Teri Pračet Zimotvorac HarperCollins e-books
PRVO POGLAVLJE Veliki sneg Kada je oluja došla, udarila je u brda kao čekić. Nijedno nebo nije moglo zadržati tako mnogo snega, i zbog toga što nije moglo, sneg je padao, padao kao beli zid. Malo brdo snega nalazilo se tamo gde se, pre nekoliko sati, nalazila mala gomila bodljikavog žbunja na drevnoj humki. U ovo vreme prošle godine tu je bilo nekoliko ranih cvetova jargorčevine, ali sada je bio samo sneg. Deo snega se pomerio. Komad otprilike veličine jabuke se podignu, dok se dim uvijao oko njega. Ruka ne veća od zečije šape mahnu da otera dim. Veoma malo, ali jako ljutito plavo lice, sa gromuljicom snega koja je još uvek balansirala na vrhu, pogleda prema iznenadnoj beloj divljini. “Ah, prokleti!” progunđa. “Pogledajte sad ovo? Ovo je uradio Zimotvorac! Gde je sada gad koji će mi odgovoriti ‘ne’!” Ostale gomilice snega se podigoše u vis. Još glava je virilo. “Oh jao, jao, jao!” reče jedna od njih. “On je ponovo našao veliku malu babu!” Prva glava se okrenu prema toj glavi, i reče, “Ludi Vuli?” “Da, Robe?” “Zar ti nisam rekao da odustaneš od tog jao?” “Aj, Robe, jesi”, reče glava oslovljena kao Ludi Vuli. “Pa zašto si to uradio?” “Izvini, Robe. Nekako je izletelo.” “To je tako očajno.” “Izvini, Robe.” Rob Biloko uzdahnu. “Ali se plašim da si u pravu, Vuli. On je došao po veliku malu babu, pravo ovamo. Ko pazi na nju dole na farmi?” “Mali Opasni Šiljak, Robe.” Rob pogleda gore na oblake tako pune snega koji su se ugibali na sredini. “U redu”, reče on, i uzdahnu ponovo. “Vreme je za Heroja.” On zaroni i nestade sa vidika, čep od snega vrati nazad na mesto, i kliznu dole u srce humke Figlsa. Unutra je bilo prilično veliko. Na sredini bi se mogao uspraviti čovek, ali bi ga onda kašljanje presavilo na pola jer se tačno tačno tu nalazila rupa kroz koju je izlazio dim. Svuda u krug na unutrašnjim zidovima bili su redovi galerija, i svaka od njih nabijena Figlsima. Obično je mesto bilo prepuno buke, ali sada je bilo zastrašujuće tiho. Rob Biloko je hodao prema vatri gde je njegova žena, Džini, čekala. Stajala je uspravno i ponosno, kao što kelda i treba da stoji, ali izbliza mu se učinilo da je plakala. On stavi svoju ruku oko nje.
“U redu, verovatno znate šta se desilo”, reče on plavo-crvenoj publici koja je gledala dole ka njemu. “Ovo nije obična oluja. Zimotvorac je pronašao veliku malu vešticu – dakle, sedite dole!” Sačekao je dok galama i zveckanje mačevima nije zamrlo, a onda nastavi: “Mi se ne možemo boriti sa Zimotvorcem za nju! To je njen put! Mi ne možemo hodati za nju! Ali baba od baba nas je usmerila drugom stazom! Ta je mračnija, i opasnija!” Veselje je poraslo. Feglsima su se sviđale ovakve stvari. “Dobro!” reče Rob, zadovoljno. “A mi treba da dovedemo Heroja!” Na to se začulo mnogo smeha, a Veliki Jan, najvišlji od Figlsa, povika, “To će uskoro. Imali smo samo vremena da mu damo par herojskih lekcija! Još uvek nije ništa više od velike crtice ničega!” “On će biti Heroj za veliku malu babu i to je kraj o tome”, reče Rob oštro. “Sad odlazite, cela gomila! U krečnjačku jamu! Iskopajte mi stazu u Podzemni Svet!” Mora da je to Zimotvorac, Tifani Ečing reče sebi, stojeći ispred svog oca u smrznutoj kući na farmi. Mogla je da oseti to napolju. To nije bilo normalno vreme čak ni za sredinu zime, a sada je bilo proleće. Bio je to izazov. Ili je to možda bila samo igra. To je bilo teško reći, sa Zimotvorcem. Jedino što to nije mogla biti igra pošto su jaganjci umirali. Meni je samo trinaest godina, a moj otac, i još mnogo drugih ljudi starijih od mene, žele da uradim nešto. A ja ne mogu. Zimotvorac me je ponovo našao. On je sada ovde, a ja sam suviše slaba. Bilo bi lakše ako bi me vređali, ali ne, oni me mole. Lice mog oca je sivo od brige i on me moli. Moj otac moli mene. Oh ne, on je skinuo šešir. On je skinuo svoj šešir kad mi govori! Oni misle da magija dolazi kada ja pucnem prstima. Ali ako ne mogu to učiniti za njih, sada, koliko sam ja dobra? Ne mogu im dozvoliti da vide da sam uplašena. Vešticama nije dozvoljeno da budu uplašene. A ovo je moja krivica. Ja... ja sam započela sve ovo. Ja moram to završiti. Gospodin Ečing pročisti grlo. “...I, ovaj, ako bi mogla... ovaj, magijski, uh, ili tako nešto? Za nas...?” Sve u sobi je bilo sivo, zato što je svetlost sa prozora dolazila kroz sneg. Niko nije gubio vreme da bi kopao užasnu stvar oko kuća. Svaka osoba koja je mogla da drži lopatu bila je potrebna na drugim mestima, i još uvek nije bilo dovoljno ljudi. Tako je bilo, većina ljudi bila je budna celu noć, šetajući stada godišnjaka, pokušavajući da sačuva nove jaganjce... u mraku, u snegu... Njen sneg. To je bila poruka za nju. Izazov. Poziv. “U redu”, reče ona. “Videću šta mogu da uradim.” “Dobra devojka”, reče njen otac, cereći se sa olakšanjem. Ne, nisam dobra devojka, pomisli Tifani. Ja sam dovela ovo na nas. “Moraćete napraviti veliku vatru, gore iznad šupa”, reče ona glasno. “Mislim na veliku vatru, da li razumete? Napravite je od bilo čega što će goreti, i morate je održavati. Pokušaće da se ugasi, ali vi je morate održavati. Držite gomilu goriva, šta god da se desi. Vatra ne sme da se ugasi!”
Bila je sigurna da je “ne!” bilo glasno i zastrašujuće. Nije želela da ljudima misli odlutaju. Obukla je tamnosmeđi teški vuneni ogrtač koji je gospođica Izdaja napravila za nju i zgrabila crni špicasti šešir koji je visio na vratima farmerske kuće. Čula se neka vrsta zajedničkog uzdaha ljudi koji su se nagurali u kuhinji, a neki od njih se odmaknuše. Mi sada želimo veštice, sada su nam veštice potrebne, ali – mi ćemo se vratiti, takođe. To je bila magija špicastog šešira. To je bilo ono što je gospođica Izdaja zvala “Efekat”. Tifani Ečing izađe napolje u uzani koridor koji je bio prosečen kroz snegom prekrivenu farmu gde su nanosi bili više nego duplo višlji od čoveka. Barem je duboki sneg čuvao od najgoreg vetra, koji kao da je bio napravljen od noževa. Staza je bila očišćena skroz do ograde, ali to je bio težak posao. Kada imaš pet metara snega svuda, kako ćeš to očistiti? Gde to možeš skloniti? Čekala je kod garaže dok su je muškarci sekli i strugali na smetovima. Sada su već bili umorni do kostiju, kopali su satima. Važna stvar je bila – Ali bilo je mnogo važnih stvari. Bilo je važno izgledati mirno i samopouzdano, bilo je važno držati čist um, bilo je važno ne pokazati koliko si zaista bio preplašen... Ona ispruži ruku, uhvati pahuljicu i dobro je pogleda. To nije bila jedna od onih normalnih, oh ne. To je bila jedna od njegovih posebnih pahuljica. To je bilo gnusno. On joj se podsmevao. Sada je mogla da ga mrzi. Ona ga nikada ranije nije mrzela. Ali on je ubijao jaganjce. Zadrhtala je i navukla ogrtač oko sebe. “Ovo sam ja izabrala da uradim”, graknu ona, a njen dah ostavi mali oblačić u vazduhu. Ona pročisti grlo i započe ponovo. “Ovo sam ja izabrala da uradim. Ako postoji cena, ja biram da je platim. Ako je to moja smrt, onda ja biram da umrem. Gde god me odvede, biram tamo da odem. Ja biram. Ovo sam ja izabrala da uradim.” To nije bila čîn, izuzev u njenoj glavi, ali ako nisi mogao učiniti da čîni rade u tvojoj glavi, nisi mogao učiniti da uopšte rade. Tifani umota svoj ogrtač oko sebe kao zaštitu od kandži vetra i tupo se zagleda u muškarce kako donose seno i drva.Vatra je počela polako, kao da se plašila da pokaže entuzijazam. Ona je već ovo radila ranije, zar ne? Desetinu puta. Trik nije bio tako težak kada si imao taj osećaj, ali radila je to sa dovoljno vremena da pripremi svoj um i, u svakom slučaju, nikada nije uradila to sa nečim većim od kuhinjske vatre da zagreje njena smrznuta stopala. U teoriji to bi trebalo da bude podjednako lako sa velikom vatrom i poljem punim snega, jel’ tako? Dobro? Vatra je počela da urliče. Otac joj je spustio ruke na ramena. Tifani je skočila. Zaboravila je kako tiho on zna da se kreće. “Šta je bilo to o biranju?” upita on. Zaboravila je i koliko on dobro čuje, takođe. “To je... veštičja stvar”, odgovori ona, pokušavajući da ne gleda u njegovo lice. “Pa ako ovo... ne bude uspelo, nije ničija greška osim moje.” A ovo je moja greška, dodade ona u sebi. To nije pošteno, ali niko nije rekao da treba da bude. Ruka njenog oca uhvati je za bradu i nežno joj je okrenula glavu. Kako su mu mekane ruke, pomisli Tifani. Ruke odraslog čoveka, ali meke kao bebine, zbog masnoće na ovčijem runu. “Nismo trebali da tražimo to od tebe, trebalo je...” reče on. Da, trebalo je da tražite to od mene, pomisli Tifani. Jaganjci umiru pod užasnim snegom. I trebala sam reći ne, trebala sam reći da nisam još tako dobra. Ali jaganjci umiru pod užasnim snegom.
Biće i drugih jaganjaca, rekoše njene Druge Misli. Ali to neće biti ti jaganjci, zar ne? Ovo su jaganjci koji umiru, ovde i sada. A oni umiru zbog toga što sam ja poslušala svoja stopala i usudila se da plešem sa Zimotvorac. “Ja mogu to uraditi”, reče ona. Njen otac joj je držao bradu i zagledao se u njene oči. “Jesi li sigurna, Džigit?”1 upita on. To je bio nadimak koji joj je dala njena Baka Ečing, koja nikada nije izgubila jagnje u užasnom snegu. Nikada ga ranije nije koristio. Zašto se sada uzdigao u njegovom umu? “Da!” Ona odgurnu njegovu ruku, i prekinula njegov pogled pre nego što krene da plače. “Ja... još nisam rekao tvojoj majci”, reče njen otac veoma polako, kao da reči zahtevaju ogromnu pažnju, “ali ne mogu da pronađem tvog brata. Mislim da je pokušao da pomogne. Abe Varalica kaže da ga je video sa njegovom malom lopatom. Ovaj... Siguran sam da je sve u redu, ali... obrati pažnju na njega, hoćeš li? Imao je svoj crveni kaput.” Njegovo lice, bez ikakvog izraza, bilo je srceparajuće za videti. Mali Ventvort, star skoro sedam godina, stalno je trčao za ljudima, stalno pokušavajući da bude jedan od njih, stalno pokušavajući da pomogne... kako je lako prevideti malo telo... Sneg je još uvek jako padao. Strašno pogrešne pahuljice belele su se na očevim ramenima. To su one male stvari kojih se prisetite kada svetu otpadne dno, a ti padaš – To nije bilo samo nepošteno, to je bilo... okrutno. Seti se šešira koji nosiš! Seti se posla koji je pred tobom! Ravnoteža! Ravnoteža je stvar. Dovedi ravnotežu u centar, zadrži ravnotežu... Tifani ispruži svoje ukočene ruke prema vatri, da bi izvukla toplinu. “Zapamtite, ne dozvolite da se vatra ugasi”, reče ona. “Imam ljude koji donose drva odasvud”, reče njen otac. “Rekao sam im da donesu sav ugalj iz kovačnice, takođe. Neće nam nestati goriva, obećavam ti!” Plamen je plesao i savijao se prema Tifaninim rukama. Trik je bio, trik, trik... je bio da smotaš velinu negde u blizini, izvučeš je u sebe i... uravnotežiš. Zaboravi sve ostalo! “Ja ću poći – ” započe njen otac. “Ne! Pazi na vatru!” povika Tifani, preglasno, luda od straha. “Uradićeš ono što ja kažem!” Ja nisam danas tvoja ćerka! vrištao je njen um. Ja sam tvoja veštica! Ja ću vas zaštititi! Okrenula se pre nego što je mogla da mu vidi lice i potrčala kroz pahuljice, duž staze koja je bila usečena prema donjoj ogradi. Sneg je bio ugažen u grudvastu, grbavu stazicu, klizavu od novog snega. Iscrpljeni ljudi sa lopatama nabili su se na snežni nanos na jednoj strani da bi joj se sklonili sa puta. Došla je do šireg prostora gde su ostali pastiri kopali u snežnom zidu. Rušio se u grudvama oko njih. “Stanite! Vratite se!” povika njen glas, dok joj je um plakao. Muškarci brzo poslušaše. Usta koja su dala to naređenje imala su špicasti šešir iznad. Niste se raspravljali o tome. Zapamti vrelinu, vrelinu, zapamti vrelinu, ravnoteža, ravnoteža... Ovo je bilo veštičarenje ogoljeno do kosti. Bez igračaka, bez štapića, bez Efekata, bez glavologije, bez trikova. Sve što je bilo važno je koliko si dobar. 1 Jiggit - Staroengleska mera za brojanje ovaca. Označava pun broj (20) do kojeg se broji. - prim.prev.
Ali ponekad si morao da prevariš sebe. Ona nije bila Letnja Dama i nije bila Baka Vedervaks. Morala je da pruži sebi svu moguću pomoć. Ona izvuče malog srebrnog konja iz svog džepa. Bio je mastan i umazan, i mislila je da ga očisti, ali nije bilo vremena, nema vremena... Kao vitez koji stavlja svoj šlem, pričvrstila je lanac oko svog vrata. Trebala je više da vežba. Trebala je da sluša ljude. Trebala je da posluša sebe. Uzela je dubok dah i podigla ruke na obe strane, sa dlanovima gore. Na desnoj ruci bledi ožiljak je sijao. “Grom je u mojoj desnoj ruci”, reče ona. “Munja je u mojoj levoj ruci. Vatra je iznad mene. Mraz je ispred mene.” Ona zakorači napred dok nije došla na par centimetara od nanosa. Mogla je da oseti kako hladnoća već izvlači vrelinu iz nje. Pa, to će biti to. Duboko je udahnula nekoliko puta. Ovo sam ja izabrala da uradim... “Mraz u vatru”, prošapta ona. U dvorištu, vatra postade bela i zatutnja kao peć. Snežni zid se ulegnuo i onda eksplodirao u paru, šaljući komade snega u vazduh. Tifani je polako išla napred. Sneg se povlačio ispred njenih ruku kao magla pred izlazećim suncem. Topio se pred njenom vrelinom, postajući tunel u dubokom nanosu, bežeći od nje, vrteći se oko nje u oblacima hladne magle. Da! Ona se očajnički osmehnu. To je bila istina. Ako imaš savršeni centar, ako pravilno razmišljaš, možeš imati ravnotežu. Na sredini klackalice je mesto koje se nikada ne pomera... Njene čizme šljapkale su kroz toplu vodu. Ispod snega je bila sveža zelena trava, pošto je jeziva oluja došla kasno te godine. Hodala je, tačno tamo gde je obor sa jaganjcima bio zakopan. Njen otac zurio je u vatru. Gorela je belo usijana, kao peć, progrizajući kroz drva kao da je bura. Srušila se u pepeo pred njegovim očima... Voda je sada tekla oko Tifaninih čizama. Da! Ali nemoj misliti o tome! Drži ravnotežu! Još vreline! Mraz u vatru! Bilo je to blejanje. Ovce mogu živeti ispod snega, bar neko vreme. Ali kako je Baka Ečing imala običaj da kaže, kada je bog pravio ovcu, mora da je ostavio njen mozak u drugom kaputu. U panici, a ovca je uvek bila na milimetar od panike, one bi izgazile svoje jaganjce. Pojavile su se ovce i jagnjad, upareni i zbunjeni dok se sneg topio oko njih, izgledali su kao skulpture. Tifani je krenula dalje, gledajući pravo ispred sebe, slušajući samo uzbuđene povike muškaraca iza sebe. Oni su je pratili, izvlačili oslobođene ovce, cedili jagnjad... Njen otac vikao je na druge muškarce. Neki od njih su sekli farmska kola, bacajući drva u belo usijani plamen. Drugi su dovlačili nameštaj iz kuće. Točkovi, stolovi, bale slame, stolice – vatra je uzimala sve, gutala to, i režala za još. A nije bilo još mnogo toga. Nema crvenog kaputa. Nema crvenog kaputa! Ravnoteža, ravnoteža. Tifani je gacala, voda i ovce su tekli pored nje. Krov tunela je pljusnuo i klizio u bljuzgavicu. Ignorisala je to. Sveže pahuljice padale su dole kroz rupu i topile se u vazduhu iznad njene glave. Ignorisala je i to, takođe. A onda, ispred nje... zasvetluca crveno. Mraz u vatru! Sneg je pobegao, i on je bio tu. Podigla ga je, držala ga uz sebe, poslala mu malo svoje toplote i osetivši njegovu uznemirenost, prošapta: “Vagam bar četrdeset funti! Bar četrdeset funti!”
Ventvort se nakašlja i otvori oči. Suze su padale kao istopljeni sneg, ona otrča do pastira i gurnu dečaka u njihove ruke. “Vodite ga kod njegove majke! Odmah to uradi!” Čovek zgrabi dečaka i otrča, uplašen od njene žestine. Danas je ona bila njihova veštica! Tifani se okrenu nazad. Bilo je još jaganjaca koje je trebalo spasiti. Kaput njenog oca sleteo je na izgladnele plamenove, bljesnuo za trenutak, a onda se sručio u sivi pepeo. Ostali ljudi su bili spremni; zgrabili su čoveka koji se spremao da skoči za njim i povukli ga nazad, šutirajući i vičući. Kamene ploče istopile su se kao puter. Smirile su se za trenutak, a onda zaledile. Vatra je otišla. Tifani Ečing pogleda gore, u oči Zimotvorac. A gore na krovu garaže, mali glas koji je pripadao Malom Opasnom Šiljku reče, “Ah, prokleti!” Sve ovo se još nije dogodilo. Možda se uopšte nije dogodilo. Budućnost je uvek pomalo klimava. Neke male stvari, kao pad pahuljice ili spuštanje kašike na pogrešan način, može je poslati potpuno novom stazom. Ili možda ne. Sve ovo je počelo prošle jeseni, na dan kada je mačka u...
DRUGO POGLAVLJE Gospođica Izdaja Ovo je Tifani Ečing, jaši na metli kroz planinsku šumu stotinu milja dalje. To je veoma stara metla, i ona leti tik iznad zemlje; ima dve male metle postavljene na zadnjem delu, kao točkovi za vežbanje, kako bi se sprečilo prevrtanje. Ona pripada, prikladno, veoma staroj veštici zvanoj gospođica Izdaja, koja je čak gora u letenju od Tifani i ima 113 godina. Tifani je nešto više od sto godina mlađa od toga, višlja nego što je bila pre mesec dana, i ne baš tako sigurna u sve kao što je bila pre godinu dana. Ona se obučava da bude veštica. Veštice obično nose crno, bar koliko su joj rekli, i jedini razlog zašto veštice nose crno je taj što uvek nose crno. Ovo nije izgledalo kao dovoljno dobar razlog, tako da je ona odlučila da nosi plavo ili zeleno. Nije se prezrivo smeškala prema skupoj garderobi i nakitu jer još uvek nije videla tako nešto. Međutim, nije mogla da pobegne od špicastog šešira. Nije bilo ničega magičnog u špicastom šeširu osim što su govorili da je žena ispod njega veštica. Ljudi obraćaju pažnju na špicasti šešir. Čak i tako, bilo je teško biti veštica u selu gde si odrasla. Teško je bilo biti veštica ljudima koji te znaju kao “devojka Džoa Ečinga” i mogli su te videti kako trčiš unaokolo samo u majici kada si imala dve godine. Odlazak je pomagao. Mnogi ljudi koje je Tifani znala nisu odlazili dalje od deset kilometara od mesta gde su rođeni, tako da te je odlazak u misteriozne krajeve morao učiniti pomalo misterioznom, takođe. Vratićeš se malo drugačija. Veštica mora biti drugačija. Veštičarenje se pretvorilo uglavnom u težak rad i zaista malo magije u zap!-glingle-glingleglingle varijanti. Nije uopšte bilo škole i ničega što bi baš bile lekcije. Ali nije bilo mudro pokušati naučiti veštičarenje potpuno sam, posebno kada si imao prirodni talenat. Ako nešto učiniš pogrešno, možeš preći put od neznalice do kikotanja za nedelju dana... Kada bi se već upustili u to, sve je bilo u vezi kikotanja. Međutim, niko nikada nije govorio o tome. Veštice su govorile stvari kao “Nikada ne možeš biti previše stara, previše mršava ili previše bradavičava”, ali one nikada nisu pominjale kikotanje. Ne kako treba. One su, međutim, sve vreme posmatrale. Bilo je zaista suviše lako postati kikotav. Većina veštica živela je sama (mačka je bila mogućnost) i moguće je da će proći nedelje bez susreta sa nekom drugom vešticom. U onim vremenima kada su ljudi mrzeli veštice, one su obično optuživane da razgovaraju sa svojim mačkama. Naravno da su pričale sa svojim mačkama. Posle tri nedelje bez inteligentne konverzacije koja nije bila o kravama, pričao bi i sa zidom. I to je bio prvi znak kikotanja. “Kikotanje”, za vešticu, nije značilo samo gadno smejanje. To je značilo da se tvoj um udaljava od svog sidra. To je značilo da gubiš svoj stisak. To je značilo da su te usamljenost i težak rad i odgovornost i problemi drugih ljudi izludeli malo po malo, svaki od njih tako sitno da je to bilo teško primetiti, dok ne pomisliš da je normalno prestati sa kupanjem i ne počneš da
nosiš čajnik na glavi. To je značilo da misliš kako je činjenica da znaš više od bilo koga drugog u tvom selu dovoljna da budeš bolja od njih. To je značilo mišljenje da se o ispravnom i pogrešnom može pregovarati. I, na kraju, to je značilo da “odlaziš u mrak”, kako su veštice govorile. Bio je to loš put. Na kraju tog puta bila su otrovna vretena i kućice od kolača. Ono što je zaustavilo ovo bila je navika posećivanja. Veštice su posećivale druge veštice sve vreme, ponekad prelazeći zaista dug put zbog šolje čaja i zemičke. Delimično je ovo bilo zbog ogovaranja, naravno, pošto veštice vole ogovaranje, posebno ako je više uzbudljivo nego istinito. Ali uglavnom je to bilo da bi držale jedna drugu na oku. Danas je Tifani posetila Baku Vedervaks, koja je po mišljenju većine veštica (uključujući i samu Baku) najmoćnija veštica u planinama. To je bilo veoma ljubazno. Niko nije rekao, “Niste bili šišmiši, dakle?” ili “Naravno ne! Ja sam oštra kao kašika!” Njima to nije trebalo. One su shvatale šta je sve to, tako da su pričale o drugim stvarima. Ali kada je bila raspoložena, Baka Vedervaks je mogla naporno da radi. Ona je tiho sedela u svojoj stolici za ljuljanje. Neki ljudi su dobri u priči, ali Baka Vedervaks je bila dobra u tišini. Mogla je sedeti tako tiho i mirno da bi izbledela. Zaboravili biste da je bila tu. Soba je postajala prazna. To je uznemiravalo ljude. Verovatno je trebalo. Ali Tifani je takođe naučila na tišinu, od Bake Ečing, njene prave bake. Sada je naučila da ako učiniš sebe zaista tihim, možeš postati skoro nevidljiv. Baka Vedervaks je bila ekspert. Tifani je pomislila da je to kao Ja-nisam-tu čîn, ako je to bila čîn. Razmišljala je da svako ima nešto u sebi što govori svetu gde je. Zato ste često osećali da je neko iza vas, čak i ako on nije napravio nikakav zvuk. Primali ste njegov Ja-sam-ovde signal. Neki ljudi imali su veoma jak. To su bili ljudi koji su prvi posluživani u prodavnicama. Jasam-ovde signal Bake Vedervaks odbijao se od planina kada je ona to želela; kada bi ona ušla u šumu, svi vukovi i medvedi bežali bi napolje na drugoj strani. Ona ga je mogla i isključiti, takođe. Upravo sada je to radila. Tifani se morala skoncentrisati da je vidi. Većina njenih misli govorila da ovde uopšte nema nikoga. Pa, pomislila je, toliko je dovoljno o tome. Onda se nakašljala. Iznenada je Baka Vedervaks oduvek bila tamo. “Gospođica Izdaja je veoma dobra”, reče Tifani. “Fina žena”, reče Baka. “Oh, da.” “Ona ima svoje smešne načine”, reče Tifani. “Niko od nas nije savršen”, kaza Baka. “Ona pokušava sa nekim novim očima”, reče Tifani. “To je dobro.” “Oni su par gavranova...” “To je baš dobro”, kazala je Baka. “Bolje nego miševi koje obično koristi”, reče Tifani. “Očekujem da jeste.” Bilo je tu malo više od ovoga, dok je Tifani počinjala da postaje blago ljutita zbog celog tog posla. Uostalom, postojala je takva stvar kao što je uobičajena ljubaznost. Oh, pa, ona je znala šta da radi sa time.
“Gospođa Uholaža je napisala još jednu knjigu”, reče ona. “Čula sam”, kazala je Baka. Senke u sobi postale su možda malo tamnije. Pa, to je objašnjavalo durenje. Čak i razmišljanje o gospođi Uholaži činilo je Baku Vedervaks besnom. Gospođa Uholaža je bila skroz pogrešna za Baku Vedervaks. Ona nije ovde rođena, što je bio skoro zločin po sebi. Pisala je knjige, a Baka Vedervaks nije verovala knjigama. I gospođa Uholaža (izgovara se “Uh-olaj,” bar prema gospođi Uholaži) verovala je u sjajne štapiće i magične amajlije i mistične rune i moć zvezda, dok je Baka Vedervaks verovala u šolju čaja, biskvite, pranje svakog jutra u hladnoj vodi i, pa, uglavnom je verovala u Baku Vedervaks. Gospođa Uholaža je bila popularna među mlađim vešticama, jer ako biste veštičarili na njen način nosili biste toliko nakita da bi se jedva mogli kretati. Baka Vedervaks nije bila uopšte mnogo popularna – – osim kada im je trebala. Kada je Smrt stajao pored kolevke ili kada bi sekira skliznula sa drveta i krv natopila mahovinu, poslao bi nekog da požuri do hladne, čvornovate kolibe na proplanku. Kada bi sve nade otišle, zvao si Baku Vedervaks, zato što je ona bila najbolja. I ona je uvek dolazila. Uvek. Ali popularnost? Ne. Potreba nije isto što i sviđanje. Baka Vedervaks je bila tu kada su stvari bile ozbiljne. Međutim, Tifani ju je volela, na neki čudan način. Mislila je da i Baka Vedervaks voli nju. Dozvolila je Tifani da je zove Baka u lice, dok su je sve ostale mlade veštice morale zvati Gazdarica Vedervaks. Ponekad je Tifani mislila da ako se bili prijatelj sa Bakom Vedervaks, ona bi te testirala da vidi koliko ćeš dugo ostati prijatelj. Sve oko Bake Vedervaks je bio test. “Nova knjiga se zove Prvi Letovi u Veštičarenju,” nastavi ona, gledajući pažljivo staru vešticu. Baka Vedervaks se osmehnu. To jest, usta su joj se podigla u uglovima. “Hah!” reče ona. “Rekla sam to ranije i kazaću to ponovo: Ne možeš naučiti veštičarenje iz knjiga. Letis Uholaža misli da možeš postati veštica odlaskom u kupovinu.” Ona uputi Tifani probadajući pogled, kao da je dala svom umu da razmišlja o nečemu. Onda reče: “I mogu da se opkladim da ne zna kako da uradi ovo.” Ona podignu svoju šolju vrelog čaja, okrećući ruku oko nje. Onda je pružila drugu ruku i uzela Tifaninu ruku. “Spremna?” upita Baka. “Za št – ” započe Tifani, a onda oseti kako joj je ruka postala vrela. Vrelina je prošla kroz ruku, zagrejavajući je do kosti. “Osećaš to?” “Da!” Vrelina je zamrla. Baka Vedervaks, još uvek gledajući Tifanino lice, okrenu šolju naopačke. Čaj ispade napolje u jednoj grudvi. Bio je čvrsto zaleđen. Tifani je bila dovoljno stara da ne kaže, “Kako ste to uradili?” Baka Vedervaks nije odgovarala na glupa pitanja ili, u svakom slučaju, uopšte na mnogo pitanja. “Vi ste premestili toplotu”, reče Tifani. “Uzeli ste vrelinu iz čaja i premestili je kroz vas u mene, da?” “Da, ali ona me nikad nije dodirnula”, reče Baka trijumfalno. “Sve je u ravnoteži, vidiš? Ravnoteža je trik. Zadrži ravnotežu i – ” Ona stade. “Jesi li jahala na klackalici? Jedna strana ide gore, jedna strana ide dole. Ali deo u sredini, tačno u sredini, on ostaje gde jeste. Podizanje i spuštanje idu pravo kroz njega. Nije bitno koliko visoko ili nisko krajevi idu, to održava ravnotežu.” Ona šmrknu. “Magija je uglavnom pomeranje stvari unaokolo.”
“Mogu li ja da to naučim?” “Pretpostavljam. To nije teško, ako pravilno usmeriš um.” “Možete li me naučiti?” “Već jesam. Pokazala sam ti.” “Ne, Bako, ti si mi samo pokazala kako uradiš to, ne... kako uraditi to!” “Ne mogu ti to reći. Ja znam kako ja to radim. Kako ćeš ti to uraditi biće drugačije. Ti treba samo da usmeriš pravilno svoj um.” “Kako ću ja to uraditi?” “Kako ja mogu znati? To je tvoj um”, prasnu Baka. “Stavi čajnik nazad na vatru, hoćeš li? Moj čaj se ohladio.” Bilo je nečeg skoro pakosnog u svemu tome, ali to je bila Baka. Ona je imala stav da ako imaš sposobnost da naučiš, treba to da uradiš. Nije bilo svrhe u olakšavanju ljudima. Život nije lak, govorila je ona. “I vidim da još uvek nosiš tu tričariju”, reče Baka. Ona nije volela tričarije, reč koju je koristila da opiše bilo koji metal na veštici koji nije bio tu da bi držao, zatvorio ili pričvrstio. To je bila “prodavnica”. Tifani dotaknu malog srebrnog konja kojeg je nosila oko vrata. Bio je mali i jednostavan, i mnogo joj je značio. “Da”, reče ona mirno. “Još uvek.” “Šta imaš u toj korpi?” reče Baka, što je bilo neobično grubo. Tifanina korpa bila je na stolu. Imala je poklon u njoj, naravno. Svi su znali da ćeš doneti mali poklon kada dolaziš u posetu, ali osoba koju si posećivao trebalo je da bude iznenađena kada joj ga daješ i da govori stvari kao “Oooh, niste trebali.” “Donela sam vam nešto”, reče Tifani, kačeći veliki crni čajnik iznad vatre. “Nikoga nisam zvala da mi donese poklon, sigurna sam”, reče Baka strogo. “Da, dobro”, reče Tifani, ne upuštajući se u raspravu. Čula je kada je Baka podigla poklopac korpe. Unutra je bilo mače. “Njena majka je Pinki, mačka udovice Sajle”, reče Tifani, da ispuni tišinu. “Nisi trebala”, promrmlja glas Bake Vedervaks. “Nije to nikakav problem”, osmehnu se Tifani okrenuta vatri. “Ja ne mogu da se bavim mačkama.” “Čuvaće vas od miševa”, reče Tifani, još uvek se ne okrećući. “Nemam miševe.” Neće imati ništa za jelo, pomisli Tifani. Glasno, ona reče, “Gospođa Uholaža ima šest velikih crnih mačaka.” U korpi, bela maca je gledala u Baku Vedervaks tužnim, zaprepašćenim izrazom svih mačića. Ti testiraš mene, ja testiram tebe, pomisli Tifani. “Ne znam šta da radim sa njim, sigurna sam. Moraće da spava u šupi sa kozama”, reče Baka Vedervaks. Većina veštica imala je koze. Mače se protrlja o Bakinu ruku i ispusti mauu. Kada je Tifani otišla, kasnije, Baka Vedervaks reče zbogom na vratima i veoma pažljivo zatvori mačku napolje. Tifani je prešla preko proplanka gde je vezala metlu gospođice Izdaje. Ali ona još uvek nije krenula. Vratila se nazad do grmlja zelenike, i stajala mirno sve dok više uopšte nije bila tamo, dok sve u njoj nije govorilo: Ja nisam ovde.
Svi ste imali priliku da vidite slike u vatri i u oblacima. Treba samo da okreneš to naopačke. Isključiš onaj deo sebe koji govori da si tamo. Rastvoriš se. Svako ko pogleda u tebe otkrio bi da te je teško videti. Tvoje lice postalo bi delovi lišća i senke, tvoje telo komad drveta i žbun. Um druge osobe bi popunio praznine. Izgledajući kao još jedan deo grma zelenike, posmatrala je vrata. Vetar se podigao, vruć, ali zabrinjavajući, protresao žuto i crveno lišće javora i zavrteo ga preko proplanka. Maca je pokušala da udari nekoliko njih u vazduhu i sada je sedela tamo, ispuštajući tužne mjaučuće zvuke. Svakog trenutka, Baka Vedervaks bi mogla pomisliti da je Tifani otišla i otvoriti vrata i – “Zaboravila si nešto?” reče joj Baka na uvo. Ona je bila grm. “Ovaj... baš je veoma slatko. Samo sa mislila da bi moglo, znate, početi da vam se sviđa”, reče Tifani, ali je razmišljala: Pa, mogla je doći ovamo ako je trčala, ali zašto nisam mogla da je vidim? Možeš li trčati i sakriti se u isto vreme? “Nikada ne razmišljaj o meni, moja devojko”, reče veštica. “Trči nazad do gospođice Izdaje i isporuči joj moje najlepše pozdrave, odmah. Ali” – njen glas malo omekša – “to je bilo dobro skrivanje koje si sad izvela. Ima ih mnogo koji te ne bi mogli videti. Ja sam jedva čula kako ti raste kosa!” Kada je Tifanin štap napustio proplanak, i Baka Vedervaks se uverila na druge male načine da je ona zaista otišla, vratila se unutra, opet pažljivo ignorišući macu. Posle nekoliko minuta, vrata se uz škripu malo otvoriše. Možda je to bila samo promaja. Maca je utrčala unutra... Sve veštice su bile malo čudne. Tifani se navikla na čudno, tako da je čudno izgledalo sasvim normalno. Bila je tu gospođica Nivo, na primer, koja je imala dva tela, iako je jedno od njih bilo imaginarno. Gazdarica Pulander, 2 koja odgaja pedigrirane gliste i svima im daje imena... pa, ona nije bila baš naročito čudna, samo malo neobična, a gliste su u svakom slučaju bile prilično interesantne na neki u osnovi neinteresantan način. A tu je bila i Stara Majka Dismas, koja je bolovala od napada vremenske zbunjenosti, što je prilično čudno kada se to dešava veštici; usta joj se nikada nisu pomerala u skladu sa rečima, a ponekad bi zvuk njenih koraka išao niz stepenice deset minuta pre nje. Kad smo već kod čudnog, gospođica Izdaja nije imala samo tortu već i paket biskvita, sa prelivom odgore, kao i sveću. Gde početi, kada su stvari od-zida-do-zida bile čudne... Gospođica Eumenidija Izdaja je oslepela kada je imala šezdeset godina. Za većinu ljudi to bi bila zla sreća, ali gospođica Izdaja je bila kvalifikovana u Pozajmljivanju, posebnom talentu kod veštica. Mogla je da koristi oči životinja, čitajući ono što su videle pravo iz njihovih umova. Ogluvela je kada je imala sedamdeset i pet godina, ali ona je sa lakoćom rešila taj problem i sada je koristila bilo koje uši koje bi mogla naći da trče unaokolo. Kada je Tifani prvi put otišla da ostane sa njom, gospođica Izdaja je koristila miša za gledanje i slušanje, pošto je njena stara čavka uginula. Bilo je pomalo zabrinjavajuće videti staru ženu koja se kreće po kolibi sa mišom u ispruženoj ruci, a veoma zabrinjavajuće kad biste rekli 2 Pullunder - suprotno od pullover (obući preko, odgore). - prim.prev.
nešto i miš se okrenuo prema vama. Čudesno je koliko mala, ružičasta, naborana, njuška može biti užasna. Novi gavranovi bili su mnogo bolji. Neko u jednom od lokalnih sela napravio je staroj ženi sedalo koje se protezalo preko njenih ramena, po jedna ptica sa svake strane, i sa njenom dugom belom kosom efekat je bio veoma, pa, veštičji, iako je ogrtač bio pomalo umazan na leđima do kraja dana. Onda je tu bio njen sat. Bio je težak i napravljen od zarđalog gvožđa od strane nekoga ko je bio više kovač nego časovničar, zbog čega je radio klonk-klank umesto tik-tak. Ona ga je nosila na svom pojasu i mogla je da kaže vreme po osećaju u zdepastim malim rukama. Postojala je priča u selima da je sat gospođice Izdaje njeno srce, koje je ona koristila otkad je njeno prvo srce umrlo. Ali bilo je mnogo priča o gospođici Izdaji. Morali ste imati visok prag za čudno da biste bili sa njom. Tradicionalno su mlade veštice putovale svuda i ostajale sa starijim vešticama da uče od mnogih stručnjaka u zamenu za ono što je gospođica Krpelj nalazačica veštica zvala “mala pomoć oko poslića”, što je značilo “raditi sve posliće.” Uglavnom, one su napuštale gospođicu Izdaju posle jedne noći. Tifani je bila kod nje već duže od tri meseca. Oh, a ponekad, kada bi tražila par očiju kroz koje bi pogledala, gospođica Izdaja bi se uvukla u tvoje. To je bio čudan, peckajući osećaj, kao da imaš nekog nevidljivog čoveka koji gleda preko tvog ramena. Da... možda gospođica Izdaja nije imala samo tortu, paket biskvita sa prelivom od gore, i sveću, nego još i kolače, sendviče, i čoveka koji pravi zabavne životinje od balona. Tkala je na svom razboju kada je Tifani stigla. Dva kljuna okrenuše se prema njoj. “Ah, dete”, reče gospođica Izdaja tankim, napuklim glasom. “Imala si dobar dan.” “Da, gospođice Izdajo”, reče Tifani poslušno. “Išla si da vidiš devojku Vedervaks i ona je dobro.” Iz razboja se čulo klik-klak. Klonkklank je dolazilo iz sata. “Sasvim dobro”, reče Tifani. Gospođica Izdaja nije postavljala pitanja. Ona ti je davala odgovore. “Devojčica Vedervaks”, pomisli Tifani, dok je spremala večeru. Ali gospođica Izdaja bila je veoma stara. I veoma strašna. To je bila činjenica. Niste mogli to poreći. Ona nije imala kukast nos i imala je sve svoje zube, čak iako su bili žuti, ali osim toga bila je prava zla veštica iz slikovnica. I kolena su joj škljocala dok je hodala. A hodala je veoma brzo, uz pomoć dva štapa, jurcajući unaokolo kao veliki pauk. To je bila još jedna čudna stvar: Koliba je bila puna paukovih mreža, koje je gospođica Izdaja naredila Tifani da ih nikada ne dira, ali nikada nisi mogao videti pauka. Postojala je tu i ta stvar sa crnim, takođe. Većina veštica je volela crno, ali gospođica Izdaja je čak imala crne koze i crne piliće. Zidovi su bili crni. Pod je bio crn. Ako biste ispustili grančicu sladića, nikada je više ne biste pronašli. I, na Tifanino zaprepašćenje, ona je morala da pravi crne sireve, što je značilo da je trebalo da ih farba sjajnim crnim voskom. Tifani je bila izvanredan sirar i to im je održavalo vlažnost, ali Tifani nije imala poverenja u crne sireve. Oni su uvek izgledali kao da nešto planiraju. Gospođici Izdaji, činilo se, nije bilo potrebno spavanje. Nije pravila neku veliku razliku između noći i dana. Kada bi gavranovi otišli na spavanje, ona bi prizvala sovu i tkala pod sovinim pogledom. A sova je bila posebno dobra, govorila je, pošto nije morala da okreće glavu da bi pratila čunak razboja. Klik-klak čuo se razboj, i klonk-klank je dolazilo iz sata, odmah za njim.
Gospođica Izdaja, sa njenim talasastim crnim ogrtačem, zavijenim očima i divljom belom kosom... Gospođica Izdaja sa njena dva štapa, luta po kolibi i bašti po mraku u hladnoj noći, mirišući uspomene cveća... Sve veštice imaju neke posebne veštine, a gospođica Izdaja je donosila Pravdu. Ljudi su prevaljivali kilometre da bi joj doneli svoje probleme: Ja znam da je to moja krava, ali on kaže da je njegova! Ona kaže da je to njena zemlja, ali moj otac je to ostavio meni!... i gospođica Izdaja bi sela za svoj klik-klakajući razboj sa leđima okrenutim sobi prepunoj nervoznih ljudi. Razboj ih je zabrinjavao. Gledali su ga tako da bi pomislio da ga se plaše, a gavranovi su gledali njih. Promucali bi svoje slučajeve, ovajišući i ahćući, dok je razboj kloparao pored trepćuće sveće. Oh, da... sveća... Svećnjak su bile dve lobanje. Jedna je imala reč ENOCHI urezana na sebi; druga je imala reč ATHOOTITA. (reči su značile “KRIVICA” i “NEVINOST”. Tifani je želela da to ne zna. Nije bilo načina da devojka odrasla na Kredi to može znati, pošto su reči bile na stranom jeziku, i takođe drevne. Ona ih je znala jer je Dr Senzibiliti Bustl, D. M. Phil., B. El L., Počasni Profesor Magije na Nevidljivom Univerzitetu, bio u njenoj glavi. Pa, mali deo njega, barem. Pre nekoliko leta nju je preuzela košnica, stvar koja je skupljala umove milionima godina. Tifani je uspela da ga istera iz svoje glave, ali nekoliko fragmenata je ostalo upleteno u njen mozak. Jedna od tih bila je mala gromuljica ličnosti i mešavine sećanja koja su pripadala pokojnom Dr. Bustlu. On nije pravio mnogo problema, ali ako bi ugledao bilo šta na stranom jeziku, mogao je to pročitati – ili, bolje rečeno, čuti kreštavi glas Dr. Bustla kako prevodi za nju. Izgledalo je kao da je to sve što je ostalo od njega, ali ona je ipak vodila računa da se ne nađe neodevena ispred ogledala.) Sveće su razlivale vosak preko celih lobanja, a ljudi su zurili u njih sve vreme dok su bili u sobi. A onda, kada su sve reči izgovorene, razboj bi stao i nastupila bi iznenadna tišina, a gospođica Izdaja bi se okrenula u svojoj velikoj teškoj stolici, koja je imala točkove, skinula crni povez sa biserno sivih očiju i rekla: “Ja sam čula. Sada ću videti. Ja ću videti šta je istina.” Neki ljudi bi zapravo bežali u ovom trenutku, kada bi ona zurila u njih na svetlosti sveća sa lobanja. Te oči koje nisu mogle da vide tvoje lice nekako su mogle da vide tvoj um. Kada bi gospođica Izdaja gledala pravo kroz tebe, mogao si biti samo istinoljubiv ili veoma, veoma glup. Niko se nikada nije raspravljao sa gospođicom Izdajom. Vešticama nije bilo dozvoljeno da budu plaćene za svoje veštine, ali svako ko je došao da mu gospođica Izdaja reši spor donosio bi joj poklon, obično hranu ili ponekad čistu polovnu odeću, ako je bila crna, ili par starih čizama ako su bile njene veličine. Ako bi gospođica Izdaja izrekla presudu protiv tebe, zaista nije bila dobra ideja (govorili su svi) da zatražiš svoj poklon nazad, jer je bio pretvoren u nešto malo i lepljivo, često uvredljivo. Govorili su da ako biste lagali gospođicu Izdaju, umirali biste užasnom smrću za nedelju dana. Pričali su da su kraljevi i princeze dolazili noću da vide gospođicu Izdaju, postavljajući pitanja u vezi sa velikim državnim poslovima. Pričali su i da je u njenom podrumu gomila zlata, čuvana od strane demona sa kožom kao vatra i tri glave koji će napasti svakoga koga ugledaju i pojesti mu nos.
Tifani je sumnjala da bar dva od ovih verovanja nisu tačna. Za treće je znala da nije istina, pošto je jednog dana sišla dole u podrum (sa kantom vode i žaračem, za svaki slučaj) i tamo nije bilo ništa osim gomile krompira i šargarepe. I miš, koji je pažljivo posmatrao. Tifani se nije plašila, mnogo. Jedno je bilo sigurno, osim ako je demon bio dobar u maskiranju sebe kao krompira, on verovatno nije postojao. Još jedna stvar je bila to da iako je gospođica Izdaja izgledala zla i smrdela kao stari zaključani garderober, ona nije bila zla. Prvi pogled i Druge Misli, to je ono na šta se veštica morala osloniti: Prvi Pogled vidi ono što je zaista tu, a Druge Misli motre Prve Misli da provere da li one razmišljaju ispravno. Onda su tu bile i Treće Misli, koje Tifani nikada nije čula da se raspravljaju i zbog toga su bile tihe; one su bile čudne, izgledalo je da misle same za sebe i nisu se često pojavljivale. A one su joj govorile da je u gospođici Izdaji bilo više nego što se moglo videti očima. A onda jednog dana, dok je čistila prašinu, Tifani kucnu u lobanju zvanu Enochi. ...i iznenada je Tifani znala mnogo više o gospođici Izdaji nego što je gospođica Izdaja verovatno želela da bilo ko zna. Večeras, dok je jela čorbu (sa crnim pasuljem), gospođica Izdaja reče, “Vetar se podigao. Moramo ići uskoro. Ne mogu da verujem štapu iznad drveća u noći kao što je ova. Može biti čudnih stvorenja u blizini.” “Ići? Mi idemo napolje?” upita Tifani. One nikada nisu izlazile uveče, što je bio razlog da su večeri izgledale kao da su sto godina dugačke. “Zaista idemo. Oni će plesati večeras.” “Ko će?” “Gavranovi neće moći da vide, a sova će biti zbunjena”, nastavi gospođica Izdaja. “Moraću da koristim tvoje oči.” “Ko će plesati, gospođice Izdajo?”, upita Tifani. Ona je volela da pleše, ali izgledalo je da ovde nema nikoga za ples. “To nije daleko, ali će biti oluja.” I to je bilo to; Gospođica Izdaja nije želela da kaže. Ali zvučalo je interesantno. Osim toga, verovatno bi bilo poučno videti bilo koga za koga je gospođica Izdaja mislila da je čudan. Naravno, to je značilo da će gospođica Izdaja staviti svoj šiljasti šešir. Tifani je mrzela ovaj deo. Morala bi da stoji ispred gospođice Izdaje i gleda u nju, i oseća sitno peckanje u svojim očima dok je drevna veštica koristila kao neku vrstu ogledala. Vetar je urlao u šumi kao velika mračna životinja dok su one završavale večeru. Otrgao je vrata iz Tifaninih ruku kada ih je otvorila i dunuo kroz sobu, od čega je tkanje na razboju zazujalo. “Da li ste sigurni u ovo, gospođica Izdajo?” reče ona, pokušavajući da zatvori vrata. “Nemoj mi to govoriti! Nećeš mi ti to reći! Ples mora biti posvedočen! Ja nikada nisam propustila ples!” Gospođica Izdaja izgledala je nervozno i napeto. “Mi moramo ići! A ti moraš obući crno.” “Gospođice Izdajo, vi znate da ja ne nosim crno”, reče Tifani. “Večeras je noć za crno. Možeš obući moj drugi najbolji ogrtač.” Rekla je to veštičjom čvrstinom, kao da ideja da je neko neposlušan nikada nije prošla njenim umom. Bila je stara 113 godina. Imala je dosta prakse. Tifani se nije raspravljala. Nije da ja imam nešto protiv crnog, pomisli Tifani dok je uzimala drugi najbolji ogrtač, ali to nisam ja. Kada ljudi kažu da veštice nose crno, oni u stvari misle da stare dame nose crno. U svakom slučaju, to nije kao da nosim roza ili tako nešto...
Posle toga je umotala sat gospođice Izdaje u komadiće ćebeta, tako da je klonk-klank postalo klonk-klank. Nije se postavljalo pitanje da ga ostavi u kolibi. Gospođica Izdaja je uvek držala sat blizu sebe. Dok se Tifani spremala, stara žena navijala je sat uz užasne zvuke lomljenja. Ona ga je stalno navijala; ponekad bi stala da to uradi u sred suđenja, u sobi punoj užasnutih ljudi. Još uvek nije bilo kiše, ali kada su izašle vazduh je bio pun grančica i letećeg lišća. Gospođica Izdaja sela je postrance na metlu, držeći se iz sve snage, dok je Tifani hodala pored šlepajući je privezanu komadom štrika. Nebo u zalasku sunca je još uvek bilo crveno, grbav mesec bio je visoko, a oblaci su šibali preko njega ispunjavajući šumu pokretnim senkama. Grane su se sudarale, a Tifani je čula krckanje i lomljenje, negde u mraku, kao da je neko pao na zemlju. “Da li idemo u sela?” povika Tifani kroz buku. “Ne! Kreni stazicom kroz šumu!” povika gospođica Izdaja. Ah, pomisli Tifani, da li je ovo čuveni “ples u krug bez gaća na sebi” o kojem sam toliko toga čula? U stvari, ne baš mnogo, zato što čim neko to spomene, neko drugi mu kaže da zaveže, tako da zaista uopšte nisam čula puno o tome, ali nisam čula na veoma značajan način. To je bilo nešto što su ljudi mislili da veštice rade, ali veštice nisu mislile da rade to. Tifani je morala priznati da vidi zbog čega. Čak i tople letnje noći nisu bile tako vruće, a uvek je bilo ježeva i čkaljeva o kojima se moralo brinuti. Osim toga, jednostavno nisi mogao da zamisliš nekoga kao što je Baka Vedervaks da igra unaokolo bez – Pa, jednostavno to nisi mogao da zamisliš, jer ako bi mogao, to bi ti dovelo glavu do eksplozije. Vetar je zamro kad su krenule šumskom stazom, još uvek šlepajući ploveću gospođicu Izdaju. Ali vetar je doneo hladan vazduh sa sobom i ostavljao ga za sobom. Tifani je bilo drago zbog ogrtača, čak i ako je bio crn. S mukom je pešačila, birajući različite staze kada bi joj gospođica Izdaja rekla, dok nije videla svetlost vatre između drveća, u malom jezercetu u zemljištu. “Stani ovde i pomozi mi da siđem, devojko”, reče stara veštica. “I slušaj pažljivo. Ovo su pravila. Jedan, nećeš pričati; dva, gledaćeš samo u plesače; tri, nećeš se pomerati dok se ples ne završi. Neću ti ovo reći dvaput!” “Da, gospođica Izdajo. Ovde je veoma hladno.” “I postaće hladnije.” Krenule su prema udaljenoj svetlosti. Šta ima dobro u plesu koji možeš samo da gledaš? pitala se Tifani. Nije zvučalo kao nešto mnogo zabavno. “Nije predviđeno da bude zabavan”, reče gospođica Izdaja. Senke su se kretale preko svetlosti vatre, a Tifani je čula zvuk muških glasova. A onda, dok su stigle do ivice potopljenog tla, neko je bacio vodu preko vatre. Začulo se šištanje, a oblak dima i pare podigao se između drveća. To se dogodilo u trenutku i šokiralo je. Jedina stvar koja je izgledala ovde živa je umrla. Suvo opalo lišće mrvilo se pod njenim stopalima. Mesec, na nebu sada očišćenom od oblaka, pravio je male srebrne oblike na šumskom tlu. Trebalo je neko vreme dok Tifani nije shvatila da šest muškaraca stoji na sredini proplanka. Sigurno su bili obučeni u crno; na mesečevoj svetlosti izgledali su kao rupa čovekolikog oblika u ničemu. Bili su u dve kolone po trojica, okrenuti jedni drugima, ali bili su tako mirni da je posle nekog vremena Tifani pomislila da ih je izmislila.
Onda su počelo ritmičko udaranje doboša: bum...bum...bum. Prošlo je pola minute ili tako nešto, a onda je stalo. Ali u tišini hladne šume udarci se nastaviše unutar Tifanine glave, a možda to nije bila jedina glava u kojoj je grmelo, pošto muškarci počeše lagano da klimaju glavama, da bi zadržali ritam. Počeli su da plešu. Jedini zvuk je bio udarac njihovih čizama u zemlju dok su se ljudi senke preplitali unutra i napolje. Ali onda Tifani, glave pune tihog bubnja, začu još jedan zvuk. Njena noga počela je da lupka, sama za sebe. Ona je čula ove udarce ranije; videla je ljude koji plešu kao ovi. Ali to je bilo u toplim danima na jarkom suncu. Oni su nosili mala zvonca na svojoj odeći. “Ovo je ples Moris!” reče ona, ne sasvim ispod glasa. “Ššššš!” prošišta gospođica Izdaja. “Ali ovo nije pravo – ” “Budi tiha!” Zajapurena i ljuta u mraku, Tifani skloni pogled sa igrača i prkosno pogleda okolinu proplanka. Bilo je i drugih nagomilanih senki, ljudskih ili bar ljudskog oblika, ali ona nije mogla jasno da ih vidi i možda je to bilo dobro. Postajalo je hladnije, bila je sigurna. Beli mraz krckao je na lišću. Udarci se nastaviše. Tifani se činilo da nije sada sama, da je pokupila druge udarce i odjeke iz unutrašnjosti svoje glave. Gospođica Izdaja može šuškati koliko god joj se dopada. To je bio ples Moris. Ali je bio u pogrešno vreme! Moris muškarci dolazili su u selo ponekad u maju. Nikada nisi mogao biti siguran kada, zato što su odlazili u mnoga sela duž Krede, a svako selo imalo je pab, koji ih je usporavao. Nosili su štapove i oblačili belu odeću sa zvončićima na njoj, da bi ih sprečili da prepadaju ljude. Niko nije voleo neočekivanog Moris plesača. Tifani bi čekala izvan sela sa drugom decom i plesala iza njih celim putem. Onda su oni obično plesali na seoskom pašnjaku uz udarce doboša, bacali svoje štapove zajedno u vazduh, a onda bi svi otišli u pab i leto bi počelo. Tifani nije bila mogla da poveže kako se taj poslednji deo dogodio. Igrači su igrali, a onda je došlo leto – to je bilo ono što su izgleda svi znali. Njen otac je rekao da se jedne godine igrači nisu pojavili, a hladno i mokro proleće pretvorilo se u prohladnu jesen, sa mesecima između ispunjenim maglom, kišom i mrazom u avgustu. Zvuk bubnjeva sad joj je napunio glavu, čineći da se oseća ošamućeno. Oni su pogrešili; ovde je nešto bilo pogrešno – A onda se setila sedmog igrača, onog kojeg su zvali Luda. On je bio obično mali čovek, nosio je pohabani visoki šešir i svetle zakrpe našivene po celoj odeći. Uglavnom je lutao unaokolo držeći šešir i cereći se ljudima dok mu ne bi dali pare za pivo. Ali ponekad bi on spustio šešir i zakovitlao među igračima. Očekivali biste masovno sudaranje ruku i nogu, ali to se nikada nije dogodilo. Skačući i vrteći se među oznojenim ljudima, on je uvek uspevao da bude tamo gde drugi igrači nisu. Svet se kretao oko nje. Ona zatrepta. Bubnjevi u njenoj glavi sada su bili kao grom, a bio je jedan udarac dubok kao okeani. Gospođica Izdaja je zaboravljena. Bila je tu čudna, misteriozna gomila. Sada je tu bio samo sâm ples .
Uvrtao se u vazduhu kao živa stvar. Ali bilo je prostora u njemu, za kretanje unaokolo. Tamo je trebala da bude, znala je. Gospođica Izdaja je rekla ne, ali to je bilo davno i kako bi gospođica Izdaja mogla to razumeti? Šta je ona mogla znati? Kada je ona zadnji put plesala? Ples je sada bio u Tifaninim kostima, pozivajući je. Šest igrača nije bilo dovoljno! Ona potrča napred i uskoči u ples. Oči plesača zagledaše se u nju kada je uskočila i zaigrala između njih, uvek se nalazeći tamo gde oni nisu bili. Bubnjevi su postali njene noge, i one su išle gde bi ih udarci poslali. A onda... onda je još neko bio tu. Bio je to više osećaj da je neko iza nje – u stvari, bio je osećaj da je neko ispred nje, i iza nje, i iznad nje, i ispod nje, sve odjednom. Plesači su se smrzli, ali se svet okrenuo. Ljudi su bili samo crne senke, tamne konture u mraku. Udarci bubnja su stali, i nastupio je dugi trenutak kad se Tifani nežno i tiho okrenula, raširenih ruku, sa stopalima koja nisu dodirivala zemlju, lica okrenutog prema zvezdama koje su bile hladne kao led i oštre poput igala. Osećala se... predivno. Glas upita: “Ko Si Ti?” Imao je odjek, ili je možda dvoje ljudi to reklo skoro u isto vreme. Udarac se vratio, iznenada, i šest ljudi srušilo se na nju. Nekoliko sati kasnije, u malom gradu Dogbendu, dole u ravnicama, građani su bacili vešticu u reku sa vezanim rukama i nogama. Takve stvari se nikada nisu dešavale u planinama, gde su veštice poštovane, ali dole u širokim ravnicama ljudi su još uvek bili dovoljno glupi da bi verovali u odvratne priče. Osim toga, nije bilo mnogo toga što bi se moglo raditi u večernjim časovima. Međutim, verovatno se nije često dešavalo da veštici daju šolju čaja i nekoliko biskvita pre nego što je zagnjure. To se ovde dogodilo jer su ljudi iz Dogbenda uradili-to-po-knjizi. Knjiga se zvala: Magavenatio Obtusis. 3 Ljudi u gradu nisu znali kako je knjiga stigla. Samo se jednog dana pojavila na polici u jednoj od prodavnica. Oni su znali da čitaju, naravno. Morali se imati određenu količinu čitanja i pisanja da biste bili na svetu, čak i u Dogbendu. Ali oni nisu mnogo verovali knjigama, ili onoj vrsti ljudi koji ih čitaju. Ovo je, ipak, bila knjiga o tome kako postupati sa vešticama. Izgledala je prilično autoritativna, takođe, bez previše dugačkih (i samim tim nerazumljivih) reči, kao što je “marmelada.” Konačno, rekli su jedni drugima, ovo je ono što nam treba. Ovo je pametna knjiga. Dobro, to nije ono što smo očekivali, ali setite se one veštice prošle godine? Zagnjurili smo je u reku i onda probali da je živu spalimo? Samo je bila sva natopljena, i otišla? Nećemo da prolazimo ponovo kroz to! Posebno su obratili pažnju na taj deo: Veoma je važno, ako hoćete da uhvatite svoju vešticu, da je ne povredite ni na koji način (još!). Ni u kom slučaju ne palite vatru za nju! To je greška na kojoj početnici često padaju. To će vešticu izludeti i ona će se vratiti još snažnija. Kao što svi znaju, drugi način da se otarasite veštice je da je bacite u reku ili jezerce. Ovo je najbolji plan: 3 Magavenatio Obtusis - "Lov na veštice za glupane" od gospođice Pronicije Krpelj.
Prvo, zatvorite je preko noći u umereno toploj sobi i dajte joj onoliko supe koliko traži. Šargarepa-i-sočivo može proći, ali za najbolje rezultate preporučujemo praziluk-i-krompir napravljen sa dobrim goveđim bujonom. Dokazano je da ovo ozbiljno narušava njene magične moći. Nemojte joj davati supu od paradajza – to je može učiniti veoma moćnom. Da biste bili potpuno sigurni, stavite srebrni novčić u svaku od njenih čizama. Ona neće moći da izvuče novčiće napolje jer će joj oni spaliti prste. Obezbedite joj toplu ćebad i jastuk. Ovo će je prevariti da ode na spavanje. Zaključajte vrata i pazite da niko ne ulazi. Oko jedan sat pre svitanja, uđite u sobu. Možda mislite da je sada trenutak da počnete sa vikanjem. NIŠTA NE MOŽE BITI DALJE OD ISTINE. Uđite nežno na prstima, ostavite šolju čaja pored uspavane veštice, isto tako se vratite do vrata i tiho nakašljite. Ovo je važno. Ako se iznenada probudi, ona bi mogla postati zaista veoma gadna. Neki autoriteti preporučuju čokoladne biskvite uz čaj, drugi kažu da su kolačići od đumbira sasvim dovoljni. Ako cenite svoj život, nemojte joj davati obične biskvite, pošto će iz ušiju početi da joj izbijaju varnice. Kad se probudi, izgovorite ove moćne mistične rune, koje će je sprečiti da se pretvori u roj pčela i odleti: ITI SAPIT EYI MA NASS.4 Kada završi sa čajem i keksom, vežite joj ruke ispred nje kanapom koristeći Bosunov čvor br. 1 i bacite je u vodu. VAŽNA SIGURNOSNA NAPOMENA: Uradite to pre nego što počne da sviće. Nemojte ostati da posmatrate! Naravno, ovaj put neki ljudi uradili su tako. Ono što su videli je bila veštica koja je potonula i nije ponovo izronila, dok je njen zli špicasti šešir plutao. Onda su otišli kući na doručak. U reci se ništa više nije događalo još nekoliko minuta. Onda je špicasti šešir počeo da se pomera prema trsci uz obalu. Stao je tamo, i podigao se veoma sporo. Par očiju virio je ispod njegovog oboda... Kada je bila sigurna da nema nikoga u blizini, gospođica Pronicija Krpelj, učiteljica i tragač za vešticama, ispuzala je na obalu stomakom i podigavši se na noge odjurila u šumu upravo dok je sunce izlazilo. Tu je ostavila vreću sa čistom haljinom i suvim donjim vešom upakovanim u jastučić, zajedno sa kutijom šibica (nikada nije nosila šibice u džepu ako je postojala opasnost da bude uhvaćena, da ljudi ne bi dobili ideju). Pa, mislila je, nakon što se osušila uz vatru, stvari su mogle biti i gore. Hvala bogu što je u selu još ostao neko ko ume da čita, inače bi bila u priličnoj nevolji. Možda je bila dobra ideja što je tražila da se knjiga štampa velikim slovima. Činjenica je da je upravo gospođica Krpelj ona koja je napisala Lov na veštice za glupe ljude, i postarala se da primerci nađu svoj put u one krajeve gde ljudi još uvek veruju da veštice treba spaljivati ili daviti. Budući da je jedina veštica koja je prolazila tuda ovih dana bila jedino gospođica Krpelj lično, to je značilo da ako bi stvari pošle po zlu dobila bi dobar noćni odmor i pristojan obrok pre nego što bi bila bačena u vodu. Voda uopšte nije bila problem za gospođicu Krpelj, koja je bila 4 Čita se kao 'It is a pity I am an ass' - 'Žao mi je, ja sam guzica.'
na Kvirmskom Koledžu za Mlade Dame, gde ste se svakog jutra morali okupati u ledenoj vodi da biste izgradili Moralnu Čvrstinu. A Bosunov čvor br. 1 bilo je veoma lako razvezati zubima, čak i pod vodom. Oh, da, mislila je, dok je praznila svoje čizme, imala je i dva srebrna šestoparca, takođe. Stvarno, ljudi u Dogbendu postali su zaista glupi. Naravno, to je ono što se događa kada biste se oslobodili svojih veštica. Veštica je samo neko ko zna malo više od vas. To je ono što ime znači. A neki ljudi nisu voleli da bilo ko zna više nego oni, tako da su lutajući nastavnici i putujući bibliotekari izbegavali ovo mesto. Kako su stvari išle, ako narod Dogbenda bude želeo da gađa kamenjem svakoga ko zna više od njih, uskoro će morati da ga bacaju i na svinje. To mesto je bilo grozno. Nažalost, tamo je bila devojčica stara osam godina koja je definitivno obećavala, a Gospođica Krpelj svraćala je ponekad da bi pripazila na nju. Ne kao veštica, očito, jer iako je volela hladnu kupku ujutru, mogla je dobiti mnogo više od dobre stvari. Prerušila se u pogurenu prodavačicu jabuka, ili u gataru. (Veštice se obično nisu bavile gatanjem, jer ako bi to radile bile su previše dobre u tome. Ljudi nisu želeli da znaju šta će im se zaista dogoditi, nego samo da će biti nešto lepo. Ali veštice nisu dodavale šećer.) Nažalost, opruga u tajnom šeširu gospođice Krpelj je otkazala dok je šetala kroz glavnu ulicu i špic je iskočio. Čak ni gospođica Krpelj nije mogla da objasni na koji način se to dogodilo. Oh, pa, sada je morala da napravi drugačiji aranžman. Traženje veštica je uvek bilo opasno. Međutim, morala je to raditi. Veštica koja je odrastala sama bila je tužno i opasno dete... Zastala je, i zagledala se u vatru. Zašto je upravo sada pomislila na Tifani Ečing? Zašto sada? Brzo radeći, ona isprazni svoje džepove i započe pletenicu. Pletenica je radila. To je bilo sve što se zasigurno moglo reći o njoj. Pravili biste je od nekog konca, nekoliko štapića i bilo čega što bi se našlo tog trenutka u džepu. To je bio veštičji ekvivalent onih noževa sa petnaest oštrica i tri šrafcigera i male lupe i stvari za vađenje voska iz ušiju pilićima. Niste mogli precizno reći šta je ona radila, iako je gospođica Krpelj mislila da je to način da otkriješ stvari koje su skriveni delovi tvog uma nekako znali. Morao si je napraviti svaki put iz početka, i samo od stvari u svojim džepovima. Nije bilo loše imati interesantne stvari u svojim dežepovima, ipak, za svaki slučaj. Posle manje od minute gospođica Krpelj je napravila pletenicu od: jedan tridesetcentimetarski lenjir jedna pertla jedno parče polovnog kanapa malo crnog konca jedna olovka jedan zarezač za olovku mali kamen sa rupom kutija šibica koja je sadržala crva zvanog Rodžer, zajedno sa komadom hleba koji je jeo, zato što svaka pletenica mora sadržati nešto živo oko pola paketa pastila za grlo gospođe Čistozlatić Dugme Izgledalo je kao kolevka za macu, ili možda upetljane strune neke veoma čudne lutke. Gospođica Krpelj je zurila u nju, čekajući da je pročita. Onda se lenjir okrenuo, pastile su eksplodirale u mali oblak crvene prašine, olovka je pukla i zabila se u šešir gospođice Krpelj, a lenjir je bio pokriven mrazom.
Nije očekivala da će se ovo dogoditi. Gospođica Izdaja sedela je u prizemlju svoje kolibe i posmatrala Tifani koja je spavala u niskoj spavaćoj sobi iznad nje. Radila je to kroz miša, koji je sedeo na patiniranom mesinganom uzglavlju. Iza sivih prozora iako je bilo rano poslepodne (gospođica Izdaja se nije trudila da ih očisti pedeset i tri godine, a Tifani nije mogla da skine svu prljavštinu) vetar je urlao između stabala. On je traži, pomislila je dok je hranila komadićima starog sira drugog miša u njenom krilu. Ali je neće naći. Ona je bezbedna ovde. Onda je miš podigao pogled sa sira. Nešto je čuo. “Rek’o sam vam! Ona je ovde negde, momci!” “Ne vidim zašto ne mož’mo samo razgovarat’ sa starom babom. Mi se lepo slažemo sa babama.” “Možda, ali ova je užasno grozna. Kažu da ima jezivog demona u svom podrumu za krompir.” Gospođica Izdaja je izgledala zbunjeno. “Oni?” prošapta za sebe. Glasovi su dolazili ispod patosa. Ona posla miša koji pojuri preko dasaka i utrča u rupu. “Neću da te razočaram, ali mi smo već u podrumu, i pun je krompira.” Posle nekog vremena glas reče: “Pa gde je on?” “Možda ima slobodan dan?” “Za šta bi demonu trebao slobodan dan?” “Da ode i obiđe staru majku i oca, možda?” “Oh, aj? Demoni imaju mame, pa da?” “Prokleti! Hoćete li prestati sa raspravljanjem! Može nas čuti!” “Neće, ona je slepa kao šišmiš i gluva kao stub, kažu.” Miševi imaju veoma dobar sluh. Gospođica Izdaja osmehnu se dok je miš žurno išao preko grubog kamenog poda podruma, priljubljen uz pod. Ona pogleda kroz njegove oči. Mogla je prilično dobro da vidi i u mraku. Grupa malih ljudi puzala je preko poda. Njihova koža je bila plava i pokrivena tetovažama i prljavštinom. Svi su nosili veoma grube kiltove, a svaki od njih je imao mač velik koliko i on sam, vezan na leđima. I svi su imali crvenu kosu, pravu narandžasto-crvenu, sa umazanim pletenicama. Jedan od njih nosio je zečiju lobanju kao šlem. Bilo bi mnogo strašnije ako mu ne bi kliznula preko očiju. U sobi iznad, gospođica Izdaja se ponovo osmehnu. Znači, čuli su za gospođicu Izdaju? Ali nisu čuli dovoljno. Dok su se četiri malca provlačila kroz staru pacovsku rupu da izađu iz podruma, posmatrala su ih dva miša, tri različite bube i moljac. Pažljivo su na vrhovima prstiju hodali kroz prostoriju, pored stare veštice koja je očigledno zaspala – sve dok nije udarila rukama o naslon svoje stolice i zagrmila: “Uja! Vidim vas tam’, vi mali upadači!” Figlsi su reagovali trenutnom panikom, sudarajući se međusobno u šoku i strahu. “Ne sećam se da sam rekla da se pomerate!” viknu gospođica Izdaja, užasno se cerekajući. “Oh, joj, joj, joj! Ona ima znanje o govorenju!”, zajeca neko. “Vi ste Nak Mak Figlsi, jel’? Ali ne znam oznaku klana. Budi miran, neću te ispržiti. Ti! Kako ti je ime?”
“Ja sam Rob Biloko, Veliki Čovek klana Krečnih Brda”, reče onaj sa šlemom od zečije lobanje. “I – ” “Aj? Veliki Čovek, znači? Onda ćeš mi učiniti čast i skinuti svoju koštanu kapicu dok pričaš sa mnom!” reče gospođica Izdaja, u sebi beskrajno uživajući. “I stanite uspravno! Nema razvlačenja u ovoj kući!” Trenutno sva četiri Figlsa stadoše uspravno. “Dobro!” reče gospođica Izdaja. “A ko su ostali?” “Ovo je moj brat Ludi Vuli, gospođice”, reče Rob Biloko, prodrmavši ramena Figla koji je momentalno počeo da jauče. On je užasnuto zurio u Enochi i Athootita. “A ostala dvojica od vas... Mislim, dva od vas?” upita gospođica Izdaja. “Ti, tamo. Na tebe mislim. Ti imaš mišije gajde. Jesi li ti gajdaš?” “Aj, gazdarice”, reče Figl koji je izgledao uredniji i čistiji od ostalih, iako se moglo reći da je bilo stvari koje su živele ispod starih panjeva i bile su čistije i urednije od Ludog Vulija. “A tvoje ime je...?” “Stvarno Mali Bili Velikobradi, gazdarice.” “Ti zuriš u mene, Stvarno Mali Bili Velikobradi”, reče gospođica Izdaja. “Jes’li uplašen?” “Ne, gazdarice. Ja vam se divim. Moje srce dobro vidi vešticu tako... veštičastu.” “Mož’ biti, zar ne?” reče gospođica Izdaja sumnjičavo. “Jes’li siguran da me se ne plašiš, gospod’ne Bili Velikobradi?” “Ne, gazdarice. Ali biću ako vas to čini srećnom”, reče Bili oprezno. “Hah!” reče gospođica Izdaja. “Pa, vidim da imamo – ’mamo jednog pametnog ovde. Ko je tvoj veliki prijatelj, gospodine Bili?” Bili zabi lakat Velikom Janu u rebra. Uprkos svojoj veličini, koja je za Figlse bila ogromna, on je izgledao veoma nervozno. Kao i mnogi ljudi sa velikim mišićima, bio je nervozan u blizini ljudi koji su bili jaki na druge načine. “On je Vel’ki Jan, gazdar’ce”, objasni Bili Velikobradi, dok je Veliki Jan gledao u svoja stopala. “Vidim da ima ogrl’cu od vel’kih zuba”, reče gospođica Izdaja. “Ljudski zubi?” “Aj, gazdar’ce. Čet’ri, gazdar’ce. Je’an za svakog čo’eka kog je nokautirao.” “Da li govoriš o ljudskim ljudima?”, upita gospođica Izdaja zaprepašćeno. “Aj, gazdar’ce”, reče Bili. “Uglavnom bi prvo pao na njihovu glavu sa drveta. On ima veoma tvrdu glavu”, dodade on, za slučaj da nije bilo jasno. Gospođica Izdaja se zavali. “A sada ćete mi ljubazno objasniti zašto ste se šunjali ovde u mojoj kući”, reče ona. “Hajd’mo, sada!” Nastupila je mala, mala pauza pre nego što je Rob Biloko veselo rekao, “Oh, pa, to je lako. Mi smo lovili hagis.” “Ne, niste”, reče gospođica Izdaja oštro, “jer je hagis puding od ovčijih ostataka i mesa, dobro začinjen i kuvan u ovčijem stomaku.” “Ah, to je samo kada hoćete da nađete pravu stvar, gazdarice”, reče Rob Biloko pažljivo. “Nije to ni deo prave stvari. Oh, lukava zver je hagis, koja pravi svoja gnezda u trapovima za krompir...” “I to je ist’na? Vi ste lovili hagise? Jel’ jeste, Ludi Vuli?” reče gospođica Izdaja, glasom iznenada oštrim. Sve oči, uključujući i par koji je pripadao uholaži, okrenuše se prema nesrećnom Vuliju.
“Ovaj... aj... oooh...aarg... joj, joj, joj!” jadikovao je Ludi Vuli, i pao na kolena. “Molim vas nemojte mi uraditi nešto strašno, gazdarice!” molio je. “Ona vaša uholažica me grozno gleda!” “Vrlo dobro, počećemo iz početka”, reče gospođica Izdaja. Ona posegnu rukom i podiže povez sa očiju. Figlsi koraknuše unazad kad je dotakla lobanje sa obe svoje strane. “Ne trebaju mi oči da namirišem laž kada bude prizvana”, reče ona. “Reci mi zašto ste ovde. Reci mi... ponovo.” Rob Biloko promeškolji se za trenutak. To je, u ovim okolnostima, bilo veoma hrabro od njega. Onda reče: “To je zbog vel’ke male babe, gazdar’ce, zato smo došli.” “Velika mala – oh, ti misliš na Tifani?” “Aj!” “Mi smo pod jednom od onih vel’kih ’tica”, reče Ludi Vuli, sklanjajući svoje oči od vešticinog slepog zurenja. “On misli na geas, gazdarice”, reče Rob Biloko, gledajući u svog brata. “To je kao – ” “ – ogromna obaveza koju ne možeš da ne poslušaš”, reče gospođica Izdaja. “Ja znam šta je geas. Ali zašto?” Gospođica Izdaja čula je mnoge stvari u svojih 113 godina, ali sada je zapanjeno slušala priču o ljudskoj devojčici koja je bila, bar na nekoliko dana, kelda klana Nak Mak Figlsa. A ako si bila kelda, čak i na nekoliko dana, oni su pazili na tebe... zauvek. “A ona je i baba naših brda”, reče Bili Velikobradi. “Ona brine o njima, čini ih sigurnim. Ali...” Oklevao je, a Rob Biloko nastavi: “Naša kelda je imala san. San o budućnosti. San o brdima skroz smrznutim i svi su umrli, a velika mala baba nosila je krunu od leda!” “Moj bože!” “Aj, i ima još toga!” reče Bili, šireći ruke. “Ona je videla zeleno drvo koje raste u zemlji leda! Videla je gvozdeni prsten! Videla je čoveka sa ekserom u svom srcu! Videla je kugu pilića i sir koji hoda kao čovek!” Nastupila je tišina, a onda gospođica Izdaja reče: “Prva dva, drvo i prsten, tu nema problema, dobra okultna simbolika. Ekser je, takođe, veoma metaforičan. Malo sam nesigurna u vezi sira – možda je mislila na Horasa? – i pilića... Nisam sigurna da možeš imati kugu pilića, postoji li?” “Džini je bila vrlo sigurna u vezi sa tim”, reče Rob Biloko. “Ona je sanjala mnogo čudnih i zabrinjavajućih stvari, tako da smo pomislili da bi mogli da vidimo šta velika mala baba radi.” Mnogobrojne oči gospođice Izdaje gledale su u njega. Rob Biloko uzvratio je pogled sa izrazom čvrste iskrenosti, i nije uzmicao. “Ovo izgleda kao častan poduhvat”, reče ona. “Zašto ste počeli sa laganjem?” “Oh, laž može biti uvek mnogo interesantnija”, reče Rob Biloko. “Istina o ovome izgleda mi mnogo interesantnije”, reče gospođica Izdaja. “Možda, ali planirao sam da ubacim divove, gusare i magične prevare”, objavi Rob. “Prava stvar za pare!” “Oh, pa”, reče gospođica Izdaja. “Kada je gospođica Krpelj dovela Tifani kod mene, rekla je da nju čuvaju čudne sile.” “Aj”, reče Rob Biloko ponosno. “To bi bili mi, upravo.” “Gospođica Krpelj je prilično poslovna žena”, reče gospođica Izdaja. “Žao mi je što moram reći da nisam puno slušala šta mi je pričala. Ona mi uvek govori da su to devojke koje zaista žele
da nauče, ali većina njih su samo glupačice koje hoće da budu veštice da bi impresionirale mladiće, i one odlaze posle nekoliko dana. Ona nije takva, oh ne! Ona ide prema stvarima! Da li znate da je pokušala da pleše sa Zimotvorcem?!” “Aj. Znamo. Bili smo tamo”, reče Rob Biloko. “Bili ste?” “Aj. Mi smo je pratili.” “Niko vas tamo nije video. Ja bih znala da ste bili”, reče gospođica Izdaja. “Aj? Pa, mi smo dobri u tome da nas niko ne vidi”, reče Rob Biloko, smeškajući se. “Neverovatno je koliko ljudi nas nije videlo.” “Ona je zapravo pokušala da pleše sa Zimotvorcem”, ponovi gospođica Izdaja. “Rekla sam joj da ne radi to.” “Ah, ljudi nam uvek govore da ne radimo stvari,” reče Rob Biloko. “Tako možemo znati koje su najinteresantnije stvari za raditi!” Gospođica Izdaja gledala je u njega očima miša, dva gavrana, nekoliko moljaca i uholaže. “Zaista”, reče ona, i uzdahnu. “Da. Problem sa starošću je, znate, što si bio mlad tako davno da to ponekad izgleda kao da se desilo nekom drugom. Dug život nije kao što sam očekivala, to je činjenica. To – ” “Zimotvorac je u potrazi za velikom malom babom, gazdarice”, reče Rob Biloko. “Videli smo je da pleše sa Zimotvorcem. Sada je on traži. Mi ga čujemo u hučanju vetra.” “Znam”, reče gospođica Izdaja. Ona zastade, i posluša za trenutak. “Vetar je stao”, zaključila je. “Našao je.” Zgrabila je svoje štapove za šetnju i pojurila prema stepenicama, popevši se uz njih neverovatnom brzinom. Figlsi projuriše pored nje u spavaću sobu, gde je Tifani ležala na uskom krevetu. Sveće su gorele u tanjirićima u svakom uglu sobe. “Ali kako ju je pronašao?” upita gospođica Izdaja. “Skrivala sam je! Ti, plavi čoveče, donesi odmah drveta!” Gledala je u njih. “Rekla sam donesi – ” Čula je nekoliko udaraca. Prašina se slegla. Figlsi su posmatrali gospođicu Izdaju sa očekivanjem. A štapići, mnogo štapića, bili su složeni u malom kaminu spavaće sobe. “Dobro si”, reče ona. “Ali ne zadugo!” Pahuljice su polako upadale kroz dimnjak. Gospođica Izdaja prekrsti svoje štapove za šetnju ispred sebe i snažno lupi nogom. “Drvo gori, vatra blješti!” povika ona. Drvo u ložištu buknu plamenom. Ali sada se mraz uhvatio na prozore, paprataste bele žilice hvatale su se preko stakla sa krckajućim zvukom. “Nije za mene da se bavim ovim u mojim godinama!” reče veštica. Tifani otvori oči, i reče: “Šta se dogodilo?”
TREĆE POGLAVLJE Tajna Efekta To nije dobro, biti u sendviču između unezverenih igrača. Oni su bili teški ljudi. Tifani je sve bolelo. Bila je pokrivena modricama, uključujući jedan otisak čizme koji neće pokazati nikome. Figlsi su ispunili svaku ravnu površinu u sobi za tkanje gospođice Izdaje. Ona je radila na svom razboju leđima okrenuta sobi zato što joj, govorila je, to pomaže da razmišlja; ali pošto je to bila gospođica Izdaja, njen položaj nije bio uopšte bitan. Bilo je mnogo očiju i ušiju koje je mogla da iskoristi. Vatra je širila vrelinu, a svuda su bile sveće. Naravno, crne. Tifani je bila ljuta. Gospođica Izdaja nije vikala, nije čak ni podigla glas. Samo je uzdahnula i rekla “glupo dete”, što je bilo mnogo gore, uglavnom zbog toga što je Tifani znala da je to bila. Jedan od igrača pomogao joj je da je donesu u kolibu. Uopšte nije mogla da se seti bilo čega o tome. Veštica nije radila stvari zato što su joj u tom trenutku izgledale kao dobra ideja! To je praktično bilo kikotanje! Morali ste svakog dana da se bavite ljudima koji su bili glupi, lenji, lažljivi i veoma neprijatni, i sigurno bi razmišljajući zaključila da bi se svet mogao značajno popraviti ako bi im dala šamar. Ali nisi zato što, kako je gospođica Krpelj jednom objasnila: a) to bi učinilo svet boljim mestom samo za veoma kratko vreme; b) to će onda učiniti svet malo gorim mestom; i c) ne očekuje se od tebe da budeš glupa kao oni. Njena stopala su se kretala, i ona ih je poslušala. Trebala je da sluša glavu. Sada je morala da sedi uz vatru gospođice Izdaje sa bokalom vruće vode u krilu i umotana u šal. “Znači, Zimotvorac je neka vrsta boga?” upita ona. “Ta vrsta stvari, da”, reče Bili Velikobradi. “Ali ne ona moliti-ga vrsta boga. On samo... stvara zimu. To mu je posao, znaš.” “On je elementarni”, dodade gospođica Izdaja sedeći za razbojem. “Aj,” reče Rob Biloko. “Bogovi, elementali, demoni, duhovi... ponekad je teško kazati ko je ko bez karte.” “A ples je bio da poželimo dobrodošlicu zimi?” reče Tifani. “To nema smisla! Moris ples je dobrodošlica letu, da, to je – ” “Jesi li ti beba?” upita gospođica Izdaja. “Godina je okrugla! Točak sveta mora da se vrti! Zbog toga su oni gore igrali Crni Moris, da bi ga uravnotežili. Oni pozdravljaju zimu zato što je novo leto duboko u njoj!” Klik-klak napusti razboj. Gospođica Izdaja je tkala novu tkaninu, od smeđe vune. “Pa, dobro”, reče Tifani. “Mi smo pozdravili to... njega. To ne znači da on sada treba da traži mene!” “Zašto si se pridružila plesu?”, zahtevala je odgovor gospođica Izdaja. “Ovaj... Bilo je prostora, i – ” “Da. Prostor. Prostor nije bio namenjen tebi. Ne za tebe, glupo dete. Ti si plesala sa njim, a sada on želi da upozna tako smelu devojku. Nikad nisam čula za tako nešto! Hoću da uzmeš
treću knjigu sa desne strane na drugoj polici iz moje komode za knjige.” Ona pruži Tifani teški crni ključ. “Možeš li se snaći sa tim nekako?” Veštice nisu imale potrebu da šamaraju glupake, ne kada su imale oštre jezike koji su uvek bili spremni. Gospođica Izdaja je imala nekoliko polica knjiga, što je bilo neobično za jednu od starijih veštica. Police su bile visoko, knjige su izgledale velike i teške, i sve do sada gospođica Izdaja je zabranjivala Tifani da briše prašinu sa njih, a kamoli da otključa veliku crnu gvozdenu traku koja ih je obezbeđivala na polici. Ljudi koji su dolazili ovamo uvek su im upućivali nervozne poglede. Knjige su bile opasne. Tifani otključa traku i obrisa prašinu. Ah... knjige su bile, kao gospođica Izdaja, ne onakve kako su izgledale. Izgledale su kao magijske knjige, ali njihova imena kao Enciklopedija supa. Bio je tu i rečnik. Pored njega bila je knjiga koju je gospođica Izdaja tražila skroz pokrivena paučinom. Još uvek crvena od sramote i besa, Tifani spusti knjigu dole, boreći se da je oslobodi od mreža. Neke od njih bi napravile pling! kada bi pukle, a prašina je pala sa vrha stranica. Kada je otvorila, zamirisala je staro i pergamentno, kao gospođica Izdaja. Naslov, u zlatnim slovima koja su se skoro sasvim ogulila, bio je Čafinčova Drevna i Klasična Mitologija. Bila je puna obeleživača. “Strane osamnaest i devetnaest”, reče gospođica Izdaja, bez da je pomerila glavu. Tifani se okrenu ka njoj. “‘Pels Senoza’?” reče ona. “Pretpostavljam da treba da bude ‘Ples Sezona’?” “Nažalost, umetnik, Don Vejzen de Jojo, čije je ovo čuveno remek delo, nije imao isti talenat sa slovima kao što je imao za slikanje”, reče gospođica Izdaja. “Ona su ga brinula, iz nekog razloga. Primećujem da si spomenula slova pre slika. Ti si knjiško dete.” Slika je bila... čudna. Prikazivala je dve figure. Tifani nikada nije videla karnevalske kostime. Nije bilo para u kući za takvu vrstu stvari, ali je čitala o njima, i ovo je bilo prilično nalik onome što je zamišljala. Na stranici su prikazani čovek i žena – ili, barem, stvari koje su izgledale kao čovek i žena. Žena je bila označena kao “Leto” i bila je visoka, plava i predivna, i stoga je niskoj, smeđoj Tifani bila ličnost kojoj se nije moglo verovati. Ona je nosila nešto što je izgledalo kao velika korpa u obliku školjke, koja je bila puna voća. Muškarac, “Zima”, bio je star, povijen i siv. Ledenice su se caklile u njegovoj bradi. “Ah, to je ono kako Zimotvorac izgleda, sigurno”, reče Rob Biloko, šetajući se preko stranice. “Sav smrznut.” “On?” reče Tifani. “To je Zimotvorac? On izgleda kao da ima hiljadu godina!” “Mladić, a?” reče gospođica Izdaja pakosno. “Nemoj mu dati da te poljubi, može ti poplaviti nos i otpasti!” reče Ludi Vuli veselo. “Ludi Vuli, da se nisi usudio da govoriš takve stvari!” reče Tifani. “Ja sam samo pokušavao da popravim raspoloženje, znaš”, reče Vuli, glupavo gledajući. “To je samo umetničko viđenje, naravno”, reče gospođica Izdaja. “Šta to znači?” upita Tifani, zureći u sliku. Ovo je bilo pogrešno. Znala je to. To uopšte nije izgledalo kao... “To znači da je to izmislio”, reče Bili Velikobradi. “On ga uopšte nije video, nikada? Niko nije video Zimotvorca.” “Još uvek!” reče Ludi Vuli.
“Vuli,” reče Rob Biloko, okrećući se svom bratu, “ti znaš da sam ti govorio o pravljenju umesnih primedbi?” “Aj, Robe, znam dobro”, reče Vuli poslušno. “Kao što sam upravo rekao, ovo nije jedna od njih”, reče Rob. Vuli je spustio glavu. “Izvini, Robe.” Tifani je stisnula pesnice. “Nisam mislila da će se sve ovo desiti!” Gospođica Izdaja okrenu svoju stolicu sa nekom dostojanstvenošću. “Šta si onda mislila? Hoćeš li mi reći? Da li si plesala zbog mladalačke sklonosti ka nepoštovanju starijih? Zlobno je tako razmišljati. Da li si mislila uopšte? I drugi su se pridruživali ranije plesu. Deca, pijanci, mladići zbog glupih opklada... ništa se nije dogodilo. Prolećni i jesenji ples su... samo jedna stara tradicija, kao što većina ljudi govori. Samo način za obeležavanje kad led i vatra zamene svoju dominaciju nad svetom. Neki od nas misle da mi znamo bolje. Mi mislimo da se nešto dešava. Za tebe, ples je postao stvaran, i nešto se dogodilo. I sada Zimotvorac traga za tobom.” “Zašto?” izusti Tifani. “Ne znam. Kada si plesala, da li si videla nešto? Čula nešto?” Kako bih mogla da opišem osećaj kada si svuda i sve? pitala se Tifani. Nije pokušala. “Ja... mislim da sam čula glas, ili možda dva glasa”, promrmlja ona. “Ovaj, pitali su me ko sam ja.” “In-te-re-sant-no”, reče gospođica Izdaja. “Dva glasa? Razmotriću implikacije. Ono što ne mogu da razumem je kako je našao tebe. Moraću da razmislim o tome. U međuvremenu, očekujem da bi bila dobra ideja da nosiš topliju odeću.” “Aj”, reče Rob Biloko, “Zimotvorac ne trpi toplo. Oh, sledeći put ću zaboraviti svoju glavu! Mi smo ti doneli malo pismo iz onog šupljeg drveta dole u šumi. Daj to velikoj maloj babi, Vuli. Pokupili smo ga u prolazu na putu ovamo.” “Pismo?” reče Tifani, dok je razboj zveketao iza nje i Ludi Vuli počeo da izvlači prljavu, smotanu kovertu iz svog spoga. “To je od onog malog velikačkog iz zamka kod kuće”, nastavi Rob, kad se njegov brat sklonio. “On kaže da se oseća dobro i nada se da i ti takođe, i da se unapred raduje što ćeš se uskoro vratiti kući, i ima puno stvari o šta brodovi rade i tome slično, što nije mnogo interesantno po mom mišljenju, i napisao je S. W. A. L. K. na dnu, ali još nismo uspeli da razjasnimo šta to znači.” “Ti si čitao moje pismo?” reče Tifani užasnuto. “Oh, aj”, reče Rob sa ponosom. “Nije problem. Bili Velikobradi ovde mi je malo pomagao sa nekim od dužih reči, ali to sam uglavnom ja, aj.” Sijao je, ali je osmeh izbledeo dok je gledao u Tifanin izraz lica. “Ah, znao sam da ćeš biti malo uznemirena što smo otvorili tvoju kovertu”, objasni on. “Ali to je u redu, pošto smo je ponovo zalepili nazad pužom. Nikad ne bi znala da je pročitana.” On se nakašlja, jer je Tifani još uvek zurila u njega. Sve žene su bile malo strašne za Figlse, a veštice su bile najgore. Na kraju, kada je bio stvarno nervozan, Tifani reče: “Kako ste znali gde će to pismo biti?” Ona pogleda sa strane na Ludog Vulija. Žvakao je ivicu svog kilta. Uvek je to radio kada je bio uplašen. “Ovaj... da li bi prihvatila malu malecnu laž?” upita Rob.
“Ne!” “Zanimljivo je. Ima zmajeva i jednoroga u tome – ” “Ne. Želim istinu!” “Ah, to je tako dosadno. Mi smo išli u Baronov zamak i čitali pisma koja si ti poslala njemu, i, i ti si rekla da poštar zna i da ostavi pisma za tebe u šupljem drvetu kod vodopada”, reče Rob. Da je Zimotvorac ušao u kolibu, vazduh nije mogao biti hladniji. “On drži tvoja pisma u kutiji ispod svog – ” započe Rob, a onda zatvori oči dok je Tifanina pažnja bila podeljena zbog pucnja glasnijeg čak i od čudnih paučina gospođice Izdaje. “Zar ne znate da je čitanje pisama drugih ljudi pogrešno?”, zapita ona. “Ovaj...” poče Rob Biloko. “A onda ste provalili u Baronov zamak – ” “Ah, ah, ah, ne, ne, ne!” reče Rob, skakućući gore-dole. “Ne možeš nas optužiti za tako nešto! Samo smo ušetali kroz jedan od onih malih proreza za ispaljivanje strela – ” “A onda ste pročitali moja lična pisma poslata lično Rolandu?” reče Tifani. “Bila su lična!” “Oh, aj”, reče Rob Biloko. “Ali nemoj se brinuti – mi nećemo nikome reći šta je bilo u njima.” “Mi nikada nećemo reći duši šta je u tvom dnevniku, u svakom slučaju”, reče Ludi Vuli. “Čak ni o malim cvetićima koje crtate oko njega.” Gospođica Izdaja se cereka u sebi iza mojih leđa, pomisli Tifani. Jednostavno to znam. Ali, ostala je bez neprijatnog tona u glasu. To joj se uvek događalo posle nekog vremena provedenog u razgovoru sa Figlsima. Ti si bila njihova Kelda, podsetiše je njene Druge Misli. Oni misle da imaju zvaničnu dužnost da te štite. Nije bilo važno šta ti misliš. Oni će učiniti tvoj život takooo komplikovanim. “Nemoj čitati moja pisma”, reče ona, “i nemoj, takođe, čitati moj dnevnik.” “Dobro”, reče Rob Biloko. “Obećavaš?” “Oh, aj.” “Ali obećao si i prošli put!” “Oh, aj.” “Prekrsti srce i obećaj da ćeš umreti?” “Oh, aj, nema problema.” “A to je obećanje nepouzdanog, lažljivog, lopovskog Figla, jel tako?” upita gospođica Izdaja. “Pošto vi verujete da ste već mrtvi, zar ne? To je ono što vi ljudi mislite, tačno?” “Oh, aj, gazdarice”, reče Rob Biloko. “Hvala vam što ste mi skrenuli pažnju na to.” “U stvari, Robe Biloko, ti nemaš nameru da održiš bilo koje obećanje!” “Aj, gazdarice”, reče Rob ponosno. “Ne jadna slaba obećanja kao to. Zato što, vidite, to je naša časna sudbina da štitimo veliku malu babu. Mi moramo položiti svoje živote za nju ako to bude potrebno.” “Kako ćete to uraditi kada ste već mrtvi?” reče gospođica Izdaja oštro. “To je malo zbunjujuće, u pravu ste”, reče Rob, “tako da ćemo verovatno položiti živote svih gadova koji pokušaju da joj naude.” Tifani odustade i uzdahnu. “Meni je skoro trinaest”, reče ona. “Mogu da se brinem za sebe.” “Slušajte gospođicu Samopouzdanu”, reče gospođica Izdaja, ali ne na neki zloban način. “Protiv Zimotvorca?”
“Šta on želi?” upita Tifani. “Rekla sam ti. Možda želi da sazna kakva je to devojka koja je krenula da pleše sa njim?” reče gospođica Izdaja. “To su bila moja stopala! Rekla sam da nisam to mislila!” Gospođica Izdaja se okrenu u svojoj stolici. Koliko očiju je koristila? zapitaše se Tifanine Druge Misli. Figlsi? Gavranovi? Miš? Svi oni? Koliko mene ona vidi? Da li me gleda mišem, ili insektima sa desetinama presijavajućih očiju? “Oh, onda je sve u redu”, reče gospođica Izdaja. “Još jednom, ti nisi to mislila. Veštica preuzima odgovornost! Zar nisi ništa naučila, dete?” Dete. Bilo je strašno reći takvu stvar nekome ko je imao skoro trinaest. Tifani oseti da ponovo crveni. Užasna vrelina se širila u njenoj glavi. Zbog toga je prešla preko sobe, otvorila prednja vrata i izašla napolje. Paperjasti sneg je padao, veoma nežno. Kada je Tifani pogledala u bledo-sivo nebo, videla je da pahuljice padaju dole u mekim, perjastim grozdovima; to je bila ona vrsta snega koji su ljudi kod kuće na Kredi zvali “Baka Ečing striže svoje ovce.” Tifani oseti kako se pahuljice tope na njenoj kosi dok se udaljavala od kolibe. Gospođica Izdaja je vikala sa ulaza, ali ona je hodala, puštajući da sneg ohladi njeno rumenilo. Naravno da je to glupo, reče ona sebi. Ali biti veštica je glupo. Zašto to radimo? To je težak posao bez nagrade. Šta je dobar dan za gospođicu Izdaju? Kada joj neko donese par svojih polovnih čizama koje joj odgovaraju! Šta ona zna o bilo čemu? Gde je Zimotvorac, dakle? Da li je on ovde? Imam samo reč gospođica Izdaje da je tako! To i izmišljena slika u knjizi! “Zimotvorac!” povika ona. Mogao si čuti sneg kako pada. Pravio je čudne male zvukove, kao bledo, hladno cvrčanje. “Zimotvorac!” Nije bilo odgovora. Pa, šta je ona očekivala? Duboki gromoviti glas? Gospodina Bodljikavog, čoveka ledenicu? Ovde nije bilo ničega osim mekoće belog snega koji je strpljivo padao između tamnog drveća. Osećala se pomalo glupo, ali zadovoljno, takođe. To je bilo ono što veštice rade! Suočila se sa svojim strahom, i onda nije bilo više straha! Ona je bila dobra u tome! Ona se okrenu – i ugleda Zimotvorca. Zapamti ovo, rekoše njene Treće Misli, prodrevši. Svaki najsitniji detalj je važan. Zimotvorac je bio... ništa. Ali sneg je iscrtavao njegove konture. Plovio je oko njega u linijama, kao da putuje po nevidljivoj koži. Bio je samo oblik, i ništa više, osim možda dve male blede ljubičasto-sive tačke u vazduhu, gde bi se mogle očekivati oči. Tifani je stajala mirno, smrznutog uma, sa telom koje je čekalo da mu se kaže šta da radi. Ruka od padajućeg snega posegnu prema njoj, ali veoma sporo, kao kad hoćete da se približite nekoj životinji koju ne želite da uplašite. Bilo je... nečeg, nekog čudnog osećaja neizgovorenih stvari jer nije bilo glasa da ih kaže, osećaj stremljenja, kao da je uloženo srce i duša u ovaj trenutak, čak i ako nije znala značenje srca ili duše. Ruka se zaustavila na stopu od nje. Bila je skupljna u pesnicu, a onda se okrenula i prsti se raširiše. Nešto je sijalo. Bio je to beli konj, napravljen od srebra, na finom srebrnom lančiću. Tifanina ruka polete ka vratu. Ona ga je imala sinoć! Pre nego što je otišla... da... gleda... ples...
Mora da je otpala! I on je pronašao! To je interesantno, rekoše njene Treće Misli koje su se bavile svetom na svoj način. Ne možeš videti šta je sakriveno unutar nevidljive pesnice. Kako to funkcioniše? I zašto su ta mala ljubičastosiva zamagljenja u vazduhu tamo gde očekujete da ćete naći oči? Zašto one nisu nevidljive? To su Treće Misli radile. Kada bi ti se ogromna stena spustila na glavu, one bi razmišljale na ovaj način: da li je to vulkanska stena, kao granit, ili je to peščar? Taj deo Tifaninog mozga koji je bio malo manje precizan u tom trenutku gledao je srebrnog konja kako se klati na svom lančiću. Njene Prve Misli bile su: Uzmi to. Njene Druge Misli bile su: Ne uzimaj to. To je zamka. Njene Treće Misli bile su: Stvarno ne uzimaj to. Biće hladnije nego što možeš zamisliti. A onda je ostatak nje potpuno prevladao Misli i rekao: Uzmi to. To je deo toga ko si. Uzmi to. Kada to držiš, ti misliš na dom. Uzmi to! Ona ispruži svoju desnu ruku. Konj je upao u nju. Instiktivno je sklopila prste oko njega. Zaista je bilo hladnije nego što je mogla da zamisli, i gorelo je. Ona vrisnu. Zimotvorčeva snežna kontura postala je kovitlac pahuljica. Sneg oko njenih nogu eruptirao je uz poklič “Prokleti!” dok je gomila Figlsa grabila njene noge i nosila je, uspravnu, preko proplanka nazad ka ulaznim vratima kolibe. Tifani silom otvori ruku i, drhtavim prstima, izvuče srebrnog konja sa svog dlana. Ostavio je savršeni otisak, beli konj na ružičastom mesu. To nije bila opekotina, bila je to... promrzlina. Stolica gospođice Izdaje zakotrljala se na točkovima. “Dođi ovamo, dete”, naredila je. Sa još uvek stegnutom rukom, pokušavajući da potisne suze, Tifani joj je prišla. “Stani tu pored moje stolice, ovog trenutka!” Tifani uradi tako. Ovo nije bio trenutak za neposlušnost. “Želim da pogledam u tvoje uvo”, reče gospođica Izdaja. “Skloni kosu u stranu.” Tifani povuče kosu unazad, i trgnu se kad je čula mrdanje mišijih brkova. Onda je stvorenje sklonjeno. “Ah, ja sam iznenađena”, reče gospođica Izdaja. “Ne vidim ništa.” “Ovaj... šta ste očekivali da vidite?” izusti Tifani. “Dnevno svetlo!” prasnu gospođica Izdaja, tako glasno da je miš odjurio. “Zar nemaš nimalo mozga, dete?” “Ah, ako nekoga zanima”, reče Rob Biloko, “ali mislim da je naš Zimotvorac otišao. I prestao je da pada sneg.” Niko nije slušao. Kada veštice ćute, one se koncentrišu. “To je bilo moje!” “Tričarija!” “Ne!” “Naravno, ovo možda nije najbolji trenutak da vam kažem...” nastavi Rob, pokunjeno. “Ti misliš da ti treba to da bi bila veštica?” “Da!” “Vešticama ne trebaju sprave!” “Vi ste koristili pletenice!”
“Koristila, da! Nisu mi potrebne. Nisu potrebne!” “Ah, mislim, skoro se otopio – ” reče Rob, nervozno se smešeći. Bes se dočepao Tifaninog jezika. Kako se ova stara smežurana baba usuđuje da kaže da ti ne trebaju stvari! “Efekat!” povika ona. “Efekat, Efekat, Efekat!” Tišina se urušila. Posle nekog vremena gospođica Izdaja pogleda pored Tifani i reče: “Vi mali Figlovski upadači! Izlazite odmah odavde! A znaću ako to ne uradite! Ovo je bablji posao!” Soba se ispuni nekim fijučućim zvukom, a vrata kuhinje se zalupiše. “Dakle”, reče gospođica Izdaja, “ti znaš za Efekat, zar ne?” “Da”, reče Tifani, teško dišući. “Znam.” “Vrlo dobro. A da li si nekome rekla – ?” Gospođica Izdaja zastade i podiže prst na svoje usne. Onda je lupila štapom po podu. “Rekla sam da izađete, vi gadovi! Napolje u šumu! Proverite da li je stvarno otišao! Videću vašu krivicu kroz vaše vlastite oči ako mi prkosite!” Ispod se začuo zvuk gomile kotrljajućeg krompira dok su Figlsi bežali napolje kroz ventilacionu rešetku. “Sad su otišli”, reče gospođica Izdaja. “Oni koji su ostali odlaze, takođe. Efekat će to rešiti.” Nekako, u prostoru od par sekundi, gospođica Izdaja postala je mnogo više ljudska i mnogo manje strašna. Pa... malo manje strašna. “Kako si otkrila? Da li si tražila to? Da li si tumarala i čeprkala?” upita gospođica Izdaja. “Ne! Ja nisam takva! Saznala sam slučajno jednog dana dok ste vi dremali!” Tifani protrlja svoju ruku. “Da li te mnogo boli?” upita gospođica Izdaja, nagnuvši se napred. Ona je mogla biti slepa, ali – kao sve starije veštice koje su znale šta rade – ona je sve primećivala. “Ne, sada ne. Ali jeste, stvarno. Vidite, ja – ” “Onda moraš naučiti da slušaš! Da li misliš da je Zimotvorac otišao?” “Izgledalo je kao da nestaje – mislim, nestaje još više. Mislim da je samo želeo da mi vrati nazad moju ogrlicu.” “Da li misliš da je to ona vrsta stvari koju bi duh Zime, koji zapoveda mećavama i mrazom, zaista uradio?” “Ne znam, gospođice Izdajo! On je jedini koga sam upoznala!” “Ti si plesala sa njim.” “Nisam znala da će tako biti!” “Nevažno.” Tifani pričeka, a onda upita: “Nevažno šta?” “Samo uopšteno nevažno. Mali konj ga je doveo do tebe. Ali on nije sada ovde – u pravu si za to. Ja bih znala da jeste.” Tifani odšeta do ulaznih vrata, oklevajući samo za trenutak, a onda ih otvori i izađe napolje na proplanak. Tu i tamo bilo je pomalo snega, ali dan se pretvorio u samo još jedan od onih sivih zimskih dana. I ja bih znala da jeste, takođe, pomisli ona. I on nije. A njene Druge Misli rekoše: Oh? Kako možeš znati? “Mi smo oboje dodirnuli konja”, reče ona bez daha. Pogledala je unaokolo na prazne grane i uspavano drveće, prevrćući srebrni lančić u svojoj ruci. Šume su se umotale u sebe, spremne za zimu.
On je tamo negde, ali ne blizu. Sigurno je veoma zauzet, sa celom zimom koju treba napraviti... Ona reče, “Hvala ti!” automatski, zato što je njena majka uvek govorila da ljubaznost ne košta ništa, i vrati se nazad. Unutra je sada bilo veoma toplo, ali gospođica Izdaja je uvek imala ogromnu gomilu drveta koju je izgradila Tajna Efekta. Lokalne drvoseče su uvek vodili računa da gomila bude visoka. Smrznuta veštica može postati gadna. “Prijala bi mi šolja crnog čaja”, reče stara žena kada je Tifani ušla, pažljivo gledajući. Čekala je dok Tifani nije oprala šolju, a onda reče: “Da li si čula priče o meni, dete?” Glas je bio ljubazan. Bilo je tu vikanja, bilo je tu stvari koje su mogle biti rečene na lepši način, bilo je tu plahosti i prkosa. Ali one su bile tu zajedno, i nigde nisu mogle da odu. Tihi glas bio je mirovna ponuda, i Tifani je bila zadovoljna time. “Ovaj, to da imate demona u podrumu?” odgovori Tifani, sa umom još uvek punim zagonetki. “Da jedete paukove? Da vas posećuju kraljevi i princeze? I ono da jedini cvet koji raste u vašoj bašti cveta crno?” “Oh, oni tako govore?” reče gospođica Izdaja, izgledajući ushićeno. “Nisam čula ovo poslednje. Baš lepo. A da li si čula da ja hodam noću u mračno doba godine i nagrađujem one koji su bili dobri građani sa kesom srebra? Ali ako su bili loši, ja bih razrezala njihove stomake svojim noktom kao što je ovaj?” Tifani odskoči unazad dok se naborana ruka uvrtala oko nje i žuti nokat gospođice Izdaje kosio pored njenog stomaka. Starica je izgledala zastrašujuće. “Ne! Ne, to nisam čula!” prodahta ona, pribijajući se uz sudoperu. “Šta? To je bila prekrasna priča, sa pravim istorijskim korenima!” reče gospođica Izdaja, dok joj je zlobni izraz prelazio u osmeh. “A onu o meni da imam kravlji rep?” “Kravlji rep? Ne!” “Zaista? To je veoma uznemirujuće”, reče gospođica Izdaja, spuštajući svoj prst. “Plašim se da je umetnost pripovedanja u ovim krajevima prilično loša. Stvarno moram nešto učiniti.” “To je samo još jedan vid Efekta, zar ne?” reče Tifani. Nije bila potpuno sigurna. Gospođica Izdaja izgledala je prilično strašno sa tim noktom. Nije ni čudo što su devojke tako brzo otišle. “Ah, ipak imaš mozak, na kraju krajeva. Naravno da jeste. Efekat, da. Dobro ime za to. Efekat, zaista. Umetnost očekivanog. Pokaži ljudima ono što žele da vide, pokaži im ono što očekuju da bude tu. Ja imam reputaciju koju održavam, uostalom.” Efekat, pomisli Tifani. Efekat, Efekat, Efekat. Ona ode do lobanja, podignu jednu, i pročita etiketu ispod, baš kao što je to učinila pre mesec dana: Jeziva Lobanja br. 1 Cena $2.99 Prodavnica Efekat Džidža-Bidža & Smicalica Ulica Desetog Jajeta br. 4, Ank Morpork “Ako je smešno... to je Efekat!” “Veoma životne, zar ne”, reče gospođica Izdaja, klizajući nazad u svoju stolicu, “ako se to može reći za lobanju, naravno! Prodaje se prekrasna mašina za pravljenje paukovih mreža. Ti naspeš u nju tu lepljivu stvar, vidiš, i uz malo vežbe možeš napraviti prilično dobru mrežu. Ne mogu da trpim te grozne puzače, ali naravno da mi trebaju mreže. Da li si primetila mrtve muve?”
“Da”, reče Tifani, pogledavši gore. “To je suvo grožđe. Mislila sam da imate paukove vegeterijance.” “Vrlo dobro. Barem je sve u redu sa tvojim očima. Nabavila sam i svoj šešir odatle, takođe. ‘Zla Stara Veštica Broj Tri, Obavezan za Strašne Žurke’, mislim da jeste. Imam još uvek njihov katalog ovde negde, ako si zainteresovana.” “Da li sve veštice kupuju od Efekata?” upita Tifani. “Samo ja, barem u okolini. Oh, i verujem da Stara Gazdarica Bezdahić preko u Dva Vodopada obično kupuje bradavice od njih.” “Ali... zašto?” upita Tifani. “Nije mogla da ih odgaji. Jednostavno neće da rastu uopšte, jadna žena. Sve je pokušala. Lice kao dečija guza, celog njenog života.” “Ne, mislila sam zašto želite da izgledate tako” – Tifani je oklevala, pa nastavi – “grozno?” “Imam svoje razloge”, reče gospođica Izdaja. “Ali vi ne radite te stvari koje priče kažu da radite? Kraljevi i prinčevi ne dolaze da ih savetujete, zar ne?” “Ne, ali bi mogli”, reče gospođica Izdaja ponosno. “Ako izgube, na primer. Oh, znam ja sve te priče. Većinom sam ih ja izmislila!” “Vi ste izmišljali priče o sebi?” “Oh, da. Naravno. Zašto ne? Nisam mogla da prepustim nešto tako važno amaterima.” “Ali ljudi govore da možete videti ljudsku dušu!” Gospođica Izdaja se nasmeja. “Da. Nisam to uradila samo jednom! Ali reći ću ti, za neke od mojih parohijana trebala bi mi lupa! Ja vidim šta oni vide, ja slušam njihovim ušima. Ja znam njihove očeve i dedove i pradedove. Znam glasine i tajne i priče i istine. Ja sam Pravda za njih, i poštena sam. Pogledaj u mene. Vidi me.” Tifani pogleda – i pogleda mimo crnog ogrtača i lobanja i gumenih paučina i crnog cveća i poveza preko očiju i priča, i vide sitnu gluvu i slepu staru damu. Efekat je napravio razliku... ne samo glupe zabavne stvari, nego Efekat-razmišljanje – glasine i priče. Gospođica Izdaja je imala moć jer su ljudi verovali da je ima. To je bilo kao standardni veštičji šešir. Ali gospođica Izdaja je odvela Efekat mnogo, mnogo dalje. “Vešticama nisu potrebne sprave, gospođice Izdajo”, reče Tifani. “Nemoj pametovati meni, dete. Zar ti devojka Vedervaks nije rekla sve ovo? Oh, da, ne treba ti štapić ili pletenica ili čak ni špicasti šešir da bi bila veštica. Ali to pomaže veštici da postavi predstavu! Ljudi to očekuju. Oni veruju u tebe. Ja ne bih bila ovde gde sam danas da sam nosila vuneni loptasti šešir i pamučnu kecelju! Ja izgledam tako. Ja – ” Spolja se začula lomljava, iz pravca mlekare. “Naši mali plavi prijatelji?” upita gospođica Izdaja, podižući obrve. “Ne, njima je apsolutno zabranjeno da ulaze u mlekaru u kojoj ja radim”, poče Tifani, krećući ka vratima. “Oh bože, nadam se da nije Horas – ” “Rekla sam ti da će sa njim biti samo nevolja, zar nisam?” povika gospođica Izdaja dok je Tifani žurila. Bio je to Horas. Ponovo se procedio iz kaveza. Mogao je da učini sebe prilično tečnim kada je to želeo. Na podu je bila slomljena zdela za puter, ali iako je bila puna putera sada ga nigde nije bilo. Bile su tu samo masne fleke.
Iz mraka ispod sudopere začula se neka vrsta brzog, čantrajućeg zvuka, neka vrsta mnnamnamnam... “Oh, ti si sada pojeo puter, zar ne, Horase?” reče Tifani, uzimajući metlu za mlekaru. “To je praktično kanibalizam, znaš.” Ipak, i to je bilo bolje od miševa, morala je da prizna. Pronalaženje malih gomila kostiju miševa na podu bilo je pomalo uznemirujuće. Čak ni Gospođica Izdaja nije bila u stanju da to spreči. Miš koji je slučajno prolazio pokušavao bi da stigne do sira, a onda je sve postajalo crno. To je bilo zbog toga što je Horas bio sir. Tifani je znala da su Lenkrški Plavi sirevi uvek imali svoju pomalo živu stranu, i ponekad su morali da budu prikucani, ali... pa, ona je bila veoma stručna u pravljenju sireva, čak iako je to rekla samoj sebi, a Horas je definitivno bio šampion. Čuvene plave pruge koje su ovoj vrsti davale predivnu boju bile su zaista lepe, iako Tifani nije bila sigurna da bi trebalo da sijaju u mraku. Ona prodžara senku krajem metle. Začulo se lomljenje, a kada je izvukla štap napolje, nedostajalo je pet centimetara na kraju. Onda se začulo fijuuu! i nedostajući deo ručke se odbi od zida na drugoj strani sobe. “Nema više mleka za tebe, onda”, reče Tifani, uspravljajući se, i pomisli: On je došao da mi vrati nazad konja. Zimotvorac je to uradio. Ovaj... To je prilično... impresivno, kada razmisli o tome. Mislim, on mora da organizuje lavine i oluje i izađe sa novim oblicima za pahuljice i sve, ali on je odvojio malo vremena samo da dođe i donese mi ogrlicu nazad. Ovaj... I on je samo stajao tamo. A onda je samo izbledeo – mislim, izbledeo još više. Ovaj... Ostavila je Horasa da mrmlja ispod sudopere i napravila čaj za gospođicu Izdaju, koja se vratila nazad tkanju. Onda je tiho otišla do svoje sobe. Tifanin dnevnik bio je osam centimetara debeo. Anagrama, jedna od lokalnih veštica na obuci i jedna od njenih prijateljica (više ili manje), rekla je da bi zaista trebala da je nazove svojom Knjigom Senki i napiše to na parčetu velum papira koristeći jedno od specijalnih magičnih mastila koje prodaje Magijska Imperija Zakzaka Jakorukog po Povoljnim Cenama – ili barem, cenama povoljnim za Zakzaka. Tifani nije mogla to da priušti. Mogao si samo da trguješ veštičarenjem – nisi mogao da ga prodaješ. Gospođici Izdaji nije smetala njena prodaja sireva, ali čak je i papir bio skup ovde, a lutajući trgovci nikada nisu imali baš mnogo na prodaju. Obično su imali uncu ili dve zelene galice, od koje se moglo napraviti pristojno mastilo ako je pomešate sa mrvljenim hrastovim žirom ili ljuskama zelenih oraha. Dnevnik je sada bio debeo kao cigla, sa dodatnim stranicama koje je Tifani ulepila. Pretpostavljala je da će joj potrajati još bar dve godine ako bude pisala sitnijim slovima. Na kožnoj korici je, vrelim žaračem, nacrtala reči “Figlsi Ne Ulazite!!” To nikada nije radilo. Oni su gledali na to kao na neku vrstu poziva. Tih dana delove dnevnika je pisala šifrovano. Čitanje nije bilo urođeno Figlsima sa Krečnih Brda, tako da sigurno nikada neće razbiti šifru. Ona pažljivo pogleda unaokolo, za svaki slučaj, i otključa veliki lokot koji je obezbeđivao lanac oko knjige. Okrenula je današnji datum, uronila pero u mastilo, i napisala: “Upoznala *.” Da, pahuljica će biti dobra šifra za Zimotvorca. Samo je stajao tamo, pomislila je. I pobegao je zato što sam ja vrištala.
Što je bila dobra stvar, očigledno. Ovaj... Ali... želela bih da nisam vrištala. Ona otvori ruku. Slika konja bila je još uvek tu, bela kao kreda, ali uopšte nije više bilo bola. Tifani je blago ćušnula i povuče ih zajedno sebi. Pa? Upoznala je duha zime. Ona je bila veštica. To je ona vrsta stvari koje se ponekad događaju. On joj je ljubazno vratio nazad ono što je njeno, a onda otišao. Nije tu bilo razloga za sentimetalnost. Bilo je stvari koje treba uraditi. Onda je napitala: “Psm d R.” Veoma pažljivo je otvorila pismo od Rolanda, što je bilo prilično lako jer puževa sluz nije bila jako lepljiva. Uz malo sreće moći će ponovo da iskoristi kovertu. Savila je pismo tako da ga niko nije mogao čitati preko njenog ramena. Na kraju reče: “Gospođice Izdajo, da li biste izašli iz mog lica, molim vas? Treba da koristim moje oči privatno.” Nastupila je pauza i začulo se mrmljanje iz prizemlja, a golicanje iza njenih očiju je nestalo. Uvek je bilo... dobro dobiti pismo od Rolanda. Da, ona su često bila o ovcama, i drugim stvarima na Kredi, a ponekad bi unutra bio sušeni cvet, zvončić ili jagorčevina. Baka Ečing to ne bi odobrila; ona je uvek govorila da ako bi brda želela da ljudi beru cveće, ono bi izraslo više od njih. Pisma su joj uvek izazivala nostalgiju. Jednog dana gospođica Izdaja je rekla, “Taj mladić koji ti piše... da li je on tvoj dečko?”, a Tifani je promenila temu dok nije našla vremena da pogleda značenje u rečniku i onda joj je trebalo dosta vremena dok nije prestala da crveni. Roland je bio... pa, stvar sa Rolandom je bila... glavna stvar sa... pa, suština je bila... on je bio tamo. U redu, kada se prvi put upoznala sa njim, on je bio prilično beskorisna, prilično glupa izraslina, ali šta se moglo očekivati? On je bio zatvorenik Kraljice Vilenjaka godinu dana, za početak, mastan kao puter i polulud od šećera i beznađa. Osim toga, odgajalo ga je nekoliko oholih tetaka, a njegov otac – Baron – bio je više zainteresovan za konje i pse. Od tada se više ili manje promenio: više zamišljen, manje grub, više ozbiljan, manje glup. Takođe je morao da nosi naočare, prve ikada viđene na Kredi. I imao je biblioteku! Više od stotinu knjiga! Zapravo, ona je pripadala zamku, ali niko drugi nije bio zainteresovan za nju. Neke od knjiga bile su ogromne i drevne, sa drvenim koricama i ogromnim crnim slovima i obojenim slikama čudnih životinja i dalekih mesta. Bila je tu Vaspmirova Knjiga neobičnih dana, Kramberijeva Zašto stvari nisu drugačije, i sve osim jedne knjige Enciklopedije Proročanstava. Roland je bio iznenađen kada je otkrio da može da pročita strane reči, a ona je pazila da mu ne kaže da je sve to radila uz pomoć ostataka doktora Bustla. Stvar je bila... činjenica je bila... pa, koga je još mogao imati? Roland nije mogao, prosto nije mogao imati prijatelje među seoskom decom, samim tim što je bio Baronov sin i svega ostalog. Ali Tifani je sada imala špicasti šešir, a to se računalo kao nešto. Ljudi na Kredi nisu previše voleli veštice, ali ona je bila unuka Bake Ečing, zar ne? Niko ne govori šta je naučila od stare devojke, gore u pastirskoj kolibi. I kažu da je ona pokazala onim vešticama gore u planinama šta je veštičarenje, a? Sećaš li se prošlogodišnjeg jagnjenja? Ona je vraćala mrtve jaganjce u život skoro samo gledajući ih! I ona je Ečing, a oni imaju ova brda u svojim kostima. Ona je u redu. Ona je naša, vidiš? I to je bilo lepo, osim što više nije imala nijednog starog prijatelja. Deca kod kuće koja su joj bila prijatelji sada su je... poštovali, zbog šešira. Bila je to neka vrsta zida, kao da je ona
odrasla, a oni nisu. O čemu bi mogli pričati? Išla je na mesta koja oni nisu mogli čak ni zamisliti. Većina njih nije bila čak ni u Tuširtsu, koji je bio udaljen pola dana. I to ih uopšte nije brinulo. Oni su radili poslove koje su radili njihovi očevi, ili podizali decu kao što je to radila njena majka. I to je bilo dobro, dodade Tifani žurno u sebi. Ali oni nisu to odlučili. To im se samo desilo, i nisu ni primetili. Isto je bilo i u planinama. Jedini ljudi njenog uzrasta sa kojima je stvarno razgovarala bile su druge veštice na obuci kao Anagrama i ostale devojke. Bilo je beskorisno pokušavati pravi razgovor sa ljudima u selima, posebno dečacima. Oni su samo gledali dole, mumlali i vukli stopala, kao ljudi kod kuće kada su razgovarali sa Baronom. Zapravo, i Roland je to radio, i postajao je crven svaki put kada bi pogledala u njega. Kad god je posetila zamak, ili šetala po brdima sa njim, vazduh je bio pun komplikovane tišine... baš kao što je bilo sa Zimotvorcem. Čitala je pismo pažljivo, pokušavajući da ignoriše prljave otiske ruku Figlsa preko celog papira. Bio je veoma ljubazan da ubaci nekoliko rezervnih listova papira. Ona izvuče jedan napolje, veoma pažljivo, zagleda se u zid na kratko, a onda započe pismo. Dole u perionici, sir Horas je izašao iza prljave kante. Sada je bio ispred zadnjih vrata. Ako je sir ikada izgledao zamišljeno, sada je Horas izgledao zamišljeno. U malom selu Tuširts, vozač poštanske kočije je imao mali problem. Puno pošte iz sela u okolini Tuširtsa završavalo je u prodavnici suvenira, koja je takođe služila i kao poštanski ured. Obično bi vozač samo pokupio džak sa poštom, ali danas je bilo poteškoća. Izbezumljeno je listao stranice poštanskog pravilnika. Gospođica Krpelj tapkala je nogom. To mu je išlo na nerve. “Ah, ah, ah,” reče kočijaš trijumfalno. “Ovde kaže bez životinja, ptica, zmajeva ili riba!” “I koja od njih vi mislite da sam ja?” upita gospođica Krpelj ledeno. “Ah, pa, dobro, pa, ljudi su vrsta životinja, zar ne? Mislim, pogledajte majmune, u redu?” “Nemam želju da gledam majmune”, reče gospođica Krpelj. “Videla sam kakve stvari oni rade.” Kočijaš jasno uoči da je to put koji ne vodi nikuda, i nastavi besno da okreće stranice. Onda je zasijao. “Ah, ah, ah!” reče on. “Koliko ste teški, gospođice?” “Dve unce”, reče gospođica Krpelj. “Što je slučajno maksimalna težina za pismo koje se može poslati u Lenkr i Bliže Zaleđe za deset penija.” Ona pokaza na dve markice zalepljene na rever. “Već sam kupila moje markice.” “Vi nikako niste teški dve unce!” reče kočijaš. “Imate barem sto dvadeset funti!” Gospođica Krpelj uzdahnu. Želela je da to izbegne, ali Tuširts nije bio Dogbend, na kraju krajeva. On je živeo na autoputu, gledao je svet kako prolazi. Ona posegnu rukom i pritisnu dugme koje je menjalo njen šešir. “Želite li da zaboravim to što se upravo rekli?” upita ona. “Zašto?” upita kočijaš. Nastupila je pauza dok se gospođica Krpelj zagledala prazno u njega. Onda ona podignu svoje oči gore. “Izvinite”, reče ona. “To se stalno dešava, plašim se. To je od zagnjurivanja, znate. Opruga rđa.” Ona pruži ruku i udari stranicu šešira. Skriveni šiljasti vrh izlete, cepajući papirne cvetove.
Kočijaševe oči su ga pratile. “Oh”, reče on. A stvar sa špicastim šeširima je bila ova: osoba ispod njega je definitivno bila veštica ili čarobnjak. Oh, neko ko nije verovatno bi mogao nabaviti šiljasti šešir i nositi ga, i njima bi bilo lepo sve do trenutka kada bi sreli pravog vlasnika šiljastog šešira. Čarobnjaci i veštice nisu voleli varalice. Oni takođe nisu voleli da čekaju. “Koliko sam sada teška, molim?” upita ona. “Dve unce!” reče kočijaš brzo. Gospođica Krpelj se osmehnu. “Da. I ni jednu skrupulu više! A skrupula je, naravno, težina od dvadeset grejna, ili jedna dvadesetčetvrtina unce. Ja sam u stvari... beskrupulozna!” Čekala je da vidi da li će ova izuzetno učiteljska šala dobiti osmeh, ali joj nije smetalo kada nije. Gospođica Krpelj je volela da bude pametnija od drugih ljudi. Ušla je u kočiju. Dok se kočija penjala u planine, sneg je počeo da pada. Gospođica Krpelj, koja je znala da nema dve pahuljice koje su iste, nije im posvetila nikakvu pažnju. Da je to učinila, osećala bi se malo manje pametno. Tifani je spavala. Vatra je plamtela u kaminu. U prizemlju, razboj gospođice Izdaje tkao je zvuke kroz noć... Male plave figure puzale su preko poda spavaće sobe i, formiravši piramidu Figlsa, dosegnule vrh malog stočića koji je Tifani koristila kao pisaći sto. Tifani se okrenula u krevetu i napravila mali snfgl zvuk. Figlsi se smrznuše, samo za trenutak, a onda su se vrata spavaće sobe lagano zatvorila iza njih. Plava izmaglica podigla je trag prašine na uzanom stepeništu, prošla kroz sobu sa razbojem pravo u perionicu, i kroz čudnu rupu u obliku sira izašla napolje. Odatle je za njom ostajao trag uznemirenih listova koji je vodio duboko u šumu, gde je gorela mala vatra. Obasjavala je lica horde Figlsa, iako možda to nije želela. Izmaglica stade i postade oko šest Figlsa, od kojih su dvojica nosili Tifanin dnevnik. Pažljivo su ga položili. “Dobro smo izašli iz te kuće”, reče Veliki Jan. “Jeste li videli lobanje velikačkih? To je vradžbina na koju ne želiš da naletiš u žurbi!” “Ah, vidim da ponovo ima jednu od njenih brava”, reče Ludi Vuli, šetajući se oko dnevnika. “Robe, ne mogu da ne mislim da nije u redu što to čitamo”, reče Bili Velikobradi, dok je Rob gurao ruku u ključaonicu. “To je lično!” “Ona je naša baba. Što je lično za nju lično je i za nas”, reče Rob hladno, čeprkajući po unutrašnjosti brave. “Osim toga, ona sigurno želi da neko to pročita, jer zašto bi ona zapisivala stvari. Nema smisla u pisanju stvari ako ne želiš da budu pročitane! To je čisto bacanje olovke!” “Možda je želela da sama pročita”, reče Bili sumnjičavo. “Oh, aj? Zašto bi to želela da uradi?” reče Rob prezrivo. “Ona već zna šta je unutra. A Džini želi da zna šta ona misli o Baronovom momku.” Začuo se škljocaj, i lokot se otvorio. Okupljeno bratstvo Figlsa je pažljivo posmatralo. Rob okrenu šuškave stranice i naceri se. “Ah, ona ovde piše: Oh, dragi Figlsi su se ponovo pojavili”, reče on. To je dočekano opštim aplauzom.
“Ah, koja devojka može to da napiše”, reče Bili Velikobradi. “Mogu li da vidim?” On pročita: Oh bože, Figlsi su se ponovo pojavili. “Ah”, reče on. Bili Velikobradi došao je sa Džini iz klana sa Dugog Jezera. Taj klan je više bio kod kuće sa čitanjem i pisanjem, a pošto je on bio gajdaš, oni su očekivali da bude dobar u obe stvari. Figlsi sa Krečnih Brda, sa druge strane, bili su više kod kuće sa pijenjem, krađom i tučama, a Rob Biloko je bio dobar u sve tri discipline. Ali, on je naučio da čita i piše zato što je Džini to zahtevala od njega. Bili je znao da je to radio sa mnogo više optimizma nego tačnosti. Kada bi se suočio sa dugačkom rečenicom, obično bi pročitao nekoliko reči i onda bi imao veliku pretpostavku. “Umetnost čitanja je u tome da razumeš šta su reči pokušale da kažu, zar ne?” reče Rob. “Aj, možda”, reče Veliki Jan, “ali ima li neka reč tu koja će nam reći da li velikoj maloj babi sviđa taj mali velikački dole u kamenom zamku?” “Ti si veoma romantične prirode”, reče Rob. “A odgovor je: Ne mogu reći. Napisala je neke delove pisma u nekom kodu. To je užasna stvar za čitača. Dovoljno je teško čitati normalne reči, bez da ih neko sve ispretura.” “Biće to loša stvar za sve nas ako velika mala baba počne da razmišlja o momcima umesto da uči o babanju,” reče Veliki Jan. “Aj, ali dečko neće biti zainteresovan za ženidbu”, reče Pomalo Ludi Angus. “Mogao bi biti jednog dana”, reče Bili Velikobradi, kome je posmatranje ljudi bilo hobi. “Mnogi velikački muškarci su oženjeni.” “Oni to rade?” reče Figl zapanjeno. “Oh, aj.” “Oni žele da budu oženjeni?” “Mnogi od njih to rade, aj”, reče Bili. “Dakle, nema više pijenja, krađe i tuče?” “Hej, ja još uvek imam dozvolu da pijem, kradem i tučem se!” reče Rob Biloko. “Aj, Robe, ali takođe ne možemo da ne primetimo da takođe moraš da uradiš i Objašnjenje” reče Ludi Vuli. Cela gomila je klimala glavama. Za Figlse, Objašnjenje je bilo mračna umetnost. To je bilo tako teško. “Kao, kada se vratimo nazad iz pijenja, krađe i tuče, Džini ti da Stisnute Usne”, nastavi Ludi Vuli. Svi Figlsi zastenjaše: “Ooooh, sačuvaj nas od Stisnutih Usana!” “A tu je i Prekrštanje Ruku”, reče Vuli, čime je uplašio čak i samog sebe. “Oooooh, joj, joj, joj, Prekrštanje Ruku!” zakukaše Figlsi, čupajući kosu. “Neću da pominjem Lupkanje Stopalom...” Vuli stade, ne želeći da pominje Lupkanje Stopalom. “Aargh! Oooooh! Ne Lupkanje Stopalom!” Neki of Figlsa počeše da udaraju glavama u drveće. “Aj, aj, aj, ALI”, reče Rob Biloko očajno, “ono što vi ne znate je onaj deo o tajni oženjenih.” Figlsi pogledaše jedni druge. Bila je tišina, izuzev krckanja malog drveta dok je padalo. “Nikada nismo čuli o toj stvari, Robe”, reče Veliki Jan. “Pa, i nisam iznenađen! Ko bi ti rekao? Ti nisi oženjen! Niste shvatili po-et-sku simfon-iju cele stvari. Okupite se u krug da vam kažem...” Rob pogleda unaokolo da vidi da li ga neko od pet stotina Figlsa posmatra, i nastavi: “Vidite... prvo idete da pijete i tučete se i kradete, u redu. A kada se vratite nazad u humku, to je vreme za Lupkanje Stopalom – ”
“Ooooooo!” “ – i Prekrštanje Ruku – ” “Aaaargh!” “ – i, naravno, Stisnute Usne i hoćete li vi gadovi završiti sa stenjanjem pre nego što počnem da vam lupam glavu o glavu! Dobro?” Svi Figlsi su zaćutali, osim jednog: “Oh, joj, joj, joj! Ohhhhhhh! Aaarrgh! Stiskanje...” Stao je i pogledao osramoćeno unaokolo. “Ludi Vuli?” reče Rob Biloko sa ledenim strpljenjem. “Aj, Robe?” “Ti znaš da sam ti rekao da postoji vreme kada treba da slušaš šta ja govorim?” “Aj, Rob?” “Ovo je jedno od tih vremena.” Ludi Vuli spusti glavu. “Izvini, Robe.” “Aj! Sada, gde sam... Oh, aj... mi dobijemo usne i ruke i stopala, u redu? A onda – ” “To je vreme za Objašnjenje!” reče Ludi Vuli. “Aj!” prasnu Rob Biloko. “Da li neki od vas lelemuda želi da bude onaj koji će se usuditi da dâ Objašnjenje?” On pogleda unaokolo. Figlsi se povukoše unazad. “Kada je kelda stisnula i prekrstila i tapka”, nastavi Rob ukletim glasom, “i tim pogledom u njenom lepom oku koji govori: ‘Ovo Objašnjenje treba da bude stvarno dobro?’ Pa? Da li bi?” Do tog trenutka su užasnuti Figlsi plakali i žvakali ivice svojih kiltova. “Ne, Robe”, promrmljaše. “Ne, aj!” reče Rob Biloko trijumfalno. “Ne biste! To je zbog toga što vi nemate znanje o braku!” “Ja sam čuo Džini kaže da si došao sa Objašnjenjem koje nijedan drugi Figl na celom svetu ne bi pokušao”, reče Ludi Vuli zadivljeno. “Aj, to je sasvim verovatno”, reče Rob, naduvavši se od ponosa. “A Figlsi imaju lepu tradiciju velikih Objašnjenja!” “Ona kaže da su neka od tvojih Objašnjenja toliko dugačka i izuvrtana da dok dođu do kraja ona ne može da se seti kako je počelo”, nastavi Ludi Vuli. “To je prirodni dar – ne bih želeo da se hvalim”, reče Rob, skromno odmahujući rukom. “Ne vidim da velikački mogu biti dobri u Objašnjavanju”, reče Veliki Jan. “Oni su veoma spori mislioci.” “I dalje se venčavaju, ipak” reče Bili Velikobradi. “Aj, i dečak u velikom zamku se previše prijateljski ponaša sa velikom malom babom”, reče Veliki Jan. “Njegov otac postaje star i bolestan, i uskoro će dečak imati veliki kameni zamak i one papire koji kažu da je on vlasnik brda.” “Džini je pomenula da ako on dobije te papire koji kažu da je on vlasnik brda”, produži Bili Velikobradi, “on može poblesaviti i misliti da mu pripadaju. I mi znamo gde to vodi, zar ne?” “Aj”, reče Veliki Jan. “Oranje.” Bila je to užasna reč. Stari Baron je jednom planirao da preore nekoliko ravnih delova Krede, zato što je pšenica donosila visoke cene i nije bilo para u ovcama, ali Baka Ečing je onda bila živa i promenila je njegovo mišljenje o tome.
Ali neki pašnjaci u okolini Krede već su bili preorani. Bilo je novca u pšenici. Figlsi su smatrali za gotovu stvar da će Roland ići takođe na oranje. Zar nije bio odgajan od strane nekoliko taštih, spletkaroških i neprijatnih tetaka? “Ja mu ne verujem”, reče Pomalo Ludi Angus. “On čita knjige i to. Ne brine o zemlji.” “Aj”, reče Ludi Vuli, “ali ako on oženi veliku malu babu, on neće razmišljati o oranju, zato što će velika mala baba brzo da mu da Stiskanje Ruku – ” “To je Prekrštanje Ruku!” prasnu Rob Biloko. Svi Figlsi su prestrašeno gledali unaokolo. “Ooooooh, ne Prekrštanje ru – ” “Zaveži!” povika Rob. “Stidim vas se! To je na velikoj maloj babi da se uda za onoga za koga želi! Je li tako, gajdašu?” “Hmm?” reče Bili, gledajući gore. On uhvati pahuljicu. “Rekao sam da velika mala baba može da se uda za onoga za koga želi, tačno?” Bili je gledao u pahuljice. “Bili?” reče Rob. “Šta?” reče on, kao da se probudio. “Oh... da. Da li misliš da će hteti da se uda za Zimotvorca?” “Zimotvorac?” reče Rob. “On ne može oženiti nikoga. On je kao duh – nema ništa od njega!” “Ona je igrala sa njim. Mi smo je videli”, reče Bili, hvatajući još jednu pahuljicu i razgledajući je. “Samo devojačka zabava! U svakom slučaju, zašto bi velika mala baba uopšte razmišljala o Zimotvorcu?” “Imam razloga da verujem”, reče gajdaš polako, dok je još pahuljica lelujalo na dole, “da Zimotvorac puno razmišlja o velikoj maloj babi...”
ČETVRTO POGLAVLJE Snežne pahuljice Kažu da dve pahuljice ne mogu biti potpuno iste, ali da li je neko to proverio u zadnje vreme? Sneg je nežno padao u noći. Nagomilavao se na krovovima, pronalazio svoj put između grana stabala, smeštao se na šumski pod sa blagim stiskanjem i oštro mirisao na kalaj. Baka Vedervaks je uvek proveravala sneg. Stajala je na ulaznim vratima, uz svetlost sveće koja se širila oko nje, i uhvatila pahulje lopatom. Belo mače gledalo je snežne pahulje. To je sve što je radilo. Nije ih udaralo šapom, samo je posmatralo, veoma pažljivo, svaku pahuljicu dok se spiralno spuštala dok nije sletela. Onda bi je maca još malo gledala, dok nije bila sigurna da je zabava gotova, pre nego što pogleda gore i izabere još jednu pahuljicu. Zvala se Ti, kao u “Ti! Prestani!” i “Ti! Idi tamo!” Kada je bila reč o imenima, Baka Vedervaks nije bila maštovita. Baka pogleda u pahuljice i osmehnu se na svoj ne baš prijatan način. “Vrati se unutra, Ti”, reče ona, i zatvori vrata. Gospođica Krpelj je drhtala kraj vatre. Nije bila baš velika – samo dovoljno velika. Kako god, bio je tu miris slanine i graška koji su dolazili iz malog lonca na žaru, a pored malog lonca bio je jedan mnogo veći iz kojeg je dolazio miris piletine. Gospođica Krpelj nije često dobijala piletinu, tako da je živela u nadi. Moglo bi se reći da se Baka Vedervaks i gospođica Krpelj nisu dobro slagale jedna sa drugom. Starije veštice često nisu. Moglo se zaključiti da se ne slažu po načinu na koji su bile izuzetno ljubazne sve vreme. “Sneg je poranio ove godine, Gazdarice Vedervaks,” reče gospođica Krpelj. “Zaista jeste, gospođice Krpelj,” reče Baka Vedervaks. “I tako je... interesantan. Jeste li ga pogledali?” “Videla sam sneg ranije, Gazdarice Vedervaks,” reče gospođica Krpelj. “Padao je celim putem do ovde. Morala sam da pomažem da izguramo kočiju! Videla sam sveukupno previše snega! Ali šta ćemo raditi sa Tifani Ečing?” “Ništa, gospođice Krpelj. Još čaja?” “Ona je uglavnom naša odgovornost.” “Ne. Ona je njena, od početka do kraja. Ona je veštica. Igrala je Zimski Ples. Videla sam je da to radi.” “Sigurna sam da nije tako mislila”, reče gospođica Krpelj. “Kako možeš plesati i ne misliti na to?” “Ona je mlada. Uzbuđenje je verovatno poteklo iz njenih nogu. Nije znala šta će se desiti.” “Trebala je da sazna”, reče Baka Vedervaks. “Trebala je da sluša.” “Ja sam sigurna da ste uvek radili ono što su vam rekli kada ste imali skoro trinaest godina, Gazdarice Vedervaks,” reče gospođica Krpelj sa samo nagoveštajem sarkazma.
Baka Vedervaks se za trenutak zagleda u zid. “Ne”, reče ona. “Pravila sam greške. Ali nikada nisam smišljala izgovore.” “Mislila sam da želite da pomognete detetu?” “Ja ću joj pomoći da pomogne sebi. To je moj način. Plesala je u najstarijoj Priči koja postoji, i jedini put napolje je da prođe do kraja. Jedini način, gospođice Krpelj.” Gospođica Krpelj uzdahnu. Priče, pomisli ona. Baka Vedervaks je verovala da je ceo svet u pričama. Oh dobro, svi mi imamo svoje smešne male načine. Osim mene, očigledno. “Naravno. Samo što je ona tako... normalna”, izgovori naglas Gospođica Krpelj. “Kada uzmete u obzir šta je učinila, mislim. I ona puno razmišlja. A sada je privukla Zimotvorčevu pažnju, pa...” “Ona ga fascinira”, reče Baka Vedervaks. “To bi mogao da bude veliki problem.” “Koji ona treba da reši.” “A ako ne bude mogla?” “Onda ona nije Tifani Ečing,” reče Baka Vedervaks čvrsto. “Ah, da, ona je sada u Priči, ali to ne zna! Pogledajte sneg, gospođice Krpelj. Kažu da nema dve pahuljice koje su iste. Kako su mogli da znaju tako nešto? Oh, oni misle da su tako pametni! Uvek sam želela da ih uhvatim. I uradila sam to! Izađite sada napolje, i pogledajte sneg. Pogledajte sneg, gospođice Krpelj! Svaka pahuljica je ista!” Tifani je začula kuckanje i sa teškoćom otvorila mali prozor spavaće sobe. Sneg se nataložio na simsu, mekan i pufnast. “Nismo želeli da te probudimo”, reče Rob Biloko, “ali Stvarno Mali Bili kaže da moraš da vidiš ovo.” Tifani zevnu. “Šta treba da tražim?” promrmlja ona. “Uhvati nekoliko pahuljica”, reče Rob. “Ne, nemoj rukom – brzo će se istopiti.” U mraku, Tifani se osvrnu prema svom dnevniku. Nije bio tamo. Ona pogleda na patos, za slučaj da ga je srušila. Onda je šibica bljesnula dok je Rob Biloko palio sveću, i tamo je bio dnevnik, izgledajući kao da je oduvek bio tamo ali, primetila je, tako je bio sumnjivo hladan na dodir. Rob je izgledao nevino, siguran znak krivice. Tifani sačuva pitanja za kasnije i ispruži dnevnik kroz prozor. Pahuljice se spustiše na njega, i ona ga primaknu očima. “Izgledaju samo kao neke obič – ” započe ona, a onda je stala i rekla, “Oh, ne... ovo mora da je trik!” “Aj? Pa, možeš to tako nazvati”, reče Rob. “Ali to je njegov trik, znaš” Tifani je zurila u pahuljice koje su lagano padale u svetlost sveće. Svaka od njih je bila Tifani Ečing. Mala, smrznuta, blistava Tifani Ečing. U prizemlju, gospođica Izdaja prsnula je od smeha. Kvaka na vratima spavaće sobe u tornju je besno zvečala. Roland de Čumsfanli (izgovara se Čufli; to nije njegova krivica) obazrivo nije obraćao pažnju. “Šta to radiš tamo, dete?” reče prigušeni glas zlovoljno.
“Ništa, tetka Danuta”, reče Roland, bez okretanja od svog stola. Jedna od prednosti života u zamku bila je što se sobe lako zaključavaju; njegova vrata imala su tri gvozdene brave i dve reze koje su bile debele kao njegova ruka. “Tvoj otac viče i pita gde si, znaš!” reče još jedan glas, sa još više zlovolje. “On šapuće, tetka Araminta”, mirno reče Roland, pažljivo pišući adresu na koverti. “On jedino viče kada mu dovedeš doktora.” “To je za njegovo dobro!” “On viče”, ponovi Roland, a onda liznu rub koverte. Tetka Araminta ponovo je protresla kvaku. “Ti si veoma nezahvalno dete! Ti ćeš izgladneti, znaš! Dovešćemo stražu da probije ta vrata!” Roland uzdahnu. Zamak su sagradili ljudi koji nisu voleli da im probijaju vrata, i svako ko bi pokušao da to uradi ovde morao bi da nosi ovna za razbijanje gore kroz uzano spiralno stepenište bez prostora da se okrene, a onda da pronađe način da sruši vrata debljine četiri daske i napravljena od hrastovine tako drevne da je bila kao gvožđe. Jedan čovek mogao je braniti sobu mesecima, ako bi imao zalihe. Čuo je još neko čantranje napolju, a onda odjeke tetkinih cipela kao napuštaju toranj. Onda ih je ponovo čuo kako vrište na stražare. Nije im bilo dobro. Narednik Roberts i njegova straža bili su nervozni zbog primanja naređenja od tetaka. Svi su znali, ipak, da ako Baron umre pre nego što dečak napuni dvadeset i jednu, tetke bi zakonito upravljale imovinom dok ih on ne napuni. Iako je Baron bio veoma bolestan, on nije bio mrtav. To nisu bila srećna vremena da budeš neposlušni stražar, ali narednik i njegovi ljudi preživeli su bes tetaka tako što su bili, kada su njihova naređenja to opravdavala, gluvi, glupi, zaboravni, zbunjeni, bolesni, izgubljeni, ili – u Kevinovom slučaju – stranci. Za sada, Roland se držao svojih izleta u sitne sate, kada nikoga nije bilo u blizini i kada je mogao pljačkati kuhinju. Tada bi otišao da vidi svog oca. Doktor je držao starca doziranog nečim, ali Roland je držao njegovu ruku neko vreme zbog udobnosti koju je ona pružala. Ako bi našao teglu sa osama ili pijavicama, on bi je bacio u jarak. Zurio je u kovertu. Možda je trebalo da kaže Tifani za ovo, ali nije voleo da razmišlja o tome. To bi je moglo zabrinuti i možda bi pokušala da ga ponovo spase, a to ne bi bilo u redu. To je bilo nešto sa čime se on morao suočiti. Pored toga, on nije bio zaključan. Oni su bili otključani. Dok je on držao kulu, postojalo je mesto na kojem ne mogu čačkati, zabadati nos i krasti. Držao je ono što je ostalo od srebnih svećnjaka pod svojim krevetom, zajedno sa onim što je ostalo od starinskog srebrnog escajga (“otišlo na procenu”, rekle su) i kutije sa nakitom njegove majke. Pronašao ju je sa malim zakašnjenjem; već je nedostajao njen venčani prsten i srebna ogrlica sa rubinima koju joj je ostavila njena baka. Sutra će ustati rano i jahati do Tuširtsa sa pismom. Voleo je da ih piše. Pretvarala su svet u lepše mesto, pošto nisu morala da sadrže ružnije delove. Roland uzdahnu. Bilo bi lepo reći Tifani da je u biblioteci pronašao knjigu pod nazivom Opsade i Preživljavanje od čuvenog generala Kalusa Taktikusa (koji je izmislio “taktiku,” što je bilo interesantno). Ko bi mogao da pomisli da će tako stara knjiga biti toliko korisna? General je bio veoma strog i isključiv po pitanju držanja zaliha, tako da je Roland imao gomilu malih krompira, velikih kobasica i teški patuljački hleb, koji je bio zgodan za bacanje na ljude. Pogledao je preko sobe, gde je nekada bio portret njegove majke koji je on izneo iz podruma gde su ga one ostavile (“čeka da ga očiste”. rekle su). Tačno pored njega, ako ste znali šta tražite, deo zida veličine malih vrata izgledao je lakši nego ostatak kamenja. Svećnjak pored njega je takođe izgledao malo nahereno.
Bilo je mnogo prednosti života u zamku. Napolju, počinjao je sneg. Nak Mak Figlsi piljili su u pufnaste pahulje na slamnatom krovu kolibe gospođice Izdaje. Na svetlosti koja je uspela da iscuri kroz prljave prozore ispod, gledali su sićušne Tifani kako se vijore. “Kaži to pahuljicama”, reče Veliki Jan. “Hah!” Ludi Vuli zgrabi padajuću pahulju. “Morate priznati da je stvarno dobro odradio špicasti šešir”, reče on. “Mora da mnogo voli veliku malu babu.” “To nema nikakvog smisla!” reče Rob Biloko. “On je Zima! On je sav sneg i led i oluje i mrazevi. Ona je samo mala velika devojka! Ne možete reći da je to idealan spoj! Šta ti kažeš, Bili? Bili?” Gajdaš je žvakao kraj svojih mišjih gajdi dok je gledao u pahulje sa odsutnim pogledom u očima. Ali nekako se Robov glas probio u njegova razmišljanja, jer je rekao: “Šta on zna o ljudima? On nije živ ni koliko mali insekt, a ipak je moćan kao more. I njemu se sviđa velika mala baba. Zašto? Šta ona može njemu biti? Šta će on uraditi sledeće? Kažem ti ovo: Pahuljice su samo početak. Moramo da pazimo, Robe. Ovo može postati veoma loše...” Gore u planinama, 990.393.072.007 Tifani Ečing meko je sletelo na stari sabijeni sneg na grebenu i započelo lavinu koja je odnela više od stotinu stabala i lovačku kolibu. To nije bila Tifanina greška. Nije bila njena krivica što su se ljudi klizali na nabijene slojeve nje, ili nisu mogli da otvore vrata jer se ona naslagala spolja na njih, ili bili pogođeni punom šakom nje bačenom iz ruke male dece. Veći deo nje istopio se do doručka narednog dana i, uostalom, niko nije primetio ništa čudno izuzev veštica koje nisu imale ljudski naziv za to, i gomile dece koju niko nije slušao. Bez obzira, Tifani se probudila sa osećajem velikog stida. Gospođica Izdaja uopšte nije pomagala. “Bar mu se sviđaš”, reče ona dok je surovo navijala svoj sat. “Ne bih znala ništa o tome, gospođice Izdajo”, reče Tifani, zaista ne želeći uopšte ovaj razgovor. Prala je tanjire u sudoperi, leđima okrenuta staroj ženi, i bilo joj je drago što gospođica Izdaja ne može da joj vidi lice – i, kad smo već kod toga, što ona nije mogla da vidi lice gospođice Izdaje, takođe. “Šta će tvoj mladić reći o tome, pitam se?” “Koji to mladić, gospođice Izdajo?” upita Tifani, što je mirnije mogla. “Piše ti pisma, devojko!” I očekujem da ih čitate mojim očima, pomisli Tifani. “Roland? On je samo prijatelj... neka vrsta”, reče ona. “Vrsta prijatelja?” Ja ne ulazim u ovo, pomisli Tifani. Kladim se da se cereka. To nije njen posao, u svakom slučaju. “Da”, reče ona, “tako je, gospođice Izdajo. Vrsta prijatelja.” Nastupila je duga tišina, koju je Tifani iskoristila da oriba dno gvozdenog tiganja. “Važno je imati prijatelje”, reče gospođica Izdaja, glasom koji je nekako bio manji nego što jeste. Zvučalo je kao da je Tifani zaista pobedila. “Kada završiš, draga, molim te budi toliko ljubazna i dodaj mi moju pletenu torbu.”
Tifani uradi to, i odjuri u mlekaru. Uvek je bilo dobro otići tamo. To ju je podsećalo na dom, i ona bi mogla bolje razmišljati. Ona – U dnu vrata se nalazila rupa u obliku sira, ali Horas se vratio u svoj slomljeni kavez, praveći veoma slab mnmnmnmn zvuk koja je mogla biti hrkanje sira. Ostavila ga je na miru i pozabavila se sa jutarnjim mlekom. Bar nije padao sneg. Ona oseti kako crveni i pokuša da spreči sebe čak i da razmišlja o tome. Večeras će biti sastanak sabata. Da li ostale devojke znaju? Hah! Naravno da znaju. Veštice obraćaju pažnju na sneg, posebno ako bi to bilo neprijatno za nekoga. “Tifani? Želela bih da razgovaram sa tobom”, pozvala je gospođica Izdaja. Gospođica Izdaja je nikada ranije nije zvala Tifani. Bilo je prilično zabrinjavajuće čuti je kako joj izgovara ime. Gospođica Izdaja je držala pletenicu. Njen miš za gledanje je nervozno visio između komadića kostiju i traka. “Ovo je tako neugodno”, reče ona i podiže glas. “Ah, vi lelemudi! Izlazite napolje! Znam da ste tu! Vidim vas da gledate u mene!” Glave Figlsa pojaviše se iza skoro svega u blizini. “Dobro! Tifani Ečing, sedi dole!” Tifani brzo sede. “I u vreme kao što je ovo, takođe”, reče gospođica Izdaja, spuštajući pletenicu. “Ovo je tako neugodno. Ali nema sumnje.” Ona zastade za trenutak i reče: “Umreću dan posle sutra. U petak, malo pre pola sedam ujutru.” To je bila impresivna izjava, i nije zasluživala ovakav odgovor: “Oh, to je šteta, propustiti vikend kao ovaj”, reče Rob Biloko. “Da li idete na neko lepo mesto?” “Ali... ali... vi ne možete umreti!” Tifani prasnu. “Vi ste stotinu i trinaest godina stari, gospođice Izdajo!” “Znaš, to je verovatno razlog, dete”, reče gospođica Izdaja mirno. “Zar ti niko nije rekao da veštice imaju upozorenje kada će umreti? U svakom slučaju, ja volim dobru sahranu.” “Oh aj, ne možeš nadmašiti dobro bdenje”, reče Rob Biloko. “Sa puno pijančenja i plesanja i pozdravljanja i klopanja i pijančenja.” “Mora biti malo slatkog šerija”, reče gospođica Izdaja. “A za zakusku, uvek sam govorila da ne možeš pogrešiti sa rolnicama od šunke.” “Ali ne možete samo – ” započe Tifani, i stade kad je gospođica Izdaja brzo okrenula glavu, kao što to rade kokoške. “ – ostaviti te ovako?” reče ona. “Da li je to ono što si htela da kažeš?” “Ovaj, ne”, slaga Tifani. “Moraćeš da se preseliš kod nekog drugog, naravno”, reče gospođica Izdaja. “Nisi dovoljno stara da bi preuzela kolibu, ne kada starije devojke čekaju – ” “Vi znate da ne želim da provedem život u planinama, gospođice Izdajo”, reče Tifani brzo. “Oh, da, gospođica Krpelj mi je rekla”, reče stara veštica. “Ti želiš da se vratiš nazad u svoja mala krečna brda.” “Ona nisu mala!” prasnu Tifani, glasnije nego što je nameravala. “Da, ovo je bilo malo probnog rada”, reče gospođica Izdaja veoma mirno. “Treba da napišem neka pisma koja ćeš odneti dole u selo, a onda imaš slobodno poslepodne. Održaćemo sahranu sutra poslepodne.”
“Izvinite? Vi mislite pre nego što umrete?” reče Tifani. “Oh, svakako! Ne vidim zašto se ne bih i ja malo zabavila!” “Dobro razmišljanje!” reče Rob Biloko. “To su oni sitni detalji koje ljudi obično propuste da razmotre.” “Mi to zovemo oproštajna žurka”, reče gospođica Izdaja. “Samo za veštice, naravno. Drugi ljudi znaju da budu pomalo nervozni – ne razumem zašto. Sa druge strane, imamo onu sjajnu šunku koju nam je gospodin Armbinder dao prošle nedelje za rešavanje vlasništva nad kestenovima, i volela bih da je probam.” Sat kasnije Tifani se zaputila, sa džepovima punim beleški za mesare, pekare i farmere u lokalnim selima. Bila je pomalo iznenađena prijemom na koji ne nailazila. Ljudi su posmatrali to kao da je šala. “Gospođica Izdaja neće umreti za svog života”, rekao je mesar, odmeravajući kobasice. “Čuo sam da je Smrt dolazio po nju ranije i da mu je samo zalupila vrata!” “Trinaest tuceta kobasica, molim”, reče Tifani. “Kuvane i isporučiti.” “Jesi li sigurna da će umreti?” reče mesar, dok mu je nesigurnost zamaglila lice. “Ne. Ali ona jeste”, reče Tifani. A pekar je rekao, “Za ne znaš za onaj njen sat? Ona ga je napravila kada joj je srce umrlo. To je kao sat srce, vidiš?” “Stvarno?” reče Tifani. “Ako joj je srce umrlo, i ona napravila novo od sata, kako je ostala živa dok novo srce nije bilo napravljeno?” “Oh, to je urađeno magijom, očigledno”, reče pekar. “Ali srce pumpa krv, a sat gospođice Izdaje je izvan njenog tela”, ukazala je Tifani. “Tu nema... cevi...” “Ono pumpa krv magijom”, reče pekar, govoreći polako. Uputio joj je čudan pogled. “Kako možete biti veštica ako ne znate te stvari?” Isto je bilo gde god je otišla. Kao da je ideja da više neće biti gospođice Izdaje izazivala pogrešne slike u svačijoj glavi. Ona je imala 113 godina, a svi su smatrali da bi to bilo praktično nečuveno da je neko umro sa 113 godina. To je bila šala, govorili su, ili da je imala svitak potpisan krvlju što je značilo da će živeti zauvek, ili da bi joj morali ukrasti sat pre nego što umre, ili da je svaki put kada Mračni Kosač dođe po nju ona slaže kako se zove ili ga pošalje nekoj drugoj osobi, ili da se možda samo malo oseća loše... Do vremena kada je Tifani završila, pitala se da li će se to zaista dogoditi. Ipak, gospođica Izdaja je izgledala prilično sigurna. A ako ste imali 113, neverovatna stvar nije bila da ćete sutra umreti nego da ste još uvek živi danas. Sa glavom punom mračnih misli, uputila se na sastanak sabata. Jednom ili dvaput ona pomisli da oseća poglede Figlsa koji je posmatraju. Nikada nije znala kako može to da oseti; bila je to veština koju je naučila. I naučila je trpi to, većinu vremena. Sve ostale mlade veštice bile su tamo do vremena kada je ona stigla, i čak su zapalile vatru. Neki ljudi misle da je “sabat” naziv za grupu veštica, i to je istina prema onome što kažu rečnici. Ali pravi naziv za grupu veštica je “rasprava”. U svakom slučaju, većina veštica koje je Tifani srela nikada nisu koristile reči. Gospođa Uholaža jeste, međutim, gotovo sve vreme. Ona je bila visoka, mršava i pomalo hladna, a nosila
je srebrne naočare na malom lancu i koristila reči kao “avatar” i “simbol.” A Anagrama, koja je vodila sabat pošto je ona to smislila, imala najvišlji šešir i najkreštaviji glas, bila je njen najbolji student (i jedini). Baka Vedervaks je uvek govorila da je ono što gospođa Uholaža radi čarobnjačka magija sa haljinom, a Anagrama je sa sobom vukla gomilu knjiga i štapića na sastanke. U većini slučajeva, devojke bi izvele nekoliko ceremonija da bi je ućutkale, jer je za njih prava svrha sabata bila da vide prijateljice, čak i ako su bile prijateljice, jednostavno zbog toga što su to bili, zaista, jedini ljudi sa kojima si mogao slobodno razgovarati jer ste imali iste probleme i mogli ste ih razumeti šta govore bez mrmljanja. Uvek su se sretale u šumi, čak i po snegu. Tu je uvek ležalo unaokolo dovoljno drveta za vatru, a one su sve bile toplo obučene i to se podrazumevalo. Čak i leti, udobnost na metli iznad neke visine značila je više slojeva donjeg veša nego što bi se bilo ko usudio da pretpostavi, a ponekad i nekoliko boca sa toplom vodom privezanih kanapom. U tom trenutku tri male vatrene kugle kružile su oko vatre. Napravila ih je Anagrama. Možeš ubiti neprijatelje sa njima, rekla je. Ostalim devojkama je bilo neprijatno. To je bila čarobnjačka magija, razmetljiva i opasna. Veštice su više volele da neprijatelje iseku pogledom. Nije bilo smisla u ubijanju svojih neprijatelja. Kako bi ona znala da si pobedila? Dimiti Metež je donela ogromnu tacnu za kolače. Suština je bila u tome da treba pokriti rebra kada je hladno. Tifani reče: “Gospođica Izdaja mi je rekla da će umreti u petak ujutru. Ona kaže da samo zna.” “To je sramota”, rekla je Anagrama svojim to-nije-stvarno-sramota tonom. “Iako je ona bila veoma stara.” “Još uvek jeste”, reče Tifani. “Ovaj, to se zove Poziv”, reče Petulija Hrskavica. “Stare veštice znaju kada će umreti. Niko ne zna kako to funkcioniše. Jednostavno znaju.” “Da li još uvek ima one lobanje?” upita Lusi Vorbek, koja je svoju kosu nagomilala na glavi sa viljuškom i nožem zabodenim u nju. “Nisam mogla da ih podnesem. Izgledaju kao da gledaju u mene sve vreme!” “Pre nego što sam je napustila ona me je koristila kao ogledalo”, reče Lulu Darling. “Da li još uvek radi to?” Tifani uzdahnu. “Da.” “Ja sam izričito rekla da neću da idem”, reče Gertruder Naporna, džarajući vatru. “Da li znate da ako napustite vešticu bez dozvole ni jedna druga veštica te neće primiti, ali ako napustiš gospođicu Izdaju čak posle samo jedne noći, niko neće ništa reći o tome i samo će ti pronaći novo mesto?” “Gospođa Uholaža kaže da stvari kao lobanje i gavranovi odlaze daleko predaleko”, reče Anagrama. “Svako u blizini je bukvalno uplašen za svoj život!” “Ovaj, šta će se dogoditi sa tobom?” upita Petulija Tifani. “Ne znam. Pretpostavljam da ću ići negde drugde.” “Jadna ti”, reče Anagrama. “Gospođica Izdaja nije rekla ko će preuzeti kolibu, kojim slučajem?” dodade ona, kao da je samo pomislila na pitanje. Zvuk koji je usledio bila je tišina koju je pola tuceta pari ušiju slušalo tako snažno da su skoro škripale. Nije pristizalo mnogo mladih veštica, to je bila istina, ali veštice su bile dugovečne i dobijanje sopstvene kolibe bila je nagrada. Tada si počinjao da dobijaš poštovanje. “Ne”, reče Tifani.
“Čak ni nagoveštaj?” “Ne.” “Nije rekla da ćeš to biti ti, zar ne?” upita Anagrama oštro. Njen glas je mogao biti zaista iritantan. Njeno “zdravo” zvučalo je kao optužba. “Ne!” “U svakom slučaju, ti si previše mlada.” “U stvari nema, znaš, stvarnog ograničenja u godinama”, reče Lusi Vorbek. “Ništa zapisano, u svakom slučaju.” “Kako ti to znaš?” prasnu Anagrama. “Pitala sam Staru Gospođu Pjumir”, reče Lusi. Anagramine obrve se podigoše. “Ti si pitala nju? Zašto?” Lusi prevrnu očima. “Zato što sam želela da znam, samo zato. Vidi, svako zna da si ti starija i... znaš, obučenija. Naravno da ćeš ti dobiti kolibu.” “Da”, reče Anagrama, gledajući Tifani. “Naravno.” “To je, ovaj, rešeno, dakle”, reče Petulija, glasnije nego što je bilo potrebno. “Da li ste imale puno snega prošle noći? Stara Majka Blekap kaže da je neobičan.” Tifani pomisli: Oh bože, evo ga... “Često ga imamo rano ovde gore”, reče Lusi. “Mislim da je bio malo rastresitiji nego obično”, reče Petulija. “Sasvim lep, ako voliš takve stvari.” “To je bio samo sneg”, reče Anagrama. “Hej, da li je neko od vas čuo šta se desilo sa novom devojkom što je počela kod gospođice Vreve? Pobegla je vrišteći posle jedan sat?” Osmehnula se, ne previše blagonaklono. “Ovaj, bila je to žaba?” upita Petulija. “Ne, nije žaba. Nije joj smetala žaba. Bio je to Nesrećni Čarli.” “On ume da bude strašan”, složila se Lusi. I to je bilo to, shvatila je Tifani, dok su tračevi tekli. Neko ko je bio praktično neka vrsta boga napravio je milijarde snežnih pahuljica koje su izgledale kao ona – i one nisu primetile!... što je bila dobra stvar, očigledno... Naravno da jeste. Poslednja stvar koju je želela bilo je dosađivanje i glupa pitanja, naravno. Pa, naravno... ...ali... pa... bilo bi lepo ako bi znali, ako bi rekli “Vau”, ako bi bile ljubomorne, uplašene ili impresionirane. A ona im nije mogla reći, ili barem nije mogla reći Anagrami, koja bi pravila šale od toga i skoro, ali ne baš, rekla da je to sve izmislila. Zimotvorac je posetio nju i bio... impresioniran. Bilo je malo tužno što su jedini ljudi koji su znali za to bili gospođica Izdaja i stotine Figlsa, posebno što će – stresla se – od petka ujutru to znati samo stotine malih plavih muškaraca. Drugačije rečeno: Ako ona ne bude rekla nekom drugom ko je barem iste veličine kao ona i živ, eksplodiraće. Tako je rekla Petuliji, na putu kući. Morale su ići istim putem, a obe su toliko sporo letele noću da je bilo lakše hodati, pošto niste pogađali tako puno stabala. Petulija je bila bucmasta i pouzdana i već je bila najbolja veštica za svinje u planinama, a činjenica od velikog značaja je da su sve porodice imale svinje. I gospođica Izdaja je govorila da će uskoro momci trčati za njom, jer devojka koja zna svoje svinje nikada neće poželeti muža.
Jedini problem sa Petulijom je bio što se ona uvek slagala sa tobom i uvek govorila ono što si želeo da čuješ. Ali Tifani je bila pomalo okrutna i upravo joj je rekla sve činjenice. Dobila je nekoliko “vaua”, kojima je bila zadovoljna. Posle nekog vremena Petulija reče: “To mora da je bilo veoma, ovaj, interesantno.” I to je bila Petulija. “Šta da radim?” “Ovaj... da li treba da radiš nešto?” upita Petulija. “Pa, pre ili kasnije ljudi će početi da primećuju da sve snežne pahuljice liče na mene!” “Ovaj, zabrinuta si da neće?” reče Petulija, tako nevino da se Tifani nasmejala. “Ali imam osećaj da se neće zaustaviti na pahuljicama! Mislim, on je sve što se tiče zimskog vremena!” “I on je pobegao kada si vrištala...” reče Petulija zamišljeno. “Tako je.” “I onda je on uradio nešto... glupo.” “Šta?” “Snežne pahulje”, pomogla joj je Petulija. “Pa, ja ne bih baš tako rekla”, reče Tifani, malo povređena. “Ne baš glupo.” “Onda je sve očigledno”, reče Petulija. “On je dečak.” “Šta?” “Dečak. Ti znaš šta su oni?” reče Petulija. “Rumenilo, roktanje, mumlanje, meškoljenje? Oni su svi prilično isti.” “Ali on je milionima godina star i ponaša se kao da nikada pre nije video devojku!” “Ovaj, ne znam. Da li je ikada video devojku ranije?” “Morao je! Šta je sa Letom?” upita Tifani. “Ona je devojka. Pa, žena. Prema knjizi koju sam videla, u svakom slučaju.” “Pretpostavljam da sve što možeš da uradiš je da čekaš i vidiš šta će biti sledeće. Izvini. Ja nikada nisam imala snežne pahuljice u moju čast... Ovaj, tu smo...” Stigle su do proplanka gde je živela gospođica Izdaja, i Petulija je počela da se osvrće pomalo nervozno. “Ovaj... sve te priče o njoj...” reče ona, gledajući u kolibu. “Je li tebi dobro tu?” “Jedna od onih o tome šta ona može da uradi svojim noktom?” upita Tifani. “Da!” reče Petulija, drhteći. “Ona je to izmislila. Ipak, nemoj pričati nikome.” “Zašto bi bilo ko izmislio takvu priču o samom sebi?” Tifani je oklevala. Svinje nisu mogle biti prevarene Efektom, tako da Petulija nije morala proći kroz to. I bila je neverovatno iskrena, za šta je Tifani već naučila da je pomalo nedostatak kod veštica. Nije bilo da su veštice zapravo nepoštene, ali bile su veoma pažljive u tome koju vrstu istine ti govore. “Ne znam”, slagala je. “U svakom slučaju, moraš proseći kroz prilično mnogo od osobe pre nego što bilo šta otpadne. A koža je prilično teška. Ne mislim da je to moguće.” Petulija je izgledala uznemireno. “Ti si probala?” “Vežbala sam sa noktom na velikoj šunki jutros, ako je to ono što misliš”, reče Tifani. Moraš da proveriš stvari, pomisli ona. Čula sam priču da gospođica Izdaja ima vučije zube, i ljudi to pričaju jedni drugima čak i ako su je videli.
“Ovaj... doći ću da pomognem sutra, naravno”, reče Petulija, nervozno gledajući u Tifanine ruke za slučaj da krene sa bilo kakvim eksperimentima sa noktima. “Oproštajne žurke mogu biti prilično zabavne, zaista. Ali, ovaj, da sam na tvom mestu, rekla bih gospodinu Zimotvorcu da ode. To sam ja uradila kada je Dejvi Lamok počeo da biva, ovaj, previše romantičan. I rekla sam mu da sam, ovaj, izlazila sa Makijem Viverom – nemoj reći ostalima!” “Zar to nije onaj što sve vreme priča o svinjama?” “Pa, svinje su veoma interesantne”, reče Petulija prekorno. “A njegov otac, ovaj, ima najveću odgajivačnicu svinja na planinama.” “To je nešto vredno razmišljanja, definitivno”, reče Tifani. “Jaoj.” “Šta se desilo?” upita Petulija. “Oh, ništa. Ruka me je za trenutak stvarno zabolela.” Tifani je protrljala. “Deo lečenja, pretpostavljam. Vidimo se sutra.” Tifani je ušla unutra. Petulija je produžila kroz šumu. Od gore, skoro sa krova, dolazili su zvuci razgovora. “Da li ste čuli šta je debela devojka rekla?” “Aj, ali svinje nisu tako interesantne.” “Oh, nisam mislio na to. Veoma korisna životinja je svinja. Možeš jesti svaki deo nje, znaš, jedino što skviči.” “Ah, tu grešiš. Možeš koristiti skvik.” “Ne budi lud!” “Aj, možeš! Napraviš koru za pitu, dobro, i ubaciš dosta šunke, dobro, i onda uhvatiš skvik, staviš na vrh pite pre nego što pobegne, dobro, i baciš to pravo u rernu.” “Nikada nisam čuo za tako nešto!” “Zar nisi? To se zove pita od skvik-i-šunke.” “Ne postoji takva stvar!” “Zašto ne? Postoji bloć-i-škrip, dobro? A škrip je mali u poređenju sa skvik. Pretpostavljam da bi mogao – ” “Ako vi lelemudi ne budete slušali, staviću vas u pitu!” povika Rob Biloko. Figlsi su mrmljali u tišini. A na drugoj strani proplanka Zimotvorac je posmatrao svojim ljubičasto-sivim očima. Gledao je sve dok je sveća gorela u potkrovlju, i posmatrao narandžasti sjaj dok nije nestao. Onda, hodajući nespretno na novim nogama, on krenu prema cvetnoj leji gde su, u toku leta, porasle ruže. Ako biste otišli u Magijsku Imperiju Zakzaka Jakorukog, mogli ste videti kristalne kugle svih veličina, ali više ili manje po istoj ceni koja je bila Dobro Uložen Novac. Pošto većina veštica, a posebno one dobre, Uopšte Nije Imala Puno Novca, one su koristile druge stvari, kao što je staklo koje je plutalo na staroj ribarskoj mreži ili tanjirić sa crnim mastilom. Sada je na stolu Bake Vedervaks bila barica crnog mastila. Trebala je da bude u tanjiriću, ali stvar se malo zaklimala kada su se Baka i gospođica Krpelj sudarile glavama pokušavajući da pogledaju u tanjirić istovremeno. “Da li ste čuli to?” reče Baka Vedervaks. “Petulija Hrskavica postavila je važno pitanje, a ona jednostavno nije razmislila o tome!”