Terry Pratchett - Svetlost čudesnog

Terry Pratchet 50 „Jeste li do sada uspeli da se prisetite kako je svemir započeo?", reče zlobno. „Čišćenje grla, je l' tako beše, il' Udisaj vazduha, ili Češanje glave i Pokušavanje da se seti, bilo je navrh jezika?" Drugi glas, suv poput ognjila, prosikta: „Bolje bi ti bilo da se setiš gde se nalaziš." Bilo je nemoguće prosiktati i one delove rečenice koji nisu imali sibilante u sebi, ali glasu je to veoma lepo pošlo za rukom. „Da se setim gde se nalazim? Da se setim gde se nalazim?", vikao je Rinsvind. „Naravno da se sećam gde se nalazim: unutar proklete knjige, i pričam sa gomilom glasova koje ne mogu da vidim i, šta mislite, zašto vičem?" „Pretpostavljam da se pitaš zašto smo te ponovo doveli ovde", reče glas pored njegovog uva. „Ne." „Ne?" „Šta je rekao?", reče drugi bestelesni glas. „Rekao je: ne." „Stvarno je rekao: ne?" „Da." „Oh." „Zašto?" „Takve stvari mi se stalno događaju", reče Rinsvind. „U jednom trenu padam sa sveta, potom sam unutar knjige, onda sam na letećoj steni, onda gledam Smrt kako uči da igra mrežu, ili branu, ili kako god da se zove, i zašto bih se i zbog čega brinuo?" „Ра, pretpostavljamo da ćeš se pitati zašto ne želimo da nas niko izrekne", reče prvi glas, svestan da gubi inicijativu. Rinsvind je oklevao. Misao je prošla njegovim umom, i to veoma brzo i nervozno, gledajući s jedne strane na drugu da je neko ne odgurne. „Zašto bi iko želeo da vas izrekne?" „U pitanju je zvezda", reče Čîn. „Crvena zvezda. Čarobnjaci te već traže; kada te pronađu, želeće da izgovore svih Osam čîni zajedno da bi promenili budućnost. Oni misle da će se Disk sudariti sa zvezdom." Rinsvind promisli o ovome. „Hoće li?" „Ne baš, ali na - šta je to?" Rinsvind pogleda nadole. Prtljag se pomaljao iz tame. Dugačko srebrno sečivo kose bilo mu je zariveno u poklopac. „То je samo Prtljag", reče. „Aha. O čemu smo ono razgovarali?" „О toj crvenoj zvezdi." „Dobro. Vrlo je važno da ti..." „А1о? Alo? Ima li koga?" Bio je to mali, kreštav glas i dolazio je iz slikovne kutije koja je i dalje visila o Dvocvetovom nepomičnom vratu. Slikovni đavolak otvori okno i zaškilji na Rinsvinda. „Gde smo to, care?", reče. „Nisam siguran." „Još smo mrtvi?" „Možda." „Ра, nadajmo se da ćemo otići negde gde nije potrebno mnogo crne jer je ja više nemam." Okno se s treskom zalupi. Rinsvindu se načas javi vizija Dvocveta kako pokazuje svoje slike, govoreći nešto poput: „Ovo sam ja dok me muči milion demona" i „Ovde sam sa tim smešnim parom koji smo upoznali na ledenim padinama Podzemnog sveta". Rinsvind nije bio sasvim siguran šta vam se dešava pošto zaista umrete, merodavni su bili pomalo nejasni po tom pitanju; tamnoputi mornar

Teri Pračet 51 iz Rubnih zemalja rekao je kako je uveren da će otići u raj gde ima šerbeta i hurija. Rinsvind nije bio siguran šta je to hurija, ali posle kraćeg razmišljanja došao je do zaključka da je to cevčica za usisavanje šerbeta. U svakom slučaju, njemu se od šerbeta kijalo. „Sada, pošto je prekid prošao", reče suvi glas odlučno, „možda bismo mogli nastaviti. Najvažnije je da ne dozvoliš da ti čarobnjaci oduzmu čîn. Užasne stvari će se dogoditi ako se svih Osam čîni izgovori prerano." „Ja samo hoću da me ostave na miru", reče Rinsvind. „Dobro, dobro. Znali smo da u tebe možemo imati poverenja od prvog dana kada si otvorio Oktava." Rinsvind oklevaše. „Ček malo", reče. „Vi hoćete da ja jurcam naokolo, pokušavajući da sprečim čarobnjake u sastavljanju svih čîni?" „Upravo to." „I zato je jedna od vas uskočila u moju glavu?" „Baš tako." „Potpuno ste mi upropastile život, znate li to?", reče Rinsvind uzavrelo. „Stvarno sam mogao da uspem kao čarobnjak da vi niste odlučile da me iskoristite kao neku vrstu portabl priručnika čîni. Ne mogu da zapamtim nijednu drugu čîn, suviše su zaplašene da ostanu u istoj glavi sa vama!" „Žao nam je." „Ја samo hoću kući! Hoću da se vratim tamo gde" - tračak vlage se pojavi u Rinsvindovom oku - „gde ima kaldrme pod nogama i poneko pivo koje nije tako loše, i gde uveče možeš da dobiješ poveće parče pržene ribe, možda sa kojim zelenim krastavčićem, pa čak i pitu od jegulja i jelo od pužića, a uvek je tu negde i topla štala da se prespava, i ujutro si uvek na istom mestu gde si bio prethodne noći, bez svih ovih nedaća oko tebe. Mislim, nije mi zbog magije, nisam ja, verovatno, eto, pravi materijal za čarobnjaka. Ja samo hoću kući!..." „Ali ti moraš...", započe jedna čîn. Bilo je prekasno. Čežnja za domom, mali lastiš podsvesti koji može nagnati lososa da prepliva pet hiljada kilometara kroz strana mora, ili poslati milion leminga u razdragani trk natrag ka zemlji predaka koja, usled malog pomaka kontinentalne ploče, slučajno nije više tu - čežnja za domom naraste unutar Rinsvinda poput provrelog mleka, poteče duž tanušne niti koja je povezivala njegovu napaćenu dušu s telom, podbode ga petama i povuče ga... Čîni su bile same unutar svog Oktava. Same, svakako, ako izuzmemo Prtljag. One ga osmotriše, ne očima, već svešću, starom kao Disksvet sam. „А i ti možeš da se gubiš", rekoše. * * * „...loše." Rinsvind je znao da je on to izgovorio, prepoznao je glas. Za trenutak, gledao je kroz svoje oči, ne na normalan način, već kao što bi to činio špijun kroz isečene oči na slici. Potom se vrati „Ješi dobro, Rinšvinde?", reče Koen. „Ižgledao ši malo odšutno." „Bio si pomalo bled", složi se Betan. „Kao da ti je neko prošetao preko groba." „U, da, to sam verovatno bio ja", reče. On ispravi prste i prebroja ih. Izgledalo je da ih ima u normalnoj količini. „Uhm, da li sam se uopšte pomerao?", reče. „Samo si gledao u vatru, kao da si video duha", reče Betan. Iza njih se začu krik. Dvocvet je sedeo uspravljen, uhvativši se za glavu. Oči mu se usredsrediše na njih. Njegove usne su se pokretale ne proizvodeći nikakav zvuk. „Bio je to stvarno čudan... san", reče. „Gde smo to mi? Zašto sam ja ovde?" „Ра", reče Koen, „neki kažu da je Tvorač Švemira užeo pregršt gline i..." „Ne, mislim ovde", reče Dvocvet. „Jesi li to ti, Rinsvinde?"

Terry Pratchet 52 „Da", reče Rinsvind, koristeći privilegiju sumnje. „Bio je tu taj... sat koji je... i ti ljudi koji su...", reče Dvocvet. Odmahnu glavom. „Zašto sve smrdi na konje?" „Bio si bolestan", reče Rinsvind. „Halucinirao." „Da... verovatno da jesam." Dvocvet pogleda ka svojim grudima. „Ali u tom slučaju, zašto sam..." Rinsvind skoči na noge. „Izvini, vrlo je zagušljivo ovde, moram da udahnem malo svežeg vazduha", reče. On skinu remen slikovne kutije sa Dvocvetovog vrata i pohita ka izlazu iz šatora. „Nisam to primetila kad je ušao", reče Betan. Koen slegnu ramenima. Rinsvind je uspeo da izmakne nekoliko metara od šatora pre nego što je opruga na slikovnoj kutiji počela da škljoca. Vrlo polako, kutija istisnu poslednju sliku koju je đavolak napravio. Rinsvind je hitro dohvati. Ono što je prikazivala bilo je potpuno zastrašujuće, čak i na dnevnoj svetlosti. U ledenoj zvezdanoj noći, pocrveneloj od plamenova nove zvezde, bilo je i mnogo gore. „Ne", reče Rinsvind mekano. „Ne, nije tako bilo, bila je kuća, i ona devojka, i..." „Ti vidiš ono što vidiš, a ja slikam ono što ja vidim", reče demončić iz svog otvora. „Ono što ja vidim je stvarno. Odgajan sam za to. Ja vidim samo ono čega stvarno ima." Taman oblik se škriputavo približavao preko snežne kore prema Rinsvindu. Bio je to Prtljag. Rinsvind, koji ga je inače mrzeo i nije imao poverenja u njega, odjednom osveženo oseti da je to najnormalnija stvar koju je ikada video. „Vidim da si, znači, uspeo", reče Rinsvind. Prtljag zatreska poklopcem. „Dobro, ali šta si video?", reče Rinsvind. „Jesi li se osvrnuo?" Prtljag ne reče ništa. Za trenutak su ćutali kao dva ratnika koji su utekli iz opšte klanice bojnog polja pa zastali da povrate dah i razum. Onda Rinsvind reče: „Hajde, unutra je vatra." On krenu da potapše Prtljagov poklopac. Ovaj nervozno škljocnu ka njemu, pri tom mu skoro uhvativši prste. Život se ponovo vraćao u normalu. * * * Sledeći dan je svanuo blistav, vedar i hladan. Nebo je postalo plava kupola, nataknuta na beli list sveta, i čitav efekat bi bio i blistav, poput reklame za pastu za zube, da nije bilo ružičaste tačke na horizontu. „Šad še vidi i po danu", reče Koen. „Šta je to?" On se zagleda u Rinsvinda, koji pocrvene. „Što svi gledaju u mene?", reče. „Ја ne znam šta je, možda je kometa, ili nešto." „Hoćemo li svi biti sprženi?", reče Betan. „Otkud ja znam? Nikad me ranije nije pogodila kometa." Jahali su u nizu preko blistavog snežnog polja. Konjski narod, koji je izgleda veoma poštovao Koena, dao im je svoja najbolja grla i uputstva kako da dođu do reke Smarl, sto šezdeset kilometara rubno, gde je Koen pretpostavljao da bi Rinsvind i Dvocvet mogli da nađu brod koji bi ih odveo do Kružnog mora. Obznanio je da će i on poći s njima, najviše zbog svojih prozeblina. Betan je odmah izjavila da će ići i ona, za slučaj da Koenu zatreba nešto da se utrlja. Rinsvind je neodređeno bio svestan nekakve hemije koja je bubrila. Ako ništa, Koen se potrudio da iščešlja svoju bradu. „Mislim da je ona potpuno opčinjena vama", reče. Koen uzdahnu. „Što nišam dvaeš' godina mlađi", reče čežnjivo. „Da?" „Imao bih šezdešet šedam." „Ра kakve to veze ima sa tim?"

Teri Pračet 53 „Elem - kako da kažem? Kad šam bio mlad, i ureživao švoje ime u švetu, pa, tad šam voleo da moje žene budu črvenokoše i vatrene." „Ah." „A onda šam poštao štariji i priželjkivao šam žene ša plavom košom i odšjajem šveta u očima." „О. Da?" „Ali onda šam još malo oštario i šhvatio šam vrednošt črnpuraštih žena vrelog temperamenta." On zastade. Rinsvind je čekao. „I?", reče. „Šta onda? Šta je to što sada tražite u ženi?" Koen okrenu prema njemu vlažno plavo oko. „Štrpljenje", reče. „Ne mogu da verujem!", reče glas iza njih. „Ја jašem zajedno sa Koenom Varvarinom!" Bio je to Dvocvet. Od ranog jutra, otkad je otkrio da udiše isti vazduh kao najveći heroj svih vremena, bio je kao majmun koji je dobio ključ plantaže banana. „Da on nije možda šarkaštičan?", obrati se Koen Rinsvindu. „Ne. Uvek je takav." Koen se okrenu u sedlu. Dvocvet ga je ozareno posmatrao i ponosno mu mahnuo. Koen se okrenu natrag i zagunđa. „Је l' ima on oči, a?" „Ima, ali one ne rade kao kod drugih ljudi. Verujte mi. Hoću da kažem - pa, sećate se šatora Konjskog naroda u kome smo bili prošle noći?" „Švakako." „Da li biste rekli da je pomalo mračan i mastan i da smrdi na veoma bolesnog konja?" „Prilično tačan opiš, rekao bih." „On se ne bi složio. On bi kazao da je to veličanstven varvarski šator, sa izvešanim krznima velikih zveri koje su ulovili lovci oštra oka sa ruba civilizacije, i da odiše mirisom retkih i zagonetnih smola, opljačkanih iz karavana koji su prolazili kroz bespuća - pa, i, tako dalje. Najozbiljnije", dodade. „On je lud?" „Na neki način. Ali lud sa mnogo novca." „A, onda ne može da bude lud. Imam ja iškuštva; ako čovek ima puno para, onda je on šamo ekščentričan." Koen se ponovo osvrte. Dvocvet je opisivao Betan kako je Koen jednom rukom porazio zmijske ratnike Veštičjeg gospodara od S'belinda i ukrao sveti dijamant sa ogromne statue Oflera, boga krokodila. Neobičan osmeh je razvukao bore Koenovog lica. „Mogao bih mu reći da umukne, ako želite", reče Rinsvind. „Da li bi pošlušao?" „Ne, ne baš." „Neka trtlja", reče Koen. Ruka mu pade na dršku mača koju su uglačale decenije držanja. „U švakom šlučaju, švidžaju mi še njegove oči", reče. „Mogu one da gledaju još pedešet godina." Sto metara iza njih, nezgrapno gacajući kroz mekani sneg, nailazio je Prtljag. Njega niko nikada nije pitao za mišljenje o bilo čemu. * * * Do večeri su stigli do ivice visoravni i jahali kroz mračne borove šume, tek malo zaprašene od snežnih oluja. Bio je to predeo ogromnih napuklih stena i dolina tako uskih i dubokih da su u njima dani trajali dvadesetak minuta. Divlja, vetrovita zemlja, zemlja u kojoj bi se očekivalo da naiđete na... „Trolovi", reče Koen, njušeći vazduh.

Terry Pratchet 54 Rinsvind je piljio u crvenu večernju svetlost oko sebe. Iznenada su stene, koje su do tada izgledale savršeno normalno, poprimile neobično životan izgled. Senke na koje se do tada ne bi ni osvrnuo počele su da izgledaju zastrašujuće popunjeno. „Ја volim trolove", reče Dvocvet. „Ne, ne voliš", reče Rinsvind odlučno. „Ne možeš. Oni su veliki, i čvornovati, i jedu ljude." „То ne rade", reče Koen, nezgrapno klizeći sa konja i masirajući kolena. „Opšta žabluda, štvarno. Trolovi ne jedu nikoga." „Ne?" „Ne, oni uvek išpljunu komadiće. Ne mogu da švare ljude, šhvatate? Prošečnom trolu u životu ne treba ništa više od lepog komada granita, ša, eventualno, finom pločom krečnjaka pošle toga. Priča še da je to žato što šu šilikno... šilikonš...", Koen zape, i protrlja bradu, „...napravljeni od štena." Rinsvind klimnu glavom. Trolovi, naravno, nisu bili nepoznati u Ank-Morporku, gde su često dobijali zaposlenje kao telohranitelji. Obično su bili skupi za eksploataciju, sve dok ne nauče čemu služe vrata i dok ne prestanu da izlaze iz kuće nehajnim išetavanjem kroz najbliži zid. Dok su prikupljali drvo za potpalu, Koen je nastavljao: „Trolški žubi, to šu vam štvačiče." „Zašto?", zainteresova se Betan. „Dijamanti. Moraju da budu, šhvataš. Jedina štvar koja može da iždrži kamenje, i opet švake godine moraju da im ižraštu novi." „Kad smo već kod zuba...", reče Dvocvet. „Ižvoli?" „Ne mogu, a da ne primetim..." „Ižvoli?" „Ма, ništa", reče Dvocvet. „Ižvoli? Oh. Hajde da žapalimo tu vatru, pre nego što neštane švetlo. A onda", Koenovo lice se snuždi, „pretpoštavljam da bišmo mogli da prištavimo malo šupe." „Rinsvind je dobar u tome", reče Dvocvet poletno. „On zna sve o bilju, korenju i sličnim stvarima." Koen uputi Rinsvindu pogled koji je kazivao da on, Koen, ne veruje u to. „Ра, Konjški narod nam je špakovao nešto konjškog mlevenog", reče. „Ako možeš da nadžeš malo divljeg luka, i tako toga, bilo bi malo ukušnije." „Ali ja...", poče Rinsvind, i odustade. U svakom slučaju, rezonovao je, znam kako luk izgleda: to je namreškana bela stvarčica, sa zelenim delom koji štrči; trebalo bi da bude dovoljno uočljiv. „Idem ja da pogledam, važi?", reče. „Ižvoli." „Tamo, u onom gustom, senovitom šipražju?" „Vrlo dobro mešto, žaišta." „Gde su sve one duboke vododerine i ostalo, misliš?" „Idealna oblašt, rekao bih." „Da, to sam i mislio", reče Rinsvind kiselo. Uputi se, pitajući se kako se prizivaju lukovi. Na kraju krajeva, razmišljao je, mada stoje nanizani po pijačnim tezgama, oni, verovatno, ne rastu baš tako. Možda seljaci, ili kogod drugi, koriste pse-tragače za luk, ili pevaju pesme da ga namame. Na nebu su se tek ukazale prve zvezde kad je on započeo besciljno čeprkanje po lišću i travi. Obasjane pečurke su izgledale kao bračna pomagala za gnome koji su ostajali zgnječeni pod njegovim stopalima. Udarali su ga mali leteći stvorovi. Nešto drugo, srećom nevidljivo, odskakivalo je, ili gmizalo kroz grmlje, i prekorno kreketalo na njega. „Luk?", prošaputa Rinsvind. „Ima li ovde luka?"

Teri Pračet 55 „Imaš lejicu pored onog starog tisovog drveta", reče glas pored njega. „Aha", reče Rinsvind. „Dobro." Nastade duga tišina koju su narušavali samo komarči koji su zujali pored Rinsvindovog uva. Ukipio se. Nije pomerao ni oči. Konačno reče: „Oprostite." „Da?" „Koji je tis?" „Mali, kvrgavi, sa tamnozelenim iglicama." „А, da. Vidim ga. Ponovo hvala." Ne pokrenu se. Konačno, glas reče pričljivo: „Mogu li još nekako da ti pomognem?" „Vi niste drvo, zar ne?", reče Rinsvind, i dalje zureći pred sebe. „Ne budi šašav. Drveće ne govori." „Izvinite. To je zbog toga što sam u poslednje vreme imao nekih poteškoća sa drvećem, znate kako to već ide." „Ne baš. Ja sam stena." Rinsvindov glas se tek neznatno izmenio. „Lepo, lepo", reče polagano. „Ра, odoh ja onda po taj luk." „Samo ti uživaj." On odšeta oprezno i uspravno napred, opazi zamršeni busen vlakana u šipražju, pažljivo ga iščupa, i okrenu se. Nešto dalje se nalazila stena. Ali stena je bilo svuda; ovde su same kosti Diska bile tik pod površinom. On se zagleda u tisovo drvo, za slučaj da progovori. Ali tis, po prirodi usamljenik, nije čuo za Rinsvinda drvospasitelja, a, inače, trenutno je spavao. „Ako si to bio ti, Dvocvete, sve vreme sam znao da si ti", reče Rinsvind. Njegov glas iznenada zazvuča vrlo jasno i usamljeno u zgušnjavajućem sumraku. Rinsvind se priseti jedine pouzdane činjenice u vezi sa trolovima, a to je bilo da se oni na suncu pretvaraju u kamen, tako da je onaj ko bi zaposlio trolove za dnevni rad morao da potroši čitavo bogatstvo na kreme za sunčanje. Ali kada je malo bolje razmislio, nije se setio da je igde rečeno šta se dešava sa njima pošto sunce zađe... Poslednji tragovi dana zamreše nad predelom. I iznenada se činilo da je u okolini previše stena. * * * „Predugo se zadržao oko tog luka", reče Dvocvet. „Šta misliš, da li je bolje da ga potražimo?" „Čarobnjači žnaju da še štaraju o šebi", reče Koen. „Ne brini." On se trgnu. Betan mu je sekla nokte na nogama. „Nije on baš najbolji čarobnjak, zapravo", reče Dvocvet, primičući se bliže vatri. „Ne bih mu ovo rekao u lice, ali" - nagnu se bliže Koenu - „nikad ga nisam video da izvodi neku magiju." „Dobro, hajdemo sad drugu", reče Betan. „Baš lepo š tvoje štrane." „Imao bi baš lepa stopala, samo kad bi se malo starao o njima." „Ižgleda mi da ne mogu baš da še šaginjem ko nekad", reče Koen smeteno. „Naravno, u mom pošlu še ne šreće baš mnogo pedikira. Štvarno, šmešno. Šretao šam koliko ti duša hoče žmijških šveštenika, ludih bogova, vojnih žapovednika, i nikad nijednog pedikira. Pretpoštavljam da ne bi ni zvučalo lepo - Koen protiv Pedikira..." „Ili Koen i Ukleti pedikir", predloži Betan. Koen se zakikota. „Ili Koen i Pomahnitali zubari!", smejao se Dvocvet. Koenova usta se odsečno zatvoriše. „Šta je tu toliko šmešno?", upita, glasom koji je zvučao preteče.

Terry Pratchet 56 „О, erh, pa", reče Dvocvet. „Vaši zubi, vidite..." „Šta š njima?", preseče Koen. Dvocvet proguta knedlu. „Ne mogu a da ne primetim da, ovaj, nisu na istom geografskom položaju kao vaša usta." Koen ga je streljao pogledom. Potom se pogurio i izgledao veoma mali i star. „Iština, švakako", promrmlja. „Ne krivim te. Teško je biti heroj bež žuba. Šta god drugo ižgubio, nema veže; možeš proči i ša jednim okom, ali pokažeš li ušta puna dešni, niko te više ne poštuje." „Ја te poštujem", reče Betan odano. „А što ih ne biste imali malo više?", predloži Dvocvet vedro. „Е, da, da šam ajkula, ili tako nešto, da. Izrašli bi drugi", reče Koen sarkastično. „Ма, ne, jednostavno ih kupite", reče Dvocvet. „Pogledajte, pokazaću vam - ovaj, Betan, ako ne zameraš, gledaj malo na drugu stranu." Sačekao je dok se nije okrenula, a onda stavio ruku u usta. „Šhvataš?", reče. Betan ču Koena kako je glasno udahnuo u čudu. „Ti švoje možeš da ižvadiš?" „Ма, švakako. Imam nekoliko kompleta. Oproštite" - začu se zvuk gutanja i onda, nešto normalnijim glasom, Dvocvet reče: „Izgledaju verodostojno, naravno." Koenov glas je zračio strahopoštovanjem, ili, bar, sa onoliko strahopoštovanja koliko je moguće bez zuba, što je, otprilike, isto koliko i sa zubima, samo nešto malo manje impresivno. „Baš, vala", reče. „Kada te žabole, šamo ih ižvadiš i puštiš ih da še ištutnje, je l'? Očitaš malim gnjavatorima lekčiju, da vide kako je kad ih oštaviš da malo budu šami!" „Nije to baš tako", reče Dvocvet strpljivo. „Oni nisu moji, samo pripadaju meni." „Štavio ši tudže žube u švoja ušta?" „Ne, neko ih je napravio; puno ljudi ih nosi tamo odakle sam ja, to je..." Ali Dvocvetovo predavanje o dentalnim pomagalima ostade nedovršeno jer ga je neko udario. * * * Diskov mali mesec vukao se nebom. On je sjao sopstvenom svetlošću, zahvaljujući Tvorčevim nejasnim i prilično nedelotvornim astronomskim aranžmanima, i bio je dobrano naseljen raznoraznim lunarnim boginjama koje, baš u ovom času, nisu poklanjale previše pažnje onome što se zbivalo na Disku, već su pripremale peticiju protiv Ledenih džinova. Da su samo pogledale dole, ugledale bi unezverenog Rinsvinda kako priča sa gomilom stena. Trolovi su jedna od najstarijih formi života u multiverzumu, i datiraju još od ranih pokušaja da se to zamešateljstvo od života pokrene bez sve one kašaste protoplazme. Trolovi žive dugo, padajući u hibernaciju tokom leta i spavajući tokom dana, pošto toplota utiče na njih tako što ih usporava. Oni imaju zadivljujuću geologiju. Neko će govoriti o tribologiji; neko bi mogao da pomene poluprovodničke efekte nečistog silicijuma; neko drugi - gigantske trolove iz praistorije koji čine većinu Diskovih glavnih planinskih venaca i koji će prouzrokovati stvarno velike probleme ako se ikada probude, ali prosta je činjenica da bi bez Diskovog moćnog i sveprožimajućeg magičnog polja, trolovi odavno izumrli. Psihijatrija nije bila izmišljena na Disku. Niko nikada nije Rinsvindu poturio pod nos mastiljave mrlje kako bi utvrdio da li ima nekih zagubljenih igračkica na tavanu. Stoga, jedini način na koji je on mogao da opiše kako se stene ponovo pretvaraju u trolove, bilo je nepovezano brbljanje o tome kako se slike iznenada uobliče kada gledate u vatru ili oblake. Jednog trenutka tamo je bila savršeno normalna stena, ali odjednom nekoliko pukotina na njoj poprimiše nesumnjiv izgled usta, ili šiljatog uva. Trenutak kasnije, a da se ništa zaista nije promenilo, tamo je sedeo trol, kezeći se na njega ustima punim dijamanata. Ne bi oni mogli da me svare, ubeđivao je sebe. Od mene bi im bilo užasno muka.

Teri Pračet 57 Nije to baš bila neka uteha. „Znači, ti si Rinsvind čarobnjak", reče najbliži. Zvučao je kao trčanje po šljunku. „Šta ga znam. Mislio sam da ćeš biti viši." „Možda je malo erodirao", reče drugi. „Legenda je strahovito stara." Rinsvind se nelagodno pomerio. Bio je sasvim siguran da je stena na kojoj je sedeo menjala oblik; majušni trol - jedva veći od kamička - sedeo je na njegovom stopalu, praveći mu društvo. Posmatrao ga sa krajnjim zanimanjem. „Legenda?", reče. „Koja legenda?" „Prenosi se od planine do šljunka još od sumraka4 vremena", reče prvi trol. „'Kada crvena zvezda obasja nebo, Rinsvind čarobnjak će doći u potrazi za lukom. Ne ujedajte ga. Veoma je važno da mu pomognete da ostane živ'", citirao je. Nastade tišina. „I, to je to?", reče Rinsvind. „Da", reče trol. „То nas je oduvek zbunjivalo. Većina naših legendi mnogo je uzbudljivija. Nekada davno, bilo je mnogo zanimljivije biti stena." „Je li?", ču se slabašno Rinsvind. „Ма, da. Zabavi nikad kraja. Posvuda vulkani. Tih dana je zaista nešto značilo biti stena. Nije bilo ovih sedimentnih gluposti; bio si eruptivan, ili ništa. Naravno, sve je to sada prošlost. Danas se nazivaju trolovima, a, ponekad, jedva da su nešto više od škriljca. Ma, ni kreda. Zar bih ja mogao da držim do sebe ako bi ti mogao da me koristiš za crtanje?" „Ne", reče hitro Rinsvind. „Ni slučajno, ne. Nego, ehm, oko ove legende. Ona kaže da ne bi trebalo da me ujedate?" „Upravo tako!", reče mali trol sa njegovog stopala, „а ja sam bio onaj koji ti je rekao gde se luk nalazi!" „Baš nam je drago što si se pojavio", reče prvi trol, za koga Rinsvind nije mogao da ne primeti da je bio najveći. „Malo nas brine ova nova zvezda. Šta ona znači?" „Ne znam", reče Rinsvind. „Izgleda da svi misle da ja znam nešto o njoj, ali - ja ne znam..." „Nije da bi nama smetalo da budemo istopljeni", reče veliki trol. „Na kraju krajeva, tako smo i nastali. Ali mislili smo da bi možda ona mogla da predstavlja kraj svega, i to nam se nije učinilo kao mnogo dobra stvar." „Postaje sve veća", reče dragi trol. „Pogledaj je sada. Veća je nego prošle noći." Rinsvind pogleda. Bila je nesumnjivo veća nego prošle noći. „Zato smo pomislili da bi ti možda imao neke predloge?", reče glavni trol, zvučeći onoliko ponizno koliko je to bilo moguće za nekog sa glasom nalik granitnom grgurenju. „Mogli biste da preskočite preko Ivice", reče Rinsvind. „Mora da u svemiru ima dosta mesta kojima bi dobro došle dodatne stene." „Čuli smo mi za to", reče trol. „Znamo i neke stene koje su to pokušale. Kažu da plutaš milionima godina, i onda se odjednom strašno užariš, i sagoriš i završiš na dnu neke rupčage usred predela. To nam baš ne zvuči previše pametno." On ustade, praveći zvuk nalik uglju koji se kotrlja niz čunak, i protegnu debele, čvornovate ruke. „Dobro, od nas se očekuje da ti pomognemo", reče. „Hoćeš li nešto da preduzimaš?" „Trebalo je da napravim neku supu", reče Rinsvind. Mahnu nehajno lukom. To, verovatno, nije bio najherojskiji niti najodlučniji gest svih vremena. „Supu?", reče trol. „I to je sve?" „Ра, možda i malo dvopeka." Trolovi se zgledaše, otkrivajući dovoljno nakita u ustima da se kupi omanji grad. 4 Interesantna metafora. Noćnim trolovima, naravno, praskozorje vremena leži u budućnosti.

Terry Pratchet 58 Konačno, najveći reče: „Onda će biti supa." Stameno slegnu ramenima. „Samo smo zamišljali da će legenda biti, pa, malo više - ne znam, nekako sam mislio - mada, verovatno nema veze." Ispruži ruku koja je ličila na grozd fosilizovanih banana. „Ја sam Kvarc", reče. „Ovi tu su Krisopraza, i Konglomerat, i Jaspis i moja supruga Beril - ona malo metamorfozira, ali ko to danas ne radi? Jaspise, silazi mu sa stopala." Rinsvind oprezno prihvati ruku, spreman na krckanje polomljenih kostiju. Ono je izostalo. Trolova ruka je bila tvrda i pomalo lišajasta oko noktiju. „Oprostite", reče Rinsvind. „Nikada ranije nisam sreo pravog trola." „Mi smo rasa koja izumire", tužno će Kvarc, dok je družina polazila, natkrivena zvezdanim nebom. „Mladi Jaspis je jedini kamičak u našem plemenu. Oboljevamo od filozofije, znate." „Da?", reče Rinsvind, pokušavajući da ga prati. Skupina trolova je išla veoma brzo i veoma tiho, veliki okruglasti oblici kretali su se poput utvara kroz noć. Samo bi povremeni pisak zgnječenog noćnog stvorenja koje nije čulo da nailaze označavao njihov prolazak. „О, da. Njene žrtve. Sve nas to čeka na kraju. Jedne večeri, kažu, počneš da se budiš, onda pomisliš: 'Čemu sve to?', i jednostavno odustaneš. Vidiš li one gromade?" Rinsvind ugleda neke ogromne oblike kako leže u travi. „Ona s kraja je moja tetka. Ne znam o čemu ona razmišlja, ali se nije pomerila već dve stotine godina." „Bože, žao mi je." „Ма, nije to problem dok je nas da ih pazimo", reče Kvarc. „Vidiš, nema ovde mnogo ljudi. Znam da to nije tvoja greška, ali vi kao da ne možete da razlučite trola koji razmišlja i običnu stenu. Moj čukunujka je bio zapravo okamenolomljen, znaš." „То je strašno!" „Da, u jednom minutu bio je trol, a u sledećem - kitnjasti kamin." Zastadoše ispred litice koja je izgledala poznato. Izgaženi ostaci vatre tinjali su u tami. „Izgleda kao da je ovde bilo borbe", reče Beril. „Nikog nema!", reče Rinsvind. Otrča do ivice proplanka. „Ni konja! Čak ni Prtljaga!" „Neko je od njih procurio", reče Kvarc, klečeći. „Ona crvena vodenasta tvar koju imate u sebi. Pogledaj." „Krv?" „А, tako se zove? Nikad nisam potpuno shvatio čemu služi." Rinsvind se muvao naokolo, na način koji je odavao potpuno odsustvo bilo kakve ideje, vireći iza žbunova za slučaj da se tu neko sakrio. Iz tog razloga se sapleo o malu zelenu bocu. „Koenov melem!", zavapi. „On nigde ne ide bez njega!" „Ра", reče Kvarc, „vi ljudi možete da uradite nešto, mislim, kao kad se mi usporimo i obolimo od filozofije, samo što se vi raspadnete..." „Umiranje, tako se zove!", vrisnu Rinsvind. „Е, baš to. To nisu uradili, jer nisu ovde." „Sem, ako nisu pojedeni!", predloži Jaspis uzbuđeno. „Hmm", reče Kvarc i „Vukovi?", upade Rinsvind. „Ovde smo sravnili vukove još pre mnogo godina", reče trol. „Stari Deka, zapravo." „Nije ih voleo?" „Ne da nije, samo nije imao običaj da gleda kuda ide. Hmm." Trolovi ponovo pogledaše u zemlju. „Evo traga", reče. „Mnoštvo konja." Uputi pogled prema obližnjim brdima, gde su se gole stene i opasne litice nadnosile nad šumu obasjanu mesečinom. „Tamo živi Stari Deka", reče tiho. Nešto u načinu na koji je ovo bilo izrečeno navelo je Rinsvind da nikada ne poželi da sretne Starog Deku. „Opasan, je li?", odvaži se.

Teri Pračet 59 „On je vrlo star, i velik, i gadan. Nismo ga videli već godinama", reče Kvarc. „Vekovima", ispravi Beril. „Sve će ih načisto spljeskati!", dodade Jaspis, skakućući po Rinsvindovim nožnim prstima. „Eto, ponekad se dešava da ostareli, veliki trol sam ode u brda, i - uhm - u njemu se probudi stena, ako me shvataš?" „Ne?" Kvarc uzdahnu. „Ljudi se ponekad ponašaju poput zveri, zar ne? A, ponekad, trolovi počnu da razmišljaju poput stena, a stene ne vole baš previše ljude." Konglomerat, mršavi trol peščarskog izgleda, kucnu Kvarca po ramenu. „Hoćemo li, onda, da ih pratimo?", reče. „Legenda kaže da bi trebalo da pomognemo ovom gnjecavom Rinsvindu." Kvarc ustade, razmisli za trenutak, potom uhvati Rinsvinda za nabore kože na vratu i ogromnim, stamenim pokretom postavi ga na svoja ramena. „Idemo", reče odlučno. „Ako sretnemo Starog Deku, pokušaću da mu objasnim..." * * * Tri kilometra dalje, povorka konja je kasala kroz noć. Tri su nosila zatočenike, stručno vezane i začepljenih usta. Četvrti je vukao grubu nosiljku na kojoj je ležao Prtljag, uhvaćen u mrežu, uvezan i tih. Herena tiho naloži koloni da se zaustavi i dozva jednog od svojih ljudi. „Da li si baš sasvim siguran?", reče ona. „Ја ništa ne čujem." „Video sam obrise trolova", reče on hladno. Ona se osvrnu. Drveće je već bilo proređeno, bilo je dosta kamenjara, a ispred njih se pružala staza prema golom, stenovitom brdu koje je izgledalo posebno neprijatno pod crvenom svetlošću zvezde. Nju je brinula staza. Bila je izuzetno stara, ali nešto je moralo da je napravi, a trolovi su ovde dosta ubijali. Ona uzdahnu. Iznenada joj se činilo da ni ona sekretarska karijera nije bila tako loša opcija, na kraju krajeva. Ne po prvi put, njoj sinu da je posao žene od mača imao dosta nedostataka, od kojih nije bio najmanji to što vas muškarci nisu shvatali ozbiljno sve dok ih konačno ne ubijete, a u tom trenutku to već više ne bi ni bilo važno. A onda, sva ta kožna odeća od koje je dobijala osipe, ali činilo se da je koža neraskidivo utkana u tradiciju. A bilo je tu i pivo. Sasvim je bilo u redu za tipove poput Hruna Varvarina ili Simbara Ubice da šljemaju po barovima čitave noći, ali Herena se tu držala po strani, ukoliko ne bi bilo pristojnih pića u čašicama, po mogućnosti sa trešnjicom. A što se tiče toaleta... Ali ona je bila prekrupna da bi bila lopov, preiskrena da bi bila ubica, prepametna da bi bila supruga i suviše ponosna da bi se uključila u jedinu preostalu žensku profesiju koja je bila na raspolaganju. Tako je postala mačevalac, i bila dobra u tome, skupivši omanje bogatstvo kojim je pažljivo ekonomisala zarad budućnosti koju još nije isplanirala, ali koja će svakako uključivati bide, ako se ona bude išta pitala. Začu se udaljen zvuk slamanja drveća. Trolovi nikada nisu mogli da shvate svrhu zaobilaženja stabala. Ona ponovo podiže pogled ka brdu. Dva kraka uzvišice pružala su se s desne i leve strane, a pravo ispred bila je velika golet sa - zaškilji - nekim pećinama u sebi? Pećine trolova. Ali možda je to bolje rešenje od tumaranja naokolo po noći. A onda, kad svane, više neće biti problema. Ona se nagnu prema Gensiji, vođi grupe morporčkih plaćenika. Nije bila najzadovoljnija njime. Činjenica je da je imao volovske mišiće i volovsku izdržljivost. Problem je bio u tome što

Terry Pratchet 60 je izgledalo da ima i volovsku pamet. A opakost lasice. Kao većina momaka iz srca Morporka, rado bi i svoju rođenu babu prodao za groš, što je najverovatnije već i učinio. „Idemo ka pećinama, i zapalićemo veliku vatru na ulazu", reče ona. „Trolovi ne vole vatru." On joj uzvrati pogledom koji je pokazivao da on ima sopstvene ideje o tome ko bi trebalo da izdaje naređenja, ali njegove usne rekoše: „Ti si gazda." „Upravo tako." Herena se okrenu prema trojici zatočenika. Bila je tu ta kutija - u potpunosti je odgovarala Trajmonovom opisu. Ali nijedan zarobljenik nije izgledao kao čarobnjak. Čak ni kao promašeni čarobnjak. * * * „Mila majčice", reče Kvarc. Trolovi se zaustaviše. Noć se spuštala kao somot. Sova je zloslutno hukala - Rinsvind je bar pretpostavljao da se radilo o sovi, ornitologija mu nikad nije bila jača strana. Možda je i slavuj hukao, ukoliko to ipak nije bio drozd. Slepi miš mu proleprša iznad glave. U to je bio sasvim siguran. Takođe je bio sasvim umoran i izubijan. „Zašto, mila majčice?", zavapi. Zagleda se u tminu. U daljini se nazirala tačkica u brdima koja je mogla da bude vatra. „О", reče. „Vi ne volite vatru, je l' tako?" Kvarc klimnu glavom. „Ona uništava superprovodljivost naših mozgova", reče, „ali tako mala vatra ne bi mnogo uticala na Starog Deku." Rinsvind se oprezno osvrnu oko sebe, osluškujući ne bi li čuo zvuk odmetnutog trola. On je video šta normalni trolovi mogu da urade sa šumom. Oni nisu bili po prirodi destruktivni, oni su naprosto tretirali organsku materiju kao neku vrstu nepoželjne magle. „Nadajmo se, onda, da ih neće pronaći", reče sa žarom. Kvarc uzdahnu. „Slaba vajda od toga", reče. „Zapalili su je u njegovim ustima." * * * „Ја šam kriv!", zavapi Koen. Bespomoćno se zakoprcao u svojim konopcima. Dvocvet ga je belo gledao. Gensijin projektil iz praćke napravio mu je ogromnu čvorugu na potiljku i on nije bio skroz načisto sa nekim stvarima, počevši od sopstvenog imena pa nadalje. „Trebalo je da ošluškujem", reče Koen. „Trebalo je da pažim, a ne da še žanešem švom tom pričom o, kako še žove, tom noši-gutanju. Ne šmem da še pretvorim u mekušča." On se pridiže uz pomoć laktova. Herena i ostatak družine stajali su oko vatre na ulazu u pećinu. A, u uglu, Prtljag je i dalje bio nem, pod svojom mrežom. „Nešto je čudno u vezi s ovom pećinom", reče Betan. „Šta?", upita Koen. „Ра, pogledaj je. Da li si ikada ranije video stene koje ovako izgledaju?" Koen je morao da se složi da je polukrug kamenja oko ulaza u pećinu delovao neobično; svaki kamen je bio viši od čoveka, veoma istrošen, ali iznenađujuće blistav. Isti takav polukrug nalazio se i na svodu. Krajnji rezultat je bio da je scena podsećala na kameni računar koji je izgradio druid sa tanušnim znanjem geometrije i bez osećaja za gravitaciju. „Pogledaj i zidove." Koen se zagleda u zid pored sebe. Po njemu su se širile vene crvenog kristala. Nije mogao da bude sasvim siguran, ali činilo se da tačkice svetlosti svetlucaju, kao da se pale i gase unutar same stene. Bilo je i izuzetno vetrovito. Ravnomeran vetar je duvao iz crnih dubina pećine. „Siguran sam da je duvao iz drugog pravca kad smo ulazili", prošaputa Betan. „Šta ti misliš, Dvocvete?"

Teri Pračet 61 „Ра, ja nisam stručnjak za pećine", reče, „ali nešto sam razmišljao, ono je veoma zanimljiva staklatitna stvarčica, što visi sa tavanice. Nekako je okruglasta, zar ne?" Oni je pogledaše. „Ne mogu da dokučim zašto", reče Dvocvet, „ali mislim da bi bila prilično dobra ideja da se izađe odavde." „Ма, švakako", reče Koen sarkastično. „Pretpoštavljam da bi bilo bolje da pitamo ove ljude da naš odvežu i pušte da odemo, a?" Koen nije proveo puno vremena u Dvocvetovom društvu, inače se ne bi iznenadio što je čovečuljak vedro klimnuo glavom i rekao, glasno, polagano i pažljivo, glasom koji je još koristio i za izražavanje na stranim jezicima: „Oprostite? Da li biste, molim vas, mogli da nas odvežete i pustite da odemo? Ovde je vrlo vlažno i duva promaja. Izvinite." Betan ispod oka pogleda Koena. „Da li je trebalo da to kaže?" „Originalno je, mora še priznati." I, zaista, troje ljudi se izdvojilo iz grupe oko vatre i uputilo ka njima. Oni nisu izgledali kao da nameravaju da ikoga odvežu. Zapravo, dvojica su izgledali kao ljudi koji, kada vide druge ljude vezane, počnu da se igraju noževima oko njih i da im upućuju zastrašujuće predloge, uz puno cerenja. Herena se predstavila tako što je isukala mač i uperila ga Dvocvetu u srce. „Koji je od vas Rinsvind čarobnjak?", reče. „Bila su četiri konja. Da li je on ovde?" „Uhm, ja ne znam gde je on", reče Dvocvet. „Tragao je za nekim lukom." „Onda ste vi njegovi prijatelji i on će doći da vas traži", reče Herena. Ona baci pogled na Koena i Betan, a potom se zagleda u Prtljag. Trajmon je izričito naredio da ne smeju da diraju Prtljag. Radoznalost bi možda ubila mačku, ali Herenina radoznalost je mogla da izmasakrira čopor lavova. Ona zbaci mrežu i maši se za poklopac sanduka. Dvocvet se trznu. „Zaključano", reče konačno. „Gde je ključ, debeli?" „On - on nema ključ", reče Dvocvet. „Tu je brava", ukaza ona. Herena je bila svesna Gensijinog smeškanja. Zareža. „Želim da se otvori", reče ona. „Gensijo, postaraj se za to." Odšeta se natrag do vatre. Gensija izvuče dugačak, tanak bodež i nagnu se ka Dvocvetovom licu. „Ona ôće da se to otvori", reče. Pogleda u drugog čoveka i iskezi se. „Ona ôće da se to otvori, Vimse." „Jašta." Gensija je polako mahao nožem ispred Dvocvetovog nosa. „Vidite", reče Dvocvet strpljivo. „Mislim da ne shvatate. Niko ne može da otvori Prtljag ako je u zaključanom raspoloženju." „А, da, zaboravio sam", reče Gensija zamišljeno. „Naravno, to je magična kutija, je li tako? Sa nožicama, kažu. Ja kažem, Vimse, ima li nožica na tvojoj strani? Ne?" Držao je nož na Dvocvetovom vratu. „То me stvarno brine", reče. „Isto tako i Vimsa. On ne priča mnogo, ali zato otkida komade od ljudi. Stoga - otvaraj - kutiju!" Okrenu se i postrance udari sanduk, ostavljajući dubok zasek u drvetu. Začu se tiho „klik". Gensija se isceri. Poklopac se zaljulja, polako, teško. Svetlost udaljene vatre odbijala se sa zlata - mnoštva zlata, u peharima, lancima, novčićima, teškog i svetlucavog u treperavim senkama. „Mašala", reče Gensija tiho.

Terry Pratchet 62 On vrati pogled na ljude oko vatre, koji nisu obraćali pažnju i koji su, izgleda, vikali na nekoga izvan pećine. Potom sumnjičavo pogleda Vimsa. Njegove usne su se bezglasno pokretale, nenaviknute na napor mentalne aritmetike. Pogleda nadole, prema svom bodežu. Onda se pod pokrenuo. * * * „Čuo sam nekoga", reče jedan od ljudi. „Tamo dole. Među – uhm - stenama." Rinsvindov glas polete kroz tamu. „Ја kažem", reče. „Dakle?", reče Herena. „U velikoj ste opasnosti!", urlao je Rinsvind. „Morate da ugasite vatru!" „Ne, ne", reče Herena. „Pogrešno si shvatio, ti si u velikoj opasnosti. A vatra ostaje." „Tu je taj veliki stari trol..." „Svako zna da se trolovi drže podalje od vatre", reče Herena. Klimnu glavom. Nekolicina ljudi izvuče mačeve i iskrade se u tamu. „Potpuno tačno!", vikao je Rinsvind očajnički. „Samo, vidiš, ovaj o kome govorimo to ne može." „Ne može?" Herena je oklevala. Pogodilo ju je nešto od užasnutosti u Rinsvindovom glasu. „Da, zato što ste je, vidiš, zapalili na njegovom jeziku." Onda se pod pokrenuo. * * * Stari Deka se veoma polako budio iz vekovnog dremeža. Malo je nedostajalo da se uopšte ne probudi, zapravo, nekoliko decenija kasnije ništa od svega ovoga ne bi se ni dogodilo. Kada trol ostari i ozbiljno počne da razmišlja o vasioni, on obično pronađe neko tiho mesto i utone u duboko filozofiranje; posle izvesnog vremena počne da zaboravlja na svoje udove. Počne da se kristališe, prvo oko ivica, sve dok na kraju ne ostane samo majušna iskra života unutar povelikog brda neobičnih naslaga stena. Stari Deka nije dosegao tu tačku. On se probudio iz razmatranja prilično obećavajuće linije istraživanja značenja istine i otkrio vreli pepeljasti ukus u onome čega se, posle izvesnog promišljanja, prisetio kao svojih usta. Postajao je ljutit. Naređenja su hitala nervnim vodovima od nečistog silicijuma. Duboko unutar njegovog silikatnog tela, kamen lagano kliznu duž posebnih naprslina. Drveće se rušilo, ledina razdvajala, dok su se prsti veličine brodova ispravljali i hvatali za zemlju. Dva ogromna odrona kamenja, visoko na litici lica, označiše otvaranje očiju, sličnih velikim krmeljavim opalima. Rinsvind sve ovo, naravno, nije mogao da vidi, pošto su njegove oči bile izrađene samo u dnevnoj varijanti, ali je video da se čitav tamni predeo polako protresa i potom nemoguće izdiže naspram zvezda. * * * Sunce je izašlo. Mada, ne i sunčeva svetlost. Dogodilo se da je čuvena sunčeva svetlost Disksveta, koja, kao što je još ranije naznačeno, putuje veoma polako kroz Diskovo snažno magijsko polje, lagano tekla po zemljama oko Ruba i započela meku, tihu bitku protiv povlačećih armija noći. Ona se izlivala kao topljeno zlato5 po uspavanom predelu - blistava, čista i, iznad svega, spora. 5 Ne baš tako, naravno. Drveće nije buktalo u plamenu, ljudi nisu iznenada postajali veoma bogati i krajnje mrtvi, a mora nisu nestajala u pari. Bolje poređenje, u stvari, bilo bi „ne kao topljeno zlato".

Teri Pračet 63 * * * Herena nije oklevala. Veoma prisebno je otrčala do ivice donje usne Starog Deke i skočila, kotrljajući se pri padu na zemlju. Ljudi su je pratili, i psovali dok su padali na krš. Poput starca koji pokušava da uradi sklekove, stari trol se odgurnu naviše. Sa mesta gde su ležali, zatočenici to nisu mogli da vide. Znali su samo da se tlo pod njima okretalo i da se čulo mnogo buke, najvećim delom neprijatne. Vims ščepa Gensiju za ruku. „То je zemljotresak", reče. „Bežimo odavde!" „Ne bez ovog zlata", reče Gensija. „Šta?" „Zlato, zlato. Čoveče, možemo da budemo bogati kô Kreozot!" Vims je možda imao IQ sobne temperature, ali mogao je da razazna idiotizam kad bi se sreo sa njim. Gensijine oči blistale su jače od zlata i činilo se da bulji u Vimsovo levo uvo. Vims, očajan, pogleda Prtljag. I dalje je bio primamljivo širom otvoren, što je bilo čudno - pomislili biste da bi sve to treskanje moralo da ga zatvori. „Nikad nećemo moći da ga ponesemo", ukazao je. „Suviše je težak", dodade. „I te kako ćemo poneti nešto od toga!", viknu Gensija i skoči ka sanduku, kada se tlo ponovo zaljulja. Poklopac se zatvori. Gensija nestade. A, za slučaj da je Vims pomislio da je ovo bilo slučajno, Prtljagov poklopac se ponovo otvori, samo na trenutak, i veliki jezik, crven poput mahagonija, obliza široke zube, bele kao javorovo drvo. Onda se ponovo zatvori s treskom. Na još veći Vimsov užas, stotine nožica iznikoše na dnu kutije. One je veoma odlučno podigoše i, pažljivo slažući stopala, okrenuše je oko sebe same, da bi je suočile s njim. Naročito zlokobno je izgledala brava; njen izgled kao da je govorio: „Samo napred - ulepšaj mi dan..." On ustuknu i molećivo pogleda Dvocveta. „Mislim da bi bilo dobro da nas odvežeš", predloži Dvocvet. „Postaće vrlo prijatan kada te malo bolje upozna." Nervozno se oblizujući, Vims izvuče nož. Prtljag upozoravajuće zaškripa. Zamahnu preko njihovih konopaca, a onda se brzo izmače. „Hvala", reče Dvocvet. „Mišlim da šu mi opet štradala ledža", požali se Koen dok mu je Betan pomagala da ustane. „Šta ćemo sa ovim čovekom?", reče Betan. „Užečemo mu nož i reči mu da še gubi", reče Koen. „Važi?" „Da, gospodine! Hvala, gospodine!", reče Vims i klisnu prema ulazu u pećinu. Za trenutak se video naspram sivog praskozornog neba, a potom ga nestade. Začu se udaljeno „aaaaagh!" * * * Sunčeva svetlost je tiho hujala predelom, kao pena po morskim talasima. Tu i tamo, gde je magijsko polje bilo nešto slabije, jezičci jutra su hitali ispred dana, ostavljajući izolovana ostrva noći koja su se uvijala i nestajala, dok je okean svetlosti nadirao. Visoravni oko Vrtložne ravnice stajale su kao veliki sivi brod ispred nadolazeće plime. * * * Moguće je probosti trola, ali treba uvežbati tehniku, a niko ne dobija više od jedne prilike za to. Herenini ljudi su videli da se trolovi pomaljaju iz tame, nalik vrlo opipljivim duhovima. Sečiva su pucala dok su udarala o silikatne kože, čuo se jedan ili dva kratka, prigušena krika, a potom ništa više sem vike daleko u šumi, dok su ljudi pokušavali da naprave što veće rastojanje između sebe i osvetoljubivog zemljišta.

Terry Pratchet 64 Rinsvind je ispuzao iza drveta i osvrnuo se. Bio je sam, ali je grmlje iza njega šuštalo dok su trolovi grabili prema beguncima. Pogleda uvis. Visoko iznad njega, dva velika kristalizovana oka fokusirala su se sa mržnjom na sve mekano i gnjecavo i, pre svega, toplo. Užasnuti Rinsvind se šćućurio kada se ruka veličine kuće podigla, savila u pesnicu i poletela ka njemu. Dan je stigao uz tihu eksploziju svetlosti. Za trenutak, ogromna, zastrašujuća masa Starog Deke bila je mol načinjen od senke, u dnevnoj svetlosti koja je tekla oko njega. Začuo se kratkotrajan zvuk mrvljenja. Nastade tišina. Prođe nekoliko minuta. Ništa se ne desi. Nekoliko ptica zapeva. Bumbar je prozujao iznad gromadne pesnice Starog Deke i spustio se na list tamjana koji je izrastao ispod kamenog nokta. Ispod se začu neko struganje nogu. Rinsvind je nezgrapno kliznuo kroz uzan procep između pesnice i zemlje, poput zmije koja napušta leglo. Ležao je na leđima, buljeći u nebo pored zamrznutog obličja trola. Ni na koji način se nije promenio, ako izuzmemo ukrućenost, ali je izgled već počeo da vara. Prošle noći Rinsvind je gledao pukotine u kamenu i video kako postaju usta i oči; sada je gledao veliko lice litice i video kako mu se crte, kao magijom, pretvaraju u obične neravnine stene. „Huh!", reče. To kao da nije pomoglo. On ustade, strese prašinu i pogleda unaokolo. Ako se izuzme bumbar, bio je potpuno sam. Posle nešto čeprkanja po okolini, pronašao je stenu koja je, iz određenih uglova, ličila na Beril. Bio je izgubljen, i sam, i daleko od kuće. Bio je... Začu se krckanje visoko iznad njega i komadići stene zadobovaše po zemlji. Gore visoko, na licu Starog Deke pojavio se otvor; na trenutak se ukazala pozadina Prtljaga koji se borio da povrati oslonac, a potom Dvocvetova glava iskoči iz ulaza u pećinu. „Ima li koga dole? Ohooj?" „Ehej!", viknu čarobnjak. „Srećan li sam što te opet vidim!" „Ne znam. Jesi li?", reče Dvocvet. „Jesam li šta?" „Bože, što je lep pogled odavde!" * * * Trebalo im je pola sata da siđu. Srećom, Stari Deka je bio vrlo litičast, sa mnoštvom uporišta, a njegov nos bi predstavljao neugodnu prepreku da nije bilo raskošnog hrasta koji mu je bujao iz nozdrve. Prtljag se nije zamarao alpinizmom. On je jednostavno skočio i stropoštao se, bez nekih većih posledica. Koen sede u senku, pokušavajući da dođe do daha i čekajući razum da ga sustigne. Zamišljeno je posmatrao Prtljag. „Svi konji su otišli", reče Dvocvet. „Nači čemo ih", reče Koen. Njegove oči prosvrdlaše svoj put u Prtljag, kome je počinjalo da biva neprijatno. „Na njima je bila sva naša hrana", reče Rinsvind. „Mnogo hrane še može nači u šumama." „Imam nešto hranljivih biskvita u Prtljagu", reče Dvocvet. „Putnički digestivi. Uvek uteha u najtežim situacijama." „Probao sam ih", reče Rinsvind. „Imaju opaku ivicu i..." Koen se uspravi, trgnuvši se. „Oproštite", reče smireno. „Hoču nešto da pogledam."

Teri Pračet 65 On odšeta do Prtljaga i uhvati ga za poklopac. Kutija se žurno izmače, ali Koen mu postavi žgoljavu nogu i saplete polovinu nožica. Dok se Prtljag uvijao i pokušavao da ga ujede, on zaškrguta zubima i izmaknu se, obarajući ga na zakrivljeni poklopac, na kojem se ovaj ljutito koprcao, kao poludela kornjača. „Еј, to je moj Prtljag!", reče Dvocvet. „Što mi napada Prtljag?" „Mislim da znam", reče Betan tiho. „Mislim da je to zato što ga se plaši." Dvocvet se okrete ka Rinsvindu, otvorenih usta. Rinsvind slegnu ramenima. „Pojma nemam", reče. „Što se mene tiče, ja bežim od stvari koje me plaše." Uz škljocaj poklopca, Prtljag se vinu kroz vazduh i u trku dočeka na noge, zakačivši Koenovu potkolenicu jednim svojim mesinganim uglom. Dok se Prtljag vrteo ukrug, Koenu pođe za rukom da preuzme kontrolu, taman dovoljno da ga usmeri u čeoni sudar sa stenom. „Nije loš", reče Rinsvind, diveći se. Prtljag se zatetura unatrag, zastade za trenutak, a potom se uputi ka Koenu, preteće mašući poklopcem. Koen naskoči na njega, pri čemu mu i ruke i noge behu uhvaćene u procep između kutije i poklopca. Ovo je ostavilo Prtljag krajnje zbunjenim. Bio je još zaprepašćeniji kada je Koen duboko udahnuo i počeo da se nadima, pri čemu mu poiskakaše mišići na žgoljavim rukama, tako da su ličile na čarape napunjene kokosovim orasima. Stajali su gledajući se neko vreme, tetiva naspram šarke. S vremena na vreme jedan ili drugi bi škripnuo. Betan munu Dvocveta u rebra. „Preduzmi nešto", reče. „Uhm", reče Dvocvet. „Da. To bi bilo dosta, mislim. Spusti ga dole, molim te." Na zvuk gospodarevog glasa, Prtljag izdajnički zaškripa. Poklopac mu odlete takvom silinom da se Koen prevrnu unatraške, ali brže-bolje opet skoči na noge i baci se ka kutiji. Čiji je sadržaj bio izložen pod vedrim nebom. Koen posegnu unutra. Prtljag malo zaškripa, ali je očigledno odmerio šanse da bude poslat na vrh tog Velikog Ormara na Nebu. Kada se Rinsvind usudio da proviri između prstiju, Koen je buljio u Prtljagovu unutrašnjost, psujući za sebe. „Veš?", povika. „Је li to šve? Šamo veš?", tresao se od besa. „Mislim da ima i nešto biskvita", reče Dvocvet tiho. „Ali bilo je Žlata! I video šam da je pojeo nekoga!" Koen prodorno pogleda u Rinsvinda. Čarobnjak uzdahnu. „Nemoj mene da pitaš", reče. „Nisam mu ja gazda." „Kupio sam ga u prodavnici", reče Dvocvet, braneći se. „Rekao sam im da mi je potreban sanduk za putovanje." „Nema sumnje, to si i dobio", reče Rinsvind. „Vrlo je odan", reče Dvocvet. „Ма, da", složi se Rinsvind. „Ako se od putne torbe očekuje odanost." „Ček malo", reče Koen, koji se opušteno naslonio na stenu. „Da nije to šlučajno bila jedna od onih prodavnica - mislim, kladim še da je pre toga niši ni primetio, a kada ši še tamo pošle vratio, nje više nije bilo?" Dvocvet se razvedri. „Baš tako!" „A prodavač - mali, šmežurani čičiča? Prodavniča puna neobičnih štvarčica?" „Upravo tako! Nikad posle toga nisam mogao da je ponovo nađem, mislio sam da sam možda promašio ulicu, a tamo gde sam mislio da ću je naći, nije bilo ničeg sem zida od cigala, u to vreme sam mislio da je to baš..." Koen slegnu ramenima. „Jedna od onih radnji",6 reče. „То, onda, šve objašnjava." Oseti bol u leđima i napravi grimasu. „Prokletom konju je ponestalo mog melema!" 6 Niko ne zna zašto, ali sve zaista misteriozne i magične stvari kupljene su u prodavnicama koje se pojavljuju i, nakon poslovnog veka kraćeg i od agencije za iznajmljivanje stanova, nestanu poput dima. Učinjeno je više

Terry Pratchet 66 Rinsvind se priseti nečega i stade da pretura po dubinama svoje pocepane i musave odore. Izvuče zelenu bočicu. „То je baš to!", reče Koen. „Ti ši čudo!" Pogleda u stranu ka Dvocvetu. „Prebio bih ga", reče tiho, „čak i da ga niši opozvao, na kraju bih ga prebio." „Tako je", reče Betan. „Vaš dvoje bište mogli biti od koristi", dodade. „Taj Prtljag je probio trolov žub da bi naš ižveo napolje. A to je bio dijamant. Daj da vidimo, da pronadžete kučku i one njene. Malo bih še požabavio njima." Dok mu je Betan zavrtala rukave i vadila čep iz bočice, Rinsvind odvuče Dvocveta na stranu. Kada su bili bezbedno skriveni žbunom, on reče: „Pobrljavio je." „Ti pričaš o Koenu Varvarinu!", reče Dvocvet, istinski zapanjen. „On je najveći ratnik koji je..." „Bio", reče Rinsvind hitro. „Sva ta priča s ratničkim sveštenicima i ljudožderskim zombijima dešavala se pre mnogo godina. Sada su mu ostale samo uspomene, i toliko ožiljaka da bi po njemu mogao da igraš nule i krstiće." „On je dosta stariji nego što sam zamišljao, to je istina", reče Dvocvet. Podiže komadić dijamanta. „Stoga bi trebalo da ih ostavimo, pronađemo naše konje i odemo odavde", reče Rinsvind. „То je malo pokvareno, zar ne?" „Biće njima dobro", reče Rinsvind usrdno. „Ako ćemo pravo, da li bi ti bilo prijatno u društvu čoveka koji je napao Prtljag golim rukama?" „Tu ima istine", reče Dvocvet. „Ionako će im, verovatno, biti bolje bez nas." „Jesi li siguran?" „Apsolutno", reče Rinsvind. * * * Pronađoše konje kako besciljno tumaraju kroz žbunje i, pošto su doručkovali loše osušenu konjetinu, uputili su se u pravcu za koji je Rinsvind smatrao da je ispravan. Nekoliko minuta kasnije Prtljag iskrsnu iz žbunja i pođe za njima. Sunce je visoko odskočilo na nebu, ali nikako nije moglo da zaseni svetlost zvezde. „Preko noći je narasla", reče Dvocvet. „Zašto niko ništa ne preduzima?" „Kao, na primer?" Dvocvet se zamisli. „Zar ne bi neko mogao da kaže Velikom A'Tuinu da je izbegne?", reče. „Da je nekako zaobiđe?" „Svojevremeno je bilo pokušaja", reče Rinsvind. „Čarobnjaci su pokušavali da se priključe na um Velikog A'Tuina." „I nije uspelo?" „Ah, ma, uspelo jeste", reče Rinsvind. „Jedino..." Jedino što je bilo izvesnih nepredviđenih rizika kod čitanja uma velikog kao što je um Kornjače Sveta, objasni mu. Čarobnjaci su prvo trenirali na šumskim kornjačama i na velikim morskim kornjačama da bi se navikli na helonološki način razmišljanja, ali mada su znali da je um Velikog A'Tuina velik, nisu pretpostavljali da je spor. „Postoji grupa čarobnjaka koji ga čitaju već trideset godina, po smenama", reče Rinsvind. „Otkrili su jedino da Veliki A'Tuin nešto očekuje." „Šta?" „Ко zna?" pokušaja da se ovo objasni, ali nijedan nije sasvim odgovarao uočenim činjenicama. Ove prodavnice se pojavljuju bilo gde u svemiru, i njihovo trenutno iščeznuće u nekom određenom gradu može da se otkrije na osnovu postojanja gomila ljudi koji tumaraju ulicama, čvrsto držeći neispravne magične predmete i kitnjaste garantne listove, dok veoma sumnjičavo gledaju u zidove od cigala.

Teri Pračet 67 Neko vreme su jahali u tišini kroz negostoljubivi predeo u kome su ogromni krečnjački blokovi oivičavali stazu. Naposletku Dvocvet reče: „Znaš, trebalo bi da se vratimo." „Vidi, sutra ćemo stići u Smarl", reče Rinsvind. „Ništa se njima ovde neće desiti, i ne vidim zašto..." Pričao je samome sebi. Dvocvet je okrenuo konja i sada je već kasao natrag, ispoljavajući jahačku veštinu dostojnu vreće krompira. Rinsvind pogleda nadole. Prtljag ga je posmatrao poput sove. „U šta ti gledaš?", reče čarobnjak. „On može i da se vrati ako mu se sviđa, šta se to mene tiče?" Prtljag ne reče ništa. „Vidi, nisam ja odgovoran za njega", reče Rinsvind. „Hajde da to raščistimo, jednom zasvagda." Prtljag ne reče ništa, ali ovoga puta glasnije. „Hajde - prati ga. Nemaš ti sa mnom ništa." Prtljag uvuče nožice i spusti se na stazu. „Ра, odo' ja", reče Rinsvind. „Najozbiljnije", dodade. On okrenu glavu svog konja prema novom horizontu i pogleda nadole. Tamo je sedeo Prtljag. „Džabe ti je da pokušavaš da utičeš na moju bolju stranu. Što se mene tiče, možeš tu da ostaneš čitav dan ako hoćeš. A ja odoh dalje, važi?" Prostreli očima Prtljag. Prtljag mu uzvrati pogled. * * * „Pretpostavljao sam da ćeš se vratiti", reče Dvocvet. „О tome neću da pričam", reče Rinsvind. „Hoćemo li da pričamo o nečem drugom?" „Da, pa, recimo da bi mi sada omiljena tema bila kako da se oslobodim ovih konopaca", reče Rinsvind. On cimnu vezane zglobove. „Stvarno ne mogu da dokučim zašto si ti tako važan", reče Herena. Ona je sela na stenu naspram njih, dok joj je mač počivao preko kolena. Većina družine je ležala gore, među stenama, i posmatrala put. Rinsvind i Dvocvet su bili žalosno lak plen za zasedu. „Vims mi je ispričao šta je tvoja kutija uradila Gensiji", dodade. „Ne mogu reći da je to neki velik gubitak, ali nadam se da ona shvata da ću vam, ako nam se približi na manje od kilometra, lično pokidati grkljane, a?" Rinsvind odsečno zaklima glavom. „Dobro", reče Herena. „Traže vas, žive ili mrtve. Meni lično svejedno je kako, ali neki od momaka bi možda želeli da malo i sa vama prodiskutuju o onim trolovima. Da sunce nije izašlo onda kad je izašlo..." Ona ostavi reči da vise i odšeta dalje. „Е pa, evo nas u novoj kaši", reče Rinsvind. On još jednom cimnu konopce koji su ga sputavali. Iza njega je bila stena, i samo kad bi mogao da podigne zglobove - da, još dok je razmišljao, ošinu ga saznanje da je ona suviše tupa da bi ikako mogla da utiče na konopac. „Ali zašto nas?", reče Dvocvet. „То je u vezi sa onom zvezdom, je l' da?" „Ne znam ja ništa o zvezdi", reče Rinsvind. „Nikada nisam išao na časove astrologije na Univerzitetu!" „Ја očekujem da će se na kraju sve srediti", reče Dvocvet. Rinsvind ga pogleda. Primedbe poput ove uvek bi ga zatekle. „Da li ti zaista veruješ u to?", reče. „Mislim, zaista?" „Ра, stvari obično ispadnu zadovoljavajuće, kad malo bolje razmisliš." „Ako misliš da je potpuno uništenje mog života u proteklih godinu dana zadovoljavajuće, onda si možda u pravu. Već sam izgubio računicu koliko sam puta mogao da izgubim glavu..." „Dvadeset i sedam", reče Dvocvet.

Terry Pratchet 68 „Šta?" „Dvadeset i sedam puta", reče Dvocvet ljubazno. „Izračunao sam. Ali nikada zaista nisi." „Šta? Izračunao?", reče Rinsvind, koga je počeo da prožima poznati osećaj da je na razgovor bio izvršen prepad. „Ne. Izgubio glavu. Zar ti to nije pomalo sumnjivo?" „Nikad mi to nije smetalo, ako na to misliš", reče Rinsvind. Ljutito pogleda svoja stopala. Dvocvet je, naravno, bio u pravu. Čîn ih je držala u životu, to je bilo očigledno. Nema sumnje da bi, kad bi skočio sa litice, prolazeći oblak ublažio njegov pad. Problem s tom teorijom bio je, zaključi, u tome što je funkcionisala samo ako nije verovao da je to istina. Čim bi poverovao da je neranjiv, bio bi mrtav. Stoga je bilo najbolje uopšte i ne razmišljati o tome. I tako, možda, nije bio u pravu. Bio je siguran jedino u to da glava počinje da ga boli. Nadao se da je Čîn tu negde, u području glavobolje, i da zaista pati. Kada su izjahali iz kotline, i Rinsvind i Dvocvet delili su konje sa po jednim otmičarem. Rinsvind se s nelagodnošću namesti ispred Vimsa, koji je uganuo članak i nije bio najbolje volje. Dvocvet je sedeo ispred Herene, što je, budući da je bio nizak, značilo da će mu barem uši biti ugrejane. Ona je isukala nož i sokolovim okom vrebala bilo kakvu pokretnu kutiju; Herena nije baš najbolje shvatala šta je Prtljag, ali je bila dovoljno bistra da shvati kako on ne bi dozvolio da Dvocvet bude ubijen. Posle desetak minuta ugledaše ga nasred puta. Poklopac mu je bio primamljivo otvoren. Bio je pun zlata. „Zaobiđite ga", reče Herena. „Ali..." „То je zamka." „Tačno tako", reče prebledeli Vims. „Verujte mi na reč." Nevoljno usmeriše konje oko svetlucavog izazova i produžiše stazom. Vims u strahu baci pogled iza sebe, strepeći da će videti da ga kovčeg prati. Ono što je ugledao bilo je možda i gore. Nije ga bilo. Daleko od staze, visoka trava se tajanstveno pomerala, a onda umirila. Rinsvind nije bio baš neki čarobnjak, a još manje borac, ali bio je stručnjak za kukavičluk i mogao je da raspozna strah čim ga namiriše. Tiho reče: „Budi siguran da će te pratiti." „Šta?", reče Vims uznemireno. I dalje je piljio u travu. „Vrlo je strpljiv i nikad ne odustaje. Imaš posla sa kruškovim drvetom mudrosti. Pustiće te da misliš da je zaboravio, a onda, jednoga dana, dok se budeš šetao mračnom ulicom, čućeš ta mala stopala kako idu iza tebe - šlup, šlup, čućeš, a onda ćeš početi da trčiš, a ona će da ubrzaju, šlupšlupšlup..." „Umukni!", prodera se Vims. „Verovatno te je već prepoznao, pa..." „Rekoh - umukni!" Herena se okrenu u sedlu i prostreli ih pogledom. Vims se namrštio i rastegao Rinsvindovo uvo sve dok mu se nije našlo ispred usta, pa graknu: „Ne bojim se ja ničega, shvataš? Briga me za te čarobnjačke trice." „Svi to pričaju dok ne čuju korake", reče Rinsvind. Zaćuta. Vrh noža ga je bockao po rebrima. * * * Ništa se nije desilo do kraja dana, ali na Rinsvindovo zadovoljstvo i Vimsovu narastajuću paranoju, Prtljag se prikazao nekoliko puta. Ovde bi se nezgrapno posadio na stenu, onde bi virio iz jarka, s mahovinom svuda po sebi. Do kraja popodneva stigli su do vrha brda i odatle gledali na široku dolinu Gornjeg Smarla, najduže reke na Disku. Ona je ovde već bila široka skoro čitav kilometar i otežala od

Teri Pračet 69 mulja; on je dolinu činio jednim od najplodnijih područja na kontinentu. Nekoliko tračaka rane izmaglice ovenčavalo je njene obale. „Šlup", reče Rinsvind. Osetio je da se Vims trznuo i ispravio u sedlu. „А?" „Samo pročišćavam grlo", kaza Rinsvind, i isceri se. Puno je razmišljanja on uložio u taj osmeh. Bila je to ona vrsta osmeha koju ljudi koriste da vam usplahirenim glasom kažu da ih špijuniraju tajni agenti iz druge galaksije, gledajući u vaše levo uvo. Nije to bio osmeh koji uliva samopouzdanje. Verovatno je bilo i užasnijih osmeha, ali samo kod onog nasmešenog, narandžastog sa crnim prugama, koji ima dugačak rep i smuca se po džungli, tražeći žrtve na koje bi se osmehivao. „Prekidajte s time", reče Herena, približivši im se. Na mestu gde je staza vodila ka reci nalazili su se primitivan dok i veliki bronzani gong. „То će dozvati skeledžiju", reče Herena. „Ako je ovde pređemo, izbeći ćemo veliki zavoj reke. Možda čak do večeri stignemo u grad." Vims je izgledao sumnjičavo. Sunce je već bilo odebljalo i crveno, a magla je počinjala da se zgušnjava. „Ili možda hoćeš da noć provedemo sa ove strane vode?" Vims uze čekić i tako snažno udari po gongu da se ovaj okrete oko svoje ose i otpade. Čekali su u tišini. A onda, uz vlažan, zveckav zvuk, iz vode izroni lanac, zategnuvši se sve do metalnog stubića koji je bio postavljen na obali. Konačno, spor, pljosnat oblik skele iskrsnu iz magle, i u njegovom središtu, zakukuljeni skeledžija koji je okretao čekrk velikog točka dok se primicao obali. Ravno dno skele zagreba po šljunku i zamotana prilika se dahćući nasloni na točak. „Ро dvoje ištovremeno", promrmlja. „То je šve. Šamo dvoje, ša konjima." Rinsvind proguta knedlu i pokuša da ne pogleda Dvocveta. On se verovatno kezio i bečio kao kreten. Ipak se usudio da ga pogleda ispod oka. Dvocvet je sedeo otvorenih usta. „Ti nisi stalni skeledžija", reče Herena. „Bila sam i ranije ovde. Stalni skeledžija je krupan momak, onako..." „Današ ima šlobodan dan." „Ра, dobro", reče sumnjičavo. „Ako je tako - što se, bre, taj tamo smeje?" Dvocvetova ramena su se tresla, lice mu je bilo zajapureno i ispuštao je neko prigušeno graktanje. Herena ga prostreli očima, a onda oštro pogleda skeledžiju. „Vas dvojica - drž'te ga!" Nastade stanka. Onda jedan čovek reče: „Koga, skeledžiju?" „Da!" „Što?" Herena ih pogleda belo. Ovako nešto nije trebalo da se dogodi. Opšteprihvaćeno je da kad neko poviče nešto kao „Drž' ga!" ili „Straža!" ljudi odmah skoče na izvršenje; od njih se ne očekuje da sede naokolo i raspravljaju o naređenjima. „Zato što ja tako kažem!", bilo je najbolje što je uspela da smisli. Dvojica najbližih pogrbljenoj prilici zgledaše se, slegnuše ramenima, sjahaše i uhvatiše ga za po rame. Skeledžija je bio dvostruko manji od njih. „Је l' ovako?", reče jedan. Dvocvet se sada već borio da dođe do daha. „Sada hoću da vidim šta se krije ispod te kapuljače." Dvojica ljudi razmeniše poglede. „Nisam siguran da...", progovori jedan. Dalje od toga nije stigao, pošto se čvornovati lakat zabio u njegov stomak poput klipa. Njegov ortak s nevericom pogleda nadole, i dobi drugi lakat u bubrege. Koen opsova dok je pokušavao da iskobelja svoj mač ispod odore, istovremeno poskakujući kao rak prema Hereni. Rinsvind kriknu, zaškrguta zubima i snažno zabaci glavu.

Terry Pratchet 70 Začu se Vimsov jauk, a Rinsvind se baci postrance, tresnuvši u blato, mahnito đipi i osmotri gde bi mogao da se sakrije. Uz pobednički poklič, Koenu pođe za rukom da oslobodi mač. On se pobedonosno razmaha njime, teško ranivši čoveka koji mu se prikradao iza leđa. Herena odgurnu Dvocveta s konja i posegnu za sopstvenim sečivom. Dvocvet je pokušao da ustane, zbog čega se konj drugog plaćenika propeo; on ispade iz sedla, a glava mu dođe u idealan položaj za Rinsvinda da je šutne, što je jače mogao. Rinsvind bi prvi sebe zbog toga nazvao pacovom, ali čak se i pacovi bore kad su saterani u ćošak. Vimsove ruke mu se spustiše na rame, i pesnica veličine omanje stene tresnu ga po glavi. Dok je padao, začu Herenu kako izgovara, sasvim polako: „Obojicu ubijte. Ja ću srediti ovu matoru budalu." „Raa-zumem!", reče Vims, i okrete se prema Dvocvetu sa isukanim mačem. Rinsvind vide da on okleva. Nastade trenutak tišine, a onda je čak i Herena mogla da čuje pljuskanje Prtljaga, koji je izranjao ka obali, dok se voda prelivala iz njega. Vims je buljio, užasnut. Mač mu ispade iz ruke. Okrete se, i otrča u maglu. Trenutak kasnije Prtljag preskoči Rinsvinda i nadade se za njim. Herena se baci ka Koenu, koji odbi njen napad parirajući potiskom, i zaječa kada ga žacnu bol u ruci. Sečivo suvo zazveča, a Herena bi primorana da uzmakne kada ju je Koenov lukavi zamah odozgo umalo razoružao. Rinsvind se odgegao do Dvocveta i snažno ga povukao, ali bez rezultata. „Vreme je da se ide", promumla. „Ovo je sjajno!", reče Dvocvet. „Da li si video kako je..." „Jesam, jesam, hajde." „Ali ja hoću - more, svaka čast!" Mač izlete iz Herenine ruke i zari se u blato, podrhtavajući. Zadovoljno frknuvši, Koen vrati sopstveni mač u korice, za trenutak ukrsti očima, bolno jauknu i stade potpuno ukipljen. Herena ga je zbunjeno gledala. Ona načini probni pokret u pravcu svog mača, i pošto se ništa nije desilo, ona ga zgrabi, odmeri mu težinu i zagleda se u Koena. Jedino su se njegove grozničave oči pokretale, prateći je, dok je oprezno obilazila oko njega. „Opet su mu stradala leđa!", prošaputa Dvocvet. „Šta da radimo?" „Da vidimo možemo li da pohvatamo konje?" „Dakle", reče Herena, „Ne znam ko si, ni zašto si ovde, niti u ovome ima nečeg ličnog, shvati." Ona obema rukama podiže mač. Začuše se iznenadan pokret u izmaglici i tup zvuk teške komadine drveta koja udara u glavu. Za trenutak, Herena zaprepašćeno pogleda, a zatim se prući napred. Betan je ispustila granu koju je držala i pogledala Koena. Potom ga je uhvatila za ramena i nabila mu koleno u krsta, stručno izvela određen pokret, pa ga pustila. Lice mu se ozarilo. Probao je da se savije. „Neštalo!", reče. „Ledža! Neštalo!" Dvocvet se okrenuo prema Rinsvindu. „Moj otac je preporučivao da se naopačke visi u dovratku", reče pričljivo. * * * Vims se oprezno šunjao kroz maglovitu šikaru. Bledunjav, vlažan vazduh je prigušivao sve zvuke, ali on je bio siguran da nije ni bilo nečeg čujnog u poslednjih desetak minuta. Veoma polako se okrenuo oko sebe, a potom sebi dozvolio luksuz dugačkog, dubokog uzdaha olakšanja. Vratio se u skrovište od žbunja. Nešto mu dodirnu kolena, veoma nežno. Nešto četvrtasto. Pogleda nadole. Činilo se da je bilo više stopala nego što je trebalo da ih bude. Začu se kratko, odsečno „škljoc".

Teri Pračet 71 * * * Vatra je predstavljala tek sićušnu tačku u mračnom krajoliku. Mesec još nije izašao, ali zvezda je iz prikrajka škiljila na horizontu. „Sada već ima oblik kruga", reče Betan. „Izgleda kao malo sunce. Sigurna sam i da postaje toplije." „Dosta", reče Rinsvind. „Kao da već nemam o čemu da brinem." „Ono što meni nije jašno", reče Koen, dok su mu masirali leđa, „ješte kako šu to ušpeli da vaš žarobe a da mi to ne čujemo. Ne bišmo to uopšte ni šažnali da vaš Prtljag nije škakao goredole." „I cvileo", reče Betan. Svi pogledaše u nju. „Ра, izgledalo je kao da cvili", reče ona. „Meni je baš sladak, stvarno." Četiri para očiju okrenuše se prema Prtljagu, koji je, sklupčan, ležao pored vatre. On se uspravi i vrlo odlučno pomeri u senku. „Lako ga je nahraniti", reče Koen. „Teško izgubiti", složi se Rinsvind. „Odan", ukaza Dvocvet. „Proštran", reče Koen. „Ali ne bih rekao: sladak", reče Rinsvind. „Ti, verovatno, ne bi hteo da ga prodaš?", reče Koen. Dvocvet odmahnu glavom. „Mislim da on to ne bi razumeo", reče. „Ра, verovatno ne bi", reče Koen. On se ispravi i ugrize usnu. „Vidite, tražio šam poklon ža Betan. Mi čemo še venčati." „Mislili smo da bi trebalo prvo vas da obavestimo", reče Betan i pocrvene. Rinsvind nije uspeo da uhvati Dvocvetov pogled. „Ра, to je veoma, e..." „Čim naiđemo na grad u kome ima sveštenika", reče Betan. „Želim da to uradimo na pravi način." „То je veoma važno", reče Dvocvet ozbiljno. „Da je više morala u ovom svetu, ne bismo se sudarali sa zvezdama." Razmisliše na trenutak o ovome. Potom će Dvocvet vedro: „Ovo se mora proslaviti. Imam tu nešto biskvita i vode, ako vi imate još tog mesišta." „А, lepo", reče slabašno Rinsvind. On pozva Koena u stranu. S podšišanom bradom, starac je lako mogao da prođe kao sedamdesetogodišnjak, naročito ako bi noć bila dovoljno mračna. „Је l' vi to ozbiljno?", reče. „Stvarno misliš da se oženiš njome?" „Švakako. Imaš nešto protiv?" „Ма, ne, naravno da ne, ali - mislim, ona ima sedamnaest godina, a ti si, kako bih rekao, ti si u malo odmaklijim godinama." „Vreme da še šmirim, hoćeš da kažeš?" Rinsvind je bauljao za rečima. „Ti si sedamdeset godina stariji od nje, Koene. Da li si siguran da..." „Ženio šam še ja i ranije, žnaš. Imam ja prilično dobro pamćenje", reče Koen prekorno. „Ne, hteo da kažem, pa, mislim fizički, stvar je u tome, šta ćemo sa, znaš, razlikom u godinama, i tako to, tu je i pitanje zdravlja, zar ne, i..." „Ааа", reče polako Koen, „š'vatam na šta mišliš. To što šam še ušinuo. Vidiš, nišam o tome ni ražmišljao." „Nisi?", reče Rinsvind, ispravljajući se. „Ра, to se moglo i očekivati." „Nema šumnje, dao ši mi temu ža ražmišljanje", reče Koen. „Nadam se da nisam nešto pokvario." „Ne, ne", reče Koen odsutno. „Ne ižvinjavaj še. Imao ši pravo kada ši na to ukažao." Okrenu se i pogleda Betan, koja mu mahnu, a potom uperi pogled u zvezdu koja je škiljila kroz izmaglicu.

Terry Pratchet 72 Naposletku reče: „Opašna šu ovo vremena." „То je činjenica." „Ко žna šta donoši šutra?" „Ја sigurno ne." Koen potapša Rinsvinda po ramenu. „Ponekad je potrebno rižikovati", reče. „Nemoj da me š'vatiš pogrešno, ali mislim da čemo ipak da ižvedemo to venčanje i, pa", pogleda u Betan i uzdahnu, „oštaje nam šamo da še nadamo da je dovoljno jaka." * * * Oko podneva sledećeg dana ujahaše u gradić okružen zelenim i bujnim poljima i opasan zidom od blata. Međutim, činilo se da se većina saobraćaja odvija u suprotnom pravcu. Ogromne zaprege tutnjale su pored njih. Stada domaćih životinja trupkala su nasipom pored puta. Starice su grabile ulicama, noseći na leđima čitava domaćinstva i plastove sena. „Kuga?", upita Rinsvind, zaustavljajući čoveka koji je gurao ručna kolica puna dece. Ovaj odmahnu glavom. „Zvezda, prijatelju", reče. „Nisi li je video na nebu?" „Ра, nismo mogli da je ne primetimo, to stoji." „Kažu da će nas pogoditi na Praščićnu noć, i da će mora proključati, i zemlje Diska biti prepolovljene, i kraljevi biti svrgnuti, i gradovi postati kao jezera od stakla", reče čovek. „ Ja odo' u planine." „То će pomoći, zar ne?", posumnja Rinsvind. „Ne, ali pogled će biti lepši." Rinsvind je odjahao natrag, do ostatka družine. „Svi su zabrinuti zbog zvezde", reče. „Očigledno, u gradovima nije više ostao skoro niko. Svi su zaplašeni." „Ne bih nikoga da zabrinjavam", reče Betan, „ali ne čini li vam se da je pretopio za ovo doba godine?" „То sam i ja rekao prošle noći", reče Dvocvet. „Baš je vrućina, pomislih." „Pretpoštavljam da če biti mnogo vrelije", reče Koen. „Ajmo u grad." Jahali su kroz praktično puste ulice koje su odzvanjale odjecima kopita. Koen je sve vreme gledao natpise na dućanima, dok konačno nije zauzdao konja i rekao: „Е, to šam tražio. Vi nadžite hram i šveštenika, a ja ču vam še ubržo pridružiti." „Juvelir?", reče Rinsvind. „То je ižnenadženje." „Dobro bi mi došla i nova haljina", reče Betan. „Ima da ti ukradem neku." Bilo je nečega veoma odbojnog u gradu, zaključio je Rinsvind. Bilo je i nečeg vrlo neobičnog. Skoro na svakim vratima bila je naslikana velika crvena zvezda. „Izgleda jezivo", reče Betan. „Kao da su ljudi želeli da ovamo privuku zvezdu." „Ili da je drže podalje", reče Dvocvet. „То ne bi upalilo. Suviše je velika", reče Rinsvind. On vide da se lica okreću prema njemu. „Ра, ima logike, zar ne?", reče neuverljivo. „Ne", reče Betan. „Zvezde su mala svetla na nebu", reče Dvocvet. „Jednom je jedna pala u moju baštu - ogromna i bela, velika kô kuća, sijala je nedeljama pre nego što se ugasila." „Ova zvezda je drugačija", reče glas. „Veliki A'Tuin se popeo na kosmičku plažu. Ovo je Veliki okean svemira." „Otkud ti znaš?", reče Dvocvet. „Šta znam?", upita Rinsvind. „То što si upravo rekao. O plažama i okeanima." „Ništa ja nisam rekao!"

Teri Pračet 73 „Ма jesi, bre!", viknu Betan. „Videli smo kako ti usta idu gore-dole, i sve ostalo!" Rinsvind zatvori oči. U umu je mogao da oseti Čîn kako hita da se sakrije iza svesti, mrmljajući nešto za sebe. „Dobro, dobro", reče. „Nema potrebe za vikom. Ja - ja ne znam kako znam, ali jednostavno znam..." „Dobro, volela bih da nam kažeš." Zamakoše iza ugla. Svi gradovi oko Kružnog mora imaju posebna područja namenjena bogovima, kojih je na Disku bilo više nego dovoljno. U njima je obično bila gužva i nisu bila preterano atraktivna sa arhitektonske tačke gledišta. Najviši bogovi, naravno, imali su ogromne i veličanstvene hramove, ali problem je bio što su kasniji bogovi zahtevali jednakost i uskoro su sveta područja buknula dogradnjama, aneksima, prepravljenim tavanima, proširenim podrumima, ekskluzivnim garsonjerama, crkvenim pregradnjama i natprivremenim tajm-šeringom, pošto nijednom bogu nije padalo na pamet da živi van svete četvrti ili, pošto se promenila, van svete triosmine. Obično je istovremeno gorelo preko tri stotine različitih vrsta tamjana, a buka je najčešće bila na pragu bola jer su se sveštenici nadvikivali jedni s drugima kako bi prizvali svoj deo vernika na molitvu. Ali ova ulica je sada odisala smrtnom tišinom, posebno neprijatnom tišinom koja nastaje kada stotine zaplašenih i ljutitih ljudi stoje ukipljeni. Čovek na obodu gomile namrgođeno je posmatrao pridošlice. Na čelu je imao nacrtanu crvenu zvezdu. „Šta je..." Rinsvind poče, i zastade kada je njegov glas odjeknuo preglasno, „šta je ovo?" „Vi ste stranci?", reče čovek. „Zapravo, mi se prilično dobro poznajemo..." Dvocvet poče, i zaneme. Betan pokaza niz ulicu. Na svakom hramu bila je naslikana zvezda. Naročito velika bila je razmazana preko kamenog oka ispred Hrama Slepog Ija, vođe bogova. „Urgh", reče Rinsvind. „Iо će stvarno poludeti kada ovo bude video. Prijatelji, mislim da ne bi trebalo da se motamo ovuda." Gomila je bila okrenuta prema sklepanoj platformi na sredini široke ulice. Celom dužinom njenog pročelja protezao se veliki natpis. „Ја sam oduvek slušala da Slepi Io može da vidi sve što se dešava bilo gde", tiho će Betan. „Zašto nije..." „Tišina!", reče čovek pored njih. „Dahoni govori!" Prilika se pope na platformu; visok mršav čovek sa kosom kao maslačak. Iz gomile se nije čulo klicanje, već samo kolektivni uzdah. On poče da govori. Rinsvind je slušao sa narastajućim užasom. „Gde su bogovi?", govorio je čovek. „Nestali su. Možda ih nikada nije ni bilo. Ko se, zaista, mogao pohvaliti da ih je video? A sad je zvezda poslata..." I tako se nastavljalo, tihim, razgovetnim glasom koji je koristio reči poput „očistiti" i „sprati" i „prosejati", prodirući u mozgove kao vreli mač. „Gde su čarobnjaci? Gde je magija? Da li je to ikad delovalo, ili je bilo samo san?" U Rinsvinda poče da se uvlači strah da bi bogovi mogli da čuju za ovo i da se toliko razljute da iskale svoj bes na svakome ko se u tom trenutku zatekne u blizini. Ali nekako, čak bi i gnev bogova bio bolji od zvuka tog glasa. Zvezda dolazi, činilo se da kazuje, i njenu zastrašujuću vatru mogu da izbegnu samo - samo - Rinsvind nije bio siguran, ali javljale su mu se vizije mačeva, zastava i ratnika ledenog pogleda. Glas nije verovao u bogove, što bi, ako je do Rinsvinda, bilo sasvim u redu, ali on nije verovao ni u ljude. Visok neznanac u ogrtaču očeša Rinsvinda s leve strane. On se okrenu - i ugleda iskeženu lobanju pod crnom kapuljačom. Čarobnjaci, poput mačaka, mogu da vide Smrt. U poređenju sa zvukom tog glasa, Smrt je delovao skoro prijatno. Navali se na zid, oslonivši kosu pored sebe. Klimnu Rinsvindu.

Terry Pratchet 74 „Došao si da likuješ?", prošaputa Rinsvind. Smrt slegnu ramenima. „DOŠAO SAM DA VIDIM BUDUĆNOST", reče. „Ovo je budućnost?" „BUDUĆNOST", reče Smrt. „Užasno je", reče Rinsvind. „SKLON SAM DA SE SLOŽIM SA TIM", reče Smrt. „Mislio sam da ćeš ti to u potpunosti podržati!" „NE NA OVAJ NAČIN. SMRT RATNIKA, ILI STARCA, ILI MALOG DETETA, TO MOGU DA RAZUMEM, A JA UKLANJAM BOL I OKONČAVAM PATNJU. JA NE RAZUMEM OVU SMRT UMA." „S kim ti to pričaš?", začudi se Dvocvet. Nekolicina članova kongregacije okrenula se i sumnjičavo gledala Rinsvinda. „Ni s kim", reče Rinsvind. „Možemo li da pođemo? Boli me glava." Sada je grupa ljudi na obodu gomile mumlala i pokazivala prstom na njih. Rinsvind je ščepao ostalo dvoje i požurivao ih da zamaknu iza ugla. „Na konje, i kidajmo", reče. „Imam gadan predosećaj da..." Ruka se spusti na njegovo rame. On se okrenu. Par oblačno-sivih očiju, usađenih u ćelavu glavu na vrhu krupnog mišićavog tela, posmatrao mu je levo uvo. Čovek je na čelu imao naslikanu zvezdu. „Izgledaš kao čarobnjak", reče tonom koji je sugerisao da je to veoma nepreporučljivo i, sasvim moguće, pogubno. „Ко, ja? Ne, ja sam - službenik. Da. Službenik. Baš tako", reče Rinsvind. Pođe mu za rukom da se nasmeši. Čovek zastade, dok su mu se usne nemo pomerale, kao da je slušao neki glas u svojoj glavi. Pridružila mu se nekolicina drugih zvezdara. Rinsvindovo levo uvo je postalo predmet opšteg posmatranja. „Ја mislim da si ti čarobnjak", reče čovek. „Vidi", reče Rinsvind, „da sam čarobnjak, bio bih u stanju da izvedem magiju, je l' tako? Prosto bih te pretvorio u nešto, a pošto to nisam uradio, onda ja to nisam." „Mi smo pobili sve naše čarobnjake", reče jedan čovek. „Neki su pobegli, ali dosta smo ih pobili. Mlatili su oni rukama, ali ništa nije izašlo." Rinsvind je piljio u njega. „А mi mislimo da si i ti čarobnjak", reče čovek, pojačavajući stisak kojim je držao Rinsvinda. „Imaš kutiju sa nogama i izgledaš kao čarobnjak." Rinsvind postade svestan da su se njih troje i Prtljag nekako razdvojili od konja i da su sada bili u sužavajućem obruču posivelih ljudi svečanog držanja. Betan preblede. Čak je i Dvocvet, čija je sposobnost da prepozna opasnost bila jednaka Rinsvindovoj sposobnosti da poleti, izgledao zabrinuto. Rinsvind duboko udahnu. Podiže ruke u klasičnu pozu koju je naučio pre mnogo godina i zakrešta: „Odstupite! Ili ću vas nafilovati magijom!" „Magija je izbledela", reče čovek. „Zvezda ju je izvukla. Svi lažni čarobnjaci zborahu svoje smešne reči, ali se ništa nije dešavalo, te, užasnuti, gledahu svoje ruke, i samo mali broj, u stvari, skupi toliko razuma da pobegne." „Ја se ne šalim!", reče Rinsvind. „Ubiće me", pomisli. „То je to. Čak više ne mogu ni da blefiram. Nikakav u magiji, nikakav u blefiranju, ja nisam ništa do..." U njegovom umu Čîn se promeškoljila. Osetio je da mu se razliva mozgom kao ledena voda i da se priprema. Hladan žmarac prostruja mu kroz ruku. Ona se svojevoljno podiže, i on oseti kako mu se usta otvaraju i zatvaraju, i kako se njegov sopstveni jezik pomera, praveći glas koji mu nije pripadao, glas koji je zvučao staro i suvo, i izgovarao slogove koji su se rastakali u vazduhu poput oblaka pare.

Teri Pračet 75 Oktarinska vatra blesnu mu ispod noktiju. Ona se obmotavala oko prestravljenog čoveka sve dok se nije izgubio u hladnom, iskričavom oblaku koji se dizao nad ulicom, za trenutak ostao tu da visi, a potom se rasprsnuo u ništavilo. Ne beše čak ni tračka dima. Rinsvind užasnuto pogleda svoj dlan. Dvocvet i Betan ga uhvatiše pod ruke i proguraše kroz zaprepašćenu gomilu, sve do otvorene ulice. Dogodi se jedan bolan trenutak kada je svako pokušao da krene različitom ulicom, ali na kraju ipak pojuriše zajedno sa Rinsvindom, čije su noge jedva dodirivale kaldrmu. „Magija", mumlao je uzbuđeno, opijen od moći. „Načinio sam magiju..." „То je tačno", reče Dvocvet, uzdišući. „Је l' hoćete da bacim čîn?", predloži Rinsvind. Upre prst u obližnjeg psa i reče: „Uvuiiii!" Ovaj mu uzvrati tugaljivim pogledom. „Najbolje bi bilo da nateraš svoja stopala da brže trče", reče Betan oštro. „Ма, svakako!", profrflja Rinsvind. „Stopala! Brže trčite! Ej, gledaj, slušaju me!" „Imaju više razuma od tebe", reče Betan. „Kuda sad?" Dvocvet se zagleda u lavirint uličica koji se prostirao oko njih. Nešto dalje čula se opšta graja. Rinsvind se otrgnuo i nesigurno oteturao niz najbližu uličicu. „Mogu ja to!", urlao je. „Bolje vam je da se pripazite..." „U šoku je", reče Dvocvet. „Zašto?" „Nikad ranije nije bacio čîn." „Ali on je čarobnjak!" „Sve je to pomalo zamršeno", reče Dvocvet, trčeći za Rinsvindom. „U svakom slučaju, nisam siguran da je to zaista bio on. Svakako nije zvučao kao on. Hajde, dođi, majstore." Rinsvind ga pogleda divljim, zaslepljenim očima. „Pretvoriću te u ružin grm", reče. „Da, da, nema problema. Samo ti dođi", reče Dvocvet, uzdišući i nežno ga povlačeći za ruku. Začu se bat koraka iz nekoliko uličica i, iznenada, desetak zvezdara im se približavalo. Betan zgrabi Rinsvindovu otromboljenu ruku i preteći je uperi. „То je dovoljno blizu!", povika ona. „Tačno!", viknu Dvocvet. „Imamo čarobnjaka i ne plašimo se da ga upotrebimo!" „Ја to ozbiljno!", povika Betan, okrećući Rinsvinda, vrteći mu ruku poput čekrka. „Tačno! Teško smo naoružani! Šta?", reče Dvocvet. „Rekoh, gde je Prtljag?", prosikta Betan iza Rinsvindovih leđa. Dvocvet se osvrnu. Prtljaga nije bilo. Rinsvind je, međutim, imao željeno dejstvo na zvezdare. Dok je njegova ruka neodređeno kružila, oni su je doživljavali kao srp i pokušavali da se sakriju jedni iza drugih. „Ра, gde je, onda?" „Otkud ja znam?", branio se Dvocvet. „То je tvoj Prtljag!" „Ја često ne znam gde mi je Prtljag. To i jeste ono što čini turistu", reče Dvocvet. „U svakom slučaju, on često ode negde za svoju dušu. Verovatno je najbolje i ne pitati zašto." Progoniocima je postajalo jasno da se ništa značajno ne događa, i da Rinsvind nije u stanju da dobaci ni uvredu, a kamoli magijsku vatru. Oni nastaviše da se primiču, oprezno motreći njegove ruke. Dvocvet i Betan se odmakoše. Dvocvet se osvrnu. „Betan?" „Šta je?", reče Betan, ne skidajući pogled sa prilika koje su se približavale. „Ovo je slepa ulica." „Jesi li siguran?"

Terry Pratchet 76 „Mislim da mogu da prepoznam zid od cigala čim ga ugledam", reče Dvocvet prekorno. „Е, pa, to je to, onda", reče Betan. „А šta misliš, kad bih im možda objasnio...?" „Ne." „Oh." „Mislim da ovo nije vrsta ljudi koja je voljna da sluša objašnjenja", dodade Betan. Dvocvet je buljio u njih. On je obično bio, kao što je to već napomenuto, nesvestan lične opasnosti. Suprotno celokupnom ljudskom iskustvu, Dvocvet je verovao da, samo ako bi ljudi popričali jedni s drugima, popili poneko piće, razmenili slike unučića, možda otišli na neku predstavu ili štogod slično, sve bi moglo da se izgladi. On je, takođe, verovao da su ljudi u osnovi dobri, ali da ponekad imaju loše dane. Ono što je nailazilo ulicom na njega je imalo isti učinak kao gorila na fabriku stakla. Iza njega se začu najtiši zvuk, ne toliko zvuk koliko, zapravo, promena u tkivu vazduha. Lica ispred njega zinuše u čudu, okrenuše se i hitro nestadoše niz ulicu. „А?", reče Betan, i dalje podupirući Rinsvinda, sada onesvešćenog. Dvocvet je gledao u suprotnom pravcu, u veliki izlog prepun čudne robe, i ulaz zaklonjen perlama i veliki natpis iznad svega toga, na kome je sada, pošto su se sva slova uglavila na mesta, pisalo: SKILET, VANG, IRKSLE!JT, BANGLSTIF, KVUMLAD I PEJTEL OSNOVANO: KAKO KAD SNABDEVAČI * * * Juvelir je polako okrenuo zlato nad sićušnim nakovnjem, ubacujući poslednji dijamant neobičnog oblika na mesto. „Od trolovog zuba, kažete?", promrmlja, škiljeći nad svojim delom. „Ješte", reče Koen, „i, kô što rekoh, možete žadržati oštatak." Prstom je pokazao na činiju punu zlatnog prstenja. „Zaista velikodušno", promrmlja juvelir, koji je bio poreklom patuljak i mogao da oceni dobar posao čim ga ugleda. Uzdahnuo je. „Nema mnogo pošla u žadnje vreme?", reče Koen. Pogledao je kroz prozorčić i ugledao grupu ljudi praznog pogleda kako se okuplja na drugoj strani uzane ulice. „Da, teška su vremena." „Ко šu ovi momči ša načrtanim žveždama?", reče Koen. Patuljasti juvelir nije podigao pogled. „Luđaci", reče. „Kažu da bi trebalo da prestanem da radim, pošto zvezda dolazi. Ja im odgovaram da mene zvezde nikad nisu povredile. Voleo bih da isto mogu da kažem za ljude." Koen je klimao glavom, dok su se šestorica ljudi izdvojila iz grupe i krenula ka prodavnici. Nosili su čitav asortiman oružja i izgledali neumoljivo odlučno. „Čudno", reče Koen. „Ја sam, kao što vidite, patuljačkog porekla", reče juvelir. „Jedan od magijskih sojeva, priča se. Zvezdari veruju da zvezda neće uništiti Disk ako se okanemo magije. Verovatno će me sad malo prebiti. Tako mu to dođe." Pincetom je držao svoje delo. „Najčudnija stvar koju sam ikada napravio", reče, „ali praktična, to se vidi. Kako ono rekoste da se zove?" „Noši-gutanje", reče Koen. On pogleda u potkovičaste oblike na svom smežuranom dlanu, potom otvori usta i ispusti nekoliko bolnih roptaja. Vrata se sa treskom otvoriše. Ljudi uđoše i rasporediše se duž zidova. Znojili su se i bili nesigurni, ali njihov vođa je prezrivo gurnuo Koena u stranu i uhvatio patuljka za košulju.

Teri Pračet 77 „Керес, jesmo rekli juče", reče. „Ako odšetaš malo nalevo, ili nadesno, nećemo se buniti. E, a sa' će se stvarno..." Koen ga tapnu po ramenu. Čovek se nervozno okrete. „Šta ti ôćeš, deko?", zarežao je. Koen je sačekao da mu čovek posveti punu pažnju, a onda se osmehnuo. Bio je to spor, lenj osmeh koji je otkrivao oko trista karata dragulja u ustima koji su, činilo se, osvetljavali sobu. „Brojim do tri", reče prijateljskim glasom. „Jedan. Dva." Koščato koleno sevnu i zari se u čovekove slabine, uz zadovoljavajući mesnati zvuk, a onda se dopola okrenu kako bi omogućio pun zamah laktu u bubrege, posle čega se vođa stropoštao u sopstveni svemir bola. „Tri", odbroja klupku agonije na podu. Koen je čuo za fer borbu, i odavno odlučio da s tim ne želi da ima nikakve veze. Pogleda ostatak ljudi i sevnu svojim neverovatnim osmehom. Trebalo je da jurnu na njega. Umesto toga, jedan od njih, osokoljen saznanjem da ima ogroman mač, a da ga Koen nema, poče da mu se primiče postrance, kao rak. „Ama, ne", reče Koen, mašući rukama. „Ма, ajde momak, nemoj tako." Čovek ga pogleda ispod oka. „Kako to, ne?", upita sumnjičavo. „Nikad ranije nisi držao mač?" Čovek se okrenuo ka svojim kolegama, tražeći podršku. „Nisam previše, ne", reče. „Ne često." Preteći zamaha mačem. Koen slegnu ramenima. „Možda ću umreti, ali nadam se da će me ubiti čovek koji ume da drži mač kao ratnik", reče. Čovek pogleda u svoje ruke. „Meni izgleda da je u redu", reče, malo pokoleban. „Vidi, momak, ja znam ponešto o tim stvarima. Mislim, dođi časkom ovamo - ne zameraš? - eto, tvoja leva ruka ide ovde, oko balčaka, a tvoja desna ruka ide e, tako, baš tu - a sečivo ide pravo u tvoju nogu." Dok je čovek vrištao držeći se za stopalo, Koen mu šutnu preostalu uspravnu nogu a onda se okrete prema sobi. „Sad već postaje gnjavaža", reče. „Što ne pojurite na mene?" „Baš tako", začu se glas pored njegovog pojasa. Juvelir je držao ogromnu, prljavu sekiru, koja je garantovano dodavala tetanus svim ostalim užasima ratovanja. Četiri čoveka se malo posvetiše razmatranju ovih činjenica, i ustuknuše ka vratima. „I sperite te blesave zvezde sa sebe", reče Koen. „Možete svima da kažete da će Koen Varvarin biti vrlo ljut ako opet bude video te zvezde, važi?" Vrata se zalupiše. Trenutak kasnije, sekira tresnu o njih, odbi se i odseče komadić kože sa vrha Koenove sandale. „Oprosti", reče patuljak. „Pripadala je mom dedi. Meni služi samo za cepanje drva." Koen je ispitujuće opipao vilicu. Izgledalo je da nosi-gutači savršeno naležu. „Da sam na tvom mestu, ja bih se svakako pokupio odavde", reče. Ali patuljak se već muvao po sobi, slažući zdelice sa plemenitim metalima i dragim kamenjem u kožnu vrećicu. Smotuljak alata stade u jedan džep, paketić gotovog nakita u drugi i, uz nešto stenjanja, patuljak provuče ruke kroz držače sa obe strane svoje male radionice i jednim trzajem nabaci je na leđa. „Dobro", reče. „Ја sam spreman." „Ideš sa mnom?" „Samo do gradske kapije, ako nemaš ništa protiv", reče. „Nećeš mi to zameriti, zar ne?" „Ne. Samo ostavi sekiru." Izašli su u popodnevno sunce i napuštenu ulicu. Kada je Koen otvorio usta, tačkice blistave svetosti osvetliše sve senke. „Imam ovde neke prijatelje koje treba da pokupim", reče, i dodade: „Nadam se da su u redu. Kako se ti zoveš?" „Bezvilica."

Terry Pratchet 78 „Može li se ovde negde" - Koen meraklijski zastade, uživajući u rečima - „naručiti šnicla?" „Zvezdari su zatvorili sve restorane. Kažu da je greh jesti i piti kada..." „Znam, znam", reče Koen. „Mislim da mi to postaje sve jasnije. Da li oni išta odobravaju?" Bezvilica se na trenutak izgubio u mislima. „Paljenje stvari", reče konačno. „U tome su prilično dobri. Knjige i slično. Prave te velike lomače." Koen je bio zapanjen. „Lomače od knjiga?" „Da. Užasno, zar ne?" „Nego šta", reče Koen. On je smatrao da je to strašno. Neko ko je ceo život proveo pod vedrim nebom znao je da ceni dobru, debelu knjigu, koja je trebalo da potraje kuvarskim vatrama čitavu godinu, ako su se stranice pažljivo cepale. Pregršti vlažnog iverja za potpalu i suva knjiga spasle su mnoge živote u snežnim noćima. Ako bi vam se pušilo a ne biste mogli da pronađete lulu, knjiga je uvek bila pravo rešenje. Koen je shvatao da su ljudi pisali neke stvari po knjigama. To mu je oduvek izgledalo kao lakomisleno arčenje papira. „Plašim se da bi, ako su ih sreli, vaši prijatelji mogli da budu u gadnoj nevolji", reče tužno Bezvilica dok su hodali ulicom. Oni zađoše iza ugla i na sredini ulice ugledaše lomaču. Nekoliko zvezdara ju je hranilo knjigama iz obližnje kuće, čija su vrata bila razvaljena i oslikana zvezdama. Vesti o Koenu još se nisu dovoljno proširile. Spaljivači knjiga nisu obratili pažnju na njega i ostali su naslonjeni na zid. Smežurane pahulje izgorelog papira lelujale su u vrelom vazduhu i letele dalje preko krovova. „Šta to radite?", reče Koen. Iz gomile zvezdara istupi žena, garavom rukom izbaci kosu iz očiju, napregnuto se zagleda u Koenovo levo uvo i reče: „Čistimo Disk od naopakosti." Dva čoveka izađoše iz kuće i sevnuše pogledima prema Koenu, ili, barem, njegovom uvu. Koen uze tešku knjigu iz ženinih ruku. Njene korice su bile obložene čudnim crvenim i crnim kamenčićima koji su oblikovali nešto za šta je Koen bio siguran da je reč. On to pokaza Bezvilici. „Nekrotelekomnikon", reče patuljak. „Koriste ga čarobnjaci. Mislim da je o tome kako se kontaktira sa mrtvima." „Što su ti čarobnjaci", zadivi se Koen. On opipa stranicu između palca i kažiprsta; bila je tanka i dosta mekana. Prilično neprijatno pismo, koje je imalo nekako organski izgled, nije ga uopšte brinulo. „Da, knjiga poput ove mogla bi da bude pravi prijatelj čoveku..." „Da? Treba li ti nešto?", ovo reče jednom zvezdaru koji ga je ščepao za ruku. „Sve knjige o magiji moraju da budu spaljene", reče čovek, ali pomalo nesigurno, jer je nešto u vezi sa Koenovim zubima budilo u njemu nelagodan osećaj normalnosti. „Zašto?", reče Koen. „То nam je objavljeno." Sada je Koenov osmeh bio širok poput savane, ali mnogo opasniji. „Mislim da bi trebalo da krenemo", reče Bezvilica nervozno. Grupa zvezdara se pojavila iza njih. „Ja mislim da bih voleo da ubijem nekoga", reče Koen, i dalje se osmehujući. „Zvezda nalaže da Disk bude očišćen", reče čovek, uzmičući. „Zvezde ne mogu da govore", reče Koen, izvlačeći svoj mač. „Ako me ubiješ, hiljadu drugih će doći na moje mesto", reče čovek koji je sada bio leđima prislonjen uza zid. „Da", reče Koen, razumnim glasom, „ali nije poenta u tome, slažeš se? Poenta je da ćeš ti biti mrtav."

Teri Pračet 79 Čovekova adamova jabučica poče da skakuće kao jo-jo. On zaškilji nadole, prema Koenovom maču. „Da, tako mu dođe", zaključi. „Nego, da ti kažem nešto - kako bi bilo da malo ugasimo vatru?" „Dobra ideja", reče Koen. Bezvilica ga povuče za pojas. Drugi zvezdari su trčali ka njima. Bilo ih je puno, mnogi su bili naoružani i slutilo je da će stvari postati nešto ozbiljnije. Koen prkosno mahnu mačem, okrenu se i potrča. Čak je i Bezvilica imao poteškoća da ga prati. „Čudno", dahtao je dok su hitali novom uličicom, „Pomislih - za trenutak - da ćeš ih dočekati - i boriti se." „Ма - izeš - to." Kada su stigli do osvetljenog dela, na drugom kraju uličice, Koen se pribio uza zid, izvukao mač, naherio glavu procenjujući bat nailazećih koraka, a potom zamahnuo u širokom luku, negde u visini stomaka. Začuše se neugodni zvuci nekoliko vrisaka, ali do tada je Koen već poprilično odmakao niz ulicu, krećući se neobičnim šepavim trkom koji mu je štedeo otekline na nožnim palcima. Dok je Bezvilica žestoko tabanao pored njega, skrenuo je u gostionicu, namolovanu crvenim zvezdama, skočio na sto uz jedva čujno bolno stenjanje, pretrčao preko njega - dok je, po skoro savršenoj koreografiji, Bezvilica bez saginjanja protrčao ispod njega - doskočio na drugom kraju, prokrčio sebi put kroz kuhinju i izašao u drugu uličicu. Zamakli su iza još nekoliko uglova i završili u jednoj kapiji. Koen se priljubio uza zid i krkljao sve dok plave i ljubičaste tačkice nisu nestale. „Dakle", zadahta, „šta si pokupio?" „Uhm, slanik", reče Bezvilica. „Samo to?" „Ра, zar nisam morao da idem ispod stolova? A ni ti se nisi proslavio." Koen je prezrivo pogledao malu dinju koju je uspeo da nabode u letu. „Mora da je gadno ovde", reče, grizući dinju sa korom. „Hoćeš li da je malo posoliš?", reče patuljak. Koen ne reče ništa. Samo je stajao, držeći dinju otvorenih usta. Bezvilica pogleda oko sebe. Ćorsokak u kome su se nalazili bio je prazan, izuzimajući stari sanduk koji je neko ostavio pored zida. Koen je zurio u njega. On dodade dinju patuljku i ne pogledavši ga, i izađe na sunce. Bezvilica je posmatrao kako se nečujno šunja oko sanduka, ili, barem, onoliko nečujno koliko je to moguće sa zglobovima koji krčkaju kao brod koji plovi pod punim jedrima. Koen bocnu sanduk jednom-dvaput mačem, ali veoma oprezno, skoro kao da je očekivao da eksplodira. „То je običan sanduk", javi se patuljak. „Šta je toliko neobično u vezi sa njim?" Koen ne reče ništa. On bolno čučnu i zagleda se u katanac na poklopcu. „Šta je u njemu?", bio je radoznao Bezvilica. „Bolje da ne znaš", reče Koen. „Hoćeš li da mi pomogneš?" „Dobro, ali ovaj sanduk..." „Ovaj sanduk", reče Koen, „ovaj sanduk je..." Odmahnu rukom. „Četvrtast?" „Natprirodan", reče Koen tajanstveno. „Natprirodan?" „Jašta." „O", reče patuljak. Za trenutak je stajao, posmatrajući sanduk. „Koenе?" „Da?" „Šta znači 'natprirodan'?"

Terry Pratchet 80 „Ра, 'natprirodan' znači..." Koen zastade i nervozno pogleda nadole. „Šutni ga pa ćeš da vidiš." Bezviličina čizma sa čeličnim vrhom tresnu jednu stranicu sanduka. Koen se trgnu. Ništa drugo se ne desi. „Shvatam", reče patuljak. „Natprirodno znači 'drveno'?" „Ne", reče Koen. „Nije - nije trebalo to da uradi." „Shvatam", reče Bezvilica, koji nije shvatao, i počinjao da žali što je Koen izašao na sunce po ovoj vrućini. „Misliš, trebalo je da otrči?" „Da. Ili da ti odgrize nogu." „Aha", reče patuljak. Nežno uze Koena pod ruku. „Tamo je lepa hladovina", reče. „Što se ne bismo malo..." Koen se otrese. „Posmatra zid", reče. „Eto, zato ne obraća pažnju na nas. On pilji u zid." „Da, tako je", reče Bezvilica s uzdahom. „Naravno, posmatra on taj zid svojim malim očima..." „Ne budi idiot, on nema oči", preseče Koen. „Pardon, pardon", zabrza Bezvilica. „On posmatra zid bez očiju, oprosti." „Mislim da je zbog nečega zabrinut", reče Koen. „Ра, to se da očekivati, zar ne", reče Bezvilica. „Pretpostavljam da on jednostavno želi da mi odemo negde i ostavimo ga na miru." „Mislim da je veoma zbunjen", nastavi Koen. „Da, izgleda veoma zbunjeno", reče patuljak. Koen sevnu očima prema njemu. „Otkud ti to?", odseče. Bezvilica oseti da se uloge nepravedno obrću. Pređe pogledom od Koena do sanduka, dok su mu se usta otvarala i zatvarala. „Otkud tebi to?", reče. Ali Koen i tako nije slušao. On sede ispred kutije, pod pretpostavkom da je deo sa ključaonicom bio prednji, i zagleda se u nju. Bezvilica se odmaknu. Čudno, reče njegov um, ali prokletinja stvarno gleda u mene. „Dobro", reče Koen, „znam da se ne gledamo oči u oči, ali obojica pokušavamo da pronađemo nekoga do koga nam je stalo, je l' tako?" „Ја...", reče Bezvilica, i shvati da Koen priča sa kutijom. „Zato mi reci gde su otišli." Dok je Bezvilica užasnuto posmatrao, Prtljag protegnu nožice, pribra se, i u punom trku se zalete u najbliži zid. Glinene cigle i prašnjavi malter raspršiše se oko njega. Koen proviri kroz rupu. Tamo se nalazilo neko neuredno spremište. Prtljag je stajao na sredini, zračeći krajnjom izbezumljenošću. * * * „Prodavnica!", uzviknu Dvocvet. „Ima li koga?", reče Betan. „Urrgh", kaza Rinsvind. „Mislim da bi trebalo da ga stavimo da sedne negde i da mu damo čašu vode", reče Dvocvet. „Ako je ovde uopšte ima." „Ima svega ostalog", reče Betan. Soba je bila puna polica, a police su bile pune svega. Stvari koje nisu mogle da stanu na njih, visile su u grozdovima sa mračne i senovite tavanice; kutije i vreće svega bile su razbacane po podu. Spolja se nije čuo nikakav zvuk. Betan pogleda oko sebe i otkri zašto. „Nikad nisam video toliko stvari", reče Dvocvet. „Ima jedna stvar koje nema na lageru", reče Betan odlučno. „Otkud znaš?" „Treba samo da pogledaš. Načisto je bez izlaza."

Teri Pračet 81 Dvocvet pogleda oko sebe. Tamo gde su bila vrata, stajale su police natrpane kutijama; izgledale su kao da su tu već dugo. Dvocvet posadi Rinsvinda na rasklimanu stolicu pored tezge i poče sumnjičavo da pretura po policama. Bilo je tu kutija eksera i četaka za kosu. Bilo je sapuna, izbledelih od vremena. Bila je piramida tegli sa solima za kupanje, na koje je neko prilepio žalostan živahni mali natpis koji je obznanjivao, uprkos svim činjenicama, da bi neka od njih predstavljala Idealan poklon. Bilo je tu i poprilično prašine. Betan se zagleda u police na drugom zidu i nasmeja se. „Pogledaj ovo, molim te!", reče. Dvocvet pogleda. Držala je - pa, bila je to mala alpska koliba, ali ukrašena morskim školjkama, na čijem je čađavom krovu počinilac ispisao „Specijalni suvenir" (on se, naravno, otvarao, svirajući pesmicu, da bi u kutiji mogle da se drže cigarete). „Da li si ikad video išta slično?", reče ona. Dvocvet odmahnu glavom. Usta mu se otvoriše. „Је li sve u redu?", reče Betan. „Mislim da je to nešto najlepše što sam ikada video", odgovorio je. Začu se neki lepet odozgo. Oni pogledaše. Velika crna kugla se spuštala iz tame tavanice. Mala crvena svetla su se palila i gasila po njoj i, dok su je posmatrali, ona se okrenu i stade da ih gleda velikim staklenim okom. Bilo je to preteće oko. Izgledalo je kao da naznačuje, ne ostavljajući mesta bilo kakvoj sumnji, da gleda u nešto odvratno. „Zdravo?", reče Dvocvet. Iznad ivice tezge pojavila se glava. Izgledala je ljutito. „Nadam se da ste to nameravali i da platite", reče neprijatno. Njen izraz je govorio da je očekivala da Rinsvind kaže „da", ali da mu ne bi poverovala. „Ovo?", reče Betan. „Ne bih to kupila ni kad biste je ubacili u pun šešir rubina i..." „Ja ću da je kupim. Koliko košta?", žurno upita Dvocvet, preturajući po džepovima. Lice mu se snuždi. „Zapravo, nemam novca", reče. „Ostao mije u Prtljagu, ali ću..." Glava frknu. Nestala je iza tezge i ponovo se pojavila iza vitrine sa četkicama za zube. Pripadala je veoma malom čoveku, skoro skrivenom iza zelene tezge. Izgledao je veoma uznemireno. „Nemaš novca?", reče. „Došao si mi u radnju..." „Nismo hteli", reče Dvocvet brzo. „Nismo ni primetili da je tu." „I nije bila", reče Betan odlučno. „Magična je, zar ne?" Mali prodavac je oklevao. „Da", složi se neodlučno. „Pomalo." „Pomalo?", reče Betan. „Pomalo magična?" „Poprilično, onda", on prihvati, uzmičući „U redu", složio se, dok ga je Betan i dalje mrko gledala. „Magična je, šta joj mogu. Da se nisu prokleta vrata stvorila, pa onda nestala?" „Da, i ova stvar s tavanice uopšte nas ne oduševljava." On pogleda nagore i namršti se. Potom nestade kroz vratanca sa zavesom od perli koja se skoro nisu videla od robe. Začu se podosta zveckanja i čegrtanja, i crna kugla nestade u mraku. Zamenili su je, naposletku, vezica bilja, pokretna reklama nečega za šta Dvocvet nikada ranije nije čuo, ali što je očigledno bilo piće za laku noć, jedan ceo oklop i preparirani krokodil sa živim izrazom krajnjeg bola i iznenađenja. Prodavac se ponovo pojavio. „Bolje?", zapita. „Poboljšanje jeste", reče Dvocvet, u nedoumici. „Najviše mi se sviđa bilje." U ovom trenutku je Rinsvind zaječao. Počinjao je da dolazi k sebi.

Terry Pratchet 82 * * * Tri teorije pokušavaju da objasne fenomen lutajućih prodavnica ili, kako se stručno zovu, tabernae vagantes. Prva zastupa tezu da je pre mnogo hiljada godina, negde u multiverzumu, evoluirala rasa čiji je jedini talenat bio da kupuje jeftino, a prodaje skupo. Uskoro je upravljala ogromnom galaktičkom imperijom ili, kako su je nazvali, Emporijumom, a napredniji članovi vrste pronašli su način da opreme svoje prodavnice jedinstvenim propulzivnim napravama koje su mogle da probiju i same tamne zidove prostora, i da tako otvore ogromna nova tržišta. I dugo pošto su svetovi Emporijuma iščezli u vreloj smrti sopstvenog svemira, nakon poslednje prkosne vatrene rasprodaje, lutajuće zvezdane prodavnice nastavljaju da se marljivo bave svojim zanatom, progrizajući put kroz stranice prostor-vremena, kao crv kroz roman u tri toma. Druga tvrdi da su one delo samilosne Sudbine, kojoj je zapala uloga obezbeđivanja prave stvari u pravo vreme. Treća je da su one naprosto vispren način izvrdavanja raznih propisa o zatvaranju u vreme vikenda. Sve ove teorije, ma koliko raznolike, imaju dve zajedničke osobine. One objašnjavaju primećene činjenice, i u potpunosti su i krajnje pogrešne. * * * Rinsvind je otvorio oči i, ležeći, za trenutak posmatrao prepariranog reptila. Nije to bio najbolji prizor za gledanje nakon nemirnog sna. Magija! Znači, takav je to osećaj! Nije ni čudo što čarobnjaci nemaju mnogo dodira sa seksom! Znao je Rinsvind, naravno, šta su orgazmi. Imao ih je on nekoliko, svojevremeno, ponekad čak i u društvu, ali ništa u njegovom iskustvu nije bilo ni prineti tom napetom, vrelom trenutku kada mu je kroz svaki nerv prostrujala plavobela vatra i kada mu je sirova magija suknula iz prstiju. Taj osećaj je ispunjavao i podizao, i čovek je jezdio, propadajući i uzdižući se, na velikom talasu elementarne sile. Ne čudi što su se čarobnjaci borili za moć... I tako dalje. Međutim, to je u njegovoj glavi radila Čîn, a ne sam Rinsvind. Zaista je počinjao da mrzi tu Čîn. Bio je siguran da je mogao da bude pristojan čarobnjak, samo da ona nije zaplašila ostale čîni koje je pokušavao da nauči. Negde u Rinsvindovoj izmučenoj duši crv osvete iskezi zube. Dobro, pomislio je. Ideš ti, vala, natrag u Oktava čim se ukaže prilika. Seo je. „Gde se, bre, mi to nalazimo?", reče, hvatajući se za glavu ne bi li je sprečio da eksplodira. „U prodavnici", reče Dvocvet tužno. „Nadam se da prodaju noževe jer mi se čini da bih najradije odsekao sebi glavu", reče Rinsvind. Nešto u izrazu lica koja su ga posmatrala prizvalo ga je svesti. „Bila je to šala", reče. „Najvećim delom, u svakom slučaju. Gde se nalazi ova prodavnica?" „Ne možemo da izađemo", reče Betan. „Vrata su nestala", dodade Dvocvet, priskačući u pomoć. Rinsvind ustade, pomalo nesigurno. „Aha", reče. „Jedna od onih prodavnica?" „U redu", reče prodavac nervozno. „Magična je, da, kreće se naokolo, da, ne, neću vam reći zašto..." „Mogu li, molim vas, da dobijem čašu vode?", reče Rinsvind. Prodavac je izgledao uvređeno. „Prvo nemaju novca, a sad hoće čašu vode", odseče. „Е pa, to je... Betan frknu i uputi se ka čovečuljku, koji pokuša da se izmakne. Prekasno.

Teri Pračet 83 Ona ga podiže za tregere kecelje i, kada se nađoše licem u lice, stade ga streljati pogledom. Pocepane haljine, razbarušene kose, ona je za trenutak postala simbol Žene koja drži palac na tasu muškarčevih terazija života. „Vreme je novac", prosikta. „Imaš trideset sekundi da mu doneseš čašu vode. Mislim da ti je to čist ćar, slažeš se?" „Bokte", prošapta Dvocvet. „Strava je kad joj naiđe žuta minuta, a?" Da reče Rinsvind, bez entuzijazma. „Dobro, dobro", reče prodavac, vidno zaplašen. „А onda, možeš da nas pustiš napolje", dodade Betan. „Što se mene tiče, nema problema, radnja ionako nije bila otvorena. Samo sam pristao nakratko, da se orijentišem, kad ste vi upali!" Gunđajući, on se izgubi kroz zastor od perli i vrati sa šoljom vode. „Posebno sam je isprao", reče, izbegavajući Betanin pogled. Rinsvind pogleda tečnost u šolji. Verovatno je bila čista pre nego što je nasuta, ali popiti je sada bio bi genocid nad hiljadama nevinih bacila. Pažljivo je spusti. „Sada ću lepo da se okupam!", izjavi Betan i prođe kroz zastor. Prodavac odmahnu za sebe rukom i molećivo pogleda Rinsvinda i Dvocveta. „Nije ona loša", reče Dvocvet. „Udaće se za našeg prijatelja." „Zna li on za to?" „Ne ide baš posao u zvezdanoj trgovini?", upita Rinsvind što je saosećajnije mogao. Čovečuljak se stresao. „Ма, da ne poverujete", reče. „Mislim, celog života se navikavate da ne očekujete previše; prodajica ovde, prodajica onde, i nekako se živi, ako me razumete? Ali ovaj današnji svet, ovi sa zvezdama islikanim po licima, pa, jedva da otvorim prodavnicu, a oni mi već prete da će da je spale. Suviše magična, kažu. A ja kažem: Magična, šta bi drugo bila?" „Ima li ih, onda, puno?", reče Rinsvind. „Svuda po Disku, prijatelju. Nemoj da me pitaš zašto." „Veruju da će se zvezda sudariti sa Diskom", reče Rinsvind. Je li?" „Mnogo ljudi tako misli." „Baš šteta. Lepo sam ja ovde poslovao. Suviše magična, kažu! Čega ima lošeg u magiji, voleo bih da znam!" „I, šta ćete da radite?", upita Dvocvet. „О, otići ću u neki drugi svet, njih je barem mnogo", reče prodavac živahno. „Elem, hvala što ste mi rekli za zvezdu. Mogu li negde da vas odbacim?" Čîn ćušnu Rinsvinda po umu. „Ehm, ne", reče, „možda je bolje da ostanemo ovde. Da lepo ispitamo sve, znate." „Vas, znači, ne brine ta zvezda?" „Zvezda je život, a ne smrt", reče Rinsvind. „Kako to?" „Kako šta?" „Eto ga opet!", reče Dvocvet, upirući prst u Rinsvinda. „Izgovaraš neke stvari, a onda ne znaš da si ih izgovorio!" „Samo sam rekao da je bolje da ostanemo", reče Rinsvind. „Rekao si da je zvezda život, a ne smrt", reče Dvocvet. „Glas ti je postao pucketav i udaljen. Zar ne?" Okrenu se prema prodavcu, tražeći potvrdu. „Tako je", reče čovečuljak. „Mislim da su mu se i oči bile malo ukrstile." „То je, onda, Čîn", reče Rinsvind. „Pokušava da me preuzme. Ona zna šta će se desiti i ja mislim da želi da odemo u Ank-Morpork. A i ja hoću da idemo", dodade prkosno. „Možete li da nas tamo odbacite?" „Da li je to onaj veliki grad na reci Ank? Raštrkano mesto, smrdi na septičke jame?"

Terry Pratchet 84 „Ima on dugu i slavnu istoriju", reče Rinsvind, glasom krutim usled povređenog građanskog ponosa. „Meni ga nisi tako opisao", reče Dvocvet. „Meni si rekao da je to jedini grad koji je već pri osnivanju bio truo." Rinsvind se našao u škripcu. „Da, ali, pa, to je moj dom, zar ne shvataš?" „Ne", reče prodavac, „zaista ne. Ja uvek kažem da je dom tamo gde okačiš šešir." „Uhm, ne", reče Dvocvet, uvek pripravan za prosvetljivanje. „Ono gde se kače šeširi, zove se čiviluk. A dom je..." „Odoh ja da pripremim sve za vaš put", reče prodavac hitro kada je naišla Betan. Klisnuo je pored nje. Dvocvet je pošao za njim. Iza zastora je bila soba sa malim krevetom, čađava furuna i tronožni sto. Potom prodavac uradi nešto sa stolom, začu se zvuk nalik neodlučnom izlaženju čepa iz flaše i zidovi sobe, s jednog na drugi kraj, ispuniše se svemirom. „Nemojte da se plašite", reče prodavac, dok su zvezde proletale pored njih. „Ne plašim se ja", reče Dvocvet, zacakljenih očiju. „О", reče prodavac, pomalo nervozno. „То vam je samo slika koju stvara prodavnica, nije stvarno." „I možete da odete bilo gde?" „Ма, ne", reče prodavac, iskreno preneražen. „Ugrađene su razne vrste obezbeđenja, na kraju krajeva, ne bi imalo smisla otići negde gde ne postoji dovoljan prihod po glavi stanovnika. A potreban vam je i odgovarajući zid, naravno. Ah, evo nas, ovo je vaš univerzum. Cakan je, oduvek sam to govorio. Prosto univerzumčić..." * * * Ovde vlada kosmička tama, bezbrojne zvezde se presijavaju poput dijamantske prašine ili, kako bi neki rekli, poput ogromnih, veoma udaljenih kugli eksplodirajućeg vodonika. Kad se malo bolje razmisli, neki bi rekli bilo šta. Senka počinje da kalja udaljene odsjaje, senka crnja i od samog kosmosa. Odavde, ona izgleda i mnogo veća jer svemir nije zaista velik. On je, jednostavno, mesto gde može da se bude veliko. Planete su velike, ali planete su i predviđene da budu takve, pa nema velike mudrosti u tome što su odgovarajuće veličine. Ali obris koji kalja nebo poput božjeg koraka nije planeta. To je kornjača, petnaest hiljada kilometara dugačka od kraterima izrošavljene glave do oklopljenog repa. I Veliki A'Tuin je ogroman. Velika peraja se teško dižu i spuštaju, uvijajući prostor u neobične oblike. Disksvet klizi nebom kao kraljevska barka. Ali čak se i Veliki A'Tuin sada napreže, dok napušta slobodne dubine svemira i dok mora da se izbori sa mučnim pritiscima solarnih plićaka. Magija je slabija ovde, na obali svetlosti. Kada bi ovo potrajalo dovoljno dugo, Disksvet bi oduvali pritisci realnosti. Veliki A'Tuin to zna, ali Veliki A'Tuin može da se seti kako je sve ovo radio i ranije, pre mnogo hiljada godina. Oči svemirske kornjače, koje se u svetlosti patuljaste zvezde presijavaju crveno, nisu usmerene ka njoj, već ka deliću svemira pored nje... * * * „Dobro, ali gde se onda nalazimo?", upita Dvocvet. Prodavac, povijen nad svojim stolom, samo slegnu ramenima. „Mislim da nismo nigde", reče. „Pretpostavljam da smo u kotangensnoj nepodudarnosti. Možda i grešim. Prodavnica obično zna šta radi." „Hoćete da kažete kako vi ne znate šta se zbiva?"

Teri Pračet 85 „Tu i tamo pokupim ponešto." Prodavac istrese nos. „Ponekad sletim na svet gde se razumeju u ove stvari." Okrete par sitnih, tužnih očiju prema Dvocvetu. „Imate lice koje uliva poverenje, gospodine. Vama to mogu da poverim." „Šta da mi poverite?" „Nije ovo nikakav život, znate, voditi Prodavnicu. Nikad da se skrasite, uvek u pokretu, nikad zatvoreni." „Ра zašto onda ne prestanete?" „А, u tome i jeste stvar, vidite, gospodine - ne mogu. Na meni je, eto, prokletstvo. Užasna stvar." Ponovo istrese nos. „Prokleti ste da vodite prodavnicu?" „Zauvek, gospodine, zauvek. I da se nikad ne zatvori! Stotinama godina! Bio je tu taj crni mag, znate. Učinio sam nešto užasno." „U prodavnici?", podstače ga Dvocvet. „О, da. Ne sećam se šta mu je trebalo, ali kada me je pitao za to, ja - ja sam načinio onaj usisavajući zvuk, znate, kao da zviždite, samo unatrag?" Pokazao je. Dvocvet je izgledao turobno, ali je u duši bio predusretljiv i uvek spreman da oprosti. „Shvatam", reče lagano. „Ali čak i tako..." „Nije to sve!" „Oh." „Rekao sam mu da za time ne postoji potražnja!" „Pošto ste načinili usisavajući zvuk?" „Da. Verovatno sam se i nasmešio pride." „Bože, bože. Da ga niste i oslovili sa 'milostivi'?" „Možda - možda i jesam." „Uhm." „Ima još." „Ма nemojte reći?" „Da, rekao sam mu da bih to mogao da naručim, i da dođe sutradan." „То ne zvuči toliko loše", reče Dvocvet, koji je bio jedini čovek u multiverzumu koji je dozvoljavao prodavnicama da poručuju stvari za njega, i nije se protivio da plaća prilične sume novca kao naknadu prodavcima za nelagodnost uzrokovanu držanjem tog dela inventara u radnji, najčešće na samo nekoliko sati. „Bio je to dan kada se radnje ranije zatvaraju", reče prodavac. „O" „Da, i čuo sam ga kako navaljuje na kvaku, a ja sam imao onaj natpis na vratima, znate, nešto u stilu 'Zatvoreno, čak i u slučaju prodaje lula vračevima', elem, čuo sam kako lupa i nasmejao sam se." „Nasmejali ste se?" „Da. Evo ovako: Hnufhnufhnufpffst." „Izgleda da to nije bilo baš najpametnije", reče Dvocvet, odmahujući glavom. „Znam, znam. Moj otac je uvek govorio: Nemoj da se petljaš sa čarobnjacima... Bilo kako bilo, čuo sam kako viče nešto o tome da je nikada više neću zatvoriti, i mnoštvo reči koje nisam mogao da razumem, a onda, prodavnica je - prodavnica je - prodavnica je oživela." „I, znači, od tada sve vreme lutate?" „Da. Pretpostavljam da bih jednoga dana mogao ponovo da naiđem na crnog maga, i da ću možda imati na lageru ono što bude tražio. Do tada, moraću da idem od mesta do mesta..." „Strašno je uraditi nešto tako", reče Dvocvet. Prodavac istrese nos u svoju kecelju. „Hvala", reče. „Ра, ipak, nije trebalo da baci tako žestoku kletvu", dodade Dvocvet. „Oh. Pa, da." Prodavac ispravi kecelju i odvaži se da pokuša da dođe k sebi. „Svakako, ovako nećemo stići u Ank-Morpork, zar ne?"

Terry Pratchet 86 „Zanimljivo je", reče Dvocvet, „da sam ja svojevremeno kupio Prtljag u jednoj ovakvoj prodavnici. Drugoj prodavnici, hoću da kažem." „О, da, ima nas nekoliko", reče prodavac, okrećući se ka stolu, „taj mag je veoma nestrpljiv čovek." „Beskrajno lutati svemirom", zamišljeno će Dvocvet. „Tako je. A tu su još i uštede na porezima." „Porezi?" „Da, to su..." Prodavac zastade i nabora čelo. „Ne mogu baš da se setim, bilo je tako davno. Porezi, porezi..." „Male posekotine?" „Verovatno je to u pitanju." * * * „Čekaj malo - razmišlja o nečemu", reče Koen. Bezvilica ga zabrinuto pogleda. Bilo je lepo sedeti u senci. Upravo je došao do zaključka da je, u pokušaju da izbegne iz grada pomahnitalih luđaka, dozvolio jednom luđaku da mu se potpuno posveti. Pitao se da li će doživeti trenutak kada će zažaliti zbog toga. Iskreno se nadao da hoće. „Ма, da, nesumnjivo razmišlja", reče kiselo. „То svako može da vidi." „Mislim da ih je pronašao." „Е, lepo." „Drži se za njega." „Da li si poludeo?", upita Bezvilica. „Poznajem ga, veruj mi. Da li bi možda više voleo da ostaneš sa ovim zvezdarima? Možda bi ih zanimalo da popričaju malo s tobom." Koen se prikrao Prtljagu, a onda se bacio povrh njega, opkoračivši ga. Prtljag nije obratio pažnju na to. „Požuri", reče Koen. „Mislim da se sprema da krene." Bezvilica slegnu ramenima i oprezno se smesti iza Koena. „О?", reče, „I, kako se on to kr..." * * * Ank-Morpork! Biser gradova! Ovo nije sasvim tačan opis, naravno - on nije okrugao i blistav - ali čak i njegovi najljući protivnici bi se složili da, ako treba da poredite Ank-Morpork sa bilo čime, onda bi to najverovatnije bio komad đubreta prekriven zaraženim izlučevinama umirućeg mekušca. Bilo je većih gradova. Bilo je bogatijih gradova. Svakako je bilo i lepših gradova. Ali nijedan grad u multiverzumu ne bi mogao odneti primat Ank-Morporku kada je reč o njegovom smradu. Čak i Stari, koji su znali sve o univerzumima, i omirisali smradove Kalkute i !Xrc-!-a i zastrašujuće Marsluke, složili bi se da ovi očaravajući primerci nosne poezije postaju tek pošalice kada se postave naspram slavnog mirisa Ank-Morporka. Možete da govorite o tvorovima. Možete da govorite o belom luku. Možete da govorite o Francuskoj. Samo napred. Ali ako niste u sparnom letnjem danu omirisali Ank-Morpork, onda niste omirisali ništa. Ponosni građani po lepom danu iznose stolice i uživaju u svom vazduhu. Naduvavaju obraze, lupaju se po grudima i veselo komentarišu njegove suptilne nijanse. Čak su mu i statuu podigli, obeležavajući događaj kada je, jedne tamne noći, vojska suparničke države pokušala da se ušunja u grad; uspeli su da dođu do vrha zidina, pre nego što su im se, na njihov užas, istrošili nosni čepići. Bogati trgovci koji su mnoge godine proveli u tuđini tražili su da im se šalju naročito začepljene i zapečaćene boce ispunjene njime: one bi im navele suze na oči.

Teri Pračet 87 Tako on deluje. Postoji zaista samo jedan način da se objasni delovanje smrada Ank-Morporka na posetiočev nos, i to uz pomoć analogije. Uzmite kariranu tkaninu. Pospite svetlucave konfete po njoj. Osvetlite je stroboskopskim svetlima. Sada uzmite kameleona. Stavite kameleona na tkaninu. Pažljivo ga posmatrajte. Vidite? Što objašnjava zašto se, kada se prodavnica konačno materijalizovala u Ank-Morporku, Rinsvind uspravio kao strela i rekao: „Eto nas", Betan prebledela, a Dvocvet, koji nije imao čulo mirisa, rekao: „Stvarno? Otkud znaš?" Bilo je to dugo popodne. Upadali su u stvarnost na mnogo mesta, na velikom broju zidova, u raznim gradovima, jer se, po rečima prodavca, Diskovo magijsko polje poigravalo njima i brkalo stvari. Veći deo stanovništva napustio je gradove, i oni su sada pripadali lutajućim družinama pomahnitalih levouhih ljudi. „Kako ih je toliko mnogo?", začudi se Dvocvet, dok su bežali pred još jednom poterom. „Unutar svake normalne osobe postoji luđak koji se bori da izbije na površinu", reče prodavac. „Tako sam oduvek mislio. Niko ne poludi brže od potpuno normalne osobe." „То nema nikakvog smisla", reče Betan, „ili, ako ima smisla, ne dopada mi se." Zvezda je bila veća od sunca. Noćas neće biti noći. Na suprotnoj strani horizonta Diskovo sunašce se upinjalo da zađe kao obično, ali sve to crveno svetlo je činilo da grad, koji nikad i ne beše preterano lep, izgleda kao nešto što je oslikao zaneseni umetnik nakon žestokog imalinskog tripa. Ali bio je to dom. Rinsvind je bacio pogled niz praznu ulicu i osetio se skoro zadovoljno. U pozadini njegovog uma Čîn je pravila džumbus, ali on nije obraćao pažnju na nju. Možda je zaista bilo tačno da je magija slabila kako se zvezda približavala, ili je možda Čîn bila u njegovoj glavi dovoljno dugo, tako da je izgradio neku vrstu imuniteta, no on shvati da može da joj se odupre. „Na dokovima smo", obznani. „Samo omirišite taj morski vazduh!" „О", reče Betan, naslanjajući se na zid, „da." „То je, u stvari, ozon", reče Rinsvind. „То vam je vazduh sa dušom." Duboko udahnu. Dvocvet se okrete prodavcu. „Ра, nadam se da ćete pronaći vašeg maga", reče. „Izvinite što ništa nismo kupili, ali sav novac mi je u Prtljagu, znate." Prodavac mu tutnu nešto u ruku. „Mali poklon", reče. „Trebaće vam." On ulete u prodavnicu, zvončići zazvoniše, natpis 'Nazovite ponovo sutra za Spunfečerove pijavice, male krvopije' lupnu žalosno o vrata i prodavnica izblede naspram cigala, kao da je nikada nije ni bilo. Dvocvet oprezno pruži ruku i dodirnu zid, ne verujući sasvim svojim očima. „Šta je u kesi?", upita Rinsvind. Bila to kesa od debelog smeđeg papira, sa drškama. „Ako isturi neke nožice, samo je sklanjajte od mene", reče Betan. Dvocvet pogleda unutra i izvuče sadržaj kese. „I to je sve?", reče Rinsvind. „Kućica sa školjkama?" „Veoma je praktična", stade da je brani Dvocvet. „Unutra mogu da se drže cigarete." „A one su ti baš neophodne, je l' da?", zajedljivo će Rinsvind. „Ја, bogami, glasam za bocu jakog ulja za sunčanje", reče Betan. „Idemo", reče Rinsvind i uputi se niz ulicu. Ostali krenuše za njim.

Terry Pratchet 88 Dvocvetu je sinulo da bi nekoliko reči utehe dobro došlo u ovom trenutku, malo ćaskanja koje bi izvelo Betan iz ljušture, što bi on rekao, i malo je razgalilo. „Ne brini", reče. „Ima nade da je Koen možda još uvek u životu." „О, ja verujem da je on živ", reče ona, gazeći po kaldrmi kao da oseća ličnu netrpeljivost prema svakom kamenu. „U njegovom poslu se ne doživljava osamdeset sedma ako ćeš svaki čas umirati. Ali nije ovde." „Nije ni moj Prtljag", reče Dvocvet. „Svakako, nije to isto." „Misliš li da će zvezda da udari u Disk?" „Ne", reče Dvocvet ubeđeno. „Zašto ne?" „Zato što Rinsvind ne misli tako." Ona ga pogleda zapanjeno. „Vidi", nastavljao je turista, „znaš ono što se radi sa morskom travom?" Betan, koje je odrasla u Vrtložnoj ravnici, za more je znala samo iz priča, i zaključila je da joj se ne dopada. Belo ga je gledala. „Jede se?" „Ne, ona se okači ispred vrata, pa ti onda govori da li će padati kiša." Druga stvar koju je Betan naučila bila je da nema svrhe pokušavati da se razume sve što Dvocvet priča, i da je najviše što je čovek mogao da uradi bilo da trči uz razgovor i da se nada da će uskočiti na prvoj krivini. ;,Aha", reče. „Rinsvind ti je takav." „Kao morska trava?" „Jeste. Da postoji išta čega bi trebalo da se plašimo, on bi se već uplašio. Ali nije. Zvezda je, valjda, jedina stvar koju sam video a da ga ne plaši. Ako se on ne brine, onda, veruj mi na reč, nemamo ni mi oko čega da se brinemo." „Neće biti kiše?", upita Betan. „Ра, ne. Metaforično." „Ah." Betan je odlučila da ne pita šta znači „metaforično", za slučaj da je imalo neke veze sa morskom travom. Rinsvind se okrenuo ka njima. „Hajde", reče. „Nije više daleko." „Šta?", reče Dvocvet. „Nevidljivi univerzitet, naravno." „Da li je to pametno?" „Verovatno ne, ali ja ipak idem tamo..." Rinsvind zastade a lice mu poprimi bolan izraz. On stavi ruke na uši i zaječa. „I dalje ti pravi probleme?" „Darrgh." „Pokušaj da pevaš u sebi." Rinsvindovo lice se iskrivilo. „Otarasiću se ja ovoga", reče nerazgovetno. „Ima da ide u knjigu, gde joj je i mesto. Hoću svoju glavu natrag!" „Ali onda...", započe Dvocvet, i zaćuta. Svi su mogli da čuju - udaljeno bajanje i stupanje mnogih stopa. „Misliš li da su zvezdari?", reče Betan. Bili su. Predvodnici povorke naiđoše iza ugla, nekih sto metara dalje, idući za pohabanom zastavom sa osmokrakom zvezdom na sebi. „Ne samo zvezdari", reče Dvocvet. „Svakojaki ljudi!" Gomila ih, u prolazu, pokupi sa sobom. Jednog trenutka stajali su u pustoj ulici, a sledećeg su bili prinuđeni da se kreću u plimi ljudi koja ih je nosila napred kroz grad.

Teri Pračet 89 * * * U vlažnim tunelima duboko ispod Univerziteta, svetlo baklji lagano je treperilo dok su glavešine osam redova čarobnjaštva išli jedan za drugim. „Ovde je barem sveže", reče jedan. „Ne bi trebalo da budemo ovde." Trajmon, koji ih je predvodio, ne reče ništa. Bio je zanet dubokim razmišljanjem. Razmišljao je o boci ulja koju je nosio za pojasom i o osam ključeva koji su bili kod čarobnjaka - osam ključeva koji će ući u osam brava koje su čuvale Oktava pričvršćenog za pijedestal. Razmišljao je da su stari čarobnjaci, koji su osećali da magija otiče, preokupirani sopstvenim brigama i da su možda manje oprezni nego što bi trebalo. Razmišljao je da će za nekoliko minuta Oktavo, najveća koncentracija magije na Disku, biti pod njegovim rukama. Uprkos svežini u tunelu, on poče da se preznojava. Dođoše do čelikom ojačanih vrata, postavljenih u golom kamenu. Trajmon uze teški ključ - dobar, pošten gvozdeni ključ, ne poput onih izuvijanih, uznemirujućih ključeva koji bi trebalo da otključaju Oktava - štrcnu malo ulja u bravu, ubaci ključ i okrenu ga. Brava se otvorila, škripeći s negodovanjem. „Da li smo istog opredeljenja?", zapita Trajmon. Začu se žamor neodređeno potvrdnog mumlanja. On gurnu vrata. Topao povetarac gustog i nekako nauljenog vazduha obavio se oko njih. Vazduh je bio ispunjen visokim tonovima neprijatnog cvrčanja. Male varnice oktarinskog plamena treperile su na svakom nosu, noktu i bradi. Čarobnjaci, glava povijenih u oluji nasumične magije koja je besnela u sobi, nagrnuše. Napola oblikovane prikaze su se kikotale i lepršale naokolo, dok su košmarni stanovnici Utamničenih dimenzija stalno opipavali (onim što bi se zvalo prsti samo zato što se nalazilo na krajevima njihovih ruku), tražeći nebranjeni ulaz u osvetljeni krug koji je važio za svet razuma i reda. Čak i u ovo vreme, loše za sve magijske stvari, čak i u sobi udešenoj tako da priguši sve magijske vibracije, Oktavo je pucketao od snage. Nisu bile potrebne baklje. Oktavo je ispunjavao sobu nejasnom, prigušenom svetlošću, koja, zapravo, i nije bila svetlost, već suprotnost svetlosti; tama nije suprotnost svetlosti, ona je jednostavno njeno odsustvo, a iz knjige je zračila svetlost koja se nalazi na suprotnoj strani tame; svetlost čudesnog. Bila je to razočaravajuće ljubičasta boja. Kao što je već naznačeno, Oktavo je bio zarobljen okovima, pričvršćenim za pijedestal u obliku nečega što je izgledalo neodređeno ptičje, pomalo reptilski i užasno živo. Dva užagrela oka su posmatrala čarobnjake sa mržnjom koja je izbijala ispod kreste. „Video sam da se mrdnuo", reče jedan od njih. „Bezbedni smo sve dok ne dodirnemo knjigu", reče Trajmon. On izvuče svitak iz pojasa i razmota ga. „Donesite ovde baklju", reče, „i gasi tu cigaretu!" Očekivao je eksploziju razgnevljenog ponosa. Ali to se nije desilo. Umesto toga, izgrđeni mag drhtavim prstima skide opušak sa usana i hitnu ga na pod. Trajmon je zablistao od sreće. Znači, razmišljao je, rade šta im kažem. Možda samo zasad - ali zasad je dovoljno. Zagleda se u drhtavi rukopis davno umrlog čarobnjaka. „Dobro", reče, „da vidimo: 'Umiriti ako htedneš Stvar koja čuvar je...'" * * * Gomila se talasala preko jednog od mostova koji su povezivali Morpork sa Ankom. Ispod njega, reka koja je u najboljim danima bila bujica, svela se na potočić koji se pušio.

Terry Pratchet 90 Most se njihao pod njihovim koracima više nego što je trebalo. Čudni talasići nabirali su muljevite ostatke reke. Nekoliko crepova je skliznulo sa krova obližnje kuće. „Šta to bi?", reče Dvocvet. Betan pogleda iza njih i vrisnu. Zvezda je izlazila. Dok je Diskovo sunce hitalo u sigurnost pod horizontom, otekla lopta zvezde polako se dizala nebom, sve dok se cela nije našla na nekoliko stepeni iznad Ivice sveta. Povukoše Rinsvinda u bezbednost nekog ulaza. Gomila to nije ni primetila, nastavljajući sa paničnim trkom, poput leminga. „Zvezda ima neke tačke po sebi", reče Dvocvet. „Ne", reče Rinsvind. „То su... stvari. Stvari koje kruže oko zvezde. Kao što Sunce ide oko Diska. Ali one su blizu nje, jer, jer...", zastade. „Skoro da znam!" „Znaš - šta?" „Moram da se otarasim ove Čîni!" „U kom pravcu je Univerzitet?", reče Betan. „U ovom!", reče Rinsvind, pokazujući niz ulicu. „Mora da je vrlo popularan. Svi idu upravo tamo." „Pitam se zašto", reče Dvocvet. „Nekako", reče Rinsvind, „ne mislim da idu da se prijave na vanredne studije." Zapravo, Nevidljivi univerzitet je bio pod opsadom, ili su to, barem, bili oni njegovi delovi koji su se pomaljali u običnim, svakodnevnim dimenzijama. Svetina ispred kapija uglavnom je imala jedan od dva zahteva. Zahtevali su da ili a) čarobnjaci prekinu sa mlaćenjem prazne slame i otarase se zvezde, ili, a ovo je bio zahtev omiljen među zvezdarima, da b) prekinu sa svakom magijom i redom izvrše samoubistva, oslobađajući Disk prokletstva magije, i tako odagnaju užasnu pretnju sa neba. Čarobnjaci s druge strane zidova nisu imali pojma kako da urade ono pod a), nije im padalo na pamet da urade pod b), i mnogi su se, u stvari, opredeljivali za c), što se uglavnom sastojalo od gubljenja kroz skrivene prolaze i brisanja na vrhovima prstiju što dalje a, po mogućstvu, i što brže. Ono pouzdane magije što je ostalo u Univerzitetu bilo je usmereno ka obezbeđivanju kapija. Čarobnjaci su dolazili do zaključka da, iako su kapije koje se zaključavaju magijom vrlo impresivne, trebalo je da se graditelji sete da ugrade i neku vrstu pomoćnih uređaja za slučaj nužde, kao što su, na primer, neugledne ali izdržljive gvozdene reze. Na prostoru ispred kapija bilo je zapaljeno nekoliko velikih lomača, uglavnom radi efekta jer je toplota zvezde već žarila. „Ali i dalje se vide zvezde", reče Dvocvet, „druge zvezde, hoću da kažem. One male. Na crnom nebu." Rinsvind nije obraćao pažnju na njega. Gledao je kapije. Grupa zvezdara i građana pokušavala je da ih razvali. „Uzaludno je", reče Betan. „Nikad nećemo ući unutra. Kud si pošao?" „U šetnju", reče Rinsvind. Odlučno se uputio poprečnom ulicom. Ovde su bila dva-tri usamljena buntovnika koji su uglavnom bili zauzeti pljačkanjem prodavnica. Rinsvinda oni nisu zanimali. On je pratio zid, sve dok je ovaj išao uporedo sa mračnom uličicom koja je imala neprijatan miris svih takvih uličica. Onda se pažljivo zagledao u kamenje od koga je bio načinjen zid, koji je ovde bio visok sedam metara i ovenčan pretećim metalnim šiljcima. „Treba mi nož", reče. „Hoćeš da prosečeš sebi put?", reče Betan. „Samo mi nađi nož", reče Rinsvind. Poče da lupka po kamenju. Dvocvet i Betan se zgledaše i slegnuše ramenima. Nekoliko minuta kasnije vratili su se sa zbirkom noževa, a Dvocvet je čak uspeo da pronađe i mač. „Sami smo se poslužili", reče Betan.

Teri Pračet 91 „Ali ostavili smo novac", reče Dvocvet. „Mislim, ostavili bismo novac da smo ga imali..." „I zato je navalio da ostavimo poruku", reče Betan klonulo. Dvocvet se uspravio do svoje pune visine, što jedva da je i vredelo truda. „Ne vidim razlog..." žestoko započe. „Da, da", reče Betan, sedajući snuždeno. „Znam da ne vidiš. Rinsvinde, sve prodavnice su razvaljene, a čopor ljudi po ulici skuplja muzičke instrumente. Možeš li to da zamisliš?" „Aha", reče Rinsvind, uzimajući nož i zamišljeno opipavajući njegovo sečivo. „Šansonjeri, pretpostavljam." On zari sečivo u zid, okrenu ga i odmaknu se kada je ispao teški kamen. Pogleda naviše, brojeći u sebi, i izvali još jedan kamen iz ležišta. „Kako si to uradio?", upita Dvocvet. „Samo mi pomozite, važi?", reče Rinsvind. Trenutak kasnije, njegova stopala su bila u otvorima, a on je polako napredovao uza zid. „Vekovima je ovako", dolete njegov glas odozgo. „Između nekih blokova nema maltera. Tajni prolaz, shvatate? Pazi dole!" Još jedan kamen tresnu na kaldrmu. „Studenti su ga odavno napravili", reče Rinsvind. „Zgodan način da se izađe ili uđe kada se ugase svetla." „А", reče Dvocvet, „shvatam. Preko zida, i napolje u obasjane taverne na piće, pesmu i recitovanje poezije, je l' tako?" „Skoro da jeste, ako izuzmemo pevanje i poeziju, da", reče Rinsvind. „Neki od ovih šiljaka trebalo bi da mogu da se vade..." Začu se zveket. „S ove strane nije velika visina", dopre njegov glas posle nekoliko sekundi. „Hajde, onda. Ako idete." * * * I tako se dogodilo da su Rinsvind, Dvocvet i Betan ušli u Nevidljivi univerzitet. A na jednom drugom mestu u internatu... Osmorica čarobnjaka ubaciše svoje ključeve i, uz višestruko razmenjivanje zabrinutih pogleda, okrenuše ih. Začu se slabašan, rezak zvuk kada se brava otvorila. Oktavo je bio slobodan. Bledunjava oktarinska svetlost mu je poigravala duž poveza. Trajmon ga podiže i niko se nije usprotivio. Ruka mu uzdrhta. Okrete se prema vratima. „Sada, u Veliku dvoranu, braćo", reče, „ako dozvolite da povedem..." Ni tu ne beše primedbi. Došao je do vrata sa knjigom pod miškom. Bila je vrela i nekako bockava. Na svakom koraku je očekivao uzvik, protestovanje, a ništa od toga se nije desilo. Morao je da upotrebi svaki gram samokontrole da ne bi prasnuo u smeh. Bilo je lakše nego što je mogao da zamisli. U trenutku kada je prošao kroz vrata, ostali su bili na pola puta do izlaza iz klaustrofobične tamnice. Možda bi oni i primetili nešto po položaju njegovih ramena, ali bilo je prekasno, jer je već prešao prag, zgrabio ručicu, zalupio vrata, okrenuo ključ, razvukao osmeh. Sa lakoćom se kretao hodnikom, ne mareći za razgnevljene uzvike čarobnjaka koji su upravo otkrili koliko je nemoguće da se baci čîn u sobi napravljenoj da bude otporna na magiju. Oktavo se migoljio, ali ga je Trajmon čvrsto držao. Sada je trčao, trudeći se da ne misli o užasnim osećajima pod miškom, dok je knjiga menjala oblik, pretvarajući se u stvari dlakave, koščate i bodljikave. Ruka mu je utrnula. Prigušeni brbljivi zvuci koje je čuo pojačavali su se, a iza njih su bili drugi - zlobni, dozivajući, zvuci nezamislivih užasa koje je Trajmon sa lakoćom mogao da zamisli. Dok je trčao preko Velike dvorane i uz glavno stepenište, senke su počele da se pokreću, oblikuju i zatvaraju oko njega, i on takođe postade svestan da ga nešto prati, nešto sa

Terry Pratchet 92 živahnim nožicama, što se kretalo nepristojno brzo. Led se stvarao po zidovima. Dovraci su se bacali na njega dok je hujao kroz njih. Pod stopalima, stepenice počeše da podsećaju na jezik... Nije Trajmon uzalud proveo duge sate u Univerzitetovom ekvivalentu gimnastičke sale, razvijajući mentalne mišiće. Ne veruj osećajima, znao je, oni mogu da prevare. Stepenice su tu, negde - poželi da budu tu, prizovi ih da nastanu dok se penješ i, momče, bolje budi uspešan u tome. Jer, nije sve u mašti. * * * Veliki A'Tuin je usporio. Perajima veličine kontinenata nebeska kornjača se opirala privlačenju zvezde, i čekala. Neće biti potrebno da čeka još dugo... * * * Rinsvind se ušunjao u Veliku dvoranu. Nekoliko baklji je plamtelo, i izgledalo je kao da je spremljena za neki magijski posao. Ali ceremonijalne sveće su bile ispreturane, složeni oktogrami na podu bili su razmrljani kao da je nešto igralo po njima, a vazduh je bio ispunjen smradom, neprijatnim čak i po niskim standardima Ank-Morporka. Osećao se tračak sumpora, ali ispod je ležalo nešto mnogo gore. Smrdelo je kao dno baruštine. Začuše se udaljeni tresak i mnogo vike. „Izgleda da je pala kapija", reče Rinsvind. „Hajdemo odavde", reče Betan. „Podrumi su u ovom pravcu", reče Rinsvind i uputi se kroz lučni prolaz. „Tamo dole?" „Da. Da li bi radije ostala ovde?" On uze baklju iz držača na zidu i krenu niz stepenice. Posle nekoliko nizova stepenika zidovi više nisu imali oplatu i video se goli kamen. Tu i tamo su bila otvorena teška vrata. „Čuo sam nešto", reče Dvocvet. Rinsvind je oslušnuo. Zaista se činilo kao da odozdo dopire neka buka. Nije zvučalo zastrašujuće. Zvučalo je kao da mnogo ljudi viče „O-hoj!" „То nisu one stvari iz Utamničenih dimenzija o kojima si nam pričao, zar ne?", reče Betan. „Ne psuju one tako", reče Rinsvind „Hajde." Požurili su niz poniruće prolaze, prateći izvikivanje kletvi i duboka, jektičava iskašljavanja koja su delovala nekako ohrabrujuće; šta god da je tako krkljalo, odlučiše slušaoci, nikako nije moglo da predstavlja opasnost. Konačno su dospeli do vrata u niši. Izgledala su dovoljno jaka da zadrže more. Na njima je bila mala rešetka. „Hej!", viknu Rinsvind. To nije mnogo koristilo, ali nije mogao da smisli ništa bolje. Nastupi iznenadna tišina. Potom glas sa druge strane vrata polagano reče: „Ко je to tamo?" Rinsvind ga je prepoznao. On ga je mnogo puta povlačio iz sanjarenja u strahote sparnih popodneva u učionici, pre mnogo godina. Bio je to Lumjuel Penter, koji je, svojevremeno, stavio sebi u zadatak da ulije osnove proricanja i prizivanja u glavu mladog Rinsvinda. Prisetio se očiju nalik svrdlima na svinjolikom licu, i glasa koji govori: „ A sada će gospodin Rinsvind izaći ovde i nacrtati odgovarajući simbol na tabli", i puta od milion kilometara kroz iščekujući razred, dok je očajnički pokušavao da se seti o čemu je glas mumlao pre pet minuta. Čak i sada, grlo mu se sušilo od straha i neobjašnjivog osećaja krivice. Utamničenih dimenzija u njemu, jednostavno, nije bilo. „Molim vas, gospodine, ja sam, gospodine, Rinsvind, gospodine", zaskviča. Primetio je da Dvocvet i Betan pilje u njega, i nakašljao se. „Da", dodade, najdubljim glasom koji je smogao. „Eto ko je. Rinsvind. Baš tako."

Teri Pračet 93 Začu se prigušeno šaputanje s druge strane vrata. „Rinsvind?" „Koji princ?" „Sećam se dečka koji nije bio..." „Čin, sećate se?" „Rinsvind?" Nastade zatišje. Potom glas reče: „Pretpostavljam da ključ nije u bravi, je l' tako?" „Ne", reče Rinsvind. „Rekao je 'ne'." „То је tipično za dečaka." „Uhm, ko je tu unutra?", reče Rinsvind. „Majstori čarobnjaštva", oholo kaza glas. „Zašto?" Nastade novo zatišje, a zatim savetovanje uznemirenih šapata. „Mi smo, uhm, zaključani", nevoljno reče glas. „Šta, sa Oktavom?" Šapat, šapat. „Oktavo, zapravo, nije ovde, zapravo", polako reče glas. „Oh. Ali vi jeste?", reče Rinsvind što je uljudnije mogao, smešeći se kao nekrofil u mrtvačnici. „Izgleda da je to slučaj." „Možemo li šta da vam dobavimo?", reče Dvocvet brižno. „Mogli biste da pokušate da nas izbavite." „Da li bismo mogli da obijemo bravu?", predloži Betan. „Uzalud", reče Rinsvind. „Potpuno je zaštićena." „Verujem da bi Koen to mogao", reče odano Betan. „Gde god da je sada." „Brzo bi njih Prtljag razvalio", složi se Dvocvet. „Е pa, to mu je to", reče Betan. „Hajdemo napolje na svež vazduh. Svežiji, u svakom slučaju." Okrenula se da pođe. „Ček, ček", reče Rinsvind. „То je nekako uobičajeno, zar ne? Bata Rinsvind neće imati nikakvu ideju, je l' da? Ma kakvi, on je samo balast i to je to. Šutni ga u prolazu. Ne uzdaj se u njega, on je..." „Dobro", reče Betan. „Hajde da čujemo onda." „...ništarija, promašen slučaj, tek - šta?" „Kako misliš da otvoriš vrata?", reče Betan. Rinsvind pogleda u nju otvorenih usta. Zatim pogleda vrata. Zaista su bila veoma masivna, a brava je odisala savršenstvom. Ali jednom davno, on je ušao unutra. Student Rinsvind se navalio na vrata i ona su se otvorila, a trenutak kasnije Čîn je uletela u njegov um i upropastila mu život. „Vidi", reče glas iza rešetke, što je ljubaznije mogao. „Hajde, budi dobar dečko, pa nam lepo pronađi nekog čarobnjaka." Rinsvind duboko udahnu. „Odmaknite se", zakrešta. „Šta?" „Nađite neki zaklon", kriknu, glasom koji jedva da je zadrhtao. „Vi, takođe", obrati se Dvocvetu i Betan. „Ali ne možeš..." „Ne šalim se!" „Ne šali se", reče Dvocvet. „Та mala vena na slepoočnici, znaš, kad mu tako pulsira, pa..." „Umukni!" Rinsvind nesigurno podiže ruku prema vratima. Nastupi potpuna tišina.

Terry Pratchet 94 „О bogovi", pomisli, „šta sad?" U tami pozadine njegovog uma, Čîn se nesigurno promeškoljila. Rinsvind je pokušao da se uskladi, ili nešto slično, sa metalom brave. Ako bi samo mogao da poseje neslogu među atomima, pa da se rasprše... Ništa se ne desi. Progutao je veliku knedlu i usmerio pažnju na drvo. Bilo je staro i skoro fosilizovano, i verovatno ne bi gorelo čak ni kad bi ga umočili u naftu i bacili u peć. Bez obzira na sve, pokušao je da objasni prastarim molekulima kako bi trebalo da se potrude da skakuću gore-dole da bi se zagrejali... U nategnutoj tišini sopstvenog uma, prostrelio je pogledom Čîn, koja je izgledala pokunjeno. Razmotrio je sam vazduh oko vrata, i kako bi najbolje mogao da ga izuvija u neobične oblike, pri čemu bi vrata u celini postojala u sasvim drugoj dimenziji. Vrata su i dalje stajala, prkosno masivna. Preznojavajući se, dok mu je um započinjao beskonačni hod prema tabli, pred razredom koji se cerio, on se u očajanju ponovo okrenuo prema bravi. Ona mora da je načinjena od malih delova metala, ne previše teških... Iza rešetke se začuo tanan zvuk. Bio je to zvuk čarobnjaka koji se opuštaju i odmahuju glavama. Neko prošaputa, „Lepo sam vam rekao..." Začulo se slabašno struganje i jedno „klik". Rinsvindovo lice je bilo okamenjeno. Sa brade mu je kapao znoj. Začulo se još jedno „klik", i struganje neodlučne osovine. Trajmon je nauljio bravu, ali ulje su upile rđa i vekovna prašina, i jedini način da čarobnjak nešto pomeri magijom, ne koristeći neku alatku, bio je da upregne polugu sopstvenog uma. Rinsvind se krajnjim naporom trudio da spreči mozak da mu ne odleti iza ušiju. Brava je zazvečala. Metalni jezičci, nategnuti u žlebovima, popustili su i gurnuli poluge. Poluge kliknuše, useci se pokrenuše. Nastalo je dugotrajno čangrljanje koje Rinsvinda ostavi na kolenima. Vrata su se širom otvorila na izmučenim šarkama. Čarobnjaci su oprezno izašli. Dvocvet i Betan su pomogli Rinsvindu da se pridigne na noge. Stajao je, siv u licu, lelujajući se. „Nije loše", reče jedan čarobnjak, zagledajući bravu. „Mada, pomalo sporo, možda." „Batali sad to!", preseče Džiglad Vert. „Da li ste vas troje videli nekog dok ste dolazili ovamo?" „Ne", reče Dvocvet. „Neko je ukrao Oktava." Rinsvindova glava se, uz trzaj, ispravila. Izoštrio je pogled. „Ко?" „Trajmon..." Rinsvind proguta knedlu. „Jedan dugonja?", reče. „Žuča, pomalo liči na lasicu?" „Sad kad to reče..." „Bio je sa mnom u razredu", reče Rinsvind. „Uvek se pričalo da će daleko da dogura." „Otići će i mnogo dalje, ako otvori knjigu", reče jedan čarobnjak dok je užurbano motao cigaretu drhtavim prstima. „Zašto?", upita Dvocvet. „Šta će se desiti?" Čarobnjaci su se međusobno zgledali. „То je drevna tajna, prenošena sa maga na maga, i ne možemo da je otkrijemo neposvećenima", reče Vert. „Oh, nastavite", reče Dvocvet. „Ма, dobro, verovatno više nije ni važno. Jedan um ne može da drži sve čîni. Pući će, i ostaviti rupu."

Teri Pračet 95 „Šta? U njegovoj glavi?" „Uhm. Ne. U tkivu vasione", reče Vert. „On možda misli da može da ga kontroliše sam, ali..." Osetili su zvuk pre nego što su ga čuli. Započeo je u kamenju, kao sporo vibriranje, a onda se iznenada izdigao do poput sečiva oštrog cičanja koje je prošlo kroz bubne opne i žarilo se pravo u mozak. Zvučalo je kao ljudski glas koji peva, ili baje, ili vrišti, ali bilo je i dubljih i užasnijih odjeka. Čarobnjaci prebledeše. A zatim se okrenuše, kao jedan, i potrčaše uz stepenice. Mnoštvo sveta je bilo izvan zgrade. Neki su držali baklje, drugi su se zatekli u gomilanju drva za potpalu oko zidova. Ali svi su gledali naviše, prema Kuli umetnosti. Čarobnjaci su se progurali kroz tela koja ne obratiše pažnju na njih i pogledali nagore. Nebo je bilo prepuno meseca. Svaki je bio trostruko veći od Diskovog, i svaki je bio u senci, izuzev ružičastog polumeseca koji je bio obasjan svetlošću zvezde. Ali ispred svega, vrh Kule umetnosti bio je usijan. Unutar njega su se nejasno nazirali oblici, i u njima nije bilo ničeg ohrabrujućeg. Zvuk se sada menjao u zujanje nalik osinjem, pojačano milion puta. Neki čarobnjaci su se bacili na kolena. „Uradio je to", reče Vert, odmahujući glavom. „Otvorio je prolaz." „Jesu li ove stvari demoni?", upita Dvocvet. „О, demoni", reče Vert. „Demoni su pesmica u poređenju sa onim što pokušava da se probije tamo gore." „То je strasnije od bilo čega što možemo da zamislimo", reče Penter. „Ја mogu da zamislim neke vrlo loše stvari", reče Rinsvind. „Ove su gore." „Oh." „I šta predlažete da uradimo u vezi sa tim?", reče jasan glas. Okrenuše se. Betan ih je, prekrštenih ruku, streljala pogledom. „Molim?", reče Vert. „Vi ste čarobnjaci, zar ne?", reče ona. „Ра, krenite." „Šta, da se uhvatimo u koštac sa ovim?", zapanji se Rinsvind. „Znaš li koga drugog?" Vert se probi napred. „Gospođo, mislim da ne razumete baš najbolje..." „Utamničene dimenzije će se isprazniti u naš svet, je l' tako?", reče Betan. „Ра, da..." „Poješće nas stvari koje imaju pipke umesto lica, je l' tako?" „Neće biti baš tako prijatno, ali..." „I vi ćete tako olako dozvoliti da se to dogodi?" „Slušaj", reče Rinsvind. „Sve je gotovo, zar ne vidiš? Ne mogu se čîni vratiti natrag u knjigu, ne može se poreći ono što je izgovoreno, ne možeš..." „Možeš da pokušaš!" Rinsvind uzdahnu i okrete se Dvocvetu. Koga nije bilo. Rinsvindove oči su se neizbežno usmerile ka podnožju Kule umetnosti, upravo u trenutku kada je zaobljeni obris turiste, nespretno mašući mačem, nestajao kroz ulaz u kulu. Rinsvindove noge su same odlučile i, sa stanovišta njegove glave, u potpunosti pogrešile. Ostali čarobnjaci su gledali dok je odlazio. „Dobro?", reče Betan. „Оn je krenuo." Čarobnjaci su pokušali da izbegnu uzajamne poglede. Konačno, Vert reče: „Mogli bismo da probamo, pretpostavljam. Izgleda da se ne širi." „Ali jedva da nam je ostalo išta magije", reče jedan. „Ра, imate li neku bolju ideju?"

Terry Pratchet 96 Jedan po jedan, dok su im se ceremonijalne odore presijavale na neobičnoj svetlosti, čarobnjaci se odvukoše do kule. Kula je iznutra bila šuplja, sa kamenim gazištima koja su, zacementirana uza zidove, formirala zavojito stepenište. Dvocvet je odmakao već nekoliko krugova kada ga je Rinsvind sustigao. „Čekaj", reče, što je vedrije mogao. „Ovakve stvari su za Koenovu sortu, ne za tebe. Bez uvrede." „Da li bi on išta vredeo?" Rinsvind pogleda uvis prema svetlosti koja je zračila, probadajući udaljeni otvor na vrhu stepeništa. „Ne", priznade. „Onda ću biti jednako dobar, zar ne?", reče Dvocvet, zamahujući isukanim mačem. Rinsvind je skakutao za njim, trudeći se da bude što bliže zidu. „Ne shvataš!", vikao je. „Gore se nalaze nezamislivi užasi!" „Uvek si govorio da nemam mašte." „Tu si u pravu, da", priznade Rinsvind, „ali..." Dvocvet sede. „Vidi", reče. „Ovakvo nešto sam priželjkivao otkad sam došao ovde. Mislim, ovo je pustolovina, zar ne? Sam protiv bogova, i tako to?" Rinsvind je otvarao i zatvarao usta nekoliko sekundi, pre nego što su prave reči uspele da izađu napolje. „Znaš li da rukuješ mačem?", reče slabašno. „Ne znam. Nikad nisam pokušao." „Ti si lud!" Dvocvet ga pogleda iskosa. „Ti si našao da mi pričaš", reče. „Ovde sam jer ne umem ništa bolje da uradim, ali šta je s tobom?" Pokaza naniže, gde su ostali čarobnjaci baldisavali penjući se uz stepenice. „Šta je s njima?" Plava svetlost prostreli unutrašnjost Kule. Začu se tutnjava groma. Čarobnjaci ih sustigoše, strahovito kašljući i boreći se za vazduh. „Kakav je plan?", upita Rinsvind. „Nema ga", reče Vert. „Dobro. Lepo", reče Rinsvind. „Ostaviću ja vas onda da prionete na njega." „Ideš ti sa nama", reče Penter. „Ali ja nisam čak ni pravi čarobnjak. Izbacili ste me, ako se sećate?" „Ne mogu da se setim nijednog studenta koji je bio nesposobniji od tebe", reče stari čarobnjak, „ali ovde si, i to je jedina kvalifikacija koja ti je potrebna. Hajde." Svetlost zatrepta, i nestade je. Užasavajuća buka uminu kao ugušena. Tišina je ispunjavala Kulu; jedna od onih tišina koje su teško pritiskale. „Prestade", reče Dvocvet. Nešto se pomerilo gore, visoko naspram kruga crvenog neba. Padalo je sporo, prevrćući se, leteći sa strane na stranu. Udarilo je o stepenište, jedan krug iznad njih. Rinsvind prvi stiže. Bio je to Oktavo. Ali ležao je na kamenu, mlitav i beživotan kao svaka druga knjiga, sa stranicama koje su lepršale na povetarcu koji je strujao Kulom. Dvocvet zadahta iza Rinsvinda i pogleda nadole. „Prazne su", prošaputa. „Sve strane su potpuno prazne." „Onda je on to uradio", reče Vert. „Pročitao je čîni. I to uspešno. Nikada ne bih poverovao." „Sva ta buka", reče Rinsvind sumnjičavo. „А i svetlost. Oni oblici. Meni to baš nije izgledalo tako uspešno." „О, pa, svako veliko magijsko delo privuče izvesnu količinu vandimenzionalne pažnje", nadmeno reče Penter. „То impresionira ljude, i ništa više."

Teri Pračet 97 „Ono gore je ličilo na čudovišta", reče Dvocvet, primičući se Rinsvindu. „Čudovišta? Pokaži mi čudovišta!", reče Vert. Nagonski pogledaše uvis. Nije bilo nikakvog zvuka. Ništa se nije pomeralo naspram kruga svetlosti. „Mislim da bi trebalo da odemo gore i, ehm, da mu čestitamo", reče Vert. „Čestitamo?", prasnu Rinsvind. „Ukrao je Oktava! Vas zaključao!" Čarobnjaci razmeniše znalačke poglede. „Da, pa", reče jedan od njih. „Kada uznapreduješ u zanatu, dečko, znaćeš da postoje trenuci kada je jedino važan uspeh." „Važno je stići do cilja", reče Vert iskreno. „Ne i kako si putovao." Uputiše se zavojem. Rinsvind sede na stepenik, zagledavši se u tamu. Oseti nečiju ruku na ramenu. Bio je to Dvocvet, sa Oktavom u rukama. „Ne postupa se ovako s knjigom", reče. „Vidi, skroz ju je raskupusao. Ljudi to uvek rade. Nemaju pojma kako se s njima postupa." „Aha", reče Rinsvind odsutno. „Nemoj da brineš", reče Dvocvet. „Ne brinem, samo sam ljut", preseče ga Rinsvind. „Daj mi tu prokletinju!" Istrgnu knjigu od Dvocveta i grubo je otvori. Pročeprka po pozadini svog uma, tamo gde je Čîn obično čučala. „Е, lepo", zareža. „Nema više provoda, nema više upropašćavanja mog života, sad se vrati tamo gde pripadaš!" „Ali ja...", usprotivio se Dvocvet. „Čîn, mislim na Čîn", reče Rinsvind. „Hajde, vraćaj se na stranicu!" Streljao je pogledom prastari pergament dok mu se oči ne ukrstiše. „Onda ću te izreći!", viknu glasom koji je odjekivao Kulom. „Možeš da se pridružiš ostalima, i srećno vam bilo!" Gurnu knjigu natrag u Dvocvetovo naručje i otetura se stepenicama. „Dečko, je li?", mrmljao je. „Kad budem uznapredovao u zanatu, a? Uspelo mi je da godinama živim s jednom od Velikih čîni u glavi a da ne skrenem potpuno s uma!" Razmotrio je poslednju tvrdnju iz svih uglova. „Uspeo si", ohrabrio se. „Nisi počeo da pričaš sa drvećem, čak ni kada je drveće počelo da priča s tobom." Njegova glava se pojavila u sparnom vazduhu vrha Kule. Očekivao je da vidi vatrom nagorelo kamenje, izbrazdano tragovima kandži, ili, možda, nešto još gore. Umesto toga, ugledao je sedam vrhovnih čarobnjaka pored Trajmona, koji je izgledao netaknuto. Ovaj se okrenuo i ljubazno nasmešio Rinsvindu. „Ah, Rinsvinde. Da li bi nam se pridružio?" I, znači, to je to, pomisli Rinsvind. Cela drama ni oko čega. Možda ja stvarno nisam materijal za čarobnjaka, možda... Podiže pogled na Trajmonove oči. Možda je višegodišnje obitavanje Čîni u Rinsvindovoj glavi uticalo na njegove oči. Možda ga je i vreme koje je proveo sa Dvocvetom, koji je stvari video samo onakvima kakve bi trebalo da budu, naučilo da stvari vidi onakvima kakve jesu. Ali ubedljivo najteža stvar koju je Rinsvind učinio u životu bila je da pogleda Trajmona a da pri tom ne pobegne u strahu ili se opasno ne razboli. Ostali kao da ništa nisu primećivali. Oni su, uz to, i stajali vrlo mirno. Trajmon je pokušao da zadrži sedam Čîni u svom umu i on je pukao, a Utamničene dimenzije su, svakako, pronašle svoj otvor. Glupo je bilo očekivati da će Stvari da domarširaju kroz nekakav nebeski otvor, mlatarajući pipcima i čeljustima. Bilo bi to staromodno i suviše

Terry Pratchet 98 rizično. Čak i bezimeni užasi su hvatali korak s vremenom. Sve što je njima trebalo da bi ušli bila je jedna glava. Njegove oči su bile prazni otvori. Otkrovenje probode Rinsvindov um poput ledenog bodeža. Utamničene dimenzije su dečja družina u odnosu na ono što bi Stvari uradile u uređenom svetu. Ljudi su čeznuli za redom, i red će dobiti - red zavrtanja šrafa, nepromenljivi zakon pravih linija i brojeva. Čeznuće oni za patnjom... Trajmon ga je gledao. Nešto ga je gledalo. Pa ipak, ostali nisu primećivali. Da li bi to uopšte mogao da objasni? Trajmon je izgledao kao obično, izuzimajući oči i jedva primetan odsjaj na koži. Rinsvind je zurio, i znao je da postoje mnogo gore stvari nego što je Zlo. Svi demoni Pakla mučili bi vašu dušu, ali to je bilo baš zato što su je visoko cenili; Zlo je stalno pokušavalo da otme svet, ali ono je, barem, smatralo da je svet vredan krađe. Ali sivi svet iza ovih praznih očiju pregazio bi ga i uništio, ne udostojivši svoju žrtvu čak ni mržnje. Štaviše, on je ne bi ni primetio. Trajmon ispruži ruku. „Osma čîn", reče. „Daj mi je." Rinsvind ustuknu. „Ovo je neposlušnost, Rinsvinde. Ja sam, na kraju krajeva, tvoj pretpostavljeni. Zapravo, izglasan sam za vrhovnog glavešinu svih redova." „Zaista?", reče Rinsvind promuklo. Pogleda ostale čarobnjake. Bili su nepomični kao kipovi. „О, da", reče Trajmon prijazno. „I to bez nagovaranja. Veoma demokratski." „Meni je draža tradicija", reče Rinsvind. „Na taj način čak i mrtvi glasaju." „Daćeš mi Čîn dobrovoljno", reče Trajmon. „Treba li da pokažem šta ću uraditi u protivnom? I na kraju ćeš je opet iznedriti. Vrištaćeš za prilikom da mi je uručiš." Ako se ovo igde zaustavlja, to je ovde, pomisli Rinsvind. „Moraćeš da je uzmeš", reče. „Neću ti je dati." „Sećam te se", reče Trajmon. „Nisi bio baš najbolji student, ako se ne varam. Nikad nisi zaista verovao u magiju i stalno si govorio kako bi trebalo da postoji bolji način da se upravlja svemirom. Pa, videćeš. Imam planove. Možemo..." „Mi, ne", reče odlučno Rinsvind. „Daj mi Čîn!" „Pokušaj da je uzmeš", reče Rinsvind, uzmičući. „Mislim da nećeš uspeti." „Aha?" Rinsvind je odskočio u stranu kada je oktarinska vatra sevnula iz Trajmonovih prstiju, ostavljajući kamenu kašu da krčka u zidu. Mogao je da oseti Čîn kako mu viri iz pozadine uma. Mogao je da oseti njen strah. Kroz tihe špilje svoje glave on posegnu za njom. Ona se zaprepašćeno povuče, nalik psu suočenom sa pomahnitalom ovcom. On krenu za njom, ljutito gazeći kroz puste parcele i postradala područja svoje podsvesti, sve dok je nije pronašao, pritajenu iza gomile potisnutih sećanja. Ona zareža s nemim prkosom, ali Rinsvind nije obraćao pažnju. Tako znači?, povikao je na nju. Kad dođe vreme za pokazivanje, onda bežiš i kriješ se? Uplašila si se? Čîn reče: To je glupost, nije valjda da stvarno veruješ u to, ja sam jedna od Osam čîni. Ali Rinsvind nastavi ljutito da navaljuje na nju, urlajući. Možda, ali je činjenica da ja u to verujem, a tebi bi bilo bolje da se setiš u čijoj se glavi nalaziš. Ja ovde mogu da verujem u šta god hoću! Rinsvind ponovo odskoči u stranu kada je sledeće vatreno koplje sevnulo kroz vrelu noć. Trajmon se iscerio i izveo još jedan složeni pokret rukama. Pritisak je stegnuo Rinsvinda. Činilo mu se da svaki centimetar njegove kože služi kao nakovanj. Pao je na kolena.

Teri Pračet 99 „Ima mnogo gorih stvari", reče Trajmon usrdno. „Mogu da učinim da ti meso gori na kostima, ili da ti ispunim telo mravima. Imam moć da..." „Znaš, ja imam mač." Glas je bio prkosno piskutav. Rinsvind je podigao glavu. Kroz purpurnu izmaglicu bola vide da Dvocvet stoji iza Trajmona, držeći mač upravo kako ne treba. Trajmon se nasmejao i savio prste. Za trenutak, pažnja mu je bila na drugoj strani. Rinsvind je bio ljut. Bio je ljut na Čîn, na svet, na sveopštu nepravičnost, na to što je bio nenaspavan, na činjenicu da nije baš razložno razmišljao. Ali više od svega bio je ljut na Trajmona, koji je stajao tu, prepun magije koju je Rinsvind oduvek želeo, a nikad dostigao, ne radeći njome ništa korisno. Bacio se, udarivši Trajmona glavom u stomak, i obgrlio ga očajnički rukama. Gušajući se po kamenom podu, odbacili su Dvocveta u stranu. Trajmon je zarežao i ispustio prvi slog čîni, pre nego što ga je Rinsvindov divlje razmahan lakat pogodio u vrat. Udar nasumične magije oprlji Rinsvindovu kosu. Rinsvind se borio kao što se uvek borio, bez veštine, bez poštenja ili taktike, ali praveći podosta promaje. Strategija je bila da se protivnik spreči da dobije dovoljno vremena da shvati kako, zapravo, Rinsvind nije bio najbolji ili najjači borac, i to je često uspevalo. Sada je uspevalo jer je Trajmon proveo previše vremena čitajući prastare rukopise, bez dovoljno zdravog vežbanja i vitamina. Uspelo mu je da zada nekoliko udaraca koje Rinsvind, u prevelikom besu, nije ni osetio. Ali on se služio samo rukama, dok je Rinsvind upošljavao i kolena, stopala a i zube. Zapravo, dobijao je. To je bilo zaprepašćujuće. Još ga je više zaprepastilo kada se, dok je klečao na Trajmonovim grudima, neprestano ga udarajući u glavu, čovekovo lice promenilo. Koža mu se lelujala i talasala kao nešto gledano kroz toplotno isijavanje, i Trajmon progovori. „Pomozi mi!" Za trenutak, njegove oči su gledale Rinsvinda uplašeno, bolno i molećivo. Potom to više nisu bile oči, već neopisive stvari na glavi, koja bi mogla da se nazove glavom samo ako bi se taj pojam shvatio vrlo uslovno. Razmotaše se pipci, testeraste noge i kandže, da otkinu ono malo mesa sa Rinsvindovog tela. Dvocvet, Kula i crveno nebo nestadoše. Vreme je protkalo sporo, a zatim stade. Rinsvind snažno ugrize pipak koji je pokušavao da mu iskida lice. Dok se ovaj uvijao u bolu, on izbaci ruku napred i oseti da probija nešto toplo i gnjecavo. Oni su posmatrali. Osvrnuo se i primetio da se sada bori na podijumu ogromnog amfiteatra. Na svakoj strani redove je ispunjavalo mnoštvo stvorenja koja su ga motrila, stvorenja sa telima i licima koja su, po svemu sudeći, nastala ukrštanjem košmara. Uhvatio je obris još gorih stvari iza sebe, ogromnih senki koje su sezale do natmurenog neba, pre nego što je Trajmon-čudovište nasrnuo na njega kukastom žaokom veličine koplja. Rinsvind se izvio u stranu i zamahnuo obema rukama, spojenim u jednu pesnicu, pogađajući stvar u stomak, ili možda u grudni koš, udarcem koji se završio zadovoljavajućim krckanjem hitina. Bacio se napred, boreći se sada iz straha od onoga što bi moglo da se desi ako bi prestao. Utvarna arena je odjekivala grajom Utamničenih stvorenja, stvarajući zid piskavog zvuka koji mu je pritiskao uši. Činilo mu se da zvuk ispunjava Disk, i on je zadavao udarac za udarcem, da bi spasao svet ljudi, da bi spasao mali krug obasjan logorskom vatrom u tamnoj noći haosa i da bi zatvorio procep kroz koji je kuljao košmar. Ali najviše je udarao kako bi ga naterao da prestane da mu uzvraća udarce. Kandže su mu urezivale usijane linije po leđima i nešto ga ugrize za rame, ali među svom dlakom i krljušti on otkri skrovište mekanih cevčica, i snažno ih stisnu. Ruka ovenčana šiljcima tresnu ga i on se otkotrlja u crnu prašinu.