Terry Pratchett - Svetlost čudesnog

2 TERI PRAČET SVETLOST ČUDESNOG Preveo Dejan Papić Naslov originala Terry Pratchett

Teri Pračet 1 The Light Fantastic Svetlost čudesnog unce je polako izlazilo, kao da nije bilo sigurno da to vredi truda. Svitao je još jedan dan na Disku, ali vrlo postepeno, a evo i zašto. Kad se svetlost susretne sa jakim magijskim poljem, ona potpuno gubi osećaj hitnosti. Odmah usporava. A na Disksvetu, magija je bila neprijatno jaka, što je značilo da je meka žuta svetlost zore tekla nad uspavanim predelom kao milovanje nežne ljubavnikove ruke, ili, kako bi neki rekli, poput zlatastog sirupa. Sačekala je da se doline napune. Nagomilavala se ispred planinskih venaca. Kada je došla do Kori Celesti, petnaestokilometarske uspravne spirale od sivog kamenja i zelenog leda koja je označavala središte Diska i bila stanište njegovih bogova, taložila se u gomilama, sve dok konačno nije provalila u vidu velikog lenjog cunamija, tihog poput somota, preko tamnih predela u pozadini. Bio je to prizor koji se nije mogao videti ni na jednom drugom svetu. Naravno, nijedan drugi svet nisu kroz zvezdani beskraj nosila na leđima četiri džinovska slona, posađena na oklop džinovske kornjače. Njegovo ime - ili, prema drugoj filozofskoj školi, Njeno ime - bilo je Veliki A'Tuin; on - ili, moglo bi biti, ona - neće odigrati centralnu ulogu u onome što sledi, ali od vitalne je važnosti za razumevanje Diska znati da je on - ili ona - tamo dole, ispod rudnika i otičućih mora i lažnih fosilnih kostiju koje je postavio Tvorac koji nije imao ništa pametnije da radi nego da uznemirava arheologe i daje im lude ideje. Veliki A'Tuin, zvezdana kornjača, sa oklopom prevučenim korom od smrznutog metana, prošaranim meteorskim kraterima i ispranim asteroidnom prašinom. Veliki A'Tuin, sa očima poput prastarih mora i mozgom veličine kontinenta kroz koji su misli klizile poput malih blistavih glečera. Veliki A'Tuin, velikih sporih tužnih peraja, sa zvezdanouglačanim leđnim oklopom, tegli kroz galaktičku noć pritisnut težinom Diska. Ogroman kao svetovi. Star kao Vreme. Strpljiv kao cigla. U stvari, filozofi su sve to pogrešno shvatili. Veliki A'Tuin se zapravo sjajno zabavlja. Veliki A'Tuin je jedino stvorenje u celom svemiru koje tačno zna gde ide. Naravno, filozofi su godinama raspravljali o tome gde bi to Veliki A'Tuin mogao da ide, i često su govorili kako ih brine da to možda nikada neće ni saznati. Saznaće oni to za dva meseca. A onda će se zaista zabrinuti... Nešto drugo je već dugo brinulo maštovitije filozofe na Disku. To je bilo pitanje pola Velikog A'Tuina, i prilično je vremena i muke utrošeno da bi se to jednom zasvagda razjasnilo. U stvari, dok veliki tamni oblik promiče poput beskrajne četke za kosu od kornjačinog oklopa, rezultati poslednjih napora upravo izbijaju na površinu. Ono što pada, potpuno van kontrole, jeste bronzani oklop Moćnog putnika, neke vrste neolitskog svemirskog broda, koji su načinili i gurnuli preko Ivice astronomi-sveštenici Krula, koji se pogodno nalazi na samom rubu Sveta i dokazuje da postoji stvar kao što je besplatno lansiranje. S

Terry Pratchet 2 Unutar broda je Dvocvet, prvi turista Diska. On je nedavno proveo nekoliko meseci istražujući ga, a sada ga je ubrzano napuštao iz razloga koji su prilično složeni, ali imaju veze sa pokušajem bekstva iz Krula. Ovaj pokušaj bio je hiljadu posto uspešan. Ali uprkos svim pokazateljima koji govore da bi mogao biti i poslednji turista Diska, on uživa u pogledu. Propadajući za njim, neka tri kilometra iznad, nalazi se Rinsvind čarobnjak, u onome što se na Disku zove svemirsko odelo. Predstavite ga sebi kao ronilačko odelo koje su načinili ljudi koji nikada nisu videli more. Pre nekih šest meseci, on je bio savršeno običan propali čarobnjak. Onda je upoznao Dvocveta, bio zaposlen kod njega kao vodič za preterano veliku platu, i proveo veći deo ostalog vremena kao neko u koga se gađalo, koga su maltretirali, ko je progonjen, a potom visio bez nade za spas, ili, kao što je sada bio slučaj, padajući sa visokih mesta. On ne uživa u pogledu, jer mu ceo pređašnji život prolazi kao blesak ispred očiju i zaklanja vidik. On uči zašto je, kada obučete svemirsko odelo, od životne važnosti da ne zaboravite šlem. Mnogo toga bi se sada moglo dodati da bi se objasnilo zašto ova dvojica padaju sa sveta i zašto Dvocvetov Prtljag, poslednji put viđen u očajničkom pokušaju da ga prati na stotinama nožica, nije obična putna torba ali takva pitanja oduzimaju vreme, i više su gnjavaža nego što zaista donose neku korist. Na primer, priča se da je neko na zabavi pitao čuvenog filozofa Laj Tin Vidla: „Zašto ste ovde?" i da je za odgovor bilo potrebno tri godine. Mnogo je značajniji i događaj koji se odvija gore, daleko iznad Velikog A'Tuina, slonova i brzonestajućeg čarobnjaka. Sama materija Vremena i Prostora samo što nije propuštena kroz cediljku. * * * Vazduh je bio sluzav usled jedinstvenog zadaha magije i ljut usled dima sveća načinjenih od crnog voska za čije se tačno poreklo mudri ljudi ne bi raspitivali. Bilo je nečeg veoma čudnog u ovoj prostoriji, duboko u podrumima Nevidljivog univerziteta, Diskovog glavnog fakulteta magije. Zacelo se činilo da ima previše dimenzija, ne baš vidljivih, ali koje su lebdele negde oko vidokruga. Zidovi su bili prekriveni okultnim simbolima, a veći deo poda zauzimao je Osmostruki žig Stazisa, za koga je u magijskim krugovima bilo opšte prihvaćeno da ima moć da zaustavi dobro naciljanu ciglu. Jedini komad nameštaja u sobi bio je pijedestal od crnog drveta, izrezbaren u obliku ptice - dobro, da budemo iskreni, u obliku nečega sa krilima što je bolje i ne sagledati izbliza - a na pijedestalu, privezana za teški lanac načičkan katancima, bila je knjiga. Velika, ali ne posebno upečatljiva knjiga. Druge knjige u univerzitetskoj biblioteci imale su korice optočene retkim dragim kamenjem i očaravajućim drvetom, ili su bile povezane zmajevom kožom. Ova je bila obložena poprilično pohabanom kožom. Izgledala je kao ona vrsta knjige koja bi u bibliotečkim katalozima bila opisana kao „malo umrljana", mada bi bilo iskrenije priznati da je izgledala kao da je bila mrcvarena, čerečena, a možda i prežvakana. Zatvarale su je metalne kopče. One nisu bile ukrašene, već samo veoma teške - poput lanca, čija svrha nije bila toliko da pričvrsti knjigu za pijedestal koliko da je obuzda. Izgledale su kao rad nekoga ko je imao jasnu nameru, ali ko je veći deo života proveo praveći okove za slonove. Vazduh se zgušnjavao i vrtložio. Stranice knjige su počele da se nabiru na prilično zastrašujući, oprezan način, i plava svetlost pokulja iz njih. Tišina u sobi poče da narasta, snagom pesnice koja se lagano steže. Pola tuceta čarobnjaka u noćnim ogrtačima smenjivalo se u provirivanju kroz rešetkicu na vratima. Nijedan čarobnjak nije mogao da spava dok se ovako nešto odvijalo - nagomilavanje sirove magije širilo se Univerzitetom kao plima. „Dobro", reče glas. „Šta se dešava? I zašto ja nisam pozvan?"

Teri Pračet 3 Galder Vedervaks, vrhovni veliki prizivač Reda srebrne zvezde, imperijalni lord Svete palice, ipsisimus osmog nivoa i 304. rektor Nevidljivog univerziteta, jednostavno nije bio impresivan prizor, čak ni u crvenoj noćnoj odori sa rukom tkanim, mističnim runama, čak ni u dugačkoj kapi sa kićankom, čak ni sa svećnjakom u ruci. Skoro da je u tome uspeo sa čupavim papučama. Šest uplašenih lica okrenuše se ka njemu. „Hm, vi jeste pozvani, gospodaru", reče jedan od nižih čarobnjaka. „Zato ste ovde", dodade usrdno. „Mislim, zašto nisam pozvan pre?", preseče Galder, proguravši se do rešetke. „Hm, pre koga, gospodaru?", ču se čarobnjak. Galder sevnu očima prema njemu, a onda baci pogled kroz rešetku. Vazduh u sobi je sada iskrio sićušnim blescima, dok su čestice prašine sagorevale u struji sirove magije. Žig Stazisa je počinjao da dobija plikove i da se uvija po ivicama. Dotična knjiga zvala se Oktavo i, vrlo očigledno, nije bila obična. Postoji, naravno, mnogo poznatih knjiga magije. Neki mogu pričati o Nekrotelekomnikonu, sa stranama načinjenim od kože prastarih guštera; neki mogu ukazati na Knjigu izlaska oko Jedanaestice, koju je napisala misteriozna i ne mnogo rigorozna Lamaička sekta; neki se mogu setiti da je Ogromni zabavni priručnik čuven po tome što sadrži jedinu preostalu početnu šalu u svemiru. Ali to su tek brošure u poređenju sa Oktavom, koga je Tvorac Svemira, veruje se, zaboravio - sa svojstvenom rasejanošću - ubrzo po završetku svog glavnog dela. Osam čîni utamničenih u njegovim stranama vodilo je tajnovit i složen život, a opšte rasprostranjeno verovanje bilo je da... Galderovo čelo se nabora dok je gledao uzburkanu sobu. Naravno, tamo je sada bilo samo sedam čîni. Neki mladi kreten od čarobnjačkog učenika svojevremeno je krišom bacio pogled u knjigu i jedna čîn je utekla i ušančila mu se u umu. Niko nikada nije uspeo da otkrije kako se to dogodilo. Kako se ono beše zvao? Vinsvond? Oktarinske i purpurne varnice iskrile su na boku knjige. Tanak kovitlac dima je počeo da se diže s pijedestala, a teške metalne kopče koje su držale knjigu zatvorenom nesumnjivo su počinjale da izgledaju napregnuto. „Zašto su čîni tako uznemirene?", zapita jedan mlađi čarobnjak. Galder slegnu ramenima. Naravno, to nije smeo da pokaže, ali zaista je počinjao da se brine. Kao vešt čarobnjak osmog nivoa mogao je da vidi poluprovidne oblike što su se na trenutke pojavljivali u podrhtavajućem vazduhu, laskaju kako i dozivaju. Na potpuno isti način kao što se mušice pojavljuju pre oluje, zaista teška nagomilavanja magije uvek su privlačila spodobe iz haotičnih Utamničenih dimenzija - odvratne Stvari, sa ispremeštanim organima i pljuvačkom, koje su uvek tražile neku pukotinu da se provuku u svet ljudi. 1 Ovo je moralo da bude zaustavljeno. „Trebaće mi dobrovoljac", reče čvrsto. Nastade iznenadna tišina. Jedini zvuk dolazio je iza vrata. Bila je to neugodna buka metala koji je pucao od napregnutosti. „Dobro onda", reče. „U tom slučaju, trebaće mi srebrna pinceta, oko litar mačje krvi, mali korbač i stolica..." Kaže se da je suprotnost buke tišina. To nije tačno. Tišina bi bila užasna graja u poređenju sa mekom implozijom bezglasnosti koja je pogodila čarobnjake silom eksplodirajućeg maslačka. Debeo stub usmerene svetlosti iskoči iz knjige, pogodi tavanicu u plamenom pljusku i nestade. 1 Nećemo ih opisivati, pošto su čak i oni lepše izgledali kao potomci oktopoda i bicikla. Dobro je poznato da stvari iz nepoželjnih svetova uvek traže ulaz u ovaj naš, što je fizički ekvivalent „prikladnog" za autobuse, i „bližeg" za prodavnice.

Terry Pratchet 4 Galder posmatraše kroz rupu, zanemarivši osmuđena ostrvca u svojoj bradi. Dramatično upre prstom. „Ка gornjem podrumu!", povika i polete kamenim stepenicama. Papuče su mu klepetale a noćni ogrtač lepršao, dok su ga drugi čarobnjaci pratili, sudarajući se u žudnji da budu poslednji. Međutim, svi su stigli na vreme da vide vatrenu loptu okultnog potencijala kako nestaje u tavanici gornje prostorije. „Urgh", reče najmlađi čarobnjak i pokaza na pod. Prostorija je bila deo biblioteke pre nego što je magija proletela kroz nju, nasilno sastavljajući čestice mogućnosti svega na svom putu. Tako se činila razumnom pretpostavka da su purpurni gušterčići bili deo poda, a puding od ananasa su verovatno nekad bile knjige. A nekolicina čarobnjaka se kasnije klela da je mali tužni orangutan koji je sedeo u sredini svega veoma ličio na glavnog bibliotekara. Galder pogleda nagore. „Ка kuhinji!", riknu, gacajući kroz puding do sledećeg stepeništa. Niko nikada neće saznati u šta je bio pretvoren veliki gvozdeni štednjak, zato što je on proleteo kroz zid i već daleko odmakao, pre nego što je izbezumljena potera čarobnjaka razrogačenih očiju upala u sobu. Kuvar povrća je mnogo kasnije pronađen sakriven u kazanu sa supom kako bunca nerazumne stvari, poput: „Kolenice! Užasne kolenice!" Poslednji tračci magije, donekle usporene, nestajali su kroz tavanicu. „Ка Velikoj sali!" Stepenice su ovde bile mnogo šire i bolje osvetljene. Dahćući i šireći miris ananasa, izdržljiviji čarobnjaci stigoše do vrha u času kada je vatrena kugla dospela do sredine velike, promajne odaje koja je predstavljala glavnu univerzitetsku dvoranu. Tu je nepomično lebdela, osim što su jezičci plamena povremeno sevali u lukovima i cvrčali na njenoj površini. Čarobnjaci puše, kao što svi znaju. To je verovatno objašnjavalo hor zagrobnog iskašljavanja i krkljajućeg dahtanja koji se prolomio iza Galdera, dok je on procenjivao situaciju i razmišljao da li bi se usudio da potraži neko sklonište. On zgrabi preplašenog studenta. „Dovedi mi vidovnjake, nadvidovnjake, proroke i parapsihologe!", zaurla. „Hoću da se ovo prouči!" Nešto je dobijalo oblik unutar vatrene kugle. Galder pokri oči i kroz prste virnu u oblik koji se stvarao pred njim. Nije moglo biti zabune. Bio je to svemir. Bio je sasvim siguran jer je u kancelariji posedovao model za koji se smatralo da je daleko upečatljiviji od prave stvari. Suočen sa mogućnostima koje su pružali biserčići i srebrni filigran, Tvorac je bio na čistom gubitku. Ali sićušni svemir unutar vatrene kugle bio je neprirodno - pa, stvaran. Jedino je nedostajala boja. Sav je bio proziran, magličastobeo. Bili su tu Veliki A'Tuin, četiri slona i sam Disk. Iz ovog ugla Galder nije mogao dobro da vidi površinu, ali je sa hladnom izvesnošću znao da je savršeno precizno modelirana. Mada, mogao je da razazna minijaturnu repliku Kori Celesti, na čijim su najvišim vrhovima svađalački i pomalo buržoaski bogovi Sveta živeli u mermerno-alabasternoj palati koju su izabrali da zovu Danmenifestin. Za svakog građanina Diska koji je pretendovao na kulturno uzdizanje uvek je bila prilično neprijatna pomisao da su njime vladali bogovi čiji je ideal vrhunskog umetničkog doživljaja bilo muzičko zvonce na vratima. Embrion svemira poče da se kreće, pomalo se nakrivljujući... Galder pokuša da vikne, ali glas odbi da izađe. Lagano, ali sa nezaustavljivom snagom eksplozije, oblik se širio. On je posmatrao, prvo uplašeno, pa zaprepašćeno, a onda je oblik prošao kroz njega lagano kao misao. Ispružio je ruku i posmatrao kako mu blede utvare stenovitih naslaga prolaze kroz prste u napetoj tišini. Veliki A'Tuin, veći od kuće, već je miroljubivo potonuo kroz pod. Čarobnjaci iza Galdera do pojasa su bili u morima. Brod, manji od naprstka, upade Galderu u oko, trenutak pre nego što ga je nalet odneo kroz udaljenije zidove. „Ка krovu!", pođe mu za jezikom, dok je drhtavim prstom pokazivao ka nebu.

Teri Pračet 5 Oni čarobnjaci kojima je ostalo malo razuma za razmišljanje i dovoljno vazduha za trčanje krenuše za njim, jureći kroz kontinente koji su se prosejavali kroz kamene zidove. * * * Bila je to tiha noć, tek uznemirena nagoveštajem zore. Polumesec je upravo zalazio. AnkMorpork, najveći grad u zemljama oko Kružnog mora, spavao je. Ovo tvrđenje nije sasvim tačno. S jedne strane, delovi grada koji su se normalno bavili, na primer, prodajom povrća, potkivanjem konja, rezbarenjem posebnih malih ukrasa od žada, menjanjem novca i pravljenjem stolova, uglavnom su spavali. Sem ukoliko su patili od nesanice. Ili ustali u toku noći da, recimo, odu do kupatila. S druge strane, mnogi manje čestiti građani su bili potpuno budni, i oni su se, na primer, pentrali kroz prozore koji nisu bili njihovi, prerezivali grla, pljačkali jedni druge, slušali glasnu muziku u zadimljenim podrumima i, sve u svemu, mnogo se bolje zabavljali. Ali većina životinja je spavala, izuzev pacova. I slepih miševa, naravno. A što se insekata tiče... Poenta je u tome da je deskriptivno pisanje vrlo retko potpuno precizno i tokom vladavine Olafa Kvimbija II kao patricija Ank-Morporka doneti su neki propisi, kao pokušaj da se prevaziđu ovi problemi i unese nešto iskrenosti u izveštavanje. Tako, ako je legenda govorila o znamenitom heroju o „čijem junaštvu svi govorahu", svaki bard koji je cenio svoj život hitro bi dodao: „Izuzev nekoliko ljudi u njegovom rodnom selu koji su mislili da je lažov, i priličnog broja drugih ljudi koji nikad nisu ni čuli za njega." Pesnička poređenja su bila striktno ograničena na izjave poput: „Njegov moćni at beše hitar kao dnevni vetar za mirnog dana, recimo oko četiri metra u sekundi", a svako slobodnije tvrđenje o voljenoj koja je imala lice zbog kojeg bi hiljade brodova zaplovilo, moralo je biti potkrepljeno dokazom da je predmet žudnje zaista izgledao kao boca šampanjca. Kvimbija je na kraju ubio zlovoljni poeta tokom ogleda sprovedenog u palati, a koji je trebalo da dokaže spornu tačnost izreke: „Pero je moćnije od mača". U njegovu čast ovo je ispravljeno, dodavanjem dela u kome se kaže: „samo ako je mač vrlo mali, a pero veoma oštro". Elem, spavalo je otprilike šezdeset sedam, možda šezdeset osam procenata grada. A ni ostali građani koji su se šunjali zbog uglavnom nezakonitih radnji, nisu primetili bledunjavu plimu koja je narastala kroz ulice. Samo su čarobnjaci, naviknuti da vide nevidljivo, posmatrali kako se penuša preko udaljenih polja. Disk, koji je bio ravan, nije imao pravi horizont. Svaki pustolovni mornar koji bi dobio čudne ideje od predugog posmatranja jaja i pomorandži i krenuo u potragu za suprotnom stranom, ubrzo bi shvatio da su udaljeni brodovi ponekad izgledali kao da nestaju preko Ivice sveta zato što su zaista nestajali preko nje. Ali u vazduhu obmotanom maglom i ispunjenom prašinom bilo je ograničenja, čak i za Galderov vid. On pogleda nagore. Visoko iznad Univerziteta nadvijala se turobna i prastara Kula umetnosti, za koju se pričalo da je bila najstarija građevina na Disku, sa čuvenim spiralnim stepeništem koje se sastojalo od osam hiljada osam stotina osamdeset i osam stepenika. Sa njenog vrha, staništa gavranova i iznenađujuće pripravnih gargojla,2 čarobnjak bi mogao da vidi i samu Ivicu Diska. Nakon desetak minuta užasnog kašljanja, naravno. „К vragu", promumla. „Zašto sam čarobnjak, na kraju krajeva? Avijento, tesalos. Ja bih leteo! K meni, duhovi vazduha i tame!" On ispruži čvornovatu ruku i uperi je u komad oronulog grudobrana. Oktarinska vatra mu pokulja iz nikotinski žutih noktiju i rasprsnu se daleko iznad, o plesnjivi kamen obložen vlažnom mahovinom. Ovaj pade. Precizno proračunatom razmenom brzina Galder se podiže, dok mu je noćni ogrtač lepršao oko koščatih nogu. Vinu se, više i više, jezdeći kroz bledu svetlost poput, poput - dobro, poput vremešnog, ali moćnog čarobnjaka koji je potisnut palcem stručno postavljenim na terazije vasione. 2 Istecišta na oluku u obliku grotesknih likova (naročito na gotskim građevinama). (Prim, prev.)

Terry Pratchet 6 Prizemlji se na kompost od starih gnezda, uhvati ravnotežu i zagleda se u vrtoglavu panoramu Diskove zore. U ovo doba godine Kružno more je bilo u odnosu na Kori Celesti skoro u pravcu zalaska sunca, i dok se dnevna svetlost prelivala u zemlje oko Ank-Morporka, senka planine je presecala krajolik kao kazaljka na božjem sunčanom satu. Ali u pravcu noći, u trci sa sporom svetlošću prema Ivici sveta, talasala se bela izmaglica. Iza njega se začu krckanje grančica. Okrenu se i vide Impera Trajmona, drugog po rangu u Redu, koji je bio jedini čarobnjak sposoban da ga prati. Galder ga je ignorisao za trenutak, vodeći računa o tome da se čvrsto drži za kamenu ogradu i pojača čîni lične zaštite. Napredovanje je, inače, išlo sporo, iako je u profesiji koja je tradicionalno obezbeđivala dug život bilo prihvaćeno da mladi čarobnjaci često traže put do uspeha preko pokojnikovih cipela, pošto su ih ispraznili od njihovih stanara. Pored toga, bilo je nečega uznemirujućeg u mladom Trajmonu. Nije pušio, i pio je samo prokuvanu vodu, a Galder je podozrevao da je i pametan. Nije se smejao često i voleo je brojke i onu vrstu organizacionih šema koje obiluju kvadratima sa strelicama koje upućuju na druge kvadrate. Ukratko, bio je od one vrste ljudi koja bi koristila reč „personal" a da to i misli. Sada je čitav vidljivi deo Diska bio prekriven svetlucavom belom opnom koja mu je savršeno pristajala. Galder pogleda svoje ruke i vide da su prekrivene bledom mrežom sjajnih niti koja je, kao rukavica, pratila svaki njegov pokret. Prepoznao je ovu vrstu čîni. Koristio ih je i sam. Ali njegove su bile manje, mnogo manje. „То je Čîn promene", reče Trajmon. „Čitav svet se menja." Neki ljudi, pomisli Galder mračno, trebalo bi da su dovoljno pošteni da stave znak uzvika na kraju takve rečenice. Začu se najtiši jasan zvuk, visok i oštar, nalik pucanju mišjeg srca. „Šta to bi?", upita. Trajmon ispravi glavu. „Cis dur, mislim", reče. Galder ništa ne reče. Belo svetlucanje je nestalo i prvi zvuci grada koji se budio dopreše do dvojice čarobnjaka. Sve je izgledalo potpuno isto kao pre. Sve ovo, tek da bi stvari ostale iste? Odsutno je lupkao džepove noćnog ogrtača dok konačno nije pronašao ono što je tražio, uglavljeno iza njegovog uva. On stavi vlažni kraj u usta, zazva mističnu vatru između prstiju i stade da vuče snažno kroz izgužvani zamotuljak, sve dok mu mala plavičasta svetlost ne zablista ispred očiju. Zakašlja se jednom ili dvaput. Zaista je duboko razmišljao. Pokušavao je da se priseti da li mu neki bog duguje uslugu. * * * U stvari, bogovi su bili zbunjeni ovim kao i čarobnjaci, ali bili su nemoćni da ma šta preduzmu; osim toga, bili su zauzeti u eonima staroj bici protiv Ledenih džinova koji su odbili da vrate kosilicu za travu. Ali neki ključ za objašnjenje onoga što se zaista desilo mogao se naći u činjenici da je Rinsvind, čiji je film proživljenog života upravo došao do prilično zanimljivog dela u kome je imao petnaest godina, iznenada shvatio da nakon svega ne umire, već da visi naglavačke na boru. Lako se spustio, padajući nekontrolisano sa grane na granu, dok se nije strmoglavio u gomilu borovih iglica. Tu je ležao, boreći se za dah i želeći da bude bolja ličnost. Negde, znao je, mora da postoji savršeno logična veza. U jednom trenutku umireš, padajući preko Ivice sveta, a u sledećem si okrenut naopačke na drvetu. Kao što se uvek dešava u ovakvim trenucima, Čîn se podiže u njegovom umu.

Teri Pračet 7 Rinsvinda su profesori smatrali onoliko nadarenim čarobnjakom koliko se ribe smatraju nadarenim planinarima. Verovatno bi ionako bio izbačen sa Nevidljivog univerziteta - nije umeo da pamti čîni, a od pušenja mu je bilo muka - ali pravu nevolju je izazvalo glupo ušunjavanje u sobu sa okovanim Oktavom i njegovo otvaranje. Nevolju je pogoršavala činjenica da niko nije mogao da shvati zašto su svi katanci privremeno postali otključani. Čîn nije bila zahtevan stanar. Ona je samo tu sedela, kao stara žaba na dnu bazena. Ali kada god bi Rinsvind bio zaista umoran, ili vrlo uplašen, ona bi pokušala da se izrekne. Niko nije znao šta će se desiti ako se jedna od Osam velikih čîni sama izrekne, ali vladalo je opšte mišljenje da bi najbolje mesto za posmatranje posledica toga bila druga vasiona. Bilo je neobično razmišljati o tome ležeći na gomili iglica, posle pada sa Ivice sveta, ali Rinsvind je imao osećaj da je Čîn želela da ga sačuva u životu. „Meni odgovara", pomisli. On sede i zagleda se u drveće. Rinsvind je bio gradski čarobnjak i, mada je bio svestan da postoje brojne razlike među vrstama drveća po kojima ih njihovi bližnji raspoznaju, jedino on je zasigurno znao jedino da onaj kraj bez lišća ide u zemlju. Bilo ga je previše, i bilo je postavljeno bez ikakvog smisla za red. Ovo mesto nije čišćeno vekovima. Seti se nečega u vezi sa mogućnošću orijentacije pomoću mahovine na drvetu. Ovo drveće je bilo pokriveno mahovinom, sa drvenim izraslinama i raščupanim starim granama; kada bi drveće bilo ljudi, ovo bi sedelo u stolicama za ljuljanje. Rinsvind šutnu najbliže stablo. Nepogrešivom preciznošću ono ispusti žir na njega. On reče: „Ou!" Drvo, glasom nalik na vrlo stara vrata koja se širom otvaraju, reče: „Tako ti i treba." Nastupi duga tišina. Onda Rinsvind kaza: „Jesi ti to rekao?" „Da." „А i to takođe?" „Da." „Oh." Razmisli za trenutak. Potom pokuša: „Pretpostavljam da nema šanse da ti kojim slučajem znaš kako se odavde izlazi?" „Ne. Ne skitam previše", reče drvo. „Prilično dosadan život, pretpostavljam", reče Rinsvind. „Nemam pojma. Nikad nisam bilo ništa drugo", reče drvo. Rinsvind ga pogleda pažljivije. Izgledalo je isto kao i svako drugo drvo koje je ikad video. „Jesi li magično?", zapita. „Niko mi to nije rekao", kaza drvo. „Pretpostavljam." Rinsvind pomisli: Ne može biti da govorim sa drvetom. Ako govorim sa drvetom, mora da sam lud, a ja nisam lud, stoga - drveće ne govori. „Zbogom", reče odlučno. „Еј, nemoj da ideš", započe drvo, a onda shvati uzaludnost svega toga. Posmatralo ga je kako se tetura kroz grmlje i skrasilo se, osećajući sunce na lišću, srkanje i grgotanje vode u korenu, i samo narastanje i opadanje svog soka, kao odgovor na privlačenje Sunca i Meseca. Dosadan, pomisli. Kakva čudna izjava. Drveće može da se dosađuje, naravno. Bube to rade sve vreme, ali nisam siguran da je na to mislio. I možeš li uopšte da budeš nešto drugo? U stvari, Rinsvind više nikada nije razgovarao sa ovim drvetom, ali od tog kratkog razgovora ono je začelo osnovu prve religije drveća koja se, s vremenom, proširila svim šumama sveta. Osnova tog verovanja bila je sledeća: drvo koje je bilo dobro drvo, i vodilo čist, pošten i uspravan život, moglo je da bude sigurno u posmrtni život. Ako je bilo zaista dobro, moglo je da se zauvek reinkarnira u obliku pet hiljada rolni toalet-papira.

Terry Pratchet 8 * * * Nekoliko kilometara dalje, kada je shvatio da se ponovo našao na Disku, Dvocvet se takođe borio sa iznenađenjem. Sedeo je na trupu Moćnog putnika dok je ovaj postojano klokotao, nestajući ispod površine tamne vode velikog jezera okruženog drvećem. Začudo, on nije bio preterano zabrinut. Dvocvet je bio turista, prvi od te vrste koji je evoluirao na Disku, a temeljni deo njegovog bića predstavljalo je kao stena čvrsto uverenje da mu se ništa zaista loše ne može desiti jer on nije umešan; on je takođe verovao da svako može da razume sve što on kaže, samo ako govori glasno i sporo, da se u ljude u suštini može imati poverenja i da se sve može razjasniti među ljudima dobre volje, samo ako se ponašaju razumno. Teoretski, ovo mu je davalo verovatnoću preživljavanja nešto manju nego, recimo, sardeli, ali na Rinsvindovo zaprepašćenje, činilo se da sve to deluje. Čovečuljkova potpuna nesvesnost svih vidova opasnosti nekako je obeshrabrivala opasnost, tako da bi ona obično digla ruke od svega i odlazila. Prosto suočavanje sa mogućnošću davljenja nije imalo šanse. Dvocvet je bio sasvim siguran da u dobro organizovanom društvu ljudima ne može biti dozvoljeno da se tek tako dave. Pomalo je brinuo za svoj Prtljag, ali se tešio da je on od kruškovog drveta mudrosti i trebalo bi da je dovoljno pametan da se stara sam o sebi... * * * Na trećem kraju šume mladi šaman je prolazio kroz veoma bitan deo svoje obuke. Pojeo je osvećenu lisičarku, popušio sveti rizom, pažljivo je isitnio mističnu pečurku i njome popunio sve otvore, i sada, sedeći prekrštenih nogu ispod borovog drveta, usredsredio se na stupanje u vezu sa čudnim i divnim tajnama srca Bića, ali još više na sprečavanje vrha svoje glave da se odšrafi i odleti. Plavi četvorostrani trouglovi kretali su se njegovim vidnim poljem. Povremeno bi se bez nekog razloga nasmejao sam za sebe, govoreći nešto poput: „Ора" i „Urgh". Nešto se pokrenu u vazduhu i desi se ono što će kasnije opisati kao: „Poput neke vrste eksplozije, samo izvrnute naopako, shvatate?" i iznenada, tamo gde je bilo samo ništa, našao se veliki pohabani drveni kovčeg. To čudo je tresnulo o gnjilo lišće, ispružilo desetine nožica i nezgrapno se okrenulo da bi pogledalo šamana. Tačnije rečeno, ono nije imalo lice, ali i kroz mikološku izmaglicu, bio je užasno svestan da ga je gledalo. I to ne baš umiljato. Bilo je neverovatno kako zlokobni mogu da budu brava i nekoliko čvorova. Na njegovo izrazito olakšanje, ono kao da drvenasto slegnu ramenima i lakim galopom se zaputi kroz drveće. Sa nadljudskim naporom šaman se prisećao redosleda pokreta za pridizanje, čak je uspeo da napravi nekoliko koraka, pre nego što je pogledao nadole i, kada mu je ponestalo nogu - odustao. Rinsvind je za to vreme pronašao stazu. Prilično je krivudala i bio bi mnogo srećniji da je bila kaldrmisana, ali ako hoda bar će imati šta da radi. Nekoliko drveta pokuša da zapodene razgovor, ali Rinsvind je bio skoro siguran da to nije normalno ponašanje za drveće i zato nije obraćao pažnju na njih. Dan se odužio. Nije bilo nikakvog zvuka, osim brujanja nezgodnih malih insekata koji su ga bockali i šaputanja drveća koje je diskutovalo o religiji i problemima sa vevericama. Rinsvind poče da se oseća vrlo usamljeno. Zamišljao je sebe kako živi u šumi zauvek, spavajući na lišću i jedući... i jedući... šta god je moglo da se jede u šumi. Drveće, pretpostavi, i bobice i orasi. Morao bi da... „Rinsvinde!" Stazom je nailazio Dvocvet - mokar do kostiju - ali blistav od oduševljenja. Prtljag je kaskao za njim (sve što je bilo napravljeno od takvog drveta pratilo bi svoje vlasnike svuda; zato se ono često koristilo za izradu kovčega za grobnu opremu vrlo bogatih kraljeva koji su želeli da budu sigurni da će novi život započeti sa čistim vešom).

Teri Pračet 9 Rinsvind uzdahnu. Sve do sada je mislio da dan nikako ne može biti gori. * * * Poče da pada izuzetno obilna i hladna kiša. Rinsvind i Dvocvet sedoše ispod drveta i posmatrahu je. „Rinsvinde?" „Mm?" „Zašto smo mi ovde?" „Ра, neki kažu da je Tvorac Svemira napravio Disk i sve na njemu, drugi kažu da je to veoma zamršena priča koja uključuje testise Boga Neba i mleko Zvezdane Krave, a neki čak drže da smo tu usled potpuno slučajnog narastanja čestica verovatnoće. Ali ako misliš zašto smo ovde, umesto da padamo sa Diska, nemam blagog pojma. Verovatno je posredi neka užasna greška." „Ah. Misliš li da postoji nešto za jelo u šumi?" „Da", reče čarobnjak kiselo, „mi." „Imam nešto žirova, ako volite", reče drvo usrdno. Sedeli su u vlažnoj tišini nekoliko trenutaka. „Rinsvinde, drvo je reklo..." „Drveće ne priča", preseče Rinsvind. „То je važno imati na umu." „Ali upravo si čuo..." Rinsvind uzdahnu. „Pazi", reče. „Sve se svodi na prostu biologiju, zar ne? Ako hoćeš da pričaš, treba ti oprema za to, kao na primer pluća, usta i, i..." „Glasne žice", reče drvo. „Jeste, i to", reče Rinsvind. Zaćuta i turobno se zagleda u kišu. „Ја sam mislio da čarobnjaci znaju sve o drveću, i ishrani u divljini, i slično", reče Dvocvet prekorno. Retko se dešavalo da je išta u njegovom glasu ukazivalo da on doživljava Rinsvinda ikako drugačije nego kao vrhunskog maga, te se čarobnjak baci u akciju. „Znam ja, znam ja", odbrusi. „Dobro, koje je onda ovo drvo?", zapita turista. Rinsvind pogleda nagore. „Bukva", reče odlučno. „U stvari...", poče drvo, i brzo zaćuta. Uhvatilo je Rinsvindov pogled. „One stvari tamo gore liče na žirove", reče Dvocvet. „Da, pa, ovo je srasla, ili heptokarpična podvrsta", reče Rinsvind. „Zaista, orasi vrlo liče na žirove. Mogu da prevare praktično svakoga." „Bože", reče Dvocvet i nastavi, „Šta je, onda, onaj grm tamo?" „Imela." „Ali ima trnje i crvene bobice!" „Ра?", reče čvrsto Rinsvind i upilji se u njega. Dvocvet prvi popusti. „Ništa", reče pokunjeno. „Mora da sam bio loše obavešten." „Upravo." „Ali ispod nje su neke krupne pečurke. Da li su za jelo?" Rinsvind ih pažljivo osmotri. Zaista su bile vrlo velike i imale crveno-bele tačkaste kape. One su, u stvari, bile od vrste koju bi lokalni šaman (koji je u ovom trenutku bio nekoliko kilometara daleko, sklapajući prijateljstvo sa stenom) pojeo samo ako bi prethodno vezao vrlo veliki kamen za nogu. Nije mu preostalo ništa drugo nego da izađe na kišu i da ih bolje pogleda. On kleknu u lišće i zagleda se ispod kape. Malo zatim reče slabašno: „Ne, uopšte nisu za jelo." „Zašto?", viknu Dvocvet. „Jesu li režnjevi pogrešne nijanse žute boje?" „Ne, ne baš..." „Onda pretpostavljam da im stabljike nisu pravilno izbrazdane?" „Izgledaju dobro, zapravo." „Kapa, onda, pretpostavljam da je kapa pogrešne boje", reče Dvocvet.

Terry Pratchet 10 „U to nisam siguran." „Dobro, onda, zašto nisu za jelo?" Rinsvind se nakašlja. „U pitanju su mala vrata i prozori", reče ojađeno, „to ih skroz otkriva." * * * Oluja je šibala kroz Nevidljivi univerzitet. Kiša mu je lila preko krovova i klokotala iz gargojla, od kojih su jedna ili dve lukavije zbrisale u zaklon, negde u lavirintu crepova. Daleko ispod, u Velikoj sali, osam najmoćnijih čarobnjaka Disksveta okupili su se na uglovima ceremonijalnog oktograma. U stvari, oni verovatno nisu bili najmoćniji, ako ćemo pravo, ali svakako su imali veliku moć preživljavanja, što je u takmičarskom svetu magije bilo otprilike jedno te isto. Ispod svakog čarobnjaka osmog ranga bilo je pola tuceta čarobnjaka sedmog ranga koji su pokušavali da ga zbace i zato su viši čarobnjaci razvili podozriv odnos prema, na primer, škorpijama u svom krevetu. Stara poslovica je to sažela: kad se čarobnjak umori od traženja stakla u svojoj večeri, govorila je, umoran je od života. Najstariji čarobnjak Grejhald Spold od Reda antičkih i istinski originalnih mudraca neprekinutog kruga teško se osloni o svoju izrezbarenu palicu i ovako reče: „Pređi na stvar, Vedervakse, noge me probadaju." Galder, koji je napravio pauzu radi efekta, prostreli ga pogledom. „Ра, dobro onda, biću kratak..." „Baš fino." „Svi smo potražili objašnjenje za jutrošnje događaje. Može li iko od nas da kaže da ga je dobio?" Čarobnjaci se zgledaše međusobno. Nigde, osim na konferenciji Trgovinskog udruženja za bratsku pomoć, nije se moglo pronaći više uzajamnog nepoverenja i sumnjičavosti nego među ovim višim magovima. Ali prosta činjenica bila je da je dan prošao vrlo loše. Obično govorljivi demoni, iznenada prizvani iz Utamničenih dimenzija, izgledali su pokunjeno i uzmicali su kada bi im se postavljala pitanja. Čarobna ogledala su pucala. Tarot karte bi iznenada pobelele. Kristalne kugle su se skroz zamagljivale. Čak i zrnevlje pasulja, koje su čarobnjaci u normalnim situacijama prezirali kao beznačajno i nevredno razmatranja, ostajalo je skupljeno na sredini stola i odbijalo da se pomeri. Ukratko, okupljeni čarobnjaci bili su zbunjeni. Čuo se opšti žamor slaganja. „I stoga ja predlažem da izvedemo Ritual AškEnta", reče Galder dramatično. Morao je priznati da je očekivao bolju reakciju, nešto u stilu, pa: „Ne, ne Ritual AškEnta! Čoveku nije dato da se bavi takvim stvarima!" Umesto toga, nastao je opšti žamor odobravanja. „Dobra ideja." „Čini se razumno." „Počnimo sa tim, onda." Pomalo zatečen, on prizva procesiju nižih čarobnjaka koji unesoše različite magijske predmete. Već je naznačeno da je otprilike tada u bratstvu čarobnjaka došlo do neslaganja oko načina izvođenja magije. Mlađi čarobnjaci su ukazivali da je došlo vreme da magija osveži svoj imidž, i kako bi trebalo da prestanu da brljaju vosak i kosti i da postave stvari na dobro organizovanu osnovu, sa istraživačkim programima i trodnevnim seminarima u dobrim hotelima na kojima bi čitali biltene sa naslovima poput „Kuda sa geomantijom" i „Uloga čizama od sedam milja u humanom društvu." Trajmon je, na primer, skoro prestao da se bavi magijom. Umesto toga, vodio je Red sa proračunatom delotvornošću, pisao mnoštvo izveštaja i imao veliku šemu na zidu svoje kancelarije, prekrivenu raznobojnim kuglicama, zastavicama i linijama koje nikom drugom nisu bile zaista jasne, ali koje su izgledale vrlo upečatljivo.

Teri Pračet 11 Druga vrsta čarobnjaka smatrala je da je sve ovo bacanje peska u oči i da nema nikakve veze sa imidžom, sem ako ovaj ne bi bio načinjen od voska i imao čiode zabodene po sebi. Glavešine svih osam redova, tradicionalisti u pristupu, bili su tog ubeđenja, i zato su predmeti naslagani oko oktograma imali nesumnjiv, besprekoran okultni izgled. Isticali su se rogovi ovna, lobanje, ekstravagantne metalne stvarčice i velike sveće, uprkos otkriću mlađih čarobnjaka da bi se Ritual AškEnta mogao savršeno dobro izvesti i sa tri komadića drveta i četiri kubna centimetra mišje krvi. Pripreme su obično trajale nekoliko sati, ali udružene snage viših čarobnjaka znatno ih skratiše i, posle četrdesetak minuta, Galder izgovori završne reči čîni. One ostadoše da vise ispred njega za trenutak, pa se rastvoriše. Vazduh u središtu oktograma presijavao se i zgušnjavao i, iznenada, u njemu je bila visoka, mračna prilika. Njen veći deo je bio sakriven crnim ogrtačem i kapuljačom, a to je verovatno bilo dobro. U jednoj ruci je držala dugačku kosu, i nije moglo ostati neprimećeno da su ono što je trebalo da budu prsti, bile jednostavno bele kosti. Druga koštana ruka je držala koktel-štapić sa kockicama sira i ananasa. „DAKLE?", reče Smrt, glasom koji je sadržao svu toplinu i boju sante leda. Opazi zablenutost čarobnjaka i baci pogled na štapić. „BIO SAM NA ZABAVI", dodade, pomalo prekorno. „О, Stvorenje Zemlje i Tame, mi te ovde obavezujemo da se uzdržiš...", poče Galder čvrstim, zapovedničkim glasom. Smrt klimnu glavom. „DA, DA, SVE TO ZNAM", reče. „ZAŠTO STE ME PRIZVALI?" „Priča se da ti možeš da vidiš i prošlost i budućnost", reče Galder, pomalo ljutito, jer je prilično voleo veliki govor vezivanja i zaklinjanja, a ljudi su govorili da je veoma dobar u tome. „TО JE POTPUNO TAČNO." „Onda nam možda možeš reći šta se zapravo dogodilo jutros?", reče Galder. Onda se pribra, i dodade glasno, „Zapovedam ti to Azimrotom, T'čikelom..." „DOBRO, BIO SI JASAN", reče Smrt. „ŠTA TAČNO ŽELITE DA ZNATE? POPRILIČNO SE STVARI DESILO OVOG JUTRA, LJUDI SU SE RAĐALI, LJUDI SU UMIRALI, SVE DRVEĆE JE IZRASLO ZA NIJANSU, TALASIĆI SU PRAVILI ZANIMLJIVE ŠARE PO MORIMA..." „Mislim na Oktava", reče Galder hladno. „TО? AH, TO JE BILO SAMO PRILAGOĐAVANJE STVARNOSTI. KOLIKO ZNAM, OKTAVO SE ZABRINUO DA NE IZGUBI OSMU ČÎN. PADALA JE SA DISKA, NAIME." „Čekaj, čekaj", reče Galder. Počeša bradu. „Govorimo li o onoj koja je u glavi Rinsvinda. Visokog mršavka, pomalo kržljavog? Onoj..." „...KOJU NOSA SVE OVE GODINE, DA." Galder se namršti. Činilo mu se da je to bilo previše muke. Svako je znao da se, kada čarobnjak umre, sve čîni iz njegove glave oslobađaju, i zašto se onda mučiti oko Rinsvindovog spašavanja? Na kraju bi Čîn sama doletela. „Imaš li ideju zašto?", reče ne razmišljajući, ali je na vreme došao k sebi i žurno dodao: „Jirifom i Kčarlom ja te zaklinjem, i..." „VOLEO BIH DA PRESTANEŠ TO DA RADIŠ", reče Smrt. „ZNAM SAMO DA SVE ČÎNI MORAJU DA BUDU IZGOVORENE SLEDEĆE PRAŠČIĆNE VEČERI, ILI ĆE DISK BITI UNIŠTEN." „Govori već jednom!", zahtevao je Grejhald Spold. „Umukni!", reče Galder. „JA?" „Ne, on. Matora..." „Čuo sam te!", preseče Spold. „Vi, mladi ljudi..." Zaustavi se. Smrt ga je gledao zamišljeno, kao da je pokušavao da se seti njegovog lika. „Vidi", reče Galder, „samo ponovi onaj deo, važi? Disk će biti - šta?" „UNIŠTEN", reče Smrt. „MOGU LI DA IDEM SADA? OSTAVIO SAM TAMO PIĆE." „Čekaj malo", reče Galder žurno. „Čelilikijem i Ozironom, i tako dalje, kako misliš: uništen?"

Terry Pratchet 12 „TО JE PRASTARO PROROČANSTVO, NAPISANO NA UNUTRAŠNJIM ZIDOVIMA VELIKE PIRAMIDE TSORTA. ČINI MI SE DA JE REČ UNIŠTEN DOSTA RAZUMLJIVA SAMA PO SEBI." „То je sve što nam možeš reći?" „DA." „Ali Praščićna noć je za samo dva meseca!" „DA." „Možeš barem da nam kažeš gde je Rinsvind sada!" Smrt slegnu ramenima. Bio je to pokret za koji je on bio posebno dobro građen. „ŠUMA SKUND, RUBNO OD RAMTOPSKIH PLANINA." „Šta radi tamo?" „VEOMA SAŽALJEVA SEBE." „Aha." „MOGU LI SADA DA IDEM?" Galder odsutno klimnu glavom. Čežnjivo je razmišljao o ritualu progonstva, koji je počinjao sa „Nestani, zla seni, i imao neke prilično upečatljive delove koje je on vežbao, ali nekako nije mogao da prikupi volje da ga započne. „О, da", reče. „Hvala ti, da." A onda, zato što je bolje ne stvarati sebi neprijatelje među stvorenjima noći, dodade ljubazno: „Nadam se da je dobra zabava." Smrt ne odgovori. Posmatrao je Spolda kao što pas gleda kost, samo što su u ovom slučaju stvari bile manje-više obrnute. „Rekoh, nadam se da je dobra zabava", reče Galder glasno. „TRENUTNO JESTE", reče Smrt jednolično. „MISLIM DA BI SE OKO PONOĆI MOGLA ZAČAS POKVARITI." „Zašto?" „MISLE DA ĆU TADA SKINUTI SVOJU MASKU." Nestade, ostavljajući samo koktelski štapić i kratku papirnu traku. * * * Postojao je nevidljivi posmatrač svega ovoga. Bilo je to, naravno, u potpunosti protiv propisa, ali Trajmon je znao dosta o propisima i uvek je smatrao da su oni tu da bi se pravili, a ne i poštovali. Mnogo pre nego što je osam čarobnjaka pristupilo ozbiljnoj raspravi oko toga šta je utvara htela da kaže, on je već bio u univerzitetskoj biblioteci. Bilo je to krajnje nadahnjujuće mesto. Mnoge knjige su bile magične, a kada je reč o priručnicima, treba se setiti da su oni smrtonosni u rukama svakog urednog bibliotekara jer se može očekivati da ih stavi sve na istu policu. Ovo nije dobra ideja za knjige koje zrače magiju, jer kada su više od jedne ili dve zajedno, stvaraju kritičnu Crnu masu. Povrh toga, mnoge niže čîni su vrlo izbirljive u pogledu društva u kome se nalaze i imaju običaj da neslaganje ispoljavaju tako što svoje knjige surovo bacaju po sobi. I, naravno, tu je uvek sveprisutnost Stvari iz Utamničenih dimenzija, koje se gomilaju oko magijskog zračenja i neprestano pretražuju zidove realnosti. Posao magijskog bibliotekara koji radno vreme provodi u visoko naelektrisanoj atmosferi, zanimanje je visokog rizika. Glavni bibliotekar je sedeo na vrhu svog stola, ljušteći pomorandžu u tišini, i toga je bio sasvim svestan. On podiže pogled kada Trajmon uđe. „Potrebno mi je bilo šta što imamo u vezi s Piramidom Tsorta", reče Trajmon. Došao je pripremljen: izvadio je bananu iz džepa. Bibliotekar je tugaljivo pogleda i potom skoči na pod. Trajmon oseti kako mekana šaka nežno ulazi u njegovu i bibliotekar ga povede, tužno se gegajući između polica. Bilo je to kao da se drži kožna rukavica.

Teri Pračet 13 Oko njih su knjige cvrčale i iskrile, uz povremeno pražnjenje neusmerene magije koja je bleskala preko štapova za uzemljenje, pažljivo zakucanih za police. Osećao se limeni, plavičast miris i, na samoj granici čujnosti, užasavajuće čavrljanje utamničenih bića. Kao i mnogi drugi delovi Nevidljivog univerziteta, biblioteka je zauzimala znatno više prostora nego što su pokazivale spoljašnje dimenzije, zato što magija izobličava prostor na čudne načine, i to je bila verovatno jedina biblioteka u vasioni sa Mobijusovim policama. Ali bibliotekarev mentalni katalog bio je savršeno išpartan. On se zaustavi kod visoke gomile memljivih knjiga i vinu u tamu. Začu se zvuk listanja stranica i oblak prašine pade na Trajmona. Potom se bibliotekar vrati sa tankom knjigom u ruci. „Uuuk", reče. Trajmon je pažljivo preuze. Omot je bio pohaban, sa zalomljenim ćoškovima, zlato sa slova odavno je otpalo, ali ipak je mogao da razabere, ispisane starim magijskim jezikom Doline Tsorta, reči: Egi Velki Haram ot Tsorta, E Istohria Mistikna. „Uuuk?", reče bibliotekar nervozno. Trajmon je oprezno okretao stranice. Nije bio baš najbolji sa jezicima, oni su za njega uvek bili vrlo nedelotvorna sredstva koja bi po svemu trebalo da budu zamenjena nekom vrstom numeričkog sistema, ali činilo mu se da je ovo upravo ono što mu je trebalo. Čitave stranice bile su prekrivene značajnim hijeroglifima. „Da li je ovo jedina knjiga koju imate o Piramidi Tsorta?", reče polako. „Uuuk." „Sasvim ste sigurni?" „Uuuk." Trajmon oslušnu. Čuo je udaljeni zvuk koraka što se približavaju i glasova koji se raspravljaju. Ali i za to je bio pripremljen. Maši se za džep. „Da li ste za još jednu bananu?", reče. * * * Šuma Skund je zaista bila začarana, što nije bilo ništa neobično za Disk. Takođe je bila jedina šuma u čitavom svemiru nazvana - na lokalnom jeziku - Tvoj Prst, Budalo, što je bio bukvalan prevod reči Skund. Razlog za ovo bila je jedna, nažalost, ne tako retka pojava. Kada su prvi istraživači iz toplih zemalja oko Kružnog mora doputovali u ledenu unutrašnjost, popunjavali su beline u svojim mapama tako što bi ščepali najbližeg domoroca i, pokazujući na neki udaljeni orijentir, govorili vrlo razgovetno i glasno i zapisivali sve što bi im zbunjeni čovek odgovarao. Tako su u generacijama atlasa ovekovečene geografske neobičnosti poput Samo Planina, Ne Znam, Šta? i, naravno, Tvoj Prst, Budalo. Kišni oblaci su se skupljali oko ogoljenih visova planine Ulskunrahod („Ко je ova budala koja ne zna šta je planina?") i Prtljag se udobnije nameštao pod drvetom koje je prokišnjavalo i bezuspešno pokušavalo da zapodene razgovor. Dvocvet i Rinsvind su se prepirali. Osoba oko koje su se prepirali sedela je na svojoj pečurci i ljubopitljivo ih posmatrala. Izgledao je kao neko ko je mirisao kao neko ko je živeo u pečurci, a to je brinulo Dvocveta. „Dobro, zašto nema crvenu kapu?" Rinsvind je oklevao, očajnički pokušavajući da dokuči na šta Dvocvet cilja. „Šta?", reče, odustajući. „Trebalo bi da ima crvenu kapu", reče Dvocvet. „I svakako bi trebalo da bude čistiji i, nekako, srećniji. Meni on ne liči ni na jednu vrstu gnoma." „Na šta misliš?" „Pogledaj tu bradu", reče Dvocvet nepokolebljivo. „Viđao sam bolje brade na komadu sira."

Terry Pratchet 14 „Vidi, visok je petnaest centimetara i živi u pečurci", zareža Rinsvind. „Naravno da je prokleti gnom." „Možemo samo da mu verujemo na reč." Rinsvind pogleda nadole prema gnomu. „Izvinjavam se", reče. Povuče Dvocveta na drugu stranu proplanka. „Slušaj", reče kroz zube. „Da je visok pet metara i da kaže da je džin, opet bismo morali da mu verujemo samo na reč, je l' da?" „Mogao bi da bude i goblin", reče Dvocvet prkosno. Rinsvind se osvrnu ka sićušnoj prilici iza, koja je marljivo čačkala nos. „Ра?", reče. „Šta s tim? Gnom, goblin, zvončić - šta s tim?" „Nije zvončić", reče Dvocvet odlučno. „Zvončići nose zelene kombinacije i imaju šiljate kape i male antenaste izrasline na glavi. Viđao sam slike." „Gde?" Dvocvet sa oklevanjem pogleda svoja stopala. „Mislim da se zvala 'mrmlj, mrmlj, mrmlj'." „Kako? Zvala se kako?" Čovečuljak se odjednom zainteresova za svoje nadlanice. „Knjiga cvetnih vila za mališane", promrmlja. Rinsvind je izgledao zblanuto. „Та knjiga govori o tome kako da se izbegavaju?", reče. „А, ne", požuri Dvocvet. „Govori gde da ih tražiš. Sad se prisećam slika." Lice mu poprimi zanesen izraz, a Rinsvind zavapi u sebi. „Čak je postojala i posebna vila koja je dolazila i odnosila ti zub." „Šta, dolazila i čupala ti zub...?" „Ne, ne, grešiš. Mislim, kad ti ispadnu, ti ih staviš pod jastuk, a onda dođe vila i odnese ih, a ostavi novčić." „Zašto?" „Šta zašto?" „Zašto je skupljala zube." „Eto tako." Rinsvind zamisli sliku nekog čudnog stvora koji živi u zamku načinjenom od zuba. Bila je to slika koju najradije pokušate da zaboravite. Neuspešno. „Urgh", reče. Crvene kape. Pitao se da li da prosvetli turistu, da mu objasni kako život zaista izgleda kada ti je žaba dobar obrok, zečja jama koristan zaklon od kiše, a sova u letu tiha jeza noći. Suknene pantalone delovale su dopadljivo, sve dok ne biste morali lično da ih skinete sa njihovog vlasnika, dok je prokletinja stešnjena u svojoj jami. Što se tiče crvenih kapa, svako ko bi se po šumi šetkao i izgledao živopisno i upadljivo, radio bi to vrlo, vrlo kratko. Požele da kaže: Vidi, život gnoma i goblina prljav je, okrutan i kratak. I oni sami su takvi. Požele sve to da kaže, ali ne uspe. Kao čovek koji je imao poriv da vidi čitavu beskonačnost, Dvocvet se nikada u stvari nije pomerio iz svoje glave. Reći mu istinu, bilo bi isto što i šutnuti koker španijela. „Svii vhii vidi viit", reče glas pored njegovog stopala. On pogleda nadole. Gnom, koji se predstavio kao Suajrs, pogleda nagore. Rinsvind je imao prilično dara za jezike. Gnom je upravo rekao: „Imam nešto šerbeta od daždevnjaka koji mi je ostao od juče." „Sjajno zvuči", reče Rinsvind. Suajrs ga munu u članak. „Drugi veliki, je li mu dobro?", upita zabrinuto. „Samo pati od šoka stvarnosti", reče Rinsvind. „Da nemaš kojim slučajem crvenu kapu?" „Viit?" „Samo sam pomislio."

Teri Pračet 15 „Znam gde ima hrane za velike", reče gnom, „i sklonište, takođe. Nije daleko." Rinsvind pogleda u natušteno nebo. Dnevne svetlosti je ponestajalo, a oblaci su izgledali kao da su čuli za sneg pa razmatraju tu ideju. Naravno, ljudima koji su živeli u pečurkama nije obavezno moralo da se veruje, ali ovog trenutka zamka sa mamcem u vidu toplog obroka i čiste posteljine nagnala bi čarobnjaka da lupa na vrata ne bi li uleteo. Uputiše se. Posle nekoliko sekundi Prtljag se pažljivo pridiže i poče da ih prati. „Psst!" Oprezno se okrenu, dok su se nožice pokretale po složenim obrascima, i pogleda nagore. „Valja li kad te sastave?", reče drvo, zabrinuto. „Је li bolelo?" Činilo se da Prtljag razmišlja o ovome. Svaka mesingana ručka, svaki čvor, zračili su krajnjom usredsređenošću. Potom slegnu poklopcem i odgega se dalje. Drvo uzdahnu i otrese nekoliko mrtvih listova. * * * Koliba je bila mala, oronula i živopisna poput čipkane maramice. Mora da je neki ludi drvodelja radio na njoj, odluči Rinsvind, i stvorio užasan nered, pre nego što su uspeli da ga odvuku. Svaka vrata, svaki kapak, imali su grozdove drvenog grožđa i polumesečaste izreze, a po zidovima su se nizale masovne erupcije izrezbarenih šišarki. Skoro da je očekivao ogromnu kukavicu da iskoči sa gornjeg prozora. Takođe je primetio osoben sluzav osećaj u vazduhu. Sićušne zelene i purpurne iskre bleskale su mu na noktima. „Jako magijsko polje", promrmlja. „Sto militauma3 , najmanje." Magija je po celom mestu", reče Suajrs. „Ovde je živela stara veštica. Odavno je otišla, ali magija i dalje održava kuću." „Еј, nešto je čudno sa vratima", reče Dvocvet. „Zašto bi kući trebala magija da je održava?", reče Rinsvind. Dvocvet oprezno dodirnu zid. „Sve je lepljivo!" „Nugat", reče Suajrs. „Zaboga! Prava kuća od kolača! Rinsvinde, prava..." Rinsvind zlovoljno klimnu glavom. „Da, poslastičarski pravac u arhitekturi", reče. „Nikada nije zaživeo." Sumnjičavo osmotri zvekir od šećerleme. „Nekako se obnavlja", reče Suajrs. „Čudesno, zaista. Ovakvih mesta danas više nema, jednostavno, ne možeš naći kolačiće." „Stvarno?", reče Rinsvind turobno. „Uđite unutra", reče gnom, „ali pazite na otirač." „Zašto?" „Šećerna pena." * * * Veliki Disk se polako okretao pod svojim premorenim suncem, dnevna svetlost se još malo zadržala u procepima i konačno nestala kada je pala noć. U svojoj ledenoj sobi u Nevidljivom univerzitetu Trajmon je bio zadubljen u knjigu, a usne su mu se pokretale dok je prst pratio strani rukopis. Čitao je da je Velika piramida Tsorta, sada odavno iščezla, bila izrađena od milion tri hiljade i deset krečnjačkih blokova. Čitao je da je deset hiljada robova do smrti radilo na njenoj izgradnji. Saznao je da je bila lavirint tajnih prolaza, na čijim je zidovima, prema verovanju, bila kristalisana mudrost drevnog Tsorta. Čitao 3 Taum je osnovna jedinica mere magijske jačine. Definisana je kao količina magije potrebna da se stvori jedan mali beli golub, ili tri bilijarske kugle normalne veličine.

Terry Pratchet 16 je da je njena visina, sabrana sa njenom dužinom, podeljena sa polovinom njene širine, iznosila upravo 1,67563, ili tačno 1.237,98712567 puta razliku između udaljenosti do sunca i težine male pomorandže. Saznao je da je bilo potrebno šezdeset godina za njenu gradnju. Sve je to izgledalo kao previše truda da bi se naoštrio brijač. A, u šumi Skund, Dvocvet i Rinsvind su se skrasili uz obrok od fasadnih kolačića i čežnjivo razmišljali o usoljenom luku. A daleko, ali po svemu sudeći na pravcu sudara, najveći ikada proizvedeni heroj Diska, uvi sebi cigaretu, potpuno nesvestan svoje buduće uloge. Prilično je zanimljiva bila rukotvorina koju je stručno vrteo među prstima jer, poput mnogih lutajućih čarobnjaka, od kojih je pokupio veštinu, imao je naviku da čuva opuške u kožnoj vrećici i uvija ih u nove cigarete. Neumoljivi zakon verovatnoće nalagao je da je nešto od tog duvana pušeno skoro neprestano, sada već mnogo godina. Stvar koju je sada pokušavao da zapali bila je, pa, njom biste mogli da presvlačite puteve. Reputacija ove osobe bila je tako velika da ga je grupa nomadskih varvara-konjanika sa poštovanjem pozvala da im se pridruži uz konjsku vatru. Nomadi iz Središnjih oblasti obično su pred zimu migrirali rubno, a ovo je bio deo plemena koji je podigao svoje niske šatore u preznojavajućoj žegi od neka - 3 stepena i šetao naokolo sa nosevima koji su se ljuštili, žaleći se na toplotni udar. Varvarski poglavica reče: „Onda, šta su najveće stvari koje čovek može da nađe u životu?" Ovako nešto se očekuje da kažete, ako hoćete da sačuvate važnost u varvarskim krugovima. Čovek s njegove desne strane zamišljeno otpi svoj koktel kobiljeg mleka i krvi snežne mačke, i ovako progovori: „Oštar horizont u stepi, vetar u tvojoj kosi, svež konj pod tobom." Čovek s njegove leve strane reče: „Kliktaj belog orla u visini, padanje snega u šumi, prava strela u tvom luku." Poglavica klimnu, i reče: „Svakako je to: prizor zaklanog neprijatelja, poniženje njegovog plemena i vapaj njegovih žena." Nastade opšti žamor brkatog odobravanja ovog brutalnog prizora. Potom se poglavica sa uvažavanjem okrenu ka svom gostu, maloj figuri koja je sa pažnjom grejala svoje promrzline uz vatru, i reče: „Ali naš gost, čije je ime legenda, mora nam iskreno reći: šta je to što čovek može da nazove najvećim stvarima u životu?" Gost zastade usred još jednog neuspešnog pokušaja da zapali. „Šta ši kazao?", reče bezubo. „Rekoh, šta je to što čovek može da nazove najvećim stvarima u životu?" Ratnici se primakoše. Ovo će vredeti da se, čuje. Gost se zamisli dugo i naporno, i onda reče, promišljeno: „Topla voda, dobar žubar, i meki kložet papir." * * * Blistava oktarinska svetlost plamtela je u kovačkom ognjištu. Galder Vedervaks, go do pojasa, lica skrivenog iza maske od dimljenog stakla, zaškilji u odbleske i hirurškom preciznošću sruči čekić. Magija je cvilela i izvijala se u kleštima, ali on ju je i dalje obrađivao, utapajući je u liniji okrutne vatre. Pod zaškripa. Galder je proveo mnoge časove štimujući ga, što je uvek bila dobra mera opreza prema ambicioznim pomoćnicima koji hodaju kao mačke. Dis. To je značilo da se nalazio odmah desno od vrata. „А, Trajmone", reče, ne okrećući se, i primeti sa zadovoljstvom kratkotrajno zadržavanje vazduha iza sebe. „Lepo od tebe što si došao. Molim te, zatvori vrata." Trajmon, bezizražajnog lica, gurnu teška vrata. Na visokoj polici iznad njega, raznovrsne flaširane usoljene neverovatnosti valjale su se u svojim posudama i posmatrale ga sa zanimanjem.

Teri Pračet 17 Poput svih čarobnjačkih radionica, i ovo mesto je izgledalo kao da je preparator životinja istovario robu u topionici, a onda se potukao sa poludelim duvačem stakla, pri tom razbijajući glavu prolazećem krokodilu (visio je sa plafona i snažno mirisao na kamfor). Bilo je prstenja, i lampi koje su mamile Trajmona da ih protrlja i ogledala koja su izgledala kao da bi ih vredelo pogledati još jednom. Par čizama od sedam milja nemirno se meškoljio u kavezu. Čitava biblioteka priručnika, naravno ne toliko moćnih kao Oktavo, ali i dalje bremenitih čînima, škripala je i zveckala lancima, pošto je osetila čarobnjakov pohlepan pogled na sebi. Čista moć svega toga uzbuđivala ga je više od bilo čega, osuđivao je Galderovu aljkavost i sklonost ka teatralnom. Na primer, pošto je podmitio jednog poslužitelja, znao je da je zelena tečnost koja je misteriozno klokotala kroz lavirint izuvijanih cevi na laboratorijskom stolu tek zelena farba pomešana sa sapunom. Jednog dana, pomisli, sve će ovo leteti. Počevši od prokletog aligatora. Njegove pesnice pobeleše... „Dakle", reče Galder vedro, skidajući kecelju i zavalivši se u stolicu sa pačjim nogama i rukohvatima u vidu lavljih šapa. „Ti si mi poslao ovu dopisanu stvar." Trajmon slegnu ramenima. „Dopis. Jednostavno sam hteo da ukažem na činjenicu, gospodaru, da su svi drugi redovi poslali svoje agente u šumu Skund da bi uhvatili čîn, dok vi ništa ne preduzimate", reče. „Bez sumnje ćete nam uskoro otkriti svoje razloge." „Tvoja vera me posramljuje", reče Galder. „Čarobnjak koji uhvati čîn zaslužiće veliku počast za sebe i svoj red", reče Trajmon. „Ostali su koristili čizme i svakojake druge čîni. Šta vi predlažete da upotrebimo, gospodaru?" „Jesam li ja to osetio tračak sarkazma?" „Apsolutno ne, gospodaru." „Čak ni trunčicu?" „Čak ni najmanju trunčicu, gospodaru." „Dobro. Zato što ja ne mislim da se ide." Galder podiže prastaru knjigu. Promrmlja naredbu i ona se uz škripu otvori; obeleživač sumnjivo, poput jezika, šmugnu natrag u povez. On poče da pretura pored jastučića i izvuče malu kožnu duvan-kesu i lulu veličine gorionika. Veštinom teškog nikotinskog zavisnika, on uvalja lešnik duvana između ruku i ugura ga u posudu. Pucnu prstima i vatra zasja. Povuče duboko, udišući sa zadovoljstvom... ...pogleda nagore. „Još si tu, Trajmone?" „Vi ste me pozvali, gospodaru", reče Trajmon hladno. To je bar bilo ono što je izgovorio. Duboko u njegovim očima beše najsitnija iskra koja je govorila da on vodi popis svakog omalovažavanja, svakog ljubaznog treptaja, svakog blagog prekora, svakog značajnog pogleda, i da će za svaki od njih Galderov živi mozak provesti po jednu godinu u kiselini. „О, da, jesam. Navikni se na ograničenosti jednog starca", reče Galder ljubazno. Podiže knjigu koju je čitao. „Nisam ja za sve to jurcanje", reče. „Sve je to vrlo dramatično, to prčkanje sa čarobnim ćilimima, i slično, ali za mene to nije prava magija. Eto, uzmi, na primer, čizme od sedam milja. Da je trebalo da čovek pravi korake od dvadeset jedne milje, siguran sam da bi nam Bog dao duže noge... Šta sam ono hteo?" „Nisam siguran", reče Trajmon ledeno. „А, da. Čudno što nismo mogli da nađemo ništa o Piramidi Tsorta u biblioteci; čovek bi pomislio da bi trebalo da bude nečega, zar ne?" „Bibliotekar će svakako biti kažnjen." Galder ga pogleda iskosa. „Ništa drastično", reče. „Možda, da mu uskratiš banane." Zgledaše se za trenutak. Galder prvi popusti - netremično gledanje u Trajmona uvek ga je onespokojavalo. To je imalo istu uznemiravajuću posledicu kao da se stane pred ogledalo i ne vidi sopstveni lik.

Terry Pratchet 18 „Bilo kako bilo", reče, „začudo, nađoh pomoć na drugoj strani. U stvari, na mojim skromnim policama za knjige. Dnevnik Skrelta Čejndžbasketa, osnivača našeg reda. Ti, moj nestrpljivi mladi čoveče koji bi odmah pohitio, znaš li šta se dešava kad čarobnjak umre?" „Sve čîni koje je zapamtio same se izgovaraju", reče Trajmon. „То je jedna od prvih stvari koje učimo." „То zapravo nije slučaj sa originalnih Osam velikih čîni. Zahvaljujući brižnom izučavanju, Skrelt je otkrio da će Velika čîn jednostavno da izbegne u najbliži otvoreni um, spreman da je prihvati. Doguraj ovamo, molim te, to veliko ogledalo." Galder ustade i dovuče se do ognjišta, koje je sada bilo hladno. Magijska struna se i dalje uvijala, mada je izgledalo kao da je u jednom trenutku tu, a već u sledećem ne, poput procepa ka drugom univerzumu, punom vrele plave svetlosti. On je pokupi s lakoćom, sa police uze luk, izreče moćnu reč i sa uživanjem posmatraše magiju kako obuhvata krajeve luka i zateže ih dok drvo nije zakrckalo. Onda izabra strelu. Trajmon je dovukao teško, visoko ogledalo na sredinu sobe. Kada ja budem glavešina Reda, reče sebi, svakako se neću vući okolo u sobnim papučama. Trajmon je, kao što je već pomenuto, osećao da bi sveža krv mogla da uradi mnogo toga, samo kada bi trulo drvo bilo uklonjeno - ali trenutno je bio živo zainteresovan da vidi šta će matora budala sledeće da uradi. Možda bi mu pričinilo malo zadovoljstva da je znao da su i Galder i Skrelt Čejndžbasket u potpunosti grešili. Galder načini nekoliko pokreta rukom ispred ogledala. Oni stvoriše oblačiće, koji se potom raščistiše, otkrivajući pogled iz vazduha na šumu Skund. Pažljivo je posmatrao prizor, držeći luk, sa strelom uperenom otprilike u pravcu tavanice. Promrmlja nekoliko reči, poput „daj brzinu vetra od, recimo, tri čvora" i „prilagodi temperaturu", a onda, prilično razočaravajućom snagom, odape strelu. Da su zakoni akcije i reakcije išta imali sa ovim, ona bi pala na zemlju nekoliko metara ispred. Ali njih niko nije slušao. Uz zvuk koji odoleva svakom opisu, ali o kome bi se zarad celovitosti moglo razmišljati kao o „spang!" plus tri dana napornog rada u savremeno opremljenoj radiofonskoj laboratoriji, strela nestade. Galder baci luk i osmehnu se. „Naravno, trebaće joj oko sat vremena da stigne tamo", reče. „Potom će čîni jednostavno pratiti jonizovanu stazu natrag. Do mene." „Veličanstveno", reče Trajmon, ali bilo koji telepata u prolazu mogao je da pročita deset metara visoka slova: ako do tebe, zašto ne do mene? Pogleda ka pretrpanom radnom stolu, i dugačak i vrlo oštar nož mu se učini kao stvoren za ono što je imao na umu. Nasilje nije bilo nešto u šta je on želeo da bude upleten, ako izuzmemo jedno uklanjanje. Ali Piramida Tsorta je bila vrlo jasna u pogledu nagrada onome ko bi okupio svih Osam čîni u pravo vreme, a Trajmonu nije padalo na pamet da dozvoli da mu propadnu godine napornog rada zbog toga što je neka matora budala imala pametnu ideju. „Jesi li za jedan kakao dok čekamo?", ponudi Galder, šepajući preko sobe do zvonca za poslugu. „Svakako", reče Trajmon. On podiže nož, odmeravajući mu težinu, zbog ravnoteže i preciznosti. „Moram vam čestitati, gospodaru. Vidim da svi mi moramo da ustajemo u cik zore kako bismo što više naučili od vas." Galder se nasmeja, A nož napusti Trajmonovu ruku takvom brzinom da se (usled pomalo trome prirode Diskove svetlosti) ponešto skratio i dobio na masi, kada se ustremio, sa nepogrešivom preciznošću, prema Galderovom vratu. Ne stiže do njega. Umesto toga, skrenu na jednu stranu, i započe sa brzim orbitiranjem - tako brzim da se iznenada činilo da Galder nosi metalnu ogrlicu. On se okrenu, i Trajmonu se učini da je iznenada postao metar viši i mnogo moćniji. Nož je napustio orbitu i zadrhtao u vratima, za dubinu senke od Trajmonovog uveta.

Teri Pračet 19 „U cik zore?", reče ljubazno Galder. „Dragi moj mladiću, moraćete da ostajete budni čitave noći." * * * „Uzmi još malo stola", reče Rinsvind. „Ne hvala, ne volim marcipan", reče Dvocvet. „Ipak, nisam siguran da je ispravno jesti tuđ nameštaj." „Ne brini", reče Suajrs. „Stara veštica nije viđena godinama. Kažu da su je dobro sredili dvoje mladih huligana." „Današnja deca", primeti Rinsvind. „Ја krivim roditelje", reče Dvocvet. Kada jednom izvršite neophodna mentalna prilagođavanja, kućica od kolača postaje sasvim prijatno mesto. Preostala magija ju je održavala, a izbegavale su je lokalne divlje zveri, one koje još nisu uginule od završnog stadijuma karijesa. Plamen panjeva od šećerlema prilično je traljavo goreo u kaminu; Rinsvind je pokušao da prikupi drva napolju, ali je brzo odustao. Teško je zapaliti drvo koje priča sa vama. Podrignu. „Ovo baš nije mnogo zdravo", reče. „Mislim, zašto slatkiši? Zašto ne dvopek i sir? Ili salama, sad - baš bi mi lepo legla jedna udobna sofa od salame." „Pojma nemam", reče Suajrs. „Stara Baka Vitlou je pravila samo kolače. Trebalo je da vidite njene puslice..." „Ја jesam", reče Rinsvind. „Video sam madrace..." „Kolačići su ipak tradicionalniji", reče Dvocvet. „Šta, za madrace?" „Ne budi lud", reče Dvocvet logično. „Ко je još čuo za madrace od kolačića?" Rinsvind zarokta. On je razmišljao o hrani - tačnije, o hrani Ank-Morporka. Čudno kako je staro mesto izgledalo sve privlačnije što se više udaljavao od njega. Trebalo je samo da zatvori oči da bi sebi dočarao, do najsitnijeg detalja, pijačne tezge sa hranom stotina različitih kultura. „Mogao si da jedeš skuiši ili supu od ajkulinog peraja, tako svežu da se plivači ne bi usudili da joj priđu, i..." „Misliš li da bih mogao da kupim ovo mesto?", reče Dvocvet. Rinsvind je oklevao. Otkrio je da se uvek isplatilo pažljivo promisliti pre odgovaranja na Dvocvetova iznenadna pitanja. „Zbog čega?", oprezno upita. „Ра, prosto odiše nekim ambijentom." „Oh." „Šta je ambijent?", reče Suajrs, oprezno njušeći, sa izrazom koji je govorio da nije ukapirao, šta god da je bilo za kapiranje. „Mislim da je nekakva žaba", reče Rinsvind. „U svakom slučaju, ne možeš da kupiš ovu kuću, jer nema nikoga od koga bi mogao da je kupiš..." „Mislim da bih to verovatno mogao da sredim, u ime Šumske skupštine, naravno", umeša se Suajrs, pokušavajući da izbegne Rinsvindov prostrelni pogled. „...А svakako, ne bi mogao da je poneseš sa sobom, mislim, teško da bi mogao da je spakuješ u Prtljag, je l' da?" Rinsvind pokaza na Prtljag, koji je ležao pored vatre i uspevao da na neki nemoguć način izgleda kao zadovoljan, ali pripravan tigar, a onda vrati pogled na Dvocveta. Sa lica mu nestade nade. „Zar ne?", ponovi. Nikako nije mogao da pojmi činjenicu da unutrašnjost Prtljaga, izgleda, nije zauzimala isti svet kao njegova spoljašnjost. Naravno, ovo je bio samo nusproizvod njene suštinske neobičnosti, ali bilo je zbunjujuće gledati kako ga Dvocvet do vrha puni prljavim košuljama i starim čarapama, da bi se, kada ponovo otvori poklopac, ukazala gomila snežnobelog veša, sa diskretnim mirisom lavande. Dvocvet je spakovao i mnoštvo živopisnih domorodačkih artefakata

Terry Pratchet 20 ili, kako bi se Rinsvind izrazio, đubreta, pa čak i ceremonijalnu svinjsku motku, dugu dva metra, koja se, izgleda, sasvim lako uvukla i nije nimalo virila. „Ne znam", reče Dvocvet. „Ti si čarobnjak, ti znaš o tim stvarima." „Da, pa, naravno, ali prtljažna magija je visokospecijalistička umetnost", reče Rinsvind. „Ipak, siguran sam da gnomi ne bi zaista želeli da je prodaju, to je, to je" - prebrao je sve što je znao od Dvocvetovog blesavog rečnika - „to je turistička atrakcija." „Šta je to?", reče Suajrs, zainteresovano. „То znači da će dosta ljudi poput njega doći da je vide", reče Rinsvind. „Zašto?" „Zato..." - Rinsvind je pretraživao reči - „jer je živopisna. Hm, starosvetna. Folkloristična. Ee, izvanredan primer iščezle narodne umetnosti, utemeljen u tradicijama davnašnjih vremena." „Је l'?", reče Suajrs, zaprepašćeno gledajući u kolibu. „Da." „Sve to?" „Bojim se da je tako." „Pomoći ću vam da se spakujete." A noć se troši, pod prekrivačem niskih oblaka koji prekrivaju veći deo Diska - što je srećna okolnost jer, kada se razvedri, i astrolozi dobiju dobar pogled na nebo, oni će se naljutiti i uznemiriti. A u raznim delovima šume, grupe čarobnjaka se gube, kreću u krugovima, kriju jedni od drugih i uzrujavaju se, kad god udare u neko drvo, ono im se izvinjava. Ali ma kako nesigurno, mnogi od njih se prilično približavaju kolibi... Što je dobar trenutak da se vratimo u neobične građevine Nevidljivog univerziteta, i to u odaje Grejhalda Spolda, trenutno najstarijeg čarobnjaka na Disku, odlučnog u nameri da to i ostane. On je upravo bio krajnje iznenađen i uznemiren. Poslednjih nekoliko časova bio je veoma aktivan. On je možda bio gluv i malo spor i jednosmeran u razmišljanju, ali stariji čarobnjaci imaju vrlo razvijen nagon za preživljavanje, i znaju da, kada se visoka figura u crnoj odori sa najmodernijom zemljoradničkom alatkom zamišljeno zagleda u vas, vreme je da delate brzo. Posluga je bila otpuštena. Vrata su bila zaptivena pastom od tucanih mušica, a zaštitni oktogrami iscrtani po svim prozorima. Retka i zaudarajuća ulja bila su prolivena po podu u složenim obrascima, sa izgledom koji je nanosio bol očima i nagoveštavao da je njihov tvorac bio ili pijan, ili iz neke druge dimenzije, ili, možda, i jedno i drugo. U samom središtu prostorije nalazi se oktogram Uzdržanja, okružen crvenim i zelenim svećama. U njegovom centru je drvena kutija, načinjena od kovrdžavog papratnog bora koji dostiže ogromnu starost, i obložena crvenom svilom i još jačim zaštitnim amajlijama. Jer Grejhald Spold zna da ga Smrt traži, i proveo je mnoge godine stvarajući nepropusno skrovište. Upravo je podesio složeni mehanizam brave i zatvorio okno, ležući sa svešću da je savršeno odbranjen od svog najljućeg neprijatelja, mada do sada nije razmotrio važnu stavku otvora za vazduh koji moraju da nađu svoje mesto u ovakvom zamešateljstvu. A desno od sebe, uz samo uvo, začu glas: „MRAČNO JE OVDE, ZAR NE?" * * * Poče da pada sneg. Šećerni prozori kolibe veselo su blistali u tami. Na jednoj strani proplanka blesnuše tri sitne, crvene tačke svetlosti i začu se zvuk grlenog kašlja, koji bi naglo ućutkan. „Umukni!", prosikta čarobnjak trećeg reda. „Čuće nas!" „Ко to? Momcima iz Hudvinkovog bratstva dali smo plivanje u močvari, a oni idioti iz Časnog odbora gledača i tako su otišli u pogrešnom pravcu." „Jeste", reče najmlađi čarobnjak, „ali ko to stalno priča sa nama? Kažu da je ovo čarobna šuma, puna goblina i vukova i..."

Teri Pračet 21 „Drveća", reče glas iz tame, daleko iznad. Posedovao je nešto što bi se jedino moglo opisati kao istesanost. „Jeste", reče najmlađi čarobnjak. Povuče dim i uzdrhta. Vođa potrage je virio preko stene i posmatrao kolibu. „Dobro onda", reče, kuckajući lulom po peti svoje čizme od sedam milja, koja ciknu u znak protesta. „Ulećemo, hvatamo ih, brišemo. Važi?" „Jeste li sigurni da su unutra samo ljudi?", nervozno reče najmlađi čarobnjak. „Naravno da sam siguran", zareža vođa. „Šta očekuješ, tri medveda?" „Mogla bi da budu čudovišta. Ovo je ona vrsta šume u kojoj ima čudovišta." „I drveća", reče prijateljski glas iz granja. „Jeste", reče vođa oprezno. * * * Rinsvind pažljivo osmotri krevet. Bio je to prilično lep mali krevet, neka vrsta tvrdog medenjaka punjenog karamelom. On bi ga radije pojeo nego spavao u njemu, ali izgledalo je kao da je to neko već uradio. „Neko je jeo moj krevet", reče. „Ја volim medenjake", branio se Dvocvet. „Ako ne budeš vodio računa, vila će doći i odneće ti sve zube", reče Rinsvind. „Ne, to su vilenjaci", reče Suajrs sa toaletnog stočića. „Vilenjaci to rade. I nokte, takođe. Mogu ponekad da budu vrlo prgavi, ti vilenjaci." Dvocvet se sruči na krevet. „Nisi u pravu", reče. „Vilenjaci su plemeniti, i lepi, i mudri, i pravedni; siguran sam da sam to negde pročitao." Suajrs i Rinsvindova čašica kolena se zgledaše. „Pretpostavljam da misliš na neke drugačije vilenjake", polako reče gnom. „Ovde imamo tu vrstu. Ne baš da bi ih nazvao naprasitim", dodade brzo. „Ne, barem ukoliko ne bi želeo da svoje zube poneseš kući u šeširu." Začu se slabašan, osoben zvuk vrata od nugata koja se otvaraju. U isto vreme, sa druge strane kolibe, dopre najtiše moguće zveckanje, nalik kamenčiću koji razbija šećerni prozor sa najvećim oprezom. „Šta to bi?", upita Dvocvet. „Koje?", reče Rinsvind. Začu se tresak teške grane koja provali prozorsko okno. Uz povik: „Patuljci!" Suajrs šmugnu preko poda do mišje rupe i nestade. „Šta ćemo da radimo?", reče Dvocvet. „Uspaničićemo se?", predloži obradovano Rinsvind. Uvek je smatrao da je panika najbolji način preživljavanja; u davnim vremenima, tvrdila je njegova teorija, ljudi, suočeni sa gladnim sabljastim tigrovima, mogli su jednostavno da se podele na one koji su paničili, i one koji su stajali, govoreći: „Kakva veličanstvena zver!" i „Uzmi, maco." „Tamo je kredenac", reče Dvocvet, pokazujući na uzana vrata stisnuta između zida i odžaka. Uvukoše se u slatkastu, memljivu tamu. Začu se škripanje čokolade na prednjem tremu. Neko reče: „Čuo sam glasove." Neko drugi reče: „Aha, dole. Mislim da su Hudvinkovi." „Učinilo mi se da si rekao da smo im dali plivanje!" „Еј, vas dvojica, ovo mesto se može jesti! Evo, gledajte, možete..." „Zaveži!" Začuše se još škripe i prigušen vrisak odozdo, gde je Časni gledač, pažljivo se šunjajući kroz tamu iz pravca slomljenog prozora, nagazio na prste Hudvinovca koji se krio ispod stola. Začuše se iznenadni cik i fijuk magije. „Batali!", reče glas spolja. „Uhvatili su ga! Idemo!"

Terry Pratchet 22 Začu se još škripe, a potom tišina. Nešto kasnije Dvocvet reče: „Rinsvinde, mislim da imamo metlu u ovom kredencu." „Ра, šta je toliko neobično u tome?" „Ova ima ručice." Začu se prodoran krik odozdo. U mraku, čarobnjak je pokušao da otvori Prtljagov poklopac. Lomljava u praonici je ukazivala na dolazak ekipe Prosvetljenih magova neprekinutog kruga. „Šta misliš da traže?", prošaputa Dvocvet. „Ne znam, ali mislim da bi bilo pametno da to i ne saznamo", razložno reče Rinsvind. „Možda si u pravu." Rinsvind oprezno odškrinu vrata. Soba je bila prazna. Na vrhovima prstiju prišunja se prozoru i pogleda dole ka izvijenim licima trojice braće Reda ponoći. „То je on!" On se žurno povuče i ustremi ka stepeništu. Prizor ispod beše neopisiv, ali pošto bi ta tvrdnja zaradila smrtnu kaznu za vladavine Olafa Kvimbija II, bolje da ipak pokušamo. Prvo, većina napregnutih čarobnjaka pokušavala je da osvetli scenu različitim plamenovima, vatrenim loptama i magijskim žarenjima, tako da je opšte osvetljenje davalo utisak diskoteke u fabrici stroboskopskih svetala; svako je pokušavao da pronađe poziciju iz koje će moći da vidi celu prostoriju a da ne bude napadnut, i apsolutno svako je pokušavao da se skloni Prtljagu s puta. On je sabio Časnog gledača u ćošak i škljocao poklopcem na svakog ko bi se približio. Ali desilo se da jedan čarobnjak pogleda naviše. „Evo ga!" Rinsvind ustuknu i nešto udari u njega. Žurno se osvrnu i zablenu, kada ugleda Dvocveta kako sedi na metli - koja je lebdela u vazduhu. „Mora da ju je veštica zaboravila!", reče Dvocvet. „Prava čarobna metla!" Rinsvind je oklevao. Oktarinske varnice su prskale sa čekinja metle, a on je mrzeo visinu skoro najviše od svega; ali ono što je zaista najviše mrzeo bilo je tuce vrlo ljutih i neraspoloženih čarobnjaka koji hitaju uz stepenice ka njemu, a to se upravo dešavalo. „U redu", reče, „ali ja ću da vozim." Ošinu čizmom čarobnjaka koji je bio na polovini Čîni vezivanja i skoči na metlu, koja kliznu kroz stepenišni otvor, a onda se okrenu naopako, tako da se užasnuti Rinsvind našao oči u oči sa Bratom ponoći. On skviknu i grčevito stisnu ručice. Nekoliko stvari se dogodilo istovremeno. Metla je poletela napred i probila zid, praveći fontanu kojekakvog trunja; Prtljag se bacio napred i ugrizao Brata za nogu; uz čudan, zviždukav zvuk, strela se pojavila niotkuda, promašila Rinsvinda za koji centimetar i snažno se zabila u Prtljagov poklopac. Prtljag iščeznu. * * * U seocu, duboko u šumi stari šaman baci još nekoliko grančica na vatru i zagleda se kroz dim u svog posramljenog učenika. „Kutija sa nogama?", reče. „Da, učitelju. Pala je sa neba i gledala me", reče učenik. „Znači, imala je oči, ta kutija?" „N...", započe učenik, i stade, zbunjen. Starac se namršti. „Mnogi videše Topaksčija, boga crvene pečurke, i zaslužiše ime šaman", reče. „Neki videše Skeldea, duha dima, i oni se zovu magovi. Neki bejahu privilegovani da vide Umčerela, dušu šume, i njih znamo kao duhovne gospodare. Ali niko ne vide kutiju sa stotinama nožica koja ga gledaše bez očiju, a takvi bi se zvali idio..."

Teri Pračet 23 Prekid beše prouzrokovan iznenadnom vriskom i naletom snega i varnica koji je raspirio vatru preko mračne kolibe; neka kratkotrajna zamućena slika prolete, potom se naspramni zid rasturi i utvare nestade. Nastupi duga tišina. Onda nešto kraća tišina. Zatim stari šaman reče oprezno: „Da nisi možda video da prođoše dvojica, naopačke jašući na metli, vrišteći i vičući jedan na drugoga?" Dečak ga mirno pogleda. „Svakako da ne", reče. Starac ispusti uzdah olakšanja. „Hvala dragom bogu za to", reče. „Nisam ni ja." * * * Kućica je bila u metežu jer ne samo da su svi čarobnjaci želeli da prate metlu već su takođe želeli da jedan drugoga spreče u tome, što je dovelo do nekoliko žalosnih nezgoda. Najspektakularnija, i svakako najtragičnija, dogodila se kada je jedan Gledač pokušao da upotrebi svoje čizme od sedam milja bez pravilnog redosleda čîni i priprema. Čizme od sedam milja, kao što je već naznačeno, jesu, najblaže rečeno, oblik magije koji je nepodesan za rukovanje. Ovaj se prekasno setio da sa najvećim oprezom mora da se pristupa vidu prevoza koji, sve u svemu, svoju delotvornost duguje pokušaju da jedno stopalo stavi dvadeset i jednu milju ispred drugog. * * * Prve zimske snežne oluje su besnele, i, zapravo, većina Diska je bila prekrivena neobično teškim pokrovom oblaka. Pa ipak, iz velike visine, i pod srebrnastom svetlošću Disksvetovog majušnog meseca, ovo je predstavljalo jedan od najlepših prizora u multiverzumu. Velike oblačne struje, protežući se stotinama kilometara, uvijale su se od vodopada Ruba do planina Središta. U hladnoj kristalnoj tišini, ogromna bela spirala ledeno se presijavala pod zvezdama, neprimetno se okretala i izgledala kao da je Bog promešao svoju kafu, a zatim u nju dodao šlag. Ništa nije remetilo kamernu tišinu koja... Nešto malo i udaljeno je probilo sloj oblaka, ostavljajući za sobom čestice vodene pare. U stratosfernoj tišini zvuci prepirke postali su jasni i čisti. „Rekao si da bi umeo da voziš ovu stvar!" „Ne, nisam; samo sam rekao da ti ne bi umeo!" „Ali ja nikada ranije nisam ni bio na nekoj sličnoj!" „Kakve li koincidencije!" „U svakom slučaju, rekao si - pogledaj nebo!" „Ne, nisam!" „Šta se dogodilo sa zvezdama?" I tako se dogodilo da su Rinsvind i Dvocvet postali prva dva čoveka na Disku koja su videla šta nosi budućnost. Hiljade kilometara iza njih, središnja planina Kori Celesti probijala je nebo i bacala kao nož oštru senku preko uskovitlanih oblaka, tako da je trebalo da i bogovi primete - ali bogovi obično ne gledaju ka nebu, a u svakom slučaju, bili su okupirani sporom sa Ledenim džinovima koji su odbili da utišaju radio. Rubno, u pravcu putovanja Velikog A'Tuina, zvezde su bile pometene sa neba. U tom krugu crnila nalazila se samo jedna zvezda, crvena i zlokobna, nalik odsjaju u oku pobesnele lasice. Bila je mala, i užasavajuća, i neumoljiva. A Disk je bio nošen pravo ka njoj. Rinsvind je tačno znao šta da uradi u ovakvim situacijama. On vrisnu i usmeri metlu pravo nadole. * * * Galder Vedervaks je stajao u centru oktograma i podigao ruke. „Uršalo, dileptor, si'hula, učini po mojoj zapovesti!" Mala izmaglica beše mu se uobličila iznad glave. Skrenu pogled na Trajmona, koji je namršteno ćutao na ivici magijskog kruga.

Terry Pratchet 24 „Sledeći deo je stvarno upečatljiv", reče. „Gledaj. Kot-b'hai! Kot-šam! K meni, o, duhovi malog izolovanog kamenja i zabrinutih miševa ne dužih od osam centimetara!" „Šta?", reče Trajmon. „Za taj deo mi je trebalo prilično istraživanja", poveri Galder, „posebno oko miševa. Elem, gde ono stadoh? A, da..." Ponovo podiže ruke. Trajmon ga je posmatrao, besno grizući usnu. Matora budala se zaista koncentrisala, usmerivši svoj um u potpunosti na Čîn i jedva obraćajući pažnju na Trajmona. Moćne reči se zakotrljaše po sobi, odbijajući se od zidova i nestajući van vidokruga, iza polica i posuda. Trajmon je oklevao. Galder na trenutak zatvori oči, sa ushićenim izrazom na licu dok je izgovarao poslednju reč. Trajmon se uznemirio, a njegovi prsti stadoše da se ponovo savijaju oko noža. A Galder otvori jedno oko, klimnu mu i uputi postrance udar sile koja je podigla mlađeg čoveka i prostrla ga po zidu. Galder mu namignu i ponovo podiže ruke. „К meni, o, duhovi..." Začu se prasak, potom bi implozija svetlosti i trenutak potpune fizičke neizvesnosti, tokom koga se činilo da se čak i zidovi udaljuju sami od sebe. Trajmon začu oštar nalet vazduha, a potom prigušeno, stameno: bup. Soba iznenada utonu u tišinu. Posle nekoliko minuta Trajmon je ispuzao iza stolice i otresao prašinu sa sebe. Odzviždao je nekoliko nepovezanih nota i okrenuo se ka vratima sa prenaglašenom pažnjom, gledajući u plafon kao da ga nikad ranije nije video. Kretao se kao da pokušava da obori svetski brzinski rekord u nonšalantnoj šetnji. Prtljag se šćućurio u sredini kruga i otvorio poklopac. Trajmon se zaustavio. Okrenuo se veoma, veoma pažljivo, zazirući od onoga što bi mogao da vidi. Činilo se da Prtljag sadrži samo nešto čistog veša koji je blago mirisao na lavandu. Na neki način, bila je to najstrašnija stvar koju je čarobnjak ikad video. „Dobro, mm", reče. „Vi, uhm, da niste nekim slučajem možda videli drugog čarobnjaka negde ovde?" Prtljagu pođe za rukom da izgleda još opasnije. „Oh", reče Trajmon. „Ра, dobro. Nema veze." On uze porub svoje odore i zakratko se zainteresova za detalje njegovog šlica. Kada je uspravio pogled, užasna kutija je još bila tu. „Zbogom", reče i potrča. Uspeo je da proleti kroz vrata u pravi čas. * * * „Rinsvinde?" Rinsvind otvori oči. To nije pomoglo mnogo. Samo je značilo da, umesto što nije video ništa sem crnila, sada nije video ništa sem belila, što je, začudo, bilo još gore. „Da li ti je dobro?" „Ne." „Ah." Rinsvind sede. Izgledalo je da se nalazi na steni prošaranoj snegom, ali ona nekako nije u svemu izgledala kao što bi stena trebalo da izgleda. Na primer, nije trebalo da se pomera. Rinsvind jauknu. Njegove kosti su bile veoma ljute zbog tretmana koji su nedavno prošle i stale su u red za žalbu. „Šta sad?", reče.

Teri Pračet 25 „Znaš, kad smo leteli, i kad sam ja bio zabrinut da bismo u oluji mogli da udarimo u nešto, a ti si rekao da je jedina stvar u koju bismo ikako mogli da udarimo na ovoj visini - oblak napunjen stenama?" „Ра?" „Kako si znao?" Rinsvind se osvrnu, ali sudeći po raznovrsnosti scene koja ih je okruživala, mogli su podjednako da budu i u unutrašnjosti pingpong loptice. Ispod, stena se tresla. Prešao je rukama preko nje i osetio zaseke dleta. Kada je prislonio uvo na hladan i vlažan kamen, učinilo mu se da čuje tupo, lagano lupanje, nalik otkucajima srca. Otpuzao je do ivice, i oprezno bacio pogled preko nje. U tom trenutku stena mora da je prolazila pored procepa u oblacima, jer on uhvati zamućen, ali užasavajuće udaljen prizor nazubljenih planinskih vrhova. Oni su bili daleko ispod. Zagrgutao je nešto nerazumljivo i pažljivo se povukao natrag. „Ovo je blesavo", reče Dvocvetu. „Stene ne lete. Poznate su po tome." „Možda i bi, kada bi mogle", reče Dvocvet. „Možda je ova jednostavno otkrila kako." „Hajde da se nadamo da neće odjednom da zaboravi", reče Rinsvind. On se umota u svoju mokru odoru i mrgodno pogleda u oblak oko sebe. Pretpostavljao je da tamo negde postoje ljudi koji imaju neku kontrolu nad svojim životima; koji su ustajali ujutro, i noću odlazili u krevet sa određenom sigurnošću da neće pasti preko Ivice sveta, ili da ih neće napasti luđaci, ili da se neće probuditi na steni koja ima ideje koje su preambiciozne za njeno mesto u poretku stvari. Mutno se sećao da je i on nekada vodio takav život. Rinsvind šmrknu. Stena je mirisala na prženje. Činilo se da miris dolazi odozgo, a obraćao se pravo njegovom stomaku. „Osećaš li neki miris?", reče. „Mislim da je slanina", reče Dvocvet. „Nadam se da je slanina", reče Rinsvind, „jer ću je pojesti." On se uspravi na kamenu koji je podrhtavao i zatetura se pravo u oblake, škiljeći kroz mokru natuštenost. Na prednjoj ivici stene, ispred vatrice, sedeo je mali druid prekrštenih nogu. Preko glave mu je bila prebačena marama od nepromočivog platna, uvezana ispod brade. Izgraviranim srpom čeprkao je po tiganju sa slaninom. „Um", reče Rinsvind. Druid pogleda uvis i ispusti tiganj u vatru. Skoči na noge i borbeno stegnu srp, ili je, barem, izgledao onoliko borbeno koliko je to mogao neko u dugačkoj beloj mokroj noćnoj košulji, sa prokislom maramom. „Upozoravam vas, nemilosrdno ću se razračunati sa otmičarima", reče, i žestoko kinu. „Pomoći ćemo vam", reče Rinsvind, čežnjivo gledajući slaninu koja je gorela. Izgleda da je ovo zbunilo druida, koji je, na Rinsvindovo blago iznenađenje, bio prilično mlad; pretpostavljao je on da, teoretski, mogu da postoje i mladi druidi, jedino što nikada nije mogao da zamisli kako izgledaju. „Ne pokušavate valjda da ukradete stenu?", reče druid, za nijansu spustivši srp. „Ја čak i ne znam da se stene mogu krasti", reče Rinsvind umorno. „Oprostite", reče Dvocvet ljubazno, „mislim da vam gori doručak." Druid pogleda nadole i bezuspešno zamlatara rukama prema plamenu. Rinsvind požuri da mu pomogne; bilo je prilično dima, pepela i zbrke, a zajedničko slavlje povodom uspešnog spašavanja nekoliko komadića prilično nagorele slanine učinilo je više od čitave knjige o diplomatiji. „Kako ste vi, zapravo, dospeli ovde?", reče druid. „Nalazimo se na dvesta metara visine, sem ako nisam opet pogrešno protumačio rune." Rinsvind pokuša da ne razmišlja o visini. „Mi smo upali nekako u prolazu", reče. „Na našem putu ka zemlji", dodade Dvocvet. „Jedino što je stena prekinula naš pad", reče Rinsvind. Njegova leđa se požališe. „Hvala", dodade.

Terry Pratchet 26 „Pomislio sam da smo maločas naleteli na neku turbulenciju", reče druid, za koga se ispostavilo da se zove Belafon. „То mora da ste bili vi." Uzdrhta. „Sigurno je već jutro", reče. „Izeš pravila. Vodim nas nagore. Drž'te se." „Za šta?", reče Rinsvind. „Ма, samo iskažite načelnu nespremnost da ispadnete", reče Belafon. On izvadi veliko gvozdeno klatno iz odore i zaklati ga u nizu zbunjujućih zamaha iznad vatre. Oblaci su šibali pored njih, pojavio se zastrašujući osećaj težine i, iznenada, stena iskoči u sunčevu svetlost. Ona se ispravi na metar iznad oblaka, na hladnom, ali čistom plavom nebu. Oblaci koji su izgledali jezivo udaljeni prošle noći, a užasno vlažni ovog jutra, sada su bili beli vuneni tepih koji se širio u svim pravcima; nekoliko planinskih vrhova izranjalo je poput ostrva. Iza stene, vetar izazvan njenim prolaženjem vajao je oblake u pokretne kovitlace. Stena... Bila je oko deset metara dugačka, tri metra široka i plavkasta. „Kakva očaravajuća panorama", reče Dvocvet, dok su mu oči sjajile. „Uhm, šta nas održava u vazduhu?", ču se Rinsvind. „Ubeđenje", objasni Belafon, cedeći porub svoje odore. „Aha", mudro reče Rinsvind. „Lako je držati ih u vazduhu", reče druid, držeći uspravljen palac i škiljeći niz ruku ka udaljenoj planini. „Teži deo je prizemljivanje." „Nikad se ne bi reklo, zar ne?", reče Dvocvet. „Ubeđenje je ono što drži čitav svemir u komadu", reče Belafon. „Nije pravilno reći da je to magija." Rinsvindu se desi da pogleda nadole, kroz stanjeni oblak, na snežni predeo koji je bio poprilično udaljen. Znao je da je u društvu sa luđakom, ali na to se već navikao; ako je slušanje ovog luđaka obezbeđivalo ostajanje u vazduhu, sav se pretvorio u uvo. Belafon sede, tako da su mu stopala visila i klatila se preko ivice stene. „Hajde, nemoj da brineš", reče. „Ako stalno misliš o tome kako stena ne bi trebalo da leti, mogla bi da te čuje i podlegne tvom ubeđivanju; to bi dokazalo da si bio u pravu, je l' tako? Očigledno je da nisi u toku sa modernim pravcima mišljenja." „Tako ispada", reče slabašno Rinsvind. Pokušavao je da ne misli o stenama na zemlji. Pokušavao je da misli o stenama koje lepršaju kao lastavice, dok preleću predele u čistoj radosti lebdenja, i ustremljuju se nagore u... Bio je strahovito svestan da mu nije baš išlo od ruke. * * * Druidi Diska su se ponosili svojim planskim pristupom otkrićima misterija svemira. Naravno, kao i druidi bilo gde drugde, oni su verovali u suštinsko jedinstvo svega što živi, lekovitu moć biljaka, prirodni ritam godišnjih doba i spaljivanje naživo svakoga ko prema ovome nije gajio ispravna osećanja, ali oni su takođe i dugo i naporno razmišljali o samoj osnovi postanja i formulisali sledeću teoriju: Svemir, govorili su, i njegovo funkcionisanje zavise od balansa četiri sile koje su identifikovali kao: očaranost, ubeđenje, neizvesnost i krvožednost. Tako su Sunce i Mesec kružili oko Diska zato što su bili ubeđeni da ne padnu, ali nisu odletali na druge strane zbog neizvesnosti. Očaranost je dozvoljavala drveću da raste, a krvožednost ga je držala gore i, tako dalje. Neki druidi su nagoveštavali da postoje određene manjkavosti u ovoj teoriji, ali stariji su objašnjavali, vrlo ubedljivo, da je zaista bilo prostora za konstruktivnu raspravu, za sučeljavanje mišljenja i uzbudljive naučne debate, i da se, u suštini, to mesto nalazi na vrhu sledeće ravnodnevičke lomače.

Teri Pračet 27 * * * „Ah, znači vi ste astronom?", zapita Dvocvet. „О, ne", reče Belafon, dok je stena lagano klizila oko planinskog prevoja. „Ја sam konsultant za računarski hardver." „Šta je računarski hardver?" „Evo, ovo", reče druid, lupkajući po steni sandalom. „U svakom slučaju, jedan deo. Ovo je zamena. Ja je isporučujem. Imali su problema sa velikim krugovima, gore u Vrtložnoj ravnici. Barem tako kažu; voleo bih da dobijem bronzanu grivnu za svakog korisnika koji nije pročitao uputstvo." Slegnu ramenima. „Ра, čemu onda to zaista služi?", upita Rinsvind. Bilo šta, samo da ne misli o propadanju. „Možete ga koristiti da - da vam kaže koje je doba godine", reče Belafon. „Aha. Hoćeš da kažeš, ako je prekriven snegom, onda mora da je zima?" „Da. Ovaj, ne. Ovaj, pretpostavimo da hoćete da znate kada će određena zvezda izaći..." „Zašto?" Dvocvet je zračio ljubaznom zainteresovanošću. „Ра, možda hoćete da znate kada da zasejete neku kulturu", Belafon je počeo da se preznojava, „ili, možda..." „Pozajmiću vam svoj Godišnjak, ako hoćete", reče Dvocvet. „Godišnjak?" „То je knjiga koja vam govori koji je dan", reče Rinsvind umorno. „Trebalo bi da vam je odmah uz njivu." Belafon se ukruti. „Knjiga?", reče. „Kao, ono, papir, i tako to?" „Da." „Meni to ne izgleda mnogo pouzdano", reče druid prkosno. „Kako knjiga može znati koji je dan? Papir ne ume da broji." On zatrupka do prednjeg dela stene, zbog čega se ona upozoravajuće zanjihala. Rinsvind proguta knedlu i dozva Dvocveta. „Da li si ikada čuo za kulturni šok?", prosikta. „Šta je to?" „То je ono što se dešava ljudima kada provedu pet stotina godina pokušavajući da nateraju kameni krug da radi kako treba, a onda se neko pojavi sa malom knjigom koja ima stranu za svaki dan i male brbljive delove koji idu, otprilike: 'Sada je pravo vreme da se zasadi bob', i 'Ko rano rani, dve sreće grabi'; a znaš li šta je najvažnije što treba zapamtiti u vezi sa kulturnim šokom..." - Rinsvind zastade da bi udahnuo, i u tišini poče da pomera usne, pokušavajući da se seti dokle je stigao sa rečenicom - „а?", zaključi. „Šta?" „Nemoj da ga prirediš čoveku koji upravlja stenom od hiljadu tona." * * * „Је l' otišlo?" Trajmon oprezno proviri preko grudobrana Kule umetnosti, velikog tornja od trošnog kamena koji se nadnosio nad Nevidljivim univerzitetom. Grupica studenata i instruktora magije, daleko ispod, klimnu glavama. „Jeste li sigurni?" Blagajnik sklopi šake oko usta i viknu. „Provalilo je središnja vrata i pobeglo pre sat vremena, gospodine", urlikao je. „Greška", reče Trajmon. „Ono je otišlo, mi smo pobegli. Dobro, eto mene, onda, dole. Je l' zgrabilo koga?" Blagajnik proguta knedlu. On nije bio čarobnjak, već prijatan, dobroćudan čovek koji nije zaslužio da vidi ono čemu je prisustvovao u poslednjem satu. Naravno, nije bilo neobično da mali demoni, obojena svetla i razne polumaterijalizovane prikaze tumaraju okolo po dvorištu, ali u neumoljivom naletu Prtljaga bilo je nečega što ga je obeshrabrilo. Pokušati da se zaustavi bilo bi isto kao da pokušate da se rvete sa glečerom.

Terry Pratchet 28 „То - to je progutalo Dekana liberalnih izučavanja, gospodine", viknu. Trajmon se razvedri. „Zao je to glas", promrmlja. Krenu niz dugačko spiralno stepenište. Nešto kasnije se osmehnuo, tankim, stegnutim osmehom. Dan je nesumnjivo postajao sve bolji. Trebalo je još mnogo toga da se organizuje. A, ako je postojalo nešto što je Trajmon voleo da radi, onda je to bilo organizovanje. * * * Stena je hujala nad visokim zaravnima, šibajući sneg tik ispod sebe. Belafon je žurno trčkarao, razmazujući malo imelinog ulja ovde, škrabajući runu onde, dok je Rinsvind bio šćućuren u strahu i premorenosti, a Dvocvet brinuo zbog Prtljaga. „Tamo ispred!", povika druid, nadjačavajući buku strujanja. „Pogledajte veliki nebeski računar!" Rinsvind proviri kroz prste. Na udaljenom horizontu nalazila se ogromna konstrukcija od sivih i crnih gromada, poredanih u koncentrične krugove i misteriozne avenije, sablasna i odbojna naspram snega. Sigurno da ljudi nisu mogli da pomeraju ove nailazeće planine - sigurno je četa džinova bila pretvorena u kamen nekim... „Izgleda kao puno stena", reče Dvocvet. Belafon zastade u pola pokreta. „Šta?", reče. „Veoma je lepo", dodade žurno turista. Tražio je reč. „Etnički", odluči. Druid izgubi srdačnost. „Lepo?", reče. „Trijumf silicijumskih gromada, čudo moderne zidarske tehnologije - lepo?" „О, da", reče Dvocvet, za koga je sarkazam bio tek reč od osam slova koja počinje na S. „Šta znači etnički?", reče druid. „Znači strahovito impresivno", reče Rinsvind hitro, „а izgleda da smo mi u opasnosti da se prizemljimo, ako ne zamerite..." Belafon se okrenu, jedva nešto smekšan. On široko podiže ruke i povika niz neprevodivih reči, završavajući povređenim šapatom sa „lepo!". Stena uspori, prolete ostatak puta uskovitlavši sneg, i zaustavi se, lebdeći nad krugom. Dole na tlu, druid je sa dva svežnja imele u rukama pravio složene pokrete i Belafon je vešto prizemljio masivnu gromadu na dva ogromna uspravljena kamena, uz najtiši mogući „klik". Rinsvind je ispustio dah u dugom izdisaju. Ovaj požuri da se negde sakrije. Merdevine tresnuše o ivicu gromade i glava postarijeg druida pojavi se iznad ivice. On uputi dvojici putnika začuđen pogled, a onda pogleda Belafona. „Već je bilo krajnje vreme", reče. „Sedam nedelja do Praščićne noći, a on nam je opet zakazao." „Zdravo, Zakrija", reče Belafon. „Šta se sada desilo?" „Potpuno je pobrljavio. Danas je predvideo izlazak sunca tri minuta ranije. Ako ne znaš šta je blenta, dečko, to ti je ovaj ovde." Belafon se vešto spusti niz merdevine i nestade iz vidokruga. Putnici razmeniše poglede, a onda se zagledaše dole u ogroman otvoren prostor u unutrašnjem krugu kamenja. „Šta ćemo sad?", reče Dvocvet. „Mogli bismo na spavanje?", predloži Rinsvind. Dvocvet ga je ignorisao, spuštajući se niz merdevine. Po krugu su druidi malim čekićima kuckali megalite i napregnuto slušali. Nešto velikog kamenja ležalo je na stranama, a svaki ponaosob bio je okružen grupom druida koji su ga pažljivo ispitivali, međusobno se raspravljajući. Do mesta gde je Rinsvind sedeo dopirale su zagonetne fraze: „Ne može biti softverska nekompatibilnost - Bajalica izgažene spirale je i napravljena za koncentrične krugove, idiote..."

Teri Pračet 29 „Ја predlažem da ga mi lepo ponovo upalimo i probamo jednostavnu Mesečevu ceremoniju..." „...Dobro, dobro, nije kvar u kamenju, samo je svemir malo pobrljavio, je l' da?..." Kroz magle svog iscrpljenog uma, Rinsvind se prisetio užasne zvezde koju su videli na nebu. Nešto jeste poremetilo svemir prošle noći. Kako li se vratio na Disk? Imao je osećaj da su odgovori negde unutar njegove glave. A počeo je da mu se javlja jedan još neprijatniji osećaj, kao da nešto drugo posmatra scenu koja se dole odigrava - posmatra je iza njegovih očiju. Čîn se izmigoljila iz kazamata, duboko u neugaženim bogazama njegovog uma, i sada mu je sedela, neustrašiva, u čeonom delu mozga, posmatrajući scenu koja se odvijala, upražnjavajući mentalni ekvivalent jedenja kokica. On pokuša da je potisne - i sveta nestade... Bio je u tami; u toploj, vlažnoj tami groba, baršunastom mraku sarkofaga. Osećali su se jak miris stare kože i kiselost prastarog papira. Papir zašušta. On oseti da je tama puna nezamislivih užasa - a nevolja je sa nezamislivim užasima što ih je prelako zamisliti... „Rinsvinde", reče glas. Rinsvind nikad nije čuo guštera da govori, ali ako bi neki progovorio, imao bi upravo ovakav glas. „Uhm", reče. „Da?" Glas se zakikota - čudan zvuk, prilično papirnat. „Trebalo je da kažeš: 'Gde sam ja?'", reče. „Da li bi mi se svidelo da to znam?", reče Rinsvind. On se zabulji u tamu. Sada kada se već privikao na nju, mogao je nešto i da vidi. Nešto maglovito, jedva svetlo da bi išta i bilo, tek najmanji tračak u vazduhu. Nešto neobično poznato. „Dobro", reče. „Gde sam ja?" „Ti sanjaš." „Mogu li sada da se probudim, molim?" „Ne", reče drugi glas, star i suv kao i prvi, ali malo drugačiji. „Imamo nešto vrlo važno da ti saopštimo", reče treći glas, ako je moguće još sasušenijeg zvuka od ostalih. Rinsvind tupo klimnu glavom. U pozadini njegovog uma Čîn je vrebala i oprezno škiljila preko njegovog mentalnog ramena. „Mnogo si nam nevolja prouzrokovao, mlađani Rinsvinde", nastavi glas. „Sve to padanje preko Ivice sveta, ne vodeći računa o drugim ljudima. Morali smo ozbiljno da narušimo stvarnost, znaš." „Mila majko." „А sada pred tobom stoji veoma važan zadatak." „Oh. Dobro." „Рге mnogo godina sredili smo da se jedan od nas sakrije u tvojoj glavi, zato što smo predvideli da dolazi vreme u kome ćeš morati da odigraš veoma značajnu ulogu." „Ја? Zašto?" „Mnogo bežiš", reče jedan glas. „То je dobro. Ti preživljavaš." „Preživljavam? Desetinu puta su me skoro ubili!" „Baš tako." „Oh." „Ali ne pokušavaj da ponovo padneš sa Diska. To stvarno ne možemo da podnesemo." „Ко smo, zapravo, mi?", reče Rinsvind. Začu se šuštanje u tami. „U početku beše Reč", reče suvi glas pored njega. „Beše Jaje", ispravi drugi glas. „Dobro se sećam. Veliko jaje svemira. Pomalo gumeno." „Obe, zapravo, grešite. Siguran sam da je bila Praiskonska sluz."

Terry Pratchet 30 Glas pored Rinsvindovog kolena reče: „Ne, to je došlo posle. Prvo beše Nebeski svod. Mnogo Nebeskog svoda. Prilično lepljivog, kao šećerna pena. Zapravo, kao sirup..." „Ako je neko uopšte zainteresovan", reče ispucali glas sa Rinsvindove leve strane, „svi grešite. U početku beše Pročišćavanje grla..." „...potom Reč..." „Izvinjavam se, Sluz..." „Pomalo gumena, rekao bih..." Nastupi pauza. Potom glas reče oprezno: „Bez obzira, šta god bilo, jasno se sećamo." „Upravo tako." „Baš." „А naš zadatak je da se postaramo da joj se ništa ružno ne dogodi, Rinsvinde." Rinsvind zaškilji u tamu. „Da li biste bili ljubazni da objasnite o čemu govorite?" Začu se papirnati uzdah. „Toliko o metaforama", reče jedan glas. „Vidi, veoma je važno da čuvaš Čîn u svojoj glavi i da nam je u pravo vreme vratiš, shvataš, tako da u pravom trenutku možemo da budemo izrečene. Da li si shvatio?" Rinsvind pomisli: Možemo da budemo izrečene? A onda mu sinu šta je predstavljala ornamentika ispred njega. Bio je to ispis na stranici, viđen odozdo. „Ja sam u Oktavu?", reče. „Na određen metafizički način", reče opušteno jedan glas. Približio mu se. Mogao je da oseti suvo listanje pravo ispred nosa... Pobeže. * * * Jedna crvena tačkica sjajila je u svom parčencetu tame. Trajmon, koji je i dalje nosio ceremonijalnu odeću sa svoje inauguracije za poglavara Reda, nije mogao da se oslobodi osećanja da je tačkica pomalo narasla dok ju je posmatrao. Okrenu se od prozora, uzdrhtavši. „Dakle?", reče. „То je zvezda", reče profesor astrologije, „mislim." „Misliš?" Astrolog ustuknu. Stajali su u opservatoriji Nevidljivog univerziteta, a mala rubinskocrvena glava čiode na horizontu nije ga streljala pogledom ništa blaže od njegovog novog gospodara. „Ра, vidite, stvar je u tome da smo mi oduvek verovali da su zvezde prilično slične našem Suncu..." „Misliš, vatrene kugle od kilometar-dva u prečniku?" „Da. Ali ova nova je, pa - velika." „Veća od Sunca?", reče Trajmon. Oduvek je smatrao da je kilometar-dva široka vatrena lopta nešto sasvim impresivno, mada je zvezde, u principu, prezirao. Zbog njih je nebo izgledalo neuredno. „Mnogo veća", reče polako astrolog. „Možda veća od glave Velikog A'Tuina?" Astrolog je izgledao slomljeno. „Veća od Velikog A'Tuina i Diska zajedno", reče. „Proverili smo", žurno dodade, „i sasvim smo sigurni." „То je veliko", složi se Trajmon. „Izraz 'ogromna' prosto se sam nameće." „Enormna", složi se hitro astrolog. „Hmm." Trajmon je špartao preko širokog poda opservatorije, koji je bio ukrašen znacima Diskovog zodijaka u mozaiku. Bilo ih je šezdeset i četiri, od Vezena, dvoglavog kengura, do Gahulija, vaze sa lalama (konstelacija od velike religiozne važnosti, čije značenje, avaj, sada beše izgubljeno).

Teri Pračet 31 Zastade na plavo-zlatnoj figuri Muba hijene i iznenada se okrenu. „Udarićemo u nju?", upita. „Bojim se da je tako, gospodine", reče astrolog. „Hmm." Trajmon prošeta još nekoliko koraka, zamišljeno češkajući bradu. Zastade na međi Okdžoka trgovca i Zvezdane rotkve. „Ja nisam stručnjak za te stvari", reče, „ali pretpostavljam da to ne bi bilo dobro?" „Ne, gospodine." „Vrele su, te zvezde?" Astrolog proguta knedlu. „Da, gospodine." „Bićemo sprženi?" „Na kraju. Naravno, pre toga će se dešavati diskotresi, plimski talasi, gravitacioni poremećaji i verovatno će nam atmosfera biti oduvana." „Ah. Rečju, nedostatak dobre organizacije." Astrolog je oklevao, i konačno se predade. „Moglo bi se tako reći, gospodine." „Ljudi će se uspaničiti?" „Samo nakratko, bojim se." „Hmm", reče Trajmon, koji je upravo prolazio iznad Možda kapije i lagano orbitirao ka Nebeskoj kravi. Zaškilji ponovo u crveni tračak na horizontu. Izgledalo je da je došao do neke odluke. „Ne možemo naći Rinsvinda", reče, „а, ako ne možemo naći Rinsvinda, ne možemo naći Osmu čîn Oktava. Ali verujemo da se Oktavo mora iščitati da bi se izbegla katastrofa - u suprotnom, zašto bi ga Tvorac ostavio?" „Možda je, prosto, bio zaboravan", predloži astrolog. Trajmon ga saseče pogledom. „Drugi redovi pretražuju sve zemlje, odavde do Središta", nastavi, brojeći vrhove prstiju, „jer ne izgleda razumno da čovek može da uleti u oblak i ne izađe iz njega..." „Sem ukoliko nije napunjen stenama", reče astrolog u jadnom i, kako se ispostavilo, potpuno neuspešnom pokušaju da podigne raspoloženje. „Ali sići mora - negde. Gde, pitamo se." „Gde?", ponovi astrolog odano. „I odmah nam se redosled poteza sam ukazuje." „Ah", reče astrolog koji je trčao, pokušavajući da sustigne čarobnjaka koji je grabio preko Dva debela rođaka. „А redosled je...?" Astrolog pogleda u dva oka, siva i umiljata poput čelika. „Uhm. Prestaćemo da tragamo?", pokuša. „Upravo to! Koristimo darove koje nam je Tvorac dao - hopla, pogledamo dole, i šta vidimo?" Astrolog prostenja u sebi. Pogleda nadole. „Pločice?", usudi se. „Pločice, da, koje zajedno čine...?", Trajmon pogleda sa iščekivanjem. „Zodijak?", pokuša astrolog, očajan. „Tačno! I, stoga, potrebno nam je samo da razvijemo precizan Rinsvindov horoskop pa da tačno znamo gde se nalazi!" Astrolog se nasmeši, kao čovek koji, pošto je stepovao po živom pesku, počinje da oseća čvrst kamen pod nogama. „Biće mi potrebno da znam tačno mesto i vreme rođenja", reče. „Ništa lakše. Prepisao sam ih iz univerzitetske kartoteke pre nego što sam pošao ovamo." Astrolog pogleda u beleške i nabora čelo. Pređe na drugi kraj prostorije i izvuče široku fioku prepunu karata. Ponovo pročita beleške. Uze komplikovani par kompasa i nekoliko puta pređe preko karata. Uze mali mesingani astrolab i pažljivo ga savi. Zviznu kroz zube. Uze kredu i ispisa neke brojke po tabli.

Terry Pratchet 32 Za to vreme Trajmon je posmatrao novu zvezdu. Razmišljao je: legenda u Piramidi Tsorta kaže da će onaj ko izgovori zajedno Osam čîni kada je Disk u opasnosti dobiti sve što zaista želi. A to će biti uskoro! I razmišljao je: sećam se Rinsvinda, nije li to onaj zbrčkani dečko koji je uvek bio najgori na vežbama? Ni trunke magije u njemu. Samo da ga ugledam pred sobom, pa ćemo da vidimo da li ću dobiti svih osam... Astrolog reče: „Zaboga", nekako za sebe. Trajmon se okrete. „Dakle?" „Neverovatna karta", reče astrolog bez daha. Nabora čelo. „Zaista čudno", reče. „Koliko čudno?" „Rođen je pod Malom dosadnom grupom bledih zvezda, koja, kao što znate, leži između Letećeg losa i Čvornovate žice. Kaže se da čak ni naši stari nisu mogli da nađu ništa interesantno što bi rekli o znaku koji..." „Da, da, pređi na stvar", reče Trajmon nervozno. „То je znak koji se tradicionalno vezuje za majstore koji prave šahovske table, prodavce luka, proizvođače statueta neznatnog religioznog značaja i ljude alergične na kalaj. Uopšte nije čarobnjački znak. A u vreme njegovog rođenja senka Kori Celesti..." „Ne zanimaju me mehanički detalji", zareža Trajmon. „Samo mi daj njegov horoskop." Astrolog, koji je uživao u sebi, uzdahnu i dodade još nekoliko proračuna. „Dobro", reče. „On glasi: Danas je dobar dan za upoznavanje novih prijatelja. Dobro delo moglo bi imati nepredvidljive posledice. Ne uznemiravajte druide. Uskoro ćete ići na vrlo neobičan put. Vaša srećna hrana su krastavčići. Ljudi koji na vas vade noževe verovatno ne slute na dobro. P.S.: zaista mislimo ono o druidima." „Druidi?", reče Trajmon. „Pitam se..." * * * „Da li ti je dobro?" Rinsvind otvori oči. Čarobnjak užurbano sede i uhvati Dvocveta za košulju. „Hoću da idem odavde!", reče panično. „Ovog časa!" „Ali održaće se drevna i svečana ceremonija!" „Ма, baš me briga što je drevna! Hoću da osetim poštenu kaldrmu pod nogama, hoću stari dobri miris septičkih jama, hoću da odem tamo gde je mnogo ljudi, i vatre, i krovova, i zidova i drugih sličnih dragih stvari. Hoću kući!" On otkri u sebi ovu iznenadnu čežnju za zadimljenim, čađavim ulicama Ank-Morporka, koji je u svom najboljem elementu bio s proleća, kada je lepljiva skrama na mutnim vodama reke Ank imala poseban preliv boja a strehe bile pune ptičje pesme, ili, barem, ptica koje su ritmično kašljale. Suza mu se pojavi u oku kada se setio osobene igre svetlosti na Hramu malih bogova, poznate lokalne atrakcije, a knedla mu stade u grlu kada se setio tezge sa prženom ribom na raskrsnici Ulice smetlišta i Ulice pokvarenih varalica. Pomisli na krastavce koje su tamo prodavali, velike, zelene stvarčice koje su se izdizale sa dna posude kao nasukani kitovi. Preko svih ovih kilometara, oni su zvali Rinsvinda, obećavajući posoljena jaja u sledećoj posudi. On pomisli na udobna potkrovlja konjušnica gde je provodio noći. Lakomisleno, nekad je prezirao ovakav način života. U ovom času je to izgledalo nezamislivo, ali tada mu je život bio divno dosadan. Sada mu je bilo dosta svega. Odlazio je kući. Kiseli krastavčići, čujem kako me zovete... On odgurnu Dvocveta, vrlo ponosno skupi odrpanu odoru oko sebe, okrenu se licem prema delu horizonta za koji je verovao da krije njegov rodni grad i, sa odlučnom namerom i velikom rasejanošću, zakorači pravo preko vrha desetometarskog trilitona. Desetak minuta kasnije, kada ga je zabrinuti i krajnje skrušeni Dvocvet iskopao iz dubokog smeta u podnožju kamenja, lice mu je bilo promenjeno. Dvocvet se zagleda u njega.

Teri Pračet 33 „Da li si dobro?", reče. „Koliko prstiju pokazujem?" „Hoću kući!" „Dobro." „Ne, ne pokušavaj da me odgovoriš. Dosta mi je svega. Voleo bih da mogu da kažem da mi je bilo zabavno, ali ne mogu, i - šta?" „Rekoh, dobro", reče Dvocvet, „baš bih voleo ponovo da vidim Ank-Morpork. Pretpostavljam da su ga već u velikoj meri obnovili." Trebalo bi napomenuti da je, poslednji put kada su ova dvojica videla grad, on žestoko plamteo, što je u velikoj meri imalo veze sa Dvocvetom, koji je neukom ali lakomislenom stanovništvu predstavio koncept osiguranja od požara. Ali uništavajuće vatre su bile sastavni deo morporčkog života, i on bi uvek orno i pedantno ponovo izrastao, koristeći tradicionalne materijale, kao što su drvo, suvo kao barut, i nepromočiva slama impregnirana katranom. „Aha", reče Rinsvind, koji se za nijansu izduvao. „Aha, dobro. Dobro, onda. Lepo. Pa, da krenemo mi onda?" Iskobeljao se i stresao sneg sa sebe. „Samo, ja mislim da bi bilo bolje da sačekamo jutro", dodade Dvocvet. „Zašto?" „Ра, zato što je ciča zima, ne znamo gde se nalazimo, Prtljag je negde nestao, sve više se smrkava..." Rinsvind je oklevao. U dubokim kanjonima uma činilo mu se da čuje udaljeno šuškanje starog papira. Imao je užasan predosećaj da će se isti snovi od sada često ponavljati, a on je imao mnogo pametnijih stvari da radi nego da sluša predavanja gomile drevnih čîni, čîni koje nisu mogle da se slože čak ni oko toga kako je nastao Kosmos... Tanušni suvi glas u dnu njegovog mozga reče: Kojih stvari? „Ма, umukni", reče Rinsvind. „Samo sam rekao da je ciča zima i...", poče Dvocvet. „Nisam mislio ti, već ja." „Šta?" „Ма, umukni", reče Rinsvind umorno. „Iznenadilo bi me da ovde ima nešto da se pojede." Ogromno kamenje bilo je crno i preteće naspram umiruće zelene svetlosti sunčevog zalaska. Unutrašnji krug je bio pun druida koji su trčkarali naokolo u svetlu nekoliko lomača, podešavajući sve neophodne periferne uređaje kamenog računara, kao što su štapovi sa ovnujskim glavama na vrhu i imelom na drugom kraju, zastave sa izvezenim ukrštenim zmijama i tako dalje. Izvan područja obasjanih lomačama, okupljao se veći broj ljudi iz ravnice; druidski festivali su oduvek bili popularni, pogotovo kada bi nešto pošlo naopako. Rinsvind ih je posmatrao. „Šta se dešava?" „Ah, elem", reče Dvocvet poletno, „izgleda da ova ceremonija datira još od pre nekoliko hiljada godina i da slavi, hm, ponovno rađanje meseca, ili, možda, sunca. Ne, sasvim sam siguran da se radi o mesecu. Izgleda da je vrlo svečana, i lepa, i protkana tihim dostojanstvom." Rinsvind uzdrhta. Uvek bi se zabrinuo kada bi Dvocvet počinjao ovako da priča. Barem još nije izrekao „živopisno" ili „tradicionalno"; Rinsvind nikada nije uspeo da nađe zadovoljavajući prevod za ove reči, a najbliže što je uspeo bilo je „nevolja". „Voleo bih da je Prtljag ovde", reče turista tužno. „Dobro bi mi došla moja kutija za slikanje. Izgleda veoma tradicionalno i živopisno." Gomila se uskomeša u iščekivanju. Bilo je očigledno da samo što nije počelo. „Vidi", reče Rinsvind žurno. „Druidi su sveštenici. To moraš da zapamtiš. Ne čini ništa što će ih uznemiriti." „Ali..." „Nemoj im nuditi da kupiš kamenje." „Ali ja..."

Terry Pratchet 34 „Ne počinji da pričaš o tradicionalnim narodnim običajima." „Mislio sam..." „Zaista ne pokušavaj da im prodaš osiguranje, to ih uvek uznemirava." „Ali to su sveštenici!", zavapi Dvocvet. Rinsvind zastade. „Da", reče. „U tome i jeste poenta, zar ne?" S druge strane spoljnog kruga obrazovala se neka vrsta procesije. „Ali sveštenici su dobri ljudi", reče Dvocvet. „U mojoj zemlji oni šetaju sa posudicama za prošnju. To je njihov jedini posed", dodade. „Aha", reče Rinsvind, ne baš sasvim siguran da je razumeo. „One bi služile za skupljanje krvi, je l' tako?" „Krvi?" „Da, od žrtvovanja." Rinsvind je mislio o sveštenicima koje je poznavao kod kuće. Bio je, naravno, na oprezu da ne ozlovolji nekog boga, obavljao je mnoge hramske poslove i, u celini, mislio da je najtačnija definicija sveštenika u Oblastima Kružnog mora bila da je to neko ko dobar deo vremena provodi u krvi do ramena. Dvocvet je izgledao užasnuto. „Ма, ne", reče. „Tamo odakle sam ja, sveštenici su sveti ljudi koji su se posvetili životu u nemaštini, dobrim delima i izučavanju prirode Boga." Rinsvind razmotri ovu neobičnu tvrdnju. „Bez žrtvovanja?", reče. „Apsolutno bez." Rinsvind odustade. „Ра", reče, „meni se onda oni ne čine toliko svetim." Začu se treštanje orkestra bronzanih truba. Rinsvind se osvrnu. Povorka druida je lagano marširala pored njih, sa dugačkim srpovima koji su visili zajedno sa buketićima imele. Razni niži druidi i učenici pratili su ih svirajući na raznolikim udaraljkama za koje se verovalo da rasteruju zle duhove, a u čemu su verovatno i uspevale. Baklje su pravile uzbudljive i dramatične šare po kamenju koje je zlokobno stajalo naspram zelenkastog neba. Središno, bleštave zavese Aurore Koriolis počeše da trepere i da se cakle među zvezdama, dok je milion ledenih kristala igralo u Diskovom magičnom polju. „Belafon mi je sve objasnio", šaptao je Dvocvet. „Videćemo čuvenu ceremoniju koja slavi Jedinstvo čoveka sa vasionom, tako mi reče." Rinsvind zlovoljno pogleda procesiju. Dok su se druidi širili oko velikog ravnog kamena koji je dominirao centrom kruga, nije mogao a da ne primeti privlačnu, mada pomalo bledunjavu, mladu devojku koja se nalazila među njima. Nosila je dugačku belu odoru, zlatnu ogrlicu oko vrata i izraz površnog shvatanja situacije. „Da li je i ona druid?", upita Dvocvet. „Ne bih rekao", reče Rinsvind polako. Druidi započeše bajalicu. Bila je to, oseti Rinsvind, naročito zla i mračna bajalica koja je obećavala da će se razviti do iznenadnog vrhunca. Prizor mlade žene koja leži na kamenu nije doprineo da voz njegovih misli ispadne iz šina. „Želim da ostanem", reče Dvocvet. „Mislim da nas ceremonije kao što je ova vraćaju primitivnoj jednostavnosti koja..." „Da, da", reče Rinsvind, „ali oni će je žrtvovati, ako baš hoćeš da znaš." Dvocvet ga pogleda zapanjeno. „Šta, ubiće je?" „Da." „Zašto?" „Nemoj mene da pitaš. Da bi usevi bolje uspevali, ili mesec izašao, ili tako nešto. Ili, jednostavno, uživaju da ubijaju ljude. To ti je religija." On postade svestan niskog, mumlavog zvuka, koji se više osećao nego čuo. Izgledalo je da dopire iz kamena pored njih. Pod njegovom površinom treperile su tačkice svetlosti, poput pegica liskuna.

Teri Pračet 35 Dvocvet je otvarao i zatvarao usta. „Zar ne mogu jednostavno da upotrebe cveće, bobice i slično?", reče. „Nešto, recimo, simbolično?" „Jok." „Da li je iko ikada pokušao?" Rinsvind uzdahnu. „Vidi", reče. „Nijedan visoki sveštenik koji drži do sebe neće proći kroz celu gungulu sa trubama, i procesijama, i zastavama i ostalim, da bi zario svoj nož u žuti narcis i dve šljive. Moraš da se suočiš sa tim; sve to o zlatnim granama i prirodnim ciklusima na kraju se svede na seks i nasilje, najčešće na oba istovremeno." Na njegovo iznenađenje, Dvocvetove usne su drhtale. Dvocvet nije samo posmatrao svet kroz ružičaste naočare - Rinsvind je znao - on je i mislio ružičastim mozgom i slušao ružičastim ušima. Bajanje se podizalo do neizbežnog vrhunca. Glavni druid je iskušavao ivicu svog srpa, i sve oči behu uprte u izduženi kamen u snežnim brdima iza kruga, gde je mesec trebalo da se pojavi. „Nema svrhe da..." Ali Rinsvind je pričao samom sebi. * * * Međutim, ledeni krajolik izvan kruga nije bio u potpunosti lišen života. Ako ništa, jedna grupa čarobnjaka upravo se približavala; grupa koju je Trajmon uzbunio. Mala i usamljena figura je takođe posmatrala prizor iz zaklona kamena koji je tu bio zgodno posađen. Jedna od najvećih Diskovih legendi motrila je događaje u kamenom krugu sa izrazitim zanimanjem. On je video druide kako obrazuju krug i bajaju, video glavnog druida kako podiže svoj srp... Čuo glas. „Kažem! Izvinite! Da li bih mogao da porazgovaram sa vama?" * * * Rinsvind se očajnički osvrtao, tražeći put za bekstvo. Nije ga bilo. Dvocvet je stajao pored kamenog oltara, sa uzdignutim prstom, u stavu uglađene odlučnosti. Rinsvind se priseti slučaja kada je Dvocvet pomislio da pastir koji je prolazio pored njih suviše snažno udara stoku, i njegovog apela za obzir prema životinjama koji je Rinsvinda ostavio žestoko izgaženog i pomalo izbodenog. Druidi su posmatrali Dvocveta sa izrazom lica koji je obično rezervisan za poludelu ovcu ili pojavu kiše žaba. Rinsvind nije mogao da čuje sve što je Dvocvet govorio, ali nekoliko izraza, kao što su „narodni običaji" i „lešnici i cveće", zalebdeše iznad zanemelog kruga. A onda se prsti nalik makaronama priljubiše uz čarobnjakova usta i krajnje oštro sečivo mu bocnu adamovu jabučicu; vlažan glas pored njegovog uva reče: „Ni žvuka, inače ši mrtav čovek." Rinsvindove oči su kolutale u dupljama, kao da žele da pronađu izlaz. „Ako ne želite da kažem ijednu reč, kako ćete znati da sam razumeo ono što ste upravo rekli?", prošapta. „Umukni, i kaži mi šta radi onaj drugi idiot?" „Ne, ali pogledajte, ako treba da umuknem, kako ću onda..." Nož na njegovom vratu postade vrela linija bola i Rinsvind odluči da dozvoli logici malo odmora. „Ime mu je Dvocvet. Nije iz ovih krajeva." „I ne izgleda tako. To ti je prijatelj?" „Imamo neku vrstu odnosa mržnje i mržnje, da." Rinsvind nije mogao da vidi svog otmičara, ali sudeći po onome što je osećao, ovaj je imao telo načinjeno od vešalica za odela. Takođe je jako mirisao na pepermint.

Terry Pratchet 36 „Hrabar je, mora še prižnati. Radi ono što kažem, i možda neče žavršiti vežan ža onaj kamen." „Mmpf." „Ovi ovde nišu baš švešaborni, žnaš." Upravo u tom trenutku mesec se, povinujući se zakonima ubeđivanja, uzdigao, mada, suprotno zakonima računarstva, nije bio ni blizu mesta koje je kamenje predvidelo. Ali ono što je bilo tamo, provirujući kroz raštrkane oblake, bila je usplamtela crvena zvezda. Nalazila se tačno iznad najsvetijeg kamena kruga, slabašno sjajeći, poput iskre u očnoj duplji Smrti. Bila je zlokobna i odvratna i, Rinsvind nije mogao a da ne primeti, nešto veća nego što je bila prošle večeri. Užasnut krik ote se sveštenicima. Gomila koja ih je okruživala poče da se tiska napred: ovo je obećavalo. Rinsvind oseti dršku noža kako mu leže na dlan, a grguravi glas iza njega reče: „Ješi ikad radio nešto ovako?" „Kako, ovako?" „Uleteo u hram, pobio šveštenike, ukrao žlato i špašao devojku." „Ne, ne u toliko mnogo reči." „Radičeš ovako." Pet centimetara od Rinsvindovog levog uva, glas se pretvori u zvuk za koji bi se moglo reći da je nalik babunu kome se stopalo zaglavilo u kanjonu odjeka i mali ali vižljast oblik projuri pored njega. Pod svetlošću baklji on vide da je to veoma star čovek, od onih žgoljavih koje obično zovu „živahni", potpuno ćelave glave, sa bradom koja mu je dosezala skoro do kolena, štapićastih nogu na kojima su proširene vene ucrtale uličnu mapu jednog ovećeg grada. Uprkos snegu, na sebi nije imao ništa više od kožnog ruksaka, okovanog nitnama, i čizama koje su lako mogle da prime još jedan par nogu. Dva najbliža druida zgledaše se i podigoše srpove. Nastade kratkotrajno komešanje, i oni se srušiše u zgrčena klupka agonije, ispuštajući uznemirujuće zvuke. Koristeći uzbuđenje koje je usledilo, Rinsvind se šunjao ka oltarskom kamenu, oprezno držeći nož kako ne bi izazvao neki neželjeni komentar. U stvari, na njega niko i nije obraćao mnogo pažnje; druidi koji nisu pobegli iz kruga, uglavnom oni mlađi i mišićaviji, okupili su se oko starca s namerom da prodiskutuju temu svetogrđa prema kamenim krugovima, ali sudeći po kikotanju i krckanju hrskavica, on je vodio glavnu reč u raspravi. Dvocvet je zainteresovano posmatrao bitku. Rinsvind ga zgrabi za rame. „Hajdemo", reče. „Zar ne bi trebalo da pomognemo?" „Siguran sam da bismo mu samo smetali", reče hitro Rinsvind. „Znaš kako je kad ti ljudi stoje nad glavom dok si u poslu." „Moramo barem da spasemo mladu damu", reče Dvocvet odlučno. „Dobro, ali miči se već jednom!" Dvocvet uze nož i odjuri do oltara. Posle nekoliko neveštih zamaha pođe mu za rukom da preseče konopce koji su vezivali devojku; ona ustade i brižnu u plač. „U redu je...", započe on. „Malo sutra je u redu!", preseče ona, streljajući ga crveno oivičenim očima. „Zašto ljudi uvek moraju sve da pokvare?" Ljutito istrese nos u porub svoje odore. Dvocvet zbunjeno pogleda Rinsvinda. „Uhm, mislim da ne shvatate", reče. „Mislim, upravo smo vas spasli od neumitne smrti." „То nije lako ovde", reče ona. „Mislim, očuvati se...", pocrvene, i očajna, uvrnu porub odore. „Mislim, ostati... ne dozvoliti sebi... ne izgubiti kvalifikaciju..." „Kvalifikaciju?", ponovi Dvocvet, osvajajući Rinsvindov Kup za najsporiju osobu u kapiranju u celom multiverzumu. Devojčine oči se skupiše.

Teri Pračet 37 „Dosad sam već mogla biti gore sa boginjom Meseca i ispijati medovinu iz srebrne posude", reče besno. „Osam godina ostajanja kući subotom uveče, ode u vetar!" Ona pogleda Rinsvinda i namršti se. Potom on oseti nešto. Možda je to bio samo korak koji je jedva čuo iza sebe, možda je bio pokret čiji je odraz video u njenim očima - ali uglavnom, on se izmače. Nešto prozvižda kroz vazduh tamo gde mu je bio vrat i zakači Dvocvetovu ćelavu glavu. Rinsvind se okrenu, da bi ugledao glavnog druida kako sprema srp za nov zamah i, u odsustvu bilo kakve nade za bekstvo, očajnički zamahnu nogom. Pogodi druida tačno u čašicu kolena. Dok je čovek vrištao, ispustivši oružje, začu se neugodan mljackav zvuk i on pade napred. Iza njega, mali čovek sa dugačkom bradom izvuče mač iz tela, obrisa ga grudvom snega i reče: „Moj lumbago me prešeča. Možete poneti blago." „Blago?", reče Rinsvind slabašno. „Šve ogrliče i slično. Šve žlatne grivne. Puno ih imaju. To šu ti svešteniči", reče starac vlažno. „Ništa šem baklji, baklji i baklji. Ko je devojka?" „Ne da nam da je spasemo", reče Rinsvind. Devojka prkosno pogleda starca preko razmazane maškare. „Ižeš to", reče, i jednim pokretom je podiže, malo se zatetura, viknu na svoj artritis i preturi se. Sledećeg trenutka on reče, iz ležećeg položaja: „Ne štoj šamo tako, kurvetino - nego pomagaj." Na Rinsvindovo veliko iznenađenje, a sasvim sigurno i na njeno sopstveno, ona to i učini. Rinsvind je, za to vreme, pokušavao da osvesti Dvocveta. Imao je ranu preko slepoočnice koja nije izgledala preduboka, ali čovečuljak je bio u nesvesti, sa pomalo zabrinutim osmehom zamrznutim na licu. Njegovo disanje bilo je plitko i - čudno. I, nekako je bio lagan. Ne lakši nego obično, već potpuno bez težine. Čarobnjak je isto tako mogao da drži i senku. Rinsvind se priseti kako se pričalo da druidi koriste čudne i strašne otrove. Naravno, često su ti isti pričali da varalice uvek imaju sitne oči, da grom nikad dva puta ne udara u isto mesto i da, ako bi bogovi hteli da čovek leti, dali bi mu avionsku kartu. Ali nešto u Dvocvetovoj lakoći plašilo je Rinsvinda. Užasno plašilo. On pogleda devojku. Ona je prebacila starca preko ramena i uputila Rinsvindu izvinjavajući poluosmeh. Negde iz oblasti donjeg dela njenih leđa glas reče: „Ješte šve uželi? Ajmo odavde pre nego što še vrate." Rinsvind presavi Dvocveta preko ruke i potrča za njima. Činilo se da je to jedino što može da uradi. * * * Starčev veliki beli konj bio je privezan za sasušeno drvo, u udolini zavejanoj snegom nešto dalje od krugova. Bio je to gladak, sjajan konj koji je izgledao kao vrhunski bojni at, mada je utisak bio donekle pokvaren prstenom hemoroidnih čepića koji su visili sa sedla. „Dobro, špuštaj me dole. U onoj torbi što viši tamo o šedlu ima nešto vate, pa ako ne žamerite..." Što je nežnije mogao, Rinsvind osloni Dvocveta o drvo i na mesečini - a, postade mu jasno, i na slabašnoj crvenkastoj svetlosti preteće nove zvezde - prvi put zaista osmotri svog spasioca. Čovek je imao samo jedno oko; drugo je bilo pokriveno crnim povezom. Njegovo mršavo telo predstavljalo je mrežu ožiljaka, a sada je bilo i nabreklo do usijanja od upaljenih tetiva. Njegovi zubi su, očigledno odavno, odlučili da ga napuste. „Ко si ti?", reče. „Betan", reče devojka, utrljavajući gromuljicu zelene masti neprijatnog mirisa po starčevim leđima. Ona je odavala utisak nekoga ko, ako biste tražili da predvidi sled događaja pošto je heroj na belom konju spase od devičanskog žrtvovanja, verovatno ne bi pomenuo vatu,

Terry Pratchet 38 ali isto tako nekoga ko je, kada je postalo očigledno da se na kraju, u stvari, desi vata, odlučan da je koristi kako valja. „Mislio sam na njega", reče Rinsvind. Jedno zvezdanosvetlo oko ga pogleda. „Коеn še žovem, dečko." Betanine ruke se zaustaviše. „Koen?", reče ona. „Коеn Varvarin?" „Baš taj." „Čekaj, čekaj", reče Rinsvind. „Коеn je veliki momak, bikovskog vrata, a grudnih mišića poput džaka sa fudbalskim loptama. Mislim, to je Diskov najveći ratnik, legenda još za života. Sećam se da mi je još deda pričao da ga je video... deda mi je pričao... moj deda..." Pogled nalik svrdlu natera da ustukne. „О", reče. „О. Svakako. Izvinite." „Ješte", reče Koen i uzdahnu. „Tu ši u pravu, dečače. Ja šam život još ža legende." „Gospode", reče Rinsvind. „Koliko vi, u stvari, imate godina?" „Ošamdešet šedam." „Ali vi ste bili najveći!", reče Betan. „Bardovi i dalje pevaju pesme o vama." „Nikad ja ža to nisam dobio tantijeme", reče. Setno se zagleda u sneg. „То je priča moga života. Ošamdešet godina u pošlu, i šta mi je od svega toga oštalo? Bol u krštima, šuljevi, loša probava i što ražličitih rečepata ža šupu. Šupa! Mrzim šupu!" Betanino čelo se nabora. „Šupu?" „Supu", objasni Rinsvind. „Jeste, šupu", reče Koen, sav očajan. „То je zbog mojih žuba, šhvataš. Niko te ne užima ža ožbiljno kad nemaš žube, kažu: 'Šedi deda pored vatre, i uzmi malo šu..." Koen oštro pogleda Rinsvinda. „Opasan ti je taj kašalj, dečače." Rinsvind odvrati pogled, nespreman da pogleda Betan u lice. A onda mu srce zastade. Dvocvet je i dalje bio naslonjen na drvo, spokojno onesvešćen, izgledajući onoliko prekorno koliko je to bilo moguće u datim okolnostima. Izgledalo je da ga se i Koen prisetio. Nesigurno ustade i odgega se do turiste. Palčevima mu otvori kapke, pogleda ranu i opipa puls. „Ode ovaj", reče. „Umro?", reče Rinsvind. U debatnom klubu njegovog uma desetine emocija poskakaše na noge i počeše da viču. Olakšanje je bilo u punom naletu, kada se umeša Šok, zahtevajući pridržavanje poslovnika, a onda Zapanjenost, Užas i Gubitak započeše borbu, koja se završi tek kada se Stid uvuče kroz vrata da vidi oko čega se digla tolika graja. „Ne", reče Koen zamišljeno, „ne baš. Jednoštavno, otišao je." „Otišao gde?" „Ne žnam", reče Koen, „ali mišlim da žnam nekoga ko ima mapu." * * * Daleko u snežnim prostranstvima pola tuceta crvenih tačkica svetlucalo je kroz tamu. „Nije on daleko", reče vođa čarobnjaka, gledajući u malu kristalnu kuglu. Začu se opšte mumlanje u redovima iza njega, što se otprilike moglo tumačiti kao da, koliko god Rinsvind bio daleko, nije mogao da bude dalje od lepe tople kupke, dobrog obroka i meke postelje. A onda čarobnjak koji se kretao u zadnjem redu stade i reče: „Slušajte!" Slušali su. Čuli su se tanani zvuci zime koja je pojačavala svoj stisak na zemlji, pucketanje stena, prigušeno trčkanje malih stvorenja kroz tunele ispod snežnog pokrivača. U udaljenoj šumi je zavijao vuk, ali je prestao, pošto mu je bilo neprijatno što mu se niko ne pridružuje. Čuo se i srebrnasti zvuk mesečine na susnežici. Čuo se i krkljavi zvuk pola tuceta čarobnjaka koji su pokušavali da dišu tiho. „Ја ništa ne čujem...", poče jedan. „Šššš!"

Teri Pračet 39 „Dobro, dobro..." Potom su svi čuli: tanano, udaljeno krckanje, kao da se nešto vrlo brzo kreće po snežnoj kori. „Vukovi?", reče čarobnjak. Svi pomisliše na stotine mršavih, izgladnelih tela koja skaču kroz noć. „N-ne", reče vođa. „Previše je ravnomerno. Možda je glasnik?" Sada je to bio glasniji, odsečan ritam, nalik zubima koji veoma brzo grizu celer. „Poslaću raketu", reče vođa. On podiže pregršt snega, napravi od njega grudvu, baci je u vazduh i zapali jezičkom oktarinske vatre iz prstiju. Pojavi se kratkotrajan, oštar plavičasti blesak. Nastade tišina. Onda drugi čarobnjak reče: „Prokleti glupane, sad više ništa ne vidim." To je bilo poslednje što su čuli pre nego što je nešto brzo, tvrdo i bučno iz tame proletelo kroz njih i nestalo u noći. Kada su jedan drugoga iskopali iz snega, pronašli su samo uzan, utaban trag malih stopala. Stotina malih stopala, jednih blizu drugih, koja su grabila preko snega pravo, poput snopa svetlosti. * * * „Vračara!", reče Rinsvind. Starica koja je sedela preko puta vatre slegnu ramenima i izvuče špil umašćenih karata iz nekog nevidljivog džepa. Uprkos oštrom mrazu, u kolibi je bilo kao u ložionici i čarobnjak se već obilno znojio. Konjska balega je bila dobro gorivo, ali je Konjski narod imao dosta da nauči o provetravanju, počevši od samog značenja tog pojma. Betan se nagnu ka njemu. „Kako misliš, vrat čari?", prošaputa. „Vračarenje. Razgovor sa mrtvima", objasni on. „Ah", reče ona, pomalo razočarano. Večerali su konjsko meso, konjski sir, konjski crni puding i neko retko pivo, u čije poreklo Rinsvind nije želeo da se upušta. Koen (koji je jeo konjsku supu) objasnio je da su se ljudi iz Konjskih plemena u Srednjozemnim stepama rađali u sedlu, što je Rinsvind smatrao ginekološkom nemogućnošću, i da su posebno bili prilagođeni prirodnoj magiji, pošto vas je život u otvorenim stepama terao da shvatite da se divno nebo svuda po ivicama utapa u zemlju, a ovo, prirodno, inspiriše um na duboke misli, poput: „Zašto?" „Kada?" i „Zašto jednom ne probamo govedinu, za promenu?" Poglavičina baba klimnu Rinsvindu i raširi karte ispred sebe. Rinsvind je, kao što je već napomenuto, bio najgori čarobnjak na Disku; nijedna čîn nije htela da ostane u njegovom umu od kada se tu ugnezdila Čîn, baš kao što se ni riba ne bi previše zadržavala u bazenu sa štukama. Ali on je i dalje imao svoj ponos, a čarobnjaci ne vole da vide kako žene izvode čak ni prostu magiju. Nevidljivi univerzitet nikada nije primao žene, izgovarajući se na probleme sa vodovodom, ali pravi razlog je bila neizgovorena bojazan da bi žene, ako bi im se dozvolilo da petljaju oko magije, najverovatnije bile uznemirujuće dobre u tome... „Svakako, ja ne verujem u Karok karte", promrmlja. „Sva ta priča kako je to prečišćena mudrost kosmosa gomila je gluposti." Prva karta, od dima požutela i od starosti ispucala, bila je... Trebalo je da bude Zvezda. Ali umesto poznatog kruga sa malim zracima, pojavila se sićušna crvena tačka. Starica zamrmlja i noktom zagreba kartu, pogledavši zatim oštro Rinsvinda. „Nema to sa mnom nikakve veze", reče. Ona okrenu Važnost pranja ruku, Oktogramsku osmicu, Nebesku kupolu, Pokrov noći, Četvorku slonova i Kornjačinog keca i - Rinsvind je to i očekivao - Smrt.

Terry Pratchet 40 A nešto je bilo neobično i sa Smrću. To je trebalo da bude prilično realističan crtež Smrti na belom konju, i, zaista, tako je i bilo. Ali nebo je bilo crveno, a sa udaljenog brda približavala se neka sićušna figura, jedva vidljiva pod svetlošću konjskih lojanica. Rinsvindu nije bilo potrebno da je identifikuje, jer je iza nje išao kovčeg na stotinama nožica. Prtljag bi svog gospodara pratio bilo kud. Rinsvind pogleda preko šatora prema Dvocvetu, koji je sada bio bledo obličje naslonjeno na konjske kože. „On je stvarno mrtav?", reče. Koen prevede starici, koja odmahnu glavom. Ona posegnu u drveni kovčežić koji je stajao pored nje i stade preturati među nekakvim vrećicama i bočicama, dok nije pronašla zelenu flašicu koju velikodušno sasu u Rinsvindovo pivo. On je sumnjičavo pogleda. „Ona kaže da je to neka vršta leka", reče Koen. „Da šam na tvom meštu, ja bih to popio. Ovi ljudi še pomalo užnemire ako ne prihvatiš njihovo goštoprimštvo." „Nadam se da mi od ovoga neće eksplodirati glava", reče Rinsvind. „Ona kaže da je neophodno da to popiješ." „Dobro, ako si siguran da je u redu. Pivo ne može imati gori ukus." On otpi gutljaj, svestan svih očiju koje su ga gledale. „Hm", reče. „U stvari, to i nije tako lo..." * * * Nešto ga je podiglo i bacilo u vazduh. Mada je u nekom drugom smislu i dalje sedeo pored vatre - mogao je da vidi sebe, iščezavajuću figuru u krugu plamene svetlosti koji se ubrzano smanjivao. Ostale figurice napeto su posmatrale njegovo telo. Izuzev starice. Ona je gledala nagore, pravo prema njemu, cereći se. * * * Viši čarobnjaci Kružnog mora uopšte se nisu cerili. Postajali su svesni da su se suočili sa nečim potpuno novim i zastrašujućim: mladim čovekom koji je u naletu. Zapravo, niko od njih nije bio siguran koliko je zaista Trajmon bio star, ali njegova retka kosa je i dalje bila crna, a koža mu je imala nekako voštani izgled, što se u polutami moglo smatrati cvetom mladosti. Šest preživelih glavešina osam redova sedeli su za dugačkim, sjajnim i novim stolom u onome što je bila radna soba Galdera Vedervaksa, i svaki od njih se pitao šta je to, u stvari, u Trajmonu budilo u njima želju da mu se odupru. Nisu to bile njegove ambicija i okrutnost. Okrutni ljudi su glupi; svi su oni znali kako da iskoriste okrutne ljude, a svakako su umeli i da odvrate tuđe ambicije. Ne biste dugo mogli da ostanete mag Osmog nivoa ukoliko niste bili obučeni za tu vrstu mentalnog džuda. Nije bilo ni zato što je bio krvožedan, željan vlasti, ili neuobičajeno pokvaren. Sve ove osobine nisu obavezno bile mane za jednog čarobnjaka. Čarobnjaci nisu, u celini, bili pokvareniji od, recimo, komiteta prosečnog Rotari kluba, i svaki se uzdizao do vrha svoje odabrane profesije ne toliko zahvaljujući magijskoj veštini koliko nepropuštanjem iskorišćavanja protivnikovih slabosti. Nije to bilo zato što je bio posebno mudar. Svaki čarobnjak je sebe smatrao neprocenjivim kada je pamet u pitanju; to je išlo uz posao. Nije to bilo čak ni zato što je imao harizmu. Svi su oni raspoznavali harizmu čim bi je ugledali, a Trajmon je imao svu harizmu pačjeg jajeta. To je bilo to, u stvari... On nije bio dobar, ni zao, ni okrutan, ni ekstreman na bilo koji način sem jednog, a to je bilo da je uzdigao sivilo do statusa umetnosti i uzgajio um koji je bio leden, nemilosrdan i logičan kao litice Pakla. A ono što je bilo toliko čudno jeste da nijedan od čarobnjaka, koji su tokom svog radnog veka susreli mnogog stvora koji je bljuvao vatru, ili imao krila poput slepog miša, ili kandže

Teri Pračet 41 poput tigra, nikada ranije nije imao takav osećaj nelagodnosti kao kada je, sa deset minuta zakašnjenja, Trajmon ušao u sobu. „Žao mi je što kasnim, gospodo", slaga, odsečno trljajući ruke. „Toliko toga da se uradi, toliko da se organizuje. Siguran sam da znate kako je to." Čarobnjaci se zgledaše dok je Trajmon sedao uvrh stola, pažljivo listajući neke papire. „Šta se desilo sa starom Galderovom stolicom, onom sa naslonima za ruke u obliku lavljih šapa i pilećim nogama?", upita Džiglad Vert. Ona je nestala sa ostatkom poznatog nameštaja, a na njenom mestu nalazilo se nekoliko niskih kožnih stolica koje su izgledale izuzetno udobno, sve dok na njima ne biste sedeli pet minuta. „Та? Ah, dao sam da se spali", reče Trajmon, ne dižući pogled. „Da se spali? Ali to je bio neprocenjivi magijski artefakt, originalna..." „Komad đubreta, bojim se", reče Trajmon, časteći ga prozirnim osmehom. „Siguran sam da pravim čarobnjacima takve stvari nisu ni potrebne; sada, ako bih mogao da usredsredim vašu pažnju na naš današnji posao..." „Šta je ovaj papir?", reče Džiglad Vert od Obmanjivača, mašući dokumentom koji je bio ispred njega, mašući tim jače što je njegova sopstvena stolica, tamo u njegovoj natrpanoj i udobnoj kuli, bila još kitnjastija od Galderove. „То je dnevni red, Džiglade", objasni Trajmon strpljivo. „Kako to može da mi uredi dan?" „То je prosto lista stvari o kojima moramo da diskutujemo. To je veoma jednostavno, žao mi je ako misliš da..." „То nam nikada ranije nije trebalo!" „Ја mislim da vam verovatno jeste trebalo, ali da to, jednostavno, nikada niste koristili", reče Trajmon, glasom koji je odzvanjao logičnošću. Vert oklevaše. „Ра, dobro", reče turobno, gledajući oko stola i tražeći podršku, „ali šta sa ovim gde piše" - približi glavu rukopisu - „'Naslednik Grejhalda Spolda'. To bi trebalo da bude stari Runlet Vard, zar ne? On čeka već godinama." „Da, ali da li je priseban?", reče Trajmon. „Šta?" „Siguran sam da svi mi ovde shvatamo važnost dobrog rukovođenja", reče Trajmon. „Elem, Vard je - pa, koristan, naravno, na svoj način, ali..." „То nije naš posao", reče jedan čarobnjak. „Nije, ali bi mogao biti", reče Trajmon. Nastade tišina. „Da se mešamo u poslove drugog reda?", reče Vert. „Naravno da ne", reče Trajmon. „Ја samo predlažem da ponudimo... savet. Ali hajde da o tome pro diskutujemo kasnije..." Čarobnjaci nikada nisu čuli za izraz „izvor moći", inače Trajmon nikada ne bi uspeo da sve ovo progura. Ali prosta činjenica je bila da im je pomaganje drugima da dođu do vlasti kako bi sebi ojačali pozicije, bilo potpuno strano. Što se njih ticalo, svaki čarobnjak je bio sam za sebe. I, da zanemarimo nasilna paranormalna bića, ambiciozni čarobnjak je imao sasvim dovoljno posla boreći se protiv neprijatelja u sopstvenom redu. „Mislim da bi sada trebalo razmotriti pitanje Rinsvinda", reče Trajmon. „I zvezde", reče Vert. „Ljudi primećuju, znaš." „Da, kažu kako bi trebalo da mi preduzmemo nešto", reče Lumjuel Penter iz Reda ponoći. „Šta, voleo bih da znam." „Ah, to je lako", reče Vert. „Oni kažu da bi trebalo da čitamo Oktava. To uvek kažu. Loša žetva? Čitajte Oktava. Krave bolesne? Čitajte Oktava. Čîni će sve popraviti." „Moglo bi da bude nečega u tome", reče Trajmon. „Moj, ehm, pokojni prethodnik napravio je pravu studiju Oktava."

Terry Pratchet 42 „Svi smo mi", reče oštro Panter, „ali čemu? Osam čîni moraju da rade zajedno. Ah, slažem se, ako sve drugo propadne, možemo da rizikujemo, ali Osam treba da budu izrečene zajedno, ili ne treba nijedna - a jedna od njih je unutar glave tog Rinsvinda." „А mi ne možemo da ga nađemo", reče Trajmon. „Tako stoje stvari, zar ne? Siguran sam da smo svi to pokušali, privatno." Čarobnjaci postiđeno razmeniše poglede. Konačno, Vert reče: „Da. Dobro. Karte na sto. Ja, izgleda, ne mogu da ga lociram." „Ја sam pokušao sa kristalnom kuglom", reče drugi. „Ništa." „Ја sam poslao duhove", reče treći. Ostali se ispraviše u svojim stolicama. Ako je priznanje greha bilo dnevni zadatak, onda će barem da naznače da su zgrešili herojski. „То je sve? Ja sam poslao demone." „Ја sam gledao u Ogledalu nadzora." „Sinoć sam ga tražio u Runama M'haua." „Želeo bih da napomenem da sam pokušao i sa Runama, i sa Ogledalom i sa utrobom manikriča." „Ја razgovarah sa zverima polja i pticama vazduha." „Išta?" „Jok." „Ра, ja sam ispitao same kosti zemlje, jakako, i duboko kamenje i planine." Nastupi iznenadna ledena tišina. Svi pogledaše u čarobnjaka koji je ovo izgovorio. Bio je to Genmek Trihalet od Časnih vidovnjaka, koji se nelagodno uzvrpoljio na stolici. „Da, sa zvončićima, pretpostavljam", neko reče. „Čini mi se da nisam rekao da su odgovorili, jesam li?" Trajmon baci pogled preko stola. „Ja sam poslao nekoga da ga pronađe", reče. Vert frknu. „То baš nije tako dobro upalilo prethodna dva puta, zar ne?" „То je bilo zato što smo se oslanjali na magiju, no očigledno je Rinsvind na neki način sakriven od magije. Ali on ne može da sakrije svoje otiske stopala." „Poslao si tragača?" „Uslovno rečeno." „Heroja?" Vertu pođe za rukom da upakuje mnogo značenja u samo jednu reč. Takvim tonom glasa bi, u nekom drugom svetu, Južnjak rekao „prokleti Jenki". Čarobnjaci pogledaše Trajmona otvorenih usta. „Da", reče on hladnokrvno. „U čije ime?", zahtevaše Vert. Trajmon okrenu sive oči prema njemu. „Moje. Ne treba mi niko drugi." „То je - to je krajnje mimo propisa! Otkad čarobnjaci moraju da unajmljuju heroje da obavljaju posao umesto njih?" „Otkad su čarobnjaci otkrili da njihova magija ne može da obavi posao", reče Trajmon. „Trenutne poteškoće, ništa drugo." Trajmon slegnu ramenima. „Možda", reče, „ali nemamo vremena da to utvrdimo. Dokažite da grešim. Pronađite Rinsvinda gledanjem u kuglu, ili razgovorom sa pticama. Što se mene tiče, nameravam da budem mudar. Mudraci čine ono što vremena zahtevaju." Dobro je poznata činjenica da se ratnici i čarobnjaci ne slažu, zato što jedna strana smatra drugu skupom krvožednih idiota koji ne mogu da hodaju i razmišljaju u isto vreme, dok je druga strana po prirodi sumnjičava prema grupi ljudi koji previše mumlaju i nose dugačke haljine. O, kažu čarobnjaci, ako ćemo tako, šta je onda sa svim onim nitnastim ogrlicama i nauljenim mišićima tamo u Paganskoj asocijaciji mladića? Na šta heroji odgovaraju: To je prilično dobra optužba od gomile šonja koji se ne bi ni približili ženi, uz izgovor, da ne poveruješ, kako će njihova mistična moć na neki način da oslabi. Dobro, kažu čarobnjaci, to je prevršilo meru, vi i vaše kožne otekline. A, je li, kažu heroji, pa što onda ne...

Teri Pračet 43 I tako dalje. Ove stvari se odvijaju već vekovima i izazvale su brojne velike bitke koje su učinile velike oblasti zemlje nenaseljivim, usled magijskih vibracija. U stvari, heroj koji je u ovom času galopirao prema Vrtložnoj ravnici, nije se bavio tom vrstom rasprava zato što ih nije shvatao ozbiljno, ali najviše zbog toga što je ovaj heroj, u stvari, bila heroina. Riđokosa. Sada, postoji sklonost da se na ovom mestu upre pogled u ilustratora korica i naširoko počne o koži, dugačkim čizmama i otkrivenim sečivima. Reči kao što su „pune", „okrugle" čak i „izazovne" uvlače se u naraciju sve dok pisac ne ode pod hladan tuš i legne da se odmori. Što je prilično blesavo, jer žena koja se odluči da za život zarađuje mačem teško da će ići naokolo sa izgledom nekog ko je sišao sa naslovne strane nekog slobodnijeg kataloga donjeg veša namenjenog specijalizovanim kupcima. Ah, dobro, u redu. Poenta je da se ukaže da, iako bi Herena Kano-kosa Oštrokonđa izgledala bombasto posle dobrog kupanja, ozbiljnog manikiranja i nabacivanja kožnih stvari sa polica Vu Hun Lingove Orijentalne egzotike i borbenih pomagala u Ulici heroja, ona je trenutno, sasvim praktično nosila laganu verižnjaču, mekane čizme i kratki mač. U redu, možda su čizme bile kožne. Ali ne crne. Jahala je sa nekolicinom bradavičavih ljudi koji će sigurno u skorijoj budućnosti biti ubijeni, tako da njihov opis verovatno nije od značaja. U njima nije bilo apsolutno ničeg izazovnog. Vidite, oni mogu da nose kožu, ako vam se to dopada. Herena nije baš bila prezadovoljna njima, ali to je bilo sve što se u Morporku moglo unajmiti. Mnogi građani su se iseljavali i hitali ka brdima u strahu od nove zvezde. Ali Herena je grabila ka brdima iz drugog razloga. Uzvrtno i ivično prostirale su se gole Trolbornske planine. Herena, koja je već mnogo godina koristila jedinstvene prilike dostupne ženi koja ume da natera mač da peva, verovala je svojim instinktima. Ovaj Rinsvind, kako ga je Trajmon opisao, bio je pacov, a pacovi vole skrovišta. U svakom slučaju, planine su bile daleko od Trajmona, a on je trenutno bio njen poslodavac. Herena je bila veoma srećna zbog toga. Od nečeg u njegovom ponašanju pesnice bi je zasvrbele. * * * Rinsvind je znao da bi trebalo da paniči, ali to je bilo teško zato što, mada toga nije bio svestan, emocije kao što su panika, strah i ljutnja zavise od onoga što se mućka u žlezdama, a sve Rinsvindove žlezde su i dalje bile u njegovom telu. Bilo je teško znati zasigurno gde mu je pravo telo, ali kada je pogledao dole, video je plavičastu liniju koja je vodila iz onoga što bi radi očuvanja razuma morao nazvati svojim člankom ka tami oko njega, a činila se razumnom pretpostavka da je njegovo telo bilo na drugoj strani. Nije to bilo posebno dobro telo, to bi on prvi priznao, ali za nekoliko njegovih delova bio je sentimentalno vezan i sinulo mu je da bi, ako se ta tanušna plava linija preseče, morao da provede ostatak svog ži - svoje egzistencije viseći oko tabli za prizivanje duhova, izigravajući nečije pokojne tetke, i da radi sve one druge stvari koje izgubljene duše inače rade da bi prekratile vreme. Ogoljeni užas ovog saznanja toliko ga prestravi da je jedva mogao da oseti tlo pod nogama. Nekakvo tlo, u svakom slučaju; zaključio je da to skoro sigurno nije pravo tlo, jer ono, koliko je mogao da se priseti, nije bilo crno i nije se tako uznemirujuće vrtložilo. Baci pogled oko sebe. Gole, strme planine uzdizale su se oko njega ka mraznom nebu po kome su visile zlokobne zvezde, zvezde kojih nije bilo ni na jednoj karti neba u multiverzumu, ali upravo tu, među njima, bio je zlokobni crveni disk. Rinsvind uzdrhta i odvrati pogled. Zemljište se sunovraćivalo ispred njega, a suvi vetar je šaputao nad stenama ispucalim od mraza.

Terry Pratchet 44 Zaista je šaputao. Dok su se sivi kovitlaci hvatali za njegovu odoru i povlačili mu kosu, Rinsvindu se činilo da čuje glasove, prigušene i daleke, dok govore nešto poput: „Jesi li siguran da su ono bile jestive pečurke u onoj lazanji? Osećam se nešto...", i „Divan je pogled ako se nagneš preko ove...", i „Ne pekmezi se, to je samo ogrebotina..." i „Pazi gde okrećeš taj samostrel, zamalo da..." i, tako dalje. On je jurio niz liticu, sa prstima u ušima, sve dok nije video prizor koji je videlo malo živih ljudi. Tlo je uranjalo sve dok se nije pretvorilo u ogroman tunel, čitav kilometar širok, u kome je šapat vetra duša umrlih duvao snažnim, odjekujućim šumom, kao da je sam Disk disao. Ali uzani bedem stena pružao se iz rupe i preko nje, završavajući u naslagama, tridesetak metara dalje. Tamo gore je bila bašta, sa voćnjacima i lejama cveća, i sasvim mala, crna koliba. Do nje je vodila stazica. Rinsvind se osvrnu. Svetlucava plava linija je i dalje bila tu. Kao i Prtljag. Šćućuren na stazi, gledao je u njega. Rinsvind nikada nije razumeo Prtljag. Oduvek mu se činilo da ga u potpunosti prezire. Ali ga sada prvi put nije streljao pogledom. Imao je prilično žalostan izgled, poput psa koji se vratio kući posle prijatnog valjanja po balegi, da bi saznao kako se porodica preselila na drugi kontinent. „Dobro", reče Rinsvind. „Dođi." On isturi nožice i stade da ga prati stazom. Nekako, Rinsvind je očekivao da će bašta na uzvisini biti prepuna uvelog cveća, ali ona je, u stvari, bila lepo održavana i očigledno ju je zasadio neko sa smislom za boje, naravno, ukoliko su boje bile zagasitopurpurna, noćnocrna i pokrovnobela. Ogromni ljiljani širili su miris svuda okolo. Sunčani sat bez kazaljke nalazio se usred sveže pokošenog travnjaka. Sa Prtljagom koji ga je pratio u stopu, Rinsvind se šunjao stazom posutom mermernim šljunkom, sve dok se nije našao kod stražnjeg ulaza u kolibu i otvorio vrata. Četiri konja ga pogledaše preko ruba svojih hranilica. Oni su bili topli i živi i, istovremeno, neke od najbolje održavanih životinja koje je Rinsvind ikada video. Veliki beli je imao čitavu štalu samo za sebe, a srebrne i crne uzengije visile su na vratima. Ostala tri su bila privezana ispred jasala na suprotnom zidu, kao da su posetioci upravo navratili. Oni su posmatrali Rinsvinda sa blagom životinjskom radoznalošću. Prtljag nalete na njegov članak. On se okrenu i prosikta: „Odbij, ti!" Prtljag ustuknu. Izgledao je posramljeno. Rinsvind se na vrhovima prstiju primaknu udaljenim vratima i oprezno ih otvori. Ona su vodila u kamenom popločan prolaz, koji se, dalje, otvarao u široku ulaznu dvoranu. On se šunjao napred, leđa čvrsto prislonjenih uza zid. Iza njega, Prtljag se podigao na vrhove prstiju i nervozno cupkao za njim. Sama dvorana... Pa, ono što je brinulo Rinsvinda nije bilo to što je znatno veća nego što je čitava koliba izgledala spolja; kako su se stvari odvijale ovih dana, on bi se sarkastično nasmejao kada bi mu neko rekao da ne možeš da sipaš litar u posudu od pola litra. A nije bilo ni zbog dekora, koji je bio rani grobni, i išao sve do crnih draperija. Bio je to sat. On je bio veoma velik i zauzimao je prostor između dva zavojita drvena stepeništa, prekrivena gravurama stvari koje normalan čovek vidi samo posle naporne sednice, ili nečeg nezakonitog. Imao je veoma dugačko klatno, a klatno se njihalo laganim tik-tok od kojeg su zubi počinjali da cvokoću, jer bilo je to staloženo, uznemirujuće kucanje, koje je želelo da do kraja naglasi da svaki tik i svako tok otkidaju još jednu sekundu vašeg života. Bila je to ona vrsta zvuka koja je ukazivala, vrlo zajedljivo, da je u nekom pretpostavljenom peščanom satu, negde, još nekoliko zrnaca peska propalo ispod vas. Nepotrebno je reći da je teg imao zašiljenu ivicu, oštru poput brijača.

Teri Pračet 45 Nešto ga potapša po krstima i on se ljutito okrenu. „Slušaj ti, koferski sine, rekao sam ti..." Nije to bio Prtljag. Bila je mlada žena - srebrnokosa, srebrnih očiju, vrlo iznenađena. „О", reče Rinsvind. „Ehm. Zdravo?" „Ti si živ?", reče ona, glasom koji asocira na suncobrane, ulje za sunčanje i velike čaše osvežavajućih pića. „Ра, nadam se", reče Rinsvind, pitajući se da li se njegove žlezde dobro zabavljaju, ma gde bile. „Ponekad nisam baš siguran. Kakvo je ovo mesto?" „Ovo je kuća Smrti", reče ona. „Aha", reče Rinsvind. Prevuče jezik preko suvih usana. „Ра, lepo što smo se upoznali, mislim da bih morao da krenem..." Ona pljesnu rukama. „О, ne smeš otići!", reče. „Nemamo ovde baš često žive ljude. Mrtvi su tako dosadni, slažeš se?" „Uh, da", Rinsvind se strasno slagao, kibicujući vrata. „Nema baš nekog razgovora, pretpostavljam." „Stalno 'Kad sam ja bio živ...'", i „'U moje vreme smo znali kako se diše'", reče ona, polažući malu belu šaku na njegovu ruku, osmehujući mu se. „I uvek su toliko zadrti. Nimalo zabavni. Tako formalni." „Ukočeni?", predloži Rinsvind. Gurala ga je prema nadsvođenom prolazu. „Potpuno. Kako se zoveš? Ja sam Isabela." „Uhm, Rinsvind. Izvini, ali ako ovo jeste kuća Smrti, šta ti tu radiš? Ne izgledaš mi mrtva." „О, živim ovde." Pažljivo ga osmotri. „Nego, nisi valjda došao da spašavaš svoju ljubljenu, a? To uvek ljuti tatu. On kaže da je dobro što nikad ne spava, jer ako bi i pokušao, stalno bi ga budilo trupkanje mladih heroja koji dolaze da bi vraćali gomilu blesavih devojaka." „Često se dešava, je l' da?", reče Rinsvind slabašno, dok su se šetali crnim zasvođenim hodnikom. „Sve vreme. Ja mislim da je to vrlo romantično. Samo, kada odlaziš, vrlo je važno da se ne osvrćeš." „Zašto ne?" Ona slegnu ramenima. „Ne znam. Verovatno pogled nije baš najlepši. Da li si ti, u stvari, heroj?" „Uhm, ne. Ne baš. Nimalo, zaista. U stvari, još manje od toga. Samo sam došao da potražim svog prijatelja", reče slomljeno. „Pretpostavljam da ga nisi videla? Mali debeljko, puno priča, nosi naočare, smešnu odeću?" Dok je govorio, postade svestan da mu je možda promaklo nešto od vitalne važnosti. Zatvori oči i pokuša da se priseti poslednja dva-tri minuta razgovora. Zatim ga saznanje udari poput vreće peska. „Tatu?" Ona skromno obori pogled. „Usvojena sam, zapravo", reče ona. „Pronašao me je dok sam bila mala devojčica, kaže on. Sve je to bilo vrlo tužno." Ona se razvedri. „Ali dođi da ga upoznaš - večeras su mu tu neki prijatelji. Sigurna sam da će ga zanimati da te vidi. Nema on puno prilika da se druži sa ljudima. Ni ja, zapravo", dodade. „Oprosti", reče Rinsvind. „Da li sam dobro razumeo? Mi ovde pričamo o Smrti? Visok, mršav, praznih očnih duplji, vičan kosi?" Ona uzdahnu. „Da. Izgled nije na njegovoj strani, bojim se." Iako je bilo istina da je Rinsvind za magiju bio što i bicikl za bumbara, on je ipak zadržao jednu privilegiju koja je stajala na raspolaganju majstorima te umetnosti, a to je značilo da će se u trenutku njegove smrti lično Smrt pojaviti da ga uzme (umesto da prenese posao na neku nižu mitološku antropološku personifikaciju, kao što je obično slučaj). Najviše zahvaljujući svojoj nesposobnosti, Rinsvind je dosledno propuštao prilike da umre u pravi čas, a ako postoji nešto što Smrt ne voli, to je netačnost.

Terry Pratchet 46 „Vidi, ja pretpostavljam da je moj prijatelj nekud odskitao", reče. „Uvek on to radi, to mu je u krvi, drago mi je što smo se upoznali, moram da idem..." Ali ona je već stajala ispred visokih vrata, tapaciranih purpurnim somotom. S druge strane su se čuli glasovi - jezoviti glasovi koje tipografija neće moći da prenese sve dok neko ne napravi slovoslagačku mašinu sa odjekom i, možda, sa slovima koja izgledaju kao nešto što izgovara tipografski slog. Glasovi su govorili ovo: „DA LI BI MOGAO JOŠ JEDNOM DA MI TO OBJASNIŠ?" „Dakle, ako vratiš išta sem aduta, Južnom će proraditi dva adutiranja, a ti ćeš izgubiti samo jednu Kornjaču, jednog Slona i jednu Veliku arkanu, zatim..." „То je Dvocvet!", prošapta Rinsvind. „Prepoznao bih taj glas bilo gde!" „SAMO MALO - KUGA JE JUŽNI?" „Ма, daj, Morte. Objasnio je to. A šta da je Glad odigrala - kako ono beše - adutski odgovor?" Bio je to dahtav, vlažan glas, zarazan sam po sebi. „Ааа, pa, onda bi mogao da nosiš jednu Kornjaču, umesto dve", poletno reče Dvocvet. „Ali da je Rat u startu odabrao adutski polaz, onda bi ugovor omanuo za dva?" „Upravo tako!" „NISAM TO BAŠ SASVIM POHVATAO. PONOVI MI O UTVARNIM LICITACIJAMA, UČINILO MI SE DA SAM POČEO DA KAPIRAM." Bio je to težak, šupalj glas, nalik dvema olovnim pločama koje se razbijaju jedna o drugu. „То je kada prvo licitiraš da bi zavarao protivnika, ali, naravno, to može da napravi probleme tvom partneru..." Dvocvetov glas je nastavljao da blebeće na svoj poletan način. Rinsvind belo pogleda Isabelu, dok su reči poput „licitirajuća boja", „dvostruka finesa" i „veliki slem" dopirale kroz somot. „Razumeš li išta od toga?", upita ona. „Nijednu reč", reče on. „Zvuči strašno složeno." S druge strane vrata teški glas reče: „DA LI SI TI ONO BEŠE REKAO DA LJUDI OVO IGRAJU IZ ZABAVE?" „Neki od njih su veoma dobri u tome, da. Ja sam samo amater, bojim se." „ALI ONI ŽIVE SAMO OSAMDESET ILI DEVEDESET GODINA!" „Ti to najbolje znaš, Morte", reče glas koji Rinsvind nikada ranije nije čuo, i svakako ne bi poželeo da ga ponovo čuje, naročito posle sumraka. „Svakako je vrlo - izazovna." „DELI PONOVO, PA DA VIDIMO DA LI SAM NEŠTO UKAPIRAO." „Šta misliš, možda bi trebalo da uđemo?", reče Isabela. Glas iza vrata reče: „ЈА LICITIRAM... KORNJAČINOG ŽANDARA." „Ne, izvini. Sigurno si pogrešio. Daj da vidimo tvoj..." Isabela otvori vrata. Bila je to, zapravo, prilično prijatna radna soba, možda malo preozbiljna; možda ju je nekog rđavog dana kreirao dekorater koji je imao glavobolju, ili žudeo da stavi velike peščane satove na svaku ravnu površinu, zajedno sa mnoštvom velikih, širokih, žutih i izuzetno kapavih sveća kojih je želeo da se otarasi. Smrt Diska je bio tradicionalista koji se ponosio kvalitetom svoje usluge, i većinu vremena provodio u depresiji, pošto se te usluge nisu cenile. Obično je isticao da se niko nije plašio same smrti, već jedino bola, razdvajanja i zaborava, i da je bilo prilično nerazumno osećati antipatiju prema nekome samo zato što ima prazne očne duplje i nenametljivo se diči svojim poslom. On je i dalje koristio kosu, naglašavao je, dok su Smrti ostalih svetova odavno investirale u kombajne... Smrt je sedeo sa jedne strane stola prekrivenog crnom čojom, u središtu sobe, raspravljajući se sa Glađu, Ratom i Kugom. Dvocvet je bio jedini koji je podigao pogled i primetio Rinsvinda.

Teri Pračet 47 „Еј, otkud ti ovde?", obradova se. „Ра, neki kažu da je Tvorac uzeo pregršt - o, shvatam, dobro, teško je objasniti, ali ja..." „Da li je Prtljag sa tobom?" Drveni kovčeg se progura pored Rinsvinda i skrasi ispred svog vlasnika. On mu otvori poklopac i stade da pretura sve dok ne nađe malu kožnu knjigu, koju uruči Ratu, dok je ovaj krutom silom treskao po stolu. „То je Nouzhinger o Zakonima kontrakta", reče. „Prilično je dobra, ima dosta toga o dvostrukim finesama i kako da..." Smrt zagreba knjigu koščatom rukom i stade listati stranice, prilično nesvestan prisustva dvojice ljudi. „DOBRO", reče. „KUGO, OTVORI JOŠ JEDAN ŠPIL KARATA, SAVLADAĆU JA OVO MAKAR ME TO UBILO. FIGURATIVNO GOVOREĆI, NARAVNO." Rinsvind zgrabi Dvocveta i povuče ga iz sobe. Dok su trčali hodnikom, sa Prtljagom koji je galopirao za njima, on reče: „Šta je to bilo?" „Ра, oni imaju puno slobodnog vremena, i pomislio sam da bi mogli malo da se zabave", dahtao je Dvocvet. „Šta, igrajući karte?" „То je posebna vrsta igre", reče Dvocvet. „Zove se...", oklevao je. Jezici mu nisu bili jača strana. „Na tvom jeziku zvalo bi se: kao ono što ide preko reke, na primer", zaključi, „mislim." „Akvadukt?", pokuša Rinsvind. „Parangal? Mreža? Brana?" „Da, moguće." Dođoše do dvorane u kojoj je veliki sat i dalje brijao sekunde sa života sveta. „I, koliko dugo misliš da će ih to okupirati?" Dvocvet zastade. „Nisam siguran", reče zamišljeno. „Verovatno do poslednjeg aduta - kakav neverovatan sat..." „Ne pokušavaj da ga kupiš", posavetova ga Rinsvind. „Mislim da im se to ne bi svidelo." „А gde je, zapravo, to 'ovde'?", upita Dvocvet, nagnut nad Prtljag, čiji je poklopac otvarao. Rinsvind se osvrnu. Dvorana je bila mračna i napuštena, njeni visoki, uzani prozori bili su iskićeni ledenim vretenima. Pogleda naniže. Tu se nalazila tanušna plava linija koja se protezala od njegovog članka. Sada je mogao da vidi da i Dvocvet ima istu takvu. „Mi smo, otprilike, nezvanično mrtvi", reče. Bilo je to najbolje što je mogao da smisli. „О." Dvocvet je nastavljao sa preturanjem. „Zar te to ne brine?" „Ра, stvari se nekako uvek dovedu u red na kraju, slažeš se? Ali u svakom slučaju, ja čvrsto verujem u reinkarnaciju. Kao šta bi ti voleo da se vratiš?" „Ја ne želim da odem", reče Rinsvind odlučno. „Dođi, hajde da se izgubimo - o, ne. Samo to ne." Dvocvet je izvukao kutiju iz dubina Prtljaga. Bila je povelika i crna i imala je ručicu sa jedne strane i okrugli prozorčić spreda, kao i kaiš koji je služio da je Dvocvet stavi oko vrata, što on i učini. Nekada se Rinsvindu ikonoskop prilično dopadao. Verovao je, protivno svim iskustvima, da je svet u suštini shvatljiv i da bi, ako se samo opremi odgovarajućim mentalnim alatom, mogao da dokuči kako svet funkcioniše. Naravno, u potpunosti je grešio. Ikonoskop nije pravio slike tako što je propuštao svetlost da padne na naročito pripremljen papir, kao što je on nagađao, već je radio po daleko jednostavnijem metodu utamničenja malog demona sa smislom za boje i brzom rukom sa četkicom. Veoma se uznemirio kada je to otkrio. „Nemaš vremena za slikanje!", prosikta. „Neće dugo trajati", reče Dvocvet odlučno i lupnu po stranici kutije. Majušna vrata se otvoriše i đavolak promoli glavu. „Prokletstvo", reče. „Gde smo to mi?" „Nije bitno", reče Dvocvet. „Prvo sat, mislim."

Terry Pratchet 48 Demon zaškilji. „Slabo svetlo", reče. „Proklete tri godine na f8, ako mene pitaš." Zalupi vratima. Sekundu kasnije začu se grebuckanje dok je vukao stoličicu prema štafelaju. Rinsvind zaškrguta zubima. „Nema potrebe da slikaš, mogao bi jednostavno da ga zapamtiš!", povika. „Nije to isto", reče Dvocvet mirno. „Bolje je! Realističnije je!" „Nije, zaista. U narednim godinama, dok budem sedeo pored vatre..." „Sedećeš pored vatre večno ako se ne izgubimo odavde!" „О, iskreno se nadam da ne idete." Obojica se okrenuše. Isabela je stajala na izlazu iz hodnika, lagano se smeškajući. U jednoj ruci držala je kosu koja je imala sečivo poslovične oštrine. Rinsvind pokuša da ne pogleda nadole, ka plavoj liniji svog života; devojka koja drži kosu ne bi trebalo da se osmehuje na tako neprijatan, znalački i pomalo poremećen način. „Izgleda da je tata trenutno malo prezauzet, ali sigurna sam da vas on ni slučajno ne bi pustio da odete tek tako", dodade ona. „Uzgred, ja nemam s kim da pričam." „Ко je ovo?", upita Dvocvet. „Ona na neki način živi ovde", promrmlja Rinsvind. „Ona je na neki način devojka", dodade. On zgrabi Dvocveta za rame i pokuša da se neprimetno odšunja do vrata koja su vodila u mračnu, hladnu baštu. To mu nije pošlo za rukom, najviše zbog toga što Dvocvet nije bio osoba koja bi marila za suptilne nijanse u izrazima i, nekako, nikada nije pretpostavljao da bi se išta loše moglo odnositi na njega. „Očaran sam", reče. „Lepo vam je ovo mesto. Interesantan je ovaj barokni efekat sa kostima i lobanjama." Isabela se osmehnu. Rinsvind pomisli: ako Smrt ikada preda svoj porodični posao, ona će biti bolja od njega - ona je lujka. „Da, ali mi moramo da idemo", reče. „Neću ni da čujem", reče ona. „Morate ostati da mi ispričate sve o sebi. Vremena je puno, a ovde je tako dosadno." Ona se hitro izvi u stranu i zamahnu kosom prema sjajnim nitima. Ona prozvižda kroz vazduh kao kastrirani mačak - i naglo se zaustavi. Začu se škripa drveta. Prtljag zaklopi svoj poklopac nad sečivom. Dvocvet u čudu pogleda Rinsvinda. A čarobnjak, s velikom dozom promišljenosti i određenom količinom zadovoljstva, snažno ga udari posred brade. Dok je čovečuljak padao unatrag, Rinsvind ga uhvati, prebaci preko ramena i potrča. Granje ga je šibalo u bašti obasjanoj mesečinom, a male, krznene i verovatno odvratne stvari su odskakivale dok je očajnički grabio putem slabašne linije života koja se zagonetno presijavala u smrznutoj travi. Iz zgrade iza njih razleže se oštar vrisak razočaranja i besa. Rinsvind se odbi od drveta i ubrza. Tu negde bila je staza, sećao se. Ali u lavirintu srebrnaste svetlosti i senki, crveno toniranih, dok je užasna nova zvezda obznanjivala svoje prisustvo čak i u podzemnom svetu, ništa nije izgledalo kako bi trebalo. U svakom slučaju, činilo se da životna linija ide u sasvim pogrešnom pravcu. Začu se zvuk stopala iza njega. Rinsvind je dahtao od umora. Zvučalo je kao Prtljag, a u ovom trenutku on nije želeo da se susretne sa Prtljagom zato što bi on mogao pogrešno da protumači udaranje svog gospodara, a i inače je Prtljag grizao ljude koji mu se nisu dopadali. Rinsvind nikada nije imao hrabrosti da upita kuda su ti ljudi odlazili kada bi se teški poklopac nad njima zaklopio, ali oni svakako nisu više bili tu kada bi se poklopac ponovo otvorio. U stvari, nije trebalo da brine. Prtljag ga je s lakoćom prestigao, dok mu se nožice nisu ni videle od prevelike brzine. Rinsvindu se činilo da je Prtljag veoma usredsređen na trčanje, kao da ima neku predstavu o tome šta se približava iza, i kao da mu se to ni najmanje ne sviđa.

Teri Pračet 49 Ne osvrći se, prisetio se. Pogled, verovatno, nije najlepši. Prtljag ulete u žbunje i nestade. Trenutak kasnije Rinsvind ugleda i zašto. Prtljag je bio nagnut nad ponorom i klizio je ka velikoj rupi čije je dno, sada je to mogao da vidi, bilo crveno osvetljeno. Protežući se od Rinsvinda, preko ivice stena i nadole ka rupi, tekle su dve svetlucave plave linije. On zastade nesigurno, mada to nije sasvim tačno, zato što je bio potpuno siguran u nekoliko stvari, na primer: da ne želi da skoči, i da svakako ne želi da se suoči sa onim što je nadolazilo iza njega, i da je i u duhovnom svetu Dvocvet prilično težak, i da je bilo mnogo gorih stvari nego biti mrtav. „Navedi dve", promrmlja, i skoči. Nekoliko sekundi kasnije konjanik pristiže, i ne zaustavi se kada dođe do ivice stene, već jednostavno projaha kroz vazduh i zauzda svog konja iznad ništavila. Smrt pogleda nadole. „TО ME UVEK IZNERVIRA", reče. „KOMOTNO BIH MOGAO DA POSTAVIM KRUŽNA VRATA." „Pitam se šta li su želeli", reče Kuga. „Pojma nemam", reče Rat. „Mada, igra je lepa." „Baš vala", složi se Glad. „Izazovna, rekao bih." „IMAMO VREMENA ZA JOŠ JEDAN ROTOR", reče Smrt. „Rober", ispravi Rat. „KOJI ROBER?" „Zovu se roberi", reče Rat. „DOBRO, ROBERI", reče Smrt. On pogleda nagore u novu zvezdu, zbunjen onim što bi ona mogla predstavljati. „MISLIM DA IMAMO VREMENA", ponovi, sa tračkom nesigurnosti. * * * Već je pomenut pokušaj da se unese malo iskrenosti u izveštavanje na Disku, i kako su pesnici i bardovi bili osuđeni na patnju - pa, dobro, patnju - uzdržavanja od priča o žuborećim potocima i ružoprstoj Zori, i mogli da kažu, na primer, da je lik porinuo hiljadu brodova samo ako bi bili u stanju da dostave overene potvrde iz pristaništa. I zato, iz dužnog poštovanja prema ovoj tradiciji, za Rinsvinda i Dvocveta neće biti rečeno da su se pretvorili u ledeno-plave sinusoide koje su u luku prolazile kroz mračne dimenzije, ili da se začuo zvuk nalik zvečanju monstruozne kljove, ili da su im životi proletali ispred očiju (Rinsvind je, svakako, video svoj pređašnji život ispred očiju toliko puta da bi mogao da prespava dosadnije delove), ili da je svemir pao na njih poput ogromnog pudinga. Biće rečeno, zato što je ogledom dokazano, da se začula buka nalik drvenom lenjiru koji je snažno udarila C-dur muzička viljuška, eventualno B-mol, i da je nastupio osećaj apsolutne ukočenosti. To je bilo zato što su bili apsolutno ukočeni i u apsolutnom mraku. Rinsvindu pade na pamet da je nešto pošlo naopako. Onda ugleda nerazgovetni plavi ornament ispred sebe. Ponovo je bio unutar Oktava. Pitao se šta bi se dogodilo ako bi neko otvorio knjigu; da li bi on i Dvocvet izgledali poput ilustracije u boji? Verovatno ne, odluči. Oktavo u kome su se nalazili bio je nešto drugačiji od obične knjige, okovane za pijedestal duboko u Nevidljivom univerzitetu, koji je bio tek trodimenzionalni prikaz multidimenzionalne stvarnosti i... Stani, pomisli. Ne sviđa mi se ovo. Ko to razmišlja u moje ime? „Rinsvinde", reče glas nalik šuštanju starih stranica. „Ко? Ja?" „Naravno, ti glupi tikvane." Iskrica prkosa se samo za tren zažari u Rinsvindovom raspomamljenom srcu.