51 koji bi ti se dopao, on mi je zapravo rođak, mada među nama nema ćutanja kakvo obično vlada među članovima porodice. Ne, mislim da bi ti uživao u našim dosetkama. I on bi ti bio bolji gost nego ja zato što je mlađi i njegove primedbe su sveže. Štaviše, on bi se radovao pažnji tvojih mačaka. Nisam se usuđivao ranije da ti kažem, ali ja nisam ljubitelj mačaka. Nemam ništa protiv životinjskog sveta u tvom dvorištu, ali ne raduje me, priznajem, što ta stvorenja traže udobnost u mom krilu niti što pokazuju svoje intimne delove ispod podignutih repova dok patroliraju stolom tražeći mrvice s naših tanjira. Dirnut sam, naravno, kad vidim koliko je tvoja ljubav prema mačkama otvorena i velikodušna, ali mislim da će moj rođak to ceniti više nego ja. Dopašće ti se i njegova žena, mislim. A ona bi donela za naš sto nešto što mi nedostaje poslednjih godina – ženski pogled na svet. Ume da izrazi svoje mišljenje vrlo mudro i duhovito, pronicljiva je i nikad nije dosadna. Možda bi trebalo da ti otkrijem tajnu koja će te potajno zabaviti ako se ikada okupimo za tvojom trpezom. Žena mog rođaka i ja smo davnašnji prijatelji. Navrati mi i sama. Ja sam, kaže, njen lični nevaljalac. Siguran sam da uviđaš koliko bi to doprinelo našim ručkovima. Postoji tu i jedna nevolja. Kao i uvek. Moj rođak i njegova žena imaju veći apetit nego nas dvojica. Ne mislim na pohlepu, naravno. Govorim o tome da su njihova očekivanja u pogledu jela veća. Kao što znaš, oduvek sam se više nego rado zadovoljavao tvojim jednostavnim sklonostima u pogledu hrane. Dobar seljački sir i pristojan hleb, raznovrsna turšija i malo voća meni su više nego dovoljni. Svake nedelje jasno ti stavljam do znanja da sam zadovoljan tako što ostavim nešto nedirnuto na tanjiru. Činjenica da mi ponekad služiš ne sasvim svež sir ili hleb iz samousluge meni nikada nije bila bitna. Znam kako razmišljaš. Ne voliš da se išta baca, bez obzira na to što su se kiseli krastavci stvrdnuli na suncu ili što su nektarine nagnječene i brašnjave. Šta bi bilo s našom planetom kad bi se hrana slabije kakvoće bacala? Svet bi gladovao. Ipak, treba da znaš da moj rođak i njegova žena imaju neobuzdaniji ukus. Zašto bi se mučili da dođu čak u tvoj neugledni deo grada ako ih nisu namamile neke poslastice? Ti ne bi previše potrošio. Pristojna testenina bila bi dovoljna. Ili riba. Lako je nabaviti ribu. U našoj maloj luci ima više od šezdeset ribarskih brodica. Iznenadila bi te raznolikost ponude. Jednako tome, počela je sezona lova; bilo bi jednostavno nabaviti malo fine divljači. Vidim da se ponovo trzaš. Kuvanje ti je prenaporno, naravno. Pa, evo rešenja. Ako nemaš snage – a ja saosećam s tim, prijatelju stari; od ljudi u našim godinama ne može se očekivati da rade u kuhinji – postoji način da poštediš noge i da ti krvni pritisak ne poraste. Ti ne oskudevaš u novcu, znam.
52 Video sam, slučajno, tvoj odsečak od penzije. Radio si duže od četrdeset godina i uplaćivao penziju da bi i dalje imao udoban život. Zato sada budi velikodušan prema samom sebi. Zaslužio si malo raskoši. Hajde da okončamo ručkove u tvom dvorištu. Tamo je ionako, moram ti reći, pomalo vlažno i promajno. Sto je suviše blizu slivnicima. Oduvek mi se činilo da tvoj hleb i sir mirišu na još nešto. Zreli mirisi koje osećam ponekad su neprikladni. A kad dođe instant kafa, miriše slabo, zar ne? Možemo da pređemo u kuću, naravno, kao što smo povremeno činili kad pada kiša. Ipak, tvoja kuća je pomalo mračna – a morao bi i da pospremiš ako ti dolaze gosti koji nemaju razumevanja koliko ja. Ne, treba da uzmeš taksi do malog restorana Sveta Seliza iza moje zgrade. Da pozoveš nas troje. Četiri je savršen broj. Naravno, prava je šteta što niko od nas troje ne može da podeli s tobom teret računa. Nejednakost je uvek izvor stida. No, ja ću te rado tamo sačekati u bilo koje doba, baš kao i moj rođak i njegova žena. Dobri smo prijatelji s vlasnikom restorana, pa će te svakako dočekati topla dobrodošlica i vrhunska hrana. I odlična vina. Bez mačaka na stolu. Seliza je svetica zaštitnica kuvara i krasi samo najbolje kuhinje. Kao što vidiš, predlažem ti nešto zamršenije i zvaničnije od onoga što smo imali do sada, nešto u svakom slučaju manje skučeno. Nedostajaće mi tvoje ljupko dvorište, naravno, ali mislim da smo zašli u doba u kom možemo da preterujemo i ugađamo sebi bez straha od prekora. Moramo da se menjamo ili ćemo se okameniti. Šta kažeš? Ručamo zajedno već toliko godina. Računamo na to. To nam održava duševno zdravlje. Bilo bi šteta, zar ne, da se naš prijatni običaj ugasi?
53 26 Mondazi je najveći pisac iz ovog grada, ali ne i najbogatiji. Ta čast pripada Ališji Lesnjak (pseudonim), koja je napisala Bulevar savršenog zdravlja i Izvor dobrobiti i za sedam godina prodala više od milion primeraka oba naslova, ne u knjižarama, nego s kartonskih štandova u apotekama i teretanama širom sveta. Dan pošto je umrla od moždane kapi u sedamdeset prvoj godini života, manje od pet kilometara odavde, gradske novine uz čitulju su objavile i fotografiju neobično krepke Ališje Lesnjak snimljenu ispred njene vile, kao i prepis jednog njenog uobičajeno strogog predavanja na radiju: Ako želite da odagnate migrenu iz svog života, izbegavajte sledeće: šampanjac, vino i žitni alkohol, mlado pivo, tvrde sireve (naročito engleski cedar i plave sireve), kafu, čokoladu u svim oblicima, veoma kiselu turšiju, cigarete, rabarbaru, spanać, paradajz, žitarice, penušave sokove i sve meso osim bele ribe, kozica i pilećih grudi. Odvojte jedan dan sedmično za post i jedan sat svakog jutra za meditaciju u zasenjenoj ili zamračenoj sobi, a osvežavajte se samo flaširanom vodom, nikako gaziranom. Gazirana voda je tajni stimulans. Drugim danima pre podneva ne jedite ništa osim voća, po mogućnosti krušaka, i ne pijte ništa posle (rane) večere osim slabog čaja ili vode. Pokušajte da uključite prženi crni luk ili malo belog luka u svaki obrok. Šargarepe se takođe načelno smatraju bezbednima. Bacite šećer, so i začine u kantu za smeće. To su stimulansi, a usput i rđavo utiču na ten. Bilo bi dobro i da smanjite statički elektricitet u kući tako što ćete odneti televizor u kontejner i nećete staviti nove baterije u tranzistor kad se stare potroše. Isključite telefon. Migrena voli buku. Automobili i javni saobraćaj škode, kao i
54 stresan posao i prepirke kod kuće. Ne kupajte se u pretoploj vodi. Ne držite kućne ljubimce. Migrene izaziva savremeni način života. Izbegnite ga ako možete. Migrene rasteruje čistota duha. Prigrlite je ako možete. Najbolje je, sve u svemu, živeti monaški, izbegavati sve vrste rada osim najlakših i usredsrediti se na odbranu od bola. Dugujete to sami sebi, bez obzira na sve što će vam porodica i prijatelji možda govoriti. Posle tri meseca bez migrena bićete u iskušenju da u svoju ishranu vratite hranu koja vam najviše nedostaje, ali to može izazvati još jači povrat vaše alergije. Mudrije je biti strpljiv i nastaviti putovanje dok zaista ne stignete do „Bulevara savršenog zdravlja“. Imaćete, naravno, glavobolje od gladi tokom ove terapije, ali njih ne treba mešati s migrenama, mada mogu biti jednako bolne i dugotrajne. Za šest meseci trebalo bi da osetite značajna poboljšanja. Dok ste nekada preživljavali neprijatnost, sada ćete nailaziti na dokaze dobroćudnijeg i blažeg sveta pred sobom. Za devet meseci vaše migrene će nestati. Osetićete da su vam oči širom otvorene, glava bistra, a čelo glatko. Tada ćete biti dovoljno spokojni da izdržite svaki bol i dovoljno snažni, povremeno, da rizikujete s malo kafe ili sira. Mondazi je, slučajno, pred kraj života, u devedeset drugoj godini, napisao svom praunuku ovu malu šalu u stihovima: Vreme je za jedan sanduk vina, boljeg znaka nema nego ta glupa migrena. Zagonetka čudna neka? Nije. Fini nauk jedan biće pre. Bola nama neka, pošteno je stečen dok se slatko vino cirka.
55 27 Ja sam neka vrsta podvodača. Imam ekipu devojčica. Kad se škola završi i nastupi oseka, one rade za mene. Naoružavam ih kofom i kesom soli i šaljem ih na nisku obalu, između grebena i bedema, da love školjke. Ne plaćam ih mnogo, ali ni posao nije naporan. Treba samo da koračaju bosonoge po namreškanom pesku i traže smešne recite mlazove vode koji otkrivaju skrovište školjki. Onda se sagnu ili kleknu, zagledaju se u rupu, ubace u nju prstohvat soli i čekaju. Niko ne zna pouzdano da li školjka iz ljubavi ili iz mržnje prema soli smesta pruža svoje dve cevčice za pola centimetra i izbacuje ružičastu mesnatu sisaljku kao da vapi za svetlom ili kiseonikom, ili – s obzirom na to na šta sisaljka najviše liči – za nečim raspusnijim. Moje devojčice su hitre. Moraju da uhvate krtu ljušturu i izvuku školjku iz peska pre nego što „morska kita“ ponovo iščezne ili im, oslanjajući se na mišićavu stopu, isklizne iz ruku. Moje devojčice kažu da solju „mame kite“, mada nijedna nije starija od dvanaest godina. Ponekad, između ručka u restoranu i ranih večernjih gostiju koji dolaze na „Zakusku u sumrak“, sedim sam na terasi i posmatram devojčice kroz dvogled. Nisu u stanju da se usredsrede. Neko kratko vreme užurbano rade, a onda vidim da prskaju jedna drugu peskom i vodom. Gledam ih kako se svađaju. Gledam ih kako igraju žmurke ili ispisuju psovke po pesku ili čuče, ni blizu nekog grma, da mokre. Moram da ih držim na oku. Ako naiđe brza plima ili se digne jak vetar, moram da ih pozovem nazad. Taj deo obale je opasan. S vremena na vreme vidim ih kako mi mašu iz daljine jer su ostale bez soli. Onda im odnosim zalihe na terenskom motociklu sa četiri točka. One znaju da ih posmatram. Jedna učiteljica iz njihove škole me uznemirava. Dolazi često uveče u moj restoran, s različitim muškarcima. Obožava moje školjke kako god da ih spremim, bilo u čorbi, kuvane na pari s morskom travom i prelivom od limuna, pečene na roštilju s belim lukom, maslacem i origanom, istučene za italijansku supu, mlevene s prezlom i začinima i ispržene ili jednostavno
56 skuvane i obogaćene prelivom. Moje školjke su, kaže mi, „slatke“. Srce mi zastane kad god kaže: „Slatke.“ Kaže mi takođe, kad god vidi račun ili opazi cene na mom jelovniku, da iskorišćavam njene učenice, da ih zlostavljam i da bi, u najmanju ruku, trebalo da im platim četvrtinu cene iz jelovnika. „Moraću da organizujem štrajk“, kaže ona. Prošle sedmice posle škole i sama je pošla s mojom ekipom da mami kite. Pljuskala je niz obalu zajedno s njima, bosonoga, suknje zataknute za pojas, noseći kofu s pola kilograma krupne soli. Na leđima je nosila ranac s onim što je ponela iz svoje kuhinje – kesice cimeta i kajenske papričice, tube karija, malo džema i turšije u masnom papiru, bočicu sirćeta, kesice šećera i brašna, seme slačice, bocu penušavog soka. Objasnila mi je da je devojčicama dala zadatak. „Nije dokazano“, kazala je, da se školjke mogu namamiti isključivo solju. Njene učenice moraju da sprovedu eksperiment kako bi shvatile zašto školjke tako lakomisleno izlaze iz rupa radi soli. Zašto so, a ne nešto drugo, kad ionako „žive u soli do grla“? To je isto kao kad bismo lovili pacove vazduhom. Objasnio sam učiteljici da ljudi s obale vekovima love i spremaju školjke i da oduvek koriste so. Ukus soli uvuče se u meso školjki. Nemoguće je da svi greše. „Naravno da je moguće“, odvratila je ona. Smatrala je da njene devojčice, moja ekipa, mogu da dokažu da su prstohvat ili kapljica bilo čega dovoljni da izmame sisaljku iz ljušture. So nije jedino sredstvo. Ona će uspeti da uvuče druge ukuse u meso. Posmatrao sam ih kroz dvogled. Gledao sam ih kako se saginju i spuštaju na kolena i kako love školjke svim namirnicama iz ranca njihove učiteljice. Devojčice su se svojski trudile, za promenu. Novi zadatak uvek je zabavan. Činilo mi se da su živahnije nego što su odavno bile. Video sam da pune kofe. Nisam se mogao naterati da se latim svog posla dok su bile tamo. Učiteljica me je uhvatila za ljušturu. Nisam mogao da odvojim pogled od nje. Gledao bih dok me oči ne zabole, ali sam se – prerano – postideo i morao da pobegnem s terase, preplašen i crvenog lica. Uhvatio sam je kako čuči na obali, zadignute suknje, spuštenih gaćica, a pesak joj upija mokraću. Školjke za goste te večeri iskakale su joj između nogu. A ona je dozivala svoje učenice. Došla je u restoran te večeri, naravno, da kuša plen. Očistio sam i pripremio školjke za nju, besplatno, kao nagradu za njen rad na obali. Nisam je iskoristio kao njene učenice. Sedela je u kuhinji, uz pivo, dok sam prinosio nož za čišćenje školjki njenoj lovini i okretao pljosnatu ivicu između dveju ljuštura da presečem gornje mišiće. Isprao sam školjke, stavio ih na paru na pola minuta i dao joj da ih pojede sirove iz ljušture. Imaju ukus kao kozice, rekla je,
57 samo nisu toliko slane. Dopalo joj se što su pomalo žilave i zaklinjala se da razaznaje ukus džema, cimeta, kole i još mnogo čega.
58 28 Kad smo početkom proleća skinuli ranac za prvi izlet, našli smo zaostale otpatke od poslednjeg prošlogodišnjeg izleta, omote od čokolade i mali termos, loptice aluminijumske folije u koju su bili umotani sendviči i plastičnu kutiju s polovinom torte, svetlocrvene od starosti. Iz dubina ranca izvadili smo nepoznati element tvrđi od lima koji je nekada bio kora pomorandže i (gotovo savršeno posle čitavih pet meseci) belo tvrdo kuvano kokošje jaje. Razbili smo jaje na prozorskom simsu, oljuštili ga i presekli po dužini napola. Belance je bilo čudnovato providno, ali uprkos starosti, delovalo je jestivo. Žumance je bilo zelenkastosmeđe i vlaknasto. Miris je bio slab i uznemirujući. Naša keruša nije htela da okusi tortu, ali je rado pojela jaje. Nisu joj smetali ni miris ni boja, nije joj bilo stalo do meseci mraka i zanemarenosti. Osim toga, obradovala se kad je videla ranac i termos. Biće najzad izleta i trčanja.
59 29 Tvoj deda nije bio čovek savremenih shvatanja. Smatrao je da je ženin posao da služi – prvo oca, zatim muža, pa sinove – a ne da nosi bunde, maže usne i izlazi s prijateljicama kao udate Parižanke. To mi je jasno stavio do znanja dok mi se udvarao. Meni je to na neki način bilo privlačno, jer sam volela svog oca i želela sam sinove. Jednog popodneva, najsramnijeg dana u mom životu, oko deset meseci posle venčanja, kad sam bila u ranoj trudnoći s tvojom najstarijom tetkom, vratio se ranije kući iz skladišta da jede. No, ja sam bila izašla s rođakom u mali restoran tamo gde je sada apoteka. Drago mi je što je restoran zatvoren. Crvenela sam kad god prođem pored njega. Tvoj deda me je pronašao tog popodneva i, prirodno, napravio je strašnu scenu razmećući se pred svim onim ženama. Čulo se kako kašičice za kafu zveckaju na tanjirićima, toliko je vikao. Objasnila sam mu zašto nisam bila kod kuće kad je došao, što sam tiše mogla, ali drhteći. Rekla sam mu da je rođaka navratila pa smo prošetale do ugla na kolače i razgovor. Obrisala sam usta da sakrijem lice od njega. Na nadlanici mi je ostala mrlja krema pocrvenela od mog ruža za usne. Pa, kao što si sigurno čula od svoje majke, dedu ništa nije moglo da ućutka kad malo popije uz ručak, osobito tada pred neočekivanom publikom skamenjenih žena koje su čvrsto držale šoljice. Obožavao je takvu publiku. „Jesam li ja nerazuman što želim da je ona kod kuće kad god dođem?“, pitao je. „Što želim da bude kod kuće i da mi kuva? Što samo želim jelo na stolu tri puta dnevno kao ostali muškarci? To je stvar načela. Savršena supruga poslužiće jelo tri puta dnevno čak i kad joj muž nije tu.“ Odgurnula sam šoljicu i kafu, ustala, klimnula glavom rođaci i krenula napolje. Trajalo je predugo. „Moja žena je obedovala, vidim“, rekao je. „A njen muž gladuje.“ Sada kad je on umro i živim u praznoj kući, najzad sam postala savršena supruga. Stalno sam kod kuće. Kuvam svaki obrok i, samo društva radi, postavljam jedan prazan tanjir, njegovu čašu za vino i viljušku i nož zavijene u
60 salvetu, kao što je voleo. Naravno, ako neko dođe, neka naša kći, na primer, ili moja ljupka bratanica, čeka ih spremno mesto za stolom. Živim u neprestanoj nadi da bi čak i ti mogla da navratiš jednog dana. No, obično sam sama. Moram da služim samo sebe. Ne drhtim. I ne moram da skrivam lice. To su radosti udovištva. Ponovo obedujem. I ponovo moj muž gladuje.
61 30 Glasine su krenule kada je – kao retko kada – jedan stražar primećen kako kupuje na trgu u pekari koju su Džoovi preci otvorili još 1841. Bilo je to veče uoči pogubljenja. Sutradan je ubica trebalo da umre u kaznionici, dva kilometra od grada. Neprijatno blizu. Svi su bili napeti. Činilo se da je i sam vazduh proređen i zamirisan iščekivanjem i blizinom takve smrti. Stari pekar Džo bio je ćelav, dosadan i ne naročito napredan. „Ne traćite sažaljenje“, govorio je. Džordž, njegov sin – on danas vodi pekaru, postao je slika i prilika svog oca i jednako je težak čovek – bio je slobodnog duha. Dugu kosu zaticao je ispod pekarske kape i svaki trenutak kada nije dirinčio za svoju porodicu praveći peciva i kolače provodio je na daljem kraju keja s gitarom i nekim neobičnim prijateljima. Ponekad sam ih gledao kroz dvogled kako puše travu i žalio što nemam hrabrosti da odšetam do njih i pridružim se. Džordž je bio.naš jedini hipik tada. U kosi je imao brašna. Zatvorski stražar, po svemu sudeći, privukao je te večeri pažnju na sebe kupujući sumnjive namirnice. Uzeo je malo tek otvorenih ostriga od mlade ulične prodavačice. Dva milkšejka od jagode u kafeteriji. Tablu čokolade s kafom. Dobro istanjen biftek. Nektarine. Došaptavanje je počelo gotovo odmah. To je sigurno poslednji obrok osuđenika na smrt, pričalo se. Sve što je odabrao nosi pečat smrti. Naravno, kad je stražar viđen kako razgovara s Džordžom na zadnjim vratima pekare i kad je neko video da mu daje novac u zamenu za kesu s nečim, svaka budala mogla je da pogodi šta se dešava. Nije bilo nikakve sumnje. U kesi su svakako čarobni kolačići mladog Džordža, mešavina sestre Marije, libanska crvena vekna, keksi za sladak san ili šta god već Džordž pravi za one dugokose putnike što pomalo prestrpljivo čekaju svake večeri u redu s meštanima koji su došli po hleb. Ubica je, za svoj poslednji obrok, našao način da večera zaborav. Neka mu je sa srećom. Siguran sam da sledećg jutra niko nije spavao do kasno. Pekar Džo bio je na ulici već u osam sati i pretvarao se da razgleda svoj izlog, a zapravo mu je pogled bio uprt u sivu šumu visoko iznad grada u kojoj je u tom trenutku, kako
62 se mislilo, onaj dečko, onaj čovek, onaj ubica, sedao za plastične tanjire da plastičnim priborom jede ostrige, milkšejk, čokoladu, nektarine i biftek kako bi se okrepio pred svoj poslednji trenutak na svetu. Svakako je čarobno pecivo ostavio za kraj. Svi smo to znali. Želi da odleti. Džordžova peciva, njegove mađije, pomoći će mu da se oslobodi. Kucnuo je čas. Neki vozači pritisnuli su sirenu. Na brzinu okupljena pastva mrmljala je molitve ispred crkve. Neko je zapljeskao, ali ljudi su većinom odmahnuli glavom, po ko zna koji put pogledali na sat i otišli za svojim poslom, često okrećući pogled ka nebesima. Ja sam gledao pogubljenje kroz dvogled iz naše tavanske sobe. Dvogled je privukao zatvorska zdanja u grad. Video sam raščlanjenu tišinu zatvora, mrtvaca, parkirana kola, odškrinuta vrata kancelarija, sićušne prozore ćelija, oblake čvrste kao brda. Samo se zastava lako mreškala na vetru. Kad se sve završilo, gledao sam još sigurno petnaest minuta. Onda je zatvor ponovo oživeo. Dvorište su ispunili vežbači. Jedan kombi ušao je unazad. Vetar je podizao zastavu i pomerao oblake. Nebo se na trenutak, kunem se, obojilo u ružičasto od melodije, ne od smrti. No, u to vreme bio sam sklon sladunjavosti. Glasine koje sam čuo prethodne večeri pripremile su me, ulile su mi želju da vidim nezemaljski par ljudskih krila. Džordž i ja nismo prijatelji već mnogo godina. Bio sam i ostao suviše dosadan za njega. Svejedno je bio neobično ljubazan kad smo se danas sreli na udaljenom kraju keja. Setio sam se kako sam ga nekada uhodio kroz dvogled i kako sam želeo da smo bliski. I tako sam ga, dok smo pušili cigarete i zurili u trajekte i tankere na okeanu, podsetio na te jednostavne dane. Seća li se kako je svirao gitaru mladim strankinjama? Nasmešio se na to. Seća li se onih kolačića s hašišom i biskvita začinjenih drogom koje je mesio krišom od oca? Nasmejao se. Od njih se obogatio. Jesu li istinite one glasine koje smo slušali o pogubljenom čoveku i njegovom poslednjem doručku? „To je bilo pre više od trideset godina“, rekao je Džordž. „Ne sećam se svih svojih mušterija.“ Protrljao je ćelavo teme brašnjavim rukama. Dan je bio bučan, od vetra, mora, galebova, škripe pristaništa i, iza naših leđa, automobilskih sirena, promrmljanih molitvi, pljeskanja i ne baš letimičnih pogleda u nebesa. „Ali reći ću ti ovo“, dodao je Džordž najzad. „Ako je taj čovek doručkovao moje kolače, makar i pre više od trideset godina, taj i dalje leti. Ti moji kolači bili su opaki. Kladim se da još nije shvatio da je mrtav. Kikoće se negde gore. Lebdi i kikoće se. Zenice su mu kao vrh čiode. Glava mu plamti. Ne može da ustane. Ne može da sedne. I, čoveče, gladan je. Mogao bi vola da pojede.“
63 31 Nema razloga da gladujemo. Kad smo dovoljno porasli, roditelji su nas puštali da lutamo po brdima iza sela. Poznavali smo ukus svega – slanog gipsa na stenama, breskvastu aromu lišća jutarnje zvezde, sumpor golubijih jaja skuvanih u pesku. Znali smo gde ima vode. Ponekad smo molili mog strica da nam da šibice i nekoliko cigareta – da lovimo ptice iz grmlja. „Dim je bolji od praćke“, govorili smo. Rekli smo mu da ćemo sedeti u grmlju u koritu reke i čekati da magarac ili ovca siđu po lišće. I koza može da prođe. Onda ćemo da im dunemo dim iz njegovih cigareta u uho i sačekamo da se krpelji pojave u prevojima kože. Sivi i crnkasti krpelji nisu dobri. Trebaju nam oni crvenkastosmeđi, nabrekli od magareće, ovci je ili kozje krvi. Ne možemo da uhvatimo krpelja i izvučemo mu vilicu iz kože a da mu telo ne pukne među prstima. No, uz malo sreće i još jednu cigaretu, dim će ga naterati da sam spadne s uha. Moramo da ga uhvatimo pre nego što padne na zemlju, da se ne rasprsne. Ostalo je jednostavno. Treba samo da otcepimo traku pamuka s ruba košulje, zavežemo krpelja i stavimo ga na osunčani kamen, a drugi kraj trake privežemo za granu. Naći ćemo hladovinu pod žbunjem. Neka ptica će doći pre nego što izbrojimo do deset. Ptice vole krvlju napunjeno zrno krpelja. Zarobljeni krpelj i pamučna vrpca za tren oka silaze niz ptičje grlo. Ulovili smo plen. „Moramo da budemo strpljivi“, rekli smo našem stricu. „Potreban je i čitav sat da se uhvati krpelj, ali onda treba samo pet minuta da se ulovi ptica i pet minuta da se ispeče na vatri.“ „Sigurno je teško“, odvratio je stric, „uhvatiti magarca ili ovcu i ubediti ih da miruju dok im dim ulazi u uši.“ Slegnuli smo ramenima. Nasmejali smo se. Molili smo strica da nam da šibice i cigarete. Tačno je, sedeli smo u grmlju u koritu reke, ali nije nam bilo stalo da večeramo ptice. Nismo lovili krpelje niti smo tražili magarce i ovce. Pušili smo stričeve cigarete, jednu za drugom, dodajući ih ukrug tako da se dimovi ne
64 traće. „Dim je bolji od praćke“, govorili smo. Punili smo usta i stomak dimom. Hranili smo se cigaretama. Dopadali su nam se breskva, so i sumpor nikotina, pepeljavo meso i drvo. Čekali smo da nam se glad oslobodi, padne na kamenito tlo i rasprsne se.
65 32 Rastopljeni sir za fondi nije bio ukusan kao što se nadala. Njenih sedmoro prijatelja samo se igralo viljuškama s dugačkom drškom. Gurkali su kockice sira po posudi bez ikakvog apetita. Trebalo je da uzme sir za kuvanje, ili da doda malo plavog sira, ili da plati više za malo grijera i ementalera. Industrijski obrađeni sir koji je najviše volela topio se brzo, ali onda se razdvajao na toploti malog plavog plamena stonog gorionika. Masnoća je isplivavala na površinu kao ulje na vodi i nastajala je mešavina s neprivlačnom masnom pokoricom. Pogrešila je i što nije poslužila tradicionalnu bocu višnjevače, nego kuhinjsko vino. Kako sada da spase večeru? Činilo joj se najpametnije – uz toliko nemira i nezadovoljstva za trpezom – da igraju igru za koju niko nije ni čuo, a kamoli se ranije u njoj oprobao: striptiz fondi. Svako kome komad hleba ostane u siru ili mu ispadne pre nego što ga stavi u usta moraće da plati kaznu skidanjem dela odeće. Topljeni sir je ozloglašeno podmukao. Ima sopstvene zakone. Niti i kuglice sira ne mare za načela adhezije. Sir obožava silu teže. Viljuška s dugačkom drškom i drhtava ruka nisu mu dorasli. Zbog toga je uskoro njeno društvo za stolom počelo da se svlači. Nije prošlo mnogo ni pre nego što je vreli sir počeo da pada na nezaštićenu kožu. Njena ljupka koleginica s posla stradala je prva. Sir joj se zalepio za koleno i gadno je opekao. Muškarci levo i desno od nje pohitali su da joj ohlade opekotinu salvetama natopljenim mineralnom vodom. Jedan muškarac opekao je grudi, ne toliko strašno, ali bilo je teško odlepiti sir s njegovih malja. Njegova devojka pokušala je da skine sir dugačkom viljuškom i samo delimično je uspela. Onda je druga žena, ne baš poznata po diskreciji, obavila posao bolje prstima i jezikom. Tako je nastalo drugo pravilo – da ispali sir ne sme da uklanja onaj ko ga je ispustio. Uskoro su njeni prijatelji počeli da ispuštaju kockice hleba natopljenog sirom u krilo. Gotovo namerno, pomislilo bi se. Uzdah bola. Dašak mirisa spaljenog mesa, dlaka i sira. Dobrodošla ponuda viljuške, ili prstiju, ili zuba.
66 Kad je sav sir nestao, svi za stolom imali su opekotine i zavoje od vlažnih salveta. Čak i oni koji su u početku oklevali da skinu makar čarapu i izlože se opasnosti od opekotina na kraju su odlučili da se ovo jelo ne sme propustiti. Svako je za vreme vožnje do kuće patio od makar jednog plika ili crvene pruge. Da je sutradan neko upitao: „Šta si radio sinoć?“, ili: „Kako je bilo na večeri kod prijateljice?“, koliko gostiju bi imalo hrabrosti da podigne džemper ili spusti pantalone kako bi pokazali i opravdali ožiljke? To je bilo nešto o čemu se ćuti. Pa ipak, bilo bi izazovno ponoviti takvu večeru s drugim prijateljima, ponovo patiti pod viljuškama, obnažiti se pred vrelom verolomnošću sira i nadati se novim ožiljcima.
67 33 Upropastili su kolibu na plaži kad su stavili nove prozorske okvire, obojili prastaro srebrnasto drvo, podsekli puzavice, dogradili verandu i postavili ogradu od pleksiglasa da bi, objasnili su, sprečili prodiranje peska sačuvavši divan pogled na more. Stara gospođa Šun prevrnula bi se u grobu kad bi videla kakav je sada njen dom. Ne bi joj se dopalo što su sve dezinfikovali, kao da je kuća bila puna đubreta i klica. Verovatno ih zato – iz osvete, pretpostavljam – nisam upozorio da se na mestu na kom su nameravali da postave gvozdenu klupu i sto svakih nekoliko godina zatrpavalo stolitarsko bure s otpadom iz toaleta. Svako s pola nosa i četvrtinom kafene kašičice mozga prepoznao bi slani okeanski miris nužničke zemlje i sklonio bi se. Možda su mislili da to miriše more. Odabrali su jedino zeleno i lepo mesto u bašti za svoje utočište. Uprkos gustoj morskoj travi i pesku, tajno nađubrena zemlja naše susetke bila je plodno i hranljivo tlo za biljke. Trebalo je da ih upozorim, pretpostavljam, i na voće i povrće koje tamo rađa. No, kad je došlo leto, a iz semena obrađenog u masivnoj i vrlo vrednoj utrobi gospođe Šun iznikle tri zelene mirišljave dinje i zdravi zasad paradajza, pridošlice su me suviše ljutile i zasmejavale da se umešam. Dolazili su petkom uveče brzo kao vetar u svojim blistavim limuzinama, pili ledene koktele među biljkama i gledali zalazak sunca kroz ogradu od pleksiglasa. Viđao sam ih kako beru paradajz i gutaju ga kao deca slatkiše. Nikada nisu okusili bolji, činilo se. Pozvali su me na piće dan pošto su ubrali dinje. Rasekli su jednu, iscedili na nju limuna i posuli je muskatnim oraščićem. Rekao sam da zanosno miriše. Mala lična šala. Onda su mi ponudili da ponesem jednu kući. To je možda bio pravi trenutak da im kažem istinu. Još se nisam usudio da probam svoju dinju. Nije logično, znam. Đubrivo koristi svem voću i povrću. Ali gospođa Šun bila je naša susetka gotovo dvadeset godina. Poznavali smo je previše dobro da joj nešto zameramo ili da jedemo plodove njenog izmeta. Pa ipak, mogao bih da osušim i sačuvam
68 semenke za sledeću godinu. To je najmanje što mogu da učinim. Iz poštovanja prema njoj i njenoj unakaženoj kući. Dinja tamni, mekša i stari na mom prozoru. Ispupčeni vez koji joj premrežava koru sve je manje krut. Mrlja plavičaste plesni raste oko rupe iz koje je iščupana peteljka. Sok curi iz rupe. Već osećam slankasti zadah truleži.
69 34 Kad god jede ribu, oči su joj naduvene i suzne, nos joj se začepi, tkivo usta i grla joj otiče kao gnjecavo vlažno testo, i bori se za dah kao izubijani bakalar uhvaćen u mrežu i bačen na palubu. Po koži joj izbiju pečati kao po jeftinoj teletini, a srce joj se pretvori u leptiriću, leprša i sudara se s rebrima u grozničavom grudnom košu. Ovi znaci nisu smrtonosni kod žena njenog stasa – mada deca ponekad umiru od toksičnog šoka kada jedu ribu – ali ona, naravno, daje sve od sebe da izbegne hranu iz mora, pažljivo čita jelovnike, proučava sadržinu svake konzerve, ne veruje prelivima i paštetama i stara se da upozori svakoga ko je zove kući na obrok. Pre devet godina tako smešno se srušila u restoranu Kargo pred svim svojim kolegama. Nije shvatila da u supi ima ribe sve dok, pred samo glavno jelo, nije porumenela, pa prebledela, a onda skliznula sa stolice kao da su joj se sve kosti odjednom sručile u cipele, kao da je filetirana. Zato je, kada je odlučila da ne ide na sestrinu sahranu – pre bi umrla nego da se pojavi tamo, pre bi otekla do dvostruke veličine nego da se tiho pridruži himnama – kupila sebi ribu za večeru, dva komada skuše. Prodavcu je rekla da odseče glave, izvadi kosti i očisti krljušt, da zapravo preruši ribu kako ne bi povratila od samog prizora. Njena sirova večera više je ličila na mocarelu nego na ribu. Meso je bilo žućkasto i zaudaralo je iz šerpe onim pohotnim prodornim mirisom soli i peraja, ali i dalje nije delovalo naročito opasno. Premazala je filete senfom, posolila ih, pekla ih pola sata, pojela ih sa svežim hlebom sedeći u fotelji i zaspala. Sutradan ujutru, posle olujnih snova i mučnine, bila je, kao što je i očekivala, na pragu smrti, jedva kadra da se nagne iz fotelje i dohvati telefon. Prsti su joj se pretvorili u vunene kobasice, a pluća u sunđere. Osećaj toplog i hladnog joj se izokrenuo, pa su joj šake plamtele, a usta su joj bila suva i ledena. Usne su joj u početku bridele, a onda su obamrle. Telefonirala je bratu. Ne može da dođe, rekla je, ni pored najbolje volje. Suviše je slaba i potresena.
70 Lice joj je naduveno. Kad bi samo mogao da je vidi koliko je lomna, koliko je ojađena. Nije mogao da je vidi, ali ju je čuo. Glas njegove sestre bio je prigušen, zadihan, napet. Moraće da joj poveruje. Tog popodneva, posle pogreba, brat i još troje ožalošćenih došli su kod nje sa cvećem, malo voća i odštampanim tekstom crkvene službe. Zatekli su je kako sedi u istoj fotelji u kojoj je spavala, s kutijom papirnih maramica u krilu. Suze su joj lile iz očiju. Nos joj je curio i disala je krkljavo. Nikad je nisu videli toliko bolesnu. Nikada nisu videli ženu toliko satrvenu, izmenjenu i izranavljenu tugovanjem. Istini za volju, bilo ih je sramota što su sami tako spokojni i zdravi, tako svezi, okupani i doterani dok je ona ovako izmoždena. Molila ih je da ne brinu za nju. Biće ona dobro. Uhvatila je neku prolaznu zarazu. Treba samo da je ostave da se na miru naspava i za dan-dva će im telefonirati i reći im da se oporavila i da se polako miri s ogromnim gubitkom.
71 35 Za svaku rođendansku proslavu u našem selu na rečnom ušću, u kom je pljuvanje uobičajeno koliko i riba, imali smo lep slavljenički običaj. Nismo duvali u svećice na torti. Kada završimo s gozbom posluženom na grubo tesanim stolovima ispod stabala katranovca, svako bi ispljunuo proteklu godinu, sva razočaranja i neuspehe, laži koje smo izgovorili, naše svađe i surovosti. Ispovedali smo svoje poroke, mane i greške kako bi nova godina počela iz početka. Ništa vam drugo za to ne treba osim grozd grožđa. Okruženi porodicom i susedima, među školskim drugovima i prijateljima vaših roditelja, treba da pojedete jedno zrno grožđa za svaku godinu svog života. Morate da pojedete plod, ali da sačuvate semenke. To je prilično teško. Ako progutate semenku, progutaćete sve zlo iz protekle godine. Treba da gurnete semenke jezikom u obraz ili u prostor između gornjih zuba i usne. Dvogodišnjak, dete relativno čisto i bezazleno, morao bi da smesti oko sedam semenki u svoja meka usta. Dečko od petnaest godina – obešenjak, onanista i lezilebović, kao što biste i očekivali – trebalo bi da sačuva tridesetak semenki. Naravno, mnogo smeha i golicanja otežavalo je ovaj zadatak. Kad pojedete poslednje zrno, gosti bi stali ukrug, krenuli oko slavljenika držeći se za ruke i odbrojavali – deset, devet, osam… Na povik: „Sad!“ slavljenik bi morao da ispljune sve semenke. Poprskao bi razigrane goste svojim tvrdim gresima mokrim od pljuvačke. Biti pogođen značilo je blagoslov i počast. Naše selo je, kao što sam već rekao, bilo naviknuto na pljuvanje, kao i na slanje svih mana i uvreda u zaborav. Danas je moj dvadeset sedmi rođendan. Nemam hrabrosti da telefoniram kući. Izlazim večeras s prijateljima da proslavimo. Da ubijem vreme do izlaska, otišao sam u prodavnice daleko ispod mog malog stana da se častim. Kupio sam knjigu, novi CD Aksela Bosea i malo grožđa iz okoline. Crnog grožđa. U današnjim samouslugama to je jedina vrsta koja ima seme.
72 Kao i svako koga grize savest jer zanemaruje dom i porodicu, ja sam sentimentalan. Stavio sam CD u stereo-uređaj i odabrao romantičnu pesmu. Zagrizao sam svojih dvadeset sedam nostalgičnih zrna grožđa i smestio gotovo šezdeset semenki u obraz. Naravno, nisam imao razigrane očevice. Izbrojao sam sebi od deset do jedan jedva se usuđujući da pomeram usne. Onda sam, stojeći na otvorenom prozoru, zabacio glavu i ispljunuo svoja razočaranja na ulicu. Pre nego što sam stigao da pogledam, čuo sam kako mojih dvadeset sedam rođendanskih zrna zvekeće po vetrobranima i krovovima vozila u prolazu. Istog trenutka ugledao sam senovitu reku daleko iza grada, šumarak, napuštene stolove i kolo mojih poluzaboravljenih prijatelja; smešili su se, smešili, ali u sredini nije bilo nikoga da ih zaspe rafalom tih prohujalih zaboravljenih godina.
73 36 Nema većeg zadovoljstva nego kad vas neko očekuje na obedu, a vi se ne pojavite. Dok gosti stoje u predvorju vile, s mokrom kosom i suvim vinom, a rane pokušaje razgovora spašavaju im ili uništavaju novi gosti na vratima, on polako vozi po kiši priobalnim auto-putem, uživa u svom glasnom odsustvu iz vile, uživa najpre u lučkim dizalicama i skladištima, a zatim u novim stambenim zgradama, u selima prošaranim mrtvim putevima koje letimično opaža u prolazu, u nasipima od obalskog šljunka, u vetru, u tami i drveću. Dok su sedali za trpezarijski sto i razmišljali – oni koji ga poznaju – o tome kako Lui uvek kasni, on je uživao u vodi na asfaltu, u staromodnoj filmskoj romantici brisača i svetla na komandnoj tabli, u brzoj gladnoj noći bez zvezda koja ga čeka. U kom trenutku će njegova sestra, ili njen muž Džordž, pozvati njegov kućni broj (neupadljivo, iz druge sobe), dobiti telefonsku sekretaricu i ostaviti poruku… Kakvu? Je li on dobro? Je li zaboravio da su ga pozvali na večeru s prijateljima? Hoće li doći kasnije? Zna li on kakve im je neprilike stvorio? Hoće li stići na vreme da šarmira onu ljupku mladu učiteljicu koju su pronašli i smestili za sto levo od njega? U kom trenutku će njegov tanjir, salvetu i pribor za jelo skloniti i zamoliti dve žene da pomere stolice, ispune prazninu i poremete raspored muškaraca i žena za stolom? U kom trenutku će njegova domaćica reći: „Ovo uopšte ne liči na njega.“ Dok su jeli bez njega – čorbu od kukuruza šećerca, jagnjetinu ili vegetarijanski rižoto po izboru, staramajkin kolač s brendijem – on je vozio jednom rukom, a drugom je lomio tablu čokolade. Sanjao je da izbacuje doskočice, da se drži kraljevski, da je daleko najduhovitija i najoštroumnija zvanica za stolom. Dok su sedeli u dugačkom salonu njegove sestre uz kam i liker i ljutili se zbog neke sitne primedbe koju je domaćin izgovorio na njihov račun, Lui je
74 prevalio sto kilometara, koliko je sebi prethodno zadao. Sišao je s auto-puta, usporio da prođe kroz uski podvožnjak – šezdeset otrežnjujućih metara jarkih svetala, suvog puta, otpadaka koje je naneo vetar i para koji se tu sklonio od kiše – i ušao u traku u suprotnom smeru. Krenuo je nazad prema gradu i kući, još sto kilometara, manje filmskih, manje romantičnih i još uzaludnijih nego onih prvih sto. Kiša je sada padala zdesna i ispisivala čudnovato nakošene crte. Tukla je po vetrobranu iskosa jače nego pre. Morao je da podesi brisače na najveću brzinu. Mirisalo je na vreme, na čokoladu, na benzin. Brza svetla automobila zagrejala su i podigla obris grada, te sobe u potkrovlju, te barove, te ulice, te televizore, te hitre automobile i taksije, te brakove koji razvedravaju noć. Oči su mu se umorile i pekle su ga. Usta su mu se osušila. Morao je da se napregne da bi uživao u vožnji, u svom bezbednom i veselom odsustvu iz trpezarije, u svojoj uzdržanoj, krotkoj, zasluženoj žeđi. Podigao je sigurnom rukom čašu do usana i popio. Umočio je kašiku u čorbu od šećerca. Uzeo je komad jagnjetine. Klimnuo je glavom brisačima u znak da želi još jedno parče kolača. Kako bi duhovit mogao da bude, kako samouveren, kako bi vesto sipao vino, kao bi bio uredan i privlačan. Ljupka žena s njegove leve strane pružila je vitku ruku i stegla mu mišicu u znak zahvalnosti za prijatno društvo, iskrala se iz trpezarije i sela u njegova kola, kao saputnica, kao nedočekana gošća, ponovo uspostavivši naizmenični raspored muškaraca i žena za stolom. Prelomio je čokoladu napola i podelio je s njom gladno ponoćno putovanje u grad.
75 37 Na sredini kuhinjskog stola držao je duboki tanjir s izrezbarenom ivicom. Sunce, mesec, nešto lišća, poneka zvezda. Tanjir nije bio ni star ni vredan, ali bio je od pravog drveta, nije bio lakiran i ukrašen je ručno. Svakog jutra, kad uradi vežbe, stavljao je na taj tanjir sitnice, hranu koja tera smrt. Seme bundeve da štiti prostatu. Mekinje za rad creva. Brazilski orah jer je bogat selenom. Sušene kajsije. Francuske suve šljive bez koštica. Seme lana. Paradajz. Tu nije bilo dodataka ni vitamina. Nije verovao u pilule. Zatim je pio zeleni čaj s medom iz saća. Bio je disciplinovan čovek, dobro organizovan, pouzdan. Držao se svog načina ishrane, bez izuzetka, sve dok nije umro.
76 38 Bilo mi je devet ili deset godina kad je tokom letnjeg raspusta majka uspela da me skloni sebi s puta tako što je organizovala igru deljenja kolača. Ta igra, uveravala me je, otkriće nam kakva ću susetka, supruga i kuvarica biti kad porastem, a ujedno je bila i lekcija o lancu dobrih dela. Deljenje kolača, objasnila mi je (i rekla mi da zapišem uputstva), ispravno se obavlja ovako: u petak treba da sipam šolju šećera, mleka i brašna u činiju, poklopim je, odnesem je dole u dvorište i sazovem drugarice. Treba da nađemo neko mesto sigurno od mačaka, pacova i dečaka i da tu sakrijemo činiju. U subotu sve devojčice treba da se okupe, da redom mešaju testo i požele nešto. Nedelja je dan odmora, pa ne radimo ništa s činijom osim što izgovaramo molitvu: „Dragi Bože, ne daj da dečaci nanjuše naš kolač.“ U ponedeljak bi trebalo da dodam još jednu šolju šećera, mleka i brašna; u utorak sve treba da mešamo testo i ponovo nešto poželimo; u sredu još jedna šolja smese od mene, u četvrtak ponovo mešanje i želje. Kada dođe drugi petak, treba da mi pripadne čast da izvadim dve šolje testa iz činije i dam ih dvema drugaricama da i one započnu svoje kolače, da dodaju testo, i mešaju ga uz pomoć svih nas sledeće nedelje. „Vidiš, od jednog kolača nastaju još dva.“ Kada moj kolač rodi blizance, rekla mi je majka, mogu da uzmem ono što je ostalo u mojoj činiji i dođem gore da vidim ima li ona nečega viška – jaje, malo ulja, možda malo jabuka i suvog grožđa, ili makar malo džema iz tegle. A kad umešam te dodatne sastojke – pod uslovom da ne zauzimam kuhinju predugo – mogu da ispečem svoj kolač u porodičnoj pećnici. Zatim treba da ga pojedem s drugaricama u subotu, napolju, i da se radujem njihovim kolačima sledećih nedelja. Ako svako bude igrao svoju ulogu kako treba i držao reč, moj kolač bi sledećeg petka stvorio četvoro nepečene unučadi, objasnila mi je majka pišući brojeve ispod recepta, osmoro nepečenih praunučića za dve sedmice i hiljadu dvadeset četiri lepo pečena potomka za dvanaest sedmica od početka igre.
77 „Pre isteka godine ta mala šolja šećera, mleka i brašna nahraniće čitav svet“, rekla je gurajući me ka vratima. Rado sam je ostavila da se odmara i štrcala dole do drugarica sa zapanjujućom činijom. Bio je to ispravan način deljenja kolača, no kad imate devet godina, sedmica traje čitavu večnost. Nismo mogle da čekamo. Sele smo na stepenište, nas desetak s činijama i uputstvima moje majke, i stvorile buduće naraštaje za jedno popodne. U jedan smo sipale šolju šećera, mleka i brašna u moju činiju. U jedan i pet smo mešale i poželele želje. Do dvadeset pet do dva napunile smo još dve činije, naše najstarije blizance, i već smo pekle prvi kolač. Za manje od šest sati, po našoj računici, poželele smo deset hiljada želja, pomolile se nebrojeno puta i odnele testo u svaku kuću u naselju. Zaista bismo nahranile čitav svet za dve sedmice raspusta, rešile bismo gladi čitava pokolenja, samo da je bilo (kao što nikad nema) dovoljno devojčica i činija.
78 39 Evo njegovog imena, upisanog u našu knjigu gostiju dan pre nego što je umro: Tobi Erikson, velikim slovima iznad potpisa, zatim njegova kućna adresa (nečitljiva), broj telefona, broj telefaksa. Došao je da provede četiri noći, s namerom da peca. Delovao je učtivo i imućno, vrlo spokojno iako je došao sam i uprkos zapanjujućem beskraju mora. Prvog jutra, pod smaragdnim nebom gotovo bez vetra, telefonirao je na naš dok da unajmi čamac, nekoliko štapova za pecanje na pučini i mamce. Nameravao je da se usidri u struji punoj užurbanih riba. Želeo je iz sveg srca, rekao je, da uhvati sabljarku. Nije lako upecati sabljarku na štap i udicu. Treba da večera s prijateljicom na koju želi da ostavi utisak; hoćemo li moći da pripremimo sabljarku koju ulovi? Naravno da možemo, odgovorili smo. Naš glavni kuvar je genije za ribu. „Dobar ulov, gospodine Eriksone. Pripremili smo vam ručak da ponesete na pecanje.“ Evo opet njegovih potpisa – u registru na doku, na obrascima za osiguranje i na izjavi da je pročitao priručnik o bezbednosti kad je unajmio čamac. U tom priručniku bile su navedene sve opasnosti i postupci: šta ako se morska trava zapetlja u propeler ili ako bove odguraju čamac ka zapadu, kako se ispaljuju signalne rakete, upozorenje da neprekidno mora da bude privezan za čamac i da nosi plutajuće odelo, da se sklanja jedrilicama i da sve vreme ostane jasno na vidiku hotela. „Ne zaboravite: na našem moru često se iznenada dižu talasi“, pisalo je crvenom bojom. Šteta što se niko nije setio da ga upozori na ručak. Evo spiska hrane u našem „Gurmanskom izletničkom ručku za pecaroše“. To je prava gozba: jedna francuska mesna vekna s kiselim krastavčićima, narezani ražani hleb iz pekare, mladi kamamber, kutija salate od povrća, sveže sezonsko voće, izbor domaćeg sitnog peciva, švajcarska čokolada, termos filter-kafe (izbor između javanske, etiopske i moke) ili toplog čaja od aromatičnog bilja, pivo u bocama po izboru. Ko bi pomislio da ovde ima ičega opasnog?
79 Brodar je tokom dana osmatrao gospodina Eriksona kroz dvogled. More je bilo kao ogledalo, rekao je, nebo gotovo bez oblačka, pa nije bilo razloga za brigu. Čamac je bio usidren daleko od guste morske trave, a vanbrodski motor podignut i propisno obezbeđen. Gospodin Erikson postavio je tri fiksirana štapa. Sedeo je na sredini čamca, u žutom plutajućem odelu i sa slamnim šeširom na glavi. Dan je bio miran i topao kako odavno nije, ne naročito pogodan za hvatanje sabljarke. Sabljarka voli talase i mrzi jako svetlo. Brodar je procenio da je potpuno bezbedno da posle podne napusti svoje mesto i odveze se u grad „da obavi nešto i popije piće“. Prijateljica je stigla oko sedam uveče, ponela aperitiv na terasu i čekala da ribarski čamac podigne sidro i vrati se. Šalili smo se s njom. „Vaš prijatelj se neće vratiti dok ne uhvati sabljarku.“ Evo računa iz bara s brojem njene sobe i njenim potpisom. Niko nije primetio kad je žena odustala od čekanja i otišla. I niko nije zapazio, dok se spuštao mrak, da je gospodin Tobi Erikson i dalje na pučini. U hotelu uveče vlada gužva. Kuvar je imao više od pedeset porudžbina, a sve sobe bile su zauzete. Sutradan ujutru su brodar i naš direktor isplovili motornim čamcem da dovezu telo. Talasa je bilo više, dan povoljniji za lov na sabljarku. Naš gost je i dalje sedeo na sredini čamca, krut kao daska. Uhvatio je sabljarku prethodne noći, ali nije imao prilike da ga izvuče i skine s udice. Pivo se izlilo iz otvorene boce po palubi. Ostatke „Gurmanskog izletničkog ručka za pecaroše“ počistili su galebovi. Signalna raketa bila je izvučena iz omota, ali nije bila ispaljena. Bilo je tragova povraćanja – i njih su galebovi gotovo očistili. Činilo se da smrt nije nastupila brzo. Pretpostavili smo – pogrešno – da je gospodin Erikson doživeo srčani ili moždani udar. Imamo protokol za ovo; u hotelu umre najmanje jedan gost svake godine. Tela smeštamo u perionicu. Osoblje je moralo pokojniku da iščaši rame da bi mu skinulo plutajuće odelo i upristojilo ga. Lice mu je bilo žuto. Kao i to odelo. Pozvali smo policiju. Neko je pozvao broj za hitne slučajeve koji je gospodin Erikson ostavio u knjizi gostiju i nepoznatoj osobi s druge strane saopštio tužnu vest. Kako je umro? Kada je tačno umro? Nema zapisa o tome. Ali kad su policija i sud podneli izveštaje i kad su stigli laboratorijski rezultati, saznalo se šta ga je usmrtilo. Krivac je bilo domaće pecivo koje je glavni kuvar napunio šparglama iz domaće konzerve. Ovo slabo kiselo povrće koje je neki amater konzervirao na sobnoj temperaturi, ispostavilo se, bilo je bogato vitaminima i otrovom. Pod određenim okolnostima otrov se razmnožava. Evo hemijske analize koja
80 pokazuje da je u pecivu gospodina Eriksona – i u ostacima u konzervi – bilo dovoljno neurotoksina Clostridium botulinum da pobije krdo konja. U početku mu se zamaglio vid. Usta su mu se osušila i obuzela ga je blaga slabost. Ništa što bi izazvalo paniku. Verovatno je za to okrivio ljuljuškanje čamca. Možda je zadremao, a kad se probudio, osećao je ukočenost i groznicu – prve znake paralize, zatvaranje pluća, gubitak refleksa i snažan bol. Da je kuvar napravio još pedeset tih malih pita, imali bismo leš u svakoj sobi. Evo slike koju je teško izbaciti iz glave. Prošla je ponoć. Mesec i zvezde obasjavaju usidreni čamac. Naš Tobi Erikson je mrtav. Sedi potpuno nepomično, sa slamnim šeširom na glavi, otrovan, ne slušajući čangrizanje mora. Njegova prva i poslednja sabljarka, kojom bi za večerom zadivio damu, zagrizla je udicu i cima najlon u dubini. Ne može da pobegne od grabljivaca. Mesožderi će je pojesti do jutra. Kosti iznad vode drže se za kosti ispod vode. Leš peca leš. Najzad se usidreni čamac neznatno pomera jer nastupa oseka i podižu se jutarnji vetrovi. Hotelsko osoblje je nedužno, zasad. Priprema doručak za goste, otvaraju se tegle i konzerve, seku se poklopci kutija i kese, odmotavaju se paketi, razbijaju se jaja i tiho se služi gozba.
81 40 Naša kućepaziteljka nije bila tu. Uzela je kratak odmor od sedenja na tuđoj promaji za platu, objasnila je. Provela je sedam dana na vodopadima Anderbak, gde je letovala kao dete. Vratila se preplanula. Vreme je bilo divno, vodopadi su nekim čudom ostali isti i posle toliko godina, a povrh svega toga, možda je sklopila trajno prijateljstvo s jednim muškarcem. „Udovac je“, dodaje. Ova reč, gotovo prošaputana, obezbeđuje pristojnost, kao da su njegov brak i udovištvo obezbedili da njihova veza bude besprekorna. Znači, ništa slično njenoj bučnoj nepriličnoj vezi s domarom – „neženjom“ – koji stanuje na sedmom spratu. Njen udovac je privlačan i šarmantan, objašnjava, načitan, imućan, elegantan, mada pomalo ugojen. I dobroćudan je. „Poginuh za njim!“ Bili su zajedno na izletu u šumi, sedeli su zajedno za stolom u restoranu, a uoči odlaska zajedno su spremili večeru u maloj kući koju je iznajmio na imanju njenog hotela. „Nije pokušao da me dodirne, nijednom, znate“, kaže da bi dočarala koliko se iskren pokazao njen novi udvarač. „Mada, da je pokušao, ne bih ga odbila. Popila sam pola boce njegovog vina. I vrlo je dostojanstven – i tako sjajan kuvar! – da bih mu rado pokazala zahvalnost. No, rekao je da je njegova žena i dalje prisutna u toj kući. Tu istu kuću iznajmili su godinu dana pre njene smrti. Rekao mi je da sedim u njenoj stolici.“ Našu kućepaziteljku moramo da prekidamo. Ako je ne prekinemo, razvlačiće razgovor sve dok nam se (kako to moja majka kaže) bešika ne okameni. Pre nego što to shvatite taksisti će dosaditi da čeka, prodavnice će se pozatvarati, zakasnićete na sastanak, a od gulaša koji ste ostavili da se krčka na laganoj vatri ostaće samo garež, pepeo i dim. Zato se okrećem ka izlazu i kažem: „Volela bih da čujem pojedinosti kad se vratim, ali sada stvarno moram da idem.“ Pogledala sam na sat i namrštila se. „O, teško meni…“, kažem da bih pokazala koliko kasnim. Već sam stigla do dvokrilnih vrata, ali učinilo mi se da sam bila suviše užurbana i neučtiva. Okrećem se i dodajem: „Pa, drago mi je za
82 vas…“, a onda, na pola stepeništa i gotovo slobodna, dobacujem i ovo: „Svratiću večeras do Džordžove pekare. Ako vam nešto treba. „Zašto da ne? Mogla bih da se počastim. Možete li da donesete dve pite sa sirom? I ako ima onih malih puslica od badema, uzmite mi šest.“ Malo je nedostajalo da se vratim kući bez njenih pita i puslica. Bio je to neprijatan dan, pun prepirki i užurbanosti. Glava mi je kao merica. Ne treba mi ništa iz prodavnice. Imam hladnog mesa u frižideru i želim samo da se sklupčam u krevetu i utonem u san. Tek kad sam osetila miris pekare, setila sam se da naša kućepaziteljka želi da se počasti. Kažem taksisti da obiđe trg i sačeka me ispred pekare. On mi daje nešto sitnine i moli me da mu kupim „nešto toplo“. Niko ne može da prođe pored Džordžove pekare niz vetar a da ne ogladni. Čini mi se da imam sreće. Naše kućepaziteljke nema za pultom. No, kad sam gurnula kesu s hranom kroz metalnu rešetku, stvorila se pored mene. Pre nego što me je muž napustio imali smo psa po imenu Šljiva. Naša kućepaziteljka je ista takva. Nismo mogli da se maknemo, da krišom pojedemo parčence torte, da se ušunjamo u kuću a da se Šljiva istog trenutka odnekud ne pojavi. Očigledno želi da nastavi tamo gde je stala. „Moj udovac je bolji pekar od Džordža“, kaže. Malo romantike joj dobro stoji. Vidim da je uvila kosu i presvukla se iz „pantalona za ribanje“ u odeću za grad. Više je nije teško zamisliti u restoranu, preko puta čoveka koji je pažljivo sluša. Kažem joj: „Izvinite što žurim, ali glava mi puca…“ Već sam pred vratima lifta. „Pridržite mi vrata“, kaže ona. „Idem gore.“ Ovo je izgovor, sigurna sam, za nastavak razgovora. Ne opirem se, ipak, čak sam čudnovato dirnuta, uprkos glavobolji. Dirljivo je kada žena u njenim godinama nađe blagoslov u životu. Čekam je pet minuta držeći nogom vrata da uzme ključeve i kesu i uđe u lift. „Kada ćete ponovo imati prilike da vidite tog čoveka?“, pitam je. „Sledeće godine.“ „Sledeće godine?“ „Iste sedmice, na istom mestu.“ „Možda vam se sledeće godine neće dopadati.“ „Ne brine me to. Oboje volimo vodopade i to se neće promeniti. Smatrali smo da je najbezbednije da se ponovo vidimo tamo. Godina brzo prođe. Dopisivaćemo se. Razgovaraćemo telefonom. Nismo deca. Ako vas u mojim
83 godinama neko privuče, čemu žurba? Imaću čemu da se radujem godinu dana. Kako se ono kaže? Putovanje je zanimljivije od dolaska na odredište.“ Najzad zatvara vrata lifta i mogu da krenem ka svojoj sobi, svojoj hladnoj večeri i postelji. „Koji sprat?“, pitam je, a prst mi lebdi iznad deset dugmića na tabli. Ona se smeši. Čini mi se da joj je preplanulo lice ispod šminke porumenelo. „Sedmi“, kaže. Grize donju usnu – ruž joj ostaje na zubima – i gleda u pod. Tek kad smo stigli na domarov sprat – njegova dva psa već laju na vratima u znak pozdrava – ona mi se poverava. Izlazi unazad u hodnik, u rane večernje mirise tuđih obroka, gurajući vrata zadnjicom. Otvara kesu i pokazuje mi šta nosi. Bocu vina. Kartonsku kutiju s poslasticama koje sam donela od Džordža: dve pite i šest puslica. „Razmazili ste ga“, kažem joj. „Pa, možda i jesam. Možda ne valja što sam tako laka. Puslice su predobre za njega.“ Pokazuje glavom nedostojnog domara i razgalamljene pse. „Za ovog se ne može reći da je načitan, elegantan i imućan! Za ovog se ne može tvrditi da nije pokušao da me dodirne.“ Odmiče se u mrak. „Ipak, žena mora da jede da bi ostala u formi. A niko ne voli da jede sam, naročito ne ako mu se srce kida kao moje.“
84 41 Dobra je osveta pljunuti nekome u omlet. Ili ga prezačiniti biberom. Samo se dobro čuvajte da ne masturbirate u jaja kao što je uradio jedan čovek iz susednog sela pre šezdeset godina. Jaja su zatrudnela. Kad ih je zagrejao rasla su i rasla, postajala su sve brža i grudvastija sve dok ga nisu nadmudrila (i njega i njegove gladne goste koji su uz pivo i hleb čekali u dvorištu) tako što su iskočila iz tiganja i mašući zakržljalim krilima pojurila niz ulicu kao derani.
85 42 Evo pred kakvim izazovom su se našli. Trebalo je da pripremaju obroke bez lonca i štednjaka. Dečaci su doneli šatore na rečno ostrvo da provedu tri noći u slobodi. Bilo je naporno penjati se uz dolinu s opremom. Poneli su vreće za spavanje, kutije pakovane, konzervirane i u foliju umotane hrane, plastične tanjire i pribor, bocu plina. Ali neko je – nećemo još da im kvarimo vikend navodeći imena – zaboravio da stavi mali plamenik, lonce i tiganje u torbu. Prvog dana to nije bilo važno. Jeli su voće, biskvite i hieb, čokoladu i pahuljice. Uveče su zapalili vatru – dečak čije ime nećemo spominjati makar je poneo šibice – i večerali su tost i džem. Sutradan ujutru doručkovali su slaninu i kobasice ispečene na pljosnatom kamenu u vatri. Usne su im bile oprljene i pepeljave. Ukus pepela uklonili su čokoladicama. No, drugog dana uveče bili su mrtvi gladni, a i dosađivali su se. Nisu dobro procenili koliko im je zaliha potrebno. Ostali su im samo jaja i pirinač. Znali su da je moguće ispržiti jaje na haubi kola iz pedesetih godina. Videli su fotografiju – srebrni bjuik, četiri jajeta na oko koja cvrče, nezamislivo plavo nebo, suncem ispečena brda Doline smrti u Kaliforniji. Samo, dečaci nisu bili u Americi, nije bilo toplo i u blizini nije bilo kola. Kad bi makar našli neku staru limenku, mogli bi da skuvaju večeru. No, bili su u netaknutoj prirodi. Ljudi koji vole ovakve predele obično ne ostavljaju otpatke za sobom. U početku su mislili da će oskudica biti zabavna. Moraće da traže hranu, da love ribu kao pećinski ljudi, da pripremaju svoj ulov nad otvorenom vatrom. Ali, nisu imali štapove niti mreže za pecanje. Nisu imali zamke. Koliko su uspeli da dokuče, nije bilo divljih životinja osim njih samih. Prema tome, jedini im je izlaz bio da nađu načina da skuvaju jaja bez lonca i šerpe. To nije nemoguće. Postignuto je, nebrojeno puta, pre četiri hiljade godina. Njihovo ostrvo bilo je drevno, pouzdano utočište za noć u kom su lovci i putnici logorovali onih davnih dana pre ostava i hladnjaka. Ako su ti naši preci imali jaja, nisu čekali da se pojavi neki bjuik. Morali su samo da iskopaju rupu, oblože je glinom s rečne obale i napune je vodom iz mešina. Od
86 kamenja usijanog u vatri voda bi provrila i jaja bi se savršeno skuvala. Zaista, ovaj problem mogao je lako da se reši, ali dečaci koji nisu proučavali preistoriju to nisu mogli. Zato su druge večeri sedeli oko vatre i razmišljali o nečemu gorem od gladi. Razmišljali su o reci, o noći i o glini, o izlomljenom krajoliku i savršenim jajima, o ludosti logorovanja pored ove neumorne i sebične reke. Sanjarili su da su smeliji nego što jesu, da su hrabriji dečaci. A kad je počela kiša, razmišljali su o tome kako će se, poraženi, vratiti kući čim svane, ceo dan ranije nego što su nameravali, i prokrijumčariti nazad tu kutiju s jajima u jednostavnije, hladnije, savremenije mesto iz kog su je i uzeli.
87 43 Kad su nevesta i mladoženja otišli na medeni mesec, a svi dosadni parovi povukli se na sprat u svoje skupe sobe da snom ublaže svadbena preterivanja, održano je takmičenje u jedenju. Samo devet muškaraca ostalo je u kršu plesa i gozbe – petorica mlađih i snažnijih svatova koji nisu želeli da se to zabavno veče bez boja završi, šanker Španac, dvojica konobara i zamenik direktora hotela (koji je očigledno želeo da svi odu na spavanje). Svi neženje, svi obučeni (približno) u belo. Bila je to tematska boja venčanja. Bogati prostaci mogu da dobiju tačno ono što žele kad im se udaje najmlađa kći, a ovaj je želeo da sve i svako bude belo. To je značilo nabavku novog tepiha za hotelsku trpezariju, farbanje zidova i vrata, stolnjake boje bisera (sa srcima izvezenim istim koncem), najbleđe ruže, ljiljane i karanfile i, naravno, svadbenu večeru „zgotovljenu od belih sastojaka“. Taj izazov razgoropadio je šefa kuhinje. Dan je bio uzbudljiv i čudnovat. Kad je devedesetoro gostiju stiglo, zaslepili su ih sjaj lustera i veštački sneg donesen u uglove svih soba. Sigurno su se osećali kao da su došli na snimanje televizijske reklame za raj ili za neku izuzetnu alpsku bolnicu. Možda su se zato toliko smejali i toliko pili. Osećali su se kao budale. No, kad su konobari u belim bluzama ušli da posluže hranu na stolove, svatovi su morali da zapljeskaju. Šef kuhinje postigao je nemoguće. Gosti su seli svako na svoje mesto i s dubokim poštovanjem mrljali po četrnaest devičanskih jela, bleđih čak i od tanjira boje krede na kojima su poslužena. Za sve je bio kriv šanker. Rekao je da je šteta da konobari potroše vreme za piće čisteći nered. Šteta je takođe i što tako čudnovata hrana treba da se baci. „Hajde da pojedemo sve ovo“, rekao je. „Kladim se da možemo.“ „Za manje od dvadeset minuta“, rekao je zamenik direktora, „ili gubite opkladu. Hoću da se izgubite odavde do dva.“ Njih devetorica, uzbuđeni i izazvani nestalnim duhom svadbene večeri, posedali su za stolove i latili se ostataka gozbe. Nije bilo pravila ni lepih
88 manira, nije bilo učtivosti. Bela džigerica i liči našli su se na istoj viljušci; riblji odresci i kobasice od krupno mlevenog mesa bili su zaslađeni prelivom svadbene torte; mladi beli patlidžani i bareni krompiri umakani su u preliv od kokosa; krekerima od kozica zahvataii su se pirinač dugog zrna, jogurt i pavlaka. Takmičari su pravili sendviče od belog ovsenog hleba, bivoljeg sira, blamiranih špargli i belanaca. Sladoled od vanile išao je sa svime. Sirni namaz bio je pravi hit. Ovo je bila trka s vremenom. Morali su da guraju hranu u usta. Pa šta ako nešto i padne na tepih? Neće se videti. Kada je sve pojedeno – osamnaest minuta kasnije – odela, pantalone i košulje bili su im isprskani snežnobelim prelivima i masnoćom, bele mrlje na beloj tkanini. Napunili su čaše ostacima iz boca belog vina, pijano ih pomešali s mlekom i nazdravili nevesti i mladoženji, sada udaljenima stotinama kilometara. Neženje su mogli samo da ih zamišljaju i nadaju se da će doći i njihov beli dan ukrašen veštačkim snegom. Negde daleko, vozeći se kroz noć, mladenci su se grlili i ljubili zavaljeni u vunene jastuke bele limuzine iza ukočenog i porumenelog vozača u svetloj uniformi.
89 44 Čuvajte se jezive fraze: „Ovo zaslužuje da se otvori šampanjac!“ Oduprite se teškoj boci ako možete. Šampanjac će sve pokvariti. Šampanjac je podnošljiv povremeno, slično čaši limunade da okvasi suvo grlo, bolji je čak i od konzerve piva za brzo opijanje, prija više od domaćeg vina ili jabukovače. Ali u svakoj drugoj prilici poštujte upozorenje s nalepnice: „Otvorite oprezno.“ Šampanjac je retko dorastao zadatku i glasu koji ga prati. Kako bi i mogao da bude? Ništa nije toliko nebesko ni onostrano. Trebalo bi da preziremo šampanjac. Uvek nas izneveri. Uzela sam iz ostave dve boce šampanjca moet i šandon, brut imperijal da proslavimo uspeh moga muža na poslu. Najzad je postao direktor! Svaka čast! Nosim te boce u letnju kuću kao tečnu sreću. S nama su njegova majka, troje njegovih kolega, dvojica njegovih najboljih prijatelja, naša kći i njen sadašnji partner, jedan sused i (preko volje) susedova žena. S nas dvoje, ima nas dvanaestoro. Jedna boca neće biti dovoljna. Neće biti dovoljno šampanjca da pokvari dan. Šta bi – osim moga muža – moglo biti učtivije i druželjubivije od dve boce šampanjca. Spuštene na sredinu daščanog stola zrače pouzdanošću baš kao i on. Dostojanstvene su, no vedre su naravi, elegantne, ambiciozne. Jasno se vidi njihovo poreklo. Mehurići u njima obećavaju i energičnost i veselje. Nije se štedelo. Moj muž voli lično da otvara šampanjac. Smatra da ja nemam dovoljno poštovanja. Penušavo vino je tako fino i strpljivo smešano, sazrevalo je s toliko ljubavi da bi se njime baratalo bez prefinjenosti, kaže. Ne smemo dozvoliti da se makar kap prospe usled pritiska. Stoji za svojim krajem stola, čepa zlatnu foliju, olabavljuje žice i pokazuje nam kako se zapušač okreće i vadi. Ni najbolji konobar nije mu dorastao. Leteći zapušač dodao bi malo dramatike ali je, po njegovom mišljenju, nepotreban i prostački. Svi se smeju i uzdišu zbog gotovo nečujnog vađenja zapušača i slabašnog penušanja šampanjca.
90 Pružamo čaše i gledamo kako nam naliva vino i penu. Podižemo čaše. Ruke nam drhte. Moramo da popijemo naiskap. Ugled penušavca ne traje dugo. Naša razočaranja i zavist brzo će napuniti čaše. „Čestitamo ti na uspehu“, kaže neko. Svi ustajemo da nazdravimo mome mužu i njegovoj sreći. On mora svima da se nasmeši. Ne bi shvatio koliko smo ledeni i ozlojeđeni. On svetluca. On je iz dobre godine. On ne zna da nas je izneverio.
91 45 Čuveni restoran nalazi se nedaleko od skladišta, na zapadu, pored praznih stambenih zgrada. Samo pitajte za put ako zalutate ili se zbunite u dvorištima i prolazima. U članku jednog časopisa – pod naslovom „Jednostavno najbolji“ – pisalo je da ovaj restoran služi najbolju čorbu u oblasti i da je vredan zaobilaznog puta. Zato su, jedno mesec-dva, stolovi bili puni zaobilaznika, kako ih mi zovemo, i redovnih gostiju kao što su radnici iz Fijatove garaže, te žene s berze moraju da jedu negde drugde. Jelovnik je jednostavan. Nije se promenio sedam godina i neće se promeniti dok ona ne umre, kaže vlasnica restorana. Svaki gost dobij a veliki komad hleba, malo maslaca i soli, kašiku, pepeljaru i čašu. Ponekad gosti mogu da biraju između tri čorbe. Jedna je riblja, naravno. Luka je blizu i ribe ima u izobilju. Druga čorba je od sezonskog povrća. Ponekad se služi i treća, goveđa ili pileća, no uglavnom se služe samo dve, riblja i povrtna. Čaša piva ili vode uključena je u cenu. Nema svrhe tražiti omlet ili vino. Restoran ne može da udovolji takvim zahtevima. Jedino što možete dobiti jesu čorba, pivo i dim. Nema svrhe ni pitati koja riba se sprema tog dana ili koje se sveže povrće koristi. Vlasnica obično kaže: „Moraćete da sačekate i vidite“, zato što, istini za volju, ni ona nije sigurna. Ne bi se moglo reći da se restoran proslavio zbog ambijenta. To je obična kuća na uglu pretvorena u kantinu pre četrdeset godina, kada su u ovoj četvrti živele brojne porodice zaposlene u tesarskim i mašinskim radionicama Ratne mornarice. Prema tome, vrlo je skroman i nije blistavo čist. Ima dve sale gore i jednu dole, plastične stolnjake i kuhinjske stolice da bi se gosti osećali kao kod kuće. Jeftino je, zbijeno je i, što je vrlo neuobičajeno za čuvene restorane ovih dana, puno duvanskog dima. Ako nije reč o ambijentu, o čemu se onda radi? Saznaćete kad podignete kašiku do usana. Čorba nikad nije potpuno tečna i glatka, ali čak i uz mrvice i komadiće mesa i povrća, uz zrna sočiva, graška i pasulja, toliko je prefinjena i laka, toliko bestelesna i puna jeke ukusa, da ukus i miris preskaču ivicu kašike i uleću vam pravo u usta. Jeste li čuli za paukus, onaj trag što ostane u ustima
92 kad progutate zalogaj? Ovo je sušta suprotnost. Ovo je čorba puna obećanja. Nas to ne iznenađuje. Mi smo na to naviknuti. No, ovi zaobilaznici su preneraženi dok prolaze između zbijenih stolova i izlaze kroz uska vrata na ulicu punu mirisa dizela. Ostavljaju kraljevske napojnice. Njihove napojnice veće su od računa. Nikako ne može biti u redu, misle, večerati tako dobro i jednostavno za tako male pare. A kakva je samo čorba! Kakva čorba! U časopisu je pisalo da vlasnica ima tajni recept, neki sastojak koji ne želi da otkrije. Zato zaobilaznici pokušavaju da pogode šta su upravo jeli, osim najbolje čorbe ne samo u oblasti, nego na čitavom svetu. U čemu je čarolija? Ako nas pitaju, mi ćemo moći da im odgovorimo. Kad popijemo pivo-dva rado ćemo zadirkivati proslavljenu kuvaricu teorijama koje objašnjavaju novostečeni ugled restorana. Njena tajna su kanalski tartufi koje dodaje u svaki lonac čorbe. Gaji ih u svom podrumu. Njena tajna je morska voda; dva dela te vode na tri dela vode iz slavine. Morska trava. Morska izmaglica. Tajna je u teškim loncima koje koristi, a napravio ih je brodski mašinista od brodskog kotla kao zalog ljubavi. Taj metal nije stabilan, nego se iz njega u supu izliva neuzvraćena ljubav. Njena tajna je naročita riba koju njen stari lovi noću. Odvesla iza brodskih putanja, usidri se u hodniku mesečine i vadi ribu iz vode kuhinjskim đevđirom. A možda je čarolija u povrću. Ili u nekom preskupom egzotičnom začinu. „Čemu tolika galama?“, pita ona dok gosti odlaze. „Zar nisu sve čorbe iste?“ Pa ipak, kad se noću vraćamo kući, ponekad osetimo natruli miris tartufa s ulice, ili na trenutak opazimo mesečinom obasjane čamce na vesla, ili pogledamo u njenu kuhinju u zadnjem delu kuće i vidimo je kako podiže lonac svog zaljubljenog mornara na štednjak, ili čujemo ritam plime dok dva dela slane vode tajnim putevima stižu u njenu čorbu. Vidimo je kako nosi nešto – povesma? – kroz kuhinju. Možda je to vuna, a možda je morska trava. Vidimo njene prste u pari kako dodaju čaroliju u čorbu. Vidimo vesti pokret ruke, basme koje koristi da bi namamila ove tuđine u svoje sale. I tako mesec-dva dana – jer slava je prolazna, a moda kratkotrajna – za našim stolovima u čuvenom restoranu sede posetioci grada. Moramo da čekamo – jeste, da čekamo i vidimo kako slava prolazi pa da ponovo imamo mesta da sedimo i pušimo, da obedujemo i osečamo se kao kod kuće, da umačemo kašike i hleb u ovu novu slavnu tajnu.
93 46 Nismo bili kod kuće deset dana. U našem odsustvu nešto nam je pomerilo kuću, možda zemljotres, ulegnuće tla, sablasna ruka, pomeranje kontinentalnih ploča. To je bilo dovoljno da se vrata zamrzivača otvore. Možda su se prvobitno samo odškrinula, dovoljno da napune kuhinju hladnim vazduhom. No, kad je smrznuta hrana počela da se otapa, da izlazi iz svoje ledene paralize, paketi i kese postali su nestabilni. Klizili su i rušili se na odškrinuta vrata poput lavine. Neki paketi su se skotrljali i ispali na pod. Životinjsko carstvo u našoj kući imalo je razloga za slavlje. Nebesa su obezbedila hranu na kuhinjskom podu i dovoljno vremena da se ta hrana pojede. Zamrznuti obroci otkinuli su se od dalekih glečera za sve strpljive zglavkare. Kad smo se vratili kući smrad je bio sramotan, mučna zavera povrća, mesa i izmeta insekata. Pacovi su se olakšavali gde god su stigli. Puževi iz ostave obeležili su svoje putanje. Neko je ostavio u zamrzivaču zelenoplavi džemper ispleten od mohera plesni. Razbacane mrlje vune bile su larve crva i moljaca. Činilo se da se džemper meškolji i diše životom koji u njemu obitava. Slegnuli smo ramenima i opsovali. Ovo je najgori mogući doček. Navukli smo gumene rukavice, uzeli krpe i četke, napunili kofu dezinfekcionim sredstvom i vrelom vodom i latili se sklanjanja hrane, vađenja smaragdnog džempera iz zamrzivača i zatvaranja odškrinutih vrata. Za sat vremena ponovo smo uspostavili led. Kad ne biste pogledali u prazan zamrzivač i videli da nema zamrznute hrane, ne biste nikada pogodili da je u njega provalio i da ga je opljačkao uzavreli svemir.
94 47 Vaspitavane smo da ne jedemo srž. To se smatralo pohlepnim, prljavim, nevaspitanim i, kako su nas uveravali, izuzetno opasnim. Oživljene našim probavnim sokovima i mrakom, semenke će narasti i pobuniti se. Stablo jabuke nići će i cvetati na toplom tlu naše utrobe „kao beba“ sve dok korenje i grane ne narastu i ne probiju se iz nas. Pocepaće nam kožu i odeću. „Onda ćete se pokajati“, govorila nam je majka. Ako neka njena kći iz prkosa pojede semenke, jedini lek bila je doza sredstva protiv korova, a ako ni to ne spreči klijanje, bolna operacija makazama za okresivanje. „Nisam ja izmislila ovu priču“, govorila je majka. „Siđite u voćnjak i videćete da je istinita. Pogledajte lica i ruke dečaka i devojčica koji su progutali srž. Pretvorili su se u koru drveća.“ Mrzela sam voćnjake tada, i jabuke. Nisam želela da završim kao deca koju sam otkrivala u kori drveća, tvrda i žilava, izobličena bolom, deca kojoj mravi i bube gamižu po očima i ništa ih ne štiti od noći. U poslednje vreme oporavila sam se od majčine kuće. Uvek sažvaćem i srž. Ne pljujem semenke u dlan. Kako sam sve starija, pomisao na nešto novo i zeleno što u meni oživljava i raste „kao beba“ više mi nije zastrašujuća. Štaviše, mislim da su voćnjaci bolje počivalište od groblja i krematorij uma. Radije bih završila kao kora drveta nego kao kosti i prah. Govorila sam svom sinu: „Jedi i srž. To je najzdraviji deo.“ Slušao me je, plašeći se, pretpostavljam, da se ne razboli. No, sada je prkosan, otkrivam. Danas smo odvezli moje unuke u školu. Spakovali smo im doručak na brzinu. Svakome po jabuku. Gledala sam ih kako grizu oko srži kao hrčci. Nisam se usudila da progovorim. Moj sin je spustio prozore automobila. „Hajde“, rekao je. „Da vidimo koliko će daleko odleteti.“ To je nekakav porodični obred, sigurna sam. Sačekali su da stignemo na otvoreno, između auto-puta i prodavnica, a onda je srž izletela, brzo i daleko. „Dok trepneš okom, tu će izrasti voćnjak“, rekao je njihov otac. „Te semenke su stabla jabuke.“
95 48 Tada je drugi put umrla u postelji. To je bila i njena druga sahrana. Devet godina pre sahrane brdo je, potkopano letnjim kišama i kopanjem rude, skliznulo i zaustavilo se uz kuću naše susetke, tiho kao snežni smet. Njen muž i ona čvrsto su spavali, iscrpljeni žetvom, a večera im je nedirnuta ostala pored postelje. Brdo zemlje svom snagom je guralo kameni zadnji zid kuće dok se soba nije srušila, a crepovi i sve s tavana obrušilo im se na krevet. Moja susetka je, na trenutak zavarana iznenadnom težinom na nogama, sanjala da su joj psi skočili na perinu. To se protivilo pravilima njihove kuće. U snu je bila spremna da ih poobara na pod. Ona i njen muž su se probudili, ali krš s brda i iz kuće prikovao ih je pod čaršave i perine, pa su mogli samo da ostanu gde su bili, glava i grudi zaštićenih komadima krovnih greda, nogu zatrpanih tkaninom i zemljom. Čista sreća. Od trenutne smrti spasle su ih tavanske grede, čvrsto drvo ovdašnjih stabala. Probudili su se po mraku, pod iznenada nastalim šatorom, odsečeni od sveta. Do zore je zavladala zagušljiva vrućina. Pocepali su sa sebe pidžamu i spavaćicu i iskidali čaršave. Zvali su u pomoć, ali po tome kako im je zemlja upijala glasove znali su da ih niko ne čuje. Znali su i da im je nepojedena večera nadohvat ruke. Samo što nisu mogli da je dohvate. Nisu mogli ni da se okrenu ni da se ispruže. Zemlja je bila svuda na pedalj od njih. Doručkovali su znoj s usana i vlagu iz zemlje. Do večeri se zemlja slegla i stvrdnula, potpuno suva. Znojili su samo mirise. Nije više bilo vlage, nije bilo ničega na njihovim usnama da popiju. Trebalo je da umru do večeri; vrućina, bol i žeđ trebalo je da ih dokrajče. No, oni su čitavog života radili sa zemljom, glinom i kamenom i poznavali su njihova svojstva. Da bi oterao glad usred posla, starac je nebrojeno puta stavljao oblutak u usta i sisao ga. Kleo se da uvek oseti ukus useva na polju koje obrađuje. Zato je sada čeprkao slobodnom rukom po zemlji dok nije našao pljosnato ravnodušno kamenje kakvo je njegov motorni plug izorao toliko puta. Snažnim prstima izvukao je iz zemlje dva kamena veličine tanjira,
96 stavio jedan na nagi stomak svoje žene, a drugi na svoj. Težina kamenja oterala je opasnost i spasla im život. Kamenje je upilo groznicu, a kad im je ujednačilo telesnu temperaturu, moji susedi su ga uklonili i pronašli hladnije termostate. Starac i njegova žena sačuvali su snagu kamenovima. Tela su im omekšala kao zemlja i osećali su da im se stomaci pune sporom transfuzijom kiše, sunca i useva. Najzad su došli kopači sa psima da traže tela. Ko bi mogao da preživi tako dugo po vrućini, bez hrane i vode? No, kad su uklonili zemlju i kamenje i provirili između krovnih greda, odmah su videli kako krepko izgledaju starac i starica u svom vrelom šatoru. Oboje su imali po kamen na stomaku, kao da bi im tela odlebdela, kao da bi se podigla kroz zemlju i šljunak, vijugava i laka poput oblaka dima, da ih kamenje nije držalo. „Ne možemo jesti kamenje“, govorili su ratari uvek kada žetva omane, a cene padnu. No, kad su moji susedi spašeni, mudre glave su objašnjavale ono što su svi već znali – da su kamen i zemlja hranljivi, da je ono sivo kamenje hranilo dvoje starih plaćajući im hranom za telesnu toplotu. Tako devet godina kasnije, kad je morao zauvek da je spusti u zemlju, starac ženi nije stavio u ruke porodične fotografije, njen najlepši broš ili nešto zlatno da podmiti bogove, niti joj je (kao što se često radi) na grudi položio klip kukuruza da bi imala čime da se hrani na onom svetu. Umesto svega toga, stavio joj je na stomak pljosnati sivi kamen, poput onih što su im nekada spasli život, i obavio joj je prste oko ivice. Kamen će joj, mislio je, možda povratiti toplotu i ponovo će iznojiti svoje hranljive materije, minerale i energiju da ih njena koža upije, da je čuva krepku i situ dok se krš i zemlja ne povuku, dok ne obnove krov i zadnji zid svog života, dok ga ne vrate uzbrdo, odakle se skotrljao.
97 49 „Najbolja hrana, kao i najbolji brakovi, mora da krši pravila“, rekao je Judžin Nejval. „Ona teži da sljubi suprotstavljene ukuse i teksture, slatko s kiselim, hladno s toplim, prodorno s blagim, tečno sa čvrstim, ozbiljno sa smešnim, a zavisi od sreće koliko i od veštine.“ Tako je sićušni Sirijac, koji je kad smo bili mali držao tezgu s prženom hranom na obalskom šetalištu, radio u najboljoj tradiciji svog zanata kada je – čisteći tezgu i u šali isključivo na sopstveni račun – jednog popodneva zgotovio jelo od ostataka mešajući poslednju ribu s poslužavnika s bednim komadićem jagnjeće džigerice i jednim jedinim kolutom ananasa. Propržio je sve to u dubokom susamovom ulju, umotao u preostalu palačinku s kiselom pavlakom, dodao malo neprodatog preliva od crnog luka, istresao malo krem likera s dna boce i sve ukrasio listićima miloduha. Probao bi to sam, a ostatak bacio galebovima, da jedan profesor bogoslovije nije naišao na biciklu i, privučen novim neobičnim mirisima, svratio na neplaniranu užinu. „Zatvaram. Nije ostalo ništa“, objasnio je Sirijac, ali profesor je jasno video da to nije potpuno tačno. Kupio je palačinku s ostacima – s mešavinom koja još ni ime nije dobila – opisao njen miris kao „nebeski“, poklonio je Sirijcu najnoviji broj Seminariste, časopisa čiji je bio ponosni urednik i odvezao se dalje. Profesor je tog popodneva pao s bicikla pedesetak metara dalje od Sirijčeve tezge; u zavisnosti od tačke gledišta, pao je zato što je taj novostvoreni obrok bio toliko ukusan ili zato što je bio zapanjujuće bogat za nekoga ko živi od propovedanja umerenosti i skromnosti. Naravno, moguće je i da je jednostavno izgubio ravnotežu, pao i ostao da leži omamljen. Čoveku njegovih godina i težine svakako nije bilo lako da upravlja biciklom između brojnih šetača i istovremeno jede palačinku. Sigurno je jedino da je Sirijac, oduševljen utiskom koji je ostavio na nekoga druge vere i veličine, uveo svoju novu palačinku s ribom, džigericom i ananasom u redovnu ponudu. Putnici s brodova koji pristaju u našu luku
98 poneli su vesti o njegovoj palačinki kuvarima kod kuće i ona se od tada pojavljivala u restoranima i knjigama recepata. Prema tome, iako se Sirijac nije ni obogatio ni proslavio, dao je trajni doprinos međunarodnoj kuhinji. Ali samo on – i mi koji smo šetali pored luke tog popodneva 1969. godine – možemo sa sigurnošću da kažemo zašto je ova omiljena užina širom sveta poznata kao „profa na biciklu“ i zašto su samog ponosnog profesora od tada svi zvali „Palačinka“.
99 50 Ima li boljeg svadbenog poklona za dvoje dragih prijatelja od tek izniklog drveta ljubavi za zastakljeni balkon njihovog prvog stana? Zapravo, bila je to jedna vrsta palme, Roystonea labia. Nismo znali da li su mladenci vesti baštovani, ali to nije bilo važno, moraće da se brinu o drvetu. Nalepnica na saksiji opisivala je naš poklon kao „jestiv, lak za održavanje i umerenog rasta od dva metra za deset godina“. No, nama su privukle pažnju tvrdnje iz letka koji se dobij a uz svaku kupovinu. Pisalo je: Unutrašnje tkivo, izdanci i nežni pupoljci ove palme s listovima u obliku usana, odnosno drveta ljubavi poreklom s Madagaskara, mogu da se beru kao povrće i da se jedu kao prelivena salata ili u jelima od pirinča i svinjetine. Tradicija zabranjuje branje lišća pre palminog sedmog rođendana. Za izdanke sedmogodišnje palme, zvane srce palme, zlatne palmice ili milionerska salata, smatra se pak da donose sreću, da podmlađuju i da su snažan afrodizijak. Prema tome, ovim živim poklonom uneli smo bombu u njihov brak. Evo ljubavnog jela koje se priprema sedam godina da im podstakne apetit. Drvo ljubavi odlično je napredovalo na njihovom balkonu. Obilazili smo ga svaki put kad navratimo te prve godine njihovog braka. Lišće je bilo sjajno i neubrano, zemlja vlažna, a stablo je raslo. Zavideli smo im na budućim gladnim godinama. I nas same je nadražila pomisao na žetvu u sedmoj godini njihovog braka. Pravo je čudo da su ostali zajedno tako dugo. Oboje su imali drugih prijatelja i ljubavnika. Nikada ih ne viđamo zajedno, čak ni u kupovini ili na školskim skupovima. Njihova ljubav bila je tako kratkovečna. Nije u njoj bilo srca. Sigurno ih je njihova kći – sada šestogodišnjakinja – sprečila da se raziđu.
100 Otišli smo kod njih prošle sedmice da im čuvamo dete. Devojčica je zaspala oko devet. Sigurno nam se oboma po glavi vrzmala ista misao. Sabirali smo. Drvo ljubavi ima sedam godina. Izašli smo na balkon kao kradljivci, naoružani kuhinjskim nožem. Mislim da smo se zapanjili, a i razočarali, kad smo videli da je srčika iz stabla uklonjena. Pretpostavili smo da su sigurno isekli i pojeli srž – predobru da se baci – a onda otišli svako svojim kolima da potroše vaskrsnutu strast na nove prijatelje. Uspeli smo da odsečemo ostatke najsvežijih pupoljaka i listova. Nismo se zamarali prelivima, pirinčem i svinjetinom. Pojeli smo sve na balkonu kao čokoladu. Kako je bilo dobro! Kako smo se mladi osećali dok smo, uz njihovu kćer usnuiu u drugoj sobi, radili ono što dvoje bliskih prijatelja rade posle sedme godine pune ljubavi.