Sigmund Frojd - Tumacenje snova 2..deo

102 Tumačenje snova, II na ispit, pa time i na jednog univerzitetskog profesora koji je na času upisivanja obično uzJmao potpune podatke o nacionalnosti: Rođen, kada? — Patre? (= od oca)? Zatim bismo kazali očevo ime u latinskom obliku, i mi studenti smo pretpostavljali da dvorski savetnik iz očevog imena izvlači zaključke koje mu ime upisanog studenta ne bi svaki put dozvoljavalo. Tako bi, dakle, zaključivanje sna bilo samo ponavljanje zaključivanja koje kao jedan cleo materijala u snu misli nastupa. Iz ovoga saznajemo nešto novo. Ako se u sadržaju sna nalazi neki zaključak, onda on sigurno dolazi iz misli sna; a u ovima može biti sadržan kao jedan deo materijala kojeg se seća ili može da, kao logičku vezu povezuje među sobom, jedan niz misli sna. U svakom slučaju zaključak u snu predstavlja zaključak misli sna. 1 Analiza sna bi se ovde mogla nastaviti. Na profesorovo saslušanje niže se sećanje na (u moje vreme latinski napisan) indeks studenta univerziteta. Zatim na moj tok studija. Pet godina predviđenih za studiranje medicine bilo je opet premalo za mene. Ja sam bezbrižno radio dalje godine i u krugu mojih poznanika smatrali su me propalim studentom i sumnjalo se da li ću biti „gotov". I tada se resim da brzo položim svoje ispite, i ipak sam završio: uprkos odlaganju. Jedno novo pojačanje misli sna, kojim prkosno izazivam svoje kritičare. „Pa i ako mi ne veru jete što sebi ostavljam vremena: ja ću ipak biti gotov, ipak dolazim do završetka2 . Tako se to već često događalo." Ovaj isti san u svom početnom delu sadržava neke rečenice kojima nije lako poreći karakter jedne argumentacije. A ova argumentacija nije čak ni apsurdna, ona bi mogla pripadati isto tako i budnom 1 Ovi rezultati u nekim tačkama koriguju moje ranije podatke o predstavljanju logičkih relacija. Ove poslednje opisuju opšte ponašanje rada sna, ali se ne obaziru na najfinija i najbrižljivija dostignuća njihova. * Nemačka reč Schluss znači i zaključak i kraj. To treba imati u vidu ovom prilikom (Prim. prev.). Apsurdni snovi 103 mišljenju. Ja se u snu sprdam sa dopisom opštinskog savetnika, jer, prvo, 1851. godine ja uopšte još nisam bio na svetu, a drugo, moj otac, na kojeg se to može odnositi, već je bio mrtav. Obe ove stvari nisu samo same po sebi tačne, nego se i potpuno slažu sa stvarnim argumentima koje bih u slučaju jednog takvog dopisa upotrebio. Iz ranije analize (na strani 88) znamo da je ovaj san nikao na tlu duboko ozlojeđenih i porugom ispunjenih misli sna; ako pored toga možemo i motive cenzure uzeti kao naročito jake, onda ćemo razumeti da je rad sna imao sve razloge za to da prema slici u mislima sna stvori besprekorno obaranje jednog besmislenog traženja. Ali analiza nam pokazuje da radu sna ovde ipak nije nametnuto nikakvo naknadno stvaranje paralele, nego da je za to morao biti upotrebljen materijal iz misli sna. Izgleda kao da se u jednoj algebarskoj jednačini pojavljuju osim brojeva jedno + i —, jedan znak za potenciju i koren, i onaj koji tu jednačinu prepisuje a da je ne razume, preuzeo bi u svoj prepis operacione znakove kao slova, pa bi zatim i jedno i drugo bez reda pomešao. Oba argumenta mogu se svesti na sledeći materijal. Neprijatno mi je da pomislim da će mnoge od pretpostavki, koje uzimam za osnov za svoje psihološko rešavanje psihoneuroza, kad postanu poznate, izazvati nevericu i podsmeh. Zato moram tvrditi da već utisci iz druge godine života, ponekad, čak, već i iz prve godine, ostavljaju trajan trag u duševnom životu kasnijih bolesnika i da — mada od sećanja mnogostruko izobličeni i preterani — mogu dati prvo i najdublje obrazloženje za jedan histerični simptom. Pacijenti kojima ovo na odgovarajućem mestu objašnjavam obično novostečeno objašnjenje parodiraju tako što se izjašnjavaju spremnima da traže sećanja iz onog doba kada još nisu bili ni u životu. Jedan sličan prijem mogao bi, prema mom očekivanju, dovesti do otkrića neslućene uloge koju kod ženskih bolesnika igra otac u najranijim seksualnim impulsima. Pa ipak, prema mom dobro utemeljenom uverenju, i jedno i drugo je istina. Da bih to potkrepio, ja mislim na pojedine pri-

104 Tumačenje snova, II mere u kojima je očeva smrt padala u vrlo rano doba deteta, a kasnije inače neobjašnjivi događaji dokazivali su da je dete ipak nesvesno zadržalo sećanje na osobu koja im je tako rano iščezla. Znam da se oba moja tvrđenja zasnivaju na zaključcima čiju će var žnost ljudi osporavati. To je, dakle, rad ispunjenja želja ako se upravo materijal ovih zaključaka, za koje se plašim da će im biti stavljen prigovor, upotrebljava od strane rada sna za stvaranje besprekor* nih zaključaka. VII) U jednom snu koji sam dosad samo dodirnuo govori se na početku o čuđenju zbog teme koja je iskrsla. „Mora da mi je stari Briicke postavio bilo ka^ kav zadatak; dosta čudnovato on se odnosi na pre* pariranje mog sopstvenog donjeg dela tela, karlice i nogu, koje pred sobom gledam kao u sali za seciranje, ali da ne osećam nedostatak na telu, takode i bez ikakova traga neke groze. Luiza N. stoji pored mene i obavlja posao sa mnom. Iz karlice je izvade*- na utroba, čas se vidi njen gornji čas donji deo, i oba se medu sobom mešaju. Mogu se videti debele, ka& meso crvene guke kod kojih još u snu mislim na hemoroide. Mora, takode, da je nešto bilo pažljivo išče* prkano što je ležalo preko toga i ličilo na zgužvanu srebrnu hartiju.1 Posle toga opet sam raspolagao svojim nogama i načinio sam jednu šetnju kroz grad, ali sam (zbog umora) uzeo kola. Kola su na moje zar prepašćenje krenula u jednu kapiju; ona se otvorila i otvorila im prolaz kroz hodnik koji se na kraju zti-> vršavao uglom i dalje vodio napolje.2 Naposletku sam išao sa jednim alpskim vodičem koji je nosio moje stvari kroz pejzaže koji su se smenjivali. S obzirom na umor koji sam osećao u nogama, on me je jednim delom puta nosio. Tlo je bilo močvarno; mi smo išli ivicom; na zemlji su sedeli ljudi, medu njima i jedna 1 Staniol, aluzija na Stannius, Nervensystem der Fische, uporedi str. 66. 2 Mesto u hodniku moje kuće za stanovanje, gde stoje dečja kolica stanara; inače više puta predeterminisano. Apsurdni snovi 105- devojka, kao Indijanci ili Cigani. Pre toga sam se sam kretao po klizavom zemljištu čudeći se neprestano što sam posle preparacije to mogao tako dobro da radim. Najzad stigosmo do jedne male brvnare koja se završavala otvorenim prozorom. Tamo me jevodič ostavio i stavio dve već spremne drvene daske na prozorsku dasku, da bi tako premostio provaliju koju je sa prozora trebalo preći. I sad se zaista uplaših za svoje noge. A umesto očekivanog prelaza, ja. spazih dva odrasla čoveka kako leže na drvenim klupama koje su se nalazile uz zidove brvnare, i dva deteta kako spavaju pored njih. Kao da bi trebalo* da mi omoguće prelaz deca, a ne daske. Probudih se sa strahom u mislima. Ko je jednom stekao valjan utisak o obimu sažimanja sna moći će lako da sebi predstavi koliki broj stranica treba da zauzme iscrpna analiza ovoga sna~ Na sreću po celinu, iz sna ja uzimam samo jedan, primer za čuđenje u snu, koje se odražava umetanjem reci „dosta čudnovato" (= sonderbar genug)~ Ulazim u povod za san. To je poseta onoj dami Luizi N., koja mi i u snu asistira pri radu. „Pozajmi mi ne-- što za čitanje." Ja joj nudim She od Rajdera Hagarda (Rider Haggard); „neobična knjiga, ali puna skrivenog smisla", hoću da joj objasnim; „večito žensko, besmrtnost naših afekata —" Tada me ona prekida: „To već znam. Nemaš ništa svoje?" — „Ne, moja sopstvena besmrtna dela još nisu napisana." — „Dakle,, kad će se onda pojaviti tvoja takozvana poslednjarazjašnjenja koja će, kao što kažeš, biti čitljiva i za nas?" — pita ona pomalo zajedljivo. Ja sad primetih da me neko drugi kroz njena usta upozorava i zanemeh. Mislim na savlađivanje koje me je stajalo da u javnost pošaljem samo rad o snu, u kome moram toliko od mog sopstvenog bića izložiti na milost i ne ­ milost „Najbolje što možeš znati ne smeš kazati dečacima."1 Preparacija na sopstvenom telu, koja mi se u snu stavlja u zadatak, jeste dakle samo analiza. 1 Iz Geteovog „Fausta".

106 Tumačenje snova, II povezana sa saopštavanjem snova. Stari BrtJc1 s pravom prilazi; već u prvim godinama moga naučnog rada događalo se da bih ostavio neki pronalazak dok me Brikeovo energično naređenje nije nateralo da ga objavim. A dalje misli koje se nadovezuju na razgovor sa Luizom N. ulaze suviše duboko da bi postale svesne; one doživljavaju skretanje preko materijala, koji je uzgred u meni bio probuđen pominjanjem knjiga She Rajdera Hagarda. Na ovu knjigu, i još na jednu drugu istoga pisca, na Heart oj the world odnosi se sud „dosta neobično", i mnogobrojni elementi sna uzeti su iz oba ova fantastična romana. Močvarno zemljište, preko kojeg me nose, provalija koja treba da se pređe pomoću donetih dasaka, — to dolazi iz romana She; Indijanci, devojka, drvena kućica su iz romana Heart of the toorld. U oba romana vođa je jedna žena, u oba romana radi se o opasnim putovanjima, u romanu She o jednom avanturističkom putu u neotkrivene predele, gde je ljudska noga jedva kročila. Umorne noge su prema jednoj zabeleški, koju nalazim uz san, realna senzacija onih dana, verovatno im je odgovaralo jedno umorno raspoloženje i pitanje puno sumnji: Dokle će me moje noge još nositi? U romanu She avantura se završava time što ona žena — vođa, umesto da i za sebe i za ostale stekne besmrtnost, nalazi smrt u tajanstvenom centralnom ognju. Jedan takav strah se razgovetno probudio u mislima sna. „Drvena kuća" je sigurno i „kovčeg", dakle grob. Ali u iznošenju ove najmanje željene od svih misli rad sna je kroz ispunjenje želje obavio jedno remek-delo. Ja sam, naime, jednom već bio u jednom grobu, ali je to bio jedan prazan etrurski grob kod Orvieta, jedna teskobna prostorija sa dve kamene klupe pored zidova, na kojima su bili smešteni skeleti dvojice odraslih ljudi. Tačno tako izgleda i unutrašnjost drvene kućice u snu, samo je kamen zamenjen drvetom. San kao da kaže: „Ako 1 Brticke znači: most, a ujedno je to ime jednog od Froj - -dovih profesora. Apsurdni snovi 107 već treba da boraviš u grobu, neka to bude etrurski grob", i sa ovim poturanjem on najtužnije iščekivanje pretvara u jedno upravo željeno iščekivanje. Na žalost san može, kao što ćemo čuti, da u suprotnost preokrene samo predstavu koja prati afekat, a ne uvek i sam afekat. I tako se ja budim sa „mišlju straha", pošto je predstavljanje iznudila još ideja da će možda deca postići ono što je ocu ostalo uskraćeno: još jedna aluzija na neobičan roman, u kome se identitet jedne osobe zadržava kroz niz generacija od dve hiljade godina. VIII) U nekom drugom snu nalazi se isto tako izraz iznenađenja zbog onog što se u snu doživelo; ali iznenađenje je bilo povezano sa jednim tako upadljivim, izdaleka izvedenim i gotovo duhovitim pokušajem objašnjenja, da bih samo radi njih morao da čitav san izložim analizi, i kad san ne bi imao još dve druge privlačne tačke za naše interesovanje. Noću između 18. i 19. jula putujem južnom železnicom i u snu čujem: „Holturn, deset minuta. Smesta pomislim na Holoturien — jedan prirodnjačko-istorijski muzej — da je ovde jedno mesto gde su se hrabri ljudi bez uspeha borili protiv prevlasti svoga gospodara. — Da, protivreformacija u Austriji! — kao da je to neko mesto u Štajerskoj ili u Tirolu. Sada nejasno vidim jedan muzej, u kojem se čuvaju ostaci ili tekovine ovih ljudi. Hteo bih da siđem s voza, ali to odugovlačim. Na peronu stoje žene sa voćem, one čuče na zemlji i pružaju svoje korpe na tako primamljiv način. — Oklevao sam jer sam sumnjao do li imamo vremena, a sad još uvek stojimo. — Odjednom sam u jednom drugom kupeu, u kome su koža i sedišta tako tesni da leđima direktno udaramo o naslon.1 Ja se tome čudim, ali sam možda mogao preći 1 Ovaj opis ni meni samome nije razumljiv, ali se pridržavam osnovnog pravila da san pribeležim onim recima koje mi prilikom zabeležavanja sna padaju na pamet. Je r sklop reci, sam po sebi, deo je predstavljanja sna.

108 Tumačenje snova, II u drugi voz u stanju spavanja. Više ljudi, medu njima i Englezi, brat i sestra; jedan red knjiga sasvim, razgovetno na jednoj polici na zidu. Ja vidim knjige: ,,Wealth oj Nations", „Matter and Motion" (od Maxvoella), debele knjige, povezane u platno mrke boje. Čovek pita sestru za neku Šilerovu knjigu, da je nije zaboravila. Knjige kao da su čas moje, a čas opet da pripadaju tome paru. Hteo bih da se umešam u razgovor potvrđujući ili potpomažući za Probudih se, znojeći se po čitavom telu, pošto su svi prozori zatvoreni. Voz se zaustavlja u Marburgu.1 Za vreme beleženja pade mi na pamet jedan deo sna preko kojeg je sećanje htelo da pređe. Ja bratu, i sestri u vezi sa izvesnim radom kažem: It is from... ali se ispravljam: It is by .. Muškarac primećuje sestri: Pa on je rekao pravilno. San počinje sa imenom stanice koje mora da me je upola probudilo. Ovo ime, koje glasi Marburg, zamenjujem sa Holturn (Hollthurn). Sto sam pri prvom, a možda i pri kasnijem izvikivanju stanice čuo Marburg dokazuje pominjanje Šilera u snu, koji je rođen u Marburgu, iako na štajerskom.2 I ovoga puta putovao sam, mada u prvoj klasi, pod vrlo neprijatnim okolnostima. Voz je bio prepun, u kupeu sam zatekao jednog gospodina i jednu damu, koji su izgledali veoma otmeno i nisu posedovali onu životnu mudrost ili nisu smatrali vrednim truda da na bilo koji način sakriju svoje neraspoloženje prema uljezu, Na moj učtiv pozdrav nisu odgovorili; mada su muž i žena sedeli jedno pored drugog (u suprotnom pravcu vožnje), žena se ipak potrudila da mesto preko 1 Marburg je nemački naziv za naš Maribor. Ovde je originalno ime zadržano zbog kasnijeg teksta (Prim. prev.). 2 Šiler nije rođen u Marburgu, nego u Marbahu, kao što to svaki nemački gimnazijalac zna i kao što sam i ja znao; To je opet jedna od onih grešaka, koje se uvlače na jednom drugom mestu kao zamena za namerno falsifikovanje, i čije sam objašnjenje pokušao da dam u svojoj „Psinopatologiji svakodnevnog života". Apsurdni snovi 109 puta prozora pred mojim očima rezerviše stavljajući kišobran na njega; vrata su smesta zatvorena, i demonstrativne reci izmenjene su o otvaranju prozora. Uskoro su verovatno primetili da osećam da nemam vazduha. Noć je bila vrela, a vazduh u kupeu zatvorenom sa svih strana bio je takav da se čovek u njemu uguši. Prema mojim iskustvima sa putovanja, ovakvo bezobzirno držanje ljudi karakteriše one putnike koji svoju kartu ili uopšte nisu platili ili su platili samo polovinu. Kad je kondukter došao i kad sam mu pokazao svoju skupo plaćenu voznu kartu, odjeknulo je iz usta dame kao preteći: Moj muž ima legitimaciju. Ona je bila jedna naročita pojava sa nezadovoljnim crtama, u godinama koje više nisu daleko od vremena kad ženska lepota počinje da propada; čovek uopšte nije došao do reci, sedeo je nepomično. Pokušavao sam da spavam. U snu se svojim neljubaznim saputnicima grozno svetim; čovek ne bi mogao ni da nasluti kakve grdnje i poniženja se kriju iza otkinutih fragmenata prve polovine sna. Pošto je ovoj potrebi udovoljeno, pojavi se druga želja, da se promeni kupe. San tako često menja scenu i to tako da se zbog promene ni najmanje ne negoduje, tako da ni najmanje ne bi bilo upadljivo da sam svoje društvo saputnika uskoro zamenio jednim novim, prijatnijim društvom iz svoga sećanja. Ali ovde nastupa jedan slučaj, da je nešto u snu prigovaralo promeni scene i smatralo potrebnim da je objasnim. Kako sam odjednom došao u jedan nov kupe? Nisam mogao da se setim da sam promenio voz. Tu je postojalo samo jedno objašnjenje: mora da sam kupe napustio u stanju spavanja, jedan redak događaj, ali nam za njega ipak pruža primere iskustvo neuropatologa. Mi znamo za osobe koje u sumračnom stanju preduzimaju vožnje železnicom, a da pri tom nijednim znakom ne odaju svoje abnormalno stanje, dok se na bilo kojoj železničkoj stanici potpuno ne osveste pa se onda čude praznini u svorrt sećanju. Jednim takvim slučajem takvog „automa-

110 Tumačenje snova, II Apsurdni snovi 111 tišme ambulatoire", dakle, ja proglašavam svoj slučaj još u snu. Analiza dozvoljava da damo jedno drugo rešenje. Pokušaj objašnjenja koji me toliko iznenađuje^ ako bih ga morao pripisati radu sna, nije originalan, nego kopiran iz neuroze jednog od mojih pacijenata. Već sam na jednom drugom mestu pričao o jednom visokoobrazovanom čoveku, koji je u životu bia meka srca, koji je ubrzo posle smrti svojih roditelja počeo da samoga sebe optužuje zbog ubilačkih sklonosti, pa je sad patio od mera predostrožnosti koje je u cilju osiguranja morao da preduzme sam protiv sebe. To je bio slučaj teških prisilnih predstava (opsesija), pri punoj uviđavnosti. Najpre mu je prolaženje ulicom postalo mučno tako što je strahovao da mu svi koji ga sretnu polažu račune o tome gde su se izgubili; ako se neko odjednom izvukao iz njegovog pogleda koji ga je pratio, ostali su mu u mislima neprijatno osećanje i mogućnost da ga je možda on uklonio. Između ostalog krila se je u pozadini i Kainova fantazija, jer „svi su ljudi braća". Zbog nemogućnosti da taj zadatak resi, ostavio je šetnju i provodio svoj život zatvoren između četiri zida. Ali u njegovu sobu su preko novina stalno dolazile vesti o ubistvima koja su se dogodila napolju, i njegova savest htela je da mu u obliku sumnje stavi do znanja da je on traženi ubica. Sigurnost u to da već četiri nedelje nije napuštao svoju kuću neko ga je vreme štitila od ovih optužbi, dok mu jednoga dana nije sinula mogućnost da bi svoju kuću mogao ostaviti u besvesnom stanju i da bi tako mogao izvršiti ubistvo a da o tome ništa ne zna. Od toga vremena, zaključavao bi kapiju, predavao bi ključ staroj nastojnici i izričito joj zabranjivao da mu ga preda iako on to bude i zatražio. Odatle, dakle, dolazi pokušaj objašnjenja da sam u besvesnom stanju promenio voz, — on je iz materijala rada sna bio unet u san gotov i u snu očigledno treba da posluži za to da me identifikuje sa ličnošću onoga pacijenta. Sećanje na njega probuđeno je u meni jednom lakom asocijacijom. Sa ovim čovekom načinio sam nekoliko nedelja pre toga poslednje putovanje noću. On je bio izlečen, pratio me je u provinciju kod svojih rođaka, koji su me pozvali; imali smo odvojen kupe za nas dvojicu, ostavili srne* sve prozore preko čitave noći otvorene i izvrsno smo se zabavljali sve dok sam ja ostao budan. Znao sam da su neprijateljski impulsi protiv njegovog oca iz detinjstva u vezi sa seksualnošću bili koren njegovog oboljenja. Pošto sam se dakle ovako identifikovao s njim, hteo sam sebi da priznam nešto analogno. I druga scena sna se stvarno završava jednom neobuzdanom fantazijom da se moja dva starija saputnika zato tako neprijateljski ponašaju prema meni što sam. ih svojim dolaskom sprečio u nameravanim izmenama nežnosti tokom noći. A ova fantazija se svodi na jednu ranu dečju scenu u kojoj dete, verovatno gonjeno seksualnom radoznalošću, upada u ložnicu roditelja, pa odande bude oterano očevom energičnom zapovešću. Smatram izlišnim svako nagomilavanje daljih primera. Oni bi svi samo potvrdili ono što smo već uzeli iz dosad navedenih primera da je akt suđenja u snu samo ponavljanje jednog prototipa iz misli sna. Većinom loše podešeno, na neodgovarajućem mestu umetnuto ponavljanje, a ponekad, kao u našim poslednjim primerima, vrlo spretno primenjeno, tako» da čovek može najpre da dobije utisak jedne samostalne misaone delatnosti u snu. Polazeći odavde, mi bismo svoje interesovanje mogli posvetiti onoj psihičkoj aktivnosti, koja doduše ne izgleda da redovno sarađuje pri oblikovanju sna, ali koja, kad to radi, nastoji da elemente sna, disparatne prema njihovom poreklu, stopi bez protivrečnosti i smisaono. Ali mi još pre toga osećamo kao hitno da se pozabavimo izražavanjima afekata koji se javljaju u snu, i da ih uporedimo sa afektima koje analiza otkriva u mislima sna.

lj 2 Tumačenje snova, II H AFEKTI U SNU Jedna oštroumna Strikerova (Stricker) napomena skrenula nam je pažnju na to da sa izražavanjima afekata u snu ne smemo postupati na ovako nipodaštavajući način kojim, pošto smo se probudili, obično odbacujemo sadržaj sna: „Ako se u snu plašim od razbojnika, onda su razbojnici, doduše, imaginarni, ali je strah realan", a isto tako stoje stvari ako se u snu radujem. Naše osećanje nam svedoči <ia afekat doživljen u snu nipošto nije manje vredan u poređenju sa afektom istog intenziteta doživljenim u budnom stanju; snovi energičnije polažu pravo da budu primljeni među stvarne doživljaje naše duše, JS obzirom na njihovu afektivnu sadržinu, nego s obzirom na njihovu predstavnu sadržinu. Ovo uvršćenje u snu mi ne ostvarujemo zato što afekat ne umemo da procenimo psihički drugačije nego u povezanosti sa jednom sadržinom predstava. Ako afekat i predstava po vrsti i intenzitetu ne odgovaraju jedno drugome, naš se budni sud vara. Kod snova je uvek izazivalo čuđenje što sadržaji predstava ne donose sobom ono delovanje afekta koje bismo kao nužno očekivali u budnom mišljenju. Strimpel je rekao da su predstave u snu lišene svojih psihičkih vrednosti. Ali u snu ne nedostaje ni suprotna pojava da se intenzivno izražavanje afekta pojavljuje kod jedne sadržine koja kao da ne daje nikakvog povoda za oslobođenje afekta. Ja se u snu nalazim u jednoj odvratnoj, opasnoj, strašnoj situaciji, ali pri tom ne osećam nikakav strah ili odvratnost; naprotiv, drugi put ja se zgražam zbog nekih bezazlenih stvari i radujem se detinjarijama. Ova zagonetka sna gubi se tako iznenada i tako potpuno kao možda nijedna druga zagonetka sna, ako sa manifestne sadržine sna pređemo na latentnu. Mi nećemo imati nikakvog posla više sa njenom zagonetkom, jer ona više ne postoji. Analiza nas uči da su sadržaji predstava pretrpeli pomeranja i zamerejiAfekti u snu 113 vanja, dok su afekti ostali izmenjeni. Nikakvo čudo što sadržina predstava, izmenjena izopačenj em sna, više ne odgovara afektu koji je ostao sačuvan; ali nikakvo čudo nije ni to što je analiza pravu sadržinu stavila na njeno ranije mesto.1 Pri jednom psihičkom kompleksu koji je iskusio uticaj cenzure nametnute otporom, afekti predstavljaju deo koji je najmanje pod uticajem koji nam može dati mig kako pravilno da dopunimo misli koje nedostaju. Još razgovetnije nego kod sna, otkriva se ovaj odnos kod psihoneuroza. Afekat je ovde uvek u pravu, bar prema svom kvalitetu; njegov intenzitet može se povećavati pomeranjima neurotične pažnje. Ako se histerik čudi što se mora toliko plašiti od neke sitnice, ili čovek sa prisilnim predstavama što se iz jedne ništavne stvari stvara jedan tako mučan pre^ kor, — onda se obojica varaju tako što oni sadržaj predstava — sitnicu ili ništavnost — uzimaju kao bitno, i brane se bezuspešno tako što ovu sadržinu predstava čine polaznom tačkom svoga mišljenja. Psihoanaliza im tada ukazuje na pravi put tako što, naprotiv, afekat priznaje kao opravdan, i traži predstavu koja mu pripada, a koja je nekom zamenom potisnuta. Pretpostavka pri tome je da pražnjenje afekta i sadržine predstava ne stvaraju ono nerazdvojljivo organsko jedinstvo kao što obično s njima postupamo, nego da oba dela mogu biti „zalemljena", jedan 1 Ako se ne varam mnogo, prvi san koji sam mogao saznati od svoga unuka od dvadeset meseci pokazuje činjenicu da je radu sna pošlo za rukom da svoje gradivo pretvori u ispunjenje želje, dok pripadajući afekat i u stanju spavanja prodire nepromenjen. Dete u noći pre onoga dana kad njegov otac treba da pođe u rat, snažno jecajući, viče: Papa, papa — Bebi. To može samo da znači: Papa i bebi ostaju zajedno, dok plač priznaje predstojeći rastanak. Dete je tada bilo potpuno u stanju da izrazi pojam razdvajanja. „Fort" (fort = „ode", odsutan, dalek otišao i si. — (Prim. prev.), zamenjeno jednim neobičnim naglašenim i oduženim oooh, bila je jedna od prvih njegovih reci, i ono je više meseci pre ovog prvog sna izvodilo ovo „fort" svima svojim igračkama, što se svodilo na uspešno samosavlađivanje koje mu je samo pošlo za rukom kad je pustio majku da ode. « Frojd, Odabrana dela, VII

114 Tumačenje snova, II za drugi, tako da se analizom mogu odvojiti jedan od drugoga. Tumačenje sna pokazuje da je to zaista slučaj. Najpre ću izneti jedan primer, u kome analiza objašnjava prividno izostajanje afekta kod jedne sadržine predstave, koji bi trebalo da iznudi oslobođenje afekta. I Ona vidi u pustinji tri lava, od kojih se jedan smeje, ali se ne plaši od njih. Mora da je zatim pobegla od njih, jer hoće da se popne na jedno drvo, ali na drvetu već nalazi svoju kuzinu, francusku učiteljicu, itd. Analiza uz ovo donosi sledeći materijal: Indiferentni povod za san jeste postala jedna rečenica njenog zadatka iz engleskog jezika: griva je ukras lava* Njen je otac nosio jednu takvu bradu koja je okruživala njegovo lice kao griva. Njena učiteljica engleskog jezika zove se mis Lajonz (Lyons; lions = lavovi). Jedan poznanik poslao joj je balade od Leveja (Loewe). To su dakle tri lava; zašto da ih se plaši? Ona je pročitala jednu pripovetku, u kojoj jednog crnca koji je druge podstakao na pobunu, gone lovačkim psima i koji se, da bi se spasao, penje na jedno drvo. Onda u najraskalašnijem raspoloženju dolaze odlomci sećanja kao ovo: uputstvo iz lista Fliengende Biatter o tome kako se love lavovi: treba da se uzme jedna pustinja, da se proseje, pa onda će ostati lavovi. Zatim veoma smešna, ali ne baš suviše pristojna anegdota o jednom činovniku koga pitaju zašto se ne potrudi malo više da bi stekao naklonost svoga šefa, a on odgovara da se svakako trudio da se uvuče tamo unutra, ali je njegov prethodnik već bio gore. Celokupan materijal postaje razumljiv ako saznamo da je dama na dan snevanja primila posetu šefa svoga muža. On je bio veoma ljubazan 1 Nemački L6we, engleski lion. Afekti u snu H5 prema njoj, poljubio joj je ruku, i ona se uopšte nije plašila od njega, mada je on „jedna velika zverka" i u glavnom gradu zemlje igra ulogu „lava u društvu". Ovaj lav, dakle, može se uporediti sa lavom u „snu letnje noći" koji se demaskira kao šnok, stolar, i takvi su svi lavovi u snu kojih se ne plašimo. II Kao drugi primer uzeću san one devojke koja je maloga sina svoje sestre videla kako leži kao leš u mrtvačkom sanduku, a pri tome, kao što sad dodajem, nije osetila nikakav bol i nikakvu žalost. Iz analize nam je poznato zašto nije. San je samo sakrio njenu želju da ponovo vidi voljenog čoveka; afekat je morao biti podešen prema želji a ne prema njenom prikrivanju. Za žalost, dakle, uopšte nije bilo nikakvog povoda. U nekim primerima snova afekat ostaje bar još u dodiru sa onim sadržajem predstava koje je zamenio sadržaj koji mu prvobitno odgovara. U drugima se rastvaranje kompleksa nastavlja. Afekat izgleda sasvim oslobođen od predstave koja mu pripada i nalazi se smešten negde na drugom mestu u snu, gde se uklapa u novi poredak elemenata sna. Situacija je onda slična onoj situaciji koju smo našli u slučaju akata suđenja u snu. Ako se u mislima sna nađe takav zaključak, onda i san zadržava takav zaključak; ali se zaključak u snu može pomeriti na sasvim drugi materijal. Ovo pomeranje se dosta često vrši po principu suprotnosti. Ovu poslednju mogućnost objasniću na sledećem primeru sna, koji sam izložio najiscrpnijoj analizi. III Zamak na moru, kasnije on ne leži baš neposredno na moru, nego na jednom uzanom kanalu koji vodi u more. Guverner je neki gospodin P. Ja stojim 8»

116 Tumačenje snova, II 8 njim, u jednom velikom salonu sa tri prozora, ispred kojeg se dižu ispusti zidova kao zupčasti zidovi na tvrđavama. Dodeljen sam posadi otprilike kao pomorski oficir-dobrovoljac. Plašimo se upada neprijateljskih ratnih brodova pošto smo u ratnom stanju. Gospodin P. ima nameru da ode; on mi daje uputstva Ha treba da se desi u slučaju od kojeg strahujemo. Njegova bolesna žena sa decom nalazi se u zamku izloženom opasnosti. Ako počne bombardovanje, velika sala treba da se isprazni. On teško diše i hoće da se udalji; ja ga zadržavam i pitam na koji bih način mogao da mu u slučaju potrebe dostavim vesti. Nato on kaže još nešto, ali se onda smesta sruši mrtav na zemlju. Ja sam ga, svakako, svojim pitanjima preko mere zamorio. Posle njegove smrti, koja na mene ne ostavlja nikakav dublji utisak, mislim o tome da li će udovica ostati i dalje u zamku, da li da glavnoj komandi javim o smrti i da li da, kao prvi naredni u komandi, preuzmem upravu nad zamkom. Sad stojim kraj prozora i posmatram brodove koji prolaze pored mene; to su trgovački brodovi koji na tamnoj vodi brzo promiču, neki sa više dimnjaka, drugi sa nabućenim pokrivačem (koji je potpuno sličan staničnim zgradama u neispričanom prethodnom snu). Zatim, pored mene stoji moj brat i obojica posmatramo kanal kroz prozor. Pri prolazu jedne lađe uplašimo se i viknemo: Evo, dolazi ratni brod. Ali se ispostavilo da se to samo vraćaju isti brodovi koje već poznajemo. Sada nailazi jedna mala lađa, komično odsečena, tako da se završava na sredini svoje širine; na palubi se vide neobične stvari nalik na čaše ili kutije. Kao iz jednih usta vičemo: To je lađa za doručkovanje. Brzo kretanje brodova, tamnoplava boja vode, mrki dim dimnjaka — sve to zajedno daje vrlo napet, tmuran utisak. Lokaliteti u ovom snu prikupljeni su sa više putovanja na Jadranu (Miramare, Duino, Venecija, Akvileja). Jedno kratko ali puno uživanja uskršnje putovanje za Akvileju, sa mojim bratom, nekoliko nedelja pre sna, bilo mi je još sveže u sećanju. I po Afekti u snu 117 morski rat između Amerike i Spanije i brige vezane za taj rat oko sudbine mojih rođaka što žive u Americi igraju takođe ulogu. Na dva mesta ovoga sna javljaju se delovanja afekta. Na jednom mestu izo^ stao je jedan afekat koji je trebalo očekivati; izričito se ističe da guvernerova smrt na mene nije učinila nikakav utisak; na jednom drugom mestu, kađ mislim da sam ugledao ratni brod, ja se uplašim i u snu osećam sve senzacije straha. Smeštanje ovih afe-' kata je u ovom dobro. građenom snu izvršeno taka da je izbegnuta svaka upadljiva protivrečnost. Ne postoji nikakav razlog zašto bi trebalo da se uplašim povodom guvernerove smrti i svakako je u redu što se kao komandant zamka uplašim kad spazim ratne' brodove. A analiza sada pokazuje da je gospodin P. samo zamenik moga sopstvenog ja (u snu sam ja njegov zamenik). Ja sam guverner koji iznenada umire. Misli sna rade o budućnosti mojih dragih posle moje prevremene smrti. Nijedna druga neprijatna misao ne nalazi se u mislima sna. Strah koji je u snu prilemljen uz viđenje ratnog broda mora se odande osloboditi i preneti ovamo. Obratno pokazuje analiza' da je oblast misli sna, iz koje je uzet ratni brod, ispunjena najveselijim reminiscencijama. To je bilo godinu dana ranije, u Veneciji. Jednog čarobno lepog* dana stajali smo na prozorima naše sobe na Riva Skjavone i posmatrali plavu lagunu, u kojoj je toga dana bilo življe nego obično. Očekivan je svečan doček engleskih brodova, a moja žena odjednom je uzviknula, raspoložena kao dete: „Eto, dolazi engleski' ratni brod!" Ja se u snu uplašim pri pomenu tih istih' reci. Ponovo vidimo da govor u snu dolazi od govora u životu. Da i elemenat „engleski" u ovom govoru nije bio izgubljen za rad sna, pokazaću uskoro. Ovde dakle opštim između misli sna i sadržaja snđ radosti i straha i treba samo da naznačim da sa ovom promenom ja sam izražavam jedan deo latentnog sadržaja. Ali primer dokazuje da je radu sna od volje, da povod za afekat oslobodi iz svojih veza u mislima' sna i da ga po volji uključi na nekom drugom mestu u sadržaju sna.

118 Tumačenje snova, II Koristim sad priliku koja mi se uzgred pruža: da „brod doručka", čija pojava u snu tako besmisleno završava jednu racionalnu uhvaćenu situaciju, izložim detaljnijoj analizi. Ako objekat sna posmatram pažljivije, onda mi naknadno pada u oči da je on bio crn i da je time što je bio odsečen na mestu gde je najširi na ovom kraju postigao veliku sličnost sa jednim predmetom koji nam je postao interesantan u muzejima etrurskih gradova. To je bio pravougaoni poslužavnik od crne zemlje, sa dve drške, na kome su stajali predmeti kao šolje za kafu ili čaj, prilično sličan nekom od naših modernih servisa za sto za doručkovanje. Raspitivajući se o tome, saznali smo da je to toalet neke etrurske dame sa sudovima za šminku i puder; i tada smo u šali rekli da ne bi bilo loše jedan takav predmet domaćice poneti sobom. Objekt sna znači dakle — crni toaletni pribor, žalost, i direktno aludira na neki smrtni slučaj. Sa drugim krajem objekt sna podseća na „Nachen"1 , od korena vćxu<r, kao što mi javlja moj prijatelj — poznavalac jezika, na koji se u čun u prastara vremena stavljao leš i prepuštao moru da ga sahrani. Na to se nadovezuje zašto se u snu brodovi vraćaju. „Mirno, na spašenom čamcu, vraća se starac u luku."2 To je povratak posle brodoloma, jer brod za doručkovanje je kao predvojen po širini. Ali odakle ime „brod doručka"? Ovde nam dolazi u pomoć „engleski" koji nam je preostao kod ratnih brodova. Doručak = breakjast, prekidač posta (nemački: Fastenbrecher i lomiti (= brechen) spada takođe u brodolom (= Schiffbruch), a Fasten (= post) priključuje se crnoj toaleti. Ali na ovom „brodu doručka" novo je samo ime stvoreno snom. Predmet je postojao i podseća me na 1 Reč Nachen = čun, čamac, Trojci dovodi u vezu sa grčkim viku? = mrtvac, pokojnik. Etimologija je slobodna, jer ta reč ima zajednički koren sa latinskim necol = ubijam, noceo = škodim; pernicies = propast! (Prim. prev.). * Iz Silerovih „Henien". Afekti u snu \\Q jedan od najveselijih časova na poslednjem putovanju. Nemajući poverenja u hranu u Akvileji, mi smo poneli hranu sa sobom iz Gorice; bocu izvrsnog istarskog vina kupili smo u Akvileji, i dok je mali poštanski parobrod polako plovio kanalom delle Mee u osamljenu lagunu prema Gradu, mi, jedini putnici na brodu, doručkovali smo na palubi u najvedrijem raspoloženju, i taj nam je doručak prijao kao retko kada ranije. To je, dakle bio, „brod doručka", i upravo iza ove reminiscencije najveselijeg uživanja života san krije najžalosnije misli na jednu nepoznatu i tajanstvenu budućnost. Odvajanje afekata od masa predstava koje su izazvale njihovo oslobođenje najupadljivije je od svega što im se dešava prilikom stvaranja sna; ali to nije ni jedina niti najhitnija promena koju oni pretrpe na putu od misli sna do manifestnog sna. Ako uporedimo afekte u mislima sna sa afektima u snu, postaje nam odmah jasno jedno: gde se afekat nalazi u snu, tamo se nalazi i u mislima sna, ali ne i obratno. San je uglavnom siromašniji afektima nego psihički materijal iz čije je obrade ponikao. Ako sam rekonstruisao misli sna, onda gubim iz vida najintenzivnije psihičke impulse u njima koji teže za tim da se osete i koji se po pravilu bore protiv drugih koji su im u oštroj protivrečnosti. A kad, zatim, bacim pogled natrag na san, onda često nalazim da je bezbojan, bez emocionalnog tona nekog većeg intenziteta. Rad sna nije sveo na nivo indiferentnog samo sadržinu nego i emocionalni ton mojih misli. Mogao bih reći da rad sna stvara suzbijanje afekata. Uzmimo, na primer, san o botaničkoj monografiji. Njemu u mišljenju odgovara strastven odbrambeni govor za moju slobodu, da radim kao što radim, da svoj život udesim tako kao što mi izgleda jedino pravilno. San koji je iz toga proizašao zvuči ravnodušno: napisao sam monografiju, ona leži preda mnom, opremljena je tabelama u boji, svakom primerku dodate su sušene biljke. Podseća me na tišinu kao na bojištu; ne oseća se više ništa od bešnjenja bitke.

120 Tumačenje snova, II Ali može ispasti i drukčije: u sam san mogu da uđu žive manifestacije afekata; ali, mi ćemo se najpre zadržati na neospornoj činjenici da veliki broj snova izgleda indiferentan, dok u misli sna nikad ne možemo zaroniti ako nismo duboko potreseni. Ovde ne možemo dati potpuno teorijsko razjašnjenje ovog suzbijanja afekta za vreme rada sna; to bi pretpostavljalo najbrižljivije prodiranje u teoriju afekata i u mehanizam potiskivanja. Hteo bih ovde da spomenem samo dve misli. Oslobođenje afekata moram — iz drugih razloga — zamišljati kao jedan centrifugalan, protiv unutrašnjosti tela uperen proces, analogno procesima motoričnih i sekretornih inervacija. Sad upravo, kao u stanju spavanja, odašiljanje motornih impulsa prema spoljnom svetu izgleda ukinuto, te bi i centrifugalno probuđivanje afekata moglo biti otežano nesvesnim mišljenjem za vreme spavanja. Impulsi afekata koji se pojavljuju za vreme toka misli sna bili bi, sami po sebi, slabi impulsi, pa zato ni oni koji dospevaju u san ne bi bili jači. Prema ovom razmšljanju, „potiskivanje afekata" uopšte ne bi bila nikakva posledica rada snat nego rezultat stanja spavanja. Možda je to tako, ali to nipošto ne može biti sve. Mi moramo imati na umu i to da se svaki relativno složeniji san otkriva kao kompromis neke borbe između psihičkih snaga. S jedne strane, misli koje stvaraju želje treba da se bore protiv opozicije instancije koja vrši cenzuru; s druge strane, često smo videli da je u nesvesnom mišljenju bio čak svaki tok misli spregnut zajedno sa svojom kontradiktornom suprotnošću. Pošto su svi ovi tokovi misli sposobni za afekat, mi u glavnim crtama nećemo pogrešiti ako suzbijanje afekata shvatimo kao posledicu inhibicije koju suprotnosti vrše između sebe, a cenzura protiv nastojanja suzbijenih od nje. Inhibicija afekata bi, prema tome, bio drugi uspeh cenzure sna, kao što je njen prvi uspeh bilo izobličavanje sna. Želim da dodam primer jednog sna, u kome se indiferentni ton osećanja sadržaja sna može objasnili Afekti u snu 12t antitezom u mislima sna. Treba da ispričam sledeći kratak san, koji će svaki čitalac primiti na znanje sa gađenjem. IV Jedna uzvišica, na njoj nešto nalik na nužnik na otvorenom mestu, jedna veoma dugačka klupa, na čijem je kraju jedan veliki nužnički otvor. Čitava zadnja ivica gusto ispunjena gomilicama izmeta svih veličina i stepena svežine. Iza klupe jedan žbun. Ja uriniram na klupu; dugačak mlaz mokraće opere sve da bude čisto, komadi izmeta se lako odvajaju i padaju u otvor. Na kraju — kao da je ostalo još nešto. Zašto u toku ovoga sna nisam osetio nikakva gađenje? Zato što su, kao što će pokazati analiza, na ostvarenju ovoga sna sarađivale najprijatnije i najviše zadovoljavajuće misli. U analizi mi odmah pada na pamet Augejeva štala koju čisti Herkul. Taj Herkul sam ja. Uzvišica i žbun pripadaju Auszeu gde sada borave moja deca. Ja sam otkrio dečju etiologiju. neuroza i tako svoju decu sačuvao od bolesti. Klupa predstavlja (razume se, osim nužničke rupe) verno podražavanje jednog komada nameštaja koji mi je poklonila jedna odana pacijentkinja. Ona me podseća na to kako me moji pacijenti poštuju. Cak i muzej ljudskih ekskremenata može se na veoma zabavan način protumačiti. Ma koliko se tamo toga gadio, u snu je to reminiscencija na divnu zemlju Italiju, u čijim malim gradovima nužnici, kao što je poznato, nisu drukčije opremljeni. Mlaz mokraće koji sve lepoispire, jeste aluzija na veličinu koja se ne može prikriti. Tako Guliver gasi veliki požar kod Liliputanaca; on time, naravno, stiče negodovanje najmanje kraljice. Ali i Gargantua, nadčovek u maestra Rablea (Rabelais), sveti se svojim Parižanima tako što jaši na Notr-Dam, a pravac mokrenja upravlja prema gradu. U Garnijeovim ilustracijama Rablea prelistavao* sam baš sinoć pre odlaska na spavanje. I začudo, još

122 Tumačenje snova, 11 jedan dokaz da sam ja nadčovek. Platforma Bogorodičine crkve bila je moje najomiljenije mesto boravka u Parizu; svakog slobodnog poslepodneva ja bih se provlačio na crkvenim tornjevima između čudovišta i đavola-nakarada. Što je sav gad tako brzo nestao pred mlazom mokraće, to je moto: Afflavit et dissipati sunt1 , koji ću jednom staviti na čelo jednog odeljka o terapiji histerije. A sad još o efikasnom povodu za san. Bilo je vrelo letnje popodne; u večernjim časovima održao sam predavanje o vezi histerije sa perverzijama i sve što sam umeo da kažem nije mi se svidelo i izgledalo mi je bez ikakve vrednosti. Bio sam umoran, bez trunke zadovoljstva svojim radom, žudeo sam da budem daleko od ovog rijenja po ljudskoj prljavštini, žudeo sam za svojom decom i zatim za lepotama Italije. U tom raspoloženju pošao sam iz učionice u jednu kafanu, da bih tamo na svežem vazduhu nešto malo prezalogajio, jer sam bio izgubio apetit. Ali sa mnom je pošao i jedan od mojih slušalaca; zamolio me je za dozvolu da sedne kraj mene dok pijem kafu i jedem svoju kiflu, i počeo da mi laska: koliko je kod mene naučio, i da sad sve gleda drugim očima, da sam ja očistio Augijevu štalu zabluda i predrasuda u učenju o neurozama, ukratko, da sam ja veoma veliki čovek. Moje raspoloženje je loše odgovaralo ovoj slavopojci; borio sam se sa odvratnošću, otišao sam ranije kući da bih ga se oslobodio, pre spavanja nešto prelistavao u Rableu i čitao jednu novelu Konrada Ferdinanda Majera (C. F. Meyer) Stradanja jednoga dečaka. Iz ovog materijala ponikao je san, a novela Majerova donela je, uz to, i sećanje na scene iz detinjstva (uporedi san o grofu Tunu, poslednju sliku). Dnevno raspoloženje odvratnosti i gađenje probilo se i u snu utoliko što je moglo dati gotovo celokupan 1 Dunuo je i bili su rasterani. Natpis na medalji iskovanoj u čast engleske pobede nad španskom armadom. (Prim. prev.). Afekti u sn« 123 materijal za sadržaj sna. Ali noću se pokrenulo tome suprotno raspoloženje sa snažnim i preteranim isticanjem samoga sebe i ukinulo je ono moje prvo neraspoloženje. Sadržaj sna morao je da se oblikuje tako da je u istom materijalu dozvolio da dođu do izraza i osećanje manje vrednosti i osećanje precenjivanja samoga sebe. Kompromis između njih stvorio je dvosmisleni sadržaj sna, ali i on je zbog međusobne inhibicije ovih suprotnosti imao indiferentan osećajni ton. Po teoriji ispunjenja želja, ovaj san ne bi bio omogućen da se osećanju gađenja nije pridružio suprotni, doduše potisnuti, ali sa uživanjem istaknuti nagomilani niz misli. Jer neprijatno ne treba da bude predstavljeno u snu; neprijatno iz naših dnevnih misli može da izbori ulaz u san samo onda ako svoje prerušenje istovremeno pozajmi ispunjenju neke želje. Sa afektima misli sna, rad sna može preduzeti još nešto drugo osim da im dozvoli prilaz ili da ih potisne do nulte tačke. On može da ih preokrene u njihovu suprotnost. Mi smo se već upoznali sa pravilom tumačenja, da svaki elemenat sna može za tumačenje predstavljati i svoju suprotnost, isto kao i samog sebe. Nikad ne znamo unapred da li treba staviti jedan ili drugi; o tome odlučuje tek kontekst. Slutnja da stvari ovako stoje očigledno se nametnula svesti naroda: pri tumačenju snova sanovnici vrlo često postupaju po principu kontrasta. Takvo pretvaranje u suprotnosti omogućeno je tesnom asocijativnom povezanošću, koja u našem mišljenju predstavu jednog predmeta vezuje za predstavu njegove suprotnosti. Kao svako drugo pomeranje, ono služi ciljevima cenzure, ali je često i delo ispunjenja želje, jer se ispunjenje želja ne sastoji ni od čega drugog nego u zamenjivanju jedne neprijatne stvari njenom suprotnošću. Isto tako, kao predstave stvari mogu se i afekti u mislima sna pojaviti preokrenuti u suprotnost, i verovatno je da ovo preokretanje afekata najčešće ostvaruje cenzura sna. Potiskivanjem afekata kao i preokretanjem afekata služimo se i u društve-

124 Tumačenje snova, II nom životu, koji nam je pokazala dobro poznata analogija sa cenzurom sna, pre svega u svrhu izvrtanja. Ako opštim usmeno sa osobom pred kojom moram da budem obazriv, dok bih želeo da joj kažem nešto neprijatno, onda je gotovo važnije da pred njom sakrijem iskazivanje svoga afekta, nego da ublažim izraz svojih misli recima. Ako s njom razgovaram neučtivim recima, ali ove pratim pogledom ili gestom mržnje i prezira, onda afekat koji kod ove osobe postižem nije mnogo drugačiji nego da sam joj svoj prezir, bez ikakvih obzira, bacio u lice. Cenzura mi dakle naređuje da pre svega savladam svoje afekte, i ako sam majstor u pretvaranju, simuliraću suprotni afekat, smešiću se onde gde bih želeo da se ljutim, a pravicu se nežnim onde gde bih želeo da uništavam. Nama je već poznat jedan izvanredan primer takvog izvrtanja afekata u snu u službi cenzure sna. U snu ,,o ujakovoj bradi" osećam veliku nežnost prema svome prijatelju R., za vreme, i baš stoga, što ga moje misli sna grde kao slaboumnika. Iz ovog primera o izvrtanju afekata izveli smo prvo ukazivanje na postojanje cenzure sna. Ni ovde nije potrebno pretpostaviti da rad sna jedan takav suprotni afekat stvara potpuno iznova; on ga obično nalazi već spremnog u materijalu misli sna, i identifikuje ga samo psihičkom snagom koja proizlazi iz motiva odbrane, sve dok ona može predominirati za svrhe stvaranja sna. O snu o ujaku, koji sam maločas upravo pomenuo, nežni protivafekat verovatno potiče iz infantilnog izvora (kao što na to ukazuje nastavak sna), jer je odnos ujak — nećak, zbog naročite prirode mojih najranijih doživljaja iz detinjstva (uporedi analizu na str. 77), kod mene postao izvor svih prijateljstava i svekolike mržnje. Izvanredan primer jednog ovakvog izvrtanja afekata daje san koji nam je ispričao Ferenczi:1 „Jednog starijeg gospodina noću budi njegova žena, koja se uplašila zbog toga što se on u snu tako glasno i 1 Internationale Zeitschrift fiir Psychoanalyse, IV 1916. Afekti u snu 125 neobuzdano smejao. Čovek je kasnije pričao da je imao ovaj san: „Ležao sam u svojoj postelji, ušao je jedan poznati gospodin, ja sam hteo da upalim svetio, ali nisam mogao, pokušao sam još nekoliko puta — uzalud. Posle toga ustane iz kreveta moja žena da bi mi pomogla, ali ni ona nije ništa mogla da uradi; ali pošto se pred gospodinom ženirala zbog svoga negližea, napustila je pokušaj i ponovo legla u krevet; sve to je bilo tako komično da sam se morao užasno smejati. Žena je rekla: Što se smeješ, što se smeješ?, ali ja sam se i dalje smejao dok se nisam probudio. — Kasnije preko dana bio je taj gospodin krajnje utučen, imao je glavobolju — od tolikog smejanja koje me je potreslo, govorio je." Analitički posmatran, ovaj san izgleda manje veseo. „Poznati gospodin", koji ulazi, u latentnim mislima sna jeste slika smrti kao „velikog nepoznatog", koju je prethodnog dana u duši stvorio. Stari gospodin koji pati od arterioskleroze imao je, dan ranije, razloga da pomisli na smrt. Neobuzdan smeh zauzima mesto plača i jadikovanja pri pomisli da mora umreti. A svetlost koju više ne može da upali jeste svetlost života. Ova tužna misao mogla se vezati za koitiranje koje je pre kratkog vremena nameravao, ali koje mu nije pošlo za rukom, pri čemu mu ni njegova žena u negližeu nije ništa pomogla; on primećuje da već ide nizbrdo. Rad sna je umeo dn žalosnu ideju o impotenciji i umiranju pretvori u komičnu scenu a jecanje u smeh." Postoji jedna klasa snova koji polažu pravo na to da budu obeleženi kao „licemerni" i koji teoriju o ispunjenju želje stavljaju na tešku probu. Ja sam obratio pažnju na njih kad je gospođa dr M. Hilferding stavila na diskusiju u „Bečkom psihoanalitičkom udruženju" Rozegerov (Rosegger) izveštaj o snu, a koji je štampan u sledećim redovima: Rozeger (u delu Waldheimat, II sveska) priča o pripoveci „Otpušten" (Fremd gemacht) (str. 303): „Imam, inače, zdrav san, ali sam izgubio spokojstvo poneke noći; pored svoga skromnog bitisanja kao student i literat vukao sam niz godina za sobom sen-

126 Tumačenje snova, 11 ku pravog života jednog krojača kao utvaru, ne moga vši da je se oslobodim." „Nije istina da sam se preko dana, u mislima, tako često i živo bavio svojom prošlošću, čovek koji je iskočio iz kože jednog filistra, a želi da osvoji svet i nebo, ima drugo, šta da radi. Ali raskalašni mladić jedva da je mislio na svoje noćne snove; tek kasnije, kad sam se bio navikao da o svemu razmišljam ili kad se u meni ponovo pomalo pojavio filistar, palo mi je u oči, kako sam ja — ako uopšte sanjam — uvek bio krojački kalfa i da sam kao takav već toliko vremena besplatno radio u radionici kod svoga majstora. Kad bih ovako sedeo pored njega i šio i peglao, bio sam sasvim svestan da zapravo više ne spadam tamo, da kao građanin treba da se bavim drugim poslovima; ali sam uvek imao f eri je, bio sam uvek na letovanju i tako sam, ispomažući ga, sedeo kod svoga majstora. Cesto mi je bilo sasvim nelagodno u srcu, i žalio sam što gubim vreme koje bih umeo bolje i korisnije iskoristiti. Od majstora sam morao da otrpim poneku prekornu reč kad nešto ne bi ispalo sasvim tačno po meri; ali o nekoj plati na kraju nedelje uopšte nikad nije bilo ni govora. Često, kad bih sedeo u tamnoj radionici ovako povij enih leđa, odlučio bih da mu otkažem rad, ali majstor to uopšte nije ni uzimao k znanju, i idući put bih ponovo sedeo kod njega i šio." „Kako me je srećnim činilo buđenje posle tako dosadnih časova! I tada bih odlučio, ako se ovaj nametljivi san ponovo jednom pojavi, da ga energično odbacim od sebe i da viknem: To je samo opsena, pa ja ležim u postelji i želim da spavam... A iduće noći ponovo bih sedeo u krojačkoj radionici." „Tako se to nastavljalo godinama u stravičnoj pravilnosti. I tada se jednom dogodilo, kad smo mi, majstor i ja, radili u Alpenhofera, kod onog seljaka gde sam stupio kao šegrt, da se moj majstor pokazao naročito nezadovoljan mojim radom. Hteo bih samo da znam, gde su ti misli? — rekao je i pogledao me malo ispod oka. Pomislih da bi najpametnije bilo da se dignem, da majstoru kažem da sam kod njega saAfekti u snu 127 mo iz prijateljstva, i da posle toga odem. Ali to nisam uradio. Pretrpeo sam i to kad je majstor primio još jednog šegrta i naredio mi da mu ustupim prostor na klupi. Povukao sam se u ugao i nastavio da šijem. Još istoga dana bio je primljen i jedan kalfa, neki bigotan čovek, Čeh, koji je pre devetnaest godina radio kod nas i onda na putu iz kafane pao u potok. Kad je hteo da sedne, nije bilo mesta. Pogledom sam pitao majstora, i on mi je rekao: „Pa ti nemaš nikakvog smisla za krojački posao, možeš ići, ti si fremgemacht (otpušten)" — Moj strah, posle toga, bio je tako snažan da sam se probudio." „Jutarnja zora ulazila je kroz svetle prozore u moj dragi dom. Oko mene su bili predmeti; u stilskom ormanu za knjige očekivali su me večiti Homer, džinovski Dante, neuporedivi Šekspir, slavni Gete — svi veličanstveni, sami besmrtnici. Iz sobe da mene dopirali su srebrni glasići dece koja su se bu-r dila i ćaskala sa svojom majkom. Bilo mi je pri srcu kao da sam ponovo našao ovaj idilično slatki, ovaj spokojni, mili i pun poezije život, svetio ispunjen duhom u kome sam tako često i tako duboko osećao mirnu ljudsku sreću. Pa ipak, mučilo me je što svoga majstora nisam preduhitrio otkazom, nego me je on otpustio." ,,I kako mi je to neobično: od one noći kad me je majstor „oslobodio", uživam mir, više ne sanjam o onom vremenu daleke prošlosti kada sam radio kao krojač, o vremenu koje je bilo tako vedro u svojoj skromnosti i koje je ipak bacalo tako dugu senku na kasnije godine moga života." U ovom nizu snova pesnika koji je u svojim mladim godinama bio krojački kalfa teško je prepoznati dominaciju ispunjenja želje. Sve što je prijatno leži u životu preko dana, dok izgleda da san neprestano vuče sobom avetinjsku senku jedne neprijatne egzistencije, naposletku savladane. Neki moji snovi slične vrste doveli su me u mogućnost da pružim nekoliko objašnjenja o takvim snovima. Kao mlad lekar, dugo sam radio u hemijskom institutu a da pri tom u veštinama koje su se tamo tražile nisam mogao-

128 Tumačenje snova, II nešto postići, i zato u budnom stanju nikada rado nisam mislio na ovaj jalovi i zapravo sramni period moga učenja. Naprotiv, kod mene se to pretvorilo u .san koji se uvek vraća: da radim u laboratoriji, da vršim analize, doživljavam razne stvari itd.; ovi snovi su nelagodni isto kao i snovi o ispitima i nikad veoma razgovetni. Prilikom tumačenja jednog od ovih snova, ja sam najzad bio upozoren na reč analiza, koja mi je dala ključ za razumevanje. Ta ja sam -od toga vremena postao „analitičar", vršim analize koje su veoma hvaljene, doduše psihoanalize. Sad •sam razumeo: ako sam na ovu vrstu analiza u dnevnom životu postao gord, kad bih želeo da se sam pred sobom pohvalim dokle sam stigao, onda mi •san noću iznosi one neuspele analize kojima baš nisam imao razloga da se ponosim; to su snovi kazne jednog parvenija, kao i snovi jednog krojačkog kalfe koji je postao slavan pesnik. A kako je to mogućno da se san u konfliktu između gordosti parvenija i samokritike stavlja u službu skorojevića i da za sadržaj uzima jednu razumnu opremu umesto jednog nedozvoljenog ispunjenja želje? Već sam spomenuo da odgovor na ovo pitanje stvara teškoće. Mi možemo zaključiti da je osnovu sna najpre stvarala jedna neumerena fantazija častoljublja; a mesto nje je u sadržaj sna dospelo njeno priguši van je i postidi van je. Možemo podsetiti na to da u duševnom životu postoje mazohističke tendencije kojima se ovakvo izvrtanje može pripisati. Ne bih mogao imati ni- :šta protiv toga kad bismo ovu vrstu snova odvojili kao snove kazne od snova ispunjenja želje. U tome ne bih video nikakvo ograničenje za tezu o snu koju .sam dosad zastupao; to bi bila samo jedna jezička predusretljivost, da se shvate teškoće onih kojima izgleda neobično da se suprotnosti poklapaju. Ali detaljnije ispitivanje pojedinih od ovih snova dozvoljava da saznamo još i nešto drugo. U nejasnom delu pozadine jednog od mojih laboratorijskih snova imao sam upravo one godine života koje su me stavile, i po uspesima, u najmračniju i najsiromašniju godinu moje lekarske karijere; ja još nisam imao namešteAfekti u snu 129 nje i nisam znao kako da se održim u životu, ali pri tom se odjednom dogodilo da sam mogao birati između više žena kojima je trebalo da se oženim! Bio sam, dakle, opet mlad i, pre svega, ona je bila ponovo mlada — žena koja je sve te teške godine delila sa mnom. Tako se dakle kao nesvesni izazivač sna ispoljila jedna od želja čoveka, koji je postajao sve stariji i koja ga je neprekidno nagrizala. Borba između uobraženosti i samokritike, koja je besnela u drugim psihičkim slojevima, odredila je, doduše, sadržaj sna, ali mladalačka želja, koja je imala dublji koren, učinila ju je mogućnom samo kao san. Često i u budnom stanju jedan drugome kažemo: Danas je vrlo dobro, a bilo je nekad teško vreme; pa ipak je tada bilo lepo; ta bio si još tako mlad.1 Jedna druga grupa snova, koje sam i kod samoga sebe često nalazio i prepoznavao kao licemerne, ima za sadržaj pomirenje sa osobama prema kojima su se prijateljski odnosi već odavno ugasili. Analiza onda redovno otkriva jedan povod, koji bi me mogao pozvati da poslednji ostatak obzira prema ovim bivšim prijateljima ostavim po strani, i da sa njima postupam kao sa strancima ili kao sa neprijateljima. Ali san nalazi zadovoljstvo u tome da naslika suprotnu relaciju. Pri prosuđivanju snova koje nam priča neki pesnik, razumno je pretpostaviti da je on isključio iz saopštenja one pojedinosti sadržaja sna koje je osetio kao da smetaju i da nisu bitne. Njegovi snovi nam onda nameću probleme koji bi se brzo mogli resiti, da je reprodukcija sadržaja sna bila egzaktna. O. Rank mi skreće pažnju još i na to da su u Grimovoj bajci o hrabrom krojaču ili „Sieben auf einen Streich" pripoveda jedan sasvim sličan san nekog skorojevića. Krojač, koji je postao junak i kraljev zet, sanja jedne noći pored princeze, svoje žene, 1 Otkako je psihoanaliza rastavila lice u ja i nad-ja (Massenpsychologia und Ich-Analyse, 1921, Sabrana dela, sv. XIII) nije teško u ovim snovima o kaznama prepoznati ispunjenje želja nad-ega. 9 Frojđ, Odabrana dela, VH

130 Tumačenje snova, II o svom zanatu; a ova, postavši nepoverljiva, poruči da iduće noći dođu naoružani ljudi da bi slušali što on u snu govori i da se uvere u ličnost snevača. Ali krojač je bio opomenut na to i sad ume da koriguje svoj san. Komplikacioni proces ukidanja, smanjivanja i izvrtanja, kroz koja naposletku iz afekata misli sna postaju afekti sna, može se dobro sagledati na osnovu odgovarajućih sinteza potpuno analiziranih snova. Ovde želim raspraviti još o nekolikim primerima izazivanja afekata u snu, koji neke od pretresanih slučajeva pokazuju kao realizovane. V O neobičnom zadatku koji mi je postavio stari Brike — da, naime, prepariram svoju sopstvenu karlicu — osećam u samom snu odsustvo groze koja mu pripada. Ovo je ispunjenje želje u više nego jednom smislu. Preparacija znači samoanalizu koju vršim, tako reći, sa objavljivanjem ove knjige o snovima, koja mi je u stvarnosti bila tako neprijatna da sam štampanje već pripremljenog rukopisa odložio za više nego godinu dana. Sad se pojavljuje želja da pređem preko ovog osećanja koje uzdržava, i zato u snu ne osećam nikakvu grozu (Grauen). Zeleo bih da „Grauen"1 i u drugom smislu ne postoji; ja sam već dobro osedeo, i ova seda boja (Grau) moje kose opominje me isto tako da duže ne odlažem. Nama je poznato da na kraju sna misao prodire do predstavljanja, da bih morao da ostavim deci da na teškom putovanju dođu do cilja. U ona dva sna koji izraz zadovoljstva stavljaju u trenutke neposredno posle buđenja, ovo zadovoljstvo je jednom motivisano očekivanjem da ću sad saznati šta znači ,,o tome sam već sanjao", i odnosi se za1 „Grau" = sed; Grauen = 1. groza, zgražanje, i 2. seđenje (kose) (Prim. prev.). Afekti u snu 131 pravo na rođenje prvog deteta, a drugi put ubeđenjem da će se sad dogoditi ono „što se nekim predznakom nagoveštavalo"; a to je isto ono zadovoljstvo kojim sam u svoje vreme pozdravio rođenje svog drugog sina. Tu su u snu ostali afekti koji dominiraju u njegovim mislima, ali stvari ni u jednom snu ne teku tako jednostavno. Ako se malo udubimo u obe analize, saznaćemo da zadovoljstvo koje ne podleže cenzuri dobij a pristup iz jednog izvora. Taj drugi izvor ima razloga da se plaši cenzure, i njegov afekat sigurno bi izazvao protivrečnost da se nije pokrio sličnim, legitimnim afektom zadovoljenja iz dozvoljenog izvora i tako reći se uvukao pod njegovom zaštitom. Ja to, na žalost, ne mogu dokazati na samom primeru sna, ali jedan primer iz druge sfere učiniće moje mišljenje razumljivim. Pretpostavimo sledeći slučaj: U krugu mojih poznanika nalazi se osoba koju ja mrzim tako da se u meni budi živ impuls da se radujem ako joj se dogodi neka neprijatnost. Ali moralna strana moga bića ne popušta pred ovim impulsom, ne usuđujem se da bih izrazio želju da joj se dogodi neka nesreća, i, pošto joj se dogodilo nešto bez njene krivice, ja suzbijam svoje zadovoljstvo i samoga sebe primoravam na manifestacije i misli žaljenja. Svako mora da se već nalazio u takvoj situaciji. A sad neka se desi da se omrznuta osoba svojom sopstvenom krivicom nađe u zasluženoj neprilici; onda mogu slobodno da se radujem što ju je zadesila zaslužena kazna, i u tome nalazim da se slažem sa mnogim drugim ljudima koji su nepristrasni. Ali mogu zapaziti da je moje zadovoljstvo ispalo intenzivnije nego kod drugih; ono je dobilo pristup iz izvora moje mržnje, koja je dotle unutrašnjom cenzurom bila sprečavana da izazove efekat, ali sada, u izmenjenim okolnostima, više nije u tome sprečavana. Ovaj slučaj se događa uopšte u društvu, gde god antipatične osobe ili pripadnici jedne nerado viđene manjine uzimaju neku krivicu na sebe. Njihovo kažnjavanje onda obično ne odgovara njihovoj krivici, nego krivici uvećanoj za neraspoloženje prema njima koje je dosad bilo bez posledica. 9»

132 Tumačenje snova, II Nema sumnje da oni koji kažnjavaju pri tom čine nepravdu; ali oni su sprečeni da bi to zapazili, zadovoljstvom koje im pričinjava ukidanje jednog dugo uzdržavanog savlađivanja u njihovoj unutrašnjosti. U ovakvim slučajevima afekat je, doduše, opravdan svojim kvalitetom, ali ne i kvantitetom; i samokritika, zadovoljena u jednoj tački, suviše lako zanemaruje ispitivanje druge. Kad su vrata jednom otvorena, lako se kroz njih probija više ljudi nego što je u početku nameravano da se puste unutra. Upadljiva crta u neurotičkom karakteru — činjenica da jedan razlog podoban da izazove afekat može da u njemu stvori afekat koji je kvalitativno opravdan, ali kvantitativno preteran, treba da se objasni na ovaj isti način, ukoliko ona uopšte dopušta neko psihološko objašnjenje. Ali višak dolazi iz izvora afekta koji je prethodno ostao nesvestan i suzbijen. Ovim realnim povodom i traženi put od izazivanja njihovog sopstvenog afekta otvoren je drugim izvorom afekta, koji je besprekoran i legitiman. I tako nam je skrenuta pažnja na to da između savladane duševne instance i one koja treba da bude savladana ne smemo isključivo posmatrati relaciju kao da je ona izuzetno naizmenične inhibicije. Isto toliku pažnju zaslužuju i slučajevi u kojima obe instance, sarađivanjem i međusobnom intenzifikacijom, stvaraju patološki efekat. Da upotrebimo sad ove napomene o psihičkim mehanizmima za razumevanje izražavanja afekta u snovima. Zadovoljenje koje se ispoljava u snu i koje se, razume se, ubrzo može naći na svom mestu u mislima sna, ovim podatkom nije uvek u potpunosti objašnjeno. Po pravilu će se za njega morati potražiti u mislima sna jedan drugi izvor, na kome leži pritisak cenzure, i koji pod ovim pritiskom ne bi dao zadovoljenje nego suprotan afekat, ali zbog prisustva prvog izvora afekta omogućeno je da drugi izvor svoj afekat zadovoljenja izvuče iz potiskivanja i da ga kao pojačanje pridruži zadovoljenju iz prvog izvora. Tako afekti u snu izgledaju kao sastavljeni od više dodataka i kao hiperdeterminisani s obzirom na materijal Afekti u snu 133 misli sna; izvori afekata koji mogu dati isti ajekat udružuju se pri radu sna da bi ga stvorili.1 Malo uvida u ove komplikovane odnose dobićemo ako analiziramo onaj lep san (u čijem je središtu „Non vixit" (uporedi str. 74). U ovom snu manifeNtucije afekata raznih kvaliteta zbijene su na dva mesta manifestne sadržine. Neprijateljski i neprijatni osećaji (u snu samom stoje reci „savladan neobičnim emocijama"), nagomilani su tamo gde suparničkog prijatelja uništavam sa ove dve reci. Na kraju sna neobično sam radostan i odobravam mogućnost koja mi je u snu izgledala apsurdna, da naime postoje revenanti, koji se mogu ukloniti prostom željom. Ja još nisam ispričao povod za ovaj san. On je od bitne važnosti i vodi duboko u razumevanje sna. Od svoga prijatelja iz Berlina (kojeg sam obeležio sa Fl.) dobio sam izveštaj da će se podvrći operaciji i da će mi dalje podatke o tome, kako je s njim, dati njegovi rođaci koji žive u Beču. Prve vesti koje sam posle operacije primio nisu bile prijatne i zabrinjavale su me. Najradije bih sam otputovao do njega, ali sam baš u to vreme imao neke teške bolove koji su mi svaki pokret pretvarali u mučenje. I sad, iz misli sna saznajem da sam se plašio za život dragog prijatelja. Njegova jedina sestra, koju nikada nisam poznavao, umrla je, kao što sam znao, u mladim godinama posle sasvim kratkog bolovanja. (U snu: Fl. pripoveda o svojoj sestri i kaže: „Za tri četvrti sata ona bese mrtva"). Mora biti da sam sebi uobrazio da ni njegova priroda nije mnogo otpornija od prirode njegove sestre i zamislio da posle mnogo gorih vesti naposletku putujem — i da dolazim suviše kasno, zbog čega bih mogao sebe večito da prekorevam.8 Ovaj prigovor zbog zakašnjenja postao je centar sna, 1 Na sličan način objasnio sam i veoma snažno đelovanje zadovoljstva tendencioznih viceva. 8 To je ta fantazija iz nesvesnih misli sna što zapovednički traži „non vivit" umesto „non vixit". „Suviše kasno si stigao, on više ne živi." Na str. 76 pokazano je da i manifestna situacija sna cilja na „non vivit".

134 Tumačenje snova, II ali je prikazan u jednoj sceni u kojoj mi poštovani učitelj iz mojih studentskih godina Brike ovo prebacivanje izražava jednim strašnim pogledom svojih plavih očiju. Ubrzo će se pokazati šta je izazvalo ovo skretanje scene: a scenu ni san nije u stanju da reprodukuje onako kako sam je ja doživeo. On, doduše, onom drugom ostavlja plave oči, ali uništavajuću ulogu dodeljuje meni, dakle preokret koji je očigledno delo ispunjenja želje. Briga za prijateljev život, prebacivanje što ne dolazim k njemu, moja posramljenost (on je neupadljivo došao k meni u Beč), moja potreba da se smatram opravdanim svojom bolešću: sve to sastavlja oluju emocija koja se u snu jasno oseća i koja besni u onom carstvu misli sna. Ali u povodu za san bilo je još nešto drugo što je na mene delovalo u sasvim suprotnom pravcu. Zajedno s nepovoljnim vestima iz prvih dana operacije dobio sam i opomenu da o celoj toj stvari ni s kim ne razgovaram; ta me je opomena uvredila jer je kao pretpostavku sadržavala izlišno nepoverenje u moju diskreciju. Znao sam, doduše, da ovo naređenje ne potiče od moga prijatelja, nego od nespretnosti ili preterane bojažljivosti posrednika koji mi je vest bio doneo, ali me je ovo prikriveno prebacivanje veoma neprijatno pogodilo baš zato što — nije bilo sasvim neopravdano. Drugi prigovori, u kojima „uvek nečeg ima", kao što je svima nama poznato, jedini su koji nas uzbuđuju. Doduše, to se u stvari ne odnosi na ovog prijatelja, nego na jedan mnogo raniji period moga života. Onda sam se dvojici prijatelja, koji su i mene tako oslovljavali, što mi je služilo na čast, nešto izbrbljao, sasvim nepotrebno, što je jedan bio rekao o drugome. Ni prebacivanja nisam zaboravio koja sam tada morao da slušam. Jedan od dvojice prijatelja među kojima sam onda stvorio nemir bio je profesor Flajšl (Fleischl), drugog mogu da nazovem imenom Jozef, a to ime je imao i moj prijatelj i protivnik u snu. O prigovoru da ništa ne mogu zadržati za sebe svedoče u snu elementi neupadljiv, i Fl.-ovo pitanje koliko sam o njegovim stvarima ispričao P.-u. Ali Afekti u snu 135 intervencija ovoga sećanja (o mojoj ranijoj indiskreciji i njenim posledicama) prebacila je prigovor, što isu više kasno dolazim, iz sadašnjosti u ono vreme kad sam živeo u Brikeovoj laboratoriji; i time što drugu osobu u sceni uništenja u snu zamenjujem jednim Jozejom, ja sam uradio da ova scena ne prikazuje samo prigovor što dolazim odveć kasno, nego i onaj drugi prigovor koji je jače potisnut, da ne mogu sačuvati nikakvu tajnu. Ovde jasno padaju u oči rad sna na sažimanju i na pomeranju, kao i razlozi za njih. Moja sadašnja beznačajna ljutnja na opomenu da ništa ne odam dobij a pojačanje iz izvora u dubini moje duše i tako je narasla i postala reka neprijateljskih osećanja prema ličnostima koje sam, u stvari, toliko voleo. Izvor koji je dao pojačanje teče u mom dečjem dobu. Već sam ispričao da se moja topla prijateljstva kao i neprijateljstva sa vršnjacima svode na druženje u detinjstvu sa jednim mojim nećakom, godinu dana starijim od mene, pri čemu je on bio nadmoćniji; ja sam rano naučio kako da se odbranim, mi smo živeli nerazdvojni jedan od drugoga, voleli smo se, a međutim, smo se, prema pričanju starijih ljudi, i tukli i jedan drugoga optuživali. Svi moji prijatelji su u izvesnom smislu inkarnacije ovog prvog lika koji „friih sich einst dem triiben Blick gezeigt"1 — to su bili revenanti. Moj nećak se vratio kada smo bili u mladićkim godinama i tada smo zajedno igrali uloge Cezara i Bruta. Jedan intiman prijatelj i jedan omrznuti neprijatelj sačinjavali su stalno moj emocionalni život; umeo sam da uvek iznova stvorim obojicu i često se događalo da je ideal detinjstva išao dotle da su i prijatelj i neprijatelj postali jedna te ista osoba, razume se, više ne u isto vreme ili u više puta ponovljenoj promeni, kao što je to mogao biti slučaj u prvim godinama moga detinjstva. 1 Koji su se jednom rano ukazali mom mutnom pogledu. Ovo je citat iz Geteovog Fausta, uvod (Prim. prev.).

136 Tumačenje snova, U Na koji način kod ovakvih stanja stvari može jedan recentni povod za stvaranje afekta posegnuti natrag u infantilno stanje, da bi tamo bio zamenjen za delovanje afekta, to na ovom mestu ne bih pretresao. To spada u psihologiju nesvesnog mišljenja i našlo bi svoje objašnjenje u psihološkom objašnjenju neuroza. Pretpostavimo za naše svrhe tumačenja snova da se pojavilo jedno sećanje iz detinjstva, ili da je takvo sećanje stvoreno fantastično, sa otprilike ovom sadržinom: Oba deteta se posvađaju zbog jednog predmeta — kod predmeta, ostavićemo na stranu, mada sećanje ili varka sećanja misle na jedan sasvim određeni predmet; — svaki od njih tvrdi da je ranije došao, da njemu dakle pripada pravo prvenstva; dolazi do tuče; sila dolazi pre pravde; prema nagoveštajima sna ja bih mogao znati da nisam u pravu (primećujući grešku sam); ali u ovom slučaju ostajem jači, i vladam borbom, pobeđeni trči ocu, odnosno dedi, optužuje me, a ja se branim recima koje su mi poznate iz očevog pričanja: Ja sam ga lupio jer je on mene lupio. Ovo sećanje ili verovatnije fantazija, koja mi se nameće za vreme analizovanja sna — ne znam kako, bez ikakvog daljeg jemstva, — sačinjavala je neku sredinu u mislima sna, koja je emocije što su delovale u mislima sna prikupljala onako kao što bunar prikuplja vodu koja u nj utiče. Odavde dalje misli sna teku ovim putevima: Sasvim si zaslužio to da si mi morao ustupiti mesto; zašto si hteo da me oteraš sa mesta? Nisi mi potreban, ja ću već naći nekog drugog s kim ću igrati itd. Zatim se otvaraju putevi kojima se ove misli ponovo ulivaju u predstavljanje u snu. Jedno takvo „Ote-toi que je m'y mette"1 mora da sam u svoje vreme prebacio svom pokojnom prijatelju Jozefu. On je mojim stopama ušao kao aspirant u Brikeov laboratorij um, ali tamo mu je napredovanje dugo trajalo. Nijedan od oba asistenta nije se pomerao s mesta, a mladost je postala nestrpljiva. Moj prijatelj koji je 1 Skloni se da ja tu stanem. Afekti u snu 137. znao da mu je vreme života ograničeno, i koga nije vezivala nikakva intimna veza za njegovog prethodnika, s vremena na vreme bi glasno izražavao to svoje negodovanje. A pošto je ovaj prethodnik bio težak bolesnik, to je želja da bude udaljen mogla imati još i ružnije značenje nego da jednostavno bude udaljen. Razume se da je i u meni nekoliko godina ranije bila još mnogo življa ista želja da zauzmem jedno mesto koje je ostalo upražnjeno; gde god na svetu postoji rang-lista i unapređivanje, onde je široko otvoren put željama koje valja potiskivati. Sekspirov Princ Hal, čak ni kraj postelje svoga bolesnog oca, nije mogao da se odupre iskušenju da jednom proba kako mu stoji kruna. Ali san, kao što je shvatljivo, ovu bezobzirnu želju ne kažnjava na meni nego na njemu.1 „Zato što je bio vlastoljubiv, ja sam ga ubio." Pošto nije mogao sačekati da mu onaj drugi ustupi mesto, zato je on sam bio uklonjen. O ovome razmišljam neposredno pošto sam na univerzitetu prisustvovao otkrivanju spomenika onom drugom. Jedan deo moga zadovoljenja koje sam osetio u snu tumači se dakle ovako: Pravedna kazna, trebalo je da ti se tako dogodi. Na sahrani ovoga prijatelja neki mladi čovek načinio je primedbu koja je izgledala nezgodna: da je govornik tako govorio kao da svet odsad bez jednog ovakvog čoveka više neće moći da postoji. U njemu se pokrenuo otpor jednog časnog čoveka čiji bol ljudi ometaju svojim preterivanjem. Ali za ovaj govor vezuju se druge misli sna: niko zaista nije nenadoknadljiv; koliko ljudi sam već otpratio do groba; a ja još uvek živim, sve sam ih nadživeo, ja sam zadržao mesto. Jedna takva misao u trenutku kad se plašim da svoga prijatelja više neću zateći među živima ako otputujem kod njega dozvoljava sad dalji razvoj: da 1 Moralo je pasti u oči da ime Jozef igra tako veliku ulogu u mojim snovima (vidi san o ujaku). Iza lica koja se tako zovu, može se naročito lako sakriti moje Ja u snu, jer Jozef se zvao i „tumač snova" koji nam je poznat iz Biblije.

138 Tumačenje snova, II se radujem što ću opet nekoga nadžive ti, što nisam umro ja, nego on, što još uvek ostajem na bojištu kao pobednik, kao onda u sceni o kojoj sam fantazirao u svom detinjstvu. Ovo zadovoljenje o tome da sam ostao pobednik, koje dolazi iz infantilnosti, pokriva glavni udeo afekta koji je primenjen u san. Ja se radujem tome što sam nadživeo, i to izražavam naivnim egoizmom anegdote između dva supružnika: „Kad jedno od nas dvoje umre, preseliću se u Pariz." Za moje očekivanje, samo po sebi je razumljivo da nisam ja taj što će umreti. Ne može se poreći da tumačenje i saopštavanje svojih snova zahteva teško samosavlađivanje. Moramo se otkriti kao jedini nevaljalci među svima plemenitim ljudima sa kojima delimo život. Za mene je dakle sasvim shvatljivo da revenanti postoje samo dotle dok ih trpimo, i da oni mogu biti odstranjeni željom. To je, dakle, ono zbog čega je moj prijatelj Jozef bio kažnjen. A revenanti su inkarnacije moga prijatelja iz detinjstva, koje se redaju jedna za drugom; ja sam dakle zadovoljen i zbog toga što sam ovo lice uvek zamenjivao, a zamena će se naći i za onoga koga se baš sada spremam da izgubim: niko nije nenadoknadljiv. A gde je ostala cenzura sna? Zašto ona nije najenergičnije prigovorila ovom toku misli najgrublje samoživosti, i zašto nije zadovoljstvo, vezano za nj, pretvorila u osećaj snažnog nezadovoljstva? Mislim da je objašnjenje za ovo u tome: što su ostali besprekorni tokovi misli u vezi sa istim osobama istovremeno došli do zadovoljenja i što svojim afektom pokrivaju afekat iz zabranjenog infantilnog izvora. U jednom drugom sklopu misli ja sam prilikom onog svečanog otkrivanja spomenika ovako razmišljao: Toliko dragih prijatelja sam izgubio, jedne smrću a druge prekidom prijateljstva; pa ipak je lepo što sam našao zamenu za njih, što sam stekao jednoga koji za mene više znači nego što su mogli drugi, i kojeg ću sada u godinama u kojim se nova prijateljstva više lako ne sklapaju lako zadržati za večita vremena. Zadovoljstvo što sam našao ovu zamenu Afekti u snu 139 za izgubljene prijatelje mogu primiti nesmetano u san, ali iza nje se krišom uvlači i neprijateljsko zadovoljstvo iz infantilnog izvora. Infantilna nežnost, svakako, pomaže sadašnju opravdanu nežnost; ali i infantilna mržnja je prokrčila sebi put u predstavljanje. Ali u snu je, osim toga sadržan jasan mig na drugi tok misli koji može da se završi u zadovoljenju. Moj prijatelj je nedavno pre toga, posle dugog očekivanja, dobio ćerčicu. Znam koliko je žalio svoju rano umrlu sestru i pisao sam mu da će na ovo dete preneti ljubav koju je osećao prema sestri; i da će ova devoj čiča naposletku učiniti da zaboravi taj nenadoknadivi gubitak. I tako se i ovaj niz misli ponovo povezuje za posredničku misao u latentnoj sadržini sna, od koje polaze puteve na sve strane u suprotnim pravcima: Niko nije nenadoknadljiv. Pregledaj, sve sami revenanti — svi oni koje smo izgubili vraćaju se ponovo. I tako se asocijativne veze između kontradiktornih komponenata misli sna više stežu zbog slučajne okolnosti što ćerčica moga prijatelja nosi isto ime kao i moja sopstvena drugarica s kojom sam se igrao, sestra moga najstarijeg prijatelja i protivnika, koja je bila istih godina sa mnom. Sa zadovoljstvom sam čuo za ime Pavlina, i da bih aludirao na ovu okolnost, ja sam u snu jednog Jozef a zamenio drugim Jozefom, i našao sam da je nemogućno da potisnem isti početak imena Flajšl i Fl. Odavde nit mojih misli vodi dalje do davanja imena moje sopstvene dece. Nastojao sam da se njihova imena ne biraju prema modi vremena, nego da budu određena sećanjem na drage osobe. Njihova imena decu načiniše revenantima. I najzad, zar imati decu za sve nas ne znači jedini pristup u besmrtnost! O afektima sna dodaću ovde samo još nekoliko napomena sa jednog drugog gledišta. U spavačevoj duši može biti sadržana tendencija prema afektu — što mi zovemo raspoloženjem — kao dominirajući elemenat, i može imati zatim determinativni uticaj na san. Ovo raspoloženje može voditi poreklo iz do-

140 Tumačenje snova, II življaj a i tokova misli preko dana, može imati somatske izvore; u oba slučaja biće praćeno tokovima misli koji mu odgovaraju. Za stvaranje sna ostaje sasvim svejedno što ova sadržina predstava misli sna jedan put primarno ušlo vi java sklonost afekta, a drugi put, sekundarno, emocionalno, što treba objasniti na somatskoj osnovi. U svakom slučaju stvaranje sna zavisi od uslova da može predstavljati samo nešto što je ispunjenje želja, i da samo od želja može pozajmiti svoju psihičku pokretačku snagu. Stvarno postojeće raspoloženje pretrpeće isti postupak kao i senzacija koja se stvarno pojavljuje za vreme spavanja, koja biva ili zanemarena ili joj se daje novo tumačenje u smislu nekog ispunjenja želje. Teška raspoloženja za vreme spavanja postaju pokretači snova tako što izazivaju energične želje koje san treba da ispuni. Materijal za koji su ta raspoloženja vezana biva sve dotle prerađivan dok se može upotrebiti za izražavanje ispunjenja želje. Ukoliko je elemenat teškog raspoloženja intenzivniji i dominantniji u mislima sna, utoliko će sigurnije najjače potisnuti impulsi želja iskoristiti priliku da budu predstavljeni. Jer, budući da je već prisutno nezadovoljstvo koje bi oni inače svakako morali proizvesti, oni teže da deo svoga zadatka — da probiju put do predstavljanja — nalaze već izvršenim. I raspravljajući o ovome, mi smo se ponovo dotakli problema snova straha, a ovi, kao što ćemo videti, predstavljaju marginalni slučaj u funkciji snevanja. J SEKUNDARNA OBRADA A sada da pređemo na četvrti faktor koji sudeluje u stvaranju sna. Ako istraživanje o sadržaju sna nastavimo onako kao što smo to ranije radili, ispitujući upadljiva zbiSekundarna obrada 141 vanja u sadržaju sna s obzirom na njihovo poreklo iz misli sna, naići ćemo i na elemente za čije je objašnjenje potrebno postaviti jednu sasvim novu pretpostavku. Podsećam na one snove u kojima se u snu čudimo, ljutimo, bunimo, i to protiv jednog dela same sadržine sna. Kao što sam pokazao na pogodnim primerima, ove pojave kritike u snu većim delom nisu uperene protiv sadržaja sna, nego se pokazuju da su preuzeti i pogodno upotrebijeni delovi materijala sna. Ali nešto od te vrste ipak se ne prilagođava ovom objašnjenju; korelat za ovo ne može se naći u materijalu sna. Sta, na primer, znači kritika koja u snu nije tako retka: „Pa to je samo san"? To je stvarna kritika sna onako kako bih je mogao izreći u budnom stanju. Takođe prilično je česta i prethodnica buđenja; još češće joj prethodi neko neprijatno osećanje koje se stišava posle konstatacije da se radi o stanju snevanja. Ali misao: „Pa to je samo san" za vreme sna smera isto što na otvorenoj pozornici treba da kaže kroz usta Oferibahove Lepe Jelene; ona želi da smanji važnost upravo doživljenoga i da omogući da se podnosi ono što će doći. Ona služi da bi uspavala izvesnu instanciju koja bi u datom slučaju imala sve razloge da se probudi i da zabrani nastavak sna — ili scene. Ali je zgodnije nastaviti spavanje i trpeti san zato „što je to upravo samo san". Ja zamišljam ovako, da prezriva kritika: To je samo san, u snu nastupa onda kad se oseti da je cenzura koja nikad potpuno ne spava, potpuno prevarena snom koji je već propustila. Suviše kasno je da bi ga potisnula, i tako s onom napomenom susreće strah ili neprijatno osećanje koje se posle sna javlja. To je primer za jedan esprit d'escalier od strane psihičke cenzure. Na ovom primeru sad raspolažemo nepobitnim dokazom za to da iz misli sna ne proizlazi sve štogod san sadržava, nego da sadržini sna može dati doprinos jedna psihička funkcija koja se ne može razlikovati od našeg budnog mišljenja. Postavlja se pi-

142 Tumačenje snova, II tanje: da li se to dešava samo izuzetno, ili možda pripada psihičkoj instanciji koja inače deluje isključivo kao cenzura, jedan redovan udeo u stvaranju sna? Bez kolebanja moramo se odlučiti za ovo poslednje. Nema sumnje da je instancija koja vrši cenzuru, i čiji smo uticaj dosad upoznali samo u ograničenjima i propustima u sadržaju sna, kriva i za umetanja i umnožavanja sadržaja sna. Ova se umetanja često mogu lako prepoznati; o njima se izveštava sa snebivanjem, ona se uvode sa „kao da" sama po sebi, nemaju neku naročito veliku živost i uvek se nalaze na onim mestima gde mogu da posluže za povezivanje dva dela sadržaja sna, u svrhu utiranja puta vezi između ta dva dela. Ona u pamćenju pokazuju manju postojanost nego pravi izdanci materijala sna; ako san podlegne zaboravu, onda ona najpre ispadaju, i ja snažno naslućujem da naša česta žalba da smo tako mnogo sanjali, da smo veći deo toga zaboravili i sačuvali samo odlomke od svega, počiva upravo na brzom ispadanju ovih misli koje povezuju i lepe. Pri potpunoj analizi ova umetanja često se odaju time što u mislima sna za njih ne postoji nikakav materijal. Ali pri pažljivom proučavanju ja ovaj slučaj moram obeležiti kao redi; najčešće se umetnute misli svakako mogu svoditi na materijal u mislima sna, ali taj materijal ne bi mogao da polaže pravo na to da bude preuzet u san ni po svojoj sopstvenoj vrednosti niti pak predeterminisanjem. Psihička funkcija u stvaranju sna, koju sada posmatramo, samo se u krajnjem slučaju, kako se čini, uzdiže do toga da stvara nove tvorevine; dokle god je to još mogućno, ona koristi ono što nalazi kao pogodno u materijalu sna. Ovo što ovaj deo sna ističe i odaje jeste njegova tendencija. Ova funkcija postupa slično kao što pesnik zlobno primećuje za filozofa: otvore u građevini sna ona ispunjava krpama i ritama. A posledica njenoga nastojanja je ta da san gubi izgled apsurdnosti i nepovezanosti i da se približava priSekundarna obrada 14JJ meru jednog razumljivog doživljaja. Ali napor nije uvek krunisan potpunim uspehom. Tako se stvaraju snovi koji za površnog posmatrača mogu izgledati besprekorno logični i korektni; oni polaze od jedne mogućne situacije, nastavljaju je kroz promene bez prigovora i dovode je, iako to u najređem slučaju, do jednog zaključka koji ne izaziva iznenađenje. Ovi snovi pretrpeli su najdublju obradu kroz jednu psihičku funkciju koja je slična budnom mišljenju; izgleda da imaju neki smisao, ali je taj smisao i najviše udaljen od stvarnog značenja sna. Ako ih. analiziramo, uverićemo se u to da se sekundarna obrada sna ovde najslobodnije igrala sa materijalom, a zadržala najmanje od njegovih relacija. To su snovi koji su tako reći jednom već bili objašnjeni još pre nego što ih u budnom stanju izlažemo tumačenju. U ostalim snovima ova tendenciozna obrada je samo malo napredovala; utoliko izgleda da povezanost vlada, a posle toga san postaje besmislen ili zbrkan, možda da bi se u svom toku podigao još i drugi put dotle da dobije izgled razumnog. U ostalim snovima obrada je uopšte otkazala; mi se kao bespomoćni nalazimo pred besmislenom gomilom fragmentarnog materijala. Ovoj četvrtoj sili što stvara san ja ne bih kategorički porekao sposobnost da stvara nove doprinose snu — tu silu mi ćemo ubrzo upoznati kao svoju staru poznanicu, pošto je ona jedina od četiri nama poznate sile u drugim prilikama. Ne želim poreći da ovaj četvrti faktor ima sposobnost da stvara • nove doprinose snu. Ali sigurno se ispoljava i njen uticaj, kao i uticaj ostalih, prvenstveno u davanju prednosti i izboru već stvorenog psihičkog materijala u mislima sna. Postoji jedan slučaj u kome je ona pošteđena od rada da snu, tako reći, nazida jednu fasadu time što se u materijalu misli sna jedna takva tvorevina već nalazi spremna i gotova, očekujući na to da bude upotrebljena. Elemenat misli sna koji imam na umu obično obeležavam „fantazijom": možda ću izbeći nesporazume ako odmah kao ana-

144 Tumačenje snova, II logiju iz budnog života označim budan san. 1 Ulogu ovoga elementa u našem duševnom životu psihijatri još nisu iscrpno upoznali i otkrili; M. Benedikt, kako mi se čini, načinio je u ovom pravcu početak koji veoma mnogo obećava. Nepogrešivom oštrom oku pesnika nije umaklo značenje budnog sna: opšte je poznat opis koji je A. Dođe (Daudet) dao ličnosti u romanu. Proučavanje psihoneuroza vodi do zapanjujućeg saznanja da su ove fantazije ili budni snovi najbliži prethodnici u histerične simptome — bar čitavom nizu ovih. Histerični simptomi nisu vezani za sama sećanja, nego za fantazije sagrađene na njihovom temelju. Česta pojava svesnih dnevnih fantazija ove tvorevine približava našem poznavanju; ali isto tako kao što postoje svesne fantazije te vrste, tako se javljaju u prekomernom broju i nesvesne, koje zbog svoje sadržine i svoga porekla od potisnutog materijala moraju ostati nesvesne. Detaljno udubljivanje u karakter ovih dnevnih fantazija pokazuje nam da je pravilno da ove formacije treba da nose isto ime koje dajemo i proizvodima naše misli za vreme noći: snovi. Bitni deo svojih osobina ti budni snovi imaju zajedničko sa noćnim snovima; istraživanje o njima bi nam zapravo moglo otvoriti najkraći i najbolji pristup ka razumevanju noćnih snova. Kao snovi, oni su ispunjenje želje; kao snovi, oni većim delom baziraju na utiscima infantilnih doživljaja; kao i snovi, oni za svoje tvorevine koriste izvesno popuštanje cenzure. Ako ispitamo njihovu strukturu, zapazićemo način na koji je motiv želje koji deluje u njihovoj proizvodnji pomešao materijal od kojeg su sagrađeni, preuredio ga i ponovo sklopio u jednu celinu. Oni se prema uspomenama iz detinjstva, iz kojih su izvedeni, nalaze otprilike u istom odnosu kao mnoge barokne palate Rima prema antičkim ruinama, čiji su kameni-tesanici i stubovi dali materijal za građevine modernih oblika. 1 Reve, petit roman — day-dream, story. Sekundarna obrada 145 U „sekundarnoj obradi" koju smo pripisali našem četvrtom faktoru koji stvara san nalazimo istu operaciju koja se prilikom stvaranja budnih snova može izražavati nesmetano od drugih uticaja. Mogli bismo bez daljeg reći: ovaj naš četvrti faktor pokušava da iz njemu dostupnog materijala oblikuje nešto kao budan san. A tamo gde je jedan takav budan san već formiran u sklopu misli sna, ovaj četvrti faktor na radu sna radije će osvojiti budan san, koji je već gotov, i pokušati da ga uvede u sadržinu sna. Postoje takvi snovi koji se sastoje isključivo u ponavljanju jedne dnevne fantazije, koja je možda ostala nesvesna: na primer, san dečaka da se na borbenim kolima vozi sa junacima iz trojanskoga rata. U mom snu „autodidasker" bar drugi deo predstavlja verno ponavljanje jedne same po sebi bezazlene dnevne fantazije o mojoj vezi sa profesorom N. Zbog komplikovanih uslova koje san mora zadovoljiti kada se pojavi, češće se dešava da gotova fantazija stvara samo jedan deo sna, ili da se samo jedan njen' deo probije do sadržine sna. U celini se, onda, sa fantazijom postupa kao sa svakim drugim sastavnim delom latentnog materijala; ali ona se u snu često može prepoznati još kao celina. U mojim snovima često se javljaju delovi koji se ističu utiskom što se razlikuje od ostalih. Oni mi izgledaju kao tečni, bolje povezani i pri tom nepostojaniji nego ostali delovi istoga sna. Ja znam da su to nesvesne fantazije koje dospevaju u san, ali mi još nikad nije uspelo da jednu ovakvu fantaziju fiksiram. Uostalom, ove fantazije, kao i svi ostali sastavni delovi misli sna, zbijaju se, sažimaju se, jedna se superimponira drugoj i slično. Ali postoje i prelazni slučajevi, gde mogu gotovo neizmenjene da stvaraju sadržaj sna ili bar fasadu sna, pa sve do suprotnog slučaja, gde su u snu zastupljene samo jednim od svojih elemenata ili nekom dalekom aluzijom na jedan takav elemenat u sadržini sna. Očigledno i za sudbinu fantazije u mi^ slima sna ostaje kao merodavno koje prednosti mogu pružiti protiv zahteva cenzure i težnje prema sažimanju. 10 Frojd, Odabrana dela, VII

146 Tumačenje snova, II Pri izboru primera za tumačenje sna izbegavao sam, koliko sam mogao, one snove u kojima nesvesne fantazije igraju značajnu ulogu, i to iz razloga što bi uvođenje ovog psihičkog elementa zahtevalo opširna objašnjenja iz psihologije nesvesnog mišljenja. Ali ipak „fantaziju" ne mogu potpuno zaobići ni u ovoj vezi, pošto ona često u potpunosti dospeva u san, a još češće kroz njega prosijava. Hteo bih da navedem, možda, još jedan san koji izgleda da je sastavljen iz dve različite i suprotne fantazije i koje se na izvesnim mestima pokrivaju, i od kojih je jedna površna, dok druga, tako reći, predstavlja tumačenje prve. 1 San — to je jedini san za koji nemam nikakvih brižljivo vođenih zabeležaka — glasi otprilike ovako: Snevač — jedan neoženjen mlad čovek — sedi u jednom restoranu koji redovno posećuje i koji je u snu realistično predstavljen. Pojave se više lica da ga povedu sobom, među njima je i jedna osoba koja hoće da ga uhapsi. On kaže svojim drugovima za stolom: Platiću kasnije, vratiću se opet. Ali ovi podrugljivo viču. To nam je već poznato, to svako kaže. Jedan od gostiju još viče za njim: Opet jedan odlazi. Njega zatim odvedoše u jedan tesan lokal gde nalazi neku ženu sa detetom u naručju. Jedan od njegovih pratilaca kaže: To je gospodin Miler. Neki komesar, ili neko drugo zvanično lice, prelistava u jednom svežnju hartija ili spisa i pri tom ponavlja: Miler, Miler, Miler. Naposletku mu postavlja pitanje 1 Dobar primer jednog takvog sna, nastalog naslaganjem više fantazija jedne iznad druge, analizirao sam u svom delu: „Bruchstiick einer Hysterienanalyse" (Odlomak jedne analize histerije), 1905. godine. Uostalom, ja sam potcenjivao značenje ovakvih fantazija za stvaranje sna sve dok sam pretežno obrađivao svoje sopstvene snove koji su obično bazirani na diskusijama i konfliktima mišljenja, a retko na budnim snovima. Kod drugih osoba može se često mnogo lakše dokazati postojanje potpune analogije noćnog sna sa budnim. Kod histeričnih bolesnika napad se može zameniti snom; onda se lako možemo uveriti da je fantazija budnog sna za obe ove psihičke tvorevine predstavljala neposrednog prethodnika. / Sekundarna obrada 147 na koje on odgovara sa „da". Zatim se okrene da bi pogledao onu ženu i primećuje da je dobila veliku: bradu. Ovde je lako odvojiti oba sastavna dela. Površni deo je fantazija hapšenja, i izgleda da ju je rad sna nanovo stvorio. A iza nje vidi se materijal koji je od strane rada sna pretrpeo mali preobražaj — fantazija braka. Crte koje mogu biti zajedničke i jednom i drugom pojavljuju se naročito jasno kao na nekoj Galtonovoj kombinovanoj fotografiji. Obećanje dosadašnjeg neženje da će ponovo potražiti svoje mesto za stalnim stolom u restoranu, neverovanje njegovih drugova u piću, isprobanih mnogobrojnim iskustvima, vika: Opet jedan odlazi (ženi se), sve su to crte lako razumljive i za ono drugo tumačenje. Isto tako i potvrdna reč „da" koju osoba daje zvaničnom licu. Prelistavanje u jednom svežnju hartije, pri čemu se isto ime ponavlja, odgovara jednoj podređenoj crti, koja se lako može prepoznati sa svadbenih svečanosti, po čitanju telegrama koji u hrpama dolaze sa izrazima želje za srećom, i koji svi glase na isto ime. U ličnom nastupu neveste u ovom snu odnela je čak i svadbena fantazija pobedu nad fantazijom hapšenja koja ju pokriva. To što ova nevesta na kraju dobij a bradu nisam mogao objasniti nekim raspitivanjem — jer do analize nije došlo. Snevač je, dan pre toga, išao preko ulice sa jednim svojim prijateljem koji je bio isto tako neraspoložen prema braku, i skrenuo je svom prijatelju pažnju na jednu lepoticu — crnku koja im je dolazila u susret. A prijatelj je rekao: Jeste, samo kad ove žene tokom godina ne bi dobile brade kao njihovi očevi. Razume se da i u ovim snovima ne nedostaju elementi kod kojih je izobličenje sna obavilo jedan dublji rad. Tako bi reci: „Platiću kasnije" mogle da ciljaju na stav budućeg tasta, a kojeg bi se morao plašiti u vezi sa mirazom. Snevačicu, očigledno, svakojake pomisli sprečavaju da se sa uživanjem oda fantazijama o braku. Jedna od ovih sumnji da čovek brakom gubi svoju slobodu utelovila se kod promene u scenu hapšenja. 10«

148 Tumačenje snova, II Ako se još jednom vratimo na to da se rad sna rado služi fantazijom koju je već našao pripremljenu umesto da je tek sastavlja iz materijala misli sna, onda ćemo na osnovu ovoga saznanja možda resiti jednu od najinteresantnijih zagonetaka sna. Ranije sam ispričao Morijev san koji se, pogođen jednom daščicom u potiljak, budi iz dugog sna, koji je predstavljao jedan kompletan roman iz doba velike revolucije. Pošto se san izdaje kao povezan i u potpunosti podešen za to da bi objasnio nadražaj koji ga je probudio, o čijoj pojavi snevač nije mogao ništa da sluti, izgleda da preostaje mogućna samo jedna pretpostavka: da je čitav bogati san morao biti komponovan i da je morao biti obavljen u kratkom vremenskom razmaku između padanja daske na Morijev vratni pršljen i njegovog buđenja, izazvanog ovim padom. Mi se nikad ne bismo usudili da misaonoj aktivnosti u budnom stanju pripišemo jednu ovakvu brzinu, i tako smo došli do toga da radu sna kao njegovo naročito pravo pripišemo značajno ubrzanje toka. Protiv ovog zaključka, koji je ubrzo postao popularan, novi autori Le Loren, Eger i drugi (Le Lorrain, Egger) živo su prigovorili. Oni jednim delom sumnjaju u tačnost Morijevog izveštaja o samom snu, a s druge strane pokušavaju da objasne da brzina našeg budnog misaonog rada ne zaostaje za onom u ovom snu, ako odbijemo preterivanja. Diskusija nameće principijelna pitanja čije mi rešenje ne izgleda da skoro postoji. Ali moram priznati da argumentacija, na primer Egerova, na mene nije učinila nikakav utisak koji bi me ubedio upravo protiv Morijevog sna o giljotini. Ja bih predložio sledeće objašnjenje toga sna: Da li bi bilo baš tako neverovatno da Morijev san predstavlja fantaziju koja je u njegovom sećanju ostala godinama sačuvana i bila probuđena u onom trenutku — rekao bih: izvršena aluzija na nju — kad je prepoznao nadražaj koji ga je probudio? Onda, najpre, otpada celokupna teškoća da se komponuje jedna tako duga istorija sa svim njenim pojedinostima za preko mere kratko vreme Sekundarna obrada 149 koje ovde snevaču stoji na raspolaganju: ona je već bila komponovana. Da je drvo Morijev potiljak pogodilo u budnom stanju, bilo bi eventualno mesta za misao: To je upravo tako kao da je čovek giljotiniran. Ali pošto ga je daska pogodila za vreme spavanja, to rad sna dospevajući nadražaj koristi brzo za to da ostvari jedno ispunjenje želje, kao da misli (ovo treba shvatiti sasvim figurativno): „Sad je dobra prilika da se ostvari fantazija želje, koju sam u sebi stvorio u to i to vreme prilikom čitanja." Izgleda mi da se ne može osporiti to što je snevani roman upravo onakav kakav mladić obično stvara pod utiscima snažnih uzbuđenja. Ko se ne bi osećao — a osobito još kao Francuz i kulturni istoričar —, privučen opisivanjima iz doba strahovlade, u kome su aristokrati ja, plemstvo, ljudi i žene, cvet nacije, pokazali kako se može umreti vedre duše, i kad su oni svežinu duha i otmenost svoga načina života zadržavali sve do sud^ bonosnog poziva na sud? Kako zavodljivo za jednog mladog čoveka da se u svojoj fantaziji udubi u sve to, da samoga sebe zamisli kako se oprašta od jedne dame ljubeći joj ruku da bi se neustrašivo popeo na gubilište! Ili, ako je ambicija bila glavni motiv njegovog fantaziranja, da se premesti u jednu od tih strašnih ličnosti koje snagom svojih misli i plamenom rečitošću vladaju gradom u kome u to vreme srce čovečanstva grčevito kuca, koje hiljade ljudi šalju u smrt iz ubeđenja i pripremaju preporod Evrope, a pri tome nisu sigurne ni za svoje glave, i koje će ih jednoga dana staviti pod sečiva giljotine, možda u ulozi žirondista ili heroja Dantona? Da je Morijeva fantazija bila jedna od takvih — na to izgleda ukazuje jedna crta sačuvana u uspomeni „praćen nepreglednom gomilom ljudi". Ali nije neophodno potrebno da ova već dugo pripremljena fantazija treba da se ostvari za vreme spavanja; dovoljno je ako se samo, tako reći, „dodirne". Ja to mislim ovako: Ako se odsvira nekoliko taktova, pa neko (kao što je u Don Huanu) za to kaže: To je iz Mocartove Figarove ženidbe, onda se u meni smesta pojavi roj sećanja, a nijedno od njih ne može

150 Tumačenje snova, U u prvom trenutku pojedinačno ući u moju svest. Prava reč (Schlagwort) služi kao mesto ulaza kroz koji se čitav splet odjednom stavlja u stanje uzbuđenja. Ništa drukčije ne bi trebalo da postoji i u nesvesnom mišljenju. Budni nadražaj uzbuđuje psihičku ulaznu stanicu koja otvara pristup celokupnoj fantaziji o giljotini. Ali se ova ne prelazi za vreme spavanja, nego samo u snevačevom sećanju posle buđenja. Posle buđenja, on se seća u svim pojedinostima fantazije koja je u snu bila probuđena kao celina. Pri tom nemamo nikakvog načina da se uverimo da se stvarno sećamo nečega što smo sanjali. Ovo isto objašnjenje — da se radi o gotovim fantazijama koje je budni nadražaj doveo kao celinu u stanje uzbuđenja — valja primeniti i na druge snove podešene na nadražaj buđenja, na primer i na Napoleonov san o borbi pre eksplozije paklene mašine. Među snovima koje je prikupila Justina Tobovolska, u svojoj disertaciji o prividnom trajanju u snu, izgleda mi da ima najveću dokaznu snagu onaj san o kome pripoveda Makario (Macario) 1857. godine, a koji je sanjao jedan dramski pisac, Kazimir Bonžur (Casimir Bonjour).1 Ovaj čovek je jedne večeri hteo da prisustvuje prvom izvođenju jednog svoga komada, ali je bio toliko umoran da je na svom sedištu iza kulisa zadremao baš u trenutku kada se zavesa podigla. U snu je prošao svih pet činova svoga komada i posmatrao sve raznovrsne znake uzbuđenja koje su gledaoci ispoljavali prilikom izvođenja pojedinih scena. Posle završetka predstave čuo je, sav blažen, kako mu izvikuju ime uz naj živahni je odobravanje. Odjednom se probudio. Nije hteo da veruje ni svojim očima ni ušima: predstava nije krenula dalje od prvih stihova prve scene; on nije spavao duže od dva minuta. Svakako, nije suviše smelo tvrditi za ovaj san, gde snevač prolazi kroz svih pet činova i gde posmatra stav publike prema raznim mestima u drami, da nije morao nastati iz bilo kakve sveže neuroprodukcije za vreme spava1 Tobovolska, strana 53. Sekundarna obrado 151 nj a, nego da je, možda, reprodukovao jedan deo aktivnosti fantazije (u onom smislu u kome sam to opisao) koja je već bila završena. Tobovolska, zajedno s ostalim autorima, ističe kao zajedničke osobine snova sa ubrzanim tokom predstava da izgledaju naročito koherentni, nikako kao ostali snovi, i da je sećanje na njih u mnogo većoj meri sumarno nego detaljno. A to bi upravo bili znaci koji bi morali pripadati ovakvim gotovim fantazijama, kojih se rad sna dotakao, dakle zaključak koji autori nikako ne povlače. Ja neću tvrditi da svi snovi buđenja dozvoljavaju ovo objašnjenje, ili da se na ovaj način može ukloniti problem ubrzanog toka predstava u snu. Neizbežno je da se na ovom mestu pobrinemo i za odnos ove sekundarne obrade sadržine sna prema faktorima rada sna. Treba li da pretpostavimo da faktori koji stvaraju san — tendencija ka sažimanju, neophodnost da se izbegne cenzura i obzir na mogućnost predstavljanja u psihičkim sredstvima sna — pre svega od materijala načine jednu prethodnu sadržinu sna, pa da se ova sadržina naknadno preoblikuje, da bi se, koliko je god mogućno, prilagodila zahtevima jedne druge instancije? To je jedva verovatno. Pre bismo morali pretpostaviti da zahtevi ove instancije od samoga početka daju jedan od uslova kojima san želi da udovolji, i da ovaj uslov, isto tako kao i uslov sažimanja, cenzure otpora i uslov mogućnosti predstavljanja, istovremeno deluje indukujući i birajući na veliki materijal misli sna. A među četiri uslova stvaranja sna, onaj koji smo naposletku upoznali svakako je baš taj čiji zahtevi izgleda da imaju najmanje prinudni uticaj na snove. Identifikovanje ove psihičke funkcije, koja preduzima takozvanu sekundarnu obradu sadržine sna, sa radom našeg budnog mišljenja sa velikom verovatnoćom proizlazi iz sledećeg razmišljanja: Naše budno (predsvesno) mišljenje ponaša se prema bilo kom perceptivnom materijalu tačno onako kao što se funkcija u pitanju ponaša prema sadržini sna. Za njega je prirodno da u jednom takvom materijalu stvara red, uspostavlja relacije, i da ga načini konformnim na-

152 Tumačenje snova, II šim očekivanjima jedne intelegibilne celine. U stvari, mi u ovom pravcu idemo suviše daleko. Veštine opsenara varaju nas jer se oslanjaju na ovu našu intelektualnu naviku. U nastojanju da date čulne utiske razumno sastavimo, mi često činimo najneobičnije greške ili čak falsifikujemo istinu materijala koji je pred nama. Dokazi koji spadaju ovamo isuviše su dobro poznati da bi bilo potrebno neko opširnije izlaganje. Čitajući, mi prelazimo preko štamparskih grešaka koje remeti smisao, tako što iluzioniramo ono što je pravilno. Priča se da se neki urednik jednog mnogo čitanog francuskog lista usudio da se opkladi da će u svakoj rečenici jednog dužeg članka prilikom štampanja umetnuti reci „odnapred" ili „odostrag", a da to nijedan od čitalaca neće primetiti. On je dobio opkladu. Jedan komičan primer pogrešne povezanosti pao mi je u oči pre nekoliko godina prilikom čitanja novina. Posle one sednice u francuskoj skupštini, na kojoj je Dipii (Dupuis) odvažnim recima: ,,La seance continue" otklonio strah koji je zavladao u dvorani zbog eksplozije bombe koju je jedan anarhista bacio u dvoranu, saslušani su bili posetioci na galeriji kao svedoci o njihovom utisku o atentatu. Među njima su bila dva čoveka iz provincije, od kojih je jedan pričao da je odmah posle završetka govora doduše čuo neku detonaciju, ali da je mislio da u parlamentu postoji običaj da se uvek ispali jedan hitac čim neki govornik završi svoj govor. A drugi, koji je verovatno slušao već više govornika, dao je isti sud, samo sa izmenom da takvo pucanje predstavlja neko priznanje koje se odaje samo posle naročito uspelih govora. Nijedna druga psihička instancija, dakle, samo naše normalno mišljenje, ne pristupa sadržaju sna sa zahtevom da mora biti razumljiv, izlaže ga prvom tumačenju i, prema tome, dovodi do njegovog potpunog nerazumevanja. Za naše tumačenje ostaje propis da prividnu povezanost u snu, kao sumnjivu po njenom poreklu, ostavimo u svakom slučaju po strani i da od onog što je jasno i što je zbrkano krenemo istim putem natrag, na materijal sna. Sekundarna obrada 153 Ali, pri tom, primećujemo ono od čega skala kvaliteta sna, pomenuta ranije, bitno zavisi od zbr- • kanosti do jasnoće. Jasni nam izgledaju oni delovi sna u kojima je sekundarna obrada mogla nešto da izradi, a zbrkani oni drugi u kojima je snaga ovoga rada popustila. Pošto su pobrkani delovi sna tako često u isto vreme i delovi manje jasno izraženi, to možemo zaključiti da sekundarni rad sna treba načiniti odgovornim za jedan doprinos plastičnom intenzitetu pojedinih tvorevina sna. Ako za definitivno oblikovanje sna, onako kako proizlazi pod saradnjom normalnog mišljenja, treba ma gde da potražim neki predmet upoređivanja, onda mi se ne nameće nijedan drugi osim onih zagonetnih napisa kojima je humoristički list Fliegende Blater tako dugo zabavljao svoje čitaoce. Za jednu rečenicu, koja zbog kontrasta pripada dijalektu i koja ima što je mogućno prostački šaljivo značenje, treba da se izazove očekivanje da sadržava neki latinski napis. U tu svrhu istrgnuti su elementi slova reci iz ovog sastava i pretvoreni u slogove i tako iznova poredani. Tu i tamo pojavljuje se poneka prava latinska reč, na drugim mestima mislimo da pred sobom imamo skraćenice takvih reci, a na nekim mestima napisa, opet, mi dopuštamo da nas izgled trošnih delova ili praznina u napisu prevari da pređemo preko besmislenosti slova koja stoje pojedinačno. Ako ne želimo da nasednemo ovoj šali, moramo preći preko svih rekvizita jednog napisa; moramo pogledati dobro slo-r va i rastaviti ih bez obzira na red koji je dat u reci našeg maternjeg jezika. Sekundarna obrada jeste onaj momenat rada sna koji je primetila većina autora i ocenila o njegovoj vrednosti. Predstavljajući vedro ovu funkciju, H. Elis (Ellis) ovako piše: „Stvar možemo zaista zamisliti tako da svest spavanja kaže samoj sebi: Evo, ovde dolazi naš majstor, budna svest, polažući ogromnu vrednost na razum, logiku i slično. Dohvati se brzo stvari, dovedi ih u red, svaki poredak je dobar — pre nego što uđe da zaposedne prizorište."

154 Tumačenje snova, II Identitet ovog načina sa identičnošću budnog mišljenja naročito jasno potvrđuje Delakroa (Delacroix, str. 526). „Cette fonction d'interpretation n'est pas particuliere au reve; c'est le meme travail de coordination logique que nous faisons sur nos sensations pendant la veille."1 J. Sili (Sully) zastupa isto mišljenje. Isto tako i Tobovolska: „Sur ces successions incoherents d'hallucinations, l'esprit s'efforce de faire le meme travail de coordination logique qu'il fait pendant la veille sur les sensations. U relie entre elles par un lien imaginaire toutes ces images decousues et bouche les ecarts trop grands qui se trouvaient entre elles" (str. 93) . 2 Neki autori dopuštaju da ova aktivnost sređivanja i tumačenja počinje još za vreme snevanja i da se nastavlja u budnom stanju. Tako Polan (Paulhan, str. 547): „Cependant j'ai souvent pense" qu'il pouvait y avoir une certaine deformation, ou plutot reformation du reve dans le souvenir ... La tendence systematisante de l'imagination pourrait fort bien achever apres le reveil ce qu'elle a ebauche pendant le sommeil. De la sorte, la rapidite realle de la pensee serait augmentee en apparence par les perfectionnements dus a l'imagination eveillee."3 1 Funkcija interpretacije nije naročita za snove; to je isti rad logične koordinacije kao što ga vršimo na svojim senzacijama u budnom stanju. 2 Duh se trudi da na ovim inkoherentnim tokovima halucinacija obavi isti posao logične koordinacije koji vrši na senzacijama u budnom stanju. On sve odvojene slike povezuje jednom imaginarnom vezom i zatvara suviše velike otvore koji se nalaze između njih. 3 Ja sam, međutim, često mislio da u snovima postoji izvesna deformacija, ili bolje rečeno, reformisanje sna u sećanju... Tendencija imaginacije ka sistematizovanju mogla bi vrlo dobro dovršiti posle buđenja ono što je za vreme sna bila pokušala. Tako bi stvarna brzina misli bila prividno uvećana usavršenjima budne imaginacije. Sekundarna obrada 155 Leroa i Tobovolska (str. 592): „... dans le reve, au contraire, l'interpretation et la coordination se font non seulement a l'aide des donnees du reve, mais encore a l'aide de celles de la veille.. : n Nije moglo na taj način izostati to da je ovaj jedini prepoznati momenat pri stvaranju sna bio precenjen u svom značenju, tako da su mu pripisivali celokupan posao, da je stvorio san. Ovo stvaranje treba da se izvrši u trenutku buđenja, kao što pretpostavljaju Goblo (Goblot) i u još većoj meri Fuko (Foucault), koji budnom mišljenju pripisuju sposobnost da stvori san iz misli koje se porađaju u toku spavanja. Leroa i Tobovolska za ovo gledište kažu: „On a eru pouvoir placer le reve au moment du reveil et ils ont attribue a la pensee de la veille la fonction de construire le reve avec les images presentes dans la pensee du sommeil."2 Sa ovog raspravljanja o sekundarnoj obradi prelazim na diskusiju o jednom novom faktoru pri radu sna, na koji su skrenula pažnju duhovita zapažanja H. Zilberera. Zilberer je, kao što smo pokazali na jednom drugom mestu, uhvatio, tako reći, ,,in flagranti" pretvaranje misli u slike, tako što je u stanju premorenosti i pospanosti samoga sebe naterao na duševni rad. Tada se obrađena misao izgubila, i na njenom mestu pojavila se vizija, što se ispoljilo kao zamena misli koja je najčešće bila apstraktna. I kod ovih opita dogodilo se da je slika koja se pojavila i koju je trebalo uporediti sa elementom sna ponekad predstavljala nešto drugo nego misao koja je obrađivana, naime samu premorenost, teškoću ili ne1 U snu se, naprotiv, tumačenje i koordinovanje vrše ne samo pomoću podataka iz sna, nego i pomoću podataka Iz budnoga stanja... 2 Moglo se verovati da je moguće san plasirati u trenutak buđenja, i oni (autori) su budnoj misli pripisivali funkciju konstruisanja snova iz slika koje se javljaju u mislima u spavanju.

156 Tumačenje snova, 11 raspoloženje za ovaj rad, dakle subjektivno stanje i način funkcionisanja osobe koja se trudila, umesto predmeta njenog truda. Zilherer je ovaj slučaj, koji se kod njega veoma često pojavljivao, nazvao „funkcionalnim fenomenom", za razliku od „materijalnog" koji je trebalo očekivati. „Na primer: jedno poslepodne, ja veoma pospan ležim kod kuće na sofi, ali primoravam samoga sebe da razmišljam o jednom filozofskom problemu. Pokušavam naime da uporedim shvatanja Kanta i 80- penhauera o vremenu. Ali mi, zbog moje pospanosti, ne polazi za rukom da misaone tokove obojice filozofa držim čvrsto jedan pored drugoga, što bi za upoređivanje bilo neophodno potrebno. Posle više uzaludnih pokušaja, ja sam još jednom zapamtio Kantovo izvođenje i ulažući sve svoje snage, da bih ga posle primenio na Sopenhauerovo postavljanje problema. Posle toga svoju pažnju obratio sam ovom Šopenhauerovom problemu; i kada sam, sad, hteo da se vratim natrag na Kanta, pokazalo se da se njegov argument ponovo izgubio, pa sam se uzalud trudio da ga se ponovo setim. Ovo uzaludno nastojanje da ovaj Kantov dosije, zaturen negde u mojoj memoriji, odmah ponovo nađem, pojavljuje mi se odjednom pred očima kao očigledno — plastički simbol, kao u snu: Ja tražim objašnjenje od nekog namrgođenog sekretara koji se, nagnut nad pisaćim stolom, nimalo ne uzbuđuje zbog moga navaljivanja. Upola se uspravivši, on me pogleda neprijatnim i odbijajućim pogledom (Jahrbuch, I, str. 514). Evo drugih primera koji se odnose na kolebanje između sna i budnog stanja: „Primer broj 2. — Uslovi: Ujutru pri buđenju. U izvesnoj dubini sna (sumrak), razmišljajući o jednom prethodnom snu, sanjajući ga na neki način naknadno i do kraja, osećam kako se približavam svesnom budnom stanju, ali želim da još ostanem u stanju sumraka. Scena: „Jednom nogom kročim preko nekog potoka, ali nogu odmah ponovo povlačim natrag; pokuSekundarna obrada 157 šavajući da ostanem s ove strane" (Jahrbuch, III, str. 625). „Primer broj 6. — Uslovi kao u primeru broj 4. (On želi još malo da leži a da se ne uspava). Ja želim još malo da se predam snu. Scena: „Ja se opraštam od nekoga i sporazumevam se s njim (ili s njom) da ću se s njim (s njom) uskoro naći." „Funkcionalni" fenomen, „predstavljanje jednog stanja umesto jednog objekta", posmatrao je Zilberer principijelno u dva uslova: uspavljivanja i buđenja. Nije lako razumeti zašto samo ovaj poslednji slučaj dolazi u obzir u tumačenju snova. Zilberer je dobrim primerima pokazao da krajnji delovi manifestne sadržine mnogih snova, na koje se neposredno nadovezuje buđenje, predstavljaju samu nameru ili sam proces buđenja. Ovoj svrsi služi: prelazak preko praga (Schwellensymbolik", simbolika praga), napuštanje jedne prostorije da bi se ušlo u neku drugu, odlazak na put, povratak kući, odvajanje od pratioca, zagnjurivanje u vodu i drugo. Nipošto ne mogu da se uzdržim od primedbe da sam u svojim sopstvenim snovima, kao i u snovima lica koje sam analizirao, neuporedivo rede nailazio na elemente sna koji se odnose na simboliku praga, nego što bi se to moglo očekivati prema Zilbererovim saopštenjima. Nimalo nije nezamišljivo niti neverovatno da bi ova „simbolika praga" mogla, takođe, objasniti mnoge elemente o samom snu, na primer na mestima gde je u pitanju kolebanje dubine spavanja i sklonost da se san prekine. Ali pouzdani primeri za ovo još nisu navedeni. Češće izgleda da je pred nama slučaj hiperdeterminisanja, da je jedno mesto san, koje svoju materijalnu sadržinu dobiva od sklopa misli sna, povrh toga bilo upotrebijeno za predstavljanje nekog stanja duševne aktivnosti. Ovaj Zilbererov veoma zanimljivi funkcionalni fenomen doveo je, bez krivice njegovog pronalazača, do mnogih zloupotreba tako što je stara sklonost ka apstraktno-simboličkom tumačenju snova u njemu

158 Tumačenje snova, II našla oslonac. Ovo davanje prvenstva „funkcionalnoj kategoriji" kod mnogih ide tako daleko da govore o „funkcionalnom fenomenu" gde god se u sadržrni misli sna pojave intelektualne aktivnosti, mada ovaj materijal nema ni više ni manje prava da uđe u san kao ostatak prethodnog dana nego bilo koji drugi. Spremni smo da priznamo da Zilbererovi fenomeni predstavljaju jedan drugi doprinos stvaranju sna od strane budnog mišljenja; ali je on na svaki način manje konstantan i značajan od prvoga, koji je uveden pod imenom „sekundarna obrada". Pokazalo se da je jedan deo pažnje, aktivne preko dana, i za vreme spavanja posvećen snu, da ga kontroliše, kritiku je i sebi zadržava moć da ga prekine. Izgledalo nam je verovatno da u ovoj duševnoj instanciji koja je ostala budna prepoznamo cenzora kome pripada jedan tako snažan uticaj ograničavanja oblikovanja sna. Ono što su Zilbererova zapažanja tome doprinela jeste činjenica da u izvesnim okolnostima neke vrste samoposmatranja igraju ulogu u tome i da daju doprinos sadržaju sna. O verovatnim odnosima ove samoposmatrajuće instancije, koja može biti naročito istaknuta u filozofskim umovima, prema endopsihičkom zapažanju, prema obmanama posmatranja, prema savesti i prema cenzoru sna, — o svemu tome biće reci na jednom drugom mestu.1 Pokušaću sada da rezimiram ova obimna razmatranja o radu sna. Mi smo se nalazili pred pitanjem: da li duša sve svoje sposobnosti upotrebljava u nesmetanom razvijanju za stvaranje sna, ili samo za jedan odlomak toga stvaranja, koji je funkcionalno ograničen. Naša ispitivanja nas navode do toga da ovakvo postavljanje pitanja uopšte odbacimo kao pitanje, budući da ono nije adekvatno prilikama. Ali ako pri odgovoru treba da ostanemo na istom tlu, na koje nas naše pitanje upućuje; morali bismo odgovoriti potvrdno na obe alternative, koje se zbog svoje su1 Zur Einfiihrung đes Narzissmus, Hahrbuch der Psychoanalyse VI, 1914 (Sabrana đela, sveska X). Sekundarna obrada 159 protnosti međusobno prividno isključuju. Duševni rad pri stvaranju sna sastoji se od dve funkcije: stvaranja misli sna i njihovog pretvaranja u sadržaj sna. Misli sna su sasvim korektno stvorene i konstruisane utroškom celokupne psihičke energije za koju smo sposobni; one pripadaju našem mišljenju koje nije postalo svesno, iz kojeg i svesne misli proizlaze, posle izvesne modifikacije. Ma koliko interesantnih i zagonetnih pitanja sadržavale misli sna, sve ove zagonetke nemaju neki naročiti odnos prema snu i ne zaslužuju da se o njima raspravlja među problemima sna. 1 S druge strane, druga funkcija mentalne aktivnosti za vreme stvaranja sna, pretvaranje nesvesnih misli u sadržinu sna, jeste nešto naročito i karakteristično za snevanje. Upravo ovaj rad sna udaljava se mnogo više od slike budnog mišljenja nego što su čak i najodlučniji potcenjivači psihičkog funkcionisanja mislili o stvaranju sna. San možda nije površniji, nekorektniji, zaboravniji, nepotpuniji od budnog mišljenja; on je nešto što se od toga kvalitativno potpuno razlikuje, pa se zbog toga najpre ne može s njim ni porediti. On uopšte ne misli, ne 1 Nekad, ranije, za mene je naročito teško bilo da čitaoce naviknem na razlikovanje između manifestne sadržine sna i latentnih misli sna. Neprestano su se crpli argumenti i prigovori iz neprotumačenih snova, onako kako ih je sačuvalo sećanje, i prelazilo se preko potrebe da se protumače. A pošto su se bar analitičari sprijateljili s tim da manifestne snove zamene smislom nađenim pomoću tumačenja, mnogi od njih su učinili grešku da padnu u neku drugu zbrku koje su se isto tako uporno pridržavali. Oni suštinu sna traže u ovoj latentnoj sadržini i pri tome ne primećuju razliku između latentnih misli sna i rada sna. San u suštini nije ništa drugo do jedna naročita forma našeg mišljenja, koja je omogućena uslovima stanja spavanja. Ovu formu stvara rad sna, i on je jedini ono bitno u snu — objašnjenje njegove specijalne prirode. Ja ovo kažem zbog utvrđivanja vrednosti ozloglašene „prospektivne tendencije sna". Činjenica što se snovi bave pokušajima da rešavaju probleme koji stoje pred našim duševnim životom nije ništa neobičnija od onoga što treba da radi naš svesni budni život; ona samo doprinosi tome da se ovaj rad može obavljati i u predsvesnom stanju, što nam je, uostalom već poznato.

J60 Tumačenje snova, II računa, ne sudi, nego se ograničava na to da stvarima da nov oblik. Može se iscrpno opisati nabrajanjem svih uslova koje njegov proizvod treba da zadovolji. Ovaj proizvod, san, treba pre svega da izbegne cenzuru i u tu svrhu rad sna se služi pomeranjem psihičkih intenziteta sve do pridavanja nove vrednosti svima psihičkim vrednostima. Misli treba da budu reprodukovane isključivo ili pretežno u materijalu vizualnih ili akustičkih tragova sećanja, i ovaj zahtev nameće radu sna obzir na predstavljivost kome odgovara stvaranjem novih pomeranja. Treba da se (verovatno) stvore veći intenziteti nego što u mislima sna noću stoje na raspolaganju, a toj svrsi služi izdašno sažimanje sna koje se preduzima sa sastavnim delovima misli sna. Ne polaže se velika pažnja na logičke relacije misaonog materijala; te relacije bivaju najzad predstavljene u formalnim osobenostima snova. Afekti misli sna podleže neznatnijim promenama nego njihov sadržaj predstava. Takvi afekti, po pravilu, bivaju potisnuti; a gde su zadržani, oni su odvojeni od predstava koje im pripadaju, a afekti sličnog karaktera se sastavljaju. Samo jedan deo rada sna, i rad koji deluje u inkonstantnoj meri, obrađivanje materijala od strane delimično probuđenog budnog mišljenja, slaže se eventualno sa shvatanjem koje su drugi autori pokušali da primene na celokupnu aktivnost stvaranja sna. VII PSIHOLOGIJA PROCESA SNA Među snovima za koje sam saznao kazivanjem drugih ljudi, nalazi se jedan koji sada polaže naročito pravo na to da o njemu povedemo računa. San mi je ispričala pacijentkinja koja ga je i sama čula u jednom predavanju o snu; njegov pravi izvor ostao je za mene nepoznat. Ali taj san je svojom sadržinom načinio utisak na tu damu, jer ona nije propustila da ga „ponovo sanja", tj. da ponovi elemente toga sna u svom sopstvenom snu da bi ovim prenosom izrazila podudarnost u izvesnoj tački. Preduslovi za ovaj uzorit san su sledeći: Jedan otac bdeo je danima i noćima uz krevet svoga bolesnog deteta. Pošto je dete umrlo, on ode u susednu sobu da se malo odmori, ali ostavlja vrata otvorena da bi iz svoje spavaće sobe mogao da gleda u onu drugu prostoriju gde je na odru ležao detetov leš, okružen velikim svećama. Jedan stari čovek je bio angažovan da čuva stražu i on sedi pored mrtvog deteta, mrmljajući neke molitve. Posle nekoliko sati spavanja otac sanja da dete stoji pored njegove postelje, hvata ga za ruku i prebacujući mu šapće: Oče, zar ne vidiš da ja gorim? On se probudi, primeti jaku svetlost koja dolazi iz sobe u kojoj je odar, požuri u sobu, vidi starog čuvara kako je zadremao, pokrov i jedna ruka dragog pokojnika su izgoreli od svece koja je, zapaljena, pala na njih. 11 Frdđd, Odabrana dela, VII

162 Tumačenje snova, II Objašnjenje ovog dirljivog sna je dosta jednostavno i, kako mi je pacijentkinja pričala, njega je i predavač pravilno dao. Laka svetlost prodirala je kroz otvorena vrata i padala snevaču u oči i u njemu izazvala isti zaključak koji bi načinio da je bio budan, naime da je padom jedne svece nastao požar u blizini lesa. Verovatno je i otac sam bio zabrinut da stari čuvar možda nije dorastao svome zadatku, pa je tu brigu poneo sobom u san. Ni mi ne nalazimo da bi išta trebalo izmeniti u ovom tumačenju, osim da možda dodamo da je sadržaj sna morao biti višestruko determinisan govor detetov sastavljen od reci i govora koje je ono stvarno vodilo u svom životu i koji su bili povezani^ sa važnim doživljajima u očevu životu. Na primer žalba: Ja gorim — sa groznicom od koje je dete umrlo, a reci: Oče, zar ne vidiš? — sa jednom drugom prilikom, nama nepoznatom, ali punom afekata. Ali pošto smo uvideli da je san pun smisla i da se može uklopiti u celokupnost psihičkog zbivanja, moći ćemo se začuditi što se pod ovakvim okolnostima uopšte pojavio jedan san gde je bilo na mestu što je moguće brže buđenje. I tu ćemo zapaziti da ni ovaj san nije bez ispunjenja jedne želje. U snu se mrtvo dete ponaša kao živo, ono čak pominje oca, prilazi njegovom krevetu i povlači ga za ruku, kao što je verovatno uradilo i u sećanju iz kojeg je san uzeo onaj prvi deo detetovog govora. Za ljubav ispunjenju ove želje otac je sad svoje spavanje produžio za trenutak. San je dobio preče pravo nad razmišljanjem u budnom stanju, pošto je mogao da dete još jednom pokaže živim. Da se njegov otac najpre probudio, pa zatim doneo zaključak koji ga je odveo u spavaću sobu, on bi detetov život tako reći skratio za ovaj jedan momenat. Ne može postojati nikakva sumnja o tome kojom svojom osobenošću ovaj mali san privlači naše interesovanje. Mi smo dosad uglavnom brinuli o tome u čemu se sastoji tajni smisao sna, kojim se putem on nalazi, i kojim se sredstvima rad sna poslužio da bi ga prikazao. Zadaci tumačenja sna stajali su doPsihologija procesa sna 163 sad u centru našeg vidika. A sad nailazimo na ovaj san koji tumačenju ne postavlja nikakav zadatak, čiji je smisao dat neuvijeno, i zapažamo da je taj san još uvek sačuvao bitne karakteristike kojima se jedan san očigledno odvaja od našeg budnog mišljenja i kojima u nama izaziva potrebu za objašnjenjem. Pošto smo odstranili sve ono što se tiče rada oko tumačenja, mi tek možemo zapaziti kako je nepotpuna ostala naša psihologija sna. Ali pre nego što sa svojim mislima krenemo na ovaj novi put, hoćemo da se zaustavimo i da bacimo pogled unazad, da li možda na svom putovanju dovde nismo nešto propustili da zapazimo. Jer nama mora postati jasno to da za nama leži udoban i ugodan deo našeg puta. Dosad su svi putevi kojima smo se kretali, ako se mnogo ne varam, vodili ka svetlosti, razjašnjenju i potpunom razumevanju; od trenutka kad hoćemo da dublje prodremo u duševne procese pri snevanju, sve staze će se završavati u mraku. Mi nipošto ne možemo doći dotle da san objasnimo kao psihički proces, jer objasniti nešto znači svesti ga na poznato, a dosad ne postoji nikakvo psihološko saznanje kome bismo mogli podrediti ono što bi se na osnovu psihološkog ispitivanja moglo smatrati kao razlog za objašnjenje snova. Mi ćemo, naprotiv, biti primorani da postavimo čitav niz novih hipoteza, čija će se naslućivan ja dotaći građe duševnog aparata i rada snaga koje u njemu deluju, i moraćemo paziti da te hipoteze ne raspredamo preko prve logičke veze, inače će se njihova vrednost rasplinuti u neizvesnosti. Čak i da ne načinimo nikakvu grešku u zaključivanju i da povedemo računa o svim logički datim mogućnostima, preti nam opasnost da, zbog verovatne nepotpunosti naših premisa, naš račun potpuno omane. Nikakav zaključak o konstrukciji i načinu rada duševnog instrumenta nećemo dobiti ni najbrižljivijim ispitivanjem sna ili bilo koje druge pojedinačne funkcije, ili taj zaključak bar nećemo moći obrazložiti; da bismo to postigli, biće potrebno da saberemo sve implikacije koje se pri komparativnom proučavanju čiii»

164 Tumačenje snova, II tave serije psihičkih funkcija pokažu kao neophodne. I tako će psihološke pretpostavke koje crpemo iz analize procesa sna morati čekati kao na nekoj stanici dok se ne povezu sa rezultatima drugih ispitivanja, koja pokušavaju da sa druge polazne (napadne) tačke prodru do jezgra istog problema. A ZABORAVLJANJE SNOVA Predlažem, dakle, da se najpre okrenemo jednoj temi iz koje se izvodi prigovor o kome dosad nismo vodili računa, ali koji je ipak u stanju da upropasti sva naša nastojanja oko tumačenja snova. Sa više strana prebačeno nam je da san koji treba da tumačimo zapravo uopšte i ne poznajemo, bolje rečeno, da nemamo nikakvu garantiju da ga poznajemo onako kako se on u stvari dogodio. Ono čega se od sna sećamo i na čemu se u svojoj veštini tumačenja vežbamo, to je, pre svega, osakaćeno netačnošću našeg pamćenja koje izgleda u naročito visokom stepenu nesposobno da san sačuva, pa je možda i najznačajnije delove njegove sadržine izgubilo. Ta mi se tako često nalazimo pobuđeni da ga žalimo, ako želimo da poklonimo pažnju svojim snovima, da smo sanjali daleko više i da na žalost ne znamo o tome ništa više od ovog jednog odlomka, čije nam sećanje i samo izgleda neobično nesigurno. A, zatim, sve govori za to da nam naše sećanje reprodukuje san, ne samo sa puno praznina nego i netačno i falsifikovano. Kao što s jedne strane možemo sumnjati da li je ono što smo sanjali zaista bilo tako nepovezano i nejasno kao što to pamtimo, tako se s druge strane može sumnjati da li je neki san bio tako povezan kao što ga prepričavamo, da li prilikom pokušaja reprodukovanja nismo postojeće praznine, ili praznine nastale zaboravonl, Zaboravljanje snova 165 ispunili samovoljno odabranim, novim materijalom, da li san ne ukrašavamo, zaokrugljujemo, podešavamo tako da je nemoguće suditi o tome kakva je bila stvarna sadržina našeg sna. Štaviše, kod jednog autora (Spita)1 našli smo pretpostavku da se sve što predstavlja red i povezanost unosi u san tek pri pokušaju da ga se setimo. Tako se nalazimo u opasnosti da nam se sam predmet, čiju smo vrednost preduzeli da odredimo, izmigolji iz ruku. Dosad u našim tumačenjima snova nismo vodili računa o ovim upozorenjima. Staviše, mi smo, naprotiv, u najmanjim, najneupadljivijim i najnesigurni] im sastavnim delovima sadržine snova isto tako jasno čuli poziv za tumačenje kao i u delovima koji su nam razgovetno i sigurno sačuvani. U snu o Irminoj injekciji stajalo je: Brzo pozovem doktora N., i mi smo pretpostavili da ni ovaj dodatak ne bi dospeo u san da nije imao neko naročito poreklo. Tako smo došli na istoriju one nesrećne pacijentkinje, uz čiju sam postelju „brzo" pozvao jednog starijeg kolegu. U prividno apsurdnom snu, koji sa razlikom između pedeset i jedan i pedeset i šest postupa kao sa quantite negligeable, cifra pedeset i jedan pominje se više puta. Umesto da to smatramo samo po sebi razumljivim ili nevažnim, mi smo iz toga zaključili da postoji jedan drugi tok misli u latentnoj sadržini sna koji vodi ka broju pedeset i jedan, i trag koji smo dalje pratili vodio nas je do strahovanja da pedeset i jedna godina predstavlja granicu našeg života, u najoštrijoj suprotnosti sa dominantnim tokom misli koji se hvalisavo razmeće godinama života. U snu ,,non vixit" našlo se, kao beznačajan umetak koji u početku nisam zapazio, ovo mesto: „Pošto ga P. ne razume, pita me Fl.", itd. Kad je zatim tumačenje zapelo, vratio sam se na te reci i polazeći od njih našao put ka dečjoj fantaziji koja se u misli sna pojavljuje kao intermedijarna čvorna tačka. To se dogodilo posredstvom pesnikovih reci: 1 Isto što i kod Fukoa (Foucault) i Tenerija (Tannery).

166 Tumačenje snova, II Selten habt ihr mich verstanden, Selten auch verstand ich Euch, Nur, wenn wir im Kot uns fanden, So verstanden wir uns gleich!1 Svaka analiza bi mogla dati primere za to kako su upravo najbeznačajnije crte sna neophodne za tumačenje, i kako se rešenje zadatka odugovlači zato što se pažnja ovakvim crtama tek kasnije posvećuje. Pri tumačenju snova mi smo pripisali istu važnost svakoj nijansi jezičkog izraza kojim je san pred nas iznet. Štaviše, ako nam je bio iznet neki besmislen, ili nedovoljan tekst, kao da naporu nije uspelo da san prevede u pravu formu, respektovali smo i te nedostatke izraza. Ukratko, sve ono što su prethodni pisci smatrali svojevoljnom improvizacijom, skrpljenom u neprilici na brzu ruku, sve to smo tretirali kao kakav sveti tekst. Ovoj kontradikciji je potrebno objašnjenje. Objašnjenje je u našu korist, a da pri tom ne odbacujemo mišljenje autora. Sa gledišta naših novostečenih uvida u postanak sna kontradikcije u potpunosti nestaju. Tačno je da san izobličavamo prilikom pokušaja produkovanja; mi tu ponovo nalazimo ono što smo obeležili kao sekundarnu i često pogrešno shvaćenu obradu sna od strane instancije koja obavlja normalno mišljenje. Ali ovo izopačenje nije ništa drugo do jedan deo obrade, kojoj misli sna zbog cenzure sna zakonito podležu. Autori su ovde naslutili ili primetili onaj deo izopačenja sna koji radi manifestno; mi smo manje zainteresovani za to, jer znamo da je daleko izdašniji rad izobličavanja, ne tako lako uočljiv, u snu već izvršen od skrivenih misli sna. Autori greše samo u tome što pretpostavljaju da je modifikacija sna u toku sećanja i stavljanja u reci svojevoljna, da se dakle ne 1 Retko ste me razumeli, i ja sam vas takođe retko razumeo. Samo kad smo se našli u blatu, smesta smo se razumeli (Ovo je citat iz Hajneove, zbirke pesama, Buch der Lieder, Die Heimkehr, 78) (Prim. prev.). Zaboravljanje snova 167 može dalje raščlaniti, pa je zato smatraju pogodnom da nas u razumevanju sna vodi na pogrešan put. Oni potcenjuju determinisanje u psihičkom procesu. Tu nema ničeg proizvoljnog. Može se sasvim uopšteno pokazati da jedan drugi tok misli odmah prima na sebe obrađivanje elementa koji je prvi tok misli propustio da obradi. Na primer, ja mogu hteti da sasvim proizvoljno zamislim jedan broj. Ali to je nemogućno; broj koji mi pada na pamet određen je jasno i nužno mojim mislima, makar one bile daleko od moje neposredne namere. 1 Isto tako nisu proizvoljne izmene koje san pretrpi pri redakciji od strane budnog života. One ostaju u asocijativnoj povezanosti sa sadržajem čije mesto zauzimaju i mogu poslužiti da ukazu na put do toga sadržaja, koji opet, sa svoje strane, može biti zamena za neki drugi sadržaj. Prilikom analize sna sa pacijentima, u vezi s ovim tvrđenjem ja obično vršim sledeću probu i to nikad bez uspeha. Ako mi izveštaj o nekom snu u početku izgleda teško razumljiv, zamolim pacijenta da mi ga ponovi. To se onda retko kada događa istim recima. A mesta na kojima je pacijent izmenio svoje reci meni se na ovaj način pokažu kao slaba tačka u prerušivanju sna, i one mi služe kao što je Hagenu poslužio izvezeni znak naSigfridovoj odeći.2 To je ono mesto odakle tumačenje sna može početi. Pripovedač sna je upozoren mojim zahtevom da nameravam posvetiti naročiti napor za rešenje ovog sna; on dakle, pod pritiskom otpora, brzo zaštićuje slabe tačke prerušenog sna time što će sve one izraze koji prete da će ga odati zameniti nekim dru1 Uporedi: Psihopatologija svakodnevnog života, I izdanje, 1901. i 1904, II izdanje 1929 (Sabrana dela, sveska IV). Prevod dr Huga Klajna, Beograd, 1937, izdanje „Kosmos". 2 Po germanskoj mitologiji junak Sigfrid bio je ranljiv samo na jednom mestu, a to mesto je bilo poznato jedino Krimhildi! Hagen je prevarom naterao Krimhildu da na tom mestu izveze jedan krstić na Sigfridovoj haljini. I Hagen je u lovu kopljem pogodio Sigfrida upravo na tom mestu (Prim. prev.).

168 Tumačenje snova, II gim izrazom koji manje otkriva. I tako mi skreće pažnju na izraz koji je izostavio. Napor koji snevač ulaže da bi sprečio rešenje sna daje mi osnova da zaključim s kakvom brižljivošću je odelo sna bilo satkano. Manje su u pravu autori kada posvećuju tako mnogo prostora sumnji s kojom naš sud prima pričanje o snu. Jer za ovakvu sumnju ne postoji nikakva intelektualna garanti ja; naše pamćenje uopšte ne zna ni za kakvu garantiju; pa ipak smo češće nego što je to objektivno opravdano primorani da verujemo njegovim podacima. Sumnja u tačnu reprodukciju sna, ili pojedinih podataka iz sna, opet je samo derivat cenzure sna, otpora protiv prodora misli sna u svest. Ovaj otpor se nije uvek iscrpeo u pomeranjima i zamenama koje je ostvario, on traje i dalje u vidu sumnje prianjajući za materijal koji je propušten. Mi smo utoliko pre skloni da pogrešno shvatimo ovu sumnju ukoliko se ona čuva da nikad ne napadne intenzivne elemente sna, nego uvek samo slabe i nejasne. A mi već sada znamo da se između misli sna i sna desila celokupna ponovna procena svih psihičkih vrednosti. Izopačenje je bilo mogućno samo usled oduzimanja psihičke vrednosti; ono se redovno izražava u tome a katkad se time i zadovoljava. Ako se jednom nejasnom elementu sadržine sna pridruži još i sumnja, onda je u pitanju sigurna indikacija da je ta sumnja relativno posredan potomak jedne od proskribovanih misli sna. S ovim stvarima je onako kao što je bilo posle nekog velikog preokreta u jednoj od republika staroga veka ili renesanse. Plemenite i moćne porodice koje su ranije vladale sad su prognane, i sva visoka mesta zauzimaju skorojevići; u gradu trpe samo još potpuno osiromašene i nemoćne članove ili daleke pristalice oborenih velikaša. Ali ni ovi ne uživaju puna građanska prava: nad njima se vodi nadzor jer im se ne veruje. Umesto nepoverenja u datom primeru, u našem slučaju stoji sumnja. I zato tražim da se prilikom analize sna napusti celokupna skala izjava sigurnosti, da se i najmanja mogućnost da se Zaboravljanje snova 169 nešto ovako ili onako u snu dogodilo tretira kao potpuna sigurnost. Dok god se neko pri praćenju jednog elementa sna nije odlučio da se odrekne ovog obzira, analiza će tu biti zaustavljena. Potcenjivanje vrednosti elementa koji je u pitanju ima na analizovanog takvo psihičko dejstvo da mu nijedna od neželjenih predstava koje se nalaze iza elementa neće pasti na pamet. Takvo dejstvo zapravo i nije samo po sebi razumljivo. Ne bi bilo besmisleno kad bi neko rekao: „Ne znam sigurno da li je ovo ili ono bilo u snu sadržano; ali pored toga mi pada na pamet i sledeće." On tako nikad ne kaže, i baš ovo dejstvo sumnje koje ometa analizu otkriva je kao derivat i oruđe psihičkog otpora. Psihoanaliza je s pravom nepoverljiva. Jedno od njenih pravila glasi: Otpor je sve što ometa nastavak rada na analizi.1 I zaboravljanje snova ostaje neobjašnjivo sve dok za njegovo objašnjenje ne uzmemo u obzir snagu psihičke cenzure. Osećaj da smo jedne noći veoma mnogo sanjali i od svega toga samo malo zapamtili može imati drugi smisao u nizu slučajeva, eventualno smisao da se rad sna tokom noći osetno odvijao, a ostavio za sobom samo onaj jedan kratki san. Inače ne postoji mogućnost sumnje u činjenicu da se san posle buđenja sve više zaboravlja. Često se on zaboravlja uprkos mučnih nastojanja da se zapamti. Ali ja mislim da kao što obim toga zaborava pre1 Rečenica koja je ovde ovako peremptorički postavljena: Sve što ometa nastavak analitičkog rada jeste otpor — mogla bi se lako pogrešno shvatiti. Ta rečenica ima, razume se, samo značenje jednog tehničkog pravila, jedne opomene za analitičara. Ne treba poricati da se u toku analize mogu dogoditi različiti slučajevi, koji se ne mogu staviti na teret namere analizovanog subjekta. Može umreti pacijentov otac a da ga ovaj nije ubio, može izbiti i rat koji će načiniti kraj analizi. Ali iza očiglednog preterivanja u onoj rečenici krije se ipak jedan nov i dobar smisao. Iako je događaj koji ometa realan i od pacijenta nezavisan, ipak često samo od njega zavisi do koje mere će moći da bude smetnja, i otpor se pokazuje nepogrešivo u dragovoljnom i preteranom iskorišćavanju jedne takve prilike.

170 Tumačenje snova, II cenjujemo, tako precenjujemo i gubitak koji je vezan za isprekidanost sna, onoga što o njemu znamo. Sve što je usled zaboravljanja od sadržaja sna izgubljeno može se često ponovo nadoknaditi pomoću analize; bar u jednom velikom broju slučajeva možemo od jednog jedinog preostalog komadića sna pronaći, doduše ne čitav san, — ali on i nije važan — nego sve misli sna. Potreban je veći napor pažnje i samosavlađivanje pri analiziranju; to je sve — ali to pokazuje da pri zaboravljanju sna nije nedostajala ni jedna neprijateljska namera. 1 1 Kao primer za značenje sumnje i nesigurnosti u snu, uz istovremeno sažimanje sadrzine sna u jedan pojedinačan elemenat uzimam iz svojih „Predavanja za uvod u psihoanalizu" (1916) sleđeći san, čija je analiza posle kratkotrajnog odlaganja ipak uspela: „Jedna skeptična pacijentkinja ima poduži san, u kome se događa da joj izvesne ličnosti pričaju o mojoj knjizi „Dosetka" i da je veoma hvale. Zatim se pomnije nešto o jednom „kanalu", možda o nekoj drugoj knjizi u kojoj se pojavljuje kanal, ili inače nešto u vezi sa kanalom .. . ona to ne zna.. . to je sasvim nejasno." Sad ćete sigurno biti skloni da verujete da elemenat ,kanal' neće moći da se objasni, pošto je i sam tako neodređen. U pravu ste što naslućujete teškoću, ali to nije teško zato što je nejasno, nego je nejasno iz jednog drugog razloga, onog istog koji i tumačenje čini teškim. Snevačici uz reč kanal ništa ne pada na pamet; ni ja, naravno, ne znam ništa da kažem. Nešto kasnije, u stvari sutradan, ona mi ispriča da joj je palo na pamet nešto što bi možda spadalo ovamo. Naime, opet jedan vic koji je bila čula. Na jednom brodu između Dovera i Kalea (Calais), jedan poznati pisac razgovara s jednim Englezom, koji u izvesnoj vezi citira rečenicu: Du sublime au ridicule il n'y a qu'un pas (= od uzvišenog do smešnog samo je jedan korak). Pisac odgovara: Oui, le pas de Calais (da, pa de Kale), čime želi da kaže da Francusku smatra veličanstvenom, a Englesku smešnom. Ali Pas de Calais je ipak .kanal', naime Engleski kanal, Canal La Manche. Ne mislim li da ova pomisao ima neke veze sa snom? Sigurno, velim ja, ona nam stvarno daje rešenje zagonetnog elementa sna. A zar vi sumnjate da je ovaj vic još pre sna postojao kao nesvesni deo elementa ,kanal', možete li pretpostaviti da je on tek kasnije pronađen? Pomisao naime potvrđuje skepsu koja se u nje krije iza nametljivog divljenja, a otpor je svakako zajednička osnova i za jedno i za drugo, kako za to što joj je ta pomisao došla sa takvim oklevanjem, a i za to što je odgovarajući elemenat Zaboravljanje snova 171 Ubedljiv dokaz za tendencioznu prirodu zaboravljanja sna 1 , koja služi otporu, dobićemo u analizama iz procenjivanja jednog prethodnog stepena zaborava. Dosta često se dešava da se u toku samoga rada na tumačenju sna odjednom pojavi izostavljeni deo sna koji je označen kao dosad zaboravljen. Ovaj deo sna, otrgnut od zaborava, uvek je ono što je najvažnije: on leži na najkraćem putu ka rešenju sna i zato je najviše bio izložen otporu. Među primerima snova koje sam uneo u sadržinu ove rasprave dogodilo se da sam jedan takav komadić sadrzine sna morao naknadno umetnuti. To je san o putovanju, kojim se snevač sveti dvojici neprijatnih saputnika i koji sam zbog njegove delimično veoma nepristojne sadrzine ostavio gotovo neobjašnjenim. Izostavljeni deo glasi: Ja kažem u vezi sa jednom Silerovom knjigom: It is from... Ali se ispravljam, primećujući i sam grešku, i kažem: It isby ... Čovek tada primeti svojoj sestri: Pa on je to pravilno rekao!"2 Samoispravljanje u snu, koje se ponekim piscima činilo tako neobično, svakako ne zaslužuje da se njime pozabavimo. Radije ću kao primer za jezičku grešku u snu izneti jedan doživljaj iz svoga sećanja. Kad mi je bilo devetnaest godina, bio sam prvi put u Engleskoj i jedan dan sam se zadržao na obali sna ispao tako neodređen. Obratite ovde pažnju na odnos elementa sna prema njegovom nesvesnom. To je kao delić tog nesvesnog, kao aluzija na nj; svojom izolacijom on je postao sasvim nerazumljiv." 1 O nameri pri zaboravljanju uopšte vidi moju raspravicu „O psihičkom mehanizmu zaboravnosti" (Der psychiche Mechanismus der Vergesslichkeit) u „Monatsschrift fiir Psychiatrie und Neurologie", 1898 (To je postala prva glava „Psihopatologije svakodnevnog života", Sabrana dela IV. — Srpsko izdanje Beograd, 1937). 2 Takve korekture u služenju stranim jezicima u snovima nisu retke, ali se češće pripisuju stranim licima. Mori (str. 143) je jednom, kad je učio engleski, sanjao da je nekom drugom licu saopštio da ga je juče posetio, upotrebljavajući ove reci: I called for you yesterday. A onaj drugi je pravilno odgovorio: I called on you yesterday.

172 Tumačenje snova, II Irskog mora. Uživao sam, razume se, loveći morske životinje koje su ostale na obali posle oseke i upravo sam se bavio jednom morskom zvezdom (san počinje sa Hollthurn-Holothurien), kad mi priđe jedna ljupka devojčica i upita me: Is it a starfish? Is it alive? Odgovorih: Yes, he is alive, ali se postideh zbog nepravilnosti, pa sam rečenicu pravilno ponovio. A namesto jezičke greške koju sam tada načinio, san sad stavlja jednu drugu grešku, u koju Nemac isto tako lako upada. „Knjiga je od Silera" — u toj rečenici reč „od" ne smemo prevesti sa from..., nego sa by... To što rad sna ovu zamenu vrši zato što reč from zbog velike sličnosti u zvučan ju sa nemačkim pridevom fromm dozvoljava izvanrednu mogućnost sažimanja, ne sme više da nas čudi posle svega onoga što smo čuli o namerama rada sna i o njegovoj bezobzirnosti prilikom izbora sredstava u tu svrhu. Ali šta treba da znači sasvim bezazleno sećanje na morsku obalu u vezi sa ovim snom? Ono na jednom što je moguće nevinijem primeru objašnjava da upotrebljavam član na pogrešnom mestu, da dakle stavljam reč (he) kojom se određuje rod (pol) onde gde ona ne spada. To je svakako samo jedan od ključeva za rešenje sna. 1 Ko je posle toga čuo još i izvođenje naslova knjige M a tter and Motion (M o liere u ,,M a lađe Imaginaire": La m atiere est-elle laudable? a m o tion of the boivels) moći će lako da popuni ono što nedostaje. Dokaz za to da je zaboravljanje sna većim delom učinak otpora mogu da dam jednom „demonstratio ad oculos." Jedan pacijent priča da je sanjao nešto, ali da od sna nikakav trag nije ostao u njegovom sećanju; san, dakle, važi kao nešto čega nije ni bilo. Mi nastavljamo rad, ja nailazim na otpor, objasnim ponešto bolesniku, pomažem mu nagovaranjem i privoljevanjem da se pomiri s jednom ne1 Nemci za gramatički član imaju reč ,,Geschlechtswort", tj. reč koja određuje pol, rod. U engleskom taj član glasi he (= on), she (=ona) i it (= ono) (Prim. prev.). Zaboravljanje snova 173 prijatnom mišlju, i tek što mi je to pošlo za rukom, on viknu: Sad opet znam šta sam sanjao! Isti otpor koji mu je do toga dana smetao pri radu primorao ga je i da svoj san zaboravi. Savlađivanjem ovog otpora, ponovo sam san doveo u sećanje. Isto tako se može pacijent, kad je došao do izvesnog mesta rada, setiti jednog sna koji se dogodio pre tri, četiri ili više dana i koji je dotada mirovao u zaboravu.1 Psihoanalitičko iskustvo poklonilo nam je još jedan dokaz za to da zaboravljanje sna daleko više zavisi od otpora nego od raznorodnosti budnog stanja i stanja spavanja, kao što to pisci misle. Kao i ostalim analitičarima i pacijentima koji se nalaze na takvom lečenju događa se ne baš retko da mi, probuđeni iz jednog sna, kako bismo rekli, neposredno posle toga počinjemo da svoj san objašnjavamo u punom posedu aktivnog mišljenja. U ovakvim slučajevima često nisam mirovao dok nisam stekao potpuno razumevanje sna, pa ipak se moglo dogoditi da sam posle buđenja iz sna ovaj rad na tumačenju isto tako potpuno zaboravio kao i sadržaj sna, mada sam znao da sam sanjao i da sam san, štaviše, i protumačio. Mnogo češće je san sobom odneo u zaborav i rezultat tumačenja sna nego što je duševnoj aktivnosti uspevalo da san zadrži u sećanju. Ali, između ovoga rada na tumačenju i budnog mišljenja ne postoji ona psihička provalija kojom autori isključivo žele da objasne zaboravljanje sna. — Ako Morton Prins (Morton Prince) protiv moga objašnjenja zaboravljanja sna primećuje da je to samo jedan specijalan slučaj amnezije za razdvojena duševna stanja (dissociated states) i da nemogućnost da se moje. objašnjenje ove specijalne amnezije prenese na druge tipove amnezije ovu i za njene najbliže namere čini bezvrednom, onda on čitaoca podseća na to da 1 E. Džouns (Jones) opisuje analogan slučaj koji se često događa, da se tokom analize jednog sna pomene neki drugi san iste noći, koji je dotle bio zaboravljen i koji se čak nije ni naslućivao!

174 Tumačenje snova, U u svima svojim opisima ovih disociranih stanja nikada nije pokušao da nađe jedno dinamičko objašnjenje za ove fenomene. Inače bi morao otkriti da je potiskivanje (odnosno otpor koji ovo stvara) isto tako uzrok ovih disocijacija kao i amnezije za njenu psihičku sadržinu. Iskustvo koje sam mogao steći prilikom sastavljanja ovog rukopisa pokazuje mi da se snovi ne mogu zaboraviti kao što se ne zaboravljaju ni ostale duševne radnje, i da se moraju isto tako izjednačiti sa ostalim duševnim aktivnostima i u pogledu svog zadržavanja u pamćenju. Među svojim zabeleškama sačuvao sam vrlo mnogo sopstvenih snova koje sam onda iz bilo kakvih razloga mogao samo veoma nepotpuno, ili ih uopšte nisam mogao, podvrći tumačenju. Neke od tih snova pokušao sam da protumačim godinu-dve kasnije u nameri da sebi pribavim materijal za ilustraciju svojih tvrđenja. Takvi pokušaji su bez izuzetka uspevali; štaviše, tvrdio bih da je tumačenje, kasnije, išlo lakše nego dok su snovi bili još svezi doživljaji; za ovo bih, kao jedino mogućno objašnjenje, naveo da sam od toga vremena savladao mnoge otpore u svojoj unutrašnjosti koji su mi u ono vreme smetali. Prilikom ovakvih naknadnih tumačenja ja sam tada utvrđene misli sna upoređivao sa današnjima, najčešće mnogo bogatijim, pa sam ondašnje nalazio neizmenjene među današnjim. Svoje čuđenje zbog toga blagovremeno sam suzbio, pošto sam se setio da već odavna imam običaj da od svojih pacijenata tražim da snove iz ranijih godina, koje mi oni nekom prilikom ispričaju, tumače onako kao da su to snovi prethodne noći, po istom postupku i sa istim uspehom. Prilikom razgovora o snovima straha ja ću izneti dva primera ovakvog zakasnelog tumačenja sna. Kad sam ovaj eksperiment prvi put načinio rukovodilo me je u tome opravdano očekivanje da će se san i u tome ponašati kao neurotički simptom. Ako, naime lečim psihoneurotičara, eventualno neku histeriju, pomoću psihoanalize, moram da nađem objašnjenje za prve, odnosno savladane simptome što i danas još postoje, koji su ga doveli Zaboravljanje snova 175 k meni, i nalazim da je prvi zadatak lakše resiti nego onaj što danas nagoni na rešavanje. Već u svome delu Studije o histeriji, objavljenom 1895. godine, mogao sam da iznesem objašnjenje prvog histeričnog napada koji je jedna žena od preko četrdeset godina imala u petnaestoj godini života.1 I ovde ću, ne strogo povezano, izneti još ponešto što imam da napomenem o tumačenju snova i što će možda uputiti čitaoca koji želi da me kontroliše naknadnim radom na sopstvenim snovima. Niko neće smeti očekivati da će mu tumačenje sopstvenih snova pasti bez muke s neba. Već za samo zapažanje endoptičkih fenomena i drugih senzacija koje se obično izmiču pažnji potrebna je vežba, mada se nijedan psihički motiv ne odupire ovoj grupi percepcije. Znatno je teže uhvatiti „nevoljne predstave". Ko to traži, moraće se ispuniti očekivanjima pokrenutim u ovoj raspravi i, pridržavajući se ovde datih pravila, moraće se truditi da u samoga sebe suzbija svaku kritiku, svako predubeđenje, svako afektivno ili intelektualno opredeljivanje u toku rada. On će se sećati propisa koji je dao Klod Bernar (Claude Bernard) za eksperimentatora u fiziološkom laboratorijumu: Travailler comme une bete, tj. raditi istrajno kao životinja, ali i tako isto ne hajući za rezultat. Ko se pridržava ovih saveta, za njega zadatak svakako neće predstavljati težak posao. Tumačenje jednog sna ne završava se uvek u jednom potezu; često osećamo da nam je naša radna sposobnost iscrpljena kad smo sledili jednom lancu pomisli, da nam san toga dana više ništa ne kazuje; onda je najbolje prekinuti rad i ponovo se vratiti na posao jednog od narednih dana. Onda će našu pažnju privući neki drugi deo sadržine sna, i mi će1 Snovi koji su se dogodili u prvim godinama detinjstva i koji su se često u sećanju sačuvali u punoj čulnoj svežini, i kroz decenije, dobijaju gotovo uvek velik značaj za razumevanje razvoja i neuroze snevačeve. Njihova analiza štiti lekara od grešaka i nesigurnosti koje bi ga mogle i teorijski zbuniti.

176 Tumačenje snova, II mo naći prilaz jednom novom sloju misli sna. To bismo mogli nazvati „frakcioniranim" tumačenjem sna. Početnik u tumačenju snova najteže se može naterati da prizna činjenicu da njegov zadatak nije u potpunosti završen ako ima u rukama potpuno tumačenje sna, koje je puno smisla, povezano i koje obaveštava o svim elementima sadržine sna. Osim toga može da postoji još jedno tumačenje istoga sna, jedno uporedno tumačenje koje mu je umaklo. Zaista nije lako u mislima stvoriti predstavu o bogatstvu nesvesnih tokova misli koji se bore da bi došli do izraza, i verovati u veštinu rada sna da višeznačnim načinom izražavanja tako reći uvek jednim udarcem pogodi sedam muva, kao što to radi krojački kalfa u bajci. Čitalac će uvek biti sklon da autoru prebaci izlišno rasipanje svoje duhovitosti; ali ko je lično stekao iskustvo, znaće to bolje. S druge strane, ne mogu se složiti sa tvrđenjem koje je prvi izneo H. Zilberer: da svaki san — ili možda samo mnogobrojni snovi i izvesne grupe snova — zahtevaju dva različita tumačenja, koja su čak u čvrstoj međusobnoj vezi. Jedno od ovih tumačenja, koje Zilberer naziva psihoanalitičkim, daje snu jedan proizvoljan, većinom infantilno-seksualni smisao; ono drugo, značajnije tumačenje, koje je on nazvao anagogičnim, otkriva ozbiljnije, često dubokoumne misli, koje je rad sna preuzeo kao materiju. Zilberer ovo tvrđenje nije dokazao saopštenjem niza snova koje bi analizirao u oba pravca. Nasuprot tome, moram izjaviti da takva činjenica ne postoji. Većina snova ne traži nikakvo uporedno tumačenje i pre svega ne može da se protumači anagogički. Sadejstvo jedne tendencije koja bi htela da zamagli osnovne odnose u stvaranju sna i da odvrati interesovanje od njegovih nagonskih korena zapaža se isto tako dobro u Zilbererovoj teoriji kao i u ostalim teorijskim nastojanjima u toku poslednjih godina. U nizu slučajeva mogao sam da potvrdim tačnost Zilbererovih podataka; analiza mi je onda pokazala da se rad sna našao pred zadatkom da niz veoma apstraktnih misli Zaboravljanje snova 177 iz budnog života, podesnih za direktno prikazivanje, pretvori u san. Rad sna je pokušao da resi taj zadatak tako što se dočepao jednog drugog misaonog materijala, koji je sa onim apstraktnim mislima stajao u labavoj vezi (koju često treba nazvati alegoričnom), i koji se uz to mogao prikazati sa manje poteškoća. Apstraktno tumačenje sna koji je na ovaj način postao — snevač daje neposredno; a pravilno tumačenje podmetnutog materijala mora se tražiti pomoću poznatih tehničkih sredstava. Na pitanje da li se svaki san može tumačiti, treba odgovoriti sa ne. Ne smemo zaboraviti da prilikom tumačenja imamo protiv sebe one psihičke snage koje su krive za izopačenje sna. Tako postaje pitanje odnosa snaga da li nas naše intelektualno interesovanje, naša sposobnost samosavlađivanja, naše psihološko znanje i izvežbanost u tumačenju osposobljavaju da savladamo unutrašnje otpore. Donekle je to uvek moguće, bar dotle da steknemo ubeđenje o snu kao tvorevini punoj smisla, a većinom i da taj smisao bar naslutimo. Vrlo često nam san koji neposredno sledi dozvoljava da potkrepimo i nastavimo tumačenje koje smo bili prihvatili za prvi san. čitav niz snova koji se provlači nedeljama ili mesecima počiva često na zajedničkom tlu i onda ih treba podvrgnuti tumačenju zajedno. U snovima koji slede jedan za drugim možemo često primetiti kako jedan od njih uzima za središte ono što se u sledećem nagoveštava samo na periferiji, i obratno, tako da se oba sna uzajamno dopunjuju i za tumačenje. Na primerima sam već dokazao da različite snove iz iste noći treba pri tumačenju, uglavnom, obrađivati kao celinu. I u najbolje protumačenim snovima često jedno mesto moramo ostaviti u mraku, jer ćemo pri tumačenju primetiti da tamo počinje klupče misli sna koje se ne da odmotati, a koje više ne daje nikakav doprinos ni za rasvetl javan je sadržine sna. To je onda pupak sna, mesto gde se on nastavlja u nepoznato. Misli sna na koje nailazimo pri tumačenju moraju po samoj prirodi stvari ostati bez definitivnog kraja; 12 Frojd, Odabrana dela, Vit

178 Tumačenje snova, II one moraju na sve strane prelaziti u zamršeni splet našeg misaonog sveta. A iz jednog gušćeg mesta ovoga spleta uzdiže se onda želja sna kao pečurka iz svoga micelijuma. Sad se vraćamo na činjenice koje se tiču zaboravljanja snova. Mi smo, naime, propustili da iz tih činjenica izvučemo jedan važan zaključak. Ako budni život pokazuje jasnu sklonost da zaboravi san koji je bio stvoren u toku noći, bilo celinu neposredno posle buđenja ili delove tokom dana, i ako mi kao glavnog učesnika u tom zaboravljanju otkrivamo psihički otpor protiv sna, otpor koji je već u toku noći učinio svoje protiv sna, onda se nameće pitanje šta je zapravo omogućilo da se stvori san uprkos ovakvom otporu. Uzmimo jedan ekstreman slučaj, u kome budno stanje ponovo odstranjuje san kao da ga uopšte nije ni bilo. Ako, pri tome, uzmemo u obzir igru psihičkih snaga, moramo izjaviti da san uopšte ne bi ni nastao da je otpor noću bio tako jak kao što je danju. Naš je zaključak taj da je on u toku noći izgubio jedan deo svoje snage; mi znamo da on nije bio uklonjen, jer smo dokazali da postoji njegov udeo u radu sna kao faktor izopačenja sna. Ali nameće nam se mogućnost da je u toku noći bio smanjen i da je ovim smanjenjem otpora bilo omogućeno stvaranje sna, i tako možemo razumeti da on, povrativši punu snagu buđenjem, ponovo odstranjuje ono što je morao da dopusti dok je bio slab. Opisna psihologija nas uči da je stanje spavanja duše glavni uslov za stvaranje sna. Mogli bismo dodati objašnjenje: stanje spavanja omogućava stvaranje sna time što umanjuje endopsihičku cenzuru. Mi smo svakako u iskušenju da ovaj zaključak smatramo jedinim koji je mogućno izvući iz činjenica zaboravljanja sna i da iz njega razvijamo dalje zaključke o odnosima energije za vreme spavanja i budnoće. Ali ćemo se zasad zaustaviti na ovom. Kad se još malo više udubimo u psihologiju sna, saznaćemo da faktore koji omogućavaju stvaranje sna možemo zamisliti i drukčije. Možda se otpor protiv osveZaboravljanje snova 179 šćivanja misli sna može zaobići i kad on nije pretrpeo smanjenje svoje snage. A takođe izgleda prihvatljivija misao da su oba faktora povoljna za stvaranje sna — redukcija i zaobilaženje otpora — omogućena istovremeno stanjem spavanja. Ovde ću prekinuti da bih posle izvesnog vremena nastavio. Postoji jedan drugačiji niz prigovora protiv našeg postupka prilikom tumačenja sna sa kojim se moramo sad raspraviti. Naš se postupak sastoji u tome da napuštamo sve one ciljne predstave koje normalno upravljaju našim razmišljanjem, da svoju pažnju uperimo na jedan jedini elemenat sna i zatim beležimo koje nehotimične misli nam padaju na pamet u vezi s njim. Zatim uzimamo sledeći sastavni deo sadržine sna, ponovimo isti postupak na njemu i, ne vodeći računa o pravcu u kome se misli kreću, ostavljamo da nas one vode, pri čemu — kao što to obično kažemo — prelazimo s jedne stvari na drugu. Pri tome se pouzdano nadamo da ćemo na kraju bez ikakve aktivne intervencije s naše strane naići na misli sna od kojih je san nastao. Protiv toga će kritika možda imati ovo da primeti: Nikakvo čudo nije što od jednog jedinog elementa sna nekuda dospevamo. Na svaku predstavu može se nešto asocijativno nadovezati; čudnovato je samo to da ovaj besciljni i proizvoljni tok misli može dovesti upravo do misli sna. Verovatno je to samoobmana; mi idemo za lancem asocijacija polazeći od jednog elementa dok ne vidimo da se on iz bilo kakvog razloga prekida. Kad, zatim, prihvatimo drugi elemenat, onda je sasvim prirodno što je prvobitna neograničenost asocijacije sada pretrpela sužavanje: Još se sećamo ranijeg lanca misli i zato ćemo pri analizi druge predstave sna lakše naići na pojedine asocijacije koje imaju nešto zajedničko i sa asocijacijama iz prvog lanca. Pa onda uobražavamo da smo pronašli misao koja predstavlja čvorno mesto između dva elementa sna. Pošto inače imamo svu slobodu povezivanja misli, pa zapravo isključujemo samo one prelaze sa jedne predstave na drugu koji se javljaju u normalnom mišljenju, to naposletku neće biti teško da iz 12*

180 Tumačenje snova, II jednog niza „među-misli" skrpimo nešto što nazivamo mislima sna, i što — bez ikakve garantije za to, pošto nam one inače nisu poznate — proglašavamo psihičkom zamenom sna. Ali sve je to potpuno proizvoljno i vickasto iskorišćavanje slučaja, i svaki onaj koji učini taj beskorisni napor može na ovaj način za bilo koji san da iskonstruiše bilo kakvo tumačenje. Ako nam se stvarno iznose ovakvi prigovori, možemo se u cilju odbrane od njih pozvati na utisak koji čine naša tumačenja snova, na iznenađujuće veze s ostalim elementima sna, koji se pojavljuju dok mi pratimo pojedine predstave, i na neverovatnoću da bi se nešto što san tako iscrpno pokriva i objašnjava kao neko od naših tumačenja sna moglo postići na drugi način nego idući za prethodno uspostavljenim psihičkim vezama. Mi bismo kao opravdanje mogli navesti i to da je naš postupak pri tumačenju sna identičan sa postupkom kojim rešavamo histerične simptome, gde tačnost našeg postupka garantu ju pojavljivanje i nestajanje tih simptoma na njihovom mestu, gde su dakle tumačenja teksta potkrepljena doda tim ilustracijama. Ali mi nemamo nikakvog razloga da izbegavamo problem kako da praćenjem jednog misaonog lanca koji se proizvoljno i besciljno ispreda dođemo do jednog preegzistentnog cilja, jer taj problem, doduše, nismo u stanju da resimo, ali u potpunosti možemo da ga odstranimo. Može se, naime, dokazati netačnost tvrđenja da se predajemo besciljnom toku predstava ako, kao pri radu na tumačenju sna, ostavimo razmišljanje i dozvolimo iskrsavanje nehotičnih predstava. Može se dokazati da se uvek možemo odreći samo nama poznatih ciljnih predstava i da sa prestankom tih predstava smesta dolaze na vlast nepoznate — mi netačno kažemo: nesvesne — ciljne predstave, koje sad određuju tok nehotimičnih predstava. Mišljenje bez ciljnih predstava uopšte ne možemo ostvariti sopstvenim uplivisanjem na naš duševni život; ali mi je takođe nepoznato u kakvim stanjima psihičkog rastrojZaboravljanje snova 181 stva se ono inače uspostavlja.1 Psihijatri su se ovde prerano odrekli verovanja u čvrstinu sklopa psihičkih procesa. Ja znam da se nesređen tok misli bez ciljnih predstava nikako ne javlja u okviru histerije i paranoje kao ni pri stvaranju i razrešavanju snova. Možda se on uopšte ne pojavljuje u endogenim psi1 Meni je tek kasnije skrenuta pažnja na to da Eduard fon Hartman (von Hartmann) u ovoj psihološki značajnoj tački zastupa isto gledište: „Prilikom raspravljanja o ulozi nesvesnog u umetničkom stvaranju (Philosophie des Unbewussten, sveska I, odeljak B, glava V), Eduard fon Hartman je razgovetno i jasno izrekao zakon o asocijaciji ideja vođenih nesvesnim ciljnim predstavama, a da pri tom nije bio svestan dalekosežnosti ovoga zakona. Njemu je stalo do toga da dokaže da je ,svakoj kombinaciji čulnih predstava, ako nije potpuno prepuštena slučaju, nego treba da vodi jednom određenom cilju, potrebna pomoć nesvesnoga', i da svesno interesovanje za određen misaoni sklop predstavlja podstrek za nesvesno da između bezbrojnih mogućih predstava izabere svrsishodnu: ,Nesvesno je ono što vrši izbor prema svrhama interesovanja: i to važi za asocijaciju ideja pri apstraktnom mišljenju, kao čulnom predstavljanju ili umetničkom kombinovanju, i u duhovitoj dosetki.' Stoga je ograničenje asocijacija ideja na predstavu koja izaziva i onu koja je izazvana, u smislu čiste asocijacione psihologije neodrživo. Takvo ograničenje bi stvarno ,samo tada imalo opravdanja ako se u ljudskom životu događaju stanja u kojima je čovek slobodan ne samo od svake svesne svrhe nego i od vladavine ili sadejstva svakog nesvesnog interesovanja, svakog raspoloženja. A to jedva da je stanje koje se ikad može dogoditi, jer onda kad svoj tok misli prividno u potpunosti prepustimo slučaju, ili ako se sasvim prepustimo nehotičnim snovima fantazije, ipak vladaju uvek u jednom času drugi glavni interesi, merodavna osećanja i raspoloženja u duši nego u nekom drugom času, i ovi će imati uvek neki uticaj na asocijacije ideja' (Philosophie des Unbewussten, 11. izdanje, I, 246). U polunesvesnim snovima uvek se pojavljuju samo takve predstave koje odgovaraju trenutnom (nesvesnom) glavnom interesovanju (na navedenom mestu). Isticanje uticaja osećanja i raspoloženja na slobodan tok misli sad pokazuje da je metodski postupak psihoanalize i sa stanovišta Hartmanove psihologije potpuno oprava dan." (N. E. Pohorilles u Internationale Zeitschrift fiir arztliche PsA., I, 1913, str. 650. — Du Prel iz činjenice što nam jedno ime kojeg uzaludno pokušavamo da se setimo često odjednom pada neposredno na pamet zaključuje da postoji jedno nesvesno, ali ipak svrhovito mišljenje, čiji rezultat zatim dopre u svest (Philosophie der Mvstik, strana 107).

182 Tumačenje snova, 11 hičkim afekcijama; čak i delirijumi poremećenih su, prema jednoj duhovitoj slutnji Lereovoj (Leuret), puni smisla i nama postaju nerazumljivi samo zbog praznina u njima. Ja sam stekao isto ubeđenje gde god mi se pružila prilika za posmatranje. Delirijumi su delo cenzure koja se uopšte više ne trudi da sakrije svoje delovanje; umesto da sarađuje na jednoj obradi koja više ne bi bila neprilična, ona bez obzira briše sve protiv čega stavlja prigovor, tako da onda sve što preostane postaje bezvezno. Ova cenzura postupa potpuno analogno ruskoj cenzuri novina na granici, koja dozvoljava da inostrani časopisi u ruke čitalaca koje ona mora štititi dospeju samo kad su pune isprecrtanih redova. Slobodna igra predstava po proizvoljnom povezivanju asocijacija pojavljuje se možda pri destruktivnim organskim moždanim procesima; ono što se smatra takvim u psihoneurozama može se uvek objasniti delo van j em cenzure na misaoni niz potiskivan u prednji plan od ciljnih predstava koje su same ostale prikrivene.1 Kao pouzdan znak asocijacije slobodne od ciljnih predstava smatrala se međusobna povezanost predstava (ili slika) koje se javljaju vezama takozvane površinske asocijacije, dakle asonancom, dvosmislenošću reci, vremenskim podudaranjem bez unutrašnjeg smisaonog odnosa, svim onim asocijacijama kojima sebi dopuštamo da se koristimo u dosetki i u igri recima. To je zaista karakteristično za misaone veze koje nas vode od elemenata sadržaja sna ka među-mislima i od ovih ka pravim mislima sna; primere za to nalazili smo u mnogim analizama snova i oni su morali izazvati naše čuđenje. Nijedno povezivanje tu nije bilo suviše labavo, nijedna dosetka suviše za osudu da ne bi mogli poslužiti kao most od jedne misli prema drugoj. Ali pravilno razumevanje ovakve popustljivosti nije da1 Uporedi sjajnu potvrdu za ovo tvrđenje koje je izneo C. G. Jung na analizama u „Dementia praecox" (Zur Psvchologie der Dementia praecox, 1907). Zaboravljanje snova- 183 leko. Kad god je jedan psihički elemenat povezan sa drugim elementom nekom zazornom ili površnom asocijacijom, postoji i jedna korektna i dublja veza medu njima koja podleže otporu cenzure. Pritisak cenzure, a ne ukidanje ciljnih predstava, pravi je razlog za preovlađivanje površnih asocijacija. Površne asocijacije u prikazivanju zamenjuju duboke asocijacije ako cenzura ove normalne spoj ne puteve čini neprohodnim. To je kao kad jedna opšta saobraćajna prepreka, na primer poplava, u planinama načini velike i široke drumove neprohodnim; saobraćaj se tada održava nezgodnim i strmim stazama kojima bi inače samo lovac prolazio. Ovde je potrebno razdvojiti dva slučaja koja su u suštini jedno. Ili je cenzura upravljena samo protiv veze između dve misli kojima se, ako su odvojene jedna od druge, ne može ništa prigovoriti. U tom slučaju obe misli ulaze u svest jedna za drugom; njihova povezanost ostaje skrivena; ali nam zato pada na pamet jedna površna veza među njima na koju inače ne bismo pomislili. Ova veza po pravilu polazi od nekog drugog kraja kompleksa predstava nego ona potisnuta, ali bitna veza. Ili, pak, obe misli same po sebi podležu cenzuri zbog svoje sadržine; onda se one obe pojavljuju ne u pravom, nego u modifikovanom, zamenjenom obliku, i obe zamenjujuće misli su odabrane tako da jednom površnom asocijacijom obnavljaju onu bitnu vezu u kojoj se nalaze one od njih zamenjene misli. Pod pritiskom cenzure izvršeno je ovde u oba slučaja pomeranje s jedne normalne, ozbiljne asocijacije na površnu asocijaciju koja izgleda apsurdna. Znajući za ova pomeranja, mi se prilikom tumačenja snova poveravamo i površnim asocijacijama, potpuno i bez ikakvog dvoumljenja.1 1 Ova ista razmišljanja važe, naravno, i kad se u sadržaju sna javno pojavljuju površne asocijacije, kao na primer u oba sna koja nam je ispričao Mori (strana 62): pelerinage — Pelletier — pelle; Kilometer — Kilogramm — Gilolo — Lobalia — Lopez — Lotto). Iz moga rada sa neurotičarima po-

182 Tumačenje snova, U hičkim afekcijama; čak i delirijumi poremećenih su, prema jednoj duhovitoj slutnji Lereovoj (Leuret), puni smisla i nama postaju nerazumljivi samo zbog praznina u njima. Ja sam stekao isto ubeđenje gde god mi se pružila prilika za posmatranje. Delirijumi su delo cenzure koja se uopšte više ne trudi da sakrije svoje delovanje; umesto da sarađuje na jednoj obradi koja više ne bi bila neprilična, ona bez obzira briše sve protiv čega stavlja prigovor, tako da onda sve što preostane postaje bezvezno. Ova cenzura postupa potpuno analogno ruskoj cenzuri novina na granici, koja dozvoljava da inostrani časopisi u ruke čitalaca koje ona mora štititi dospeju samo kad su pune isprecrtanih redova. Slobodna igra predstava po proizvoljnom povezivanju asocijacija pojavljuje se možda pri destruktivnim organskim moždanim procesima; ono što se smatra takvim u psihoneurozama može se uvek objasniti delovanjem cenzure na misaoni niz potiskivan u prednji plan od ciljnih predstava koje su same ostale prikrivene.1 Kao pouzdan znak asocijacije slobodne od ciljnih predstava smatrala se međusobna povezanost predstava (ili slika) koje se javljaju vezama takozvane površinske asocijacije, dakle asonancom, dvosmislenošću reci, vremenskim podudaranjem bez unutrašnjeg smisaonog odnosa, svim onim asocijacijama kojima sebi dopuštamo da se koristimo u dosetki i u igri recima. To je zaista karakteristično za misaone veze koje nas vode od elemenata sadržaja sna ka među-mislima i od ovih ka pravim mislima sna; primere za to nalazili smo u mnogim analizama snova i oni su morali izazvati naše čuđenje. Nijedno povezivanje tu nije bilo suviše labavo, nijedna dosetka suviše za osudu da ne bi mogli poslužiti kao most od jedne misli prema drugoj. Ali pravilno razume van je ovakve popustljivosti nije da1 Upoređi sjajnu potvrdu za ovo tvrđenje koje je izneo C. G. Jung na analizama u „Dementia praecox" (Zur Psvchologie der Dementia praecox, 1907). -* Zaboravljanje snova- 183 leko. Kad god je jedan psihički elemenat povezan sa drugim elementom nekom zazornom ili površnom asocijacijom, postoji i jedna korektna i dublja veza medu njima koja podleže otporu cenzure. Pritisak cenzure, a ne ukidanje ciljnih predstava, pravi je razlog za preovlađivanje površnih asocijacija. Površne asocijacije u prikazivanju zamenjuju duboke asocijacije ako cenzura ove normalne spojne puteve čini neprohodnim. To je kao kad jedna opšta saobraćajna prepreka, na primer poplava, u planinama načini velike i široke drumove neprohodnim; saobraćaj se tada održava nezgodnim i strmim stazama kojima bi inače samo lovac prolazio. Ovde je potrebno razdvojiti dva slučaja koja su u suštini jedno. Ili je cenzura upravljena samo protiv veze između dve misli kojima se, ako su odvojene jedna od druge, ne može ništa prigovoriti. U tom slučaju obe misli ulaze u svest jedna za drugom; njihova povezanost ostaje skrivena; ali nam zato pada na pamet jedna površna veza među njima na koju inače ne bismo pomislili. Ova veza po pravilu polazi od nekog drugog kraja kompleksa predstava nego ona potisnuta, ali bitna veza. Ili, pak, obe misli same po sebi podležu cenzuri zbog svoje sadržine; onda se one obe pojavljuju ne u pravom, nego u modifikovanom, zamenjenom obliku, i obe zamenjujuće misli su odabrane tako da jednom površnom asocijacijom obnavljaju onu bitnu vezu u kojoj se nalaze one od njih zamenjene misli. Pod pritiskom cenzure izvršeno je ovde u oba slučaja pomeranje s jedne normalne, ozbiljne asocijacije na površnu asocijaciju koja izgleda apsurdna. Znajući za ova pomeranja, mi se prilikom tumačenja snova poveravamo i površnim asocijacijama, potpuno i bez ikakvog dvoumljenja.1 1 Ova ista razmišljanja važe, naravno, i kad se u sadržaju sna javno pojavljuju površne asocijacije, kao na primer u oba sna koja nam je ispričao Mori (strana 62): pelerinage — Pelletier — pelle; Kilometer — Kilogramm — Gilolo — Lobalia — Lopez — Lotto). Iz moga rada sa neurotičarima po-

184 Tumačenje snova, II Psihoanaliza neuroza obilno se koristi ovim dvema postavkama: da napuštanjem ciljnih predstava kontrola nad tokom predstava prelazi na skrivene ciljne predstave, i da su površne asocijacije samo zamena pomeranjem za potisnute dublje asocijacije. Staviše, psihoanaliza obe ove teoreme čini osnovnim stubovima svoje tehnike. Ako pacijentu naredim da ostavi svako razmišljanje i da mi ispriča što god mu tada padne na pamet, onda se čvrsto držim pretpostavke da on neće moći ostaviti ciljne predstave vezane za lečenje, i smatram da sam u pravu ako zaključim da je i sve ono na izgled najbezazlenije i najproizvoljnije što mi priča u vezi s stanjem njegove bolesti. Jedna druga ciljna predstava, o kojoj moj pacijent ništa ne sluti, jeste predstava o mojoj ličnosti. Potpuna ocena važnosti ove dve teoreme kao i detaljnije obaveštenje o njima spadaju, prema tome, u domen prikazivanja psihoanalitičke tehnike kao terapeutske metode. Mi smo ovde stigli do jednog od onih mesta na kojima namerno ostavljamo predmet tumačenja snova. 1 . Samo je jedno tačno, i taj je prigovor opravdan, naime da ne treba za svaku asocijaciju koja se javlja za vreme rada na tumačenju tražiti mesto u noćnom radu sna. Jer mi, vršeći tumačenje u budnom stanju, idemo putem koji vodi natrag od elemenata sna ka mislima sna. Rad sna je išao putem u suprotnom pravcu. Nije nimalo verovatno da su ovi putevi u suprotnom pravcu prohodni. Pokazuje se, naprotiv, da danju prelazimo preko novih misaonih veza po rovovima koji među-misli i misli sna dodiruju čas na ovom, čas na onom mestu. Možemo viznato mi je kakva se reminiscencija rado prikazuje na ovaj način. To je upravo i traženje u konverzacijskom leksikonu (u leksikonima uopšte), iz kojeg većina mladih ljudi u vreme pubertetske radoznalosti utoljava svoju žeđ za objašnjenjem seksualnih zagonetaka. 1 Ove ovde iznete teoreme, koje su tada izgledale vrlo neverovatne, doživele su kasnije eksperimentalno opravdanje i primenu u „Dijagnostičkim studijama o asocijacijama" Junga i njegovih učenika. Regresija 185 deti kako se svezi misaoni materijal dana uvlači u nizove tumačenja. Verovatno je takođe da povećanje otpora koje je nastupilo po isteku noći čini neophodnim nove i udaljenije zaobilazne puteve. Ali broj ili priroda kolaterala, koje mi tako danju ispredemo, psihološki je bez ikakvog značenja, sve dok nas ovi vode putem ka mislima sna koje tražimo. B REGRESIJA A sada, pošto smo se odbranili od prigovora ili bar pokazali gde se naše odbrambeno oružje nalazi, više ne smemo odlagati psihološko istraživanje za koje smo se već odavna pripremili. Sažmimo glavne rezultate dosadašnjeg istraživanja. San je punovažan psihički akt; njegova pokretna snaga je uvek želja koja traži ispunjenje; to što se ne može prepoznati kao želja, i njegove mnogobrojne osobenosti i apsurdnosti — sve je to posledica psihičke cenzure koju je san prilikom procesa stvaranja pretrpeo. Osim neophodnosti da se oslobodi ove cenzure, pri stvaranju sna delovali su i drugi faktori; neophodnost da se sažme psihički materijal, obzir na mogućnost da bude predstavljen u čulnim slikama i — mada ne redovno — obzir na to da spoljna pojava sna bude racionalna i shvatljiva. Od svakog ovog stava vodi put dalje ka psihološkim postulatima i nagađanjima: treba ispitati odnos između želje koja je pokretač sna i četiri uslova, kao i ovih između sebe; san treba da zauzme svoje mesto u spletu duševnog života. Mi smo na čelo ovog odeljka stavili jedan san da bi nas podsetio na zagonetke čije rešenje još nedostaje. Tumačenje toga sna o detetu koje gori nije nam stvaralo nikakve teškoće, mada ono nije bilo u

188 Tumačenje snova, II našem smislu potpuno. Pitali smo se zašto je snevač ovde uopšte sanjao umesto da se probudi, i videli smo da je jedan motiv snevačev bila želja da dete zamisli kao živo. Da pri tome igra ulogu još jedna druga želja moći ćemo uvideti posle kasnijih raspravljanja. Pre svega, dakle, proces mišljenja za vreme spavanja bio je pretvoren u san radi ispunjenja želje. Ako eliminišemo ispunjenje želje, videćemo da preostaje samo još jedna karakteristika koja obe vrste psihičkih zbivanja među sobom odvaja. Misao sna bi glasila: Vidim kako nekakav sjaj dolazi iz sobe u kojoj leži leš. Možda se preturila neka sveca i dete sad gori! San je rezultat ovog mišljenja reprodukovao neizmenjen, ali ga je predstavio u situaciji koja stvarno postoji i koju bi čula mogla percipirati kao doživljaj budnoga stanja. A to je upravo najopštiji i najupadljiviji psihološki karakter procesa snevanja; jedna misao, po pravilu misao o nečemu što se želi, objektivira se u snu, predstavlja se kao scena ili se, kako nam se čini, doživljava. Kako dakle treba da objasnimo ovu karakterističnu osobenost rada sna ili — skromnije rečeno — kako da nađemo mesta za nju u spletu psihičkih procesa? Ako sad stvar malo pažljivije sagledamo, videćemo da su u obliku pojavljivanja ovoga sna izražene dve međusobno gotovo nezavisne karakteristike. Jedna je ta što je misao predstavljena kao neposredna situacija sa izostavljenim „možda", a druga je ta što se misao pretvara u vizuelne slike i govor. Preobražaj koji zadesi misli sna usled toga što se u njima izraženo očekivanje stavlja u prezent možda u ovom snu nije veoma upadljiv. To je u vezi s naročitom, zapravo sporednom ulogom ispunjenja želje u ovom snu. Uzmimo mesto toga jedan drugi san, u kome se želja sna ne odvaja od budnih misli prenetih u san, na primer san o Irminoj injekciji. Ovde misao koju će san prikazati predstavlja optativ: Kad bi samo Oto bio kriv za Irminu bolest! San potiskuje optativ i zamenjuje ga običnim prezentom: Regresija 187 Jeste, Oto je kriv za Irminu bolest. Ovo je dakle prva od promena koju i neizopačeni san vrši na mislima sna. Nećemo se dugo zadržavati na ovoj prvoj osobenosti sna. Nju možemo likvidirati ukazivanjem na svesnu fantaziju, na budan san koji isto tako postupa sa svojim sadržajem. Ako Dodeov Monsieur Joyeuse besposlen luta pariškim ulicama, dok njegove kćeri moraju verovati da je zaposlen i da sedi u svom uredu, on o događajima koji će mu pomoći da dođe do protekcije i do nekog mesta takođe sanjari u prezentu. San dakle upotrebljava prezent na isti način i s istim pravom kojim to čini i sanjarenje. Prezent je vreme u kome se želja predstavlja kao ispunjena. Ali snovi se razlikuju od sna u budnom stanju po jednoj drugoj osobenosti, naime po tome što se sadržaj predstava ne pretvara u misli, nego se pretvara u čulne slike, kojima se onda poklanja vera i koje čovek misli da doživljava. Dodajmo odmah da se promena predstave u čulnu sliku ne nalazi u svim snovima; postoje snovi koji se sastoje isključivo od misli, a kojima se ipak ne može osporiti da su u suštini snovi. Moj san: „autodidasker — budna fantazija sa profesorom N." jeste jedan takav san u koji se jedva umešalo više čulnih elemenata nego da sam njegovu sadržinu mislio preko dana. Takođe i u svakom dužem snu postoje elementi koji nisu prošli kroz promenu u čulno, koji se jednostavno misle ili znaju onako kao što smo navikli u budnom stanju. Dalje ćemo odmah ovde pomisliti na to da ovakvo pretvaranje predstava u čulne slike ne pripada samo snu, nego isto tako i halucinaciji, vizijama, koje se pojavljuju eventualno samostalno u zdravlju ili kao simptomi psihoneuroza. Ukratko, odnos koji ovde istražujemo ni u kom pravcu nije isključiv; ali ostaje da nam ovaj karakter sna, gde postoji, izgleda kao najznačajniji, tako da ne bismo mogli ni zamisliti svet snova bez njega. Ali da bismo ga razumeli, moramo se upustiti u mnogo obuhvatnija objašnjenja. Među svim napomenama uz teoriju snevanja, koje možemo naći u pisaca, hteo bih da istaknem

188 Tumačenje snova, II jednu kao polaznu tačku. Veliki G. T. Fehner (G. Th. Fechner), u svom delu Psychophysik (II deo, strana 520) u vezi s nekim raspravljanjima posvećenim snovima izražava slutnju da je pozornica akcije snova različita od pozornice budnog života u predstavama. To je jedina hipoteza koja dozvoljava da se shvate naročite osobenosti snevanja. Ideja koja nam je ovako stavljena na raspolaganje jeste ideja psihičkog lokaliteta. Ostavićemo sasvim po strani da nam je duševni aparat o kome je ovde reč poznat i kao anatomski preparat, i hoćemo da se brižljivo sklonimo s puta iskušenju da psihički lokalitet eventualno anatomski odredimo. Mi ostajemo na psihološkom tlu i nameravamo da se držimo samo poziva da instrument koji služi duševnom radu zamislimo onako kao što zamišljamo otprilike jedan složen mikroskop, fotografski aparat i slično. Psihički lokalitet odgovara onda mestu unutar aparata, na kome se pojavljuje jedan od prethodnih stupnjeva slike. Kod mikroskopa i teleskopa to su, kao što je poznato, delimično idealna mesta, krajevi u kojima ne leži nijedan dohvatljiv deo aparata. Smatram da je izlišno tražiti opravdanje za nepotpunosti ovih i svih ostalih sličnih slika. Ova upoređenja treba da nam pomognu samo pri našem pokušaju koji uzima na sebe zadatak da nam učini razumljivom složenost psihičkog rada, tako što ovaj rad rastavljamo, i svaki pojedinačni rad pripisujemo pojedinim sastavnim delovima aparata. Koliko je meni poznato, pokušaj da ovim načinom rastavljanja pogodimo sastav duševnog aparata, još nije dosad načinjen, a on mi se čini bezazlen. Mislim da našim naslućivanjima možemo ostaviti slobodan tok ako, pri istom, samo sačuvamo svoj hladnokrvan sud, i da skelu ne smatramo građevinom. Pošto nam ništa drugo nije potrebno sem pomoćnih predstava za prvo približavanje nečem nepoznatom, mi ćemo, u početku, ispred svih ostalih, dati vrednost najgrubljim i najopipljivijim pretpostavkama. Duševni aparat dakle zamišljamo kao jedan složen instrument, čije ćemo sastavne delove nazvati Regresija 189 instancijama ili, za ljubav veće jasnoće, sistemima. Zatim treba očekivati da ovi sistemi imaju međusobno, možda, stalni prostorni odnos, otprilike onakav kakav imaju sistemi sočiva u teleskopu, smešteni jedan iza drugoga. Strogo uzev, mi ne moramo pretpostaviti da su psihički sistemi stvarno poredani u jednom prostornom poretku. Dovoljno nam je da je time uspostavljen jedan čvrst redosled, tako što u izvesnim psihičkim zbivanjima (nadražaj) prolazi kroz sisteme u jednom naročitom vremenskom nizu. U ostalim procesima možda će taj redosled biti drugačiji: takvu jednu mogućnost mi ćemo ostaviti otvorenu. Zbog kratkoće, ubuduće ćemo o sastavnim delovima aparata govoriti kao o „¥ sistemima". Prvo što nam pade u oči jeste da ovaj aparat, sastavljen po ¥ sistemu, ima jedan pravac. Naša celokupna psihička delatnost polazi od (spoljnih i unutrašnjih) nadražaj a i završava se u inervacijama. Prema tome, aparatu pripisujemo jedan senzibilni i motorni kraj; na senzibilnom kraju nalazi se jedan sistem koji prima percepcije, na motornom leži jedan drugi koji otvara brane motilitetu (= motornoj aktivnosti). Psihički proces teče uglavnom od perceptivnog kraja ka motornom. Najopštija shema psihičkog aparata imala bi, dakle, ovakav izgled: Fig. 1 Ali to tek ispunjava jedan nama odavno poznat zahtev da, naime, psihički aparat mora biti izgrađen kao jedan refleksni aparat. Refleksni procesi ostaju model i za svaku psihičku funkciju.

190 Tumačenje snova, II Mi, sada, imamo razloga da na senzibilnom kraju uspostavimo prvu diferencijaciju. Od percepcija koje dopiru do nas, u našem psihičkom aparatu ostaje jedan trag koji možemo nazvati tragom sećanja. Funkciju koja se odnosi na ovaj trag sećanja zovemo „pamćenjem". Ako smo ozbiljno shvatili svoju nameru da psihičke procese povežemo sa sistemima, onda trag sećanja može postojati samo u trajnim promenama elemenata sistema. Ali, kao što smo na drugom mestu već izložili, postoje očigledne teškoće ako pretpostavimo da jedan te isti sistem može verno sačuvati promene svojih elemenata pa da ipak bude uvek sposoban za primanje svežih i novih povoda za promenu. Po principu koji upravlja našim opitom, podelićemo, dakle, obe ove funkcije na različite sisteme. Pretpostavljamo da sistem koji se nalazi sasvim napred na aparatu prima nadražaje opažanjem, ali da nikakav trag od njih ne sačuva, dakle da nema pamćenja; i da se iza ovog nalazi jedan drugi sistem koji trenutni nadražaj prvog pretvara u trajne tragove. Onda bi slika našeg psihičkog aparata bila ovakva: Fig. 2 Poznato je da od percepcija koje deluju na sistem P kao nešto trajno zadržavamo nešto više osim same njihove sadržine. Naše percepcije takođe su međusobno povezane u pamćenju, i to pre svega prema istovremenosti zbivanja. To nazivamo činjenicom asocijacije. Sad je jasno: ako sistem P uopšte nema nikakvog pamćenja, onda ne može sačuvati ni Regresija 191 tragove za asocijaciju; pojedini P-elementi bili bi nepodnošljivo ometeni u svojoj funkciji kad bi se jednoj novoj percepciji usprotivio neki ostatak jedne ranije povezanosti. Mi dakle možemo pretpostaviti da osnova asocijacije leži u mnemičkim sistemima. Činjenica asocijacije sastoji se onda u tome da se, zbog smanjenja otpora i probijanja jednog od S-elemenata, nadražaj pre prenosi na jedan drugi nego na jedan treći S-elemenat. Pri detaljnijem razmatranju ukazuje se neophodna potreba da je nužno pretpostaviti ne samo jedan nego više takvih S-elemenata u kojima jedan te isti nadražaj, prenošen preko P-elemenata, doživljava različitu fiksaciju. Prvi od ovih S-sistema sadržavaće svakako određivanje asocijacije u pogledu na istovremenost, a u udaljenijim sistemima isti perceptualni materijal biće poredan prema drugim vrstama koincidencije, tako da bi odnosi sličnosti i dr. bili predstavljeni ovim kasnijim sistemima. Bilo bi, naravno, uzaludno pokušati da se recima iskaže psihičko značenje jednog ovakvog sistema. Njegova bi karakteristika bila u uskoj povezanosti njegovih odnosa prema raznim elementima grubog materijala sećanja, tj. ako želimo da ukažemo na jednu teoriju koja dublje ulazi u problem, u gradiranju efikasnosti otpora prema prolazu nadražaj a od ovih elemenata. Ovde bi trebalo učiniti jednu napomenu opšte prirode koja možda ukazuje na nešto značajno. Sistem P koji nema nikakve sposobnosti da zadrži promene, koji dakle nema nikakvo pamćenje, daje našoj svesti čitavu raznovrsnost čulnih kvaliteta. S druge strane, naša sećanja, ne izuzimajući ni ona koja su najdublje utisnuta u naš duh, sama po sebi su nesvesna. Ona se, međutim, mogu načiniti svesnim; ali nema nikakve sumnje da ona mogu proizvesti sva svoja dejstva dok se nalaze i u nesvesnom stanju. Ono što nazivamo našim karakterom oslanja se na tragove pamćenja naših utisaka; a baš oni utisci koji su najsnažnije delovali na nas — a to su utisci iz naše prve mladosti — upravo su oni što gotovo

192 Tumačenje snova, II nikad ne postaju svesni. A ako sećanja ponovo po~ stanu svesna, onda ona ne pokazuju nikakvo čulno svojstvo, ili ga ispoljavaju sasvim neznatno u poređenju sa čulnim opažanjima. Kad bi se sad moglo potvrditi da se u * sistemima pamćenje i svojstvo koje karakteriše svest međusobno isključuju, onda bi se na uslove koji upravljaju nadraživanjem neurona bacila svetlost koja mnogo obećava1 kad bi se utvrdilo da u ¥ sistemima pamćenje i svojstvo što karakteriše svest jedno drugo isključuju. Fig. 3 Ono što smo dosad pretpostavili o sastavu psihičkog aparata na senzibilnom kraju, urađeno je bez obzira na san i na psihološka objašnjenja koja se iz njega mogu izvesti. Ali san će nam poslužiti kao izvor za saznanje o jednom drugom delu aparata. Videli smo da smo u stanju da objasnimo formiranje sna, samo smo hteli da se usudimo da pretpostavimo postojanje dveju psihičkih instancija, od kojih jedna izlaže aktivnost druge kritici, čija je posledica isključenje iz svesti. Kritikujuća instancija, zaključili smo, održava tešnje odnose sa svešću od kritikovane instancije. Ona se između ove i svesti nalazi kao nekakav zaklon. Dalje, obrazložili smo da kritikujuću instanci1 Kasnije sam bio mišljenja da svest nastaje upravo na samom mestu traga sećanja (Vidi naposletku: Notiz uber den Wunderblock, 1925, Sabrana dela, sveska XIV). Regresija 193? ju izjednačujemo sa onim što upravlja našim budnim životom i odlučuje o našim slobodnim, svesnim radnjama. Ako sad ove instancije u smislu naših pretpostavki zamenimo sistemima, onda će na osnovu pomenutog saznanja kritikujući sistem naposletku biti pomeren na motorni kraj. Mi ćemo sad oba sistema uneti u našu shemu i nazivima koje smo im dali izraziti njihov odnos prema svesti. Poslednji od sistema na motornom kraju nazivamo predsvesnim — da bismo naznačili da nadražajni procesi u njemu bez ikakvog daljeg zadržavanja mogu stići do svesti kada su ispunjeni još neki uslovi, na primer dostignuće izvesnog stepena intenziteta, izvesne raspodele one funkcije koju moramo nazvati pažnjom, i slično. U isto vreme, to je sistem koji drži ključ za namerni motilitet. Sistem posle ovoga nazivamo nesvesnim, budući da nema pristupa u svest, sem preko predsvesnog, a pri tom prolazu njegov nadražujući proces mora pretrpeti izmene.1 U koji od ovih sistema da stavimo sad podstrek na stvaranje sna? Radi jednostavnosti u sistem Nsv. Doduše, u kasnijim raspravljanjima mi ćemo saznati da to nije baš sasvim tačno, da je stvaranje sna nužno povezano s mislima sna koje pripadaju sistemu predsvesnog. Ali ćemo takođe na jednom drugom mestu, kada budemo raspravljali o želji sna, saznati da pokretačku snagu za san daje nesvesno (Nsv), te ćemo zbog ovog poslednjeg faktora prihvatiti nesvesni sistem kao polaznu tačku za stvaranje sna. Ovo izazivanje sna izražavaće, kao i sve ostale misaone tvorevine, težnju da se produži u predsvesno i da, polazeći od njega, dobije pristup u svest. Iskustvo nas uči da je cenzura otpora zatvorila ovaj put mislima sna preko dana — put koji kroz predsvesno vodi u svest. Noću one sebi krče pristup u svest, ali se postavlja pitanje kojim putem i zbog 1 Dalje izvođenje ove linearno otvorene sheme moraće računati s pretpostavkom da je sistem koji sledi predsvesnom sistem kome moramo pripisati svest, da je, prema tome, P = svest. 13 Frojd, Odabrana dela, VH

194 Tumačenje snova, II koje promene. Kad bi mislima sna ovo bilo omogućeno time što noću opada otpor, koji čuva granicu između nesvesnog i predsvesnog, onda bismo dobili snove u materijalu naših predstava koji ne pokazuju halucinatoričan karakter koji nas sada interesuje. Opadanje cenzure između oba sistema Nsv i Psv (nesvesnog i predsvesnog) može nam dakle objasniti samo takve tvorevine sna kao što je autodidasker, ali ne može objasniti snove kao što su oni o detetu koje gori, a koje smo sebi postavili kao problem na samom početku ovih rasprava. Šta se zbiva u halucinatoričnom snu nemogućno je opisati drukčije nego da kažemo: Nadražaj kreće putem unazad. Umesto ka motornom kraju aparata, on se pomera ka senzibilnom kraju i stiže najzad do perceptivnog sistema. Ako ovaj pravac kojim se psihički proces nastavlja iz nesvesnog u budnom stanju — nazovemo progredijentnim, onda ćemo za san reći da ima regredijentni karakter.1 Ova regresija sigurno je tada jedna od psiholoških osobenosti procesa sna; ali ne smemo zaboraviti da ona ne pripada samo snevanju. I namerno sećanje i drugi delimični procesi našeg normalnog mišljenja odgovaraju retrogresivnom kretanju u psihičkom aparatu od bilo kog kompleksnog akta predstavljanja natrag na sirovi materijal tragova sećanja koje ima u osnovi. Ali u toku budnog stanja ovo vraćanje nikad ne ide ispred slika sećanja; ono ne može stvoriti halucinatorno oživljavanje perceptualnih slika. Zašto je to u snu drukčije? Kad smo govorili o radu sažimanja u snu, nismo mogli da izbegnemo pretpostavku da rad sna može u potpunosti 1 Prvi nago vesta j faktora regresije nalazi se već u Alberta Magnusa. Imaginatio, pisao je on, izgrađuje san iz sačuvanih slika senzornih objekata. Proces se obavlja u obratnom smislu nego u budnom stanju (prema Dipgenu, Diepgen, str. 14). — Hobs (Hobbes) veli (u Leviatanu, 1651): In sum, our dreams are the reverse of our waking imaginations, the motion, when we are awake, beginning at one end, and when we dream at another." (Prema H. Elisu, str. 112). Regresija 195 prenositi intenzitete koji prianjaju za predstave, s jedne na drugu. Verovatno je to ona izmena u normalnom psihičkom procesu koja inače omogućava katheksu sistema P u suprotnom pravcu do potpune čulne živosti, polazeći od misli. Nadam se da smo daleko od toga da bismo se varali u dalekosežnosti ovih razmatranja. Mi nismo uradili ništa drugo no što smo dali ime jednom fenomenu koji se ne može objasniti. Mi ga nazivamo regresijom, ako se u snu predstava pretvori natrag u čulnu sliku iz koje je ponikla nekad, bilo kad. Ali i ovaj korak traži opravdanje. Zašto davati ime nečemu ako nas ono ne uči ničem novom? Ja mislim da nam naziv „regresija" služi utoliko što nama poznatu činjenicu povezuje sa shemom psihičkog aparata opremljenog jednim pravcem. Ali na ovom mestu se prvi put isplaćuje to što smo postavili takvu shemu. Jer druga jedna osobenost stvaranja sna postaće nam jasna bez novog razmišljanja, jednostavno uz pomoć sheme. Ako proces sna posmatramo kao regresiju unutar našeg hipotetičkog psihičkog aparata, onda se bez daljeg moramo prihvatiti kao empirijski utvrđene činjenice da se gube sve logičke relacije koje pripadaju mislima sna pri njegovom radu, ili da se mogu izraziti samo s teškom mukom. Prema našoj shemi ove misaone relacije ne nalaze se u prvim S-sistemima, nego su sadržane u kasnijim sistemima koji leže dalje prema početku, i pri regresiji moraju gubiti svako sredstvo izražavanja, osim u perceptualnim slikama. Sklop misli sna rastvara se pri regresiji u svoj sirovi materijal. Ali, kakva to promena omogućava regresiju, koja je danju nemogućna? Ovde se moramo zadovoljiti samo naslućivanjem. Nema sumnje da se radi o promenama u katheksama energije vezanim za pojedine sisteme, kojima postaju prohodniji ili neprohodniji za nadražajni sistem. Ali u svakom aparatu takve vrste mogućno je ostvariti isti efekat na prolaz nadražaj a na više načina ovakvih promena. Naravno, mi odmah pomišljamo na stanje spavanja i na promene u katheksi koje ono izaziva na senzornom kral i «

196 Tumačenje snova, II ju aparata. Danju postoji stalno strujanje od ¥ sistema percepcije (P) koji struji u pravcu motorne aktivnosti; to se strujanje noću završava i ono više ne bi moglo stvarati nikakvu prepreku vraćanju nadražaja u suprotnom pravcu. To bi bilo „zatvaranje od spoljašnjeg sveta", koje po teoriji nekih naučnika treba da razjasni psihološke karakteristike sna. Međutim, prilikom objašnjenja regresije sna, mi ćemo morati povesti računa o onim drugim regresijama koje se javljaju u patološkim momentima budnog stanja. Kod ovih oblika ovo upravo dato objašnjenje ostavlja nas, prirodno, na cedilu. Do regresije dolazi uprkos neprekidnom senzibilnom strujanju u progredijentnom pravcu. Za halucinacije u histeriji, u vizijama duševno normalnih lica mogu dati objašnjenje da one stvarno odgovaraju regresijama, to jest da su misli pretvorene u slike, i da su samo one misli izložene ovoj promeni koje su u bliskoj vezi sa potisnutim sećanjima, ili pak sa onim sećanjima koja su ostala nesvesna. Jedan od mojih najmlađih pacijenata, na primer, jedan dvanaestogodišnji histerik osećao je smetnje i nije mogao zaspati plašeći se „zelena lica sa crvenim očima". Izvor ove pojave bilo je potisnuto, nekad svesno sećanje na nekog dečaka koga je pre četiri godine više puta viđao, i koji je za njega predstavljao odvratan primer za sve one dečje nepristojnosti, među ovima i onanije, zbog kojih on sada, naknadno, samome sebi prebacuje. Njegova majka je tada primetila da taj nevaspitani deran ima zelenkastu boju lica i crvene (tj. crveno oivičene) oči. Otuda i priviđenje straha koje je uostalom određeno samo za tu svrhu da bi ga podsetilo na neko drugo mamino proricanje, da naime takvi dečaci postaju idioti, da u školi ništa ne mogu naučiti i da rano umiru. I naš mali pacijent ispunio je jedan deo ovoga proročanstva: u gimnaziji on ne može da napreduje i, kao što nam pokazuje jedan deo njegovih nenamernih misli, užasno se plaši i drugoga dela toga proročanstva. Lečenje, doduše, posle kratkog vremena uspešno se završava tako da đečak sada može Regresija 197 da spava, izgubio je plašljivost a školsku godinu završio je sa odličnim svedočanstvom. Na ovom mestu hteo bih da objasnim jednu viziju o kojoj mi je pričala druga jedna histerična bolesnica (žena od četrdeset godina) iz vremena pre nego što se razbolela. Jednoga jutra ona otvara oči i primećuje u sobi svoga brata koji se, međutim, kao što dobro zna, nalazi u ludnici. Kraj nje u postelji spava njen sinčić. Da se dete ne bi uplašilo i dobilo grčeve kad primeti ujaka, ona preko njega navlači pokrivač, i priviđenje onda nestaje. Vizija predstavlja obradu jednog sećanja iz detinjstva te dame, i ono je bilo, doduše, svesno, ali je stajalo u najbližem odnosu sa celokupnim nesvesnim materijalom u njenoj duši. Dadilja joj je nekada pripovedala da je njena majka koja je vrlo rano umrla (njoj samoj je prilikom majčine smrti bilo tek osamnaest meseci) patila od epileptičnih ili histeričnih napada, i to posle straha koji je preživela kada se njen brat (ujak moje bolesnice) nad njenom glavom pojavio kao strašilo, kao duh, uvijen u krevetski čaršav. Vizija sadrži iste elemente kao i sećanje: pojam brata, pokrivač, strah i njegovo delovanje. Ali ovi elementi su sad poredani u jednu novu celinu i preneti na druga lica. Očigledni motiv vizije, misao njome zamenjena, i jeste zabrinutost da bi njen sinčić, koji je fizički toliko ličio na svoga ujaka, mogao da doživi njegovu sudbinu. Oba primera koja sam ovde naveo nisu bez ikakvog odnosa prema stanju spavanja, pa su zato možda i nepodesna za dokazivanje onog zašto su mi potrebni. Stoga upućujem na moju analizu jedne žene koja je patila od halucinatorne paranoje,1 i na rezultate mojih još neobjavljenih studija o psihologiji psihoneuroza, za potvrdu da se u ovakvim slučajevima regresivne transformacije misli ne srne izgubiti iz vida uticaj jednog potisnutog sećanja ili se1 Dalje napomene o odbrambenim neuropsihozama, Neurologisches Zentralblatt 1896, Nr. 10 (Sabrana đela, sveska I).

198 Tumačenje snova, II ćanja koje je ostalo nesvesno, u najviše slučajeva infantilnog sećanja. Ove misli, povezane sa sećanjem takve vrste, a čije je izražavanje zabranjeno cenzurom, uvučene su tako reći od sećanja u regresiju kao u onaj oblik predstavljanja u kome je sećanje prisutno samo psihički. Na ovom mestu mogu navesti kao rezultat proučavanja o histeriji da se infantilne scene (bilo da su one sećanje ili fantazije), ako je uspelo da se načine svesnim, vide kao halucinacije i da one taj karakter gube tek pošto budu saopštene drugima. Poznato je, takođe, da čak i u ličnostima čije sećanje inače nije vizuelnog tipa, sećanja iz najranijeg doba detinjstva sačuvaju svoj karakter čulne živahnosti sve do kasnih godina. Ako se sad setimo kakva uloga u mislima sna pripada infantilnim doživljajima, ili na njima zasnovanim fantazijama, u kojoj meri se delovi tih doziv* ljaja često i ponovo pojavljuju u sadržim sna, koliko često se i same želje izvode iz njih, onda i za san nećemo poreći verovatnoću da bi pretvaranje misli u vizuelne slike moglo biti posledica privlačnosti koju vizuelno predstavljeno sećanje što teži da ponovo oživi vrši na misao koja se bori da bude izražena, a koja je odsečena od svesti. Prema ovom shvatanju, san bi se mogao takođe opisati kao zamena za infantilnu scenu koja je izmenjena prenošenjem na recentno iskustvo. Infantilna scena ne može sprovesti u delo svoju obnovu: ona mora da se zadovolji tako što će se ponovo vratiti kao san. Ukazivanje na način na koji infantilne scene (ili njihove reprodukcije kao fantazije) funkcionišu u izvesnom smislu kao primeri za sadržaj snova čini izlišnom jednu od Semerovih pretpostavki i pretpostavki njegovih pristalica o unutrašnjim nadražajnim izvorima. Serner pretpostavlja da postoji stanje „vizuelne stimulacije", unutrašnje nadraženosti u čulu vida, kad snovi pokazuju naročitu živahnost svojih vizuelnih elemenata ili naročito bogatstvo takvih elemenata. Mi se ne moramo protiviti ovoj pretpostavci, i možemo se zadovoljiti otprilike time da jedno takvo stanje nadraženosti konstatujemo samo za psihički Regresija 199 perceptivni sistem organa vida, ali ćemo istaći da je ovo stanje nadraženosti stanje izazvano sećanjem, osveženje jednog vizuelnog nadraženja koje je svojevremeno bilo aktuelno. Momentano ja ne raspolaŽem nijednim dobrim primerom iz svoga ličnog iskustva kojim bih dokazao jedan takav uticaj infantilnog sećanja; moji su snovi uopšte manje bogati čulnim elementima no što mi se čini da su u ostalih ljudi; ali u najlepšem i najživljem snu tokom ovih poslednjih godina postalo mi je lako da halucinatornu jasnoću sadržine sna svedem na čulne kvalitete svežih i nedavno doživljenih utisaka. Na strani 116 pomenuo sam jedan san, u kome su tamnoplava boja vode, mrka boja dima iz brodskih dimnjaka i tamnomrka i crvena boja građevina koje sam video na mene ostavili dubok utisak. Ovaj san, kao nijedan drugi, morao se tumačiti na osnovu vizuelnog nadražaja. A šta je moj organ vida dovelo u ovo stanje nadraženosti? Jedan recentni utisak koji se spojio sa čitavim nizom ranijih utisaka. Boje koje sam video bile su najpre boje jedne kutije sa kamenčićima od kojih su, dan pre moga sna, moja deca podigla čitavu jednu divnu zgradu i pokazala mi je da bih joj se divio. Tu je bila i ista tamna crvena boja na velikim kamenčićima, a plava i mrka boja bile su na malim kamenčićima. Tome su se pridružili i utisci boja sa poslednjih putovanja po Italiji, divna plava boja reke Soče i lagune i mrka boja krasa. Lepota boja u snu predstavljala je samo ponavljanje one lepote koju sam video u sećanju. Da obuhvatimo sad sve što smo saznali o naročitoj sklonosti sna, da svoju predstavnu sadržinu prelije u čulne slike. Ovaj karakter rada sna mi možda nismo objasnili, sveli smo ga na poznate zakone psihologije, a pri tome smo ga izdvojili kao da ukazuje na nepoznate odnose i okarakterisali imenom ,,regredijentnog" karaktera. Rekli smo da ova regresija, svakako, svuda gde se pojavljuje predstavlja efekat otpora, koji se suprotstavlja probijanju misli u svesno normalnim putem, kao i istovremene privlačno-