Džim Krejs - Đavolova ostava

Džim Krejs ĐAVOLOVA OSTAVA Preveo Nenad Dropulić Naslov originala Jim Crace DEVIL'S LARDER Beograd, 2018.

Nema gorkog voća na nebesima. Niti meda ima u đavolovoj ostavi.

Mondazi (u prevodu autora) Ako moraš da budeš konjanik Gladi, Prirodu pusti da ti put gradi. Isisaj srž iz bačene kosti, Umakom od pelina i trna ti se pogosti. S kamena okusi ukus slanosti. Konjaniče, dizgine pusti, neće ti pomoći, Samo lagano jaši probavu noći.

5 1 Neko je skinuo – i izgubio – nalepnicu s konzerve. Ostale su samo dve staklaste linije lepka s tragovima oguljenog papira tamo gde je nalepnica bila. Serijski broj konzerve – RG2JD 19547 – otisnut je na jednom kraju. Gornjem ili donjem? Niko ne zna šta je vrh, a šta dno. Metal nije naročito star. Ne žele da je bace. Možda je losos – to nije jeftino. Ili tunjevina. Ili kolutovi ananasa u sirupu. Šteta je da se baci. Guave rasečene napola. Plodovi ličija. Čorba od praziluka. Oguljeni čvrsti italijanski paradajz. Naravno, trebalo bi da otvore konzervu, pogledaju i pojedu sadržinu odmah. Ili da osmisle obrok. Mora da je u konzervi nešto što vole, ili su nekada voleli. Konzerva je u njihovoj ostavi. Nekada je imala nalepnicu. Odabrali su je u prodavnici. Tresu konzervu kraj uha. Njuše je. Porede je po veličini i obliku s ostalim konzervama u ostavi. No, i dalje ne znaju je li u njoj zrnevlje, voće ili riba. Ponašaju se kao deca s neotpakovanim rođendanskim poklonima. Hoće li se razočarati kad otvore konzervu? Da li je u njoj ono što žele? Ponekad pribegavaju crnom humoru: sadržina je neopisiva – dečje meso, iseckani prsti, pseći izmet, crvi, otrov stotine mambi – pa zbog toga nema nalepnice. Jedne večeri, kad su svi gosti otišli i sve vino popijeno, stavili su konzervu na svetlost sveća između ostataka večere i igrali se pogađanja. Neki afrodizijak, možda: „Da probamo.“ Boleština – da li da je otvore i isprazne kašikom? Neka melodija, neka snimljena muzika, nešto što nikada ranije nisu čuli začuće se iz otvorene konzerve, iščeznuće i više nikada to neće čuti. Eliksir mladosti. Koncentrat ljudske DNK. Đavo ili bog? Vrlo je primamljivo naprosto je probosti nožem. Raniti je. Videti kako krvari. Koje je boje krv? Kakvog je ukusa? Svi bi mi trebalo da imamo takvu konzervu. Neka rđa. Neka joj ivice ogrube i poprime smeđu boju. Podignite je i protresite ako želite. Protresite njenu slast ili gorčinu. Podstaknite sočnu težinu u njoj. Teški sok ili sos. Presolac, supa, ulje, umak. Težina. Možete da je probodete nožem ili da je više nikada ne dotaknete.

6 2 „Ovo je za anđela“, govorila je baka otkidajući traku testa da ga odnesem u dvorište. „Ostavi ga negde gde može da ga vidi.“ Ponekad sam ostavljala tračicu na zidu uz ulicu. Ponekad sam je prebacivala preko konopca za rublje. Ponekad sam je stavljala na spoljni prozorski sims i sakrivala se iza kuhinjske zavese od perlica da vidim anđela u dvorištu. Baka mi je govorila da ga neću uhvatiti kako jede testo. „To testo jedu samo lakome ptice“, objasnila mi je. „Anđeo dolazi da ga poljubi i ništa više, kako bi moje testo naraslo.“ Naravno, često sam viđala ptice kako sleću da kljucaju našu traku testa. I, naravno, hleb moje bake gotovo uvekje lepo nadolazio. Kad ne naraste, govorila je da su ptice pojele traku testa pre nego što je anđeo stigao da je overi poljupcima. Ali ja nikada nisam videla anđela na simsu. Nijednom. Pomisao na anđele u dvorištu plašila je moje kćeri pa sam, kad mesimo hleb – u toj istoj kući, ali trideset godina kasnije, kad je baka odavno otišla da sama ljubi anđele – govorila: „Za dobar hleb neophodan je anđeo u kuhinji. Ko će danas da bude anđeo i poljubi testo?“ Moje devojčice utrkivale su se da poljube testo. Nikad neću zaboraviti njihove brašnjave usne, niti kako su, kad izvadim izbrazdane narasle vekne hleba iz pećnice, tražile malo vruće kore da je umoče u teglu s medom ili njome omažu uglove činijice s paštetom. To je bila njihova anđeoska plata. To je bila njihova nagrada za poljubac. Sada nema anđela u kuhinji. Ja sam baka, a moje devojčice žive predaleko da bi mi dolazile češće nego jednom do dvaput godišnje. Suviše sam ukočena i bolesna da idem kod njih osim ako me neko ne poveze kolima, a ne volim da moljakam. Razgovaram sa svima telefonom. Radim koliko god mogu, čistim kuću, mada je prevelika za mene. Po toplom i suvom vremenu prošetam dole do luke i prodavnica i vratim se taksijem. Gajim biljke u saksijama u dvorištu i na prozorima. Jedem uglavnom konzervisanu i smrznutu hranu i supe iz kesice. Posle podne sam odlučila da ispunim vreme meseći hleb. Ostarele šake bole me od mešenja mojih, kako mi se čini, poslednjih vekni. Otkinula sam

7 traku testa za sreću, poljubila je i stavila na prozorski sims. Uključila sam pećnicu, namazala kalupe i stavila testo na najvišu pregradu da se peče. Sada čekam uz prozor, brašnjavih usana, okružena mirisom toplog testa, da dvorište ispune i zamrače senke i krila.

8 3 Niko nije potpuno siguran u to gde se restoran nalazi, mada se svi slažu da je put do njega tajanstven, mučan i ni najmanje prijatan. Pretiće nam brda, zbijeni oblaci i jame sumpora. Niz malih fumarola podrigivaće usput svoj teški dah s mirisom na jaja. Suziće nam oči. Stezaće nas u grudima. Kijaćemo, posrtaćemo poluslepi, neće biti ničega da nas navodi osim povremeno ponekog stabla obeleženog plavom bojom. Ipak smo želeli da pođemo na taj put. Ugled restorana bio je dovoljan da nas digne iz postelje u cik zore. Moramo da stignemo tamo do podneva ako mislimo da se bezbedno vratimo za dana. Nas petorica, pet muškaraca, tuđinci ujedinjeni jednom žudnjom. Dovezli smo se malim taksijem do tačke na kojoj reka preseca kamenitu stazu, a odatle smo ugacali među drveće i u vodu. Gacali smo, naravno, i kroz sopstvenu mračnu stranu, kroz svoju gladnu stranu koja ne zna za granice. Atmosfera je seksualna. Mi smo u čekaonici javne kuće. Čekamo da nam se pokaže šta kuća nudi. Ne govorimo. Samo gacamo, pešačimo i pentramo se. Uzbuđeni smo. Restoran liči na hiljade drugih restorana u ovom delu sveta: brvnara s otvorenom verandom i terasama sa zamagljenim pogledom preko krošnji do obale. Tu je i pas da nas dočeka, a preko radija čuju se glasovi. Terenski motocikl stoji naslonjen na ogradu od sirovih oblica. Ali nijedan od dvadeset stolova sa stolicama od pruća nije zauzet. Mi smo po svemu sudeći jedini gosti. Stojimo i čekamo. Kašljemo. Trupkamo nogama po podu verande, ali neko se pojavio tek kada je Austrijanac, umoran i nestrpljiv, pljesnuo rukama. Dolaze žena i dečak suviše mali da joj bude sin. Ona je dobro obučena, nosi masivan nakit. Više bismo voleli da je konobar muškarac. Ima divljači, kaže ona, što smo i očekivali. Ima zmija koje će nam spremiti na ražnjiću, nekih krivolovačkih poslastica kao što je meso pume i sušenih traka bilo kog mesa ili žlezda koje se usudimo da navedemo. Ima, kaže ona, mada je to dosta skupo, i mesa papagaja doslovno izumrle rase.

9 Šta još? Za predjelo nam nudi mekane paukove, bube-zamotuljke, šumske bubašvabe koje (prema rečima jednog iz našeg društva) imaju ukus „pečuraka s daškom gorgonzole“. Za piće? Nudi nam sok, pivo u limenkama i vodu zamirisanu neočekivanim aromama. Samo što mi nismo došli – a ona to vrlo dobro zna – zbog ovih retkih poslastica, nego zbog karija broj tri – najprimamljivijeg jela na jelovniku, simbola ovog brda. Dole u gradu, kad se na jelovniku nađe kari broj dva, svima je jasno da se nudi planinska piletina, odnosno žablji bataci začinjeni karijem. Ali mi tražimo nešto ekstremnije od žaba, nešto preistorijsko, nešto potpuno opasno, nešto zabranjeno tamo odakle dolazimo. Nameravamo, najzad, da pređemo granice ukusa. Posle nekog vremena žena nam bez žurbe donosi kari broj tri. Nije red da je pitamo od čega je jelo zgotovljeno, mada nas dečak posmatra i lako bismo ga podmitili cigaretama da progovori. Jednostavno moramo da se kockamo. Možda je u loncu nekakav gušter ili neki insekt kog nema ni u jednoj knjizi. Spremni smo za majmuna, pacova ili psa. Iznutrice su sasvim moguće, neki redak i izazovan deo koji nikada pre nismo probali, neki tajanstveni organ žućkast od kurkume. Šumska ajkula, možda. Jaja iguane. Meso šišmiša. Posteljica. Mozak. Moramo da pomislimo i na dete koje je za vikend odlutalo od kuće, na starca koji je nestao i niko ga ne traži, na turistu koji se nije vratio u hotel; na žrtvovane, na nedonoščad, na leševe, na one kojih nema na spiskovima. I moramo da razmislimo o kratkotrajnom osećanju ispunjenosti koje nas čeka, i o sitom nezadovoljstvu koje sledi za njim, koje će naići kada, nahranjeni, krenemo nizbrdo ka obali, ne u grupi, nego u razvučenoj povorci; petorica umornih pokajnika, opterećeni sopstvenom izopačenošću, progonjeni oblacima sumpora, spotiču se podsticani gotovo isključivo silom Zemljine teže. Kako je tiha šuma sada kad su nam čula otupela od hrane. Kako smo lakomisleni postali dok proždiremo stazu do reke i puta. Kako smo umorni i istrošeni. Lak smo plen svakom usputnom psu ili zmiji. One muve i ose mogu slobodno da se pogoste nama. Lešine mogu da ustanu iz grmlja i uhvate nas za gležnjeve ako požele. Jer, mi više nismo gladni. Našli smo put do restorana i bio je mučan.

10 4 Objasniću vam šta da jedete napolju po mraku. Hladna hrana ne dolazi u obzir. Najvažnija u obedovanju bez svetla jeste para. A hladna hrana, s izuzetkom leda, ne isparava. Ne, morate ugrejati noć oko sebe supom, mešavinom desetak vrsta hrane. Ne razlikujete šargarepu od pasulja dok ih ne stavite u usta. Ne možete da razaznate čak ni praziluk od crnog luka. Činija ne treba da bude plitka, nego duboka i s ispupčenim rubom kako bi se sva para sklupčala i skupila u sredini. U pari su mirisi. Tako ćete zagrejati nos mirisima, zagrejaćete usta ukusima i zagrejaćete ruke na činiji. Treba da stojite, naravno, i to podignutog okovratnika kaputa. Ne treba da govorite. Za to nema vremena. Treba da pojedete ono što imate pre nego što pare nestane. Kad završite, hladni talog pare ostaće zguren u činiji. Ne usuđuje se da izađe na hladnoću i mrak. A ako ne sklonite ruke, ako priljubite lice uz rub i ako zažmurite tako čvrsto da tama postane potpuna, para i mirisi poljubiće vam usne i oči i pripremiće vas za sporo varenje tokom noći.

11 5 Da su to bila moja deca, povikao bih i zaustavio ih. No, bila su to nepoznata deca, samo u prolazu, i bio sam razdražen. Zato sam stajao i posmatrao. Saznaće ona uskoro. Porodica je parkirala kola na mom polju kao da je ta zemlja predviđena za izletnike. Mama i tata prostrli su ćebad po primamljivom ćilimu od narandžastih iglica u senci našeg bora i poslali su decu da protegnu noge po mojoj zemlji. Sve to sam video i ranije, desetinama puta. Koje dete od pet ili šest godina – a ova su mi tako delovala – ne bi privukle naše lepe jabuke? U svakom pogledu osim u jednom naše stablo je veličanstvenije, dramatičnije i upadljivije od svih svojih slatkih rođaka na farmi. Tog dana, dok su dečak i devojčica držeći se za ruke bezazleno koračali preko polja, plodovi su bili u punom sjaju, u grozdovima zbijenim kao zrnca na kupini, nejednako dozreli na grimiznim peteljkama u svim jarkim bojama berbe, od žute preko narandžaste do tamnocrvene. Moja gorka jabuka doskitala je ovamo, bez sumnje ju je pre više od trideset godina posejala neka odbegla životinja, i nije, kao što svi krkljavi starci tvrde, nastala kad je munja udarila u tlo na kom su se ljubili ljubavnici iz dva zaraćena sela. „Zato su plodovi gorki“, kažu starci. A to objašnjava i boju voća. Ovoj deci, kad su stigla do jabuke, sigurno se činilo da su našla čarobno drvo puno toplih boja i nijansi kutije s bojicama, božičnih sijalica ili neke šarene tkanine, a grane su se savijale tako nisko da je dovoljno bilo da ispruže ruku i posluže se. Gledao sam ih kako stižu do najniže grane i oklevaju; jedva sam se uzdržao da ih ne upozorim. U početku su samo dodirivali, ali nisu brali. To je svakako krađa. Ovako primamljivo voće sigurno nije besplatno. Osim toga, deca nisu tačno znala koje je to voće. Takvog voća nema na policama samousluga niti u njihovim baštama. Plodovi su premali za jabuke, a preveliki za šipurak. Pretvrdi su, uprkos obliku ovalnom kao šišarka, za italijanski

12 paradajz. Otvorena osnova ploda je dlakava i šiljasta kao kod nara, ali ovo očigledno nisu narovi. Najzad su ubrali jedan plod s drveta. To će biti njihov savršeni doprinos porodičnom izletu. Njihova berba, znali su, biće neodoljiva. No, prvo su, naravno, oboje obrisali svako svoju jabuku o odeću da dobije sjaj, a onda su je (dok sam ih ja nemo gotovo podsticao) zagrizli. Pošla mi je voda na usta. Video sam kako deca tresu glavom i pljuju. Više nikada neće proći pored divlje jabuke a da im sećanje ne preplavi usta gađenjem. Nisam ostao do kraja njihovog izleta. Uvek ima nekog posla. No, zamišljam da su deca, kad su posedala prekrštenih nogu na meku ćebad ispod bora i kad su im mama i tata dali bezopasnu hranu iz plastičnih posuda, aluminijumske folije i termosa, prinosila zalogaje ustima s daškom straha i letimičnim pogledom prema stablu koje je izneverilo njihove nade. Nikada neće zaboraviti ovu pouku o lažnom predstavljanju, gorčini i neovlašćenom ulasku na tuđi posed. S vremena na vreme, kad me obuzme izvesno raspoloženje, siđem do donje ograde mog imanja, do kapije koja je uvek otvorena prema putu i kroz koju izletnici stalno ulaze, i pomalo se rastužim što nema nijednog mališana da pun nade trči preko polja. Onda me ono dete koje još obitava u meni gurne u leđa. Priđem stablu da i sam okusim jabuku. Nikada ne gutam, naravno. Samo zarijem zube u primamljivu gorčinu. Čak i posle silnih godina razočaranja volim da probam ukuse obmane. I uvek me iznenadi pakost koja mi ispuni usta. Ukus je gorkosladak i podmukao, poljubac ljubavnika iz zaraćenih sela.

13 6 Bio je ponedeljak, nešto pre podneva, a on je još trpeo posledice nedeljnog belog luka. Rđav dah, ali i smrdljivu savest. Obilazio je kancelarije kao i obično, delio fascikle klijenata i nadnosio se nad kolege za radnim stolovima. Primetio je da svi smesta odmiču glavu, da se povlače od njegovog lica, od njegovih reči. Zapazio je kako podižu ruke da zaštite usta i nos. Nije mu promaklo da se svi mršte na njega. Postoji li, možda, neka neočekivana veza između njegovog profesionalnog života i kruga njegovih ličnih prijatelja? Mozgao je, ali se nije setio ničeg. Njegove kolege svakako nisu mogle da čuju kako se grozno ponašao sinoć, koliko podmuklo i odvratno. Ne mogu znati koliko je štete naneo. No, nezadovoljstvo koje su njegove kolege tako očigledno pokazivale svakako su izazvale slutnje, nagoni, narav. Dokazi njegovih zlodela lebde mu oko ramena kao teški drečavi plašt, pretpostavio je. Zbacio ga je pokretom ramena. Povisio je glas. Neće da izgubi obraz.

14 7 Članovima je naš klub trgovaca iza skladišta daleko poznatiji kao „Zviždaonica“. Evo i zašto. Uskoro pošto je pradeda našeg sadašnjeg gradonačelnika osnovao klub sedamdesetih godina devetnaestog veka, upravnik kluba izašao je jedne večeri iz svoje kancelarije i u hodniku zatekao konobara kako nosi poslužavnik sa hranom. To ne bi bilo ništa neobično da konobar nije imao moču na bradi. Očigledno se bio poslužio s malo iseckanih pilećih prsa namenjenih članovima kluba u trpezariji. „Ovo ne samo što je obična krađa“, rekao je upravnik, „nego je i krajnje nehigijenski. Da su gospoda želela prljave prste u svom jelu, svakako bi ih poručila. A da su želela vaše društvo za večerom, sigurno bi vam poslala pozivnicu na kućnu adresu.“ Konobar je ostao bez posla, naravno, ali upravniku kluba nije bilo dovoljno to što ga je otpustio. Upravnik se veoma ponosio svojim sistemima rada, a očigledno su bili manjkavi. Koliko se konobara služilo hranom članova kluba, pitao se. Koliko je obroka tako umanjeno i ukaljano pre nego što su stigli na trpezu? Može li on tome stati na kraj? Zakikotao se kad mu je sinulo rešenje. Odlično rešenje. Domišljato. Spisku pravila postavljenom na vrata službenih prostorija dodao je novo: „Kada nose porudžbine hrane i pića iz kuhinje ka trpezarijama, svi konobari moraju da zvižde. Svaki prekid u zviždanju duži nego što je neophodno da se uzme vazduh biće kažnjen globom ili otkazom.“ Sada je mogao da sedi u svojoj kancelariji i kroz odškrinuta vrata prati saobraćaj prema trpezarijama. Naučio je da prepoznaje konobare po zviždanju. Bilo je cvrkutavaca koji su samo izvodili beskrajne trilere bez ikakve melodije. Bilo je i boljih izvođača, ljubitelja operete i mjuzikholova ili momaka sa sela koji su izvodili žetvene pesme. Jedan konobar specijalizovao se za crkvene himne. Drugi je stalno zviždao svadbeni marš, malo prebrzo. Bilo je i onih nepodnošljivih, naravno, koji su zvučali kao da dozivaju zalutale pse ili kao da su nestrpljivi šefovi železničkih stanica. No, sve u svemu, upravnik je obožavao svoje najnovije pravilo. To je bio najdosetljiviji način kontrole koji je ikada nametnuo svom osoblju. Sprečavao

15 je konobare da besplatno jedu hranu članova kluba i takođe ih je, prema upravnikovoj proceni, primoravao da se osećaju pomalo budalasto. A to nije loša stvar. Sistem se dopao i članovima. Razvedrio je njihov klub. Osim toga, uvek su dobijali upozorenje da im stiže hrana. Mogli su da prekinu pričanje golicave anegdote ili najnovijeg trača dok konobar ne dođe i ne ode. Gospoda su, ako tiho obeduju u privatnoj sali s nekom damom koja im nije supruga, mogla da se obraduju zvucima svadbenog marša i zahvalno se odvoje od dame. Sve je bilo u najboljem redu dok upravnik jednog dana nije otkrio mrlju umaka na sopstvenom dlanu i manžeti. Još mlaku. Umak je mirisao na jagnjetinu, glavno jelo tog dana, a imao je i ukus jagnjetine. Bila je to potpuna misterija. Upravnik nije ulazio u kuhinju više od sata. Nije ulazio ni u trpezarije. Bio je samo na spratu, stavljao je nove brojeve novina i časopisa u salone. Vratio se sopstvenim tragom korak po korak, ali nije našao nikakvog putokaza dok nije ponovo sišao u prizemlje i – iz nekakve sitne sujete – oslonio se na najniži stub ograde stepeništa da naglo skrene u službeni hodnik kao neki junak u pozorišnom komadu. Tu mu je ruka ponovo potamnela od umaka. Nije odmah shvatio zašto na ravnom vrhu stepenišnog stuba ima svežeg umaka. Možda postoji neko bezazleno objašnjenje, pomislio je, možda je neko nešto prosuo. Ipak, motriće vrlo pažljivo. Sledećih dan-dva prilazio je odškrinutim vratima svoje kancelarije i virio u hodnik kad god začuje zviždanje. Najzad su se njegove najcrnje sumnje potvrdile. Jedan konobar je prošao noseći poslužavnik sa hranom visoko iznad glave. No, u hodniku se i dalje osećao prodorni miris svinjetine. Konobar je ostavio dobar odrezak na stepenišnom stubu. Pojeo bi ga kad se, bez zviždanja, vrati istim putem da ga upravnik nije sačekao, dao mu otkaz i tako lišio klub odabranih melodija iz Skerletnog vela. Bio je neophodan čvršći sistem, naravno. Konobari su sada morali da zvižde i kad nose hranu iz kuhinje I kad se s praznim poslužavnicima vraćaju u kuhinju. To je već bilo previše. Službeni hodnik sada je odzvanjao od nadmetanja neskladnih melodija. Ni članovima kluba ovo se nije dopalo. Jedan se bez potpisa pobunio u knjizi žalbi. Napisao je da klub počinje da zvuči „kao javni prolaz između zgrada“, a ne kao utočište u kom gradski trgovci mogu da nađu malo spokoja. Drugi je rekao upravniku: „Pretvorili ste klub u orkestarsku rupu.“ Upravniku je preostao samo još jedan adut. Nije mogao da traži od konobara da neprestano zvižde. Radili su u smenama od devet sati. Nije mogao ni da otpusti konobare i zahteva od članova da sami uzimaju svoje

16 obroke. To bi bilo u skladu s duhom demokratije koji je u to doba bio u modi u gradu, ali ne bi se dopalo poslovnim ljudima. Zbog toga je preuzeo na sebe da nosi hodnikom u trpezarije samo jela i poslužavnike s mesom. Članovi su tako mogli da se služe koliko god žele, da uzmu onoliko svinjskih i goveđih šnicli i pilećih krilaca koliko mogu da pojedu odjednom. Bili su zadovoljni. Konobari su radili sve ostalo, naravno. Upravnik ne bi mogao da postigne sve, niti bi se od njega moglo očekivati da ima oči na leđima. Morao je ipak da veruje svojim konobarima. Više nije mario da li u hodniku jedu povrće iz tanjira ni da li umaču jezik u supu. Njegov glavni zadatak je bio da sačuva od njih meso i da obustavi zviždanje. I uspeo je u tome. No, povremeno ga je uznemiravalo što su i njega samog u tom polumračnom hodniku mamili mirisi i ukusi mesa. U takvim trenucima njegovo osoblje moglo je da ga uhvati kako zviždi, kao što dečačići zvižde da bi izašli na kraj s grizom savesti.

17 8 Ako je i bila alergična na patlidžan, Ana to nije primećivala. Bez trunke oklevanja ga je kupovala, pripremala i jela. Punački sjajni plodovi u izlogu prodavnica bili su neodoljivi, mada im je ukus, istini za volju, ponekad bio suviše opor. To se lako ublažavalo prstohvatom šećera. No, oporost je često cena kojom se plaća lepota. Ana je to naučila od mnogih svojih prijatelja. Njeni simptomi bili su neupadljivi: lako rumenilo, malo nadutosti i ponekad – posle večere u društvu ili kasnog obeda napolju – ono što je njena majka nazivala luckastom glavom, ali ništa zloslutno, čak ni naročito neprijatno. Nije imala osipe niti lupanje srca. Nije imala nikakve napade. Zbog toga nije ni mogla da otkrije da joj patlidžan ne prija, da je patlidžan podmukao i štetan. Činilo joj se da je patlidžan suviše besprekoran da bi joj naškodio, suviše prijatan za oko. Dopadalo joj se što se odlično slaže s maslinovim uljem i belim lukom, što sjajno obogaćuje pečurke i paradajz. Patlidžan voli dobro društvo. Sviđala joj se svestranost patlidžana, to što mu odgovara i da ga napuni i da ga isprži, što je jednako ukusan i u musaki i u povrtnom varivu, i u prelivu i poslužen kao imam bajildi. Ana je preduzimala uobičajenu predostrožnost u kuhinji, naravno, odsecala je oštećene i premekane delove, vadila je seme i potapala patlidžan u slanu vodu da izgubi gorčinu pre nego što ga stavi u šerpu ili u jelo. Čula je da donosi nesreću ako se patlidžan seče po dužini ili ljušti. Sreća dolazi onima koji ga seckaju na kocke i kolutove obrubljene plavocrnom korom. I zaista, oduvek je bila srećna i zdrava, mislila je. Već je odavno prevalila sedamdesetu kad su počeli da joj se koče zglobovi. Čak i najjednostavniji poslovi – seckanje patlidžana, na primer – postali su izazov i izvor bola. Nabavila je štap za kretanje po kući. „Ako se ne odrekneš otrovne hrane“, rekla joj je mlada i privlačna susetka, „potpuno ćeš se ukočiti. Svojom krivicom!“ „Šta je „otrovna hrana“? Susetka je nabrojala sve uobičajene osumnjičene – turšiju, agrume, banane, punomasno mleko i sireve, crveno meso, nedokuvano i nedopečeno meso, paradajz, kafu, čokoladu, ribu iz plitkih

18 voda, jeftino vino, rabarbaru – a onda je zamahnula nožem da probode skromno varivo koje je Ana, uprkos bolovima, pripremila za njih obe. „Taj patlidžan. To je otrov. Moraćeš da ga zaboraviš. Zbog njega te izdaju zglobovi i kolena.“ Ostavile su jelo nepojedeno na tanjirima. Ana je uvela promene u svoj život. Više nikada nije pozvala tu susetku na ručak. Ta žena je suviše otrovna, mislila je. Protiv volje je smanjila unos kafe. Jela je manje mesa i pomorandži. No, suviše je volela patlidžan. Nije bila umerena. Nameravala je da se odrekne patlidžana, ali kad god ga vidi u prodavnicama, onako ljubičastog i sjajnog, zaboravljala je svoju alergiju i svu štetu koju joj patlidžan nanosi. Seckala ga je na kockice i na kolutove, vadila je semenke, sve dok nije bila primorana da se poštapa i na ulici. Nepotrebno je ostarila i oslabila. Da je bila samo malo uzdržanija, manje sklona lepoti, verovatno bi ostala mlađa, brža i uspravnija u poodmaklim godinama.

19 9 Kad god je neki putnički brod ili trajekt pristajao u luku, odlazili smo u bar Putnik da gledamo ljude kako se iskrcavaju. Mnogi putnici ulazili su u bar da nečim smire stomak uznemiren plovidbom i priviknu se na kopno. Putnik je bio prvo bezbedno mesto između doka i grada. Često je bilo i mladih strankinja koje smo mogli da zadirkujemo i razdražujemo. Ponekad su turisti tražili vodiča, poslovni ljudi katkad su želeli da im neki meštanin bude prevodilac, nekima su naprosto bile potrebne dve snažne ruke da im odnesu prtljag do hotela. Možda bi – kao što se dogodilo jednom, pre sto godina – neka starija putnica (verovatno Nemica) – platila za seks. Njihovim novcem platili bismo studije. Tako smo nas petorica ostavljali svoj posao i okupljali se u Putniku kad god čujemo sirenu broda koji pristaje. Sedali smo za veliki četvrtasti sto pored vrata, poručivali pivo za koje smo jedva imali para, večerali besplatne preslane grickalice koje izazivaju žeđ i čekali lovinu. Za bezazlene putnike imali smo spremnu smicalicu. Moj kolega Viktor i ja čitave godine proučavali smo hemijska svojstva gaziranih pića. Nadali smo se da ćemo izdvojiti sastojak koji izaziva golicanje jezika, onaj blagi ali zbunjujući bol pomešan sa zadovoljstvom koji nastaje posle svakog gutljaja mineralne vode, penušavog voćnog soka i šampanjca, i da ćemo stvoriti premaz za slatkiše iz kog je bol uklonjen. Ako uspemo u tome i zaštitimo svoj pronalazak, obogatićemo se, mislili smo. Shvatali smo mehanizam, razumeli smo kako se receptori ukusa u ustima odupiru nasrtajima rastvorenog ugljen-dioksida, kako vojska enzima reaguje s gasom i stvara složenu ugljenu kiselinu, našeg neprijatnog krivca. I uspeli smo da sprečimo njene posledice neutralizacijom dorzolamida. Ono što je nastalo iz tog postupka isprobali smo na pacovima i zapazili smo nešto neobično – kod pacova je naša tinktura izazivala kijanje. Isprobali smo i na sebi, samo kapljicu na jezik. Umesto da osetimo dobro poznato penušanje u ustima i škakljivu jezu od zadovoljstva, umesto da kijamo kao glodari, mi smo odgovorili iznenadim neopravdanim smehom; taj smeh zvučao nam je

20 stvarno, ali u njemu nije bilo vedrine. Kad god smo isprobali naš proizvod događalo se isto, nagonski smeh nezavisan od naše volje. Stvorili smo potpunu suprotnost crnom luku, nešto što izaziva ravnodušnu radost umesto suza. Svojoj mešavini smo dali strog naziv koji zvuči naučno: eufrozin, po nepostojećoj muzi koja „razveseljava srce“. Moram da okrivim Viktora za greh kršenja naučničkog protokola. Doneo je neke grickalice i premazao ih tečnim eufrozinom. Danas bi mu oduzeli dozvolu za rad zbog tako opasne neprofesionalnosti. No, tog dana, čim smo čuli sirenu, pohitali smo u Putnik da isprobamo eufrozin na širem uzorku. Naravno, zamenili smo svojim grickalicama one koje smo zatekli na stolu. Lako smo primamili dvojicu Kanađana, mladića naših godina, da sednu s nama. Čak smo im platili pivo i slušali smo ih neobično pažljivo. Prenerazio nas je njihov grohot pošto su, gotovo istovremeno, pružili ruku da probaju naše grickalice, baš kao i njihovo rumenilo i jasno vidljiva zbunjenost. Možda smo preterali s eufrozinom. No, salve njihovog neveselog smeha nakratko su ućutkale sve razgovore u baru, a čak i posle nekoliko minuta tišine vlasnik Putnika sa zebnjom bi povremeno pogledao naše društvance. Možda je zbog nas petorice presamićenih od lažnog veselja mladih Kanađana zabrinuto odmahivao glavom. Uskoro su i osoblje i svi redovni gosti bara saznali našu tajnu i saučesnički su iščekivali iznenadne provale smeha novopridošlih putnika za našim stolom. Uprkos njihovoj okeanskoj seti, nostalgiji i zbunjenosti, na ove gladne ljude iscrpljene morskom bolešću moglo se računati da će pojesti grickalice smejalice i razgaliti sve nas – a sebe i uplašiti i obodriti – svojim zapanjujućim hemijskim smehom. Naš sto bio je sigurno najveseliji na svetu. Povremeno su neki redovni gosti uzimali posudu s našim grickalicama i nudili ih drugima u baru. Usledile bi eksplozije smeha slične neočekivanim rafalima petardi. Jednom smo čak, kad je vlasnik Putnika bio na nekoj sahrani, napunili sve posude u baru grickalicama s eufrozinom i ispunili to popodne u luci povremenim salvama razgaljenih gostiju koji nisu očekivali da će se tako lako smejati pred nepoznatima. Nikada se toga nismo zasitili. Nažalost, ja nisam bogat. Eufrozin je naširoko ispitivan, ali ocenjeno je da nije prikladan za tržište. Potrošači ne vole da gube vlast nad sobom. Osim toga, hrana koja izaziva smeh u društvu verovatno bi letela na tuđe tanjire i odeću. Nijedna reklamna agencija ne bi preuzela takav rizik na sebe. Baš šteta. Čini mi se da bi s eufrozinom svet bio zabavniji. Koji bi naučnik poželeo više? U teškim trenucima uvek ponavljam svojoj deci da je „smeh najbolji lek“, da je dobar vic jednak satu provedenom u teretani. Sigurno je zamorno imati oca naučnika. Zato se obično ujedem za jezik kako bih potisnuo sve dosadne

21 dokaze i pojedinosti koje imam u malom prstu – osamdeset sedam mišića koji se pokrenu svaki put kad se nasmejemo, aerobne vežbe grudnog koša i dijafragme, ubrzavanje pulsa koje smeh izaziva, povećanje nivoa kiseonika u krvi i, što je najbolje od svega, otpuštanje endomorfina u mozgu zbog kog se svako ko se grohotom smeje oseća bolje. Jednog dana iskopaću svoje studentske radove i možda ponovo pokušati s eufrozinom. Ne kao s premazom za grickalice ili pakovanu hranu, nego kao sa stimulantom. Video sam dovoljno srećnih i prepadnutih lica u Putniku pre mnogo godina da znam kakvo bi neočekivano zadovoljstvo mogao doneti tuđincima.

22 10 U ovom delu sveta, u kom manak raste svuda i obilno kao mahovina jer ga tetoše slani priobalni vazduh i niske noćne temperature, niko ko ima makar malo novca neće odlučiti da njegovo zrnevlje doda u varivo ili da sivkasto brašno manaka upotrebi za mešenje. Manak je „sirotinjski korov“, odnosno hrana za penzionere, seljake, siromahe i stoku. Kad bi neko kupio kilogram manaka u prodavnici, objavio bi svima ili da je upao u nevolje ili da je nedavno nabavio krmaču. Pa ipak, susedova kći nam kaže da imućne dame koje često prolaze kolima pored pijace na kojoj ona radi, vraćajući se u svoje vile u brdima, sve češće svraćaju da kupe zrnevlje manaka. „Tolika radoznalost prema sirotinji već je preterana“, kaže. „Još malo pa će da kupuju od nas lišće repe. Naše svinje moraće da pređu na kavijar.“ Mislim da sam pogodio zbog čega te žene to zapravo rade. One truju svoje muževe, na neki način. Traže način da promene kolotečinu svog života. Pre oko dve nedelje vozio sam se u grad i čuo preko radija izveštaj o neplodnosti i polnoj nemoći stoke. Mužjaci, saopšteno je, ne mogu da oplođavaju ako je njihova ishrana bogata iogranulatima. Iako im testisi ponekad porastu dvostruko, a penis se značajno uveća, nisu u stanju da postignu erekciju. U njihovoj ishrani treba izbegavati previše kupusnjača, trava s vlaknastim korenjem i nekih mahunarki. Nisam pažljivo slušao dok nisam čuo spikerove poslednje reči. Medicinski podaci iz vremena gladi i recesije tridesetih godina, kada je manak postao osnovna namirnica, rekao je, pokazuju utrostručenje slučajeva impotencije i oticanja polnih organa kod siromašnih muškaraca. Zrna manaka, upozorio je, „izazivaju blagu zavisnost“ i sadrže mnogo više iogranulata od svih ostalih biljaka. Kći moga suseda, naravno, s radošću je saslušala moje objašnjenje razloga zbog kog je manak iznenada ušao u modu. Kaže da sam joj ulepšao dan. S radošću će odigrati svoju ulogu. Nosi proizvode s tezge do spuštenih prozora automobila, gleda odozgo kolena u najlonkama, nalakirane nokte,

23 narukvice i kratke suknje žena s brda i daje im kese s moćnim otrovnim manakom. Kako se spušta veče i ona zatvara svoju tezgu, muževi žure kući u svojim dugačkim limuzinama, kite su im uvećane, jaja nabrekla kao kokosovi orasi, a svojim večito strpljivim i zahvalnim suprugama ne mogu da ponude ništa osim čvrste i sve jače želje za zrnima.

24 11 Ovde na sedmom spratu posle ponoći sobnu uslugu obavlja izbeglica. Njeno ime s neočekivanim suglasnicima i previše samoglasnika odštampano je na pločici koju nosi na kecelji. Lice joj je plameno, zapapreno mnoštvom bombona koje sisa od „kasno do šest“ dok sedi na tvrdoj stolici za pultom koji konobari nazivaju stanicom. Njen posao je da uzima poslužavnike s hranom i pićem iz šubera i nosi ih hodnikom – koji zaudara na cigare, jeftine parfeme i marihuanu i odzvanja bukom pustolovina za jednu noć, besmislenog brbljanja televizora i svađa – nemirnim nezadovoljnim muškarcima koji bi trebalo da spavaju. Muškarac budan posle ponoći je nepredvidiv. Izbeglica – nećemo ni pokušati da izgovorimo njeno ime – treba samo da spusti poslužavnik ispred vrata, kucne i povuče se. Takvo je pravilo. Mudro je to pravilo. Mračni hotel je opasan. Zabranjen je svaki bliži dodir između služavki i gostiju. Nema izmamljivanja napojnica. Nema ulaženja u sobe. Nema dodatnih usluga. One moraju da dolaze i odlaze nevidljive, ćutljive i nezanimljive kao monahinje. Pre nego što su ta pravila uspostavljena, jedna devojka je napadnuta, a mnoge su gosti podmićivali, pipali ili razvratili. Jedna devojka na drugom spratu povremeno se prostituisala. Stavljala je svoju posetnicu u salvetu na svakom poslužavniku i prilično dobro je zarađivala. Druga je prodavala tanke džointe redovnim gostima. Treća je pak, pozivana u sobe ko zna zbog čega, krala satove, novčanike, kreditne kartice. Četvrta je, samo zabave radi, uzimala cipele gostiju i bacala ih u okno lifta da ih jedu pacovi i obuvaju duhovi. Ponekad, naravno, devojka na sedmom spratu ne može da izbegne goste. Moraju da prođu pored nje u dolasku i odlasku. Neki je čekaju s otvorenim vratima. Ona tada kaže dobro jutro i laku noć, izvinite, hvala, molim lepo, doviđenja – ali to je gotovo sve što kaže i razume. Naučila je, ipak, reči iz jelovnika za one prilike kada muškarci ne koriste telefon, nego dođu hodnikom i pokušaju da poruče hranu od nje. Klub sendvič ume da izgovori gotovo besprekorno. Smesta prepoznaje razne vrste kafa, piva i grickalica.

25 Šampanjac. Riblja čorba. Hamburger ipomfrit. Salata odpirinča i svinjski ražnjić. Ume da izrecituje spisak od četrnaest vrsta viskija. Probala ih je sve do jednog. No, ako je zamolite da vam kaže nešto o sebi, bespomoćno će pocrveneti. Ne razume, ne zna da kaže, ne ume da ispriča svoju priču, da objasni šta se dogodilo s njenom kućom, s njenim selom i njenom porodicom. Odmahuje nagrđenim licem pred tim noćnicima, ali ništa ne izlazi. Nema reči u posudi za biber osim reči za hotelsku hranu. Kako bi onda mogla da kaže gostu koji utorkom uveče odseda u apartmanu broj sedamnaest da je zaljubljena u njega, da ga je zavolela po obrocima na njegovim poslužavnicima i da ju je zavelo ono što on želi da jede? Uvek poručuje otvorene sendviče, slatku salatu i primamljivi mirišljavi čaj kakav obično piju žene. Kako da kaže tom gospodinu koliko mrzi hodnike? Nema ona za to ni suglasnika ni samoglasnika. Pred zoru, kad se sve umiri, ona mora da obiđe sedmi sprat i pokupi poslužavnike, posuđe i sve što je ostavljeno ispred soba. Uvek ostane hleba za nju, nedirnutog povrća, ponekad parče mesa ili sira, prženih krompirića, davno ohlađene supe. Prinosi usnama gotovo prazne boce. Liže čaše za žestoko piće. Ponekad se, ako je posluži sreća, do zore napije od tuđih ostataka. A onda, dok joj se smena brzo bliži kraju, drema za stanicom i sanja, uvežbava ono što mora da kaže da bi promenila, da bi vaskrsnula svoj život. Uprkos mudrim pravilima, sigurno će joj se jednog dana pružiti prilika da prođe kroz vrata. Kroz sva vrata koja su pred njom zatvorena. Hodnik zaključanih vrata. Vrata apartmana sedamnaest. Vrata svih opasnosti i nagrada. Ako se ikada usudi da pokuca i sačeka, kad se vrata otvore, kad pokulja sve spoljašnje svetlo, neće biti nema, ne u svojim snovima. Neće bespomoćno pocrveneti. Videće svoj odraz u zamagljenim ogledalima kupatila, videće sebe umotanu u hotelske debele bele peškire, nogu podignutih ispred televizora. Videće sebe zavaljenu u jastuke na krevetu. Kroz oblake parfema i dima, muškarac će joj uneti poslužavnik. Taj novi život još je veoma daleko, čini joj se. Deset hiljada poslužavnika daleko. Čekajući ga, ona mrmlja sebi u bradu i uvežbava rečnik svim nazivima koje zna: kozice s prelivom, džek denijels, krem-čorba, so, jedna čaša suvog belog vina, šampanjac. Klub sendvič ponovo izgovara gotovo savršeno. Poručuje sebi – u drugom snu – primamljivi mirišljavi čaj kakav obično piju žene. Kaže dobro jutro svemu što je izgubila. I laku noć. Izvinite. Hvala. Molim lepo. Dovidenja.

26 12 Jaja, hvala bogu, još ima u izobilju, mada nisu jeftina. Kupujemo ih u kutijama s odštampanom deklaracijom koja garantuje sledeće: Ovo su jaja koka nosilja zaštićenih od velike vrućine i hladnoće; zaštićenih od gladi i žeđi; slobodnih da lutaju i jedu na zelenim pašnjacima od zore do sumraka; zaštićenih od bola, povreda i bolesti; zaštićenih od straha i neprijatnosti; udobno smeštenih, slobodnih da se izražavaju po svojoj volji. Tih teških dana, tih sporih meseci između zime i kiša, prinuđeni smo da delimo jaja, spremamo omlet od tri jajeta na nas šestoro, jedno jaje na oko seče se za dva ili tri sendviča, porodični obed je pirinač s ribanim sirom i jednim jajetom da poboljša ukus, jedna kašika rovitog jajeta deli se na dvoje dece. Naučili smo da se snalazimo. Sedimo uveče oko jedne upaljene plinske ringle u kuhinji, brišemo tanjire hlebom i beskrajno razgovaramo o boljim danima koji dolaze, o tome kako naše nevolje ne mogu trajati večito. Sanjamo o poslu, o gotovom novcu i o slobodnom kretanju. Jednog dana sunce će obasjati naše dvorište, jednog dana svi naši potomci biće obezbeđeni. Sedimo kod kuće i razmišljamo o životu koka nosilja.

27 13 Bili su na medenom mesecu – i dosađivali su se. Dosadile su im prepirke. Podrazumevalo se, smatrala je ona, da će on biti strpljiv mesec-dva dok se ona ne navikne na intimnost braka. Ne na odnos. Odnosa još nije bilo. To su se dogovorili. Nego na spavanje u istom krevetu s muškarcem. Na svlačenje pred nekim. Na kupanje s otvorenim vratima. Na sitne milošte. Rekao joj je da ne mora da žuri. Rekao je da će s radošću čekati. Imao je četrdeset godina i bio je neobičan – seljački sin koji već godinama predaje na muzičkoj akademiji. Već je bio oženjen. Njegova nova nevesta, Roza, ima dvadeset tri godine, bila mu je studentkinja i pomalo je – svi se u tome slažu – suviše plaha za svoje godine. Flauta je za nju samo instrument. Unajmili su kućicu na obali. Bio je septembar. Dovoljno topao za plivanje po danu. Ali noću hladan. Najbliže selo nalazilo se na sat hoda od kuće, a vožnja do sela bila je nezgodna. Odmah su shvatili da nisu doneli dovoljno namirnica za sedam dana. Nema veze, rekao je on. Njegova zamisao bila je da će sami tražiti hranu i jesti samo – pa, uglavnom – ono što nađu. U kolima je imao očevu lovačku pušku, a u kući su zatekli nekoliko ribarskih mreža, knjigu o gljivama i knjigu o biljkama Vodič kroz medicinske, kulinarske i kozmetičke biljke gospođe Karavej. Neće koristiti štednjak. Skupljače drva i palice vatru u ognjištu. Vatra je romantična. A hrana spremljena na vatri je čudesna. U detinjstvu je bio izviđač. Biće zabavno tražiti drva unaokolo, rekao je Rozi dok je raspuštala i četkala kosu prve noći koju će provesti zajedno. Ali to nije sve. Povezaće ih zajednički napor. Kosa joj se podizala od elektriciteta. Njegovo lice profesora muzike bilo je u ogledalu iznad njenog ramena. Zagrlio ju je oko struka. Uzeo je celo njeno uho u usta. Priljubio joj se uz leđa. „Biće zabavno“, rekao je. Bila je nervozna te noći – zbog mora, zbog mraka i zbog vetra – i radovalo ju je što joj njegova ruka leži preko struka i počiva joj na grudima. Penis mu je nabrekao, ali to je prirodno, rekao je. Ne treba da se obazire na to. Brak traje do kraja života i nema potrebe za žurbom. Oduševila se kad joj je

28 doneo doručak u krevet, mada su na poslužavniku bili samo čaj, kriška svadbene torte i malo kupina koje je ubrao na imanju oko kuće. Prvo jutro proveli su tražeći ogrev. Dva niza naplavljenog drveta pružala su se duž plaže. Donji niz ostavila je poslednja oseka. Drvo je bilo mokro, tamno i obavijeno travuljinom. Dimiće se, neće goreti, rekao je on. Uzeo ju je za ruku i poveo je do gornjeg niza naplavina, između ševara i žbunova turike. Kako bi bilo da ona prikupi drva dok on traži neko meso ili ribu? Ruka mu je bila na njenoj zadnjici i gužvala joj suknju. Poljubio ju je u ugao usana. Osetila je tvrdi vrh njegovog jezika. Da li ju je taj poljubac uzbudio ili prestravio? Srce joj je snažno tuklo u grudima. Rozi je bilo sasvim lepo samoj na plaži. Ubrzo je napunila korpu. Drvo je bilo suvo, srebrnasto i nekako lakše nego što bi trebalo, kao da su mu crvi izdubili srž. Svaki komad izgledao je obrađeno i izvajano. More i pesak izgladili su iverke i oštre ivice. Prinela je neke komade usnama i nosu. Bili su topli i nisu mirisali ni na šta. Ovo je glava guske s čvorovima na očima. Evo guštera s pet nogu. Videla je i bumerang. Tog dana večerali su hleb, turiku i golubove koje je on ustrelio. Očerupao ih je i izvadio im utrobu dok je ona raspaljivala vatru. Drvo je u početku gorelo morski zelenim i plavim plamenom, ali uskoro je svetlost plamena postala zlatna. Umotali su golubove u foliju i ispekli ih na plehu postavljenom preko žeravice. Turiku su skuvali u izletničkom loncu. Onda su, prekrštenih nogu, s tanjirima u krilu i kriškama hleba na kolenima kao seljačkim salvetama, prvi put večerali sami kao bračni par. Zabavljali su se najpre hranom, zatim vatrom. On nije pokvario veče kad je legao i spustio glavu – i nos – u njeno krilo, kao zaljubljeni španijel, i šaputao u nabore i prevoje njene suknje. Veče nije pokvareno ni kada joj je – u postelji, usred noći – zadigao spavaćicu, spustio donji deo svoje pidžame i omotao se oko nje kao kifla. Ne treba da obraća pažnju na njega, rekao joj je. Tako je i postupila. Jedva da joj je poremetio san. Sutradan ju je ostavio s korpom na dinama i otišao s mrežom. Nije je poljubio u usta pre nego što se udaljio. Raspoloženje mu se promenilo. Te večeri sedeli su na dva pedlja razmaka ispred vatre i večerali pečenu skušu s prelivom od senfa. Svetlucava koža ljuštila se s ribe kao papir. Meso je bilo uljasto belo. Nikada nije okusila tako dobru ribu. Za desert su jeli kuvane kupine i kisele jabuke s nemasnom pavlakom i poslednje parče svadbene torte. Nisu razgovarali. Zabava im je opet bila vatra. On je prvi otišao na počinak te večeri i pretvarao se da spava kad se Roza popela u sobu u potkrovlju. No, posmatrao ju je, znala je to. Žmurio je samo na jedno oko. Gledao ju je u ogledalu kako četka kosu. Posmatrao ju je

29 kako utrljava kremu od aloje u lice i vrat. Otišla je da mokri i opere zube, a on je čuo svaki zvuk koji je izazvala. Jedva da je disao kad je isključila lampu, svukla se na mesečini i prebacila odeću, s donjim rubljem na vrhu, preko daske na podnožju kreveta. Spavaća soba miriše na skušu, pomislila je. Okrenuo joj je leđa. Bio je kifla omotana oko same sebe. Poželela mu je laku noć. Potapšala ga je po ramenu. Nije znala koliko dugo je ležao budan, jer ju je morski vazduh premorio i ubrzo je zaspala. Kad se probudila, nije bilo poslužavnika s doručkom. Bio je to treći dan. „Ti bi stavila na iskušenje i strpljivost sveca“, rekao joj je dok je još ležala u postelji u deset sati. Ova primedba na neki način joj je prijala. Nije je ostavio samu na plaži, nego joj je pomogao da prikupi drva i – kao što je radio na časovima flaute – prečesto je dodirivao po mišici, po struku, po kosi. Bio je mnogo bučniji od nje. Gazio je po većim komadima drveta dok se ne slome. Nogama je zbijao slomljeno drvo u hrpe, a onda ga ubacivao u korpu. „Hajdemo“, rekao je. Dogovorili su se da ponesu kuhinjsku kofu i mreže malo dalje niz obalu, gde je bilo zaostalih lokvi morske vode – i škampa, nadali su se. Roza ga je sledila noseći obuću u ruci i gazeći u otiske njegovih stopala pune vode. Sunce je izašlo kad su bili na pola plaže. Njena senka trčkarala je ispred nje i kačila pete njenog muža. On je skinuo majicu i prebacio je preko ramena. Nisu imali sreće sa škampima. Bila je oseka. On je podvio nogavice iznad kolena. Ona je uvukla majicu u gaćice i ušla u vodu. Moraju da zađu dublje da bi našli škampe, rekao je njen muž. Vratio se na obalu i skinuo pantalone i gaće. Gledala ga je iz plićaka kako utrčava u vodu. Nikada ga nije videla toliko nagog. Stao je tek kad mu je voda došla do pojasa, među najdaljim stenjem, a onda se usredsredio na lov na škampe. „Ovde ih ima na stotine“, rekao je. „Dođi, Rozo. I ponesi korpu.“ „Duboko je“, rekla je ona. „Skini se kao ja. Hajde, treba mi kofa. Lovim nam večeru.“ Nije se svukla. Ugacala je u vodu potpuno obučena. Suknja joj se olabavila i raširila se oko nje kao izletničko ćebe. Sakrila se iza kofe dok je on vadio škampe iz mreže. Prepustio je njoj čišćenje i pranje škampa. Pojeli su ih za stolom, s hlebom i majonezom. Te večeri nisu se potrudili da upale vatru. A on se nije potrudio da joj se pridruži u postelji. „To je potpuno nemoguće“, rekao joj je. Sledećeg jutra padala je kiša. Roza ga je poljubila u čelo kad ga je zatekla sklupčanog na kuhinjskoj stolici. Spremila mu je doručak. Jasno je stavila do znanja da treba da počnu medeni mesec iz početka. Krenuli su u šumu grleći

30 jedno drugo oko struka. On je poneo pušku. Ona je nosila u plastičnoj kesi knjige o biljkama i gljivama. On je ustrelio fazana, mada je mogao da ga uhvati golim rukama. „Krivolov nije krađa“, rekao je. Roza je napunila kesu lešnicima i kupinama (opet). Proverila je u knjizi koje su biljke jestive. U šumarku breza rasle su neke pečurke sa smeđim šeširima. Zmajsko srce raslo je u izobilju pored puteljka, a bilo je i divlje lavande kojom će napuniti fazana. Obalni pelin nije bio za jelo. Jesenji divlji luk još nije sazreo. Primorsku jurčicu gospođa Karavej je u knjizi opisala kao otrovnu. Roza je među dinama našla nešto za šta je smatrala da je neka vrsta čkalja. Otkinula je komad. Stabljika je bila obrasla maskom. Listovi su bili veoma kožasti. Potražila je biljku u knjizi, ali on je – brade oslonjene na njeno rame – prvi uočio sićušnu sliku. Nije to bio čkalj, nego morski česmin ili eringo. „Korenje se jede“, rekla je ona. Uzeo je knjigu i pročitao tekst. „Dobra je za nadutost. Izaziva znojenje, aromatična je i pomaže iskašljavanje.“ A zatim: „Ova biljka je afrodizijak. 'Korenje treba ušećeriti ili natopiti voćnim sokom i tako ga jesti. Zadivićete se kako će brzo prizvati Veneru/“ Iščupali su nešto korenja. Po mirisu nisu mogli da procene kakvog će biti ukusa. Makar ih neće mučiti nadimanje, rekao je on, a nadutost je uvek moguća s fazanom koji nije odležao. Naribao je eringo i skuvao ga u malo vode, a zatim dodao kupine i šećer. „Da vidimo“, rekao je. Umočio je mali prst u činiju. Jedva je osetio ukus korenja. Bilo mu je suviše bezukusno. Osim toga, nije ga pripremio sebi. Dao je činiju Rozi. Ona je probala kašičicom. „Nije baš ukusno“, rekla je. „Malo je prekiselo.“ Roza je volela slatko. Dodao je još malo šećera i pružio joj novu kašičicu kao roditelj kada daje lek detetu. „Nema nikakav ukus“, rekla je ona. Ne, hvala, ne želi da jede eringo kao preliv s pečenim fazanom i pečurkama. On je rekao da će biti prijatno da sednu nagi ispred vatre. Ubedio ju je da se svuče. U polutami i uz drhtavi plamen to joj je bilo nešto lakše. Zagrlio ju je oko ramena. „Znam da ti je potrebno vremena“, rekao je. „Ne želim da te požurujem. Ali prirodno je što želim da te volim u potpunosti, na našem medenom mesecu.“ Leđa su joj bila ledena. Kolena i grudi su joj goreli. Jastuci nisu bili udobni. Obuzelo ju je olakšanje kad je predložio da se povuku na počinak. Pustila ga je da je drži za dojke, mada su mu prsti mirisali na fazana. Pustila ga je da se pribije uz nju i podigne joj spavaćicu do pazuha. On je gotovo ubilački pobesneo kad je gotovo odmah utonula u san.

31 Bila je ponoć kad se Roza probudila. Sanjala je da se davi. I zaista, jastuk i kosa bili su joj potpuno mokri i vreli. Kao i njeno telo. Usta kao da su joj se lepila od pljuvačke. Morala je snažno da proguta. Dojke su joj bile tvrde. Znala je da joj nije prijalo nešto što je pojela. Pečurke, možda. Ili je fazan bio nedopečen. No, u ustima je osećala ukus kupina. Probudio ju je eringo. Zbacila je pokrivače sa sebe na stranu svog muža i ležala samo u spavaćici. Disala je sve pliće i slabije. Činilo joj se da će se ili raspasti ili rastopiti. Onda se, potpuno neočekivano, groznica povukla. Vazduh se raspršio oko nje. Imala je mesta. Prebacila je jednu nogu preko ivice kreveta. Drugu je zavukla duboko pod pokrivače. Telo joj je poprimilo temperaturu sopstvene krvi. Dah joj je jačao. Leđa su joj se izvila. Činilo joj se da otiče i da se diže. Morala je rukama da pritisne stomak kako ne bi odlebdela. Morala je da se uhvati za mišice i bedra kako ne bi utonula u postelju. Osećala se kao naplavljeno drvo kakvo je prikupljala na plaži – čvrsta, suva, srebrnasta i nekako lakša nego što bi trebalo, kao da su joj crvi izdubili utrobu. I jedan po jedan – dok je prstima pritiskala svoje meso i širila kolena tako da nogama načini romb – iverci i oštre ivice su joj se izgladili i postala je gušter s pet nogu, i postala je bumerang, i postala je robot. Roza je ustala pre svog muža. Nikako nije želela da mu poremeti san niti da ga pogleda. Želela je samoću. Spremila je sebi čaj i odnela ga, zajedno s kašikom i polupraznom činijom naribanog eringa, kupina i šećera, u dnevnu sobu. Žeravica je još bila mlaka. Roza se ogrnula stolnjakom i privukla stoličicu ognjištu. Pojela je sav eringo, olizala je činiju. Tokom noći korenje se natapalo u soku bobica. Otkrila je ukus sličan orahu i oštrinu nalik kreču. Rano posle podne sišla je na obalu po drva. Njen muž je otišao na obližnju farmu po jaja i mleko. Rekao je da je vrlo razočaran ishranom iz prirode. Bili su naivni. Jedva čeka da vrati Rozu kući, gde će se odnos između njega i njegove žene smiriti, gde će moći da se razvija. Ovog puta prepoznala je znake kad su naišli. Kosa i koža bili su joj potpuno mokri, baš kao i pre. Usta su joj bila puna pljuvačke, a zatim suva i hrapava. Legla je na dine i čekala, dišući sve pliće i slabije. Roza je tog dana počupala još korenja, za večeru. Probudila se u dva po ponoći – nešto kasnije nego prethodne noći, ali jednako nezaboravno. Doručkovala je rano uz vatru. Načupala je još korenja eringa da ga ponese kući s medenog meseca i sakrila ga je u kolima. Probaće da posluša savet iz knjige gospođe Karavej i da ga natopi u kuvanom sirupu. Moraće da deli eringo s mužem, pretpostavila je. Ali ne još. Brak traje čitav život, podsetila je samu sebe. Nema potrebe za

32 žurbom. S radošću će ga primorati da čeka. Neće dozvoliti da je uhvati lako kao golubove, fazane, škampe.

33 14 Dok je služio u restoranu, njegova glavna tačka bila je da za manje od tri minuta izrecituje nazive svih devedeset vrsta testenina po abecedi, od anđeoskih vlasi do žita. Bila je to komična arija hrane – i obično je izazivala pljesak gostiju i pozive na bis. Dobijao je pozamašne napojnice. Sada radi u banci, gde se testenina baš i ne traži, ali rado je i dalje ponavljao svoju tačku, makar sopstvenog zadovoljstva radi. Veštine odumiru ako se ne uvežbavaju. Svakog jutra je idući do tramvajske stanice mrmljao testenine sebi u bradu. Obično bi, ako dobro odredi tempo, stizao tek do kanelona, kapeleta, kavatelija i končilja pre nego što tramvaj dođe. Bilo je to sitno svakodnevno zadovoljstvo i rado ga je ponavljao.

34 15 Mojoj majci je rođendan – i umesiću joj pitu. Ćoravu pitu. Pitu kakve nam je mesila za rođendan kad smo bili mali. Tajna je razotkrivena. Imam njen recept. Zapisala ga je pre više od četrdeset godina, olovkom i velikim slovima na poslednjoj strani njenog Domaćičkog dnevnika za 1961. Našao sam taj dnevnik na kuhinjskoj polici kad smo praznili njen stan nekoliko dana pošto je umrla. Ponešto sam oduvek znao. Svi smo smeli da je gledamo kako slaže testo u duboki pleh i priprema ukrašeni gornji deo testa. Pomagali smo joj da razvije i namesti zidove od testa koji su delili pitu u šest trouglastih delova. Dete čiji se rođendan slavi biralo je fil, ali samo „nešto razumno“. Iseckano voće i urme. Praziluk i sir. Piletinu i crni luk. Golubije meso i šljive. Pita je bila prikladna za gotovo sve. No, majka nam nikad nije dozvolila da je gledamo kako puni delove. Morali smo da se kikoćemo u drugom uglu kuhinje dok je ona – sada to znamo – punila pet delova odabranim filom, a šesti brašnom i suvim pasuljem. Onda bi sve pokrila gornjom korom. Bilo nam je dopušteno da je gledamo kako stavlja pitu u pećnicu i da čekamo u kuhinji četrdeset minuta da se pita ispeče. Onda smo morali da izađemo i nagađamo šta to majka radi iza naših leđa, kakve smicalice koristi da bi pita bila tako bogata. Sada to imamo zapisano olovkom na papiru. Podizala je poklopac od testa uz ljutito šuštanje pare. Pažljivo je vadila smesu, šljunak i glinu stvrdnutog brašna i zrna pasulja. U taj šesti, ćoravi deo stavljala je ogrlicu ili klikere koje je čuvala u fioci za štono rublje, neki ukras koji je poručila poštom, torbicu od školjki s mora, metalnu životinju, kockice za igru. Najzad bi se oglasio gong za večeru, porodica bi se okupila za ovalnim stolom, gornja kora probijala bi se lopaticom za serviranje i svi su se – skoro svi – molili ne za voće i meso, nego da na tanjir dobiju nešto skupo i nejestivo. Ja ne. Ja sam se plašio majčinih pita. Mrzeo sam i svoje rođendane. I dalje ih mrzim. Kad nas majka istera iz kuhinje, sestre su me mučile, zavrtale mi ruke i čupale me za kosu samo da bi mi pokvarile slavlje. „Trebalo je da se rodiš kao devojčica“, govorile su. „Majka je želela samo kćeri. Kaže da donosiš

35 nesreću otkako si se rodio. Rekla nam je da ne može da voli dečaka. Videćeš. Videćeš koliko te voli kad posluži pitu. Čeka te iznenađenje.“ Tako sam naučio da strepim od sadržaja šestog odeljka, onog tamnog ćoravog dela bez jestivog fila. U njemu će, govorile su moje sestre, mala rođendanska zmija siktati mržnju i paru. Sjajni crni šišmiš – dobro pečen – izleteće iz testa i upetljaće mi se u kosu. Gnezdo bubašvaba obeležiće moj rođendan. Ili kalup rastopljenog sapuna s maljama, sa ženskim maljama. Ili će sasušena žaba isparavati i zapevati „Srećan rođendan“ sasušenim glasom koji isparava. Jedini sam se ja od svih slavljenika molio da u mom komadu pite nema nikakvih iznenađenja. Znam, naravno, čega sam se bojao najviše – ne poklona, ne šišmiša i žaba, nego dokaza da je ljubav moje majke tvrda i siktava kao što su moje sestre govorile. Zato sada, suviše kasno, nameravam da umesim pitu majci i sestrama na majčin rođendan kako bih im pokazao da znam da nisu mislile ništa loše. Imam napisani recept kao uputstvo. Imam uvrede i nepravde da ih umešam u testo. Znam da će moje sestre očekivati iznenađenja, poklone. I zaista će se iznenaditi. Neće biti praznog dela za pokojnu slavljenicu, neće biti zmija, ogrlica ni sapuna. I neće biti ničega jestivog. Neće biti pare. One ne zaslužuju seckano voće i urme, ni praziluk i sir, niti piletinu i luk. Golubovi i šljive predobri su za njih. Šest delova pite biće puni brašna i suvog pasulja. Ćorava pita. Pita kakvu je moja majka mesila kad sam bio mali.

36 16 Pre više od četrdeset godina, u jednostavnije vreme, naš snabdevač na veliko poželeo je da eksperimentiše i kupio je budzašto pošiljku kumkvata s nekog teretnog broda koji je oluja priterala u luku. Pa, za male pare ako uspe da preproda sve trgovcima na malo, i to brzo. Tada će zaraditi. Zadatak prodaje ovog nepoznatog voća prepustio je svom neiskusnom i neuverljivom sinu. Pošto su puna dva dana mekšali i sazrevali u skladištu, kumkvati su – uglavnom – ostali neprodati. „Ljudi ne žele kumkvat, šta god bio“, objasnio je sin. „Žele obične pomorandže. Ovo nije Pariz. Nisam ja kriv.“ „Onda im ponudi obične pomorandže.“ Otac je uzeo debeli crni flomaster sa stola i ispod natpisa KUMKVATI napisao ILI PATULJASTE POMORANDŽE. Do večeri su dobro zaradili. Zavladala je moda patuljastih pomorandži, bile su zgodne za decu, za užinu i za izlete. Mogu da se jedu cele. Nema kore, nema otpadaka, ništa ne curi po bradi. Kako je naš grad do sada opstao bez ovog sićušnog voća? Trgovci na malo traže još, ali naš veletrgovac ne može da nabavi nove količine. Na oluju i brodove naterane u luku ne može da se osloni. „Takav je život“, rekao je njegov sin. „Pre deset dana nisu hteli ni da čuju za kumkvat. Danas hoće samo kum-kvat i ne zanima ih ništa drugo. Pomorandže su sada suviše proste.“ „Pa, daj im kumkvat“, reče njegov otac. „Pravi trgovac uvek nabavi robu.“ Uzeo je isti onaj flomaster sa stola i ispod reči POMORANDŽE u natpisu dopisao ILI DŽINOVSKI KUMKVATI. Pogledao je sina znalački i klonulo. Nadao se da je dva puta ponovljena pouka usvojena. Ako su kupci dovoljno meki da im se dopadnu sitne pomorandže, onda će svakako zavoleti i velike kumkvate. To je on sam naučio dugogodišnjim trgovanjem. Kupci su naivni kao deca. Uvek će rado platiti da vide kako razmere života remete patuljci i džinovi.

37 17 Evo pitanja koje možete postaviti kada sledeći put pozovete nove poznanike na večeru. Kafa je poslužena. Sedite, pomalo napeto, suočeni s hrpom praznih tanjira i nelagodom gostiju. Da probijete led, kažete: „Zamislite da ste na splavu, vas dvoje, tri dana plovidbe do prvog kopna. Svi ostali su se podavili. More je mirno, jedva da ljuljuška splav. Na vidiku nema ničega što bi vam ponudilo spas. Nebo je potpuno plavo. To nije dobro. Plavo nebo ne obećava kišu. Prazna limenka koju ste pronašli na splavu nikad se neće napuniti kišom. Ako nešto ne budete pili, umrećete od žeđi za tri dana, pre nego što se ukaže prilika da vas more nanese na obalu. Morate da izaberete. Šta ćete piti da spasete život? Morsku vodu ili sopstvenu mokraću? Pisaću ili slanu vodu? Odlučite. Uhvaćeni ste između đavola i slanog plavog mora. Ne oklevajte da kažete.“ Časnu reč vam dajem, žena će uvek izabrati đavola. Njoj ne smeta što njena mokraća sadrži telesni otpad, suviše sterilne otrove njenog zamršenog života. Telesne izlučevine i mane nisu joj smetnja, nikako, suočava se s njima čitavog života. Ona nalazi spas u samoj sebi, prikuplja mokraću u limenku i pije. Muž će – ponovo vam časnu reč dajem – odabrati more, sigurno. On zna koliko je so opasna. Kažu da isušuje krv i izaziva ludilo. Morska voda izaziva još jaču žeđ, pa je čovek još više pije. Pa ipak, muž ne može da se suoči s otrovima svog žvota. Radije bi umro. Nalazi spas u onome što prekriva sedam desetina sveta. Zaranja limenku u more i pije. Šta mislite, ko će od njih dvoje preživeti? Žena, očigledno. Mora da nadživi muškarca. Njena bešika uskoro je prazna, ali okean je beskrajan. Usne njenog muža bele su od soli, ne od žeđi. On joj je druga prilika. Primorava muža da izvadi penis i – iako se zgađeno protivi – napuni joj limenku. Njegova mokraća potpuno je bistra. Nije ni slana. Bubrezi su uklonili so. Dok god on pije morsku vodu, dok god mu je kosmos važniji od njega samog, ona će preživeti bez posledica. Nema obale. Nema čamaca za spašavanje. Nema kiše.

38 18 Svi su smatrali da nije mudro ni neophodno da pozovem svog direktora na naopaku večeru koju sam priredio za kolege na svoj dvadeset sedmi rođendan. On nije bio čovek koji uživa u takvoj vrsti lakomislenosti. Neće ga zabaviti, mislili smo, obrti koje sam isplanirao. Ja lično nisam naročito želeo da me vidi – svog ambicioznog štićenika – u ovom lakom, razigranom raspoloženju u kom desert dolazi pre predjela, a pribor za jelo se prlj a iznutra napolje. No, ipak je došao, a najavio ga je uz nešto nelagode poslužitelj privatnog salona kluba baš kad smo dovršavali cigare i kalvados i čekali početak – kraj? – večere. Pokazao nam je rukom da ne ustajemo; večera je nezvanična, a on je gladan samo malo društva. Nosi dobre vesti, rekao je. Za jednog od nas. Privukao je stolicu uglu stola i vedro rekao da je baš dobro što je propustio desert. Nelagodni smeh kojim smo dočekali njegovu primedbu shvatio je kao prijateljsku saglasnost da mu je struk sve širi. Uverili smo ga – smelo lakomisleni – da nije propustio desert. Nisam se usudio da ga pogledam u oči. Direktor je prebacio kaput preko naslona stolice, prihvatio ponuđenu malu cigaru i konjak i obratio se nama sedmorici. „Večeras sam počastvovan“, rekao je, „vašom gostoljubivošću, naravno, ali i odlukom Upravnog odbora…“ Izvadio je telefaks iz džepa sakoa i mahnuo njime. „Brisel, gospodo“, rekao je. „Imenovan sam za evropskog direktora planiranja.“ Čestitali smo mu pljeskom. „Moguće je, naravno, da će moje unapređenje obezbediti povoljne prilike za moje mlade prijatelje“, nastavio je direktor. „Koji od vas, gospodo, ima najbolje opeglane pantalone i drži se najuspravnije? Najmanje jedan od vas – neću da vas zadirkujem – ostavio je svojom ozbiljnošću tako snažan utisak na mene da ga lako mogu zamisliti kao svog pomoćnika u Briselu. Ima i drugih mogućnosti. Prema tome, dajte sve od sebe, gospodo! Videćemo u ponedeljak ko će napredovati.“ Okrenuo se da spusti praznu čašu na pomoćni sto i podigao je obrve. „Ko zna?“, rekao je smešeći se pravo meni i dodao: „Videćemo.“ Ove dobre vesti su nas ućutkale. Niko nije progovorio dok konobar nije ugurao u salon kolica s desertom. „Desert?“, rekao je evropski direktor. „Prilično kasni.“

39 Zabô je kašičicu u čokoladnu tortu. Klimnuo je glavom, nasmešio se i dodao: „Sada osećam miris večere.“ Zatim: „Ovo me podseća na moju baku kad je živela u domu. Jedne večeri moj stariji brat i ja otišli smo da je obiđemo. Poručila je vrelu vodu s nanom kao aperitiv, a kad joj je medicinska sestra spustila poslužavnik s hranom preko kreveta, baka je tražila da jede obrnutim redom. Počela je od čokoladnog musa, a završila supom. 'Imam osamdeset tri godine', rekla je bratu i meni. 'Život je nepouzdan. Najpre pojedite slatkiše.'“ Stavio je kašičicu u usta i zapevušio od zadovoljstva. Razvedrio mi je budućnost. Položaj u Evropskom planiranju ponovo je bio moguć. Ispred salona konobari s jelima su se postrojavali. A u kuhinji se supa strpljivo krčkala na vrlo tihoj vatri. Danas punim dvadeset sedam godina. Život je nepouzdan. Ostavite supu za kraj.

40 19 Nakon što se otrovala sirom u kafeteriji (ali pre nego što su se pojavili prvi simptomi), vodila je ljubav sa svojim momkom, zatim sa starim poznanikom kog je srela potpuno slučajno, a na kraju se ljubila (samo iz šale, mada s jezikom) s jednim dobrim prijateljem iz lokalnog bara, zapravo homoseksualcem. Uveče se razbolela – groznica, glavobolja, mučnina. A tri muškarca sustigla su je rano ujutru. Groznica, glavobolja i mučnina u čitavom gradu. Je li moguće, zapitala se ona, da u svetu u kom su očigledno nastala najmanje tri slučaja seksualno prenesenog trovanja hranom, postoji makar jedan slučaj gastronomske polne bolesti – ili čak gastronomski uzrokovane? Da li stari đavo koji vreba u spavaćoj sobi vlada i u kuhinji? Da nije otkrila način da sve te izgladnele ljubavnike pred vratima nahrani, zadovolji i unesreći.

41 20 Povodom petstote godišnjice sloma opsade profesor Majls Makormik, krupni osobenjak rodom iz Čikaga koji je naš grad „uzeo pod svoje“, organizovao je istraživačku sedmicu za istoričare amatere koja će se završiti gozbom. Četrnaestoro učesnika, uglavnom Amerikanaca kao i on sam, obići će groblje, nedavno otkrivene (i proširene) zemljane bedeme i položaje opsadne vojske, tužnu muzejsku zbirku testamenata i potpuno neoštećen lučki lanac koji se nekada pružao od moreuza do luke. Moći će da razgledaju malu statuu upravnika grada koji žvaće cipelu i memorijalni obelisk sa spiskom imućnih pokojnika. Na seminarima će podrobno proučavati svakodnevni život – i smrt – bez sveže hrane duže od petnaest meseci, a zatim će raspravljati o širim gorućim pitanjima istorijskih načela. Moći će da pročitaju i kupe zapise očevica opsade, trgovca Del Ove (u profesorovom prevodu originalnog teksta iz šesnaestog veka). Studijska grupa bila je iznenađujuće opuštena s obzirom na mračnu temu, vesela, pažljiva i inteligentna, oduševljena hotelom i gradom i željna svih mogućih podsticaja na ovom kratkom, napornom i skupom letovanju. Verovatno je zbog toga profesor Makormik procenio da će grupa ceniti „odgovarajući“ jelovnik koji je pripremio za završni banket. Šef kuhinje hotela, Danac s neočekivanim smislom za humor, dobrovoljno mu je stavio svoje usluge na raspolaganje. „Sve za malo promene“, rekao je. Profesor mu je poklonio primerak Del Ovinog dnevnika u kom je podvukao jedan od završnih odeljaka. „Učinite s ovim šta možete.“ Primorani smo da jedemo splačine koje bi možda bile namenjene pilićima i svinjama moga dobroga domaćina da ti pilići i svinje nisu redom poklani pre nekoliko sedmica [napisao je Del Ova jedanaest dana pre nego što je umro od neizdrživih „glavobolja od gladi“]. Oduvek sam se nadao da, uprkos svojim brojnim putovanjima, nikada neću morati da žrtvujem dostojanstvo do te

42 mere da jedem prostu hranu kao divljak, ali poslednjih nedelja kušao sam – i to s uživanjem – raskalašno meso miševa, crva i bića koja oseka ostavi za sobom, kao i meso stvorenja uginulih od gladi, poboljšano našim jedinim začinom, solju iz priobalnog ševara. Moji biljni obedi spravljani su od najbolje trave s gradskih ulica i lišća toliko raznovrsnog da se činilo da je jesen ogolila grane drveća u dvorištu, mada je bilo tek rano proleće… Danas smo pozvani za trpezu na kojoj nas je dočekalo neočekivano varivo od kožnih proizvoda. U činiji iz koje je izbijala para kašikama smo pronašli obrađene ostatke nekada odličnog sedla, isečene kaiševe torbi i tašni, redenik s kog je brižna ruka srećom uklonila kopče i par dobrih tamnih cipela koje sam kasno prepoznao kao svoje. Mogu da izvestim da je, s obzirom na moje stanje i nestašicu bilo kakve hrane, ovo bilo izuzetno krepko i mirišljavojelo, i nijezaostajalo niza kakvom govedinom koju sam ikada imao sreće da kušam i žvaćem. Od teškoća i gladi nepce i nos postaju prefinjeniji. Glavni kuvar nije morao da ode na pijacu. Već je imao sve potrebne namirnice u plakaru za izgubljene i nađene stvari iza recepcije. Tu je odabrao dečju školsku torbu, tašnu od teleće kože (malo umrljanu talkom i mastilom iscurelim iz hemijskih olovaka), nekoliko kožnih kaiševa i veoma iznošeni par planinarskih cokula već omekšan pastom za obuću i hiljadama šetnji. Ovi zaboravljeni trofeji hotelskih gostiju, bio je uveren glavni kuvar, neće biti ukusni koliko god koža bila dramatizovana i kamuflirana bujonom i prelivima. No, iskusan kuvar i pronalazač kao što je on svakako će umeti od ovih namirnica da spravi nešto jestivo. Na kraju krajeva, koža je samo vrlo tvrdo meso. Ne može da bude neukusnija od veveričjeg odreska s tabaskom koji je pripremio za lovačku proslavu pre nekoliko meseci. Ovo je važan izazov. Kuvarov najoštriji nož nije bio dorastao zadatku. Kad je rasparao sve šavove s torbi i kaiševa i skinuo đon i postavu sa cokula, morao je da uzme fabričke makaze kako bi izrezao kožu na trake široke oko centimetar. Trake je zatim ostavio da mekšaju četiri-pet sati u mlakoj vodi. Do tada je sve bilo lakše od pripreme veverica. Nije morao da dere, da vadi kosti i utrobu. S druge strane pak, veverice su imale nekakav ukus, iako je, kako se ispostavilo, to bio ukus žirova kojima se hrane i, vrlo neobično, ukus baruta. Očigledno će biti lako začiniti i oživeti kožu špecijama iz brojnih boca na kuhinjskim policama. Malo ljutog sosa, malo kajenske papričice ili gotovog bujona. No, to bi bila prevara, zaključio je šef, a i ne bi bilo „prikladno“

43 za obeležavanje pet vekova opsade koja je pobila dve trećine stanovnika grada. Kuvar je ponovo potražio nadahnuće u Del Ovinim zapisima i u odeljku koji je profesor podvukao. Glavni začin moraće da bude „so iz morskog ševara“. Zadnja strana hotela gledala je na kamenitu obalu na kojoj je morske trave i algi bilo u izobilju. Naravno, morao je da se prilagodi pripremivši „neprikladnu“ osnovu za meso. Mora makar da deluje jestivo. Napravio je varivo od jednakih delova mleka i vode, dodao luk, repu, šargarepu, komorač i beli pasulj, u to stavio trake kože i kašu od morske trave i sve krčkao na laganoj vatri u poklopljenom loncu da omekša i da voda ispari. U kuhinji su ovo jelo zvali „gulaš od cokula“, ali te večeri na jelovniku je navedeno kao „ragu Del Ova“. Profesor Makormik nije štedeo na vinu, pa je njegova grupa, iako uz izvesno oklevanje, bila voljna da proba slavljeničko varivo. Proveli su nezaboravno veče. Istoričari amateri podizali su viljuške pune teških kožnih traka da ih profesor snimi kamerom, a tu su bili i ekipa televizijskih vesti i fotoreporteri iz dva oblasna lista koje je na svečanost pozvao hotelski službenik za odnose s javnošću. Izuzetnu fotografiju Tomasa Lukena iz Kolambusa u Ohaju i njegove supruge Marte objavili su časopisi širom sveta, među njima Tajm i, naravno, Nešenel inkvajerer. Gospodin i gospođa Luken prikazani su kako se zubima otimaju za kaiš tašne. Da li je neko zaista jeo taj ragu? Neki su ga probali, naravno. Sama koža bila je bezukusna i nije se mogla sažvakati, ali umak je bio veličanstven, kao što bi se i očekivalo od vrhunskog šefa kuhinje. No, kad se večera završila i ostaci odneseni u kuhinju, činilo se da je ragu Del Ova ipak stekao obožavaoce. Nijedan tanjir nije ostao netaknut. Neki su, štaviše, bili potpuno prazni. Profesor Makormik će u izveštaju napisati da je „Del Ovin stav da muškarci i žene, ako okolnosti to nalažu, mogu da razviju sklonost prema gotovo bilo čemu, ovom prilikom u potpunosti dokazan“. Zaista, gotovo sva koža s tanjira je nestala. Istoričari amateri odneli su sa sobom ovo čudnovato iskustvo, ali ne u stomacima. Jednostavno su olizali umak i stavili kožne uspomene na tu divnu sedmicu u džepove, umotali ih u salvete ili strpali u tašne. Ovu opsadu nikada neće zaboraviti. Bio je ovo značajan čas istorije. Neočekivano dobro su se proveli.

44 21 Mlađi čovek, pomalo pregojen, suviše nervozan za svoje godine, obavio je obilazak rafova i polica u samousluzi i stao u red, postiđen kao i obično. Poredao je stvari na pokretnu traku i čekao, pogleda uprtog u ulicu iza izloga samousluge, dok je žena za kasom skenirala barkodove na lekovima, vitaminima, osveživaču vazduha, toaletnom papiru, smrznutim obrocima za samce, časopisima, pivu i dezodoransu, hlebu, bananama, mleku, nemasnom jogurtu, tegli kafe bez kofeina i poslasticama – tog dana se častio pečenim pilećim batacima, grožđem, tablom čokolade i dvama kroasanima. Trljao je palcem brojeve utisnute na kreditnoj kartici dok je kasa s tihim piskom prepoznavala jedan po jedan proizvod. Kompjuter je prepoznao i mladićev „Jedinstveni potrošački otisak“, uobičajeni odnos masti i škroba, dobro poznati izbor konzervirane hrane, odnedavno sve širu lepezu dodataka ishrani, jedinstvenu kombinaciju mesečnih časopisa. Prema šablonu kupovine prepoznavan je kupac. Čak i pre nego što je kasirka provukla mladićevu kreditnu karticu, kompjuter je pokazao pojedinosti o njemu – spiskove kupljene robe iz prethodnih sedam meseci, njegov kreditni status, njegov „Zbir potrošačke lojalnosti“. Kompjuter otprilike zna ko je mladić i kako živi. Može da proceni kakav je njegov skromni stan iznad putničke agencije, koliko je zapušten i jednostavan, koliko vapi za cvećem, za promenom. Evo mladića kome je mačka uginula ili pobegla pre tri meseca. Od tada nije kupovao hranu za mačke. Evo potrošača za koga nigde u bajtovima memorije nije zabeleženo da je napuštao svoju četvrt na duže od sedam dana. Prošlog proleća pokušao je – bezuspešno – da smanji unos testa i šećera. Danas se za promenu odupro uobičajenom porivu da kupi kutiju cigara. Kompjuter je istaknuo poruku na kasu: Cigare… cigare. .. pisalo je. Podseti kupca da ovog meseca nije kupio pahuljice, sir i povrće. Podseti ga na našu specijalnu ponudu: ako kupi deset konzervi piva, dve će dobiti besplatno. Ako kupi jednu bocu našeg „Bulevarskog likera“ drugu će dobiti zabadava. Podseti ga na to da vreme prolazi brže nego što on misli – do sada bi trebalo

45 da je potrošio prašak za pranje rublja, kao i kondome koje je kupio pre dve godine. Sigurno mu je nestalo osnovnih potrepština kao što su pirinač i testenina, pasta za zube, brašno, ulje i začini. Obavesti ga o našoj maloprodajnoj mreži i kaži mu da radimo i nedeljom posle podne. Saopšti mu da bi trebalo češće da kuva. Trebalo bi da pospremi stan i opere pločice u kupatilu našim novim izbeljivačem s mirisom limuna. Trebalo bi da počne iz početka. Posavetuj ga da ponovo obiđe naše rafove. Odmah. Jer, mi smo ono što odaberemo. Ne bi trebalo da propusti drugu priliku da hranom iznova stvori samog sebe.

46 22 Kao i sve sjajne ideje, ideja našeg starog bila je jednostavna. Hrana koja je sazrevala na suncu trebalo bi i kasnije da zadrži sunčevu toplo tu i svetlost. Na kraju krajeva, osnovni zakoni fizike kažu da se energija nikad ne gubi. Proizvođači vina uvek govore da dobra crna vina ispuštaju letnju toplotu sazrevanja čim se naliju u čaše. Prefinjeno nepce može da pogodi godinu proizvodnje po količini sunca u grožđu. Ako je to moguće, onda i pomorandža, na primer, sazrela i obojena suncem u nekom toplom kraju sveta, sigurno jednako zrači toplotom. Trebalo bi savršeno da greje ruke zimi. Slično tome, šljiva s juga trebalo bi da je u stanju da se sama skuva u hladnoj vodi. Kilogram banana bačen u baštenski ribnjak trebalo bi da nedelju-dve dana lepo sprečava nastajanje leda i čuva zlatne ribice od mraza. Sladoled bi svakako trebalo trunčicu da omekša ako mu se doda malo urmi. „Trebalo bi da postoji mnogo vrsta pakovanog voća i povrća – pod nazivom 'Sunčani obrok', na primer – koje se same kuvaju“, rekao je stari. „Takva pogodnost preobrazila bi izlete. Zamislite koliko bi to koristilo rudarima, ribarima i Eskimima. Obogatiću se.“ Na putu mu se isprečila samo jedna prepreka: nikako nije mogao da otkrije nešto što bi probudilo i ispustilo zatrpanu toplotu bez upotrebe sredstava koja bi sama potrošila jednaku količinu energije. Kad je otišao u penziju, potpuno se posvetio takvim problemima. Naučili smo da živimo s tim i s njim, a delovao je čudno samo kad ga tokom zimskih večeri vidimo u gradu kako steže pomorandže u obe pomodrele ruke.

47 23 Muž naše susetke zakupio je komad zemlje i ribarsku kolibu pored reke. Nije imao dece ni psa, ali imao je šest voćki, nekoliko grmova ribizli i malo polje na kom je gajio povrće. Prolazio sam pored njega na putu do škole. Na nejasnom svetlu delovao je kao usamljeni radnik, ponekad je ašovom prekopavao sivosmeđu zemlju, ponekad je sedeo na pecaroškoj klupici držeći u ruci najlon ili kratki štap, ponekad se s mukom uspinjao uz obalu noseći dve kante za zalivanje povrća, nikad besposlen, uvek prezauzet, uvek strašan. Još bi bio na zemlji i kad sam se vraćao iz škole, teško se oslanjao na hromu nogu, uvek u nebeskoplavim farmerkama tako da nije mogao da se pretopi ni u sumornu predvečernju polutamu. Nikada ga nisam video da ide kući ili iz kuće. Moje sestre govorile su da spava u kolibi, pere se u reci, jede ono što odgaji, prazni se po zelenoj salati i drugom povrću i truje nepoznate svojim usevima. Žena ga, iz razloga ozbiljnijih nego što je prezir prema njegovoj blatnjavoj obući, mesecima nije puštala u kuću. Ponekad sam, kad uhvati moj pogled, morao da mu mahnem – postiđeno, pretpostavljam – uprkos tome što su mi roditelji govorili da ga izbegavam i da ne uzimam od njega nikakvo voće ni povrće. Stid je za dečake gori od bola. Jednog popodneva one poslednje godine pre nego što sam otišao, morao sam da mu mahnem, a on je ubrao jednu jabuku i bacio mi je, visoko, uzbrdo, preko ograde. Uhvatio sam je jednom rukom, čisto i bez napora, uz pljesak mesa o meso, kore o kožu. Drugi put, kad je radio blizu puta, spustio mi je šaku bobica na dlan. Ponekad mi je davao zrnevlje manaka ili lešnike. S vremena na vreme davao mi je nešto da ponesem kući, „za trpezu“, malo rotkvica, glavicu zelene salate, a jednom čak i finog grgeča kog je upecao. Nikada nisam okusio ništa od toga, naravno. Smešio sam mu se, mahao i zahvaljivao. Uzimao sam bobice i zrnevlje, povrće i ribu, bacao ih pred našom kućom sa železničkog mosta na prugu i brisao otrov i miris o vlažnu travu. Kod kuće sam ga sanjao, u ružnim snovima. Sanjao sam da voz juri prugom, prozora i točkova isprskanih krvlju i sokovima salate, šargarepa, ribe i voća.

48 Jednom me je, ipak, uhvatio nespremnog. Sigurno je znao da bih pre umro nego odbio da ga poslušam. Iščupao je mladu šargarepu iz zemlje, otkinuo joj lišće, obrisao (dopola) zemlju o nebeskoplavu nogavicu i naterao me da pojedem šargarepu pred njim, dok me gleda s druge strane ograde. „Moraš da je pojedeš tek izvađenu iz zemlje, odmah“, rekao je, „inače će ukusi odleteti. Hajde. Tako je najbolje.“ I imao je pravo. Stavio sam prljavu šargarepu u usta. Zagrizao sam, očekujući gorčinu, ali ništa ne bi moglo biti finije i slađe od tog krhkog korena. Pamtim taj ukus već trideset godina. Šargarepe iz prodavnice nisu ni prineti njegovoj. Mora da je zbog zemlje tako ukusna, pomislio sam. Onda sam počeo da tražim druge putanje do škole i nazad i bio sam vrlo srećan kad sam te godine otišao u internat i nisam morao da prolazim pored te bašte osim u očevom automobilu. Mislim da nisam video susetkinog muža godinu ili dve, a do tada me je već zaboravio, pa nisam morao da mu mašem i osmehujem se niti da bacam njegove darove na prugu. Danas i sam odgajam šargarepe. Vadim ih iz zemlje pre nego što sasvim sazru i jedem ih odmah, baš kao onda uz ogradu muža naše susetke, sveže iščupane i zemljave. No, moje šargarepe nemaju taj posebni ukus. Iste su kao one obične iz prodavnice, kaže moj sin. Zato se sada pitam u čemu se krila tajna. Ako najhitniji sastojak nije bio ukus zemlje, možda je to bio ukus straha i stida. Ne mogu da poreknem da me je on plašio niti da sam ga ja varao. Čak ni u sumornoj predvečernjoj polutami ne mogu da primoram susetkinog muža da nestane. Moj sin je još dovoljno mlad za jednostavna objašnjenja. Ispričao sam mu kako me je taj čovek dozivao s druge strane ograde, kako je otkinuo lišće s mrkve i obrisao zemlju (dopola). Možda je zbog nogavice na njegovoj hromoj nozi šargarepa bila tako ukusna, rekao je moj sin (jer usamljenost mora da ima nekakav ukus). Taj jedan potez preko nebeskoplave tkanine, kaže on, ostavio je preliv na šargarepi.

49 24 Njene kćeri nisu htele da jedu. Pokušavala je da ih namami njihovim omiljenim jelima. Rekle su joj da im nijedno jelo nije omiljeno. Pretila im je ranim odlaskom na spavanje, oduzimanjem džeparca, dodatnim kućnim poslovima, zabranom televizije. Nije uspelo. Plašila se svojih kćeri više nego što su se one plašile nje. Najzad je pisala redakciji časopisa za odgajanje dece i zatražila savet. Lekar iz redakcije joj je odgovorio: „Ne zaboravite da obroci treba da budu zabavni. Kada vaše kćeri počnu da uživaju u vremenu za obrok, zavoleće i hranu. Ne namećite im nepotrebna pravila koja će im otupeti zadovoljstvo. Pokušajte da spremate hranu zabavnu i oku i nepcima.“ Majka je postavila kćeri u fotelje ispred televizora i donela im hranu na poslužavnicima. Ostavila ih je da se zabavljaju. Hrana im se ohladila. Pustila ih je da ponesu ručak u kućicu na drvetu i da jedu prstima kao begunice. Bacile su ručak u žbunje. Pokušala je da im za ručak daje samo kolače. Mrljale su po njima iako je na prelivu jednog voćnog kolača čokoladnim mrvicama nacrtala nasmejano lice. Spremila im je ručak od pet vrsta testenine različitih boja i oblika, ali njene kćeri probale su samo oblike i boje koji su im se dopali, a ostalo nisu ni okusile. Najzad je, besna i na sebe i na svoje devojčice, napravila picu i drškom noža urezala ljutito lice u preliv od sira. I samo njoj za inat devojčice su pojele sve, do poslednje mrvice. Dobro su se zabavile dok su jele majčin gnev.

50 25 Doći ću na ručak, ali samo ako mi obećaš da će biti i drugih gostiju, prijatelju dragi. Proveli smo suviše godina za tim stolom od hrastovine u tvom dvorištu bez drugog društva. I meni je to dosadilo. Dosta je, kažem. Hajde da promenimo navike ili da prekinemo s tim. Smrt će ionako doći prerano. Vidim da se trzaš. Ne, nisi mi ti dosadan, sam sebi sam dosadio. Ti si uvek bio savršen domaćin i slušalac. Samo sam ja predugo bio nimalo ćutljiv gost. Čuo sam sopstvene anegdote previše puta. Ne mogu da odolim da ne ponavljam šale i ponovo ti iznosim svoje stavove o umetnosti, vrdarstvu, Bogu, politici, herniji i tvojoj frizuri. Stid me je da kažem, ali bije me glas da sam duša svake zabave. Iznosim svoje mišljenje o svemu, naročito kad mi grožđe razveže jezik. Izvini što krivim vino. Dobro pošteno vino kakvo ti kupuješ jeftino je, znam, ali niska cena ima i svojih mana. Bolje vino, čak i ono umerene cene, možda bi me ućutkalo dok procenjujem miris i ukus i pažljivo čitam pojedinosti na nalepnici. Dobro vino podstiče malo tihog samopreispitivanja. No, vino s rasprodaje, makar u mom slučaju, izaziva potpuno suprotno dejstvo. Postajem zamoran. Uznemirava me ostatak ukusa u ustima. Čini mi se da moram da govorim kako bih ti platio što me pozivaš, iz nedelje u nedelju, da podelimo bocu vina i nešto hrane. To je moj jedini doprinos, kao što i sam znaš, zato što mi moje finansije ne omogućuju da ti uzvratim na drugi način. Osim toga, izgledaš kao da te tišina boli. Vidim ti to u očima: pogled ti leti tamo-amo, uznemiren, i traži da te spasem govoreći nešto, bilo šta. Ako ne govorim, smatraćeš da je ručak propao. No, ako samo ja govorim, onda mrzim samog sebe. A ne može biti ispravna svrha – ni željeni ishod – nekog ručka da tvoj jedini gost ode misleći o sebi gore i malo pijaniji nego kad je došao (jer, moram da priznam da se načelno pripremam za tebe svraćajući na aperitiv u bar Putnik i da se povremeno, kad naše prijateljstvo iscrpemo brže nego što sam očekivao, u tom baru tešim i konjakom u povratku). Prema tome, evo mog predloga. Hajde da se umnožimo, da proširimo zadovoljstvo ručka, da iznesemo dodatne stolice u dvorište. Imam prijatelja