Tteri Pracet - Zimotvorac

Ipak, izgledala je dobro u špicastom šeširu, a pošto je očigledno bila starija od Tifani i nije radila nikakav posao, ostale žene pretpostavljale su da je ona glavna. Tifani je ostavila sa bebom u naručju (na pravi način, ovaj put) i ponosnog izgleda, pa krenu na dugi let nazad kroz šumu do Tira Nane Og. Veče je bilo suvo, ali bilo je pomalo vetra koji je raznosio kristale snega sa drveća. Bilo je to iscrpljujuće putovanje i veoma, veoma hladno. On ne može znati gde sam ja, ponavljala je u sebi dok je letela nazad u sumrak. I nije baš jako pametan. Zima se mora nekada završiti, zar ne? Ovaj... kako? rekoše njene Druge Misli. Gospođica Krpelj je rekla da samo treba da budeš tamo, ali sigurno treba da uradiš još nešto? Pretpostavljam da ću morati da šetam unaokolo bez cipela, pomisli Tifani. Svuda? zapitale su se njene Druge Misli, dok je krivudala između drveća. To je verovatno kao biti kraljica, rekoše njene Treće Misli. Ona samo mora da sedi u palati i možda da se malo provoza unaokolo u velikoj kočiji i maše, i sve u celom velikom kraljevstvu vladarke se kreće. Ali kao što je izbegla nekoliko stabala, takođe je pokušala da izbegne malu zbunjujuću misao koja je pokušavala da se uvuče u njen um: Pre ili kasnije, na jedan ili drugi način, on će te naći... i kako on može sebe učiniti čovekom? Pomoćnik upravnika pošte Groš nije verovao doktorima. Oni te čine bolesnim, razmišljao je. Zato je on stavljao sumpor u svoje čarape svako jutro i bio je ponosan što može reći da ni jednog dana u svom životu nije bio bolestan. Možda je to bilo zbog toga što nije mnogo ljudi želelo da mu se previše približava, zbog smrada. Međutim, nešto jeste. Oluja je zavijala u njegovoj poštanskoj kancelariji kada je jedno jutro otvorio vrata i produvala njegove čarape očistivši ih. I niko nije čuo kada je Zimotvorac rekao: “Sumpora dovoljno da napraviš čoveka!” Nana Og je sedela pored vatre kada je Tifani ušla, otresajući sneg sa čizama. “Izgledaš potpuno smrznuta”, reče Nana. “Tebi treba čaša vrućeg mleka sa kapljicom brendija unutra, to je ono što ti treba.” “Ooh, dddaaaa...” uspela je Tifani da izgovori kroz cvokotanje. “Daj i meni jedno, onda, hoćeš li?” reče Nana. “Samo se šalim. Zagrej se ovde; ja ću videti za piće.” Tifanina stopala bila su kao sante leda. Klečala je pored vatre i pružila ruke prema kotliću na velikoj crnoj kuki. Krčkao je sve vreme. Pravilno razmišljaj, i balansiraj. Posegni i sklopi ruke oko nje, i koncentriši se, koncentriši se, na svoje smrznute čizme. Posle nekog vremena njeni prsti osetiše toplinu, a onda – “Au!” Tifani je povukla ruke i sisala prste. “Nisi pravilno razmišljala”, reče Nana Og sa vrata. “Pa, znate, to je samo malo teže kada imaš dugačak dan i nisi mnogo spavao, a Zimotvorac te traži”, prasnu Tifani. “Vatru nije briga”, reče Nana, sležući ramenima. “Vrelo mleko stiže.” Stvari su postale malo bolje kada se Tifani ugrejala. Pitala se koliko je brendija Nana dodala u mleko. Nana je napravila jedno za sebe, verovatno sa malo mleka dodatog u brendi.

“Nije li ovo lepo i udobno”, reče Nana posle nekog vremena. “Hoće li ovo biti razgovor o seksu?” upita Tifani. “Da li je neko rekao da će biti?” reče Nana nevino. “Imam osećaj”, reče Tifani. “I ja znam odakle dolaze bebe, gospođo Og.” “Nadam se da je tako.” “Ja takođe znam i kako dolaze tamo. Živim na farmi i imam puno starijih sestara.” “Ah, dobro”, reče Nana. “Pa, vidim da si ti prilično lepo pripremljena za život, dakle. Nije ostalo mnogo toga što bih ti ja mogla reći, pretpostavljam. I nikada nisi obraćala neku pažnju na mene, koliko mogu da se setim. Polaskana si, zar ne?” “Ne!” Tifani pogleda u Nanin osmeh. “Pa, malo”, priznade ona. “I uplašena od njega?” “Da.” “Pa, sirota stvar još uvek nije skroz dobro. Počeo je tako lepo, sa ledenim ružama i svim tim, a onda je želeo da ti pokaže svoje mišiće. Tipično. Ali ne bi trebalo da se ti plašiš njega. On treba da se plaši tebe.” “Zašto? Zbog toga što se pretvaram da sam cvetna žena?” “Zato što si ti devojka! Pogrešno je viđenje da bistra devojka ne može vrteti momka oko svog malog prsta. On je očaran tobom. Ti možeš pretvoriti njegov život u bedu jednom rečju. Zašto se, kada sam bila devojka, jedan mladić skoro bacio sa Lenkrškog mosta kad sam sa prezirom odbila njegovo udvaranje!” “Jeste li? Šta se desilo?” “Prihvatila sam ga. Pa, izgledao je tako lepo dok je stajao tamo, i pomislila sam, to je najbolja guza koju sam ikada videla.” Nana sede nazad. “I razmisli o sirotom starom Gribu. On će se boriti sa bilo čim. Ali Esmina mala bela maca skočila je pravo na njega, a sada jadna dušica neće da uđe u ovu sobu bez virenja kroz vrata i provere da ona nije ovde. Treba da vidiš njegovo siroto malo lice kada to radi. Sav je zbunjen. Naravno, on bi mogao da je pocepa u komadiće jednom kandžom, ali sada ne može jer mu je ona popravila glavu.” “Ne kažete mi da treba da pokušam Zimotvorcu da izgrebem lice, zar ne?” “Ne, ne, ne treba da budeš tako tupa. Daj mu malo nade. Budi ljubazna, ali čvrsta – ” “On hoće da me oženi!” “Dobro.” “Dobro?” “To znači da želi da ostane prijateljski. Nemoj reći ne, nemoj reći da. Ponašaj se kao kraljica. On mora naučiti da ti pokaže malo poštovanja. Šta to radiš?” “Zapisujem ovo”, reče Tifani, pišući u svom dnevniku. “Nemaš potrebe da to zapisuješ, ljubavi”, reče Nana. “To je zapisano negde u tebi. Na stranici koju još nisi pročitala, pretpostavljam. Što me je podsetilo, ovo je stiglo dok si bila napolju.” Nana je pecala između jastučića za sedenje i izvukla nekoliko koverata. “Moj sin Šon je poštar, tako da je znao da si se preselila.” Tifani ih je skoro otela iz njene ruke. Dva pisma! “Voliš ga, zar ne? Tvog mladića u zamku?” reče Nana. “On je prijatelj koji mi piše”, reče Tifani nadmeno. “Tako je dobro, takav pogled i glas ti trebaju za bavljenje Zimotvorcem!” reče Nana, gledajući oduševljeno. “Ko on misli da je, usuđuje se da ti se obraća? To je pravi način!”

“Pročitaću ih u svojoj sobi”, reče Tifani. Nana klimnu glavom. “Jedna od devojaka napravila nam je divan paprikaš”, reče ona (čudno, Nana nikada nije zapamtila imena svojih snaja). “Tvoje je u rerni. Ja sam otišla u pab. Sutra krećemo rano!” Sama u svojoj sobi, Tifani je čitala prvo pismo. Za neuvežbano oko, nije se mnogo toga dogodilo na Kredi. Izbegavala je istoriju. To je bilo mesto malih stvari. Tifani je uživala da čita o njima. Drugo pismo izgledalo je isto kao i prvo – sve do dela o balu. On je otišao na bal! Bio je u kući Lorda Dajvera, koji je bio u komšiluku! On je igrao sa njegovom ćerkom, koja se zvala Jod pošto je Lord Dajver mislio da je to lepo ime za devojku! Imali su tri plesa!!! I sladoled!!! Jod mu je pokazala svoje akvarele!!! Kako je mogao sedeti tamo i pisati takve stvari?!!! Tifanine oči su se pomerale preko svakodnevnih vesti kao što su loše vreme i šta se desilo sa Agijevom nogom, ali reči nisu ulazile u njenu glavu pošto je gorela. Ko misli da je on, plesati sa drugom devojkom? Ti si plesala sa Zimotvorcem, rekoše njene Treće Misli. U redu, ali šta sa akvarelima? Zimotvorac ti je pokazao svoje pahuljice, rekoše njene Treće Misli. Ali ja sam bila samo ljubazna! Možda je i on takođe bio samo ljubazan. U redu, ali ja znam one tetke, pomisli Tifani besno. Nikada me nisu volele, jer sam ja samo devojka sa farme! A Lord Dajver je veoma bogat i ćerka mu je jedino dete! One spletkare! Kako je mogao da sedi tamo i piše kako je jeo sladoled sa drugom devojkom kao da je to savršeno normalna stvar! To je bilo loše kao – pa, nešto prilično loše, barem! A što se tiče gledanja njenih akvarela... On je samo momak sa kojim se dopisuješ, rekle su njene Treće Misli. Da, ali... Da, ali... šta? insistirale su njene Treće Misli. Išle su Tifani na živce. Tvoj vlastiti mozak trebalo bi da ima dovoljno pristojnosti da bude na tvojoj strani! Samo “Da, ali...”, u redu? pomislila je ljutito. Ti nisi baš razumna u vezi ovoga. Oh, stvarno? Pa, bila sam razumna ceo dan! Bila sam razumna godinama! Mislim da sam zaslužila pet minuta da budem zaista nerazumno ljuta, zar ne? Tamo dole je neki paprikaš, a ti nisi jela još od doručka, rekoše njene Treće Misli. Osećaćeš se bolje nakon što pojedeš nešto. Kako mogu jesti paprikaš kada ljudi gledaju akvarele? Kako se usuđuje da gleda akvarele! Ali njene Treće Misli su bile u pravu – ne u tome da će to učiniti stvari išta boljim. Ako ćeš biti ljut i nesrećan, možda je bolje da budeš takav sa punim stomakom. Ona siđe u prizemlje i pronađe paprikaš u rerni. Mirisao je dobro. Ništa osim najboljeg za dragu staru Mamu. Ona otvori fioku sa escajgom da uzme kašiku. Fioka se zaglavila. Tresla je, vukla i opsovala nekoliko puta, ali ostala je zaglavljena.

“Oh, da, samo napred”, rekao je glas iza nje. “Vidi koliko to pomaže. Nemoj biti razumna i zavući ruku iznad, pa pažljivo osloboditi zaglavljenu stvar. Oh, ne. Trešenje i proklinjanje, to je način!” Tifani se okrenula. Mršava žena umornog izgleda stajala je pored kuhinjskog stola. Izgledala je kao da je nosila čaršaf obmotan oko sebe i pušila cigaretu. Tifani nikada ranije nije videla da žena puši cigaretu, a posebno nikada cigaretu koja je gorela crvenim plamenom i izbacivala varnice. “Ko ste vi, i šta vi radite u kuhini gospođe Og?” reče Tifani oštro. Ovog puta žena je izgledala iznenađeno. “Ti možeš da me čuješ?” reče ona. “I vidiš?” “Da!” zareža Tifani. “A ovo je mesto gde se priprema hrana, znate!” “Ti ne bi trebalo da možeš da me vidiš!” “Pa, ja gledam u vas!” “Samo trenutak”, reče žena, mršteći se na Tifani. “Ti nisi samo čovek, jesi li ti...?” Ona čudno zažmirka za trenutak, a onda reče, “Oh, ti si ona. Jesam li u pravu? Novo Leto?” “Nije važno za mene, ko ste vi?” reče Tifani. “A to je bio samo jedan ples!” “Anoja, Boginja Stvari Koje Su Zaglavljene u Fiokama”, reče žena. “Drago mi je da smo se upoznale.” Ona uze još jedan oblačić iz plamteće cigarete, i pojavilo se još više varnica. Neke od njih su pale na pod, ali izgledalo je da nisu napravile neku štetu. “Postoji boginja samo za to?” upita Tifani. “Pa, pronalazim izgubljene vadičepove i stvari koje se otkotrljaju pod nameštaj”, reče Anoja na brzinu. “Ponekad stvari koje budu izgubljene ispod jastuka na sofama, takođe. Zovu me da radim zaglavljene zipere, i razmišljam o tome. Ali uglavnom se pojavljujem gde god ljudi tresu fioke i prizivaju bogove.” Ona uvuče iz svoje cigarete. “Imaš nekog čaja?” “Ali ja nikoga nisam zvala!” “Jesi”, reče Anoja, bacajući još varnica. “Proklinjala si. Pre ili kasnije, svaka kletva je molitva.” Ona mahnu rukom koja nije držala cigaretu i nešto u fioci je uradilo pling. “Sada će biti sve u redu. Bio je to rezač za jaja. Svako ima jedan, a niko ne zna zašto. Da li je iko ikada na svetu jednog dana svesno izašao napolje i otišao da kupi rezač za jaja? Mislim da nije.” Tifani isproba fioku. Lako je kliznula. “Onaj čaj?” reče Anoja, sedajući. Tifani je stavila čajnik. “Ti znaš za mene?” upita ona. “Oh, da”, reče Anoja. “Prošlo je prilično vremena otkako se bog zaljubio u smrtnika. Svako želi da vidi kako se to odvija.” “Zaljubio?” “Oh, da.” “A ti misliš da bogovi gledaju?” “Pa, naravno”, reče Anoja. “Većina najvećih ne radi ništa drugo ovih dana! Ali ja sam zadužena da radim zipere, oh da, i ruke su mi skroz ukočene po ovom vremenu!” Tifani je gledala u plafon, koji je sada bio pun dima. “Da li oni gledaju sve vreme?” reče ona, užasnuto. “Čula sam da si dobila više interesovanja nego rat u Klačistanu, a to je bilo prilično popularno,” reče Anoja, držeći svoje crvene ruke ispružene. “Vidi, promrzline. Nije da oni brinu, naravno.” “Čak i kada radim... pranje?” reče Tifani.

Boginja se zlobno nasmeja. “Da. A oni takođe mogu da vide i u mraku. Najbolje je da ne razmišljaš o tome.” Tifani ponovo pogleda u plafon. Nadala se kupanju večeras. “Pokušaću da ne”, reče ona mračno, i dodade: “Da li je... teško, biti boginja?” “Ima kada su dobri dani”, reče Anoja. Stajala sa savijenom rukom za cigarete i pridržavala je drugom rukom u laktu, držeći goruću, iskričavu stvar blizu svog lica. Onda je oštro povukla, podigla glavu i izduvala oblak dima koji se pridružio smogu na plafonu. Varnice su letele unaokolo kao kiša. “Ne radim dugo fioke. Nekada sam bila boginja vulkana.” “Zaista?” reče Tifani. “Nikada ne bih pogodila.” “Oh, da. To je bio dobar posao, osim vrištanja”, reče Anoja, a onda dodade ogorčenim glasom: “Ha! A bog oluja je uvek sipao kišu na moju lavu. To je čovek za tebe, draga. On sipa kišu na tvoju lavu.” “I gleda akvarele”, reče Tifani. Anojine oči se suziše. “Nečije tuđe akvarele?” “Da!” “Muškarci! Svi su oni isti”, reče Anoja. “Primi moj savet, draga, i pokaži gospodinu Zimotvorcu vrata. Uostalom, on je samo elementarni.” Tifani pogleda ka vratima. “Daj mu čizmu, draga, pošalji mu paket i promeni brave. Neka imamo leto cele godine kao u toplim zemljama. Grožđe na sve strane, a? Kokosi na svakom drvetu! Ha, kada sam ja bila u igri sa vulkanima, nisam mogla da pomeram mangoe. Poljubac za zbogom snegu, magli i bljuzgavici. Jesi li već dobila stvarčicu?” “Stvarčicu?” reče Tifani, gledajući zabrinuto. “Pojaviće se, pretpostavljam”, reče Anoja. “Čujem da to može biti malo problematično – Uups, čujem treskanje, moram odleteti, ne brini, neću mu reći gde si – ” Ona nestade. Kao i dim. Ne znajući šta drugo da radi, Tifani je nasula tanjir mesa i povrća i pojela to. Dakle... sada je mogla da vidi bogove? I oni su znali za nju? I svi su želeli da joj daju savet. Nije dobra ideja da skrećeš na sebe pažnju onih na visokim položajima, govorio je njen otac. Ali to je bilo impresivno. Zaljubljen u nju, a? I govori svima? Ali on je zaista bio elementarni, uopšte nije bio pravi bog. Sve što je on znao bilo je kako pomerati vetar i vodu unaokolo! Čak i tako... uh. Neki ljudi imaju elementarne koji trče za njima! Oh, da! Šta ćemo sad? Ako su ljudi bili toliko glupi da igraju sa devojkama koje slikaju akvarele da bi odvele poštene muškarce u njihovu Sudbinu, pa, ona bi mogla biti ohola prema ljudima koji su skoro bili bogovi. Trebalo bi da mu spomene to u pismu, osim što naravno sada ona neće pisati njemu. Hah! Nekoliko kilometara dalje Stara Majka Blekap, koja je pravila sopstveni sapun od životinjske masnoće i sode, zapravo, od biljnog pepela, osetila je da joj je sapun otet iz ruke baš kada je htela da otkuva neke čaršafe. Kada sa vodom se čvrsto zaledila, takođe. Pošto je bila veštica, odmah je rekla: “Ovde je neki čudan lopov!” A Zimotvorac reče: “Sode dovoljno da napraviš čoveka!”

OSMO POGLAVLJE Rog izobilja Te noći, kada je Nana Og otišla u krevet, Tifani se spremila za kupanje kojem se radovala. Ovo nije bilo nešto što je išlo lako. Prvo, limena kada se morala skinuti sa kuke iza toaleta, koji je bio u dnu bašte, i dovući kroz mračnu, hladnu noć na počasno mesto ispred vatre. Onda su kotlići morali biti grejani na vatri i na crnoj kuhinjskoj peći, a za uloženi trud dobijalo se čak deset centimetara tople vode. Nakon toga, voda je morala biti izbačena lopaticom u sudoperu i kada premeštena u ugao, spremna da bude odnešena ujutru napolje. Kada biste sve to uradili, morali ste dobro oribati svaki centimetar. Tifani je uradila još jednu stvar: napisala je PRIVATNO!!! na parčetu kartona i zaglavila ga na visećoj lampi u sredini sobe tako da se moglo čitati samo odgore. Nije bila sigurna da će to oterati neke radoznale bogove, ali ona se osećala bolje kada je to uradila. Te noći spavala je bez snova. Ujutru je sneg naneo novi sloj preko nanosa, a gomila unučića Nane Og pravila je svog sneška na travnjaku. Posle nekog vremena su došli zahtevajući šargarepu za nos i dva grumena uglja za oči. Nana je odvela u izolovano selo Slajs, gde su ljudi uvek bili zadovoljni i iznenađeni da vide nekoga sa kime nisu rođaci. Nana Og je lagano išla od kolibe do kolibe duž staza usečenih u snegu, pijući dovoljno šolja čaja da slon zapliva i radeći sitna veštičarenja. Uglavnom se činilo da su to samo ogovaranja, ali kada biste jednom ušli u to, mogli ste čuti kako se dešava magija. Nana Og menjala je način na koji ljudi misle, čak i ako je to bilo samo na par minuta. Ostavljala je ljude da misle kako su nešto bolji ljudi. Nisu to bili, kao što je Nana rekla, ali to im je davalo nešto za šta će živeti. Onda je došla još jedna noć bez sanjanja, ali Tifani se iznenada probudila u pola šest, osećajući se... čudno. Sastrugala je mraz sa prozora i videla sneška na mesečini. Zašto mi to radimo? zapitala se. Čim ima snega, mi pravimo sneška. Mi obožavamo Zimotvorca, na neki način. Mi činimo sneg ljudskim... Mi mu dajemo ugljene oči i šargarepast nos da bi ga učinili živim. Oh, i vidim da su mu deca dala šal. To je ono što je snešku potrebno, šal da ga zagreje... Sišla je dole u tihu kuhinju, i u potrazi za bilo čime što bi radila ribala je sto. Raditi bilo šta rukama pomagalo joj je u razmišljanju. Nešto se promenilo, i to je bila ona. Brinula se o tome šta da radi i šta da misli, kao da je ona samo list koji nosi vetar. Plašila se da će čuti njegov glas u glavi, gde nije imao prava da bude. Pa, ne sada. Ne više. On treba da bude zabrinut zbog nje. Da, da napravila je grešku. Da, bila je to njena greška. Ali ona neće dozvoliti da bude zastrašena. Ne možeš dozvoliti momcima da idu unaokolo i sipaju kišu na tvoju lavu i zure u akvarele drugih ljudi.

Pronađi priču, govorila je uvek Baka Vedervaks. Ona je verovala da je svet bio pun raznih priča. Ako ih pustiš, one bi imale vlast nad tobom. Ali ako ih proučiš, ako ih otkriješ... možeš ih koristiti, možeš ih promeniti... Gospođica Izdaja je znala sve o pričama, zar ne? Ona ih je tkala kao paukove mreže, dajući sebi moć. A one su radile pošto su ljudi želeli da veruju u njih. I Nana Og priča takođe priču. Debela, vesela Nana Og, koja voli da popije (i još jedno piće, ljubazno zahvaljujem) i bila svačija omiljena baka... ali te svetlucave oči mogle su ti bušiti kroz glavu i čitati sve tvoje tajne. Čak je i Baka Ečing imala priču. Ona je živela u staroj pastirskoj kolibi, visoko u brdima, slušajući duvanje vetra preko livada. Bila je tajanstvena, sama – i priče su plovile i okupljale se oko nje, sve one priče o pronalaženju izgubljenih jaganjaca iako je bila mrtva, sve te priče o njoj, da još uvek posmatra ljude... Ljudi su želeli da svet bude priča, jer su priče morale zvučati ispravno i morale su imati smisla. Ljudi su želeli da svet ima smisla. Pa, njena priča neće biti priča o maloj devojčici koja se gurala unaokolo. Nije bilo smisla u tome. Izuzev... on nije zaista loš. Bogovi u Mitologiji, izgledalo je kao da su postali ljudi – malo previše ljudi, ponekad – ali kako može snežna oluja ili mećava ikada postati? On je bio opasan i strašan – ali ti nije moglo pomoći da mu se žališ... Neko zakuca na zadnja vrata Nane Og. Izgledalo je kao visoka figura u crnom. “Pogrešna kuća”, reče Tifani. “Niko ovde nije nimalo bolestan.” Ruka je podigla crnu kapuljaču, a iz njene dubine prosiktao je glas: “To sam ja, Anagrama! Je li ona tu?” “Gospođa Og još nije došla”, reče Tifani. “Dobro. Mogu li da uđem?” Za kuhinjskim stolom, uz šolju zagrejanog čaja, Anagrama ispriča sve. Život u šumi nije išao baš dobro. “Dva čoveka su došla da me vide zbog neke glupe krave za koju obojica misle da je njihova!” reče ona. “To su bili Džoe Brumsoket i Šifti Adams. Ostavila sam ti belešku i o tome, takođe”, reče Tifani. “Kad god jedan ili drugi popije, oni se raspravljaju o toj kravi.” “Šta ja treba da uradim sa tim?” “Klimaj i smeškaj se. Sačekaj dok krava umre, uvek je govorila gospođica Izdaja. Ili jedan od ljudi”, reče Tifani. “To je jedini način.” “I žena je dolazila da me vidi zbog bolesne svinje!” “Šta si uradila sa time?” “Rekla sam joj da ne radim svinje! Ali ona je briznula u plač, tako da sam probala Benglov Univerzalni Nostrum na njoj.” “Ti si koristila to na svinji?” reče Tifani, šokirana. “Pa, svinjske veštice koriste magiju, tako da ne vidim zašto– ” započe Anagrama braneći se. “One znaju šta rade!” reče Tifani. “Bila je sasvim u redu kada sam je skinula sa drveta! Ona nije morala da napravi takvu zbrku! Sigurna sam da će čekinje ponovo izrasti! Vremenom!” “To nije bila pegava svinja, zar ne? I žena koja žmirka?” upita Tifani. “Da! Mislim da jeste! Je li to bitno?”

“Gospođa Stamper je veoma vezana za tu svinju”, reče Tifani prekorno. “Ona je dovodi do kolibe otprilike jednom nedeljno. Obično je u pitanju stomačna nervoza. Previše je hrani.” “Zaista? Onda neću da otvorim vrata sledeći put”, reče Anagrama odlučno. “Ne, pusti je unutra. Zaista, sve je to zbog toga što je usamljena i želi da popriča.” “Pa, mislim da imam pametnije stvari da radim sa svojim vremenom nego da slušam staru damu koja želi da priča”, reče Anagrama ogorčeno. Tifani pogleda u nju. Gde bi trebalo da počnem, osim udaranja devojčinom glavom o sto dok mozak ne počne da radi? “Slušaj veoma pažljivo”, reče ona. “Mislim na nju, ne samo na mene. Ti ne možeš bolje iskoristiti svoje vreme nego da slušaš stare dame koje žele da pričaju. Svi govore stvari vešticama. Tako da slušaj svakoga i ne govori mnogo, i razmišljaj o tome šta oni govore i kako to govore i gledaj njihove oči... To postaje kao velika slagalica, ali ti si jedina koja može videti sve delove. Ti ćeš znati šta oni žele da ti znaš, i šta oni ne žele da ti znaš, a čak i šta oni misle da niko ne zna. To je ono zbog čega mi idemo po kućama. To je ono zbog čega ti treba da ideš po kućama, dok ne postaneš deo njihovih života.” “Sve to samo da bi dobila neku moć nad gomilom farmera i seljaka?” Tifani se okrenula i šutnula stolicu tako snažno da se slomila noga. Anagrama se brzo odmakla. “Zašto si to uradila?” “Ti si pametna – ti pogađaj!” “Oh, zaboravila sam... tvoj otac je čoban...” “Odlično! Zapamtila si!” Tifani je oklevala. Samopouzdanje se izlilo u njen mozak, ljubaznošću Trećih Misli. Iznenada je znala Anagramu. “A tvoj otac?” upita ona. “Šta?” Anagrama se instiktivno povukla. “Oh, on ima nekoliko farmi – ” “Lažove!” “Pa, možda sam htela reći da je farmer – ” započe devojka, koja je počela da pokazuje nervozu. “Lažove!” Anagrama se povukla. “Kako se usuđuješ da mi se obraćaš kao – ” “Kako se ti usuđuješ da mi ne govoriš istinu!” U pauzi koja je nastala, Tifani je čula sve – slabo krckanje drva u peći, zvuk miša u podrumu, njeno vlastito disanje koje je bučalo kao more u pećini... “On radi za farmera, u redu?” reče Anagrama brzo, a izgledala je šokirana svojim vlastitim rečima. “Mi nemamo nikakvu zemlju, mi nemamo čak ni svoju kolibu. To je istina, ako si to želela. Sada si srećna?” “Ne. Ali hvala ti”, reče Tifani. “Hoćeš li reći ostalima?” “Ne. To nije bitno. Ali Baka Vedervaks želi da ti napraviš nered od svega toga, da li razumeš? Ona nema ništa protiv tebe...” Tifani je oklevala, a onda nastavi, “Mislim, ništa više nego što ima protiv bilo koga. Ona samo želi da ljudi vide kako stil veštičarenja gospođe Uholaže ne radi. To liči na nju! Ona nije rekla ni reč protiv tebe, samo te je pustila da imaš upravo ono što si želela. To je kao priča. Svi znaju da ako dobiješ tačno ono što želiš, sve će poći po zlu. A ti si želela kolibu. I ti ćeš to zabrljati.” “Potrebno mi je još samo dan ili dva da obesim – ”

“Zašto? Ti si veštica sa kolibom. Od tebe se očekuje da si sposobna da se baviš time! Zašto si uzela ako ne možeš da radiš to?” Od tebe se očekuje da si sposobna da se baviš time, ovčarko! Zašto si uzela ako ne možeš da radiš to? “Dakle, ti mi nećeš pomoći?” Anagrama je gledala u Tifani, a onda je njen izraz lica, sasvim neuobičajeno, malo omekšao i ona reče, “Jesi li dobro?” Tifani zatrepta. Strašno je kad se tvoj vlastiti glas odbija ka tebi sa druge strane tvog uma. “Vidi, ja nemam vremena”, reče ona slabašno. “Možda ti ostale mogu... pomoći?” “Ne želim da one znaju!” Panika ureza linije na Anagraminom licu. Ona može praviti magiju, pomisli Tifani. Ona samo nije dobra u veštičarenju. Ona će napraviti nered. Ona će napraviti zbrku među ljudima. Pristala je. “U redu, verovatno mogu da odvojim nešto vremena. Nema mnogo poslića da se radi u Tiru Nane Og. I ja ću objasniti sve ostalima. One moraju da znaju. Verovatno će ti pomoći. Ti brzo učiš – mogla bi pokupiti osnovne stvari za nedelju dana ili tako nešto.” Tifani je posmatrala Anagramino lice. Ona je zapravo razmišljala o tome! Ako bi se ona davila i ti joj baciš konopac, žalila bi se ako bi bio pogrešne boje... “Pa, ako bi mi one samo pomogle...” reče Anagrama, ozarivši se. Skoro da ste se mogli diviti devojci zbog načina na koji je mogla da preuredi stvarni svet u svojoj glavi. Još jedna priča, pomisli Tifani; to je sve o Anagrami. “Da, mi ćemo ti pomoći.” Ona uzdahnu. “Možda možemo čak reći ljudima da vi devojke dolazite kod mene da naučite stvari?” reče Anagrama ponadavši se. Ljudi kažu da uvek moraš brojati do deset pre nego što ti splasne bes. Ali, ako biste se bavili Anagramom morali ste znati neke veće brojeve, kao što je možda milion. “Ne”, reče Tifani, “mislim da to nećemo učiniti. Ti si ona koja uči.” Anagrama otvori usta da bi započela raspravu, ugleda pogled na Tifaninom licu i odlučila je da to ne radi. “Ovaj, da”, reče ona. “Naravno. Ovaj... hvala ti.” To je bilo iznenađenje. “One će verovatno pomoći”, reče Tifani. “Neće izgledati dobro ako jedna od nas propadne.” Na njeno iznenađenje, devojka je stvarno plakala. “Ja samo nisam mislila da ste mi vi stvarno prijatelji...” “Ne volim je”, reče Petulija, koja je bila do kolena u svinjama. “Zove me svinjskom vešticom.” “Pa, ti jesi svinjska veštica”, reče Tifani, koja je stajala pored svinjca. Velika šupa je bila puna svinja. Zvuk je bio približno loš kao i smrad. Fini sneg, kao prašina, padao je napolju. “Da, ali kada ona to kaže, to izgleda kao da ima previše svinja i nedovoljno veštičarenja”, reče Petulija. “Svaki put kada otvori usta, ja mislim da sam nešto uradila pogrešno.” Mahnula je rukom ispred svinjinog lica i promrmljala nekoliko reči. Životinja ukrsti očima i otvori usta. Dobila je veliku dozu zelene tečnosti iz boce. “Ne možemo je samo ostaviti da se bori”, reče Tifani. “Ljudi bi je mogli povrediti.” “Pa, to ne bi bila naša greška, zar ne?” reče Petulija, dozirajući još jednu svinju. Sastavila je šake i povikala kroz larmu prema čoveku na drugoj strani obora: “Frede, ova grupa je gotova!”

Onda se popela preko ograde, a Tifani je videla da joj je haljina upasana i da ispod nje nosi teške kožne pantalone. “Napravile su pravu zbrku jutros”, reče ona. “Zvuči kao da će postati malo nestašni.” “Nestašni?” reče Tifani. “Oh... da.” “Slušaj, možeš čuti veprove kako riču u šupi”, reče Petulija. “Oni mogu da namirišu proleće.” “Ali nije još čak ni Praščić!” “To je dan kasnije. U svakom slučaju proleće spava ispod snega, uvek je govorio moj otac”, reče Petulija, dok je prala ruke u kanti. Nema ovaja, rekoše Tifanine Treće Misli. Kada radi, Petulija nikada ne govori “ovaj”, Ona je sigurna u sebe kada radi. Stoji uspravno. Ona je glavna. “Vidi, biće naša krivica ako vidimo nešto pogrešno i ne uradimo ništa u vezi sa tim”, reče Tifani. “Oh, Anagrama ponovo”, reče Petulija. Slegnula je ramenima. “Vidi, ja mogu ići tamo možda jednom nedeljno posle Praščića i pokazati joj neke osnovne stvari. Da li će te to učiniti srećnom?” “Sigurna sam da će biti zahvalna.” “Ja sam sigurna da neće biti. Jesi li pitala nekog od ostalih?” “Ne. Mislila sam da kada bi znale da si se ti složila, verovatno bi i one”, reče Tifani. “Hah! Pa, pretpostavljam da bar možemo reći da smo pokušale. Znaš, mislila sam da je Anagrama bila stvarno pametna jer je znala mnogo reči i mogla da radi iskričave čarolije? Ali pokaži joj bolesnu svinju i ona je beskorisna!” Tifani joj je ispričala o svinji gospođe Stamper, a Petulija je bila šokirana. “Mi ne možemo raditi takve stvari”, reče ona. “Na drvetu? Onda ću možda pokušati da svratim poslepodne.” Oklevala je. “Ti znaš da Baka Vedervaks neće biti srećna zbog ovoga? Da li mi želimo da budemo uhvaćeni između nje i gospođe Uholaže?” “Da li mi radimo pravu stvar ili ne?” reče Tifani. “U svakom slučaju, šta je najgore što bi mogla da nam uradi?” Petulija joj uputi kratak osmeh bez imalo humora. “Pa”, reče ona, “prvo, mogla bi da napravi naše – ” “Ona neće.” “Volela bih da sam sigurna kao ti”, reče Petulija. “U redu, onda. Za svinju gospođe Stamper.” Tifani je letela iznad krošnji, i povremeno bi neka visoka grančica očešala njene čizme. Zbog jakog zimskog sunca sneg je izgledao hrskav i sjajan, kao smrznuti kolač. Bilo je to jutro sa puno posla. Kružok nije bio mnogo zainteresovan da pomogne Anagrami. Kružok sâm činio se kao da je bio davno. Bila je to zima sa puno posla. “Sve što smo mi radile bilo je glupiranje dok nam je Anagrama komandovala”, rekla je Dimiti Metež, dok je mlela minerale i veoma pažljivo ih sipala, malo po malo, u malu posudu koja se grejala na sveći. “Ja sam previše zauzeta da se zezam sa magijom. To nikada nije uradilo ništa korisno. Znaš koji je njen problem? Ona misli da može biti veštica kupujući dovoljno stvari.” “Ona samo treba da nauči kako da se bavi ljudima”, reče Tifani. U tom trenutku, posuda je eksplodirala. “Pa, mislim da sa sigurnošću možemo reći da to nije tvoje svakodnevno lečenje zubobolje”, reče Dimiti, vadeći komadiće posude iz kose. “U redu, mogu da odvojim jedan nebitan dan, ako Petulija to uradi. Ali to neće doneti mnogo dobroga.”

Kad je Tifani stigla, Lusi Vorbek je ležala opružena i potpuno obučena u limenoj kadi punoj vode. Njena glava bila je potpuno ispod površine, ali kada je videla da Tifani pilji, podigla je znak sa natpisom NISAM SE UDAVILA! Gospođica Krpelj je rekla da bi ona mogla biti dobar tragač za vešticama, tako da je marljivo vežbala. “Ja ne vidim zašto bi mi trebali da pomognemo Anagrami”, reče ona dok joj je Tifani pomagala da se osuši. “Ona jedino voli da ponižava ljude sa tim njenim sarkastičnim glasom. U svakom slučaju, šta će ti to? Znaš da joj se ne sviđaš.” “Mislim da smo se uvek slagale... više ili manje”, reče Tifani. “Stvarno? Ti možeš da radiš stvari koje ona ne sme čak ni da pokuša! Kao ono kada postaješ nevidljiva... ti uradiš to i to izgleda lako! A ti dođeš na sastanak, ponašaš se kao i ostali i objašnjavaš kasnije, a to je izluđuje!” “Vidi, ne razumem o čemu se radi.” Lusi je uzela još jedan peškir. “Ona ne može da podnese ideju da je neko bolji od nje, a ne grakće na sav glas o tome.” “Zašto bih to radila?” upita Tifani, zbunjena. “Zato što bi ona to uradila, kad bi bila na tvom mestu”, reče Lusi, pažljivo gurajući nož i viljušku nazad u svoju skupljenu kosu. “Ona misli da joj se podsmevaš. A sada, gle čuda, ona mora da zavisi od tebe. Bolje bi bilo da si joj gurnula igle u nos.” Ali Petulija je pristala, tako da su se i Lusi i ostale pridružile. Petulija je postigla veliki uspeh kada je osvojila Veštičja Suđenja sa svojim čuvenim Svinjskim Trikom pre dve godine. Ona joj se smejala – pa, i Anagrama, i svi ostali su se nekako nespretno smeškali – ali ona se uhvatila za ono u čemu je bila dobra i ljudi su govorili da ima veštine sa životinjama koje čak ni Baka Vedervaks nije imala. Dobila je solidno poštovanje, takođe. Ljudi nisu razumeli mnogo toga šta su veštice činile, ali neko ko je mogao da podigne bolesnu kravu na noge... pa, ta osoba je bila neko koga ste poštovali. Dakle, za ceo kružok, posle Praščića, to će biti vreme za Sve o Anagrami. Tifani je letela nazad prema Tiru Nane Og, a u glavi joj se vrtelo. Nikada nije pomislila da bi joj neko mogao zavideti. U redu, pokupila je jednu ili dve stvari, ali svako je mogao to da uradi. Samo je trebalo imati sposobnost da sebe isključiš. Sedela je na pesku pustinje iza Vrata, suočila sa psima koji su imali oštrice umesto zuba... nisu to bile stvari kojih je želela da se seća. A na vrhu svega toga, bio je Zimotvorac. Ne može je pronaći bez konja, u to su svi bili sigurni. On može da govori u njenoj glavi, i ona može da govori sa njim, ali to je bila vrsta magije i nije mogla ništa da uradi. Bio je tih neko vreme. Verovatno je pravio ledene bregove. Sletela je metlom na malo ogoljeno brdašce između drveća. Nije bilo koliba u blizini. Sišla je sa štapa, ali se držala za njega, za svaki slučaj. Zvezde su izlazile. Zimotvorac voli vedre noći. One su bile hladnije. I reči su došle. Bile su to njene reči i njen glas, i ona je znala šta znače, ali su imale neki eho. “Zimotvorac! Zapovedam ti!” Dok je trepnula, reči su zazvučale na neki visokotonski način, i odgovor se vratio. Glas je bio svuda oko nje. Ko zapoveda Zimotvorcu? “Ja sam Letnja Dama.” Pa, pomisli ona, ja sam neka vrsta zamenika. Zašto se onda kriješ od mene?

“Plašim se tvog leda. Plašim se tvoje hladnoće. Ja bežim od tvojih lavina. Krijem se od tvojih oluja.” Ah, dobro. Ovo je govor boginje. Živi sa mnom u mom svetu od leda! “Kako se usuđuješ da mi zapovedaš! Da se nisi usudio da mi zapovedaš!” Ali ti si izabrala da ostaneš u mojoj zimi... Zimotvorac je zvučao nesigurno. “Ja idem gde ja hoću. Ja pravim svoj put. Ne treba mi dozvola nijednog muškarca. U tvojoj zemlji ti ćeš me poštovati – ili će se to računati!” A taj deo je moj, pomisli Tifani, zadovoljna što je pronašla pravu reč. Nastupila je duga tišina, ispunjena nesigurnošću i zbunjenošću. Onda Zimotvorac reče: Kako ti mogu služiti, moja gospo? “Nema više ledenih bregova koji izgledaju kao ja. Neću da budem lice koje je potopilo hiljade brodova.” A mraz? Možemo li podeliti mraz? I pahuljice? “Ne mrazeve. Ti ne smeš pisati moje ime na prozorima. To samo vodi u nevolju.” Ali mora mi biti dozvoljeno da te poštujem u pahuljicama? “Ovaj...” Tifani zastade. Boginje nisu govorile “ovaj”, bila je sigurna u to. “Snežne pahulje će biti... prihvatljive”, reče ona. Na kraju krajeva, pomisli ona, to nije kao da imaju moje ime na njima. Mislim, većina ljudi neće ni primetiti, a i ako to urade neće znati da sam to ja. Onda će to biti pahuljice, moja gospo, do vremena kada budemo ponovo plesali. A mi hoćemo, jer sam napravio sebe čovekom! Glas Zimotvorca je... otišao. Tifani je ponovo bila sama među drvećem. Osim... što ona nije. “Ja znam da ste još uvek tu”, reče ona, a dah joj je ostavljao iskrice u vazduhu. “Vi ste, zar ne? Mogu da vas osetim. Vi niste moje misli. Nisam vas izmislila. Zimotvorac je otišao. Vi možete da govorite mojim ustima. Ko ste vi?” Vetar je rušio sneg sa obližnjeg drveća. Zvezde su se presijavale. Ništa se nije pomeralo. “Vi ste ovde”, reče Tifani. “Vi ste stavili misli u moju glavu. Vi ste mi čak govorili mojim glasom. To se neće ponovo dogoditi. Sada kad znam kakav je osećaj, mogu vas zadržati napolju. Ako imate nešto da mi kažete, kažite to sada. Kad odem odavde, zatvoriću moj um za vas. Neću dozvoliti – ” Kakav je osećaj biti tako bespomoćan, ovčarko? “Ti si Leto, zar ne?” reče Tifani. A ti si kao mala devojčica obučena u odeću svoje majke, mala stopala u velikim cipelama, u haljini koja se vuče po prašini. Svet će se smrznuti jer je glupo dete – Tifani je uradila – nešto što joj je bilo nemoguće da opiše, i glas nestade kao udaljeni insekt. Bilo je usamljeno na brdu, i hladno. I sve što je mogla da uradi bilo je da nastavi. Mogla je vrištati, plakati i udarati nogama, ali osim što bi joj bilo toplije, to ne bi donelo ništa dobro. Mogla je reći da nije bilo pošteno, i to je bila istina, ali univerzum nije bilo briga jer nije znao šta znači “pošteno”. To je bio veliki problem kada si veštica. Bilo je do tebe. Uvek je bilo do tebe. Praščić je došao, sa još snega i nekoliko poklona. Ništa od kuće, čak iako su neke kočije uspele da se probiju. Rekla je sebi da verovatno postoji dobar razlog, i pokušala da poveruje u to.

Bio je to najkraći dan godine, što je bilo zgodno jer se uredno uklopio u najdužu noć. Ovo je bilo srce zime, ali Tifani nije očekivala poklon koji je stigao sledećeg dana. Padao je gust sneg, ali je večernje nebo bilo roza i plavo, i ledeno. Došao je sa večernjeg roze neba uz zviždući zvuk i sleteo u baštu Nane Og, razbacujući na sve strane blato i ostavivši veliku rupu. “Pa, to je zbogom kupusu”, reče Nana, gledajući kroz prozor. Kada su izašle napolje, iz rupe se dizala para i osećao se oštar smrad kupusa. Tifani je virila kroz paru. Prljavština i stabljike prekrivale su stvar, ali mogla je da vidi da je u pitanju nešto zaobljeno. Kliznula je u rupu, pravo dole usred blata i pare do tajanstvenog predmeta. Nije bila jako vruća, i dok je izvlačila stvar napolje počela je da ima gadan osećaj da zna šta je to. To je, bila je sigurna, “stvarčica” o kojoj je govorila Anoja. Izgledala je dovoljno tajanstveno. I kada se pojavila iz blata, znala je da je već videla ranije. “Jesi li dobro tamo dole? Ne mogu da te vidim od sve te pare!” pozvala je Nana Og. Po zvuku, komšije su dotrčavale; čulo se neko uzbuđeno torokanje. Tifani brzo razgrnu blato i zgnječeni kupus sa pošiljke i pozvala je, “Mislim da može da eksplodira. Kažite svima da idu unutra! A onda dođite ovamo i uhvatite moju ruku, hoćete li?” Iznad nje se začuše povici i zvuk stopala koja trčeći odlaze. Pojavila se ruka Nane Og, mašući kroz maglu, i ona brzo izvuče Tifani iz rupe. “Hoćemo li se sakriti ispod kuhinjskog stola?” reče Nana dok je Tifani pokušavala da otrese blato i kupus sa svoje haljine. Onda Nana namignu. “Ako će to da eksplodira?” Njen sin Šon došao je iza kuće sa po kantom vode u svakoj ruci i stao, izgledajući razočarano što nije mogao ništa da uradi sa njima. “Šta je to bilo, Mama?” brektao je. Nana pogleda u Tifani, koja reče: “Ovaj... ogromna stena je pala sa neba.” “Ogromne stene ne mogu ostati gore na nebu, gospođice!” reče Šon. “Očekujem da je zato ova jedna pala dole, momče”, reče Nana oštro. “Ako želiš da uradiš nešto korisno, možeš je čuvati i pobrinuti se da se niko ne približava tome.” “Šta da radim ako eksplodira, Mama?” “Dođi i reci mi, hoćeš li?” reče Nana. Pogurala je Tifani u kolibu, zatvorila vrata za njima, i rekla: “Ja sam užasni stari lažov, Tif, i umem da prepoznam istog takvog. Šta je tamo dole?” “Pa, mislim da to neće eksplodirati”, reče Tifani. “A i ako hoće, mislim da je najgore što će nam se desiti biti da budemo prekriveni salatom od kupusa. Ja mislim da je to Kornukopija.” Spolja se začuše glasovi i vrata se uz tresak otvoriše. “Blagoslovi neka budu na ovoj kući”, reče Baka Vedervaks, otresajući sneg sa svojih čizama. “Tvoj dečko reče da ne mogu da uđem, ali ja mislim da je pogrešio. Došla sam brzo koliko sam mogla. Šta se dogodilo?” “Imamo Kornukopiju”, reče Nana Og, “štagod ona bila.” Bilo je to kasnije te večeri. Sačekale su dok se nije smrklo pre nego što su izvukle Kornukopiju iz rupe. Bila je mnogo lakša nego što je Tifani očekivala; u stvari, imala je vazduh oko nečega veoma, veoma teškog što ga je, iz nekih svojih razloga, činilo lakim na neko vreme. Sada je to bilo na kuhinjskom stolu, očišćeno od blata i kupusa. Tifani pomisli da izgleda nekako živo. Bilo je toplo na dodir i izgledalo je da blago podrhava pod njenim prstima.

“Prema Čafinču”, reče ona, sa Mitologijom otvorenom u svom krilu, “bog Slepio Io napravio je Kornukopiju od roga čarobne koze Almeg da bi nahranio svoja dva deteta sa boginjom Bisonomijom, koja se kasnije pretvorila u kišu školjki Epidiju, Boginju Stvari Krompirastog Oblika, nakon što je uvredila Rezonatu, Boginju Lasica, bacivši krticu na njenu senku. Sada je to zvanični grb letnje boginje.” “Uvek sam govorila da je bilo previše takvih stvari u starim danima”, reče Baka Vedervaks. Veštice su zurile u stvar. Izgledalo je pomalo kao kozji rog, ali mnogo veći. “Kako to funkcioniše?” upita Nana Og. Gurnula je glavu unutra i povikala “Zdravo!” Pozdravi se vratiše, odjekujući još dugo vremena, kao da su otišli mnogo dalje nego što se to moglo očekivati. “Meni liči na stvarno veliku morsku školjku”, bilo je mišljenje Bake Vedervaks. Maca Ti šunjala se oko ogromne stvari, pažljivo je njuškajući. (Gribo se sakrivao iza šerpi na gornjoj polici. Tifani je proverila.) “Mislim da niko ne zna”, reče ona. “Ali drugi naziv je Rog Izobilja.” “Rog? Možeš li odsvirati nešto na njemu?” zatraži Nana. “Mislim da ne”, reče Tifani. “On sadrži... ovaj... stvari.” “Koja vrsta stvari?” reče Baka Vedervaks. “Pa, tehnički... sve”, reče Tifani. “Sve što raste.” Ona im pokaza sliku u knjizi. Sve vrste voća, povrća i žitarica izlivale su se iz širokih usta Kornukopije. “Uglavnom voće, izgleda”, reče Nana. “Nema puno šargarepe, ali pretpostavljam da je ona na kraju. Tamo bi se bolje uklapala.” “Tipični umetnik”, reče Baka. “Naslikao je samo raskošne stvari u prvom planu. Previše ponosan da naslika čestit krompir!” Ona optužujuće pokaza na stranu prstom. “I šta je sa ovim heruvimima? Nećemo dobiti i njih, zar ne? Ne volim da vidim bebe kako lete kroz vazduh.” “Oni se puno pojavljuju na starim slikama”, reče Nana Ogg. “Njih stavljaju da bi pokazali kako je to Umetnost, a ne samo nevaljale slike dama sa ne baš mnogo odeće na sebi.” “Pa, mene nisu prevarili”, reče Baka Vedervaks. “Hajde, Tif, pokušaj”, reče Nana Og, šetajući oko stola. “Ne znam kako!” reče Tifani. “Nema nikakvog uputstva!” A onda, prekasno, Baka viknu: “Ti! Izlazi odatle!” Ali, lako zamahnuvši repom, bela maca ušeta unutra. Udarale su po rogu. Držale su ga naopačke i tresle. Pokušale su da viču u njega. Stavile su tanjirić mleka ispred i čekale. Maca se nije vratila. Onda je Nana Og pažljivo ugurala partfiš u Kornukopiju, i niko se nije mnogo iznenadio kada je ušao u Kornukopiju više nego što je Kornukopija bila spolja velika. “Izaći će kada ogladni”, reče ona uveravajući ih. “Ne ako pronađe nešto za jelo tamo”, reče Baka Vedervaks, gledajući u mrak. “Mislim da ne bi trebalo da pronađe hranu za mačke”, reče Tifani, istražujući detaljno sliku. “Mada, možda bude mleka.” “Ti! Izlazi odatle ovog trenutka!” zapovedi Baka glasom koji bi potresao planine. Začulo se udaljeno mauu. “Možda se zaglavila?” reče Nana. “Mislim, ovo je kao spirala, postaje sve manje na kraju, jel’? Mačke nisu baš dobre u hodanju unazad.”

Tifani baci pogled na Bakino lice i uzdahnu. “Figlsi?” obrati se ona sobi uopšteno. “Ja znam da ste tu negde u sobi. Izađite, molim vas!” Figlsi se pojaviše iza svakog ukrasa. Tifani potapša Kornukopiju. “Možete li izvaditi malu macu odavde?” upita ona. “Samo to? Aj, nema problema”, reče Rob Biloko. “Ja se ponadao da će biti nešto teško!” Nak Mak Figlsi nestadoše u Rogu trčeći. Njihovi glasovi zamreše. Veštice su čekale. Čekale su još malo. I još malo. “Figlsi!” povika Tifani u rupu. Učinilo joj se je čula jako udaljeno, veoma slabo “Prokleti!” “Ako to može da proizvodi žitarice, mogli bi tamo pronaći neko pivo”, reče Tifani. “A to znači da će oni izaći napolje jedino ako krene i pivo!” “Mačke ne možeš hraniti pivom!” zareža Baka Vedervaks. “Pa, meni je dosta čekanja”, reče Nana. “Vidi, ovde ima mala rupa na špicastom kraju. Dunuću u nju!” Bar je to pokušala. Obrazi su joj se naduvali, zacrvenila se u licu i iskolačila oči, a bilo je potpuno očigledno da ako rog ne bude trubio, onda ona hoće – i u tom trenutku, rog je odustao. Začuo se udaljeni i nepogrešivi talasasti kotrljajući zvuk, koji je postajao sve glasniji i glasniji. “Još uvek ne vidim ništa”, reče Baka, gledajući u široka usta roga. Tifani je povuče upravo kada Ti istrča napolje iz Kornukopije sa uspravnim repom i spuštenim ušima. Skliznula je preko stola, skočila na haljinu Bake Vedervaks, uzverala se na njeno rame, okrenula i prkosno frknula. Uz uzvik “Prokleeeeti!” Figlsi pokuljaše iz roga. “Iza sofe, svi!” povika Nana. “Trk!” Sad je kotrljanje bilo više kao grmljavina. Raslo je i raslo, a onda – – prestade. U tišini, tri špicasta šešira izviriše iza sofe. Mala plava lica pojaviše se iza svega. Onda se začuo zvuk koji je veoma ličio na plop! i nešto malo i smežurano iskotrljalo se iz usta Roga i palo na patos. Bio je to skroz osušeni ananas. Baka Vedervaks je očistila prašinu sa haljine. “Bolje da naučiš da koristiš ovo”, reče ona Tifani. “Kako?” “Zar nemaš neku ideju?” “Ne!” “Pa, ona se pojavila za vas, gospođo, i to je opasno!” Tifani oprezno podignu Kornukopiju, i opet je tu bio taj nedvosmisleni osećaj neke grdno teške stvari koja se pretvara, veoma uspešno, da bude laka. “Možda je potrebna neka magična reč”, predloži Nana Og. “Ili treba negde posebno da pritisneš...” Dok je Tifani okretala to ka svetlu, nešto je za trenutak zasijalo. “Pričekajte, ovo izgleda kao reči”, reče ona. Pročitala je: “ΠΑΝΤΑ ΠΟΥ ΕΠΙΘΥΜΕΙΣ, ΧΑΡΙΖΩ ΕΠΙ ΕΝΑ ΟΝΟΜΑ” Sve što ti poželiš, ja dajem na ime, promrmlja sećanje doktora Bustla. Sledeći red je govorio: “ΜΕΓΑΛΩΝΩ, ΣΥΣΤΕΛΛΟΜΑΙ” Ja uvećavam, ja skupljam, preveo je doktor Bustl. “Mislim da bih mogla imati ideju”, reče ona, i u znak sećanja na gospođicu Izdaju izjavila je: “Sendvič sa šunkom!”

Ništa se nije dogodilo. Onda doktor Bustl lenjo prevede, a Tifani reče: “Ένα σάντουιτς ζαμπόν με μουστάρδα” Uz flap sendvič sa šunkom izlete iz usta Kornukopije, Nana ga je majstorski uhvatila i zagrizla ga. “Nije uopšte loš!” objavila je. “Probaj još nekoliko.” “Δώσε μου πολλά σάντουιτς ζαμπόν” reče Tifani, i pojavio onaj zvuk koji dobijate kada uznemirite pećinu punu slepih miševa. “Stop!” vikala je, ali ništa nije prestalo. Onda doktor Bustl prošapta i ona povika: “Μην μoυ ςδινεις περισσοτερα σαντουιτς!” Bilo je... puno sendviča. Gomila je stigla do plafona, u stvari. Mogao se videti samo vrh šešira Nane Og, ali bilo je nekih prigušenih zvukova duboko ispod gomile. Ruka se probila, i Nana Og je prošla kroz zid od hleba i naseckane svinje, žvaćući zamišljeno. “Nema senfa, primećujem. Hmm. Pa, vidimo da će svi u okolini imati dobar obrok večeras”, reče ona. “I vidim da ću morati sa napravim užasno mnogo supe, takođe. Najbolje je da ne pokušavaš to više ovde, u redu?” “Uopšte mi se ne sviđa sve to”, zareža Baka Vedervaks. “Odakle dolaze sve te stvari, a? Magična hrana nikada nije nikoga propisno nahranila!” “Nije to magija, to je božija stvar”, reče Nana Og. “Kao poklon sa neba, tako nešto. Pretpostavljam da je napravljena od sirovog neba.” U stvari, to je samo živa metafora za beskrajnu plodnost živog sveta, prošapta doktor Bustl u Tifaninoj glavi. “Ti ne dobijaš poklone sa neba”, reče Baka. “Ovo je bilo u stranim zemljama, odavno”, reče Nana, okrećući se ka Tifani. “Da sam na tvom mestu, draga, otišla bih sutra u šumu i videla šta to može. Mada, ako vam ne smeta, zaista bih mogla sada napraviti nešto od svežeg grožđa.” “Gita Og, ne možeš koristiti Kornukopiju Bogova kao... skladište!” reče Baka. “Posao sa stopalima je bio već dovoljno loš!” “Ali to je isto”, reče Nana Og nevino. “To jeste stovarište. To je, kao, sve što čeka da izraste sledećeg proleća.” Tifani je spusti dole veoma pažljivo. Bilo je nešto... živo u Kornukopiji. Nije bila uopšte sigurna da je to samo neki magični alat. Izgledalo je kao da sluša. Kad je dotakla sto, počela je da se smanjuje dok nije bila veličine omanje vaze. “Izvini?” reče Rob Biloko. “Ali može li to da pravi pivo?” “Pivo?” reče Tifani, bez razmišljanja. Začulo se klokotanje. Sve oči se okrenuše ka vazi. Smeđa tečnost se penila preko ivica. Onda se sve oči okrenuše ka Baki Vedervaks, koja slegnu ramenima. “Ne gledajte u mene”, reče ona kiselo. “Ti ćeš ga piti u svakom slučaju!” To je živo, pomisli Tifani dok je Nana Og odjurila da pronađe još vrčeva. To uči. To je naučilo moj jezik... Oko ponoći, Tifani se probudila jer je belo pile stajalo na njenim grudima. Ona ga odgurnu i pruži ruku prema papučama, i pronađe još pilića. Kada je upalila sveću, videla je pola tuceta

pilića na kraju kreveta. Patos je bio prekriven pilićima. Takođe i stepenice. Tako je bilo i u svim sobama dole. U kuhinji, pilići su se prelivali u sudoperu. Nisu pravili puno buke, samo povremeno kvok koje su pilići inače ispuštali kada nisu bili baš sigurni u nešto, što je uglavnom bilo stalno. Pilići su se lagano pomerali da bi napravili mesta. Kvok. Radili su to zbog toga što je Kornukopija, sada samo malo veća od potpuno odraslog pileta, nežno ispaljivala napolje pile svakih osam sekundi. Kvok. Dok je Tifani posmatrala, još jedno je sletelo na planinu sendviča sa šunkom. Kvok. Nasukan na vrhu Kornukopije bio je Ti, prilično zbunjen. Kvok. A na sredini sobe Baka Vedervaks je tiho hrkala u velikoj fotelji, okružena fasciniranim kokama. Kvok. Izuzev hrkanja, hora kvokova i šuškanja pilića, sve je bilo veoma mirno u svetlosti sveće. Kvok. Tifani je gledala u mače. Ono se privijalo uz stvari kada je želelo da bude nahranjeno, zar ne? Kvok. I ispuštalo mauu zvukove? Kvok. A Kornukopija je mogla raditi naučiti jezike, zar ne? Kvok. Onda je prošaptala: “Nema više pilića”, i posle nekoliko sekundi prestao je priliv pilića. Kvok. Ali ona nije mogla da ostavi to tek tako. Prodrmala je Bakino rame i, kada se stara žena probudila, ona reče: “Dobra vest je da je gomila sendviča sa šunkom otišla... ovaj...” Kvok.

DEVETO POGLAVLJE Zeleni izdanci Sledećeg jutra bilo je mnogo hladnije, ledeno suva hladnoća koja je praktično mogla da smrzne plamen u vatri. Tifani je pustila metlu da se spusti između drveća malo dalje od kolibe Nane Og. Sneg ovde nije mnogo napadao, ali joj je došao do kolena, a hladnoća mu je dala hrskavost pa je krckao kao stari hleb kada bi Tifani ugazila u njega. U teoriji ona je otišla u šumu da bi isprobala Kornukopiju, ali u stvari bila je tamo da bi se sklonila odatle. Nana Og nije bila previše uznemirena zbog pilića. Na kraju krajeva, sada je posedovala pet stotina kokošaka, koje su trenutno stajale u njenoj šupi i ispuštale kvokove. Ali podovi su bili u neredu, pilići su se uneredili čak i na rukohvatima, a kao što je Baka istakla (šapatom), zamislite da je neko rekao “ajkule”? Kornukopija je ležala u njenom krilu dok je sedela na panju među snegom pokrivenim stablima. Jednom je šuma bila lepa. Sada je bila mrska. Mračna stabla nasuprot nanosima snega, prugasti svet crnog i belog, rešetke protiv svetla. Žudela je za horizontima. Smešno... Kornukopija je stalno bila blago topla, čak i napolju, i izgledalo je da unapred zna kolike veličine treba da bude. “Ja uvećavam, ja skupljam”, pomisli Tifani. A ja se osećam prilično mala. Šta sledeće? Šta sada? Još uvek je držala nada da bi... moć mogla pasti na nju, baš kao što je i Kornukopija učinila. Nije. Ispod snega je bilo života. Osećala je to u vrhovima prstiju. Negde tamo dole, van dohvata, bila je prava Leto. Koristeći Kornukopiju kao lopatu, razgrnula je sneg dok nije stigla do mrtvog lišća. Tamo dole je bio život u belim mrežama gljiva i bledim, novim korenima. Polusmrznuti crv puzao je polako i zavukao se ispod skeleta lista, finog kao čipka. Pored toga je bio žir. Šuma nije bila tiha. Svi oni su zadržavali dah. Svi oni su čekali na nju, a ona nije znala šta da radi. Ja nisam Letnja Dama, reče ona u sebi. Ja nikada ne mogu biti ona. Ja sam u njenim cipelama, ali ja ne mogu biti ona. Možda bih mogla da napravim nekoliko cvetova, ali nikada ne mogu biti ona. Ona će šetati širom sveta i okeani sokova će uteći u ova mrtva stabla, a milioni tona trave izrašće za sekundu. Mogu li ja to? Ne. Ja sam glupo dete sa gomilom trikova, to je sve. Ja sam samo Tifani Ečing, i željna da odem kući. Osećajući krivicu zbog crva, ona dunu malo toplog vazduha u zemlju i onda gurnu lišće nazad da ga pokrije. Kada je to uradila začuo se mali vlažni zvuk, kao puckanje prstima, i žir se razdvojio. Beli izdanak pobeže iz njega i izrastao je više od centrimetra dok je ona gledala. Brzo je napravila prstima rupu u zemlji, gurnula žir unutra i zatrpala ga ponovo zemljom. Neko je posmatrao. Ustala je i brzo pogledala unaokolo. Nije videla nikoga, ali to nije ništa značilo.

“Znam da si tu!” reče ona, još uvek se okrećući. “Ko god da si!” Glas joj je odjekivao među tamnim drvećem. Čak i njoj je zvučao slabo i uplašeno. Uhvatila je sebe da podiže Kornukopiju. “Pokaži se”, podrhtavala je, “ili – ” Šta? pitala se. Ili ću te napuniti voćem? Nešto snega je palo sa stabla uz tup udarac, nateravši je da skoči i oseti se još gluplje. Sada se trzala na pad šake pahuljica! Veštica nikada ne sme biti uplašena u mračnoj šumi, rekla joj je jednom Baka Vedervaks, jer ona mora biti sigurna u svojoj duši da je najstrašnija stvar u šumi ona sama. Ona podiže Kornukopiju i reče, neodlučno: “Jagoda...” Nešto izlete iz Kornukopije uz pfut i napravi crvenu fleku na drvetu deset metara dalje. Tifani se nije trudila da proveri; uvek je isporučivala ono što si tražio. Što više nije mogla reći za sebe. A povrh svega ostalog, bio je to njen dan da poseti Anagramu. Tifani duboko uzdahnu. Verovatno je i tu pogrešila. Polako, opkoračivši svoju metlu, ona nestade između stabala. Posle jednog ili dva minuta, zeleni izdanak probio se iz parčeta zemlje na koje je ona dunula, izrastao oko petnaest centimetara i izbacio dva zelena lista. Koraci se primakoše. Nisu bili krckavi kao što koraci na smrznutom snegu obično budu. Sada su bili krckavi, ipak, nekoga ko je klečao na smrznutim listovima. Par mršavih, ali snažnih ruku pažljivo je dovuklo i oblikovalo sneg u visoki, tanki zid oko izdanka, okružujući ga i štiteći od vetra kao vojnika u zamku. Mala bela maca pokuša da gurne njuškicu u to i bila je pažljivo podignuta i sklonjena. Onda Baka Vedervaks odšeta nazad u šumu, ne ostavljajući otiske stopa. Nikada nemoj naučiti bilo koga drugoga svemu što znaš. Dani su prolazili. Anagrama je učila, ali to je bila borba. Bilo je teško učiti nekoga ko nije hteo da prizna da ima bilo šta što on ne zna, tako da je razgovor izgledao otprilike ovako: “Ti znaš kako se priprema placebo koren, zar ne?” “Naravno. Svako to zna.” I nije bio trenutak da kažeš, “U redu onda, pokaži mi”, jer će neko vreme brljati unaokolo i onda reći da ima glavobolju. Onda je bilo vreme da kažeš, “Dobro, gledaj me da vidiš da li to dobro radim”, a onda uradiš to savršeno. I dodaš stvari kao: “Kao što znaš, Baka Vedervaks kaže da praktično bilo šta radi umesto placebo korena, ali je najbolje koristiti pravu stvar ako je imaš. Ako se pripremi kao sirup, to je neverovatan lek za manje bolesti, ali naravno ti to već znaš.” A Anagrama bi rekla: “Naravno.” Pre nedelju dana, u šumi, bilo je tako hladno da su neka stara stabla eksplodirala u noći. Nisu to već dugo videli, govorili su stari ljudi. To se dešava kada se sokovi smrznu, a onda pokušaju da se šire. Anagrama je bila sujetna kao kanarinac u sobi punoj ogledala i momentalno je paničila kada bi se suočila sa nečim što nije znala, ali je bila oštra kada bi pokupila nešto, i veoma dobra u pokazivanju da zna više nego što stvarno zna, a to je vredan talenat za vešticu. Jednom je Tifani primetila Efekat katalog otvoren na stolu, a neke stvari su bile zaokružene. Nije postavljala pitanja. Bila je previše zauzeta.

Nedelju dana posle toga, smrzli su se bunari. Tifani je nekoliko puta obišla sela sa Anagramom i znala je da će uspeti, na kraju. Ona je imala ugrađeni Efekat. Bila je visoka i arogantna, a delovala je kao da zna sve čak i kada nije imala pojma. To bi joj moglo doneti dug put. Ljudi su je slušali. Morali su. Sada nije bilo otvorenih puteva; između koliba ljudi su usekli tunele pune hladne plave svetlosti. Sve što je trebalo pomeriti bilo je prenošeno metlom. To je uključivalo stare ljude. Bili su podizani, posteljina, štapovi za šetanje, i sve, i preseljavani u druge kuće. Ljudi nagurani zajedno ostajali su topliji, i mogli su da provode vreme podsećajući jedni druge kako, koliko god hladno bilo, to nije hladno kao što je bilo kada su oni bili mladi. Posle nekog vremena prestali su to da govore. Ponekad bi se topilo, samo malo, i onda ponovo smrzavalo. To bi okružilo svaki krov ledenicama. Kad bi se sledeći put topilo, zabijale su se u zemlju kao bodeži. Tifani nije spavala; ili barem nije išla u krevet. Nijedna od veštica nije. Sneg se ugazio u led koji je bio kao stena, tako da je nekoliko kola moglo da se kreće, ali još uvek nije bilo dovoljno veštica da kruže ili dovoljno sati u danu. Nije bilo dovoljno sati u danu i noći zajedno. Petulija je zaspala na svom štapu i završila u drvetu dve milje dalje. Tifani je jednom skliznula i sletela u nanos. Vukovi su ušli u tunele. Bili su slabi od gladi, i očajni. Baka Vedervaks ih je zaustavila i nikada nikome nije rekla kako je to uradila. Hladnoća je bila kao udarci, iznova i iznova, dan i noć. Svuda preko snega bilo je malih crnih tačkica. Bile su to mrtve ptice koje su se smrzle u letu. Ostale su pronašle tunele i ispunile ih cvrkutanjem, a ljudi su ih hranili komadićima hleba jer su donosile svetu lažnu nadu o proleću... ...jer je bilo hrane. Oh, da, bilo je hrane. Kornukopija je radila dan i noć. A Tifani pomisli: Trebala sam reći ne za pahuljice... To je bila baraka, stara i napuštena. I bio je tu, u trulim daskama, ekser. Da je Zimotvorac imao prste, oni bi se tresli. Ovo je bila poslednja stvar! Morao je toliko mnogo da nauči! Bilo je toliko teško, toliko teško! Ko bi mogao pomisliti da je čovek napravljen od stvari kao što je kreda, čađ, gasovi, otrov i metal? Led se formirao ispod zarđalog eksera, a drvo je stenjalo i škripalo dok se širilo i guralo ga napolje. Blago se okrenuo u vazduhu, a glas Zimotvorca mogao se čuti u vetru koji je smrzavao krošnje drveća: “GVOŽĐA DOVOLJNO DA NAPRAVIŠ ČOVEKA!” Visoko u planinama sneg je eksplodirao. Nagomilao se u vazduhu kao da se delfini igraju pod njim, oblici su se formirali i nestajali... Onda, iznenada kao što se i podigao, sneg se ponovo slegao. Ali sada je tu bio konj, beo kao sneg, a na njegovim leđima jahač, presijavajući se od mraza. Ako bi najvećem skulptoru na svetu ikada bilo rečeno da napravi sneška, to je bilo ono kako bi izgledao. Nešto se još uvek događalo. Oblici konja i čoveka još uvek su se lagano pomerali kako su postajali sve više i više živi. Detalji su rešeni. Boje se prigušiše, uvek blede, nikad svetle. I bio je to konj, i bio je jahač, sijajući na neudobnom suncu sredine zime. Zimotvorac ispruži ruku i savi prste. Boja je, zapravo, samo pitanje refleksije; prsti su poprimili boju mesa.

Zimotvorac je pričao. To jest, bile su to varijacije zvukova, od zavijanja mećave do zveckanja kamenčića koje zapljuskuju talasi na šljunkovitoj obali posle razarajuće oluje na moru. Negde između svih njih bio je ton koji je izgledao ispravno. Ponovio je to, rastegnuo ga, promešao ga i pretvorio u govor, igrajući se sa njim sve dok nije počeo da zvuči dobro. On reče: “Tasbnlerizvip? Ggokiziofvva? Visvip? Nananana... Nuip... nap... Ah... Ah! To je govoriti!” Zimotvorac zabaci glavu i zapeva uvertiru iz Ubervaldske Zime od kompozitora Votija Doinova. Slučajno je to čuo jednom kada je gurao zavijajuću mećavu preko krova opere, i bio je zapanjen kada je otkrio da ljudska bića, ništa više od vreće prljave vode na nogama, mogu imati tako divno shvatanje snega. “SNOVA POXOLODALO!” zapeva on ka smrznutom nebu. Jedina mala greška koju je Zimotvorac napravio, dok je njegov konj prolazio kroz borove šume, bila je što je pevao i instrumente kao glasove. Pevao je, u stvari, celu stvar i jahao kao putujući orkestar, izvodeći zvuke pevača, bubnjeva i ostatka orkestra, sve odjednom. Omirisati drveće! Osetiti privlačenje zemlje! Biti čvrst! Osetiti tamu iza svojih očiju i znati da ti to ti! Biti – i znati u sebi da jesi – čovek! Nikada ranije se nije ovako osećao. Bilo je uzbudljivo. Bilo je toliko puno... svega, dolazilo ka njemu iz svih pravaca. Stvar sa zemljom, na primer. Vukla je, sve vreme. Stajao je uspravno i razmišljao o mnogim stvarima. I ptice! Zimotvorac je uvek gledao na njih kao na ništa više od nečistoće u vazduhu koja ometa proticanje hladnoće, ali sada su one bile žive stvari baš kao on. A one se igraju na silama vetra, i poseduju nebo. Zimotvorac nikada ranije nije video, nikada ranije nije osećao, nikada ranije nije čuo. Nisi mogao da radiš te stvari osim ako nisi... razdvojen, u mraku iza svojih očiju. Ranije, on nije bio razdvojen; bio je deo, deo celog svemira privlačenja i pritiska, zvuka i svetla, strujanja, plesanja. On je oduvek gurao oluje prema planinama, ali nikada nije znao šta je planina sve do danas. Mrak iza očiju... kakva dragocena stvar. Davala ti je tvoje... tvojstvo. Tvoje ruke, sa onim smešnim njišućim stvarima na njima, daju ti dodir; rupe na svakoj strani tvoje glave puštale su unutra zvuk; rupice na prednoj strani propuštale su predivne mirise. Kakve pametne rupe, znale su šta da rade! To je bilo neverovatno! Kada si bio elementarni, sve se događalo zajedno, iznutra i spolja, u jednoj velikoj... stvari. Stvar. To je bila korisna reč... stvar. Stvar je bila sve što Zimotvorac nije mogao opisati. Sve je bilo... stvari, i bile su uzbudljive. Bilo je dobro biti čovek! Oh, uglavnom je bio napravljen od prljavog leda, ali to je bila samo bolje organizovana prljava voda, uostalom. Da, on je bio čovek. Bilo je tako lako. Bila je to samo stvar organizovanja stvari. On je imao čula, mogao je da se kreće među ljudima, mogao je da... traži. To je bilo kako tražiti ljude. Ti si postao jedan! To je bilo teško uraditi kada si elementarni; bilo je teško čak i prepoznati čoveka u uzbućkanom stvarstvu fizičkog sveta. Ali čovek može govoriti drugim ljudima sa rupama za zvuk. Mogao je da razgovara sa njima i oni ne bi posumnjali! A sada kada je bio čovek, nije bilo povratka nazad. Kralj Zima! Sve što mu je trebalo bila je kraljica. Tifani se probudila jer je neko drmao. “Tifani!”

Zaspala je u kolibi Nane Og sa glavom pored Kornukopije. Negde u blizini začuo se čudan pif zvuk, kao suvo kapljanje. Bledo-plava snežna svetlost ispunila je prostoriju. Kad je otvorila oči, Baka Vedervaks je nežno gurnula nazad u fotelju. “Spavala si od devet sati, devojko moja”, reče ona. “Vreme je da ideš kući, čini mi se.” Tifani pogleda unaokolo. “Ovde sam, zar nisam?” reče ona, osećajući vrtoglavicu. “Ne, ovo je kuća Nane Og. A ovo je činija supe – ” Tifani se probudila. Ispred nje je stajala zamagljena činija supe. Izgledala je... poznato. “Kada si zadnji put spavala u krevetu?” reče lelujava, mračna figura. Tifani zevnu. “Koji je dan?” “Utorak”, reče Baka Vedervaks. “Mmm... šta je utorak?” Tifani se probudila po treći put i bila je zgrabljena i povučena u vis. “Eto”, reče glas Bake Vedervaks. “Ovaj put ostani budna. Popij supu. Zagrej se. Ti moraš da ideš kući.” Ovaj put Tifanin stomak preuze kontrolu nad rukama i kašikom i, postepeno, Tifani se zagrejala. Baka Vedervaks je sedela preko puta, sa mačetom Tijem u krilu, gledajući Tifani dok supa nije otišla. “Očekivala sam previše od tebe”, reče ona. “Nadala sam se kako dani budu postajali duži da ćeš pronaći više moći. To nije tvoja greška.” Pif zvuci postali su sve češći. Tifani pogleda dole i ugleda ječam kako se sliva iz Kornukopije. Broj zrna se povećavao čak i dok je gledala. “Podesila si na ječam pre nego što si zaspala”, reče Baka. “Usporava se kada si umorna. Dobro je što je tako, zaista, inače bi nas pilići žive pojeli.” “To je jedina stvar koju sam uradila dobro”, reče Tifani. “Oh, ne znam. Pokazalo se da Anagrama Hokin izgleda obećava. Sreća što ima prijateljice, iz onoga što sam čula.” Ako bi gospođica Izdaja pokušala da igra poker protiv lica Bake Vedervaks, morala bi da izgubi. Dobovanje novih zrna iznenada postade mnogo glasnije u tišini. “Vidite, ja – ” započe Tifani. Baka šmrknu. “Sigurna sam da niko to ne mora da objasni meni”, reče ona virtuozno. “Hoćeš li mi obećati da ćeš otići kući? Nekoliko kočija je prošlo jutros, i čula sam da još nije toliko loše, dole u niziji. Vraćaš se u tvoj Krečnjački okrug. Ti si jedina veštica koju imaju.” Tifani uzdahnu. Želela je da ode kući, više od ičega. Ali to bi bilo kao bežanje. “To bi moglo izgledati kao da bežiš”, reče Baka, koristeći svoju staru naviku da odgovara na nešto što zapravo nije rečeno. “Ići ću onda sutra”, reče Tifani. “Dobro.” Baka ustade. “Pođi sa mnom. Želim da ti pokažem nešto.” Tifani ju je pratila kroz snežni tunel koji je izlazio negde blizu ivice šume. Ljudi koji su dovlačili drva za loženje kuća su nabili sneg, a jednom kada biste se malo udaljili od ivice šume nanosi nisu bili toliko loši; puno snega visilo je u drveću, ispunjavajući vazduh hladnoplavim senkama. “Šta tražimo?” upita Tifani. Baka Vedervaks pokaza prstom.

U belini i sivilu nalazila se mrlja zelenog. Bilo je mladog lišća na hrastovom drvetu metar visokom. Kada je Tifani prosekla sebi put kroz zaleđenu snežnu koricu i posegnula da ga dotakne, osetila je toplinu vazduha. “Da li znaš kako si to uspela?” upita Baka. “Ne!” “Ni ja. Ja nisam mogla to uraditi. Ti jesi, devojko. Tifani Ečing.” “To je samo jedno drvo”, reče Tifani. “Ah, pa. Moraš početi sa malim, sa hrastovim drvećem.” Gledale su nekoliko trenutaka u drvo, u tišini. Izgledalo je kao da se zeleno reflektuje na okolni sneg. Zima krade boju, ali stablo je sijalo. “A sada imamo stvari koje moramo da uradimo”, reče Baka, razbijajući čaroliju. “Ti, verujem, normalno bi bilo da ćeš se sada uputiti ka starom mestu gospođice Izdaje. Ne očekujem ništa manje od tebe...” Bila je to stanična krčma. Bila je gužva, čak i u ovo jutarnje vreme. Kočija Brze Pošte napravila je kratku pauzu da zameni konje posle dugog tegljenja u planine, a još jedna, koja je kretala dole u ravnicu, čekala je na putnike. Dahtanje konja ispunilo je vazduh parom. Vozači su razmrdavali noge. Vreće i paketi su bili ukrcani. Ljudi su žurili noseći zobnice. Neki krivonogi muškarci samo su se muvali unaokolo, pušeći i tračajući. Za petnaest minuta dvorište krčme biće ponovo prazno, ali sada su svi bili previše zauzeti da obrate pažnju na još jednog stranca. Docnije su svi oni pričali različite priče, protivrečili jedni drugima i nadvikivali se. Verovatno najtačnija verzija došla je od gospođice Dimfnije Stut, krčmarove ćerke, koja je pomagala svom ocu da posluži doručak: “Pa, on je, kao, ušao, i odmah sa videla da je bio čudan. Smešno je hodao, znate, podizao je noge kao konj kad kaska. Takođe, bio je nekako sjajan. Ali mi ovde primamo svakoga, a oni ne plaćaju za pravljenje ličnih primedbi. Imali smo gomilu vukodlaka ovde prošle nedelje i oni su bili baš kao vi i ja izuzev što sam morala da spustim njihove tanjire na pod... U redu, da, taj čovek... pa, seo je za sto i rekao: ‘Ja sam čovek baš kao ti!’ On je izašao sa tim, tek tako! “Naravno, niko drugi nije obratio pažnju, ali ja sam mu rekla da mi je drago što to čujem i šta bi želeo da pojede, jer su kobasice bile posebno fine tog jutra, a on je rekao da može jesti samo hladnu hranu, što je bilo smešno jer su svi gunđali kako je bilo hladno u prostoriji, i nije se osećalo kao da je gorela velika vatra. U svakom slučaju... zapravo smo imali neke hladne kobasice ostavljene u špajzu i bile su malo onako, ako znate šta mislim, tako da sam ih dala njemu, a on je malo žvakao jednu i onda rekao, sa punim ustima da izvinete, ‘Ovo nije ono što sam očekivao. Šta da radim sada?’ i ja sam rekla da proguta, a on je rekao, ‘Progutam?’ i ja sam rekla, da, progutajte to dole u svoj stomak, dobro, i on reče, rasprskavajući komadiće kobasice po celoj prostoriji, ‘Oh, malo šuplje!’ i nekako kao zatreperio, a onda je rekao, ‘Ah, ja sam čovek. Uspešno sam pojeo ljudsku kobasicu!’, a ja sam rekla da nije bilo potrebe da budu takve, one su napravljene uglavnom od svinja, isto kao i uvek. “Onda on upita šta bi trebalo da radi sada sa time i ja sam rekla da nije moje da mu to govorim i da će to biti dva penija molim, a on je spustio zlatnik i ja sam napravila kniks jer, pa, nikada ne možeš znati. Onda on reče, ‘Ja sam čovek baš kao ti. Gde su špicasti ljudi koji lete preko neba?’ što je bio zabavan način da mi to objasni, ali ja sam mu rekla da su to što on traži

veštice, da ima puno njih iza Lenkrškog mosta, i on je rekao, ‘Ime Izdaja?’ i ja sam rekla da sam čula da je ona umrla, ali sa vešticama ko to može reći. I otišao je. Sve vreme je imao taj, kao, osmeh, sav sjajan i pomalo zabrinut. Nešto je bilo pogrešno i sa njegovom odećom, kao da je bila nalepljena na njega ili tako nešto. Ali ne možete biti previše izbirljivi u ovom poslu. Imali smo juče neke trolove. Oni ne mogu jesti našu hranu, znate, jer su neka vrsta hodajućeg kamenja, ali smo im dali izvrstan obrok od slomljenih čaša i masti. Ali on je bio drugačiji. Mesto je postalo mnogo toplije kad je on otišao, takođe.” Ne očekujem ništa manje od tebe... Reči su grejale Tifani dok je letela preko drveća. Vatra u njenoj glavi se ložila ponosom, ali je sadržavala jedan ili dva velika pucketava panja besa. Baka je znala! Da li je to planirala? Jer je to izgledalo dobro, zar ne? Sve veštice bi znale. Učenica gospođe Uholaže nije mogla, ali Tifani Ečing je organizovala sve ostale devojke da pomognu i nije rekla nikome. Naravno, među vešticama, ne govoriti nikome je bio siguran način da stvari budu otkrivene. Veštice su bile veoma dobre u slušanju onoga što nisi rekao. Tako je Anagrama ostala u kolibi, i gospođa Uholaža je bila ponižena, a Baka bi bila samozadovoljna. Sav taj rad i jurnjava unaokolo, da bi se Baka osećala samozadovoljno. Pa, i zbog svinje gospođe Stamper i svega ostalog, naravno. To je sve komplikovalo. Ako si mogao, uradio bi ono što je bilo potrebno. Zabadanje svog nosa bilo je osnova veštičarenja. Ona je znala to. Baka je znala da ona zna. Tako se Tifani vrtela u krug kao mali miš na navijanje... To bi moglo da se računa! Proplanak je bio pun snega u velikim ledenim nanosima, ali je staza vodila do kolibe, uočila je sa zadovoljstvom. Bilo je nešto novo. Ljudi su stajali pored groba gospođice Izdaje, a nešto snega je bilo sastrugano. Oh ne, pomisli Tifani dok je kružila ka dole, molim te kaži mi da nije tražila lobanje! Ispostavilo se da je bilo, na neki način, gore. Prepoznala je ljude oko groba. Bili su to seljani, i oni uputiše Tifani prkosne, zabrinute poglede ljudi polumrtvih od straha zbog malog, ali moguće ljutitog špicastog šešira ispred njih. I bilo je nečega veoma promišljenog u načinu na koji nisu gledali u humku tako da su odmah skrenuli njenu pažnju na to. Bila je pokrivena malim iscepkanim papirićima, pričvršćenim štapićima. Lepršali su na vetru. Ščepala je nekoliko: Gospođica Izdajo molim te drži mog dečaka Džoa sigurnog na moru. Gospođica Izdajo, ja ćelavim molmi pomozi. Gospođica Izdajo, molim te pronađi našu Devojku Beki što je pobegla Izvinite. Bilo ih je još. I baš kad je htela da se oštro obrati seljanima što još uvek uznemiravaju gospođicu Izdaju, setila se paketića duvana Veseli Mornar koje su pastiri čak i sada ostavljali na pašnjaku gde je bila stara pastirska koliba. Oni nisu zapisivali svoje molbe, ali one su bile sve iste, lebdeći u vazduhu: “Bako Ečing, koja čuvaš oblake na plavom nebu, molim te pazi na moje ovce.” “Bako Ečing, izleči mog sina.” “Bako Ečing, pronađi moje jaganjce.” Bile su to molitve malih ljudi, previše uplašenih da uznemire bogove na njihovim visinama. Verovali su u ono što su znali. One nisu bile ispravne ili pogrešne. Bile su samo... pune nade.

Pa, gospođice Izdajo, pomisli ona, vi ste sada mit, sigurno kao ništa. Možda čak stignete i do boginje. To nije mnogo zabavno, mogu vam reći. “I da li je Beki pronađena?” reče ona, okrećući se ka ljudima. Čovek je izbegavao njen pogled dok je govorio: “Računam da će gospođica Izdaja razumeti zašto devojka neće hteti da se uskoro vrati kući.” Oh, pomisli Tifani, jedan od onih razloga. “Nekih vesti o momku, onda?” reče ona. “Ah, to je uspelo”, reče žena. “Njegova mama dobila je juče pismo gde kažu da je imao užasan brodolom, ali da su ga izvukli živog, što samo dokazuje.” Tifani nije pitala šta je bilo to što je trebalo dokazati. Dovoljno je bilo što je dokazivalo. “Pa, to je dobro”, reče ona. “Ali mnogo jadnih mornara se utopilo”, nastavi žena. “Udarili su u ledeni breg u magli. Ogromna plutajuća planina leda oblikovana kao žena, kažu. Šta mislite o tome?” “Pretpostavljam da ako su bili dovoljno dugo na moru, sve počinje da liči na ženu, a?” reče čovek, i zacereka se. Žena mu uputi Pogled. “On nije rekao ko je ona – ako izgleda kao, znate... bilo ko?” reče Tifani, pokušavajući da zvuči nehajno. “Zavisi gde su oni gledali – ” započe čovek veselo. “Trebalo bi da operete svoj mozak sapunom i vodom”, reče žena ubadajući ga oštro prstom u grudi. “Ovaj, ne, gospođice”, reče on, gledajući dole u stopala. “Samo su rekli da je njena glava bila skroz pokrivena galebovim – govancima, gospođice.” Ovaj put, Tifani je pokušala da ne zvuči kao da joj je laknulo. Ona pogleda dole na lepršave komadiće papira na grobu i nazad u ženu, koja je pokušavala da sakrije ono što bi mogao biti novi zahtev iza svojih leđa. “Da li verujete u te stvari, gospođo Karter?” Žena je iznenada izgledala usplahireno. “Oh ne, gospođice, naravno da ne. Ali to je samo... pa, znate...” To čini da se osećaš bolje, pomisli Tifani. To je nešto što ti možeš učiniti kada nema više šta da se uradi. A ko zna, možda i radi. Da, znam. To je – Svrbela je ruka. A onda je shvatila da je svrbi već neko vreme. “Oh, da?” reče ona prigušeno. “Usuđuješ se?” “Jeste li dobro, gospođice?” reče čovek. Tifani ga je ignorisala. Jahač se približavao i sneg je išao za njim, šireći se i lepršajući iza njega kao ogrtač, bezvučan kao želja, gust kao magla. Ne skidajući oči sa njega, Tifani posegnu u svoj džep i zgrabi malu Kornukopiju. Hah! Krenula je napred. Zimotvorac je sjahao sa svog snežno belog konja kada je stigao blizu stare kolibe. Tifani se zaustavila oko pet metara dalje, srce joj je lupalo. “Moja damo”, reče Zimotvorac, i poklonio se. Izgledao je... bolje, i starije. “Upozoravam te! Imam Kornukopiju i ne plašim se da je koristim!” reče Tifani. Ali je oklevala. Izgledao je skoro ljudski, izuzev tog ukočenog, čudnog keza. “Kako si me našao?” upita. “Za tebe, ja sam naučio”, reče figura. “Naučio sam kako da tražim. Ja sam čovek!” Stvarno? Ali njegova usta ne izgledaju prava, rekoše njene Treće Misli. Bled je iznutra, kao sneg. To tamo nije dečak. To samo misli da jeste.

Jedna velika bundeva, podsticale su je njene Druge Misli. U ovo doba godine postaju stvarno teške. Upucaj ga odmah! Sama Tifani, ona napolju, ona koja je mogla osetiti vazduh na svom licu, pomisli: Ne mogu samo tako! Sve što on radi je da stoji tu i priča. Sve ovo je moja greška! On želi beskrajnu zimu, rekoše njene Treće Misli. Svako koga znaš će umreti! Bila je sigurna da Zimotvorčeve oči mogu da vide njene misli. Leto ubija zimu, insistirale su Treće Misli. Tako to radi! Ali ne ovako, pomisli Tifani. Znam da ne bi trebalo da bude ovako! Osećam da je pogrešno. To nije prava... priča. Kralj zime ne može biti ubijen letećom bundevom! Zimotvorac je pažljivo posmatrao. Stotine tifanastih pahulja je padalo oko njega. “Hoćemo li sada završiti Ples?” reče on. “Ja sam čovek, baš kao ti!” On ispruži ruku. “Da li znaš šta je čovek?” reče Tifani. “Da! Lako! Gvožđa dovoljno da napraviš ekser!” reče Zimotvorac brzo. Sijao je, kao da je uspešno izveo trik. “A sada, molim te, plešimo...” On napravi korak napred. Tifani se povukla. Ako sada budeš plesala, upozoravale su njene Treće Misli, to će biti kraj toga. Možeš se pouzdati u sebe i verovati u svoju zvezdu, ali veliku blistavu stvar na nebu hiljadama milja daleko odavde nije briga ako će blistati na večnom snegu. “Ja... nisam spremna” reče Tifani, jedva iznad šapata. “Ali vreme prolazi”, reče Zimotvorac. “Ja sam čovek, ja znam te stvari. Zar ti nisi boginja u ljudskom obliku?” Oči su svrdlale kroz nju. Ne, ja nisam, pomisli ona. Ja ću uvek biti samo... Tifani Ečing. Zimotvorac priđe bliže, još uvek ispružene ruke. “Vreme je za ples, Damo. Vreme je da završimo Ples.” Misli su otišle daleko van Tifaninog dohvata. Zimotvoracove oči ispunile su joj um belinom, kao polje čistog snega... “Aaaiiiiieeeee!” Vrata kolibe stare gospođice Izdaje uz tresak se otvoriše i... nešto izađe, posrćući kroz sneg. Bila je to veštica. Niste mogli pogrešiti. Ona – bila je to verovatno ona, ali neke stvari bile su tako užasne da je bilo glupo brinuti se o tome kako im adresirati pismo – imala je šešir sa špicem koji se uvijao kao zmija. Bio je na vrhu slepljenih dlaka lude, masne kose, koja se spuštala na košmar od lica. Bilo je zeleno, kao i ruke koje su mahale crnim noktima koji su bili, u stvari, užasne kandže. Tifani je zurila. Zimotvorac je zurio. Ljudi su zurili. Uz jezivo vrištanje, teturajuća stvar priđe bliže i detalji postaše jasniji, kao smeđi pokvareni zubi i bradavice. Mnogo bradavica. Čak su bradavice na bradavicama imale bradavice. Anagrama je poručila sve. Deo Tifani želeo je da se smeje, čak i sad, ali Zimotvorac je zgrabio njenu ruku – – a veštica je ščepala njegovo rame. “Nemoj tako da je držiš! Kako se usuđuješ! Ja sam veštica, znaš!” Anagramin glas nije bio lak za uši ni u najboljim vremenima, ali kada je bila uplašena ili besna imao je cviljenje koje je svrdlalo pravo u glavu. “Udalji se od nje, kažem”, vrištala je Anagrama. Zimotvorac je izgledao iznenađeno. Slušati Anagramu u besu bilo je teško za nekoga koji nije dugo imao uši. “Pusti je”, povika ona. Onda je bacila vatrenu kuglu.

Promašila je. Možda je tako htela. Lopta zapaljenog gasa koja šišteći proleće pored njih obično postiže da ljudi uglavnom prestaju sa onim šta su radili. Ali ljudi se uglavnom ne tope. Zimotvorčeva noga otpade. Kasnije, na putovanju kroz mećavu, Tifani se pitala kako je Zimotvorac radio. On je bio od snega, ali je mogao da hoda i govori. To je moralo značiti da je trebao da razmišlja o tome sve vreme. On je morao. Ljudi ne moraju da misle o svojim telima sve vreme, jer njihova tela znaju šta treba da rade. Ali sneg nije znao čak ni kako da ustane. Anagrama je zurila u njega kao da je uradio nešto stvarno dosadno. Pogledao je unaokolo, kao da je zbunjen, pukotina se pojavila preko njegovih grudi, a onda je postao samo izmrvljeni sneg, urušivši se u presijavajuće kristale. Sneg je počeo da se sliva, kao da su oblaci bili stisnuti. Anagrama povuče masku na jednu stranu i pogleda prvo u gomilu, a onda u Tifani. “U redu”, reče ona, “šta se upravo dogodilo? Da li je trebalo to da uradi?” “Došla sam da vidim tebe i... to je Zimotvorac!” bilo je sve što je Tifani mogla da kaže u tom trenutku. “Ti misliš kao... Zimotvorac?” reče Anagrama. “Zar to nije samo priča? Šta je on tebi?” dodala je optužujući. “To je... on... ja...” započe Tifani, ali nije imala odakle da krene. “On je stvaran! Moram da pobegnem od njega!” reče ona. “Moram da pobegnem! Predugo je da objašnjavam!” U jednom užasnom trenutku pomislila je da će Anagrama i dalje zahtevati celu priču, ali ona posegnu i zgrabi Tifaninu ruku crnom gumenom kandžom. “Onda odlazi odavde odmah sada! Oh, ne, ti još imaš staru metlu gospođice Izdaje? Potpuno beskorisna! Uzmi moju!” Ona povuče Tifani prema kolibi, dok su se pahulje zgušnjavale. “‘Gvožđa dovoljno da napraviš ekser’!” reče Tifani, pokušavajući da je prati. Nije mogla ni o čemu drugom da misli, a to je iznenada bilo veoma važno. “On misli da je čovek – ” “Ja sam samo oborila tvog sneška, ti budalo. On će se vratiti!” “Da, ali gvožđa dovoljno, vidiš, da – ” Zelena ruka ošamari je po licu, ali je zbog gume bolelo manje nego što je mislila. “Ne brbljaj! Mislila sam da si pametna! Zaista ne znam o čemu se radi, ali ako bih ja imala tu stvar iza sebe, ne bih stajala tu brbljajući!” Anagrama navuče De Luks Zla Veštica Masku Sa Besplatnim Visećim Slincem, podesi ljuljanje slinca, i okrenu se prema seljanima koji su bili ukopani u mestu sve vreme. “Šta vi buljite? Niste nikada ranije videli vešticu?” povika ona. “Odlazite kući! Oh, i doći ću sutra dole sa nekom medicinom za vašeg malog dečka, gospođo Karter!” Gledali su u zeleno lice, pokvarene zube, smrdljivu kosu i ogromni slinac, napravljen u stvari od stakla, i pobegli. Još uvek pijana od užasa i olakšanja, Tifani se lagano tresla, mrmljajući “Gvožda dovoljno da napraviš ekser!” dok je Anagrama drmala. Guste pahulje padale su tako brzo da je bilo teško videti joj lice. “Tifani, metla. Metla leti”, reče Anagrama. “Odleti daleko! Da li me čuješ! Negde na sigurno!” “Ali on... jadna stvar misli da...” “Da, da, sigurna sam da je sve to jako važno”, reče Anagrama, odvlačeći je do zida kolibe, gde je bila naslonjena njena metla. Pola je gurala, pola podizala Tifani na nju i gledala gore. Sneg se sada izlivao sa neba kao vodopad. “On se vraća!” zareža ona i reče nekoliko prigušenih reči. Metla polete pravo u vis i nestade u bledom, snegom ispunenom svetlu.

DESETO POGLAVLJE Povratak kući Baka Vedervaks podiže pogled sa tanjirića mastila, u kojem je mala Tifani nestala u belini mećave. Smeškala se, ali kod Bake Vedervaks to nije nužno značilo da se nešto lepo dogodilo. “Mi smo ga mogli lako srušiti”, reče Rob Biloko prekorno. “Trebali ste nas pustiti.” “Možda. Ili bi možda on vas čvrsto zaledio?” reče Baka. “Osim toga, pred Nak Mak Figlsima je veći zadatak. Tvoja velika mala baba te treba da uradiš dve stvari. Jedna od njih je teška, a ona druga je veoma teška.” Figlsi su se oduševili kada su čuli ovo. Bili su svuda u kuhinji gospođe Og. Neki su bili na samoj Nani Og, a gospođici Krpelj je izgleda bilo veoma nelagodno što je okružena njima. Za razliku od gospođice Krpelj, Figlsi su retko imali priliku za kupanje. “Prvo”, reče Baka, “ona vas treba da idete u... Podzemni Svet, da dovedete Letnju Damu.” Naglašena pauza izgleda da nije uopšte uznemirila Figlse. “Oh aj, mi to možemo”, reče Rob Biloko. “Mi možemo ući bilo gde. A to je veoma težak deo, zar ne?” “I izađete opet?” reče Baka. “Oh, aj”, reče Rob čvrsto. “Uglavnom se izbacimo!” “Veoma težak deo”, reče Baka, “biće da pronađete Heroja.” “To nije teško”, reče Rob. “Mi ovde smo svi heroji!” Klicanje se nastavilo. “Zaista?” reče Baka. “Da li se plašiš da ideš u Podzemni Svet, Robe Biloko?” “Ja? Ne!” Rob Biloko pogleda na svoju braću i široko se isceri. “Napiši onda reč ‘marmelada’.” Baka Vedervaks je gurnula olovku preko stola Nane Og i sela nazad u njenu stolicu. “Hajde. Odmah. I niko ti neće pomoći!” Rob se povukao. Baka Vedervaks bila je baba svih baba – znao je to. Nije bilo govora o tome šta ona može da uradi neposlušnom Figlu. Nervozno je podigao olovku, i okrenuo špicasti kraj prema drvenom stolu. Ostali Figlsi okupiše se oko njega, ali pod Bakinim namrštenim pogledom niko se nije usuđivao čak ni da ga bodri. Rob je gledao u vis, usne su mu se pomerale, a znoj mu se slivao sa čela. “Mmmmaa...” reče on. “Jedan”, reče Baka. Rob trepnu. “Hej? Ko je brojao?” pobunio se. “Ja”, reče Baka. Maca Ti popela joj se u krilo i smotala. “Prokleti, niste rekli da će biti brojanja!” “Zar nisam? Pravila se mogu promeniti u svakom trenutku! Dva!” Rob je naškrabao prolazno M, oklevao, a onda nacrtao R baš kad je Baka rekla “Tri!” “Moraće da bude ‘A’ tamo, Robe”, reče Bili Velikobradi. On pogleda prkosno u Baku i dodade: “Čuo sam da pravila mogu da se promene u bilo kom trenutku, tačno?”

“Sigurno. Pet!” Rob naškraba jedno A i dodade još jedno M u eksploziji kreativnosti. “Šest i po”, reče Baka, mirno češkajući mače. “Šta? Ah, prokleti”, promrmljao je Rob, i obrisao znojavu ruku o svoj kilt. Onda je ponovo zgrabio olovku i nacrtao L. Toliko čvrsto je pritisnuo da je olovka iskočila iz ruku i vrh se slomio. Zarežao je i izvukao mač. “Osam”, reče Baka. Strugotina je letela dok je Rob tesao poprilično iskrzan vrh olovke. “Devet.” Rob je našarao A i D, sada već sa izbuljenim očima i crvenim obrazima. “Deset.” Rob je stajao u stavu mirno, izgledajući uglavnom nervozno, ali i pomalo ponosno, pored MRAMLAD. Figlsi su klicali, a oni najbliži njemu hladili su ga svojim kiltovima. “Jedanaest!” “Šta? Prokleti!” Rob odjuri nazad do kraja reči i bučno docrta malo e. “Dvanaest!” “Možete brojati šta god hoćete, gazdarice”, reče Rob, bacajući dole olovku, “ali sve od marmelade je tu!” Za ovo je dobio još jedno klicanje. “Herojski napor, gospodine Biloko”, reče Baka. “Prva stvar koju heroj mora pobediti je svoj strah, a kada polaze u borbu, Nak Mak Figlsi ne znaju šta ta reč znači.” “Aj, prilično tačno”, gunđao je Rob. “Mi ne znamo značenje hiljade reči!” “Možeš li se boriti protiv zmaja?” “Oh, aj, daj ga!” Još uvek je bio besan zbog marmelade. “Popeti se na visoku planinu?” “Nema problema!” “Pročitati knjigu do samog kraja da bi spasli svoju veliku malu babu?” “Oh, aj.” Rob je stao. Pogledao je krajičkom oka. Liznuo je usne. “Koliko tih straničastih stvari bi moglo biti?” reče on promuklo. “Stotine”, reče Baka. “Sa rečima na obe strane?” “Da, zaista. I prilično malim slovima!” Rob je čučnuo. Uvek je to radio kada je bio sateran u ćošak, pre nego što krene u borbu. Gomila Figlsa zadržavala je dah. “Ja ću to uraditi!” objavi on mračno, stiskajući pesnice. “Dobro”, reče Baka. “Naravno da hoćeš. To će biti herojski – za tebe. Ali neko mora ići u Podzemni Svet da pronađe pravu Letnju Damu. To je Priča. To se dešavalo ranije. To radi. I on mora to uraditi u strahu i užasu kao što bi uradio pravi Heroj, jer mnoštvo čudovišta koja on mora savladati su ona u njegovoj glavi, ona koja on nosi sa sobom. Sada je vreme za proleće, a zima i sneg su još uvek sa nama, tako da ga moraš pronaći sada. Moraš ga pronaći i povesti njegove stope putem. Putem Koji Ide Dole, Robe Biloko.” “Aj, mi znamo taj put”, reče Rob. “Njegovo ime je Roland”, reče Baka. “Pretpostavljam da treba da kreneš čim svane.” Metla se probijala kroz crnu mećavu. Štapovi su obišno išli tamo gde su veštice želele da idu, i Tifani je polegla na metli, pokušavajući da se ne smrzne do smrti, i nadala se da će je odvesti kući. Nije mogla da vidi ništa osim mraka i padajućeg snega koji joj se zabadao u oči,

tako da je ležala sa šeširom položenim uz štap. Čak i tako, pahuljice su je udarale kao kamenje i nagomilavale se na štapu. Morala je da lebdi svakih nekoliko minuta da bi sprečila zamrzavanje. Čula je urlik vodopada ispod i osetila iznenadnu dubinu vazduha dok je štap klizio preko ravnice i počeo da tone. Osećala je hladnoću u kostima. Ona se nije mogla boriti protiv Zimotvorca, ne kao što je mogla Anagrama. Oh, mogla je planirati da to uradi, i ode u krevet čvrsto rešena, ali kada ga je videla... ...gvožđa dovoljno da napraviš ekser... Reči su joj se motale po glavi dok je štap leteo i ona se setila stare pesmice koju je čula pre mnogo godina, kada su lutajući učitelji došli u selo. Izgledalo je da su svi to znali: Gvožđa dovoljno da napraviš ekser, Kreča dovoljno da ofarbaš zid, Vode dovoljno da utopiš psa, Sumpora dovoljno da zaustaviš buve, Otrova dovoljno da ubiješ kravu, Kalijuma dovoljno da opereš košulju, Zlata dovoljno da kupiš pasulj, Srebra dovoljno da presvučeš iglu, Olova dovoljno da opteretiš pticu, Fosfora dovoljno da osvetliš grad, I tako dalje, i tako dalje... Bila je to neka vrsta besmislice, od one vrste za koju se nikada niste mogli setiti da ste je naučili, ali je uvek izgledala poznato. Devojke su skakutale uz to, deca pevušila da vide ko će ispasti napolje. A onda jednog dana putujući učitelj, koji je kao i ostali podučavao za jaja, sveže povrće i čistu polovnu odeću, otkrio da će imati više hrane ako bude predavao stvari koje su više interesantne nego korisne. Pričao je kako su jednom neki čarobnjaci, koristeći veoma komplikovanu magiju, razradili od čega je tačno napravljeno ljudsko biće. Uglavnom je to bila voda, ali bilo je gvožđa, sumpora, čađi i pomalo od svega ostalog, čak i mala količina zlata, ali nekako sve zajedno skuvano. Tifani je to imalo smisla kao bilo šta drugo. Ali je bila sigurna u ovo: Ako bi uzeli i stavili sve te stvari u veliku činiju, to se ne bi pretvorilo u čoveka bez obzira koliko vikali na to. Nisi mogao napraviti sliku sipajući mnogo boja u kantu. Ako si bio čovek, znao si to. Zimotvorac nije bio. Zimotvorac nije... On nije znao ni kako se pesma završava. Reči su joj se motale po glavi dok se pozajmljena metla probijala napred. U jednom trenutku pojavio se doktor Bustl sa svojim piskavim, samozadovoljnim glasom i dao joj predavanje o Manjim Elementima i kako su, zaista, ljudi napravljeni od skoro svih njih, ali takođe i mnogo narativiuma, osnovnog elementa priča, koji se može detektovati jedino posmatranjem načina kako se drugi ponašaju... Trčiš, bežiš. Kako ti se ovo sviđa, ovčarko? Ukrala si ga od mene. Da li je on sve čemu si se nadala? Glas je dolazio iz vazduha odmah pored nje. “Nije me briga ko si ti”, promrmlja Tifani, previše smrznuta da bi razmišljala. “Odlazi...” Sati su prolazili. Ovde dole vazduh je bio malo topliji, i sneg nije bio tako žestok, ali hladnoća je još uvek probijala bez obzira koliko odeće obukli. Tifani se borila da ostane budna.

Neke veštice su mogle da spavaju na metli, ali ona se nije usuđivala da pokuša za slučaj da ne počne da sanja kako pada, pa se probudi i otkrije da je to bila istina, ali uskoro neće biti važno. Ispod su bila svetla, prigušena i žuta. To je verovatno bila krčma u Tuširtsu, važna navigaciona tačka. Veštice nikada nisu odsedale u krčmama ako su to mogle izbeći, jer je u nekim oblastima to moglo biti opasno, a u svakom slučaju većina od njih neprijatno je zahtevala da im daš novac. Ali gospođa Ambridž, koja je držala prodavnicu suvenira preko puta krčme, imala je staru štalu iza kuće i bila je ono što je gospođica Krpelj zvala PZV, ili Prijateljski Za Veštice. Imala je čak i veštičji znak, ugreban na štalskom zidu gde ga ne bi našao niko ko ne traži to: kašika, špicasti šešir i jedna velika učiteljska štrikla. Gomila slame nikada nije izgledala prekrasnije, i za dve minute Tifani je bila u slami. Na drugom kraju male štale gospođe Ambridž par krava je održavalo toplotu vazduha i mirisalo na fermentisanu travu. Bio je to mračan san. Sanjala je kako Anagrama skida De Luks Masku i otkriva svoje lice, a onda skida svoje lice i pokazuje ispod lice Bake Vedervaks... A onda: Da li je vredelo plesa, ovčarko? Ti si uzela moju moć i ja sam slaba. Svet će postati zaleđen. Da li je vredelo plesa? Sedela je u mračnoj štali i učinilo joj se da je videla grčeviti sjaj u vazduhu, kao zmija. Onda se vratila u mrak i sanjala o Zimotvorčevim očima.

JEDANAESTO POGLAVLJE Čak i tirkiz Klang-klonk! Tifani je sela uspravno, slama se skotrljala sa nje. Ali bio je to samo zvuk ručice pričvršćene sa obe strane metalne kante. Gospođa Ambridž je muzla svoje krave. Bleda dnevna svetlost sijala je kroz pukotine u zidu. Podigla je pogled kada je čula Tifani. “Ah, pomislila sam da mora da je jedna od mojih dama stigla noćas”, reče ona. “Želiš li neki doručak, draga?” “Molim vas!” Tifani je pomogla staroj ženi sa kantama, pomogla joj da napravi malo putera, pomazila njenog jako starog psa, stavila pasulj na tost, a onda – “Mislim da imam ovde nešto za tebe”, reče gospođa Ambridž, uputivši se prema maloj tezgi koja je bila cela poštanska kancelarija Tuširtsa. “Sad gde sam ja – oh, da...” Ona pruži Tifani mali svežanj pisama i tanki paket, sve zajedno svezano elastičnom trakom i pokriveno psećim dlakama. Nastavila je da priča, ali Tifani je jedva primećivala. Bilo je nešto o tome kako je kočijaš slomio nogu, jadan čovek, ili je to možda bio njegov konj što je slomio nogu, jadno stvorenje, a jedna od mećava je srušila mnogo stabala na put, a onda je sneg napadao tako okrutno, draga, da čak ni čovek peške ne bi prošao, i tako od jedne do druge stvari i pošta za i sa Krečnjaka je bila odložena i zapravo nije bilo ništa od toga u svakom slučaju – Za Tifani je sve to bila neka vrsta pozadinskog zujanja, pošto su sva pisma bila adresirana na nju – tri od Rolanda i jedno od njene majke – kao i paket. Imao je praktično pakovanje, a kada je otvorila ugledala je elegantnu crnu kutiju, koja se sama otvorila da otkrije – Tifani nikada ranije nije videla kutiju vodenih boja. Nije mogla znati da tako mnogo boja postoji na jednom mestu. “Oh, kutija za slikanje”, reče gospođa Ambridž, gledajući preko njenog ramena. “To je lepo. Imala sam jednu kad sam bila devojka. Ah, ima i tirkiz u njoj. To je veoma skupo, tirkiz. To je od tvog mladića, zar ne?” dodade ona, jer stare žene vole da znaju sve, ili još malo više. Tifani je pročistila grlo. U svojim pismima držala se što dalje od bolnog predmeta slikanja. On mora da je mislio kako bi želela da proba. Boje u njenoj ruci sijale su kao zarobljena duga. “Jutro je lepo”, reče ona, “i mislim da je bolje da idem kući...” Na hladnoj reci tačno iznad gromoglasnih Lenkrških vodopada bilo je usidreno stablo. Baka Vedervaks i Nana Og stajale su na ogromnom kamenu usred bujice i gledale. Klada je bila prekrivena Figlsima. Izgledali su veselo. U svakom slučaju, sigurna smrt ih je čekala, ali to nije uključivalo – a to je važno – da moraju nešto da napišu.

“Znaš, nijedan čovek nikada nije prešao ove vodopade i poživeo da ispriča priču”, reče Nana. “Gospodin Parkinson jeste”, reče Baka. “Zar se ne sećaš? Pre tri godine?” “Ah, da, preživeo je, sigurno, ali je ostao sa prilično gadnim mucanjem”, reče Nana Og. “Ali on je to napisao”, reče Baka. “Nazvao je to ‘Moj pad preko vodopada.’ Bilo je prilično zanimljivo.” “Niko u stvari nije ispričao priču”, reče Nana. “To je moja poenta.” “Aj, pa, mi smo laki kao mala pera”, reče Veliki Jan. “I vetar koji duva kroz kilt drži čoveka prilično gore, znate.” “Sigurna sam da je to prizor za videti”, reče Nana Og. “Jeste li svi spremni?” reče Rob Biloko. “Lepo! Da li biste bili tako dobri i odvezali konopac, gospođo Og?” Nana Og odveza čvor i gurnu trupac nogom. Malo je plovio, a onda ga je uhvatila struja. “‘Plovi, plovi, plovi čamac tvoj’?” predloži Ludi Vuli. “Šta sa tim?” reče Rob Biloko dok je trupac počinjao da ubrzava. “Zašto ne bismo svi to pevali?” reče Ludi Vuli. Zidovi kanjona sada su se brzo zatvarali. “U redu”, reče Rob. “Na kraju krajeva, to je prijatna naut-ička pesmica. I, Vuli, drži svoj sir dalje od mene. Ne dopada mi se kako me gleda.” “On nema nikakve oči, Robe”, reče Vuli blago, zagrlivši Horasa. “Aj, to sam i mislio”, reče Rob kiselo. “Horas nije mislio da proba da te pojede, Robe”, reče Ludi Vuli smerno. “I bio si tako lep i čist kad te je pljunuo.” “I kako možeš ti da znaš kakvo ime ima sir?” zahtevao je Rob, dok je voda počinjala da se preliva preko trupca. “On mi je rekao, Robe.” “Aj?” reče Rob, i slegnu ramenima. “Oh, u redu. Neću da se raspravljam sa sirom.” Komadići leda su se kretali rekom. Nana Og iz pokaza Baki Vedervaks. “Sav taj sneg je ponovo pokrenuo led na reci”, reče ona. “Znam.” “Nadam se da veruješ pričama, Esmi”, reče Nana. “To su drevne priče. One imaju svoj život. Dugo su se ponavljale. Leto spaseno iz pećine? Veoma stara”, reče Baka Vedervaks. “Zimotvorac će ipak progoniti našu devojku.” Baka pogleda trupac sa Figlsima kako skreće iza krivine. “Da, hoće”, reče ona. “I, znaš, skoro da mi ga je žao.” I tako su Figlsi otplovili kući. Izuzev Bilija Velikobradog svi su očajno pevali, ali taj manji problem suzbijen je većim problemom, koji je bio u tome što ih nije brinula ideja o pevanju u isto vreme, ili brzini ili čak istim rečima. Takođe, uskoro su izbile manje tuče, što se uvek događalo kada se Figlsi zabavljaju, i tako se zvuk koji se odbijao između stena dok je trupac ubrzavao prema vodopadu pretvorio u nešto kao: “Plaviaarghgently čamac ouchlaganoniz čamac čamac čamacide čamac struju čamacloveselo čamacarrgh... PROKLeeeeeeti!” I sa svojim tovarom Figlsa, trupac se nagnuo i nestao, zajedno sa propratnom pesmom, u magli.

Tifani je letela iznad dugih kitovih leđa Krede. Bio je to sada beli kit, ali sneg ovde nije izgledao jako dubok. Žestoki vetrovi koji su uneli sneg u dolinama takođe su ga i oduvali dalje. Nije bilo drveća ili nekih zidova da bi se napravio nanos. Dok je prilazila bliže kući, pogledala je dole na niska, zaštićena polja. Obori za jagnjenje su već bili postavljeni. Bilo je mnogo snega za ovo doba godine – i čija je to bila krivica? – ali ovce su imale svoj vlastiti raspored, bio sneg ili ne. Pastiri znaju koliko vreme može biti surovo na jagnjenju; zima se nikada nije dala bez borbe. Sletela je u dvorište i rekla nekoliko reči metli. Na kraju krajeva, nije bila njena. Ona se ponovo podigla i poletela nazad u planine. Štap uvek može pronaći put do svoje kuće, ako znaš trik. Bio je to ponovno okupljanje, puno smeha, nekoliko suza, opšte tvrđenje da je izrasla kao stabljika pasulja i da je već visoka kao njena majka i sve te stvari koje se govore u takvim trenucima. Osim malene Kornukopije u svom džepu, ostavila je sve za sobom – njen dnevnik, odeću, sve. To nije bilo bitno. Ona nije bežala, ona je pobegla, i sada je bila tu, čekajući na samu sebe. Ponovo je mogla da oseti svoje tlo pod svojim čizmama. Okačila je špicasti šešir iza vrata i otišla da pomogne muškarcima da postave obore. Bio je to dobar dan. Malo sunca je uspelo da procuri kroz sivilo. Nasuprot belini snega sve boje izgledale su svetle, kao da im je činjenica da su ovde dala neki poseban sjaj. Stare prečke na štalskom zidu sijale su kao srebro; čak i braon i siva koje su ponekad izgledale tako jednolično, sada su imale svoj život. Izvadila je kutiju sa bojama i nešto dragocenog papira i pokušala da naslika ono što je gledala, a bila je tu takođe i neka vrsta magije. Sve je bilo oko svetlosti i tame. Ako si mogao preneti na papir senku i sjaj, oblik koji svako stvorenje ostavlja na svetu, onda si mogao dobiti samu stvar. Ranije je crtala samo sa kredama u boji. Slikanje je bilo mnogo bolje. Bio je to dobar dan. Bio je to dan samo za nju. Mogla je osetiti deliće sebe kako se otvaraju i ponovo izlaze iz skrovišta. Sutra će tu biti poslova, i ljudi će veoma nervozno dolaziti na farmu i tražiti pomoć veštice. Ako je bol bio dovoljno jak, niko se nije brinuo što je veštica koja ga isteruje neko koga se poslednji put sećate kada je imao dve godine i trčao unaokolo samo u potkošulji. Sutra... može postati bilo šta. Ali danas je zimski svet bio pun boje.

DVANAESTO POGLAVLJE Štuka Govorilo se o čudnim događajima širom ravnice. Pričalo se o čamcu na vesla koji je pripadao starcu koji je živeo u baraci tačno ispod vodopada. Veslao je tako brzo, govorili su, da je poskakivao na vodi kao vilin konjic – ali nije bilo nikoga u njemu. Pronađen je vezan u Tuširtsu, gde reka prolazi ispod puta. A onda je noćna poštanska kočija koja je čekala ispred krčme pobegla sama od sebe, ostavivši sve poštanske vreće iza sebe. Kočijaš je pozajmio konja da ode u poteru i pronašao kočiju na obodima Krede sa svim otvorenim vratima i jednim konjem manje. Konj se vratio nekoliko dana kasnije sa dobro obučenim mladićem koji je rekao da ga je pronašao kako luta. Iznenađujuće, svakako, jer je izgledao dobro hranjen i negovan. Veoma, veoma debeli bio bi najbolji način da se opišu zidovi zamka. Noću nije bilo stražara jer su zatvarali u osam uveče i odlazili kući. Umesto toga, tu je bio Stari Robins, koji je nekada bio stražar i sada bio zvanični noćni čuvar, ali su svi znali da bi on zaspao ispred vatre u devet. On je imao staru trubu u koju je trebalo da duva ako bi došlo do napada, iako niko nije bio sasvim siguran šta bi se time postiglo. Roland je spavao u Heronovom Tornju jer je trebalo dugo hodati stepenicama, a njegove tetke nisu mnogo volele penjanje. On je takođe imao veoma, veoma debele zidove, i to je isto bilo dobro, jer je u jedanaest sati neko prislonio trubu na njegovo uvo i snažno dunuo u nju. Izleteo je iz kreveta, uhvaćen u paperju, okliznuo se na prostirku koja je prekrivala ledeni kameni pod, udario glavom u orman i uspeo da upali sveću iz trećeg očajničkog udarca šibicom. Na malom stolu pored njegovog kreveta bio je par ogromnih mehova sa trubom Starog Robinsa zaglavljenom na izlaznom delu. Soba je bila prazna, izuzimajući senke. “Ja imam mač, znaš”, reče on. “I znam kako se koristi!” “Ah, ti si već mrtav”, reče glas sa plafona. “Iseckan na tanke male parčiće u svom krevetu dok si hrkao kao vepar. Samo šala, znaš. Niko od nas ne misli da te ikako povredi.” U mraku krovnih greda začuo se užurbani šapat, a onda glas nastavi: “Imamo malu ispravku, većina nas ne misli da te ikako povredi. Ali nemoj brinuti o Velikom Janu, on nikoga ne voli mnogo.” “Ko si ti?” “Aj, evo ga ponovo, radi sve to pogrešno”, reče glas pričljivo. “Ja sam ovde gore i teško naoružan, znaš, dok si ti tamo dole u svojoj pidžami, praveći lepu metu, i ti misliš da si onaj koji postavlja pitanja. Znači, ti znaš kako se bori, zar ne?” “Da!” “Dakle, ti ćeš se boriti sa čudovištima da bi spasao veliku malu babu? Hoćeš li?” “Velika mala baba?” “To je Tifani za tebe.”

“Misliš na Tifani Ečing? Šta joj se desilo?” “Ti ćeš biti spreman kada te ona zatreba?” “Da! Naravno! Ko si ti?” “I ti znaš da se boriš?” “Pročitao sam Uputstvo za mačevanje sve do kraja!” Posle nekoliko sekundi glas iz visokih senki reče: “Ah, mislim da sam ukazao na malu pukotinu u ovom planu...” U dvorištu dvorca postojala je oružarnica. Unutra nije bilo puno toga. Postojao je oklop napravljen od raznih neodgovarajućih delova, nekoliko mačeva, borbena sekira koju niko nikada nije mogao da podigne i verižnjače koje su izgledale kao da su ih napali izuzetno snažni moljci. Bilo je i nekih drvenih lutaka na velikim federima za vežbe mačevanja. Figlsi su upravo posmatrali kako Roland napada jednu sa velikim entuzijazmom. “Ah, dobro”, reče Veliki Jan potišteno dok je Roland skakutao. “Ako nikada ne sretne ništa drugo osim komada drveta koji mu neće uzvratiti, moglo bi biti u redu.” “On je voljan”, zaključio je Rob Biloko dok je Roland stavio nogu na lutku i pokušavao da izvuče vrh mača iz nje. “Oh, aj.” Veliki Jan je gledao natmureno. “On ima lepu akciju, moraš priznati”, reče Rob. Roland je uspeo da izvuče mač iz lutke koja se savila unazad na svom prastarom federu i pogodila ga u glavu. Malo trepćući, dečak je pogledao dole ka Figlsima. On ih se sećao iz vremena kada je bio zarobljenik Vilinske Kraljice. Niko ko je sreo Nak Mak Figlse nikada ih nije zaboravio, čak i ako bi se trudio. Ali to je sve bilo maglovito. Tada je bio blizu ludila, i nesvestan, a video je toliko čudnih stvari da je bilo teško znati šta je bilo stvarno i šta nije. Sada je znao: oni su bili stvarni. Ko bi napravio stvari kao ove? U redu, jedan od njih je bio sir koji se kotrljao sam za sebe, ali niko nije bio savršen. “Šta ću ja morati da uradim, gospodine Biloko?” upita on. Rob Biloko je bio zabrinut oko tog dela. Reči kao “Podzemni Svet” mogu dati ljudima pogrešnu ideju. “Ti moraš da spaseš... damu”, reče on. “Ne veliku malu babu. Drugu... damu. Mi te možemo odvesti do mesta gde ona čeka. To je kao... podzemlje, znaš. Ona je kao... zaspala. A sve to treba da uradiš je da je dovedeš na površinu, takva stvar.” “Oh, misliš kao što Orfeo spašava Eunifonu iz Podzemnog Sveta?” reče Roland. Rob Biloko je samo zurio. “To je mit iz Efebe”, produži Roland. “To bi trebalo da bude ljubavna priča, ali je u stvari metafora za povratak leta svake godine. Postoji mnogo verzija te priče.” Još uvek su zurili. Figlsi su imali veoma zabrinuto zurenje. Bili su gori čak i od pilića u tom pogledu. “Metafora je neka vrsta laži koja pomaže ljudima da razumeju šta je istina”, reče Bili Velikobradi, ali ni to nije mnogo pomoglo. “I on je osvojio njenu slobodu svirajući prekrasnu muziku”, dodao je Roland. “Mislim da je svirao lautu. Ili je to možda bila lira.”

“Ah, dobro, to će nam lepo odgovarati”, reče Ludi Vuli. “Mi smo stručnjaci u pljačkanju i onda laganju o tome.”6 “To su muzički instrumenti”, reče Bili Velikobradi. On pogleda u Rolanda. “Možete li svirati neki, gospodine?” “Moje tetke imaju klavir”, reče Roland sumnjičavo. “Ali ući ću u stvarne probleme ako mu se bilo šta dogodi. Srušiće zidove.” “Onda mačevi”, reče Rob Biloko preko volje. “Zar se nikada nisi borio protiv stvarne osobe, gospodine?” “Ne. Želeo sam da vežbam sa stražarima, ali moje tetke im nisu dozvolile.” “Ali ranije si koristio mač?” Roland je izgledao postiđeno. “Ne u poslednje vreme. Ne kao takav. Ovaj... uopšte ne, u stvari. Moje tetke kažu – ” “Pa kako si vežbao?” upita Rob užasnuto. “Pa, imam veliko ogledalo u mojoj sobi, vidiš, i mogu da vežbam... u... stvari...” započe Roland, zaustavivši se kada je video njihova lica. “Izvini”, dodade on. “Mislim da nisam tip kojeg tražite...” “Oh, ne bih to rekao”, reče Rob Biloko umorno. “Prema babi svih baba, ti si taj momčić. Tebi samo treba neko sa kim ćeš da se boriš...” Veliki Jan, uvek sumnjičav, pogleda u svog brata i isprati njegov pogled prema izubijanom oklopu. “Oh, aj?” zarežao je. “Pa, ja neću biti koleno!” Sledeći dan je bio dobar dan, sve do trenutka gde je postao tesna mala činija užasa. Tifani je ustala rano i upalila vatre. Kada je njena majka sišla ona je ribala kuhinjski pod, veoma jako. “Ovaj... zar ne bi trebalo da radiš te stvari magijom, draga?” reče njena majka, kojoj nikada nije objašnjeno šta je u stvari veštičarenje. “Ne, Mama, ne bi trebalo”, reče Tifani, i dalje ribajući. “Ali zar ne možeš samo da mahneš rukom i učiniš da sva prljavština odleti?” “Problem je dobiti magiju koja razume šta je prljavština”, reče Tifani, ribajući iz sve snage fleku. “Čula sam za vešticu preko u Eskrou koja je uzela pogrešnu i završila izgubivši ceo patos i svoje sandale, a zamalo i prst.” Gospođa Ečing napravi korak unazad. “Mislila sam da treba samo da mašeš rukama iznad”, mrmljala je nervozno. “To radi”, reče Tifani, “ali jedino ako mašeš njima iznad poda sa ribaćom četkom.” Završila je patos. Očistila je ispod sudopera. Otvorila je sve kredence, očistila ih i vratila sve nazad. Očistila je sto, a onda ga prevrnula i očistila ispod. Čak je oprala i dna nogara, tamo gde dodiruju pod. Tada je gospođa Ečing otišla negde i pronašla nešto da radi, pošto je bilo jasno da nije reč samo o dobrom održavanju kuće. Nije bilo. Kao što je Baka Vedervaks jednom rekla, ako želiš da hodaš unaokolo sa glavom u vazduhu, onda moraš imati obe noge na zemlji. Ribanje podova, sečenje drva, pranje odeće, 6 Igra rečima. Lute - lauta, Looting - pljačkanje. Lyre - lira, Lying - laganje.

pravljenje sira – takve stvari te prizemljuju, uče te šta je stvarno. Možeš ostaviti mali deo svog uma njima, dajući svojim mislima vreme da se srede i smire. Da li je ovde sigurna od Zimotvorca? Da li je ovde sigurno od Zimotvorca? Ranije ili kasnije ona će morati ponovo da se suoči sa njim – sneškom koji misli da je čovek i ima moć lavine. Magija ga može samo usporiti na neko vreme, i razbesneti ga. Nijedno obično oružje ne bi radilo, a ona nije imala mnogo onih izuzetnih. Anagrama je izašla pred njega u besu! Tifani je želela da može biti tako ljuta. Trebalo bi da se vrati nazad i zahvali joj se, takođe. Anagrama je počela da bude dobra, barem. Ljudi su je videli kako se pretvara u vrišteće, zeleno čudovište. Mogli su da poštuju takvu vešticu. Jednom kada imaš poštovanje, imala si sve. Trebalo je da pokuša da vidi Rolanda, takođe. Nije znala šta da kaže. To je na neki način bilo u redu, jer ni on nije znao šta da kaže, takođe. Oni su mogli provesti celo poslepodne zajedno, ne znajući šta da kažu. Verovatno je sada bio u zamku. Dok je čistila ispod sedišta stolice, pitala se šta je on radio. Na vratima oružarnice začulo se lupanje. To su bile njegove tetke. Vrata su bila četiri debljine hrasta i gvožđa, ali one su bez obzira udarale po njima. “Mi nećemo tolerisati ovu samovolju!” reče tetka Danuta. Sa druge strane vrata začuo se tresak. “Da li se ti boriš unutra?” “Ne, pišem sonatu za flautu!” viknu Roland. Nešto teško pogodilo je vrata. Tetka Danuta se odmaknula. Izgledala je u opštim crtama kao gospođica Krpelj, ali sa očima stalno uvređenog i ustima gunđala. “Ako ne budeš radio kao što ti kažem, ja ću reći tvom ocu – ” započela je ona i stala kada su se vrata naglo otvorila. Roland je imao posekotinu na ruci, lice mu je bilo crveno, znoj mu se slivao sa čela i bio je zaduvan. Podigao je mač drhtavom rukom. Iza njega, na drugoj strani sive sobe, bilo je odelo od veoma oštećenog oklopa. Okrenulo je šlem da pogleda u tetke. To je napravilo škripav zvuk. “Ako se usudite da uznemirite mog oca”, reče Roland dok su gledale u to, “reći ću mu o novcu koji se uzima iz velikog sanduka u obezbeđenoj sobi. Ne laži!” Za trenutak – samo treptaj i propustio bi to – na licu tetke Danute pojavila se krivica, ali je brzo nestala. “Kako se usuđuješ! Tvoja draga majka – ” “Je mrtva!” viknu Roland, i zalupi vrata. Vizir šlema je podignut i pola tuceta Figlsa je izvirilo. “Prokleti, kakav par matorih gavranova”, reče Veliki Jan. “Moje tetke”, reče Roland mračno. “Šta je gavran?” “To je kao velika stara vrana što čuči i čeka da neko umre”, reče Bili Velikobradi. “Ah, onda ste ih vi upoznali ranije”, reče Roland sa sjajem u oku. “Hajdemo još jednom, hoćemo li? Mislim da sam shvatio ovo.” Začula se grmljavina protesta iz svih delova oklopa, ali Rob Biloko ih ućutka. “U redu! Daćemo momku još jednu šansu”, reče on. “Zauzmite stav!” Čula se lupnjava i mnogo proklinjanja dok su se Figlsi penjali i uvlačili u unutrašnjost odela, ali posle nekoliko sekundi oklop je izgledao spremno. Podigao je mač i koraknuo prema Rolandu, koji je mogao čuti prigušene komande koje su dolazile iznutra.

Mač je zamahnuo, ali u jednom brzom pokretu on se izmakao, zakoračio u stranu, zamahnuo svojim mačem u magnovenju i presekao odelo na pola uz tresak koji je odjekivao celim zamkom. Gornji deo pogodio je zid. Donja polovina se samo ljuljala, još uvek stojeći. Posle par sekundi, gomila malih glava izviri iz gvozdenih pantalona. “Je li to trebalo da se desi?” upita Roland. “Jesu li svi, ovaj... celi?” Brzo prebrojavanje otkrilo je da zaista nema polovine Figlsa, iako je bilo mnogo modrica i Ludi Vuli izgubio svoj spog. Gomila Figlsa hodala je u krug i udarala se rukama po ušima. Bio je to vrlo glasan tresak. “Nije loš pokušaj, ovaj put”, reče Rob Biloko neodređeno. “Izgleda da ćeš znati da se boriš.” “Ovo je definitivno bolje izgledalo, zar ne”, reče Roland ponosno. “Možemo li još jednom?” “Ne! Mislim... ne”, reče Rob. “Ne, računam da je dovoljno za danas, a?” Roland pogleda gore na mali prozor sa rešetkama, visoko na zidu. “Da, bolje da odem i vidim oca”, reče on, a sjaj na njegovom licu izblede. “Već je prošlo vreme ručka. Ako ga ne vidim svaki dan, on zaboravlja ko sam ja.” Kada je dečak otišao, Figlsi pogledaše jedni druge. “Taj momak trenutno nema lak život”, reče Rob Biloko. “Morate priznati da postaje bolji”, reče Bili Velikobradi. “Oh, aj, garantujem da nije tako udaren kao što sam mislio, ali taj mač je suviše težak za njega, i trebaće nedelje da bi bio iole dobar”, reče Veliki Jan. “Imamo li mi nedelje, Robe?” Rob Biloko slegnu ramenima. “Ko to može reći?” reče on. “On može biti Heroj, uzmi šta možeš. Velika mala baba će se uskoro sresti sa Zimotvorcem. Ona se ne može boriti protiv toga. Kao što je baba od baba rekla: Možete se boriti u tako staroj priči. Naći ćete način.” Skupio je šake u trubu. “Hajdemo momci, nazad u humku. Vratićemo se večeras. Možda ne možemo napravi Heroja odjednom.” Tifanin mlađi brat bio je dovoljno star da bi želeo da ga smatraju starijim, što je bila opasna ambicija na užurbanoj farmi, gde je bilo konja sa velikim potkovicama i pojila za ovce i stotinu i jedno drugo mesto gde mala osoba ne bi bila primećena dok ne bi bilo kasno. Ali najviše od svega on je voleo vodu. Kada ga nisu mogli pronaći, on je obično bio dole na reci, pecajući. Voleo je reku, što je bilo pomalo iznenađujuće pošto je jednom ogromno zeleno čudovište iskočilo iz nje da ga pojede. Međutim, Tifani ga je udarila u usta gvozdenim tiganjem. Pošto je jeo slatkiše sve vreme, Ventvortov jedini komentar kasnije je bio, “Tifi udarila ribu ide tres.” Izgledalo je da će izrasti u vrsnog ribolovca. Tog poslepodneva je pecao. Otkrio je talenat da zna gde su monstrumi. Stvarno velika štuka vreba u dubokim, crnim rupama, misleći spore gladne misli dok joj Ventvortov srebrni mamac pada skoro pravo u usta. Kada je Tifani otišla da ga pozove unutra, srela ga je kako se tetura stazom, sav raspojasan, i nosi ribu koja je izgledala kao da je teška bar polovinu njegove težine. “To je jedna velika!” povika on čim ju je ugledao. “Abe je mislio da se uvukla ispod pale vrbe, znaš? Rekao je da će zgrabiti bilo šta u ovo doba godine! Povukla me je, ali sam je držao! Mora da je teška bar trideset funti!” Oko dvadeset, pomisli Tifani, ali riba je uvek mnogo teža čoveku koji je ulovio. “Vrlo dobro. Ali idemo unutra, počinje da smrzava,” reče ona.

“Mogu li je dobiti za večeru? Trebale su godine da uđe u mrežu! To je najmanje trideset i pet funti!” reče Ventvort, boreći se pod tovarom. Tifani je znala da je bolje ne nuditi pomoć u nošenju. To bi mogla biti uvreda. “Ne, treba da se očisti i natopi jedan dan, a Mama je napravila paprikaš za večeras. Ali ja ću je skuvati za tebe sutra sa sosom od đumbira.” “I biće dovoljno za sve”, reče Ventvort veselo, “jer je teška barem četrdeset funti!” “Lako”, složila se Tifani. I te noći, pošto je riba sve propisno oduševila i otkrili da je teška dvadeset tri funte sa Tifaninom rukom na vagi koja je pomogla da bude malo teža, otišla je u perionicu i očistila ribu, što je bio lep način da opišeš čupanje ili sečenje svega što ne bi trebalo jesti, što je prema Tifaninom mišljenju značilo celu ribu. Ona nije baš mnogo volela štuku, ali veštica nikada ne bi trebala da okreće nos od hrane, posebno besplatne hrane, a bar će dobar sos prekriti ukus štuke. Onda, dok je bacala iznutrice u kantu sa pomijama, ona ugleda presijavanje srebra. Pa, ne možeš baš okriviti Ventvorta što je bio previše uzbuđen da izvuče mamac. Posegla je dole i izvukla, prekrivenog sluzi i krljuštima, ali njoj veoma prepoznatljivog, srebrnog konja. Trebalo je da se čuje kotrljanje groma. Bio je to samo Ventvort, u drugoj sobi, koji je pričao po deseti put o herojskom hvatanju ribe monstruma. Trebalo je da bude naleta vetra. Promaja jedva da je uznemirila sveće. Ali on je znao da ga je dodirnula. Osetila je potres. Otišla je do vrata. Kad ih je otvorila, nekoliko pahuljica je palo, ali kao da su iznenada srećne što imaju publiku, počele su da sipaju dole dok se – bez zvuka osim šuštanja – noć nije pretvorila u belo. Ona ispruži ruku napolje i uhvati nekoliko pahuljica, pa ih pogleda izbliza. Male ledene Tifani su se otapale. Oh, da. On je pronašao. Njen um postade hladan, ali kristalni točkići misli se brzo okreću. Mogla je da uzme konja?... Ne, ne bi otišla daleko u noći kao ova. Trebalo je da zadrži metlu! Nije trebalo da pleše. Nije imala gde da pobegne. Morala se ponovo suočiti sa njim, suočiti sa njim ovde i zaustaviti ga odmah. U planinama, sa njihovim crnim šumama, bilo je teško zamisliti beskrajnu zimu. Ovde je to bilo lakše, i zbog toga što je bilo lakše to je bilo gore, jer je on donosio zimu u njeno srce. Mogla je osetiti da postaje hladnije. Ali sneg je već bio dva centimetra debeo, za ovo kratko vreme. Ona je bila pastirova ćerka pre nego što je postala veštica, i u tom trenutku, na tom mestu, bilo je više hitnih stvari koje je trebalo uraditi. Ona uđe u zlatnu toplinu i svetlost kuhinje i reče: “Tata, moramo obići stado.”

TRINAESTO POGLAVLJE Kruna od leda To je bilo tada. Ovo je sada. “Ah, prokleti”, jadikovao je Mali Opasni Šiljak na krovu šupe za kočije. Vatra se ugasila. Sneg koji je ispunjavao nebo počeo je da slabi. Mali Opasni Šiljak je začuo krik visoko iznad i znao tačno šta da radi. Podigao je ruke u vazduh i zatvorio oči baš kada je jastreb ustremio sa belog neba i zgrabio ga. On je voleo taj deo. Kada je otvorio oči, svet se ljuljao ispod njega, a glas u blizini je rekao “Dođi brzo ovamo, momče!” Zgrabio je tanak kožni uprtač pored njega i povukao, a kandže nežno oslobodiše svoj stisak. Zatim, rukom preko ruke dok je vetar strujao oko njega, povlačio se u vis preko ptičijih pera dok nije mogao da uhvati pojas avijatičara Hemiša. “Rob kaže da si dovoljno star da ideš dole u Podzemni Svet”, reče Hemiš preko ramena. “Rob je otišao da dovede Heroja. Ti si jedan srećan mali momak!” Ptica je ukrcana. Ispod, sneg je... pobegao. Nije tu bilo otapanja, jednostavno se izvukao iz obora za jagnjenje kao plima kada se povlači ili kad se ispusti dubok dah, bez ikakvog zvuka osim uzdaha. Morag je lebdeo iznad polja za jagnjenje, gde su se ljudi zbunjeno osvrtali. “Jedna mrtva ovca i tuce mrtvih jaganjaca”, reče Hemiš, “ali nema velike male babe! Odveo je.” “Gde?” Hemiš je usmerio Moraga prema velikom širokom krugu. Oko farme sneg je prestao da pada, ali gore na padinama još uvek je vejao kao čekić. A onda je poprimio oblik. “Tamo gore”, reče on. U redu, živa sam. Prilično sam sigurna u to. Da. I osećam hladnoću oko mene, ali mi nije hladno, što bi bilo prilično teško objasniti nekom drugom. I ne mogu da se pomerim. Uopšte. Sve je belo oko mene. I unutar moje glave, sve belo. Ko sam ja? Sećam se imena Tifani. Nadam se da sam to bila ja. Sve je belo oko mene. Ovo se desilo ranije. Bila je to neka vrsta sna ili sećanja ili nešto slično za šta ja nemam reč. I svuda oko mene širi se belina. Skuplja se oko mene, podiže me. To je bila... krečna zemlja se gradi, tiho, ispod drevnih mora. To je ono šta moje ime znači. Ono znači Zemlja Ispod Talasa.

I, kao talas, boja se ponovo preplavila njen um. Uglavnom je to bilo crvenilo besa. Kako se usuđuje! Da ubija jaganjce! Baka Ečing ne bi to dozvolila. Ona nikad nije izgubila jagnje. Ona ih je mogla vratiti u život. Na prvom mestu, nikada ne bi trebalo da ostanem ovde, pomisli Tifani. Možda je trebalo da ostanem i pokušam da naučim više o sebi. Ali da nisam otišla, da li bih i dalje bila ja? Znam šta znam? Mogu li biti jaka kao moja baka, ili mogu samo da se kikoćem? Pa, sada ću biti jaka. Kada je ubistveno vreme bilo slepa priroda, mogao si samo da psuješ; ali ako je to hodalo na dve noge... onda je to bio rat. A to bi moglo da se računa! Pokušala je da se pokrene, i sada joj je belina otvorila put. Izgledalo je kao čvrst sneg, ali nije bio hladan na dodir; pomerio se, ostavljajući rupu. Glatak, prilično providan pod prostirao se ispred nje. Veliki stubovi podizali su se do plafona koji je bio sakriven nekom vrstom magle. Zidovi su bili od iste stvari kao i pod. Izgledao je kao led – mogla je videti čak i male mehuriće u njemu – ali nije bio ništa više nego hladnjikav kada ga je dodirnula. Bila je to veoma velika prostorija. Nije bilo nikakvog nameštaja. To je bila ona vrsta prostorije koju napraviš da bi rekao “Vidi, ja mogu sebi priuštiti da prosto bacim ovaj prostor!” Njeni koraci su odzvanjali dok je istraživala. Ne, čak ni stolica. I koliko bi bila udobna ako bi je uopšte pronašla? Konačno je pronašla stepenište koje je vodilo gore (osim ako, naravno, niste krenuli sa vrha). Vodile su do još jedne sale koja je barem imala nameštaj. To je bila ona vrsta kaučeva na kojima su se odmarale bogate dame, izgledajući umorno, ali lepo. Oh, bile su tu i urne, prilično velike urne, i statue, takođe, sve od istog toplog leda. Statue su pokazivale sportiste i bogove, veoma nalik slikama u Čafinčovoj Mitologiji, koji su radili drevne stvari kao što je bacanje koplja ili ubijanje ogromnih zmija golim rukama. Nisu imali ni komadić odeće na sebi, ali svi muškarci nosili su smokvino lišće, za koje je Tifani, u duhu istraživanja, otkrila da ne može da se skine. Bila je tu i vatra. Prva čudna stvar je bila što su panjevi bili takođe od leda. Druga čudna stvar je bila što su plamenovi bili plavi – i hladni. Ovaj nivo imao je visoke špicaste prozore, ali su počinjali daleko od poda i nisu pokazivali ništa osim neba, gde je bledo sunce bilo duh među oblacima. Još jedno stepenište, veoma veliko ovaj put, vodilo je gore na još jedan sprat sa još statua, kauča i urni. Ko bi mogao da živi na ovakvom mestu? Neko ko ne mora da jede ili spava, eto ko. Neko kome nije potrebno da bude udobno. “Zimotvorac!” Njen glas odbijao se od zida do zida, vraćajući nazad “RAC...Rac...rac...” sve dok nije zamrlo. Zatim još jedno stepenište, a ovog puta tu je bilo nešto novo. Na postolju, gde se mogla nalaziti statua, bila je kruna. Lebdela je u vazduhu na metar iznad osnove, lagano se okrećući i presijavajući se od mraza. Samo malo dalje bila je još jedna statua, manja od većine, ali oko ove je plesala i treperila plava, zelena i zlatna svetlost. Izgledala je baš kao zraci svetlosti koja se mogla ponekad videti sredinom zime kako plovi preko planina u centru sveta. Neki ljudi mislili su da je bila živa.

Statua je bila iste visine kao Tifani. “Zimotvorac!” Još uvek nije bilo odgovora. Lepa palata bez kuhinje, bez kreveta... On ne mora da jede ili spava, za koga je onda to? Već je znala odgovor: mene. Pružila je ruku da dodirne plešuću svetlost, a ona se skupila oko njene ruke i raširila preko celog tela, učinivši da se haljina presijava kao mesečeva svetlost na snežnom polju. Bila je iznenađena, a onda ljuta. Onda je poželela da ima ogledalo osećajući krivicu zbog toga, pa je ponovo postala ljuta i odlučila da ako nekim slučajem nađe ogledalo jedini razlog da se pogleda u njemu biće da proveri koliko je ljuta. Nakon još malo traženja pronašla je ogledalo koje je bilo ništa više od ledenog zida tako tamno zelenog da je bio skoro crn. Izgledala je ljuta. I neizmerno, predivno iskričavo. Videla su se mala presijavanja zlatnog na plavom i zelenom, baš kao na nebu u zimskim noćima. “Zimotvorac!” Mora da je on posmatra. Mogao je biti bilo gde. “U redu! Ovde sam! Znaš to!” “Da. Znam”, reče Zimotvorac iza nje. Tifani se okrenu i ošamari ga preko lica, a onda ga ošamari i drugom rukom. Bilo je kao da je udarila stenu. Sada je vrlo brzo učio. “To je za jaganjce”, reče ona, tresući ruku i pokušavajući da vrati malo života u prste. “Kako se usuđuješ! Nisi to morao!” Izgledao je mnogo više ljudski. Ili je nosio pravu odeću ili je naporno radio da je učini stvarnijom. Zapravo je uspeo da izgleda... pa, zgodan. Ne više hladan, samo... svež. On nije ništa osim sneška, bunile su se njene Druge Misli. Zapamti to. On je samo previše pametan da koristi ugalj za oči i šargarepu za nos. “Auč”, reče Zimotvorac, kao da se upravo setio da to kaže. “Zahtevam da me pustiš da idem!” prasnu Tifani. “Odmah!” Tako je, rekoše njene Druge Misli. Ti želiš da završi krijući se iza šerpi na vrhu kuhinskog ormana. Kao što je... “U ovom trenutku”, reče Zimotvorac veoma mirno, “ja sam bura koja potapa brodove stotinama milja odavde. Ja zamrzavam cevi za vodu u snegom zavejanom gradu. Ja smrzavam znoj umirućeg čoveka, izgubljenog u užasnoj mećavi. Ja tiho puzim ispod vrata. Ja visim sa oluka. Ja gladim krzno usnulog medveda, duboko u njegovoj pećini, i protičem kroz krv riba ispod leda.” “Baš me briga!” reče Tifani. “Neću da budem ovde! A ni ti ne bi trebalo da budeš!” “Dete, da li bi pošla sa mnom?” reče Zimotvorac. “Neću te povrediti. Ti si ovde sigurna.” “Čega?” reče Tifani, a onda, pošto previše vremena u društvu gospođice Krpelj nekako deluje na svačiju konverzaciju, čak i u stresnim trenucima, ona promeni to u: “Od čega?” “Smrti”, reče Zimotvorac. “Ovde nikada nećeš umreti.” Na zadnjem delu krečne rupe u kojoj su živeli Figlsi još krečnjaka je bilo isečeno iz zida da bi se napravio tunel visok oko metar i po i možda toliko dugačak. Na njegovom početku stajao je Roland de Čumsfanli (to nije bila njegova greška). Njegovi preci su bili vitezovi, i došli su da bi posedovali Kredu ubijajući kraljeve koji su mislili da je

poseduju. Mačevi, to je sve što ti je bilo potrebno. Mačevi i odsecanje glava. Tako si dobijao zemlju u starim danima, a onda su se pravila promenila tako da ti više nije bio potreban mač za vlasništvo nad zemljom, već ti je bio potrebno pravo parče papira. Ali njegovi preci su još i dalje nosili svoje mačeve, za slučaj ako ljudi pomisle da je cela ta stvar sa parčetom papira bila nepravedna, a bila je činjenica da ne možeš svakoga zadovoljiti. On je oduvek želeo da bude dobar sa mačem, a onda je došlo kao šok otkriće da su bili tako teški. On je bio izvrstan u vazdušnom mačevanju. Ispred ogledala mogao je da se mačuje protiv svog odraza i pobedi skoro svaki put. Pravi mačevi to nisu dozvoljavali. Kada bi pokušao da zamahne njim to bi se završilo time što bi se on zaljuljao. Shvatio je da je možda više za sečenje komadića papira. Osim toga, trebale su mu naočare što bi moglo biti pomalo komplikovano ispod šlema, pogotovo ako bi te neko pogodio mačem. Sada je nosio šlem i držao mač koji je bio – iako to nije hteo da prizna – previše težak za njega. Takođe je nosio verižnjaču u kojoj je bilo veoma teško hodati. Figlsi su dali sve od sebe da je prilagode, ali mu je visila do kolena i zabavno lepršala dok se kretao. Ja nisam heroj, pomisli on. Ja imam mač, za koji mi trebaju dve ruke da ga podignem, i imam štit koji je takođe zaista težak, i imam konja sa zavesom oko njega koju sam uzeo iz kuće (a moje tetke će poludeti kada uđu u sobu za prijeme), ali unutra ja sam dete koje bi veoma volelo da zna gde je toalet... Ali ona me je spasla od Kraljice Vilenjaka. Da nije, ja bih još uvek bio glupo dete umesto... ovaj... mladić koji se nada da nije toliko glup. Nak Mak Figlsi su nagrnuli u njegovu sobu, probivši se kroz oluju koja je stigla preko noći, a sada, kazali su, bilo je vreme da on bude Heroj za Tifani... Pa, on će biti. Bio je siguran u to. Prilično siguran. Ali upravo sada scenario nije išao kao što je očekivao. “Znaš, ovo ne izgleda kao ulaz u Podzemni Svet”, reče on. “Ah, svaka pećina može biti put”, reče Rob Biloko, koji je sedeo na Rolandovom šlemu. “Ali moraš imati znanje o koraku. U redu, Veliki Jane, ti ideš prvi...” Veliki Jan se šepurio u krečnjačkoj rupi. Izbacio je ruke ispred sebe, savijene u laktovima. Nagnuo se unazad, izbacivši jednu nogu da bi zadržao balans. Onda je nekoliko puta zamahnuo stopalom u vazduhu, nagnuo se napred i nestao čim je stopalo dotaklo zemlju. Rob Biloko udari dlanom po Rolandovom šlemu. “U redu, veliki Heroju”, povika on. “Kreni!” Nije bilo izlaza. Tifani nije čak znala postoji li ulaz. “Ako si ti Letnja Dama, mi ćemo onda plesati”, reče Zimotvorac. “Ali ja sada znam da ti nisi ona, čak iako ti misliš da jesi. Ali zbog tebe ja sam sada čovek, i moram imati društvo.” Kroz Tifanine misli proletale su slike: iznikli žir, plodna stopala, Kornukopija. Ja sam boginja dovoljno samo da prevarim par podnih dasaka, jedan žir i šaku zrnevlja, pomisli ona. Ja sam kao on. Gvožđa dovoljno da napraviš ekser nije dovoljno da učini sneška čovekom, a nekoliko hrastovih listova nije dovoljno da me učini boginjom. “Dođi”, reče Zimotvorac, “dozvoli mi da ti pokažem moj svet. Naš svet.” Kada je Roland otvorio oči, sve što je mogao da vidi bile su senke. Ne senke stvari – samo senke, plutajuće kao paučina.

“Očekivao sam nešto... toplije”, reče on, pokušavajući da prikrije olakšanje u svom glasu. Oko njega, Figlsi su ispadali niotkuda. “Ah, ti misliš o paklovima”, reče Rob Biloko. “Oni hoće da budu na pečenijoj strani, to je istina. Podzemni Svet je više od mračne vrste. To je gde ljudi završe kada su izgubljeni, znaš.” “Šta? Misliš ako je mračna noć i ti pogrešno skreneš – ” “Ah, ne! Više kao mrtvi kada nisu trebali da budu i nema mesta za njih gde da odu ili padnu u prostor između svetova i ne mogu da nađu put. Neki od njih čak i ne znaju gde su, sirote duše. Ovde ima strašno mnogo takvih stvari. Nema puno smeha u Podzemnom Svetu. Ovo su nekada obično zvali Limbo, znaš, jer su vrata bila veoma niska. Izgleda kao da je otišlo nizbrdo otkako smo zadnji put bili ovde.” On podignu glas. “I veliki pozdrav, momci, za mladog Malog Opasnog Šiljka, izašao je sa nama po prvi put!” Začulo se oduševljeno klicanje, a Mali Opasni Šiljak mahao je svojim mačem. Roland se probijao kroz senke, koje su zaista pružale otpor. Ovde dole je i sâm vazduh bio siv. Ponekad je čuo stenjanje, ili je neko kašljao u daljini... a onda su tu bili koraci, primičući mu se. Izvukao je svoj mač i zurio u tamu. Senke se razdvojiše i dogega se veoma stara žena u dronjavoj, iznošenoj odeći, tegleći za sobom veliku kartonsku kutiju. Neprijatno je odskakala kako je povlačila. Nije ni pogledala u Rolanda. Spustio je mač. “Mislio sam da će ovde biti čudovišta”, reče on dok je stara žena nestajala u tami. “Aj”, reče Rob Biloko mrko. “Postoje. Misli o nečem čvrstom, hoćeš li?” “Nečem čvrstom?!” “Ja se ne šalim! Misli o lepoj velikoj planini, ili o čekiću! Šta god hoćeš, samo nemoj misliti o žaljenju ili nadi!” Roland zatvori oči, a onda podignu ruku da ih dodirne. “Još uvek vidim! Ali moje oči su zatvorene!” “Aj! I moći ćeš više da vidiš dok su zatvorene. Pogledaj oko sebe, ako se usuđuješ!” Roland, zatvorenih očiju, napravi nekoliko koraka napred i pogleda unaokolo. Nije izgledalo da se nešto promenilo. Možda su stvari bile malo više mračne. A onda ih je video – bljesak svetle narandžaste, linija u mraku koja je došla i otišla. “Šta je to bilo?” upita on. “Mi ne znamo kako oni sebe nazivaju. Mi ih zovemo sablastima”, reče Rob. “Oni su bljeskovi svetlosti?” “Ah, taj je bio jako daleko”, reče Rob. “Ako želiš da vidiš jednog izbliza, on stoji baš pored tebe...” Roland se okrenu oko sebe. “Ah, vidiš, ovde si napravio klasičnu grešku” reče Rob, pričljivo. “Otvorio si svoje oči!” Roland zatvori oči. Sablast je stajala na deset centimetara od njega. Nije ustuknuo. Nije vrištao. Stotine Figlsa su ga posmatrale, znao je. U početku je pomislio: to je skelet. Kada je ponovo bljesnuo izgledao je kao ptica, visoka ptica kao čaplja. Onda je to bila štapićasta figura, kao da je dete nacrtalo. Iznova i iznova škrabala je sebe naspram mraka u tankim, blještećim linijama. Nacrtalo je sebi usta i nagnulo se napred za trenutak, pokazujući stotine igličastih zuba. Onda je nestalo. Začuo se žagor Figlsa.

“Aj, dobro si uradio”, reče Rob Biloko. “Gledao si u usta i nisi napravio čak ni korak nazad.” “Gospodine Biloko, bio sam previše uplašen da bežim”, promrmlja Roland. Rob Biloko se nagnuo dok nije bio u nivou sa dečakovim uvom. “Aj”, prošapta on, “ja to znam vrlo dobro! Postoji mnogo ljudi koji su postali heroji jer su bili previše uplašeni da beže! Ali ti nisi vikao niti napunio gaće, i to je dobro. Biće više njih kako budemo išli dalje. Nemoj ih puštati u svoju glavu! Drži ih napolju!” “Zašto, šta oni mogu – ? Ne, nemoj mi reći!” reče Roland. Hodao je kroz senke, trepćući tako da ne propusti ništa. Stara žena je otišla, ali mrak je počeo da se ispunjava ljudima. Uglavnom su stojali sami za sebe, ili sedeli na stolicama. Neki su tiho lutali unaokolo. Prošli su pored čoveka u drevnoj odeći koji je zurio u svoje ruke kao da ih vidi po prvi put. Bila je tu žena koja se lagano njihala i pevala besmislenu pesmu tihim glasom devojčice. Dala je Rolandu čudan, ludački osmeh dok je prolazio. Odmah pored nje stajala je sablast. “U redu”, reče Roland mračno. “Sada mi reci šta oni rade.” “Oni jedu tvoja sećanja”, reče Rob Biloko. “Tvoje misli su prave za njih. Želje i nade su kao hrana! Oni su štetočine, stvarno. To je ono što se dešava kada se ova mesta ne nadgledaju.” “A kako mogu da ih ubijem?” “Oh, to što si sada koristio je bio veoma gadan glas. Slušajte velikog malog heroja! Nemoj brinuti o njima, momče. Oni te još neće napasti, a mi imamo posao koji treba da uradimo.” “Mrzim ovo mesto!” “Aj, paklovi su mnogo živahniji”, reče Rob Biloko. “Uspori sada – mi smo na reci.” Reka je tekla kroz Podzemni Svet. Bila je crna kao zemlja, a obalu je zapljuskivala na lagani, uljasti način. “Ah, mislim da sam čuo za ovo” reče Roland. “Ovde je skeledžija, zar ne?” DA. Iznenada, bio je tu, stojeći u dugom, plitkom čamcu. Bio je sav u crnom, naravno u crnom, sa dubokom kapuljačom koja je potpuno prekrivala njegovo lice i davala definitivni osećaj da je to bilo dobro. “Zdravo, druže”, reče Rob Biloko veselo. “Kako si?” OH, NE, NE VI LJUDI PONOVO, reče mračna figura glasom koji se nije toliko čuo koliko osećao. MISLIO SAM DA JE VAMA ZABRANJENO. “Samo mali nesporazum, znaš”, reče Rob, skliznuvši dole sa Rolandovog oklopa. “Moraš nas pustiti unutra, pošto smo mi već mrtvi.” Figura je ispružila ruku. Crna odora se povukla, a ono što je pokazivalo na Rolanda izgledalo je, njemu, veoma slično koščatom prstu. ALI ON MORA PLATITI SKELEDŽIJI, reče on optužujući, glasom grobnica i groblja. “Ne dok sam ja na drugoj strani”, reče Roland odlučno. “Oh, hajde!” reče Ludi Vuli skeledžiji. “Vidiš i sam da je on Heroj! Ako ne možeš verovati Heroju, kome možeš?” Izgledalo je kao da kapuljača procenjuje Rolanda stotinu godina. OH, VRLO DOBRO ONDA. Figlsi se naguraše oko trulog čamca sa svojim uobičajenim entuzijazmom i povicima “Prokleti!”, “Gde je pijanka na ovom krstarenju?” i “Sada smo pravo u Stiksu!”, a Roland se pažljivo popeo, sumnjičavo posmatrajući skeledžiju.

Figura je povukla veliko veslo i oni krenuše uz škripu, a onda, na žalost i skeledžijino gađenje, uz zvuk pesme. To je bilo više ili manje pevanje, svim mogućim brzinama i tempom i bez ikakvog obaziranja na melodiju: “Plovi plovi tvoj plovi čamac čamac čamčić čamac dole čamac struja čamac veselo struja kao ptica na čam – ” HOĆETE LI ZAĆUTATI? “ – lepi čamac plovi struja struja čamac čamac plovi tvoj čamac dole veselo struju plovi veselo veselo čamac – ” OVO JE VEOMA NEPRIMERENO! “Dole čamac čamac dole veselo struja struja struja veselo veselo veselo veselo veselo veselo čamac!” “Gospodine Biloko?” reče Roland dok su klizili uz pomalo trzanja. “Aj?” “Zašto ja sedim pored plavog sira omotanog parčetom tartana?” “Ah, to bi bio Horas”, reče Rob Biloko. “On je drugar Ludog Vulija. On nije neprijatan, zar ne?” “Ne. Ali on pokušava da peva!” “Aj, svi plavi sirevi malo žamore.” “Mnamnam mnam mnamnam,” pevao je Horas. Čamac je lupio u udaljenu obalu i skeledžija se brzo iskrcao. Rob Biloko se uzverao uz rukav Rolandove otrcane verižnjače i prošaptao: “Kada ti dam reč, odmah trči!” “Ali ja mogu da platim skeledžiji. Imam novac”, reče Roland, posežući u džep. “Ti šta?” reče Figl, kao da je to bila neka čudna i opasna ideja. “Imam novac”, ponovi Roland. “Dva penija je tarifa za prelazak Reke Mrtvih. To je stara tradicija. Dva penija se stavljaju na oči mrtvih, da plate skeledžiju.” “Kako si ti pametan čovek, to je sigurno”, reče Rob kad je Roland spustio dva bakrenjaka u skeledžijinu koštanu ruku. “A da nisi pomislio da poneseš četiri penija?” “Knjiga samo kaže da mrtvima treba dva”, reče Roland. “Aj, možda oni to rade”, složio se Rob, “ali to je zato što mrtvi ne očekuju da će se vraćati!” Roland pogleda nazad na drugu stranu mračne reke. Bljeskovi narandžastog bili su gusti na obali koju su napustili. “Gospodine Biloko, ja sam jednom bio zarobljenik Kraljice Vilinske Zemlje.” “Aj, znam to.” “Bilo je to godinu dana u ovom svetu, ali je tamo izgledalo kao samo nekoliko dana... osim toga, nedelje su prolazile kao vekovi. Bilo je tako... zatupljujuće, teško da mogu da se setim bilo čega posle nekog vremena. Ni svog imena, ni osećaja sunčeve svetlosti, ni ukusa prave hrane.” “Aj, znamo to – mi smo pomogli da te spase. Ti nikada nisi rekao hvala, ali bio si sve vreme van svoje lobanje, tako da se nismo uvredili.” “Onda mi dozvolite da vam zahvalim sada, gospodine Biloko.” “Nije vredno spomena. U svako doba. Bilo mi je drago.” “Imala je ljubimce koji su te hranili snovima dok ne umreš od gladi. Mrzim stvari koje pokušavaju da ti oduzmu ono što jesi. Ja želim da ubijem te stvari, gospodine Biloko. Želim sve da ih ubijem. Kada uzmeš uspomene, uzimaš osobu. Sve što jeste.”

“To je lepa ambicija koju imaš”, reče Rob. “Ali mi imamo mali poslić da završimo, znaš. Ah, prokleti, ovo je ono što se dešava kada stvari postanu aljkave i sablasti preuzmu.” Na putu se nalazila velika gomila kostiju. Bile su to svakako životinjske kosti, a truli okovratnici i dugački zarđali lanci bili su još jedan znak. “Tri velika psa?” reče Roland. “Jedan veoma veliki pas sa tri glave”, reče Rob Biloko. “Veoma popularna u podzemlju, ta rasa. Može da ugrize čoveka za grlo. Tri puta!” dodade sa uživanjem. “Ali stavi tri pseća biskvita u redu na zemlju, i sirota stvar sedeće tu nervozno i cvileći ceo dan. To je prava smejurija, kažem ti!” Šutnuo je kosti. “Aj, bilo je vremena kada su mesta kao ovo imala neku ličnost. Vidi, pogledaj šta su uradili ovde.” Dalje niz stazu bio je verovatno demon. Imao je užasno lice, sa toliko mnogo kljova da su neke od njih služile samo za pokazivanje. Imalo je takođe i krila, ali ona ga verovatno nisu mogla podići. Našao je komad ogledala i svakih par sekundi bi bacio pogled u njega i stresao se. “Gospodine Biloko”, reče Roland, “ima li bilo šta ovde dole što ovaj mač koji nosim može ubiti?” “Ah, ne. Ne ubiti”, reče Rob Biloko. “Ne sablasti. Ne kao takve. To nije magični mač, vidiš?” “Zašto ga onda vučem sa sobom?” “Jer si ti Heroj. Ko je ikada čuo za Heroja bez mača?” Roland je izvukao mač iz korica. Bio je težak i uopšte nije ličio na leteću, strelovitu srebrnu stvar koju je zamišljao ispred ogledala. Bio je više kao metalna toljaga sa ivicom. Uhvatio ga je sa obe ruke i uspeo da ga baci na sred spore, mračne reke. Trenutak pre nego što će udariti u vodu, bela ruka se podigla i uhvatila ga. Ruka mahnu mačem nekoliko puta, a onda nestade sa njim ispod vode. “Da li je to trebalo da se desi?” upita on. “Čovek da baci svoj mač?” povika Rob. “Ne! Ti nisi trebao da zafrljačiš mač u vodurinu!” “Ne, mislim na ruku”, reče Roland. “Samo je – ” “Ah, one se povremeno pojavljuju.” Rob Biloko odmahnu rukom kao da su podvodni žongleri mačevima na sred reke svakodnevna pojava. “Ali ti sada nemaš oružje!” “Rekli ste da mač ne može povrediti sablasti!” “Aj, ali to je kako stvari izgledaju, u redu?” reče Rob, žureći. “Ali ako nemam mač trebalo bi da budem još herojskiji, zar ne?” reče Roland, dok je ostatak Figlsa kaskao za njim. “Tehnički, aj”, reče Rob Biloko preko volje. “Ali možda takođe više mrtav.” “Osim toga, imam Plan,” reče Roland. “Ti imaš Plan?” reče Rob. “Da. Mislim, aj.” “Napisan?” “Samo sam mislio o – ” Roland je stao. Stalno pomerajuće senke se razdvojiše, i velika pećina ležala je ispred njih. U sredini, okružen nečim što je izgledalo kao kamene ploče, bio je mutno žuti sjaj. Na ploči je ležala mala figura. “Evo nas”, reče Rob Biloko. “Ovo nije bilo tako loše, aj?” Roland trepnu. Stotine sablasti okupilo se oko ploče, ali podalje, kao da nisu zainteresovane da priđu bliže.

“Mogu da vidim... nekoga ko leži”, reče on. “To je Leto lično”, reče Rob. “Moramo biti mudri sa ovim.” “Mudri?” “Kao... pažljivi”, reče Rob pomažući. “Boginje mogu da budu pomalo nezgodne. Veoma brinu o imidžu.” “Zar nećemo samo... znaš, zgrabiti je i pobeći?” reče Roland. “Oh, aj, završićemo radeći nešto takvo”, reče Rob. “Ali ti, gospodine, prvo ćeš morati da je jednom poljubiš. Je li to u redu?” Roland je izgledao pomalo napeto, ali je rekao: “Da... ovaj, fino.” “Dame očekuju to, znaš”, nastavi Rob. “A onda mi bežimo napolje?” reče Roland ponadavši se. “Aj, jer će verovatno onda sablasti probati da nas zaustave da pobegnemo. Ne vole to kada ljudi odlaze odavde. Kreni, momče.” Ja imam Plan, pomislio je Roland, hodajući prema ploči. I ja ću se koncentrisati na to, tako da ne razmišljam o činjenici da hodam kroz gomilu našaranih čudovišta koja su tu samo ako trepćem i moje oči su suzne. Šta je u mojoj glavi stvarno za njih, dakle? Ja ću da trepnem, ja ću da trepnem, ja ću da... ...trepnem. Bilo je gotovo za trenutak, ali jeza je još dugo trajala. Bilo ih je svuda, i svaka zubata usta su ga gledala. Ne bi trebalo da je moguće gledati zubima. Potrčao je napred, očiju punih suza od napora da ih ne zatvori, i pogleda dole na figuru koja je ležala u žutom sjaju. Bila je to žena, disala je, spavala je, i izgledala je kao Tifani Ečing. Sa vrha ledene palate Tifani je mogla videti kilometrima daleko, a bili su to kilometri snega. Samo na Kredi bilo je znakova zelenog. To je bilo ostrvo. “Vidiš li kako učim?” rekao je Zimotvorac. “Kreda je tvoja. Zato će doći leto, i ti ćeš biti srećna. A ti ćeš biti moja nevesta i ja ću biti srećan. I svi će biti srećni. Sreća je kada su stvari ispravne. Ja sam sada čovek, ja razumem te stvari.” Nemoj vrištati, nemoj vikati, govorile su joj Treće Misli. Takođe, nemoj se smrznuti. “Oh... vidim”, reče ona. “A ostatak sveta će ostati u zimi?” “Ne, postoje neke geografske širine koje nikada ne osete moj mraz”, reče Zimotvorac. “Ali planine, ravnice sve do kružnog mora... oh, da.” “Milioni ljudi će umreti!” “Ali samo jednom, vidiš. To je ono što sve čini predivnim. A posle toga, nema više smrti!” I Tifani je videla to, kao na čestitki za Praščić: ptice smrznute na grančicama, konji i krave koji mirno stoje u poljima, trava smrznuta kao bodeži, nema dima ni iz jednog dimnjaka; svet bez smrti jer nije ostalo nikoga da umre, i sve se presijava kao šljokice. Ona pažljivo klimnu glavom. “Veoma... razumno”, reče ona. “Ali bila bi sramota ako se baš ništa ne bude kretalo.” “To će biti lako. Snežni ljudi”, reče Zimotvorac. “Mogu ih napraviti ljudskim!” “Gvožđa dovoljno da napraviš ekser?” reče Tifani. “Da! To je lako. Ja sam jeo kobasicu! I mogu da mislim! Nikada ranije nisam razmišljao. Bio sam celina. Sada sam razdvojen. Samo kada si razdvojen možeš znati ko si.” “Ti si mi napravio ruže od leda”, reče Tifani.

“Da! Već sam postajao!” Ali ruže su se istopile u zoru, dodade Tifani u sebi, i pogledala u bledo-žuto sunce. Imalo je taman dovoljno snage da Zimotvorac zablista. Mogao je misliti kao čovek, pomislila je, gledajući u čudan osmeh. Mislio je kao čovek koji nikada nije sreo drugog čoveka. On se kikotao. Bio je tako lud da nikada ne bi shvatio koliko je lud. On jednostavno nije imao pojma šta znači “čovek”, on nije znao kakve užase planira, on jednostavno nije... razumeo. I bio je tako srećan da je bio skoro sladak... Rob Biloko udari u Rolandov šlem. “Napred sa tim, momče”, zahtevao je. Roland je zurio u sjajnu figuru. “Ovo ne može biti Tifani!” “Ah, ona je boginja, može izgledati kao bilo šta”, reče Rob Biloko. “Samo mala pusica u obraz, u redu? Nemoj se previše zaneti, nemamo ceo dan. Mala pusica i mi odlazimo.” Nešto je udarilo Rolanda u članak. Bio je to plavi sir. “Ne brini se zbog Horasa – on samo želi da uradiš pravu stvar”, reče ludi Figl koga je Roland upoznao kao Ludog Vulija. Prišao je bliže, sa sjajem koji se razlivao oko njega, jer nijedan muškarac ne želi da ispadne kukavica pred sirom. “Ovo je nekako... ponižavajuće”, reče on. “Prokleti, uradi to, hoćeš li?” Roland se nagnuo napred i poljubio usnuli obraz. Spavačica je otvorila svoje oči, i veoma brzo napravila korak unazad. “To nije Tifani Ečing!” reče on, i trepnu. Sablasti oko njega su bile guste kao trava. “Sada je uzmi za ruku i trči”, reče Rob Biloko. “Utvare će postati gadne kada vide da odlazimo.” On veselo udari postrance šlema i dodade: “Ali to je u redu, dobro? Pošto ti imaš Plan!” “Nadam se da sam u pravu, zaista”, reče Roland. “Moje tetke kažu da sam previše pametan do pola.” “Drago mi je što to čujem”, reče Rob Biloko, “jer je to mnogo bolje nego biti glup tri četvrtine! Sada zgrabi damu i trči!” Roland je pokušao da izbegne devojčin pogled dok je hvatao njenu ruku i nežno je povlačio sa ploče. Rekla je nešto na jeziku koji on nije mogao razumeti, osim što je zvučalo kao da je na kraju znak pitanja. “Ovde sam da te spasem”, reče on. Gledala je u njega zlatnim očima zmije. “Ovčarka je u nevolji”, reče ona, glasom punim neprijatnih odjeka i siktanja. “Baš tužno, baš tužno.” “Pa, ovaj, bolje da bežimo”, snašao se, “ko god da si...” Ne-Tifani mu uputi osmeh. Bio je neugodan, sa pomalo zlobe u njemu. Potrčali su. “Kako se vi borite protiv sablasti?” prodahtao je dok je vojska Figlsa trčala kroz pećine. “Ah, oni ne vole naš ukus previše”, reče Rob Biloko dok su se senke razdvajale. “To mora da je zbog toga što mnogo pijemo – to ih čini pomalo pijanim. Drži se!” Baš u tom trenutku sablasti udariše, iako to nije bila prava reč. Bilo je to više kao trčanje kroz zid šapata. Ništa nije grabilo; nije bilo kandži. Kao kada bi hiljade malih slabih bića kao škampi ili muve pokušali da zaustave nekoga, takav bi mogao biti osećaj.