Sigmund Frojd - Tumacenje snova 2..deo

200 Tumačenje snova, U sti koju na misao vrše postojeća sećanja što imaju veliku senzornu snagu. 1 U slučaju sna, regresija bi možda bila olakšana prestankom progresivnog strujanja koje ide za vreme dana od čulnih organa; u ostalim oblicima regresije, odsustvo ovog dodatnog faktora mora biti nadoknađeno većim intenzitetom ostalih motiva regresije. Nećemo takođe zaboraviti da zapamtimo da bi kod ovih patoloških slučajeva regresije kao u snu postupak prenošenja energije morao biti neki drugi nego kod regresije u normalnom duševnom životu, pošto se njime omogućava potpuna halucinatorna katheksa perceptualnih sistema. Ono što smo prilikom analize sna opisali kao „obzir prema mogućnosti predstavljanja" moglo bi se odnositi na vezu sa selektivnom 'privlačnošću vizuelno prikupljenih scena koje dodiruju misli sna. O regresiji ćemo napomenuti još i to da ona u teoriji strujanja neurotičkih simptoma ne igra manje važnu ulogu od one koju igra u snu. U tom slučaju razlikujemo tri vrste regresije: a) topičku regresiju u smislu ovde razvijene sheme 'l' sistema; b) vremensku regresiju, ukoliko se radi o vraćanju na starije psihičke tvorevine; i c) formalnu regresiju, ako primitivni načini izražavanja i predstavljanja zamene uobičajene načine. Ali sve tri vrste regresije u osnovi su jedno i po pravilu se sastaju, jer ono što je vremenski starije ujedno je formalno primitivnije i u psihičkoj topografiji bliže perceptualnom kraju. Ali temu regresije u snu ne možemo napustiti a da ne pomenemo i ne damo izraza utisku koji nam se već više puta nametnuo i koji će se ponovo vratiti posle udubljivanja u proučavanje psihoneuroza; naime: da je snevanje u celini deo regresije na najra1 U opisu učenja o potiskivanju trebalo bi izneti da jedna misao bude potisnuta zajedničkim delovanjem dva faktora koji na nju deluju. S jedne strane (od cenzure svesnog) ona se odbacuje, a sa druge (od nesvesnog Nsv) ona se privlači, dakle onako kao što se dolazi na vrh visoke piramide (Uporedi članak „Potiskivanje", Sabrana dela, sveska X). Ispunjenje želja 201 nije prilike snevača, ponovno oživljavanje njegovog detinjstva, instinktivnih impulsa koji su u njemu preovlađivali i načina izražavanja koji su mu tada stajali na raspolaganju. Iza ovog individualnog detinjstva obećava nam se uvid u filogenetsko detinjstvo, u sliku razvoja ljudskoga roda čiji je razvoj pojedinca u stvari samo skraćena rekapitulacija na koju su uticale slučajne životne prilike. Mi naslućujemo koliko su tačne reci Fridriha Ničea (Nietzsche) da se ,,u snu nastavlja prastari ostatak čovečanstva, do kojeg se direktnim putem više teško može doći": to u nama budi iščekivanje da će nas analiza snova dovesti do poznavanja čovekovog arhajičnog nasledstva, da u njemu upoznamo ono što mu je psihički prirođeno. Izgleda da su nam san i neuroza sačuvali više od duševnih starina nego što smo to mogli naslućivati tako da psihoanaliza može polagati pravo na visok rang među naukama koje se trude da rekonstruišu najstarije i najmračnije faze porekla ljudske rase. Lako je mogućno da nas prvi deo ovog našeg psihološkog proučavanja sna neće naročito zadovoljiti. Ali tešićemo se time što smo primorani da gradimo i krčimo put u mrak. Ako nismo sasvim zalutali, onda moramo sa neke druge polazne tačke stići otprilike u istu oblast u kojoj ćemo se možda bolje snalaziti. C ISPUNJENJE ŽELJA San, ispričan na početku ove glave, o detetu koje gori zgodan je povod da ocenimo teškoće na koje nailazi teorija o ispunjenju želja. Sigurno smo svi sa čuđenjem čuli da san treba da nije ništa drugo do ispunjenje želje, i to ne možda samo zbog kontra-

202 Tumačenje snova, II dikcije koja dolazi od strašnog sna. Pošto su nas prva razjašnjenja pomoću analize poučila da se iza sna kriju smisao i psihička vrednost, nismo bili nimalo spremni da se ovaj smisao odredi tako jednostavno. Prema korektnoj, ali nepotpunoj definiciji Aristotelovoj, san je — ukoliko se spava — samo mišljenje koje se nastavlja u stanju spavanja. Ako pak naše mišljenje danju stvara tako raznolike psihičke akte, sudove, zaključivanja, osporavanja, očekivanja, namere itd. zašto bi ono noću moralo da se ograniči isključivo na stvaranje želja? Zar, naprotiv, ne postoji obilje snova koji jedan drugačiji psihički akt, na primer neku brigu, donose u vidu sna, i nije li upravo takav san onaj naročito prividni san jednog oca kojim smo ovu glavu otpočeli? Kad na oca koji spava padne zrak svetlosti, on zabrinuto zaključuje da se preturila jedna sveca i da je mogla zapaliti mrtvo telo njegovog deteta. Ovaj zaključak on pretvara u san tako što ga odeva u jednu očiglednu situaciju i u sadašnje vreme. Kakvu ulogu pri tom igra ispunjenje želje? Zar je mogućno u njemu prevideti preovlađivanje jedne misli koja se nastavlja od budnog stanja ili koja je podstaknuta novim čulnim utiskom? Sve je to tačno i primorava nas da se detaljnije upustimo u ulogu koju ima ispunjenje želje u snu, i na značaj budnih misli koje se u spavanju nastavljaju. Upravo ispunjenje želje nas je već podstaklo da snove podelimo u dve grupe. Nailazili smo na snove koji su očigledno predstavljali ispunjenje želje; i na druge, čije je ispunjenje želje bilo nejasno, često i svim mogućim sredstvima prikriveno. U ovim drugim snovima prepoznali smo delovanje cenzure sna. Neizopačene željene snove nalazili smo prvenstveno u dece. Izgledalo je da se kratki, otvoreno željeni snovi — ovo ograđivanje naročito podvlačim — pojavljuju i u odraslih. Sada možemo da se pitamo odakle svaki put dolazi želja koja se u snu ostvaruje. Ali na koju oprečnost ili na koju raznovrsnost se odnosi ovo naše ,,odaIspunjenje želja 203 kle"? Ja mislim, na oprečnost između dnevnog života koji je postao svestan i jedne psihičke aktivnosti koja je ostala nesvesna, i koju tek tokom noći možemo primetiti. Za poreklo jedne želje nalazim da postoje tri mogućnosti: 1) ona je mogla biti izazvana tokom dana i, zbog spoljnih prilika, ostati nezadovoljena; u tom slučaju za noć preostaje jedna priznata i nerešena želja; 2) ona se mogla pojavit danju, ali biti odbačena; u tom slučaju nam ostaje jedna nerešena, ali potisnuta želja; ili 3) ona može biti bez ikakve veze sa dnevnim životom i pripadati onim željama koje se u nama tek noću bude iz potisnutog. Ako posegnemo za našom shemom psihičkog aparata, onda ćemo želju prve vrste lokalizovati u sistem predsvesnog (Psv); za želju druge vrste pretpostavljamo da je iz sistema predsvesnog potisnuta u nesvesno (Nsv) i samo tamo se sačuvala, ako se uopšte sačuvala; a za izazivanje želje treće vrste verujemo da je uopšte nesposobna da prekorači sistem nesvesnog. Imaju li želje koje su ponikle iz tih različitih izvora istu vrednost za san, istu moć da podstaknu san? Pregled snova koji nam stoje na raspolaganju da bismo mogli odgovoriti na ovo pitanje skreće nam pre svega pažnju na to da kao četvrti izvor želje sna dodamo aktuelne impulse želja koji se javljaju noću (na primer želje stimulisane žeđu, seksualnom potrebom). Onda će nam postati verovatno da poreklo želje sna ni u čemu ne menja njenu sposobnost da izazove san. Podsećam na san male devojčice u kojem se nastavlja njena vožnja jezerom koja je danju bila prekinuta, i na druge dečje snove; oni se objašnjavaju jednom neispunjenom, ali ne suzbijenom željom prethodnog dana. Za to da se jedna danju suzbijana želja razbukti u snu mogu se navesti bezbrojni primeri; jedan najprostiji te vrste mogao bih ovde naknadno izneti. Jedna dama, pomalo sklona podsmevanju, čija se mlađa prijateljica verila, preko dana na pitanje poznanika da li poznaje mladoženju i šta o njemu misli odgovara sa neograničenim slavopojkama; pri tome svoj pravi sud ućutkuje jer bi rado kazala istinu: on je sasvim prosečan čovek.

204 Tumačenje snova, II Noću ona sanja da joj je upućeno isto pitanje, pa na njega odgovara formulom: Pri naknadnim porudžbinama dovoljno je navesti broj.1 Naposletku, kao rezultat mnogobrojnih analiza saznali smo da u svim snovima koji su pretrpeli izopačen je želja potiče iz nesvesnog i da danju nije mogla biti primecena. I tako, na prvi pogled, da za stvaranje sna sve želje imaju istu vrednost i istu moć. Na ovom mestu ne mogu dokazivati da stvari zapravo drukčije stoje, ali sam veoma sklon da pretpostavim da su želje sna strože uslovljene (determinisane). Dečji snovi ne ostavljaju nikakvu sumnju o tome da izazivač sna može biti jedna želja koja danju nije bila ispunjena. Ali se ne srne zaboraviti da je to onda želja jednoga deteta, impuls želje one snage koja je svojstvena infantilnom. Za mene je sasvim sumnjivo da li je jedna želja koja preko dana nije bila ispunjena u odraslog čoveka dovoljna da stvori san. Izgleda mi, naprotiv, da smo sa progresivnom kontrolom koju nad našim instinktivnim životom vrši naša aktivnost mišljenja mi smo sve više i više skloni da se kao nekorisnog odreknemo formiranja ili zadržavanja tako intenzivnih želja kakve su one što ih po-* znaju deca. Mogućno je da se pri tom u ovom pogledu mogu pojaviti individualne razlike, i da pojedini ljudi infantilni tip mentalnog procesa zadržavaju duže od drugih, upravo kao što postoje slične razlike i u slabljenju vizuelnog predstavljanja koje je u prvim godinama života tako živo. Ali uglavnom — tako mislim — želja koja je preko dana ostala neispunjena u odraslog čoveka neće biti dovoljna da izazove san. Rado priznajem da će podsticaj želje koji dolazi iz svesnoga doprineti izazivanju sna, ali verovatno ni1 U prevodu se izgubila veza između danju suzbijanog suda o prijateljičinom vereniku i duhovito primenjene poslovne, trgovačke formule u snu. U originalu — i u latentnim mislima sna — prećutkivani sud podrugljive dame glasi: ,,Er ist ein Dutzendmensch", tj. čovek kakvi se nalaze tucetima, običan kao roba koja se proizvodi serijski, na tuce, artikl koji je potpuno označen brojem u katalogu (Prim. prev.). Ispunjenje želja 205 šta više. San se ne bi ostvario da predsvesna želja nije uspela u tome da pojačanje pronađe na nekoj drugoj strani. Naime, iz nesvesnog. Ja zamišljam da svesna želja može postati izazivačem sna samo ako joj uspe da probudi jednu isto takvu nesvesnu želju kojom još i sama biva pojačana. Ove nesvesne želje ja posmatram, prema nagoveštaj ima dobij enim iz psihoanalize neuroza, kao uvek žive, uvek spremne da se probiju do izraza ako im se pruži prilika da se povezu s nekim podsticaj em iz svesnoga, da svoj veliki intenzitet prenesu na njihov manji intenzitet.1 Onda mora izgledati kao da se jedino svesna želja realizovala u snu; i samo jedna mala neobičnost u oblikovanju toga sna daće nam znak kako da uđemo u trag snažnom pomagaču iz nesvesnoga. Ove uvek žive. tako reći besmrtne želje našeg nesvesnog, koje podsećaju na Titane iz mitologije na kojima od pamtiveka leže teški planinski masivi što su ih, nekada, bogovi pobednici na njih svalili, i koji i sada, s vremena na vreme, zadrhte pod trzajima udova Titana; — ove želje koje se nalaze u potiskivanju, velim, i same su infantilnog porekla kao što to saznajemo iz psihološkog istraživanja neuroza. Ja bih, dakle, ranije iskazanu misao da je poreklo želje sna irelevantno uklonio i zamenio jednom drugom koja glasi: želja koja je predstavljena u snu mora biti infantilna. Ona onda u odraslih ljudi vodi poreklo iz nesvesnog (Nsv); u dctcta gde još ne postoje odvajanje i cenzura između predsvesnog (Psv) i nesvesnog (Nsv), 1 One ovaj karakter neuništivosti dele sa svima stvarno nesvesnim aktima, to jest onima koji pripadaju jedino sistemu nesvesnog (Nsv). To su putevi prokrčeni jednom zauvek, koji nikad ne opuste i koji su uvek spremni da ekscitatorni proces vode do pražnjenja kad god ih nesvesno nadraženje kathektira. Da se poslužim jednim upoređenjem: za njih postoji samo onaj isti način uništenja koji postoji za seni Odisejevog podzemlja: one se bude u nov život čim popiju malo krvi; a procesi zavisni od predsvesnog sistema razori vi su u sasvim drugom smislu. Na ovoj razlici zasniva se psihoterapija neuroza.

206 Tumačenje snova, 11 ili gde se tek postepeno javlja, to je neispunjena, nepotisnuta želja iz budnoga života. Ja znam da se ovo shvatanje ne može uopšteno dokazati, ali tvrdim da se često može dokazati i onde gde ga ne bismo ni naslućivali, i da se uopšte uzev, ne može poreći. Impulse želja koji su preostali iz budnog stanja, dakle, ja stavljam u pozadinu u vezi sa stvaranjem sna. Ne priznajem im nikakvu drugu ulogu sem, možda, ulogu materijala senzacija koje postaju aktuelne za sadržaj sna za vreme spavanja (uporedi ranija izlaganja). Ja se, dakle, pridržavam linije koju mi propisuje ovaj tok razmišljanja ako sad uzmem u obzir ostale psihičke nadražaje (podsticaje) koji su preostali iz dnevnog života a koji nisu želje. Ako se odlučimo da idemo na spavanje, može nam poći za rukom da katheksije energije našeg budnog života privremeno zaustavimo. Ko je u stanju da to dobro uradi, taj je dobar spavač. Kažu da je Napoleon I bio primer takve vrste ljudi. Ali to nam ne polazi uvek za rukom i u tome ne uspevamo uvek u potpunosti. Nerešeni problemi, teške brige koje nas muče i prevlast utisaka produžavaju našu misaonu aktivnost i za vreme spavanja i održavaju psihičke procese u sistemu koji smo obeležili kao predsvesno. Ako nam je stalo do toga da podelimo ove impulse mišljenja koji se u snu nastavljaju, onda ih možemo podeliti u četiri grupe: 1. one što za vreme dana zbog slučajne sprečenosti nisu bili dovršeni; 2. one što nisu izvršeni i nisu rešeni zbog slabljenja naše snage mišljenja; 3. one što smo ih preko dana potisnuli i uklonili. Tome se pridružuje i snažna četvrta grupa: utisci što su aktivnošću predsvesnog preko dana u našem nesvesnom (Nsv) pokrenuti, i najzad, kao 5. grupu možemo dodati: indiferentne utiske dana koji su zbog toga ostali nerešeni. Psihičke intenzitete koje ovi ostaci duševnog života uvode u stanje spavanja, pre svega one iz grupe nerešenog, ne smemo nikako potcenjivati. Sigurno je da se ovi nadražaji i za vreme noći bore da bi došli do izraza, i sa isto takvom sigurnošću možemo pretpostaviti i to da stanje spavanja onemogućava nastavIspunjenjc Želja 207 ljanje ovog ekscitatornog procesa na uobičajeni način u predsvesnom, i njihov završetak preko dolaženja svesti. Ukoliko smo u stanju da postanemo svesni naših misaonih procesa normalnim putem, i noću, mi jednostavno ne spavamo. Kakvu promenu izaziva stanje spavanja u sistemu predsvesnog (Psv), to ne umem da kažem1 ali nema nikakve sumnje da psihološku karakteristiku sna treba u suštini tražiti baš u modifikacijama u katheksiji upravo ovoga sistema, sistema koji takođe kontroliše pristup motilitetu koji je u snu paralizovan. S druge strane, nijedna stvar u psihologiji snova ne daje mi razloga za pretpostavku da san stvara bilo kakve modifikacije, osim sekundarnih, u odnosima sistema nesvesnog (Nsv). Noćnom uzbuđenju u predsvesnom (Psv) ne preostaje dakle nijedan drugi put nego onaj kojim idu podsticaji želje iz nesvesnog (Nsv). Predsvesni nadražaji moraju tražiti pojačanje iz nesvesnog (Nsv) i moraju pratiti nesvesna uzbuđenja duž njihovih zaobilaznih puteva. A kakav je odnos predsvesnih ostataka prethodnoga dana prema snovima? Nema nikakve sumnje da oni u velikom broju prodiru u sadržaj sna, da ga koriste da bi se i noću nametnuli svesti; štaviše, oni katkad dominiraju sadržinom sna, primoravaju je da nastavi aktivnost u toku dana. Sigurno je, tnkođe, da ostaci prethodnog dana moraju imati i svaki drugi karakter isto tako kao i karakter želja; ali pri tome je u najvećoj meri poučno, i za učenje o ispunjenju želja upravo odlučujuće, utvrditi kakvom se uslovu moraju povinovati da bi bili primljeni u san. Uzmimo jedan od ranije navedenih primera snova, na primer san koji mi mog prijatelja Otona prikazuje sa znacima Bazedovljeve bolesti. U toku dana 1 Dalje prodiranje u poznavanje prilika stanja spavanja i uslova halucinacija pokušao sam da prikazem u svom članku „Metapsihološka dopuna učenju o snovima" (Metapsychologische Erganzung zur Traumlehre), objavljenom u Internationale Zeitschrift fvir Psychoanalyse IV, 1916/18, Sabrana dela, sveska X..

208 Tumačenje snova, II sam bio zabrinut a povod za to davao mi je Otonov izgled; a zabrinutost mi je padala teško kao i sve drugo što se te osobe tiče. I ona je, mogu pretpostaviti, pošla sa mnom i u spavanje. Verovatno sam želeo da utvrdim šta to s njim nije u redu. Noću je ova zabrinutost našla izraza u snu, koji sam ispričao, a čija je sadržina pre svega bila besmislena a, zatim, nije odgovarala nikakvom ispunjenju želje. Ali ja sam počeo istraživati odakle potiče ovaj neumesni izraz zabrinutosti koju sam preko dana osetio, te sam pomoću analize našao neku vezu u tome što sam Otona identifikovao sa nekim baronom L., a sebe sa profesorom R. Zašto sam baš morao izabrati ovu zamenu za misao preko dana postojalo je za to samo jedno objašnjenje. Za identifikaciju sa profesorom R. morao sam biti uvek spreman u Nsv, pošto se preko nje ispunjavala jedna od besmrtnih želja iz moga detinjstva — želja za veličinom. Ružne misli koje bih preko dana sigurno odbacio, upravljene prema mome prijatelju, iskoristile su priliku da se uvuku zajedno i da budu izražene, ali i zabrinutost toga dana je preko jedne zamene u sadržaju sna došla do neke vrste izražaja. Dnevna misao, koja sama po sebi nije bila nikakva želja, nego, naprotiv, zabrinutost, morala je na bilo koji način pronaći neko vezivanje za jednu infantilnu, sada nesvesnu i potisnutu želju koja bi je dalje, istina doteranu na odgovarajući način, „stvorila" za svest. Ukoliko je ova briga više dominirala, utoliko je nasilnije mogla biti uspostavljena veza koju je valjalo stvoriti: između sadržine želje i sadržine strahovanja uopšte nije morala ni da postoji neka veza, i u našem slučaju stvarno nije ni postojala. Možda bi bilo korisno da o ovom istom pitanju raspravljamo i u obliku istraživanja o tome kako se san ponaša ako mu se u njegovim mislima pruži materijal koji potpuno protivureči ispunjenju želje, dakle opravdane brige, bolnih razmišljanja, mučnih zapažanja. Raznovrsnost mogućnih rezultata može se onda razvrstati na ovaj način: a) Radu sna uspeva da sve neprijatne predstave zameni suprotnim predIspunjenje želja 209 stavama i da neprijatne afekte, koji njima pripadaju, potisne. To onda daje jedan čist san zadovoljenja, konkretno „ispunjenje želje" za koje izgleda da više ništa ne treba reći. b) Neprijatne predstave dolaze, u manifestni sadržaj sna više ili manje izmenjene, ali još uvek dovoljno jasne. Ovo je slučaj koji izaziva sumnju u vrednost teorije želje kod snova i traži dalje istraživanje. Takvi snovi neprijatne sadržine mogu se osetiti ili kao indiferentni, ili mogu biti praćeni čitavim neprijatnim afektom koji izgleda opravdan njhovom predstavnom sadržinom ili, pak uz razvijanje straha, mogu dovesti čak do buđenja. Analiza potom ukazuje da su i ovi neprijatni snovi ispunjenja želja. Neka nesvesna i potisnuta želja, čije ispunjenje snevačevo Ja ne bi moglo osetiti drukčije nego kao mučno, poslužila se pogodnom prilikom koja joj se pruža postojećom katheksom neprijatnih ostataka prethodnog dana, pružila je svoju pomoć, i tako im omogućila da uđu u san. Ali dok se u slučaju a nesvesna želja poklopila sa svesnom, u slučaju b otkriva se nesuglasica između nesvesnog i svesnog — između potisnutog Ja — i situacije bajke o trima željama koje vila dozvoljava onom bračnom paru — a koja biva ostvarena (vidi na str. 231). A zadovoljstvo zbog ispunjenja potisnute želje može ispasti tako veliko da može održati ravnotežu u neprijatnim afektima vezanim za ostatke iz prethodnog dana. San je tada u osećajnom tonu ravnodušan, mada s jedne strane predstavlja ispunjenje želje, a s druge ispunjenje nekog strahovanja. Ili se može dogoditi da spavajuće Ja uzme još obilnije učešće u stvaranju sna, da na ostvareno zadovoljstvo potisnute želje reaguje žustro i indignirano i da samo načini kraj snu uz izbijanje straha. Nije dakle teško videti da su neprijatni snovi i snovi straha u smislu teorije isto tako ispunjenje neke želje kao što su to direktni snovi zadovoljenja. Neprijatni snovi mogu biti i snovi kazne. Mora se priznati da se njihovim priznavanjem u izvesnom smislu doprinosi nešto novo teoriji snova. Sto se njima ispunjava isto tako je nesvesna želja: želja da sne14 Frojd, Odabrana dela, VII

210 Tumačenje snova, II vač bude kažnjen za potisnuti i nezadovoljeni impuls želje. Snovi te vrste u toj meri se uklapaju u ovde zastupljen zahtev da je pokretačka snaga za stvaranje jednog takvog sna morala biti data od neke želje koja pripada nesvesnom. Jedna tanani ja psihološka analiza, međutim, pokazuje kako se takve želje razlikuju od ostalih želja sna. U slučajevima grupe b pripadala je nesvesna, želja koja san stvara potisnutom, kod snova kazne to je isto tako nesvesna želja, ali ovu treba smatrati kao da ne pripada potisnutom, nego ,,egu". Snovi kazne, dakle, ukazuju na mogućnost još dalekosežnijeg učešća ,,ega" u stvaranju sna. Mehanizam stvaranja sna postaje uopšte mnogo providni j i ako — umesto suprotnosti (kontrasta) između „svesnog" i „nesvesnog" — stavimo kontrast između ,,ega" i „potisnutog". To se ne može dogoditi ako ne povedemo računa o zbivanjima kod psihoneuroze, pa zato u ovoj knjizi to nije ni sprovedeno. Na ovom mestu samo napominjem da snovi kazne nisu uopšteno vezani za uslov da neprijatni ostaci prethodnog dana budu neprijatni. Oni, naprotiv, nastaju najlakše pod suprotnom pretpostavkom: da su ostaci prethodnog dana zadovoljavajuće prirode, ali da izražavaju zabranjena zadovoljenja. Od ovih misli ništa ne dolazi u manifestni san kao njihova dijametralna suprotnost, baš kao što je to bio slučaj sa snovima koji pripadaju grupi a. Suštinski karakter snova kazne bio bi, dakle, da stvaralac sna ne postaje nesvesna želja iz potisnutog sistema nesvesnog (Nsv), nego kaznena želja koja reaguje protiv nje, i koja pripada egu, iako nesvesna (tj. kao predsvesna).* Zeleo bih da nešto od ovoga što sam ovde izneo objasnim na jednom svom ličnom snu, pre svega način kako rad sna postupa sa ostatkom mučnih iščekivanja od prethodnog dana. „Nejasan početak. Kažem svojoj ženi da imam neku novost za nju, nešto naročito. Ona se uplaši i 1 Ovde je pogodno mesto da se unese super-ego (nad-ja), jedan od kasnijih pronalazaka psihoanalize. Ispunjenje želja 211 neće ništa o tome da čuje. Ja je, međutim, uveravam da je to nešto što će je veoma obradovati, i počinjem da pričam da je oficirski kor našeg sina poslao jednu lumu novaca (5000 kruna?) ... kao nešto o priznanju ... podeli... Pri tom odem s njom u jednu sobicu, nalik na ostavu, da bih onde nešto potražio. Odjednom vidim svoga sina, on nije u uniformi, odelo mu više liči na neko tesno sportsko odelo (kao morski pas?) sa nekom malom kapom. On se penje na jednu korpu, koja se nalazi pored jednog ormana, kao da želi da nešto stavi na taj orman. Ja ga pozovem, ali odgovora nema. Izgleda kao da su mu lice, ili čelo, povezani; nešto doteruje u ustima, nešto stavlja u usta. I kosa mu se presijava kao da je seda. Ja pomislih: Zar može biti toliko iznuren? I zar ima lažne zube? Pre nego što mogu ponovo da ga pozovem, ja se probudih — bez straha, ali sa lupanjem srca. Sat pokazuje: dva i po." I ovoga puta je nemogućno dati potpunu analizu. Ograničavam se na to da istaknem nekoliko odlučujućih tačaka. Povod za san su dala neprijatna iščekivanja prethodnoga dana: od sina koji se borio na frontu ponovo su izostale vesti više od dve nedelje. Lako se može vide ti da u sadržaju san izražava uverenje da je sin ranjen ili da je poginuo. Na početku sna zapaža se energično nastojanje da se neprijatne misli zamene suprotnim. Imam da kažem nešto veoma prijatno, nešto u vezi sa slanjem novca, sa priznanjem, sa podelom. (Suma novaca potiče od jednog prijatnog događaja u mojoj lekarskoj praksi, hoće dakle uopšte da skrene sa teme). Ali to nastojanje ne uspeva. Majka naslućuje nešto strašno i neće da me sasluša. Prerušivanja su takođe suviše tanka, svuda se probija odnos prema onom što treba da bude potisnuto. Ako je sin poginuo, onda će njegovi drugovi poslati kući njegove stvari; ono što on ostavlja, imaću da podelim između braće i sestara i drugih; priznanje — oficiru često se ukazuje posle njegove „junačke smrti". San dakle teži za tim da neposredno izrazi što je najpre želeo da porekne, pri čemu se njegova težnja ka ispunjenju želje ističe još i izopača14«

212 Tumačenje snova, II vanjima. (Prema švečreru, promenu mesta u snu treba svakako razumeti kao simboliku praga). Mi, naravno, ne slutimo šta je dalo snu pokretačku snagu koja je za to bila potrebna. Ali sin se ne pojavljuje kao neko koji „pada", nego kao neko koji se „penje". On nije u uniformi nego u sportskom odelu, to jest, na mesto jedne nesreće koje se sada plašimo, došla je neka druga, ranija, koju je pretrpeo u sportu, kad je na skijanju pao i slomio gornju butnu kost. Ali način kako je obučen, da liči na morskog psa, odmah podseća na jednog mlađeg dečaka, na našeg smešnog malog unuka; seda kosa podseća na njegovog oca koji je u toku rata bio teško pogođen, na našeg zeta. Sta sve ovo treba da znači? Ali dosta s tim! Mesto: jedna ostava, orman iz kojeg želi da izvadi nešto (u snu: da nešto stavi na njega) — sve su to jasne aluzije na moj sopstveni udes koji sam imao kad sam bio nešto malo preko dve godine, ali još ni pune tri. Popeo sam se na jednu klupicu u ostavi da bih dohvatio neki slatkiš koji je bio na ormanu ili na stolu. Stoličica se preturila i pogodila me ivicom ispod donje vilice. Mogao sam i sve zube da izbijem. Pri tome se javlja jedna opomena: To si i zaslužio — kao neprijateljski impuls protiv hrabrog ratnika. Dublja analiza mi je najzad omogućila da pronađem taj skriveni impuls koji se mogao zadovoljiti nesrećom moga sina od koje smo svi strepeli. To je zavist što se oseća prema mladosti i koju čovek koji je već ostareo misli da ju je tokom života ugušio u korenu. I ne može biti nikakve sumnje da baš snaga bolnog uzbuđenja — da se ovakva nesreća zaista dogodila — pronalazi ovakvo potisnuto ispunjenje želje u cilju njegovog olakšanja. Sada sam u stanju da jasno kažem šta nesvesna želja znači za san. Hteo bih da priznam da postoji čitava jedna klasa snova za koje podsticaj pretežno, ili čak i isključivo, dolazi iz ostataka dnevnog života; i mislim, čak, da bi me želja da jednom postanem „profesor extraordinarius" (= vanredni profesor) one noći mogla ostaviti da mimo spavam, da briga o zdravlju moga prijatelja koju sam prethodnog dana osetio nije još uvek bila tako živa. Ali ova briga, •€" • Ispunjenje želja 213 sama, ne bi još stvorila nikakav san; pokretačkoj snazi koja je snu bila potrebna morala je doprineti jedna želja; to je bila stvar zabrinutosti da jednu takvu želju stvori kao pokretačku snagu za izazivanje sna. Da to odmah izrazim jednim poređenjem: sasvim je mogućno da misao prethodnog dana igra ulogu nekog preduzimača za san; ali preduzimač koji, kao što se kaže, ima ideju i težnju da tu ideju ostvari, ipak bez kapitala ne može ništa da uradi; njemu je potreban kapitalista koji će na sebe primiti troškove, a taj kapitalista koji doprinosi psihičkim troškovima za san, uvek je i bezuslovno, ma šta bila dnevna misao, — jedna želja iz nesvesnog. Drugi put je preduzimač sam kapitalista; to je za san čak i uobičajeniji slučaj. Dnevni rad izazvao je neku nesvesnu želju, i ona sada stvara san. I ostale mogućnosti ekonomskog odnosa koji sam ovde naveo kao primer imaju svoju paralelu u procesima sna; preduzimač može i sam doneti sobom neku malenkost od kapitala; može se i veći broj preduzimača obratiti jednom istom kapitalisti; mogu i više kapitalista zajednički da prikupe sumu koja je potrebna preduzimaču. Na isti način postoje i snovi, nošeni više od jedne želje sna, a postoji i više takvih varijanata koje se vrlo lako mogu prevideti i koje nam ne pružaju više nikakav interes. Sve što je ostalo još nepotpuno u ovom raspravljanju o želji sna, moći ćemo dopuniti tek kasnije. Tertium comparationis (treći stepen poređenja) poređenja koji je ovde upotrebljen — kvantitet stavljen preduzimaču na raspolaganje u odgovarajućoj količini — dopušta da bude primenjen u još većim pojedinostima za objašnjenje same strukture sna. U većini snova može se prepoznati jedan centar, opremljen naročitim čulnim intenzitetom, kao što je to ranije objašnjeno. Po pravilu, to je direktno predstavljanje ispunjenja želje, jer ako poništimo pomeranje koje je izvršio rad sna, naći ćemo da je psihički intenzitet elemenata u mislima sna zamenjen čulnim intenzitetom elemenata u sadržaju sna. Elementi koji se nalaze u blizini ispunjenja želje često nemaju ni-

214 Tumačenje snova, II kakva posla s njegovim smislom, nego se pokazuju kao izdanci neprijatnih misli koje su u protivrečnosti sa željom. Ali oni su često, zbog veštački stvorene veze sa centralnim elementom, dobili toliko intenziteta od njih da su sposobni da budu u snu predstavljeni. Tako se snaga ispunjenja želje da stvori predstavu difundira nad izvesnom sferom oko nje, unutar koje svi elementi, pa i oni koji su sami po sebi bez sredstava, dobivaju snagu da budu predstavljeni. U slučaju snova aktiviziranih sa više želja lako je odvojiti sfere pojedinih ispunjenja želja jednu od druge, i lako je takođe shvatiti praznine u snu kao granične zone između sfera. Iako smo značenje uloge koju ostaci prethodnog dana vrše u snu ograničili primedbama koje smo sada izneli, ipak se isplaćuje trud da im poklonimo još malo pažnje. Oni ipak moraju predstavljati neopho^ dan ingrediens u stvaranju sna, ako nas iskustvo može iznenaditi činjenicom da svaki san u svom sadržaju odaje neko vezivanje za jedan recentni utisak iz prethodnog dana, često i najbeznačajnije vrste. Dosad još nismo bili u mogućnosti da objasnimo neophodnost za ovaj dodatak mešavini koja predstavlja san. Ta neophodnost data je samo onda ako se čvrsto držimo uloge koju vrši nesvesna želja, pa onda za objašnjenje pitamo psihologiju neuroze. Od psihologije neuroza saznajemo da nesvesna predstava kao takva uopšte, nije u stanju da uđe u predsvesno, i da onde može da dejstvuje samo uspostavljanjem veze sa jednom predstavom koja već pripada predsvesnom, prenoseći svoj intenzitet na nju, a da, pri tome, sama bude od nje pokrivena. To je činjenica prenošenja koja pruža objašnjenje tako mnogih upadljivih pojava u duševnom životu neurotičara. Prenošenje ovu presvesnu predstavu koja na taj način stiče nezasluženi stepen intenziteta može ostaviti ili neizmenjenu, ili joj može nametnuti jednu modifikaciju izvedenu iz sadržaja predstave koja prenos vrši. Neka mi se ne zameri što sam sklon iznošenju poređenja iz svakodnevnog života, ali nalazim se u iskušenju da kažem da su prilike u kojima se nalazi potisnuta Ispunjenje željo 215 predstava slične prilikama u našoj otadžbini za jednog američkog zubara koji ne srne da obavlja svoju praksu, ako se ne posluži jednim rite promovisanim doktorom medicine kao firmom i zaštitom pred zakonom. I upravo kao što lekari sa ne baš najvećom praksom ulaze u ovakve odnose sa zubotehničarima, tako ni u psihičkom svetu za pokrivanje jedne potisnute predstave ne bivaju odabrane one predsvesne ili svesne predstave koje su već privukle dovoljnu količinu pažnje što radi u predsvesnom. Nesvesno voli da svoje veze ispreda prvenstveno oko predsvesnih utisaka i predstava koje su ostale ili nezapažene ili indiferentne, pa im zato nije poklanjana nikakva pažnja, ili su bile odbačene pa im je tako pažnja odmah oduzeta. U učenju o asocijaciji postoji jedna poznata postavka, potvrđena celokupnim iskustvom, da predstave koje su povezane veoma intimnom vezom u jednom pravcu tako reći teže da odbace čitave grupe novih veza; ja sam jednom načinio eksperiment da na ovoj postavci zasnujem jednu teoriju o histeričnim paralizama. Ako prihvatimo da slična potreba za prenošenjem u stranu potisnutih predstava dolazi do izražaja i u snu, koju smo otkrili pri analizama neuroze, onda se takođe jednim udarcem objašnjavaju dve zagonetke sna: da svaka analiza sna dokazuje da je jedan recentni utisak utkan u njegov sklop, i da je ovaj recentni elemenat često najbanalnije vrste. Mi ćemo dodati razlog što smo već na jednom drugom mestu saznali zašto recentni i indiferentni elementi tako često dospevaju u sadržaj sna kao zamena za najstarije elemente misli snova, što u isto vreme treba najmanje da se plaše cenzure otpora. Ali dok nam sloboda od cenzure objašnjava samo pretpostavljanje trivijalnih elemenata, činjenica što su recentni elementi tako konstantni ukazuje na postojanje potrebe za prenošenjem. Obe grupe utisaka zadovoljavaju pravo potisnutog na materijal koji je još uvek slobodan od asocijacija: indiferentni utisci zato što nisu dali nikakvog povoda za stvaranje izdašnih veza, a recentni zato što još nije bilo vremena za to da ih stvore.

216 Tumačenje snova, II Tako mi vidimo da ostaci prethodnog dana, među koje možemo sad ubrojiti i indiferentne utiske, ne samo što nešto pozajmljuju od nesvesnog (Nsv) ako im uspe da uzmu učešće u stvaranju sna, naime, pokretačku snagu kojom potisnuta želja raspolaže, nego i da nesvesnome pružaju nešto neophodno potrebno, naime neophodno vezivanje za prenošenje. Kad bismo ovde hteli da dublje prodremo u duševna zbivanja, morali bismo jasnije osvetliti igru nadražaja između predsvesnog i nesvesnog našta nas svakako goni proučavanje psihoneuroza, ali zašto nam upravo san ne pruža nikakav oslonac. Samo još jedna napomena o ostacima prethodnog dana. Nema nikakve sumnje da su upravo oni narušivači spavanja, a ne san, koji se naprotiv trudi da spavanje čuva. Na ovo ćemo se kasnije još jednom vratiti. Dosad smo proučavali želju sna, izvodili je iz nesvesnog i analizirali njen odnos prema ostacima prethodnog dana, koji sa svoje strane mogu biti ili želje ili psihički nadražaji bilo koje vrste, ili jednostavno recentni utisci. Na taj način smo stvorili mesta za svako pravo koje bi mogla istaći bilo koja od mnogobrojnih misaonih aktivnosti u vezi sa važnošću uloge koju one igraju u procesu stvaranja sna. Ne bi bilo nemogućno da na osnovu našeg razmišljanja objasnimo čak i one ekstremne slučajeve u kojima san nastavljajući dnevni rad, srećno dolazi do rešenja jednog nerešenog zadatka budnog stanja. Nedostaje nam samo jedan primer te vrste, da bismo njegovom analizom otkrili infantilni ili potisnuti izvor želje čija je pomoć tražena i tako uspešno pojačala nastojanje predsvesne aktivnosti. Ali mi nismo načinili ni jedan jedini korak bliže rešenju zagonetke: zašto nesvesno u spavanju ne može da pruži ništa drugo osim pokretačke snage za ispunjenje jedne želje. Odgovor na ovo pitanje mora baciti svetlost na psihičku prirodu izražavanja želja, i ja mislim da on mora biti dat na osnovu sheme psihičkog aparata. Ne sumnjamo ni u činjenicu da je i ovaj aparat svoje sadašnje savršenstvo stekao putem jednog duIspunjenje želja 217 žeg razvoja. Pokušajmo sad da ga vratimo natrag u jedan raniji stepen njegove radne sposobnosti. Pretpostavke čije opravdanje moramo tražiti u drugom pravcu kazuju nam da su nastojanja aparata najpre bila upravljena težnji da ostane što je mogućno dalje od nadražaja; stoga je on u svojoj prvoj konstrukciji primio izgled jednog refleksnog aparata, što mu je dozvoljavalo da je svaka čulna senzacija koja je na njega delovala mogla odmah da bude ispražnjena motornim putem. Ali zahtevi života smetaju ovoj jednostavnoj funkciji; i tim zahtevima aparat ima da zahvali podstrek za svoj dalji razvoj. Potrebe života mu prilaze najpre u obliku snažnih telesnih potreba. Uzbuđenje izazvano unutrašnjom potrebom potražiće pražnjenje u motilitetu koji možemo obeležiti kao „unutrašnja promena" ili „izraz emocije". Gladno dete bespomoćno plače ili se koprca. Ali situacija ostaje neizmenjena, jer nadražaj koji proizlazi iz unutrašnje potrebe ne odgovara snazi koja samo momentano gura, nego snazi koja kontinuirano operiše. Preokret može nastupiti tek onda, kad se bilo kojim putem, kod deteta ukazivanjem pomoći spolja, stvori iskustvo doživljaja zadovoljenja koji ukida unutrašnji stimulus. Bitni sastavni deo toga doživljaja jeste pojava izvesnog opažaj a (u našem primeru hrane), čija slika sećanja odsad ostaje asocijirana sa tragom sećanja stimulacije izazvane potrebom, čim se ova potreba pojavi sledeći put, doći će zbog uspostavljene veze do psihičkog nadražaja koji će ponovo katheksirati sliku sećanja onog zapažaja i ponovo izazvati samo zapažanje, dakle ponovo uspostaviti situaciju prvog zadovoljenja. Impuls takve vrste je ono što nazivamo željom; ponovno pojavljivanje percepcije jeste ispunjenje želje, i potpuna katheksa percepcije, počev od izazivanja potrebe, jeste najkraći put ka ispunjenju želje. Ništa nam ne stoji na putu da pretpostavimo da je postojalo primitivno stanje psihičkog aparata, u kome se ovaj put zaista ovako obavlja, dakle da željen je završava u haluciniranju. Cilj ove prve psihičke aktivnosti jeste dakle identitet opažaywm

218 Tumačenje snova, II ja — naime ponavljanje onog opažaja (percepcije) koje je vezano sa zadovoljenjem potrebe. Mora da je neko gorko životno iskustvo ovu primitivnu aktivnost mišljenja modifikovalo u jednu celishodniju, sekundarnu aktivnost. Uspostavljanje perceptualnog identiteta na kratkom regredijentnom putu u unutrašnjosti aparata, na drugom mestu nema onu posledicu koja je spolja povezana sa katheksijom iste percepcije. Zadovoljenje ne nastupa, a potreba i dalje traje. Da bi unutrašnja katheksa mogla imati istu vrednost kao spoljašnja, morala bi se neprestano održavati, kao što se stvarno događa u halucinatoričnim psihozama i u fantazijama gladi, koje svoju celokupnu psihičku aktivnost iscrpljuju tako što se čvrsto drže željenog objekta. Da bi se postigla jedna svrsishodni]a primena psihičke snage, potrebno je da se puna regresija zaustavi pre nego što postane potpuna, tako da ne može ići iznad slike sećanja, i da može potražiti druge puteve koji naposletku vode do uspostavljanja željenog perceptualnog identiteta iz pravca spoljašnjeg sveta.1 Ova inhibicija regresije i skretanje nadražaja koje posle toga dolazi postaju zadatak jednog drugog sistema koji kontroliše proizvoljan pokret, to jest što se prvi put koristi pokretom za one svrhe kojih smo se ranije setili. Ali celokupna komplikovana misaona aktivnost koja se nastavlja od slike sećanja pa sve do uspostavljanja identiteta percepcije od strane spoljašnjeg sveta predstavlja ipak samo jedan zaobilazan put ka ispunjenju želje koji je iskustvom postao neophodan.2 To mišljenje nije ništa drugo do zamena za halucinatornu želju, i ako je san ispunjenje želja, to onda postaje samo po sebi razumljivo pošto jedino želja može naš psihički aparat pokrenuti na rad. San koji svoje želje ispunja1 Drugim recima, postaje jasno da tu mora postojati neko sredstvo za „proveravanje realnosti". 2 O ispunjenju želje sna Le Loren (Le Lorrain) s pravom kaže: Sans fatigue serieuse, sans etre oblige de recourir a cette lutte opiniatre et longue qui use et corrode les jouissances poursuivies." Ispunjenje željo 219 va na kratkom regredijentnom putu sačuvao nam je time samo jednu probu za primoran način rada psihičkog aparata koji je, kao necelishodan, napuštan. Izgleda da je u noćni život prognano sve ono što je nekad dominiralo u budnom stanju, dok je psihički život bio još mlad i nesposoban, kao što na primer u dečjoj sobi nalazimo primitivno oružje koje je odraslo čovečanstvo napustilo: luk i strelu. Sanjanje je jedan deo infantilnog mentalnog života koji je prevaziđen. Ovi metodi rada psihičkog aparata koji su u budnom stanju normalno potisnuti dolaze do izražaja još jednom u psihozama, i onda otkrivaju svoju nesposobnost da zadovolje naše potrebe u odnosu na spoljašnji svet.1 Nesvesni impulsi želja očigledno teže za tim da se i danju istaknu, i činjenica prenošenja kao i psihoze pokazuju da bi oni želeli da na putu kroz sistem predsvesnog prodru u svest i da steknu kontrolu nad motilitetom. U cenzuri između nesvesnog (Nsv) i predsvesnog (Psv), čije nam prihvatanje san upravo nameće, moramo dakle prepoznati i poštovati čuvara našeg duševnog zdravlja. Nije li onda to jedna čuvareva nepažnja što u toku noći smanjuje svoju delatnost, što dozvoljava da potisnuti impulsi nesvesnog dođu do izražaja, što ponovo omogućava halucinatornu regresiju? Ja tako ne mislim. Jer čak i kad kritički čuvar odlazi na spavanje — mi raspolažemo dokazima za to da on ipak ne spava dubokim snom, da on ipak zatvara kapiju snazi motiliteta. Bez obzira na to kakvi se impulsi iz inače inhibiranog nesvesnog javljali na pozornici, možemo ih ostaviti na miru, pošto nisu u stanju da motorni aparat stave u pokret koji jedini može modifikovati spoljni svet. Stanje spavanja garantuje bezbednost tvrđave koju treba čuvati. Položaj je manje bezazlen ako pomeranje sna1 Ove misli sam opširnije izložio na jednom drugom mestu (Formulisanja o dva principa psihičkog zbivanja, Formulierungen iiber die zwei Prinzipien des psvchischen Geschehens, Sabrana dela sveska VIII) i kao oba principa postavio princip zadovoljstva i realnosti.

220 Tumačenje snova, II ga nije izvršeno noćnim popuštanjem u primeni snage kritičke cenzure, nego njenim patološkim slabljenjem ili patološkim jačanjem nesvesnih nadražaja, sve dok je predsvesno još uvek kathektirano i dok vrata ka motilitetu stoje otvorena. Onda je čuvar savladan, nesvesni nadražaji ovladavaju predsvesnim (Psv), a potom ovladaju i našim govorom i radnjama, ili pak iznuđavaju halucinatornu regresiju i upravljaju tokom aparata koji nije stvoren za njihovu upotrebu zbog privlačenja što ih percepcije vrše na raspodelu naše psihičke energije. To stanje nazivamo — psihozom. Sada se nalazimo na najboljem putu da dalje izgrađujemo psihološko postolje koje smo napustili uvođenjem oba sistema — nesvesnog (Nsv) i predsvesnog (Psv). Ali imamo još dovoljno motiva da se zadržimo na ocenjivanju želje kao jedine psihičke pokretačke sile pri stvaranju sna. Prihvatili smo objašnjenje da je san zato svaki put ispunjenje želje što je on rad sistema nesvesnog čija aktivnost ne zna ni za kakav drugi cilj osim za ispunjenje želje i koji ne raspolaže nikakvim drugim snagama osim snagama impulsa želje. Ako sad, ma samo i za trenutak, nastojimo da se zadržimo na pravu da na tumačenju snova zasnivamo tako dalekosežne psihološke spekulacije, onda nam se nameće obaveza da pokažemo da su nam te spekulacije omogućile da san uvrstimo u jedan sklop koji može obuhvatiti i druge psihičke tvorevine. Ako tako što postoji kao sistem nesvesnog (Nsv) — ili nešto što je za naša razmatranja njemu analogno —, onda san ne može biti njegova jedina manifestacija; svaki san može biti ispunjenje jedne želje, ali pored snova mora da postoje i drugi oblici nepravilnih ispunjenja želja. I, zaista, teorija svih psihoneurotičkih simptoma kulminira u jednoj rečenici da se i oni moraju shvatiti kao ispunjenje želja nesvesnog. 1 Na osnovu našeg objašnjenja san postaje samo 1 Korektnije rečeno: Jedan udeo simptoma odgovara nesvesnom ispunjenju želje, drugi stvaranju reakcije protiv želje. Ispunjenje zelja 221 prvi član u jednom za psihijatra veoma značajnom nizu, čije razumevanje znači rešenje čisto psihološkog udela psihijatrijskog zadatka.1 Ostale delove ovoga niza ispunjenja želja, na primer histerične simptome, smatram samo bitnim karakterom, koji se ne može otkriti u snovima. Naime, iz istraživanja na koja sam u toku ove rasprave često ukazivao, znam da za stvaranje jednog histeričnog simptoma moraju konvergirati oba strujanja našeg duševnog života. Ovaj simptom nije samo izraz jedne realizovane nesvesne želje; mora da je prisutna još neka želja iz predsvesnog koja je ispunjena istim simptomom, tako da je simptom najmanje dva puta determinisan, svaki put jednim od sistema koji se nalaze u konfliktu. Nema granica za dalje determinante. Jednom daljem predeterminisanju — kao i kod sna — nisu postavljene nikakve prepreke. Determinisan je koje ne potiče iz nesvesnog (Nsv) jeste, koliko se može videti, redovno tok misli koji reaguje protiv nesvesne želje, na primer neko kažnjavanje samoga sebe. Mogu, dakle, sasvim uopšteno reći da jedan histeričan simptom nastaje samo onde gde se dva suprotna ispunjenja želje, svako iz izvora jednog drugog psihičkog sistema, mogu uzajamno približavati u jednom izrazu (Uporedi u vezi s tim moje poslednje formulacije o postanku histeričnih simptoma u članku: „Hvsterische Phantasien und ihre Beziehung zur Bisexualitat", 1908, Sabrana dela, sveska VII — Histerične fantazije i njihov odnos prema biseksualnosti). Primeri bi nam ovde malo koristili, budući da samo iscrpno otkrivanje postojeće komplikacije može izazvati ubeđenje. Stoga se zadovoljavam samo ovim tvrđenjem i iznosim jedan primer samo zbog njegove očiglednosti a ne zbog njegove dokazne snage. Histerično povraćanje, dakle, kod jedne pacijentkinje pokazalo se s jedne strane kao ispunjenje jedne nesvesne fanta1 Hughlings Jackson je izjavio: Pronađite suštinu sna, pa ste pronašli sve što se može znati o ludilu (Find out ali about dreams and you will have found ali about insanitv).

222 Tumačenje snova, 11 zije iz godina njenog puberteta, naime želje da neprestano bude gravidna, da ima bezbroj dece, čemu se kasnije pridružilo i proširenje: od što je više mogućno ljudi. Protiv ove neumerene želje pojavila se snažna reakcija odbrane. Ali pošto je pacijentkinja povraćanjem mogla izgubiti svoje obline i svoju lepotu, tako da se nijednom muškarcu više nije dopadala, to je simptom odgovarao i mislima kažnjavanja; i pošto je bio pripušten od one strane, on se mogao i ostvariti. To je isti način upuštanja u jedno ispunjenje želja kojim se služila kraljica Parćana prema ijumviru Krasu. Ona je mislila da je Kras preduzeo ratni pohod iz gramzivosti, pa je naredila da njegovom lesu u usta sipaju rastopljeno zlato. „Evo ti ono što si želeo!" O snu zasad znamo samo to da on izražava ispunjenje želja iz nesvesnog; izgleda da vladajući predsvesni sistem ovo ispunjenje dopušta, pošto mu je nametnuo izvesna izobličenja. Mi stvarno nismo u stanju da dokažemo postojanje jednog toka misli koji bi bio suprotan želji sna, koji se u snu ostvaruje kao njegov protivnik. Samo, u analizama snova ovde-onde smo se sreli sa znacima stvaranja reakcije, kao što su, na primer, moja nežna osećanja prema prijatelju R. u snu o ujaku. Ali, dodatak iz predsvesnog koji nedostaje možemo naći bilo gde na drugom mestu. San srne da izrazi jednu želju iz nesvesnog, posle svakojakih izobličenja, dok se vladajući sistem povukao u želju za spavanjem, i ovu želju ostvario uspostavljanjem modifikacija koje može stvoriti u katheksi unutar psihičkog aparata, da bi najzad u njoj istra jao tokom celokupnog trajanja spavanja.1 Ova čvrsto određena želja od strane predsvesnog da spava sada vrši opšti olakšavajući efekat na formiranje sna. Pomislimo na san oca koga snop svetlosti iz sobe mrtvog deteta podstiče na zaključak da 1 Ovu misao pozajmio sam iz Lieboove (Liebault) teorije o spavanju; on je oživio hipnotičko istraživanje u našim danima (Du sommeil provoque etc, Pariš, 1889. — O izazvanom spavanju). Ispunjenje želja 223 se leš možda zapalio. Kao jednu od psihičkih sila koje su odlučujuće za to da otac u snu donosi ovaj zaključak umesto da dozvoli da ga snop svetlosti probudi, mi smo ukazali na želju koja za trenutak produžava život deteta predstavljenog u snu. Ostale želje koje potiču iz potisnutog verovatno su nam umakle, budući da ne možemo izvršiti analizu toga sna. Ali kao drugu pokretačku silu ovoga sna možemo pored toga uzeti i očevu potrebu za spavanjem; kao što se život deteta produžava kroz san za jedan trenutak, tako se i očevo spavanje produžava za jedan trenutak. „Neka se san produži" — tako glasi ova motivacija — „jer inače moram da se probudim." Ranije smo pričali o snovima koji se, očigledno, prikazuju kao snovi komoditeta. Zapravo, svi snovi imaju pravo na to da budu tako označeni. U snovima buđenje, koje spoljni čulni nadražaji tako obrađuju da se saglašavaju sa nastavljanjem spavanja, koji ih utkivaju u jedan san da bi im oteli pravo koje bi mogli polagati kao opomenu za spoljni svet, najlakše se može prepoznati efikasnost želje da se spavanje nastavi. Ali ta ista želja mora imati isto tako svoj udeo u dozvoljavanju svih ostalih snova, koji kao budioci samo iznutra mogu da prodrmaju subjekat iz stanja spavanja. U nekim slučajevima, ako san ide isuviše daleko, predsvesno saopštava svesti: „Ostavi to i spavaj dalje, sve je to samo san." Ali to, uglavnom, opisuje stav naše dominantne mentalne aktivnosti, prema snovima, mada nije glasno izrečeno. Iz svega toga moram izvući zaključak da mi, u toku čitavog stanja spavanja, isto tako sigurno znamo da sanjamo, kao što znamo i da spavamo. Neophodno je potrebno da ne poklonimo mnogo pažnje prigovoru da naša svest nikad nije skrenuta na jedno znanje, a na drugo samo pri određenom povodu, kad se cenzura oseti kao da je na nju izvršen prepad. S druge strane, postoje osobe koje su tokom noći sasvim jasno svesne da spavaju i da sanjaju i koje, izgleda, na taj način poseduju sposobnost da svesno upravljaju svojim snovima. Jedan takav snevač, na primer, nezadovoljan obrtom koji san uzima, prekida ga ne budeći se i počinje da ga sanja

224 Tumačenje snova, U iznova, da bi ga nastavio drukčije, sasvim onako kao što neki popularni pisac svom pozorišnom komadu na zahtev publike daje jedan srećniji završetak. Ili, drugi put, pošto ga je san doveo u seksualno uzbudljivu situaciju, misli: „To neću dalje da sanjam da se ne bih u polučiji iscrpeo, nego ću to radije ostaviti za jednu realnu situaciju." Markiz d'Ervej (D'Hervev) Vaschide je tvrdio da je stekao toliku vlast nad svojim snovima da je njihov dalji tok mogao po svojoj volji ubrzati i dati im onaj pravac koji je želeo. Izgleda da je u njega želja za spavanjem ustupila mesto jednoj drugoj predsvesnoj želji, naime želji da svoje snove posmatra i da u njima uživa. Sa jednom takvom željom spavanje je isto tako saglasno kao i sa ogradom da se probudi ako je ispunjen neki naročiti uslov (na primer, spavanje dadilje). Poznato je, takođe, da interesovanje za san u svih ljudi znatno povećava broj onih snova kojih se sećaju posle buđenja. O nekim drugim posmatranjima u upravljanju snovima Ferenci veli: „San sa svih strana obrađuje misao kojom je duševni život upravo zabavljen; on će odbaciti jednu sliku sna ako postoji opasnost da ispunjenje želje neće uspeti, pokušaće sa jednom novom vrstom rešenja, sve dok mu naposletku ne pođe za rukom da iskonstruiše jedno ispunjenje želje koje će kompromisno zadovoljiti obe instance duševnog života." D BUĐENJE KROZ SAN — FUNKCIJA SNA — SAN STRAHA Otkako znamo da je predsvesno u toku noći usredsređeno na želju za spavanjem, možemo proces sna s razumevanjem pratiti dalje. Ali najpre ćemo Buđenje kroz san — Funkcija sna 225 sažeti naše dosadašnje znanje o njemu. Uzmimo dakle da su od budnog rada preostali ostaci prethodnog dana i od njih se nije mogla oduzeti celokupna u njih uložena energija. Ili da je aktivnost budnog života preko dana pokrenula jednu od nesvesnih želja, ili pak da oba ova događaja koincidiraju; o raznim mogućnostima u vezi s tim već smo govorili. Još u toku dana, ili tek s nastupanjem stanja spavanja prokrčila je nesvesna želja sebi put do ostataka prethodnog dana, i uspostavila prenos na njih. Tako sad nastaje jedna želja prenesena na recentni materijal, ili je potisnuta recentna želja ponovo oživela usled pojačanja iz nesvesnog. Ta želja bi sad htela da normalnim putem tokova misli kroz predsvesno, kojem jednim delom, i pripada prodre u svest. Ali ona nailazi na cenzuru koja još postoji i čijem uticaju sada podleže. Tu ona pretrpi izopačenje koje je već započelo prenošenjem na recentno. Dosad je ona na putu da postane nešto slično prinudnoj predstavi, sumanutoj ideji i slično, naime misao koja je prenošenjem pojačana, a cenzurom izobličena u izrazu. Ali sad zaspalost predsvesnog ne dozvoljava dalje nadiranje; verovatno se sistem zaštitio od prodiranja smenjivanjem svojih nadražaja. Stoga proces sna kreće putem regresije, koji je i otvoren upravo zbog osobitosti stanja spavanja, i pri tom podleže privlačenju od strane grupe sećanja, koje delimično i same postoje samo kroz vizuelne energije, a ne kao nešto prevedeno u terminologiju kasnijih sistema. Na putu ka regresiji proces sna stiče mogućnost da bude prikazan. O kompresiji ćemo raspravljati kasnije. On je sad prešao drugi deo svoga više puta zatomljenog puta. Prvi deo je vodio napred od nesvesnih scena ili fantazija ka predsvesnom; drugi deo opet teži od granice sa cenzurom ka percepcijama. Ali kad je proces sna postao sadržaj percepcija, on je tako reći zaobišao prepreku koju su mu u predsvesnom postavili cenzura i stanje spavanja. On uspeva da skrene pažnju na sebe i da bude primećen od svesti. Svest naime, koja za nas predstavlja čulni organ za shvatanje psihičkih kvaliteta, može se u budnom stanju nadražiti sa dva 15 Frojđ, Odabrana dela, VII

226 Tumačenje snova, II mesta; u prvom redu, sa periferije celokupnog aparata, od perceptivnog sistema; osim toga od nadražaja zadovoljstva i nezadovoljstva, koji čine gotovo jedini psihički kvalitet pri transpoziciji energije u unutrašnjosti aparata. Inače su sva zbivanja u sistemima, i ona u predsvesnom, lišena svakog psihičkog kvaliteta, pa prema tome nisu ni objekat svesti, ukoliko joj ne donose zadovoljstvo ili nezadovoljstvo u percepiranju. Moraćemo da se odlučimo za pretpostavku da ova oslobađanja zadovoljstva automatski regulišu tok procesa snabdevanja energijom. Ali se kasnije pokazalo neophodnim da se tok predstava, da bi se omogućila tanani ja postignuća, načini manje zavisnim od prisustva ili odsustva nezadovoljstva. U tu svrhu su sistemu predsvesnog bili potrebni sopstveni kvaliteti koji bi mogli privući svest, i on ih je najverovatnije stekao povezivanjem predsvesnih procesa sa mnemičkim sistemom lingvističkih simbola, sistemom koji nije bio bez kvaliteta. Zahvaljujući kvalitetima ovog sistema svest, koja je ranije bila samo čulni organ za percepcije, sada postaje i čulnim organom za jedan deo naših misaonih procesa. Sada postoje tako reći dve senzorne površine, jedna okrenuta percepciji, a druga predsvesnim misaonim procesima. Moram pretpostaviti da senzornu površinu svesti koja je okrenuta predsvesnome, stanje spavanja čini daleko manje nadražljivom nego onu koja je upravljena perceptivnim sistemima. Ovo napuštanje interesovanja za noćne procese mišljenja ima i svoju svrhu. Mišljenje treba da prestane; predsvesno traži da spava. Ali kad je san jednom postao percepcija, on može, kvalitetima koje je sad stekao, da pobudi svest. Ovo čulno nadraženje postiže ono u čemu se njegova funkcija i sastoji: ono jedan deo energije raspoložive u predsvesnom upravlja kao pažnju na izazivača nadražaja. Prema tome, moramo priznati da san svaki put budi, da jedan deo mirujuće snage predsvesnog stavlja u akciju. Od ove snage sad snu pritiče ono dejstvo koje smo označili kao sekundarnu obradu s obzirom na povezanost i razumljivost. To znači da Buđenje kroz san — Funkcija sna 227 ona sa snom postupa kao sa svakim drugim perceptualnim sadržajem; on se podvrgava istim anticipativnim predstavama ukoliko ih njegov materijal dopušta. Ukoliko u ovom trećem delu procesa sna dolazi u obzir neki pravac kretanja, on je opet progredijentan. Da bismo izbegli nesporazume, biće na mestu da kažemo neku reč o hronološkim osobinama ovih procesa sna. Jedna vrlo privlačna misao Gobloa (Goblot), očigledno podstaknuta Morijevim (Maury) snom o giljotini, pokušava da ustanovi da se san ne koristi nijednim drugim vremenom osim prelaznog perioda između spavanja i buđenja. Buđenju je potrebno vreme. I u tom vremenu se zbiva san. Ljudi misle da je poslednja slika sna bila tako snažna da ih je primorala da se probude. U stvari, ona je samo zato bila tako snažna što smo u tom trenutku bili već sasvim blizu buđenju. ,,Un reve c'est un reveil qui commence" (San je buđenje koje počinje). Već je Diga (Dugas) istakao da Goblo mora odstraniti mnoge činjenice da bi njegova teza mogla zadobiti opšte važenje. Postoje takođe snovi iz kojih se ne budimo, na primer mnogi snovi u kojima sanjamo da sanjamo. Prema onom što znamo o radu sna, nipošto se ne možemo složiti s tim da se taj rad proteže samo na period buđenja. Naprotiv, verovatno prvi deo rada sna počinje već danju, još pod dominacijom predsvesnog. Drugi deo toga rada, modifikacija nametnuta cenzurom, privlačenje od strane nesvesnih scena, prodiranje do percepcije — sve to se svakako nastavlja preko ćele noći, i utoliko bismo uvek mogli biti u pravu ako izrazimo osećanje da smo sanjali ćelu noć, i onda kad ne umemo da kažemo šta smo sanjali. Ali ja ne smatram potrebnom pretpostavku da se procesi sna sve do našeg osvešćenja stvarno drže opisanog hronološkog reda; da najpre postoji prenesena želja sna, da se zatim obavlja izopačen] e zbog cenzure, da posle toga dolazi do promene pravca u smislu regresije itd. Pri opisivanju smo morali uspostaviti takvu uzastopnost; u stvari je svakako pre reč o istovremenom isprobavanju ovih i 15«

228 Tumačenje snova, U onih puteva, o kolebanju nadražaja u ovom ili onom pravcu dok naposletku, nagomilavanjem u najpovoljnijem pravcu, jedno naročito grupisanje ne postane stalno. Posle izvesnih ličnih iskustava, poverovao bih čak da je radu sna često potrebno više od jednog dana i jedne noći da bi dao svoj rezultat, pri čemu onda izvanredna veština u izgradnji sna gubi sve što je na njoj čudesno. Po mom shvatanju čak i zahtev da san postane razumljiv kao perceptivni događaj može doći do dejstva pre nego što sebi privuče svest. Od toga trenutka proces je svakako ubrzan, jer se sad san podvrgava istom postupku kao i ostalo što je percipirano. To je kao vatromet koji se satima priprema a koji se zatim ispali u jednom trenutku. Proces sna kroz rad sna dobij a sad ili dovoljan intenzitet da svest može privući sebi i da probudi podsvesno, potpuno nezavisno od vremena i dubine spavanja, ili pak njegov intenzitet nije dovoljan za to, i on mora pričekati dok mu neposredno pre buđenja ne dođe u susret pažnja koja je sad postala življa. Izgleda da većina snova radi sa uporedno neznatnim psihičkim intenzitetima, jer oni većinom čekaju do trenutka buđenja. Ali ovako se objašnjava i činjenica da mi po pravilu percipiramo nešto što smo sanjali, ako nas neko odjednom trgne iz dubokog sna. Prvi pogled pri tome, kao i prilikom spontanog buđenja, pogađa perceptivni sadržaj stvoren od rada sna, a sledeći pogađa sadržaj koji nam je dat spolja. Međutim, veće teorijsko interesovanje posvećuje se onim snovima koji su u stanju da nas probude usred spavanja. Možemo se setiti svrsishodnosti koja se svuda može dokazati, i postaviti sebi pitanje: zašto se snu, dakle, nesvesnoj želji, ostavlja snaga da ometa spavanje, dakle ispunjenje predsvesne želje. Objašnjenje je svakako u relaciji energije u koju nam nedostaje uvid. Kada bismo raspolagali takvim znanjem, verovatno bismo našli da dozvoljavanje da san uzme svoj tok i da utroši izvesnu količinu više ili manje odvojene pažnje, za njega predstavlja jednu uštedu energije u poređenju sa slučajem da nesvesno treba da držimo noću pod kontrolom isto tako kao Buđenje kroz san — Funkcija sna 229 i preko dana. Snevanje, kao što pokazuje iskustvo, ostaje u pomirljivom odnosu sa spavanjem, pa čak i onda ako ga više puta u toku jedne noći prekida. Čovek se probudi za trenutak, pa odmah ponovo zaspi. Kao kad u snu oteramo muvu: čovek se probudi ad hoc. I kad ponovo zaspimo, mi smo smetnju odstranili. Ispunjenje želje za spavanjem, kao što pokazuju poznati primeri o spavanju dadilje i slično, sasvim je spojljivo sa održavanjem izvesnog utroška pažnje u određenom pravcu. Na ovom mestu valja saslušati prigovor koji se temelji na boljem poznavanju nesvesnih procesa. I same nesvesne želje mi smo prikazivali kao uvek aktivne. Uprkos tome, one danju nisu dovoljno snažne da bi se u toku dana primetile. Ali ako postoji stanje spavanja i ako je nesvesna želja pokazala snagu da formira jedan san i da s njim probudi nesvesno, zašto onda ova snaga usahne pošto je san primljen na znanje? Zar ne bi trebalo da se san neprestano obnavlja, upravo onako kao što i muva, pošto je oterana, uvek voli da se ponovo vraća? S kojim pravom smo tvrdili da san uklanja smetnju spavanja? Sasvim je tačno da nesvesne želje uvek ostaju aktivne. One su uvek prohodni putevi, kad god se njima posluži izvesna količina nadražaja; čak i pored istaknute osobenosti nesvesnih procesa, one ostaju nerazorive. U nesvesnom se ništa ne može završiti, ništa nije prošlo ili zaboravljeno. O tome se najsnažniji utisak stiče prilikom proučavanja neuroza, naročito histerije. Nesvesna staza misli koja dovodi do pražnjenja u jednom histeričnom napadu smesta je ponovo prohodna ako se nagomilalo dovoljno nadražaja. Uvreda koja se dogodila pre trideset godina deluje kao sveza, pošto je sebi izborila pristup do nesvesnih izvora afekta, tokom svih ovih trideset godina. Kad god se sećanje dotakne nje, ona ponovo oživljava i pokazuje se kathektirana nadražajem koji u napadu nalazi motorno pražnjenje. I upravo ovde mora da se umeša psihoterapija. Njen zadatak je da za nesvesne procese nađe rešenje i zaborav. Jer ono što smo skloni da smatramo samo po sebi razumlji-

230 Tumačenje snova, 11 vim, i što proglašavamo primarnim uticajem vremena na duševne ostatke sećanja, bleđenja sećanja i emocionalnu slabost utiska koji više nisu recentni, to su u stvari sekundarne promene ostvarene mukotrpnim radom. Predsvesno je ono što ovaj posao obavlja, i psihoterapija ne može krenuti nijednim drugim putem osim da nesvesno (Nsv) stavi pod dominaciju predsvesnog (Psv). Za svaki pojedini nesvesni ekscitatorni proces postoje dakle dva izlaza. Ili on ostaje prepušten samom sebi, u tom slučaju najzad izbija bilo na kom mestu i tada za svoje nadraženje nalazi pražnjenje u pokretu; ili pak pada pod uticaj predsvesnog, i ovo nadraženje, umesto da se isprazni, ostaje povezano s predsvesnim. A ova druga alternativa dešava se u procesu snevanja. Katheksa koja dolazi u susret snu od strane predsvesnog koji je postao perceptualan zato što je bio skrenut na njega nesvesnim nadražajem u svesti, vezuje nesvesni nadražaj sna i čini ga nemoćnim da bi mogao delovati kao smetnja. Ako se snevač probudi za jedan trenutak, on je stvarno oterao muvu koja je pretila da mu omete san. Sad možemo naslutiti da je zaista bilo svrhovitije i ekonomičnije prepustiti nesvesnu želju da ide svojim tokom, prokrčiti joj put kao regresiji tako da može konstruisati san, pa zatim ovaj san malim utroškom predsvesnog rada vezati i svršiti s njim, negoli nesvesno držati na uzdi za čitavo vreme spavanja. Trebalo je stvarno očekivati da će se san, mada je prvobitno bio jedan proces bez korisne svrhe, u igri snaga duševnog života dočepati jedne funkcije. Mi vidimo koja je to funkcija. Snevanje je preuzelo zadatak da nadražaj nesvesnog koji je ostao slobodan podvede pod kontrolu predsvesnog: pri tome ono prazni nadražaj nesvesnog, služi mu kao ventil i u isto vreme osigurava spavanje predsvesnog uz neznatan utrošak budne aktivnosti. Tako ono istovremeno kao kompromis stupa u službu oba sistema, baš kao i ostale psihičke strukture u čijem nizu je član, tako što ispunjava želje oba sistema ukoliko su one međusobno saglasne. Jedan pogled na Robertovu „teoriju o izdvajanju", Buđenje kroz san — Funkcija sna 231 iznetu ranije, pokazaće nam da ovom autoru moramo priznati da je bio u pravu u glavnoj stvari, u određivanju funkcije sna, dok se s njim ne slažemo u pretpostavkama i u samom vrednovanju procesa sna. 1 Ograničenje „ukoliko su obe želje međusobno saglasne" sadržava ukazivanje na one moguće slučajeve u kojima funkcija sna dolazi do propadanja. Procesu sna se najpre dozvoljava da počne kao ispunjenje želje nesvesnog; ako ovo pokušavano ispunjenje želje tako intenzivno potresa predsvesno da ovo više ne može sačuvati svoj mir, onda je san prekinuo kompromis, i više nije ispunio drugi deo svoga zadatka. On se tada smesta prekida i zamenjuje ga puno buđenje. Zapravo i ovde nije krivica do sna, ako on, 1 Da li je ovo jedina funkcija koju snovima treba pripisati? Meni je nepoznata bilo koja druga. A. Meder (Maeder), doduše, načinio je pokušaj da pokaže da snovi imaju i druge, „sekundarne" funkcije. On je pošao od pravilnog posmatranja da mnogi snovi sadržavaju pokušaje rešavanja konflikata, koji se kasnije zaista ostvaruju i koji se dakle ponašaju kao da su prethodne vežbe za budne akcije. Zato je snevanje uporedio sa igrama životinja i dece što se može smatrati kao praksa u operisanju urođenih instinkata i kao priprema za ozbiljne aktivnosti kasnije, i postavio je hipotezu o fonction ludique („funkcija igre") snevanja. Kratko vreme pre Medera, Alfred Adler je takođe istakao da snovi imaju funkciju „mišljenja unapred". (U jednoj analizi, koju sam objavio 1905. godine, jedan san koji se mogao smatrati samo kao san koji izražava neku nameru, ponavljao se svake noći sve dok nije ispunjen). Ali malo razmišljanja mora nas, međutim, ubediti da ova „sekundarna" funkcija sna ne zaslužuje nikakvo priznanje u okviru tumačenja sna. Mišljenje unapred, formiranje namera, planiranje pokušaja rešenja koji bi zatim u budnom stanju eventualno mogli biti ostvareni, to i još mnogo drugih stvari delo su nesvesne i predsvesne aktivnosti duha, koje se u stanju spavanja nastavljaju kao „ostatak prethodnog dana" i mogu zatim kombinovati sa jednom nesvesnom željom u oblikovanju sna (vidi str. 214). Funkcija sna koja misli unapred jeste, dakle, pre funkcija predsvesnog budnog mišljenja, čiji nam rezultat može biti dat analizom snova i drugih fenomena. Dugo je postojao običaj da se snovi smatraju identičnim sa njihovim manifestnim sadržajem; sad se moramo čuvati i od toga da san ne zamenimo sa latentnim mislima sna. i

232 Tumačenje snova, II koji je inače čuvar spavanja, mora nastupiti kao njegov ometač; ta činjenica ne srne da u nama stvori predrasudu protiv njegove celishodnosti. To takođe nije jedini slučaj u organizmu da jedan uređaj koji je inače svrhovit, postane nesvrhovit i da smeta, čim se u uslovima njegovog postanka nešto izmenilo; onda smetnja služi bar novom cilju da pokaže promenu i da ponovo stavi u pokret regulativnu mašineriju organizma protiv nje. Ja naravno imam pred očima slučaj sna straha i da se ne bi mislilo da izbegavam ovog svedoka protiv teorije o ispunjenju želje, gde god na njega nailazim, ja ću objašnjenju sna straha pristupiti bar sa nekim nagoveštajima. To što jedan psihički proces koji razvija strah, zbog toga ipak može biti ispunjenje želje, za nas odavno više ne predstavlja nešto kontradiktorno. Mi znamo da se to može objasniti tako da želja pripada jednom sistemu, nesvesnom (Nsv), dok je sistem predsvesnog ovu želju odbacio i potisnuo.1 I pri pot1 „Jedan drugi, mnogo važniji momenat, i koji dopire dublje, a koji laik isto tako zanemaruje, jeste ovaj: Jedno ispunjenje želje moralo bi svakako doneti osećaj zadovoljstva, ali se takođe postavlja pitanje, kome? Onome, naravno, koji ima želju. Ali o snevaču nam je poznato da on prema svojim željama održava sasvim naročiti odnos. On ih odbacuje, cenzuriše ih, ukratko rečeno, on za njih ne mari. Ispunjenje želje, prema tome, ne može da mu donese nikakvo zadovoljstvo, nego samo nešto što je tome suprotno. Iskustvo zatim pokazuje da ova suprotnost — a to treba još objasniti — nastupa u vidu straha. Snevač se u odnosu prema svojim željama sna može izjednačiti samo sa šumarijom dve ličnosti koje su ipak povezane jednom snažnom zajednicom. Umesto daljeg izlaganja, ja vam iznosim jednu poznatu bajku, u kojoj ćete moći da nađete iste odnose: Jedna dobra vila obećava siromašnom paru, mužu i ženi, da će im ispuniti njihove prve tri želje. Oni su srećni i odlučuju da će sve tri želje pažljivo izabrati. Ali ženu navodi miris pečenih kobasica iz obližnje kolibe i ona zaželi jedan takav par kobasica. One su za tren oka tu; i to je prvo ispunjenje želje. Sad se muž naljuti i u svojoj ogorčenosti poželi da kobasice ostanu viseći o ženinom nosu. I to se smesta dogodi i kobasice se više ne mogu ukloniti sa ovog novog mesta na kome se nalaze. I to je drugo ispunjenje želje, ali je to sad želja muža; za ženu je ovo ispunjenje želje Buđenje kroz san — Funkcija sna 233 punom psihičkom zdravlju potčinjavanje nesvesnog od strane predsvesnog nije kompletno; mera ovog potiskivanja označava stepen naše psihičke normalnosti. Neurotički simptomi pokazuju da se oba sistema među sobom nalaze u konfliktu, oni su rezultati jednog kompromisa, koji konfliktu zasad čine kraj. Oni, s jedne strane, nesvesnom dozvoljavaju put za pražnjenje njegovog nadražaja, služe mu kao kapija kroz koju se vrši ispad a ipak, s druge strane, predsvesnome daju mogućnost da nesvesno donekle kontroliše. Poučno je posmatrati, na primer, značaj jedne histerične fobije ili značaj agorafobije. Pretpostavimo da neurotičar nije u stanju da ide sam preko ulice, što s pravom navodimo kao „simptom". Ako sad ovaj simptom uklonimo tako što ćemo ga primorati da izvrši radnju za koju se sam smatra nesposobnim, posledica toga će biti napad straha, kao što je često i napad straha na ulici dao povoda za stvaranje agorafobije. Tako saznajemo da je simptom bio konstruisan zato da bi izbegao izbijanje straha; fobija je protiv straha podignuta kao neko granično utvrđenje. Našu raspravu ne možemo nastaviti ako se ne upustimo u razmatranje uloge afekata u ovim procesima, što je, međutim, ovde samo nepotpuno mogućno. Postavimo dakle tezu da je suzbijanje nesvesnog (Nsv) potrebno pre svega zato što bi tok predstava u nesvesnom (Nsv), prepušten samom sebi, stvorio jedan afekat koji bi prvobitno imao karakter zadovoljstva, ali koji posle procesa potiskivanja ima karakter nezadovoljstva. Suzbijanje ima za cilj ali i da uspešno spreči ovaj razvoj nezadovoljstva. Suzbijanje se prostire na sadržaj predstave nesvesnog (Nsv), veoma neprijatno. Vi znate kako se u bajci priča nastavlja. Pošto su njih dvoje u osnovi ipak jedno, muž i žena, mora treća želja da glasi da se uklone kobasice sa ženinog nosa. Mi bismo ovu bajku mogli više puta primeniti i u drugim prilikama; ovde neka nam ona posluži samo kao ilustracija mogućnosti da ispunjenje želje jednoga može dovesti do neprijatnosti za drugoga, ako oni među sobom nisu složni" (Vorlesungen zur Einfuhrung in die Psychoanalyse, XIV, Sabrana dela sveska XI). Srpski prevod: Uvod u psihoanalizu.

234 Tumačenje snova, H pošto bi se pražnjenje nezadovoljstva moglo razviti iz toga sadržaja predstava. Ovo pretpostavlja jednu sasvim određenu prirodu razvoja afekta. Ova se smatra kao motorna ili sekretorna funkcija, i ključ za njenu inervaciju leži u predstavama nesvesnog. Savlađivanjem od strane predsvesnog, ove predstave se tako reći prigušuju i inhibiraju u slanju impulsa koji rađaju afekat. Ako dakle prestane katheksisa od strane predsvesnog, postoji opasnost u tome da nesvesni nadražaji oslobode takav afekat koji se — zbog potiskivanja što je izvršeno ranije — može osetiti samo kao nezadovoljstvo, kao strah. Ova opasnost ostvaruje se ako se procesu sna dozvoli da ide svojim tokom. Uslovi koji određuju njeno ostvarenje su istiskivanja koja su se dogodila, i to tako što suzbijeni impulsi želje mogu postati dovoljno snažni. Oni se nalaze dakle sasvim izvan psihološkog okvira stvaranja sna. Kad ne bi postojala činjenica da je naša tema ovim jednim momentom, oslobođenjem nesvesnog za vreme spavanja, povezana sa temom razvijanja straha, mogao bih se odreći svakog raspravljanja o snu strana i mogao bih sebi uštedeti sve nejasne strane koje ga okružuju. Učenje o snu straha, kao što sam već više puta napomenuo, spada u psihologiju neuroza. Mi nemamo više nikakvog posla s njim pošto smo jednom otkrili njegove dodirne tačke sa temom procesa sna. Mogu učiniti samo još jednu stvar. Pošto sam tvrdio da neurotički strah izvire iz seksualnih izvora, mogu izložiti snove straha analizi da bih dokazao da u njihovim mislima sna postoji seksualni materijal. Iz opravdanih razloga, ovde se odričem navođenja svih primera koji mi u izobilju pružaju moji neurotični pacijenti, i dajem prednost snovima straha koje sanjaju mladi ljudi. Već decenij ama, ja lično nisam imao nikakav san straha. Iz svoje sedme ili osme godine života sećam se jednog takvog sna koji sam otprilike trideset godina kasnije izložio tumačenju. San je bio veoma živ i pokazao mi je moju voljenu majku sa neobično mirnim, pospanim izrazom na licu, kako je dva (ili) Buđenje kroz san — Funkcija sna 235 tri lica sa ptičjim kljunovima nose u sobu i stavljaju na krevet. Probudio sam se- plačući i ometao sam san svojih roditelja. Prekomerno visoke — neobično drapirane — figure sa ptičjim kljunovima uzeo sam iz ilustracija Filipsonove (Philippson) Biblije: mislim da su to bili bogovi sa glavom kopca, uzeti s jednog egipatskog nadgrobnog reljefa. Inače mi analiza pruža sećanje na jednog nevaspitanog dečka, sina našeg domara, koji se obično igrao s nama na livadi ispred kuće; mogao bih reći da se zvao Filip. Onda mi se čini kao da sam od toga dečaka prvi put čuo vulgarnu reč kojom se označava seksualno opštenje i koju obrazovani ljudi zamenjuju samo jednom latinskom rečju, „koitirati", što je, međutim, izborom glave kobca dovoljno jasno obeleženo. Mora da sam seksualno značenje reci saznao iz usta mog iskusnog učitelja. Izraz lica moje majke u snu bio je kopiran sa lica mog dede, koga sam nekoliko dana pre njegove smrti video kako u komi hrče. Objašnjenje sekundarne obrade u snu je dakle moralo glasiti da majka umire, i tome odgovara takođe nadgrobni reljef. U strahu, ja sam se probudio i nisam ustao sve dok nisam probudio roditelje. Sećam se da sam se odjednom smirio kad sam spazio majku, kao da mi je bilo potrebno umirenje: ona dakle nije umrla. Ali ovo sekundarno tumačenje sna dogodilo se već pod uticajem razvijenog strana. Ne što bih bio uplašen zato što sam sanjao da majka umire; nego sam san u predsvesnoj obradi tako tumačio što sam već stajao pod dominacijom straha. A strah se pomoću potiskivanja može svesti na jedno nejasno, očigledno seksualno uživanje koje je svoj dobar izraz našlo u vizuelnom sadržaju sna. Jedan dvadeset i sedmogodišnji čovek, koji je od pre godinu dana teško bolestan, sanjao je između svoje jedanaeste i trinaeste godine nekoliko puta pod teškim strahom da ga juri neki čovek sa sekirom; on želi da potrči, ali je kao ukočen i ne može da se pomeri s mesta. To je, svakako, dobar primer za jedan vrlo uobičajeni san straha za koji se nikad ne bi moglo posumnjati da je seksualan. Prilikom anaT

236 Tumačenje snova, II liže, snevač dolazi na jednu priču, vremenski kasniju, kako je njegovog ujaka neka sumnjiva individua napala noću na ulici, i iz ovoga zaključuje da je možda u vreme sna mogao čuti nešto o nekom sličnom doživljaju. Uz sekiru seća se da je u onim godinama jednom prilikom cepao drva i povredio se sekirom po ruci. Zatim dolazi neposredno na svoj odnos prema mlađem bratu koga je obično zlostavljao i bacao na zemlju; seća se specijalno jednog slučaja kad ga je čizmom pogodio po glavi tako da je ovaj krvario i da je njegova majka posle toga rekla: Plašim se da ga jednoga dana ne ubije. Dok je još uvek izgledao kao da misli na nasilje, odjednom se u njemu pojavi sećanje iz doba kada mu je bilo devet godina. Roditelji su došli kasno kući, pošli na počinak, dok se on pretvarao da spava, i zatim je čuo dahtanje i neke druge šumove koji su mu izgledali neobični i tajanstveni; mogao je da pogodi čak i položaj roditelja u postelji. Njegove dalje misli pokazuju da je između ovog odnosa roditelja i svoga odnosa prema mlađem bratu uspostavio jednu analogiju. On je supsumirao ono što se dogodilo sa roditeljima pod jedan pojam: nasilje i tuča. Kao dokaz za ovo shvatanje poslužilo mu je to što je u postelji svoje majke često primećivao krv. To što seksualno opštenje odraslih ljudi deci koja ga primete izgleda nešto strašno i u njima izaziva strah jeste, rekao bih, rezultat svakodnevnog iskustva. Ja sam za ovaj strah dao objašnjenje da se radi o seksualnom nadraženju sa kojim se njihovo razumevanje ne može nositi, pa zato svakako nailazi kod njih na odbijanje, pošto su u nj upleteni roditelji, pa se ono zbog toga pretvara u strah. U jednom još ranijem periodu života seksualno nadraženje upravljeno prema roditelju suprotnoga pola još ne nailazi na potiskivanje i, kao što smo videli, slobodno se izražava. Ovo isto objašnjenje bez oklevanja primenio bih i na noćne napade straha praćene halucinacijama koji su kod dece tako česti (na pauor noctumus). I ovde se može raditi samo o neshvaćenim i otklonjeBuđenje kroz san — Funkcija sna 237 nim seksualnim impulsima. Istraživanje bi verovatno pokazalo periodičnost u pojavljivanju napada, pošto povećanje seksualnog libida mogu stvoriti isto tako slučajni nadražujući utisci kao i spontani procesi razvoja koji se pojavljuje u sukcesivnim talasima. Nedostaje mi potreban materijal zasnovan na posmatranju da bih ovo objašnjenje mogao sprovesti do kraja.1 Izgleda da dečjim lekarima nedostaje vidik koji jedini dozvoljava da se shvati čitav niz fenomena kako sa somatske tako i sa psihičke strane. Kao komičan primer za to kako se može zaobići razumevanje ovakvih slučajeva, ako je čovek zaslepljen naočnjacima medicinske mitologije, hteo bih da navedem jedan slučaj koji sam našao u tezi o „pauor noctumus" Debakera (Debacker, 1881, str. 66). Jedan trinaestogodišnji dečak slabog zdravlja počeo je postajati plašljiv i zanesen; san mu je postajao nemiran i gotovo svake nedelje jednom prekidan teškim napadom straha praćenim halucinacijama. Sećanje na te snove bilo je uvek veoma jasno. Mogao je dakle pričati da se na njega izdrao đavo: Sad smo te uhvatili, sad si naš! — pa je onda mirisalo na smolu i sumpor, i vatra mu je izgorela kožu. Iz toga sna bi se onda trzao, nije najpre mogao da viče, dok mu se glas nije oslobodio, te su ga čuli kako jasno kaže: „Ne, ne, ne mene, nisam ništa uradio!" Nekoliko puta je takođe dodao: „Albert nije to uradio". Kasnije je izbegavao da se svuče „pošto ga vatra zahvata samo onda kad je go". Tokom ovih snova o đavolu koji su dečakovo zdravlje doveli u opasnost poslali su ga na selo; tamo se u toku godine i po dana oporavio, i kad mu je bilo petnaest godina, on je priznao: ,,Je n'osais pas l'avouer, mais j'eprouvais continuellement des picotements et des surexcitations aux parties2 , a la fin, ćela m'enervait 1 Od tada je psihoanalitička literatura došla do obilja ovog materijala. 2 Podvukao autor, uostalom potpuno razumljivo. Prevodi „Nisam se usuđivao da priznam, ali sam stalno osećao bockanje i nadraženja na tim delovima; naposletku, to me

238 Tumačenje snova, II tant que plusieurs fois, j'ai pense me jeter par la fenetre du dortoir." Zaista nije teško pogoditi: 1) da je dečak u ranijim godinama masturbirao, da je to verovatno poricao i da su mu zbog toga pripretili teškim kaznama. (Njegovo priznanje: „Je ne le ferai plus", njegovo poricanje: „Albert n'avait jamais fait ćela"); 2) da se navalom puberteta u dražici na genitalijama ponovo probudila želja za masturbiranjem; a da je sad 3) u njemu izbila borba za potiskivanje koja je suzbijala libido i pretvarala je u strah, a taj strah je naknadno primio one kazne kojima mu je tada bilo priprećeno. A sad čujmo zaključke našeg autora (strana 69): „Iz ovog posmatranja proizlazi da 1) uticaj puberteta u jednog dečaka oslabljenog zdravlja može dovesti do stanja velike slabosti, i da pri tom može doći do veoma znatne anemije mozga.1 2) Ova anemija mozga stvara promenu karaktera, demonomanične halucinacije i veoma snažna noćna, možda i dnevna stanja straha. 3) Demonomanija i dečakova samoprebacivanja svode se na uticaj religioznog vaspitanja koje je na njega delovalo dok je bio dete. 4) Sve ove pojave su se izgubile posle dužeg boravka provedenog na selu, u telesnim vežbama i povratkom snaga posle završenog puberteta. 5) Mogućno je da se može pripisati naslednosti i starom očevom sifilisu predisponirajući uticaj na postanak stanja mozga kod deteta. Zaključna reč: „Nous avons fait entrer cette observation dans le cadre des delires apyretiques d'inanition, car c'est a l'ischemie cerebrale que nous rattachons cet etat particulier." (Ovo zapažanje uneli smo u okvir apiretičnih delirija, jer ovo naročito stanje vezujemo za cerebralnu ishemiju). je toliko nerviralo da sam više puta mislio da se bacim kroz prozor spavaonice." 1 Podvukao pisac. Primarni i sekundarni proces — Potiskivanje 239 E PRIMARNI I SEKUNDARNI PROCES — POTISKIVANJE Pokušavajući da dublje prodrem u psihologiju procesa sna, uzeo sam na sebe težak zadatak, kome je i moja veština prikazivanja jedva dorasla. Izložiti istovremenost jedne tako komplikovane celine uzastopnim opisivanjem, a činiti to kao da se u svima tim postavkama ništa ne pretpostavlja — sve to postaje odviše težak problem za moje snage. Sad mi se sveti što u svom prikazu psihologije sna ne mogu da idem istorijskim redom kojim su se razvila moja saznanja. Moja gledišta o shvatanju sna odredili su moji prethodni radovi o psihologiji neuroza, na koje ovde ne treba da se pozivam, ali se ipak moram neprestano pozivati na njih, dok bih želeo da idem obratnim pravcem i da, polazeći od sna, stignem do psihologije neuroza. Poznate su mi sve teškoće koje otuda nastaju za čitaoca, ali mi nije poznato kako da ih mimoiđem. Nezadovoljan ovim stanjem stvari, rado se zadržavam na jednom drugom gledištu, koje izgleda da mojim nastojanjima podiže vrednost. Kao što je pokazao uvod u prvi odeljak, ja sam se našao pred temom o kojoj su autori imali sasvim oprečna mišljenja. Posle naše obrade problema sna stvoreno je mesto za većinu ovih kontradiktornih mišljenja. Samo dvema od iznetih shvatanja: da je san samo jedan besmislen i somatski proces, morali smo se energično suprotstaviti; inače smo svim međusobno kontradiktornim mišljenjima na bilo kom mestu zamršene celine mogli dati za pravo i dokazati da su pronašla nešto tačno. To da san nastavlja podsticanje i interesovanja budnog života, potpuno je potvrđeno otkrivanjem skrivenih misli sna. Ove se misli bave samo onim što nam se čini važnim i što nas snažno interesu je. San se nikad ne bavi sitnicama. Ali smo našli da važi i suprotno gledište, da san napabirči ravnodušne otpatke prethodnog dana i da se ne može dočepati nekog velikog dnevnog in-

240 Tumačenje snova, U teresovanja pre nego što se donekle izvukao iz budne aktivnosti. Našli smo da to važi za sadržaj sna, koji mislima sna izopačavanjem daje izmenjen izraz. Proces sna, rekli smo, iz razloga asocijacione mehanike lakše se dočepa svežeg ili ravnodušnog predstavnog materijala koji budno mišljenje još nije uzaptilo, a iz razloga cenzure prenosi psihički intenzitet sa onog što je značajno, ali i zazorno, na nešto indiferentno. Hipermnezija sna i raspolaganje materijalom iz detinjstva postali su osnovni stubo vi našeg učenja; u našoj teoriji o snu mi smo želji koja vodi poreklo iz infantilnog pripisali ulogu motorne snage neophodne za stvaranje sna. Naravno, nije nam moglo pasti na pamet da sumnjamo u značaj spoljnih čulnih nadražaja, koji je dokazan eksperimentalnim putem za vreme spavanja; ali smo pokazali da je taj materijal u istom odnosu prema želji sna u kome su i misli, preostale od dnevne aktivnosti. Ne moramo osporavati da san objektivni čulni nadražaj tumači onako kako to radi iluzija; ali smo dodali motiv za ovo tumačenje koji autori nisu odredili. Tumačenje se vrši tako da percipirani objekat ne ometa spavanje, a postaje upotrebljiv za ispunjenje želje. Subjektivno stanje nadraženosti čulnih organa za vreme spavanja, koje je, izgleda, dokazao Trambl Led (Trumbull Ledd), za nas ne važi kao naročit izvor sna, ali mi znamo da ga objasnimo regredijentnim oživljavanjem uspomena koje deluju iza sna. I za unutrašnje organske senzacije, koje se pri objašnjenju snova rado uzimaju kao stožer, u našoj teoriji preostala je jedna, mada skromnija uloga. Za nas one — senzacije padanja, lebdenja, inhibiranosti — predstavljaju materijal koji je uvek pri ruci i kojim se rad sna, kad god je to potrebno, služi za izražavanje misli sna. Da je proces sna rapidan, trenutan, izgleda nam tačno u odnosu na svesnu percepciju prethodno stvorene sadržine sna; za tok prethodnih delova procesa sna našli smo da je verovatno spor i fluktuirajući. Zagonetki o prebogatoj, u kratak trenutak zbijenoj sadržini sna mogli smo doprineti da je po sredi priPrimarni i sekundarni proces — Potiskivanje 241 hvatanje već gotovih tvorevina psihičkog života. Našli smo da je tačno da sećanje izopačuje i osakaćuje san, ali da to ne predstavlja smetnju, jer je to samo poslednji manifestni deo jednog rada na izopačenju koji deluje od samog početka formiranja sna. Sto se tiče ogorčenog i naoko nepomirljivog spora, da li duševni život noću spava ili raspolaže celokupnom svojom radnom sposobnošću kao i danju, mogli smo dati pravo i jednoj i drugoj strani, ali ni jednoj u potpunosti. U mislima sna našli smo dokaze za jedan izvanredno komplikovan intelektualni rad koji se služi gotovo svima sredstvima duševnog aparata; ali se ne može odbaciti mogućnost da su ove misli sna nastale danju, i neophodno je pretpostaviti da postoji neko stanje spavanja duševnog aparata. Tako je stekla priznanje i teorija o parcijalnom spavanju; ali karakteristiku stanja spavanja nismo našli u dezintegraciji duševnih veza, nego u usredsređenju psihičkog sistema koji za vreme dana utiče na želju za spavanjem. Faktor odvraćanja od spoljnog sveta sačuvao je svoj značaj i za naše shvatanje; on pomaže, iako ne kao jedini činilac, da se omogući regresivni karakter u prikazivanju sna. Odustajanje od samovoljnog upravljanja tokom predstava je neosporno: ali psihički život stoga ne postaje besciljan, jer smo videli da posle napuštanja voljnih ciljnih predstava vlast preuzimaju nevoljne. Labavo asocijativno povezivanje u snu ne samo što smo priznali, već smo mu i odredili mnogo veći obim nego što se moglo naslutiti; ali smo utvrdili da ovo labavo asocijativno povezivanje predstavlja samo prinudnu zamenu za jedno drugo, korektno i smisaono povezivanje. Tačno je da smo i mi nazvali san apsurdnim; ali su nas primeri mogli poučiti kako pametan može biti san kad se pretvara da je apsurdan. Naše mišljenje o funkcijama koje su priznate snu ne protivreči ostalima. Gledište da san rasterećuje dušu kao ventil i da, po Robertovim recima, sve moguće štetne stvari postaju neškodljive kad su predstavljene u snu, ne samo što se tačno slaže s našim učenjem o dvostrukom ispunjenju želja koje san 16 Frojd, Odabrana dela, VH

242 Tumačenje snova, 11 donosi već je za nas prema njegovom tekstu čak i jasnije nego kod samog Roberta. Gledište da se duša u snovima slobodno igra svojim funkcijama predstavljeno je u našoj teoriji time što predsvesna aktivnost dozvoljava snovima da idu svojim tokom. Rečenice kao „povratak duševnog života na embrionalno stanovište u snu" i napomena Hevloka Elisa (Havelock Ellis), o ,,an archaic world oj vast emotions and imperject thoughts" (,,u drevnom svetu silnih osećanja i nedovršenih misli"), izgledaju nam kao srećne anticipacije naših izlaganja da su primitivni, danju potisnuti načini rada učesnici u stvaranju sna; tvrđenje Silija (Sully) da nam „san ponovo vraća naše ranije sukcesivno razvijene ličnosti, naš stari način posmatranja stvari, naše impulse i načine reagovanja koji su pre davnih vremena nama dominirali", to tvrđenje mogli smo u potpunosti prihvatiti kao svoje; kao kod Delaža (Delage) i kod nas ono što je „suzbijeno" postaje pokretačka snaga snevanja. Uloga koju Šerner pripisuje fantaziji sna i sama objašnjenja Sernerova prihvatili smo u potpunosti, ali smo im morali tako reći odrediti jedno drugo mesto u problemu. Ne stvara san fantaziju, nego u konstrukciji misli sna najveći udeo pripada nesvesnoj aktivnosti fantazije. Mi dugujemo Serneru zahvalnost što nam je skrenuo pažnju na izvor misli sna; ali gotovo sve ono što on pripisuje radu sna treba pripisati aktivnosti nesvesnog koja je danju živa, koja je podstičući agens ne manji za snove no što je za neurotične simptome. Had sna morali smo od ove aktivnosti odvojiti kao nešto sasvim različito i mnogo više povezano. Naposletku, mi nipošto nismo napustili i odnos sna prema duševnim smetnjama, nego smo ga na novom tlu bolje učvrstili. Tako smo mogli da u našoj građevini nađemo mesta za na j različiti je i kontradiktorne rezultate do kojih su raniji pisci došli blagodareći novinama u našoj teoriji o snovima, koja ih tako reći povezuje u jednu višu jedinicu. Neke od njih okrenuli smo drukčije, a samo smo neke u potpunosti odbacili. Ali i Primarni i sekundarni proces — Potiskivanje 24$ naša zgrada još uvek nije dovršena. Na stranu mnoge nejasnoće, koje smo na sebe navukli prodirući u mrak psihologije: izgleda da nas pritiskuje još jedna nova kontradikcija. S jedne strane, pretpostavili smo da misli sna nastaju kroz potpuno normalnu duhovnu aktivnost, a s druge strane mi smo među mislima sna otkrili niz potpuno abnormalnih procesa misli koje se prostiru dalje u sadržaj sna i koje mi onda u toku našeg tumačenja -sna ponavljamo.. Sve ono što smo nazvali „radom sna" izgleda da se tako mnogo udaljava od svih procesa mišljenja nama poznatih kao korektnih da i najoštriji sudovi ranijih pisaca o niskom nivou psihičkog funkcionisanja u snovima moraju izgledati potpuno na svome mestu. Možda ćemo u ovim teškoćama naći objašnjenje i pomoć samo ako ovo prodiranje nastavimo još dalje. Izabraću jednu od konstelacija koje vode ka formiranju sna: Saznali smo da san zamenjuje niz misli koje vode poreklo iz našeg dnevnog života i koje su potpuno logički sklopljene. Stoga ne možemo sumnjati da ove misli izviru iz našeg normalnog duševnog života. Sve ove osobine koje visoko cenimo kod našeg toka misli i koje se karakterišu kao komplikovani rad višeg reda, u mislima sna mi ponovo nalazimo. Ali nas ništa ne primorava da pretpostavimo da je ovaj misaoni rad bio obavljen za vreme spavanja — mogućnost koja bi u velikoj meri pobrkala onu čvrstu sliku koju smo dosad imali o psihičkom stanju spavanja. Naprotiv, ove misli mogu vrlo lako da vode poreklo od prethodnog dana, one su se mogle, neprimećene od naše svesti, od samog početka nastaviti i mogle su biti već gotove na početku spavanja. Najviše što na osnovu toga možemo zaključiti jeste u krajnjem slučaju dokaz da su i najkomplikovanije radnje misli moguće i bez pomoći svesti — a to je činjenica koju smo već inače morali saznati iz svake psihoanalize jednog histeričnog bolesnika ili lica sa opsesionim predstavama. Ove misli sna same po sebi sigurno nisu nepristupačne svesti; ako nam i«»*

244 Tumačenje snova, II preko dana nisu postale svesne, za to mogu postojati razni razlozi. Osvešćivanje je povezano sa primerom jedne naročite psihičke funkcije, funkcije pažnje, koja je, kao što izgleda, dostupna samo u određenom kvantitetu, i koju su drugi ciljevi mogli da skrenu sa odgovarajućeg toka misli. Postoji još jedan način kako se ovakvi tokovi misli mogu uskratiti svesti: od našeg svesnog razmišljanja znamo da prilikom primenjivanja pažnje idemo jednim određenim putem. Ako na ovom putu naiđemo na neku predstavu koja ne može izdržati kritiku, mi prekidamo; mi napuštamo katheksiju pažnje. Sad izgleda da se započeti i napušteni tok misli može i dalje raspredati, a da se pažnja ne skreće ponovo ka njemu, osim ako na jednom mestu ne postiže neki naročito visok intenzitet koji onda pažnju iznuđuje. Tako, ako je jedan tok misli na početku odbačen (možda svesno) od strane kritike kao pogrešan ili nekoristan za aktuelnu svrhu akta mišljenja, uzrok može biti da se proces mišljenja, neprimećen od svesti, nastavi sve do početka spavanja. Rezimirajmo sada: da mi jedan takav tok misli zovemo predsvesnim, da ga smatramo potpuno korektnim, i da on može biti isto tako samo jedan zanemareni tok, kao što može biti prekinuti ili pak suzbijeni tok. Kažimo, takođe, sasvim otvoreno na koji način zamišljamo tok predstave. Mi verujemo da od jedne ciljne predstave izvesna količina nadraženja koju nazivamo kathektičkom energijom biva pomerena duž asocijacionih puteva izazvanih od ove ciljne predstave. Jedan „zanemareni" tok misli takvu katheksu nije primio; od jednog „suzbijenog" ili „odbačenog" toka katheksa je ponovo oduzeta; oba su ostavljena svojim sopstvenim nadraženjima. Pod izvesnim uslovima, jedan tok misli sa svrhovitom katheksom u stanju je da privuče pažnju svesti na sebe, i tako njenim posredstvom prima jednu „hiperkatheksu". Malo kasnije ćemo morati objasniti naše pretpostavke o prirodi u funkciji svesti. Jedan tok misli, podstaknut na ovaj način u predsvesnom, može se spontano ugasiti ili se održaPrimarni i sekundarni proces — Potiskivanje 245 ti. Prvi od ovih ishoda zamišljamo tako da se njegova energija difundira u svim asocijacionim pravcima koji od njega polaze, da čitav lanac misli dovodi u stanje nadraženosti koje neko vreme traje, a zatim nestaje, pošto nadraženje kome je potrebno pražnjenje bude pretvoreno u mirujuću katheksu. Ako nastupi onaj prvi ishod, onda proces više nema nikakvog značaja za formiranje sna. Ali u našem predsvesnom vrebaju druge ciljne predstave koje vode poreklo iz naših nesvesnih i uvek spremnih želja. Ove mogu preuzeti kontrolu nad nadraženjem vezanim za krug misli prepušten samom sebi, uspostavljaju vezu između njega i nesvesne želje, prenose na njega energiju sopstvenu nesvesnoj želji, i od toga trenutka dalje zanemareni ili suzbijeni tok misli u stanju je da se održi, mada ovim pojačanjem ne stiče nikakvo pravo na pristup u svest. Možemo reći da je tok misli koji je dosad bio predsvestan bio odlučen u nesvesno. Druge konstelacije za formiranje sna bile bi da je predsvesni tok misli od samog početka stajao u vezi sa nesvesnom željom i da je zato naišao na odbijanje od strane dominantne ciljne kathekse, ali da je neka nesvesna želja iz drugih (eventualno somatskih) razloga postala aktivna i da pokušava da izvrši prenos na psihičke ostatke koje predsvesno nije kathektiralo. Sva tri slučaja slivaju se najzad u jedan rezultat da se jedan tok misli stvara u predsvesnom, koji je bez predsvesne kathekse, ali je katheksu primio od nesvesne želje. Od ovoga trenutka dalje tok misli trpi čitav niz transformacija koje više ne priznajemo kao normalne psihičke procese, i koje nam daju jedan rezultat što nas iznenađuje — jednu psihopatološku tvorevinu. Mi ćemo ove procese izdvojiti i klasifikovati: 1) Intenziteti pojedinih predstava postaju sposobni da se prazne ,,en bloc" i prelaze s jedne predstave na drugu, tako da se stvaraju pojedine predstave opremljene velikim intenzitetom. Pošto se ovaj proces nekoliko puta ponovi, može intenzitet celokupnog toka misli naposletku da bude koncen^-

246 Tumačenje snova, 11 trisan u jednom jedinom predstavnom elementu. To je činjenica kompresije ili sažimanja, sa kojom smo se upoznali za vreme rada sna. Ono nosi glavnu krivicu za neobičan utisak koji san na nas čini, jer nešto njemu analogno potpuno nam je nepoznato iz normalnog duševnog života koji je dostupan svesti. I u normalnom duševnom životu mi takođe imamo predstave koje imaju veliko psihičko značenje kao čvorne tačke, ili krajnji rezultati čitavih lanaca misli, ali njihovo značenje se ne izražava ni u jednom obliku koji bi na senzorni način bio jasan za unutrašnje percipiranje; njihovo perceptualno predstavljanje nije ni u kom pogledu intenzivnije zbog njihovog psihičkog značaja. V, procesu sažimanja, celokupna psihička povezanost pretvara se u intenzitet sadržine predstava. To je isti slučaj kao kad ja u jednoj knjizi pripremanoj za štampu jednu reč, kojoj pridajem naročitu važnost za razumevanje teksta, štampam spacionirano ili masno. U govoru, ja bih tu istu reč izgovorio glasno i polagano i naročito je naglašujući. Prvo od ova dva poređenja podseća nas neposredno na jedan primer uzet iz rada sna (trimethylamin u snu o Irminoj injekciji). Istoričari umetnosti skreću nam pažnju na to da se najstarije > istorijske skulpture pridržavaju jednog sličnog principa, tako što veličinu po rangu predstavljenih lica izražavaju veličinom slike. Kralj je predstavljen kao dva ili tri puta veći od njegove pratnje ili od pobeđenog neprijatelja. Jedna skulptura iz rimskog doba poslužiće se finijim sredstvima u istu svrhu. Ona će figuru imperatora postaviti na sredinu, prikazaće ga visoko uspravljenog, naročito pažljivo obradiće njegov stas, neprijatelje će mu staviti pred noge, ali više ga neće prikazati kao džina među patuljcima. Savijanje leđa potčinjenog pred njegovim pretpostavljenim danas, u našoj sredini, jeste odjek onog starog principa predstavljanja. Pravac kojim se sažimanje sna kreće napred propisan je s jedne strane korektnim predsvesnim relacijama misli sna, a s druge strane privlačenjem koje vrše vizuelna sećanja u nesvesnom. Uspeh rada Primarni i sekundarni proces — Potiskivanje 247 na sažimanju postiže one intenzitete koji se traže za probijanje puta u perceptualne sisteme. 2) Još jednom, zbog slobode kojom se intenziteti mogu prenositi, i u službi sažimanja stvaraju se međupredstave kao neki kompromisi (uporedi mnogobrojne primere). To je opet nešto nečuveno u normalnom toku predstava, gde se glavna pažnja polaže na izbor i pridržavanje „pravog" elementa predstave. S druge strane, mešovite tvorevine i kompromisne tvorevine pojavljuju se izvanredno često, ako pokušavamo da nađemo jezički izraz za predsvesne misli. One se smatraju kao neka vrsta „grešaka u govoru". 3) Predstave koje intenzitete prenose jedna na drugu međusobno su u najlabavijim odnosima. One su povezane asocijacijama takve vrste koje naše normalno mišljenje prezire, i ostavljaju se samo duhovitom efektu da se njima koristi. Naročito asocijacije bazirane na homonimima i sličnostima reci važe kao ravnopravne po vrednosti sa ostalima. 4) Misli koje su jedna drugoj kontradiktorne ne teže za tim da jedna drugu odstrane, nego postoje jedna pored druge. One se često kombinuju da bi stvorile proizvode sažimanja — kao da među njima uopšte ne postoji kontradikcija; ili pak stvaraju kompromise koje našem mišljenju nikad ne bismo oprostili, ali koje u našim akcijama često odobravamo. To bi bili neki od najupadljivijih abnormalnih procesa kojima su misli sna, prethodno racionalno konstruisane, podvrgnute u toku rada sna. Vidimo da je njihova glavna karakteristika u tome da se sva vrednost polaže na to da kathektička energija bude pokretljivija i sposobna da se isprazni; sadržina i sopstveno značenje psihičkih elemenata za koje su ove kathekse vezane postaju sporedne stvari. Covek bi mogao još pomisliti da se sažimanje i stvaranje kompromisa dešava samo u službi regresije, ako je to pitanje pretvaranja misli u slike. Ali analiza — a još jasnije sinteza — takvih snova koji ne sadržavaju regresiju na slike, na primer „Autodidasker

248 Tumačenje snova, II — razgovor s profesorom N." pokazuju iste procese pomeranja i sažimanja kao i ostali. Tako ne možemo a da ne zaključimo da dve fundamentalno različite vrste psihičkih procesa učestvuju u formiranju sna; jedan stvara potpuno korektne misli sna, koje imaju istu vrednost kao i normalno mišljenje; drugi postupa s ovim mislima na krajnje iznenađujući i nekorektan način. Ovaj drugi psihički proces izdvojili smo već u odeljku VI kao istinski rad sna. Šta imamo sad da iznesemo o poreklu ovog poslednjeg psihičkog procesa? Ovde ne bismo mogli dati odgovor da nismo prodrli malo dalje u psihologiju neuroza, naročito histerije. A iz ove saznajemo da isti iracionalni psihički procesi, — i drugi koje nismo specifikovali — dominiraju produkcijom histeričnih simptoma. I u histeriji nalazimo najpre jedan niz potpuno korektnih misli koje su potpuno iste vrednosti kao i naše svesne misli, ali o čijoj egzistenciji u ovom obliku ne možemo ništa saznati i možemo ih samo naknadno rekonstruisati. Ako su one igde prodrle do našeg percipiranja, mi iz analize stvorenog simptoma vidimo da su ove normalne misli pretrpele jednu abnormalnu obradu i da su posredstvom sažimanja, stvaranja kompromisa, preko površnih asocijacija, pod pokrivanjem kontradikcija, eventualno putem regresije bile pretvorene u simptom. Pri punom identitetu između osobenosti rada sna i osobenosti psihičke aktivnosti koje prelaze u psihoneurotičke simptome, mi osećamo da smo u pravu ako zaključke na koje nas histerija primorava prenesemo i na san. Iz nauke o histeriji uzimamo tezu da se jedna ovakva abnormalna psihička obrada jednog normalnog toka misli javlja samo onda kad ovaj prenosi jednu želju koja vodi poreklo iz infantilnog i koja se nalazi u stanju potiskivanja. Ovoj rečenici za ljubav mi smo svoju teoriju o snovima zasnovali na pretpostavci da želja sna koja daje pokretačku snagu uvek vodi poreklo iz nesvesnog, što se, kao što smo i sami priznali, ne može dokazati ni kao nešto opšte, iako se ne može ni odbiti. Ali, da bismo mogli Primarni i sekundarni proces — Potiskivanje 249 reći šta je to „potiskivanje" — s tim nazivom smo se već tako često igrali — mi moramo na našem psihološkom postolju graditi još jedan komad. Mi smo se udubili u fikciju jednog primitivnog psihičkog aparata čiji je rad reguli san težnjom da se izbegne nagomilavanje nadraženja i da se po mogućstvu održi bez njih. Stoga je aparat bio izgrađen prema shemi jednog refleksnog aparata. Pokretljivost koja je najpre put ka unutrašnjoj promeni tela, predstavljala je put pražnjenja koji mu je stajao na raspolaganju. Mi smo zatim nastavili sa raspravljanjem o psihičkim posledicama jednog doživljaja zadovoljenja i mogli bismo u vezi s tim dodati već i drugu hipotezu da se nagomilavanje nadražaja — prema izvesnim modalitetima koji nas ne interesuju — oseća kao nezadovoljstvo i da stavlja aparat u pokret da bi ponovo doveo osećanje zadovoljenja kod kojeg se smanjenje nadražaja oseća kao zadovoljstvo. Jedno takvo strujanje u aparatu, koje polazi od nezadovoljstva i koje cilja ka zadovoljstvu, mi nazivamo željom; rekli smo da ništa drugo osim želje nije u stanju da aparat stavi u pokret, i da se tok nadraženja u njemu automatski reguliše osećanjima zadovoljstva i nezadovoljstva. Prva želja je izgleda bila halucinatorična katheksa sećanja zadovoljenja. Ali se ova halucinacija ako ne treba da bude održavana do iscrpljenja, pokazala nesposobnom da dovede do prestanka potrebe, dakle da dovede do zadovoljstva povezanog sa zadovoljenjem. Tako je postala neophodna jedna druga aktivnost — po našem načinu izražavanja, aktivnost jednog drugog sistema koja nije dozvolila mnemičkoj katheksi da prodre do percepcije i da odande veže psihičke snage; umesto toga, ona je nadraženje, nastalo iz potrebe, skrenula jednim zaobilaznim putem koji je naposletku putem namernog kretanja spoljni svet toliko izmenio da je bilo omogućeno da se dođe do realne percepcije predmeta zadovoljenja. Dotle smo već pratili shemu psihičkog aparata; oba sistema predstavljaju klicu za ono što smo u potpuno izgrađenom aparatu opisali kao Nsv i Psv.

250 Tumačenje snova, II Da bismo mogli koristiti snagu kretanja i da bismo izvršili izmene u spoljnom svetu koje će biti efikasne, potrebno je nagomilati velik broj iskustava u sistemima sećanja i mnogostruko fiksiranje odnosa koje raznovrsne ciljne predstave izazivaju u ovom mnemičkom materijalu. Mi sad u pretpostavkama idemo dalje. Aktivnost ovog drugog sistema, stalno pipajući svoj put, i naizmenično šaljući i povlačeći kathekse, mora s jedne strane imati celokupan materijal sećanja slobodno pod svojom komandom; a s druge strane, bilo bi nepotrebno trošenje energije kad bi velike količine kathekse slala na pojedine misaone puteve koji bi onda nesvrhovito oticali i smanjivali kvantitet potreban za izmenu spoljnjeg sveta. Zbog svrsishodnosti, dakle, ja postuliram da drugom sistemu pođe za rukom da zadrži veći deo svojih katheksa energije u stanju mirovanja, i da samo jedan manji deo upotrebi na pomeranje. Mehanika ovih procesa potpuno mi je nepoznata; svako ko želi da ove predstave ozbiljno shvati morao bi potražiti fizičke analogije za njih i prokrčiti sebi put da pronađe način kako da predstavi pokrete koji prate nadraženje neuroze. Ja se samo čvrsto pridržavam ideje da je aktivnost prvog fy sistema upravljena na slobodno pražnjenje kvantiteta nadražaja, i da drugi sistem katheksama koje od njega potiču dovodi do intoniranja ovog pražnjenja, do pretvaranja u mirujuće kathekse, svakako uz simultano podizanje njegovog nivoa (potencijala). Ja dakle pretpostavljam da pod dominacijom drugog sistema pražnjenjem nadražaja upravljaju mehanički uslovi sasvim različiti od onih koji su na snazi pod dominacijom prvog sistema. Ako je drugi sistem završio svoju istraživačku misaonu aktivnost, on ukida i inhibiciju i nagomilavanje nadražaja i prepušta im da se isprazne u kretanju. Sad dolazimo do interesantnog razmišljanja, ako posmatramo odnose između te inhibicije pražnjenja, vršene od strane drugog sistema, i regulacije koju vrši princip nezadovoljstva. Potražimo sada antitezu Primarni i sekundarni proces — Potiskivanje 251 primarnom doživljaju zadovoljstva, naime doživljaj spoljašnjeg straha. Neka perceptivni nadražaj deluje na primitivni aparat, koji je izvor jednog bolnog nadražaja. Slediće nekoordinisane motorne manifestacije sve dotle dok jedna od njih ne ukloni aparat iz percepcije i istovremeno iz bola. Ako se ova percepcija ponovo javi, pokret će se odjednom ponoviti (možda kao pokret bežanja) dok se percepcija ponovo ne izgubi. U ovom slučaju neće ostati nikakva sklonost da percepciju izvora bola rekathektira halucinatorno ili na bilo koji drugi način. Naprotiv, u primarnom aparatu će postojati sklonost da ovu bolnu sliku sećanja smesta ponovo napusti ako ona slučajno nekako ponovo oživi, iz razloga što bi prelivanje njegovog nadražaja u percepciju izazvalo nezadovoljstvo (tačnije rečeno: počelo da ga izaziva). Izbegavanje sećanja koje je samo ponavljanje nekadašnjeg bekstva iz percepcije olakšano je takođe time što sećanje nema dovoljno kvaliteta kao što ga ima percepcija da bi nadražilo svest i time na sebe privuklo novu katheksu. Ovo nenaporno i redovno izbegavanje od strane psihičkog procesa sa sećanja na nešto što je nekad bilo bolno daje nam prototip i prvi primer za psihičko potiskivanje. Opšte je poznato koliko se mnogo od ovog otklanjanja, od neprijatnog, — još uvek može videti u normalnom duševnom životu odraslih. Zbog principa nezadovoljstva, dakle, prvi vp sistem uopšte je nesposoban da u kontekst misli unese nešto neprijatno. Sistem je nesposoban za sve drugo, osim da želi. Kad bi to tako ostalo, bila bi inhibirana misaona aktivnost drugog sistema, pošto je njemu potreban slobodan pristup do svih sećanja skupljenih u iskustvu. Sad se otkrivaju dve mogućnosti: ili se rad drugog sistema potpuno oslobađa principa nezadovoljstva, i svoj put nastavlja vodeći računa o neprijatnosti sećanja; ili pak pokušava da nađe način kako da kathektira neprijatna sećanja da bi se pri tom izbeglo oslobođenje od nezadovoljstva. Mi možemo odbaciti prvu mogućnost, jer se princip nezadovoljstva pokazuje takođe kao regu-

252 Tumačenje snova, II lator toka nadraženja u drugom sistemu; tako smo upućeni na drugu mogućnost, da ovaj sistem tako kathektira jedno sećanje da je njegovo pražnjenje inhibirano, uključujući, dakle, i inhibiciju pražnjenja (koja se može uporediti sa motornom inervacijom) u pravcu razvoja nezadovoljstva. Dve polazne tačke su nas odvele do hipoteze da katheksa od strane drugog sistema u isto vreme predstavlja simultanu inhibiciju za pražnjenje nadražaja, s obzirom na princip nezadovoljstva i princip najmanjeg utroška inervacije. Toga se moramo čvrsto držati — jer je to ključ do učenja o represiji — da drugi sistem može kathektirati jednu predstavu samo onda ako je u stanju da inhibira razvoj nezadovoljstva koji od nje polazi. Sve što bi eventualno izbeglo ovu inhibiciju bilo bi nepristupačno i za drugi sistem kao i za prvi, ali bi zbog principa nezadovoljstva uskoro bilo napušteno. Inhibicija nezadovoljstva, međutim, ne mora biti potpuna; mora se dopustiti jedan njen početak, pošto on drugom sistemu pokazuje prirodu odgovarajućeg sećanja i eventualno njegovu nepodobnost za cilj koji misaoni proces ima u vidu. Psihički proces koji jedini dopušta prvi sistem nazvaću sad primarnim procesom, a sekundarnim procesom nazvaću onaj koji proizlazi iz inhibicije drugog sistema. Mogao bih još i na jednoj drugoj tački pokazati u koju svrhu drugi sistem mora da koriguje primarni proces. Primarni proces teži za pražnjenjem nadraženja da bi uz pomoć količine nadraženja, na ovakav način akumulirane, uspostavio identitet percepcije; sekundarni proces je ovu nameru napustio i mesto nje preuzeo drugu da bi postigao identitet mišljenja. Celokupno mišljenje je samo zaobilazni put od sećanja jednog zadovoljenja (sećanja koje je bilo prihvaćeno kao ciljna predstava) do identične kathekse istog sećanja koja treba da se ponovo postigne na putu preko motornih iskustava. Mišljenje se mora interesovati za spoj ne puteve između predstava a da ne bude zavedeno na pogrešan put intenzitetima ovih predstava. Ali je jasno da sažimanja predstava, posrednih i kompromisnih tvorePrimami i sekundarni proces — Potiskivanje 253 vina, smetaju u postizanju ovoga cilja identiteta, time što jednu novu predstavu zamenjuju drugom, skreću s puta koji bi nas odveo dalje polazeći od prve predstave. Takvi procesi se dakle u sekundarnom mišljenju pažljivo izbegavaju. Može se takođe lako videti da princip nezadovoljstva, koji procesu mišljenja kojeg inače snabdeva svojim najznačajnijim uporištima, takođe stavlja teškoće na njegovom putu ka utvrđivanju identiteta mišljenja. Tendencija mišljenja mora, prema tome, ići u tom pravcu da se sve više oslobađa od isključivog regulisanja od strane principa nezadovoljstva i da razvoj afekta kroz misaoni rad svede na najmanju meru koja se još može upotrebiti kao signal. Jednom novom hiperkatheksijom, koju daje svest, treba da se postigne ova veća delikatnost (prefinjenost) u funkcionisanju. Ali mi znamo da nam to čak i u normalnom duševnom životu retko kada u potpunosti uspeva i da je naše mišljenje uvek izloženo falsifikovanju jer se u to mesa princip nezadovoljstva. Ali ovo nije praznina u funkcionalnoj efikasnosti našeg duševnog aparata koja omogućuje mislima (koje se predstavljaj u kao proizvodi sekundarne misaone aktivnosti) da postanu subjekt primarnog psihičkog procesa — jer ovo je formula kojom mi sada možemo opisati aktivnost koja vodi do snova i do histeričnih simptoma. Slučaj neefikasnosti dolazi do sukoba dva faktora iz istorije našeg razvoja, od kojih jedan u potpunosti pripada duševnom aparatu i vrši merodavan uticaj na odnose između oba sistema, dok se drugi oseća u promenljivom iznosu, i u duševni život uvodi pokretne snage organskog porekla. Oba faktora vode poreklo iz detinjstva i predstavljaju talog promene, koju su naš duševni i somatički organizam pretrpeli od vremena našeg detinjstva. Ako sam jedan od psihičkih procesa u duševnom aparatu nazvao primarnim, nisam to uradio samo s obzirom na rang i na efikasnost; mislio sam pri davanju imena i na hronološke odnose. Jedan psihički aparat koji bi posedovao samo primarni proces, doduše, koliko nam je poznato, ne postoji, pa je prema

254 Tumačenje snova, II tome samo jedna teorijska fikcija. Ali ovoliko je činjenica: primarni procesi prisutni su od samog početka u mentalnom aparatu, dok se sekundarni procesi stvaraju tek postepeno u toku života, inhibiraju primarne, naslažu se iznad njih i svoju punu vlast nad njima stiču može biti tek u punom cvetu života. Zbog ove zakasnele pojave sekundarnih procesa, srž našeg bića koja se sastoji od nesvesnih željnih impulsa ostaje neshvatljiva, nepristupačna razumevanju i inhibiciji predsvesnog, čija je uloga jednom zauvek ograničena na to da impulsima želje koje vode poreklo iz nesvesnog pokazuje na j svrhoviti je (najpogodnije) puteve. Ove nesvesne želje vrše prinudnu snagu na sva kasnija psihička nastojanja, kojoj se one moraju pokoravati, ili smeju da nastoje da je skrenu i upute višim ciljevima. Jedna velika oblast mnemičkog materijala ostaje takođe nepristupačna za predsvesnu katheksu zbog ovog zakašnjenja pojave sekundarnog procesa. Među ovim impulsima želja, koje vode poreklo iz infantilnog, koje su nerazorive i koje se ne mogu inhibirati, nalaze se i takvi impulsi čija su ispunjenja došla u odnos kontradikcije prema ciljnim predstavama sekundarnog mišljenja. Ispunjenje ovih želja više ne bi izazvalo efekat zadovoljstva nego nezadovoljstva, i upravo ova promena afekta sačinjava suštinu onoga što mi označavamo kao „potiskivanje". Problem potiskivanja leži u pitanju kojim putem i zbog kojih pokretačkih snaga se ovakva promena može dešavati, ali to je problem kojeg se ovde moramo samo ovlaš dotaći. Dovoljno je da utvrdimo da se ovakva promena afekta dešava u toku razvoja (treba da se setimo samo pojave odvratnosti koja u detinjstvu u početku nedostaje), i da je ona vezana za aktivnost sekundarnog sistema. Sećanja, na osnovu kojih nesvesna želja izaziva pražnjenje afekta, nikada nisu bila pristupačna predsvesnom (Psv), stoga se i pražnjenje afekta vezanih za ta sećanja ne može inhibirati. Baš zbog ovog razvoja afekta ove predstave su sada nepristupačne čak preko predsvesnih misli na koje su prenele svoju snagu želje. Naprotiv, Primarni i sekundarni proces — Potiskivanje 255 na. snagu stupa princip nezadovoljstva i prouzrokuje to da se predsvesno okrene od ovih prenosnih misli. Ove su sad prepuštene same sebi — „potisnute su" — i na taj način prisustvo jedne količine infantilnih sećanja, koja su od samog početka bila odstranjena iz predsvesnog, postaje preduslov za potiskivanje. U najboljem slučaju razvoj nezadovoljstva prestaje čim je katheksa oduzeta od prenosnih misli u predsvesnom; i ovaj uspeh znači da se intervencija principa nezadovoljstva pokazala kao svrhovita. Ali stvari stoje drukčije kad potisnuta nesvesna želja dobije organsko pojačanje, koje može pozajmiti svojim prenosnim mislima, i time ih staviti u mogućnost da svojim nadraženjem pokušaju da izvrše prodor, i onda kad ih je katheksa predsvesnog ostavila. Onda dolazi do odbrane tako što predsvesno pojačava svoju opoziciju prema potisnutim mislima, to jest stvara antikatheksu, i posle toga prenosne misli koje su nosioci nesvesne želje probijaju put u nekoj vrsti kompromisa postignutog stvaranjem jednog simptoma. A od onoga trenutka, u kome su potisnute misli snažno kathektirane od nesvesnog željnog impulsa, a od predsvesne kathekse napuštene, one podležu primarnom psihičkom procesu i njihov jedini cilj jeste motorno pražnjenje, ili, ako je put otvoren, halucinatorno oživljavanje željenog identiteta percepcije. Mi smo već ranije empirički videli da se opisani iracionalni procesi odigravaju samo s onim mislima koje su u potiskivanju. Sada možemo celokupno stanje sagledati malo dalje. Ovi iracionalni procesi koji se javljaju u psihičkom aparatu jesu primarni; oni se javljaju svuda gde god su predstave napuštene od predsvesne kathekse, prepuštene same sebi, i gde se mogu ispuniti neinhibiranom energijom od nesvesnog, koja teži za pražnjenjem. Neka druga zapažanja pomažu nam da podržimo gledište da ovi procesi, koje smo opisali kao iracionalne, u stvari nisu falsifikati normalnih procesa, greške u mišljenju, nego su načini rada psihičkog aparata oslobođenog od inhibicije. Tako mi vidimo da se prevođenje predsvesnog nadražaja na pokretnost vrši na osnovu istih procesa, i

256 Tumačenje snova, II da povezivanje predsvesnih predstava sa recima lako može pokazati ista pomeranja i konfuzije koje se pripisuju nepažnji. Najzad, dokaz za povećanje aktivnosti, koje postaje neophodno kad se ovi primarni načini funkcionisanja inhibiraju, može se naći u činjenici da mi postižemo jedan komičan ejekat, to jest višak energije koja treba da se isprazni u smehu, ako dozvolimo da ove vrste mišljenja prodru u svest. Teorija o psihoneurozama tvrdi sa neospornom sigurnošću da samo seksualni željni impulsi iz detinjstva, koji su u razvojnim periodima detinjstva pretrpeli potiskivanje (to jest transformaciju afekta), mogu u kasnijim razvojnim periodima biti obnovljeni, bilo zbog seksualne konstitucije (koja se izvodi iz prvobitne biseksualnosti), ili zbog nepovoljnih uticaja na tok seksualnog života, i da su tako sposobni da daju pokretačku snagu za stvaranje svih mogućnih psihoneurotskih simptoma. Samo uvođenjem ovih seksualnih snaga mogu se zatvoriti sve praznine čije se postojanje u teoriji o potiskivanju još može dokazati. Ostavljam otvoreno pitanje da li se ovi seksualni i infantilni faktori podjednako mogu tražiti i za teoriju o snovima; ovu teoriju ostaviću ovde nedovršenu, budući da sam već samom pretpostavkom da svaka želja sna vodi poreklo iz nesvesnog načinio jedan korak dalje od onoga što se može dokazati.1 Ta1 I ovde, kao i na drugim mestima, postoje praznine u obradi teme, i ja sam te praznine namerno ostavio nepopunjenim, jer bi njihovo popunjavanje s jedne strane iziskivalo odveć velik napor, a sa druge strane oslanjanje na materijal koji je snovima stran. Tako sam, na primer, izbegao da kažem da li pod izrazom „suzbijen" mislim nešto drugo nego pod izrazom „potisnut". Moglo je samo postati jasno to da ovo poslednje jače ističe svoju pripadnost nesvesnom nego ono prvo. Ja se nisam upuštao u ovaj bliski problem — zašto misli sna pretrpe izobličenje od strane cenzure i za slučaj da se odreknu progredijentnog nastavka puta do svesti i da se odlučuju za put regresije, i sličnih propusta više. Pre svega mi je stalo do toga da stvorim impresiju o problemima, do kojih vodi dalje analiziranje rada sna, i da nagovestim druge teme s kojima ovo analiziranje dolazi u dodir. Odluka na kome mestu ovo treba da se prekine za Primarni i sekundarni proces — Potiskivanje 257 kode neću dalje istraživati u čemu je priroda distinkcije između igre psihičkih snaga u formiranju snova i stvaranju histeričkih simptoma; za to nam nedostaje tačnije poznavanje jednog od članova koje treba uporediti. Ali ja polažem važnost na jednu drugu tačku i moram priznati da sam se samo i isključivo zbog ove tačke upustio ovde u sva ta raspravljanja o oba psihička sistema, o njihovim načinima aktivnosti i potiskivanju. Jer sad nije važno to da li sam psihološke odnose koji su u pitanju približno pravilno shvatio, ili sam ih shvatio pogrešno ili nepotpuno, kao što je to kod tako teških stvari lako mogućno. Bilo kako da se menja objašnjenje psihičke cenzure, korektne ili abnormalne obrade sadržine sna, ostaje da važi da su takvi procesi efikasni pri formiranju snova i da pokazuju najveću analogiju u suštini sa procesima s kojima smo se upoznali kod histeričkog stvaranja simptoma. A san nije nikakav patološki fenomen; on ne pretpostavlja nikakav poremećaj psihičke ravnoteže; on za sobom ne ostavlja nikakvo slabljenje radne sposobnosti. Prigovor da moji snovi i snovi mojih neurotičnih pacijenata ne dopuštaju zaključak na snove zdravih ljudi mogao bi se svakako bez procenjivanja njegove vrednosti odbaciti. Ako dakle sa fenomena zaključujemo na njihove pokretne snage, saznajemo da psihički mehanizam kojim se mene nije uvek bila laka. — Što nisam iscrpno obradio ulogu koju seksualni predstavni život ima za san, i što sam izbegavao tumačenje snova sa očigledno seksualnim sadržajem, zasniva se na jednoj naročitoj motivaciji koja se možda ne poklapa s očekivanjem čitaoca. Upravo to je daleko od mojih pogleda i teorijskih mišljenja koja zastupam u neuropatologiji; da, naime, seksualni život smatram kao nešto sramno, što se ne tiče ni lekara niti pak naučnog istraživača. Takođe nalazim da je smešno moralno ogorčenje koje je podstaklo prevodioca dela Artemidora iz Daldisa o „Simbolici snova", da od čitalaca sakrije glavu o seksualnim snovima koja se u tom delu nalazi. Za mene je bilo merodavno isključivo gledište da bih se pri objašnjavanju seksualnih snova morao uplesti duboko u još neobjašnjene probleme perverzije i biseksualnosti, pa sam zato celokupan materijal ostavio za neku drugu priliku. 17 Frog'd, Odabrana dela, VU

258 Tumačenje snova, II neuroza služi, nije stvoren tek nekom bolesnom smetnjom koja je zahvatila duševni život, nego da već leži u normalnoj strukturi mentalnog aparata. Oba psihička sistema, prelazna cenzura između njih, inhibicija i superponiranje jedne aktivnosti drugom, odnosi obeju prema svesti — ili što bi na njihovom mestu moglo dati jedno pravilnije tumačenje stvarnih prilika — sve to spada u normalnu strukturu našeg duševnog instrumenta, i san nam pokazuje jedan od puteva koji vode poznavanju njegove strukture. Ako hoćemo da se zadovoljimo minimumom potpuno osiguranog povećanja saznanja, onda ćemo reći da potisnute misli postoje i u normalnog čoveka dalje i da ostaju sposobne za psihičko funkcionisanje. Sami snovi jedna su od manifestacija ovog potisnutog materijala; oni su to po teoriji u svakom slučaju, i mogu se empirički posmatrati bar u velikom broju slučajeva koji upravo najjasnije iznose upadljive osobenosti snevanja. Ono što je duševno potisnuto, što je u budnom stanju sprečeno da se izrazi kontradiktornim rešavanjem suprotnosti, i što je bilo odsečeno od unutrašnje percepcije — sve to u noćnom životu i pod dominacijom kompromisnih tvorevina nalazi sredstva i puteve da se nametne svesti. Flectere si nequeo Superos, Acheronta movebo1 Tumačenje snova jeste vio. regia za poznavanje nesvesnog u duševnom životu. Prateći analizu sna, dobij amo bolji uvid u sastav ovog najčudesnijeg i najtajanstvenijeg instrumenta; samo jedan mali korak, naravno, ali time je načinjen početak da sa drugih tvorevina — koje moramo nazvati patološkim — prodremo dalje u njegovu analizu. Jer bolest — bar ona koja se s pravom naziva funkcionalnom — nema kao preduslov rušenje ovog 1 Ako ne mogu dirnuti višnje bogove, ganuću Aheront (Vergilije, Enejida, VII 312). Nesvesno i svest — Realnost 259 aparata, stvaranje novih pukotina u njegovoj unutrašnjosti; ona se mora objasniti dinamički pojačavanjem ili slabljenjem komponenata igre snaga, koja pokriva tako mnoga dejstva za vreme normalne funkcije. Na nekom drugom mestu moglo bi se još pokazati, kako sastav aparata od obeju instancija dozvoljava da normalni duh profinjenije funkcioniše nego što bi to bilo mogućno sa samo jednom od njih.1 F NESVESNO I SVEST — REALNOST Ako tačnije pogledamo, videćemo da nas psihološka razmatranja u prethodnim odeljcima ne upućuju na pretpostavku o postojanju dva sistema blizu motornog kraja aparata, nego o postojanju dvojakog procesa ili načina pražnjenja nadražaja. Nama bi to bilo svejedno, jer uvek moramo biti spremni da napustimo naše pomoćne predstave ako mislimo da ih možemo zameniti nečim drugim što je približni je nepoznatoj stvarnosti. Pokušajmo sada da ispravimo neka shvatanja, koja su se mogla pogrešno stvoriti dok smo sebi predočavali oba sistema u najbližem i 1 San nije jedini fenomen koji dozvoljava da psihopatologiju zasnivamo na psihologiji. U malom nizu članaka, koji još nije završen, objavljenom u listu „Monatsschrift fur Psvchiatrie und Neurologie" (tfber den psychischen Mechanismus der Vergesslichkeit, 1898 — "Ober Deckerinnerungen, 1899. — O psihičkom mehanizmu zaboravnosti, 1898. — O uspomenama pokrivalicama, 1899), pokušao sam da objasnim niz svakodnevnih psihičkih pojava kao dokaz za iste zaključke. Ovi i drugi članci o zaboravljanju, o greškama u govoru, o omaškama i tako dalje, prikupljeni su sada pod naslovom: Psihopatologija svakodnevnog života (Psvchopathologie des Alltagslebens, 1904, 11. izdanje 1929. (Sabrana dela, sveska IV). Srpsko izdanje: preveo dr Hugo Klajn, Beograd 1937. 17»

260 Tumačenje snova, II najgrubljem smislu kao dva lokaliteta unutar psihičkog aparata, shvatanja koja su ostavila tragove u izrazima „potiskivati" i „prodirati". Ako dakle kažemo da jedna nesvesna misao teži za prelaskom u podsvesno, kako bi zatim prodrla u svest, mi ne mislimo da treba da se stvori jedna druga misao koja leži na nekom novom mestu, tako reći jedan prepis pored kojeg i dalje postoji original; a i prodiranje u svest brižljivo ćemo osloboditi od svake predstave o nekoj promeni mesta. Ako kažemo da jedna predsvesna misao biva potisnuta, pa onda prihvaćena od nesvesnog, onda bi nas ove slike, pozajmljene iz predstava o borbi za neki teren, mogle navesti na pretpostavku da se stvarno u jednom psihičkom lokalitetu jedan poredak narušava i zamenjuje novim poretkom u drugom lokalitetu. Mesto ovih poređenja stavićemo nešto što možda bolje odgovara stvarnom stanju činjenica, da se jedna investirana energija stavlja na određeni poredak ili sa njega povlači, tako da psihička tvorevina dolazi pod dominaciju jedne instancije ili se iz njene dominacije izuzima. Mi ovde opet jedan topički način predstavljanja zamenjujemo dinamičkim. Ono što smatramo pokretljivim nije psihička tvorevina, nego njena inervacija.1 Ipak, smatram da je korisno i opravdano da se i dalje služimo očiglednim predstavljanjem oba sistema. Izbeći ćemo svaku zloupotrebu ovog načina prikazivanja ako se setimo da se predstave, misli, psihičke tvorevine uopšte ne smeju nikako lokalizovati u organskim elementima nervnog sistema, nego tako reći između njih, gde njima odgovarajući korelat predstavljaju otpori i utiranje novih puteva (Bahnungen). Sve ono što može postati predmetom naše unutrašnje percepcije jeste virtuelno, kao što je i slika stvorena u durbinu prolaženjem svetlosnih zrakova. 1 Ovo shvatanje je nadograđeno i izmenjeno, pošto se uvidelo da je suštinski karakter jedne pređsvesne predstave u njenoj povezanosti s ostacima predstava reci (Das Unbewusste, 1915, Sabrana dela, sveska X — Nesvesno, 1915). Nesvesno i svest — Realnost 261 Ali sisteme, koji sami nisu ništa psihičko i koji nikad ne postaju pristupačni našoj psihičkoj percepciji — njihovo postojanje možemo s pravom pretpostaviti, kao i sočiva durbina koja projiciraju sliku. I ako produžimo ovo upoređenje, onda bi cenzura između dva sistema odgovarala prelamanju zrakova prilikom prelaska u jedan novi medijum. Dosad smo se psihologijom bavili na svoju ruku; a sad je vreme da bacimo pogled na teorijska gledišta koja vladaju današnjom psihologijom, i da ispitamo njihov odnos prema našim postavkama. Pitanje nesvesnog u psihologiji je, prema snažnom izrazu Lipsovom (Lipps),1 manje psihološko pitanje nego što je pitanje psihologije. Sve dok je psihologija ovo pitanje rešavala verbalnim objašnjavanjem da je „psihičko" upravo „svesno", i da su „nesvesni psihički procesi" očigledna besmislica — sve dotle je bilo isključeno svako psihološko korišćenje zapažanja do kojih je lekar mogao doći posmatranjem abnormalnih duševnih stanja. Lekar i filozof će se tek onda naći zajedno kad obojica priznaju da su nesvesni psihički procesi „svrhovit i potpuno opravdan izraz za jednu nepobitnu činjenicu". Lekar ne može da sleganjem ramena odbije ubeđivanje „da je svest neophodno svojstvo psihičkog" i da, možda, u slučaju da je njegov respekt pred izjavama filozofa još dovoljno jak, pretpostavi da oni ne raspravljaju o istom objektu i da se ne bave istom naukom. Jer i samo jedno jedino, s razumevanjem vršeno posmatranje duševnog života nekog neurotičara, jedna jedina analiza sna mora mu nametnuti nepokolebljivo ubeđenje da najkomplikovaniji i najkorektniji procesi mišljenja, kojima se ipak ne može odreći naziv psihičkih procesa, mogu da se zbiju a da ne izazovu svest 1 Der Begriff des Unbewussten in der Psvchologie. — Vortrag auf dem Dritten Internationalen Kongress fiir Psvchologie zu Munchen, 1897 (Pojam nesvesnog u filozofiji Predavanje na Trećem međunarodnom kongresu za psihologiju u Minhenu, 1897),

262 Tumačenje snova, 11 osobe.1 Sigurno je da lekar za ove nesvesne procese neće saznati pre nego što su oni svojim delovanjem na svest omogućili da budu saopšteni ili posmatrani. Ali psihički karakter ovog efekta svesti može da se sasvim razlikuje od nesvesnog procesa, tako da unutrašnja percepcija ne može prepoznati jedno kao zamenu za drugo. Lekar mora da za sebe zadrži pravo da pomoću jednog procesa zaključivanja prodre od efekta svesti do nesvesnog psihičkog procesa; tim putem on saznaje da je efekat svesti samo jedno daleko psihičko dejstvo nesvesnog procesa, i da ovaj nije postao svestan kao takav, nego da je i postojao i delovao a da se svesti nikako nije odao. Napuštanje precenjivanja osobine svesti postaje neophodan preduslov za svaki pravilan uvid u tok psihičkog. Nesvesno se mora, prema Lipsovim recima, prihvatiti kao opšta osnova psihičkog života. Nesvesno je veći krug koji u sebi obuhvata onaj manji krug svesnog; sve što je svesno ima prethodni stepen nesvesnog, dok nesvesno može da ostane na tom stepenu a da ipak polaže pravo na potpunu vrednost jedne psihičke funkcije. Nesvesno je ona stvarna psihička realnost, nama po svojoj unutrašnjoj prirodi isto tako nepoznata kao i realnost spoljnog sveta, i ono nam je u podacima svesti isto tako nepotpuno dato kao i spoljni svet u podacima naših čulnih organa. Ako je stara antiteza između svesnog života i života sna umetanjem psihički nesvesnog pala u vred1 Milo mi je što mogu ukazati na jednog autora koji je iz proučavanja snova izvukao isti zaključak o odnosu svesne aktivnosti prema nesvesnoj. Di Prel (Du Prel) kaže: „Pitanje šta je duša očigledno traži prethodno istraživanje o tome da li su svest i duša identični. San upravo na ovo prethodno pitanje odgovara odrečno, jer nam pokazuje da se pojam duše izdiže iznad pojma svesti, otprilike kao što privlačna sila jednog nebeskog tela prelazi granicu sfere svetlosti" (Philosophie der Mvstik, str. 47). „Da svest i duša nisu pojmovi istog obima, to je istina koja se ne može dovoljno jasno istaći." Nesvesno i svest — Realnost 263 nosti na mesto koje joj pripada, uklonjen je takođe i čitav niz problema koji su ranijim piscima zadavali mnogo posla. Tako mnogobrojne aktivnosti, čijem su se izvršenju u snu mogli čuditi, sada se više ne mogu pripisivati na račun sna, nego nesvesnom mišljenju koje radi i danju. Ako, prema Serneru, san izgleda kao da se igra sa jednim simboličnim predstavljanjem tela, onda znamo da je to aktivnost izvesnih nesvesnih fantazija koje verovatno popuštaju seksualnim nadražajima, i koje nalaze izraz ne samo u snu nego i u histeričkim fobijama i drugim simptomima. Ako san nastavlja radove preko dana i završava ih, pa čak i dragocene ideje iznosi na svetlost, onda preostaje da sa njega skinemo samo prerušenost koja je posledica rada sna i obeležje pomoći što je pružaju tamne snage duševnih dubina (uporedi đavola u Tartinijevom snu o sonati). Sam intelektualni rad pripada istim duševnim snagama, koje svaki takav rezultat preko dana ostvaruju. Mi smo verovatno u daleko preteranoj meri skloni precenjivanju svesnog karaktera intelektualne, a takođe i umetničke produkcije. Iz izjava nekih visoko produktivnih ljudi — kao što su Gete (Goethe) i Helmholc (Helmholtz) — saznajemo ipak pre da im je ono što je bitno i novo u njihovim stvaranjima bilo dato kao nešto bez prethodnog razmišljanja, i da je to njihovo saznanje stiglo kao nešto gotovo dovršeno. Pomoć svesne aktivnosti u drugim slučajevima nema na sebi ničeg neobičnog onde gde je postojala koncentracija svih duševnih snaga. Ali postoji mnogo zloupotrebljavana privilegija svesne aktivnosti da, gde god igra neku ulogu, od nas može sakriti svaku drugu aktivnost. Jedva da se isplaćuje trud da se istorijsko značenje snova postavi kao neka naročita tema. Tamo gde je neki san nekog poglavicu odredio za jedan važan podvig čiji je uspeh u istoriji izazvao neku promenu javlja se jedan nov problem samo dotle dok se sam san smatra kao neka strana sila u kontrastu sa ostalim poznatijim duševnim silama; nikakav takav problem više ne postoji ako se prizna da

264 Tumačenje snova, II je san jedan oblik izražavanja impulsa koji su danju pod pritiskom otpora, ali koji su tokom noći mogli da nađu pojačanje iz dubokih izvora nadražaja.1 Ali poštovanje koji su snovima ukazivali stari narodi predstavlja poštovanje zasnovano na pravilnom psihološkom naslućivanju pred nečim neukroćenim i nerazorivim što u čovekovoj duši postoji, pred demonskim koje stvara želju sna i koje u našem nesvesnom ponovo nalazimo. Ne kažem: u našem nesvesnom — bez namere, jer ono što mi tako nazivamo ne pokriva se sa nesvesnim filozofa, pa ni sa nesvesnim kod Lipsa. Tamo ono treba da predstavlja samo kontrast u odnosu na svesno; da osim svesnih procesa postoje i nesvesni psihički procesi teza je koja je žestoko osporavana a i energično branjena. Lips ide još i dalje tvrđenjem da sve što je psihičko postoji kao nesvesno, a nešto od toga postoji i kao svesno. Ali mi se fenomenima sna i histeričnim stvaranjem simptoma nismo poslužili da bismo dokazali ovu tezu; posmatranje normalnog života preko dana dovoljno je i samo da ovu tezu dokaže van svake sumnje. Novo što nas je naučila analiza psihopatoloških struktura i već samog njihovog prvog člana, sna, sastoji se u tome što se nesvesno — dakle psihičko — javlja kao funkcija dva odvojena sistema i da se tako javlja već u normalnom duševnom životu. Postoje dakle dve vrste nesvesnog, što psiholozi još nisu diferencirali. I jedno i drugo je nesvesno u smislu psihologije; ali, po našem mišljenju, ono jedno što nazivamo nesvesno (Nsv) takođe je nesposobno za svest, dok smo ono drugo predsvesno (Psv) tako nazvali zato što njegovi nadražaji mogu dospeti u svest, doduše takođe posle pridržavanja izvesnih pravila, može biti tek pošto su izdržali jednu novu cenzuru, ali ipak bez obzira na sistem nesvesnog (Nsv). Činjenica da nadražaji, da bi dospeli u svest, moraju da prođu kroz 1 Uporedi sa ovim ranije ispričani san Aleksandra Velikog prilikom opsade grada Tira (2a--:0po<;). Nesvesno i svest — Realnost 265 jedan neizmenljivi niz ili hijerarhiju instancija (koju su nam otkrile izmene što ih je izvršila cenzura), poslužila nam je da postavimo jednu analogiju iz prostornosti. Mi smo opisali odnose oba sistema jednog prema drugom i prema svesti tako što smo rekli da se sistem predsvesnog (Psv) nalazi kao neki ekran između sistema nesvesnog (Nsv) i svesti. Sistem predsvesnog (Psv) ne samo što zatvara pristup u svest, nego takođe ovlađuje pristupom ka voljnom pokretu i raspolaže distribucijom jedne mobilne kathektičke energije, čiji nam je jedan deo poznat kao pažnja.1 Moramo takođe izbegavati razlikovanje između „nadsvesti" i „podsvesti", koje je postalo tako omiljeno u novijoj literaturi o psihoneurozama, jer izgleda da upravo takvo razlikovanje ističe ekvivalenciju psihičkog i svesnog. Koja uloga pripada svesti u našem prikazivanju, koja je nekad bila svemoćna, i koja je sve ostalo stavljala u zasenak? Nijedna druga do uloga jednog čulnog organa za percipiranje psihičkih kvaliteta. Prema osnovnoj zamisli našeg shematskog opita, mi zapažanje svesti možemo shvatiti kao sopstvenu aktivnost jednog naročitog sistema, za koji se preporučuje skraćeno obeležavanje sa Sv. Ovaj sistem zamišljamo u njegovim mehaničkim karakteristikama slično kao i sisteme percepcije P, koje dakle mogu nadražiti kvaliteti, i koji su nesposobni da sačuvaju trag promena, što, dakle, znači da su bez pamćenja. Psihički aparat koji je sa čulnim organom P-sistema i sam okrenut spoljnom svetu predstavlja i spoljni svet za čulni organ Su-ja, čije teleološko opravdanje leži u ovom odnosu. Mi ovde ponovo nalazimo princip hijerarhije instancija, koji kao da upravlja struk1 Uporedi, uz ovo, moje: Bemerkungen uber den Begriff des Unbewussten in der Psychoanalyse" (na engleskom objavljeno u „Proceedings of the Societv for Psvchical Research", sveska XXVI = „Napomene o pojmu nesvesnog u psihoanalizi), u kojima se među sobom odvajaju deskriptivno, dinamičko i sistematsko značenje reći „nesvesno" koje ima tako mnogo značenja.

266 Tumačenje snova, II turom ovog aparata. Nadrazaj ni materijal teče kao <Su-čulnom organu sa dve strane, od sistema P, čiji nadrazaj, uslovljen kvalitetima, verovatno prolazi kroz jednu novu obradu dok ne postane svestan osećaj, a iz unutrašnjosti aparata samoga, čiji kvantitativni procesi se osećaju kao kvalitetni niz zadovoljstva i nezadovoljstva kad pod izvesnim modifikacijama dospevaju u svest. Oni filozofi koji su zapazili da su racionalne i veoma složene misaone tvorevine mogućne i bez učešća svesti naišli su posle toga na teškoću u tome da svesti pripišu neku funkciju; ona im se činila kao izlišno reflektovanje dovršenog psihičkog procesa. Analogija našeg Su-sistema sa sistemima percepcije oslobađa nas ove neprilike. Mi vidimo da percepcija pomoću naših čulnih organa ima za posledicu stvaranje jedne kathekse pažnje na putevima kojima se širi dolazeći čulni nadrazaj; kvalitativni nadrazaj P- -sistema služi mobilnom kvantitetu u psihičkom aparatu kao regulator njegovog pražnjenja. Istu funkciju možemo pripisati superponiranom čulnom organu Su-sistema. Time što percipira nove kvalitete, on daje nov doprinos upravljanju i svrhovitoj raspodeli mobilnih kathektičkih kvantiteta. Pomoću zapažanja zadovoljstva i nezadovoljstva utiče na tok katheksije unutar psihičkog aparata koji inače deluje nesvesno i kroz pomeranje kvantiteta. Verovatno je da princip nezadovoljstva najpre automatski reguliše pomeranje katheksije; ali je takođe vrlo lako mogućno da svest ovih kvaliteta doprinosi i finijem regulisanju, koje se čak može odupreti prvom regulisanju usavršavajući funkcionalnost aparata time što ga, protivno njegovom prvobitnom planu, stavlja u stanje da kathektira i obradi čak i ono što je vezano za oslobođenje od nezadovoljstva. Iz psihologije neuroza saznajemo da ovi procesi regulisanja koje izvodi kvalitativni nadrazaj čulnih organa igraju veliku ulogu u funkcionalnoj aktivnosti aparata. Automatska dominacija primarnog principa nezadovoljstva, i s tim u vezi ograničenje efikasnosti, prekinuti su procesima senzornih regulisaNesvesno i svest — Realnost 267 nja koja su i sama opet automatizmi. Mi saznajemo da se potiskivanje koje se (mada je u početku svrhovito, najzad dovelo do štetnog gubljenja inhibicije i duševne kontrole) mnogo lakše manifestu je u sećanjima nego u percepcijama, pošto ona prva ne mogu dobiti (ekstra) povećanu katheksu od strane psihičkih čulnih organa. Istina je, s jedne strane, da misao koju treba odbiti ne može postati svesna, pošto podleže potiskivanju, ali, s druge strane, dešava se katkada da ona može biti potisnuta samo što je iz drugih razloga bila udaljena iz svesne percepcije. To su znaci kojima se koristimo u terapiji da bismo poništili potiskivanja koja su već bila ostvarena. Vrednost hiperkathekse koja je uspostavljena u mobilnim kvantitetima kroz regulisavajući uticaj Sv- -čulnog organa ne može se u svom teleološkom aspektu ničim bolje objasniti nego stvaranjem jednog novog niza kvaliteta i time jednog novog procesa regulisanja koji stvara preimućstvo čoveka nad životinjom. Procesi mišljenja, naime, sami po sebi su bez kvaliteta, osim nadrazaj a zadovoljstva i nezadovoljstva koji ih prate i koje moramo držati u granicama zbog njihove mogućnosti da mogu ometati mišljenje. Da bi se procesima mišljenja dao kvalitet, oni su kod ljudskih bića asocijirani sećanjima reci čiji su ostaci kvaliteta dovoljni da privuku pažnju svesti na sebe i da proces mišljenja obdare jednom novom mobilnom katheksom iz svesti. Celokupno šarenilo problema svesti može se sagledati tek pri analizi procesa mišljenja u histeriji. Tada se stiče utisak da je i prelaz od predsvesnog do svesne kathekse povezan jednom cenzurom, sličnom cenzuri koja postoji između Nsv i Psv. I ova cenzura počinje tek kod izvesne kvantitativne granice tako da joj mogu umaći samo misaone strukture niskog intenziteta. Primeri za svaki mogući slučaj — kako misao može biti sprečena da ne prodre u svest pod izvesnim ograničenjima — mogu se naći prikupljeni u okviru psihoneurotičkih fenomena. Oni svi zajedno ukazuju na intiman i recipročan odnos između cenzure i svesti. Saopštavajući dva primera

268 Tumačenje snova, II takvih zbivanja, ja ću završiti ovim psihološkim razmatranjima. Jedan konzilijum odveo me je prošle godine do jedne devojke koja je gledala inteligentno i prirodno. Njena odeća bila je veoma neobična; tamo gde se inače o odeći žene vodi računa sve do poslednjeg nabora, ona je nosila spuštenu čarapu a dva dugmeta na bluzi bila su joj nezakopčana. Devojka se žali na bolove u jednoj nozi i, bez poziva da to učini, sama otkriva list na nozi. Ali glavno na što se žalila bilo je po njenim recima: U telu ima osećaj kao da se u njemu nalazi nešto što se kreće ovamo i onamo i što je potresa skroz i skroz. Ponekad joj, pri tome, čitavo telo postaje kao kruto. Kolega, koji je prisutan, pogleda me na te reci; on ne nalazi da je nerazumljivo ono na šta se ona žali. Obojici nam se čini neobično što majka bolesnice pri tome ništa ne misli; ona mora da se već više puta nalazila u položaju koji joj sad opisuje njeno dete. Devojka sama i ne sluti ništa o značenju svojih reci, jer ih inače ne bi izgovorila. U ovom slučaju cenzuri je uspelo da se u toj meri prikrije da jednoj fantaziji koja bi inače ostala u predsvesnom dopušta da se u punoj svesti pojavi pod maskom jedne žalbe. Još jedan primer. Počinjem psihoanalitičko lečenje jednog četrnaestogodišnjeg dečaka koji pati od ,,tic convulsif", od histeričnog povraćanja, glavobolje i sličnog. Ja ga uveravam da će, pošto zatvori oči, videti slike ili će dobiti neke ideje koje zatim treba da mi ispriča. On odgovara u slikama. Poslednji utisak, pre nego što je došao k meni, oživljava vizuelno u sećanju. Sa svojim ujakom igrao je „damu" i sad pred sobom vidi ploču. Raspravlja o raznim pozicijama, povoljnim i nepovoljnim, o potezima koji se ne smeju povući. Zatim primećuje kako na ploči leži jedan bodež, predmet čiji je sopstvenik njegov otac, ali koji njegova fantazija stavlja na ploču. Na ploči leži i jedan srp, zatim se tome pridružuje jedna kosa, i sad se pojavljuje i slika nekog starca, seljaka, koji kosi travu pred roditeljskom kućom. Posle nekoliko dana shvatio sam šta ovo redanje sliNesvesno i svest — Realnost 269 ka znači. Neprijatni porodični odnosi uzbudili su dečaka. Jedan neosetljiv, plahovit otac koji s majkom živi u nesrećnom braku, čija su vaspitna sredstva bile pretnje; razvod očev sa blagom i nežnom majkom; njegov ponovni brak kad je jednoga dana u kuću doveo jednu mladu ženu kao novu majku. Prvih dana posle toga pojavila se bolest četrnaestogodišnjeg dečaka. To je bio potisnuti bes protiv oca i taj bes je sastavio one slike u razumljive aluzije. Materijal za to dala je jedna reminiscencija iz mitologije. Srp je onaj kojim je Zevs uškopio oca; kosa i slika seljaka predstavljaju Kronosa, starca-nasilnika, koji ždere svoju decu i kome se Zevs sveti na način tako nedostojan jednoga sina. Očev brak je predstavljao priliku da mu vrati sva prebacivanja i pretnje koje je dete ranije jednom nekad od njega čulo, pošto se igralo sa genitalijama (igra dama; zabranjeni potezi; bodež kojim se neko može ubiti). Tu su ova davno potisnuta sećanja i njihovi derivativi koji su ostali nesvesni i uvlače se u svest zaobilaznim putem koji im je otvoren, kao prividno besmislene slike. Tako bih ja teorijsku vrednost bavljenja snovima potražio u doprinosima psihološkom saznanju i u pripremi za razumevanje psihoneuroza. Ko može naslutiti važnost do koje se još može uzdići jedno temeljno poznavanje strukture i funkcije duševnog aparata, kad već današnje stanje našeg znanja dozvoljava srećno terapeutsko uplivisanje na forme psihoneuroza koje su, same po sebi, izlečive? A praktična vrednost ovog bavljenja — čujem kako se postavlja pitanje — za poznavanje duše, otkrivanje karakternih osobina u pojedinaca? Zar nesvesni impulsi koje otkriva san nemaju vrednost realnih snaga u duševnom životu? Treba li etičkom značenju potisnutih želja pripisivati malu vrednost koju mogu, kao što stvaraju nove, jednoga dana da stvore i nešto drugo? Ne osećam da sam u pravu da na ova pitanja odgovorim. Moje misli nisu dalje pratile ovu stranu problema. Ja samo mislim da onaj rimski car svakako nije bio u pravu kad je naredio da se njegov podanik ubije stoga što je sanjao da je ubio impera-

270 Tumačenje snova, II tora. Trebalo je, pre svega, da se poštara o tome da shvati šta taj san znači: Vrlo verovatno, taj san nije značio ono što je iznosio. Pa čak i kad bi jedan san, koji je drukčije glasio, imao ovo značenje zločina protiv veličanstva, bilo bi još uvek na mestu da se car seti Platonovih reci da se čestit čovek zadovoljava time da sanja o onome što loš čovek radi u životu. Zato mislim da je najbolje da se snovi oslobode. Da li nesvesnim željama treba priznati realnost — ne mogu da kažem. Ona se, naravno mora, odreći svih prelaznih misli i međumisli. Ako pred sobom imamo nesvesne želje, dovedene do njihovog poslednjeg i najistinitijeg izraza, moramo svakako reći da je psihička realnost nesumnjivo naročita forma egzistencije, koja se ne srne zameniti sa materijalnom realnošću. Onda, čini se, nema opravdanja za to ako se ljudi protive da na sebe prime odgovornost za imoralnost svojih snova. Vrednovanjem načina funkcionisanja duševnog aparata i uvidom u odnos između svesnog i nesvesnog obično se gubi ono što je u našem životu snova i u našoj fantaziji u etičkom pogledu neprilično. „Ono što nam je san otkrio u odnosima prema sadašnjosti (realnosti) potražićemo i u svesti i ne smemo se čuditi ako onda čudovište koje smo našli pod uveličavajućim staklom analize — ponovo nađemo kao sitnu inf uzori ju" (H. Zaks, Sachs). Za praktičnu potrebu procenjivanja čovekovog karaktera najvećim delom zadovoljavaju njegova akcija i svesno izražene misli. Akcija pre svega zaslužuje da bude stavljena na prvo mesto, jer mnogi impulsi koji su prodrli u svest bivaju osujećeni od strane realnih snaga duševnog života još pre njihovog ulaska u akciju; štaviše, oni zbog toga na svom putu često ne nailaze ni na kakvu psihičku smetnju, pošto je nesvesno ubeđeno da će oni biti zadržani negde na nekom drugom mestu. U svakom slučaju ostaje poučno da upoznamo mnogo puta preoravano tlo na kome se gordo uzdižu naše vrline. Kompleksnost čovekovog karaktera, u svim pravcima dinamički pokretana, vrlo retko se prepušta rešenju nekom Nesvesno i svest — Realnost 271 jednostavnom alternativom kao što bi to želeo naš zastareli moral. A vrednost sna za poznavanje budućnosti? Na to se, naravno, ne može misliti. Umesto toga bi se moglo reći: za poznavanje prošlosti. Jer san u svakom pogledu vodi poreklo iz prošlosti. Doduše, ni staro verovanje da nam san pokazuje budućnost nije sasvim bez istinite sadržine. Time što nam san jednu želju prikazuje kao ispunjenu, on nas svakako vodi u budućnost; ali ova budućnost, koju snevač smatra za sadašnjost, svojom nerazorivom željom oblikovana je u sliku i priliku one prošlosti.

O SNU

I U vremena koja možemo nazvati prednaučnint ljudi nisu bili u neprilici prilikom objašnjavanja snova. Kad bi se sna posle buđenja sećali, on bi za njih važio ili kao milostivo ili neprijateljsko ispoljavanje viših, demonskih ili božanskih sila. Sa napretkom prirodnonaučnih načina mišljenja ova duhovita mitologija pretvorila se u psihologiju, i danas samo neznatna manjina među obrazovanim ljudima sumnja u to da je san sopstvena psihička funkcija snevača. Ali otkako je mitološka hipoteza odbačena pojavila se potreba da san bude objašnjen. Uslovi njegovog postanka, njegov odnos prema duševnom životu u budnom stanju, njegova zavisnost od nadražaja koji se za vreme stanja spavanja probijaju u zapažanje, mnoge osobine njegove sadržine koje su neprilične za budno mišljenje, neslaganje između njegovih predstavnih slika i afekata vezanih za njih, najzad i nepostojanost sna, način na koji ga budno mišljenje gura u stranu kao nešto strano, kako ga u sećanju osakaćuje ili sasvim briše: — svi ovi problemi, a pored toga još mnogi drugi, već stotinama godina traže rešenja koja sve do danas nisu mogla biti data u zadovoljavajućem obliku. Ali na prvom meštu interesovanja stoji pitanje o značenju sna koje u sebi sadržava dvostruki smisao. Prvo pitanje je pitanje o psihičkom značenju snevanja, o položaju sna prema ostalim duševnim procesima i o njegovoj eve&tualnoj biološkoj funkciji; a na drugom mestu,

302 O snu ono bi htelo znati da li se san može tumačiti, da li pojedini sadržaj sna ima neki „smisao" kakav obično nalazimo u ostalim psihičkim kompozicijama. U procenjivanju vrednosti sna mogu se zapaziti tri pravca. Jedan od njih koji je tako reći sačuvao odjek starog precenjivanja našao je izraza kod mnogih filozofa. Kao osnova za snevanje za njih važi jedno naročito stanje duševne aktivnosti; ovo stanje oni čak slave kao izdizanje na jedan viši stepen: Tako, na primer, misli Šubert (B. Schubert) da je san oslobođenje duha od sila spoljne prirode, oslobođenje duše od okova čulnosti. Drugi mislioci ne idu tako daleko, ali se čvrsto pridržavaju mišljenja da snovi proizlaze u suštini iz duševnih podstreka i da predstavljaju ispoljavanja duševnih sila koje su preko dana ometene u svom slobodnom razvoju (fantazije sna — Serner, Folkelt). Mnogi posmatrači pripisuju snevanju, bar u izvesnima oblastima (sećanje), sposobnost za naročitu višu funkciju. U oštroj suprotnosti sa ovim gledištima većina autora-lekara zastupa shvatanje koje snu jedva da ostavlja još vrednost jednog psihičkog fenomena. Prema njima, izazivači sna isključivo su senzorni i somatski nadražaji, koji snevača pogađaju ili spolja ili se slučajno bude u njegovim unutrašnjim organima. Ono što je snevano ne polaže pravo na smisao i značenje više nego što je možda niz tonova koji izaziva deset prstiju čoveka, potpuno neveštog muzici, kad prelaze preko dirki instrumenta. San treba prosto označiti kao „jedan somatski, u svim slučajevima nekorisni, a u mnogim slučajevima bolesni proces" (Bine, Binz). Sve osobenosti snevanja objašnjavaju se iz nepovezanog rada pojedinih organa, iznuđenog fiziološkim nadražajima, ili grupa ćelija mozga, koji je inače utonuo u spavanje. Ovaj sud nauke nije mnogo uticao na mišljenje ljudi; ne vodeći računa o izvorima sna, oni se, čini se, čvrsto drže verovanja da san ipak ima nekakav smisao koji se odnosi na predskazivanje budućnosti i da se ovaj smisao, pomoću tumačenja, može na bilo koji način steći iz njegove često zbrkane i zagonetne O snu 303 sadržine. Metodi tumačenja koji su primenjivani sastoje se u tome da se deo sna kojeg se sećaju zamenjuje drugim delom, bilo deo po deo na osnovu jednog utvrđenog ključa, ili da se celokupan san zameni jednom drugom celinom prema kojoj on stoji u odnosu jednog simbola. Ozbiljni ljudi se smeše ovim nastojanjima. „Snovi su kao pena." II Jednog dana otkrio sam, na svoje veliko iznenađenje, da se istini o tome šta je san ne približava shvatanje lekara, nego laičko shvatanje koje je upola još obuzeto praznoverjem. Do novih otkrića o snu došao sam, naime, tako što sam na san primenio jedan nov metod psihološkog istraživanja koji mi je izvrsno poslužio pri rešavanju fobija, opsesionih ideja, sumanutih ideja itd.; to istraživanje je otad pod imenom „psihoanalize" bilo prihvaćeno od čitave jedne škole istraživača. Mnogobrojni istraživači-lekari s pravom su zapazili mnogostruke analogije snevanja sa najraznovrsnijim stanjima psihičke bolesti u budnom stanju. Od samog početka je dakle izgledalo da mnogo obećava ako i za objašnjenje sna upotrebimo jedan postupak ispitivanja koji se iskazao kao dobar kod psihopatskih tvorevina. Ideje straha i opsesije strane su normalnoj svesti na sličan način kao što su snovi strani svesnom budnom stanju; njihovo poreklo je isto tako nepoznatno svesti kao što je i poreklo snova. Kod ovih psihopatskih tvorevina gonio nas je praktičan interes da utvrdimo njihovo poreklo i način postanka, jer nam je iskustvo pokazalo da jedno ovakvo otkriće misaonih puteva, skrivenih od svesti, kojima su bolesne ideje povezane sa ostalom psihičkom sadržinom, odgovara rešenju ovih simptoma, da ima za posledicu savlađivanje ideje koja» se dosad nije mogla inhibirati. Postupak kojim

304 O snu sam se služio za rešenje snova dolazio je dakle od psihoterapije. Ovaj postupak se lako može opisati, mada bi njegovo izvođenje moglo zahtevati i pouku i vežbu. Ako treba da ga primenimo nad nekim drugim, eventualno nad jednim bolesnikom sa predstavom straha, mi ga pozivamo da svoju pažnju upravi prema određenoj ideji, ali da o njoj ne razmišlja, kao što je to već toliko puta učinio, nego da sebi objasni sve, bez izuzetka, i da lekaru ispriča sve što mu u vezi s njom padne na pamet. Tvrđenje koje se možda posle toga javlja da njegova pažnja ne može ništa obuhvatiti, odstranjuje se energičnim ubeđivanjem da je jedno ovakvo izostajanje jedne predstavne sadržine potpuno nemoguće. I, zaista, vrlo brzo se javljaju mnogobrojne pomisli na koje se nadovezuju nove misli, koje se uvode redovno sudom samoposmatrača da su one besmislene ili nevažne, da ne spadaju ovamo, da su mu pale na pamet sasvim slučajno i bez ikakve veze sa datim zadatkom. Odmah se primećuje da je upravo ova kritika isključila sve ove pomisli od saopštenja, štaviše i od dolaženja svesti o njima. Ako sad dotičnu osobu možemo privoleti na to da se odrekne ovakvog kritikovanja svojih misli i da nastavi sa ispredanjem nizova misli koje se pojavljuju ako se zadržava pažnja, onda dobij amo psihički materijal koji će se ubrzo razgovetno vezati za bolesnu ideju, uzetu za temu, otkriti njene veze sa ostalim idejama i u daljem praćenju dozvoliti da se bolesna ideja zameni jednom novom koja se na razumljiv način uklapa u duševnu povezanost. Ovde nije mesto da opširnije raspravljamo O pretpostavkama na kojima se ovaj opit zasniva i o zaključcima koji se izvode iz njegovog redovnog uspeha. Neka bude dovoljna konstatacija da pri svakoj bolesnoj ideji dobij amo materijal dovoljan za njeno rešenje, ako svoju pažnju posvetimo upravo „neželjenim" asocijacijama, onima koje „ometaju na" še razmišljanje", i koje kritika inače odstranjuje kao: otpadak bez vrednosti. Ako se u ovom postupku vežbamo na samom sebi, onda se pomažemo prilikom^ O snu 305 ispitivanja najbolje tako što ćemo smesta zabeležiti sve misli koje su u početku nerazumljive. Želim sad da pokažem kuda to vodi ako ovaj metod ispitivanja primenim na san. Za to bi svaki primer sna morao biti pogodan: ali iz izvesnih motiva, ja ću odabrati jedan svoj sopstveni san koji mi u sećanju izgleda nejasan i besmislen, i koji se može preporučiti svojom kratkoćom. Možda će ovim zahtevima odgovarati upravo san poslednje noći. Njegov sadržaj, koji sam fiksirao neposredno posle buđenja, glasi ovako: „Neko društvo, sto ili Table d'hote... Jede se spanać... Gospođa E. L. sedi pored mene, okreće se sasvim prema meni i prijateljski mi stavlja svoju ruku na koleno. Ja se branim i sklanjam njenu ruku. Ona zatim kaže: Uvek ste imali tako lepe oči... Zatim vidim nejasno nešto kao što su dva oka, kao nekakav crtež ili konturu jednog stakla naočara ..." Ovo je čitav san, ili bar sve čega se sećam. San mi izgleda taman i besmislen, ali pre svega čudan. Gospođa E. L. je osoba prema kojoj jedva da sam negovao prijateljske odnose i, koliko znam, nikad nisam poželeo da s njom imam srdačnije odnose. Dugo je nisam viđao i ne sećam se da je tokom poslednjih dana bilo govora o njoj. Tok snevanja nije praćen bilo kakvim afektima. Razmišljanje o ovom snu nije me dovelo bliže razumevanju. Ali, sad ću bez ikakvih namera i bez kritike zabeležiti sve pomisli koje mi se budu javile u mom samoposmatranju. Ubrzo primećujem da je pri tom od koristi da san rastavim na njegove elemente i da za svaki od ovih fragmenata potražim pomisli koje se za njega vezuju. Društvo, sto ili Table d'hote. Za ovo se smesta povezuje sećanje na jedan mali doživljaj koji je zaključio jučerašnje veče. U pratnji jednog prijatelja otišao sam iz jednog društva; on se ponudio da uzme kola i da me odveze kući. „Pretpostavljam kola sa taksimetrom", reče on, „to čoveka tako prijatno zabavlja; čovek uvek ima nešto što može da posmatra." Kad smo sedeli u kolima i kad je kočijaš namestio S0 Frojđ, Odabrana dela, vn

306 ° STl u ploču tako da su se mogli videti prvih šezdeset nov^ čića, ja sam šalu nastavio: Tek što smo se popeli, a već mu dugujemo šezdeset novčića. Mene kola sa taksimetrom uvek podsećaju na Table d'hote. On me čini škrtim i samoživim, jer me neprestano podseća na moj dug. Izgleda mi kao da taj dug suviše brzo raste, i bojim se da ću biti oštećen, upravo kao što se i kod Table d'hote ne mogu odbraniti od smešne zabrinutosti da ću dobiti suviše malo, da moram misliti o svojoj koristi." U daljoj vezi s ovim ja citiram: „Ihr fiihrt ins Leben uns hinein, Ihr lasst đen Armen schuldig \verden".1 Još jedna pomisao u vezi sa Table d'hote: Pre nekoliko nedelja ja sam se za jednim stolom u gostionici u Tirolu, u jednom visinskom lečilištu, jako naljutio na svoju dragu ženu koja po mom mišljenju nije bila dovoljno rezervisana prema nekim od suseda s kojima nisam hteo da imam bilo kakve veze. Molio sam je da se više bavi sa mnom nego sa strancima. A to upravo jeste kao da sam za Table d'hote bio suviše oštećen. Sada mi pada na pamet i suprotnost između ponašanja moje žene za onim stolom i ponašanja gospođe E. L. u snu, „koja se okreče sasvim prema meni." Dalje: Ja sad primećujem da je tok sna reprodukcija jedne male scene koja se sasvim slično odigrala između moje žene i mene u vreme mog tajnog prošenja. Milovanje pod stolnjakom bio je njen odgovor na moje pismo u kome sam je ozbiljno prosio. A u snu je moja žena zamenjena ovom stranom osobom E. L. Gospođa E. L. je kći čoveka kome sam dugovao novac! Ne mogu a da ne napomenem da se ovde otkriva jedna nenaslućena veza između delova sadržaja sna i mojih pomisli. Ako pratimo lanac aso1 Vi nas vodite u život, i ostavljate siromaha da bude dužan. O snu 307; cijacija koji polazi od jednog elementa sadržaja sna, uskoro ćemo biti vraćeni natrag jednom od drugih elemenata. Moje pomisli uz san stvaraju veze koje se, u samome snu ne mogu videti. Ako neko očekuje da drugi ljudi treba da brinu o njegovoj koristi, tako da u tome ne nalaze nikakvu svoju ličnu korist, zar ovakvog čoveka, poznavaoca sveta, ne pitamo obično: Mislite li vi da će se to dogoditi zbog vaših lepih očiju? Onda reci gospođe E. L. u snu: „Vi ste uvek imali tako lepe oči" ne znače ništa drugo do: Vama su ljudi uvek sve činili iz ljubavi; vi ste sve imali badava. Istina je, naravno, suprotno: Ja sam skupo platio sve što god su mi drugi možda dobro učinili! Mora da sam u sebi stvorio utisak da sam juče kola, kojima me je prijatelj odvezao kući, dobio zabadava. U stvari, prijatelj kod koga smo juče bili u gostima, često me je načinio svojim dužnikom. Tek nedavno sam priliku da mu se za to odužim propustio neiskorišćenu. On ima jedan jedini poklon od mene, jednu antičku pliticu, na kojoj su svuda unaokolo naslikane oči, jedan takozvani occhiale za odbranu od „malocchia"1 . On je uostalom očni lekar. Ja sam se te iste večeri raspitivao o jednoj pacijentkinji kojoj sam bio preporučio da ode u njegovu ordinaciju da bi joj odredio naočare. Kao što primećujem, dovedeni su u novu vezu gotovo svi delovi sadržaja sna. Ali, držeći se konzekventnosti, mogao bih još da upitam: Zašto se u snu iznosi na sto baš spanać? Zato što spanać podseća na jednu malu scenu koja se odigrala nedavno za našim porodičnim stolom kada se jedno dete — upravo ono koje možemo hvaliti zbog njegovih lepih očiju — usprotivilo da jede spanać. Ja sam se isto tako ponašao kao dete: spanać je neko vreme za mene predstavljao pravu odvratnost sve dok se moj ukus kasnije nije izmenio te sam ovo jelo uvrstio među 1 Occhiale — italijanski naočari. Malocchio = urok. Dakle: protiv uroka (Prim. prev.). 20*

308 ° sn « svoja najomiljenija jela. Pominjanje ovoga jela na ovaj način uspostavlja približavanje između moje mladosti i mladosti moga deteta. „Budi zadovoljan što imaš spanać", doviknula je majka tom malom sladokuscu. „Ima dece koja su bila veoma zadovoljna sa spanaćem." I tako me to podseća na dužnosti roditelja prema njihovoj deci. Geteove reci: ,,lhr fuhrt ins Leben uns hinein, Ihr lasst den Armen schuldig werden" u ovoj vezi pokazuju jedan novi smisao. Ovde ću se zaustaviti da bih pregledao dosadašnje rezultate analize sna. Idući za asocijacijama koje su se vezivale na pojedine elemente sna istrgnute iz svoje sadržine, ja sam došao do jednog niza misli i sećanja u kojima moram da prepoznam dragocena ispoljavanja svoga duševnog života. Ovaj materijal, koji je pronađen analizom sna, stoji u bliskom odnosu prema sadržaju sna; ali je ipak taj odnos takav da ovo što je nanovo pronađeno ja nikad ne bih mogao zaključiti iz sadržaja sna. San je bio bez afekta, nepovezan i nerazumljiv; dok razvijam misli koje se nalaze iza sna osećam aktivne i dobro utemeljene pokrete afekta; misli same sklapaju se izvrsno u logički povezane lance u kojima se neke predstave kao centralne nekoliko puta pojavljuju. Ovakve predstave koje same nisu zastupljene u snu u našem primeru su kontrasti između samoživ •— nesamoživ, elementi biti dužan i raditi zabadava. U tkivu koje se analizi otkriva mogao bih da konce jače stegnem i onda bih mogao pokazati da se oni svi stiču u jednom čvoru; ali me u tome da ovaj rad izvršim javno sprečavaju obziri privatne prirode, nikako naučne. Ja bih morao suviše odati što je bolje da ostane moja tajna, pošto sam na putu ka ovom rešenju svašta sebi objasnio što vrlo nerado samome sebi priznajem. Ali, zašto nisam radije izabrao jedan drugi san čija je analiza pogodnija za iznošenje, tako da bih mogao probuditi bolje ubeđenje za smisao i sadržaj i vezu materijala koji je analizom pronađen? Odgovor glaci snu 309 si: zato što će svaki san s kojim želim da se bavim voditi istim stvarima koje se teško iznose i dovesti me u istu neophodnu potrebu da budem diskretan. Tu teškoću ne bih mogao izbeći ni onda kad bih neki drugi san izložio analizi, osim ako bi prilike dopustile da bez ikakve štete po one koji u mene imaju poverenja ostavim svako prikrivanje. Shvatanje koje mi se već sada nameće ide u pravcu da je san neka vrsta zamene za one tokove misli koji su puni afekata i smisla, do kojih sam došao posle završene analize. Ja još ne poznajem proces koji je iz ovih misli stvorio san, ali uviđam da je nepravda da ovaj proces smatram čisto telesnimt psihički beznačajnim procesom koji je nastao izolovanom aktivnošću pojedinih grupa moždanih ćelija probuđenih iz sna. Još dve stvari treba da zapamtim: da je sadržaj sna mnogo kraći nego što su misli koje proglašavam njegovom zamenom, i da je analiza kao izazivača sna otkrila jedan nevažan događaj koji se odigrao one večeri pre snevanja. Razume se da neću izvesti jedan tako dalekosežan zaključak ako imam pred sobom tek jednu jedinu analizu sna. Ali ako mi je iskustvo pokazalo da praćenjem asocijacija bez kritike od svakog sna mogu doći do jednog takvog lanca misli, pod čijim se elementima sastojci sna ponovo vraćaju i koji su među sobom povezani korektno i smisaono, onda će se svakako napustiti neznatno očekivanje da bi se prvi put primećene međusobne veze mogle pokazati kao čist slučaj. Onda osećam da sam u pravu da ovaj novi uvod fiksiram davanjem imena. San, koji je preda mnom u sećanju, upoređujem sad sa pripadajućim materijalom koji je pronađen analizom, pa prvi nazivam manifestnom sadržinom sna, a drugi — najpre bez daljeg odvajanja — latentnom sadržinom sna. Sad se nalazim ispred dva nova problema koja dosad nisu formulisana: 1) koji je to psihički proces koji je latentnu sadržinu sna preveo u manifestnu sadržinu koja mi je poznata iz sećanja; 2) koji je to motiv, ili motivi koji su zatražili ovakvo prevode-

310 O snu nje. Proces pretvaranja iz latentne u manifestnu sadržinu sna nazvaću radom sna. Suprotnost ovom radu koji obavlja suprotno pretvaranje, već poznajem kao rad na analizi. O ostalim problemima sna, pitanjima o izazivačima sna, o poreklu materijala sna, o eventualnom smislu sna, i funkciji snevanja, i o razlozima zaboravljanja sna, ja neću raspravljati na manifestnoj sadržini sna, nego na novostečenom latentnom sadržaju sna. Pošto sve protivrečne kao i sve netačne podatke o snevanju u literaturi svodim na nepoznavanje latentnog sadržaja sna koji treba otkriti tek analizom, pokušaću da odsad što je mogućno pažljivije, izbegavam brkanja manifestnog sna sa latentnim mislima sna. III Pretvaranje latentnih misli sna u manifestnu sadržinu sna zaslužuje našu punu pažnju kao primer pretvaranja jednog psihičkog materijala koji nam je najpre postao poznat iz jednog načina izražavanja u drugi, iz jednog načina izražavanja koji nam je bez daljeg razumljiv, u jedan drugi u čije razumevanje možemo prodreti tek preko uvoda i napora, mada se i on mora priznati kao funkcija naše duševne aktivnosti. S obzirom na odnos između latentne sadržine sna prema manifestnoj sadržini sna snovi se mogu podeliti na tri kategorije. Mi najpre možemo razlikovati takve snove koji su smisaoni i ujedno razumljivi, to jest, koji bez ikakve dalje prepreke mogu biti uvršteni u naš duševni život. Takvih snova ima mnogo; oni su većinom kratki i izgledaju nam uglavnom malo značajni, pošto ne sadrže ništa što bi izazivalo začuđenost i neobičnost. Njihovo pojavljivanje uostalom predstavlja jedan snažan argument protiv učenja koje veli da san postaje izolovanom delatnošću pojedinih grupa moždanih ćeliO snu 31t ja; nedostaju im svi karakteristični znaci smanjene ili raskomadane duševne delatnosti, pa ipak im kao snovima nikad ne prigovaramo i ne mešamo ih sa produktima budnog stanja. Drugu grupu sačinjavaju oni snovi koji su, doduše, u sebi povezani i koji imaju jasan smisao, ali koji deluju iznenađujuće, pošto ne znamo kako da ovaj njihov smisao smestimo u našem duševnom životu. Takav jedan slučaj, na primer, postoji ako sanjamo da je neki naš dragi rođak umro od kuge, dok nam nije poznat nikakav razlog za jedno takvo očekivanje, zabrinutost ili pretpostavku, pa se onda u čudu pitamo: kako samo dolazim na tu ideju? U treću grupu spadaju, najzad, oni snovi koji nemaju ni jedno ni drugo, ni smisao ni razumljivost, koji izgledaju nepovezani, zbrkani i besmisleni. Pretežna većina produkata našeg snevanja pokazuje ove karakteristike koje su dovele do toga da se snovi nipodaštavaju i utemeljili medicinsku teoriju o ograničenoj duševnoj aktivnosti. Naročito što u dužim i komplikovanijim kompozicijama sna samo retko kada primećujemo odsustvo najjasnijih znakova inkoherencije. Suprotnost između manifestne i latentne sadržine sna očigledno ima značenje samo za snove druge, a još tačnije, za snove treće kategorije. Tu se nalaze zagonetke koje nestaju tek onda kad manifestni san zamenimo latentnom sadržinom misli, i na jednom primeru ovakve vrste, na jednom zbrkanom nerazumljivom snu, mi smo izveli i analizu sna, koju smo u prethodnom odeljku izneli. Ali mi smo protiv očekivanja naišli na motive, koji su nam zabranili potpuno upoznavanje sa latentnim mislima sna, i ponavljanjem istoga iskustva mogli bismo biti dovedeni do pretpostavke da između nerazumljivog i zbrkanog karaktera sna i poteškoća pri saopštavanju misli sna postoji bliska i zakonita povezanost. Pre nego što ispitamo prirodu ove povezanosti, biće korisno ako svoje interesovanje posvetimo lakše razumljivim snovima prve kategorije, u kojima se poklapaju manifestna i latentna sadržina, gde dakle izgleda da je ušteđen rad sna.

312 O snu Istraživanje ovih snova preporučuje se i sa jednog drugog gledišta. Snovi dece su naime te vrste, dakle smisaoni i ne izazivaju čuđenje sna — uzgred budi rečeno — daje jedan nov prigovor protiv svođenja sna na disocijarnu delatnost mozga u spavanju; jer zašto bi ovakvo smanjenje psihičkih funkcija u odraslih pripadalo osobenostima stanja spavanja, a u dece ne bi? Ali mi se s punim pravom možemo prepustiti očekivanju da će se objašnjenje psihičkih procesa u deteta, gde oni mogu biti bitno uprošćeni, pokazati kao neophodno potreban prethodni rad za psihologiju odraslih. Izneću dakle nekoliko primera snova koje sam prikupio od dece. Jedna devoičica od 19 meseci preko dana ostaje bez hrane, jer je ujutru povraćala, i prema izjavi dadilje pokvarila je stomak od jagoda. U noći posle ovog dana gladovanja čuli su je kako u snu viče svoje ime i uz to dostavlja: ,,Er(d)- beer, Hochbeer, Eier(s)peis, Papp." Ona dakle sanja da jede, i od svoga obroka ističe upravo ono što joj je, kako misli, u poslednje vreme suviše škrto dodeljivano. — Slično o jednom zabranjenom uživanju sanja jedan dečak od dvadeset i dva meseca koji je dan ranije svom ujaku morao da kao poklon ponudi korpicu sa svežim trešnjama, od kojih je naravno smeo samo da proba. On se budi sa radosnim recima: He(r)mann alle Kirschen aufgessen. — Jedna devojčica od tri godine i tri meseca preko dana se vozila jezerom; vožnja joj nije trajala dovoljno dugo, jer je plakala kad je trebalo da iziđe iz čamca. Ujutru je pričala da se noću vozila jezerom, nastavljala je, dakle, prekinutu vožnju. — Jedan dečak od pet godina i tri meseca nije bio baš zadovoljan pešačenjem u okolini Dahštajna; kad god bi se pojavila neka nova planina, on bi se raspitivao da li je to Dahštajn, i odbijao je posle toga đa pođe s ostalima do slapa. Njegovo ponašanje pripisivano je umoru, ali je bolje objašnjeno kad je sutradan ujutru ispričao svoj san da se popeo na Dahštajn. On je očigledno očekivao da će cilj toga izleta biti penjanje na Dahštajn, pa se on neraspoložio kad nije ugledao O snu 313 zaželjenu planinu. U snu je nadoknadio ono što mu dan nije doneo. — Sasvim slično ponašao se san jedne šestogodišnje devojčice čiji je otac prekinuo šetnju pre postignutog cilja jer je vreme bilo poodmaklo. Na povratku pao joj je u oči jedan putokaz koji je ukazivao na jedno drugo izletište, a otac joj je obećao da će je drugi put i tamo odvesti. Idućeg jutra je svoga oca dočekala saopštenjem da je sanjala da je s njim bila i na jednom i na drugom mestu. Ono što je u ovim dečjim snovima zajedničko —» očigledno je. Svi ti snovi ispunjavaju želje koje su se danju pojavile i ostale neispunjene. Takvi snovi su jednostavna i neprikrivena ispunjenja želje. Ništa drugo do ispunjenje želje jeste i sledeći dečji san koji na prvi utisak nije potpuno razumljiv. Jedna devojčica od nepune četiri godine doneta je sa sela u grad zbog polijemijelitskog oboljenja, pa je prenoćila kod neke tetke koja je bila bez dece — u postelji, koja je za nju, razume se, bila preko mere velika. Sledećeg jutra pričala je kako je sanjala da joj je postelja bila suviše mala tako da u njoj nije našla mesta. Rešenje ovog sna kao sna želje odvija se odmah ako se setimo da je „biti velik" želja koju deca često izražavaju. Veličina postelje podsećala je malu hvalisavicu isu više snažno na njen mali stas: zato je ona u snu korigovala taj — njoj neprijatni — odnos i postala tako velika da joj je veliki krevet bio još uvek suviše mali. I onda kad se sadržaj dečjih snova komplikuje i postaje finiji, shvatanje sna kao ispunjenja želje" svaki put je veoma jasno. Jedan dečak od osam godina sanjao je kako se s Ahilom vozi na borbenim kolima kojima upravlja Diomed. Ispostavilo se da se dan ranije udubio u čitanje grčkih junačkih priča; lako se može konstatovati da je ove junake primio kao uzor i da je zažalio što ne živi u njihovo doba. Iz ove male zbirke snova bez daljeg postaje jasan jedan drugi karakter dečjih snova: njihova povezanost sa dnevnim životom. Zelje koje se u njima ispunjavaju preostale su od dana, po pravilu od pret-

314 O snu hodnog dana, a u budnom mišljenju opremljene su intenzivnim čulnim naglašavanjima. Sve što je nebitno i ravnodušno, ili što detetu tako treba da izgleda, to u sadržaju sna nije bilo prihvaćeno. I kod odraslih ljudi možemo prikupiti mnogobrojne primere ovakvih snova infantilnog tipa koji su, kao što smo pomenuli, vrlo škrti sadržajem. Čitav niz osoba, tako, na noćni nadražaj žeđi redovno odgovara snom da piju, koji dakle teži da nadražaj ukloni i da spavanje nastavi. U mnogih ljudi ovakve snove komoditeta nalazimo često pre buđenja — onda kad im prilazi zahtev da ustanu. Tada oni sanjaju da su već ustali, da stoje kraj umivaonika ili da se već nalaze u školi, u kancelariji i slično, gde u određeno vreme treba da budu. U" noći pre nameravanog putovanja čovek dosta često sanja da je stigao na mesto opredeljenja; pre neke pozorišne predstave, pre nekog društva san često anticipira — tako reći nestrpljivo — očekivano zadovoljstvo. Drugi put san izražava ispunjenje želje za jedan stepen indirektni je; potrebno je još uspostavljanje jednog odnosa, jedan zaključak, dakle početak rada na objašnjenju, da bi se ispunjenje želja moglo prepoznati. Tako, na primer, kad mi neki čovek priča o snu svoje mlade žene da joj je prestala menstruacija, tada moram da pomislim na to da mlada žena očekuje gravidnost ako joj je perioda izostala. Onda je saopštenje sna izjava o graviditetu, a njegov smisao jeste da ispoljava želju kao ispunjenu, da gravidnost još neko vreme izostane. Pod neobičnim i ekstremnim prilikama ovakvi snovi infantilnog karaktera naročito su česti. Vodič jedne polarne ekspedicije, na primer, priča da njegovi ljudi u toku prezimi]ivanja na ledu, pored monotone hrane i malih obroka redovno sanjaju kao deca o bogatim obedima, brdima duvana i o tome da se nalaze kod kuće. Nipošto nije redak slučaj da se iz jednog dužeg, komplikovanog i u celini zbrkanog sna stiče jedan naročito jasan deo koji sadržava očigledno ispunjenje želje, ali koji je zalemljen za drugi nerazumljiv materijal. Ako češće pokušavamo da analiziramo i O snu 315 one snove odraslih koji su prividno neprovidni, saznaćemo često na naše iznenađenje da su ovi snovi retko kada tako jednostavni kao što su snovi dece i da iza jednog ispunjenja želje prikrivaju još i neki drugi smisao. Bilo bi, svakako, jednostavno i zadovoljavajuće rešenje zagonetaka sna kad bi nam rad na analizi eventualno omogućio da i besmislene i zbrkane snove odraslih svodimo na infantilni tip ispunjenja jedne intenzivno osećane želje iz prethodnog dana. Izgled, bez sumnje, ne odgovara ovom očekivanju. Snovi su najčešće puni najravnodušnijeg i najneobičnijeg materijala, i u njihovom sadržaju ne može se primetiti ništa od bilo kakvog ispunjenja želje. Ali, pre nego što ostavimo infantilne snove koji su neprikriveno ispunjenje želje, nećemo propustiti priliku a da ne pomenemo jedan odavno zapaženi karakter sna koji se upravo u ovoj grupi pojavljuje u najčistijem obliku. Svaki od ovih snova mogao bih zameniti jednom željenom rečenicom: „Ah, kad bi ova vožnja na jezeru potrajala duže!" — „Samo da sam se već umio i obukao!" — „Da sam samo mogao zadržati one trešnje umesto što sam ih predao ujaku!" Ali san daje više od ovog optativa. On pokazuje želju kao već ispunjenu, predstavlja ovo ispunjenje kao realno i prisutno, i materijal predstavljanja sna sastoji se u pretežnoj meri — ako ne i isključivo — od situacija i najčešće vizuelnih slika. I u ovoj grupi se ne primećuje kao da u potpunosti nedostaje neka vrsta promene — koju možemo označiti kao rad sna —: Jedna misao koja stoji u optativu zamenjena je jednim posmatranjem u prezentu. IV Bićemo skloni da pretpostavimo da je ovakvo preobraćanje u jednu situaciju izvršeno i pri zbrkanim snovima, mada ne možemo znati da li ih je i

316 ° sn « ovde pogodio optativ. Primer sna koji smo na samom početku naveli, u čijoj smo analizi otišli malo dalje, daje nam svakako na dva mesta povod da tako nešto možemo naslutiti. U analizi se događa da se moja žena za stolom bavi drugim ljudima pri čemu se ja osećam neprijatno; san od toga zadržava tačnu suprotnost, da se, naime, osoba koja zamenjuje moju ženu, obraća sasvim prema meni. A za koju želju može i jedan neprijatan doživljaj dati bolji povod nego za želju da se dogodilo suprotno od onoga što san sadržava kao izvršeno? U potpuno sličnom odnosu nalazi se gorka misao u analizi da ništa nisam uradio zabadava — prema recima žene u snu: Vi ste uvek imali tako lepe oči. Jedan deo suprotnosti između manifestne i latentne sadržine sna mogao bi se, dakle, svesti na ispunjenje želje. Ali još više pada u oči jedno drugo delo rada sna, kojim se stvaraju inkoherentni snovi. Ako na bilo kom primeru uporedimo broj predstavnih elemenata ili obim zabeležaka kod sna i kod misli sna, do kojih vodi analiza, i od kojih nalazimo traga u snu, onda ne možemo sumnjati u to da je rad sna ovde ostvario vanredno zgušnjavanje ili sažimanje. O razmeri ovog sažimanja najpre nismo u mogućnosti da stvorimo sud; ali nam ono imponuje utoliko više ukoliko smo dublje prodrli u analizu sna. Tu onda nećemo naći nijedan elemenat sadržine sna od kojeg ne bi išli asocijacioni konci u dva ili više pravaca, nikakvu situaciju koja ne bi bila sastavljena od dva ili više utisaka i doživljaja. Jednom sam, na primer, sanjao o nekakvom plivačkom basenu u kome su se kupači kretali u svima pravcima; na jednom mestu na ivici basena stajala je osoba koja se nagnula prema nekoj drugoj osobi koja se kupala, kao da želi da je izvuče napolje. Situacija je bila sastavljena od sećanja na jedan događaj iz doba puberteta i od dve slike od kojih sam jednu video kratko vreme pre ovog sna. Obe slike bile su jedna o iznenađenju na kupanju iz Svindovog (Schwind) ciklusa Meluzina (vidi kupače koji beže na sve strane) a druga je predstavljala sliku potopa, delo jednog italijanO snu 317 skog majstora. A mali doživljaj se sastojao u tome što sam mogao posmatrati kako je u školi plivanja neki učitelj plivanja pomogao jednoj dami da iziđe iz vode, jer je bila zakasnila a došlo je vreme za kupanje muškaraca. — Situacija u primeru koji sam odabrao za analizu vodi me prilikom analize malom nizu sećanja od kojih je svako ponešto doprinelo sadržini sna. Pre svega, tu je ona mala scena iz vremena moje prosidbe, o kojoj sam već govorio; stisak ruku pod stolom, koji se onda dogodio, za san je dao detalj „ispod stola", koji kasnije moram uvrstiti u sećanje. O nekom „okretanju prema meni" tada, naravno, nije bilo ni govora; iz analize znam da je ovaj elemenat ispunjenje želje kroz suprotnost, i ono pripada ponašanju moje žene za „Table d'hote". Iza ovog recentnog sećanja krije se, međutim, sasvim slična ili mnogo značajnija scena iz vremena naše veridbe, koja nas je razdvojila za čitav jedan dan. Prisnost da se ruka stavi na koleno pripada potpuno različitoj povezanosti i sasvim drugim osobama. Ovaj elemenat sna postaje sam ponovo polazna tačka za dva naročita niza sećanja itd. Materijal iz misli sna koji se prikuplja za stvaranje situacije o snu mora biti, prirodno već unapred upotrebljiv za ovu primenu. Za ovo je potrebna jedna, ili više zajedničkih crta koje postoje u svim komponentama. Rad sna onda postupa kao što postupa Francis Galton pri stvaranju svojih porodičnih fotografija. Rad sna sad pokriva razne komponente kao da su jedna iznad druge; onda se ono što je zajedničko — jasno ističe u zajedničkoj slici, a pojedinosti koje jedna drugoj protivreče gotovo da jedna drugu brišu. Ovaj postupak stvaranja jednim delom objašnjava i nestalna određivanja naročite nerazgovetnosti tako mnogih elemenata u sadržaju sna. Tumačenje sna, oslanjajući se na ovo zapažanje, daje sledeće pravilo: Gde se u analizi izvesna neodređenost može rastaviti u jedno „ili-ili", tamo treba ovo da za tumačenje zamenimo jednim ,,i" i svaki član alternative treba da uzmemo kao nezavisni završetak niza misli.

318 O snu Gde između misli sna ne postoji ovakvo zajedničko tamo se rad sna trudi da takvo zajedničko stvori, da bi omogućio zajedničko prikazivanje u snu. Najlakši put da se dve misli sna koje još ništa zajedničko nemaju jedna drugoj približe sastoji se u tome da se jezički izraz za jednu misao izmeni, pri čemu joj eventualno dolazi u susret i druga misao preko odgovarajućeg prelivanja u jedan drugi izraz. To je sličan proces kao pri kovanju rima, pri čemu istoglasnost zamenjuje ono zajedničko za čim se traga. Priličan deo rada sna sastoji se u stvaranju takvih među-misli koje često izgledaju veoma duhovite, ali su često i nategnute; te misli dopiru od zajedničkog predstavljanja u sadržini sna pa sve do misli sna koje se razlikuju po obliku i suštini, ali su motivisane povodima za san. I u analizi našeg primera sna ja nalazim da postoji jedan ovakav slučaj preoblikovanja jedne misli u cilju poklapanja sa jednom drugom mišlju koja je ovoj u suštini strana. Pri nastavljanju analize ja naime nailazim na misao: I ja bih jednom hteo da imam nešto zabadava; ali ovaj oblik je neupotrebljiv za sadržinu sna. Zato on biva zamenjen jednim drugim oblikom: Ja bih želeo da nešto uživam a da nemam „troškova". Reč troškovi sad sa svojim drugim značenjem spada u krug predstava oko Table d'hote i ona može da nađe, da bude predstavljena u spanaću koji se u snu iznosi na sto. Kad se kod nas iznese na sto neko jelo koje deca odbijaju, onda majka najpre pokušava da bude blaga i zahteva od dece: Probajte samo malo. To što rad sna ovu dvosmislenost reci tako bezobzirno iskorišćava, izgleda doduše neobično ali se pri bogatijem iskustvu pokazuje kao nešto što se sasvim obično dešava. Pomoću rada sna na sažimanju objašnjavaju se takođe pojedini sastojci njegove sadržine koji su karakteristični samo za njega i koji se u budnom predstavljanju ne nalaze. To su skupne i mesovite osobe i neobične mesovite tvorevine, stvaranja koja se mogu uporediti sa kompozicijama životinja u orijentalnoj narodnoj fantaziji, ali koje su u našem mišljenju već postale ukočene jedinice, dok se kompozicije sna uvek O snu 3ig iznova stvaraju u neiscrpnom bogatstvu. Svako zna za takve tvorevine iz svojih sopstvenih snova; načini kako se one stvaraju veoma su raznovrsni. Ja mogu da sastavim jednu osobu tako što ću joj dati crte jedne ili druge osobe, ili tako što ću joj dati stas jedne osobe a pri tome u snu misliti na ime one druge, ili mogu da jednu osobu predstavim vizuelno ali da je stavim u situaciju koja se dogodila sa onom drugom osobom. U svima ovim slučajevima sastavljanje raznih osoba u jednog jedinog zastupnika u sadržini sna jeste smisaono, ono treba da znači jedno ,,i", „kao", izjednačenje originalnih osoba u izvesnom pogledu, koje može i u samom snu biti pomenuto. Ali po pravilu ovu zajedničnost stopljenih osoba treba potražiti tek analizom i ona je u sadržini sna naznačena upravo samo stvaranjem skupne osobe. Ista raznovrsnost u načinu stvaranja i isto pravilo pri rešavanju važi i za neizmerno bogate sadržajem mesovite tvorevine sadržine sna, za koje svakako ne treba da navodim primere. Njihova neobičnost se sasvim gubi ako se odlučimo da ih ne stavimo u isti red sa objektima percepcije u budnom stanju, nego se setimo da one predstavljaju rad sažimanja sna i da u pogodnom skraćivanju ističu jedan zajednički karakter ovako kombinovanih objekata. Zajedničnost treba i ovde većinom zameniti analizom. Sadržaj sna tako reći kazuje samo: Sve ove stvari imaju zajedničko jedno X. Rastavljanje ovakvih mešovitih tvorevina analizom često najkraćim putem vodi do značenja sna. Tako sam jednom sanjao da sa jednim od svojih ranijih profesora na univerzitetu sedim u istoj klupi koja sred ostalih klupa odjednom počinje brzo da se kreće unapred. To je bila kombinacija od slušaonice i pokretnog trotoara (Trottoir roulant). Prelazim preko daljeg praćenja ove misli. — Drugi put sedim u vagonu i na krilu držim neki predmet koji ima oblik cilindra (šešira) ali koji se sastoji od providnog stakla. Situacija me smesta podseća na poslovicu: Sa šeširom u ruci čovek prolazi kroz ceo svet. Stakleni cilindar podseća na kratkim zaobilaznim putevima na Auerovu svetlost, i ja ubrzo znam da bih

320 O snu mogao stvoriti jedan pronalazak koji će me načiniti ovako bogatim i nezavisnim kao što je mog zemljaka, doktora Auera iz Velsbaha načinio njegov pronalazak, i da bih onda mogao da putujem umesto da ostajem u Beču. U snu ja putujem sa svojim pronalaskom — šeširom-cilindrom od stakla koji se svakako još ne upotrebljava. — Rad sna naročito voli da predstavi dve predstave koje su među sobom u suprotnim odnosima, istom mešovitom tvorevinom, tako, na primer, kad neka žena u snu vidi samu sebe kako nosi visoko u ruci struk cveća, onako kao što je predstavljen anđeo na slikama Bogorodičnih Blagovesti (nevinost — Marija je njeno ime), a struk je posut krupnim belim cvetovima koje su slične kamelijama (suprotnost nevinosti: Dama s kamelijama). Priličan deo onoga što smo saznali o sažimanju sna može se obuhvatiti ovom formulom: svaki od elemenata sadržaja sna predeterminisan je materijalom misli sna, on ne svodi svoje poreklo iz pojedinačnog elementa misli sna nego iz čitavog niza misli sna koje u ovima ne moraju biti jedna pored druge nego mogu pripadati naj različitij im oblastima tkiva sna. Elemenat sna je u pravom smislu zastupništvo u sadržaju sna za celokupan ovaj disparatan materijal. Ali analiza otkriva i jednu drugu stranu ovog složenog odnosa između sadržine sna i misli sna. Kao što od svakog elementa sna vode veze ka više misli sna, tako je po pravilu jedna misao sna zastupljena sa više od jednog elementa sna; asocijacione niti ne konvergiraju prosto od misli sna ka sadržini sna, nego se ukrštaju na tom putu mnogostruko i protkavaju. Pored pretvaranja jedne misli u situaciju („dramatizacije"), sažimanje je najvažnija i najosobenija karakteristika rada sna. Ali o jednom motivu koji bi primoravao na jedno ovakvo zbijanje sadržine, nije nam najpre ništa otkriveno. O snu 321 V U komplikovanim i zbrkanim snovima koji nas sada zanimaju ne može se celokupni utisak o nesličnosti između sadržine sna i misli sna svesti na sažimanje i dramatizovanje. Postoje svedočanstva o delatnosti jednog trećeg faktora i ona zaslužuju da se brižljivo prikupe. Kad sam analizom stigao do poznavanja misli sna, ja pre svega primećujem da manifestna sadržina sna obrađuje sasvim druge materijale nego latentna. To je naravno samo spoljašnji izgled koji se pri tačnijem istraživanju gubi, jer najzad nalazim da je celokupna sadržina sna izvedena u mislima sna, i da su gotovo sve misli sna ponovo zastupljene sadržinom sna. Ali ipak nekakva razlika je ostala. Sto je u snu naširoko i jasno prikazano kao suštinska sadržina, to se posle analize mora zadovoljiti jednom krajnje podređenom ulogom među mislima sna, i ono što po kazivanju mojih osećaja među mislima sna ima pravo na najveću pažnju, njegov predstavni materijal se u sadržini sna ili uopšte ne nalazi, ili je zastupljen nekom dalekom aluzijom u jednom nejasnom regionu sna. Ovu činjenicu mogu opisati ovako: Za vreme rada sna psihički intenzitet sa misli i predstava kojima opravdano pripada prelazi na druge koji po mome sudu nemaju nikakvo pravo na takvo isticanje. Nijedan drugi proces ne doprinosi toliko tome da se smisao sna sakrije i da mi vezu između sadržine sna i misli sna čini nejasnom. Za vreme ovog procesa, koji želim da nazovem pomeranjem sna, vidim da se i psihički intenzitet, značenje ili sposobnost misli za afekte pretvaraju u čulnu živahnost. Ono što je u sadržini sna najjasnije izgleda mi bez daljeg kao najvažnije; ali baš u nejasnom elementu sna mogu često prepoznati naj direktni jeg potomka bitne misli sna. Ono što sam nazvao pomeranjem sna mogao bih označiti i kao pridavanje nove vrednosti psihičkim vrednostima. Ali ja fenomen nisam iscrpno ocenio ako ne dodam da ovaj rad na pomeranju ili pridava21 Frodd. Odabrana dela, VII •MM

322 O snu nju nove vrednosti vrlo promenljivo učestvuje u pojedinim snovima. Postoje snovi koji su se ostvarili gotovo bez ikakvog pomeranja. To su u isto vreme smisaoni i razumljivi snovi, onako kao što smo na primer upoznali neprikrivene snove želja. U ostalim snovima jedan deo misli sna više nije zadržao vrednost koja mu je sopstvena, ili se sve što je bitno iz misli sna pokazuje kao zamenjeno sporednim. A između toga može se prepoznati najpotpuniji red prelaza. Ukoliko je jedan san tamniji i zbrkaniji, utoliko u njegovom stvaranju veći udeo možemo pripisati faktoru pomeranja. Naš primer koji smo odabrali za analizu pokazuje bar onoliko od pomeranja što njegova sadržina izgleda drukčije centrirana nego što su misli sna. Na prvo mesto u sadržini sna probija se jedna situacija kao da mi neka žena daje ohrabrenje; glavno težište u mislima sna počiva na želji da jednom uživam u nesebičnoj ljubavi koja „ništa ne staje", i ova ideja krije se iza fraze o lepim očima i daleke aluzije „spanać". Ako analizom osujetimo pomeranje sna, dolazimo do sasvim pouzdanih obaveštenja o dva veoma osporena problema sna: o izazivačima sna i o povezanosti sna sa budnim životom. Postoje snovi koji neposredno otkrivaju svoje vezivanje za doživljaje prethodnog dana; u drugim snovima ne može se otkriti nikakav trag o jednom takvom odnosu. Ako sad uzmemo u pomoć analizu, možemo pokazati da se svaki san bez mogućeg izuzetka vezuje za jedan utisak iz poslednjih dana — verovatno je pravilnije reći: poslednjeg dana pre sna (dana snevanja). Utisak kome pripada uloga izazivača sna može biti tako značajan da nas ne čudi ako se njim bavimo u budnom stanju, i u tom slučaju mi za san s pravom kažemo da on nastavlja najvažnije interesovanje iz budnog života. Ali obično je on, ako se u sadržini sna nalazi jedan odnos prema dnevnom utisku, tako neznatan, beznačajan i dostojan zaborava, da ga se bez izvesnog napora ne možemo čak ni setiti. Tada izgleda da se sadržina sna sama, i onde gde je san poO snu 090 vezan i razumljiv, bavi najbeznačajnijim sitnicama koje bi bile nedostojne našeg interesovanja u budnom . stanju. Priličan deo preziranja sna izvodi se iz ovog davanja prednosti onom što je ravnodušno i ništavno u sadržini sna. Analiza ruši izgled na kome se zasniva ovaj prezrivi sud. Tamo gde sadržina sna jedan indiferentan utisak iznosi u prvi plan kao izazivača sna, tu analiza redovno pokazuje da postoji jedan značajan, s pravom uzbuđujući doživljaj, koji se zamenjuje ravnodušnim doživljajem, s kojim je uspostavio izdašne asocijativne veze. Gde je materijal sna beznačajan i gde obrađuje neinteresantan predstavni materijal, tamo analiza otkriva mnogobrojne spoj ne puteve, pomoću kojih je povezano ovo bez vrednosti s onim što je od najveće vrednosti u psihičkom procenjivanju pojedinca. To su samo akti pomeranja kad umesto utiska koji s pravom nadražuje u sadržaj sna bude primljen indiferentni utisak, umesto materijala koji je s pravom interesantan — u sadržaj sna bude primljen ravnodušni materijal. Ako sad na pitanje o izazivačima sna i o vezi snevanja odgovorimo svakodnevnim jurenjem za novim shvatanjima koja smo stekli zamenom manifestnog sadržaja sna latentnim sadržajem, onda moramo reći: san se nikad ne bavi stvarima koje nisu dostojne ni danja da nas zabave, i sitnice koje nas danju ne snalaze nisu takođe u stanju da nas prate na spavanje. Koji je izazivač sna u primeru koji smo odabrali za analizu? Doživljaj zaista beznačajan, da mi je jedan prijatelj pomogao besplatnom vožnjom kolima. Situacija Table d'hote u snu sadržava aluziju na ovaj indiferentni povod, jer ja sam u razgovoru uporedio kola s taksijem sa Table d'hote. Ali ja mogu da pomenem i značajan doživljaj koji biva zastupljen ovim beznačajnim doživljajem. Nekoliko dana ranije ja sam izdao neku veću sumu novaca za jednu osobu svoje porodice koja mi je bila draga. Nikakvo čudo, kaže se u mislima sna; kad bi mi ta osoba bila za to zahvalna, onda ova ljubav ne bi bila „besplatna". Što sam nedavno sa dotičnim rođakom načinio više vo21*

324 O snu žnji kolima omogućava jednoj vožnji kolima s mojim prijateljem da me podseti na moje odnose prema onoj drugoj osobi. — Indiferentni utisak koji ovakvim povezivanjima postaje izazivač sna podleže još jednom uslovu koji ne važi za stvarni izvor sna; on svaki put mora da bude recentan, mora da dolazi od dana pre snevanja. Ne mogu ostaviti temu o pomeranju sna a da se ne setim jednog neobičnog procesa pri stvaranju sna pri kome efikasno sarađuju i sažimanje i pomeranje. Već prilikom sažimanja upoznali smo se sa slučajem da se dve predstave u mislima sna, koje imaju nešto zajedničko, jednu dodirnu tačku, u snu zamenjuju mešovitom predstavom, u kojoj jedno jasnije jezgro odgovara onom što je zajedničko, a nejasna sporedna određenja odgovaraju osobenostima i jednog i drugog. Ako se ovom sažimanju pridruži još pomeranje, onda ne dolazi do stvaranja jedne mešovite predstave, nego do jednog srednjeg zajedničkog, koje se prema pojedinim elementima odnosi kao rezultanta u paralelogramu sila prema svojim komponentama. U, sadržini jednog od mojih snova govori se na primer o jednoj injekciji propilena. U analizi dolazim najpre samo do jednog indiferentnog doživljaju koji deluje kao izazivač sna, u kome igra ulogu amilen. Zamenu amilena s propilenom ne mogu još opravdati. Ali u krug misli istog sna spada i moje sećanje na prvu posetu u Minhenu gde su mi pale u oči propileje. Bliže okolnosti analize preporučuju mi da pretpostavim da je delovanje drugog kruga predstava na prvi krug skrivilo pomeranje sa amilena na propilen. Propilen je tako reći srednja predstava između amilena i propileja i zato je kao neki kompromis istovremenim sažimanjem i pomeranjem dospela u sadržaj sna. Još snažnije nego pri sažimanju javlja se pri radu na pomeranju potreba da potražimo motiv za ova zagonetna nastojanja rada sna. O snu 325 VI Ako uglavnom misli sna treba staviti na teret radu na pomeranju, ako ih ne nalazimo ili ne prepoznamo u sadržini sna — a da ne saznamo za motiv jednog takvog izopačen ja —, onda nas jedan drugi i blaži način pretvaranja koji se vrši sa mislima sna vodi otkrivanju jednog novog, ali lako razumljivog rada sna. Jer najbliže misli sna koje analizom razvijamo padaju često u oči svojim neobičnim predstavljanjem; izgleda kao da nisu date u trezvenim jezičkim oblicima kojima se naše mišljenje najradije služi, nego su, naprotiv, predstavljene na simbolički način parabolama i metaforama, kao u pesničkom jeziku punom slika. Nije teško naći motivaciju za ovaj stepen povezanosti u izrazu misli sna. Sadržina sna se većim delom sastoji od očiglednih situacija; misli sna moraju, dakle, najpre pretrpeti neko doterivanje koje će ih načiniti upotrebljivim za ovaj način prikazivanja. Postavimo se otprilike pred zadatak da rečenice jednog političkog uvodnog članka ili jedne odbrane u sudnici zamenimo nizom crtanih slika, i onda ćemo lako shvatiti promene na koje primorava rad sna obzir prema mogućnosti predstavljanja u sadržini sna. Među psihičkim materijalom misli sna nalaze se redovno sećanja na upečatljive doživljaje — ne baš retko iz detinjstva —, koji su dakle sami shvaćeni kao situacije sa većim delom vizuelnom sadržinom. Gde god je to mogućno, ovaj sastavni deo misli sna vrši određujući utisak na oblikovanje sadržine sna, tako što tako reći deluje kao tačka kristalizacije privlačno i raspoređujući na materijal misli sna. Situacija sna često je samo modifikovana i zbog umetanja komplikovana reprodukcija jednog takvog doživljaja punog utisaka; ali verne i nepomešane reprodukcije realnih scena san donosi samo retko kada. Ali se sadržaj sna ne sastoji isključivo iz situacije, nego uključuje i nesjedinjene fragmente vizuelnih slika, govora pa čak i komade neizmenjenih misli. Stoga će možda delovati podstrekavajuće ako na naj-