Terry Pratchett - Sestre po metli

6 TERI PRAČET SESTRE PO METLI Preveo Dejan Papić Naslov originala Terry Pratchett Wyrd Sisters

Teri Pračet 1 (Igraju: tri veštice, kao i kraljevi, bodeži, krune, oluje, patuljci, mačke, duhovi, aveti, čovekoliki majmuni, banditi, demoni, šume, naslednici, lude, mučenja, trolovi, rotacione scene, svenarodna veselja i opšti meteži.)

Terry Pratchet 2 Sestre po metli etar je zavijao. Munje su probadale zemlju gde god bi stigle, kao nedorasli ubica. Oluja se valjala tamo-amo po mračnim brdima ispranim kišom. Noć je bila crna kao unutrašnjost mačke. Poverovali biste da je to noć u kojoj bogovi pokreću ljude kao pione na šahovskoj tabli sudbine. U središtu ove nemilosrdne oluje vatra je treperila između natopljenog grmlja štipavice kao besnilo u oku lasice. Obasjavala je tri pogurene prilike. Dok je u kazanu ključalo, jezivi glas zapišta: 'Kada ćemo se nas tri opet naći?' Nastade tišina. Potom drugi glas mnogo običnijim tonom reče: 'Pa, što se mene tiče, može u sledeći utorak.' * * * Beskrajnim dubinama svemira plivala je zvezdana kornjača Veliki A'Tuin, na čijim su leđima stajala četiri džinovska slona koja su na ramenima nosila svu težinu Disksveta. Sićušni sunce i mesec kružili su oko njih, u komplikovanim orbitama koje su stvarale godišnja doba, tako da verovatno ni na jednom drugom mestu u čitavom multiverzumu nije bilo potrebno da slon pomeri nogu da bi propustio sunce da prođe. Zašto je ovo ovako, možda se nikada neće saznati. Možda su Tvorcu univerzuma dojadile uobičajene aksijalne inklinacije i rotacione brzine, pa je možda odlučio da se barem jednom malo zabavi. S priličnom sigurnošću moglo bi se opkladiti da bogovi ovakvog sveta verovatno ne igraju šah, a tako je zaista i bilo. Oni nemaju maštu. Bogovi više vole jednostavne, opake igre, u kojima "Ideš pravo u ništavilo i ne postižeš uzvišenost" - ključ za razumevanje svih religija jeste u tome da je božanska ideja zabave - igranje školice po minskom polju. Magija je vezivni element Disksveta - magija koja se stvara okretanjem samog sveta, magija koja se poput svile uvija iz same strukture postojanja kako bi zašila rane stvarnosti. Dobar deo nje završava u Ramtop planinama, koje se protežu od smrznutih predela u blizini Središta, preko dugačkog arhipelaga, sve do toplih mora koja beskonačno otiču u svemir preko Ivice. Sirova magija nevidljivo pucketa od vrha do vrha i uzemljuje se u planinama. Ramtopi su ti koji snabdevaju svet većinom veštica i čarobnjaka. U Ramtopima lišće se na drveću pokreće i kada nema povetarca, a stene uveče idu u šetnju. Čak i zemlja, ponekad, izgleda kao živa... * * * Ponekad i nebo. Oluja je zaista davala sve od sebe. Ovo joj je bila velika prilika. Godine je provela zamlaćujući se po provinciji, odrađujući koristan posao kao vihor, stičući iskustvo, uspostavljajući veze, s vremena na vreme neočekivano zaskačući pastire ili spaljujući manje V

Teri Pračet 3 hrastove. Sada joj je upražnjeno mesto u vremenskim prilikama dalo šansu da izađe na videlo i ona se uživela u svoju ulogu u nadi da će je primetiti neka od velikih klima. Bila je to dobra oluja. Sasvim se lepo transformisala i bilo je puno strasti u tome i kritičari su se složili da bi - ako bi samo naučila da kontroliše svoju grmljavinu - u godinama koje slede postala oluja na koju treba obratiti pažnju. Šuma ju je zasipala aplauzom i bila je puna magle i razletelog lišća. U noćima kao što je ova, kako je već spomenuto, bogovi igraju igre drugačije od šaha sa sudbinama smrtnika i tronovima kraljeva. Važno je upamtiti da oni uvek varaju, sve do samog kraja... A kočija je naišla truckajući se po neravnom šumskom putu, žestoko odskačući kada bi točkovi zapeli o koren drveta. Kočijaš je nemilosrdno šibao upregnute konje, a očajnički pucnjevi njegovog korbača predstavljali su sasvim lep kontrapunkt udarima oluje koja je besnela iznad. Iza - samo malo iza i približavajući se - bila su tri jahača pod kapuljačama. U noćima kao što je ova, zla se dela čine. I dobra dela, naravno. Ali uglavnom zla, kada se sve uzme u obzir. * * * U noćima kao što je ova, veštice izlaze napolje. Dobro, ne baš napolje. Ne vole one tamošnju hranu i ne može se verovati kelnerima, a šamani uvek usvinje ligeštule. Ali pun mesec provirivao je kroz poderane oblake, a naleti vetra bili su puni šapata i sasvim jasnog nagoveštaja magije. Na svom proplanku iznad šume veštice su govorile ovako: 'Čuvam dete u utorak', reče jedna koja nije imala šešir već žbun belih uvojaka tako gust da je mogao da posluži umesto šlema. 'Najmlađeg klinca našeg Džejsona. Mogu u petak. Požuri s tim čajem, draga. Presušila sam.' Najmlađa članica trija uzdahnula je i zagrabila kutlačom ključalu vodu iz kazana i prelila je u čajnik. Treća veštica brižno ju je potapšala po ruci. 'Lepo si to izgovorila', reče. 'Još malo da poradiš na piskutanju. Nije li tako, Nano Og?' 'Vrlo je korisno piskutanje, nego šta', žurno se nadovezala Nana Og. 'A vidim i da ti je Prija Vemper, nekjojjelakacrnazemlja, dosta pomogla oko zrikavosti.' 'Lepa zrikavost', reče Baka Vedervaks. Najmlađa veštica, čije je ime bilo Magrat Garlik, vidno se opustila. Osećala je strahopoštovanje prema Baki Vedervaks. U čitavim ramtopskim planinama bila je dobro poznata činjenica da je gđica. Vedervaks malo toga odobravala. Ako je ona rekla da je to bila lepa zrikavost, biće da su Magratine oči već gledale kroz nozdrve. Za razliku od čarobnjaka, kojima ništa nije draže od složene hijerarhije, veštice nemaju previše čvrst strukturni prilaz napredovanju u karijeri. Na svakoj je veštici da uzme devojku i preda joj oblast o kojoj će se starati posle njene smrti. Veštice po svojoj prirodi nisu društvene, barem ne sa drugim vešticama, i svakako nemaju vođe. Baka Vedervaks je bila najuvaženija među vođama koje nisu imale. Magratine ruke pomalo su drhtale dok su spravljale čaj. Naravno, bilo je to veoma ugodno, ali i pogubno za živce početi karijeru kao seoska veštica s Bakom i Nanom Og na suprotnim stranama šume. Njena ideja bila je da oforme lokalnu podružnicu. Osećala je da je to nekako više, pa, okultno. Na njeno zaprepašćenje, ostale dve su se složile ili, barem, nisu se previše protivile. 'Podsuknjice?', upitala je Nana Og. 'Zašto bismo udruživale podsuknjice?' 'Mislila je na podružnicu, Gita', objasnila joj je Baka Vedervaks. 'Znaš, k'o u stara vremena. Sastanci.' 'Kolena u vazduh?', upitala je Nana Og s tračkom nade u glasu.

Terry Pratchet 4 'Nema igranke', upozorila je Baka. 'Ne podnosim igranje. Ili pevanje, ili padanje u zanos, ili ono brljanje kojekakvih melema i slično.' 'Dobro je izaći ponekad', ozareno reče Nana. Magrat je bila razočarana zbog igranja i osećala je olakšanje da nije iznela još neku od ideja koje su joj bile na umu. Preturala je po zamotuljku koji je ponela sa sobom. Ovo je bio njen prvi sabat i bila je odlučna da ga odradi kako valja. 'Da li je neko za pogaču?', upita. Baka je oštro odmerila svoju pre nego što će je zagristi. Magrat je umesila pogače tako da su bile ukrašene motivima slepih miševa. Imali su očice načinjene od suvog grožđa. * * * Kočija je proletela između drveća na obodu šume, nakrivila se na dva točka kada je zakačila kamen, ispravila uprkos svim zakonima ravnoteže i nastavila svoju jurnjavu. Ali sada je išla sporije. Uspon je činio svoje. Kočijaš koji je uspravno stajao u stilu vozača dvokolica sklonio je kosu iz očiju i zagledao se u tminu. Ovde niko nije živeo. Bio je to prevoj samih Ramtopa, ali ispred se videlo svetlo. Hvala svemu milostivom, ispred se videlo svetlo. Strela se zari u krov kočije iza njega. * * * Za to vreme, kralj Verens dolazio je do otkrića. Kao većina ljudi - mlađih od šezdeset, u svakom slučaju - Verens se nije mnogo zamarao pitanjem šta se dešava kada umreš. Kao i većina ljudi od praskozorja vremena, pretpostavljao je da na kraju sve ispadne dobro. I, kao i većina ljudi od praskozorja vremena, on je sada bio mrtav. Zapravo, ležao je na dnu jednog od svojih stepeništa u zamku Lenkr, s nožem u leđima. Pridigao se i seo i vrlo se iznenadio kada je shvatio da je neko koga je svakako smatrao sobom sedeo dok je nešto veoma nalik njegovom telu ostalo da leži na zemlji. Bilo je to vrlo dobro telo, sada kada je već mogao slučajno da ga vidi spolja. Oduvek mu je bio veoma privržen, mada, morao je to da prizna, izgledalo je da to sada nije tako. Bilo je veliko i mišićavo. Starao se o njemu. Ukrasio ga je brkovima i dugim uvojcima. Trudio se da dobije puno vežbanja u prirodi i mnogo crvenog mesa. Sada, baš kada bi mu telo dobro došlo, ono ga je izdalo. Ili izbacilo. Povrh svega, morao je i da se privikne na visoku, mršavu priliku koja je stajala pored njega. Njen veći deo bio je skriven pod kapuljačom i crnom odorom, ali jedna ruka koja je bila ispružena kako bi držala veliku kosu bila je od kostiju. Kada je neko mrtav, ima stvari koje instinktivno prepoznaje. ZDRAVO. Verens se ispravio do svoje pune visine, ili do onog što bi bila njegova puna visina da njegov deo na koji bi reč 'visina' mogla da se primeni nije ukrućeno ležao na podu suočavajući se s budućnošću u kojoj bi samo reč 'dubina' mogla da bude odgovarajuća. 'Ja sam kralj, vodi računa', reče. BIO, VAŠE VISOČANSTVO. 'Šta?', graknu Verens. REKOH, BIO. To SE ZOVE PROŠLO VREME. USKORO ĆETE SE NAVIĆI NA TO. Visoka prilika dobovala je svojim krečnjačkim prstima po dršci kose. Očigledno, zbog nečega bila je uznemirena. Ako ćemo o tome, razmišljao je Verens, i ja sam. Ali mnogi sasvim jasni znaci koji su mu bili dostupni u trenutnim okolnostima probijali su se čak i kroz luđački hrabru glupost koja je činila veći deo njegovog karaktera, i počinjalo je da mu biva jasno da ma u kom kraljevstvu se sada nalazio, on nije bio njegov kralj. 'Da li si ti Smrt, momče?', odvažio se.

Teri Pračet 5 IMAM MNOGA IMENA. 'Koje trenutno koristiš?', reče Verens s malo više poštovanja. Ljudi su se gurali pored njih; u stvari, priličan broj ljudi gurao se kroz njih, kao duhovi. 'Aha, znači bio je to Felmet', dodade kao za sebe kralj, gledajući priliku koja je s vrha stepeništa posmatrala prizor s neprimerenim oduševljenjem. 'Otac mi je rekao da nikada ne bi trebalo da ga puštam iza sebe. Zašto nisam ljut?' ŽLEZDE, kratko reče Smrt. ADRENALIN i TAKO DALJE. I EMOCIJE. NEMAŠ IH. SVE ŠTO IMAŠ JESTE MISAO. Izgledalo je kao da je visoka prilika donela neku odluku. OVO JE SASVIM MIMO PRAVILA, nastavio je govoreći sam sa sobom. BILO KAKO BILO, KO SAM JA DA SE PROTIVIM? 'Ko, zaista?' ŠTA? 'Rekoh, ko, zaista?' ĆUTI. Smrt je stajao s glavom nagnutom na stranu, kao da je slušao neki unutrašnji glas. Kada mu je kapuljača spala, pokojni kralj je primetio da je Smrt ličio na izglancani kostur u svakom pogledu sem jednog. Njegove očne duplje sjajile su se nebeskiplavo. Verens, međutim, nije bio uplašen; ne samo zato što je teško uplašiti se bilo čega kada delovi potrebni za plašenje leže na nekoliko metara od tebe, već zato što se nikada u životu nije plašio i nije imao nameru da sada počne. Ovo je delom bilo zbog toga što nije imao maštu, ali i zato što je bio jedan od retkih ljudi koji su sasvim usredsređeni na sadašnji trenutak. Mnogi ljudi nisu. Oni žive svoje živote kao neka vrsta oblačka oko tačke u kojoj im se nalazi telo – iščekujući budućnost ili držeći se prošlosti. Obično su toliko zauzeti razmišljajući o onome šta treba da se desi, da je jedino vreme kada mogu da shvate šta se sada dešava, u stvari, kada se prisećajući se osvrnu na to. Većina ljudi je ovakva. Oni nauče kako da se plaše jer mogu zapravo da predvide, na nekom podsvesnom nivou, šta će se sledeće dogoditi. I to kao da im se već događa. Ali Verens je oduvek živeo samo u sadašnjosti. Sve do sada, barem. Smrt uzdahnu. VEROVATNO TI NIKO NIŠTA NIJE SPOMENUO? zapita. 'Kako, molim?' NIKAKVIH SLUTNJI? NEOBIČNIH SNOVA? LUDIH STARIH PROROKA KOJI TE SALEĆU NA ULICI? 'U vezi s čim? Umiranjem?' NE, PRETPOSTAVLJAM DA NIJE. TO BI BILO PREVIŠE OČEKIVATI, kiselo reče Smrt. SVE OSTAVLJAJU MENI. 'Ko to?', zbunjeno upita Verens. SUDBINA. USUD. I OSTALO DRUŠTVO. Smrt položi ruku na kraljevo rame. REČ JE o TOME, BOJIM SE, DA TREBA DA POSTANEŠ DUH. 'Oh.' Pogledao je svoje... telo, koje je izgledalo dovoljno čvrsto. A onda je neko prošao kroz njega. NEMOJ DA TE TO UZNEMIRAVA. Verens je posmatrao kako njegovo telo s poštovanjem iznose iz dvorane. 'Pokušaću', reče. FINO. 'Mada, nisam siguran da sam sposoban za sve one rabote s belim čaršavima i lancima', reče. 'Da li moram da idem naokolo i da ječim i vrištim?' Smrt slegnu ramenima. DA LI TO ŽELIŠ? upita. 'Ne.' ONDA, DA SAM NA TVOM MESTU, O TOME VIŠE NE BIH BRINUO. Smrt izvuče iz nabora svog ogrtača jedan peščani sat i pažljivo ga odmeri.

Terry Pratchet 6 A SAD, STVARNO MORAM DA KRENEM, reče. Okrenuo se na peti, prebacio kosu preko ramena i izašao iz dvorane, kroz zid. 'Slušaj! Čekaj malo!', povikao je Verens trčeći za njim. Smrt se nije osvrtao. Verens ga je pratio kroz zid; bilo je to kao šetnja kroz maglu. 'Da li je to sve?', zahtevao je. 'Mislim, koliko dugo ću biti duh? Zašto sam duh? Ne možeš tek tako da me ostaviš!' Zastao je i podigao zapovednički, pomalo providan prst. 'Stani! Zapovedam ti!' Smrt sumorno odmahnu glavom i prođe kroz sledeći zid. Kralj je požurio za njim s onoliko dostojanstva koliko je mogao da prikupi i zatekao je Smrt kako se bavi oko uzda velikog belog konja koji je stajao na grudobranu. Na sebi je imao zobnicu. 'Ne možeš ovako da me ostaviš!', ponovio je, uprkos svim činjenicama. Smrt se okrete ka njemu. MOGU, reče. TI SI NEUPOKOJENI, SHVATAŠ. DUHOVI NASELJAVAJU SVET IZMEĐU ŽIVIH I MRTVIH. TO NIJE MOJA ZONA ODGOVORNOSTI. Potapšao je kralja po ramenu. NE BRINI, reče, NEĆE VEČNO TRAJATI. 'Dobro.' MOŽDA ĆE TI SE ČINITI KAO VEČNOST. 'Koliko dugo će to zaista trajati?' DOK NE ISPUNIŠ SVOJU SUDBINU, PRETPOSTAVLJAM. 'A kako ću znati šta mi je sudbina?', očajnički upita kralj. TU TI NE MOGU POMOĆI. ŽAO MI JE. 'Pa, kako onda to da otkrijem?' TE STVARI OBIČNO POSTANU OČIGLEDNE, KAKO ČUJEM, reče Smrt i naskoči u sedlo. 'A do tada ću morati da tumaram ovim mestom.' Kralj Verens se zagledao u grudobrane kroz koje je šibala promaja. 'Sâm, pretpostavljam. Hoće li iko moći da me vidi?' OH, SAMO ONI KOJI IMAJU NATPRIRODNE SPOSOBNOSTI. BLISKI ROĐACI. I MAČKE, NARAVNO. 'Mrzim mačke.' Lice Smrti pomalo se ukrutilo, ako je to uopšte bilo moguće. Plavi odsjaj u njegovim očnim dupljama za trenutak zaiskri crveno. SHVATAM, reče. Ton njegovog glasa ukazivao je na to da je smrt suviše dobra za one koji mrze mačke. VOLIŠ OGROMNE VELIKE PSE, PRETPOSTAVLJAM. 'Tu si u pravu.' Kralj se turobno zagledao u svitanje. Njegovi psi. Stvarno će mu nedostajati njegovi psi. A činilo se kao lep dan za lov. Pitao se da li duhovi idu u lov. Gotovo sigurno da ne, razmišljao je. Kao i što ne jedu, ili piju, kad smo već kod toga, a to je bilo stvarno porazno. Voleo je velike, bučne gozbe i odšljemao1 je mnogo litara dobrog vina. I lošeg, ako ćemo pravo. Nikada nije mogao da zna u čemu je razlika do sledećeg jutra, najčešće. Utučeno je šutnuo kamen i sumorno primetio da mu je noga prošla pravo kroz njega. Nema lova, pijančenja, bančenja, nazdravljanja, sokolarenja... Počinjalo je da biva jasno da su telesna zadovoljstva prilično oskudna bez tela. Odjednom život nije bio vredan življenja. To što ga nije živeo, nimalo mu nije olakšavalo stvar. NEKI LJUDI VOLE DA BUDU DUHOVI, reče Smrt. 'M-m?', zlovoljno upita Verens. TO I NIJE TOLIKO UVRNUTO, PRETPOSTAVLJAM. BAREM MOGU DA VIDE KAKO IM SE SNALAZE POTOMCI. MOLIM? NEŠTO NIJE U REDU? Ali Verens je nestao kroz zid. NEMA VEZE ŠTO JA NEŠTO PRIČAM, reče Smrt nadureno. Osvrnuo se oko sebe pogledom koji je mogao da vidi kroz vreme i prostor i kroz duše ljudi i primetio je odron u udaljenom Klaču, uragan u Hauvondalendu, kugu u Hergenu. 1 Šljemanje je kao ispijanje, samo se više prosipa.

Teri Pračet 7 GUŽVA, GUŽVA, promrmlja i obode konja prema nebu. Verens je trčao kroz zidove sopstvenog zamka. Stopala jedva da su mu dodirivala tlo - u stvari, neravnine poda su značile da povremeno nije ni dodirivao zemlju. Kao kralj navikao je da se prema posluzi odnosi kao da je ne primećuje, a to što je kao duh trčao kroz njih, bilo je gotovo isto. Jedina razlika bila je da mu se nisu sklanjali s puta. Verens je došao do dečje sobe, ugledao razvaljena vrata, razbacanu posteljinu... Začuo topot kopita. Došao je do prozora, video svog konja kako upregnut u kočiju u punom trku proleće kroz otvorenu kapiju. Nekoliko sekundi kasnije za njim su prošla tri konjanika. Zvuk kopita na kratko je odjekivao kaldrmom, a onda iščezao. Kralj je udario po simsu, a pesnica mu je ušla desetak centimetara u kamen. Onda se vinuo u vazduh, s prezirom odbivši da primeti pad, i pola leteći, pola trčeći, prešao je preko dvorišta do štala. Trebalo mu je ne više od dvadeset sekundi da nauči da Velikom broju stvari koje duh ne može da uradi treba dodati naskakanje na konja. Uspeo je da se posadi u sedlo, ili barem da se raskreči u vazduhu tik iznad njega, ali kada je konj konačno dipio, prestravljen tajnovitim stvarima koje su mu se odigravale iza ušiju, Verens je ostao da jaše na metar i po čistog vazduha. Pokušao je da trči i došao otprilike do kapije kada se vazduh zgusnuo poput katrana. 'Ne možeš', reče tužni, stari glas iza njega. 'Moraš da ostaneš tamo gde si ubijen. U tome je suština kućnog duha. Veruj mi na reč. Znam to.' * * * Baka Vedervaks je zastala sa drugom pogačom na pola puta do usta. 'Nešto nailazi', reče. 'Slutiš li to po tome kako ti bride dlanovi?', ozbiljno upita Magrat. Ona je dosta toga o veštičarenju naučila iz knjiga. 'Po tome kako mi bride uši', reče Baka. Pogledala je Nanu Og ispod oka. Stara Prija Vemper bila je odlična veštica na svoj način, ali odveć ćudljiva. Previše cveća, romantičnih stavova i slično. Povremeni odblesak munje otkrivao je pustaru koja se pružala sve do šume, ali kiša po toplom letnjem tlu ispunila je vazduh magičnim utvarama. 'Topot?', reče Nana Og. 'Niko ne bi ovamo došao u ovo doba noći.' Magrat bojažljivo pređe pogledom po okolini. Ovde i onde iz pustare izvirivali su ogromni kameni blokovi, čije je poreklo bilo izgubljeno u vremenu, i za njih se pričalo da vode pokretne i neke svoje, zasebne živote. Uzdrhtala je. 'Čega bismo imale da se plašimo?', izusti. 'Nas', reče Baka Vedervaks nadmeno. Topot se približio i usporio. A onda je kočija zaklepetala između žbunja štipavice, s konjima koji su se propeli u svojim amovima. Kočijaš je skočio na zemlju, otrčao do vrata, izvukao veliki zamotuljak iz unutrašnjosti i pohitao ka vešticama. Bio je na pola puta preko vlažnog treseta kada se zaustavio i zagledao u Baku Vedervaks sa strahom u očima. 'U redu je', prošaputala je, a šapat je presekao tutnjavu oluje jasno kao zvono. Napravila je nekoliko koraka napred i prikladni blesak munje omogućio joj je da pogleda pravo u čovekove oči. Imale su osoben izgled koji je govorio onima koji su posedovali Znanje da on više nije video ništa što je bilo s ovog sveta. Poslednjim grčevitim pokretom predao je Baki zamotuljak i sručio se napred. Pera strele virila su mu iz leđa. Tri prilike kročiše u krug osvetljen svetlošću vatre. Baka pogleda u drugi par očiju koji je bio hladan kao obronci Pakla. Njegov vlasnik odbaci samostrel. Video se odblesak pancirne košulje pod natopljenim ogrtačem kada je izvukao mač.

Terry Pratchet 8 Nije se razmahao. Oči koje se nisu skidale s Bakinog lica nisu bile oči nekoga ko bi se zamlaćivao razmahivanjem. To su bile oči nekoga ko tačno zna čemu služe mačevi. Ispružio je ruku. 'Predaćeš mi ga', reče. Baka je otklonila vrh prekrivača u svom naručju i ugledala malo lice, utonulo u san. Podigla je pogled. 'Ne', reče iz principa. Vojnikov pogled skliznu s nje na Magrat i Nanu Og, koje su bile nepomične kao kameni blokovi iz pustare. 'Vi ste veštice?', upita. Baka klimnu glavom. Munja sevnu s neba i grm udaljen nekih stotinak metara pretvori se u plameni cvet. Dva vojnika iza čoveka nešto promrmljaše, ali on se nasmeja i podiže oklopljenu ruku. 'Da li je koža veštica otporna na čelik?', zapita. 'Ne, koliko ja znam', hladno odgovori Baka. 'Mogao bi da proveriš.' Jedan od vojnika iskorači napred i oprezno dodirnu čovekovu ruku. 'Gospodine, uz sva uvažavanja, gospodine, nije pametno...' 'Ućuti.' 'Ali strašno je baksuzno...' 'Moram li da ponavljam?' 'Gospodine', reče čovek. Oči mu se za trenutak susretoše s Bakinim i odraziše bespomoćni strah. Vođa se iskezi prema Baki koja nije pomerila ni mišić. 'Tvoja seljačka magija je za budale, majko noći. Mogu da te sasečem na licu mesta.' 'Onda saseci već jednom', reče Baka, gledajući mu preko ramena. 'Ako te tako savetuje tvoje srce, saseci što jače možeš.' Čovek podiže mač. Munja sevnu s neba i prepolovi kamen na nekoliko metara dalje, ispunjavajući vazduh dimom i mirisom sprženog silikona. 'Promašila', reče on pakosno, a Baka ugleda kako mu se mišići zatežu pripremajući se da obruše mač. Izraz krajnje zaprepašćenosti preplavio mu je lice. Nakrivio je glavu na jednu stranu i otvorio usta, kao da pokušava da se privikne na novu pomisao. Mač mu je ispao iz ruke i zario se u tresetno zemljište. Onda je ispustio uzdah i lagano se složio dole u vidu hrpe ispred Bakinih stopala. Lagano ga je ćušnula nožnim palcem. 'Možda nisi ni bio svestan u šta sam ciljala', prošaputa. 'Majka noći, nije nego!' Vojnik koji je pokušao da obuzda čoveka užasnuto pogleda u krvavi nož koji je držao u ruci i malo se odmače. 'Ja-ja-ja to nisam mogao da dopustim. Nije to smeo. To nije - to nije ispravno', zamuckivao je. 'Jesi li ti iz ovih krajeva, mladiću?', upita Baka. On pade ne kolena. 'Ludi Vuk, gospođo', reče. Ponovo je pogledao usmrćenog kapetana. 'Ubiće me zbog ovoga!', jadikovao je. 'Ali učinio si ono što si osećeo da je ispravno', reče Baka. 'Nisam postao vojnik zbog ovoga. Ne da bih išao i ubijao ljude.' 'Baš tako. Da sam na tvom mestu, postala bih mornar', zamišljeno reče Baka. 'Da, mornarička karijera. Počela bih što pre. U stvari, odmah. Trči, čoveče. Trči ka moru gde nema tragova. Imaćeš dugačak i uspešan život, obećavam.' Za trenutak se zagledala i dodala: 'Ako ništa, duži nego što će biti ako ostaneš ovde.' Pridigao se, pogledao je s mešavinom zahvalnosti i strahopoštovanja i otrčao u maglu. 'A sada, možda bi neko mogao da nam kaže o čemu je ovde reč?', upita Baka okrećući se prema trećem čoveku.

Teri Pračet 9 Prema mestu gde je stajao treći čovek. Čuo se udaljeni topot kopita po tresetu, a onda je nastala tišina. Nana Og se dogega. 'Mogla bih da ga uhvatim', reče. 'Šta misliš o tome?' Baka odmahnu glavom. Sela je na stenu i pogledala dete u svom naručju. Bio je to dečak, star ne više od dve godine i sasvim go ispod ćebeta. Malo ga je poljuljala, a onda se zagledala u prazno. Nana Og stade da proučava dva leša s lakoćom nekoga kome takav prizor nije predstavljao ništa strašno. 'Možda su bili banditi', reče Magrat bojažljivo. Nana odmahnu glavom. 'Čudna stvar', reče. 'Obojica nose ovu istu značku. Dva medveda na crnom i zlatnom štitu. Zna li ko šta to znači?' 'To je značka kralja Verensa', reče Magrat. 'Ko je taj?', upita Baka Vedervaks. 'Vlada ovom zemljom', reče Magrat. 'Aha. Taj kralj', reče Baka, kao da je se to ni najmanje nije ticalo. 'Vojnici se bore jedni protiv drugih. Ne shvatam', reče Nana Og, 'Magrat, pregledaj kočiju.' Najmlađa veštica pretražila je unutrašnjost i vratila se s vrećom. Istresla ju je i nešto je lupilo o zemlju. Oluja je sada besnela sa druge strane planine, a vodnjikavi mesec rasipao je tanku kašastu svetlost po vlažnoj pustari. Ona se takođe odbijala i od nečega što je bez ikakve sumnje bila veoma važna kruna. 'To je kruna', reče Magrat. 'Ima na sebi te špicaste delove.' 'Nazdravlje', reče Baka. Dete je grgotalo u snu. Baka Vedervaks nije odobravala gledanje u budućnost, ali sada je mogla da oseti budućnost kako gleda u nju. I uopšte joj se nije sviđao njen izraz lica. * * * Kralj Verens je gledao u prošlost i stekao vrlo sličan utisak. 'Možeš da me vidiš?', upita. 'O, da. Veoma jasno, u stvari', reče pridošlica. Verensovo čelo se naboralo. Činilo se da biti duh iziskuje znatno više umnog napora nego biti živ; sasvim lepo je pregurao četrdeset godina ne morajući da razmišlja više od jednog ili dva puta dnevno, a sada je to radio sve vreme. 'Aha', reče. 'I ti si duh.' 'Dobro si primetio.' 'Zbog glave koju držiš pod miškom', reče Verens, zadovoljan sobom. 'To me je navelo.' 'Ne smeta ti? Mogu da je vratim ako ti smeta', usrdno reče stari duh. Ispružio je slobodnu ruku. 'Drago mi je. Ja sam Čempot, kralj Lenkra.' 'Verens. Isto to.' Odmerio je starog kralja i dodao: 'Nešto ne mogu da se setim da sam video tvoju sliku u Dugačkoj galeriji...' 'O, sve je to bilo nakon mog vremena', uzvrati Čempot. 'Pa koliko si onda već ovde?' Čempot je spustio ruku i protrljao nos. 'Oko hiljadu godina', reče, a glas mu zazvoni ponosom. 'Čovek i duh.' 'Hiljadu godina!' 'Zapravo, ovo sam ja sazidao. Upravo sam sve bio lepo doterao kada mi je nećak odsekao glavu na spavanju. Ne mogu da ti kažem koliko me je to iznerviralo.' 'Ali... hiljadu godina...', ponovi Verens slabašno.

Terry Pratchet 10 Čempot ga uze pod ruku. 'Nije to tako strašno', saopšti mu i povede ga preko dvorišta. 'Bolje nego biti živ, na mnogo načina.' 'Mora da su to onda mnogo čudni načini!', odbrusi Verens. 'Meni se sviđalo dok sam bio živ!' Čempot se ohrabrujuće nasmeši. 'Uskoro ćeš se navići', reče. 'Ne želim da se navikavam!' 'Imaš jako morfogenetičko polje', reče Čempot. 'Mogu da ti kažem. Vidim to. Da. Vrlo jako. Reklo bi se.' 'Šta to?' 'Nikad nisam bio mnogo jak na rečima, znaš', reče Čempot. 'Uvek mi je bilo lakše da udaram ljude koječime. Ali, mislim da se to svodi na to koliko si bio živ. Dok si bio živ, hoću da kažem. Nešto što se zove...', zastao je '...animalna životnost. Da, to je to. Animalna životnost. Što si je više imao, duže ostaješ svoj, eto, ako si duh. Reklo bi se da si bio sto posto živ dok si bio živ', dodade. Uprkos svemu, Verens se osećao polaskan. 'Trudio sam se da mi ne bude dosadno', reče. Prošetali su kroz zid do Velike dvorane, koja je sada bila prazna. Prizor stolova potakao je automatsku reakciju kod kralja. 'Kako se snalazimo oko doručka?', upita. Čempotova glava izgledala je iznenađeno. 'Ne snalazimo se', reče. 'Mi smo duhovi.' 'Ali, ja sam gladan!' 'Nisi, znaš. To je samo tvoja mašta.' Iz kuhinja se začulo neko čangrljanje. Kuvarice su već bile na nogama i, u odsustvu drugačijih uputstava, pripremale doručak uobičajen za zamak. Poznati mirisi širili su se iz hodnika koji je vodio ka kuhinjama. Verens šmrknu. 'Kobasice', reče čežnjivo. 'Šunka. Jaja. Dimljena riba.' Zagledao se u Čempota. 'Krvavica', prošaputa. 'Ti u stvari nemaš stomak', ukazao mu je stari duh. 'Sve je to u tvom umu. Stvar navike. Ti samo misliš da si gladan.' 'Ja mislim da umirem od gladi.' 'Da, ali ti u suštini ne možeš ništa ni da dodirneš, znaš', polako mu objasni Čempot. 'Baš ništa.' Verens se lagano spustio na klupu, tako da ne propadne kroz nju, i zaronio glavu u ruke. Čuo je da smrt može da bude loša. Samo što nije shvatao koliko loša. Želeo je osvetu. Želeo je da ode iz ovog odjednom užasnog zamka, da pronađe svog sina. Ali još više ga je prenerazilo kada je shvatio da je ono što je zaista želeo, ovog trenutka, bio tanjir bubaca. * * * Vlažna zora razlivala se predelom, uzverala se uz zidine zamka Lenkr, na juriš osvojila kulu i konačno se probila kroz okvir jednog prozora. Vojvoda Felmet turobno je gledao u smočenu šumu. Bilo je toliko mnogo. Nije posredi bilo to, odlučio je, da je imao išta protiv drveća kao takvog, već je sam prizor tolikog mnoštva bio užasno depresivan. Dobijao je želju da ih prebroji. 'Zaista, ljubavi', reče. Ljudima s kojima se sretao vojvoda je ličio na neku vrstu guštera, možda na onu vrstu koja je živela na vulkanskim ostrvima, pokretala se jednom dnevno, imala zakržljale treće oko i treptala na mesečnom nivou. Sebe je smatrao civilizovanim čovekom kome je više odgovarao suv vazduh i blistavo sunce dobro organizovane klime. Sa drage strane, razmišljao je, možda bi bilo lepo biti drvo. Drveće nema uši, u to je bio sasvim siguran. A izgledalo je da sasvim lepo živi bez blaženog stanja bračne zajednice. Muški

Teri Pračet 11 hrast - moraće to da proveri - muški hrast samo bi istresao svoj polen na povetarcu i čitava rabota oko žirova, sem ako možda nisu bile hrastove jabuke, ne, bio je sasvim siguran da su bili žirovi, sve se to odigravalo na nekom dragom mestu... 'Da, voljena', reče. Da, drveće je to lepo sredilo. Vojvoda Felmet se zagledao u krošnju šume. Đubrad sebična. 'Svakako, draga', reče. 'Šta?', upita vojvotkinja. Vojvoda je oklevao, očajnički pokušavajući da ponovi u sebi monolog od poslednjih pet minuta. Bilo je nešto u vezi s tim kako je on pola čoveka i... kolebljivac? I, bio je siguran, bilo je nekakvih žalopojki na temu hladnoće zamka. Da, biće da je to. E pa, ova pokvarena stabla jednom bi baš mogla i da budu od koristi. 'Naložiću da se neka stabla poseku i donesu pravo ovamo, mila', reče. Lejdi Felmet je ostala bez teksta. To je bio na neki način kalendarski događaj. Ona je bila krupna i upečatljiva žena, koja bi ljude koji bi se po prvi put suočili s njom podsećala na galiju pod punim jedrima; taj efekat je bio pojačan još i više njenim nesrećnim uverenjem da joj crveni somot lepo stoji. Međutim, to nije predstavljalo kontrast njenom tenu. Odgovaralo mu je. Vojvoda je često razmišljao o tome koliko je srećan bio što se s njom oženio. Da nije bilo zamajca njene ambicije, on bi bio samo još jedan u nizu lokalnih vlastelina, bez ičeg pametnijeg da radi nego da ide u lov, pijanči i izvodi droit du seigneur.2 Umesto toga, sada je bio na korak do trona i uskoro je mogao da postane monarh svega što je mogao da vidi. Ukoliko je sve što je mogao da vidi bilo drveće. Uzdahnuo je. 'Šta da se poseče?', ledeno upita lejdi Felmet. 'O, drveće', reče vojvoda. 'Kakve veze s tim ima drveće?' 'Pa... ima ih tako mnogo', reče zamišljeno. 'Ne menjaj temu!' 'Oprosti, šećeru.' 'Ono što sam rekla bilo je da mi nije jasno kako si mogao da budeš tako glup i da im dozvoliš da pobegnu? Rekla sam ti da je sluga previše odan. Ne možeš verovati nekome ko je takav.' 'Ne, ljubavi.' 'Ti verovatno i ne pomišljaš da pošalješ nekog za njima, pretpostavljam?' 'Bencena, draga. I par stražara.' 'Oh.' Vojvotkinja zaslade. Bencen, kao kapetan vojvodine telesne straže, bio je efikasan ubica kao izbezumljeni mungos. Za njega bi se i ona opredelila. Iznerviralo ju je to što je za trenutak ostala bez materijala za blaćenje svog muža, ali vrlo dobro se pribrala. 'Ne bi ni bilo potrebe da se ide u poteru samo da si mene slušao. Ali nikad me ne slušaš.' 'Šta to, puslice?' Vojvoda zevnu. Bila je to duga noć. Ta oluja imala je sasvim nepotrebne dramske razmere, a još pride onaj prljavi posao s noževima. Već je spomenuto da je vojvoda Felmet bio na korak od trona. Dotični korak bio je na vrhu stepeništa koje je vodilo ka Velikoj dvorani, niz koje se kralj Verens stropoštao u mraku da bi, uprkos svim zakonima verovatnoće, naleteo na sopstveni nož. 2 Ma šta to značilo. Nikada nije mogao da pronađe nekoga ko je bio voljan da mu to objasni. Ali to je definitivno bilo nešto što je feudalni vlastelin trebalo da ima i, bio je sasvim siguran, trebalo ga je održavati u formi. Pretpostavljao je da je reč o nekoj vrsti velikog dugodlakog psa. E, ima vala da nabavi jednog i da ga sitog izvežba.** ** Droit du seigneur – pravo prve noći - običajno pravo feudalnog vlastelina da ima polni odnos s nevestom svog vazala prve bračne noći (prim.prev.).

Terry Pratchet 12 Međutim, njegov lični lekar proglasio je to za prirodnu smrt. Bencen je posetio čoveka i objasnio mu da je pad niz stepenište s nožem u leđima uzrokovan nepromišljenim otvaranjem usta. U stvari, tu boljku već je bilo navuklo nekoliko članova kraljeve lične straže koji su bili malo teži na ušima. Posredi je bila omanja epidemija. Vojvoda se stresao. Bilo je nekih pojedinosti u vezi s prethodnom noći koje su bile i maglovite i užasne. Pokušao je da se obodri da su sve neprijatnosti sada bile svršene i da je posedovao kraljevstvo. Nije baš bilo neko i sastojalo se uglavnom od drveća, ali bilo je kraljevstvo i sa sobom je nosilo krunu. Još samo kad bi mogli da je pronađu. Zamak Lenkr je na jednoj stenovitoj litici sazidao arhitekta koji je čuo za Gormengast, ali nije imao dovoljan budžet. Međutim, učinio je šta je mogao s malom zbirkom tornjića sa sniženja, podruma s rasprodaje, potpornih stubova, grudobrana, gargojli, tornjeva, dvorišta, kula i tamnica; u stvari, otprilike sve što je zamku bilo potrebno bilo je tu, sem možda čvršćih temelja i fasade koja se ne spira posle prve kišice. Zamak se vrtoglavo krivio nad hučnim zapenušanim vodama reke Lenkr, koja se obrušavala u trista metara ponora. Malo - malo pa bi po neki komadić upao u reku. Koliko god da je bio mali, u zamku je ipak bilo hiljadu mesta na kojima je kruna mogla da bude sakrivena. Vojvotkinja je izletela da pronađe nekog drugog da grdi i ostavila je vojvodu Felmeta da natmureno posmatra krajolik. Počinjala je kiša. I baš u tom trenutku začulo se žestoko kucanje po vratima zamka. Ono je ozbiljno uznemirilo dvorskog portira koji je igrao ćopavog gosn Luka s dvorskim kuvarom i dvorskom Ludom u toplom okrilju kuhinje. Zarežao je i ustao. 'Čuje se kucanj izvan', reče. 'Izvan čega?', upita Luda. 'Izvan vrata, idiote.' Luda ga je brižno pogledao. 'Kucanj izvan vrata?', reče s nevericom. 'Da nije u pitanju nekakav Zen?' Kada je portir gunđajući otišao u pravcu kapije, kuvar gurnu još četvrt penija na gomilicu i oštro preko karata pogleda Ludu. 'Šta je Zen?', upita. Ludini zvončići zazveckaše dok je slagao karte. Bez razmišljanja reče: 'Oh, podsekta nizvrtnoklačanskog filozofskog sistema Samtina, koji je poznat po svom asketizmu i nudi lično spokojstvo i sveukupnost koja se postiže kroz meditaciju i tehnike disanja; naročito zanimljiv vid predstavlja postavljanje naizgled besmislenih pitanja kako bi se proširila vrata percepcije.' 'Kako reče?', podozrivo upita kuvar. Već je bio na ivici živaca. Kada je odneo doručak u Veliku dvoranu, stalno je imao osećaj da nešto pokušava da mu otme poslužavnik iz ruku. I kao da već to samo po sebi nije bilo dovoljno loše, ovaj novi vojvoda poslao ga je natrag po... Stresao se. Ovsena kaša! I meko kuvano jaje! Kuvar je bio odveć star za takve stvari. On je imao svoje navike. Bio je kuvar prave feudalne tradicije. Ako nije imalo jabuku u ustima i nije moglo da se peče, on nije želeo da ga posluži. Luda je zastao s kartom u ruci, prigušio uspaničenost i munjevito razmislio. 'More, burazeru', zakrklja, 'puniji si pitanja nego dinja semenki.' Kuvar se opusti. 'Pa, dobro', reče, ne sasvim zadovoljan. Luda je izgubio sledeće tri ruke kako bi bio sigurniji. Vratar je u međuvremenu podigao poklopac na rešetkastom prozorčiću i bacio pogled. 'Ko to kuca izvan?', zareža. Vojnik, iako nakvašen i prestravljen, ipak zastade. 'Izvan? Izvan čega?', upita.

Teri Pračet 13 'Ako ćeš da zajebavaš, mo'š komotno da ostaneš izvan čitav dan', mirno reče vratar. 'Ne! Moram da vidim vojvodu istog trena!', povika stražar. 'Veštice su izašle napolje!' Vratar je taman zaustio da uzvrati sa: 'Pravo doba godine za to', ili 'Voleo bih da sam i ja', ali se zaustavio kada je ugledao čovekovo lice. Nije to bilo lice čoveka koji bi shvatio poentu. Imao je izgled nekoga ko je video stvari koje normalan čovek ne bi hteo ni da čuje... * * * 'Veštice?', upita lord Felmet. 'Veštice!', reče vojvotkinja. U promajnim hodnicima, glas nečujan poput vetra u udaljenoj ključaonici reče s tračkom nade: 'Veštice!' One koje imaju natprirodne sposobnosti... * * * 'To je uplitanje, eto šta je', reče Baka Vedervaks. 'I ni na kakvo dobro neće izaći.' 'Vrlo je romantično', uzbuđeno reče Magrat i duboko uzdahnu. 'Gući gu', reče Nana Og. 'U svakom slučaju', reče Magrat, 'ubila si onog jadnika!' 'Nikad. Samo sam obodrila... stvari da krenu svojim tokom.' Baka Vedervaks se namrštila. 'Nije imao poštovanja. Kad ljudi jednom izgube poštovanje, to je uvek nevolja.' 'Bići bući bući bu.' 'Onaj drugi čovek ga je doneo ovamo da bi ga spasao!', vikala je Magrat. 'Hteo je da ga mi sačuvamo. To je očigledno! To je sudbina!' 'A, očigledno', reče Baka. 'Ne sporim ja da je očigledno. Nevolja je u tome da samo to što je nešto očigledno ne znači i da je istinito.' Odmerila je krunu u svojoj ruci. Imala je osećaj da je veoma teška, na neki način kao da je bila iznad običnih kila i grama. 'Da, ali stvar je u tome...', započe Magrat. 'Stvar je u tome', reče Baka, 'da će ljudi doći da ga traže. Ozbiljni ljudi. Koji imaju ozbiljan izgled. Koji imaju izgled u stilu sruši zidove i spali kolibu. I...' 'Kako maji batica?' '...I, Gita, sigurna sam da će nam svima biti bolje ako prestaneš da grgućeš!', odbrusi Baka. Osećala je kako joj pucaju živci. Njeni živci obično su se tanjili kada nije bila sigurna u nešto. Pored toga, povukle su se u Magratinu kolibu i dekor je već činio svoje jer je Magrat verovala u mudrost Prirode, i patuljke, i lekovito delovanje boja, i krug godišnjih doba i mnogo drugih stvari s kojim Baka nije imala blagog dodira. 'Nećeš ti meni da govoriš kako se pazi dete', blago siknu Nana Og. 'I to meni koja sam rodila petnaestoro svojih?' 'Samo kažem da bi trebalo da razmislimo o tome', reče Baka. Ostale dve gledale su je neko vreme. 'Dakle?', reče Magrat. Bakini prsti dobovali su po ivici krune. Namrštila se. 'Prvo ćemo da ga sklonimo odavde', reče i podiže ruku. 'Ne, Gita, sigurna sam da je tvoja koliba idealna i sve, ali nije bezbedna. On mora da bude negde daleko odavde, vrlo daleko, gde niko ne zna ko je on. A tu je onda i ovo čudo.' Prebacivala je krunu iz ruke u raku. 'Ma, s tim ćemo lako', reče Magrat. 'Mislim, samo je sakrijemo ispod nekog kamena. Lako ćemo s tim. Lakše nego s bebama.' 'Nije tako', reče Baka. 'Iz prostog razloga što je čitava zemlja puna beba i sve isto izgledaju, al' ne bih rekla da ima puno kruna. One ionako uvek nađu načina da budu pronađene. K'o da imaju neki zov za ljudski um. Da je turiš pod ovaj kamen, za nedelju dana nekim slučajem bila bi pronađena. Zapamti šta sam rekla.'

Terry Pratchet 14 'To je, vala, tačno', priznade Nana Og. 'Kol'ko samo puta baciš čarobni prsten u najdublju okeansku dubinu, a onda, kad dođeš kući na jedan lep čaj od ribe list, eto ti njega.' U tišini su razmišljale o ovome. 'Nijednom', iznervirano reče Baka. 'A nisi ni ti. Bez obzira, možda će hteti da mu bude vraćena. Ako po pravu njemu pripada, hoću da kažem. Kraljevi se mnogo bakću oko kruna. Stvarno, Gita, ponekad tako umeš da lupiš...' 'Da napravim ja malo čaja, važi?', vedro uskoči Magrat i nestade u kujni. Dve starije veštice sedele su za stolom jedna naspram druge u pristojnoj i peckavoj tišini. Konačno Nana Og reče: 'Lepo je ona to sredila, je l' da? Cveće i sve to. Kakve su joj ono stvari po zidovima?' 'Okultni znaci', kiselo reče Baka. 'Ili tako nešto.' 'Simpatično', ljubazno reče Nana Og. 'I sva ta odeća i štapovi i kojekakve stvari.' 'Moderno', šmrknu Baka Vedervaks. 'Kad sam ja bila devojka, imale smo kocku voska i par igala i morale smo da budemo zadovoljne. Morale smo same da pravimo sopstvene čarolije tih dana.' 'Eh, al' dosta je vode proteklo od tada', mudro zaključi Nana Og. Uputila je bebi jedan ohrabrujući osmeh. Baka Vedervaks šmrknu. Nana Og je bila tri puta udata i vladala je plemenom dece i unučadi koje se prostiralo širom čitave kraljevine. Svakako, nigde nije pisalo da je vešticama zabranjeno da se udaju. Baka je to morala da prizna, mada nevoljno. Krajnje nevoljno. Ponovo je šmrknula u znak neodobravanja; ovo je bila greška. 'Šta se to oseća?', odbrusi. 'Ah', reče Nana Og, brižno premeštajući bebu. 'Mislim da bi trebalo da odem i vidim da li Magrat ima neku čistu krpu, važi?' I sada je Baka ostala sama. Bilo joj je neprijatno, kao što je to svakome ko ostane sam u tuđoj sobi, i jedva se obuzdavala da ustane i pregleda knjige na polici iznad kredenca, ili da proveri ima li prašine na polici iznad kamina. Okretala je krunu u rukama. Ponovo joj se činilo da je bila teža i veća nego što je zaista bila. Ugledala je ogledalo iznad kamina i pogled joj skliznu na krunu. Bio je to izazov. Kruna je prosto vapila da joj isproba veličinu. Uostalom, zašto da ne? Proverila je da nikoga nema u blizini i jednim pokretom skinula svoj šešir, pa umesto njega postavila krunu na glavu. Izgledalo je da joj odgovara. Baka se ponosito isprsi i oholo mahnu rukom u pravcu ognjišta. 'I te kako ima da se uradi', reče. Arogantno se naklonila starom dedinom satu. 'Odsecite mu glavu, nego šta', zapovedi. Nadmeno se osmehnula. I skamenila kada je čula povike i grmljavinu konja i smrtonosni šapat strela i vlažni, čvrsti zvuk kopalja koja se zarivaju u meso. Nalet za naletom odjekivali su joj u glavi. Mač se sudarao s štitom, ili mačem, ili kosti - nemilosrdno. Godine su hujale kroz njen um u jednoj sekundi. Bilo je vremena kada je ležala među mrtvima, ili visila s grane drveta; ali uvek bi tu bile ruke koje bi je ponovo uzdigle i postavile na somotski jastuk. Baka je pažljivo skinula krunu s glave - morala je da uloži dosta napora, kruni se to nije sviđalo - i položila je na sto. 'Znači, po tebi tako izgleda biti kralj, je li?', meko je upita. 'Pitam se samo što se onda svi grabe za taj posao?' 'Da li si za šećer?', reče Magrat iza nje. 'Moraš da budeš budala po rođenju da bi bio kralj', reče Baka. 'Molim?' Baka se okrete. 'Nisam te videla kad si ušla', reče. 'Šta si ono rekla?' 'Šećer za čaj?' 'Tri kašike', kao iz puške reče Baka. Jedna od stvari za kojima je Baka žalila u životu bila je da je uprkos svim svojim naporima dogurala do vrhunca svoje karijere s tenom nalik ružičastoj jabuci i sa svim zubima. Nikakva količina vradžbina nije bila dovoljna da ubedi koju bradavicu

Teri Pračet 15 da nikne na njenom lepom, mada malo konjastom licu, a ogromne količine šećera služile su samo da joj uliju bezgraničnu energiju. Čarobnjak koga je konsultovala objasnio joj je da je u pitanju bio njen metabolizam, što joj je barem davalo osećanje određene superiornosti u odnosu na Nanu Og za koju je sumnjala da je tako nešto ikada i videla. Magrat, je marljivo iskopala tri dupke pune kašike. Lepo bi došlo, setno je pomislila, kad bi neko s vremena na vreme izustio poneko 'hvala'. Postala je svesna da je kruna posmatra. 'Osećaš je, zar ne?', reče Baka. 'Nisam li rekla da će biti tako? Krune prizivaju!' 'To je zastrašujuće.' 'Ne, ne. Ona je samo to što jeste. Ne može ona ništa protiv toga.' 'Ali to je magija!' 'Ona je samo to što jeste', ponovila je Baka. 'Pokušava da me navede da je probam', reče Magrat s rukom koja je lebdela u vazduhu. 'Takva je, šta ćeš.' 'Ali, biću jaka', reče Magrat. 'Tako sam i mislila', reče Baka, čiji je izraz lica odjednom postao neobično drven. 'Šta radi Gita?' 'Kupa bebu u koritu', odsutno odgovori Magrat. 'Kako da sakrijemo nešto ovakvo? Šta bi se desilo ako bi je zakopali negde vrlo duboko?' 'Iskopao bi je jazavac', namršteno reče Baka. 'Ili bi je već neko iskopao tražeći zlato. Ili bi drvo obmotalo svoj koren oko nje, a onda bi ga izvalila oluja, pa bi onda neko došao, uzeo je i stavio na...' 'Sem ako ne bi bio jakog karaktera kao što smo mi', ispravi Magrat. 'Izuzimajući to, naravno', reče Baka, gledajući sebi u nokte. 'Mada, kada su u pitanju krune, nije stavljanje na glavu ono što predstavlja problem. Skidanje je prava muka.' Magrat je podiže i stade da je okreće u rukama. 'Čak i ne liči mnogo na krunu', reče. 'Biće da si ih mnogo videla u životu', reče Baka. 'Sasvim je prirodno da si stručnjak na tom polju.' 'Videla sam po koju. Ima po njima mnogo više dragulja i tekstilni deo u sredini', prkosno uzvrati Magrat. 'Ova stvarčica je mala...' 'Magrat Garlik!' 'Jesam. Dok me je podučavala Prija Vemper...' '...nekjojjelakacrnazemlja...' '...nekjojjelakacrnazemlja, često me je vodila u Rejzorbek ili u Lenkr kad su gostovale putujuće glumačke trupe. Mnogo je volela predstave. Imali su više kruna nego što bi mogla da naslažeš na palicu, mada...', zastala je '...Prija mi je pričala da su one napravljene od kalaja i papira i tako toga. A umesto dragulja obično staklo. Ali izgledale su stvarnije od ove. Ne misliš li da je to čudno?' 'Stvari koje pokušavaju da izgledaju kao stvari često više izgledaju kao stvari od samih stvari. Dobro znana činjenica', reče Baka. 'Ali ja to sigurno ne odobravam. A zbog kog andraka ovi putuju s tim krunama?' 'Ne znaš šta je pozorište?', upita Magrat. Baka Vedervaks, koja nikada nije izjavila da nešto ne zna, nije oklevala. 'Ma, znam', reče. 'To je jedna od onih kojekakvih stvari. Je l' tako?' 'Prija Vemper je govorila da je ono ogledalo života', reče Magrat. 'Pričala je da je uvek razgaljuje.' 'Ne sumnjam', munjevito reče Baka. 'Ako se dobro odglumata. Dobri ljudi, ti, iz tih trupa?' 'Valjda jesu.' 'I kažeš da putuju po čitavoj zemlji?', upita zamišljeno Baka gledajući kuhinjska vrata.

Terry Pratchet 16 'Svuda. Jedna trupa sada je u Lenkru, kako čujem. Nisam otišla jer, znaš kako je', Magrat obori pogled. 'Nije u redu da žena ide sama na takva mesta.' Baka klimnu glavom. Ona je sasvim podržavala takva gledišta sve dok, naravno, ne bi bilo nagoveštaja da bi mogla da se odnose na nju. Dobovala je prstima po Magratinom stolnjaku. 'Dobro', reče. 'A što da ne? Idi i reci Giti da dobro uvije bebu. Otkad nisam čula da se pozorište igra k'o što valja.' * * * Magrat je bila u zanosu kao i obično. Pozorište nije bilo ništa više od razastrtih ofarbanih vreća, bine od dasaka postavljenih na nekoliko burića i pola tuceta klupa raširenih po seoskom trgu. Ali u isto vreme uspevalo mu je da postane Zamak, Drugi deo zamka, Isti deo malo kasnije, Bojno polje, a sada je bilo Put izvan grada. Popodne bi bilo savršeno da nije bilo Bake Vedervaks. Nakon nekoliko prostrelnih pogleda u tročlani orkestar, pri čemu je pokušala da dokuči koji je od instrumenata bio pozorište, stara veštica je konačno usmerila pažnju na pozornicu i Magrat je postalo jasno da je bilo nekoliko ključnih aspekata pozorišta koje Baka nije prokljuvila. Trenutno je razgnevljeno poskakivala s klupe. 'Ubio ga je', siktala je. 'Što niko ništa ne preduzima? Ubio ga je! I to pred svima!' Magrat je očajnički držala svoju koleginicu za ruku dok se ova borila da skoči na noge. 'U redu je', šapnu. 'Nije mrtav!' 'Je l' ti to hoćeš da kažeš da ja lažem, draga moja devojko?', odbrusi Baka. 'Sve sam videla!' 'Vidi, Bako, nije to odistinski, znaš?' Baka Vedervaks se malo primirila, ali i dalje je gunđala za sebe. Počinjala je da oseća da situacija pokušava da je napravi budalom. Na bini čovek pod čaršavom držao je vatren monolog. Baka je napregnuto slušala nekoliko minuta, a onda je munula Magrat u rebra. 'O čemu on to?', zahtevala je. 'Priča koliko mu je žao što je taj drugi čovek mrtav', reče Magrat i u pokušaju da promeni temu, žurno dodade: 'Baš ima puno kruna, je l' da?' Baka se nije dala smesti. 'A što ga je onda ubijao, a?', reče. 'Pa, to je malo komplikovano...', izusti Magrat. 'To je sramota!', graknu Baka. 'A jadni mrtvac i dalje tamo leži!' Magrat preklinjući pogleda Nanu Og, koja je žvakala jabuku proučavajući pozornicu pogledom naučnog istraživača. 'Ja kontam', reče polako, 'ja kontam da je sve to sam foliranje. Vidi, onaj još uvek diše.' Ostatak publike, koji je već prihvatio da je ovaj komentar bio deo predstave, kao jedan pogledao je čoveka koji je predstavljao leš. On pocrvene. 'A vidi mu i čizme', kritički reče Nana. 'Pravi kralj stideo bi se takvih čizama.' Leš pokuša da zavuče noge iza kartonskog grma. Baka, osećajući na neki neshvatljivi način da je postigla omanju pobedu nad poslenicima neistine i prevare, poslužila se jabukom iz kese i počela da se zanima. Magratini živci počeli su da se opuštaju i ona se skrasila uživajući u predstavi. Ali ne, kako se ispostavilo, zadugo. Njeno voljno obuzdavanje neverice prekinuo je glas koji reče: 'O čemu je sad ovo?' Magrat uzdahnu. 'Pa', pokušala je, 'on misli da je on princ, ali je on zaista ćerka drugog kralja, obučena kao muškarac.' Baka podvrgnu glumca dugom analitičkom pogledu. 'On i jeste muškarac', reče. 'Sa slamnatom perikom. I piskuće glasom.' Magrat uzdrhta. Znala je ponešto o pravilima pozorišta. Zazirala je od ovog trenutka. Baka Vedervaks je imala svoja Gledišta.

Teri Pračet 17 'Da, ali', reče slomljeno, 'ovo je pozorište, znaš. Sve žene igraju muškarci.' 'Zašto?' 'Ženama nije dozvoljeno da budu na bini', slabašno reče Magrat. Zatvorila je oči. U stvari, nije došlo do praska sa sedišta s njene leve strane. Usudila se da ispod oka baci pogled. Baka je tiho prežvakavala isti zalogaj jabuke opet i ponovo, ne skidajući oči s dešavanja. 'Nemoj da praviš lom, Esmi', reče Nana, koja je takođe znala za Bakina Gledišta. 'Ovo je dobar deo. Izgleda da sam počela da ga skontavam.' Neko potapša Baku po ramenu i glas reče: 'Gospođo, da li biste bili tako ljubazni da skinete šešir?' Baka se veoma polako okrete na svom sedištu, kao da su je pokretali skriveni motori, i podvrgnu uljeza dijamantskiplavom pogledu od hiljadu kilovata. Čovek splasnu pod njim i utonu na svom sedištu, a lice ga je pratilo sve do dole. 'Ne', reče ona. Razmotrio je mogućnosti koje su mu preostajale. 'U redu', reče. Baka se okrete i klimnu glumcima, koji su zastali da bi je gledali. 'U šta li samo vi gledate', zareža. 'Nastavljajte.' Nana Og joj pruži drugu kesu. 'Uzmi karamelu', reče. Tišina ponovo ispuni improvizovani teatar, izuzimajući oklevajuće glasove glumaca, koji su stalno bacali pogled prema nakostrešenoj prilici Bake Vedervaks, i zvuke mljackanja dve kuvane karamele koje su se neumorno razvlačile od obraza do obraza. Baka reče glasom tako oštrim da je jedan od glumaca ispustio svoj drveni mač: 'Onaj čovek tamo im nešto došaptava.' 'On je šaptač', reče Magrat. 'Govori im šta da kažu.' 'Pa zar oni ne znaju?' 'Mislim da zaboravljaju', razdražljivo reče Magrat. 'Iz nekog razloga.' Baka munu Nanu Og. 'Šta se sad zbiva?', upita. 'Što su svi ti kraljevi i ljudi tamo gore?' 'Gozba je, znaš', autoritativno reče Nana Og. 'Zbog mrtvog kralja, onog u čizmama, što je bio, samo sad ako pogledaš, videćeš da se pretvara da je vojnik i svi drže govore kako je bio dobar i kako se pitaju ko je mogao da ga ubije.' 'Je li?', natmureno reče Baka. Bacila je pogled na glumačku družinu tražeći ubicu. Premišljala se. Onda je ustala. Njen crni šal talasao se oko nje kao krila anđela osvete, koji je došao da oslobodi svet svega što je bila budalaština, pretvaranje, izmišljotina i prevara. Nekako je izgledala mnogo veća nego obično. Ljutitim prstom pokaza prema krivcu. 'On je to uradio!', pobedonosno viknu. 'Svi smo ga videli! Nožem je to uradio!' * * * Publika je izlazila, zadovoljna. U celini, bio je to dobar komad, razmišljao je svako, mada ne baš lak za praćenje. Ali je mnogo smešno bilo kad su se svi kraljevi razbežali, a žena u crnom naskočila na pozornicu i razvikala se. Samo to vredelo je onih pola penija za ulaznicu. Tri veštice sedele su same na ivici pozornice. 'Samo se pitam kako to da onol'ki kraljevi i lordovi dođu ovamo da ovo rade?', reče Baka nimalo zbunjena. 'Čovek bi pomislio da su oni previše zauzeti. Vladanjem i slično.' 'Ne', reče Magrat brižno. 'I dalje mislim da nisi baš razumela.' 'E pa, ima da ga prokljuvim', odseče Baka. Ponovo se popela na binu i povukla u stranu jednu vrećastu zavesu. 'Ti!', viknu. 'Ti si mrtav!'

Terry Pratchet 18 Nesrećni bivši leš, koji je jeo sendvič sa šunkom ne bi li smirio živce, preturi se na leđa sa svoje stolice. Baka šutnu grm. Čizma joj prođe pravo kroz njega. 'Eto', reče nikom određenom neobično zadovoljnim glasom. 'Ništa nije pravo! Sve je samo farba, i gredice i otpozadi papir.' 'Mogu li vam pomoći, dobre dame?' Bio je to bogat i predivan glas, kod koga je svaki slog savršeno upadao na mesto. Bio je to zlatnosmeđi glas. Ako je Tvorac multiverzuma imao glas, bio je to glas nalik ovom. Ako je imao neku manu, onda je to bilo što to nije bio glas koji biste mogli da upotrebite, na primer, za naručivanje uglja. Ugalj koji bi ovakav glas naručio pretvorio bi se u dijamante. Glas je pripadao velikom, debelom čoveku koji je bio gadno naružen brkovima. Ružičaste vene činile su mapu vrlo velikog grada po njegovim obrazima; njegov nos bi sasvim lepo mogao da se sakrije u činiji jagoda. Nosio je otrcani pulover i pocepane dugačke čarape, ali je imao držanje koje bi vas gotovo ubedilo da je njegova odeća od somota i hermelina baš u tom trenutku bila na pranju. U jednoj ruci držao je peškir, uz pomoć kojeg je očigledno skidao šminku koja je još više zamastila njegovo lice. 'Znam te', reče Baka. 'Ti si izvršio ubistvo.' Bacila je pogled prema Magrat i gunđajući dodala: 'Ako ništa, tako je izgledalo.' 'Tako mi je drago. Uvek je zadovoljstvo susresti pravog ljubitelja. Olvin Vitoler, na usluzi. Upravnik ovog skupa lutalica', reče čovek i, skinuvši svoj šešir koji su pošteno načeli moljci, duboko se nakloni. Ostatak njegovog tela uljudno se opustio sve dok mu se glava nije našla u nivou s Bakinim kolenima. 'Da, dobro', reče Baka. Osećala je da joj je odeća postala nešto veća i mnogo toplija. 'I meni se čini da ste bili mnogo dobri', reče Nana Og. 'Ono kako ste sve one reči izvikali onako dostojanstveno. Odmah sam znala da ste kralj.' 'Nadam se da nismo nešto pokvarili', reče Magrat. 'Draga moja damo', reče Vitoler. 'Da li bih mogao da počnem da vam pričam koliko je zahvalan čak i puki pantomimičar kada uvidi da je publika pronikla ispod ljuske farbe na kulisama sve do duha koji skriven leži ispod?' 'Verujem da biste mogli', reče Baka. 'Verujem da biste mogli da kažete bilo šta, gospodine Vitoler.' Vratio je šešir i njihove se oči susretaše u dugačkom i ispitivačkom pogledu u kome je jedan profesionalac odmeravao drugog. Vitoler je prvi odustao i pokušao da se pravi da se nije ni nadmetao. 'A sad', reče, 'čemu treba da zahvalim za ovu posetu tri tako šarmantne dame?' U stvari, on je bio pobednik. Baka zinu. Ona sebe ne bi mogla da opiše kao nešto više od 'zgodna, promišljena'. Nana, sa druge strane, bila je otečena kao beba i imala lice kao sušena grožđica. Najviše što bi se o Magrat moglo reći bilo je da je pošteno priprosta, dobro oribana i ravna kao daska za peglanje sa dva zrna graška na sebi, čak i ako joj je glava bila iskićena koječime. Baka je mogla nešto da oseti, neku vrstu magije na delu. Ali ne od vrste na koju je bila navikla. Bio je to Vitolerov glas. Samim procesom artikulisanja menjao je stvari o kojima je pričao. Samo pogledaj ove dve, reče sebi, kako se nabacuju kao par šiparica. Baka je zaustavila ruku na pola puta do svoje kao čelik čvrste punđe i značajno je pročistila grlo. 'Volele bismo da popričamo s vama, gospodine Vitoler.' Pokazala je prema glumcima, koji su razmontiravali binu i trudili se da se drže podalje od nje, i dodala zavereničkim šapatom: 'Negde nasamo.' 'Draga damo, pa naravno', reče. 'Trenutno mesto mojeg boravka nalazi se u tamošnjem uvaženom pojištu.' Veštice se osvrtoše oko sebe. Napokon, Magrat se osmeli: 'Mislite na krčmu?'

Teri Pračet 19 * * * Bilo je hladno i duvala je promaja u Velikoj dvorani zamka Lenkr, a bešika novog dvoroupravitelja nije postajala nimalo mlađa. Stajao je i vrpoljio se pod pogledom lejdi Felmet. 'O, da', reče. 'Imamo ih, nego šta. Puno.' 'I ljudi ništa ne preduzimaju u vezi s tim?', upita vojvotkinja. Upravnik dvora trepnu. 'Oprostite?', reče. 'Ljudi ih trpe?' 'O, svakako', zadovoljno reče upravnik dvora. 'Smatra se da je sreća ako veštica živi u vašem selu. Budite sigurni, da.' 'Zašto?' Upravnik dvora je oklevao. Poslednji put kada se obratio veštici bilo je to zbog nekih problema sa zadnjicom koji su klozet pretvarali u dnevno mučilište, a teglica s premazom koju je dobio od nje pretvorila je svet u lepše mesto. 'One ublažavaju male životne kvrge i čvoruge', reče. 'Tamo odakle sam ja veštice nisu dozvoljene', strogo reče vojvotkinja. 'I ne nameravamo da ih dopustimo ovde. Snabdećete nas njihovim adresama.' 'Adresama, vaša uzvišenosti?' 'Tamo gde žive. Pretpostavljam da vaši skupljači poreza znaju gde mogu da ih pronađu?' 'Ah', snuždeno reče upravnik dvora. Vojvoda se nagnu sa svog prestola. 'Pretpostavljam', reče, 'da plaćaju poreze?' 'Ne baš plaćaju poreze, gospodaru', reče upravnik dvora. Nastupi tišina. Naposletku vojvoda ga potaknu: 'Nastavi, čoveče.' 'Pa, više je to u stilu ne plaćaju, znate. Nikad nismo osećali, u stvari, stari kralj nije mislio... Pa, jednostavno, ne plaćaju.' Vojvoda je položio ruku na ženino rame. 'Shvatam', reče hladno. 'Dobro. Slobodan si.' Upravnik dvora kratko i s olakšanjem klimnu, pa se poput krabe iskrade iz dvorane. 'Dobro!', reče vojvotkinja. 'Zaista.' 'Je li tako tvoja porodica vladala kraljevinom? Tvoja je dužnost bila da ubiješ svog rođaka. To je bilo u interesu vrste', reče vojvotkinja. 'Slabi ne zaslužuju da prežive.' Vojvoda uzdrhta. Stalno ga je podsećala. U celini, on nije imao ništa protiv ubijanja ljudi, ili barem naređivanja da budu ubijeni i posmatranja izvršenja. Ali ubiti rođaka zapinjalo mu je u grlu ili - prisećao se - u jetri. 'Baš tako', progovorio je. 'Naravno, izgleda da ima mnogo veštica i moglo bi da bude teško pronaći one tri koje su bile u pustari.' 'To nema veze.' 'Naravno dane.' 'Uzmi stvari u svoje ruke.' 'Da, draga.' Stvari u ruke. Već je on i te kako stavio stvari u ruke. Kada bi zatvorio oči, i dalje je mogao da vidi telo kako se kotrlja niz stepenice. Da li se začuo šum zadržanog daha negde u tami dvorane? Bio je siguran da su bili sami. Stvari u ruke! Pokušao je da spere krv s ruku. Kada bi mogao da spere krv s ruku, govorio je sebi, bilo bi to kao da se nije ni dogodilo. Ribao je i ribao. Ribao dok ne bi vrisnuo. * * * Baka se nije osećala prijatno na javnim okupljalištima. Ukočeno je sedela iza svog vina s limunom, kao da je to bio štit od svih iskušenja ovog sveta.

Terry Pratchet 20 Nana Og, sa druge strane, poletno je ispijala svoje treće piće i, kiselo je razmišljala Baka, dobro odmicala putem koji se najverovatnije završavao njenim uobičajenim igranjem na stolu, pokazivanjem svog donjeg veša i pevanjem 'Ježu ne možeš da smestiš'. Sto je bio prekriven bakarnim novčićima. Vitoler i njegova žena sedeli su na njegovim suprotnim krajevima i brojali novac. Bila je to neka vrsta trke. Baka je odmerila gospođu Vitoler dok je izvlačila bakrenjake ispod prstiju svog muža. Imala je izgled inteligentne žene, koja se prema svom mužu odnosila kao ovčarski pas prema omiljenom jagnjetu. Složenosti bračnog odnosa Baki su bile poznate samo iz daljine, na isti način kao što bi astronom mogao da posmatra površinu dalekog i nepoznatog sveta, ali ona je već bila svesna da ona koja može da bude Vitolerova žena mora da bude naročita, s nepresušnim izvorima strpljenja, organizatorskim sposobnostima i veštim prstima. 'Gospođo Vitoler', reče naposletku, 'da li bih mogla da budem tako hrabra pa da vas pitam da li je vaša zajednica bila blagoslovena plodom?' Par ju je bledo pogledao. 'Mislila je...', započe Nana Og. 'Ne, shvatila sam', tiho reče gospođa Vitoler. 'Ne. Jednom smo imali devojčicu.' Mali oblak nadvio se nad stolom. Za sekund ili dva Vitoler je izgledao kao da je tek ljudskih dimenzija i mnogo stariji. Zagledao se u gomilicu novčića ispred sebe. 'Samo, eto, tu je ovo dete', reče Baka, pokazujući na bebu u naručju Nane Og. 'I potreban mu je dom'.' Vitoleri su netremice gledali. Onda čovek uzdahnu. 'Nije to nikakav život za dete', reče. 'Stalno u pokretu. Stalno u drugom gradu. I nema mesta za školovanje. Kažu da je to veoma važno u današnje vreme.' Ali pogled mu nije skrenuo. Gospođa Vitoler reče: 'Zašto mu je potreban dom?' 'Zato što ga nema', reče Baka. 'Barem ne neki u kome bi bio dobrodošao.' Tišina se nastavila. Onda gospođa Vitoler reče: 'A vi koje pitate, vi ste u svojstvu njegovih...?' 'Kume', reče Nana Og kao iz puške. Baka je bila pomalo iznenađena. To joj nikada ne bi palo na pamet. Vitoler se odsutno igrao novčićima ispred sebe. Njegova žena pruži ruku preko stola, dodirnu njegovu i tada nastupi trenutak neizgovorenog zajedništva. Baka odvrati pogled. Ona je postala stručnjak za čitanje lica, ali bilo je situacija kada bi više volela da nije. 'U novcu, avaj, oskudevamo...', započe Vitoler. 'Ali ćemo se prikrpiti', odlučno reče njegova žena. 'Da, mislim da hoćemo. Biće nam zadovoljstvo da se staramo o njemu.' Baka klimnu i stade da pretura po najdubljim preklopima svog ogrtača. Najzad je izvukla kožnu vrećicu koju je značajno bacila na sto. U njoj je bilo dosta srebrnih, pa čak i nekoliko sićušnih zlatnih novčića. 'Ovo bi trebalo da bude dovoljno za...', zaplela se, '... pelene i slično. Odeću i stvari. Šta već ide.' 'Stostruko više, čini mi se', izusti Vitoler. 'Zašto to niste spomenule ranije?' 'Da sam morala da vas kupujem, ne biste bili vredni cene.' 'Ali ne znate ništa o nama!', reče gospođa Vitoler. 'Ne znamo, je li?', mirno reče Baka. 'Prirodno, volele bismo da čujemo kako napreduje. Mogli biste da nam šaljete pisma i tako to, ali ne bi bilo pametno pričati o svemu ovome, kada odete, shvatate? Zbog deteta.' Gospođa Vitoler pogleda u dve starice. 'Ima ovde još nečega, zar ne?', upita. 'Nečeg velikog, iza svega ovoga?' Baka je oklevala, a onda je klimnula glavom. 'Ali ne bi bilo za naše dobro kada bismo to znali?' Još jedno klimanje.

Teri Pračet 21 Baka je ustala kada je još nekoliko glumaca ušlo, razbijajući čaroliju. Glumci su imali naviku da ispunjavaju sav prostor oko sebe. 'Ima drugih stvari o kojima moram da se postaram', reče ona. 'Molim da me izvinite.' 'Kako se zove?', upita Vitoler. 'Tom', reče Baka bez oklevanja. 'Džon', reče Nana. Dve veštice se sudariše pogledima. Baka pobedi. 'Tom Džon', reče odlučno i izađe. Napolju se susrela s Magrat koja je bila bez daha. 'Pronašla sam kutiju', reče ona. 'U njoj su bile krune i šta sve ne. I onda sam je ubacila unutra, kao što si mi rekla, ispod svega ostalog.' 'Dobro', reče Baka. 'Naša kruna izgledala je stvarno jadno u poređenju s ostalima!' 'To ćemo još da vidimo, zar ne', reče Baka. 'Da li te je neko video?' 'Ne, svi su bili previše zauzeti, ali...' Magrat je zastala i onda pocrvenela. 'Da čujem, devojko.' 'Odmah potom došao je čovek i uštinuo me za zadnjicu.' Magrat je postala grimizno crvena i pljesnula se rukom preko usana. 'Jeste li?', reče Baka. 'A onda šta?' 'A onda, a onda...' 'Da?' 'Rekao je, rekao je...' 'Šta je to rekao?' 'Rekao je: "Ćao, lepojko, šta radiš večeras?"' Baka je ovo malo produmala, a onda reče: 'Stara Prija Vemper nije previše izlazila napolje, zar ne?' 'Imala je ono s nogom, znaš', reče Magrat. 'Ali obučila te je za babicu i tako to?' 'A to da', reče Magrat. 'Mnogo puta sam to radila.' 'Ali...' Baka je oklevala, nabadajući po nepoznatom terenu '... nikada nije pričala o onome što bismo mogle nazvati prethodnicom?' 'Molim?' 'Znaš', reče Baka, s trunkom očaja u glasu. 'Muškarci i tako to.' Magrat je izgledala kao da je na pragu da se uspaniči. 'Šta u vezi s njima?' Baka Vedervaks je u svom životu radila mnogo neobičnih stvari i mnogo je bilo potrebno da bi odbila izazov. Ali ovoga puta je odustala. 'Mislim', reče bespomoćno, 'da ne bi bilo loše da ovih dana malo popričaš nasamo s Nanom Og. Što skorije.' S prozora iza njih prolomio se smeh, zveckanje čašica i tanki glas koji je izvlačio visoke tonove pesme: '... žirafi, ako staneš na stolicu. Ali ježu...' Baka prestade da sluša. 'Samo nemoj sad', dodade. * * * Trupa se zaputila nekoliko sati pre zalaska sunca. Njene četiri zaprege klatile su se putem koji je vodio prema Sto Latu i velikim gradovima. Lenkr je imao zakon po kome su svi zabavljači, šarlatani i ostali potencijalni kriminalci morali do zalaska sunca da napuste gradske kapije; to nikoga zaista nije pogađalo jer grad i nije imao zidine i nikome nije smetalo ako bi se neko i vratio na po koju po mraku. Ono što se računalo bila je forma stvari. Veštice su ovo posmatrale iz Magratine kolibe, uz pomoć prastare zelene kristalne kugle Nane Og. 'Vreme je da naučiš kako se dobija zvuk na ovom čudu', zagunđa Baka. Malo ju je prodrmala, ispunjavajući sliku mehurićima.

Terry Pratchet 22 'Baš je neobično', reče Magrat. 'U tim zapregama. Stvari koje su imali! Papirno drveće, svakojaki kostimi i...', zamahala je rukama '...ona velika slika stranih predela, s hramovima i svačim, i sve to urolano. Bila je lepa!' Baka frknu. 'Meni je baš bilo sjajno kako su svi oni ljudi postajali kraljevi i šta ne. Kao da je u pitanju bila magija.' 'Magrat Garlik, šta to bulazniš? Sve je to bilo samo papir i farba. Svako je mogao to da primeti.' Magrat otvori usta da nešto kaže, provrte kroz glavu raspravu koja bi potom usledila, i ponovo ih zatvori. 'Gde je Nana?', upita. 'Eno je, leži na travnjaku', reče Baka. 'Malo se loše osećala.' A spolja je dopirao zvuk Nane Og koja se iz sveg glasa osećala loše. Magrat uzdahnu. 'Znaš', reče, 'ako smo njegove kume, trebalo bi da mu damo tri poklona. Takav je običaj.' 'O čemu ti to pričaš, devojko?' 'Tri dobre veštice trebalo bi da bebi daruju tri poklona. Znaš, kao recimo lepotu, mudrost i sreću.' Magrat prkosno nastavi. 'Tako se radilo u stara dobra vremena.' 'Aha, misliš na kuće od kolača i tako to', reče Baka s nipodaštavanjem. 'Vretena, bundeve i bockanje prstiju na ružin trn i slično. Gde bi mi bila glava sa svim tim drangulijama.' Zamišljeno je trljala kuglu. 'Da, ali...', reče Magrat. Baka podiže pogled prema njoj. To vam je bila Magrat. Glava puna bundeva. Svačija dobra vila, za dve čiode. Ali dobra duša ispod svega ostalog. Dobra prema krznenim životinjicama. Osoba koja bi se zabrinula kada bi ptić pao iz gnezda. 'Vidi, ako te čini srećnijom', promrmlja, iznenadivši samu sebe. Neodređeno je mahnula rukom iznad prizora zaprege koja je odlazila. 'Šta bi sve trebalo - bogatstvo, lepota?' 'Pa, nije sve u novcu, a ako bude na oca, biće dovoljno lep', reče Magrat, odjednom vrlo ozbiljna. 'Mudrost, kako ti se čini?' 'To je nešto što će već morati sam da stekne', reče Baka. 'Dobar vid? Dobar glas za pevanje?' S travnjaka napolju dopirao je iskrzani ali poletni glas Nane Og koja je noćnom nebu saopštavala da Dugme je na vrhu čarobnjakove palice. 'Nije od značaja', glasno reče Baka. 'Moraš da razmišljaš glavologijom, znaš? A ne da se zamajavaš svim tim andracima oko lepote i bogatstva. To nije značajno.' Ponovo se okrenula prema kugli i bezvoljno odmahnula: 'Bolje idi po Nanu, onda, i postaraj se da nas bude tri.' Nanu su napokon uvele unutra i morale su da joj objasne stanje stvari. 'Tri poklona, a?', reče. 'Nisam ti te stvari radila još od kada sam bila cura, vraća me to u - šta to radiš?' Magrat se razletela po sobi paleći sveće. 'O, pa moramo da napravimo odgovarajući magijski ambijent', objasnila je. Baka slegnu ramenima, ali ne reče ništa, mada suočena s krajnjim izazovom. Sve veštice izvodile su magiju na svoj način, a ovo je bila Magratina kuća. 'Šta ćemo onda da mu darujemo?', upita Nana. 'Upravo smo o tome raspravljale', reče Baka. 'Znam ja šta će njemu trebati', reče Nana. Njen predlog dočekala je ledena tišina. 'Ne vidim od kakve koristi bi to bilo', naposletku reče Magrat. 'Zar mu ne bi bilo prilično neudobno?' 'Biće nam zahvalan kad poraste, pazi šta sam rekla', reče Nana. 'Moj prvi muž, uvek je govorio...' 'Nešto što nije toliko telesno bilo bi u duhu situacije', uskoči Baka, sevajući očima prema Nani Og. 'Nema potrebe da se sve pokvari, Gita. Zašto uvek moraš da...' 'Ta, ako ništa, mogu da kažem da sam...', započe Nana.

Teri Pračet 23 Oba glasa svedoše se na mrmljanje. Nastupila je duga i bodljikava tišina. 'Mislim', reče Magrat s krhkom veselošću, 'da bi možda bila dobra ideja kada bismo otišle svaka u svoju kolibu i uradile to zasebno. Znate. Svaka na svoj način. Dan je bio dugačak i prilično smo umorne.' 'Dobra ideja', odlučno reče Baka i ustade. 'Dođi, Nano Og', reče odsečno. 'Dan je bio dugačak i prilično smo umorne.' Magrat je čula prepirku dok su se udaljavale stazom. Tužno je sedela sred obojenih sveća, držeći bočicu izuzetno čudotvornog tamjana koju je dobila preko jednog velikog snabdevača magijskim rekvizitima iz udaljenog Ank-Morporka. Veoma se radovala što će ga isprobati. Ponekad, razmišljala je, lepo bi bilo kada bi ljudi bili samo malo ljubazniji... Zagledala se u kuglu. E pa, mogla bi da počne. 'Lako će sklapati prijateljstva', prošapta. Nije to bilo mnogo, znala je, ali bilo je nešto čime ona nikada nije uspela da ovlada. Nana Og, sedeći sama u kuhinji sa svojom ogromnom mačorčinom sklupčanom u njenom krilu, dolila je sebi piće za laku noć i kroz izmaglicu pokušala da se priseti sedamnaestog stiha Ježeve pesme. Bilo je nešto o jarčevima, prisećala se, ali detalji su joj izmicali. Vreme je nagrizalo pamćenje. Nazdravila je nekom nevidljivom. 'More, dobro pamćenje treba da ima', reče. 'Uvek će moći da se seti reči.' A Baka Vedervaks, grabeći kući sama kroz ponoćnu šumu, umotavala se šalom i razmišljala. Dan je bio dugačak i naporan. Pozorište je bilo njegov najgori deo. Svi ljudi su se pretvarali da su neko drugi, stvari koje su se dešavale nisu bile stvarne, delovi krajolika koje si mogao da probiješ nogom... Baka je volela da zna na čemu je, a nije bila sigurna na čemu je s takvim stvarima. Činilo se da se svet stalno menja. Pre se nije toliko menjao. Bilo je to zbunjujuće. Hitro je hodala kroz mrak smelim korakom nekog ko je u najmanju ruku bio siguran da je šuma, u ovako vlažan i vetrovit čas, krila neobične i užasne stvari i da je to bila ona. 'Nek bude ko god misli da jeste', reče. 'To je, najviše čemu neko može da se nada u ovakvom svetu.' Kao i većina ljudi, veštice su neusredsređene u vremenu. Razlika je u tome što one to neodređeno shvataju i koriste. One cene prošlost jer deo njih i dalje tu živi, a mogu da vide senke budućnosti koje ova baca pred sebe. Baka je mogla da vidi oblik budućnosti i u njemu su bili noževi. * * * Počelo je u pet narednog jutra. Četiri čoveka projahala su kroz šumu blizu Bakine kolibe, privezala konje van dometa čujnosti i vrlo oprezno stala da se šunjaju kroz maglu. Narednik kome je ovaj zadatak bio poveren nije bio mnogo srećan zbog toga. Bio je to čovek iz Ramtopa i nije bio sasvim siguran kako se to hapsi veštica. Sasvim je, međutim, bio siguran da se veštici ta zamisao neće svideti. Nije mu se dopadala pomisao na vešticu kojoj se ne sviđa zamisao. Ostali su takođe bili Ramtopci. Pratili su ga u stopu, spremni da iza njega zalegnu na prvi nagoveštaj bilo čega manje uobičajenog od drveta. Bakina koliba je u magli imala oblik pečurke. Njena jogunasta biljna bašta izgledala je kao da se pokreće, čak i kada nije bilo vetra. Imala je biljke koje se ni na jednom dragom mestu u planini nisu mogle naći, a njihovim korenjem i semenom trgovalo se u krugu od osam hiljada kilometara Disksveta i narednik bi se mogao zakleti da se nekoliko cvetova okrenulo ka njemu. Stresao se. 'Šta ćemo sad, naredniče?' 'Sad ćemo - sad ćemo da se raširimo', reče. 'Jeste. Da se raširimo. Eto, to ćemo.'

Terry Pratchet 24 Oprezno su išli kroz paprat. Narednik čučnu iza pogodnog panja i reče: 'Dobro. Odlično. Sve ste shvatili. 'Ajde sad da se ponovo raširimo, a ovoga puta širimo se zasebno.' Ljudi stadoše malo da gunđaju, ali nestadoše u magli. Narednik im je dao nekoliko minuta da zauzmu položaje, a onda je rekao: 'Dobro. Sad ćemo...' Zastao je. Zapitao se da li bi se usudio da vikne i odlučio da to ne uradi. Ustao je. Skinuo je šlem kako bi ukazao poštovanje i preko vlažne trave uputio se do sporednih vrata. Pokucao je, veoma blago. Nakon što je pričekao nekoliko sekundi, natukao je šlem na glavu i rekao: 'Nema nikog. Izeš ga', i počeo da se udaljava. Vrata se otvoriše. Otvoriše se polako i s najvećom količinom škripe. Prosto zanemarivanje ne bi dovelo do takve dubine arlaukanja; za to vam je bio potreban pažljiv rad vrelom vodom tokom nedelja. Narednik zastade, a onda se okrete vrlo lagano, uspevajući da pomeri što je manje bilo moguće mišića. Pomalo je bio zbunjen činjenicom da ničega nije bilo u vratima. Prema njegovom iskustvu, vrata se nisu otvarala sama od sebe. Nervozno je pročistio grlo. Baka Vedervaks odmah pored njegovog uveta reče: 'Nezgodan ti taj kašalj koji si navukao. Pametnu si stvar učinio što si došao do mene.' Narednik pogleda u nju izrazom luđačke zahvalnosti. Reče: 'Argmh.' * * * 'Kažeš da je uradila šta?', reče vojvoda. Narednik je nepokolebljivo bio zagledan u tačku na pedalj udesno od vojvodine stolice. 'Poslužila me šoljom čaja, gospodine', reče. 'A šta je bilo s tvojim ljudima?' 'I njih je poslužila, gospodine.' Vojvoda se pridiže iz stolice i položi ruke na zarđali metal narednikove pancirne košulje. Bio je loše raspoložen. Pola noći proveo je perući ruke. Stalno mu se činilo da mu nešto šapuće u uvo. Ovsena kaša za doručak bila je previše slana i pečena s jabukom u ustima, a kuvar je u kuhinji imao histerične napade. Videlo se da je vojvoda krajnje iznerviran. Bio je ljubazan. Vojvoda je bio od onih ljudi koji postaju sve prijatniji što im manje živaca preostane, sve do tačke kada reči 'Najlepše hvala' zadobiju oštricu giljotine. 'Naredniče', reče, lagano hodajući s čovekom po prostoriji. 'Gospodine?' 'Nisam siguran da li su moja naređenja bila dovoljno jasna, naredniče', reče vojvoda zmijskim tonom. 'Gospodine?' 'Mislim, moguće je da sam te zbunio. Hteo sam da kažem: "Dovedite mi vešticu, u lancima ako bude neophodno", ali može biti da je ono što sam stvarno izgovorio bilo: "Idite na šolju čaja". Da nije možda to posredi?' Narednikove čelo se naboralo. Sarkazam sve do ovog trenutka nije uplovio u njegov život. Njegovo iskustvo s ljudima koji su bili ljuti na njega najčešće je sadržalo dreku i povremene komade drveta. 'Ne, gospodine.' 'Pitam se, onda, zašto nisi uradio stvar koju sam tražio?' 'Gospodine?' 'Pretpostavljam da je izgovorila neke čarobne reči, zar ne? Slušao sam o vešticama', reče vojvoda koji je prethodnu noć proveo čitajući neka od zanimljivijih dela o toj temi3 sve dok mu zavijene ruke nisu postale i suviše drhtave. 'Pretpostavljam da vam je ponudila prizore 3 Koja su napisali čarobnjaci, koji žive u celibatu i čudne stvari im padaju na pamet oko četiri ujutru.

Teri Pračet 25 nezemaljskih uživanja? Da li vam je pokazala...', vojvoda uzdrhta '...mračne zanesenosti i zabranjena ushićenja o kojima smrtnik ne bi trebalo ni da pomišlja, a možda i demonske tajne koje su vas odvele do dna ljudske požude?' Vojvoda je seo hladeći se maramicom. 'Da li vam je dobro, gospodine?', upita narednik. 'Šta? O, savršeno, savršeno.' 'Nešto ste pocrveneli.' 'Ama, ne menjaj temu, čoveče', odbrusi vojvoda, malo se pribirajući. 'Priznaj - mora da vam je ponudila sladostrasna i razuzdana zadovoljstva znana samo poznavaocima čulnih umetnosti, nije li tako?' Narednik je stajao u stavu mirno i gledao pravo ispred sebe. 'Ne, gospodine', reče na način nekoga ko govori istinu, pa šta bude. 'Ponudila mi je kolačić.' 'Kolačić?' 'Da, gospodine. S ribizlama.' Felmet je sedeo sasvim mirno dok se borio da postigne unutrašnji mir. Napokon, uspeo je da izgovori: 'A šta su tvoji ljudi preduzeli u vezi s tim?' 'I oni su dobili kolačiće, gospodine. Svi izuzev mladog Rodžera koji ne sme da jede voće zbog svojih problema.' Vojvoda utonu u svoju stolicu pored prozora i stavi ruku preko očiju. Bio je rođen da vlada ravnicom, razmišljao je, gde je sve bilo ravno i nije bilo ovih vremenskih prilika i svega, i gde ljudi nisu izgledali kao da su načinjeni od testa. Sad će još i da mi kaže šta je taj Rodžer dobio. 'On je dobio biskvit, gospodine.' Vojvoda je gledao kroz prozor u drveće. Bio je ljut. Bio je krajnje ljut. Ali dvadeset godina braka s lejdi Felmet naučilo ga je ne samo da kontroliše svoja osećanja već da kontroliše i svoje instinkte, pa stoga ni najmanji drhtaj mišića nije otkrivao šta se odigravalo u njegovom umu. Pored toga, izranjajući iz crnih dubina njegove glave pomaljalo se osećanje za koje, do tada, nije imao mnogo vremena. Znatiželja blesnu svojim perajem. Vojvoda je sasvim lepo proživeo pedeset godina ne uspevši da otkrije svrhu znatiželje. Nije to bila crta koja je bila podsticana kod plemića. Za njega je sigurnost bila mnogo jača karta. Međutim, učinilo mu se da bi jednom i znatiželja mogla da ima svoju svrhu. Narednik je stajao nasred poda s nepokolebljivim držanjem nekoga ko čeka naređenje i ko je potpuno spreman da ga čeka dok ga kontinentalni pomak ne izbaci iz ravnoteže. On je godinama bio u nezahtevnoj službi kraljeva Lenkra, i to se primećivalo. Telo mu je stajalo u stavu mirno. Uprkos svim njegovim nastojanjima, stomak mu je stajao na mestu voljno. Vojvodin pogled pade na Ludu, koji je sedeo na svom mestu pokraj trona. Povijena prilika podiže pogled i, pometen, zvecnu nekako malodušno svojim zvončićima. Vojvoda je doneo odluku. Način da se napreduje, otkrio je, bio je da se pronalaze slabe tačke. Pokušao je da izbaci misao da je to podrazumevalo i takve stvarčice kao što su kraljevi bubrezi na vrhu mračnog stepeništa i usredsredio se na stvari koje su mu bile nadohvat ruke. ...ruke. Trljao je i trljao, ali činilo se kao da ništa ne pomaže. Naposletku otišao je do tamnica i pozajmio jednu od mučiteljevih žicanih četki, i trljao, trljao i četkom. Ni to nije pomoglo. Još je i odmoglo. Što je više trljao, više je bilo krvi. Strahovao je da ne poludi... Rvao se s pomisli koja mu se začinjala u pozadini uma. Slabe tačke. To je bilo to. Luda je izgledao kao sasvim slaba tačka. 'Slobodan si, naredniče.' 'Gospodine', reče narednik i kruto izmaršira. 'Ludo?' 'Nazdravlje, gospodine...', nervozno reče Luda i kratko zadrombulja po mrskoj mandolini. Vojvoda sede na presto. 'Već sam sasvim ozdravio', reče. 'Posavetuj me, moja Ludo.'

Terry Pratchet 26 'Uzdravlje, strikane...', reče Luda. 'Niti sam ti strikan. Siguran sam da bih se setio', reče lord Felmet, saginjući se sve dok mu vrh nosa nije bio na pedalj od Ludinog utučenog lica. 'Ako sledeću rečenicu počneš sa strikane, uzdravlje ili nazdravlje, nadrljao si.' Luda je nemo pokretao usne, a onda reče: 'Šta mislite o izvoljevajte?' Vojvoda je znao kad da malo olabavi. 'Izvoljevajte ću otrpeti', reče. 'Kao i ti. Ali bez poskakivanja.' Podsticajno se osmehnuo. Koliko dugo si Luda, dečko?' 'Izvoljevajte, gospodični...' 'Gospodični', reče vojvoda, podižući ruku, 'sve u svemu, mislim da ne.' 'Izvoljevajte, gospodi... gospodine', reče Luda i nervozno proguta knedlu. 'Celog života, gospodine. Sedamnaest godina u ovim cipelama, kao čovek i kao dečak. A moj otac pre mene. I moj strikan u isto vreme. I moj deka pre njih. I njegov...' 'Svi u porodici su ti bili lude?' 'Porodična tradicija, gospodine', reče Luda. 'Izvoljevajte, htedoh reći.' Vojvoda se ponovo osmehnu, a Luda je bio previše zabrinut da bi prebrojao koliko zuba je bilo u tom osmehu. 'Ti si iz ovih krajeva, zar ne?', reče vojvoda. 'Dra... Da, gospodine.' 'Znači, trebalo bi da se razumeš u ovdašnja verovanja i slično?' 'Valjda je tako. Izvoljevajte.' 'Dobro. Gde spavaš, moja Ludo?' 'U štalama, gospodine.' 'Od sada možeš da spavaš u hodniku ispred moje sobe', darežljivo reče vojvoda. 'Lele!' 'A sad', reče vojvoda glasom koji se slivao po Ludi kao čokolada po pudingu, 'pričaj mi o vešticama...' * * * Te noći Luda je spavao na blaženom kraljevskom pločniku u promajnom hodniku iznad Velike dvorane umesto u toploj mekanoj slami štale. 'Ovo je budalasto', reče sebi. 'Nazdravlje, ali da li je dovoljno budalasto?' Grčevito je zadremao u nekakav san u kome je nejasna prilika pokušavala da mu privuče pažnju i jedva da je bio svestan glasova lorda i lejdi Felmet s druge strane vrata. 'Svakako je mnogo manje promaje', gunđala je vojvotkinja. Vojvoda se zavalio u fotelju i nasmešio svojoj ženi. 'Dakle?', zahtevala je. 'Gde su veštice?' 'Izgleda da je upravnik dvora bio u pravu, voljena. Veštice kao da ovdašnje ljude drže u ropstvu. Narednik straže vratio se praznih ruku.' Ruku... Teško mu je pala ova uporna misao. 'Moraš ga pogubiti', reče ne trepnuvši. 'Kao primer drugima...' 'To je sled događaja, draga moja, koji će nas na kraju dovesti do toga da ćemo poslednjem preostalom vojniku narediti da sam sebi prereže grlo kao primer sebi. Uzgred', mlako dodade, 'kanda ima nešto manje posluge. Znaš da se inače ne bih mešao...' 'Onda nemoj', odbrusi. 'Vođenje domaćinstva je u mom resoru. Mlitavost ne trpim.' 'Siguran sam da ti najbolje znaš, ali...' 'Šta je s tim vešticama? Hoćeš li samo tako zaludno stajati i dopuštati da nevolja poseje svoje seme za budućnost? Hoćeš li dopustiti da ti te veštice prkose? Šta ćemo s krunom?' Vojvoda slegnu ramenima. 'Nema sumnje da je završila u reci', reče. 'A dete? Ono je dato vešticama? Izvode li one ljudska žrtvovanja?' 'Izgleda da ne', reče vojvoda. Vojvotkinja je bila blago razočarana. 'Ove veštice', reče vojvoda. 'Po svemu sudeći, one bacaju čîni na ljude.' 'Pa, očigledno...'

Teri Pračet 27 'Ne kao magijske čîni. Njih izgleda poštuju. One se bave medicinom i tako dalje. To je vrlo neobično. Gorštaci kao da ih se plaše i poštuju u isto vreme. Moglo bi da bude pomalo teško krenuti na njih.' 'Još ću poverovati', mračno reče vojvotkinja, 'da su i na tebe bacile kakvu čaroliju.' U stvari vojvodu je sve to kopkalo. Moć ga je oduvek privlačila, što je u suštini i bio razlog zašto se oženio vojvotkinjom. Ukočeno je zurio u vatru. 'U stvari', reče vojvotkinja, koja je prepoznala zlobni osmeh, 'sviđa ti se to, zar ne? Pomisao na opasnost. Sećam se kada smo se venčali; sve ono petljanje oko konopca s čvorovima...' Pucnula je prstima ispred vojvodinih zacakljenih očiju. On se ispravi u stolici. 'Ni najmanje!', viknu. 'Šta onda nameravaš da preduzmeš?' 'Da čekam.' 'Da čekaš!' 'Da čekam i razmišljam. Strpljenje je vrlina.' Vojvoda se ponovo naslonio. Osmeh koji mu je lebdeo na licu mogao je da provede milion godina čvareći se na steni. A onda, ispod jednog oka, poče da mu poigrava. Krv je natapala zavoje na njegovoj ruci. * * * Još jednom je pun mesec jahao oblake. Baka Vedervaks je izmuzla i nahranila koze, zatrpala vatru, stavila krpu preko ogledala i izvukla metlu iza vrata. Izašla je, zaključala vrata za sobom i obesila ključ na njegov klin u klozetu. Ovo je bilo sasvim dovoljno. Samo jednom, u čitavoj istoriji veštičarenja u Ramtopima, lopov je provalio u veštičju kolibu. Veštica koja je bila u pitanju kaznila ga je na najstrašniji način.4 Baka je sela na metlu, promrmljala nekoliko reči, ali ne odveć ubeđena. Nakon još nekoliko pokušaja ustala je, malo pritegla jedan povez i ponovo pokušala. Na jednom kraju palice ukazao se tračak odsjaja i brzo uminuo. 'Bem te', reče za sebe. Oprezno se osvrnula da vidi da je neko ne gleda. U stvari, bio je to samo jedan jazavac koji je, kada je začuo topot stopala u trku, promolio glavu iz grmlja i ugledao Baku kako jurca stazom s metlom koju je čvrsto držala u jednoj ruci. Najzad, magija se primila i Baka je uspela nezgrapno da naskoči na metlu pre no što se ova izvila ka noćnom nebu, graciozno poput patke bez jednog krila. Iznad krošnji drveća čulo se prigušeno psovanje upućeno svim patuljcima mehaničarima. Većina veštica volela je da živi u usamljenim kolibama s tradicionalnim krivudavim dimnjacima i slamnatim krovom obraslim u korov. Baka Vedervaks je odobravala ovo; šta vredi biti veštica ako se to ljudima ne stavi do znanja. Nana Og nije mnogo marila šta ljudi znaju, a još manje za ono šta razmišljaju i živela je u novoj kolibi krcatoj kojekakvim sitnicama usred samog grada Lenkra i usred sopstvenog carstva. Razne ćerke i snaje dolazile su da joj kuvaju i čiste po nekoj vrsti dežurstava. Svaka ravna površina bila je načičkana ukrasima koje su donosili članovi porodice s dalekih putovanja. Sinovi i unuci starali su se da drva za potpalu uvek bude dovoljno, da krov ne prokišnjava, da odžak bude čist; kredenac s pićima uvek je bio pun, duvankesa pored njene stolice za ljuljanje nabijena duvanom. Iznad ognjišta visio je ukras od žice na kome je pisalo 'Majka'. Nijedan tiranin u čitavoj istoriji sveta nikada nije uspeo da postigne tako potpunu dominaciju. 4 Nije uradila ništa, mada ponekad, kad bi ga ugledala u selu blago i zagonetno bi se nasmešila. Nakon tri nedelje ova neizvesnost više nije bila izdržljiva i on je sebi oduzeo život; u stvari preneo ga je na drugu stranu kontinenta, gde je postao sasvim drugačiji čovek i nikada se više nije vratio kući.

Terry Pratchet 28 Nana Og je imala i mačka, veliku jednooku mačorčinu zvanu Gribo koji je svoje vreme delio između spavanja, jedenja i stvaranja najvećeg i najincestuoznijeg mačjeg plemena. Otvorio je oko poput žutog prozora u Pakao kada je čuo kako se Bakina metla tandrkavo spušta na travnjak. Urođenim instinktom prepoznao je Baku kao okorelog mačkomrsca i lagano skliznuo ispod stolice. Magrat je već ukočeno sedela ispred vatre. Jedno od nesavitljivih magijskih pravila jeste da njeni rukovaoci ne mogu da promene sopstveni izgled ni u kom razdoblju. Njihova tela razvijaju neku vrstu inercije oblika i postepeno se vraćaju u prvobitan izgled. Ali Magrat je pokušavala. Svakog jutra njena kosa bila je gusta i plava, ali s večeri uvek se vraćala u svoju uobičajenu iritirajuću ukovrdžanost. Da bi popravila situaciju, pokušala je da splete kike ukrašene ljubičicama i jagorčevinama. Ishod nije bio onaj kome se nadala. Odavala je utisak kao da joj se upravo sručila prozorska saksija na glavu. 'Dobro veče', reče Baka. 'Dobar susret po mesečini', uglađeno reče Magrat. 'Srećno sretanje. Zvezda sjaji na...' 'De si, bre', reče Nana Og. Magrat se trznu. Baka sede i poče da vadi igle koje su joj pričvršćivale dugački šešir za punđu. Konačno joj prizor Magrat dođe do svesti. 'Magrat!' Mlada veštica poskoči i sklopi čvornovate ruke ispred svoje čedne haljine. 'Da?', uzdrhta. 'Šta ti je to na krilu?' 'To mi je maskota', reče zaštitnički. 'Šta se desilo s žabom koju si imala?' 'Odlutala', promrmlja Magrat. 'Ma, ionako nije valjala.' Baka uzdahnu. Magratina očajnička potraga za pouzdanom maskotom trajala je već neko vreme i uprkos ljubavi i pažnji koju je pružala, sve kao da su imale poneku gadnu manu, kao što je sklonost da grizu, da budu pregažene ili, u izuzetnim slučajevima, da se metamorfoziraju. 'To mu dođe petnaesta ove godine', reče Baka. 'Ako ne računamo konja. Šta je ovo?' 'Kamen', zakikota se Nana Og. 'Ako ništa, barem će da traje', reče Baka. Iz kamena izniknu glava i pogleda je s blagom vedrinom. 'To je kornjača', reče Magrat. 'Kupila sam je na ovčargrebenskoj pijaci. Vrlo je stara i zna mnoge tajne, kako mi je čovek rekao.' 'Znam tog čoveka', reče Baka. 'To je onaj koji prodaje zlatnu ribicu koja potamni posle dan-dva.' 'Bilo kako bilo, zvaću je Lakonogi', reče Magrat, glasom toplim od prkosa. 'Mogu, ako mi se prohte.' 'Da, da, u redu, sigurno', reče Baka. 'Elem, kako napreduje, sestre? Dva meseca je prošlo od našeg prethodnog susreta.' 'Trebalo bi da se nalazimo za svaki mlad mesec', nepopustljivo reče Magrat. 'Redovno.' 'Našeg Grejma najmlađa se udavala', reče Nana Og. 'Nisam mogla da propustim.' 'A ja sam čitave noći bila uz bolesnu kozu', nadovezala se Baka Vedervaks. 'Da, pa dobro', nesigurno reče Magrat. Poče da pretura po svojoj torbi. 'Dakle, ako mislimo da počnemo, hajde da upalimo sveće.' Starije veštice razmeniše bespomoćne poglede. 'Ali imamo ovu predivnu lampu koju mi je poslala naša Trejsi', bezazleno reče Nana Og. 'A malo ću i da prodžaram vatru.' 'Ja imam odličan noćni vid, Magrat', odlučno reče Baka Vedervaks. 'A ti si čitala te bezvezne knjige. Pričnike.' 'Priručnike...' 'A nećeš, vala, ni da crtaš ponovo po podu', upozori je Nana Og. 'Prošli put našoj Drin trebalo je nekoliko dana da oriba te kakoseonozvaše.'

Teri Pračet 29 'Rune', reče Magrat. U njenim očima caklio se molećivi pogled. 'Čujte, bar jednu sveću?' 'Dobro', reče Nana Og, malo popustivši. 'Ako će te to činiti srećnom. Ali samo jednu. I to pristojnu, belu. Ništa nakaradno.' Magrat uzdahnu. Verovatno nije bilo pametno što je ponela ostatak sadržaja svoje torbe. 'Trebalo bi još koju da dovedemo ovamo', tužno reče. 'Nije u redu, podružnica od tri članice.' 'Nisam znala da smo i dalje podružnica. Niko mi nije rekao da smo i dalje podružnica', šmrknu Baka Vedervaks. 'Ionako nema nikog s ove strane planine, izuzev stare Babusije Dismas, a ona baš i ne izlazi previše u poslednje vreme.' 'Ali mnogo devojaka u mom selu...', reče Magrat. 'Znate. Mogle bi biti željne.' 'Mi to tako ne radimo, kao što to vrlo dobro znaš', negodujući reče Baka. 'Ne idu ljudi pa traže veštičarenje, ono nalazi njih.' 'Dobro, dobro', reče Magrat. 'Izvinjavam se.' 'U redu', reče Baka, pomalo smekšavši. Nikada nije uspela da razvije dar za izvinjavanje, ali cenila ga je kod drugih ljudi. 'Šta ćemo onda s ovim novim vojvodom?', reče Nana da bi razgalila atmosferu. Baka se zavali u stolici. 'Neke kuće u Pokvarenom Dupetu je spalio', reče. 'Zbog poreza.' 'Kako je to strašno', reče Magrat. 'Stari kralj Verens je to radio', reče Nana. 'Užasnu je narav imao.' 'On je barem puštao ljude da prethodno izađu', reče Baka. 'O da', reče Nana koja je bila odani rojalista. 'Umeo je on da bude tako milosrdan. Još je i plaćao da budu ponovo sazidane. Ako ne zaboravi.' 'A za svaku Praščićnu noć - jelenska polutka. Redovno', čežnjivo reče Baka. 'O, da. Veoma je uvažavao veštice, nego šta', dodade Nana Og. 'Kada je lovio ljude, ako bi me sreo u šumi, uvek bi skinuo šlem i pozdravio s, "Nadam se da ste dobro, gospođo Og" i sutradan bi poslao svog poslužitelja s bocom, nečega. Bio je to pravi kralj.' 'Mada lov na ljude nije baš ispravna stvar', reče Magrat. 'Pa, nije', priznade Baka Vedervaks. 'Ali bilo je to samo ako učine nešto loše. Pričao je da oni uživaju u tome. A često bi ih i puštao ako bi mu priuštili dobru trku.' 'A imao je i onu dlakavu stvar', reče Nana Og... Nastade vidna promena u atmosferi. Postala je nekako toplija, mračnija, ispunjena po uglovima senkama neizgovorene zavere. 'Aha', hladno reče Baka Vedervaks. 'Njegov droit du seigneur.' 'Trebalo je dosta da se vežba', reče Nana Og, piljeći u vatru. 'Ali sutradan bi poslao svog kućepazitelja s torbom srebrnine i košarom punom stvari za venčanje', reče Baka. 'Mnogi je par zahvaljujući tome lakše započeo život.' 'Aha', složi se Nana. 'I nekoliko pojedinki.' 'Kralj u svakom pedlju', reče Baka. 'O čemu vi to pričate?', sumnjičavo upita Magrat. 'Je li on to imao ljubimce?' Dve veštice izroniše iz ko zna kakvih dubokih bujica u kojima su plivale. Baka Vedervaks slegnu ramenima. 'Moram da kažem', nastavljala je Magrat oštrim tonom, 'da ako tako mnogo mislite o starom kralju, ne izgledate mi previše zabrinute zbog toga što je ubijen. Hoću da kažem, bila je to vrlo sumnjiva nezgoda.' 'To su ti kraljevi', reče Baka. 'Dođu i prođu, dobri i loši. Njegov otac otrovao je prethodnog kralja.' 'To je bio stari Targum', reče Nana Og. 'Imao je veliku riđu bradu, sećam se. Bio je i vrlo blagodaran, znaš.' 'Samo što sad niko ne sme da kaže da je Felmet ubio kralja', reče Magrat. 'Šta?', reče Baka.

Terry Pratchet 30 'Pre neki dan neke ljude pogubio je u Lenkru zato što su to izgovorili', nastavila je Magrat. 'Širenje zlonamernih laži, rekao je. Rekao je da će svako ko bude tako pričao videti unutrašnjost njegove tamnice, samo ne zadugo. Rekao je da je Verens umro prirodnom smrću.' 'Pa, biti ubijen jeste prirodna smrt za kralja', reče Baka. 'Ne vidim što je toliko snishodljiv oko toga. Kada je stari Targum ubijen, nabili su mu glavu na motku, zapalili veliku lomaču u palati i nedelju dana se nisu treznili.' 'Sećam se', reče Nana. 'Nosali su mu glavu svuda po selima da pokažu da je mrtav. Veoma ubedljivo, razmišljala sam. Naročito za njega. Kezio se. Mislim da je to bio način na koji je želeo da ode.' 'Mada, mislim da bismo morale da motrimo na ovog', reče Baka. 'Mislim da bi mogao da bude klikeraš. Nije to dobro za kralja. I ne mislim da zna kako se ukazuje poštovanje.' 'Čovek mi je došao prošle nedelje da me pita da li želim da plaćam porez', reče Magrat. 'Rekla sam - ne.' 'Dolazio je i kod mene', reče Nana Og. 'Ali naš Džejson i naš Vejn su izašli i rekli da nećemo da se učlanjujemo.' 'Nizak, ćelav, crni ogrtač?', zamišljeno upita Baka. 'Da', odgovoriše druge dve. 'Motao mi se u grmlju malina', reče Baka. 'Samo, kad sam izašla da ga pitam šta hoće, pobegao je.' 'Zapravo, ja sam mu dala dva petoparca', reče Magrat. 'Rekao je da će ga staviti na muke, znate, ako ne natera veštice da plaćaju poreze...' * * * Lord Felmet je gledao dva novčića u svom krilu. Onda je pogledao u svog poreznika. 'Dakle?', upita. Poreznik pročisti grlo. 'Pa, gospodine, vidite. Objasnio sam im potrebu da se održava stacionarna vojska, i tako dalje, a one su pitale zašto, a ja sam rekao zbog bandita, i tako dalje, a one su rekle da ih banditi nikad nisu gnjavili.' 'A javni radovi?' 'Ah. Da. Dakle, ukazao sam im na potrebu da se grade i održavaju mostovi, i tako dalje.' 'I?' 'Rekle su da ih one ne koriste.' 'Aha', znalački reče vojvoda. 'Ne smeju da pređu tekuću vodu.' 'Nisam siguran u to, gospodine. Ja mislim da veštice mogu da pređu šta im je volja.' 'Da li su još nešto rekle?', upita vojvoda. Poreznik smeteno uvrnu rub svog ogrtača. 'Pa, gospodine. Spomenuo sam kako porezi pomažu da se održi kraljev mir, gospodine...' 'I?' 'Rekle su da kralj treba sam da održava svoj mir, gospodine. A onda su me pogledale.' 'Kako to?' Vojvoda je sedeo podbočen jednom rukom. Bio je kao opčinjen. 'Malo je teško opisati', reče poreznik. Pokušao je da izbegne pogled lorda Felmeta, koji mu je odavao utisak kao da se popločani pod udaljava od njega u svim pravcima i da se već prostirao na nekoliko hektara. Opčinjenost lorda Felmeta za njega je bila što i čioda za Purpurnog imperatora. 'Pokušaj', pozva ga vojvoda. Poreznik pocrvene. 'Dakle', reče. 'Nije... izgledalo lepo.' Što samo pokazuje da je sakupljač poreza mnogo bolje stajao s brojkama nego s rečima. Ono što je trebalo da kaže, da se nelagodnost, strah, slabo pamćenje i potpuni nedostatak bilo kakve mašte nisu urotili protiv toga, bilo je:

Teri Pračet 31 'Kad sam bio mali i dok sam bio kod tetke, a ona mi je rekla da ne diram krem, i tako dalje, i stavila ga je na visoku policu u špajzu, ja sam uzeo stoličicu i krenuo da ga dohvatim kada je otišla iz kuće, i ona se vratila, a ja nisam znao, i nisam mogao da dohvatim činiju kako treba i ona se razbila o pod, a onda je ona otvorila vrata i prostrelila me pogledom; eto tako su me pogledale. Ali najgora stvar je bila da su one poznavale taj pogled.' 'Nije izgledalo lepo', reče vojvoda. 'Ne, gospodine.' Vojvoda je dobovao prstima leve ruke po rukohvatu svog prestala. Poreznik se ponovo nakašlja. 'Nećete - nećete valjda da me terate da se ponovo vratim tamo?', reče. 'M-m?', upita vojvoda. Nervozno odmahnu rukom. 'Ne, ne', reče. 'Nikako. Samo pozovi mučitelja kad budeš izlazio. Vidi kad može da te ubaci.' Poreznik ga pogleda sa zahvalnošću u očima i duboko se pokloni. 'Da, gospodine. Iz ovih stopa, gospodine. Hvala, gospodine. Vrlo ste...' 'Da, da', odsutno reče lord Felmet. 'Možeš da ideš.' Vojvoda je ostao sam u prostranoj dvorani. Ponovo je padala kiša. S vremena na vreme komad maltera pao bi na pločice, a od zidova je dopiralo krckanje dok su se još više slegali. Vazduh je mirisao na stare podrume. Bogovi, kako je mrzeo ovu kraljevinu. Bila je tako mala, samo šezdesetak kilometara dugačka i možda petnaest kilometara široka i gotovo su je u celini sačinjavale opake planine s ledenozelenim obroncima i kao bodež oštrim vrhovima, ili gusto zbijene šume. Kraljevina kao što je ova ne bi trebalo da zadaje probleme. Ono što nije mogao da shvati bio je osećaj da je imala dubinu. Izgledalo je da sadrži previše geografije. Ustao je i otišao do balkona, koji je pružao neprevaziđeni pogled na drveće. Presekla ga je pomisao da mu drveće uzvraća pogled. Osećao je da zrači neka odbojnost. Ali to je bilo čudno jer se sami ljudi nisu bunili. Oni kao da se ni zbog čega nisu previše bunili. Verens je na svoj način bio prilično popularan. Pogreb je bio veoma posećen; sećao se dugačkih redova ozbiljnih lica. Ne glupih lica. Svakako ne glupih. Samo zaokupljenih, kao da ono što su kraljevi radili nije bilo mnogo važno. To ga je nerviralo gotovo koliko i drveće. Jedna pristojna pobuna, sad, to bi nekako već bilo - primerenije. Lepo bi se moglo izjahati, pa povešati ljude i došlo bi do kreativne napetosti tako neophodne za pravilan razvoj države. Tamo u ravnici, ako bi šutnuo ljude, oni bi ti uzvratili. Ovde, kad bi šutnuo ljude, oni bi se pomerili i strpljivo čekali da ti otpadne noga. Kako bi kralj mogao da uđe u istoriju ako vlada ovakvim ljudima? Ne bi mogao da ih pritisneš ništa više nego što bi mogao da pritisneš madrac. Podigao je poreze i spalio nekoliko sela reda radi, tek da svima pokaže s kim imaju posla. Izgledalo je da nema nikakvog efekta. A tek one veštice. Prosto su ga proganjale. 'Ludo!' Luda, koji je mirno dremao iza prestala, prestrašeno se probudi. 'Da!' 'Dođi ovamo, Ludo.' Luda nevoljno zazvecka preko poda. 'Reci mi, Ludo, da li ovde uvek pada kiša?' 'Nazdravlje, strikane...' 'Samo mi odgovori na pitanje', reče lord Felmet, s gvozdenim strpljenjem. 'Ponekad i prestane, gospodine. Da napravi mesta za sneg. A ponekad imamo i raskošno ohole magle', reče Luda. 'Ohole?', reče vojvoda odsutno.

Terry Pratchet 32 Luda nije mogao da se zaustavi. Njegove prestravljene uši začuše kako mu usta trtljaju: 'Guste, gospodaru moj. Od latacijskog ohulum, supa ili čorba.' Ali vojvoda ga nije slušao. Slušanje rastorokanih potčinjenih nije, prema njegovom iskustvu, bilo mnogo vredno truda. 'Dosadno mi je, Ludo.' 'Dopustite da vas zabavim, gospodaru moj, s mnogom veselom dosetkom i laganom pošalicom.' 'Iskušaj me.' Luda obliznu suve usne. On ovo u stvari nije očekivao. Kralju Verensu bilo je dovoljno samo da ga šutne ili da mu tresne flašu o glavu. Pravi kralj. 'Ja čekam. Nasmej me.' Luda se okuša. 'Ojha, gospodinčiću', zatreperi, 'koja bi razlika biti mogla između konja s hvataljkama i bolničke guske, pitam sad ja vas?' Vojvoda se namršti. Luda oseti da je bolje da ne čeka. 'Prosto, gusku možeš da napuniš, dok je konj, avaj, ispunjen do vrha', reče, i zato što je to bio deo šale, lagano potapša lorda Felmeta svojim balonom na štapiću i udari po mandolini. Vojvodin kažiprst nervozno je lupkao po rukohvatu prestola. 'Da?', reče. 'I šta je onda bilo?' 'To, e-e, to mu dođe kao cela stvar', reče Luda i dodade: 'Moj deda je mislio da mu je to jedna od najboljih.' 'Može biti da ju je pričao drugačije', reče vojvoda. Ustao je. 'Okupi mi lovce. Mislim da ću da izjašem u poteru. A možeš i ti.' 'Gospodaru moj, ja ne umem da jašem!' Prvi put tog jutra lord Felmet se nasmeja. 'Sjajno!', reče. 'Daćemo ti konja koji ne može da se jaše. Ha, ha.' Pogledao je svoje zavoje. A posle toga, reče sebi - ima da kažem svom oklopniku da mi pošalje turpiju. * * * Prošla je godina. Dani su strpljivo pratili jedan drugog. Tamo negde na početku multiverzuma pokušali su da svi prođu istovremeno, ali nije upalilo. Tomdžon je sedeo ispod Hvelovog rasklimanog stola, posmatrajući svog oca kako ide tamo-amo mašući jednom rukom i pričajući. Vitoler je uvek mahao rukama dok je govorio, kad biste mu vezali ruke iza leđa bio bi nem. 'Dobro', govorio je, 'a Kraljeve neveste?' 'Prošle godine', začu se Hvelov glas. 'Dobro onda. Odigraćemo im Malog tiranina Klača', reče Vitoler, a njegov grkljan promeni brzinu i glas mu postade toliko velik i rastresit da je mogao da protrese prozore u obimu prosečnog gradskog trga. ' "U krvi sam došao / I u krvi ću da vladam. / Da niko se usuditi neće da ispita zidove ove krvave...." ' 'To smo izveli pretprošle godine', mirno reče Hvel. 'Ljudi su ionako siti kraljeva. Oni hoće da se malo nasmeju.' 'Nisu siti mojih kraljeva', reče Vitoler. 'Dragi moj dečače, ljudi ne dolaze u pozorište da bi se smejali, oni dolaze da se oplemene Iskustvom, da Uče, da se Čude...' 'Da se nasmeju', ravnodušno reče Hvel. 'Vidi ovo.' Tomdžon je začuo šuškanje papira i krckanje pruća dok se Vitoler svom težinom spuštao na podupirač korpe. 'Ničiji čarobnjak', čitao je Vitoler. 'Ili, nek' vam je po volji.' Hvel gurnu noge ispod stola i izbaci Tomdžona. Izvukao je dečaka za uvo. 'Šta je ovo?', upita Vitoler. 'Čarobnjaci? Demoni? Đavolčići? Trgovci?'

Teri Pračet 33 'Mnogo mi se sviđa drugi čin, četvrta pojava', reče Hvel, gurajući klinca prema kutiji s rekvizitima. 'Komično ispiranje s dvojicom sluga.' 'Ima li scena umiranja?', s nadom upita Vitoler. 'Ne-e', reče Hvel. 'Ali mogao bi da ti napravim humoristički monolog u trećem činu.' 'Humoristički monolog!' 'Dobro, u poslednjem činu ima mesta za monolog', brzo reče Hvel. 'Napisaću ga noćas, nema problema.' 'A ubadanje nožem', reče Vitoler skačući na noge. 'Mučko ubistvo. To uvek pali.' Hvel uzdahnu i uze pero. Negde iza naboranih zidova bio je grad Hengdog, kome je nekako pošlo za rukom da bude izgrađen u šupljini posađenoj u gotovo okomitim zidovima kanjona. Bilo je dosta ravnog zemljišta u Ramtopima. Problem je bio što je gotovo sve bilo vertikalno. Hvel nije voleo Ramtope, što je bilo čudno jer su oni slovili kao zemlja patuljaka, a on je bio patuljak. Ali on je bio najuren iz svog plemena pre mnogo godina ne samo zbog svoje klaustrofobije već i zbog sklonosti ka sanjarenju. Lokalni kralj patuljaka smatrao je da to nije vredan talenat za nekoga od koga se očekuje da maše borbenom sekirom i da pri tom ne zaboravi koga je to trebalo da udari. I tako su Hvelu dali majušnu vrećicu zlata, iskrene želje za uspeh čitavog plemena i odlučno zbogom. Desilo se da je Vitolerova putujuća družina baš u to vreme bila u prolazu i patuljak je utrošio jedan bakrenjak kako bi video izvođenje Zmaja iz doline. Odgledao ga je ne pomerivši nijedan mišić lica, otišao do svog prebivališta i ujutro pokucao na Vitolerova vrata sa prvom verzijom Kralja pod planinom. Ona zapravo i nije bila bog zna šta, ali Vitoler je bio dovoljno promućuran da shvati da unutar čupave jajaste glave postoji mašta dovoljno velika da opkorači svet i tako, kada su se putujući glumci uputili, jedan od njih je trčkao da ne zaostane... Čestice sirove inspiracije veju kroz svemir sve vreme. Tu i tamo neka od njih pogodi prijemčivi um, koji onda izmisli DNK, ili sonatu za flautu, ili način da električne sijalice traju duplo kraće. Ali, većina ih promaši. Većina ljudi proživi svoje živote a da ih nijedna ne pogodi. Neki su još nesrećniji. Oni ih pokupe sve. Takav je bio Hvel. Dovoljno inspiracije da opremi čitav istorijat izvođačkih umetnosti neprestano se ulivalo u malu tešku glavu koju je evolucija stvorila takvom da ne čini ništa znamenitije nego da bude naročito otporna na udarce sekirom. Liznuo je pero i bojažljivo se osvrnuo po logoru. Niko nije gledao. Pažljivo je podigao Čarobnjaka i pojavila se druga hrpa papira. Bio je to još jedan petparački komad. Svaka stranica bila je isflekana znojem, a reči su bile naškrabane po papiru u rešetkama koje su se sastojale od mrlja i prežvrljavanja i sitnih umetnutih delova. Hvel je za trenutak zurio u to, sam u svetu koji se sastojao od njega, sledeće prazne stranice i drečećih, razgalamljenih glasova koji su mu pohodili snove. Počeo je da piše. Oslobođen Hvelovog nikad prestrogog nadzora, Tomdžon je otvorio poklopac korpe s rekvizitima i, na metodičan način svojstven deci, počeo je da izvlači krune. Patuljak je isplazio jezik dok je upravljao razmahanim perom po stranici prepunoj mrlja od mastila. Pronašao je mesta za ljubavnike zlehude sudbine, smešne grobare i grbavog kralja. Ono što mu je trenutno zadavalo probleme bile su mačke i roleri... Grgurenje ga je nateralo da podigne pogled. 'Za ime sveta, dečko', reče. 'Teško da ti odgovara. Vrati je natrag.' * * * Disk se otkotrljao u zimu. Zima u Ramtopima ne bi mogla da bude opisana kao magična ledena zemlja čuda u kojoj je svaka grana bila ukrašena čipkom krtog leda. Zima se u Ramtopima nije folirala; ona je predstavljala kapiju prema pradavnoj hladnoći koja je vladala pre nastanka sveta. Zimu u Ramtopima predstavljalo je nekoliko metara snega, a šume su bile tek skup senovitih zelenih

Terry Pratchet 34 tunela pod nanosima. Zima je značila dolazak lenjog vetra, koji nije želeo da se zamara duvanjem oko ljudi, već je umesto toga duvao pravo kroz njih. Zamisao da bi zima mogla da bude privlačna nikada nije pala na um ljudima iz Ramtopa, koji su imali osamnaest različitih reči za sneg.5 Duh kralja Verensa šunjao se zidinama, ozlojeđen i gladan, gledajući u svoju voljenu šumu, čekajući svoju priliku. Bila je to zima znamenja. Komete su iskrile po ledenom noćnom nebu. Oblaci koji su nesumnjivo podsećali na kitove i zmajeve po danu su krstarili nad zemljom. U selu Rejzorbek mačka je omacila dvoglavo mače, ali pošto je Gribo, zahvaljujući značajnom trudu koji je uložio, bio jedini muški predak za poslednjih trideset generacija, ovo verovatno i nije bilo neko znamenje. Međutim, u Pokvarenom Dupetu petlić je sneo jaje i morao da istrpi veoma neprijatna lična pitanja. U gradu Lenkr jedan čovek se kleo da je sreo čoveka koji je svojim očima video drvo kako ustaje i odlazi. Na nebu je bilo neobičnih svetala. Guske su hodale natraške. Iznad svega ovoga širile su se velike zavese hladnog plamena koje su predstavljale Auroru Koriolis, Središnju svetlost, čiji su studeni prelivi osvetljavali i bojili ponoćni sneg. Nije bilo ničeg neobičnog u vezi sa svim ovim. Ramtopi, koji su se prostirali preko Diskovog ogromnog magijskog polja kao gvozdena šipka nevino bačena preko šina metroa, bili su tako zasićeni magijom da se ona neprestano praznila po okolini. Ljudi bi se budili usred noći mrmljajući: 'Oh, još jedno prokleto znamenje', i ponovo tonuli u san. Praščićna noć je naišla, označavajući početak nove godine. I, s uznemirujućom neočekivanošću, ništa se nije dogodilo. Nebo je bilo vedro, sneg dubok i krckav kao ledeni šećer. Smrznute šume bile su tihe i mirisale na kalaj. Jedino što je padalo s neba bili su povremeni naleti snega. Čovek bi prešao pustare između Rejzorbeka i grada Lenkra a da ne ugleda nijednu svetlost iz pustare, bezglavog psa, šetajuće drvo, utvarnu kočiju ili kometu i morao bi da svrati do krčme i da se napije kako bi opustio živce. Stoicizam Ramtopaca, koji se tokom godina razvio kao vrsta otpora magijskom haosu, bio je zatečen iznenadnom promenom. Bilo je to poput buke koja se ne čuje sve dok ne prestane. Baka Vedervaks ju je sada čula dok je ležala ušuškana ispod hrpe jorgana u svojoj ledenoj spavaćoj sobi. Praščićna noć je po tradiciji noć kada se očekuje da veštice ostaju kod kuće i ona je rano prilegla u društvu vreće jabuka i flaše vruće vode. Ali nešto ju je probudilo iz dremeža. Običan čovek odšunjao bi se niz stepenice, možda naoružan žaračem. Baka je jednostavno obgrlila kolena i pustila um da odluta. To nije bilo u kući. Mogla je da oseti male, brze umove miševa i nejasne umove koza koje su ležale u svojoj ugodno upuvanoj atmosferi štale. Sova koja je patrolirala vazduhom odjednom se pretvorila u oštricu pripravnosti dok je nadletala iznad krovova. Baka stade da se koncentriše jače, sve dok joj um nije postao prepun razmilelih insekata u slamnatom krovu i crva u drvenariji potpornih greda. Ničeg zanimljivog tamo. Namestila se udobnije i dozvolila sebi da odluta dalje u šumu koja je bila tiha, izuzev povremenih prigušenih šumova koje je stvarao sneg padajući s drveća. Čak i usred zime šuma je bila puna života, koji je obično spavao u jazbinama ili snivao zimski san među drvećem. Sve redovno. Još se pružila do udaljenih pustara i tajanstvenih prolaza gde su vukovi u tišini prelazili preko smrznute kore; dotakla je njihove umove, oštre kao noževe. Još dalje i ničega više nije bilo u snegom zavejanim poljima izuzev čopora hermelina.6 5 Od kojih nijedna, nažalost, nije za štampu. 6 Hermelin je malo crno-belo čupavo stvorenje, veoma cenjeno zbog svog krzna. On je oprezniji rođak leminga; baca se samo preko kamičaka.

Teri Pračet 35 Sve je bilo onako kako je i trebalo da bude, sem što ništa nije bilo u redu. Bilo je nečeg - da, nešto tamo bilo je živo, nešto mlado i iskonsko i... Baka je preispitala ovo osećanje u svom umu. Da. To je bilo to. Nešto napušteno. Nešto izgubljeno. I... Osećanja nikad nisu bile jednostavna, Baka je to znala. Oguli ih i ispod će se pojaviti neka druga... Nešto što će, ukoliko ne prestane da se oseća izgubljeno i napušteno, i to vrlo uskoro, postati ljuto. Pa ipak, nije mogla da ga pronađe. Mogla je da oseti malene umove leptirova ispod smrznutog opalog lišća. Mogla je da oseti gliste koje su se bile preselile ispod linije smrzavanja. Mogla je da oseti čak i nekoliko ljudi, što je bilo najteže od svega - ljudski umovi promišljali su tako mnogo misli i sve u isto vreme da ih je bilo gotovo nemoguće locirati; bilo je to kao kada biste pokušali da prikucate maglu za zid. Ništa tamo. Ništa tamo. Osećanje je bilo svuda oko nje i nije bilo ničega što ga je izazivalo. Pronikla je što je dalje mogla, sve do najsitnijeg stvorenja u kraljevstvu i nije bilo ničega. Baka Vedervaks se uspravila u krevetu, zapalila sveću i uzela jabuku. Ljutito je gledala u zid svoje spavaće sobe. Nije volela da bude pobeđena. Tamo je bilo nečega, nečeg što se opijalo magijom, nečeg što je narastalo, nečeg što je izgledalo tako živo da je bilo svuda oko kuće, a ona nije mogla da ga pronađe. Svela je jabuku na njenu srž i pažljivo je postavila u činiju svećnjaka. Potom je ugasila sveću. Hladni somot noći ponovo je kliznuo u sobu. Baka je pokušala poslednji put. Možda je gledala u pogrešnom pravcu... Trenutak kasnije ležala je na podu s jastukom obmotanim oko glave. I samo kad pomisli da je očekivala da bude malo... * * * Zamak Lenkr se pretresao. Nije to bilo žestoko pretresanje, ali nije ni moralo da bude. Konstrukcija zamka bila je takva da se on lagano ljuljao čak i na blagom povetarcu. Jedan tornjić polako se obrušio u dubine maglovitog kanjona. Luda je ležao na svojim pločicama i drhtao u snu. Cenio je ovu počast, ako je to bila počast, ali spavanje u hodniku činilo je da uvek sanja o Esnafu luda, iza čijih je ravnih sivih zidova sedam godina drhtao tokom užasne obuke. Mada, pločice su bile nešto udobnije od tamošnjih kreveta. Metar dalje oklop je lagano zveckao. Njegovo koplje treslo se u oklopljenoj rukavici sve dok se poput slepog miša nije obrušilo kroz noćni vazduh i tresnulo o pod pored Ludinog uveta. Luda je seo i shvatio da se i dalje trese. Kao i pod. U sobi lorda Felmeta podrhtavanje je stresalo nanose prašine s prastarog baldahina iznad kreveta. On se probudio iz sna u kome je velika zver trupkala oko zamka i u užasu zaključio da je to možda bila istina. Portret nekog davno umrlog kralja pao je sa zida. Vojvoda vrisnu. Luda ulete unutra, pokušavajući da održi ravnotežu na podu koji se sada ugibao kao more, a vojvoda se iskobeljao iz kreveta i zgrabio čovečuljka za kožni kaputić. 'Šta se zbiva?', siktao je. 'Da li je ovo zemljotres?' 'Nema ih u ovim krajevima, gospodara moj', reče Luda i velika stolica za ljuljanje ga odgura preko tepiha. Vojvoda je pohitao do prozora i pogledao napolje u šumu obasjanu mesečinom. Bele krošnje tresle su se na mirnom noćnom vazduhu. Jedna ploča maltera sruči se na pod. Lord Felmet se okrete oko sebe i ovog puta njegov stisak odiže Ludu pola metra iznad poda.

Terry Pratchet 36 Među mnogim luksuzima kojih se vojvoda odrekao u svom životu bio je onaj koji se zvao neznanje. On je voleo da bude u uverenju da zna šta se oko njega događa. Slavne neizvesnosti postojanja njega nisu privlačile. 'To su veštice, zar ne?', zarežao je, a njegov levi obraz poče da se grči poput nasukane ribe. 'Napolju su, zar ne? Bacaju zamak pod svoj Uticaj, zar ne?' 'Nazdravlje, strikane...', započe Luda. 'One vladaju ovom zemljom, zar ne?' 'Ne, gospodaru moj, nisu one nikad...' 'Ko te je pitao.' Luda je od straha drhtao u savršenoj oprečnosti u odnosu na zamak, tako da se činilo da je on u ovom trenutku bio jedino što je stajalo savršeno mirno. 'E-e, vi ste, gospodaru moj', zatreperi. 'Da li se ti to raspravljaš sa mnom?' 'Ne, gospodaru moj!' 'Tako sam i mislio. Udružio si se s njima, pretpostavljam?' 'Gospodaru moj!', reče Luda, istinski preneražen. 'Svi ste se vi udružili!', gunđao je vojvoda. 'Svi, koliko god vas ima! Niste ništa drago nego gomila kolovođa!' Bacio je Ludu u stranu i otvorio visoki prozor, izašavši u hladni noćni vazduh. Streljao je pogledom po uspavanoj kraljevini. 'Da li me svi čujete?', vikao je. 'Ja sam kralj!' Pretresanje se zaustavi, uhvativši vojvodu van ravnoteže. Brzo se ispravio i otresao malter sa svoje pidžame. 'E, tako', reče. Ali ovo je bilo gore. Sada je šuma slušala. Reči koje je izgovarao nestajale su u velikom vakuumu tišine. Tamo je bilo nečega. Mogao je to da oseti. Bilo je dovoljno jako da prodrma zamak, a sada ga je posmatralo i slušalo. Vojvoda uzmaknu, veoma lagano, napipavajući iza sebe i tražeći kvaku. Pažljivo je ušao u sobu, zatvorio prozore i hitro prevukao zavese. 'Ja sam kralj', ponovi tiho. Pogledao je Ludu, koji oseti da se od njega nešto očekuje. Čovek je moj gazda i gospodar, razmišljao je. Jeo sam njegovu so, ili već kako se to kaže. U esnafskoj školi rekli su mi da luda treba da bude odan svom gospodaru do samog kraja i kada ga svi drugi napuste. Dobar ili loš, to nema veze. Svakom vođi potrebna je njegova luda. Postoji samo odanost. I to je sve. Čak i ako je očigledan krelac, ja sam njegova luda sve dok neko od nas dvojice ne umre. Na svoj užas shvatio je da vojvoda plače. Luda je iz svog rukava iščeprkao prilično musavu žutu i crvenu maramicu protkanu motivima zvončića. Vojvoda je uze s izrazom dirljive zahvalnosti i izduva nos. Onda mu je pruži natrag i zagleda se u nju s bezumnom sumnjičavošću. 'Je l' ovo nož što vidim pred sobom?', promrmlja. 'Uhm. Ne, gospodaru moj. To je moja maramica, znate. Ako pogledate malo bliže videćete razliku. Nema toliko oštrica.' 'Dobro Ludo', neodređeno reče vojvoda. Potpuno lud, pomisli Luda. Fali mu dasaka koliko hoćeš. Toliko je uvrnut da bi njime mogao da otvaraš vinske boce. 'Klekni pokraj mene, Ludo moja.' Luda to i učini. Vojvoda položi umrljani zavoj na njegovo rame. 'Da li si mi odan, Ludo?', upita. 'Može li ti se verovati?' 'Zakleo sam se da ću svog gospodara pratiti sve do smrti', promuklo izgovori Luda. Vojvoda unese svoje mahnito lice Ludi, koji je ugledao par zakrvavljenih očiju. 'Nisam to želeo', zaverenički prošaputa. 'Naterali su me. Nisam želeo...'

Teri Pračet 37 Vrata se naglo otvoriše. Vojvotkinja ispuni dovratak. U stvari, bila je gotovo istog oblika. 'Leonale!', zakevta. Luda je bio zaprepašćen onime što se desilo s vojvodinim očima. Crvenog plamena ludila je nestalo. Bio je uvučen natrag i zamenjen tvrdim plavim pogledom koji je poznavao. To nije značilo, shvatao je, da je vojvoda bio išta manje lud. Čak je i hladnoća njegove pribranosti na neki način bila ludilo. Vojvoda je imao um koji je radio kao sat i, kao sat, redovno je činio ku-ku. Lord Felmet hladno podiže pogled. 'Da, draga?' 'Šta ovo treba da znači?', zahtevala je. 'Veštice, pretpostavljam', reče lord Felmet. 'Stvarno mislim da ne...', zausti Luda. Pogled lejdi Felmet nije ga samo ućutkao, on ga je gotovo zakucao za zid. 'To je potpuno očigledno', reče ona. 'Ti si idiot.' 'Luda, moja lejdi.' 'I to', dodade ona i ponovo se okrete ka svom mužu. 'Dakle', reče ona sumorno se osmehujući. 'I dalje ti prkose?' Vojvoda slegnu ramenima. 'Kako mogu da se borim protiv magije?', reče. 'Rečima', reče Luda ne razmišljajući i istog trena zažali. Oboje pogledaše u njega. 'Šta?', reče vojvotkinja. Dvorska luda od neprijatnosti ispusti mandolinu. 'U - u Esnafu', reče Luda, 'učili su nas da reči mogu da budu moćnije čak i od magije.' 'Klovnu!', reče vojvoda. 'Reči su samo reči. Prosti slogovi. Štapovi i kamenje mogu da mi slome kosti...', zastao je zamislivši se nad ovom izjavom, '...ali reči nikada ne mogu da me povrede.' 'Gospodaru moj, postoje reči koje mogu', reče Luda. 'Lažljivče! Otimaču! Ubico!' Vojvoda se trgnu unazad i stisnu rukohvate prestola, trepćući. 'Takve reči u sebi nemaju istine', žurno reče Luda. 'Ali mogu se proširiti kao vatreno podzemlje, izbijajući na površinu i paleći...' 'Tačno je! Tačno je!', povika vojvoda. 'Čujem ih, sve vreme!' Nagnuo se napred. 'To je zbog veštica!', prosikta. 'Onda se protiv njih može boriti drugim rečima', reče Luda. 'Reči se mogu boriti čak i protiv veštica.' 'Kojim rečima?', zamišljeno upita vojvotkinja. Luda slegnu ramenima. 'Babuskero. Urokljiva. Matora glupačo.' Vojvotkinja podiže jednu gustu obrvu. 'Nisi ti toliki idiot, izgleda', reče ona. 'Mislio si na glasine.' 'Upravo tako, gospodarice moja.' Luda zakoluta očima. U šta se to uvalio? 'To je zbog veštica', prošaputa vojvoda za sebe. 'Moramo da kažemo svetu za veštice. One su zle. Zbog njih se stalno vraća - krv. Čak ni šmirgla ne pomaže.' * * * Došlo je do još jednog drhtaja dok je Baka Vedervaks hitala uskim, sleđenim šumskim stazama. Komad snega skliznu s grane i rasu joj se po šeširu. Ovo nije bilo u redu, znala je. Nema veze za - šta god beše - ali bilo je nečuveno da veštica izađe na Praščićnu noć. To se protivilo običajima. Niko nije znao zašto, ali nije u tome bila stvar. Došla je do pustare i nastavila preko krhkog vresa s koga je vetar očistio sneg. Na obzorju se video srp polumeseca, a njegova bledunjava svetlost obasjavala je planine koje su se nadnosile nad njom. Tamo gore bio je jedan drugačiji svet, takav da ga je čak i veštica retko posećivala; bio je to krajolik zaostao od ledenog rađanja sveta, sav od zelenog leda i kao nož oštrih grebena i dubokih, tajnovitih udolina. Bio je to predeo nikad namenjen ljudskim bićima -

Terry Pratchet 38 nije bio neprijateljski ništa više nego što su cigla ili oblak neprijateljski, već užasno, užasno zapušten. Sem toga, ovog puta, posmatrao ju je. Um sasvim drugačiji od bilo kog s kojim se do sada susrela posvećivao joj je veliki deo svoje pažnje. Ona je oštro bacila pogled uz ledene strmine, pomalo očekujući da vidi senku planine kako se kreće naspram zvezdanog neba. 'Ko si?', viknu ona. 'Šta hoćeš?' Glas joj se odbijao i odjekivao među stenama. Začula se udaljena tutnjava lavine, visoko kod vrhova. Na obodu pustare, gde su leti jarebice vrebale u žbunju poput malih lepršavih idiota, bio je kameni blok. Stajao je otprilike na mestu gde su se susretale teritorije veštica, mada granice nikad nisu bile zvanično iscrtane. Kamen je bio otprilike visine čoveka i sačinjen od plavičaste stene. Važio je kao izuzetno magičan zato što, iako je bio samo jedan, niko nikada nije uspeo da ga prebroji; ako bi primetio nekoga da ga zadubljeno posmatra, iskrao bi se iza njega. Bio je to najskromniji monolit ikada otkriven. Pored toga, to je bila jedna od brojnih tačaka za pražnjenje magije koja se nakupljala u Ramtopima. Na nekoliko metara od njega nije bilo snega po zemlji i pomalo se pušilo. Kamen je počeo da se izmiče i stade da je sumnjičavo posmatra sakriven iza drveta. Čekala je deset minuta dok se Magrat nije pojavila grabeći stazom koja je vodila iz Ludog Hermelina, sela čiji su dobrodušni stanovnici počinjali da se navikavaju na usnu masažu i homeopatske preparate na bazi cveća za sve probleme manje od odrubljivanja glave.7 Bila je bez daha i nosila je samo šal preko spavaćice koja bi, da je Magrat imala šta da pokaže, mnogo pokazivala. 'I ti si osetila?', upita. 'Baka klimnu glavom. 'Gde je Gita?', upita. Pogledale su niz stazu koja je vodila do grada Lenkr koji je predstavljao gomilu raštrkanih svetala u snežnoj izmaglici. * * * Zabava je bila u toku. Svetlo se izlivalo po ulici. Reka ljudi krivudala je u Naninu kuću i iz nje. Iz unutrašnjosti se čula povremena provala smeha, lomljava stakla i dečje cmizdrenje. Sasvim je bilo jasno da se u toj kući porodični život živeo punim jedrima. Dve veštice nesigurno su stajale na ulici. 'Misliš li da bi trebalo da uđemo?', snebivajući se upita Magrat. 'Nije baš da smo pozvane. A nismo ponele ni bocu pića.' 'Meni se bogme čini da unutra već ima boca i više nego što treba', negodujući reče Baka Vedervaks. Čovek se isteturao s ulaznih vrata, podrignuo, sudario s Bakom Vedervaks i rekao: 'Srećan Praščić, gospoja', pogled mu pređe naviše uz lice i trenutno se rastrezni. 'Gospođica', odseče Baka. 'Ja vam se najdublje izvinjavam...', započe. Baka oholo prođe pored njega. 'Dođi Magrat', zapovedi. Unutra je buka poigravala oko praga bola. Nana Og je zaobišla Praščićnu tradiciju tako što je pozivala čitavo selo kod sebe i vazduh u prostoriji već je bio izvan domašaja kontrole zagađenja. Baka je plovila kroz buljuk tela upravljajući se prema zvuku ispucalog glasa koji je objašnjavao nikom određenom da je u poređenju s neverovatnim brojem drugih životinja jež bio vrlo srećan. Nana Og je sedela na stolici pokraj vatre držeći kriglu u ruci i dirigovala uz pomoć cigare. Osmehnula se kada je ugledala Bakino lice. 7 Pomagali su. Veštičji lekovi obično su pomagali bez obzira na vid u kome su se uzimali.

Teri Pračet 39 'Vidi, ti, moje staro kazanče', zakrešta nadjačavajući buku. 'Znači, eto i nje. Uzmi piće. Uzmi dva. Ovamo, Magrat. Privuci stolicu, a mačorčina neka se nosi u tri lepe.' Gribo, koji je sklupčan na klupici pored kamina posmatrao slavlje jednim škiljavim žutim okom, jednom ili dva puta lupnuo je repom. Baka je ukrućeno sela, prava kao motka, predstavljajući oličenje pristojnosti. 'Nećemo se zadržavati', reče sevajući pogledom u pravcu Magrat koja je posezala za činijom kikirikija. 'Vidim da si u gužvi. Samo smo htele da te pitamo da nisi slučajno primetila - bilo šta. Noćas. Nešto ranije.' Nana Og se namršti. 'Najstarijem našeg Derona bilo je muka', reče. 'Pio je tatino pivo.' 'Sem ako nije bio izuzetno bolestan', reče Baka. 'More, nisam sigurna da sam baš na to mislila.' Načinila je složeni okultni znak u vazduhu, koji je Nana Og sasvim ignorisala. 'Neko je pokušao da igra na stolu', reče. 'Pao je u moču od tikve našeg Rita. Siti smo se ismejali.' Baka zamaha obrvama i značajno postavi prst duž nosa. 'Imala sam na umu stvari drugačije prirode', mračno naznači. Nana Og se zagleda u nju. 'Nešto ti nije u redu s okom, Esmi?', pokuša. Baka Vedervaks uzdahnu. 'Krajnje zabrinjavajući razvoj događaja magijskog karaktera odvija se čak i sada', reče glasno. Soba utihnu. Svi su gledali u veštice izuzev Deronovog najstarijeg, koji je iskoristio priliku da nastavi svoje alkoholno eksperimentisanje. A onda, brzo, kako su i utihnuli, nekoliko desetina razgovora ponovo se razvilo. 'Možda ne bi bilo loše ako bismo mogle da odemo negde i da porazgovaramo malo na miru', reče Baka, dok je umirujuća graja ponovo strujala povrh njih. Završile su u perionici gde je Baka pokušala da opiše um s kojim se susrela. 'Tamo je negde, u planinama i visokim šumama', reče. 'I veoma je velik.' 'Mislila sam da traži nekoga', reče Magrat. 'Podsetio me je na velikog psa. Znate, onako, kao izgubljen. Zbunjen.' Baka je ovo razmotrila. Sad kad malo bolje razmisli... 'Da', reče. 'Tako nekako. Veliki pas.' 'Zabrinut', reče Magrat. 'U potrazi', reče Baka. 'I sve je više ljut', reče Magrat. 'Da', reče Baka ne skidajući pogled s Nane Og. 'Mogao bi da bude trol', reče Nana Og. 'Najslađi deo ostao mi je u krigli, da znate', dodade prekorno. 'Znam kako izgleda trolov um, Gita', reče Baka. Nije siktala rečima. Zapravo, tih način na koji ih je izgovarala naveo je Nanu da se zamisli. 'Kažu da ima mnogo velikih trolova u pravcu Središta', lagano reče Nana. 'I ledenih divova i velikih dlakavih kakoonobeše koji žive iznad pojasa snega. Ali, ne misliš na njih, je l' tako?' 'Ne.' 'Aha.' Magrat uzdrhta. Govorila je sebi da veštica ima potpunu kontrolu nad svojim telom i da je naježenost ispod spavaćice bila samo plod njene mašte. Problem je bio u tome što je imala izvanrednu maštu. Nana Og uzdahnu. 'Biće bolje da onda pogledamo', reče i otvori bakarni poklopac. Nana Og nikad nije koristila perionicu pošto su se oko pranja veša starale njene snaje - pleme pokornih žena pepeljastog lica, čija imena nikada nije ni pokušala da zapamti. Stoga je to

Terry Pratchet 40 postala ostava za sasušene glavice luka, skorele kazane i tegle s pokvarenim džemom. Već deset godina nikakva vatra nije bila paljena ispod ovog okna. Cigle su se krunile, a retki lišajevi rasli su oko ognjišta. Voda ispod poklopca bila je mastiljavocrna i, po glasinama, beskrajno duboka; unucima familije Og usađivano je verovanje da su u njenim dubinama živela čudovišta iz praskozorja vremena, pošto je Nana verovala da malo uzbuđenja i besmislenog straha predstavlja neophodne sastojke čarolije detinjstva. Tokom leta tu je hladila pivo. 'Moraće da posluži. Mislim da bi trebalo da se uzmemo za ruke', reče. 'A ti, Magrat, postaraj se da vrata budu zatvorena.' 'Šta hoćeš da probaš?', upita Baka. Pošto su bile na Naninoj teritoriji, izbor je bio u potpunosti na njoj. 'Ja uvek kažem da dobro Prizivanje nikad nije na odmet', reče Nana. 'Nisam ga radila godinama.' Baka Vedervaks se namršti. Magrat reče: 'Oh, ali nećeš moći. Ne ovde. Potreban ti je kazan i čaroban mač. I oktogram. I začini i svakojake stvari.' Baka i Nana se zgledaše. 'Nije ona kriva', reče Baka. 'To su svi ti priručnici koje je pokupovala.' Okrenula se prema Magrat. 'Ništa od toga nije ti potrebno', reče. 'Potrebna ti je glavologija.' Osvrnula se po staroj perionici. 'Upotrebiš ono što imaš', reče. Podigla je izbledelu prakljaču i zamišljeno je odmerila u ruci. * * * 'Prizivamo te i odričemo te se ovom...' Baka jedva da je zastala '...oštrom i užasnom prakljačom.' Voda u kotlu poče da se mreška. 'Gle kako prosipamo...' Magrat uzdahnu 'ovu bajatu sodu za pranje veša i neke otvrdle okrajke sapuna u čast tvoju. Ozbiljno, Nano, ne mislim da...' 'Tišina! Sad ti, Gita.' 'Pa zazivam i vezujem te očerupanom ribaćom četkom Umetnosti i rendetom Zaštite', reče Nana vitlajući po vazduhu. Dodatak za ceđenje otpade. 'Sve je to lepo u vezi s iskrenošću', bespomoćno je šaputala Magrat, 'ali nekako nije to isto.' 'Poslušaj ti mene, devojko', reče Baka. 'Briga demone za spoljašnji izgled stvari. Važno je ono što misliš. Nastavi da radiš.' Magrat je pokušala da zamisli da je izbledeli i stari komad sapuna od ceđi bio najređi od mirisnih šta god - pomazanja ili šta su već bili - iz udaljenog Klača. Bilo je teško. Sami bogovi znali su kakav će se demon odazvati na ovakvo prizivanje. I Baka se osećala pomalo nelagodno. Nju ionako nije bilo mnogo briga za demone, a sve ovo zamešateljstvo oko prizivanja i kojekakvih alatki mirisalo je na čarobnjaštvo. Sve je to bilo povlađivanje stvarima i davalo im je osećanje važnosti. Demoni bi trebalo da dođu kada se pozovu. Ali protokol je diktirao da veštica koja je domaćica ima pravo biranja, a Nana je prilično volela demone, koji su bili muškog pola ili je barem tako izgledalo. U ovom trenutku Baka se naizmenično molila i pretila donjem svetu s pola metra izbledelog drveta. Bila je zaprepašćena sopstvenom smelošću. Voda je počela pomalo da ključa, sasvim se umirila, a onda u jednom iznenadnom pokretu i uz malo plop izdigla se u obliku glave. Magrat ispusti svoj sapun. Bila je to lepa glava, možda s pomalo okrutnim očima i kukastim nosem, ali ipak lepa na neki svoj grub način. Nije bilo ničeg iznenađujućeg u vezi s ovim; pošto je demon samo izvajao sopstvenu sliku u ovoj stvarnosti, usput je mogao da to i uradi kako valja. Polako se okrenula, kao blistava crna bista u istrzanoj mesečini.

Teri Pračet 41 'Dakle', reče. 'Koji si ti?', odsečno reče Baka. Glava se okrete da bi je osmotrila. 'Moje je ime neizgovorljivo u tvom jeziku, ženo', reče. 'To ću ja da prosudim', reče Baka i dodade: 'I nemoj da si me zvao ženo.' 'U redu. Moje ime je WxrtHltl-jwlpklz', ponosito reče demon. 'Gde si bio kad su se delili samoglasnici? Iza vrata?', upita Nana Og. 'Dakle, gospodine...' Baka zastade samo za tren '...WxrtHltl-jwlpklz, pretpostavljam da se pitaš što smo te pozvale večeras ovde.' 'Od vas se ne očekuje da to kažete', reče demon. 'Od vas se očekuje da kažete...' 'Umukni. Imamo mač Umetnosti i oktogram Zaštite, upozoravam te.' 'Kako vam volja. Meni izgledaju kao daska za pranje i proključa', podsmehnu se demon. Baka pogleda ispod oka. Ugao perionice bio je zatrpan drvom za potpalu ispred koga je bio velik kozlić za testerisanje. Ukočeno se zagledala u demona i, ne gledajući, iz sve snage je obrušila palicu po debelom drvetu. Mrtvu tišinu koja je usledila narušile su samo dve savršeno presečene polovine kozlića za testerisanje koje su se zaklatile napred-nazad, da bi se konačno složile na hrpu drveta za potpalu. Demonovo lice ostalo je ravnodušno. 'Dozvoljena su vam tri pitanja', reče. 'Odvija li se nešto neobično u kraljevstvu?', upita Baka. Glava kao da je razmišljala o ovome. 'I bez laganja', vatreno reče Magrat. 'Inače eto tebi ribaće četke.' 'Mislite neobičnije nego inače?' 'Pređi na stvar', reče Nana. 'Smrzoše mi se stopala.' 'Ne. Nema ničeg neobičnog.' 'Ali osetile smo to...', započe Magrat. 'Stani, stani', reče Baka. Usne su joj se nemo otvarale. Demoni su bili kao duhovi iz lampe ili profesori filozofije - ako niste precizno imenovali stvari, uživali su da vam daju sasvim tačne i potpuno zbunjujuće odgovore. 'Ima li nečega u kraljevini čega nije bilo ranije?', pokuša. 'Ne.' Tradicija je nalagala da mogu da budu samo tri pitanja. Baka je pokušala da sroči neko koje nikako ne bi moglo da se namerno pogrešno protumači. Onda je zaključila da je ovo bilo igranje sasvim pogrešne igre. 'More, šta se to kog đavola dešava?', reče polako. 'I bez glupiranja s izvrdavanjem, inače ću da te skuvam.' Demon kao da je oklevao. Ovo je očigledno bio potpuno nov pristup. 'Magrat, dodaj der mi tih suvaraka', reče Baka. 'Protestujem zbog ovakvog ophođenja', reče demon glasom u kome je titrala nesigurnost. 'Da, elem, nemamo vremena da se s tobom mlatimo čitave noći', reče Baka. 'Ove igrarije s rečima bi možda odgovarale čarobnjacima, al' nama večeras predstoji drugačija igranka.' 'Ili krčkanje', reče Nana. 'Slušajte', reče demon, a sada se u njegovom glasu već čuo vapaj. 'Ne smemo tek tako da odajemo informacije. Postoje pravila, znate.' 'Ima malo užeglog ulja u kanti na polici, Magrat', reče Nana. 'Ako vam jednostavno kažem...', započe demon. 'Da?', reče Baka podstičući ga. 'Nećete to posle da raspričate?', preklinjao je. 'Ni reči', obeća Baka. 'Usta su zapečaćena', reče Magrat. 'Ničeg novog nema u kraljevini', reče demon, 'ali zemlja se probudila.' 'Kako to misliš?', upita Baka.

Terry Pratchet 42 'Nezadovoljna je. Ona hoće kralja koji brine o njoj.' 'Kako...', započe Magrat, a Baka joj dade znak da ućuti. 'Ne misliš na ljude, zar ne?', reče. Blistava glava odmahnu. 'Ne. Pa tako sam i mislila.' 'Šta...', započe Nana. Baka stavi prst na usta. Okrenula se i otišla do prozora perionice koji je predstavljao paučinasto groblje sasušenih krila leptira i poslednjih letnjih zunzara. Slabašan odsjaj iza sleđenih okana ukazivao je da će, uprkos svakom razumu, novi dan uskoro svanuti. 'Možeš li nam reći zašto?', reče, ne osvrćući se. Osećala je um čitave zemlje... Bila je impresionirana. 'Ja sam samo demon. Šta ja znam? Samo znam šta je, a ne i zašto ili kako.' 'Shvatam.' 'Mogu li sad da idem?' 'M-m?' 'Molim vas?' Baka se ponovo ispravila. 'Oh. Da. Briši', odsutno reče. 'Hvala ti.' Glava se nije ni pomerila. Ostala je u mestu, kao hotelski portir koji je upravo preneo petnaest kofera stepenicama na deseti sprat, svima pokazao gde je kupatilo, popravio jastuke i oseća da je namestio sve zavese koje je trebalo namestiti. 'Ne biste imale ništa protiv da me lepo prognate, zar ne?', reče demon kada je izgledalo da niko nije shvatio o čemu je reč. 'Šta?', upita Baka, koja je ponovo razmišljala. 'Eto, lepše bih se osećao kad bi me prognale kako treba. Tom "Briši" kao da nešto nedostaje', reče glava. 'Oh. Dobro, ako to voliš. Magrat!' 'Da?', prepade se Magrat. Baka joj dobaci prakljaču. 'Ukazi počast, važi?', reče. Magrat je uhvatila palicu za onaj deo koji je zamišljala kao dršku i nasmešila se. 'Svakako. Dobro. Važi. Uhm. Odlazi, pogani zlotvore, u najcrnju jamu...' Glava se zadovoljno osmehnu dok su reči lebdele iznad nje. Tako je već valjalo. Istopila se nazad u vodu kazana kao sveća pod plamenom. Njen poslednji prezrivi komentar koji se gotovo izgubio u klokotanju bio je: 'Briiiši...' * * * Baka je sama otišla do kuće dok je hladna ružičasta svetlost zore klizila po snegu i uvukla se u kolibu. Koze su bile uznemirene u svojoj staji. Čvorci su mrmljali i cvokotali svojim veštačkim vilicama pod krovom. Miševi su cijukali iza kuhinjskog kredenca. Napravila je sebi čaj, svesna da se svaki zvuk u kuhinji činio nešto glasnijim nego što bi trebalo da bude. Kada je ispustila kašiku u sudoperu, zazvečala je kao da je udarila čekićem u zvono. Uvek bi se osećala nelagodno nakon što bi je uvukli u organizovanu magiju ili, kako bi to ona rekla, tulila je. Tumarala je po kući tražeći nešto što bi mogla da radi, a onda zaboravljala na to kada bi bila napola gotova. Šetala je tamo-amo po hladnim pločicama. U ovakvim trenucima um pronalazi najčudnije poslove da radi kako bi izbegao svoju glavnu namenu, tj. razmišljanje o stvarima. Da ju je neko posmatrao, bio bi oduševljen posvećenošću kojom je obavljala zadatke kao što je čišćenje postolja za čajnik, vađenje prastarih oraha iz činije za voće na kredencu i iskopavanje fosilizovanih mrvica hleba iz pukotina između kamenih ploča drškom kašike. Životinje su imale umove. Ljudi su imali umove, mada su ljudski umovi predstavljali nejasne magline. Čak su i insekti imali umove, sićušne tačkice svetlosti u tmini neuma.

Teri Pračet 43 Baka se smatrala stručnjakom za umove. Bila je prilično sigurna da stvari kao što je zemlja nemaju um. One nisu čak ni žive, za ime sveta. Zemlja je bila, pa... Čekaj. Čekaj... Jedna pomisao ušunjala se u Bakinu svest i bezazleno pokušala da joj privuče pažnju. Postojao je način na koji bi ove bujne šume mogle da imaju um. Baka sede s okrajkom bajate vekne u ruci i zamišljeno se zagleda u kamin. Pogled njenog uma prošao je kroz njega, napolje do snežnih polja oivičenih redovima drveća. Da. Nikada pre toga nije joj to palo na pamet. Naravno, bio bi to um načinjen od svih drugih malih umova unutar njega; umova biljaka, umova ptica, umova medveda, čak i sporih umova samog drveća. Zavalila se u svoju stolicu za ljuljanje, koja poče da se klati sama od sebe. Često je o šumi razmišljala kao o biću koje se razvija, ali samo metaforično, kako bi čarobnjak rekao; pospana i puna zujanja bumbara u leto, burna i razbesnela u jesenjim vetrovima, sklupčana i uspavana zimi. Sinulo joj je da pored toga što je bila skup drugih stvari, šuma je bila i stvar za sebe. Živa, samo ne na način kako je, recimo, neka goropad bila živa. I mnogo sporija. To bi trebalo da bude važno. Koliko je brzo kucalo srce šume? Jednom godišnje, možda. Da, to je izgledalo otprilike tačno. Tamo negde šuma je čekala blistavije sunce i duže dane koji će upumpati milione litara biljnog soka stotinak metara u nebo u jednom velikom sistoličkom otkucaju suviše velikom i glasnom da bi mogao da se čuje. I otprilike u tom času Baka se ugrizla za usnu. Upravo joj je kroz glavu prošla reč 'sistolički', a ona svakako nije bila u njenom rečniku. Neko je bio u njenoj glavi, s njom. Nešto. Upravo je promislila sve ove misli ili ih je neko promislio preko nje? Besno se zagledala u pod, pokušavajući da svoja mišljenja zadrži za sebe. Ali njen um je bio posmatran s takvom lakoćom kao da joj je glava bila načinjena od stakla. Baka Vedervaks je skočila na noge i razvukla zavese. A one su bile napolju na onome što je - u toplijim mesecima-bio travnjak. I svaka ju je posmatrala. Nakon nekoliko minuta, ulazna vrata Bakine kolibe otvoriše se. Ovo je samo po sebi bio događaj; kao i većina Ramtopaca, Baka je živela život kroz sporedna vrata. Samo tri puta u čitavom životu bilo je prikladno proći kroz ulazna vrata i svaki put neko bi vas nosio. Vrata su se otvorila s očiglednim naporom, u nizu bolnih trzaja i udaraca. Nekoliko ljuspica farbe palo je na smet ispred ulaza, koji se rasu unutra. Konačno, kada su bila otprilike napola otvorena, vrata se zaglaviše. Baka se jedva provukla kroz otvor napolje u do tada netaknuti sneg. Stavila je na glavu svoj duguljasti šešir i dugački crni ogrtač koji je nosila kada je želela da svako ko je ugleda bude načisto da je ona veštica. Napolju je jedna stara kuhinjska stolica bila dopola zatrpana u snegu. Preko leta ona je predstavljala prikladno mesto za sedenje i obavljanje neophodnih poslova s kojeg je mogla da motri na stazu. Baka ju je izvukla, očistila sneg sa sedišta i odlučno sela raširenih kolena i prkosno prekrštenih ruku. Isturila je bradu. Sunce je bilo dobro odskočilo, ali na ovaj Praščić ono je i dalje bilo ružičasto i slabo. Sijalo je po velikom oblaku pare koji je lebdeo nad okupljenim stvorenjima. Nisu se pokretala, mada bi s vremena na vreme neko od njih lupilo kopitom ili se počešalo. Baka za tren pogleda naviše. Ranije to nije opazila, ali svako drvo u njenoj bašti bilo je tako krcato pticama da se činilo kao da je neko čudno smeđe i crno proleće stiglo pre vremena. Na komadu zemljišta gde je preko leta raslo bilje nalazili su se vukovi, koji su sedeli oklembešenih jezika. Delegacija medveda čučala je iza njih, s četom jelena pored sebe. U metroforičnim prednjim redovima bio je buljuk zečeva, lasica, hermelina, jazavaca, lisica i

Terry Pratchet 44 raznovrsnih stvorenja koji se, uprkos činjenici da čitav život provode u krvavoj atmosferi lovca i ulova, ubijanja i stradanja od kandži i čeljusti, zovu šumski svet. Mirovali su na snegu, potpuno zanemarivši svoje uobičajene kulinarske odnose, pokušavajući da im pogledi nadjačaju njen. Dve stvari Baki odmah upadoše u oči. Jedna je bila da je ovo predstavljalo prilično tačan uzorak šumskog života. Drugu nije mogla da izdrži a da ne izgovori naglas. 'Ne znam o kakvoj se čîni radi', reče. 'Ali ovo ću vam reći besplatno - kada počne da jenjava, nekima od vas malih ništarija biće bolje da brišete.' Niko se od njih nije pomerio. Nije bilo nikakvog zvuka sem onog koji je načinio postariji jazavac koji se olakšao s izrazom nelagodnosti na licu. 'Vidite', reče Baka. 'Šta ja mogu tu da uradim? Džaba vam što ste došli k meni. On je novi gospodar. Ovo je njegova kraljevina. Tu ne mogu da se uplićem. Ne valja da se uplićem zbog toga što ne mogu da utičem na ljude koji vladaju. To mora samo da se razreši, na dobro ili loše. Temeljno pravilo magije, to vam je. Ne možeš činima da vladaš ljudima jer bi svaki put morao da koristiš sve više čîni.' Naslonila se, zahvalna što dugotrajna tradicija nije dozvoljavala Umešnima i Mudrima da vladaju. Prisetila se kakav je osećaj bio nositi krunu, čak i na nekoliko sekundi. Ne, stvari kao što su krune samo su donosile brigu pametnim ljudima; najbolje je bilo sve vladanje prepustiti ljudima kojima su se obrve susretale na sredini kada bi pokušali da razmišljaju. Na neki neobičan način, oni su bili mnogo bolji u tome. Dodala je: 'Ljudi to moraju sami da srede. To se barem zna.' Osetila je da je jedan od starijih jelena naročito sumnjičavo gleda. 'Da, elem, znači ubio je starog kralja', složila se. To je u prirodi stvari, zar ne? Svi ste vi veliki stručnjaci za to. Opstanak kakoonobeše. Ne biste ni znali šta je naslednik da ne mislite da je to neka vrsta glodara.' Dobovala je prstima po kolenima. 'Ionako vam stari kralj baš i nije bio prijatelj, je l' da? Svi oni lovovi i slično.' Tri stotine pari crnih očiju svrdlalo je kroz nju. 'Džaba vam da me gledate', pokušala je. 'Ne mogu ja sad da idem i bakćem se s kraljevima samo zato što se vama ne sviđaju. Gde bi sve to završilo? A i nije mi učinio ništa nažao.' Pokušala je da izbegne pogled naročito zrikavog hermelina. 'Dobro, sebično je, pa šta', reče. 'U tome i jeste poenta kad si veštica. Srećan vam put.' Umarširala je unutra i pokušala da zalupi vrata. Jednom ili dva puta, ona su se zaglavila, što je prilično narušilo efekat. Kada je već bila unutra, navukla je zavese, sela u stolicu za ljuljanje i žestoko se zaljuljala. 'U tome i jeste stvar', reče. 'Ne mogu da se uplićem. U tome i jeste stvar.' * * * Karavan se polako klatio izlokanim putevima prema još jednom gradiću čijeg imena družina nije mogla baš da se seti, a i da je mogla, odmah bi ga zaboravila. Zimsko sunce visilo je nisko iznad vlažnih, magličastih kupusnih polja Sto ravnice, a maglena tišina pojačavala je škripu točkova. Hvel je sedeo, a njegove zdepaste noge klatile su se preko bočne daske poslednjih kola. Učinio je najbolje što je umeo. Vitoler mu je prepustio vaspitavanje malog Tomdžona: 'Bolji si u svim tim stvarima', rekao je i dodao s uobičajenim taktom: 'Pored toga, tvoja visina je najbliža njegovoj.' Ali nije vredelo. 'Jabuka', ponovio je, mašući voćkom u vazduhu. Tomdžon mu se smešio. Imao je skoro tri godine i još nije izgovorio reč koju bi iko mogao da razume. Hvel je gajio crne slutnje u pogledu veštica.

Teri Pračet 45 'Ali izgleda dovoljno bistar', rekla je gospođa Vitoler, koja je putovala u istim kolima i krpila pancirnu košulju. 'On zna šta je šta, radi šta mu se kaže. Samo još kad bi progovorio', nežno reče, gladeći dečaka po obrazu. Dodao je jabuku Tomdžonu, koji je značajno prihvati. 'Nešto mislim da su vam one veštice učinile magareću uslugu, gospoja', reče patuljak. 'Znate. Podmetačine i šta ne. Bilo je ovde dosta toga. Moja pra-pra-prabaka mi je pričala da je to nekada bilo urađeno nama. Vile su zamenile čoveka i patuljka. Nismo to ni shvatili dok nije počeo glavom da udara u tavanicu, kažu...' 'Kažu da voćka je ova kao svet Tako slatka. Il' kao, što ja kažem, srce čovekovo Tako crveno spolja, pa ipak iznutra nerazmršeno, Naći ćeš crva, trulež, naprslinu, Kako god sjao cvet njegov, ugriz Pokazuje da mnogi je čovek pokvaren u srži.' Njih dvoje se okretoše ka Tomdžonu, koji je klimao glavom prema njima i nastavio da jede jabuku. 'To je bio Crvov govor iz Tiranina', prošaputa Hvel. Njegovo uobičajeno vladanje jezikom za trenutak ga je napustilo. 'Majku ti božju', reče. 'Ali zvučao je upravo kao...' 'Idem po Vitolera', reče Hvel i skoči sa zadnje ograde i potrča kroz smrznute barice do pročelja konvoja, gde je glumac-upravnik neodređeno zviždukao i, da, hodao. 'Šta je, bre, b 'zugda-hiara8 ', reče razdragano. 'Moraš odmah da dođeš! Progovorio je!' 'Progovorio?' Hvel je poskakivao. 'Citira!', vikao je. 'Moraš da dođeš! Zvuči kao...' 'Ja?', reče Vitoler nekoliko minuta kasnije kada su smestili kola u šumarak ogolelog drveća pokraj puta. 'Da li ja tako zvučim?' 'Da', oglasiše se svi u horu. Mladi Vilkins, koji se specijalizovao za ženske uloge, nežno bočnu Tomdžona dok je ovaj stajao uspravno kao bačva usred proplanka. 'Ej, momak, znaš li moj govor iz Nek' vam je po volji?', upita. Tomdžon klimnu glavom. 'On nije mrtav, kažem, onaj što pod kamenom leži. Jer kad bi Smrt samo čuti mogao...' Slušali su u tišini punoj strahopoštovanja dok su se beskrajne magle valjale preko vlažnih polja, a crvena kugla sunca plovila nebom. Kada je dečak završio, vrele suze lile su niz Hvelovo lice. 'Za ime svih bogova', reče kada je Tomdžon završio. 'Mora da sam bio u žešćoj formi kad sam ovo pisao.' Glasno je izduvao nos. 'Da li ja tako zvučim?', upita prebledeli Vilkins. Vitoler ga nežno potapša po ramenu. 'Kada bi tako zvučao, lepotanko moj', reče, 'ne bi ti ovde stajao do guzice u lapavici usred ove nedođije, bez ičeg sem maznutog kupusa od kojeg si napravio čaj. Pljesnu rukama. 'Dosta, dosta', reče dok mu je dah stvarao oblačiće pare u hladnom vazduhu. 'Put pod noge, svi. Do zalaska sunca moramo da budemo izvan zidina Sto Lata.' Dok su se glumci gunđajući budili iz opčinjenosti i tumarali natrag do svojih kola, Vitoler je pozvao rukom patuljka i obgrlio ga oko ramena, ili tačnije oko vrha glave. 'Dakle?', reče. 'Vi znate sve u vezi s magijom, ili se bar tako priča. Šta kažeš na ovo?' 8 Smrtonosna uvreda na jeziku Patuljaka, ali ovde upotrebljeno iz milošte. Znači 'ti baštenski ukrasu'.

Terry Pratchet 46 'Sve vreme provodi oko bine, gospodaru. Sasvim je prirodno da pokupi štošta', reče Hvel nesigurno. Vitoler se nagnuo. 'Veruješ li ti u to?' 'Verujem da sam čuo glas koji je uzeo moje pisanije, oblikovao ga i vratio mi ga kroz uši i pravo u srce', reče Hvel jednostavno. 'Verujem da sam čuo glas koji se izdigao iznad običnog oblika reči i rekao stvari koje sam želeo da kažem, ali nisam imao veštine to da uradim. Ko zna odakle takve stvari dolaze?' Ravnodušno je gledao u Vitolerovo porumenelo lice. 'Možda je to nasledio od oca', reče. 'Ali...' 'I ko zna šta sve veštice mogu da naprave?', reče patuljak. Vitoler je osetio kako mu je ženina ruka kliznula u njegovu. Dok je stajao, zbunjen i ljut, ona ga je poljubila u poleđinu vrata. 'Nemoj da se opterećuješ', reče mu. 'Nije li sve u najboljem redu? Tvoj sin je upravo izrecitovao svoju prvu reč.' * * * Proleće je došlo, a bivši kralj Verens još nije prihvatio smrt ležeći. Neumorno je tumarao zamkom, tražeći način kako da ga njegovi prastari kameni blokovi oslobode pritiska. Takođe se trudio da se skloni s puta ostalim duhovima. Čempot je bio sasvim u redu, iako malo zamoran. Ali Verens je ustuknuo kada je prvi put ugledao Blizance kako se držeći se za ruke gegaju ponoćnim hodnicima. Njihovi sitni duhovi bili su podsećanje na delo mračnije čak i od uobičajene doze kraljeubistvenih neprijatnosti. Pa onda, bio je tu Pećinski Lutalica, prilično izbledeli majmunoliki čovek s krznenom pregačom koji je nastanjivao zamak iz prostog razloga što je ovaj bio izgrađen na njegovoj pogrebnoj humki. Bez nekog jasnijeg razloga, kočije u kojima su bile neke razgalamljene žene povremeno bi protutnjale kroz perionicu. A što se kuhinje tiče... Jednoga dana je popustio, uprkos svemu što je stari Čempot rekao, i krenuo je za mirisima kuvanja do velike, vruće špilje visoko nadsvođene tavanice koja je zamku služila kao kuhinja i kao klanica. Čudna je to bila stvar. Od svog detinjstva nije silazio dole. Nekako kraljevi i kuhinje ne idu baš zajedno. Bila je puna duhova. Ali nisu bili ljudski. Nisu bili čak ni praljudski. Bili su to jeleni. Bili su volovi. Bili su zečevi, i fazani, i jarebice, i ovce, i svinje. Bilo je čak i nekih okruglih grudvastih stvari koje su neprijatno podsećale na duhove ostriga. Bili su sabijeni tako gusto da su se zapravo utapali jedni u druge i mešali, pretvarajući kuhinju u tihi uskomešani košmar zuba, krzna i rogova, napola vidljivih i magličastih. Nekolicina ga je primetila i nastala je dreka koja kao da je dopirala izdaleka, bila je tanušna i neprijatno izvan registra. Kroz sve njih kuvar i njegov pomoćnik sasvim nevino su prolazili, spremajući vegetarijanske kobasice. Verens je gledao pola minuta, a onda izjurio, poželevši da i dalje ima pravi stomak kako bi mogao da zavuče prste četrdeset godina niz grlo i povrati sve što je pojeo. Okrepljenje je potražio u štalama, gde su njegovi voljeni lovački psi cvileli i grebali po vratima i uglavnom se osećali veoma nelagodno zbog njegovog prisustva koje su osećali, ali nisu mogli da vide. Sada je avetinjao - kako je samo mrzeo tu reč - Dugačkom galerijom, gde su ga slike davno umrlih kraljeva posmatrale iz prašnjavih seni. Mnogo bi više naklonosti osećao prema njima da ih nije nekoliko sreo kako nešto frfljaju u različitim delovima odaja. Verens je sebi postavio dva cilja u smrti. Jedan je bio da izađe iz zamka i pronađe svog sina, a drugi da se osveti vojvodi. Ali ne tako što će ga ubiti, odlučio je, čak i kad bi pronašao način za to, jer bi večnost u društvu tog kikotavog idiota dodala novu zastrašujuću dimenziju smrti.

Teri Pračet 47 Sedeo je pod portretom kraljice Bemeri (670-722), čija bi stroga lepota delovala mnogo privlačnije da je nije ranije u toku jutra video kako prolazi kroz zid. Verens se trudio da izbegava hodanje kroz zidove. Čovek je imao svoj ponos. Postao je svestan da ga neko posmatra. Okrenuo je glavu. Mačor je sedeo u dovratku, podvrgavajući ga laganom treptanju. Bio je pegavosiv i krajnje debeo... Ne. Bio je krajnje velik. Prekrivalo ga je toliko ožiljaka da je izgledao kao pesnica prekrivena krznom. Dok ga je posmatrao, uši su mu bile par izbušenih patrljaka, oči dva žuta proreza opuštene zlonamernosti, a rep niz grčevitih znakova pitanja. Gribo je čuo da lejdi Felmet ima malu belu mačku i svratio je da joj ukaže poštovanje. Verens nikada do tada nije video životinju s toliko usađene podlosti. Nije se opirao kada mu je prišla i pokušala da mu se očeše o noge, predeći kao vodopad. 'Dobro, dobro', reče kralj nehajno. Sagnuo se i pokušao da ga počeše iza dva patrljka na glavi. Bilo je olakšanje pronaći nekog pored drugih duhova ko može da ga vidi, a Gribo, nije mogao da se otme utisku, bio je sasvim neobičan mačor. Mačke iz zamka bile su ili razmažene ljubimice ili kuhinjski ili štalski stanovnici s ravnim ušima koji su uglavnom podsećali na glodare kojima su se hranili. Ovaj mačor, sa druge strane, bio je životinja za sebe. Sve mačke odaju takav utisak, naravno, ali umesto bezumne životinjske samozaokupljenosti za koju se misli da je neka tajna mudrost, Gribo je zračio istinskom inteligencijom. Takođe je zračio i smradom koji bi mogao da sruši zid ili da crknutoj lisici zada nevolje sa sinusima. Samo jedna vrsta osobe mogla je da drži ovakvog mačora. Kralj je pokušao da čučne i opazio je da je lagano utonuo u pod. Pribrao se i izdigao naviše. Kada jednom čovek dozvoli sebi da se previše otvori u svetu duhova, nema mu više spasa, osećao je. Samo rođaci i oni koji imaju natprirodne sposobnosti, kako reče Smrt. Ni jednih ni drugih u zamku nije bilo previše. Vojvoda je pripadao prvoj grupi, ali njegova neumorna samoživost činila ga je da bude natprirodno koristan koliko i šargarepa. A u pogledu ostalih, samo kuvar i Luda izgleda da su mogli da prođu, ali kuvar je veliki deo svog vremena provodio plačući u ostavi pošto mu nije bilo dozvoljeno da ispeče išta krvavije od praziluka, a Luda je već bio takvo klupko nerava da je Verens odustao od pokušaja da se probije. E sad, veštica. Ako veštica nije imala natprirodne sposobnosti, onda je on, kralj Verens, bio dašak vetra. Morao je da dovede vešticu u zamak. A onda... Imao je plan. U stvari i više od toga; to je bio Plan. Mesece je proveo nad njim. Nije imao šta drugo da radi, sem da razmišlja. Smrt je bio u pravu po tom pitanju. Sve što su duhovi imali bile su misli, i mada su misli u načelu bile strane kraljevima, odsustvo tela koje bi ga uznemiravalo svojim raznovrsnim sokovima zapravo mu je davalo priliku da se sladi mozganjem. Nikada ranije nije imao Plan, ili barem ne neki koji je išao dalje od 'Hajde da nađemo nešto da ubijemo'. A ovde, sedeći ispred njega i umivajući se, bio je ključ. 'Dođi, maco', pokušao je. Gribo mu je uzvratio prodornim žutim pogledom. 'Mačoru', ispravio se žurno kralj i uzmaknuo pozivajući ga rukom. Na trenutak činilo se da ga mačor neće pratiti, a onda, na njegovo olakšanje, Gribo ustade, zevnu i zagega se za njim. Gribo nije često viđao duhove i ovlašno ga je zanimao ovaj visoki, bradati čovek s providnim telom. Kralj ga je poveo kroz prašnjavi bočni hodnik prema prostoriji za starež pretrpanoj dronjavim tapiserijama i portretima davno umrlih kraljeva. Gribo ju je kritički proučio, a onda je seo nasred prašnjavog poda s iščekivanjem gledajući u kralja. 'Ima ovde mnogo miševa i koječega, znaš', reče Verens. 'A kiša upada kroz polomljeni prozor. A još eto i ovih tapiserija na kojima se može spavati.' 'Oprosti', dodade kralj i okrete se ka vratima. Ovo je bilo ono na čemu je radio svih ovih meseci. Dok je bio živ, mnogo se starao o svom telu, a pošto je bio mrtav, trudio se da mu očuva oblik. Sasvim je bilo lako raspustiti se i

Terry Pratchet 48 postati sasvim mutnjikav po ivicama; bilo je duhova u zamku koji su bili puki bledunjavi oblačići. Ali Verens je gospodario gvozdenom samokontrolom i vežbao je - dobro, duboko je razmišljao o vežbanju - i bubrio je od utvarnih mišića. Meseci pumpanja ektoplazme ostavili su ga u boljem obliku nego što je ikad bio, uprkos tome što je bio mrtav. Onda je počeo od malog: s trunkama prašine. Prva samo što ga nije ubila9 , ali istrajao je i prešao na zrnca peska, a onda i na čitava sušena zrna graška; i dalje se nije usuđivao da kroči u kuhinje, ali zabavljao se tako što je preslanjivao Felmetovu hranu zrno po zrno sve dok se nije pribrao i rekao sebi da trovanje nije časno, čak ni kada je reč o ništariji. Sada je svu svoju težinu naslonio na vrata i svakim mikrogramom svog bića primorao se da postane što je bilo moguće teži. Znoj autosugestije curio mu je niz nos i iščezavao pre nego što će pasti na pod. Gribo je sa zanimanjem posmatrao avetinjske mišiće kraljevih ruku kako se nadimaju poput fudbalskih lopti. Vrata počeše da se pokreću, zaškripaše, a onda ubrzaše i tresnuše u dovratku. Reza škljocnu. Sada će, vala, morati da upali, reče Verens sebi. Sam nikada nije uspeo da podigne rezu. Ali veštica će svakako doći da potraži svog mačka - zar ne? * * * U brdima iza zamka Luda je ležao na stomaku i zurio u dubine malog jezera. Nekolicina pastrmki uzvraćala mu je pogled. Negde na Disku, govorio mu je razum, mora da postoji neko očajniji od njega. Pitao se ko li bi to mogao da bude. On nije tražio da postane Luda, ali ništa ne bi promenilo i da jeste, jer nije mogao da se seti da je u porodici iko ikada slušao bilo šta što bi on rekao nakon što je Tata pobegao. Deda svakako ne. Njegovo prvo sećanje na Dedu bilo je kako stoji nad njim i tera ga da naizust izgovara šale i kako mu svaku dosetku utuvljuje svojim kaišem načinjenim od debele kože, a to što je svuda po sebi imao zvončiće nije mnogo olakšavalo stvari. Dedi je pripisano sedam novih zvaničnih šala. Osvojio je i počasnu kapu sa zvončićima Gran prija rastrtljanih idiota u Ank-Morporku četiri puta za redom, što nikom nije pošlo za rukom, i to ga je verovatno činilo najsmešnijim čovekom koji je ikada živeo. Naporno je radio na tome, moralo se priznati. Luda se uzdrhtavši setio kako se, dok je imao šest godina, posle večere bojažljivo približio starcu sa šalom koju je smislio. Bila je o patki. To mu je donelo najveće blaćenje koje je ikada doživeo, koje je čak i za starog šaljivdžiju predstavljalo neku vrstu izazova. 'Naučićeš, dragi moj dečače...', sećao se svake rečenice ispresecane zvonkim zveckanjem '...da nema ničeg ozbiljnijeg od ruganja. Od sada pa nadalje, nikada...', starac zastade da promeni ruku '...nikada, nikada nećeš izgovoriti šalu koju nije odobrio Esnaf. Ko si ti da odlučuješ šta je zabavno? Nazdravlje, neka se neuki smeju neveštom šegačenju; to je smeh neznalica. Nikada. Nikada. Nikada nemoj da te ponovo uhvatim kako se komedijašiš.' Nakon toga vratio se učenju tri stotine i osamdeset tri esnafski odobrene šale, što je samo po sebi bilo dovoljno loše, a još pride i rečnik, koji je bio znatno veći i mnogo gori. A onda su ga poslali u Ank, a tamo, u golim, strogim sobama, otkrio je da postoje i druge knjige pored velike u mesing povezane Monstruozne knjige pošalica. Tamo je postojao čitav kružni svet, prepun čudnih mesta i ljudi koji su radili zanimljive stvari, kao na primer... Pevanje. Mogao je da sluša pevanje. Oprezno je podigao glavu i skočio na zveckanje zvončića na njegovoj kapi. Hitro je zgrabio omrznute stvari. Pevanje se nastavljalo. Luda je oprezno provirio kroz procep na nizinom žbunu koji mu je pružao savršen zaklon. 9 Takoreći.

Teri Pračet 49 Pevanje nije bilo naročito dobro. Jedina reč koju je pevačica izgleda znala bila je 'la', ali ona ju je svojski upošljavala. Melodija je odavala utisak kao da je pevačica verovala da se od ljudi očekuje da u određenim okolnostima pevaju 'lalala' i bila je odlučna da radi ono što se od nje očekuje. Luda se usudio da malo pridigne glavu i ugledao je Magrat po prvi put. Prestala je da igra po uzanom travnjaku i pokušavala je da uplete malo krasuljaka u kosu, bez nekog većeg uspeha. Luda nije disao. U dugim noćima, na tvrdom kamenom podu sanjao je o ženama kao što je bila ona. Mada, ako bi iskreno razmislio o tome, ne baš kao što je bila ona; one su bile obdarenije u predelu grudi, nosevi im nisu bili tako crveni i pegavi, a kose su im nekako više lepršale. Ali Ludin libido bio je dovoljno bistar da raspozna razliku između nemogućeg i razumno dostižnog i hitro je presekao nekoliko filtrirajućih kola. Magrat je brala cveće i pričala mu. Luda se napregnuo da bi čuo. 'Evo ga vunasti padičak', pričala je. 'I sirupno crvoseme, dobro za upalu ušiju...' Čak bi i Nana Og, koja je imala vedar pogled na svet, muku mučila ako bi morala išta pohvalno da kaže o Magratinom glasu. Ali on je pao na Ludine uši kao cvet. '...i petolisna lažna mandragora, izvrsna protiv izlivanja bešike. Ah, a eto i starčevog žabogriza. To je za zatvor.' Luda snebljivo ustade praćen melodijom zvončića. Za Magrat to je bilo kao da je iz livade koja do tada nije krila ništa pogubnije od oblaka svetloplavih leptirića i nekoliko samotnih bumbara odjednom iznikao ogromni crvenožuti demon. Otvarao je i zatvarao usta. Imao je tri preteća roga. Usplahireni glas u pozadini njenog uma reče: Sada bi trebalo da bežiš, kao plašljiva gazela; to je prihvatljiva reakcija u ovakvim okolnostima. Zdrav razum se umešao. Čak ni u najoptimističkijim trenucima Magrat ne bi sebe poredila s gazelom, plašljivom ili kakvom god. Pored toga, dodala je, najveća mana u vezi s trčanjem kao preplašena gazela bila je da bi ga po svoj prilici lako ostavila daleko za sobom. 'Ehr', reče prikaza. Nezdrav razum, kojeg je, uprkos uverenju Bake Vedervaks da Magrati nedostaje po koja daska u glavi, ona imala sasvim dovoljno, ukazivao je da je sasvim malo demona tako žalosno zveckalo i izgledalo kao da su bez daha. 'Zdravo', reče ona. Ludin um je takođe radio punom parom. Počinjala je da ga obuzima panika. Magrat se nakloni tradicionalnim špicastim šeširom, koji je bio onakav kakav su nosile starije veštice, ali ona se i dalje držala jednog od najosnovnijih pravila veštičarenja. Nije od neke koristi da si veštica ako ne izgledaš tako. U njenom slučaju ovo je značilo mnogo srebrnog nakita s oktogramima, slepim miševima, paucima, zmajevima i drugim simbolima svakidašnjeg misticizma; Magrat bi i svoje nokte ofarbala u crno, samo da nije znala da će je to suočiti s Bakinim razornim nipodaštavanjem. Ludi je počinjalo da biva jasno da je iznenadio vešticu. 'Jooj', reče i okrete se da briše. 'Nemoj...', zausti Magrat, ali Luda je već grabio šumskom stazom koja je vodila ka zamku. Magrat je stajala gledajući uveli buketić u svojim rukama. Prošla je prstima kroz kosu i kiša otpalih latica pala je s nje. Osećala je da je važnom trenutku dopustila da isklizne tako brzo kao nauljeno prase u uzanom hodniku. Osetila je neodoljivu potrebu da kune. Znala je mnogo kletvi. Prija Vemper je bila stvarno maštovita u tom odeljku; čak su i šumska stvorenja pored njene kuće prolazila u mrtvom trku. Nije mogla da pronađe nijednu koja bi sasvim odrazila njena osećanja. 'E, bem li ga', reče.