrze više nego ja." „Ne možete sami na njih", reče Ponder. „Roje se kao pčele. Neki i lete. Bibliotekar kaže da su naterali ljude da dovuku debla i druge stvari i da obore ono, znate, ono kamenje. Na brežuljku je bilo nekakvo kamenje. Okomili su se na njega. Ne znam zašto." „Jeste li tamo videle neke veštice?", upita ga Magrat. „Veštice, veštice...", mrmljao je Ponder. „Ne bi vam promakle", reče Magrat. „Jedna je mršava i pilji u ljude oko sebe, a druga je mala i debela i stalno krčka orahe ili se smeje. Veoma glasno razgovaraju jedna sa dragom. I obe imaju visoke šiljate šešire." „Ne bih rekao da sam ih video", reče Ponder. „Onda sigurno nisu bile tamo", reče Magrat. „Biti primećen je smisao veštičarenja." Htela je da doda kako njoj to nikada nije išlo od ruke, ali nije. Umesto toga rekla je: „Odoh ja tamo." „Treba vam vojska, gospođice. Pa već biste bili u nevolji da bibliotekar nije bio na drvetu." „Ali ja nemam vojsku. Dakle, moraću sama, zar ne?" Ovog puta je Magrat uspela da valjano obode konja i potera ga u galop. Ponder je gledao za njom. „Znate, narodne pesme su krive za mnogo toga", reče on noćnom vazduhu. „Uuuk." „Sigurno će da pogine." „Uuuk." „Zdravo, gospodine Saksijo, budite ljubazni pa mi zapakujte dva kila jegulja." „Naravno, možda je to njena sudbina ili već tako nešto." „Uuuk." „Milenijumska ruka i gambor."

Terry Pratchet 138 Ponder Stibons je bio posramljen. „Hoće li neko za njom?" „Uuuk." „Opša, veselo, evo njega sa velikim satom." „Je li to bilo 'da'?" „Uuuk." „Ma ne vi, on." „Tengerleke-čengerleke, evo nama i želea." „Mislim da to verovatno može da se računa kao 'da'", reče Ponder nesigurno. „Uuuk?" „Tesno mi ga, nane, skroji, al' rni dobro stoji." „Ali, ipak", nastavio je Ponder, „groblja su puna onih koji su srljali hrabro ali nepromišljeno." „Uuk." „Šta reče?", upita blagajnik kome je stvarnost bila usputna stanica na putu ka nekim drugim mestima. „Mislim da je rekao, 'Pre ili kasnije, groblja se napune i svima ostalima'", reče Ponder. „Oh, do đavola. Idemo." „Nogekako", reče blagajnik, „ruke uvis, rukavice na pregled, kapetane!" „Oh, umukni već jednom." * * * Magrat je sjahala i pustila konja da ide. Znala je da je blizu Plesača. Raznobojna svetlost je treperila na nebu, Poželela je da ode kući. Vazduh je bio hladan, mnogo hladniji nego što bi trebalo da bude u to doba godine. Dok se gegala napred, pahulje snega su se kovitlale na vetru i pretvarale se u kišu. * * * Ridkali se materijalizovao unutar dvorca i naslonio na stub da povrati dah. Od transmigracije je uvek dobijao plave svetlace pred očima. Niko ga nije primetio. U zamku je vladao potpuni metež. Nisu svi pobegli kućama. Mnoge su armije prošle kroz Lenkr tokom poslednjih hiljadu godina i sećanje na debele i bezbedne zidine zamka bilo je praktično ugrađeno u pamćenje ljudi. Beži u zamak. I tako se u njemu našao veći deo stanovništva malog kraljevstva. Ridkali je treptao. Ljudi su jurili unaokolo pod budnim oko onižeg mladića u prevelikoj verižnjači i povezane ruke, koji je, izgleda, bio jedina osoba upućena u dešavanja. Kada je bio potpuno siguran da može da hoda, Ridkali se uputio pravo ka njemu. „Šta se ovde dešava, mla...", zaustio je, a zatim ućutao. Šon Og se osvrnuo. „Ta podla devojčura!", reče Ridkali ne obraćajući se nikome određenom. „ rekla je: 'Oh, vrati se po njega', a ja sam naseo samo tako! Čak i kad bih mogao da se vratim, ne bih znao gde!" „Gospodine?", reče Šon. Ridkali se prenuo. „Šta se dešava?" „Ne znam", reče mu Šon na rubu plača. „Mislim da su nas napali vilenjaci! Ništa što sam čuo nema smisla! Nekako se pojavili za vreme predstave! Ili tako nešto!" Ridkali je pogledao uplašene i zbunjene ljude. „A gospojica Magrat je otišla da se sama bori protiv njih!" Ridkali je bio zatečen. „Ko je gospođica Magrat?" „Ona će da bude kraljica! Nevesta! Shvatate? Magrat Garlik!" Ridkalijev um je mogao da vari samo jednu po jednu informaciju.

Teri Pračet 139 „A zašto je otišla?" „Zato što su oni zarobili kralja!" „Znaš li jesu li možda zarobili i Esmi Vedervaks?" „Šta? Baku Vedervaks?" „Došao sam da je spasim", reče Ridkali istog trenutka shvativši da je to zvučalo kao nešto na pola puta između gluposti i kukavičluka. Šon je bio previše uzbuđen da bi išta primetio. „Nadam se samo da ne sakupljaju veštice", reče. „Onda će im biti potrebna naša mama da popune kolekciju." „Paz' da neću", reče Nana Og koja mu je prišla s leđa. „Mama? Kako si ušla?" „Na metli. Bolje bi ti bilo da pošalješ nekoliko naoružanih ljudi na krov. Ja sam tako ušla, a mogao bi i još poneko." „Mama, šta da radimo?" „Po celom kraju su bande vilenjaka", reče Nana, „a iznad Plesača se vidi neki sjaj..." „Moramo da ih napadnemo!", uzviknuo je Kazanunda. „Da okuse malo metala!" „Pravo kažeš, momčino!", reče Ridkali. „Tako treba! Idem po samostrel!" „Previše ih je", mirno će Nana. „Baka i gospojica Magrat su napolju", reče Šon. „Gospojica Magrat je kanda malo šenula i stavila je oklop i otišla da se bori sama protiv svih." „Ali brda vrve od vilenjaka", reče Nana. „Ko da su im iz pakla poslali đavole kao ispomoć. Sigurna smrt." „Smrt je obrni-okreni sigurna", reče Ridkali. „U tome i jeste njena poenta, u neminovnosti." „Ne bismo imali nikakvih šansi", reče Nana. „U stvari, možda imamo jednu šansu", reče Ridkali. „Ne razumem baš sve o tom kontinuninaninuumu, ali po onome što tvrdi mladi Stibons, sve se dogodi negde, znate, tako da se može dogoditi i ovde. Čak i ako je šansa jedan prema milion." „Sve je to lepo i krasno", reče Nana, „ali da li to znači da će za svakog gospon Ridkalija koji preživi ovu noć, 999.999 morati da pogine?" „Da, ali me je baš lepo briga za te smradove", reče Ridkali. „Mogu oni i sami da se staraju o sebi. A tako im i treba jer me nisu zvali na svoja venčanja." „Molim?" „Ništa, ništa." Šon je počeo da poskakuje. „Je l' mogu i ja da idem da se borim, mama?" „Pogledaj samo te ljude!", reče Nana. „Umorni su k'o psi, mokri i zbunjeni! To nije vojska!" „Mama, mama, mama!" „Šta je?" „Mogao bih da ih osokolim, mama! To se tako radi pre nego što vojska krene u rat! Čitao sam o tome u knjigama! Tako možeš da pokupiš sami šljam i ako napraviš dobar govor i osokoliš ih, oni mogu da postanu strašna vojska!" „Ovi već izgledaju strašno!" „Mislio sam strašno kao strašno jako, mama!" Nana Og je pogledala stotinak stanovnika Lenkra. Teško je bilo zamisliti ih kako idu u boj. „A otkud ti to znaš, Šone?", upitala ga je. „Već pet godina redovno čitam Strele i lukove, mama", uvređeno će Šon. „Onda probaj, ako misliš da će da upali." Drhteći od uzbuđenja, Šon se popeo na sto, zdravom rukom izvukao mač i udarao po daskama dok se ljudi nisu utišali. Održao je govor.

Terry Pratchet 140 Objasnio im je da je njihov kralj zatočen a da je buduća kraljica otišla da se bori za njega. Istakao je odgovornost odanih podanika. Pomenuo je da će oni koji nisu tu nego se kriju ispod kreveta u svojim kućama posle slavne pobede žaliti što i oni nisu bili tu nego ispod narečenih kreveta, znate, onih malopre pomenutih. U stvari, čak je i bolje što ih je tako malo u zamku pošto će to značiti veći procenat slave po glavi preživelih. Reč „slava" je upotrebio tri puta. Rekao je da će se u budućnosti ljudi sećati tog dana, ma koji da to beše datum, i ponosno pokazivati ožiljke, to jest, oni koji prežive pokazivaće ožiljke, i biće veoma ponosni na njih i sigurno će ih neko u to ime častiti pićem. Savetovao im je da oponašaju kretanje lenkrske snebivljive lisice ne bi li malo istegli tetive sve dok ne postanu dovoljno elastične da im omoguće da pokreću ruke i noge, mada bi možda bilo bolje ih sada opuste, a da ih propisno zategnu kada za to dođe vreme. Rekao im je da Lenkr od svakoga očekuje da obavi svoju dužnost. I ammm. I uh. Važi? Tišinu koja je usledila prekinula je Nana Og rečima: „Verovatno već razmišljaju o tome, Šone. Što ne otpratiš gosin Čarobnjaka do sobe i pomogneš mu oko samostrela?" Značajno je mahnula glavom u pravcu stepeništa. Šon se kolebao, ali vrlo kratko. Video je sevanje majčinih očiju. Kada je otišao, Nana se popela na isti sto. „E", reče ona, „stvari vam 'vako stoje. Ako izađete odavde, možda ćete imati posla sa vilenjacima. Al' ako ostanete, sigurno ćete imati posla sa mnom. Vilenjaci su gori od mene, to priznajem. Ali ja sam upornija." Voskar je stidljivo podigao ruku. „Mogu da pitam nešto, gospođo Og?" „Reci." „Kako se tačno kreće snebivljiva lisica?" Nana se počešala po uhu. „Ako se dobro sećam", reče zatim, „zadnje noge joj idu 'vako, a prednje idu 'vako." „Ne, ne, ne", javio se bakalin Kvarni. „Njen rep ide 'nako. A noge idu 'vako." „To onda nije snebivljivo nego uzmuvano", reče neko. „Prebacio si se na krugorepog ocelota." Nana je klimnula. „Onda je i to rešeno", reče. „Ček' malo, nisam siguran da..." „Da šta, gosin Kvarni?" „Oh... pa..." „Lepo, lepo", reče Nana kad se Šon vratio. „Evo, baš mi kažu, naš Šone, kako su poneseni tvojim govorom. Baš si ih osokolio." „Supiška!" „Rekla bi' da su spremni da te slede i u sam pakao, ako treba." Neko se javio za reč. „Idete li i vi, gospođo Og?" „Ja ću polako za vama", reče Nana. „Oh. Pa dobro. Onda možda do ulaza u pakao." „Neverovatno", reče Kazanunda kada je svetina nevoljno krenula ka oružarnici. „Samo treba umeti sa ljudima." „Spremni su da prate jednog Oga gde god da ih povede?" „Ne baš", reče Nana, „ali ako znaju šta je dobro za njih, ići će tamo gde ih jedan Og prati." * * * Magrat je izašla iz šume i pogledala vresište koje se pružalo pred njom. Oblaci su se kovitlali iznad Plesača, ili bar iznad mesta gde su se oni nalazili. U treperavoj svetlosti je videla jedan kamen koji je ležao na boku i jedan otkotrljan u podnožje brežuljka.

Teri Pračet 141 Čitav breg je bleštao. Nešto je bilo pogrešno u vezi sa terenom. Bio je zatalasan tamo gde nije trebalo. Rastojanja su bila pogrešna. To ju je podsetilo na crtež kojim je obeležavala stranice u knjizi. Na njemu je bilo lice starice, ali ako se bolje pogleda, ono se pretvaralo u glavu devojke; nos je postajao vrat, a obrva se pretvarala u ogrlicu. Likovi su se pretapali jedan u drugi. A Magrat je, kao što bi i svako drugi na njenom mestu, čkiljila u naivnom pokušaju da vidi oba lica istovremeno. Predeo je, manje ili više, radio isto to. Brežuljak je u isto vreme bio i snegom pokriveni pejzaž. Lenkr i zemlja vilenjaka pokušavali su da istovremeno zauzmu isto mesto. Nametljivi predeo nije uspevao da se svuda zadrži. Lenkr je uzvraćao udarce. Na mestu sudara zaraćenih predela nalazili su se šatori postavljeni u krug, nalik vojnom logoru na neprijateljskoj obali. Na prvi pogled sve je u vezi s vilenjacima bilo predivno, a onda je slika zatreperila i ukazao se drugačiji prizor... Nešto se dešavalo. Nekoliko je vilenjaka jahalo vodeći ostatak konja kroz logor. Izgledalo je kao da se spremaju za pokret. * * * Kraljica je sedela na improvizovanom tronu u svom šatoru. Lakat joj je počivao na naslonu a prstima je zamišljeno prelazila preko usana. Ostali vilenjaci su sedeli u polukrugu, mada bi se to teško moglo nazvati sedenjem. Više je to bilo ležanje. Vilenjaci bi se i na zategnutoj žici osećali kao kod kuće. Na njima je bilo mnogo čipke i somota, perja nešto manje, mada to nije moralo da znači da su visokog roda - na sebe su stavljali šta god bi im palo na pamet, pošto su bili sigurni da u svemu izgledaju očaravajuće.42 Svaki je gledao Kraljicu i bio ogledalo njenog raspoloženja. Kada se smešila, smešili su se i oni. Kada bi rekla nešto što je smatrala duhovitim, oni bi se smejali. Predmet njene pažnje u tom trenutku bila je Baka Vedervaks. „Šta se dešava, starice?", upita Kraljica. „Ne ide, a?", reče Baka. „Mislila si da će biti lako, zar ne?" „Bacila si nekakve čini, zar ne? Nešto se bori protiv nas." „Nema čini", reče Baka. „Nema nikakve magije. Predugo vas nije bilo. Stvari su se promenile. Zemlja sada pripada ljudima." „To je nemoguće", reče Kraljica. „Ljudi otimaju. Riju je gvozdeni. Pustoše zemlju." „Da, neki, to priznajem. Ali ostali više vraćaju nego što uzimaju. Uzvraćaju joj ljubavlju. Zemlja im je u krvi. Oni joj daju smisao. Tome ljudi i služe. Bez njih, Lenkr bi bio samo pustara sa zelenim flekama. Drveće ne bi ni znalo da je drveće. Mi smo ovde jedno, gospođo - mi i zemlja. To više nije samo zemlja, to je plodno tlo. To ti je kao ukroćen i potkovan konj ili pripitomljen pas. Svaki put kada ljudi zariju plug u zemlju ili posade biljku, oni je udalje od tebe", reče Baka. „Stvari se menjaju." Verens je sedeo pored kraljice. Zenice su mu bile majušne kao glave čioda. Sa lica mu se nije skidao blagi osmeh tako da je veoma podsećao na blagajnika Nevidljivog univerziteta. „Aha. Ali kada se venčamo", reče Kraljica, „zemlja će morati da me prihvati. To kažu vaši sopstveni zakoni. Biti kralj je mnogo više od nošenja krune. Kralj i zemlja su jedno. Kralj i kraljica su jedno. A ja ću biti kraljica." Osmehnula se. Baka je znala da, osim vilenjaka između kojih je stajala, ima za leđima bar još jednog. Vilenjaci nisu znali za toleranciju. Ubili bi je čim bi se pomerila bez dopuštenja. „A šta ćeš ti biti, tek ću da odlučim", reče Kraljica. Podigla je svoju tananu ruku, spojila palac i kažiprst u prsten i pogledala kroz njega. 42 Monasi Kuleri, čiji je sićušni ali ekskluzivni manastir skriven u stvarno kulerskoj i opuštenoj dolini u donjim Ramtopima, imaju prijemni ispit za novajlije. Odvedu ga u sobu punu svakojake odeće i pitaju ga: Tebra*, sine moj, šta je od svega ovoga najviše fensi? Tačan odgovor glasi: E, Tebra, fensi je ono što ja izaberem. * Kulerski, mada ne uvek i u trendu.

Terry Pratchet 142 „Neko nam dolazi", reče, „u oklopu koji mu nije po meri, sa mačem koji ne ume da drži i sekirom koju jedva da može da podigne, jer je to, zar ne, tako romantično. Kako se zove?" „Magrat Garlik", reče Baka. „Moćna čarobnica, a?" „Razume se u bilje." Kraljica se nasmejala. „Mogla bih i odavde da je ubijem." „Da", reče Baka, „ali to ne bi bilo zabavno, zar ne? Poenta je u ponižavanju." Kraljica je klimnula. „Znaš, ti prilično razmišljaš kao vilenjak." „Brzo će zora", reče Baka. „Biće lep dan. Vedra je noć." „Ne baš toliko brzo." Kraljica je ustala. Bacila je pogled na kralja Verensa i promenila se. Haljina joj je od crvene postala srebrna i na svetlosti baklji se presijavala kao krljušt. Kosa joj se raspustila i promenila oblik postavši pri tome zlatnožuta. Lice joj se blago zatalasalo i promenilo. „Kako ti se čini?", reče na kraju. Izgledala je kao Magrat. Ili bar onako kako je Magrat želela da izgleda i kakvom ju je kralj Verens video u mislima. Baka je klimnula kao majstor majstoru. Umela je da prepozna prefinjenu zlobu čim je vidi. „Takva ćeš izaći pred nju, zar ne?", reče. „Svakako, Za kraj. Završni udarac. Ali nemoj da je žališ. Samo će umreti. Hoćeš li da ti pokažem šta si ti mogla da postaneš?" „Ne." „To mi ne bi predstavljalo problem. Postoje i drugi svetovi osim ovog. Mogla bih da ti pokažem babu Vedervaks." „Ne." „Sigurno je užasno znati da nemaš prijatelje. Da nikome nećeš nedostajati kad umreš. Da nikome nisi dotakla srce." „Da." „Sigurna sam da razmišljaš o tome... u onim dugim noćima kada su jedino društvo kucanje sata i hladnoća u sobi, a onda otvoriš kutiju i pogledaš..." Kraljica je odmahnula rukom kada je Baka pokušala da se iščupa iz stiska. „Nemojte da je ubijete", reče. „Mnogo mi je zabavnija živa." * * * Magrat je zabola mač u blato i podigla sekiru. Sa obe strane prostirala se šuma. Vilenjaci bi mogli da pođu samo tim putem. Učinilo joj se kao da ih ima stotine protiv nje jedne i jedine. Znala je da se to događalo i ranije. Pesme, legende, bajke i balade bile su pune priča o pojedincima koji su sami savladali brojno nadmoćnijeg neprijatelja. Samo što joj je tek tada došlo u glavu da je problem bio u tome što su stvari o kojima se govorilo u pesmama, legendama, bajkama i baladama bile, blago rečeno, neistinite. Kada je malo bolje razmislila, shvatila je da ne može da se seti nijednog primera iz istorije. Jedan vilenjak je u šumi podigao luk i nanišanio u nju. Iza njega je krenula grančica. Okrenuo se. Blagajnik mu se široko osmehnuo. „Opša, veselo, vuna Kićo a orasi Mićo." Vilenjak je nategao luk. Par šakolikih stopala je izleteo iz gustiša, zgrabio ga za ramena i naglo povukao unazad. Čuo se prasak kada je glavom udario u donju stranu grane. „Uuuk." „Samo nastavi!"

Teri Pračet 143 Sa druge strane puteljka, još jedan vilenjak je nategao luk. A onda su mu misli odlutale... Evo šta se događa u glavi jednog vilenjaka: Običnih čula ima pet, ali sva su podređena šestom čulu. Za njega u Disksvetu ne postoji ime pošto je sila toliko slaba da je mogu osetiti samo pronicljivi kovači koji je nazivaju Ljubavlju prema gvožđu. Kormilari bi je možda otkrili da stacionarno magijsko polje nije mnogo pouzdanije. Ali pčele je osećaju, jer one sve osećaju. Golubovi se orijentišu prema njoj. A vilenjaci čitavog multiverzuma koriste je da bi znali gde se nalaze. Ljudima je sigurno jako teško da se povazdan batrgaju u nesavršenosti geografije i uvek su pomalo izgubljeni. To je njihova suštinska osobina. I objašnjava puno toga o njima. Vilenjaci nikada nisu izgubljeni. To je njihova suštinska osobina. I objašnjava puno toga o njima. Vilenjaci imaju apsolutni položaj. Protok srebrne sile nejasno ocrtava okolinu. Živa bića i sama je emituju u manjim količinama i na taj način postaju vidljiva u fluksu. Mišići im pucketaju a umovi zuje upravo od te sile. Oni koji se razumeju u to mogu čak i da pročitaju misli na osnovu sitnih pramena u protoku energije. Za jednog vilenjaka, svet je nešto za čime samo treba posegnuti. Sa izuzetkom onog užasnog metala koji upija silu i deformiše fluks kosmosa kao neki teg na gumenoj opni, zaslepljuje ih i zaglušuje ostavljajući ih dezorijentisanima i usamljenijima no što bi ijedno ljudsko biće moglo ikada da bude... Vilenjak se zateturao unapred. Ponder Stibons je spustio mač. Malo je onih koji bi se morili mislima o tome. Ali Stibonsova zlehuda sudbina bila je potraga za smislom u okrutnom svetu. „Ali jedva da sam ga i dotakao", rekao je obraćajući se uglavnom sebi. * * * „'I medna joj ljubih usta u žbunju gde slavuji...' pevajte, idioti! Dva, tri!" Nisu znali gde se nalaze. Ni gde su bili. A nisu baš bili sigurni ni ko su bili. Ali Čaroičari iz Lenkra dosegli su stanje u kome je bilo lakše nastaviti nego prestati. Pevanje je privlačilo vilenjake, ali ih je i opčinjavalo... Plesači su se komešali i skakali, vrteli se i poskakivali po putu. Prolazili su kroz zapuštene zaseoke u kojima su vilenjaci napuštali svoje žrtve da bi ih u svetlosti zapaljenih kuća bolje pogledali. „'Onda ZVEK foladidl-di-du', pevaj, turajli-laj!" Šest štapova je u ritmu obavljalo svoj posao. „Gde smo pošli, Džejsone?" „Mislim da smo sišli u Klizavu dolinu i da se krećemo ka gradu", reče Džejson proskakutavši pored Pekara. „Kolare, ne zabušavaj!" „Kiša ulazi u dirke, Džejsone!" „Nema veze! Oni ne znaju razliku! Proći će kao narodna muzika!" „Mislim da sam slomio štap o onog zadnjeg!" „Samo igraj, Kotlokrpe! Nego, momci... šta mislite o Skupljaj mala mahune? Mogli bi, kad smo već tu, malo da vežbamo..." „Neko je ispred nas", reče Kotlokrp u prolazu. „Vidim baklje." „Ljudi, dva, tri, ili vilenjaci?" „Neam pojma!" Džejson se zavrteo i nastavio da igra. „Jesi l' to ti, naš Džejsone?" Džejson je počeo da kliče dok mu je glas odjekivao među mokrim drvećem. „To je naša mama! I naš Šon. I - i mnogo ljudi! Momci, uspeli smo!" „Džejsone", reče Kolar. „Da?"

Terry Pratchet 144 „Nisam siguran da mogu da prestanem!" * * * Kraljica je pomno posmatrala svoje lice u ogledalu zakačenom na potporni stub šatora. „Šta je bilo?", reče Baka. „Šta to vidiš?" „Sve što poželim", reče Kraljica. „Ti to dobro znaš. A sada... idemo u zamak. Vežite joj ruke. Ali noge nemojte." Kiša je ponovo počela da sipi. U blizini kamenja se pretvarala u susnežicu. Voda se slivala niz Magratinu kosu i uspela da je privremeno razmrsi. Magla se kovitlala na ivici šume u kojoj su se borili leto i zima. Magrat je posmatrala vilenjački dvor na konjima. Ugledala je Verensa kako hoda kao lutka na koncu. I Baku Vedervaks vezanu dugačkim konopcem za sedlo kraljičinog konja. Blato je prštalo pod konjskim kopitama. Amovi su bili okićeni desetinama srebrnih praporaca. Vilenjaci u zamku i avetinjska noć puna senki, sve je to bilo samo epizoda u njenom sećanju. Ali zvuk praporaca je na nju delovao kao provlačenje turpije preko zuba. Kraljica je zaustavila kolonu nekoliko metara ispred nje. „Ah, hrabra devojka", rekla je. „Pošla da spasi dragana, i to sama. Neka je neko ubije." Jedan vilenjak je poterao konja ka noj i izvukao mač. Magrat je stegla sekiru. Odnekud iza nje je doprlo škljocanje samostrela. Vilenjak se trznuo. Kao i onaj iza njega, Strela je nastavila da leti samo malo skrenuvši dok je prolazila iznad jednog od oborenih Plesača. A onda je iz šume izašla odrpana vojska Šona Oga sa izuzetkom Ridkalija koji je grozničavo pokušavao da ponovo napuni samostrel. Kraljica nije izgledala iznenađeno. „Ima ih jedva stotinak", rekla je. „Šta misliš, Esmi Vedervaks? Junački trzaj za kraj? To je tako divno, zar ne? Sviđa mi se kako ljudi razmišljaju. Misli su im kao pesme." „Silazi s tog konja!", viknula je Magrat. Kraljica joj se nasmešila. Šon je to osetio. I Ridkali je. I Ponder, Bili su potpuno opčinjeni. Vilenjaci su se plašili gvožđa, ali nije bilo potrebe da mu se približavaju. Sa njima se ne rnožeš boriti jer u odnosu na njih ne vrediš ništa. I dobro je što se osećaš bezvredno. Jer oni su predivni. A ti nisi. Ti, metaforički rečeno, tek na kraju ulaziš u tim, čak i posle debelog deteta sa večito zapušenom jednom nozdrvom; ti si onaj koji gubi jer mu nisu rekli pravila, a posle ti nisu rekli ni da su pravila ponovo promenjena; ti si onaj koji zna da se zanimljive stvari dešavaju drugima. Sva ta autodestruktivna osećanja bila su isprepletana. Sa vilenjakom se ne možeš boriti. Neko tako beskoristan kao ti, tako tup, tako ljudski, ne bi imao šanse da pobedi; univerzum ne funkcioniše tako... Lovci kažu da životinja ponekad izađe iz grmlja i stoji čekajući da bude proburažena... Magrat je uspela da napola podigne sekiru, a onda joj je ruka klonula. Spustila je pogled. Upravo je stid bio ono što ljudsko biće treba da oseti pred vilenjakom. Bila je tako gruba prema nečemu tako divnom kao što je vilenjak... Kraljica je sjahala i otišla do nje. „Da je nisi takla", reče Baka. Kraljica je klimnula. „Možeš da se opireš koliko god hoćeš", reče ona, „ali i sama vidiš da nema svrhe. Možemo bez borbe da osvojimo Lenkr. A ti to ne možeš da sprečiš. Pogledaj samo tu hrabru malu vojsku kako stoji tamo kao stado ovaca. Ljudska bića su tako strasna." Baka je spustila pogled. „Nećeš vladati ovde dok sam ja živa", reče. „Ovde nema jeftinih trikova", reče Kraljica. „Nema luckastih starica sa kesama bombona."

Teri Pračet 145 „Videla si to, zar ne?", reče Baka. „Pretpostavljam da Gita nije mislila ništa loše. Matora lucprda. Mogu li da sednem?" „Naravno", reče Kraljica. „Ipak si ti, na kraju krajeva, jedna žena u godinama." Klimnula je vilenjacima. Baka je, ruku i dalje vezanih na leđima, sela na jedan kamen. „To ti je problem sa veštičarenjem", reče ona. „Ne održava te mladom, ali duže ostaneš stara. Dok vi, naprotiv, ne starite", dodala je. „Ne starimo, fakat." „Ali sve mi se nešto čini da kopnite." Kraljičin osmeh nije nestao, ali se zaledio, kako to već biva sa osmesima čiji vlasnik nije siguran da je razumeo ono što mu je rečeno i nema pojma šta će uslediti. „Umešali ste se u predstavu", reče Baka. „Verujem da nemate pojma šta ste uradili. Pozorište i knjige... To su ti đavolje rabote sa kojima moraš obazrivo da postupaš. Mogu da se okrenu protiv tebe. Kao što već jesu." Ljupko je pokazala glavom ka vilenjaku pokrivenom plavim cvetovima i crvenom kožom. „Šta ti misliš o tome, je li Vilin-različku?" Kraljica se namrštila. „Ali on se ne zove tako", reče. Baka Vedervaks joj se široko osmehnula. „To ćemo još da vidimo", reče. „Danas ima mnogo više ljudi nego nekada, a mnogi od njih žive u gradovima i ne znaju mnogo o vilenjacima. A u glavama imaju gvožđe. Zakasnili ste." „Nismo. Potrebni smo ljudima", reče kraljica. „Niste. Samo vas ponekad požele. To nije isto. Ali ne možete da im pružite ništa više od zlata koje nestane u zoru." „Nekome je i to dovoljno." „Nije." „Bolje je od gvožđa, ti matora drtino, ti glupo dete koje je ostarilo ne postavši niko i ništa." „Ne. To zlato je samo lepo i sjajno. Samo je za gledanje, a ne vredi ni pišljiva boba", reče Baka još uvek smirenim i odmerenim tonom. „Ali, ovo ti je stvaran svet, gospo. To sam morala da naučim. A u njemu žive stvarni ljudi. Nemaš prava na njih. Dovoljna im je muka što su ljudi. Nisi im još potrebna i ti da se kočoperiš svojom sjajnom kosom, sjajnim očima i sjajnim zlatom. Ti, koja kroz život uvek ideš lakšim putem, uvek mlada, uvek raspevana i nesposobna da išta naučiš." „Nekada nisi tako mislila." „To je bilo davno. I, draga moja, ja možda jesam stara, možda sam i drtina, ali glupa nisam. Ti nisi od božanskog soja. Ja protiv bogova i boginja nemam ništa. Ali njih smo mi sami stvorili. I možemo da ih rastavimo na delove kada nam više ne budu bili potrebni. Shvataš li? A vilenjaci u svom dalekom vilinskom svetu možda su samo nešto što je ljudima potrebno da lakše prebrode teška vremena. Ali ovde neću da vas vidim. Vi nas terate da želimo ono što ne možemo da imamo, da jete nam ono što je bezvredno, a uzimate sve ostavljajući nam samo hladnoću, prazninu i vilenjački smeh." Duboko je udahnula. „I zato se tornjajte." „Nateraj nas, babuskero." „Očekivala sam da ćeš to reći." „Nama ne treba ceo svet. Dovoljno nam je i ovo malo kraljevstvo. I uzećemo ga, želelo nas ono ili ne." „Samo preko mene mrtve, gospo." „Ako ti tako kažeš." Kraljica ju je napala snagom uma, kao mačka. Baka se trznula i za trenutak zanela unatrag. „Gospo?" „Da?"

Terry Pratchet 146 „Nema pravila, je li tako?" „Pravila? Šta su pravila?", reče Kraljica. „Tako sam i mislila", reče Baka. „Gita?" Nana je uspela da okrene glavu. „Reci, Esmi." „Moja kutija. Znaš koja. Ona u kredencu. Znaš šta treba da radiš." Baka Vedervaks se nasmešila. Kraljica se zaljuljala kao da ju je neko ošamario. „Znači, naučila si?", reče ona. „O, da. Znaš da nikada nisam ušla u tvoj krug. Mogla sam da vidim kuda to vodi. I tako sam morala da učim. Čitavog života. Teži način. A teži način je zdravo težak, ali ne tako težak kao onaj lakši. Učila sam. Od trolova, od patuljaka, od ljudi. Čak i od kamičaka." Kraljičin glas je bio jedva čujan. „Nećeš umreti", šaputala je. „To ti obećavam. Ostaviću da te da živiš, da balaviš i bulazniš, da se uneređena vučeš od vrata do vrata i moliš za ogriske. A ljudi će govoriti: evo one matore lude." „To govore i sad", reče Baka Vedervaks. „Kad misle da ih ne čujem." „Ali unutra", nastavila je Kraljica ne obrativši pažnju na njene reči, „unutra ću ti ostaviti delić svesti koji će moći da gleda tvojim očima i znaćeš u šta si se pretvorila. A neće biti nikoga da ti pomogne." Kraljica joj se približavala, a oči su joj sevale od mržnje. „Nema milostinje za matoru ludu. Videćeš šta ćeš morati da jedeš da bi preživela. A mi ćemo sve vreme biti u tvojoj glavi, da nas slučajno ne bi zaboravila. Mogla si da budeš velika, toliko si toga mogla da postigneš. I bićeš svesna toga. U dugim noćima ćeš moliti vilenjake za malo tišine." Kraljica to nije očekivala. Bakina ruka je poletela dok su komadi konopca spadali sa nje i opalila joj šamar. „Meni si našla time da pretiš?", reče. „Meni? Koja sam već stara?" Kraljičina ruka se polako podigla do modrog otiska dlana na obrazu. Vilenjaci su podigli lukove i čekali naređenje. „Gubi se", reče Baka. „Možeš ti sebe da nazivaš boginjom koliko ti god drago, ali ti ne znaš ništa, gospo. Ama baš ništa. Ono što ne umire ne može ni da živi. Ono što ne živi ne može da se menja. Ono što se ne menja ne može da uči. I najmanji stvor koji živi i mre u travi zna više od tebe. U pravu si. Ostarila sam. Živiš duže od mene, ali ja sam starija. I bolja. A to, gospo, uopšte nije teško." Kraljica je divljački napala. Odbijeni mentalni udar je oborio Nanu Og na kolena. Baka Vedervaks je trepnula. „Dobar udarac", prokrkljala je. „Ali ja sam još uvek na nogama. Ne klečim. I još uvek imam snage da..." Jedan vilenjak se srušio. Ovog puta se Kraljica zaljuljala. „Oh, nemam ja vremena za ovo", rekla je i pucnula prstima. Usledila je pauza. Kraljica je pogledala ka vilenjacima. „Ne mogu da odapnu strele", reče Baka. „Ali ti to i ne želiš, zar ne? Zar tako jednostavan kraj?" „Ne možeš da ih držiš! Ti nemaš toliku moć!" „Želiš li da vidiš kolika je moja moć, gospo? Ovde? Na tlu Lenkra?" Zakoračila je napred. Vazduh je pucketao od moći. Kraljica je ustuknula. „Na mom terenu?", reče Baka. Ponovo je ošamarila Kraljicu, ovoga puta gotovo nežno. „Šta je sad?", reče Baka Vedervaks. „Ne možeš da mi se suprotstaviš? Gde je sada tvoja moć, gospo? Saberi se, gospo!" „Ti glupa babuskero!" Svako žive biće u krugu od jednog kilometra je to osetilo. Manje životinje su uginule. Ptice su padale u letu. Vilenjaci i ljudi su, svi kao jedan, pali na tlo stiskajući glave rukama.

Teri Pračet 147 A u bašti bake Vedervaks, pčele su izletele iz košnica. Izbijale su kao mlazevi pare i sudarale se u žurbi da uspostave borbenu formaciju. Kroz histerično zujanje radilica probijalo se brundanje trutova slično zvuku helikoptera. Ali glasnije i od trutova čuo se zvuk pikole koji su proizvodile matice. Rojevi su se okupili nad čistinom, napravili jedan krug, a zatim jurnuli. Pridruživali su im se i drugi koji su doletali iz sklepanih košnica u dvorištima i šupljih stabala. Nebo se crnelo od pčela. Posle nekog vremena, formirao se uskomešani oblak. Trutovi su, brundajući kao bombarderi, leteli na bokovima. Radilice su svojim telima formirale konus. A na njegovom vrhu su letele stotine matica. Polja su ostajala u potpunoj tišini posle prolaska roja rojeva. Cveće je ostalo napušteno i prinuđeno da samo sebe oplodi. Nepopijeni nektar je kapao. Pčele su letele ka Plesačima. * * * Baka Vedervaks je pala na kolena stiskajući glavu rukama. „Ne..." „Oh, ali da", reče Kraljica. Esmi Vedervaks je podigla ruke. Prsti su joj bili zgrčeni od napora i bola. Magrat je shvatila da može da pomera oči. Ostatak tela joj je, bez obzira na verižnjaču i prsnik, bio slab i beskoristan. To je, dakle, bilo to. Osećala je kako joj se duh kraljice Inci prezrivo smeje iz hiljadugodišnje daljine. Ona se nikada ne bi predala. Magrat je bila samo još jedna od desetina onih nasmešenih uštogljenih žena koje su se samo šetkale unaokolo u dugim haljinama i produžavale kraljevsku lozu... Pčele su nagrnule sa neba. Baka Vedervaks se okrenula ka njoj. Magrat je jasno čula glas u svojoj glavi. „Hoćeš da budeš kraljica?" A onda se oslobodila. Osećala je kako klonulost napušta njeno telo praveći mesta kraljici Inci da se iz kacige ulije u nju. Pčele su pokrile telo stare veštice. Kraljica se okrenula, a osmeh joj se zaledio kada je videla kako Magrat ustaje, polazi ka njoj i gotovo bez ikakve misli u glavi uzima sekiru i podiže je dugim zamahom. Kraljica je bila brža. Šaka joj je poletela i zgrabila Magrat za zglavak. „O, da", reče ona cereći joj se u lice. „Stvarno? Misliš?" Zavrnula joj je ruku. Sekira je kliznula iz Magratinih prstiju. „I ti si htela da budeš veštica?" Pčele su, kao mrka magla, pokrile vilenjake. Previše male da bi ih udarili, neosetljive na čini, ali odlučne da ubiju. Magrat je osetila kako joj kost puca. „Stara veštica je gotova", reče Kraljica gurajući Magrat naniže. „Ne mogu da kažem da nije bila dobra. Ali nije bila dovoljno dobra. A ti si daleko od toga." Magrat je polako i neumoljivo bila potisnuta ka zemlji. „Zašto ne probaš magiju?", reče Kraljica. Magrat ju je šutnula. Stopalo joj se zakucalo u Kraljičino koleno i začuo se prasak. Kada se ova zateturala unatrag, Magrat je poletela, zgrabila ju je oko pasa i oborila na zemlju. Bila je zapanjena lakoćom svoje protivnice. Magrat je bila mršava, ali Kraljica kao da uopšte nije imala težinu. „Dakle", reče povukavši se naviše sve dok nisu bile licem u lice, „ti si ništa. To je sve u glavi, zar ne? Bez magije, ti si..."

Terry Pratchet 148 ... gotovo trougaono lice sa sićušnim ustima i gotovo nepostojećim nosem, ali sa očima većim od ljudskih, koje su sada užasnuto piljile u Magrat. „Gvožđe", prošaputala je Kraljica. Rukama je pokušala da uhvati Magratine. U njima više nije bilo snage. Snaga vilenjaka bila je u ubeđivanju ostalih da su slabi. Magrat je osećala kako Kraljica očajnički pokušava da joj prodre u misli. Bezuspešno. Kaciga... ... je ležala u blatu, nekoliko metara od njih. Imala je tek toliko vremena da zažali što je podigla pogled pre nego što ju je Kraljica ponovo napala eksplodiravši kao supernova u njenoj nesigurnosti. Bila je ništavna. Bila je beznačajna. Bila je tako bezvredna i nebitna da bi je čak i nešto potpuno bezvredno i savršeno nebitno smatralo dostojnom prezira. A time što se drznula da spusti ruke na Kraljicu zaslužila je večnost u patnji. Više nije imala kontrolu nad svojim telom. Nije ga čak ni bila vredna. Nije bila vredna ničega. Prezir je poput snega padao na nju cepajući joj telo na komadiće. Nikada nije bila dobra. Nikada nije bila lepa, ni inteligentna, niti jaka. Nikada nije bila ništa. Vera u sebe? Vera u šta? Jedino što je videla bile su Kraljičine oči. A jedino što je želela bilo je da nestane u njima... Magrat Garlik se raspadala, sloj po sloj njene duše se cepao... ... otkrivajući samu srž. Podigla je pesnicu i zabola je Kraljici među oči. Usledio je trenutak potpune zbunjenosti, a onda je Kraljica vrisnula. Magrat ju je ponovo udarila. U košnici može da bude samo jedna matica! Udri! Bodi! Kotrljale su se ka bari. Magrat je osetila da ju je nešto ubolo u nogu ali nije obraćala pažnju. Nije primećivala ni buku koja ih je okruživala, ali je zato, kada su se konačno zaustavile u lokvi blata, napipala sekiru. Kraljica je pokušavala da joj ponovo prodre u misli, ali ovoga puta bez snage. Magrat je uspela da se pridigne na kolena i podigne sekiru... ... da bi tek tada shvatila da vlada potpuna tišina. Zavladao je tajac među Kraljičinim vilenjacima i improvizovanom vojskom Šona Oga čija je začaranost kopnela. Naspram bledog meseca videla se nečija silueta. Jutarnji povetarac je donosio miris. Bio je to miris lavljih kaveza i trulog lišća. „Vratio se", reče Nana Og. Bacila je pogled u stranu i ugledala ozarenog Ridkalija kako podiže samostrel. „Spuštaj to", reče ona. „Kakve samo rogove ima to biće..." „Spuštaj to." „Ali ja..." „Strela bi prošla kroz njega. Vidi, ono drvo se vidi kroz njega. On nije stvarno tu. Ne može da izađe. Ali može da pošalje misli." „Ali miris..." „Da je stvarno ovde, mi ne bismo stajali." Vilenjaci su se razdvajali dok je kralj prolazio između njih. Njegove zadnje noge nisu bile stvorene za dvonožno hodanje. Kolena su bila okrenuta na pogrešnu stranu, a kopita prevelika. Ignorisao je sve prisutne dok je ponosno stupao ka Kraljici koja je ležala na zemlji. Magrat je ustala i nesigurno podigla sekiru. Kraljica je skočila i podigla ruke, a njena usta su počela da se uobličavaju za početak neke kletve...

Teri Pračet 149 Kralj je pružio ruku i rekao nešto. Samo je Magrat čula šta. Kasnije je rekla da je bilo nešto o sastanku na mesečini. * * * A onda su se probudili. Sunce je već dobrano odskočilo nad Rubom. Ljudi su počeli da ustaju i da se zgledaju. Nigde na vidiku nije bilo nijednog vilenjaka. Prva je progovorila Nana Og. Veštice obično sagledavaju ono što jeste umesto da insistiraju na onome što bi trebalo da bude. Pogledala je ka vresištu. „Prvo što ćemo da uradimo", reče ona, „pre bilo čega drugog, je da vratimo kamenje na mesto." „To je drugo", ispravila ju je Magrat. Obe su spustile pogled na ukočeno telo Bake Vedervaks. Nekoliko zalutalih pčela je kraj njene glave neveselo kružilo u travi. Nana Og je namignula Magrat. „Bila si dobra, curo. Nisam verovala da bi ti mogla da preživiš takav napad. I mene je oborila s nogu." „Vežbala sam", turobno će Magrat. Nana Og je izvila obrve ali nije ništa rekla. Umesto toga je vrhom čizme ćušnula Baku. „Diž' se, Esmi", rekla je. „Bila si dobra. Pobedili smo." „Esmi?" Ridkali je ukočeno klekao i uhvatio Baku za ruku. „Verovatno ju je toliki napor potpuno iscedio", brbljala je Nana. „Oslobodila je Magrat i sve..." Ridkali je podigao pogled. „Mrtva je", reče. Podvukao je ruke pod Bakino telo i nesigurno ustao. „Ma jok, kud bi ona uradila tako nešto", reče Nana glasom nekoga čija usta rade po navici pošto je mozak otkazao poslušnost. „Ne diše i nema puls", reče čarobnjak. „Sigurno se samo odmara." „Da." Visoko, na plavom nebu, nad njima su kružile pčele. * * * Ponder i bibliotekar su pomagali da se kamenje vrati na mesto povremeno koristeći blagajnika kao polugu. Ponovo je prolazio kroz krutu fazu. Neobično kamenje, primetio je Ponder. Bilo je prilično teško a nešto u njegovom izgledu dalo je naslutiti da je jednom davno bilo istopljeno pa ohlađeno. Džejson Og ga je zatekao duboko zamišljenog. Držao je komad kanapa na čijem je drugom kraju bio privezan ekser. Ali umesto da visi, ekser je stajao gotovo pod pravim uglom, kao da očajnički pokušava da dotakne kamen. Kanap je vibrirao. Ponder je bio opčinjen tom pojavom. Džejson je zastao. Retko je susretao čarobnjake i nije bio siguran kako da se ophodi prema njima. Čuo je kako čarobnjak mrmlja: „Nešto ovde smrdi. Ali zašto smrdi?" Džejson je ćutao. Ponder zatim reče: „Možda u njemu ima gvožđa koje... gvožđa koje voli gvožđe? Ili su u pitanju muško gvožde i žensko gvožđe? Ili prosto gvožđe i kraljevsko gvožđe? Možda jedno od njih sadrži još nešto u sebi? Možda se jedno ponaša kao teg, a drugo se kotrlja po gumenoj opni?"