Tteri Pracet - Zimotvorac

“Žao mi je što moram reći da sam to propustila”, reče gospođica Krpelj. Ti, bela maca, skočio je na sto, pažljivo prošao kroz baricu mastila i spustio se u krilo gospođice Krpelj. “Prestani, Ti”, reče Baka Vedervaks nekako maglovito, dok je gospođica Krpelj gledala u svoju haljinu. “Teško će se primetiti”, rekla je gospođica Krpelj, ali u stvari četiri savršena otiska mačijih šapa bila su veoma jasna. Haljine kod veštica su na početku bile crne, ali ubrzo bi bledele u nijanse sive zbog čestog pranja ili, u slučaju gospođice Krpelj, redovnih zaranjanja u različita jezera i reke. Bila je pohabana i iskrzana, takođe, i njenim vlasnicima se to sviđalo. Pokazivala je da ste radna veštica, ne veštica za predstave. Četiri crna otiska mačijih šapa na sredini haljine sugerisalo je, takođe, da ste pomalo blagi. Ona spusti mačku na pod, odakle je otkasala do Bake Vedervaks, očeša se o nju i pokuša sa mjau da pribavi više piletine. “Šta je bila važna stvar?” reče gospođica Krpelj. “Pitam te kao jedna veštica drugu, Pronicijo Krpelj: Da li je Zimotvorac ikada sreo devojku?” “Pa”, reče gospođica Krpelj, “pretpostavljam da bi se klasična predstava Leta mogla nazvati – ” “Ali da li je ikada sreo?” upita Baka Vedervaks. “U Plesu, pretpostavljam. Samo za trenutak”, reče gospođica Krpelj. “I u tom trenutku, baš u tom trenutku, upada Tifani Ečing,” reče Baka Vedervaks. “Veštica koja ne želi da nosi crno. Ne, plavo i zeleno je za nju, kao zelena trava pod plavim nebom. Ona priziva snagu svojih brda, sve vreme. I ona prizivaju nju! Brda koja su jednom bila živa, gospođice Krpelj! Ona osećaju ritam Plesa, i ona oseća u svojim kostima, radi to i zna to. A to oblikuje njen život, čak i ovde! Ona nije mogla ništa drugo nego da lupka svojim nogama! Zemlja je lupkala njenim nogama u Plesu Sezona!” “Ali ona – ” započe gospođica Krpelj, jer ni jedan učitelj ne voli da čuje nekog da dugo priča. “Šta se desilo u tom trenutku?” nastavi Baka Vedervaks, nezaustavljivo. “Leto, Zima, i Tifani. Jedan trenutak preplitanja! A onda se razdvajaju. Ko zna šta se zamrsilo? Iznenada, Zimotvorac se ponaša vrlo glupo, možda čak pomalo... ljudski?” “U šta se to ona upustila?” reče gospođica Krpelj. “Ples, gospođice Krpelj. Ples se nikada ne završava. I ona ne može promeniti korake, još ne. Moraće neko vreme da pleše po njegovoj melodiji.” “Ona će biti u velikoj opasnosti”, reče gospođica Krpelj. “Ona ima snagu svojih brda”, reče Baka. “Mekih brda, ipak”, reče gospođica Krpelj. “Lako se urušavaju.” “Ali srce krečnjaka je kremen, zapamtite. To seče oštrije od bilo kog noža.” “Sneg može pokriti brda”, reče gospođica Krpelj. “Ne zauvek.” “Uradio je to jednom”, reče gospođica Krpelj, iznervirana od igranja igara. “Hiljadama godina, barem. Vreme leda. Velike zveri su se valjale i kijale po celom svetu.” “To je moglo biti”, reče Baka Vedervaks, sa sjajem u oku. “Naravno, ja nisam bila tamo onda. U međuvremenu, mi moramo paziti našu devojku.” Gospođica Krpelj srknu svoj čaj. Ostanak sa Bakom Vedervaks bio je neka vrsta testa. Sinoćni lonac pileće sitneži ispostavilo se da nije za nego za Tija. Veštice su imale dobar debeli puding od graška i čorbu od slanine bez – a to je bilo veoma važno – slanine. Baka je držala veliki komad masne slanine na kanapu i izvadila je, pažljivo je osušila i ostavila za sledeći dan. Uprkos gladi, gospođica Krpelj je bila impresionirana. Baka je mogla obrijati kožu u sekundi.

“Čula sam ga je gospođica Izdaja čula svoj Poziv”, reče ona. “Da. Sahrana je sutra”, reče Baka Vedervaks. “Tamo je teško za građenje”, reče gospođica Krpelj. “Imali su gospođicu Izdaju dugo, dugo vremena. To će biti težak zadatak za novu vešticu.” “Ona će teško... zameniti njeno mesto, zaista”, reče Baka Vedervaks. “Zameniti?” reče gospođica Krpelj. “Mislim živeti, naravno”, reče Baka Vedervaks. “Koga ćete staviti tamo?” upita gospođica Krpelj, jer je ona volela da prva sazna novosti. Ona je takođe volela da govori “koga” kad god je mogla. Osećala je da je to književnije. “Gospođice Krpelj, to nije do mene”, reče Baka oštro. “Mi nemamo vođe u veštičarenju, znate to.” “Oh, zaista”, reče gospođica Krpelj, koja je takođe znala da je vođa veštica koje ih nisu imale bila Baka Vedervaks. “Ali ja znam da će gospođa Uholaža predložiti mladu Anagramu, a gospođa Uholaža ima prilično sledbenika ovih dana. To je verovatno zbog onih knjiga koje piše. Ona čini veštičarenje uzbudljivim.” “Vi znate da ne volim veštice koje hoće da nametnu svoju volju drugima”, reče Baka Vedervaks. “Apsolutno”, reče gospođica Krpelj, pokušavajući da se ne nasmeje. “Ja ću, u svakom slučaju, ubaciti ime u razgovor”, reče Baka Vedervaks. Sa zveckanjem, pretpostavljam, pomisli gospođica Krpelj. “Petulija Hrskavica se dobro oblikovala” reče ona. “Dobra svestrana veštica.” “Da, ali uglavnom sve oko svinja”, reče Baka Vedervaks. “Razmišljala sam o Tifani Ečing.” “Šta?” reče gospođica Krpelj. “Ne mislite valjda da će to dete moći da se izbori sa time?” Baka Vedervaks se kratko nasmeši. “Pa, gospođice Krpelj, vi znate kako kažu: Ako želite da nešto bude urađeno, dajte to nekome ko je zauzet! A mlada Tifani mogla bi uskoro biti veoma zauzeta”, dodade ona. “Zašto to kažete?” reče gospođica Krpelj. “Hmm. Pa, ne mogu biti sigurna, ali biće veoma interesantno videti šta se događa sa njenim stopalima...” Tifani nije mnogo spavala noć pre sahrane. Razboj gospođice Izdaje je kliktao i klaktao cele noći, jer je ona imala porudžbinu za čaršafe koje je želela da završi. Bio je već skoro dan kada je Tifani odustala i ustala, tim redosledom. Barem je mogla da očisti koze i pomuze ih pre nego što se prihvati drugih poslića. Bilo je snega, a gorki vetar je duvao po tlu. Ništa se nije dogodilo dok nije dovezla ručna kolica puna đubreta do gomile komposta, koji se lagano isparavao u sivilu, kada je čula zvončiće. Zvučalo je pomalo kao cevasta zvona koja je gospođica Pulander imala oko svoje kolibe, samo što su ona bila podešena na tonove neprijatne za demone. Dolazilo je sa mesta gde su leti rasle ruže. To su rasle fine, stare ruže, pune mirisa i tako crvene da su bile skoro, da, crne. Ruže su ponovo cvetale. Ali one – “Kako ti se sviđaju, ovčarko?” rekao je glas. Nije došao iz njene glave, to nisu bile njene misli, nijedna od njih, a doktor Bustl nije ustajao pre deset. To je bio njen glas, sa njenih usana. Ali ona nije mislila to, i nije mislila da to kaže.

Sada je trčala nazad u kolibu. Ni to nije odlučila da uradi, ali njene noge su preuzele inicijativu. To nije bio strah, ne baš; samo je jako želela da bude negde drugde umesto u bašti gde sunce ne izlazi, a sneg leti i ispunjava vazduh ledenim kristalima finim kao magla. Protrčala je kroz vrata perionice i sudarila se sa tamnom figurom, koja je rekla, “Ovaj, izvini”, i stoga je bila Petulija. Ona je bila vrsta osobe koja se izvinjavala ako si joj stao na nogu. Nije mogla izabrati bolji trenutak da se pojavi. “Izvini, zvali su me da se pobrinem za težak problem sa kravom i, ovaj, nije vredelo da se vraćam u krevet”, reče Petulija, i onda dodade: “Jesi li dobro? Ne izgledaš tako!” “Čula sam glas u mojim ustima!” reče Tifani. Petulija joj uputi čudan pogled i mogla se odmaknuti samo par centimetara ili tako nešto unazad. “Misliš u svojoj glavi?” upita ona. “Ne! Mogu da se nosim sa time! Moja usta govore reči sama za sebe! Dođi i vidi šta raste u ružičnjaku! Nećeš verovati!” Bile su tu ruže. Bile su napravljene od leda tako tankog da ako bi dunuo na nju ona bi se rastopila i ne bi ostalo ništa od nje osim mrtve grančice na kojoj je rasla. I bilo je desetine njih koje su se ljuljale na vetru. “Čak i toplota mog dlana pored njih izaziva kapljanje”, reče Petulija. “Misliš li da je to tvoj Zimotvorac?” “Nije on moj! I ne mogu da zamislim neki drugi način na koji će se pojaviti!” “I ti misliš da on, ovaj, govori tebi?” reče Petulija, otkidajući još jednu ružu. Delići leda klizili su sa njenog šešira svaki put kad bi se pomerila. “Ne! To sam bila ja! Mislim, moj glas! Ali to nije zvučalo kao on. Mislim, kao što ja mislim da će on zvučati! Bio je malo sarkastičan, kao Anagrama kada je u raspoloženju! Ali to je bio moj glas!” “Kako ti misliš da će zvučati?” upita Petulija. Vetar je šibao preko proplanka, tresući borove i urličući. “...Tifani... budi moja...” Posle kraćeg vremena Petulija se nakašlja i reče: “Ovaj, da li sam to samo ja, ili je zvučalo kao – ?” “Ne samo ti”, prošapta Tifani, stojeći veoma mirno. “Ah”, reče Petulija, glaso svetlim i krhkim kao ruža od leda. “Pa, mislim da treba da uđemo unutra, zar ne? Ovaj, naložimo sve vatre i napravimo neki čaj, da? A onda počnemo da sređujemo stvari, pošto će uskoro početi da se pojavljuje gomila ljudi.” Minutu kasnije bile su u kolibi, za zabravljenim vratima i svakom svećom vraćenom u život. Nisu govorile o vetru ili ružama. Koja bi bila svrha? Osim toga, postojao je posao koji je trebalo uraditi. Rad, to je ono što pomaže. Rad, a misli i govori kasnije, nemoj torokati sada kao uplašena patka. Čak su uspele da skinu još jedan sloj prljavštine sa prozora. Celo jutro ljudi su dolazili iz sela sa stvarima koje je gospođica Izdaja naručila. Ljudi su hodali preko proplanka. Sunce je bilo na nebu, čak iako je bilo bledo kao poširano jaje. Svet je pripadao... normalnosti. Tifani uhvati sebe kako razmišlja da li je negde pogrešila. Gde su bile ruže? Sada ih nije bilo; lomljive latice nisu preživele čak ni slabu svetlost svitanja. Da li je vetar govorio? Onda je srela Petulijin pogled. Da, to se dogodilo. Ali sada je tu bila sahrana koju treba nahraniti. Devojke su već počele da prave rolnice od šunke, sa tri vrste senfa, jer ukoliko biste pogrešili sa rolnicama od šunke, a očekivalo vas je sedamdeset ili osamdeset gladnih veštica,

prolazili biste potpuno pored Greške i prelazili u Potpuno Propalu Žurku. Pristizala su kolica sa veknama i goveđim pečenjem, i tegle ukišeljenih krastavaca tako velikih da su izgledali kao potopljeni kitovi. Veštice su veoma zainteresovane za turšiju, po pravilu, ali hrana koju najviše vole je besplatna hrana. Da, to je ishrana za vašu radnu vešticu: puno hrane koju neko drugi plaća, i toliko puno toga da ima dovoljno da se mogu napuniti džepovi za kasnije. Kao što se ispostavilo, gospođica Izdaja nije platila ništa od toga. Niko nije uzimao nikakav novac. Takođe nisu ni odlazili nego su se motali oko zadnjih vrata izgledajući zabrinuto dok ne bi razmenili koju reč sa Tifani. Razgovor, kada je mogla da odvoji malo vremena od sečenja i rastezanja, išao bi otprilike ovako: “Ona neće stvarno umreti, zar ne?” “Da. Oko pola sedam sutra ujutru.” “Ali ona je veoma stara!” “Da. Ja mislim da je zbog toga, znate.” “Ali šta ćemo mi raditi bez nje?” “Ne znam. Šta ste radili pre nego što je ona bila tu?” “Ona je oduvek ovde! Ona je znala sve! Ko će nam sada govoriti šta da radimo?” A onda bi rekli: “To nećeš biti ti, zar ne?” i uputili joj Pogled koji je govorio: Nadamo se da nećeš. Ti čak ne nosiš crnu haljinu. Posle nekog vremena Tifani se iznervirala i veoma oštrim glasom upitala sledeću osobu, ženu koja je isporučila šest kuvanih pilića: “Šta je sa svim onim pričama o njenom paranju stomaka noktom lošim ljudima, dakle?” “Ovaj, pa, da, ali to nikada nije bio neko koga smo mi znali”, reče žena iskreno. “A demon u podrumu?” “Tako kažu. Naravno, ja ga nikada nisam lično videla.” Žena uputi Tifani zabrinut pogled. “On je ovde dole, zar ne?” Ti želiš da bude, pomisli Tifani. Ti stvarno želiš da postoji monstrum u podrumu! Ali koliko je Tifani znala, u podrumu je ovog jutra bila samo gomila hrčućih Figlsa koji su bili pijani. Ako bi ostavio gomilu Figlsa u pustinji, u roku od dvadeset minuta oni bi pronašli nešto užasno za piće. “Verujte mi, gospođo, ne biste želeli da probudite to što je sada dole”, reče ona, uputivši ženi zabrinut osmeh. Žena je izgledala zadovoljna time, ali iznenada je ponovo izgledala zabrinuto. “A paukovi? Ona je zaista jela paukove?” upita ona. “Pa, ovde ima mnogo mreža”, reče Tifani, “ali nikada nisam videla pauka!” “Ah, da”, reče žena, kao da je bila upućena u veliku tajnu. “Neka kaže ko šta hoće, gospođica Izdaja je bila prava veštica. Sa lobanjama! Pretpostavljam da ih moraš glancati, a? Ha! Ona je mogla da ti probode oko čim te pogleda!” “Iako to nikad nije uradila”, reče čovek isporučujući veliku tacnu kobasica. “Nikome od ovdašnjih, u svakom slučaju.” “To je istina”, priznade nevoljno žena. “Bila je veoma milostiva u tom pogledu.” “Ah, ona je bila prava starinska veštica, gospođica Izdaja,” reče kobasičar. “Mnogi muškarci su napunili svoje čizme kada bi ona okrenula svoj oštri jezik prema njima. Znate da je ona stalno tkala? Tkala bi tvoje ime na razboju, to je ono što je radila! I ako bi joj rekao laž, tvoja nit se prekidala i padao si na mestu mrtav!”

“Da, to se događa sve vreme”, reče Tifani, misleći: Ovo je neverovatno! Efekat ima svoj vlastiti život! “Pa, nema danas veštica kao što je ona”, reče čovek isporučujući četiri tuceta jaja. “Ovih dana sve je to neko modiranje i plesanje unaokolo bez gaća.” Svi su ispitivački pogledali u Tifani. “Zima je”, reče ona hladno. “A ja moram da nastavim sa poslom. Veštice će uskoro biti ovde. Hvala vam mnogo.” Dok je stavljala jaja da se kuvaju, ispričala je Petuliji o tome. To je nije iznenadilo. “Ovaj, oni su ponosni na nju”, reče Petulija. “Čula sam ih kako se hvale njome gore na svinjskoj pijaci u Lenkru.” “Oni se hvale?” “Oh, da. Kao: Ti misliš da je stara Gazdarica Vedervaks opasna? Naša ima lobanje! I demona! Ona će živeti zauvek jer ima srce na navijanje koje navija svaki dan! I ona jede paukove, to je sigurno! Kako bi ti se svidele otrovne jabuke, a?” Efekat je radio sam za sebe, pomisli Tifani, jednom kada bi krenuo. Naš Baron je veći od vašeg Barona, naša veštica je veštičastija od tvoje veštice...

PETO POGLAVLJE Veliki Dan Gospođice Izdaje Veštice su počele da pristižu oko pet sati, i Tifani je izašla na proplanak da bi se bavila kontrolom leta. Anagrama je došla sama, izgledajući veoma bledo i noseći više okultnog nakita nego što se moglo zamisliti. Bio je i nezgodan trenutak kada su gospođa Uholaža i Baka Vedervaks stigle u isto vreme, pa kružile u baletu pažljive ljubaznosti dok je svaka čekala da druga sleti na zemlju. Na kraju, Tifani ih usmeri na različite strane proplanka i otrča. Nije bilo ni znaka od Zimotvorca, i ona je bila sigurna da će znati ako bude bio blizu. Otišao je daleko, nadala se, da aranžira oluje ili diriguje mećavama. Sećanje na taj glas u njenim ustima je ostalo, uznemirujuće i zabrinjavajuće. Kao što školjka radi sa zrncetom peska, Tifani ga je umotala ljudima i teškim radom. Sada je bio samo još jedan bledi, suvi, rani zimski dan. Pored hrane, ništa drugo nije bilo spremljeno za sahranu. Veštice su se same rasporedile. Gospođica Izdaja je sedela u svojoj velikoj stolici, pozdravljala stare prijateljice i stare protivnice podjednako. Koliba je bila previše mala za sve njih, tako da su se rasule po dvorištu u grupama za tračanje, kao jata starih vrana ili, možda, kokošaka. Tifani nije imala previše vremena za priču, jer je bila suviše zauzeta nošenjem tacni. Ali nešto se događalo, mogla je reći. Veštice su se zaustavljale i okretale da je pogledaju dok je prolazila, a onda se okretale nazad prema grupi i nivo graje u grupi bi se malo podigao. Grupe su se sastavljale i ponovo razdvajale. Tifani je prepoznala ovo. Veštice su donosile Odluku. Lusi Vorbek joj je prišla sa strane dok je donosila tacnu sa čajem i prošaputala, kao da je to bilo kažnjivo: “Gazdarica Vedervaks je predložila tebe, Tif.” “Ne!” “To je istina! One razgovaraju o tebi! Anagrama ima nastup!” “Jesi li sigurna?” “Potvrđeno! Srećno!” “Ali ja ne želim – ” Tifani gurnu tacnu u Lusine ruke. “Vidi, možeš li poneti ovo unaokolo umesto mene, molim te? Samo će zgrabiti dok prolaziš. Moram da uzmem, ovaj, stavim stvari u, ovaj... imam nešto da uradim...” Odjurila je niz stepenice u podrum, koji je bio sumnjivo ispražnjen od Figlsa, i naslonila se na zid. Baka Vedervaks mora da se kikoće, po pravilima ili bez pravila! Ali njene Druge Misli su došaptavale: Ti možeš to uraditi, zaista. Možda je ona u pravu. Anagrama nervira ljude. Ona im se obraća kao da su deca. Ona je zainteresovana za magiju (izvini, magiku sa “K”), ali ljudi joj idu na živce. Ona će samo napraviti zbrku ovde, i ti znaš da hoće. Njoj se samo dogodilo da bude visoka i nosi gomilu okultnog nakita i izgleda impresivno u šiljastom šeširu. Zašto je Baka predložila Tifani? Oh, ona je bila dobra. Ona je znala da je ona dobra. Ali zar nisu svi znali da ona ne želi da provede život ovde gore? Pa, moraće to biti Anagrama, zar ne?

Veštice su bile sklone opreznosti i tradiciji, a ona je bila najstarija u sabatu. U redu, mnoge veštice nisu volele gospođu Uholažu, ali ni Baka Vedervaks nije imala baš mnogo prijatelja. Vratila se nazad stepenicama pre nego što primete da je nestala, i pokušala da izgleda neupadljivo dok je prolazila kroz gomilu. Videla je gospođu Uholažu i Anagramu u centru jedne grupe; devojka je izgledala zabrinuto, i pojurila je kada je uhvatila Tifanin pogled. Bila je crvena u licu. “Da li si čula nešto?” zapitala je. “Šta? Ne!” reče Tifani, gledajući u gomilu upotrebljenih tacni. “Ti pokušavaš da uzmeš kolibu od mene, zar ne?” Anagrama je skoro plakala. “Nemoj biti smešna! Ja? Ja uopšte ne želim kolibu!” “Tako ti kažeš. Ali neki od njih kažu da treba da je dobiješ! Gospođica Nivo i gospođica Pulander govore za tebe!” “Šta? Ja nisam mogla pratiti gospođicu Izdaju!” “Pa, naravno, to je ono što gospođa Uholaža svima govori”, reče Anagrama, malo se smirivši. “Potpuno neprihvatljiva, kaže ona.” Ja sam odvela košnicu kroz Mračna Vrata, pomisli Tifani, dok je grubo strugala ostatke hrane u dvorištu pticama. Beli Konj je došao iz brda zbog mene. Ja sam uzela mog brata i Rolanda nazad od Kraljice Vilenjaka. I ja sam plesala sa Zimotvorcem, koji me je pretvorio u deset milijardi snežnih pahuljica. Ne, ja ne želim da budem u kolibi u ovoj vlažnoj šumi, ja ne želim da budem neka vrsta roba ljudima koji ne mogu da misle za sebe, ja ne želim da oblačim ponoćno crno i radim stvari zbog kojih bi me se ljudi plašili. Nema imena za ono što ja želim da budem. Ali ja sam dovoljno stara da radim sve te stvari, i ja sam prihvatljiva. Ali ona reče: “Ne znam o čemu se radi!” U tom trenutku ona oseti da neko gleda u nju, i znala je, ako se okrene, da će to biti Baka Vedervaks. Njene Treće Misli – one koje obraćaju pažnju izvan ugla njenih ušiju i ivice njenog oka sve vreme – rekle su joj: Nešto se dešava. Sve što možeš učiniti je da budeš ono što jesi. Ne gledaj unaokolo. “Ti stvarno nisi zainteresovana?” reče Anagrama nesigurno. “Ja sam došla ovamo gore da učim veštičarenje”, reče Tifani odlučno. “I onda ja idem kući. Ali... da li si sigurna da želiš kolibu?” “Pa, naravno! Svaka veštica želi kolibu!” “Ali oni su godinama i godinama imali gospođicu Izdaju”, istakla je Tifani. “Onda će samo morati da se naviknu na mene”, reče Anagrama. “Očekujem da će biti prilično zadovoljni da vide leđa lobanjama i paučinama i plašenju! Znam da su je se ljudi ovde stvarno plašili.” “Ah”, reče Tifani. “Ja ću biti nova metla”, reče Anagrama. “Iskreno, Tifani, posle te stare žene, skoro svako bi bio omiljen.” “Ovaj, da...” reče Tifani. “Reci mi, Anagrama, da li si ikada radila sa nekom drugom vešticom?” “Ne, oduvek sam bila sa gospođom Uholažom. Ja sam njen prvi učenik, znaš”, dodade Anagrama ponosno. “Ona je veoma ekskluzivna.” “A ona nije mnogo išla po selima, zar ne?” reče Tifani. “Ne. Ona se usredsredila na Visoku Magiku.” Anagrama nije bila naročito uviđavna i bila je veoma sujetna, čak i po standardima za veštice, ali sada je izgledala malo manje uvereno. “Pa,

neko to mora. Ne možemo svi da tumaramo unaokolo i previjamo odsečene prste, znaš”, dodade ona. “Da li je to problem?” “Hmm? Oh, ne. Sigurna sam da ćeš se dobro snaći”, reče Tifani. “Ovaj... Znam ponešto o ovom mestu, tako da ako ti zatreba pomoć, samo pitaj.” “Oh, sigurna sam da ću složiti stvari kako se meni sviđa”, reče Anagrama, čije beskrajno samopouzdanje nije moglo dugo ostati prigušeno. “Bolje da krenem. Uzgred, izgleda da hrana odlazi.” Počistila se. Velike bačve na drvenim stolovima pored vrata su zaista izgledale pomalo prazne. Tifani vide jednu vešticu kako trpa četiri tvrdo kuvana jajeta u svoj džep. “Dobar dan, gospođice Krpelj”, reče ona glasno. “Ah, Tifani”, reče gospođica Krpelj glatko, okrećući se bez i najmanjeg znaka osramoćenosti. “Gospođica Izdaja nam je upravo pričala koliko dobro radiš ovde.” “Hvala vam, gospođice Krpelj.” “Ona kaže da imaš dobro oko za skrivene detalje”, nastavi gospođica Krpelj. Kao što su nalepnice na lobanjama, pomisli Tifani. “Gospođice Krpelj,” reče ona, “da li znate bilo šta o ljudima koji su želeli da preuzmem kolibu?” “Oh, to je sve odlučeno”, reče gospođica Krpelj. “Bilo je nekih predloga da to treba da budeš ti, pošto si već ovde, ali zaista, ti si još uvek mlada, a Anagrama ima mnogo više iskustva. Žao mi je, ali – ” “To nije pošteno, gospođice Krpelj”, reče Tifani. “Ne, ne, Tifani, to nije ona vrsta stvari koje veštice govore – ” započe gospođica Krpelj. “Ne mislim da nije pošteno prema meni, mislim da je nepošteno prema Anagrami. Ona će od toga ovde napraviti nered, zar neće?” Samo za delić trenutka gospođica Krpelj je izgledala kao krivac. To je zaista bilo veoma kratko, ali Tifani je to primetila. “Gospođa Uholaža je sigurna da će Anagrama veoma dobro raditi posao”, reče gospođica Krpelj. “Jeste li vi?” “Seti se sa kime razgovaraš, molim!” “Ja govorim vama, gospođice Krpelj! To je... pogrešno!” Tifanine oči bljesnuše. Videla je kretanje izvan ugla svog oka. Cela tacna kobasica se kretala preko belog stolnjaka veoma velikom brzinom. “A ovo je krađa”, zarežala je, poletevši za njom. Progonila je tacnu koja je, klizeći nekoliko centimetara iznad tla, skrenula za ugao kolibe i nestala iza šupe sa kozama. Skočila je za njom. Nekoliko tacni je ležalo na lišću iza šupe. Bilo je tu krompira, rastopljenog putera, tuce rolnica sa šunkom, gomila kuvanih jaja i dva kuvana pileta. Sve osim kobasica na tacni, koje su sada mirno stajale, imalo je oglodan izgled. Nije bilo apsolutno nikakvog znaka Figlsa. Po tome je mogla reći da su ovde. Uvek su se skrivali od nje kada su znali da je ljuta. Pa, ovaj put je zaista bila ljuta. Ne na Figlse (mnogo), iako joj je glupi trik sa skrivanjem išao na živce, već na gospođicu Krpelj i Baku Vedervaks i Anagramu i gospođicu Izdaju (zbog umiranja), i na samog Zimotvorca (zbog mnogih razloga koje još nije imala vremena da razvrsta). Ona koraknu unazad i umiri se. Uvek je postojao osećaj sporog i mirnog potapanja, ali ovaj put je to bilo kao ronjenje u tami.

Kada je otvorila oči, osećala se kao da gleda kroz prozor u veliku dvoranu. Izgledalo je kao da zvuk dolazi iz velike daljine, a između očiju je osećala svrab. Figlsi se pojaviše, ispod lišća, iza grančica, čak i ispod tacni. Njihovi glasovi zvučali su kao da su bili pod vodom. “Ah, prokleti! Ona je napravila neko veliko babanje na nama!” “Ona to nikad pre nije radila!” Ha, ja se krijem od vas, pomisli Tifani. Malo promene, a? Hmm, pitam se mogu li da se pomerim. Napravila je korak u stranu. Izgleda da Figlsi to nisu videli. “Ona može iskočiti na nas svakog trenutka! Ooohhh, joj – ” Ha! Ako bih mogla da dođem do Bake Vedervaks ovako, ona bi bila morala biti toliko impresionirana – Svrab na Tifaninom nosu postajao je sve gori, a bio je tu i osećaj koji je bio sličan, ali na sreću ne sasvim isti, potrebi za posetu toaletu. To je značilo: Nešto će se uskoro dogoditi, tako da bi bila dobra ideja da budeš spremna za to. Zvuk glasova počinjao je da bude čistiji, a male plave i ljubičaste tačke trčale su preko njenog pogleda. I onda je tu bilo nešto što bi, ako bi pravilo buku, moglo napraviti vvvammmp! Bilo je to kao puckanje koje ste imali u ušima posle visokog letenja metlom. Ponovo se pojavila usred Figlsa, izazivajući trenutnu paniku. “Odmah prestanite da kradete meso sa sahrane, vi male propalice!” povika ona. Figlsi stadoše i pogledaše u nju. Onda Rob Biloko reče: “Čarape bez nogu?” Bio je to jedan od onih trenutaka – imali ste ih dosta sa Figlsima – kada je činilo da se svet zamrsio i da je najvažnije razvezati čvor pre nego što nastavite dalje. “O čemu ti govoriš?” upita Tifani. “Propalice”, reče Rob Biloko. “To je kao čarape bez nogu u njima. Da drže tvoje noge toplim, znaš?” “Misliš kao nogogrejači?” upita Tifani. “Aj, aj, to bi moglo biti veoma dobro ime za njih, to je ono šta oni rade”, reče Rob. “U suštini stvari, možda je termin koji ste hteli da koristite bio ‘kradljivi gadovi’, što znači – ” “ – mi”, reče Ludi Vuli pomažući. “Oh. Da. Hvala ti”, reče Tifani tiho. Ona prekrsti ruke i ona povika, “Dobro, vi kradljivi gadovi! Kako se usuđujete da kradete meso za sahranu gospođice Izdaje!” “Oh, joj, joj, to je Prekrštanje Ruku, Prekrštanje Ruuukuuu!” zakuka Ludi Vuli, padajući na zemlju i pokušavajući da se prekrije lišćem. Oko njega Figlsi počeše da jauču i kleče, a Veliki Jan krenuo je da udara glavom o zadnji zid mlekare. “Dobro, sad svi morate ostati mirni!” povika Rob Biloko, okrećući se i mašući rukama očajnički prema svojoj braći. “To je Stiskanje Usana!” povika Figl, uperivši drhtavi prst prema Tifaninom licu. “Ona ima znanje o Stiskanju Usana! Prokletstvo se spušta na nas!” Figls pokuša da pobegne, ali pošto su ponovo bili u panici, uglavnom su se međusobno sudarali. “Ja čekam objašnjenje!” rekla je Tifani. Figlsi se smrznuše, a sva lica se okrenuše prema Robu Bilokou. “Objašnjenje?” reče on, vrteći se nelagodno. “Oh, aj. Objašnjenje. Nema problema. Objašnjenje. Ovaj... koju vrstu bi volela?”

“Koju vrstu? Ja samo hoću istinu!” “Aj? Oh. Istinu? Jesi li sigurna?” nastavi Rob sve nervoznije. “Mogu da napravim mnogo interesantnije Objašnjenje od tog – ” “Napolje s tim!” prasnu Tifani, lupkajući nogom. “Ah, prokleti, Lupkanje Stopalom je počelo!” jadikovao je Ludi Vuli. “Sada će početi da nas grdi, za koji trenutak!” I to je bilo to. Tifani je prsnula od smeha. Nisi mogao posmatrati gomilu preplašenih Nak Mak Figlsa bez smejanja. Oni su bili tako loši u tome. Jedna oštra reč i bili su kao korpa uplašenih kučića, samo smrdljiviji. Rob Biloko joj uputi iskrivljen kez. “Pa, sve velike babe rade isto”, reče on. “Ona mala debela ukrala je petnaest rolnica sa šunkom!” dodade on zadivljeno. “To je bila Nana Og,” reče Tifani. “Da, ona uvek nosi privezanu vreću preko steznika.” “Ah, ovo nije propisno buđenje”, reče Rob Biloko. “Treba da bude pevanja i pijenja i savijanja kolena, ne svo to stajanje u krug i tračarenje.” “Pa, tračarenje je deo veštičarenja”, reče Tifani. “One proveravaju da vide je li neka pošašavila. Šta je savijanje kolena?” “Ples, znaš”, reče Rob. “Cupkanje i vrtenje. To nije dobro buđenje osim ako se ruke rukuju, stopala trzaju i kolena savijaju, a kiltovi lete.” Tifani nikada nije videla ples Figlsa, ali ga je čula. To je zvučalo kao oružani sukob, čime se verovatno završavao. Letenje kiltova zvučalo je pomalo zabrinjavajuće, ipak, i podsetilo je na pitanje koje se nikada do sada nije usudila da postavi. “Reci mi... ima li neke odeće ispod kilta?” Po načinu na koji su Figlsi postali tihi, imala je osećaj da to nije pitanje koje im se sviđa. Rob Biloko suzi oči. Figlsi zadržaše dah. “Nije neophodno”, reče on. Najzad je sahrana bila gotova, verovatno zbog toga što nije ostalo ništa za jelo i piće. Mnoge od odlazećih veštica nosile su male pakete. To je bila još jedna tradicija. Mnoge stvari u kolibi bile su vlasništvo kolibe, i prelazile su na sledeću vešticu, ali sve ostalo bilo bi poklonjeno na samom kraju vešticinim prijateljima. Ukoliko bi stara veštica bila živa kada se to desi, to bi uštedelo prepiranje. To je bila stvar sa vešticama. Bile su, prema Baki Vedervaks, “ljudi što gledaju gore.” Nije to objasnila. Ona je retko objašnjavala. Nije mislila na ljude koji gledaju u nebo; svako je to radio. Verovatno je mislila da gledaju iznad svakodnevnih poslova i pitaju se, “Šta je sve ovo? Kako to radi? Šta da radim? Za šta sam ja?” A možda čak i: “Ima li neke odeće ispod kilta?” Možda je zato ono što je bilo čudno, za vešticu, bilo normalno... ...ali one bi se prepirale kao tvorovi oko srebrne kašike koja čak nije bila od srebra. Kao i obično, nekoliko je strpljivo čekalo pored sudopere da Tifani opere neke velike posude koje im je gospođica Izdaja obećala, i veštica koja je nosila pečene krompire i rolne kobasica. Bar nije bilo problema sa ostacima. Nana Og, veštica koja je izmislila Supu od Preostalih Sendviča, je čekala u perionici sa svojom velikom vrećom i još većim kezom. “Imaćemo ostatke i krompir za večeru”, reče Tifani ljutito, ali sa određenom dozom zainteresovanosti. Ona je srela ranije Nanu Og i prilično joj se sviđala, ali gospođica Izdaja je rekla, mračno, da je Nana Og “odvratni matori prtljag”. Takav komentar privlači vašu pažnju.

“Pošteno”, reče Nana Og kad je Tifani spustila ruku na meso. “Uradila si dobar posao ovde danas, Tif. Ljudi to primećuju.” Otišla je pre nego što je Tifani stigla da se oporavi. Jedna od njih je bila veoma blizu da kaže hvala! Zapanjujuće! Petulija joj je pomogla da unese veliki sto unutra i završi sređivanje. Ipak, oklevala je pre nego što je krenula. “Ovaj... ti ćeš biti dobro, zar ne?” reče ona. “Sve to je pomalo... čudno.” “Od nas se očekuje da nam ne bude strano ništa čudnovato”, reče Tifani čvrsto. “U svakom slučaju, sedela si sa mrtvima i umirućima, zar ne?” “Oh, da. Uglavnom svinjama, doduše. Ponekad ljudima. Ovaj... Neće mi smetati da ostanem, ako želiš”, dodade Petulija odlazim-što-pre glasom. “Hvala ti. A, uostalom, šta je najgore što može da se desi?” Petulija pogleda u nju i onda reče, “Pa, da razmislim... hiljadu vampirskih demona, svaki na ogromnim – ” “Biću dobro”, reče Tifani brzo. “Ne brini uopšte. Laku noć.” Tifani zatvori vrata i nasloni se na njih sa rukama preko usta sve dok nije čula škljocaj kapijskih vrata. Odbrojala je do deset da bi bila sigurna da je Petulija dovoljno odmakla i onda rizikovala da skine ruke. Do tada je vrisak koji je strpljivo čekao da izađe napolje splasnuo na nešto kao “Unk!” Ovo će biti veoma čudna noć. Ljudi umiru. To je bilo tužno, ali jesu. Šta ćeš uraditi sledeće? Ljudi očekuju da lokalna veštica to zna. Dakle, opraćeš telo i uraditi par tajanstvenih i mljackajućih stvari, obući ih u njihovu najbolju odeću i položiti ih sa zemljanim posudama i solju pored njih (niko nije znao zašto se to radilo, čak ni gospođica Izdaja, ali to je uvek bilo urađeno), stavićete dva penija na njihove oči “za skeledžiju” i sedećete sa njima noć pre sahrane, zato što ne treba da ostanu sami. Tačno zašto nikada nije pravilno objašnjeno, iako su svi pričali onu priču o starcu koji je bio pomalo manje mrtav nego što su svi mislili i ustao sa rezervnog kreveta u pola noći i vratio se nazad u krevet sa svojom ženom. Pravi razlog je verovatno mnogo mračniji od toga. Početak i kraj stvari su uvek bili opasni, najviše živi. Ali gospođica Izdaja je bila zla stara veštica. Ko zna šta bi se moglo dogoditi? Pažljivo, reče Tifani sebi; zar ti veruješ u Efekat. Ona je u stvari samo pametna stara dama sa katalogom! U drugoj sobi razboj gospođice Izdaje se zaustavio. Često je to činio. Ali ove večeri iznenadna tišina bila je glasnija nego obično. Gospođica Izdaja je pozvala: “Šta imamo u ostavi što treba pojesti?” Da, ovo će biti veoma čudna noć, reče Tifani u sebi. Gospođica Izdaja je rano otišla u krevet. To je bilo prvi put da je Tifani ikada videla da ne spava u stolici. Obukla je dugačku belu spavaćicu, takođe, prvi put da je Tifani nije videla skroz u crnom. Bilo je još dosta toga da se uradi. Tradicija je da koliba ostane blistavo čista za sledeću vešticu, i iako je bilo teško napraviti crni sjaj, Tifani je dala sve od sebe. Zapravo, koliba je uvek bila prilično čista, ali Tifani je strugala i ribala i polirala da bi odložila momenat kada treba da ode i razgovara sa gospođicom Izdajom. Čak je skinula i lažne paučine i bacila ih u vatru, gde su gorele ružnim plavim plamenom. Nije bila sigurna šta da radi sa lobanjama. Konačno, zapisala je

sve čega se mogla setiti o okolnim selima: kada su se bebe rodile, ko je bio jako bolestan i od čega, ko se svađao, ko je bio “težak” i o svim ostalim lokalnim detaljima za koje je mislila da bi mogli pomoći Anagrami. Bilo šta samo da odloži momenat... Na kraju nije ostalo ništa osim da se popne uzanim stepeništem i kaže: “Da li je sve u redu, gospođice Izdajo?” Stara žena je sedela u krevetu, pišući. Gavranovi su stajali na uzglavlju. “Samo pišem nekoliko pisama-zahvalnica”, reče ona. “Neke od tih dama danas su prešle prilično dug put i imaće hladnu vožnju nazad.” “‘Hvala vam što ste došli na moju sahranu’ pisma?” upita Tifani tiho. “Zaista. I ona se ne pišu često, možeš biti sigurna u to. Ti znaš tu devojku Anagramu Hokin koja će biti nova veštica ovde? Sigurna sam da bi volela da ostaneš. Barem neko vreme.” “Mislim da to nije dobra ideja”, reče Tifani. “Svakako”, reče gospođica Izdaja smešeći se. “Sumnjam da devojka Vedervaks ima nešto na umu. Bilo bi interesantno videti kako stil veštičarenja gospođe Uholaže odgovara mojim glupim ljudima, iako bi možda bilo najbolje posmatrati događaje iza stene. Ili, u mom slučaju, ispod nje.” Ona spusti pismo na stranu, a oba gavrana okrenuše pogled ka Tifani. “Ti si bila ovde sa mnom samo tri meseca.” “Tako je, gospođice Izdajo.” “Mi nismo razgovarale, kao žena sa ženom. Trebala sam te više naučiti.” “Ja sam mnogo naučila, gospođice Izdajo.” I to je bila istina. “Ti imaš mladića, Tifani. On ti šalje pisma i pakete. Ti ideš u Lenkr svake nedelje da mu pošalješ pismo. Plašim se da živiš tamo gde ne voliš.” Tifani ne reče ništa. Već su ranije prošle kroz to. Izgledalo je da Roland fascinira gospođicu Izdaju. “Ja sam uvek bila previše zauzeta da bih obraćala pažnju na mladiće”, reče gospođica Izdaja. “Uvek su bili za kasnije, a kasnije je bilo prekasno. Obrati pažnju na svog mladića.” “Ovaj... rekla sam da on zapravo nije moj – ” započe Tifani, osećajući kako počinje da crveni. “Ali nemoj postati strmoglavica5 kao gospođa Og”, reče gospođica Izdaja. “Ja nisam baš muzikalna”, reče Tifani nesigurno. Gospođica Izdaja se nasmeja. “Ti imaš rečnik, verujem”, reče ona. “Čudna, ali korisna stvar za devojku da ga ima.” “Da, gospođice Izdajo.” “Na mojoj polici za knjige ćeš pronaći prilično veći rečnik. Neprečišćeni rečnik. Korisna stvar za mlade žene. Možeš ga uzeti, i još jednu knjigu. Ostale će ostati sa kolibom. Možeš takođe uzeti moju metlu. Sve ostalo, naravno, pripada kolibi.” “Hvala vam mnogo, gospođice Izdajo. Želela bih da uzmem knjigu o mitologiji.” “Ah, da. Čafinč. Veoma dobar izbor. Meni je bila od velike pomoći, a biće, pretpostavljam, naročito korisna tebi. Razboj mora ostati, naravno. Anagrama Hokin će otkriti da je koristan.” Tifani je sumnjala u to. Anagrama uopšte nije bila praktična. Ali sada verovatno nije bilo vreme da to kaže. Gospođica Izdaja se nasloni na jastuke. “Oni misle da vi tkate njihova imena u vašem platnu,” reče Tifani. 5 Igra reči - strumpet (kurva, drolja, uličarka), trumpet (truba). - prim.prev.

“To? Oh, to je istina. Nema ničega magičnog u tome. To je veoma stari trik. Svaki tkač to može. Međutim, nećeš moći da to pročitaš ako ne znaš kako je urađeno.” Gospođica Izdaja uzdahnu. “Oh, moj glupi narod. Sve što ne mogu da razumeju je magija. Oni misle da ja mogu da zavirim u njihova srca, ali nema veštice koja to može. Ne bez hirurgije, barem. Međutim, nije potrebna magija da bi se čitali njihovi mali umovi. Znam ih još kada su bili bebe. Sećam se njihovih deda i baba kada su bili bebe! Oni misle da su odrasli! Ali još uvek nisu ništa bolji od beba u pesku, koje se grabe oko pita od blata. Ja vidim njihove laži i izgovore i strahove. Oni nikada ne odrastu, ne zapravo. Nikada ne progledaju i otvore oči. Ostaju deca celog života.” “Sigurna sam da ćete im nedostajati”, reče Tifani. “Ha! Ja sam zla stara veštica, devojko. Plašili su me se, i radili ono što im je rečeno! Oni su se plašili šaljivih lobanja i glupih priča. Ja sam izabrala strah. Znala sam da me nikada neće voleti ako im kažem istinu, tako da sam se odlučila za njihov strah. Ne, oni će osetiti olakšanje kada čuju da je veštica mrtva. A sad hoću da ti kažem nešto od životne važnosti. To je tajna mog dugog života.” Ah, pomisli Tifani, i nagnu se napred. “Važna stvar,” reče gospođica Izdaja, “je sklanjati se od vetra. Treba izbegavati bučno voće i povrće. Pasulj je najgori, možeš mi verovati.” “Mislim da ne razumem – ” započe Tifani. “Probaj da ne prdiš, ukratko.” “Ukratko, pretpostavljam da bi bilo prilično neprijatno!” reče Tifani nervozno. Nije mogla da veruje da je to rekla. “To nije stvar za šalu”, reče gospođica Izdaja. “Ljudsko telo ima puno vazduha u sebi. Moraš to sačuvati. Jedan tanjir pasulja ti može uzeti godinu dana života. Izbegavala sam grmljavinu celog svog života. Ja sam stara osoba i to znači da ono što ja kažem to je mudro!” Ona uputi zbunjenoj Tifani ozbiljan pogled. “Da li razumeš, dete?” Tifanine misli su letele. Sve je test! “Ne,” reče ona. “Ja nisam dete i to je glupost, ne mudrost!” Ozbiljan pogled pretvori se u osmeh. “Da”, reče gospođica Izdaja. “Potpuna glupost. Ali moraš priznati da je vrhunska stvar, svejedno, zar ne? Definitivno si poverovala u to, samo za trenutak? Seljani jesu prošle godine. Trebalo je da vidiš način na koji su hodali narednih nekoliko nedelja! Napregnuti izraz njihovih lica prilično me je razveselio! Kako stoje stvari sa Zimotvorcem? Sve se utišalo, zar ne?” Pitanje je bilo kao oštar nož u parčetu torte, a stigao je tako iznenada da se Tifani zagrcnula. “Probudila sam se rano i zapitala gde si ti,” reče gospođica Izdaja. Bilo je tako lako zaboraviti da je ona koristila uši i oči drugih ljudi sve vreme, na neki rasejan način. “Da li ste videli ruže?” upita Tifani. Nije osetila izdajničko golicanje, ali nije imala baš puno vremena za bilo šta osim za zabrinutost. “Da. Fina stvar”, reče gospođica Izdaja. “Želela bih da ti mogu pomoći, Tifani, ali biću zauzeta drugim stvarima. A romanse su područje u kojem ja ne mogu pružiti puno saveta.” “Romansa?” reče Tifani, šokirana. “Devojka Vedervaks i gospođica Krpelj će morati da te vode,” nastavi gospođica Izdaja. “Moram reći, ipak, da sumnjam da je ijedna od njih puno bila na listama ljubavi.” “Liste ljubavi?” reče Tifani. Ovo je postajalo sve gore! “Znaš li da igraš poker?” upita gospođica Izdaja. “Izvinite?”

“Poker. Igra kartama. Ili Jezivi Gos’n Luk? Poteraj Mog Suseda u Prolaz? Mora da si sedela sa mrtvima i umirućima ranije?” “Pa, da. Ali nikada nisam igrala karte sa njima! U svakom slučaju, ne znam kako se igra!” “Naučiću te. Imaš špil karata u donjoj fioci komode. Idi i donesi ih.” “Je li to kao kockanje? Moj otac kaže da ljudi ne treba da se kockaju.” Gospođica Izdaja klimnu glavom. “Dobar savet, draga moja. Ne brini. Način na koji ja igram poker uopšte nije kockanje...” Kada se Tifani probudila i trgnula, karte za igru kliznuše sa njene haljine na pod, a hladno sivo jutarnje svetlo ispunilo je sobu. Pogledala je gospođicu Izdaju, koja je hrkala kao svinja. Koliko je bilo vremena? Bilo je bar šest! Šta bi trebalo da uradi? Ništa. Nije bilo ničega da se uradi. Ona podignu Keca čarobni štapić i zagleda se u njega. Dakle, to je bio poker, zar ne? Pa, nije bila toliko loša u tome, jednom kada je razjasnila da je sve u tome da tvoje lice govori laži. Većinu vremena karte su bile samo nešto što imaš u rukama. Gospođica Izdaja je spavala. Tifani se pitala da li bi trebalo da joj spremi doručak, ali to je izgledalo kao – “Drevni kraljevi Đelibebe, koji su sahranjeni u piramidama”, reče gospođica Izdaja iz kreveta, “obično su verovali da mogu poneti stvari sa sobom u sledeći svet. Takve stvari kao zlato, drago kamenje ili čak i robovi. Na toj osnovi, molim te napravi mi sendvič sa šunkom.” “Ovaj... mislite...?” započe Tifani. “Putovanje posle smrti je prilično dugo”, reče gospođica Izdaja, sedajući. “Mogla bih ogladneti.” “Ali vi ćete biti samo duša!” “Pa, možda i sendvič sa šunkom ima takođe dušu”, reče gospođica Izdaja, dok je ljuljala mršavim nogama iz kreveta. “Nisam sigurna za senf, ali vredi pokušati. Budi mirna!” To je bilo zbog toga što je uzela četku za kosu i koristila Tifani kao ogledalo. Svirepo koncentrisani sjaj udaljen nekoliko centimetara bio je više nego što je Tifani mogla podneti ovog jutra. “Hvala ti – možeš otići i napraviti sendvič”, reče gospođica Izdaja, spuštajući četku. “Sada ću se obući.” Tifani požuri napolje i umi se u svojoj sobi; uvek je to radila posle pozajmljivanja očiju, ali nikada nije skupila hrabrosti da se suprotstavi, a sada sigurno nije bio pravi trenutak za početak. Kada je obrisala lice, učinilo joj se da je čula prigušeni zvuk spolja i otišla je do prozora. Bio je smrznut – Oh, ne... oh... ne... ne! Ponovo je to bio on! Ledene iglice ispisivale su reč “Tifani.” Neprestano. Zgrabila je krpu i obrisala ih, ali led se ponovo formirao, deblji. Ona požuri niz stepenice. Iglice su bile na svim prozorima, a kada je pokušala da ih obriše krpa se zaledila za staklo. Slomila se kada je povukla. Njeno ime, preko svih prozora. Preko svih prozora. Možda preko svih prozora na celim planinama. Svuda. On se vratio. To je bilo užasno! Ali takođe, pomalo... kul...

Ona nije pomislila tu reč, jer koliko je Tifani znala reč je značila “pomalo hladan.” Ali ona je pomislila misao, bez obzira. Bila je to mala vrela misao. “U moje vreme mladići bi samo urezali devojčine inicijale na drvetu”, reče gospođica Izdaja, silazeći pažljivo niz stepenice. Prekasno, Tifani oseti golicanje iza svojih očiju. “To nije smešno, gospođice Izdajo! Šta da radim?” “Ne znam. Ako je moguće, budi svoja.” Gospođica Izdaja se škripeći sagnu i otvori svoju ruku. Gledajući miš iskoči dole na pod, i zagleda se u nju malim crnim okom za trenutak. Ona ga pogura prstom. “Hajde, odlazi. Hvala ti”, reče ona, a on onda odjuri u rupu. Tifani joj je pomogla da se uspravi, a stara veštica reče: “Ti počinješ da sliniš, zar ne.” “Pa, sve je to malo – ” počela je Tifani. Mali miš je izgledao tako izgubljeno i napušteno. “Nemoj plakati”, reče gospođica Izdaja. “Živeti ovako dugo nije divno kao što ljudi misle. Mislim, dobijaš istu količinu mladosti kao i svi ostali, ali ogromni veliki ekstra dobitak je što si veoma star i gluv i škripav. Sada izduvaj nos i pomozi mi sa sedalom za gavranove.” “Mogao bi i dalje biti tamo negde...” mrmljala je Tifani dok je pritezala sedalicu na sitna ramena. Onda je ponovo protrljala prozore i videla senke i kretanje. “Oh... oni dolaze...” reče. “Šta?” reče gospođica Izdaja. Stala je. “Tamo napolju ima puno ljudi!” “Ovaj... da”, reče Tifani. “Šta ti znaš o tome, moja devojko?” “Pa, znate, pitali su kada – ” “Donesi moje lobanje! Ne smeju me videti bez mojih lobanja! Kako mi izgleda kosa?” reče gospođica Izdaja, mahnito navijajući svoj sat. “Izgleda lepo – ” “Lepo? Lepo? Jesi li luda? Zamrsi je ovog trenutka!” zahtevala je gospođica Izdaja. “I donesi moj najotrcaniji ogrtač! Ovaj je previše čist! Pomeri se, dete!” Trebalo je nekoliko minuta da gospođica Izdaja bude spremna, a dosta vremena je potrošeno u objašnjavanje da iznošenje lobanja na dnevnu svetlost može biti opasno, u slučaju da padnu i neko vidi nalepnice. Onda Tifani otvori vrata. Žamor razgovora srušio se u tišinu. Ljudi su se nagurali svuda oko vrata. Kada je gospođica Izdaja iskoračila, oni se razdvojiše da joj naprave čist prolaz. Na njen užas, Tifani ugleda iskopan grob na drugoj strani proplanka. Nije to očekivala. Nije bila sigurna šta je očekivala, ali iskopan grob nije. “Ko je iskopao – ?” “Naši plavi prijatelji”, reče gospođica Izdaja. “Zamolila sam ih.” A onda je gomila počela da kliče. Žene su požurile napred sa velikim snopovima tisovine, zelenike i imele, jedinih zelenih stvari koje su rasle. Ljudi su se smejali. Ljudi su plakali. Okupili su se oko veštice, izguravši Tifani na ivicu. Primirila se i slušala. “Mi ne znamo šta ćemo da radimo bez vas, gospođice Izdajo.” – “Mislim da nećemo imati još jednu vešticu dobru kao vi, gospođice Izdajo!” – “Nikada nismo mislili da ćete otići, gospođice Izdajo. Vi ste doneli na svet mog starog dedu.” – Odšetati u grob, pomisli Tifani. Pa, to je stil. To je... Efekat od čistog zlata. Oni će to pamtiti do kraja svojih života –

“U tom slučaju zadržite sve štence, ali jedno – ” gospođica Izdaja zastade da organizuje gomilu. “Običaj je da se jedno da vlasniku psa. Vi ste trebali da zadržite kuju unutra, uostalom, i pregledate svoju ogradu. A vaše pitanje, gospodine Blinkhorn?” Tifani se uspravila. Oni su joj dosađivali! Čak i ovog jutra! Ali ona... je želela da joj dosađuju. To je bio njen život. “Gospođice Izdajo!” povika ona, probijajući put kroz gomilu. “Setite se da imate zakazano!” To nije bila najbolja stvar koja se mogla reći, ali mnogo bolje od: “Rekli ste da ćete umreti za oko pet minuta!” Gospođica Izdaja se okrenu i za trenutak je izgledala nesigurno. “Oh, da”, reče ona. “Da, zaista. Bolje da nastavimo.” Onda, još uvek govoreći gospodinu Blinkhornu o nekom složenom problemu u vezi sa drvetom koje je palo i nečijom šupom, i ostatkom gomile koja je išla za njom, ona dozvoli Tifani da je nežno odvede do grobnice. “Pa, bar imate srećan kraj, gospođice Izdajo”, prošapta Tifani. Bilo bi glupo reći i zaslužili ste šta ste dobili. “Mi pravimo srećne završetke, dete, dan za danom. Ali, vidiš, za veštice nema srećnih završetaka. Tu su samo završetci. I ovde smo...” Najbolje je ne razmišljati, pomisi Tifani. Najbolje je ne misliti da se spuštaš pravim merdevinama u pravi grob. Probaj da ne misliš da pomažeš gospođici Izdaji da legne na lišće koje je bilo nagomilano na jednom kraju. Nemoj dozvoliti sebi da znaš da stojiš u grobu. Ovde dole užasni sat izgledalo je da zvekeće još glasnije: klonk-klank, klonk-klank... Gospođica Izdaja malo nagura lišće i veselo reče, “Da, vidim da će mi biti prilično udobno ovde. Slušaj, dete, govorila sam ti o knjigama, zar ne? Postoji mali poklon za tebe ispod moje stolice. Da, ovo izgleda odgovarajuće. Oh, zaboravila sam...” Klonk-klank, klonk-klank... nastavi sat, zvučeći mnogo glasnije ovde dole. Gospođica Izdaja popela se na prste i isturila glavu preko ivice rupe. “Gospodine Izi! Vi dugujete dvomesečnu rentu udovici Lengli! Razumete? Gospodine Plenti, svinja pripada gospođi Frument, i ako je ne vratite njoj ja ću se vratiti nazad i uzdisati ispod vašeg prozora! Gazdarice Fulsom, porodica Dodžli ima Pravo Prolaza preko Turnvajs pašnjaka još otkada se ni ja ne mogu setiti, i vi morate... vi morate” Klon...k. Nastupio je trenutak, jedan dugi trenutak, kada je iznenadna tišina sata koji ne kuca više ispunio proplanak kao grom. Polako, gospođica Izdaja spustila se dole u lišće. Trebalo je nekoliko užasnih sekundi dok njen mozak nije počeo da radi, a onda Tifani zavrišta na ljude koji su se okupili: “Nazad, svi vi! Dajte joj malo vazduha!” Ona kleknu dole dok su se svi žurno udaljavali. Miris sirove zemlje je bio oštar u vazduhu. Izgleda da je gospođica Izdaja barem umrla sa zatvorenim očima. Nisu svi to radili. Tifani je mrzela da ih zatvara drugim ljudima; to je bilo kao da ih ponovo ubija. “Gospođice Izdajo?” prošapta ona. To je bio prvi test. Bilo ih je mnogo i morali ste ih sve uraditi: govoriti mu, podići mu ruku, proveriti puls uključujući onaj iza uha, proveriti dah ogledalom... a ona je uvek bila toliko nervozna da će pogrešiti da kada je prvi put išla da bi se bavila nekim ko je izgledao mrtav – mladić koji je imao užasnu nesreću u pilani – ona je uradila svaki pojedini test, iako je morala da ode i pronađe njegovu glavu.

Nije bilo ogledala u kolibi gospođice Izdaje. U tom slučaju ona – – mora razmišljati! Ovo ovde je gospođica Izdaja! I ja sam je čula kako navija svoj sat pre samo nekoliko minuta! Ona se osmehnu. “Gospođice Izdajo!” reče ona, veoma blizu ženinog uveta. “Ja znam da ste unutra!” I tada je jutro, koje je bilo tužno, neobično, čudno, i užasno, postalo... Efekat sve do kraja. Gospođica Izdaja se osmehnula. “Da li su otišli?” upita ona. “Gospođice Izdajo!” reče Tifani oštro. “To što ste uradili je strašno!” “Zaustavila sam moj sat noktom”, reče gospođica Izdaja ponosno. “Nisam mogla da ih razočaram, eh? Morala sam im dati predstavu!” “Gospođica Izdajo”, reče Tifani strogo, “da li ste vi izmislili priču o vašem satu?” “Naravno da jesam! I to je predivan deo folklora, pravi vrhunac. Gospođica Izdaja i njeno srce na navijanje! Moglo bi čak postati mit, ako imam sreće. Oni će pamtiti gospođicu Izdaju hiljadama godina!” Gospođica Izdaja ponovo zatvori svoje oči. “Ja ću te se sigurno sećati, gospođice Izdajo”, reče Tifani. “Zaista hoću, jer – ” Svet je postao siv, i postajao je sivlji. I gospođica Izdaja je postala veoma mirna. “Gospođica Izdajo?” reče Tifani, gurkajući je. “Gospođice Izdajo?” GOSPOĐICA EUMENIDIJA IZDAJA, STARA STOTINU I JEDANAEST GODINA? Tifani je čula glas u svojoj glavi. Nije izgledalo kao da dolazi kroz uši. Ona je čula to ranije, i činilo joj se prilično neobičnim. Većina ljudi čuje glas Smrti samo jednom. Gospođica Izdaja ustade, bez škripanja ijedne kosti. I izgledala je kao gospođica Izdaja, čvrsta i nasmejana. Ono što je ležalo na mrtvom lišću bilo je, u ovoj čudnoj svetlosti, samo senka. Ali veoma visoka mračna figura stajala je pored nje. Bio je to Smrt lično. Tifani ga je videla ranije, u njegovoj zemlji iza Mračnih Vrata, ali niste morali da ga sretnete ranije da biste znali ko je on. Kosa, dugačka odora sa kapuljačom i, naravno, gomila peščanih satova bili su svi znaci. “Gde su ti maniri, dete?” reče gospođica Izdaja. Tifani pogleda gore i reče: “Dobro jutro.” DOBRO JUTRO, TIFANI EČING, STARA TRINAEST GODINA, reče Smrt svojim ne-glasom. VIDIM DA SI DOBROG ZDRAVLJA. “Mali kniks će biti sasvim u redu, takođe”, reče gospođica Izdaja. Smrti? pomisli Tifani. Baka Ečing ne bi to volela. Nikada je savijaj kolena pred tiranima, obično je govorila. NA KRAJU, GOSPOĐICE EUMENIDES IZDAJO, MI MORAMO IĆI ZAJEDNO. Smrt je nežno uhvati za ruku. “Hej, čekaj minut!” reče Tifani. “Gospođica Izdaja je stara stotinu i trinaest godina!” “Ovaj... Ja sam to malo prilagodila iz profesionalnih razloga”, reče gospođica Izdaja. “Stotinu i jedanaest zvuči tako... adolescentski.” Kao da skriva svoju sablasnu osramoćenost, ona zavuče ruku u džep i izvuče duh sendviča sa šunkom. “Ah, to je uspelo”, reče ona. “Znam ja – gde je nestao senf?” SENF JE UVEK PROBLEMATIČAN, reče Smrt dok je počinjao da bledi. “Nema senfa? Šta je sa ukišeljenim lukom?”

TURŠIJA SVIH VRSTA IZGLEDA DA NE MOŽE TO DA URADI. ŽAO MI JE. Iza njega, pojavili su se obrisi vrata. “Nema uživanja u hrani u sledećem svetu? To je užasno! Šta je sa salatom?” reče nestajuća gospođica Izdaja. IMA DŽEMA. DŽEM USPEVA. “Džem? Džem! Sa šunkom?” I oni su otišli. Svetlost se vratila u normalno stanje. Vratili su se zvuci. Vreme se vratilo. Još jedna stvar koju treba uraditi je bila da ne treba misliti previše duboko, samo držati svoje misli lepo i uravnoteženo i usmereno na ono šta treba da bude urađeno. Posmatrajući ljude koji su još uvek lutali po proplanku, Tifani je otišla i uzela neku ćebad, uvezavši ih tako da kada ih je donela nazad do groba niko nije primetio dve Efekat lobanje i mašinu za pravljenje paukovih mreža ugurane unutra. Onda je tajna Efekta gospođice Izdaje bezbedno ugurana u grob, a u tom trenutku nekoliko muškaraca je dotrčalo i pomoglo joj – upravo kada je došlo, ispod zemlje: Klonk-klank. Klonk. Ljudi se smrzoše. Takođe i Tifani, ali njene Treće Misli presekoše sa: Ne brini! Seti se, ona ga je zaustavila! Kamen koji je pao ili nešto ga je sigurno ponovo pokrenulo! Ona se opusti i reče slatko: “To je verovatno samo rekla zbogom.” Ostatak zemlje je nabacan zaista brzo. A sada sam i ja deo Efekta, pomisli Tifani, dok su ljudi žurili nazad u svoja sela. Gospođica Izdaja radila je veoma mnogo na tome. Ona zaslužuje da bude mit, ako je to ono što je želela. I kladim se, kladim se da će u mračnim noćima čuti njen... Ali sada nije bilo ničega osim vetra u drveću. Gledala je u grob. Neko bi trebalo nešto da kaže. Pa? Ona je bila veštica, uostalom. Nije bilo puno religija na Kredi ili u planinama. Omnianci su dolazili i imali molitveni sastanak otprilike jednom godišnje, a ponekad je na magarcu dolazio sveštenik iz Čudotvoraca Devetog Dana ili Mora Male Vere ili Crkve Malih Bogova. Ljudi su odlazili da slušaju, ako je sveštenik zvučao zanimljivo ili crveneo i galamio, i pevali su pesme ako je bila dobra melodija. A onda su ponovo odlazili kući. “Mi smo mali ljudi”, govorio je njen otac. “I nije mudro izazivati pažnju bogova.” Tifani se setila reči koje je on izgovorio iznad groba Bake Ečing, što je izgledalo kao da je bilo veoma davno. Na letnjem pašnjaku na padinama, sa jastrebovima koji su kreštali na nebu, izgledalo je kao da je to sve što je trebalo reći. Sada ih je rekla: “Ako je neka zemlja Osveštana, ova zemlja jeste. Ako je neki dan Svet, to je ovaj dan.” Videla je pokret, a onda se Bili Velikobradi, gajdaš, popeo na prevrnutu zemlju groba. On uputi Tifani svečani pogled, onda odveza svoje mišije gajde i poče da svira. Ljudi nisu mogli dobro da čuju mišije gajde zato što su note bile suviše visoke, ali Tifani ih je mogla osetiti u svojoj glavi. Gajdaš je mogao da stavi mnoge stvari u svoju muziku, i ona oseti zalazak sunca, i jesen, i maglu na brdima i miris ruža tako crvenih da su bile skoro crne... Kada je završio, gajdaš je stajao u tišini za trenutak, pogledao ponovo u Tifani, i nestao. Tifani je sedela na panju i malo plakala, jer je to trebalo da se uradi. Onda je otišla i pomuzla koze, jer je neko morao to da uradi, takođe..

ŠESTO POGLAVLJE Stopala i izdanci U kolibi, kreveti su provetreni, podovi su bili očišćeni, a korpa sa drvima je bila puna. Na kuhinjskom stolu bio je položen inventar: mnogo kašika, mnogo posuda, mnogo tanjira, sve poslagano na mutnom svetlu. Tifani je pakovala neke od sireva. Ona ih je napravila, uostalom. Razboj je bio tih u svojoj sobi; izgledao je kao kosti neke mrtve životinje, a ispod velike stolice bio je paket koji joj je spomenula gospođica Izdaja, umotan u crni papir. Unutra je bio ogrtač istkan od smeđe vune tako tamne da je bio skoro crn. Izgledao je toplo. To je bilo to, dakle. Vreme za polazak. Ako bi legla dole i stavila uvo na mišiju rupu, mogla bi čuti rasprostranjeno hrkanje iz podruma. Figlsi su verovali da posle zaista dobre sahrane svako treba da legne dole. Nije bila dobra ideja buditi ih. Oni će je naći. To uvek urade. Da li je to sve? Oh, ne, ne baš. Ona uze Neprečišćeni rečnik i Čafinčovu Mitologiju, sa “Pelsom Senoza” u njoj, i krenula da ih ugura u vreću ispod sireva. Dok je to radila, stranice se prevruše kao karte i nekoliko stvari ispade napolje na kameni pod. Neke od njih bila su izbledela stara pisma, koja je za sada ubacila nazad. Bio je tu takođe i Efekat katalog. Na naslovnoj strani bio je iscereni klovn, i reči: Efekat džidža-bidže & smicalice kompanija!!!! Vriskovi, Šale, Cerekanje, Izrugivanje u izobilju!!! AKO JE SMEŠNO, TO JE EFEKAT!!! Budite glavni na žurki sa našim Džidža-Bidža Poklon Paketom!!! Specijalna Ponuda Ovog Meseca: Crveni nosevi u pola cene!!! Da, možeš potrošiti godine pokušavajući da budeš veštica, ili možeš potrošiti mnogo para na gospodina Efekta i biti jedna čim stigne poštar. Opčinjena, Tifani je okretala stranice. Bile su tu lobanje (Sija u Mraku, 8$ ekstra) i lažnih ušiju i strane smešnih noseva (Grozni Viseći Slinac besplatno uz noseve preko 5$) i maski, kako je Efekat govorio, Izobilje!!! Maska Br. 19, na primer, bila je: Zla Veštica-luksuzna, sa Ludom Masnom Kosom, Pokvarenim Zubima i Dlakavim Bradavicama (isporučene odvojeno, zalepite ih gde vi želite!!!). Gospođica Izdaja je očigledno odustala od kupovine neke od njih, moguće zbog toga što je nos izgledao kao šargarepa, ali verovatno zato što je koža bila svetlo zelena. Takođe je mogla kupiti Jezive Veštičje Ruke (8$ par, sa zelenom kožom i crnim noktima) i Smrdljivo Veštičje Stopalo (9$). Tifani ugura katalog nazad u knjigu. Nije ga mogla ostaviti Anagrami da ga pronađe, jer bi tajna Efekta gospođice Izdaje bila otkrivena. I to je bilo to: jedan život, završen čisto i uredno. Jedna koliba, čista i prazna. Jedna devojka, pitajući se šta će se dogoditi sledeće. “Aranžmani” su bili napravljeni.

Klonk-klank. Nije se pomerala, nije gledala unaokolo. Neću dozvoliti da podlegnem Efektu, rekla je u sebi. Postoji objašnjenje za tu buku koje nema nikakve veze sa gospođicom Izdajom. Da vidimo... Očistila sam kamin, dobro? I naslonila sam žarač pored njega. Ali ako ga ne staviš baš uspravno, uvek će pre ili kasnije pasti na neki čudan način. To je to. Kada se okrenem i pogledam iza, videću žarač kako leži na rešetki i stoga buka nije izazvana nekim duhom sata. Ona se okrenu polako. Žarač je ležao na rešetki. A sada, pomisli ona, bila bi dobra ideja da izađem napolje na svež vazduh. Ovde je pomalo tužno i zagušljivo. Zato hoću da izađem napolje, jer je tužno i zagušljivo. To nije zbog toga što se plašim nekih izmišljenih zvukova. Ja nisam sujeverna. Ja sam veštica. Veštice nisu sujeverne. Mi smo ono zbog čega su ljudi sujeverni. Ja samo ne želim da ostanem. Osećala sam se sigurno ovde dok je bila živa – bilo je to kao sklonište ispod velikog drveta – ali ne mislim da će i dalje biti sigurno. Ako Zimotvorac učini da drveće šapuće moje ime, pa, pokriću uši. Kuća se osećala kao da umire i ja idem napolje. Zaključavanje vrata nije imalo smisla. Lokalni narod bio je dovoljno nervozan kada su ulazili dok je gospođica Izdaja bila živa. Oni sigurno ne bi spustili nogu sada unutra, ne dok je druga veštica ne učini svojim mestom. Slabo, rovito sunce se probijalo kroz oblake, a vetar je oduvao mraz. Ovde gore se kratka jesen brzo pretvarala u zimu; već sada se stalno osećao miris snega u vazduhu. Visoko u planinama zima se nikada ne završava. Čak i leti, voda u potocima je bila ledeno hladna od otopljenog snega. Tifani je sela na stari panj sa svojim starim koferom i vrećom, i čekala Aranžman. Anagrama će biti ovde veoma brzo, mogla se kladiti u to. Koliba je već izgledala napušteno. Izgledala je kao – To je bio njen rođendan. Misao se sama probila napred. Da, bilo je to danas. Smrt je bio u pravu. Jedan veliki dan u godini koji je bio potpuno njen, a ona je zaboravila na to u svom tom uzbuđenju, i sada je već prošlo dve trećine. Da li je ikada rekla Petuliji i ostalima kada joj je rođendan? Nije mogla da se seti. Trinaest godina stara. Ali mislila je o sebi kao “skoro trinaest” već nekoliko meseci. Uskoro će biti “skoro četrnaest.” Upravo je počela da uživa u malo samosažaljevanja kada je čula prikriveno šuškanje iza sebe. Okrenula se tako brzo da je sir Horas odskočio unazad. “Oh, to si ti”, reče Tifani. “Gde si ti bio, ti nevaljali – siru? Bila sam bolesna od brige!” Horas je izgledao postiđeno, iako je bilo prilično teško videti kako je to uspeo. “Hoćeš li poći sa mnom?” upita ona. Horas je trenutno bio okružen osećanjem slaganja. “U redu. Moraš da uđeš u vreću.” Tifani je otvori, ali Horas se povukao. “Pa, ako ćeš biti nevaljali si – ” započe ona, i zastade. Ruka ju je svrbela. Podigla je pogled... prema Zimotvorcu. To je morao biti on. U početku je bio samo kovitlac snega u vazduhu, ali dok se kretao preko proplanka činilo se kao da se sastavio, postao čovek, postao mladić sa ogrtačem koji je lepršao iza njega i snegom u kosi i na ramenima. Nije bio providan ovaj put, ne sasvim, ali nešto kao talasi prelazilo je preko njega i Tifani pomisli da može videti stabla iza njega, kao senke. Ona napravi par brzih koraka unazad, ali Zimotvorac je prelazio preko mrtve trave brzinom klizača. Mogla se okrenuti i potrčati, ali to bi onda značilo da se ona, pa, okrenula i pobegla, a zašto bi ona to radila? Nije ona bila ta koja je šarala ljudima po prozorima!

Šta da mu kaže, šta da mu kaže? “Vidi, stvarno sam ti zahvalna što si pronašao moju ogrlicu”, reče ona, došavši sebi. “I pahuljice i ruže su zaista veoma... to je bilo veoma slatko. Ali... ne mislim da mi... pa, ti si napravljen od hladnoće, a ja nisam... ja sam čovek, napravljena od... ljudskih stvari.” “Ti moraš biti ona”, reče Zimotvorac. “Ti si bila na Plesu! A sada si ovde, u mojoj zimi.” Glas nije bio pravi. Zvučao je... lažno, nekako, kao da je Zimotvorac naučio da izgovara zvuke reči bez razumevanja šta one jesu. “Ja sam ona”, reče ona nesigurno. “Ne znam ništa o ‘moraš biti.’ Ovaj... izvini, zaista mi je žao zbog plesa, nisam tako mislila, samo je izgledalo tako...” Još uvek je imao iste ljubičasto-sive oči, primeti ona. Ljubičasto-sivo, na licu izvajanom od smrznute magle. Takođe, lepo lice. “Vidi, nikad nisam mislila da te nateram da pomisliš – ” započe ona. “Mislila?” reče Zimotvorac, izgledajući začuđeno. “Ali mi ne mislimo. Mi jesmo!” “Kako to... misliš?” “Prokleti!” “Oh, ne...” promrmlja Tifani kad Figlsi izleteše iz trave. Figlsi nisu znali značenje reči “strah”. Ponekad je Tifani želela da pročitaju rečnik. Oni su se borili kao tigrovi, borili su se kao demoni, borili su se kao divovi. Ono što nikada nisu radili bilo je da se bore sa više od jedne kašike mozga. Napadali su Zimotvorca mačevima, glavama i nogama, a činjenica je da je sve prolazilo kroz njega kao da je bio senka i nije izgledalo da mu smeta. Ako bi Figl zamahnuo čizmom prema maglovitoj nozi i završio šutnuvši sebe u glavu, to je bio dobar rezultat. Zimotvorac ih je ignorisao, kao čovek koji ne obraća pažnju na leptire. “Gde je tvoja moć? Zašto si tako obučena?” ispitivao je Zimotvorac. “Ovo nije kao što treba da bude!” On zakorači napred i zgrabi Tifanin zglob čvrsto, mnogo jače nego što bi sablasna ruka trebalo da to može. “To je pogrešno!” povika on. Iznad proplanka oblaci su počeli brzo da se kreću. Tifani je pokušala da se izvuče. “Pusti me!” “Ti si ona!” povika Zimotvorac, povlačeći je prema sebi. Tifani nije znala odakle je došao uzvik, ali šamar je došao iz njene ruke, razmišljajući sam za sebe. Zahvatio je figuru po obrazu tako jako da se za trenutak lice zamutilo, kao da je umazala sliku. “Ne prilazi mi! Ne diraj me!” vrištala je. Neko treperenje se pojavilo iza Zimotvorca. Tifani nije mogla jasno da vidi zbog ledene izmaglice i svog vlastitog besa i užasa, ali nešto maglovito i tamno se pomeralo prema njima preko proplanka, talasast i iskrivljen mračni trenutak, i onda postade Baka Vedervaks, u istom prostoru kao i Zimotvorac... unutar njega. On zavrišta na sekund, i eksplodira u maglu. Baka se zatetura unapred, trepćući. “Uhhhh. Trebaće mi neko vreme da se oslobodim tog ukusa u svojoj glavi”, reče ona. “Zatvori usta, devojko – nešto bi moglo da uleti u njih.” Tifani zatvori svoja usta. Nešto bi moglo da uleti u njih. “Šta... šta ste uradili sa njim?” izusti ona. “To!” prasnu Baka, trljajući svoje čelo. “To je to, a ne on! To što misli da je to on! Sada mi daj svoju ogrlicu!”

“Šta! Ali to je moje!” “Da li misliš da želim raspravu?” upita Baka Vedervaks. “Da li moje lice govori da želim raspravljanje? Daj mi to odmah! Da se nisi usudila da mi prkosiš!” “Ja samo neću – ” Baka Vedervaks spusti svoj glas i, u probadajuće šištanje mnogo gore od vrištanja, i reče: “Tako te je pronašao. Da li želiš da te ponovo pronađe? On je sada samo magla. Koliko dugo misliš da će to ostati?” Tifani je razmišljala o tom čudnom licu koje se nije pomeralo kao što to čini pravo, i o tom čudnom glasu koji slaže reči zajedno kao da su cigle... Ona otvori malu crnu kopču i skinu ogrlicu. To je samo Efekat, rekla je sebi. Svaki štapić je čarobni, svaka barica je kristalna kugla. To je samo... stvar. Ne treba mi da budem ja. Da, uradiću. “Moraš je dati meni”, reče Baka tiho. “Ne mogu je uzeti.” Ispružila je ruku, sa dlanom gore. Tifani je spustila konja i pokušala da ne gleda kako se prsti Bake Vedervaks sklapaju oko njega. “Vrlo dobro”, reče Baka, zadovoljna. “Sada moramo ići.” “Vi ste me posmatrali”, reče Tifani zlovoljno. “Celo jutro. Mogla si me videti da si pomislila da pogledaš”, reče Baka. “Ali nisi odradila loš posao na sahrani, rekla bih.” “Uradila sam dobar posao!” “To je ono što sam rekla.” “Ne”, reče Tifani, još uvek drhteći. “Niste.” “Ja se nikada nisam bavila lobanjama i sličnim”, reče Baka, ignorišući ovo. “Veštačkim, u svakom slučaju. Ali gospođica Izdaja – ” Stala je, a Tifani je videla kako gleda u krošnje. “Da li je to opet on?” upita. “Ne”, reče Baka, kao da je to bilo nešto što je bilo razočaravajuće. “Ne, to je mlada gospođica Hokin. I gospođa Letis Uholaža. Nisu džabalebarile, vidim. A gospođica Izdaja jedva da se ohladila.” Ona šmrknu. “Neki ljudi bi možda imali dovoljno pristojnosti da ne grabe.” Dve metle sletele su malo dalje. Anagrama je izgledala nervozno. Gospođa Uholaža izgledala je kao i uvek: visoka, bleda, veoma lepo obučena, noseći gomilu okultnog nakita i izraz lica koji je govorio da ste joj pomalo dosadni, ali da je ona dovoljno milostiva da to ne pokaže. I uvek bi gledala u Tifani, ako bi se uopšte potrudila da je pogleda, kao da je Tifani neko neobično stvorenje koje nije mogla sasvim da razume. Gospođa Uholaža je uvek bila ljubazna prema Baki, na formalan i hladan način. To je izluđivalo Baku Vedervaks, ali to je bilo tako kod veštica. Kada se zaista nisu sviđale jedna drugoj, one su bile ljubazne kao vojvotkinje. Dok su se druge dve približavale, Baka se nagnula napred i skinula svoj šešir. Gospođa Uholaža je uradila istu stvar, samo je naklon bio malo niži. Tifani vide Bakin pogled na gore i kako se nagnula niže, za još par centimetara. Gospođa Uholaža uspela je da ode centimetar niže. Tifani i Anagrama razmeniše bespomoćne poglede preko napregnutih leđa. Ponekad bi ovakve stvari mogle trajati satima. Baka Vedervaks promumla i uspravi se. To je uradila i gospođa Uholaža, crvena u licu.

“Blagosloveni bili na našem sastanku”, reče Baka mirnim glasom. Tifani se trgla. To je bila objava neprijateljstva. Galamljenje i pokazivanje prstima bilo je sasvim uobičajeno kada se veštice raspravljaju, ali pažljivo i mirno obraćanje bio je otvoreni sukob. “Kako je ljubazno od vas što ste nas dočekali”, reče gospođa Uholaža. “Nadam se da vas vidim u dobrom zdravlju?” “Dobro sam, gospođice Vedervaks.” Anagrama zatvori oči. To je bio udarac u stomak, po standardima veštica. “Gazdarica Vedervaks, gospođo Uholažo”, reče Baka. “Kao što verujem da znate?” “Šta, da. Naravno da jeste. Izvinjavam se.” Pakosni udarci su bili razmenjeni, i Baka nastavi: “Verujem da će gospođica Hokin pronaći sve što joj se sviđa.” “Sigurna sam da – ” gospođa Uholaža gledala je u Tifani, njeno lice je bilo pitanje. “Tifani,” reče Tifani bespomoćno. “Tifani. Naravno. Kakvo divno ime... Sigurna sam da je Tifani dala sve od sebe”, reče gospođa Uholaža. “Kako god, mi moramo blagosloviti i osveštati kolibu, za slučaj... uticaja.” Ja sam već izribala i oribala sve! pomisli Tifani. “Uticaja?” reče Baka Vedervaks. Čak ni Zimotvorac nije mogao imati tako leden glas. “I uznemirujuće vibracije”, reče gospođa Uholaža. “Oh, znam za njih”, reče Tifani. “To je klimava pločica u kuhinji. Ako nagazite na nju, komoda se klima.” “Bilo je govora o demonu”, reče gospođa Uholaža, ozbiljno ignorišući ovo. “I... lobanje.” “Ali – ” započe Tifani, a Bakina ruka stisnu njeno rame tako snažno da se zaustavila. “Bože, dragi bože”, reče Baka, još uvek čvrsto stežući. “Lobanje, a?” “Postoje neke vrlo uznemirujuće priče”, reče gospođa Uholaža, gledajući Tifani. “Najtamnije prirode, Gazdarice Vedervaks. Osećam da su ljudi u ovom delu bili veoma loše tretirani, zaista. Mračne sile su se oslobodile.” Tifani je želela da poviče: Ne! To su samo priče! To je sve Efekat! Ona ih je posmatrala! Zaustavljala je njihove glupe rasprave, pamtila je njihove zakone, prekorevala je njihovu glupost! Nije mogla to raditi ako bi bila samo slabašna stara dama! Ona je želela da bude mit! Ali Bakin stisak zadržao je da ćuti. “Čudne sile su sigurno na delu”, reče Baka Vedervaks. “Želim vam dobro u vašim naporima, gospođo Uholažo. Da li biste me izvinuli?” “Naravno, Gazdarice Vedervaks. Neka vas dobre zvezde prate.” “Neka putevi uspore da upoznaju vaša stopala,” reče Baka. Prestala je da jako steže Tifani, ali svejedno je skoro odvukla do zida kolibe. Metla pokojne gospođice Izdaje bila je naslonjena na zid. “Brzo priveži svoje stvari!” komandovala je. “Moramo ići!” “Da li se on vraća?” upita Tifani, boreći se da veže vreću i stari kofer na čekinje. “Ne još. Ne uskoro, mislim. Ali on će te tražiti. I onda će biti jači. Opasno za tebe, verujem, i one oko tebe! Ti imaš još mnogo da naučiš! Imaš još mnogo da uradiš!” “Zahvalila sam mu se! Pokušala sam da budem fina sa njim! Zašto je još uvek zanima za mene?” “Zbog Plesa”, reče Baka. “Žao mi je zbog toga!” “Nije dovoljno dobro. Šta oluja zna o tugi? Moraš dati odštetu. Jesi li stvarno mislila da je taj prostor ostavljen tamo za tebe? Oh, ovo je tako zamršeno! Kako su tvoja stopala?” Tifani, ljuta i zbunjena, zastade sa jednom nogom do pola prebačnom preko štapa.

“Moja stopala? Šta sa mojim stopalima?” “Da li te svrbe? Šta se događa kada skineš čizme?” “Ništa! Samo vidim moje čarape! Kakve veze imaju moja stopala sa ovim?” “Moraćemo da otkrijemo”, reče Baka, razdražujuće. “Sada, dođi.” Tifani je pokušala da podigne štap u vis, ali on se jedva odvojio od mrtve trave. Ona pogleda unaokolo. Čekinje su bile pokrivene Nak Mak Figlsima. “Ne brini za nas”, reče Rob Biloko. “Mi ćemo se držati čvrsto!” “I nemoj previše truckati, jer osećam kao da će mi otpasti vrh glave,” reče Ludi Vuli. “Da li dobijamo hranu na ovom letu?” reče Veliki Jan. “Ja sam iskreno više za malo pića.” “Ne mogu vas sve uzeti!” reče Tifani. “Čak ne znam ni gde idem!” Baka Vedervaks zagleda se u Figlse. “Moraćete da hodate. Mi putujemo u Lenkr Taun. Adresa je Tir Nane Og, Trg.” “Tir Nane Og”, reče Tifani. “Zar nije to – ?” “To znači Mesto Nane Og”, reče Baka, dok su Figlsi otpadali sa metle. “Bićeš sigurna tamo. Pa, više ili manje. Ali mi moramo stati usput. Moramo ostaviti tu ogrlicu daleko od tebe koliko god možemo. A ja znam kako to da uradim! Oh, da!” Nak Mak Figlsi su trčkarali kroz šumu. Lokalne divlje životinje su znale za Figlse, tako da su pufnasta šumska stvorenja zaronila u svoje jazbine ili se popela visoko u krošnje, ali posle nekog vremena Veliki Jan pozva da stanu i reče: “Tamo je nešto što nas prati!” “Ne budi lud,” reče Rob Biloko. “U ovim šumama nema ništa toliko ludo da bi lovilo Figlse!” “Ja znam šta osećam”, reče Veliki Jan tvrdoglavo. “Osećam to mojim čulom. Tamo je nešto jezivo tačno iza nas!” “Pa, ja nisam onaj koji će raspravljati sa čovekovim čulom”, reče Rob ravnodušno. “U redu, momci, raširite se u veliki krug!” Izvučenih mačeva, Figlsi se raširiše, ali posle nekoliko minuta počelo je opšte mrmljanje. Ničega nije bilo što se moglo videti, ništa čuti. Nekoliko ptica je pevalo, na bezbednoj udaljenosti. Mirni i tihi, neuobičajeni u blizini Figlsa, bili su svuda. “Izvini, Veliki Jane, ali mislim da tvoje čulo nije bilo dobro ovaj put”, reče Rob Biloko. U tom trenutku sir Horas pade sa grane na njegovu glavu. Mnogo vode je proteklo ispod velikog mosta na Lenkru, ali odavde se to jedva videlo zbog izmaglice koja je dolazila od vodopada u blizini, izmaglice koja je lebdela u ledenom vazduhu. To su bili plitki brzaci sve do duboke klisure, a onda je reka preskakala vodopad kao losos i udarala ravnicu ispod kao grmljavina. Od vodopada ste mogli pratiti reku celim putem pored Krede, ali ona se kretala u širokim, lenjim krivinama, i bilo je brže leteti u pravoj liniji. Tifani je preletela samo jednom, kada je gospođica Nivo prvi put dovela u planine. Od tada je uvek išla dužim putem dole, krstareći tik iznad krivudavog puta. Let preko ivice te pobesnele bujice uz iznenadno padanje u hladni vlažni vazduh i usmeravanje štapa gotovo pod pravim uglom na dole bilo je prilično visoko na njenoj listi stvari koje nikada nije nameravala da uradi. Sada je Baka Vedervaks stajala na mostu, sa srebrnim konjem u svojoj ruci. “To je jedini način”, reče ona. “Ovo će završiti na dnu dubokog mora. Pusti Zimotvorca da te traži tamo!”

Tifani klimnu. Ona nije plakala, što nije isto kao, pa, ne plakati. Ljudi su hodali unaokolo i nisu sve vreme plakali, a nisu sve vreme mislili o tome. Ali sada, ona jeste. Pomislila je: Ja ne plačem... Imalo je smisla. Naravno da je imalo smisla. Sve je to bio Efekat! Svaki štapić je čarobni, svaka barica je kristalna kugla. Nijedna stvar nema neku moć koju ti nisi stavila tamo. Pletenice i lobanje i štapići bili su kao... lopate i noževi i naočare. Oni su bili kao... poluge. Sa polugom si mogao podići veliku stenu, ali poluga nije radila nikakav posao. “To mora biti tvoj izbor”, reče Baka. “Ja ne mogu to uraditi za tebe. Ali to je mala stvar, a dokle god je imaš, to može biti opasno.” “Znate, mislim da nije hteo da me povredi. Bio je samo uznemiren”, reče Tifani. “Zaista? Da li želiš da sretneš tu uznemirenost ponovo?” Tifani je razmišljala o tom čudnom licu. Imalo je oblik ljudskog – više ili manje – ali je više bilo kao da je Zimotvorac čuo za ideju da bude čovek, a nije znao kako to da uradi. “Mislite li da će povrediti druge ljude?” upita ona. “On je Zima, dete. To nisu samo lepe pahuljice, zar ne?” Tifani ispruži svoju ruku. “Vratite mi to, molim vas.” Baka joj ga predade slegnuvši ramenima. Ležao je u Tifaninoj ruci, na čudnom belom ožiljku. To je bila prva stvar koja joj je ikada data da nije bila korisna, od koje se nije očekivalo da nešto radi. Ne treba mi to, pomisli ona. Moja moć dolazi iz Krede. Ali da li je to život kakav treba da bude? Ništa što ti nije potrebno? “Trebali bi je vezati za nešto što je lako”, reče ona praktičnim glasom. “Inače će se uhvatiti na dnu.” Posle malo pretraživanja trave u okolini mosta, pronašla je štap i zamotala srebrni lanac oko njega. Bilo je podne. Tifani je izmislila reč podnevina zato što joj se sviđalo kako zvuči. Svako bi mogao da bude veštica u ponoć, razmišljala je, ali morala si da budeš stvarno dobra da bi bila veštica na podnevini. Dobro je biti veštica, u svakom slučaju, pomislila je dok je hodala nazad prema mostu. Nije dobro kao biti srećna osoba. Ona baci ogrlicu sa mosta. Nije napravila veliku stvar od toga. Bilo bi lepo reći da je srebrni konj zasijao na svetlu, izgledajući kao da je zastao za trenutak u vazduhu pre nego što je krenuo u dugi pad. Možda i jeste, ali Tifani nije gledala. “Dobro”, reče Baka Vedervaks. “Da li je sad sve gotovo?” upita Tifani. “Ne! Ti si plesala u priči, devojko, onoj koja se priča svetu svake godine. To je Priča o ledu i vatri, Letu i Zimi. Napravila si grešku. Moraš ostati do kraja i pobrinuti se da priča dobije pravi kraj. Konj ti je samo kupio vreme, to je sve.” “Koliko vremena?” “Ne znam. Ovo se nije dešavalo ranije. Vreme da razmisliš, barem. Kako su tvoja stopala?” Zimotvorac se kretao kroz svet bez, u bilo kom ljudskom smislu, kretanja. Gde god je bila zima, on je takođe bio.

Pokušavao je da razmišlja. Nikada ranije to nije radio, i bolelo je. Sve do sada ljudi su bili samo delovi sveta koji su se kretali unaokolo na čudne načine i palili vatre. Sada je preokrenuo svoj um, i sve je bilo novo. Ljudi... napravljeni od ljudskih stvari... to je bilo ono što je rekla. Ljudske stvari. Morao je da stvori sebe od ljudskih stvari za voljenu. U hladnoći mrtvačnica i olupinama brodova, Zimotvorac je jahao na vazduhu tražeći ljudske stvari. A šta je to bilo? Prašina i voda, uglavnom. Ostavite čoveka dovoljno dugo da čak i voda ode, i ne bi ostalo ništa osim nekoliko šaka prašine koju bi oduvao vetar. Dakle, pošto voda nije razmišljala, sav posao je obavljala prašina. Zimotvorac je bio logičan, jer je led bio logičan. Voda je bila logična. Vetar je bio logičan. Imao je pravila. Dakle, ono što su ljudi bili bila je... prava vrsta prašine! I, dok je tragao za tim, mogao joj je pokazati koliko je on jak. Te večeri Tifani je sela na ivicu svog novog kreveta, i dok su se oblaci sna dizali u njenom mozgu kao grmljavina, zevnula i zagledala se u svoja stopala. Bila su ružičasta, i imala pet prstiju svako. Bila su to prilično dobra stopala, zaključila je. Normalno je da kada te ljudi sretnu postavljaju pitanja kao “Kako ste?” Nana Og je samo rekla: “Uđi. Kako su ti stopala?” Iznenada su svi bili zainteresovani za njena stopala. Naravno, stopala su bila važna, ali šta su ljudi očekivali da se desi sa njima? Zaljuljala ih je nazad i napred na krajevima svojih nogu. Nisu uradila ništa čudno, tako da je otišla u krevet. Nije spavala kako treba već dve noći. To nije stvarno shvatila dok nije stigla do Tira Nane Og, kada je njen mozak počeo da se okreće samom sebi. Razgovarala je sa gospođom Og, ali je bilo teško setiti se o čemu. Glasovi su odzvanjali u ušima. Sada, na kraju, nije morala ništa da uradi osim da spava. Bio je to dobar krevet, najbolji u kojem je ikada spavala. To je bila najbolja soba u kojoj je ikada bila, iako je bila previše umorna da bi je istražila. Veštice nisu mnogo davale na komfor, posebno u rezervnim spavaćim sobama, ali Tifani je odrasla na starinskom krevetu gde su federi radili gloing svaki put kada bi se pomerila, a uz malo truda mogla je na njima da izvede melodiju. Ovaj madrac je bio debeo i mekan. Potonula je u njega kao da je veoma mekani, veoma topli, veoma spori živi pesak. Problem je što možete zatvoriti oči, ali ne možete zaustaviti svoje misli. Dok je ležala u mraku, u glavi su joj se migoljile slike satova koji rade klonk-klank, snežnih pahulja oblikovanih kao ona, gospođice Izdaje koja hoda kroz noćnu šumu tražeći loše ljude sa spremnim žutim noktima. Mit Izdaja... Plovila je kroz ove izmešane uspomene u bezizraznu belinu. Ali postajalo je svetlije i hvatala je detalje, male površine crne i sive. Počele su lagano da se pomeraju sa jedne na drugu stranu... Tifani otvori oči, i sve postade jasno. Ona je stajala na... čamcu, ne, velikom jedrenjaku. Bilo je snega na palubi, a ledenice su visile sa užadi. Plovio je u ispranoj svetlosti zore, na mirnom sivom moru punom plutajućeg leda i oblaka magle. Užad su krckala, vetar uzdisao u jedrima. Nije bilo nikoga ko se mogao videti.

“Ah. Izgleda da je to san. Pusti me napolje, molim te”, reče poznati glas. “Ko si ti?” reče Tifani. “Ti. Nakašlji se, molim te.” Tifani pomisli: Pa, ako je to san... i nakašlja se. Figura je izrasla iz snega sa palube. To je bila ona, i pažljivo je gledala unaokolo. “Jesi li ti takođe ja?” upita Tifani. Neobično, ovde na smrznutoj palubi to nije izgledalo tako, pa, čudno. “Hmm. Oh, da”, reče druga Tifani, još uvek pažljivo gledajući stvari. “Ja sam tvoje Treće Misli. Sećaš se? Deo tebe koji nikada ne prestaje da razmišlja? Deo koji primećuje sitne detalje? Dobro je biti napolju na svežem vazduhu. Hmm.” “Da li nešto nije u redu?” “Pa, ovo je očigledno san. Ako bi pažljivo pogledala, mogla bi videti da je kormilar u žutoj kabanici tamo gore za kormilom Veseli Mornar sa omota duvana koji je Baka Ečing obično koristila. On nam uvek dolazi u misli kada razmišljamo o moru, zar ne?” Tifani pogleda bradatu figuru, koja joj veselo mahnu. “Da, to je sigurno on!” reče ona. “Ali ja mislim da to nije baš naš san”, rekoše Treće Misli. “Tako je... stvaran.” Tifani se sagnula i pokupila šaku snega. “Izgleda stvarno”, reče ona. “Izgleda hladno.” Ona napravi grudvu i baci je na samu sebe. “Stvarno bih želela da to nisi uradila”, reče druga Tifani, otresajući sneg sa ramena. “Ali vidiš šta mislim? Snovi nikada nisu tako... nesnoviti kao ovaj.” “Znam šta ja mislim”, reče Tifani. “Mislim da će postati stvarni, a onda će se pretvoriti u nešto neobično.” “Baš tako. I to mi se uopšte ne sviđa. Ako je ovo san, onda će se dogoditi nešto užasno...” Pogledale su ispred broda. Tamo je bila sumorna, prljava masa magle koja se širila preko celog mora. “Nešto je tamo u magli!” kazale su Tifani zajedno. Okrenuše se i požuriše uz lestvice do čoveka za kormilom. “Držite se dalje od magle! Molim vas nemojte joj se približavati!” povika Tifani. Veseli Mornar izvadi lulu iz usta i pogleda zbunjeno. “Dobar Dim po Svakom Vremenu?” reče on Tifani. “Šta?” “To je sve što on može reći!” rekoše njene Treće Misli, grabeći kormilo. “Sećaš se? To je ono što on govori na omotu!” Veseli Mornar je nežno odgurnu. “Dobar Dim po Svakom Vremenu”, reče on pomirljivo. “Po Svakom Vremenu.” “Vidi, mi samo hoćemo – ” započe Tifani, ali njene Treće Misli, bez reči, staviše ruke na njenu glavu i okrenuše je. Nešto je dolazilo iz magle. Bila je to santa leta, velika, barem pet puta višlja od broda, veličanstvena kao labud. Bila je tako velika da je pravila svoju vlastitu klimu. Izgledalo je da se kreće polako; oko njene osnove je jurila voda. Sneg je padao oko njega. Trake magle vukle su se za njim. Lula Veselog Mornara ispade mu iz usta dok je gledao. “Dobar Dim!” prokleo je.

Ledeni breg je bio Tifani. Bila je to Tifani stotinu metara visoka, formirana od presijavajućeg zelenog leda, ali i dalje je to bila Tifani. Na njenoj glavi su bile morske ptice. “Zimotvorac ne može ovo da radi!” reče Tifani. “Ja sam bacila konja!” Ona skupi ruke oko usta i povika: “JA SAM BACILA KONJA!” Njen glas se odbijao od maglovite ledene figure. Par ptica je poletelo sa ogromne ledene glave, vrišteći. Iza Tifani, brodsko kormilo se okrenulo. Veseli Mornar lupao je stopalom i pokazivao na bela jedra ispred njega. “Dobar Dim po Svakom Vremenu!” komandovao je. “Žao mi je, ne znam šta ste mislili!” reče Tifani očajno. Čovek je pokazao na jedra i pravio mahnite pokrete povlačenja rukama. “Dobar Dim!” “Izvinite, jednostavno ne mogu da razumem!” Mornar šmrknu i otrča prema konopcu, koji je počeo žurno da povlači. “Postalo je neobično”, rekoše njene Treće Misli tiho. “Pa, da, mislim da je ogromna santa leda oblikovana kao ja – ” “Ne, to je samo čudno. Ovo je neobično”, rekoše njene Treće Misli. “Mi imamo putnike. Vidi”, pokazala je. Dole na glavnoj palubi bio je niz otvora sa velikim gvozdenim rešetkama na njima; Tifani ih nije ranije primetila. Ruke, stotine njih, blede kao izdanci ispod trupca, pipkale su i mahale, provlačeći se kroz rešetke. “Putnici?” Tifani prošapta užasnuto. “Oh, ne...” A onda je počelo vrištanje. Bilo bi bolje, ali ne mnogo bolje, da su to bili krici kao “Upomoć! i “Spasi nas”, ali umesto toga čulo se samo vrištanje i jaukanje, samo zvuci ljudskog bola i straha – Ne! “Vrati se nazad u moju glavu”, reče ona mračno. “Previše je zbunjujuće pustiti te da trčiš unaokolo. Odmah.” “Ući ću unutra iza tebe”, rekoše njene Treće Misli. “Onda to neće izgledati tako – ” Tifani oseti probadajući bol i promenu u njenom umu, i pomisli: Pa, pretpostavljam da je moglo biti mnogo zbrkanije. U redu. Pusti me da razmislim. Svi me pustite da razmislim. Posmatrala je očajne ruke koje su se ljuljale kao trava ispod vode, i pomisli: ja sam u nečemu kao san, ali mislim da nije moj. Ja sam na brodu, i mi idemo da nas ubije santa leda koja je moja ogromna figura. Mislim da mi se više sviđalo kada sam bila snežne pahulje... Čiji je ovo san? “O čemu se ovde radi, Zimotvorče?” upita ona, a njene Treće Misli, vrativši se gde su trebale da budu, prokomentarisaše: To je neverovatno, čak možeš videti svoj dah u vazduhu. “Da li je to upozorenje?” povika Tifani. “Šta želiš?” Tebe za moju nevestu, reče Zimotvorac. Reči su upravo stigle u njeno sećanje. Tifanina ramena potonuše. Ti znaš da to nije stvarno, rekoše njene Treće Misli. Ali može biti senka nečega stvarnog... Nisam trebala dozvoliti Baki Vedervaks da pošalje Roba Bilokoa ovako – “Prokleti! Protresi mi jarbol!” povika glas iza nje. A onda je počela uobičajena galama:

“‘Jarbole’, ti glupane!” “Aj? Ali ja vidim samo jedan!” “Privežite veliku dasku! Ludi Vuli je upravo ušao u vodu!” “Praznoglavac! Rekao sam mu, samo jedan povez za oko!” “Sa jo-ho-ho i ho-jo-jo – ” Figlsi izleteše iz kabine iza Tifani, a Rob Biloko se zaustavio ispred nje dok su ostali protrčavali. Salutirao je. “Izvini što malko kasnimo, ali morali smo da nađemo crne poveze”, reče on. “To je ona stvar kao stil, znaš.” Tifani je zanemela, ali samo za trenutak. Pokazala je prstom. “Mi moramo zaustaviti ovaj brod da ne pogodi onu santu leda!” “Samo to? Nema problema!” Rob pogleda pored nje na divovsku ledenu ženu koja se promaljala i naceri se. “Ima nos baš kao tvoj, a?” “Samo zaustavi to! Molim?” zamoli Tifani. “Aj-aj! Idemo, momci!” Gledanje Figlsa kako rade bilo je kao posmatranje mrava, izuzev što mravi ne nose kiltove i ne viču “Prokleti!” sve vreme. Možda zbog toga što su jednom reči mogli da završe toliko mnogo posla izgledalo je da nemaju uopšte problema sa naređenjima Veselog Mornara. Vrveli su po palubi. Tajanstveni kanapi su povlačeni. Jedra su se pomerala i naduvavala uz horsko “Dobar Dim!” i “Prokleti!” Sad Zimotvorac hoće da se oženi sa mnom, pomisli Tifani. Oh, bože. Ponekad se pitala da li će se udati jednog dana, ali je bila sigurna da je sada previše rano za “jedan dan”. Da, njena majka je bila udata već kada je imala četrnaest, ali to je bila ona vrsta stvari koja se događala u starijim vremenima. Bilo je još mnogo stvari koje je trebalo uraditi pre nego što se Tifani uda, i ona je bila načisto sa tim. Osim toga, kada bi razmišljala o tome... juuu. On čak nije bio ni osoba. On je bio tako – Tup! vetar je ušao u jedra. Brod je zakrckao i nagnuo se, i svi su vikali na nju. Najviše su vikali, “Kormilo! Uhvati odmah kormilo!” iako je tu bilo takođe i očajničko “Dobar Dim po Svakom Vremenu!”. Tifani se okrenula i videla kormilo koje se okretalo, zamućeno od brzine. Ona pokuša da ga uhvati i zupci je udariše po prstima, ali u blizini je bio namotaj kanapa i uspela je da napravi omču, uhvati kormilo, zaustavi ga i čvrsto stisne bez previše klizanja po palubi. Onda je zgrabila kormilo i pokušala da okrene u drugom pravcu. To je bilo kao guranje kuće, ali je išlo, veoma sporo na početku, a onda sve brže kad ga je vratila. Brod je išao okolo. Mogla se osetiti da se kreće, počevši da se pomalo udaljava od ledenog brega, ne direktno u njega. Dobro! Stvari su konačno dobro išle! Okrenula je kormilo još malo, i sada je ogromni hladni zid klizio pored, ispunjavajući vazduh maglom. Sve će biti u redu posle – Brod je pogodio santu. Počelo je sa jednostavnim krc! kao da se snast broda zakačio za stenu, ali onda su se i ostali smrskali dok se brod cepao duž leda. Zatim su došli oštri zvuci kidanja dok se brod pomerao napred, a komadi dasaka padali su u stubove zapenušane vode. Vrh jarbola se slomio, povlačeći jedra i užad sa sobom. Gomilice leda razbijale su se o palubu na metar od Tifani, zasipajući je iglama. “Ovo ne ide kako sam očekivala!” prodahtala je, viseći na kormilu. Udaj se za mene, reče Zimotvorac.

Uzburkana brza voda grunula je preko potopljenog broda. Tifani se držala još trenutak; a onda je pokrio hladni talas... osim što iznenada nije bio hladan nego topao. Ali još uvek joj nije dozvoljavao da diše. U mraku je pokušavala da se izbori za put do površine, sve dok se crnilo iznenada nije povuklo, njene oči ispunile svetlom, a glas rekao: “Sigurna sam da su ovi dušeci previše mekani, ali ne možete reći gospođi Og tako nešto.” Tifani trepnu. Bila je u krevetu, a mršava žena sa raščupanom kosom i prilično crvenim nosom je stajala pored njega. “Bacali ste se i prevrtali kao poludeli”, reče žena, spuštajući bokal koji se pušio na mali sto pored kreveta. “Jednog dana neko će se ugušiti, zapamti moje reči.” Tifani trepnu ponovo. Trebalo je da razmislim: Oh, to je bio samo san. Ali to nije bio samo san. Ne moj san. “Koliko je sati?” upitala je. “Oko sedam”, reče žena. “Sedam!” Tifani odgurnu čaršafe. “Moram ustati! Gospođa Og će želeti svoj doručak!” “Ja ne mislim tako. Odnela sam joj ga u krevet nema ni deset minuta”, reče žena, uputivši Tifani Pogled. “A ja sam van kuće.” Ona šmrknu. “Popij svoj čaj pre nego što se ohladi.” I sa time izmaršira kroz vrata. “Je li gospođa Og bolesna?” upita Tifani, tražeći svuda svoje čarape. Nikada nije čula za nekoga ko nije bio zaista star ili veoma bolestan da dobija doručak u krevetu. “Bolesna? Mislim da nijedan dan u svom životu nije bila bolesna”, reče žena, uspevši da sugeriše da je po njenom mišljenju to nepravedno. Ona zatvori vrata. Čak je i pod spavaće sobe bio mekan – ne učinjen mekanim vekovima gaženja stopalima po daskama dok nije svo iverje povađeno, već zato što ih je neko ošmirglao i izlakirao. Tifanina bosa stopala blago su se lepila za njega. Nigde nije bilo vidljive prašine, nigde paučine. Soba je bila svetla i sveža i upravo suprotna onome kakva treba da bude soba u vešticinoj kolibi. “Ja ću da se obučem”, reče ona u vazduh. “Ima li neki Figls ovde?” “Ah, ne”, reče glas ispod kreveta. Začulo se neko mahnito šaputanje, a onda glas reče: “To znači da uopšte ne postoji nijedan od nas ovde.” “Onda zatvori oči”, reče Tifani. Obukla se, uzimajući povremene gutljaje čaja kao i obično. Čaj donet do kreveta kada nisi bolestan? Takve stvari događale su se kraljevima i kraljicama! A onda je primetila modrice na svojim prstima. To uopšte nije bolelo, ali koža je bila plava gde ih je udarilo brodsko kormilo. Dobro... “Figlsi?” reče ona. “Prokleti, neće nas prevariti drugi put”, reče glas ispod kreveta. “Izlazi napolje da mogu da te vidim, Ludi Vuli!” komandova Tifani. “To je stvarno babanje, gospođice, kako uvek znate da sam to ja.” Posle još malo brzog sašaptavanja, Ludi Vuli – jer je to zaista bio on – izmaršira napolje sa još dva Figlsa i sirom Horasom. Tifani je zurila. U redu, on je bio plavi sir, tako da je bio skoro iste boje kao Figls. I ponašao se kao Figls, nije bilo sumnje u to. Ipak, zašto je imao traku grubog figlskog tartana oko sebe? “On nas je nekako našao”, reče Ludi Vuli, stavljajući svoju ruku oko Horasa koliko je to bilo moguće. “Mogu li ga zadržati? On razume svaku reč koju kažem!”

“To je čudesno, jer ja ne mogu,” reče Tifani. “Vidi, da li smo bili sinoć u brodolomu?” “Oh, aj. Nekako.” “Nekako? Je li to bilo stvarno ili nije?” “Oh, aj”, reče Figls nervozno. “Koje?” insistirala je Tifani. “Nekako stvarno, i nekako nestvarno, na stvarno nestvarni način”, reče Ludi Vuli, malo prebledevši. “Ja nemam znanje o pravim rečima...” “Jeste li vi Figlsi svi dobro?” “Oh aj, gospođice”, reče Ludi Vuli, ozarivši se. “Nema problema. Bio je to samo brod sanjanja na sanjanom moru, napokon.” “A sanjani ledeni breg?” reče Tifani. “Ah, ne. Ledeni breg je bio stvaran, gazdarice.” “Tako sam i mislila! Jesi li siguran?” “Aj. Mi smo dobri u znanju stvari kao ta”, reče Ludi Vuli. “Je li tako, a, momci?” Druga dva Figlsa, u stanju totalnog strahopoštovanja zbog prisustva velike male babe, a daleko od bezbednosti stotina braće oko njih, klimnuše Tifani i onda pokušaše da se sakriju jedan iza drugog. “Pravi ledeni breg oblikovan kao ja pluta unaokolo po moru?” reče užasnuto Tifani. “Nalazi se na putu brodovima?” “Aj. Može biti”, reče Ludi Vuli. “Počinjem da imam previše problema!” reče Tifani, ustajući. Začuo se prasak, i jedna od podnih dasaka odskoči od poda i otkači se, ljuljajući se goredole uz zvuke stolice za ljuljanje. Otkinula je dva dugačka eksera. “A sada ovo”, reče Tifani slabašno. Ali Figlsi i Horas su nestali. Iza Tifani se neko nasmeja, iako je to možda više bilo kikotanje, duboko i stvarno i sa možda samo nagoveštajem da je to neko ko priča bezobrazne šale. “Ti mali đavoli ne znaju sporo da trče, a?” reče Nana Og, upadajući u sobu. “Sada, Tif, hoću da se polako okreneš i odeš da sedneš u svoj krevet sa stopalima odvojenim od zemlje. Možeš li to?” “Naravno, gospođo Og”, reče Tifani. “Vidite, žao mi je zbog – ” “Ma, šta je podna daska više ili manje?” reče Nana Og. “Mnogo sam više zabrinuta zbog Esmi Vedervaks. Ona je rekla da bi moglo da se desi ovako nešto! Ha, ona je bila u pravu, a gospođica Krpelj je pogrešila! Neće biti života sa njom posle ovoga! Podići će nos toliko u vazduh da joj stopala neće dodirivati zemlju!” Uz glasno spoooiiing!, još jedna podna daska odskoči. “A možda bi bila dobra ideja da i tvoja takođe budu, gospođice”, dodade Nana Og. “Vratiću se za pola treptaja.” To se pretvorilo u dvadeset sedam sekundi, kada se Nana vratila noseći par brutalno ružičastih papuča sa zekama na njima. “Moj drugi najbolji par”, reče ona, iza nje, a daska napravi plonk! i zabi četiri velika eksera u udaljeni zid. Na daskama koje su već odskočile počeli su da se pojavljuju izdanci koji su mnogo ličili na lišće. Bili su tanki i uvrnuti, ali listovi su bili ono što jesu. “Da li ja to radim?” upita Tifani nervozno. “Pretpostavljam da Esmi želi sama da ti ispriča sve o tome” reče Nana, pomažući Tifaninim stopalima da se uvuku u papuče. “Ali ono što mi imamo ovde, gospođice, je gadan slučaj Ped

Fecundis”. U pozadini Tifaninih sećanja dr Senzibiliti Bustl, D. M. Phil., B. El L., trgnu se iz svog sna za trenutak i isporuči joj prevod. “Plodne Stope?” reče Tifani. “Vrlo dobro! Nisam očekivala da će se bilo šta desiti podnim daskama, mislim na tebe, ali to ima smisla kada razmisliš o tome. Na kraju krajeva, napravljene su od drveta tako da pokušavaju da rastu.” “Gospođo Og?” reče Tifani. “Da?” “Molim vas? Ja nemam pojma o čemu pričate! Ja održavam svoja stopala veoma čistim! I mislim da sam džinovski ledeni breg!” Nana Og uputi joj spor, ljubazan pogled. Tifani se zagleda u tamne, svetlucave oči. Ne pokušavaj da je prevariš ili zadržiš bilo šta od tih očiju, rekoše njene Treće Misli. Svi kažu da je ona najbolja drugarica Bake Vedervaks još od kada su bile devojke. A to znači da ispod svih tih bora moraju biti živci od čelika. “Čajnik je u prizemlju”, reče Nana ozareno. “Zašto ne bi sišla dole i ispričala mi sve o tome?” Tifani je pogledala pod “strmoglavica” u Neprečišćenom Rečniku, i otkrila da to znači “žena koja nije bolja nego što bi trebala da bude” i “dama lakih vrlina”. Ovo, odlučila je posle malo razmišljanja, znači da je gospođa Gita Og, poznata kao Nana, bila veoma poštovana osoba. Ona je lako pronašla vrlinu, pod jedan. A ako nije bila bolja nego što je trebala da bude, onda je ona bila dobra baš onoliko koliko je trebalo da bude. Imala je osećaj da gospođica Izdaja nije to mislila, ali ne možeš se raspravljati sa logikom. Nana Og je barem bila dobar slušalac. Slušala je kao veliko uvo, i Tifani joj je pre nego što je shvatila sve ispričala. Sve. Nana je sedela na suprotnoj strani velikog kuhinjskog stola, lagano pućkajući lulu sa ugraviranim ježom na njoj. Ponekad bi postavila neko pitanjce, kao “Zašto je to bilo?” ili “I onda šta se dogodilo?” i iz nje bi ponovo krenulo. Nanin mali prijateljski osmeh mogao je izvući iz tebe stvari koje nisi ni znao da znaš. Dok je pričala, Tifanine Treće Misli pretraživale su sobu iz uglova njenih očiju. Bila je čudesno čista i svetla, i svuda je bilo ukrasa – jeftinih, zabavnih, one vrste koje imaju stvari kao “Za Najbolju Svetsku Mamu” na sebi. A gde nije bilo ukrasa, tu su bile slike beba, dece i porodice. Tifani je mislila da samo velikaši žive u kućama kao ova. Imala je uljane lampe! Bio je tu i tuš, napravljen od kalaja, koji je opušteno visio na kuki pored toaleta! Pumpa je bila unutra! Ali Nana se lagano šetkala unaokolo u svojoj prilično iznošenoj crnoj haljini, potpuno nevelikaški. Iz najbolje stolice u sobi sa ukrasima, veliki sivi mačor posmatrao je Tifani poluotvorenim okom koje je isijavalo apsolutno zlo. Nana ga je oslovljavala sa “Gribo... ne brini o njemu, on je samo velika stara maza”, ali Tifani je znala dovoljno i to protumačila kao “imaćeš njegove kandže u nozi ako mu se bilo gde približiš.” Tifani je pričala kao što nikada ranije nije. To mora da je neka vrsta magije, zaključiše njene Treće Misli. Veštice su koristile načine kontrole ljudi svojim glasovima, ali Nana Og je samo slušala. “Taj momak Roland koji nije tvoj mladić”, reče Nana, kada je Tifani zastala da udahne. “Misliš da se udaš za njega, zar ne?” Nemoj lagati, insistirale su njene Treće Misli.

“Ja... pa, tvoj um dolazi do svih tih stvari kada ne obraćate pažnju, zar ne?” reče Tifani. “To nije kao razmišljanje. U svakom slučaju, svi drugi dečaci koje sam upoznala samo bulje u svoja glupa stopala! Petulija kaže da je to zbog šešira.” “Pa, ako ga skineš pomaže”, reče Nana Og. “Zamisli, napravila sam duboko dekoltirano prsluče kad sam bila devojka. Sprečila sam ih da gledaju u svoje glupe noge, mislim da ti ne moram objašnjavati!” Tifani vide tamne oči usmerene na nju. Ona prsnu od smeha. Lice gospođe Og pretvorilo se u ogroman kez koji bi trebalo da bude u zatvoru iz razloga javne pristojnosti, a iz nekog razloga Tifani se osećala mnogo bolje. Prošla je neku vrstu testa. “Razmisli, to verovatno ne bi radilo sa Zimotvorcem, naravno”, reče Nana, a sumornost se ponovo spustila. “Nisu mi smetale pahuljice”, reče Tifani. “Ali ledeni breg – mislim da je to malo previše.” “Pokazivanje pred devojkama”, reče Nana, pućkajući svoju ježovu lulu. “Da, to rade.” “Ali on može ubiti ljude!” “On je Zima. To je ono što radi. Ali ja pretpostavljam da je malo zbunjen jer nikada pre nije bio zaljubljen u ljudsko biće.” “Zaljubljen?” “Pa, on verovatno misli da jeste.” Oči su je ponovo pažljivo posmatrale. “On je elementarni, a oni su zaista jednostavni”, produži Nana Og. “Ali on pokušava da bude čovek. A to je komplikovano. Mi smo spakovani sa stvarima koje on ne može razumeti – stvarno ne može da razume. Bes, na primer. Mećava nikada nije besna. Oluja ne mrzi ljude koji umiru u njoj. Vetar nikada nije okrutan. Ali što više razmišlja o tebi, mora se više baviti sa osećanjima kao što su ova, i nema nikoga ko ga može naučiti. On nije jako pametan. Nikada nije morao da bude. A interesantna stvar je što si ti to promenila – ” Začulo se kucanje na vratima. Nana Og ustade i otvori. Bila je to Baka Vedervaks, sa gospođicom Krpelj koja je virila preko njenog ramena. “Blagoslovi neka budu nad ovom kućom”, reče Baka, ali glasom koji je sugerisao da ako bi bilo potrebno oduzeti blagoslove ona bi takođe mogla i to učiniti. “Sasvim verovatno”, reče Nana Og. “To je Ped Fecundis, dakle?” Baka klimnu prema Tifani. “Izgleda kao težak slučaj. Podne daske su olistale nakon što je hodala preko njih bosih stopala.” “Ha! Jesi li joj dala nešto za to?” reče Baka. “Prepisala sam joj par papuča.” “Ja zaista ne vidim kako avatarizacija može dešavati, ne kada govorimo o elementalima, to čini ne – ” započe gospođica Krpelj. “Prestanite sa brbljanjem, gospođice Krpelj,” reče Baka Vedervaks. “Primećujem da brbljate kada stvari pođu po zlu, a to nije od pomoći.” “Ja ne želim da se dete brine, to je sve”, reče gospođica Krpelj. Ona uze Tifaninu ruku, potapša je, i reče, “Nemoj brinuti, Tifani, mi ćemo – ” “Ona je veštica”, reče Baka čvrsto. “Mi samo treba da joj kažemo istinu.” “Vi mislite da se ja pretvaram u... boginju?” reče Tifani. Vredelo je videti njihova lica. Jedina usta koja nisu bila kao O bila su ona koja su pripadala Baki Vedervaks, koja se zlobno smeškala. Ona je izgledala kao neko čiji je pas upravo izveo prilično dobar trik.

“Kako ti je to uspelo?” upita Baka. Dr. Bustl je pretpostavio: Avatar, inkarnacija boga. Ali neću vam to reći, pomisli Tifani. “Pa, jesam li?” reče ona. “Da”, rekla je Baka Vedervaks. “Zimotvorac misli da si... oh, ona ima mnogo imena. Gospa od Cveća je lepo. Ili Letnja Dama. Ona pravi leto, baš kao što on pravi zimu. On misli da si ti ona.” “U redu”, reče Tifani. “Ali mi znamo da on greši, zar ne?” “Ovaj... nije baš toliko pogrešno kao što bismo voleli”, reče gospođica Krpelj. Većina Figlsa je logorovala u štali Nane Og, gde su držali ratni savet, osim što se ovde radilo o nečemu što nije bilo sasvim ista stvar. “Ono što mi ovde imamo”, objavio je Rob Biloko, “je slučaj Romanse”. “Šta je to, Robe?” upita Figl. “Aj, da li je to kako se male bebe prave?” pitao je Ludi Vuli. “Pričao si o tome prošle godine. Bilo je vrlo zanimljivo, iako malo teško shvatljivo za mene.” “Ne baš”, reče Rob Biloko. “I to je nekako teško objasniti. Ali ja računam da Zimotvorac želi da romansira veliku malu babu i ona ne zna šta da radi sa tim.” “Znači, to je kako se bebe prave?” reče Ludi Vuli. “Ne, jer čak i zveri znaju kako to, ali samo ljudi znaju o Romansiranju”, reče Rob. “Kada bik krava upozna damu kravu on ne mora da kaže, ‘Moje srce radi bang-bang-bang kada vidim tvoje lepo lice’, jer je to nekako ugrađeno u njihove glave. Kod ljudi je to mnogo teže. Romansiranje je veoma važno, znate. U suštini to je način na koji se momak može približiti devojci bez da ga ona napadne i iskopa mu oči.” “Ne vidim kako mi možemo nju da naučimo te stvari”, reče Pomalo Ludi Angus. “Velika mala baba čita knjige”, reče Rob Biloko. “Kada ona vidi knjigu, jednostavno ne može da odoli. A ja”, dodade on ponosno, “imam Plan.” Figlsi se opustiše. Uvek su se osećali srećnijima kada je Rob imao Plan, pogotovo što se većina njegovih planova svodila na vrištanje i zaletanje na nešto. “Kaži nam o Planu, Robe”, reče Veliki Jan. “Drago mi je što ste me pitali”, reče Rob. “Plan je: Mi ćemo joj naći knjigu o Romansiranju.” “A kako ćemo mi pronaći tu knjigu, Robe?” upita Bili Velikobradi nesigurno. On je bio odani gajdaš, ali je takođe bio dovoljno bistar da bi postao nervozan svaki put kada bi Rob Biloko imao Plan. Rob Biloko bezbrižno odmahnu rukom. “Ah”, reče on, “mi znamo taj trik! Sve što nam treba je veliki šešir i kaput i veštalica i drška od metle!” “Oh aj?” reče Veliki Jan. “Pa, ja neću biti dole u kolenu ponovo!” Sa vešticama je sve test. Zbog toga su one testirale Tifanina stopala. Kladim se da sam jedina osoba na svetu koja to radi, pomisli ona kada je spustila noge u tacnu zemlje koju je Nana na brzinu iskopala. Baka Vedervaks i gospođica Krpelj su obe sedele na golim drvenim stolicama, uprkos činjenici da je sivi mačor Gribo zauzeo celu veliku i udobnu fotelju. Nisi želela da budiš Griba kada on hoće da spava. “Da li osećaš nešto?” upita gospođica Krpelj.

“Pomalo je hladno, to je sve – oh... nešto se dešava...” Zeleni izdanci pojavili su se oko njenih stopala, i brzo rasli. Onda su postali beli u osnovi i nežno gurnuli Tifanina stopala u stranu kada su počeli da se naduvavaju. “Luk?” reče Baka Vedervaks prezrivo. “Pa, to je bilo jedino seme koje sam uspela da pronađem na brzinu”, reče Nana Og, čupajući svetlucave bele lukovice. “Dobra veličina. Dobro obavljeno, Tif.” Baka je izgledala šokirano. “Ti nećeš to pojesti, zar ne, Gita?” reče ona optužujući. “Hoćeš, zar ne? Ti hoćeš da ga pojedeš!” Nana Og, stojeći sa gomilom luka u svakoj bucmastoj ruci izgledala je kao krivac, ali samo za trenutak. “Zašto ne?” reče ona čvrsto. “Zimi ne treba potceniti sveže povrće. U svakom slučaju, njena stopala su lepa i čista.” “To nije pristojno”, reče gospođica Krpelj. “To nije bolelo”, reče Tifani. “Sve što je trebalo da učinim je da stavim stopala u tacnu za trenutak.” “Da, ona kaže da to nije bolelo”, insistirala je Nana Og. “Sad, mislim da bih mogla imati nekog starog semena šargarepe u fioci – ” Ona ugleda izraze lica ostalih. “U redu, u redu. Nema potrebe da me tako gledate”, reče ona. “Samo sam pokušala da istaknem vedriju stranu, to je sve.” “Molim vas neka mi neko kaže šta mi se događa?” zakuka Tifani. “Gospođica Krpelj će ti dati objašnjenje nekim dugim rečima”, reče Baka. “Ali svodi se na ovo: To je Priča koja se dešava. Ti si uspela da sebe ubaciš u nju.” Tifani je pokušala da ne izgleda kao neko ko ne razume reči koje je upravo čula. “Mogu to uraditi sa malo više finih detalja, mislim”, reče ona. “Mislim da ću nam doneti čaj”, reče Nana Og.

SEDMO POGLAVLJE Romantični Ples Zimotvorac i Letnja Dama... plešu. Ples se nikad ne završava. Zima nikad ne umire. Ne kao što ljudi umiru. Drži se u kasnim mrazevima i mirisu jeseni u letnjim večerima, a kada je toplo odlazi u planine. Leto nikad ne umire. Ono tone u zemlju; u dubinama, zimski pupoljci oblikuju se na zaštićenim mestima, a beli izdanci puze ispod mrtvog lišća. Neki odlaze u najdublje, najtoplije pustinje, gde se leto nikada ne završava. Za životinje oni su samo vreme, samo deo svega. Ali ljudi su se uzdigli i dali im imena, baš kao što su ljudi ispunili zvezdano nebo herojima i čudovištima, jer ih je to pretvorilo u priče. A ljudi vole priče, jer kada jednom budeš pretvoren u priču mogao si menjati priču. I tu je bio problem, upravo tu. Sada su Dama i Zimotvorac plesali oko godine, menjajući mesta u proleće i jesen, i to je trajalo hiljadama godina, sve do trenutka kada devojka koja nije mogla da kontroliše svoja stopala nije stigla na ples u potpuno pogrešno vreme. Ali i Priče imaju život, takođe. To je sada bilo kao predstava. Odigravala se oko godine, i ako jedna od igračica nije bila prava glumica nego samo devojka koja je zalutala na pozornicu, pa, to je bilo veoma loše. Morala je da nosi kostim i izgovara tekst nadajući se da će doći do srećnog kraja. Promeni Priču, čak i ako nisi to mislio, i Priča će promeniti tebe. Gospođica Krpelj koristila je mnogo više reči za ovo, kao “antropomorfska personifikacija”, ali ovo je bilo ono što je završilo u Tifaninoj glavi. “Dakle... ja nisam boginja?” reče ona. “Oh, želela bih da imam tablu”, uzdahnu gospođica Krpelj. “Ipak, one zaista ne preživljavaju vodu, i naravno da kreda bude tako raskvašena – ” “Ono što mi mislimo da se dogodilo na Plesu”, započe Baka Vedervaks glasno, “je da ste se ti i Letnja Dama... izmešale.” “Izmešale?” “Ti možda imaš neke od njenih veština. Legenda o Letnjoj Dami govori da cveće raste kuda ona hoda”, reče Baka Vedervaks. “Bilo kud’”, reče gospođica Krpelj krešteći. “Šta?” prasnu Baka, koja je sada šetala napred-nazad ispred vatre. “To je ‘bilo kud’ da ona šeta’, u stvari,” reče gospođica Krpelj. “To je više... poetski.” “Hah,” reče Baka. “Poezija!” Da li ću imati problema zbog ovoga? pitala se Tifani. “A šta je sa pravom Letnjom Damom? Da li će ona biti besna?” upita ona. Baka Vedervaks prestade sa šetnjom i pogleda u gospođicu Krpelj, koja reče: “Ah, da... ovaj... mi smo ispitivale svaku mogućnost – ” “To znači da ne znamo”, reče Baka. “To je istina o tome. To su bogovi, vidiš? Ali da, pošto već pitaš, oni znaju da budu malo osetljivi.”

“Ja nisam videla nju u plesu”, reče Tifani. “Da li si videla Zimotvorca?” “Pa... ne”, reče Tifani. Kako bi mogla opisati taj čudesni, beskrajni, zlatni trenutak prepletenosti? Prošao je izvan tela i misli. Ali zvučalo je kao da su dvoje ljudi rekli: “Ko si ti?” Ona navuče svoje čizme. “Ovaj... gde je ona sada?” upita dok je vezivala pertle. Možda bi trebalo da pobegne. “Ona je verovatno otišla nazad u Podzemni Svet preko zime. Letnja Dama ne hoda zemljom zimi.” “Sve do sada”, veselo reče Nana Og. Izgledalo je da uživa u ovome. “Aah, gospođa Og je uperila prstom na drugi problem”, reče gospođica Krpelj. “Oni, ovaj, Zimotvorac i Letnja Dama su, uh, to jest, oni nisu nikad – ” Pogledala je molećivo u Nanu Og. “Nikada se nisu sreli osim u Plesu”, reče Nana. “Ali sada si ovde ti, i on oseća da si ti njegova Letnja Dama, šetaš samouvereno unaokolo po zimi, tako da bi mogla biti... kako bih to rekla...?” “...pobuditi njegovu sklonost romantici”, reče gospođica Krpelj brzo. “Nisam htela da opišem baš tako”, reče Nana Og. “Da, pretpostavljam da nisi!” reče Baka. “Pretpostavljam da si krenula da koristiš Jezik!” Tifani je definitivno čula veliko “J” koje je u potpunosti nagoveštavalo da jezik na koji je ona mislila nije korišćen u pristojnom društvu. Nana ustade i pokuša da izgleda nabusito, što je bilo teško kada imaš lice kao srećna jabuka. “Želela sam, u stvari, da privučem Tifaninu pažnju na ovo”, reče ona, uzimajući ukras sa gomile na kaminu. Bila je to mala kuća. Tifani je videla to ranije; imala je dvoje malih vrata na prednjoj strani i, u ovom trenutku, malog drvenog čoveka sa visokom kapom. “To se zove vremenska kuća”, reče Nana, pružajući je Tifani. “Ne znam kako to funkcioniše – ima parče posebnog konca ili nešto takvo – ali tu je mali drveni čovek koji izlazi napolje ako će padati kiša i mala drvena žena koja izlazi napolje ako će biti sunčano. Ali oni su na maloj rotirajućoj stvari, vidiš? Oni nikada ne mogu biti napolju u isto vreme, vidiš? Nikada. I ja ne mogu da se ne zapitam, kada se vreme menja, ako mali čovek vidi malu ženu krajičkom oka i čudi se – ” “Je li to o seksu?” upita Tifani. Gospođica Krpelj je gledala u plafon. Baka Vedervaks pročisti grlo. Nana se gromovito nasmeja tako da bi postidela čak i malog drvenog čoveka. “Seks?” reče ona. “Između Leta i Zime? Sada je tu misao.” “Ne... misli... to”, reče Baka Vedervaks strogo. Okrenula se ka Tifani. “On je fasciniran tobom, to je ono što jeste. I mi ne znamo koliko moći Letnje Dame je u tebi. Ona je možda veoma slaba. Ti ćeš morati da budeš leto u zimi dok se zima ne završi” dodade ona izričito. “To je pravda. Bez izgovora. Ti praviš izbor. Ti dobijaš šta si izabrala.” “Zar ne mogu samo da odem i pronađem je, i kažem da mi je žao – ?” započe Tifani. “Ne. Stari bogovi nisu veliki zbog ‘izvini’”, reče Baka, šetajući ponovo napred-nazad. “Oni znaju da je to samo reč.” “Znaš šta ja mislim?” reče Nana. “Ja mislim da te ona posmatra, Tif. Ona govori u sebi, ‘Ko je ta ohola mlada gospođica koja igra u mojim cipelama? Pa, hajde da je pustimo da prošeta malo i vidimo kako joj se to sviđa!’” “Gospođa Og je tu možda u pravu”, reče gospođica Krpelj, koja je listala Čafinčovu Mitologiju u krilu. “Bogovi očekuju da platite za svoje greške.”

Nana Og potapša Tifaninu ruku. “Ako ona želi da vidi šta možeš da uradiš, pokaži joj šta ti možeš da uradiš, Tif, a? To je način! Iznenadi je!” “Vi mislite na Letnju Damu?” reče Tifani. Nana namignu. “Oh, i Letnju Damu, takođe!” Od gospođice Krpelj se začulo nešto veoma slično početku smejanja pre nego što se Baka Vedervaks zagledala u nju. Tifani uzdahnu. Bilo je veoma dobro razgovarati o izborima, ali ona ovde nije imala izbora. “U redu. Šta drugo mogu očekivati od... pa, stopala?” “Ja sam, ovaj, proverila”, reče gospođica Krpelj, i dalje preturajući kroz knjigu. “Ah... ovde kaže da je ona bila, mislim jeste, plavlja nego sve zvezde na nebu...” Sve pogledaše u Tifani. “Možeš pokušati da uradiš nešto sa svojom kosom”, reče Nana Og posle nekog vremena. “Kao šta?” reče Tifani. “Kao bilo šta, zaista.” “Osim mojih stopala i da uradim bilo šta sa mojom kosom”, reče Tifani oštro, “ima li još nešto?” “Ovde kaže, navodeći veoma stari rukopis: ‘Ona probudi travu u aprilu i napuni košnice slatkim medom’”, prijavila je gospođica Krpelj. “Kako da uradim to?” “Ne znam, ali pretpostavljam da se to u svakom slučaju dešava”, reče gospođica Krpelj. “I Letnja Dama dobija kredit?” “Mislim da ona samo mora postojati da bi se to desilo, zaista”, reče gospođica Krpelj. “Još nešto?” “Ovaj, da. Ti se moraš pobrinuti da se zima završi”, reče gospođica Krpelj. “I, naravno, baviti se sa Zimotvorcem.” “A kako da uradim to?” “Mislimo da treba samo da... budeš tamo”, reče Baka Vedervaks. “Ili ćeš možda ti znati šta uraditi kada dođe vreme.” Mauu. “Budem gde?” reče Tifani. “Svuda. Bilo gde.” “Bako, tvoj šešir škripi”, reče Tifani. “Uradio je mauu!” “Ne, nije”, reče Baka oštro. “Jeste, znaš to”, reče Nana Og. “I ja sam ga čula.” Baka Vedervaks progunđa i skinu svoj šešir. Bela maca, obmotana oko njene čvrsto skupljene punđe, zatrepta na svetlu. “Ne mogu ništa”, promrmlja Baka. “Ako ostavim ovu stvar samu, on ode pod garderober i sve vreme se dere.” Ona pogleda u krug prema ostalima kao da bi se oni usudili da nešto kažu. “U svakom slučaju”, dodade ona, “greje mi glavu.” Na svojoj fotelji, žuti prorez Gribovog levog oka se lenjo otvori. “Idi dole, Ti”, reče Baka, podižući macu sa glave i stavljajući je na pod. “Nadam se da gospođa Og ima malo mleka u kuhinji.” “Nemam mnogo”, reče Nana. “Kunem se da ga je nešto popilo!” Gribovo oko se otvorilo do kraja, i on poče meko da reži.

“Sigurna si da znaš šta radiš, Esmi?” reče Nana Og, posežući za jastukom za bacanje. “On je veoma teritorijalan.” Maca Ti sedela je na podu i prala svoje uši. Onda, kada je Gribo bio na nogama, ona ga je fiksirala nevinim blagim pogledom i izvela leteći skok na svoj nos, sletevši na njega sa svim izbačenim kandžama. “Takva je i ona”, reče Baka Vedervaks, kad Gribo izlete iz fotelje i pojuri preko sobe pre nego što je nestao u kuhinji. Čulo se lupanje šerpi praćeno sa dlindlindlindling vrtećih poklopaca. Maca se ušetala nazad u sobu, uskočila u praznu fotelju i smotala. “On je doneo pola vuka prošle nedelje”, reče Nana Og. “Ti nisi eksperimentisala na tom jadnom mačetu, zar ne?” “Nisam ni sanjala o tako nečemu”, reče Baka. “Ona zna samo svoj um, to je sve.” Okrenula se ka Tifani. “Ne računam da će Zimotvorac brinuti previše o tebi neko vreme”, reče ona. “Uskoro će biti pravo zimsko vreme. To će mu napraviti posla. U međuvremenu, gospođa Og će te naučiti... stvari koje zna.” A Tifani pomisli: Pitam se koliko sramotno to može biti. Duboko u snegu, u sred vetrovitog vresišta, mala grupa putujućih bibliotekara sedela je oko hladne peći pitajući se šta će zapaliti sledeće. Tifani nikada nije saznala mnogo o bibliotekarima. Oni su bili pomalo kao lutajući sveštenici i učitelji koji su odlazili u mala, usamljena sela kako bi isporučili svoje stvari – molitve, lekove, činjenice – ono bez čega ljudi mogu nedeljama, ali je ponekad trebala gomila odjedanput. Bibliotekari bi ti iznajmili knjigu za jedan peni, iako su često uzimali hranu i dobru polovnu odeću. Ako im daš knjigu, dobijao si deset besplatnih pozajmljivanja. Ponekad si mogao videti dvoje ili troje njihovih kola parkiranih na nekom proplanku i namirisati lepak koji se kuvao za reparaciju starih knjiga. Neke od knjiga koje su iznajmljivali bile su toliko stare da je štampa postala siva od pritiska očiju ljudi koji su ih čitali. Bibliotekari su bili misteriozni. Govorilo se da su mogli reći koja knjiga ti je potrebna samo gledajući u tebe, i da su ti mogli oduzeti glas jednom reči. Ali ovde su pretraživali police pokušavajući da pronađu čuvenu T. H. Mausholderovu knjigu Preživljavanje u Snegu. Situacija je postala očajna. Volovi koji su vukli kola pokidali su konopce kojima su bili privezani i pobegli u mećavu, peć je bila skoro ugašena i, najgore od svega, stigli su do poslednjih sveća, što je značilo da uskoro neće moći da čitaju knjige. “Ovde u knjizi Među Snežnim Lasicama K. Pjerpoint Paundsvort kaže da su članovi nesrećne ekspedicije u Zalivu Kitova preživeli praveći supu od svojih vlastitih prstiju”, reče zamenik bibliotekara Grizler. “To je interesantno”, reče viši bibliotekar Svinsli, koji je preturao po polici ispod. “Postoji li recept?” “Ne, ali možda ima nešto u Kuvanju pod Teškim Uslovima od Superflaja Rejvena. Tamo smo našli jučerašnji recept za Hranljivo Iznenađenje od Kuvanih Čarapa – ” Začulo se gromoglasno kucanje na vratima. Bila su to dvodelna vrata koja su dozvoljavala da se otvori samo gornja polovina, tako da je donji deo mogao biti neka vrsta malog stola za pečatiranje knjiga. Sneg je prolazio kroz procep dok se kucanje nastavljalo.

“Nadam se da nisu ponovo vukovi”, reče gospodin Grizler. “Nisam spavao celu prošlu noć!” “Da li oni kucaju? Možemo proveriti u Navike Vukova od Kapetana W. E. Lajtlija”, reče viši bibliotekar Svinsli, “ili možda možeš samo otvoriti vrata? Brzo! Sveće nam odlaze!” Grizler otvori gornju polovinu vrata. Na stepenicama je bila visoka figura, teško prepoznatljiva u slaboj, oblacima pokrivenoj mesečini. “Tražim Romanse”, zagrmela je. Zamenik bibliotekara razmišljao je za trenutak, a onda reče, “Nije li malo hladno tamo?” “Zar vi niste oni ljudi sa svim onim knjigama?” upita figura. “Da, zaista... oh, Romanse! Da, svakako!” reče gospodin Svinsli sa olakšanjem. “U tom slučaju, mislim da želite gospođicu Dženkins. Dođite napred molim vas, gospođice Dženkins.” “Izgleda kao da se smrzavate ovde”, reče figura. “One ledenice vise vam sa plafona.” “Da. Međutim, uspeli smo da ih držimo dalje od knjiga”, reče gospodin Svinsli. “Ah, gospođica Dženkins. Ovaj... džentlmen traži Romanse. Mislim da je vaše odeljenje.” “Da, gospodine”, reče gospođica Dženkins. “Kakvu vrstu romanse tražite?” “Oh, one sa koricama, znate, i sa stranama skroz sa rečima na njima”, reče figura. Gospođica Dženkins, koja je navikla na ovakve stvari, nestala je u mraku na drugoj strani kola. “Ovi lelemudi su potpuni ludaci!” reče novi glas. Izgledalo je da dolazi od negde iz mračnog pozajmljivača knjiga, ali mnogo niže od glave. “Izvinite?” reče gospodin Svinsli. “Ah, nema problema”, reče figura brzo. “Patim od čantravog kolena, to je stari problem –” “Zašto oni ne bi zapalili sve ove knjige, a?” čantralo je nevidljivo koleno. “Izvinite zbog ovoga, znate kako kolena mogu da spuste čoveka u javnosti, a ja sam mučenik sa ovim jednim”, reče stranac. “Znam kako je to. Moj lakat se nepristojno ponaša po vlažnom vremenu”, reče gospodin Svinsli. Započela je neka borba koja se odvijala u nekim delovima stranca, koji se tresao kao lutka. “To će biti jedan peni”, reče gospođica Dženkins. “I treba mi vaše ime i adresa.” Mračna figura se stresla. “Oh, ja – mi nikada ne dajemo naše ime i adresu!” reče brzo. “To je protivno našoj religiji, znate. Ovaj... nisam hteo da pitam za ovo, ali zašto se svi ovde smrzavate do smrti?” “Naši volovi su odlutali, a avaj, sneg je previše dubok za hodanje”, reče gospodin Svinsli. “Aj. Ali vi imate peć i sve ove suve stare knjige”, reče mračna figura. “Da, znamo”, reče bibliotekar, gledajući zbunjeno. Nastupila je ona neprijatna pauza kada dvoje ljudi uopšte ne mogu da razumeju tačke gledišta onog drugog. Onda: “Reći ću vam šta, ja i – moje koleno – ćemo otići i doneti vam vaše krave, a?” reče tajanstvena figura. “To mora da vredi peni, a? Veliki Jane, osetićeš grubu stranu moje ruke za minut!” Figura je nestala sa vidika. Sneg je lepršao na mesečini. Za trenutak je zvučalo kao da počinje tuča, a onda je zvuk nalik na “Prokleti!” nestao u daljini. Bibliotekari su upravo zatvarali vrata kada su čuli preplašeno mukanje volova koje je postajalo sve glasnije veoma brzo. Dva kovitlajuća talasa snega dolazila su preko svetlucavog vresišta. Stvorenja su jahala na njima kao surferi, mučući na mesec. Sneg se spustio nekoliko metara od kola. Pojavila se plavocrvena izmaglica u vazduhu, i romantična knjiga je odlepršala.

Ali ono što je bilo zaista čudno, složili su se bibliotekari, bilo je to što su volovi dok su jurili prema njima izgledali kao da idu unazad. Bilo je teško osramotiti Nanu Og, jer je njen smeh bio osramoćenost za sebe. Ona se nije mogla osramotiti ni na koji način. Danas je Tifani, sa dodatnim parom čarapa da bi se izbegli nesrećni cvetni incidenti, išla sa njom “oko kuća”, kako je to bilo poznato među vešticama. “Ti si radila to za gospođicu Izdaju?” upita Nana kada su izašle. Debeli, puni oblaci skupljali su se oko planina; večeras bi moglo biti mnogo snega. “Oh, da. I za gospođicu Nivo i gospođicu Pulander.” “Uživala si, zar ne?” reče Nana, umotavajući se u svoj ogrtač. “Ponekad. Mislim, ja znam zašto mi to radimo, ali ponekad budeš iznerviran koliko su ljudi glupi. Puno više volim da radim medicinske stvari.” “Dobra sa biljkama, zar ne?” “Ne. Ja sam veoma dobra sa biljkama.” “Oh, tu smo pomalo razmetljivi, a?” reče Nana. “Ako ne bih znala da sam dobra sa biljkama, bila bih glupa, gospođo Og.” “To je tačno. Dobro. Dobro je biti dobar u nečemu. Sada, naša sledeća mala usluga je – ” – da okupaju staru gospođu, koliko je to bilo moguće sa nekoliko lavora i peškirića. I to je bilo veštičarenje. Onda su pogledale ženu koja je samo imala bebu, i to je bilo veštičarenje, i čoveka sa veoma gadnom povredom noge za koju je Nana Og rekla da zarasta veoma dobro, i to je takođe bilo veštičarenje, a onda su otišle do zabačene grupe nabijenih koliba i popele se uzanim drvenim stepenicama u malu spavaću sobu gde ih je starac gađao samostrelom. “Ti stari đavole, zar još nisi mrtav?” reče Nana. “Izgledaš odlično! Kunem se, čovek sa kosom mora da je zaboravio gde ti živiš!” “Ja ga čekam, gospođo Og!” reče starac veselo. “Ako ja moram da idem, povešću i njega sa sobom!” “Ovo je moja devojka Tif. Ona uči veštičarenje”, reče Nana, podižući glas. “Ovo je gospodin Hogparsli, Tif... Tif?” Ona pucnu prstima ispred Tifaninih očiju. “Uh?” reče Tifani. Još uvek je užasnuto zurila. Udarac lûka kada je Nana otvorila vrata bio je dovoljno loš, ali u deliću sekunde mogla je da se zakune da je strela prošla pravo kroz Nanu Og i zabila se u okvir vrata. “Sram da vas bude zbog pucanja na mladu damu, Bile”, reče Nana oštro, rastresajući njegove jastuke. “I gospođa Rašljar kaže da se je gađali kada je došla da vas vidi”, dodade ona, spuštajući svoju korpu pored kreveta. “To nije način kako treba da se ponašate prema uglednoj ženi koja vam donosi obroke, zar ne? Sramotno!” “Izvini, Nano”, promrmlja gospodin Hogparsli. “To je samo zato što je mršava kao grablje i nosi crno. Lako je napraviti grešku na slabom svetlu.” “Gospodin Hogparsli leži ovde i čeka Smrt, Tif”, reče Nana. “Gazdarica Vedervaks vam je pomogla da napravite specijalne zamke i strele, zar nije tako, Bile?” “Zamke?” prošapta Tifani. Nana je blago gurnula i pokazala dole. Podne daske bile su prekrivene snažnim šiljastim zamkama za ljude. Sve su bile iscrtane ugljem.

“Rekla sam, zar nije tako, Bile?” ponovi Nana, podižući glas. “Ona ti je pomogla sa zamkama!” “Ona je to uradila!” rekao je gospodin Hogparsli. “Ha! Ne bih voleo da se nađem na suprotnoj strani protiv nje!” “Dobro, tako da nema gađanja strelama nikoga osim Smrti, dobro? U suprotnom Gazdarica Vedervaks ti neće više pomagati”, reče Nana, spuštajući flašu na staru drvenu kutiju koja je bila noćni stočić gospodina Hogparslija. “Ovde imate malo vašeg melema, sveže napravljenog. Gde vam je rekla da držite bol?” “Sedi ovde na mom ramenu, gospođice, nema problema.” Nana dotaknu rame, i izgledalo je da se za trenutak zamislila. “To je smeđe-bela šara? Nekako duguljasta?” “Tako je, gospođice”, reče gospodin Hogparsli, izvlačeći čep iz boce. “Otkrivuda tamo i smejem se na nju.” Čep je izašao. Iznenada, soba zamirisa na jabuke. “Postaje velika”, reče Nana. “Gazdarica Vedervaks će doći večeras da je odnese.” “Jesi u pravu, gospođice”, reče starac, puneći bokal do oboda. “Pokušaj da je ne pogodiš, u redu? To će je samo izludeti.” Sneg je ponovo padao kada su izašle iz kolibe, velike paperjaste pahuljice koje su značile posao. “Pretpostavljam da je to sve za danas”, objavi Nana. “Imam da vidim neke stvari preko u Slajsu, ali možemo to sutra.” “Ta strela koju je ispalio na nas – ” reče Tifani. “Izmišljena”, reče Nana Og, smešeći se. “Izgledala je stvarna u trenutku!” Nana Og se zacerekala. “To je neverovatno šta ljudi mogu zamisliti kada ih Esmi Vedervaks ubedi!” “Kao zamke za Smrt?” “Oh, da. Pa, to daje starom momku cilj u životu. On je na svom putu ka Vratima. Ali barem se Esmi pobrinula da nema bolove.” “Zato što plutaju iznad njegovog ramena?” reče Tifani. “Da. Ona ih je samo stavila van njegovog tela, tako da ga ne boli”, reče Nana dok je sneg škripao pod njenim stopalima. “Nisam znala da to može!” “Ja to mogu da uradim sa malim stvarima, zubobolja i slično. Esmi je šampion u tome, ipak. Nijedna od nas nije previše ponosna što ju je pozvao. Znaš, ona je veoma dobra sa ljudima. Smešno, zaista, zato što ih ne voli mnogo.” Tifani pogleda u nebo, a Nana je bila neugodna osoba koja je primećivala sve. “Pitam se hoće li ljubavnik početi da pada?” reče ona sa velikim kezom. “Nano! Stvarno!” “Ali vi jeste, zar ne?” reče Nana, koja nije znala za stid. “Naravno, on je uvek u blizini, kada razmisliš o tome. Prošetaš kroz njega, osećaš ga na svojoj koži, otreseš ga sa čizama kada ulaziš unutra – ” “Samo nemojte tako pričati, molim vas?” reče Tifani. “Osim toga, šta je vreme elementarnom?” torokala je Nana. “A pretpostavljam da pahuljice ne prave same sebe, posebno kada treba da dobiju ruke i noge tačno...” Ona me gleda krajičkom oka da vidi hoću li pocrveneti, pomisli Tifani. Znam to.

Onda je Nana gurnula u rebra i nasmejala se jednim od svojih osmeha od kojih bi se stena zajapurila. “Dobro za tebe!” reče ona. “Imala sam lično nekoliko momaka koji su voleli da otresu moje čizme!” Tifani se baš spremala za krevet te noći kada je pronašla knjigu ispod jastuka. Naslov, napisan plameno crvenim slovima, bio je Igračka Strasti od Mardžori J. Bodis, a ispod toga je, sitnijim štampanim slovima pisalo: Bogovi i Ljudi rekli su da njihove ljubavi neće biti, ali oni nisu hteli da slušaju!!! Bolna priča o burnoj romansi od autorke Rastavljenih Srca!!! Korica je prikazivala, u prvom planu, mladu ženu crne kose i odeće koja je bila pomalo oskudna po Tifaninom mišljenju, a i kosa i odeća su vijorili na vetru. Izgledala je očajnički odlučno, a takođe pomalo hladno. Mladi čovek na konju je gledao sa neke udaljenosti. Činilo se da je duvala oluja. Čudno. Unutra je bio pečat biblioteke, a Nana nije koristila biblioteku. Pa, neće biti loše da malo pročitam pre nego što ugasim sveću. Tifani okrenu na prvu stranu. A onda na stranu dva. Kada je stigla na stranu devetnaest otišla je i donela Neprečišćeni Rečnik. Imala je starije sestre i znala je ponešto od ovoga, reče ona sebi. Ali kod Mardžori J. Bodis su neke stvari bile smešno pogrešne. Devojke na Kredi obično nisu bežale od mladića koji su bili dovoljno bogati da imaju svog vlastitog konja – ili ne dugo i ne dajući mu šansu da ih uhvati. A Megs, junakinja knjige, očigledno nije imala pojma o farmi. Nijedan mladić nije bio zainteresovan za ženu koja nije znala da pomuze kravu ili neguje prase. Od kakve bi pomoći ona bila na takvom mestu? Stajanje unaokolo sa usnama kao trešnje ne bi pomuzlo krave ili ostrigalo ovce! I bila je tu još jedna stvar. Da li je Mardžori J. Bodis znala išta o ovcama? Ovo je bila farma ovaca u leto, zar ne? Pa kada su oni strigali ovce? Drugi najvažniji događaj u pastirskoj godini, i to nije vredelo ni pominjati? Naravno, mogli su imati rase kao Habakuk Pols ili Louland Koblvort kojima nije potrebno striganje, ali one su veoma retke i svaki razuman autor bi sigurno to spomenuo. I scena u petom poglavlju, gde Megs ostavlja ovce da se brinu za sebe dok ona odlazi da skuplja lešnike sa Rodžerom... pa, koliko je to bilo glupo? Mogli su da lutaju koliko god hoće, a bilo je stvarno glupo misliti da će u junu pronaći lešnike. Čitala je još malo dalje, i pomisli: Oh. Vidim. Hmm. Hah. Ne baš lešnike, ipak. Na Kredi, ta stvar se zvala “potraga za kukavičijim gnezdom.” Tu je stala da bi otišla u prizemlje i donela novu sveću, vratila se nazad u krevet, sačekala da joj se stopala ponovo zgreju i nastavila sa čitanjem. Da li će se Megs udati za mrzovoljnog tamnookog Vilijama, koji je već posedovao dve i po krave, ili će otplesati sa Rodžerom koji je naziva “moja ponosna lepotica”, ali je očigledno bio loš čovek pošto je jahao crnog pastuva i imao brkove? Zašto je mislila da se ona mora udati za bilo kojeg od njih? zapita se Tifani. U svakom slučaju, provodila je previše vremena naslonjena razmišljajući o svačemu i dureći se. Zar niko nije radio neki posao? A ako bi bila stalno tako obučena, uhvatila bi nazeb. Bilo je neverovatno šta su ti ljudi podnosili. Ali, to bi te nateralo da razmišljaš. Ona dunu u sveću i nežno potonu ispod paperja, koje je bilo belo kao sneg.

Sneg je prekrio Kredu. Padao je oko ovaca, čineći da izgledaju prljavo žute. Pokrio je zvezde, ali sijao je svojom vlastitom svetlošću. Zatrpao je prozore koliba, upijajući narandžasto svetlo sveća. Ali nikada ne bi pokrio zamak. Zamak je stajao na nasipu malo udaljenom od sela, a kameni toranj vladao je nad svim tim slamnatim kućama. Izgledale su kao da su nikle iz zemlje, ali zamak ih je prikivao dole. Govorio je: Ja Vladam. U svojoj sobi, Roland je pažljivo pisao. Ignorisao je lupanje spolja. Anagrama, Petulija, gospođica Izdaja – Tifanina pisma bila su puna dalekih ljudi sa čudno zvučećim imenima. Ponekad je pokušavao da ih zamisli, i pitao se da li ih je izmislila. Sav taj posao sa veštičarenjem izgledao je... pa, ne kao što se reklamira. Izgledalo je kao – “Da li čuješ ovo, ti nevaljalče?” Tetka Danuta zvučala je trijumfalno. “Sada je i sa ove strane zatvoreno! Ha! Ovo je za tvoje dobro, znaš. Ostaćeš unutra dok ne budeš spreman da se izviniš!” – kao težak posao, da budem iskren. Vredno je, ipak, posećivati bolesne i sve to, ali to je mnogo posla i ne baš mnogo magično. On je čuo za “plesanje unaokolo bez gaća” i davao sve od sebe da to ne zamišlja, ali u svakom slučaju nije se činilo da ima bilo šta takvo. Čak je i jahanje metle zvučalo – “I mi znamo sada za tvoj tajni prolaz, oh, da! Biće zazidan! Nema više dizanja nosa na ljude koji rade najbolje za tebe!” – glupo. On zastade za trenutak, gledajući prazno u pažljivo složene gomile hlebova i kobasica pored svog kreveta. Trebalo je da uzmem nešto luka večeras, pomislio je. General Taktikus kaže da je pogubno za pravilno funkcionisanje digestivnog trakta ako ne možete pronaći sveže voće. Šta napisati, šta napisati... da! Pričaće joj o zabavi. Otišao je zbog toga što je njegov otac, u jednom od svojih dobrih trenutaka, tražio to od njega. Bilo je važno da budeš dobar sa komšijama, ali ne sa rođacima! Bilo je sasvim prijatno izaći, a on je morao da ostavi svog konja u štali gospodina Gejmlija, gde tetke ne bi ni pomislile da ga traže. Da... ona će uživati da čuje o zabavi. Tetke su ponovo galamile, nešto o zaključavanju vrata sobe njegovog oca. I da su blokirale tajni prolaz. To je značilo da je sve što je ostalo bio labavi kamen pored tapiserije u susednoj sobi, rasklimana podna ploča kroz koju se može spustiti u sobu ispod i, naravno, lanac pored prozora koji mu je omogućavao da se spusti sve do zemlje. A na njegovom stolu, na knjizi generala Taktikusa, bio je komplet novih, sjajnih, ključeva zamka. Tražio je od gospodina Gejmlija da ih napravi za njega. Kovač je bio obazriv čovek koji je mogao da vidi smisao u tome da bude prijatelj sa sledećim Baronom. Mogao je da dolazi i odlazi kako mu se sviđa, šta god one radile. Mogle su da muče njegovog oca, mogle su da viču sve što im se sviđa, ali neće moći da poseduju njega. Mogao si mnogo da naučiš iz knjiga. Zimotvorac je učio. Bio je to težak, spor zadatak kada si morao da napraviš svoj mozak od leda. Ali on je naučio o snešku. Pravila ih je manja vrsta ljudi. To je bilo interesantno. Osim onih u špicastim šeširima, izgledalo je da ga veći ljudi ne čuju. Oni znaju da im se nevidljiva stvorenja ne mogu obraćati iz vazduha. Oni mali, ipak, nisu otkrili šta je bilo nemoguće. U velikom gradu bio je veliki sneško.

U stvari, bilo bi iskrenije reći da je to bio bljusko. Tehnički to je bio sneg, ali za vreme dok je spiralno padao dole kroz maglu, smog i dim velikog grada on je već bio nekako žućkasto siv, a onda je većina od onoga što je završilo na pločniku bilo bačeno pod branike zaprega. Bio je to, u najboljem slučaju, uglavnom sneško. Ali troje musave dece su ga ipak pravila, zato što je pravljenje nečeg takvog što si mogao nazvati sneškom bilo ono što rade. Čak iako je bio žut. Dali su sve od sebe sa onim što su mogli pronaći i stavili su mu dve konjske balege za oči i mrtvog pacova za nos. U tom trenutku sneško im se obratio, u njihovim glavama. Mali ljudi, zašto to radite? Dečak koji je možda bio stariji dečak pogleda u devojčicu koja je možda bila starija devojčica. “Reći ću ti da sam to čuo ako ti kažeš da si čula isto”, reče on. Devojčica je još uvek bila dovoljno mala da nije čula kako “sneško ne govori” kada je jedan od njih upravo razgovarao sa njom, tako da je rekla: “Moraš ih staviti da bi napravio sneška, gospodine.” Da li me to čini čovekom? “Ne, jer...” oklevala je. “Vi nemate iznutrice”, reče treće i najmanje dete, koje je moglo biti mlađi dečko ili mlađa devojčica, ako koje je bilo sferično od previše odeće da je bilo sasvim nemoguće pogoditi. Imalo je ružičastu vunenu kapu sa gombicom na njoj, ali to nije ništa značilo. Neko je brinuo o njemu, ipak, zato što je izvezao “D” i “L” na njegovim rukavicama, “P” i “Z” na prednjoj i zadnjoj strani kaputa, “G” na vrhu okrugle kape, i verovatno “D” na đonovima gumenih čizama. To je značilo da, iako niste znali šta je to, možete biti sigurni da je prava strana gore i koja strana je prednja. Kola su prošla, bacajući još jedan talas bljuzgavice. Iznutrice? reče tajni glas sneška. Napravljene od specijalne prašine, da! Ali kakve prašine? “Gvožđe”, reče možda stariji dečko brzo. “Dovoljno gvožđa da napraviš ekser.” “Oh, da, tako je, tako to ide”, reče možda starija devojčica. “Mi smo obično to preskakali. Ovaj...‘Gvožđa dovoljno da napraviš ekser...Vode dovoljno da udaviš kravu – ’” “Psa”, reče možda stariji dečak. “To je ‘Vode dovoljno da udaviš psa, Sumpora dovoljno da zaustaviš buve.’ To je ‘Otrova dovoljno da ubije kravu.’” Šta je to? upita Zimotvorac. “To je... kao... stara pesma”, reče možda stariji dečak. “Više kao neka vrsta speva. Svako to zna”, reče možda starija devojčica. “Zove se ‘Ovo Su Stvari Koje Čine Čoveka’”, reče dete koje je bilo dobro usmereno gore. Recite mi ostatak toga, zahtevao je Zimotvorac, i na smrznutom pločniku mu rekoše, koliko su oni znali. Kada su završili, možda stariji dečak reče ponadavši se, “Ima li neke šanse da nas podigneš da letimo?” Ne, reče Zimotvorac. Moram da pronađem stvari! Stvari koje čine čoveka! Jedno poslepodne, kada je nebo postalo hladnije, začulo se mahnito kucanje na Naninim vratima. Ispostavilo se da ga je prouzrokovala Anagrama, koja je skoro pala u sobu. Izgledala je užasno, a zubi su joj cvokotali. Nana i Tifani su je postavili pored vatre, ali počela je da govori pre nego što su joj se zubi zagrejali. “Lobbbbbanje!” procedila je. Oh, bože, pomisli Tifani.

“Šta je sa njima?” reče ona, dok je Nana Og žurila iz kuhinje sa vrelim pićem. “Lobbbanje gosssppođiccce Izzzzdajjje!” “Da? Šta je sa njima?” Anagrama uze veliki gutljaj iz krigle. “Šta si uradila sa njima?” prodahtala je dok joj se kakao slivao niz bradu. “Sahranila ih.” “Oh, ne! Zašto?” “To su bile lobanje. Ne možeš samo ostaviti lobanje da leže unaokolo!” Anagrama divlje pogleda unaokolo. “Onda, možeš li mi pozajmiti lopatu?” “Anagrama! Ne možeš kopati grob gospođice Izdaje!” “Ali meni trebaju neke lobanje!” insistirala je Anagrama. “Ljudi tamo – pa, to je kao u starim danima! Prekrečila sam to mesto mojim rukama! Imaš li uopšte pojma koliko je potrebno da prekrečiš preko crne? Oni su se žalili! Oni neće da imaju ništa sa kristalnom terapijom, samo mrmljaju i govore da im je gospođica Izdaja davala lepljivu crnu medicinu užasnog ukusa, ali je radila! I traže od mene da rešim glupe male probleme, a ja nemam pojma o čemu se radi. A ovog jutra tu je taj starac koji je umro i moram da ga obučem i sedim sa njim noćas. Pa, mislim, to je tako... juu...” Tifani pogleda u Nanu Og, koja je sedela u svojoj stolici i pućkala lagano lulu. Njene oči su bile sjajne. Kada je videla Tifanin izraz lica, namignula je i rekla: “Da ostavim vas devojke da malo ćaskate, a?” “Da, molim, Nano. I molim te nemoj slušati na vratima.” “Privatni razgovor? Kakva pomisao!” reče Nana, i otišla u kuhinju. “Hoće li slušati?” prošapta Anagrama. “Umreću ako Gazdarica Vedervaks otkrije.” Tifani uzdahnu. Da li je Anagrama išta znala? “Naravno da će slušati”, reče ona. “Ona je veštica.” “Ali ona je rekla da neće!” “Ona će slušati, ali će se praviti da nije i neće reći nikome”, reče Tifani. “Ovo je njena koliba, na kraju krajeva.” Anagrama je izledala očajno. “A u utorak verovatno moram ići da porodim bebu negde u nekoj dolini! Dolazila je jedna stara žena i torokala mi o tome!” “To je morala biti gospođa Ouslik”, reče Tifani. “Ostavila sam ti neke beleške, znaš. Zar ih nisi pročitala?” “Mislim da ih je možda gospođa Uholaža obrisala”, reče Anagrama. “Trebala si da ih pogledaš! Trebalo mi je sat vremena da sve zapišem!” reče Tifani prekorno. “Tri lista papira! Vidi, smiri se, hoćeš li? Da li si naučila bilo šta o babinjanju?” “Gospođa Uholaža kaže da je rađanje prirodna stvar i da prirodu treba pustiti da ide svojim tokom”, reče Anagrama, a Tifani je bila sigurna da je čula frktanje sa druge strane kuhinjskih vrata. “Mada, znam ublažujuće pojanje.” “Pa, očekujem da bi to moglo pomoći”, reče Tifani beznadežno. “Gospođa Uholaža kaže da seoske žene znaju šta treba da rade”, reče Anagrama ponadavši se. “Ona kaže da veruje u njihovu seljačku mudrost.” “Pa, gospođa Obli je stara žena koju obično zovu, a ona ima samo jednostavno seljačko neznanje”, reče Tifani. “Ona stavlja obloge od lišća na rane ako je ne gledaš. Vidi, samo zbog toga što žena nema zube, ne znači da je i mudra. To može jednostavno značiti da je glupa već jako dugo vremena. Ne puštaj je bilo gde blizu gospođe Ovslik nakon porođaja. To neće biti tako lak porođaj kao što izgleda.”

“Pa, znam nekoliko čini koje mogu pomoći – ” “Ne! Ne magijom! Samo odnesi bol! To sigurno znaš?” “Da, ali gospođa Uholaža kaže – ” “Zašto onda ne odeš i pitaš gospođu Uholažu da ti pomogne?” Anagrama je zurila u Tifani. Ovu rečenicu je izgovorila malo glasnije nego što je nameravala. A onda je Anagramin izraz lica skliznuo u nešto za šta je verovatno mislila da je prijateljski. Davao joj je pomalo ludački izgled. “Hej, imam sjajnu ideju!” reče ona, sjajeći se kao kristal koji se upravo razbio. “Zašto ne dođeš nazad u kolibu i radiš za mene?” “Ne. Imam druge poslove da uradim.” “Ali ti si tako dobra u zamršenim stvarima, Tifani”, reče Anagrama slatkastim glasom. “Izgleda da ti to prirodno leži.” “Ja sam počela sa jagnjenjem kada sam bila mala, to je zbog toga. Male ruke mogu da uđu unutra i razmrse stvari.” Sada je Anagrama imala onaj izgubljeni pogled koji je dobijala kada se bavila sa nečim što nije odmah razumela. “Unutar ovce? Ti misliš da si gurala svoje...” “Da. Naravno.” “Razmrsiti stvari?” “Ponekad jaganjci pokušavaju da se rode unazad”, reče Tifani. “Unazad”, promrmlja Anagrama slabašno. “A može biti i gore ako su blizanci.” “Blizanci...” Onda Anagrama reče, kao da je primetila grešku: “Ali vidi, gledala sam mnoge slike pastira i ovaca i tamo nikada nije bilo nešto takvo. Mislila sam da je sve to samo... stajanje i gledanje ovaca kako jedu travu.” Bilo je trenutaka kada si mogao osetiti da bi svet bio bolje mesto ako bi Anagrama povremeno dobijala ćušku iza uveta. Glupe nepromišljene uvrede, njeno ogromno odsustvo interesa za bilo šta osim za samu sebe, način na koji je prema svima postupala kao da su blago gluvi i pomalo glupi... to je moglo da ti natera krv da proključa. Ali, to se moglo tolerisati jer svaki put kada biste je videli prolazili ste kroz sve to. Unutra je ona bila zabrinuto, mahnito sitno lice koje gleda svet kao što zec gleda lisicu, i vrišti na nju nadajući se da će nestati i neće je povrediti. A sastanak veštica, za koje se očekivalo da su bile pametne, dao joj je tu kolibu što bi bio težak posao za svakoga. To nije imalo smisla. Ne, to nije imalo smisla. “To se dešava samo kada su teška jagnjenja”, reče Tifani, dok su joj misli letele. “A to znači da se dešava po mraku, hladnoći i kiši. Izgleda da umetnici nikada nisu tu tada. To je neverovatno.” “Zašto me tako gledaš?” rekla je Anagrama. “Kao da nisam ovde!” Tifani trepnu. U redu, pomisli ona, kako bi ja trebalo da se bavim ovim? “Vidi, doći ću i pomoći ti u poleganju”, reče ona, mirno koliko je uspevala. “I očekujem da mogu pomoći sa gospođom Ovslik. Ili pitaj Petuliju. Ona je dobra. Ali moraćeš sama da odradiš bdenje.” “Sedeti celu noć sa mrtvom osobom?” reče Anagrama i zadrhta. “Možeš uzeti knjigu i čitati”, reče Tifani. “Pretpostavljam da mogu nacrtati zaštitni krug oko stolice...” promrmlja Anagrama. “Ne”, reče Tifani. “Bez magije. Gospođa Uholaža mora da ti je to rekla?”

“Ali zaštitni krug – ” “To privlači pažnju. Nešto bi se moglo pojaviti da vidi zašto je tu. Ne brini, to samo čini stare ljude srećnim.” “Ovaj... kada si rekla da bi se nešto moglo pojaviti...” započe Anagrama. Tifani uzdahnu. “U redu, sedeću sa tobom, ali samo jednom”, reče ona. Anagrama je sijala. “A za lobanje”, reče Tifani, “sačekaj samo trenutak.” Otišla je gore i uzela Efekat katalog, koji je bio sakriven u njenom starom koferu. Vratila se nazad, pažljivo ga smotala u rolnu i predala joj ga. “Ne gledaj u to sada”, reče ona. “Sačekaj dok ne budeš sama. Možda ćeš dobiti neku ideju. U redu? Doći ću i srešćemo se za sedam večeri.” Kada je Anagrama otišla, Tifani je sela i brojala zaustavivši dah. Kada je stigla do pet, Nana Og je ušla i snažno otprašila nekoliko ukrasa pre nego što je rekla: “Oh, da li je tvoja mala prijateljica otišla?” “Da li mislite da sam bila glupa?” reče Tifani. Nana je prestala da se pretvara kako radi kućne poslove. “Ja ne znam o čemu ste vi pričale, nisam slušala”, reče ona, “ali ako bih slušala, mislila bi da nećeš dobiti nikakvu zahvalnost, to je ono što ja mislim.” “Baka ne bi trebalo da se meša”, reče Tifani. “Ne bi trebalo, a?” reče Nana, a lice joj je bilo prazno. “Ja nisam glupa, Nano”, reče Tifani. “Razmišljala sam o tome.” “Razmišljala o tome, jesi li? To je pametna devojka”, reče Nana Og, sedajući u svoju stolicu. “I, dakle, šta je to što si zaključila?” Ovo je počinjalo da postaje teško. Nana je obično bila vesela sve vreme. Kada bi postala svečana, kao što je bila sada, to je moglo da te unervozi. Ali Tifani izdrža pritisak. “Ja nisam mogla preuzeti kolibu”, reče ona. “Da, ja mogu uraditi većinu svakodnevnih stvari, ali moraš biti stariji da bi vodio posao. Postoje stvari koje ti ljudi neće reći ako imaš trinaest godina, sa šeširom ili bez. Ali Baka se umešala u to tako što je predložila mene, i tako su svi to videli kao takmičenje između mene i Anagrame, dobro? A one su izabrale nju jer je starija i zvuči stvarno kompetentno. I sada se sve raspada. Nije njena greška što je učila magiju umesto veštičarenja. Baka samo želi da ona propadne tako da svi znaju kako je Gospođa Uholaža loš učitelj. A ja mislim da to nije dobro.” “Ja ne bih tako brzo odlučivala šta je Esmi Vedervaks želela, da sam na tvom mestu”, reče Nana Og. “Neću reći ni reč, podsećam te. Ti idi i pomozi prijateljici ako to želiš, ali još uvek moraš da radiš za mene, u redu? To je jedino pošteno. Kako su tvoja stopala?” “Dobro se osećaju, Nano. Hvala na pitanju.” Više od sto milja dalje, gospodin Fuzel Džonson nije znao ništa o Tifani, Nani Og, ili zaista o bilo čemu osim časovnicima i satovima, koje je pravio da bi preživeo. On je takođe znao kako da prekreči kuhinju, što je bio lak i jeftin način da dobije lep beli izgled čak i ako su stvari bile pomalo ofucane. Zbog toga nije imao pojma zašto je nekoliko šaka belog praha izletelo iz posude za mešanje pre nego što je uspeo da doda vodu, stajale u vazduhu za trenutak kao duh, i nestale kroz dimnjak. Na kraju je zaključio da se previše trolova kreće u tom kraju. To nije bilo baš logično, ali takva verovanja uglavnom i nisu.

A Zimotvorac je pomislio: Kreča dovoljno da napraviš čoveka! Te noći Tifani je sedela sa Anagramom i starim gospodinom Tisoom, izuzev što je on ležao jer je bio mrtav. Tifani nikada nije volela bdenja uz mrtve. To nije baš bilo nešto što vam se moglo dopadati. Uvek je nastupilo olakšanje kada se nebo pretvaralo u sivo i ptice počinjale da pevaju. Ponekad, u noći, gospodin Tiso pravio je tihe zvuke. Izuzev, naravno, što to nije bio gospodin Tiso, koji je sreo Smrt pre sat vremena. Bilo je to samo telo koje je ostavio za sobom, a zvuci koje je pravilo zaista se nisu razlikovali od zvukova koje pravi stara kuća kada se hladi. Bilo je važno pamtiti te stvari oko dva sata iza ponoći. Životno važne, kada sveća zatreperi. Anagrama je hrkala. Niko sa tako malim nosom ne bi trebalo da može tako glasno da hrče. Bilo je to kao da se cepaju daske. Kakvi god zli duhovi mogli biti oko kuće ove noći, taj zvuk bi ih verovatno preplašio. Nije onaj gnh gnh gnh deo bio toliko loš, a Tifani je mogla živeti i sa bloooooorrrrt! Nevolja je bio prostor između njih, nakon što bi gnh gnh gnh prošao, ali pre dugog obrušavajućeg bloooooorrrrt! koji joj je zaista išao na živce. Nikada nije bio dva puta iste dužine. Ponekad je bilo gnh gnh gnh bloooooorrrrt!, jedno za drugim, a nekada je bio ogroman razmak posle gnh gnh gnh da je Tifani uhvatila sebe kako zadržava dah dok je čekala na bloooooorrrrt! Nije bilo loše kada bi se Anagrama zaglavila u jednoj dužoj pauzi. Ponekad bi stala u potpunosti, i to je bila blagoslovena tišina dok ne bi ponovo započeo praznik bloortova, obično uz blagi mljac mljac cmačući zvuk kad bi Anagrama promenila položaj u svojoj stolici. Gde si, Gospo od Cveća? Šta si ti? Trebalo bi da spavaš! Glas je bio tako slab da ga Tifani možda ne bi uopšte ni čula da nije bila sva napeta od očekivanja sledećeg gnh gnh gnh. I onda je došlo – Gnh gnh gnh! Dozvoli mi da ti pokažem moj svet, Gospo od Cveća. Dozvoli mi da ti pokažem sve boje leda! BLOOOOOORRRRT! Oko tri četvrtine Tifani pomisli: Oh, ne! Može li me naći ako odgovorim? Ne. Ako bi mogao da me nađe, on bi bio ovde. Ne svrbi me ruka. Preostala četvrtina je mislila: Bog ili božansko biće mi se obraća i zaista mogu to bez hrkanja, Anagramo, mnogo ti hvala. Gnh gnh gnh! “Rekla sam da mi je žao”, prošapta ona u plešuću sveću. “Videla sam ledeni breg. Bilo je to vrlo... ovaj... lepo od tebe.” Napravio sam još mnogo toga. BLOOOOOORRRRT! Još mnogo ledenih bregova, pomisli Tifani. Ogromne, smrznute, plutajuće planine koje liče na mene, okružene zidovima magle i sa snežnim olujama iznad njih. Pitam se koliko će se brodova zaleteti u njih. “Ne bi trebalo da ulaziš u sve te probleme”, prošaputa ona. Sada sam postao jači! Ja sam slušao i učio! Ja sam razumeo ljude! Uz prozor kolibe drozd poče da peva. Tifani je dunula u sveću, a siva svetlost se uvukla u sobu. Slušati i učiti... kako bi mećava mogla da razume? Tifani, Gospo od Cveća! Ja sam napravio sebe čovekom!

Usledilo je komplikovano groktanje dok su Anagramini gnh gnh gnh i bloooooorrrrt! nailazili jedni za drugim i ona se probudila. “Ah”, reče ona, protežući ruke i zevajući. Pogledala je unaokolo. “Pa, izgleda da je dobro prošlo.” Tifani je zurila u zid. Šta je mislio, napravio sebe čovekom? Sigurno on – “Ti nisi zaspala, zar ne, Tifani?” reče Anagrama onim za šta je verovatno mislila da je zabavan glas. “Čak ni za jednu malu malecnu sekundu?” “Šta?” reče Tifani, buljeći u zid. “Oh... ne. Nisam!” Ljudi su se kretali u prizemlju. Posle kraćeg vremena začulo se krckanje stepenica i mala vrata se otvoriše. Čovek srednjih godina, gledajući tupo u patos, progovori, “Mama kaže da biste vi dame volele neki doručak?” “Oh, ne, ne bismo mogle da vam uzmemo to malo što imate – ” započe Anagrama. “Da, molim vas, bićemo zahvalne”, reče Tifani, glasnije i brže. Čovek klimnu glavom, i zatvori vrata. “Oh, kako si mogla to da kažeš?” reče Anagrama, dok su njegovi koraci krckali nadole. “To su siromašni ljudi! Mislila sam da ćeš – ” “Umukni, hoćeš li?” prasnu Tifani. “Samo umukni i probudi se! Ovo su stvarni ljudi! Oni nisu neka, neka, neka zamisao! Otići ćemo tamo dole i poješćemo doručak, kazaćemo kako je dobro i zahvalićemo im se, a oni će se zahvaliti nama i otići ćemo! I to će značiti da su svi uradili pravu stvar i po meri, a to je ono što je njima važno. Osim toga, oni ne misle da su siromašni, jer su ovde svi siromašni! Ali oni nisu toliko siromašni da ne mogu da priušte sebi da ne urade pravu stvar! To bi bilo siromaštvo!” Anagrama je zurila u nju sa otvorenim ustima. “Dobro pazi šta ćeš reći sledeće”, reče Tifani, teško dišući. “U stvari, ne govori ništa.” Doručak je bio šunka i jaja. Jeli su u učtivoj tišini. Posle toga, u istoj tišini osim što su bile napolju, odletele su nazad u ono što će ljudi verovatno zauvek smatrati za kolibu gospođice Izdaje. Mali dečak je tumarao ispred kuće. Čim su sletele, on je izbrbljao, “Gospođica Obli kaže da je beba na putu i ona kaže da ćete mi dati peni za dolazak.” “Ti imaš torbu, zar ne?” reče Tifani, okrećući se ka Anagrami. “Da, ovaj, mnogo.” “Mislim na torbu za pozive. Znaš, držiš je pored vrata sa svim što će ti trebati ako...” Tifani vide užasnuti pogled na devojčinom licu. “U redu, znači da nemaš torbu. Samo ćemo uraditi najbolje što možemo. Daj mu peni i idemo.” “Možemo li mi pomoći nekome ako pođe loše?” upita Anagrama dok su napuštale imanje. “Mi smo pomoć”, reče Tifani jednostavno. “A pošto je ovo tvoje mesto, daću ti zaista težak posao–” – što je bilo držanje gospođe Obli zauzetom. Gospođa Obli nije bila veštica, iako je većina ljudi mislila da jeste. Izgledala je kao jedna od njih – to jest, ona je izgledala kao neko ko je kupio sve iz Efekat kataloga na dan Specijalne Ponude Dlakavih Bradavica – i bila je blago luda, a ne bi joj trebalo dozvoliti da se nalazi u krugu od kilometra od bilo koje majke koja će dobiti prvu bebu, pošto bi im veoma savesno ispričala (ili otkikotala, svejedno) o svim stvarima koje mogu krenuti po zlu na način koji je zvučao kao da su one uradile sve pogrešno. Ona nije bila loša medicinska sestra, međutim, jednom kada biste je sprečili da stavlja obloge od lišća na sve. Stvar je prošla bučno i sa određenom količinom zbrke, ali ništa kao što je gospođa Obli predvidela, i rezultat je bio dečak koji nije bio odskačuća beba samo zbog toga što ga je Tifani uhvatila; Anagrama nije znala kako se drže bebe.