Terry Pratchet 100 'Vas dvojica ste s pozorištem?', upita Luda, sada gotovo sasvim trezan. 'Tako je.' 'Onda sam ja prešao petsto milja da vas pronađem.' * * * Bilo je to, kako bi Hvel zabeležio u svojim dramaturškim instrukcijama, Kasnije istog dana. Zvuci udaranja čekića, koji su obeležavali izrastanje Diskosa iz svoje kolevke u skelama, bubnjali su po Hvelovoj glavi i izlazili mu na suprotnu stranu. Mogao je da se seti pijančenja, u to je bio siguran. A patuljci su naručili još mnogo tura kada je Tomdžon krenuo da imitira. Onda su otišli u drugi bar koji je Gromotres znao, a zatim na Klačansku brzu hranu, i posle toga sve je bilo u magli... Nije bio baš dobar u šljemanju. Previše pića mu je zaista završilo u ustima. Sudeći po ukusu koji je imao u ustima, neko neobuzdano noćno stvorenje takođe je ostvarilo direktan pogodak. 'Možeš li to?', upita Vitoler. Hvel se udari po ustima kako bi se oslobodio ukusa. 'Nadam se', reče Tomdžon. 'Zvučalo je zanimljivo, po načinu na koji je ispričao. Nepravedan kralj vlada uz pomoć zlih veštica. Oluje. Zloslutne šume. Istinski naslednik prestola u borbi na život i smrt. Blesak bodeža. Vrisci, zvona za uzbunu. Zli kralj umire. Dobro pobeđuje. Razdragana zvonjava.' 'Kiša ražinih latica može da se sredi', reče Vitoler. 'Znam čoveka koji može da ih dobavi po razumnoj ceni.' Obojica pogledaše Hvela koji je dobovao prstima po stolici. Pažnju sve trojice privukla je vrećica srebra koju je Luda dao Hvelu. Čak i sama, predstavljala je dovoljnu količinu novca da se dovrši Diskos. A bilo je govora da će biti još. Pokroviteljstvo, to je bila prava stvar. 'Onda ćeš uraditi to?', upita Vitoler. 'Ima tu nečega', prihvatio je Hvel. 'Ali, nisam siguran...' 'Neću da te silim', reče Vitoler. Sva tri para očiju vratiše se ponovo na vrećicu s novcem. 'Malo mi je to sumnjivo', složio se Tomdžon. 'Hoću da kažem, Luda mi izgleda pošteno. Ali način na koji to priča... vrlo je neobično. Njegova usta izgovaraju reči, a njegove oči govore nešto drugo. A imam utisak da bi on više voleo da verujemo njegovim očima.' 'Sa druge strane', žurno reče Vitoler, 'kako bi moglo da naškodi? Isplata je valjana.' Hvel je podigao glavu. 'Šta?', reče bunovno. 'Rekoh da je isplata valjana', reče Vitoler. Ponovo je nastupila tišina, izuzimajući Hvelove prste. Izgledalo je kao da je vrećica sa srebrom porasla. Zapravo, činilo se da ispunjava čitavu prostoriju. 'Stvar je u tome...', započe Vitoler nepotrebno glasno. 'Ono kako ja to vidim...', započe Hvel. Obojica stadoše. 'Posle tebe. Izvini.' 'Nije bilo važno. Hajde.' 'Hteo sam da kažem da bismo ionako mogli da sagradimo Diskos', reče Hvel. 'Samo zgradu i pozornicu', reče Vitoler. 'Ali ne i sve ostale stvari. Ne i mehanizam otvora u podu, ili mašinu za spuštanje bogova s nebesa. Ili veliku rotacionu scenu, ili ventilatore za vetar.' 'Nekad je moglo i bez tih stvari', reče Hvel. 'Sećaš se starih dana? Sve što smo imali bilo je nekoliko dasaka i malo ofarbanog platna. Ali imali smo puno duha. Ako smo želeli vetar morali smo sami da ga napravimo.' Neko vreme dobovao je prstima. 'Naravno', tiho je dodao, 'ipak bi trebalo da nabavimo mašinu za talase. Neku malu. Imam ideju o brodu nasukanom na ostrvu, gde taj...' 'Oprosti', Vitoler je odmahnuo glavom.
Teri Pračet 101 'Ali imali smo i ogromne posete!', reče Tomdžon. 'Svakako, momče. Svakako. Ali oni plaćaju polovinama penija. Majstori traže srebro. Ako smo želeli da budemo bogati ljudi - osobe', žurno se ispravio, 'trebalo je da se bavimo stolarijom.' Vitoler se s nelagodnošću premeštao s noge na nogu. 'Već dugujem trolu Hrizofrazi više nego što bi trebalo.' Druga dvojica su ga gledali. 'To je onaj koji ima iskidane ljudske udove?', upita Tomdžon. 'Koliko mu duguješ?', upita Hvel. 'U redu je', ubaci se Vitoler. 'Držim se isplata kamata. Više ili manje.' 'Da, ali koliko traži?' 'Ruku i nogu.' Patuljak i dečak pogledaše ga užasnuti. 'Kako si mogao da budeš tako...' 'Uradio sam to zbog vas dvojice. Tomdžon zaslužuje bolju pozornicu, ne treba mu da narušava zdravlje spavajući u kolima i da ne zna gde mu je dom, a ti, dragi moj, treba negde da se skrasiš, okružen svim stvarima koje su ti potrebne, kao što su otvori u bini... mašine za talase i tome slično. Nagovorili ste me na to, i pomislio sam: u pravu su. Na putu je život nikakav, održavati dve predstave na dan gomili seljaka i posle ići u krug sa šeširom u ruci. Kakva je to budućnost? Mislio sam, moramo negde da imamo mesto, s udobnim sedištima za građanstvo, ljude koji ne bacaju krompire na pozornicu. Rekoh, izeš trošak. Samo sam želeo da vi...' 'Dobro, dobro!', povikao je Hvel. 'Napisaću komad!' 'Odglumiću ga', reče Tomdžon. 'Samo da znate da vas ja ne silim', reče Vitoler. 'To je vaš slobodan izbor.' Hvel se namrštio prema stolu. Bilo je, morao je da prizna, nekih lepih ideja. Tri veštice bile su dobre. Dve ne bi bile dovoljne, četiri bi bile previše. Mogle bi da se upliću u sudbinu čovečanstva i još svašta. Puno dima i zelene svetlosti. Mnogo toga može da se uradi sa tri veštice. Čudo jedno kako se niko nije setio toga ranije. 'Znači, možemo da kažemo ovom Ludi da ćemo to uraditi?', upita Vitoler, stavljajući ruku na vrećicu sa srebrom. I naravno dobra oluja nikad nije višak. A bilo je tu i pojavljivanje duhova koje je Vitoler izbacio iz Nek' vam je po volji, obrazlažući da ne mogu da priušte muslin. A možda bi mogao da ubaci i Smrt. Mladi Dejf mogao bi da bude mnogo dobar kao Smrt, uz malo bele šminke i platformskih đonova... 'Odakle kaže da je došao?', upitao je. 'Ramtopi', reče upravnik. 'Neka mala kraljevina za koju niko nikad nije čuo. Ime joj zvuči kao grudna infekcija.' 'Bili bi nam potrebni meseci da stignemo tamo.' 'Svakako bih želeo da idem', reče Tomdžon. 'Tamo sam rođen.' Vitoler pogleda u tavanicu. Hvel pogleda u pod. Sve je u ovom trenutku bilo bolje nego pogledati jedan drugog u lice. 'Tako ste mi vi rekli', reče dečak. 'Kada ste bili na turneji po planinama, rekli ste.' 'Da, ali ne mogu da se setim gde', reče Vitoler. 'Sve te planinske varošice izgledale su mi isto. Više vremena smo proveli gurajući kola preko reka i vukući ih uz brda nego što smo proveli na bini.' 'Mogao bih da uzmem neke od mlađih momaka i da uradimo to preko leta', reče Tomdžon. 'Da odigramo sve proverene komade. I opet bismo mogli da se vratimo do Sladodušnica. Mogao bi da ostaneš i nadgledaš pozorište, a mi bismo mogli da se vratimo do Velikog otvaranja.' Osmehnuo se svom ocu. 'Moglo bi to da bude dobro za njih', reče lukavo. 'Uvek si govorio da neki od mlađih momaka ne znaju šta je pravi glumački život.' 'Hvel tek treba da napiše komad', ukazao je Vitoler. Hvel je ćutao. Gledao je u prazno. Malo potom jedna njegova ruka stala je da traga po džepu kaputa da bi izvukla svežanj papira, a onda nestala u pravcu pojasa i pojavila se s malom zapušenom bočicom mastila i svežnjem pera.
Terry Pratchet 102 Posmatrali su ga kako je ni jedanput ne pogledavši u njih patuljak ispravio papir, otvorio mastionicu, zamočio pero, izvadio ga i držao u ruci nalik sokolu koji čeka svoj plen, a onda počeo da piše. Vitoler je klimnuo Tomdžonu. Hodajući što su tiše mogli, napustili su prostoriju. * * * Negde oko polovine popodneva doneli su poslužavnik s hranom i svežnjem papira. U vreme čaja poslužavnik je i dalje bio tu. Papira nije bilo. Nekoliko sati kasnije jedan član družine koji je bio u prolazu izvestio je kako je čuo povike 'Ne vredi! Opet se vraća na bojište!' i zvuk bacanja nečeg preko sobe. Oko večere Vitoler je čuo glasne zahteve za još sveća i novih pera. Tomdžon je pokušao da rano legne, ali san je bio ubijen zvukom stvaralaštva iz susedne sobe. Čulo se neko gunđanje o balkonima i o tome da li su svetu zaista potrebne mašine za talase. Ostalo je bila tišina, izuzimajući uporno grebanje pera. Naposletku, Tomdžon je utonuo u san. 'Elem. Imamo li ovoga puta sve?' 'Da, Bako.' 'Zapali vatru, Magrat.' 'Da, Bako.' 'Dobro. Hajde sad da vidimo...' 'Sve sam zapisala, Bako.' 'Umem da čitam, draga moja devojko, hvala ti puno. A sad, šta je ovo? "Oko kazana nastala je vreva, Ubacuju se zatrovana creva..." Šta je sad pa ovo?' 'Naš Džejson je juče zaklao svinju, Esmi.' 'Meni ovo izgleda kao savršeno dobre iznutrice, Gita. Ima ovde nekoliko poštenih obroka, ako sam ja merodavna.' 'Molim te, Bako.' 'Ima u Klaču mnogo gladnih ljudi koji ne bi zapušili noseve pred njima, samo sam to htela da kažem... Dobro, dobro. "Ubacuje se sočivo i pšenica suva, a kazan se dimi, kuva "? A šta je sa žabom?' 'Molim te, Bako. Usporavaš ovo. Znaš da je Prija bila protiv nepotrebnih okrutnosti. Proteini iz povrća savršeno su prihvatljiva zamena.' 'To, pretpostavljam, znači i bez daždevnjaka i barske zmije?' 'Tako je, Bako.' 'Ni tigrovog zuba?' 'Evo.' 'Šta je kog đavola sad pa ovo, izvin'te na mom klačanskom?' 'To je tigrov zub. Naš Vejn ga je uzeo od trgovca iz stranske zemlje.' 'Sigurna si?' 'Naš Vejn ga je naročito pitao, Esmi.' 'Meni izgleda k'o običan zub. Ah, pa dobro. "Prčka, zvrčka, trčka, srčka, Vatra gori, a kazan krč..." ZAŠTO kazan ne krčka, Magrat?' Tomdžon se probudio, drhteći. Soba je bila mračna. Napolju je nekoliko zvezda probijalo gradsku izmaglicu i čuli su se povremeni zvižduci provalnika i razbojnika dok su se bavili svojim strogo zakonitim radnjama. U susednoj sobi vladala je tišina, ali ispod vrata mogao je da vidi kako gori sveća. Vratio se u krevet. Preko puta nabujale reke Luda se takođe probudio. Bio je odseo u Esnafu Luda, ne zato što je mogao da bira, već zbog toga što mu vojvoda nije dao novac ni za šta drugo, a zaspati je bilo teško u svakom slučaju. Hladni zidovi budili su previše sećanja. Pored toga, ako bi se
Teri Pračet 103 napregnuo, mogao je da čuje prigušene jecaje i povremena cviljenja iz studentskih spavaonica, dok su oni s užasom razmišljali o životu koji im je predstojao. Gurnuo je kao kamen tvrd jastuk i utonuo u nestalan san. Možda je čak i sanjao. 'Preliti i iseckati, da. Ali ne piše koliko preliti i iseckati.' 'Prija Vemper je savetovala da se malo proba u šolji hladne vode, kao karamela.' 'Kakva šteta što se nismo setili da je ponesemo, Magrat.' 'Mislim da treba da požurimo, Esmi. Noć samo što nije prošla.' 'Samo nemojte mene da krivite ako ne bude kako treba, to je sve. De da vidimo... "Babunova dlaka i..." Ko je doneo babunovu dlaku? Oh, hvala, Gita, mada mi više liči na mačju dlaku, ali nema veze. "Babunova dlaka, pa još uz to i mandragore koren", a mnogo bi me začudilo da je to prava mandragora, "šargarepin sok i jezik iz čizme napola skoren", shvatam, mala šala, pretpostavljam...' 'Molim te požuri!' 'Dobro, dobro. "Sova huči i drvo se žari svako, Nek' proključa, a onda krčka polako."' 'Majku mu, Esmi, pa ovo i nema tako loš ukus.' 'Ne treba to da piješ, glupi dojene!' Tomdžon se uspravio u krevetu. Opet su tu bile one, ista lica, prepirući glasovi, izobličeni vremenom i prostorom. Čak i nakon što je pogledao kroz prozor, gde se sveža svetlost dana razlivala gradom, i dalje je mogao da čuje glasove kako gunđaju u daljini, poput grmljavine koja se gubi... 'Ja svakako ne verujem za jezik iz čizme.' 'I dalje je vrlo retko. Šta misliš da stavimo malo kukuruznog brašna unutra?' 'Ništa ne menja. On ili je na putu ili nije...' Ustao je i pljusnuo lice vodom iz lavora. Tišina se u otkosima valjala iz Hvelove sobe. Tomdžon je navukao odeću i otvorio vrata. Izgledalo je kao da je unutra padao sneg, velike teške pahulje lebdele su na sve strane. Hvel je sedeo za svojim niskim stolom na sredini sobe, glave zaronjene u hrpu papira. Hrkao je. Tomdžon se na prstima ušunjao i nasumice uzeo jednu od odbačenih grudvi papira. Razmotao ju je i počeo da čita: KRALJ: Staviću krunu na ovaj grm ovde, a vi ćete mi reći ako neko pokuša da je uzme, važi? GLEDAOCI: Važi! KRALJ: Još samo kad bih mogao da nađem moga konju... (Prvi pomoćnik pojavljuje se iza kamena) PUBLIKA: Pazi iza! (Prvi pomoćnik nestaje) KRALJ: Vi kanda hoćete da se sprdate sa starim kraljkom, nevaljalci jedni... Bilo je tu mnogo žvrljanja i jedna velika mrlja. Tomdžon je odbacio papir i nasumice uzeo drugu grudvu. KRALJ: Da li je ovo nož bodež što vidim pred pored ispred preda mnom, kljun drška njegova ka ruci mojoj je okrenuta? PRVI UBICA: Držim da nije tako. Ah, nije! DRUGI UBICA: Istinu govorite, gospodaru. Ah, jeste! Sudeći po izgužvanosti papira, ova je bila bačena o zid naročito snažno. Hvel je jednom objasnio Tomdžonu svoju teoriju o inspiracijama, a na prvi pogled reklo bi se da je prošle noći izgleda padao čitav pljusak. Fasciniran ovim uvidom u stvaralačke procese, međutim, Tomdžon je pogledao i treći odbačeni pokušaj:
Terry Pratchet 104 KRALJICA: Časti mi, neki zvuk se čuje spolja! Biće da se to moj muž vraća kući! Brzo, u garderobu, i čekaj dok ne dobiješ naređenje za izlazak. UBICA: Avaj, kod vaše služavke još su moje pantalone! SLUŽAVKA (otvara vrata): Nadbiskup, vaša visosti. SVEŠTENIK (ispod kreveta): Bože sakloni! (Opšti metež) Tomdžon se pitao šta bi to opšti metež, koji je Hvel uvek postavljao negde u scenskim uputstvima, trebalo da znači. Hvel je uvek odbijao da razjasni. Možda je to imalo neke veze sa čišćenjem pozornice ili nedovoljnim brojem pomoćnog osoblja. Odšunjao se prema stolu i, veoma pažljivo, izvukao svežanj papira ispod usnule patuljkove glave, nežno je spustivši na jastuk. Na prvom listu pisalo je: Verens Felmet Praščićna noć Noć noževa bodeža kraljeva, napisao Hvel od Vitolerovih ljudi. Komedija Tragedija u osam pet šest tri devet činova. Lica: Felmet, dobar kralj Verens, rđav kralj Vedevahs, zla veštica Hog, isto tako zla veštica Magerat, sirena... Tomdžon je okrenuo list. Scena: Primaća soba Brod na moru Ulica u Pseudopolisu Ukleta pustara. Ulaze TRI VEŠTICE... Dečak je neko vreme čitao, a onda je okrenuo poslednju stranicu. Gospodo, igrajmo i pevajmo i poželimo dobro zdravlje našem kralju. (Izlaze svi, pevajući falala itd. Padaju ražine latice. Zvone zvona. Bogovi se spuštaju s neba, demoni se dižu iz pakla, bina se okreće što više itd.) Kraj. Hvel je hrkao. U njegovim snovima bogovi su se dizali i padali, brodovi su se vešto i lukavo kretali po platnenim okeanima, slike su iskakale i trčale jedna za drugom postajući treperavi prizori; ljudi su leteli na žicama, leteli bez žica, veliki brodovi iz mašte borili su se jedan protiv drugog na zamišljenom nebu, mora su se otvarala, devojke su testerisali na pola, hiljade ljudi koji se bave specijalnim efektima mrmljalo je i kikotalo se. Kroz sve to on je očajnički trčao otvorenih ruku, znajući da ništa od ovoga zaista ne postoji niti će postojati i sve što je on odista imao bilo je nekoliko kvadratnih metara dasaka, malo platna i nešto boje kojom je trebalo zarobiti nadiruće slike koje su mu prolazile kroz glavu. Samo smo u našim snovima slobodni. Ostali deo vremena potrebne su nam plate. * * * 'Komad je dobar', reče Vitoler, 'izuzimajući duha.' 'Duh ostaje', kiselo reče Hvel. 'Ali ljudi se uvek podsmevaju i bacaju koješta. Uostalom, znaš kako je teško očistiti odela od krede i prašine.' 'Duh ostaje. On je dramska neophodnost.' 'Rekao si da je dramska neophodnost i u poslednjem komadu.'
Teri Pračet 105 'Pa, i bio je.' 'I u Nek' vam je po volji, i u Čarobnjaku iz Anka, i u svim ostalim. 'Volim duhove.' Stajali su po strani i posmatrali majstore patuljke kako sastavljaju mašinu za talase. Sastojala se iz pola tuceta dugačkih vretena, prekrivenih složenim spiralama platna ofarbanog u sve prelive plave, zelene i bele, prostirući se preko čitave pozornice. Sklop zubaca i beskonačnih kaiša vodio je do zamajaca na krajevima. Kada su se sve spirale istovremeno okretale, ljudi sa slabijim želucima morali bi da odvrate pogled. 'Pomorske bitke', uzdisao je Hvel. 'Brodolomi. Tritoni. Pirati!' 'Škripava ležišta, momče', mrmljao je Vitoler, oslanjajući se na štap. 'Troškovi održavanja. Prekovremeni rad.' 'Izgleda krajnje... kompleksno', priznade Hvel. 'Ko ga je osmislio?' 'Jedan blesavi matorac iz ulice Lukavih zanatlija', reče Vitoler. 'Leonard od Kvirma. On je u stvari slikar. Ovakve stvari radi iz hobija. Slučajno sam čuo da je na ovome radio mesecima. Na brzaka sam ga smotao kad mu nije uspelo da poleti.' Posmatrali su lažne talase kako se valjaju. 'Odlučio si da ideš?', najposle upita Vitoler. 'Da. Tomdžon je još pomalo neobuzdan. Potrebna mu je starija glava u blizini.' 'Nedostajaćeš mi, momče. Ne stidim se da to kažem. Bio si mi kao sin. Koliko zapravo imaš godina? Nikad te nisam pitao.' 'Sto dve.' Vitoler je smrknuto klimao glavom. Imao je šezdeset i mučio ga je artritis. 'Bio si mi kao otac, onda', reče. 'Na kraju mu dođe isto', pomirljivo reče Hvel. 'Pola težine, duplo godina. Moglo bi se reći da u proseku živimo istu količinu života kao i ljudi.' Upravnik pozorišta uzdahnu. 'Eto, ne znam šta ću da radim bez tebe i Tomdžona u blizini i to je činjenica.' 'To je samo preko leta, a mnogo momaka i ostaje. U stvari, uglavnom idu novajlije. Sam si rekao da će to biti jedno lepo iskustvo.' U ledenom vazduhu nedovršenog pozorišta Vitoler je izgledao utučeno, znatno manji nego inače, poput balona dve nedelje posle zabave. Odsutno je svojim štapom promešao nekoliko iveraka. 'Starimo, gazda Hvele. Barem', ispravio se, 'ja starim, a ti postaješ stariji. Čuli smo gongove u ponoć.' 'Zacelo. Ti ne bi želeo da on ide?' 'U početku sam bio za to. Znaš. Onda, pomislih, sudbina se približava. Taman kad pomisliš da sve ide kako treba, nacrta se prokleta sudbina. Hoću da kažem, odatle je. Negde iz tih planina. Sada ga usud zove natrag. Više ga neću videti.' 'To je samo preko leta...' Vitoler je podigao ruku. 'Ne prekidaj. Imao sam lep dramski tok.' 'Izvini.' Flik, flik, činio je štap po iverju, izbacujući ih u vazduh. 'Mislim, znaš da nema moje krvi.' 'Ipak, sin ti je', reče Hvel. 'To s naslednim osobinama nije sve što postoji u tom odnosu.' 'Lepo je što to kažeš.' 'To i mislim. Pogledaj mene. Nije trebalo da pišem komade. Od patuljaka se čak ne očekuje ni da umeju da čitaju. Ne bih se ja mnogo brinuo zbog sudbine da sam na tvom mestu. Moja sudbina je bila da budem rudar. U polovini slučajeva sudbina ne ukapira kako treba.' 'Ali rekao si da liči na tu Ludu. To, da znaš, sam ne mogu da primetim.' 'Svetlo bi trebalo da bude kako valja.' 'Možda neka sudbina tu nešto petlja.'
Terry Pratchet 106 Hvel je slegnuo ramenima. Sudbina ti je smešna stvarčica, znao je. Ne može joj se verovati. Često je i ne vidiš. I baš kad misliš da si je saterao u ćošak, ispostavi se da je to nešto drugo - slučajnost možda, ili proviđenje. Zamandališ vrata pred njom, a ona ti stoji iza leđa. I upravo kad pomisliš da si je prikucao za pod, ona odšeta dalje s čekićem u ruci. On je mnogo koristio sudbinu. Kao alatka za njegove komade bila je bolja čak i od duha. Ništa nije bilo bolje od trunke sudbine da se pokrene zaplet. Ali bila bi greška pomisliti da možeš da joj opaziš oblik. A tek što se tiče verovanja da bi mogao da je kontrolišeš... * * * Baka Vedervaks je nervozno, ispod oka gledala u kristalnu kuglu Nane Og. Nije to bila naročito dobra kugla, pošto je bila od zelenkastog stakla koju je neko od njenih doneo ribarskim brodom iz stranih zemalja. Sve je izobličavala, uključujući i, kako je sumnjala, istinu. 'Sasvim sigurno, krenuo je', reče na kraju. 'U taljigama.' 'Vatreni beli pastuv bio bi idealan', reče Nana Og. 'Znaš. Sa svom opremom i tako to.' 'Ima li čarobni mač?', upita Magrat, izvijajući se da bi videla. Baka Vedervaks se zavali u stolici. 'Vas dve ste bruka i sramota za ovu profesiju', reče. 'Šta ti znam - te čarobni pastuvi, te vatreni mačevi. Očijukate tu k'o dve mlekarice.' 'Čarobni mač jeste važan', reče Magrat. 'Mora se imati. Mogle bismo da mu ga iskujemo', dodade zamišljeno. 'Od gvožđa iz groma. Imam čîn za to. Uzmeš malo gvožđa od groma', reče nesigurno, 'i onda od njega napraviš mač.' 'Ne mogu više da istrpim te starinske rabote', reče Baka. 'Danima možeš da čekaš da prokletinja udari, a onda samo što ti ne otkine ruku.' 'I beleg po rođenju u obliku jagode', reče Nana Og ne obraćajući pažnju na upadicu. Ostale dve pogledaše je sa znatiželjom. 'Beleg u obliku jagode', ponovila je. 'To je jedna od stvari koje moraš da imaš ako si princ i dolaziš da zahtevaš svoju kraljevinu. Tako da svi mogu da znaju. Naravski, ne znam kako znaju da je jagoda.' 'Ne možeš ostati na jagodama', reče odsutno Baka, ponovo proučavajući kristal. U njegovim napuklim zelenim dubinama, koje su mirisale na jastoge iz prošlosti, sićušni Tomdžon poljubio je svoje roditelje, rukovao se ili izgrlio s ostatkom družine i popeo se na predvodnu zapregu. Mora da deluje, rekla je u sebi. Zar bi inače dolazio ovamo? Svi ti ostali mora da su mu ljudi od poverenja. Na kraju krajeva, to je zdravorazumski. Treba da pređe osamsto kilometara po teškim terenima, svašta bi moglo da se dogodi. U kolima su garantovano bili oklopi i mačevi. Opazila je ubod sumnje i odmah prionula da ga odagna. Ne postoji drugi razlog zašto bi dolazio, ima logike. Pogodile smo čîn baš kako treba. Sem sastojaka. I većeg dela poezije. A verovatno nije bilo ni pravo vreme. A Gita je većinu odnela kući mački, što sigurno nije po pravilima. Ali eto ga na putu. Ono što ne ume da govori, ne ume ni da laže. 'Najbolje da je prekriješ krpom kad završiš, Esmi', reče Nana. 'Uvek me brine da bi neko mogao da baci pogled dok se kupam.' 'Uputio se', reče Baka, a zadovoljstvo u njenom glasu bilo je tako jako da ste njime mogli da meljete kukuruz. Nabacila je crnu somotsku torbu preko kugle. 'Dug je put', reče Nana. 'Mnogo je kombinezona između haljine i gaća. Moglo bi da bude razbojnika.' 'Pazićemo ga', reče Baka. 'To nije u redu. Ako će da bude kralj, trebalo bi da bude u stanju da sam bije svoje bitke', reče Magrat. 'Ne želimo da rasipa snagu', nadmeno reče Nana. 'Želimo da bude svež i dobar kada stigne ovamo.'
Teri Pračet 107 'A onda, nadam se, ostavićemo ga da svoje bitke vodi na sopstveni način', reče Magrat. Baka orno pljesnu dlanovima. 'Baš tako', reče. 'Ukoliko se bude činilo da dobija.' Sastanak se održavao u kolibi Nane Og. Magrat je smislila razlog da ostane nakon što je Baka otišla, negde oko zore, navodno da pomogne Nani oko pospremanja. 'Šta bi s neuplitanjem?', upita. 'Na šta misliš?' 'Znaš ti, Nano.' 'Nije to pravo uplitanje', nespretno reče Nana. 'Samo malo pripomaganja.' 'Ne verujem da ti zaista tako misliš!' Nana je sela i počela rukama da gužva jastuk. 'Pa, vidiš, sve to neuplitanje je u redu kad se stvari odvijaju normalno', reče. 'Lako je neuplitati se kad ne moraš. A eto, ja imam porodicu o kojoj treba da razmišljam. Naš Džejson je učestvovao u nekoliko tuča zbog onoga što su ljudi govorili. Naš Šon je izbačen iz vojske. Kako ja to vidim, kada dobijemo novog kralja, on će nam dugovati koju uslugu. Pošteno.' 'Ali još koliko prošle nedelje govorila si...' Magrat zastade, zbunjena ovim ispoljavanjem pragmatizma. 'Nedelja je puno vremena u magiji', reče Nana. 'Petnaest godina, ako ništa. Elem, Esmi je naumila, a ja nisam raspoložena da je sprečavam.' 'Znači ono što hoćeš da kažeš', ledeno reče Magrat, 'jeste sledeće: neuplitanje je kao i zavet za neplivanje? Nikad ga nećeš prekršiti ukoliko ne upadneš u vodu?' 'Bolje nego da se udaviš', reče Nana. S ploče iznad kamina uzela je keramičku lulu koja je ličila na malu katransku rupu. Upalila ju je uz pomoć cepanice koja je tinjala u ugašenom kaminu, dok ju je Gribo pažljivo posmatrao s jastuka. Magrat je dokono skinula prekrivač s kugle i oštro je pogledala. 'Mislim', reče, 'da nikada zaista neću razumeti veštičarenje. Taman kad pomislim da sam ukapirala, a ono se promeni.' 'Svi smo mi samo ljudi.' Nana je izduvala oblak plavog dima u pravcu dimnjaka. 'Svi su samo ljudi.' 'Mogu li da pozajmim kristal?', iznenada upita Magrat. 'Samo izvoli', reče Nana. Iscerila se iza Magratinih leđa. 'Posvađala si se s momkom?', upita. 'Stvarno ne znam o čemu pričaš.' 'Nedeljama ga nisam videla.' 'Ah, vojvoda ga je poslao u...' Magrat se zaustavila i nastavila, '...poslao ga je po nešto. A i ne tiče me se, na bilo koji način.' 'Tako dakle. Uzmi kuglu, svakako.' Magrat je bila zadovoljna što se vratila kući. U pustari ionako noću nije bilo nikoga, ali tokom poslednjih nekoliko meseci stvari su definitivno postale gore. Povrh opšte sumnjičavosti prema vešticama, nekolicini ljudi koji su imali veze sa spoljašnjim svetom počelo je da biva jasno da a) ili se mnogo više stvari dešavalo nego što su dosad čuli ili b) vreme se iščašilo. To nije bilo lako dokazati19, ali nekoliko trgovaca koji su pristigli planinskim putem nakon zime 19 Zbog načina na koji je vreme bilo beleženo u različitim državama, kraljevstvima i gradovima. Najzad, ako se ista godina u području od nekih dvesta kilometara naizmenično označavala kao Godina malog šišmiša, i Naslućenog majmuna, Lovačkog oblaka, Debelih krava, Tri blistava pastuva, a barem je devet brojeva odbrojavalo godine od kada* su raznorazni kraljevi, proroci i čudni događaji bili ili krunisani, rođeni, ili su se odigrali, pa je svaka godina imala različit broj meseci, a neke od njih nisu ni imale mesece, i još su negde odbijali dan kao meru vremena, onda jedina stvar u koju je moguće biti siguran jeste da dobar seks ne traje dovoljno dugo.** *Kalendar teokratske države Muntab odbrojava nadole, a ne nagore. Niko ne zna zašto, ali možda ne bi bilo mnogo pametno zadržavati se u blizini da bi se saznalo. **Izuzimajući, naravno, pleme Zabingo iz Velikog Nefa.
Terry Pratchet 108 činilo se da su bili prilično stariji nego što je trebalo da budu. Neobjašnjiva događanja uvek su manje ili više bila očekivana u Ramtopima zbog visokog magijskog potencijala, ali to da nekoliko godina preko noći iščezne bila je već pomalo novina. Zaključala je vrata, zatvorila prozorske kapke i pažljivo položila zelenu kristalnu kuglu na kuhinjski sto. Koncentrisala se... * * * Bilo je to dugo, toplo leto. Nisu žurili. Bilo je mnogo sela između Ank-Morporka i Ramtopa. Bilo je, Hvel je morao da prizna, zabavno. To nije bila reč koja je bila bliska patuljcima. Nek' vam je po volji bio je lepo priman. Kao i uvek. Novajlije su nadmašivale sebe. Zaboravljale su tekst i zbijale viceve; u Sto Latu, čitav treći čin Gretaline i Melijasa izvele su ispred pozadine za drugi čin Magijskih ratova, ali iko kao da nije primećivao da se najveća ljubavna scena u istoriji igra u okruženju koje je prikazivalo ogromni plimski talas kako hara kontinentom. To je verovatno bilo zato što je Tomdžon igrao Gretalinu. Opšti utisak je tako uznemirujuće ubadao oči da ga je Hvel naterao da zameni ulogu u sledećoj kući, ako bi taj izraz mogao da se upotrebi za ambar koji je bio iznajmljen za taj dan, a prizor je i dalje imao više bodlji od šumskog ježa, uključujući i njegovu porodicu, iako je Gretalina u ovom slučaju bio mladi Vimslou, koji je bio pomalo prost, imao običaj da zamuckuje i čije će bubuljice jednoga dana možda i nestati. Sutradan, u nekom bezimenom selu usred beskrajnog mora kupusa, dao je Tomdžonu da igra Starog Miskina u Nek' vam je po volji, ulogu u kojoj je Vitoler uvek briljirao. Tu ulogu nikada ne biste dali nekome ko ima manje od četrdeset godina, sem ukoliko ne želite Starog Miskina s jastukom ispod prsluka i našminkanim borama. Hvel se nije smatrao starim. Posmatrao je Tomdžona kako hramlje po pozornici i u trenu je znao kako je to biti stari debeljko, ogrezao u vinu, koji se borio u starim ratovima za koje niko više nije mario, koji se čvrsto držao za liticu poznog srednjeg doba u strahu da ne padne u starost, ali samo jednom rukom, pošto je drugom dizao dva prsta prema Smrti. Naravno, znao je on to dok je pisao komad. Ali, nije znao. Ista čarolija kao da nije strujala novim komadom. Pokušali su ga nekoliko puta, tek da vide kako prolazi. Gledaoci su s pažnjom posmatrali, a onda odlazili kućama. Čak se nisu ni zamajavali da bace nešto na pozornicu. Nije da su mislili da je loš. Nisu mislili da je išta. Ali pravi sastojci bili su tu, zar ne? Narodno predanje bilo je puno ljudi koji su zlim vladarima pokazivali svog boga. Veštice su uvek bile zanimljive. Pojava Smrti bila je naročito uspešna, s nekoliko sjajnih monologa. Spojiš ih sve zajedno... i kao da se međusobno poništavaju, postaju gnjavatorski način da se pozornica popuni na nekoliko sati. Kasno noću, dok je trupa spavala, Hvel bi sedeo u nekim kolima i grozničavo pisao. Preuređivao je scene, isecao delove dijaloga, dodavao delove, ubacio klovna, ubacio još jednu borbu i pojačao specijalne efekte. Sve to kao da nije davalo rezultata. Komad je bio kao neka veličanstveno složena slika, vatromet detalja izbliza, a obična brljotina kad se gleda iz daljine. Kada su inspiracije provejavale naročito brzo, čak je pokušao i da promeni stil. Oni koji su se dizali rano ujutro već su bili navikli da pronađu odbačene pokušaje kako ukrašavaju travu oko kola, poput nekih naročito pismenih pečurki. Tomdžon je zadržao jedan od najčudnijih: 1. VEŠTICA: Kasni. (Pauza) 2. VEŠTICA: Rekao je da će doći. (Pauza) 3. VEŠTICA: Rekao je da će doći ali nije došao. Ovo je moj poslednji daždevnjak. Sačuvala sam ga za njega. A nije došao.
Teri Pračet 109 (Pauza) 'Mislim', rekao je Tomdžon kasnije, 'da bi trebalo malo da ohladiš. Uradio si ono što je bilo naručeno. Niko nije rekao da mora da blista.' 'Moglo je, znaš. Samo da sam ga potrefio.' 'Da li si baš sasvim siguran za duha?', upitao je Tomdžon. Način na koji je postavio pitanje govorio je da on nije bio siguran. 'Ništa ne fali duhu', odbrusi Hvel. 'Scena s duhom je najbolja koju sam napravio.' 'Samo sam se pitao da li je ovo pravi komad za nju, to je sve.' 'Duh ostaje. Idemo sada, dečko.' * * * Dva dana kasnije, dok su Ramtopi postajali plavi i beli zid koji dominira rubnim horizontom, družina je iznenada bila napadnuta. Nije bilo previše drame; upravo su bili preveli kola preko nekog plićaka i odmarali su se u senci šumarka, iz kog su odjednom nikli razbojnici. Hvel je posmatrao niz od pola tuceta prljavih i zarđalih sečiva. Njihovi vlasnici kao da su bili nesigurni šta bi trebalo da urade sledeće. 'Tu nam je negde priznanica...', započe. Tomdžon ga je munuo. 'Ovi mi ne izgledaju kao da su lopovi iz Esnafa', prosikta. 'Sigurno su slobodnjaci.' Lepo bi bilo reći da je vođa razbojnika bio crnobradi razmetljivi grubijan, s crvenom maramom, jednom zlatnom minđušom i bradom s kojom biste mogli da čistite buriće. Sve bi to bilo prilično očekivano. A, zapravo, bilo je baš tako. Hvel je pomislio da je drvena noga već preterivanje, ali čovek se očigledno uživeo u ulogu. 'E pa sad', reče glavni bandit. 'Šta to imamo ovde i ima li para?' 'Mi smo glumci', reče Tomdžon. 'To bi trebalo da odgovori na oba pitanja', reče Hvel. 'I bez tih doskočica', reče bandit. 'Bio sam ja u gradu, nego šta. Odma' ja znam šta je doskočica i...' delom se okrenuo prema svojim sledbenicima, uzdižući obrvu kako bi naglasio da će sledeća opaska biti duhovita, '...ako ne budete pažljivi mogu da napravim par odsečnih primedbi.' Iza njega je nastala mrtva tišina sve dok nije načinio nestrpljiv pokret sabljom. 'Dobro', rekao je ispred hora nesigurnog smejuljenja. 'Samo ćemo uzeti sitniš, vrednosti, hranu i odeću koje imate.' 'Da li bih ja mogao nešto da kažem?', reče Tomdžon. Družina se odmakla od njega. Hvel se osmehnuo u pravcu svojih stopala. 'Molićeš za milost, je li?', reče bandit. 'Tako je.' Hvel je gurnuo ruke duboko u džepove i pogledao u nebo, zviždućući za sebe i pokušavajući da ne prasne u manijačko keženje. Bio je svestan da su i ostali glumci s iščekivanjem gledali u Tomdžona. Održaće im govor milosrđa iz Trolove priče, pomislio je... 'Ono što bih hteo da kažem je...', reče Tomdžon i njegov stav se malo promeni, glas mu postade dublji, desna ruka stade dramatično da maše,'... "Vrednost čovekova ne leži u podvizima oružja / Ili u vatrenoj gladi pohlepe..." ' Biće kao kad je onaj čovek pokušao da nas opljačka u Sto Latu, pomislio je Hvel. Ako nam na kraju predaju svoje mačeve, šta kog đavola da radimo s njima? A tako je neprijatno kad počnu da plaču. Baš u tom času svet oko njega poprimio je neku zelenu nijansu i učinilo mu se da može da čuje, na samom pragu čujnosti, druge glasove. 'Tu su neki ljudi s mačevima, Bako!' '...razderati blistavim sečivima čudesnost sveta...', govorio je Tomdžon, a glasovi na ivici čujnosti rekoše: 'Neće nijedan moj kralj da bude nikome nešto. Daj mi taj bokal mleka, Magrat.'
Terry Pratchet 110 '...srce samilosti, poljubac...' 'To mi je bio tetkin poklon.' '...taj dragulj svih dragulja, ta kruna svih kruna.' Nastupila je tišina. Nekolicina bandita tiho je plakala s rukama preko lica. Šef upita: 'Je li to bilo to?' Po prvi put u životu Tomdžon je izgledao kao da je u škripcu. 'Pa, da', reče. 'E-e. Da li biste hteli da ponovim?' 'Bio je to dobar govor', priznao je bandit. 'Ali ne vidim kakve to ima veze sa mnom. Ja sam praktičan čovek. Daj mi sve vrednosti što imaš.' Podigao je mač sve dok se nije našao u nivou s Tomdžonovim grlom. 'A i vi svi ostali ne bi trebalo da stojite tu k'o kreteni', dodao je. 'Hajde. Ili ode dečko.' Pripravnik Vimslou oprezno podiže ruku. 'Šta je?', upita bandit. 'D-da li s-ste s-sigurni da ste dobro saslušali, gospodine?' 'Neću da ponavljam! Ili ću da čujem kako zveckaju novčići, ili ćete vi da čujete krkljanje!' U stvari, ono što su svi čuli bio je nekakav zviždavi zvuk, visoko u vazduhu i tresak bokala za mleko koji je okovan ledom iz visine pao s neba na vrh šiljka na šefovom šlemu. Ostali razbojnici baciše poglede na posledice i razbežaše se. Glumci su se zagledali u bandita koji je ležao na zemlji. Hvel je čizmom ćušnuo kocku zaleđenog mleka. 'Kuku, lele', slabašno reče. 'Nije ni osetio!', prošaputa Tomdžon. 'Rođeni kritičar', reče patuljak. Bio je to plavobeli bokal. Čudo kako su sitni detalji iskakali u ovakvom trenutku. Nekoliko puta bio je slomljen u prošlosti, to se lepo videlo, jer su neki delovi bili pažljivo ponovo zalepljeni. Neko je stvarno voleo ovaj bokal. 'Ono s čim smo se ovde suočili', reče, prikupljajući ostatke logike, 'jeste čudan vetar. Očigledno.' 'Ali bokali s mlekom ne padaju s neba', reče Tomdžon, prikazujući zapanjujuću ljudsku veštinu poricanja očiglednog. 'Ne znam za to. Čuo sam za ribe, i za žabe i za kamenje', reče Hvel. 'Što ne bi i grnčarija?' Počeo je da dolazi k sebi. 'To je samo jedna od tih neobičnih pojava. Stalno se dešavaju u ovom delu sveta, nema ničeg neobičnog u tome.' Vratili su se na kola i povezli se u neuobičajenoj tišini. Mladi Vimslou je prikupio svaki komad bokala koji je mogao da nađe i pažljivo ih odložio u kutiju za rekvizite. Ostatak dana proveo je posmatrajući nebo, nadajući se zdelici za šećer. * * * Kola su se vukla prašnjavim kosinama Ramtopa. Bile su to obične tačkice u maglovitom staklu kristala. 'Da li su dobro?', upita Magrat. 'Tumaraju gde stignu', reče Baka. 'Možda su dobri glumci, ali imali bi štošta da nauče o putovanju.' 'Bio je to lep bokal', reče Magrat. 'Nema ih više da se nabave. Mislim, trebalo je da kažeš šta ti je na umu. Na polici je bila i pegla.' 'U životu ima vrednijih stvari nego što su bokali za mleko.' 'Oko vrha je imao cvetnu šaru.' Baka nije obraćala pažnju na nju. 'Mislim', reče, 'da je vreme da malo pogledamo ovog novog kralja. Okupite se.' Zakikotala se. 'Zakikotala si se, Bako', turobno reče Magrat. 'Nisam! Bilo je to', Baka je tražila reč, 'cerekanje.'
Teri Pračet 111 'Kladim se da se Crna Alis kikotala.' 'Trebalo bi da paziš da ne završiš isto k'o i ona', reče Nana sa svoje stolice pokraj vatre. 'Na kraju je malo odlepila, znaš. Trovala je jabuke i koješta.' 'Samo zato što sam se zakikotala... malo grublje', frknu Baka. Osećala je da je bezrazložno prešla u defanzivu. 'Elem, nema ničeg lošeg u kikotanju. Umerenom.' * * * 'Mislim', reče Tomdžon, 'da smo se izgubili.' Hvel je posmatrao purpurnu pustaru oko njih koja se pružala sve do vrhova samih Ramtopa. Čak i usred leta s najviših vrhova vijorile su se zastave snega. Bio je to predeo opisive lepote. Pčele su bile zauzete, trudeći se da izgledaju i zvuče zauzeto, u tamjanu pokraj puta. Senke oblaka treperile su po alpskim livadama. Vladala je velika, prazna tišina koju je stvaralo okruženje koje ne samo da nije u sebi sadržalo ljude, već ih nije ni želelo. Kao ni putokaze. 'Izgubili smo se još pre petnaest kilometara', reče Hvel. 'Mora da postoji neka druga reč za ovo što smo sada.' 'Rekao si da planine vrve od patuljačkih rudnika', reče Tomdžon. 'Rekao si da patuljak može da zna gde se nalazi kad je u planini.' 'Ispod zemlje, rekao sam. To je pitanje naslaga i stenovitih formacija. Ne na površini. Tu krajolik zaklanja pogled.' 'Mogli bismo da ti iskopamo rupu', reče Tomdžon. Ali dan je bio lep i dok je put krivudao između grozdova kukute i borova, predstraža šume, bilo je sasvim ugodno pustiti mazge da idu svojim korakom. Put, osećao je Hvel, mora negde da vodi. Ova geografska pretpostavka donela je smrt mnogim ljudima. Putevi ne moraju nigde da vode, oni samo moraju odnekud da krenu. 'Izgubili smo se, zar ne?', reče Tomdžon posle nekog vremena. 'Svakako da ne.' 'Pa gde smo onda?' 'U planinama. Savršeno jasno na bilo kom atlasu.' 'Trebalo bi da stanemo i pitamo nekog.' Tomdžon je piljio u promičući pejzaž. Negde je usamljena ptica jeknula, ili je to možda bio jazavac - Hvel nije bio najsigurniji kad su seoski pojmovi bili u pitanju, u svakom slučaju oni koji su se nalazili iznad nivoa krečnjaka. Kilometrima unaokolo nije bilo nijednog ljudskog bića. 'Koga si imao na umu?', upita sarkastično. 'Onu staricu sa smešnim šeširom', reče Tomdžon, pokazujući prstom. 'Posmatrao sam je. Stalno se saginje iza žbunja kad pomisli da sam je ugledao.' Hvel se okrenuo i bacio pogled na žbunje kupina, koje se zanjihalo. 'Ohoj, dobra majko', reče. 'Iz žbunja je iznikla srdita glava. 'Čija bre majka?', upita. Hvel je oklevao. 'Tako se samo kaže, gospođo... gospođice...' 'Gospoja', odbrusi Baka Vedervaks. 'I ja sam jadna starica koja sakuplja drva', prkosno dodade. Pročistila je grlo. 'Kuku meni', nastavila je, 'ala ste me uplašili, mladi gosparu. Jadno moje staro srce.' Iz kola je dopirala tišina. Onda Tomdžon reče: 'Molim?' 'Šta?', reče Baka. 'Vaše jadno staro srce šta?' 'Šta s mojim jadnim starim srcem?', upita Baka, koja nije bila naviknuta na ulogu starice i imala je vrlo ograničen repertoar u toj oblasti. Ali uobičajeno je da mladi naslednici u potrazi za
Terry Pratchet 112 svojom sudbinom dobiju pomoć od tajanstvenih starica koje skupljaju drva, a ona nije nameravala da narušava običaje. 'Pa spomenuli ste ga', reče Hvel. 'Ama, nije bitno. Kuku meni. Vi mora da tražite Lenkr', obrecnu se Baka, žureći da pređe na stvar. 'Pa, da', reče Tomdžon. 'Čitavog dana.' 'Predaleko ste zabasali', reče Baka. 'Vratite se oko dve milje i skrenite desnim putem pored borovog čestara.' Vimslou je povukao Tomdžona za košulju. 'K-kad s-sretneš neobičnu s-staricu na p-putu', reče, 'moraš da je p-ponudiš da p-podelite ručak. Ili da joj p-pomogneš da p-pređe preko reke.' 'Moraš?' 'S-strašan je m-maler ako se to ne uradi.' Tomdžon se ljubazno osmehnuo Baki. 'Da li biste želeli da ručate s nama, dobra ma... staric... gospođo?' Baka je izgledala kao da se koleba. 'Šta imate?' 'Usoljenu prasetinu.' Odmahnula je glavom. 'Hvala u svakom slučaju', otmeno reče. 'Ali od toga dobijam vetrove.' Okrenula se na peti i uputila kroz grmlje. 'Mogli bismo da vam pomognemo da pređete preko reke, ako hoćete', povikao je Tomdžon za njom. 'Koje reke?', upita Hvel. 'Na pustari smo, ne može biti reke na milje.' 'M-moraš da ih p-pridobiješ na s-svoju stranu', reče Vimslou. 'Onda ti p-pomognu.' 'Možda je trebalo da je zamolimo da sačeka dok ne pronađemo neku', kiselo primeti Hvel. Pronašli su skretanje. Vodilo je u šumu ispresecanu tolikim stazama da je ličilo na izložbeni prostor. Bila je to ona vrsta šume u kojoj bi vam potiljak govorio da se drveće okreće za vama i da vas posmatra, a nebo izgleda vrlo visoko i mnogo daleko. Uprkos vrelini dana, vlažna neprobojna tama boravila je između stabala koja su se tako okupila oko staze kao da su želela da joj u potpunosti zatru trag. Ubrzo su se ponovo izgubili i zaključili su da je biti izgubljen negde gde ne znaš ni gde si bilo gore nego biti izgubljen na otvorenom. 'Mogla je da dâ određenija uputstva', reče Hvel. 'Kao recimo - pitajte sledeću babu', reče Tomdžon. 'Pogledaj tamo.' Ustao je sa sedišta. 'Ohoj tamo, stara... dobra...', odvažio se. Magrat je zabacila šal. 'Samo obična skupljačica drva', odbrusi. Pružila je grančicu kao dokaz. Nekoliko sati čekanja bez ikoga sem drveća za razgovor nije joj popravilo raspoloženje. Vimslou munu Tomdžona, koji je klimao glavom i ukočeno se osmehivao osmehom punim poverenja. 'Da li biste da ručate s nama, stara... dobra že... gospođice?', upita. 'Imamo samo usoljenu prasetinu, nažalost.' 'Meso je krajnje loše za probavni sistem', reče Magrat. 'Kada biste mogli da vidite unutrašnjost creva, uplašili biste se.' 'Mislim da bih', promrmlja Hvel. 'Da li ste znali da odrastao čovek nosi i preko dva kilograma nesvarenog crvenog mesa u svojoj utrobi sve vreme?', upita Magrat, čija su informativna predavanja o ishrani znala da nateraju čitave porodice da se sakriju u podrum sve dok ne ode. 'Dok su recimo koštice od ananasa i suncokretovo seme...'
Teri Pračet 113 'Da nema u blizini neke reke preko koje bismo mogli da vam pomognemo da pređete?', očajnički upita Tomdžon. 'Ne grupirajte se', reče Magrat. 'Ja sam samo obična skupljačica drva, kuku meni, skupljam suvarke i po mogućstvu upućujem zalutale putnike prema putu za Lenkr.' 'Aha', reče Hvel, 'i mislio sam da ćemo doći na to.' 'Tamo napred kod račvanja skrenete levo, pa onda desno kod velikog kamena s naprslinom, ne možete da promašite', reče Magrat. 'Lepo', zareža Hvel. 'E pa, ne bismo više da vas zadržavamo. Siguran sam da imate puno drva da skupite i tako dalje.' Zviždukom je dao znak mazgama da nastave vuču. Mrmljao je sebi u bradu. Kada je sat kasnije put zašao u predeo pun kamenja veličine kuće, Hvel je lagano spustio uzde i prekrstio ruke. Tomdžon ga je pogledao. 'Šta to radiš?', upita. 'Čekam', namrgođeno reče patuljak. 'Još malo pa će mrak.' 'Nećemo dugo biti ovde', reče Hvel. Napokon se Nana Og odala i izašla iza stene. 'Usoljena prasetina, shvatate?', oštro reče Hvel. 'Uzmite ili ostavite, važi? A sad - u kom pravcu je Lenkr?' 'Nastavite, levo kod klisure, onda se držite staze koja vodi do mosta, i ne možete da promašite', kao iz puške odgovori Nana. Hvel je ščepao uzde. 'Zaboravili ste kuku meni.' 'Bem ga. Izvin'te. Kuku meni.' 'A vi ste jadna stara skupljačica drva, pretpostavljam', nastavio je Hvel. 'Al' si ubo, momče', vedro reče Nana. 'U stvari, tek počinjem.' Tomdžon je munuo patuljka. 'Zaboravio si ono za reku', reče. Hvel ga ošinu pogledom. 'O, da', promumla, 'a da li biste mogli da sačekate ovde dok odemo i pronađemo reku.' 'Da vam pomognemo da je pređete', pažljivo reče Tomdžon. Nana Og mu se veselo osmehnu. 'Postoji savršeno dobar most', reče. 'Ali za prevoz vas neću odbiti. Miči se.' Na Hvelovo nezadovoljstvo, Nana Og je zadigla suknju i uspentrala se na kola, ubaštravši se između Tomdžona i patuljka, a onda se migoljila kao nož za ostrige sve dok nije zauzela polovinu sedišta. 'Pomenuste usoljenu prasetinu', reče. 'Da nemate kojim slučajem malo senfa, možda?' 'Ne', turobno reče Hvel. 'Ne podnosim usoljenu prasetinu bez začina', pričljivo reče Nana. 'Ali, davaj vamo, u svakom slučaju.' Vimslou joj je bez reči pružio korpu u kojoj je bila večera za trupu. Nana je podigla poklopac i izvršila kritičku procenu. 'Taj sir unutra malko se pokvario', reče. 'Treba ga brzo pojesti. Šta je u čuturici?' 'Pivo', reče Tomdžon, delić sekunde pre nego što se Hvel pribrao da kaže: 'Voda.' 'Slabašno je to', najposle reče Nana. Počela je da pretura po svojoj kecelji tražeći duvankesu. 'Može li ko da mi zapali?', zapitala je. Nekoliko glumaca pružilo je svežnjeve šibica. Nana je klimnula i sklonila vrećicu. 'Dobro', reče. 'A sad, ima li ko duvana?' * * * Pola sata kasnije točkovi kola kloparali su po mostu Lenkr, pored nekih isturenih farmi i kroz šume koje su činile većinu kraljevine. 'To je to?', upita Tomdžon.
Terry Pratchet 114 'Pa, ne baš sve', reče Nana, koja je očekivala malo više ushićenja. 'Još mnogo toga ima iza onih planina tamo. Ali ovo je ravni deo.' 'Ovo zovete ravnim?' 'Ravnjikavim', prihvati Nana. 'Ali vazduh je dobar. Ono tamo je palata, koja pruža veličanstvene poglede na okolni krajolik.' 'Hoćete da kažete šume.' 'Svideće ti se tamo', ohrabri ga Nana. 'Nekako je mala.' Nana je razmislila o ovome. Skoro čitav život provela je unutar granica Lenkra. Njoj se činilo da je prave veličine. 'Dragulj', reče. 'Pristao svugde.' 'Gde svugde?' Nana je odustala. 'Svugde ovde', reče. Hvel nije govorio ništa. Vazduh je bio dobar. Kotrljao se niz nepristupačne obronke Ramtopa kao rastvor za sinuse, ofarban terpentinom iz visokih šuma. Prošli su kroz kapiju u ono što se ovde verovatno nazivalo grad; kosmopolita kakvim je postao, zaključio je da bi se dole u ravnici kvalifikovao za otprilike poljanče. 'Eno krčme', sumnjičavo reče Tomdžon. Hvel je otpratio njegov pogled. 'Da', reče najzad. 'Da, biće da jeste.' 'Kada ćemo da odigramo komad?' 'Ne znam. Mislim da bi trebalo da pošaljemo poruku u zamak da smo stigli.' Počešao se po bradi. 'Luda je rekao da će kralj ili ko već hteti da vidi rukopis.' Tomdžon je prešao pogledom po gradu Lenkru. Izgledao je prilično miroljubivo. Nije izgledao kao mesto u kome se noću napadaju glumci. Za to mu je nedostajalo stanovništvo. 'Ovo je prestonica kraljevine', reče Nana Og. 'Lepo projektovane ulice, primetićete.' 'Ulice?', upita Tomdžon. 'Ulica', ispravi se Nana. 'Takođe i kuće se dobro održavaju, kamenom da dobacite do reke...' 'Dobacimo?' 'Da ga ispustite', priznade Nana. 'Uredne deponije, pogledajte, i prostrani...' 'Gospođo, mi smo došli da zabavimo grad, ne da ga kupimo', reče Hvel. Nana Og iskosa pogleda Tomdžona. 'Samo sam htela da vidite koliko je privlačan', reče. 'Vaš građanski ponos služi vam na čast', reče Hvel. 'A sada, molim vas, napustite kola. Siguran sam da morate da skupite još drva. Kuku meni.' 'Puno hvala na mezetluku', reče Nana, spuštajući se. 'Obrocima', ispravi je Hvel. Tomdžon ga je munuo. 'Trebalo bi da budeš ljubazniji', reče. 'Nikad se ne zna.' Okrenuo se Nani. 'Hvala vam, dobra - oh, pa ona je otišla.' * * * 'Došli su da odrade pozorište', reče Nana. Baka Vedervaks je nastavila da ljušti pasulj na suncu, nervirajući Nanu. 'Dakle? Imaš li šta da kažeš? Ja sam išla i saznavala stvari', reče. 'Dolazila do informacija. Nisam samo sedela i pravila supu.' 'Paprikaš.' 'Kontam da je to vrlo važno', frknu Nana. 'Kakvo pozorište?' 'Nisu rekli. Nešto za vojvodu, rekla bih.' 'Šta će njemu pozorište?' 'Ni to mi nisu rekli.'
Teri Pračet 115 'Verovatno je to trik da bi ušli u zamak', značajno reče Baka. 'Vrlo pametna ideja. Da li si mogla išta da vidiš u kolima?' 'Kutije i svežnjeve i slično.' 'Biće da su puni oklopa i oružja, računaj na to.' Nana Og je izgledala nesigurno. 'Meni baš nisu mnogo ličili na vojnike. Užasno su mladi i bubuljičavi.' 'Pametno. Pretpostavljam da će usred komada kralj ispuniti svoju sudbinu, tako da svi mogu da ga vide. Dobar plan.' 'Ima još nešto', reče Nana, uzevši ljusku od pasulja i žvaćući je. 'Izgleda da mu se baš mnogo i ne dopada mesto.' 'Naravno da mu se dopada. To mu je u krvi.' 'Dovela sam ga s lepše strane. Nije izgledao kao da je impresioniran.' Baka je oklevala. 'Verovatno je zazirao od tebe', zaključila je. 'Biće da je bio i suviše zadivljen da bi govorio, zaista.' Spustila je činiju s pasuljem i zamišljeno se zagledala u drveće. 'Imaš li kog iz porodice da još radi u zamku?', upita. 'Širl i Daf pomažu u kuhinji još otkad je kuvar pošandrcao.' 'Dobro. Popričaću malo s Magrat. Mislim da bi trebalo da vidimo pozorište.' * * * 'Savršeno', reče vojvoda. 'Hvala', reče Hvel. 'Potpuno si pronikao u ono što se dogodilo prilikom te grozne nezgode', reče vojvoda. 'Skoro kao da si bio tamo. Ha. Ha.' 'Niste bili, zar ne?', upita lejdi Felmet, naginjući se napred i oštro posmatrajući patuljka. 'Samo sam koristio svoju maštu', žurno reče Hvel. Vojvotkinja ga je ošinula pogledom, nagoveštavajući da njegova mašta može da se smatra srećnom što nije odvučena u dvorište da objasni šta ima četvorici divljih pastuva vezanih lancima za nju. 'Baš tako', reče vojvoda, jednom rukom prelistavajući stranice. 'Ovo je tačno, tačno, tačno onako kao što je bilo.' 'Je moglo da bude', preseče vojvotkinja. Vojvoda je okrenuo još jednu stranicu. 'I ti si u ovome', reče. 'Neverovatno. Od reči do reči onako kako ću ga se sećati. Vidim da ovde imaš i Smrt.' 'Uvek popularan', reče Hvel. 'Ljudi ga očekuju.' 'Za koliko brzo možete da odglumite komad?' 'Da ga postavimo', ispravi Hvel i dodade. 'Isprobali smo ga. Kad budete želeli.' A onda možemo da brišemo odavde, reče u sebi, što dalje od tvojih očiju nalik rovitim jajima i ove planine od žene u crvenoj haljini i ovog zamka koji se ponaša kao da je magnet za vetar. Ovo neće biti zabeleženo kao jedan od mojih najboljih komada, toliko znam. 'Koliko smo rekli da ćemo vam platiti?', upita vojvotkinja. 'Mislim da ste spomenuli još sto srebrnjaka', reče Hvel. 'Vredi svake pare', reče vojvoda. Hvel je otišao u žurbi, pre nego što je vojvotkinja mogla da započne cenkanje. Ali osećao je da bi rado platio da ide odavde. Dragulj, pomislio je. Bogovi, kako iko može da voli ovakvu kraljevinu? * * * Luda je čekao na travnjaku pored jezera. Šetao je gledao u nebo i pitao se gde je kog đavola Magrat. Ovo je bilo, rekla je, njihovo mesto; činjenica da ga je trenutno delilo i nekoliko tuceta krava kao da nije mnogo menjala na stvari.
Terry Pratchet 116 Pojavila se u zelenoj haljini i opasnom raspoloženju. 'Šta sve ovo s predstavom treba da znači?', upita ga. Luda se spustio na obližnji panj. 'Nije li ti drago što me vidiš?', upita. 'Pa, jeste. Naravno. A sad, taj komad...' 'Mom gospodaru treba nešto čime će ubediti ljude da je on legitimni kralj Lenkra. Sebe najviše, čini mi se.' 'Da li si zbog toga išao u grad?' 'Da.' 'To je odvratno!' Luda je sedeo smireno. 'Više bi volela vojvotkinjin način?', upita. 'Ona prosto misli da bi trebalo svakoga da ubiju. Dobra je u takvim stvarima. A onda bi bilo borbe i svega ostalog. U svakom slučaju, mnogo ljudi bi poginulo. Ovako bi moglo da bude lakše.' 'Ah, gde ti je kuraž, čoveče?' 'Molim?' 'Zar ne želiš da uzvišeno umreš za pravednu stvar?' 'Mnogo bih radije mirno živeo za nju. Lako je vama vešticama, možete da radite šta vam je volja, ali ja sam ograničen', reče Luda. Magrat je sela pored njega. Otkrij sve o ovom komadu, naredila je Baka. Idi i pričaj s tim tvojim zveckavim prijateljem. Odgovorila je: On je veoma odan. Možda mi neće reći ništa. A Baka je rekla: Ovo nije vreme za polovične korake. Ako budeš morala, zavedi ga. 'I kada će onda biti ta predstava?', upitala je, približavajući se. 'Nazdravlje, to sigurno ne smem da ti kažem', reče Luda. 'Vojvoda mi je rekao, kaže, nemoj vešticama da kažeš da je sutra uveče.' 'Ja onda i ne bih', složila se Magrat. 'U osam sati.' 'Shvatam.' 'Ali pre toga je skup za šeri u pola osam, kol'ko znam.' 'Pretpostavljam da mi ne bi rekao ko je pozvan', reče Magrat. 'Tako je. Većina velikodostojnika iz Lenkra. Shvataš da ti to ne govorim.' 'Tako je', reče Magrat. 'Ali mislim da imaš pravo da znaš šta je to što ti ne govorim.' 'Ispravno. Postoji li još ona mala kapija pozadi, koja vodi u kuhinje?' 'Ona koja obično nije pod stražom?' 'Da.' 'Ah, jedva da je i čuvamo ovih dana.' 'Misliš li da bi neko mogao da je čuva sutra oko osam?' 'Pa, ja bih mogao da budem tamo.' 'Dobro.' Luda je odgurnuo vlažni nos ljubopitljive krave. 'Vojvoda vas očekuje', dodao je. 'Kazao si da je rekao da ne treba da znamo.' 'Rekao je da ne smem da vam kažem. Ali takođe je i dodao: Doći će svakako, nadam se da hoće. Zaista čudno. Izgledao je vrlo dobro raspoložen kada je to govorio. Uhm. Da li bih mogao da te vidim posle predstave?' 'Da li je to sve što je rekao?' 'Oh, bilo je nešto u smislu kako će pokazati vešticama njihovu budućnost. Nisam to shvatio. Stvarno bih voleo da te vidim posle predstave, znaš. Doneo sam...' 'Mislim da ću možda prati kosu', reče Magrat neodređeno. 'Izvini, stvarno treba da krenem.' 'Da, ali doneo sam ti taj pok...', slabašno reče Luda, posmatrajući je kako odlazi.
Teri Pračet 117 Snuždio se dok je nestajala među drvećem i spustio pogled na ogrlicu koju je čvrsto stiskao nervoznim prstima. Bila je, morao je to da prizna, užasno neukusna, ali bila je od vrste koju je Magrat volela, sva od srebra i lobanja. Koštala ga je papreno. Krava, zavedena njegovim rogovima, nabila mu je jezik u uvo. Istina je, pomisli Luda. Veštice rade neprijatne stvari ljudima, ponekad. * * * Došlo je sutrašnje veče i veštice su se kretale okolnim putem do zamka pokazujući znatnu neodlučnost. 'Ako on hoće da budemo tu, ja neću da idem', reče Baka. 'On ima neki plan. Na nama koristi glavologiju.' 'Nešto se sprema', reče Magrat. 'Sinoć je poslao svoje ljude da zapale tri kolibe u našem selu. To uvek radi kada je u dobrom raspoloženju. A i novi narednik je brz na šibicama.' 'Naša Daf je rekla da je jutros videla te glumce kako vežbaju', reče Nana Og, koja je nosila kesu oraha i čuturicu iz koje se širio bogat, oštar miris. 'Rekla je da je sve to jedno vikanje i bodenje i onda čuđenje ko je to mogao da uradi i dugački delovi u kojima ljudi mrmljaju za sebe, ali na sav glas.' 'Glumci', suvo reče Baka. 'Kao da svet nije pun istorije i bez izmišljanja nove.' 'A i mnogo urlaju', reče Nana. 'Jedva da možeš sebe da čuješ dok pričaš.' Takođe je nosila, duboko u svojoj kecelji, komad kamena iz zamka. Kralj će se provući besplatno. Baka je klimnula glavom. Ali, pomislila je, vredeće. Nije imala blagu predstavu šta je Tomdžon smerao, ali ju je njen urođeni smisao za dramu uveravao da će dečko sigurno uraditi nešto značajno. Pitala se da li će skočiti s pozornice i na smrt izbosti vojvodu i shvatila je da se do zla boga nada da hoće. 'Pozdravimo svi kakoonobeše', reče za sebe, 'koji će kralj i gospodar zemlje biti.' 'Hajdemo', reče Nana. 'Sav šeri ima da ode.' Luda je obeshrabren čekao unutar male kapije. Lice mu se razvedrilo kada je ugledao Magrat, a onda se ukočio u izrazu ljubaznog iznenađenja kada je video i druge dve. 'Neće biti nekih nevolja, valjda?', upita. 'Ne želim da bude nekih nevolja. Molim vas.' 'Nemam pojma na šta misliš', kraljevski uzvrati Baka, prohujavši pored. 'Pazi, zvončiću', reče Nana, munuvši ga u rebra. 'Nadam se da nisi ovde branio našoj devojci da spava po noći!' 'Nano!', reče Magrat, šokirana. Luda je uzvratio ljubazno zinuvši kao što to svugde rade mladići kada se suoče s nasrtljivim postarijim ženama koje komentarišu njihov intimni život. Starije veštice su promakle pored njega. Luda je ščepao Magrat za ruku. 'Znam odakle bismo mogli da imamo dobar pogled', reče. Oklevala je. 'U redu je', hitro reče Luda. 'Sa mnom ćeš biti savršeno bezbedna.' 'Da, hoću, je l' da', reče Magrat, pokušavajući da pored njega vidi gde su ostale otišle. 'Postavljaju komad napolju, u velikom dvorištu. Imaćemo divan pogled sa jedne od kula, a nikog drugog neće biti. Ostavio sam nam i vino i sve.' Kada je ona ostala pomalo neodlučna, dodao je: 'A postoji i rezervoar za vodu kao i kamin koji stražari ponekad koriste. Za slučaj da hoćeš da opereš kosu.' * * * Zamak je bio pun ljudi koji su stajali naokolo na onaj učtiv, snishodljiv način svojstven ljudima koji viđaju jedni druge po čitav dan, a sada se susreću u neuobičajenim društvenim okolnostima, kao recimo na kancelarijskoj zabavi. Veštice su između njih prolazile prilično neprimećene i zauzele su mesta u redovima klupa koje su na brzinu bile postavljene ispred sklepane pozornice u glavnom dvorištu. Nana Og je mahnula kesom oraha prema Baki. 'O'š malo?', upita.
Terry Pratchet 118 Jedan od Lenkrovih odbornika provukao se pored nje i učtivo pokazao na mesto s njene leve strane. 'Sedi li neko ovde?', upita. 'Da', reče Nana. Odbornik unezvereno pogleda prema ostalim klupama koje su se ubrzano popunjavale, a zatim u očigledno slobodno mesto pred sobom. Odlučno je zadigao svoj ogrtač. 'Mislim da će s obzirom na to da komad samo što nije otpočeo da se odvija, vaši prijatelji morati da potraže mesto negde drugde, kada stignu', rekao je i seo. U roku od nekoliko sekundi lice mu je prebledelo. Zubi su počeli da mu cvokoću. Uhvatio se za stomak i počeo da stenje.20 'Rekla sam ti', reče Nana, dok se čovek posrćući udaljavao. 'Šta vredi pitati, ako ne slušaš šta ti se kaže?' Nagnula se prema praznom sedištu. 'Orah?' 'Ne, hvala', odgovori kralj Verens odmahujući utvarnom rukom. 'Prolaze pravo kroz mene, znate.' 'Molim, otmeni svi, našu priču poslušajte sad...' 'Šta je ovo?', prosikta Baka. 'Ko je momak u hulahopkama?' 'On je Prolog', reče Nana. 'Mora da ga bude na početku kako bi svako znao o čemu je komad.' 'Ništa ja njega ne razumem', promrmlja Baka. 'Šta uopšte znači otmeni?' 'Vrsta crva', reče Nana. 'Lepo je to, nema šta. Zdravo crvi, dobro došli na predstavu. Odmah te oraspoloži, je l' da?' Sa svih strana začulo se 'šššš'. 'Ovi orasi su grozno tvrdi', reče Nana, pljunuvši jedan u ruku. 'Za ovaj ću morati da skinem cipelu.' Baka je utonula u neuobičajenu, zabrinutu tišinu, i pokušala je da sluša prolog. Pozorište ju je brinulo. Imalo je sopstvenu magiju, onu koja nije pripadala njoj, onu koja nije bila pod njenom kontrolom. Ta magija je menjala svet i izgovarala stvari koje su bile drugačije nego što jesu. A bilo je gore od toga. Bila je to magija koja nije pripadala ljudima od magije. Nju su vodili obični ljudi, koji nisu poznavali pravila. Menjali su svet jer je zvučalo lepše. Vojvoda i vojvotkinja sedeli su na njihovim prestolima pravo ispred bine. Dok ih je Baka streljala pogledom, vojvoda se delimično okrenuo i ona mu je ugledala osmeh na licu. Želim da svet bude onakav kakav jeste, razmišljala je. Prošlost je bila mnogo bolja nego što je sada. I orkestar je zasvirao. Hvel je izvirivao iza stuba i dao znak Vimslou i Bretsliju, koji se odgegaše u svetlost baklji. STARAC (deda): 'Šta se sruči na ovu zemlju?' STARICA (babetina): 'Napast je to...' Patuljak ih je nekoliko sekundi posmatrao iza kulisa, dok su mu se usne nemo pokretale. Onda je odjurio do stražare gde je ostatak družine i dalje bio u poslednjim užurbanim fazama oblačenja. Ispustio je tradicionalni upravnički krik besa. 'Idemo', naredio je. 'Kraljevi vojnici, hitro! A veštice - gde su uklete veštice?' 'Izgubio sam moju bradavicu!' 'Kazan je pun nekih bljuzgarija!' 'U ovoj perici ima nešto živo!' 'Smirite se, smirite se', povika Hvel. 'Sve će biti u redu kad dođe noć!' 'Ovo je noć, Hvele!' 20 Pažljiviji posmatrači shvatiće da je ovo zato što je na tom mestu već sedeo kralj. To nije bilo zbog toga što je čovek mirne duše izgovorio frazu 'otpočeti da se odvija'. Ali trebalo je da bude.
Teri Pračet 119 Hvel je uzeo komad plastelina sa šminkerskog stola i izvajao bradavicu veliku poput pomorandže. Problematična slamnata perika natučena je vlasniku na glavu, sa sve stvorenjima, a kazan je nakratko ispitan i proglašen punim pravom vrstom bljuzgarija, nema ničeg lošeg u takvoj bljuzgariji. Na pozornici stražaru je ispao štit, sagnuo se da ga podigne i ispustio koplje. Hvel je zakolutao očima i ponudio tihu molitvu bilo kojim bogovima koji možda sada gledaju. Već je krenulo naopako. Ranije probe imale su svoje dečje bolesti, to je bilo tačno, ali Hvel je svojevremeno doživeo nekoliko velikih katastrofa, a ova je išla ka tome da bude najgora. Trupa se tresla više od činije jastoga. Krajičkom uveta čuo je kako dijalog na pozornici zamuckuje i pohitao do kulisa. '... osvetivši užas smrti tvoga oca...', prosikta i hitro se vrati do uzdrhtalih veštica. Zavapio je. Opšti metež. Ta grupa trebalo je kao da teroriše čitavu zemlju. Imao je još oko minut do nastupa. 'Dobro!', reče, pribravši se. 'Sad, šta ste vi? Vi ste zle veštice, je li tako?' 'Da, Hvele', izustiše. 'Recite mi šta ste vi', zapovedio je. 'Mi smo zle veštice, Hvele.' 'Glasnije!' 'Mi smo Zle Veštice!' Hvel je oholo koračao ispred linije postrojavanja, a onda se naglo okrenuo na peti. 'I šta ćete da radite?' 2. veštica se počešala po svojoj gamižućoj perici. 'Bacaćemo čîni na ljude?', pokušao je. 'Piše u scenariju...' 'Ne-mogu-da-te-ČUJEM!' 'Bacaćemo čîni na ljude!', izgovoriše uglas, stajući u stav mirno i gledajući pravo ispred sebe kako bi izbegli njegov pogled. Hvel je koračao pred strojem. 'Šta ste vi?' 'Mi smo veštice, Hvele!' 'Kakve veštice?' 'Mi smo crne i ponoćne veštice!', povikaše, polako se uživljavajući. 'Kakve crne i ponoćne veštice?' 'Zle crne i ponoćne veštice!' 'Da li spletkarite?' 'Da!' 'Da li ste tajanstvene?' 'Da!' Hvel se izvukao do pune visine, kolika god da je bila. 'Šta-ste-vi?', kriknu. 'Mi smo spletkaroške, zle, tajanstvene, crne i ponoćne veštice!' 'Tako je!' Vibrirajućim prstom pokazao je prema pozornici, spustio glas i, u tom trenutku, dramska inspiracija se obrušila kroz atmosferu i zabila u njegov stvaralački centar, zbog čega je rekao: 'Sada hoću da idete tamo i pokažete im svog boga. Ne zbog mene. Ne zbog prokletog kapetana.' Premestio je kraj zamišljene cigare sa jednog kraja usta na drugi, gurnuo unazad nepostojeći limeni šlem i hrapavo rekao: 'Već zbog kaplara Valkovskog i njegovog kučenceta.' Posmatrali su ga s nevericom. Iznenada, neko je zatresao tablu lima i raspršio čaroliju. Hvel je zakolutao očima. Odrastao je u planinama, gde su oluje hodale od vrha do vrha na nogama od munja. Sećao se oluja koje su ostavljale planine u drugačijem obliku i ravnale čitave šume. Nekako tabla lima nije bila isto, ma kako se srčano tresla. Samo jednom, pomislio je, samo jednom. Daj da bude kako valja, samo jednom. Otvorio je oči i sevnuo pogledom ka vešticama.
Terry Pratchet 120 'Šta visite ovde?', povika. 'Gubite se tamo i bacajte im čîni!' Gledao ih je kako se žurno gube ka bini, a onda ga je Tomdžon potapkao po glavi. 'Hvele, nema krune.' 'Hmm?', reče patuljak, dok mu se um rvao s načinima pravljenja mašine za munje i gromove. 'Nema krune, Hvele. Moram da nosim krunu.' 'Naravno da ima krune. Ona velika s crvenim staklićima, vrlo upečatljiva, upotrebili smo je u onom mestu s velikim trgom...' 'Mislim da smo je tamo i ostavili.' Začulo se još jedno slabašno krkljanje oluje ali, čak i tako, deo Hvela koji je bio u predstavi začuo je zamuckivanje na pozornici. Ustremio se ka kulisama. '... zadavila sam mnogu bebu...', prosikta i otrča natrag. 'Pa, onda jednostavno nađi neku drugu', reče neodređeno. 'U kutiji za rekvizite. Ti si Zli Kralj, moraš imati krunu. Požuri mladiću, nastupaš za koji minut. Improvizuj.' Tomdžon se vratio do kutije. Odrastao je među krunama, velikim zlatnim krunama načinjenim od drveta i gipsa. Izdeljao je svoju veštinu na batini Autoriteta. Ali većina ih je ostala u Diskosu. Izvlačio je bodeže sa sečivima koja su se uvlačila, lobanje, vaze, naslage godina koje su prošle i, sasvim na dnu, njegovi prsti napipali su nešto tanko u obliku krune što niko nikada nije hteo da nosi zato što je izgledalo tako nekrunski. Lepo bi bilo reći da je podrhtavala pod njegovom rukom. Možda i jeste. * * * Baka je sedela nepomična poput kipa i gotovo isto tako hladna. Jeza shvatanja gmizala je po njoj. 'To smo mi', rekla je. 'Oko tog glupog kazana. To bi trebalo da budemo mi, Gita.' Nana Og je zastala s orahom na pola puta do svojih desni. Poslušala je reči. 'Ja nikad nisam nikoga nasukala!', reče ona. 'Upravo su rekle da one vole da nasuču ljude. Ja to nisam nikada!' Gore u kuli Magrat je munula Ludu u rebra. 'Zeleni rumenko', reče, posmatrajući 3. vešticu. 'Ja tako ne izgledam. Pa zar ne?' 'Svakako da ne', reče Luda. 'I ta kosa!' Luda je izvirivao između grudobrana kao suviše revnosna gargojla. 'Izgleda kao slama', reče. 'A nije ni mnogo čista.' Oklevao je, cupkajući rukom lišajeve s kamenog zida. Pre nego što je otišao iz grada upitao je Hvela za nekoliko odgovarajućih reči koje bi mogao da izgovori mladoj dami i trudio se da ih zapamti na putu do kuće. Bilo je sad ili nikad. 'Voleo bih da znam da li da te poredim s letnjim danom. Jer - eto, 12. jun je bio baš lep, a... Oh. Otišla si...' * * * Kralj Verens je stezao ivicu svog sedišta. Prsti su mu prošli kroz drvo. Tomdžon je izašao na pozornicu. 'To je on, zar ne? To mi je sin?' Neslomljeni orah ispao je iz Naninih prstiju i otkotrljao se po zemlji. Klimnula je glavom. Verens je okrenuo ispijeno, providno lice ka njoj. 'Ali šta to radi? Šta priča?' Nana je odmahnula glavom. Kralj je otvorenih usta slušao dok je Tomdžon, krećući se po bini poput raka, prasnuo u svoj udarni govor. 'Mislim da bi on trebalo da bude ti', hladno reče Nana.
Teri Pračet 121 'Ali ja nikad nisam tako hodao! Šta će mu grba na leđima? Šta mu je s nogom?' Još malo je slušao pa dodade, prestrašenim glasom: 'A ja sigurno nikad nisam to uradio! Ili to. Zašto priča da sam to uradio?' Pogled koji je uputio Nani bio je pun molećivosti. Slegla je ramenima. Kralj je krenuo rukom naviše, podigao svoju utvarnu krunu i stao da je proučava. 'A to što nosi je moja kruna! Pogledaj, to je ta! I on priča da sam uradio sve te...' Zastao je za trenutak da čuje poslednji stih i dodao: 'Dobro. To sam možda uradio. Pa, zapalio sam nekoliko koliba. Ali svi to rade. To je ionako dobro zbog izgradnje industrije.' Vratio je svoju utvarnu krunu natrag na glavu. 'Zašto priča sve to o meni?', zavapi. 'To je umetnost', reče Nana. 'Ona kakoonobeše, drži ogledalo životu.' Baka se polako okrenula na svom sedištu kako bi pogledala publiku. Posmatrali su predstavu, potpuno udubljeni. Reči su strujale oko njih u vazduhu koji je mirovao. Ovo je bilo stvarno. Bilo je stvarnije čak i od stvarnosti. Ovo je bila istorija. Možda nije bila istinita, ali to nije imalo nikakve veze s tim. Baka nikada nije imala previše vremena za reči. One su bile tako nematerijalne. Sada je poželela da je našla više vremena. Reči su zaista bile nematerijalne. Bile su mekane poput vode, ali su bile i moćne kao voda, a sada su u naletu strujale iznad publike nagrizajući bedeme istinitosti i odnoseći sa sobom prošlost. Ono tamo smo mi, pomislila je. Svako zna ko smo zaista, ali ono tamo jeste ono čega će se sećati - tri kikotave matore nevaljalice sa špicastim šeširima. Sve što smo ikada radile, sve što smo ikada bile, više neće postojati. Pogledala je u kraljevog duha. Pa, nije bio ništa lošiji od bilo kog kralja. Oh, možda je tu i tamo spalio po koju kolibu, onako nekako usput, ali samo kada bi bio stvarno ljut zbog nečega, i mogao je da prestane kad god poželi. Gde bi ranio svet, ostavljao je nekako rane koje se zaceljuju. Ko god da je napisao ovo Pozorište, znao je kako se koristi magija. Čak i ja verujem u ono što se odigrava, a znam da u tome nema istine. Ovo je Umetnost koja drži Ogledalo Životu. To je razlog zašto je sve upravo obrnuto. Izgubile smo. Ne postoji ništa što bismo mogle da uradimo protiv ovoga, a da ne postanemo ono što nismo. Nana Og je žestoko munu u rebra. 'Jesli li čula ovo?', upita. 'Jedna od ovih je rekla da bacamo bebe u kazan! Kleveću, bre! Neću da sedim ovde i da ih puštam da pričaju kako bacamo bebe u kazan!' Baka je uhvatila za šal kada je pokušala da ustane. 'Ne preduzimaj ništa!', prosikta. 'Od toga stvari postaju još gore.' 'Porodila aljkavuša u jarku, kažu. Mora da misle na mladu Mili Hipvud koja nije smela da kaže mami pa je otišla da skuplja drva. Čitave sam se noći bavila oko nje', promrmlja Nana. 'Lepu je devojku izrodila. To je kleveta! Šta je aljkavuša?', dodade. 'Reči', reče Baka, kao za sebe. 'To je sve što preostaje. Reči.' 'A sad dolazi čovek s trubom. Šta će on da uradi? Oh. Kraj prvog čina', reče Nana. Reči se neće zaboraviti, razmišljala je Baka. Imaju u sebi moć. Mnogo su dobre reči, koliko reči to mogu da budu. Začuo se još jedan zveket groma, koji se završio treskom koji bi nastao, na primer, kada bi neko ispustio iz ruke tablu lima pa ona tresnula o zid. U svetu izvan pozornice vrućina je pritiskala kao jastuk, istiskujući i sam život iz vazduha. Baka je ugledala lakeja kako se naginje do vojvodinog uveta. Ne, neće on zaustaviti komad. Naravno da neće. On želi da se odigra svojim tokom. Biće da je vojvoda osetio vrelinu njenog pogleda na potiljku. Okrenuo se, pogledao pravo u nju, i zagonetno joj se osmehnuo. Onda je blago gurnuo svoju ženu. Oboje su se smejali. Baka Vedervaks je često bila ljuta. Smatrala je to jednom od svoj ih jačih strana. Istinska ljutnja bila je jedna od velikih stvaralačkih sila sveta. Ali trebalo je naučiti kako je kontrolisati.
Terry Pratchet 122 To nije značilo da je treba pustiti da iscuri. To je značilo da joj treba pažljivo postaviti branu i zaustaviti je, pustiti je da se razradi, pustiti je da poplavi čitave ravnice uma, a onda, tik pre nego što se čitava struktura sruši, otvoriti malu slavinu na dnu i pustiti da kao čelik čvrsta bujica gneva pokrene turbine osvete. Osećala je zemlju pod sobom, iako kroz nekoliko metara temelja, kamenih ploča, jednog sloja kože i dva sloja čarapa. Osećala je da čeka. Čula je kako kralj govori: 'Moja krv i meso? Zašto mi je ovo uradio? Moraću da mu se suprotstavim!' Nežno je uzela ruku Nane Og. 'Hajde, Gita', rekla je. * * * Lord Felmet se naslonio u svom prestolu i luđački se osmehnuo prema svetu, koji je u ovom trenutku izgledao dobro. Stvari su se odvijale bolje nego što je priželjkivao. Mogao je da oseti prošlost kako se topi za njim, poput leda na prolećnoj jugovini. Iz istih stopa pozvao je lakeja. 'Pozovi kapetana straže', reče, 'i naloži mu da pronađe veštice i da ih uhapsi.' Vojvotkinja je frknula. 'Sećaš li se šta se dogodilo prošli put, nepromišljeni čoveče?' 'Ostavili smo dve na slobodi', reče vojvoda. 'Ovoga puta... sve tri. Plima javnog mnjenja je na našoj strani. Ovo utiče na veštice, računaj na to.' Vojvotkinja je zakrckala prstima kako bi pokazala svoj stav po pitanju javnog mnjenja. 'Moraš priznati, blago moje, da eksperiment izgleda daje rezultate.' 'Reklo bi se da je tako.' 'U redu. Nemoj onda samo da stojiš, čoveče. Pre nego što se komad završi, reci mu. Ove veštice moraju da budu iza ključa i brave.' * * * Smrt je namestio svoju kartonsku lobanju ispred ogledala, cimnuo ogrtač u odgovarajući oblik, odmakao se i procenio opšti utisak. Biće to njegova prva uloga gde govori. Želeo je da ispadne kako treba. 'Ustuknite Sada, Smrtnici Bedni', reče. 'Jer Ja sam Smrt, Kojeg Ni... ni... ni... Hvele, kojeg ni?' 'O, za ime sveta, Dejf. Kojeg nijedna brava zadržati neće, nit' kapije spuštena reza, stvarno ne vidim zašto imaš poteškoća s... ne tuda, idioti!' Hvel se probijao kroz metež koji je vladao iza kulisa u poteri za dvojicom upornih nosača rekvizita. 'Dakle', reče Smrt, nikom određenom. Okrenuo se leđima ogledalu. 'Kojeg Ni... Tampti-Tampti-Tam... nit Tampti-Tampti reza', nesigurno reče i zamahnu svojom kosom. Gornji deo joj otpade. 'Misliš li da sam dovoljno strašan?', upita dok je pokušavao da ponovo sastavi kosu. Tomdžon, koji je sedeo na svojoj grbi i pokušavao da ispije čaj, ohrabrujuće mu je klimnuo glavom. 'Nemaj brige, prijatelju', reče. 'U poređenju s tvojim nastupom ni kad bi se sam Smrt pojavio ne bi bilo strašno. Ali mogao bi da budeš malo potmuliji.' 'Kako to misliš?' Tomdžon je spustio šolju. Izgledalo je kao da se senke kreću njegovim licem; oči su mu utonule, povukao je usne sa zuba, koža mu se rastegnula i pobledela. 'DOĐOH DA TE POKUPIM, TI UŽASNI GLUMČE', izgovorio je glasom u kome je svaki slog upadao na svoje mesto kao poklopac kovčega. Crte lica mu povratiše uobičajen izgled. 'Eto tako', reče. Dejf, koji se pribio uza zid, malo se opusti i nervozno nasmeši. 'Bogovi, ne znam kako ti to uspeva', reče. 'Iskreno, nikad neću biti tako dobar kao ti.'
Teri Pračet 123 'Stvarno nije teško. A sada trči, Hvel ionako ima briga na pretek.' Dejf mu je uputio pogled pun zahvalnosti i otrčao da pomogne oko premeštanja scene. Tomdžon je na jedvite jade ispijao svoj čaj, dok su ga zvuci dešavanja iza scene okruživali poput magle. Bio je zabrinut. Hvel je rekao da je u vezi s komadom sve u redu, izuzev samog komada. A Tomdžon je sve vreme mislio da sam komad pokušava da se nekako preobrazi. Njegov um je čuo drugačije reči, suviše tihe da bi se mogle čuti. Bilo je to gotovo kao prisluškivanje razgovora. Morao je više da viče kako bi prigušio šumove u glavi. Ovo nije bilo u redu. Jednom kada je komad napisan onda je, pa, napisan. Ne bi trebalo posle da oživljava i da se koprca. Nikakvo čudo što je svima bilo potrebno došaptavanje. Komad im se uvijao pod rukama pokušavajući da se izmeni. Bogovi, biće srećan kad ode iz ovog ukletog zamka i što dalje od tog ludog vojvode. Bacio je pogled oko sebe, zaključio da će proći neko vreme pre nego što usledi poziv za sledeći čin i krenuo da se malo prošeta po svežem vazduhu. Otvorio je vrata i našao se napolju na zidinama. Zatvorio je za sobom vrata, sasekavši time zvukove pozorišta, zamenjujući ih somotskom tišinom. Videla se crvenkasta svetlost zalaska sunca, zarobljena iz rešetaka oblaka, ali vazduh je bio miran kao vodeničko jezero i vreo kao kotlarnica. U šumama dole ispod kriknula je neka noćna ptica. Prešao je na drugu stranu zidina i pogledao niz strminu litice. Daleko ispod, reka Lenkr penila se u večitoj izmaglici. Okrenuo se i ušetao u nalet tako ledene hladnoće da je zakrkljao. Neobični povetarci nabirali su mu odeću. Pokraj uva čuo je čudnovato mrmljanje, kao da je neko pokušavao da mu nešto kaže ali nije mogao da pogodi pravu brzinu. Za trenutak je ukrućeno stajao, a onda je pohitao ka vratima. * * * 'Ali mi nismo veštice!' 'Zašto onda ličite na njih? Vezujte im ruke, momci!' 'Da, oprostite, ali mi nismo prave veštice!' Pogled kapetana straže prelazio je s lica na lice. Ono što je video bili su špicasti šeširi, raščupane kose koje su se osećale na vlažni stog sena, bolesne zelenkaste boje lica i čopor bradavica. Posao kapetana straže kod vojvode nije nudio dugoročnu perspektivu onima koji su mnogo razmišljali. Zatražene su tri veštice, a ove su, reklo bi se, zadovoljavale opis. Kapetan nikada u svom životu nije bio u pozorištu. Kada je bio na pragu adolescencije, užasno ga je uplašilo lutkarsko pozorište i od tada je po svaku cenu izbegavao bilo kakvu organizovanu zabavu i držao se podalje od mesta gde bi se mogli očekivati krokodili. Poslednji sat proveo je s uživanjem pijuckajući u stražari. 'Rekao sam da im vežete ruke, nisam li?', zagrme kapetan. 'Da l' i da im stavimo povez preko usta, kap'tane?' 'Ali molim vas poslušajte, mi smo s pozorištem...' 'Da', reče kapetan, stresavši se. 'Stavljaj poveze.' 'Molim vas...' Kapetan se naslonio i zagledao u tri para uplašenih očiju. Drhtao je. 'To je', reče, 'poslednji put da ćete pojesti nečiju kobasicu.' Postao je svestan da ga sada i vojnici gledaju s čuđenjem. Nakašljao se i pribrao. 'Dakle, drage moje pozorišne veštice', reče. 'Odradile ste svoju predstavu, a sad je vreme za aplauz.' Klimnuo je svojim ljudima. 'Pljesnite ih u lance.'
Terry Pratchet 124 * * * Tri druge veštice sedele su u mraku iza pozornice, odsutno zureći u tamu. Baka Vedervaks je uzela kopiju scenarija, u koju je s vremena na vreme bacala pogled kao da traži neku ideju. 'Opšti metež i odlasci', nesigurno je čitala. 'To znači mnogo strašnih dešavanja', reče Magrat. 'To se uvek stavlja u komade.' 'Metež i šta?', upita Nana Og koja nije slušala. 'Odlasci', strpljivo reče Magrat. 'Aha', pomalo se razvedri Nana Og. 'Lepo bi bilo otići na more', reče. 'Ama, umukni, bre, Gita', reče Baka Vedervaks. 'Nije to za tebe. To je za one iz opštine, kao što kaže. Verovatno da bi se odmorili od tolikog metenja.' 'Ne možemo da dozvolimo sve ovo', reče Magrat brzo i glasno. 'Ako se ovo primi, veštice će uvek biti stare babetine sa zelenim puderom.' 'I uplitaće se u poslove kraljeva', reče Nana. 'Što ne radimo, kao što je to vrlo dobro poznato.' 'Nije uplitanje ono čemu sam protivna', reče Baka Vedervaks nalakćena na bradu. 'To je zlo uplitanje.' 'I surovost prema životinjama', promrmlja Magrat. 'Sva ta priča o psećem oku i uvetu žabe. Niko ne upotrebljava takve stvari.' Baka Vedervaks i Nana Og pažljivo su izbegavale međusobne poglede. 'Aljkavuša!', kiselo reče Nana Og. 'Veštice jednostavno nisu takve', reče Magrat. 'Živimo u harmoniji s velikim ciklusima Prirode, ne činimo nikome zlo i pokvareno je reći da nismo takve. Trebalo bi da im napunimo kosti tečnim olovom.' Druge dve pogledale su je s određenom dozom iznenađene zadivljenosti. Pocrvenela, je, mada ne zelenkasto, i pogledala svoja kolena. 'Prija Vemper je napravila recept', priznala je. 'Vrlo je prosto. Sve što treba, to je da se nabavi malo olova i onda...' 'Ne mislim da bi to bilo prikladno', pažljivo reče Baka nakon kraće unutrašnje borbe. 'Moglo bi to da stvori ljudima pogrešnu predstavu.' 'Ali ne zadugo', setno reče Nana. 'Ne, ne možemo se baviti takvim stvarima', reče Baka, malo odlučnije ovog puta. 'Tome se kraj ne bi video.' 'Zašto jednostavno ne promenimo reči?', upita Magrat. 'Kada se vrate na binu, mogle bi da im damo malo uticaja tako da zaborave šta treba da kažu i da im damo nove reči.' 'Biće da si ti stručnjak za pozorišne reči?', reče Baka sarkastično. 'Treba da budu prave vrste, inače će ljudi posumnjati.' 'Ne bi trebalo da bude preteško', usprotivila se Nana. 'Proučavala sam ih. Samo ideš tampti-tampti-tampti.' Baka je razmislila o ovome. 'Ima u tome i više od toga, rekla bih', reče. 'Neki od ovih govora bili su jako dobri. Jedva da sam išta mogla da razumem.' 'Nema u tome nikakvog štosa', bila je uporna Nana Og. 'Ionako polovina njih zaboravlja tekst. Biće lako.' 'Mogle bismo da im uturimo reči u usta?', reče Magrat. Nana Og je klimnula glavom. 'Ne znam za nove reči', reče. 'Ali mogle bi da ih nateramo da zaborave ove.' Obe su pogledale Baku Vedervaks. Slegla je ramenima. 'Možda vredi pokušati', prihvatila je. 'Veštice još nerođene biće nam zahvalne za to', strasno reče Magrat. 'Ah, dobro', reče Baka. 'Napokon! Gde se bre smucate? Svugde smo vas tražili!'
Teri Pračet 125 Tri veštice se okrenuše i ugledaše iznerviranog patuljka koji je pokušavao da se nadnese nad njih. 'Mi?', reče Magrat. 'Ali mi nismo u...' 'O, jeste jeste, sećate se, ubacili smo ga prošle nedelje. Čin drugi, Pozadina pozornice, oko kotla. Ne treba ništa da govorite. Vi simbolizujete okultne sile na delu. Samo budite što opakije. Hajde, tako je momci. Do sad ste bili dobri.' Hvel je pljesnuo Magrat po stražnjici. 'Dobar ti je ten, Vilfe', reče ohrabrujuće. 'Ali, za ime sveta, stavi malo više jastučića, još imaš pogrešan oblik. Dobre bradavice, Biljeme. Moram da priznam', dodao je izmičući se, 'baš izgledate k'o gomila gadnih babuskera. Odlično. Šteta zbog perika. Brišite sad. Zavesa za minut. I da se polomite.' Još jednom je odsečno pljesnuo Magrat po zadnjici, pomalo povredivši ruku, i odjurio da viče na nekog drugog. Nijedna od veštica nije se usudila da progovori. Nana i Magrat instinktivno su se okrenule prema Baki. Frknula je. Podigla je pogled. Osvrnula se oko sebe. Pogledala je obasjanu pozornicu iza sebe. Pljesnula je rukama tako da je odjeknulo u zamku, a onda ih protrljala. 'Korisno', reče jarosno. 'Hajde da tamo izvedemo predstavu. ' Nana je mrgodno zaškiljila prema Hvelu. 'Polomio se ti, dabogda', promrmlja. * * * Hvel je stajao iza kulisa i dao je znak za zavesu. I za grmljavinu. Nije je bilo. 'Grmljavina!', prosikta glasom koji je čulo pola publike. Glas iza najbližeg stuba zavapio je: 'Slučajno sam savio grmljavinu, Hvele! Sada samo kaže klonk-klonk!' Hvel je za trenutak bio nem, odbrojavajući. Družina ga je gledala kako stoji kao pogođen, ali nažalost ne gromom. Najzad, podigao je pesnice prema nebu i rekao: 'Hteo sam oluju! Samo oluju. Ne čak ni veliku oluju. Bilo kakvu oluju. A sada hoću da budem sasvim JASAN! Svega mi je DOSTA! Hoću oluju, i to ODMAH!' Blesak oluje koji mu je odgovorio pretvorio je višestruke senke zamka u zaslepljujuće belilo i sprženo crnilo. Pratila ga je tutnjava groma. Bila je to najglasnija buka koju je Hvel ikada čuo. Činilo se da započinje u njegovoj glavi i krči sebi put napolje. Nastavljala se dalje i dalje, pretresajući svaki kamen u zamku. Prašina je zasipala odozgo. Udaljeni toranj se prelomio s baletskom sporošću i preturajući oko sebe lagano je pao u gladne dubine klisure. Kada se završilo, ostala je tišina koja je zvonila poput zvona. Hvel je podigao pogled ka nebu. Veliki crni oblaci navlačili su se nad zamkom, zaklanjajući zvezde. Oluja se vratila. Večnost je provela učeći veštinu. Godine je provela vrebajući u udaljenim dolinama. Satima je vežbala ispred glečera. Proučavala je velike oluje iz prošlosti. Dovela je svoje umeće do perfekcije. A sada, večeras, s onim što je, koliko je mogla da vidi, bila prijemčiva publika koja ju je iščekivala, odlučila je da joj pruži, pa... buru. Hvel se osmehnuo. Možda bogovi i jesu slušali, na kraju krajeva. Zažalio je što nije zatražio i dobru mašinu za vetar. Mahnuo je Tomdžonu. 'Kreni!' Dečko je klimnuo i otpočeo svoj udarni govor. 'A sada, naša nadmoć je potpuna...' Iza njega veštice su se naginjale oko kotla.
Terry Pratchet 126 'Ovo je, bre, samo lim', prosiktala je Nana. 'I pun je svakakvih bljuzgarija.' 'A vatra je samo crveni papir', prošapta Magrat. 'Odande je izgledalo tako stvarno, a ono samo crveni papir! Vidi možeš da ga probušiš...' 'Pusti sad to', reče Baka. 'Samo izgledaj kao da si u poslu, i čekaj dok ne kažem.' Dok su se Zli Kralj i Dobri Vojvoda upuštali u razmenu koja će dovesti do uzbudljive Scene dvoboja, s nelagodnošću postali su svesni dešavanja iza sebe i povremenih kikota iz publike. Nakon potpuno neprikladne salve smeha, Tomdžon se usudio da pogleda ispod oka. Jedna od veštica cepkala je njihovu vatru u komadiće. Druga je pokušavala da očisti kotao. Treća je prekrštenih ruku sedela i streljala ga pogledom. 'Zemlja sama spram tiranije diže glas...', reče Vimslou, a onda uhvati izraz na Tomdžonovom licu i otprati njegov pogled. Glas mu je utihnuo. 'I da je osvetim zove mene', došapnu mu Tomdžon usrdno. 'A-ali', prošapta Vimslou, pokušavajući da neprimetno pokaže svojim bodežom. 'Ni mrtva ne bih dozvolila da me vide s ovakvim kotlom', reče Nana Og, šapatom dovoljno glasnim da se čuje do drugog kraja dvorišta. 'Dva dana ribanja i kofa peska, eto šta je ovo.' 'I da je osvetim zove mene', prosikta Tomdžon. Krajičkom oka ugledao je Hvela među kulisama, sleđenog u izrazu neiskazivog besa. 'Kako li samo naprave da treperi?', zapita Magrat. 'Tiše, vas dve', reče Baka. 'Smetate ljudima.' Podigla je šešir Vimslou. 'Samo napred, mladiću. Ne obraćaj pažnju na nas.' 'Š'a?', reče Vimslou. 'Aha, i da je osvetiš zove te, zar ne?', reče Tomdžon u očaju. 'I nebesa za odmazdom vape, pretpostavljam.' U trenu, oluja je udarila gromom koji je razneo vrh drugog tornja... Vojvoda se zgurio na svom sedištu, a lice mu je predstavljalo panoramu straha. Ispružio je ono što je nekada bio prst. 'Eno ih', zadahtao je. 'To su one. Šta one rade u mom komadu? Ko je rekao da one mogu da budu u mom komadu?' Vojvotkinja koja je bila manje sklona bavljenju retoričkim pitanjima pozvala je najbližeg stražara. Na pozornici Tomdžon se preznojavao pod teretom teksta. Vimslou je bio rastrojen. Sada je i Gamridž, koji je igrao ulogu Dobre Vojvotkinje s lanenom perikom, izgubio nit. 'Aha, zlim kraljem si me nazvao, mada prošaputa tako da te niko sem mene čuti mogao nije', zagunđao je Tomdžon. 'A ti si pozvala stražara, verovatno nekim tajnovitim signalom, koji ne duguje ništa umešnosti jezika.' Stražar je uleteo postrance, i dalje se saplićući usled Hvelovog izguravanja. Zagledao se u Baku Vedervaks. 'Hvel kaže šta se kog đavola dešava?', prosikta. 'Šta to bi?', reče Tomdžon. 'Da li ja to čuh da kažeš: Dolazim, moja damo?' 'Sklonite ove, rekao je!' Tomdžon se uputio ka pročelju bine. 'Ti brbljaš čoveče. Vidi kako izbegavam tvoje sporo koplje. Rekoh, vidi kako izbegavam tvoje sporo koplje. Tvoje koplje, čoveče. Držiš ga u svojoj glupavoj ruci, za ime sveta.' Stražar mu je uputio očajnički, ukočeni osmeh. Tomdžon je oklevao. Ostala tri glumca oko njega netremice su posmatrala veštice. Pomaljajući se pred njim sa svom neizbežnošću poreske prijave približavala se borba mačevima, tokom koje će, počinjao je da shvata, morati sam da parira svojim divljim naletima i da se na smrt probode. Okrenuo se u pravcu tri veštice. Usta su mu se otvorila. Po prvi put u svom životu njegovo zamašno pamćenje ga je izdalo. Nije mogao da smisli šta da kaže.
Teri Pračet 127 Baka Vedervaks je ustala. Krenula je ka ivici pozornice. Publika je zadržala dah. Podigla je ruku. 'Utvare uma i zamisli sve skovane van, ja Istini kazujem da obasja...', oklevala je, '... svoj tampti-tampti dan.' Tomdžon je osetio kako ga prolazi jeza. I ostali su se prenuli u život. Iz dubina njihovih praznih umova nove reči stadoše da naviru, reči rumene od krvi i osvete, reči koje su odjekivale između kamenih zidova zamka, reči pothranjene u silikonu, reči koje su želele da ih drugi čuju, reči koje su navaljivale tako žestoko da bi pokušaj da se ne izgovore završio slomljenom vilicom. 'Plašiš li ga se sad?', reče Gamridž. 'I to pometenog pićem? Uzmi ovaj bodež, mužu - za sečivo si udaljen od kraljevine.' 'Ne usuđujem se', reče Vimslou, pokušavajući u čudu da pogleda svoja usta. 'Ko će znati?' Gamridž je odmahnuo prema publici. Nikada više neće glumiti ovako dobro. 'Gle, tu je samo noć bez očiju. Uzmi bodež sad, kraljevinu uzmi sutra. Ubodi ga, čoveče.' Ruka mladog Vimsloua se tresla. 'Imam ga, ženo', reče. 'Je l' ovo nož što vidim pred sobom?' 'Nego šta je nego nož. Hajde, učini sad to. Slabi ne zaslužuju milost. Reći ćemo da je pao niz stepenice.' 'Ali ljudi će sumnjati!' 'Ne postoje li tamnice? Ne postoje li sprave za mučenje? Posedovanje je devet delova zakona, mužu, kada je ono što poseduješ nož.' Vimslou je trgnuo ruku unazad. 'Ne mogu! Bio je tako dobar prema meni!' 'A ti možeš da budeš Smrt sam za njega...' * * * Dejf je čuo glasove kako dopiru iz velike udaljenosti. Popravio je masku, proverio smrtonosnost svog izgleda u ogledalu i zagledao se u rukopis u samotnoj tami prostora iza pozornice. 'Ustuknite sada, Smrtnici Bedni', reče. 'Jer Ja sam Smrt, Kojeg Ni... Kojeg Ni...' NIJEDNA BRAVA. 'O, hvala', odsutno reče dečak. 'Kojeg Nijedna Brava Ne Bi Zadržala...' ZADRŽATI NEĆE. 'Zadržati Neće, Nit Kapije Spuštena Reza. Da Ovde... ovde... ovde' DA OVDE UZMEM DANAK SVOJ U OVOJ NOĆI KRALJEVA. Dejf se otromboljio. 'Toliko si bolji u ovome', zavapio je. 'Imaš pravi glas i možeš da zapamtiš reči.' Osvrnuo se oko sebe. 'Radi se samo o tri reda i Hvel će me... staviti... u... top.' Sledio se. Oči su mu se rezrogačile i postale dva tanjirića straha kada je Smrt pucnuo prstima ispred dečakovog ukrućenog lica.' ZABORAVI, zapovedio je, okrenuo se i tiho uputio prema kulisama. Njegova lobanja bez očiju prešla je pogledom preko niza kostima do voštanog rusvaja šminkerskog stola. Njegove prazne nozdrve omirisale su pomešane mirise naftalina, pomada i znoja. Ovde je bilo nečega, razmišljao je, što je skoro pripadalo bogovima. Ljudi su sagradili svet unutar sveta, koji ga je odslikavao otprilike na isti način kao što kap vode odslikava krajolik. Pa ipak... pa ipak... Unutar tog malog sveta postarali su se da ubace sve stvari za koje bi pomislio da žele da pobegnu od njih - mržnju, strah, tiraniju i tako dalje. Smrt je ovo kopkalo. Mislili su da žele da se izdignu iznad sebe, a svaka umetnost koju su ljudi osmislili sve ih je više uvlačila unutra. Bio je očaran. Ovde je bio s vrlo određenom i jasnom svrhom. Postojala je duša koju je trebalo pokupiti. Nije bilo vremena za nedoslednosti. Ali šta je vreme, na kraju krajeva?
Terry Pratchet 128 Njegova stopala počeše nevoljno da škljocajući igraju po kamenom podu. Sam, u sivom polumraku, Smrt je stepovao. ... SUTRADAN TI U GARDEROBI OKAČE ZVEZDU... Pribrao se, popravio kosu i tiho čekao na svoj red. Do sada ga nikada nije propustio. Ima da izađe tamo i da ih pokosi. * * * 'A ti možeš da budeš Smrt sam za njega. Sad!' Smrt je ušao škljocajući stopalima po pozornici. USTUKNITE SADA, SMRTNICI BEDNI, reče, JER JA SAM SMRT, KOJEG NI... NI... KOJEG NI... Oklevao je. Oklevao je po prvi put u čitavoj večnosti svog postojanja. Jer iako je Smrt Disksveta bio navikao na ljude u milionima, u isti mah svaka smrt bila je intimna i lična. Smrt je retko ko viđao osim onih koji su se bavili okultnim stvarima i samih njegovih klijenata. Razlog što ga niko drugi nije video bio je u tome što je ljudski mozak dovoljno pametan da izbaci prizore koji su suviše zastrašujući, ali problem koji se ovde javljao bio je taj da je nekoliko stotina ljudi u stvari očekivalo da vidi Smrt u ovom trenutku i stoga su ga i videli. Smrt se polako okrenuo i pogledao u stotine iščekujućih očiju. Čak i u zagrljaju istine, Tomdžon je prepoznao kolegu glumca u nevolji i izborio se za kontrolu nad svojim usnama. '...jedna brava zadržati neće...', prošaputa kroz zube stisnute u grimasi. Smrt mu uputi izbezumljeni osmeh treme. ŠTA? šapnu glasom nalik nakovnju koji udara mali olovni čekić. '...jedna brava zadržati neće, nit' kapije spuštena...', ohrabrujuće reče Tomdžon. ...JEDNA BRAVA ZADRŽATI NEĆE, NIT' KAPIJE SPUŠTENA... UH... očajnički ponovi Smrt, posmatrajući mu usta. '...reza!...' REZA. 'Ne, ne mogu to da uradim!', reče Vimslou. 'Videće me! Tamo dole u dvorani, neko gleda!' 'Nema nikoga!' 'Osećam pogled!' 'Neodlučni kretenu! Moram li sve da ti nacrtam? Pogledaj, stopalo mu je na prvom stepeniku!' Vimslouovo lice bilo je iskrivljeno od straha i nesigurnosti. Povukao je ruku. 'Ne!' Iz publike se začuo vrisak. Vojvoda se napola digao iz sedišta s izmučenom pesnicom u ustima. Dok su ga gledali, on se teturao ispred preneraženih ljudi. 'Ne! Ja to nisam uradio! Nije bilo tako! Ne možete da kažete da je bilo tako! Niste bili tamo!' Pogledao je u okrenuta lica oko sebe i splasnuo. 'Nisam ni ja', zakikotao se. 'Spavao sam u to vreme, znate. Vrlo dobro se sećam. Bilo je krvi na prekrivaču, bilo je krvi na podu, ali to nisu stvari koje treba rasvetljavati. Ne mogu da dozvolim raspravu o nacionalnoj bezbednosti. To je bio samo san, a kada sam se probudio, on bi sutradan bio živ. A sutra se to ne bi dogodilo pošto nije ni bilo urađeno. A sutra možete da kažete da nisam znao. A sutra možete da kažete da se nisam sećao. Kakvu je samo buku napravio dok je padao! Dovoljnu da probudi mrtve... ko bi pomislio da je imao toliko krvi u sebi?...' Sada se već uspentrao na pozornicu i vedro osmehnuo okupljenom društvu. 'Nadam se da to sve razrešava', reče. 'Ha. Ha.' U tišini koja je usledila Tomdžon je otvorio usta da izrekne nešto što bi bilo prikladno, nešto utešno i otkrio je da ne postoji ništa što bi mogao da kaže. Ali neka druga ličnost ušla je u njega, preuzela mu usta i ovako progovorila:
Teri Pračet 129 'Mojim sopstvenim krvavim nožem, đubre jedno! Znam da si to bio ti! Video sam te na vrhu stepeništa, kako sisaš svoj palac! Ubio bih te sada, da samo nisam svestan da bih onda morao da provedem večnost slušajući tvoje cviljenje. Ja, Verens, bivši kralj...' 'Kakvo je ovo svedočenje?', reče vojvotkinja. Stala je ispred pozornice, sa pola tuceta vojnika pored sebe. 'Ovo su obične klevete', dodala je. 'I izdaja dostojna mučionice. Naklapanja ludih glumaca.' 'Ja sam bio prokleti kralj Lenkra!', povikao je Tomdžon. 'U kom slučaju si tobožnja žrtva', mirno reče vojvotkinja. 'I u nemogućnosti da govoriš u korist tužbe. To je protivno svakoj proceduri.' Tomdžonovo telo okrenulo se u pravcu Smrti. 'Bio si tamo! Sve si video!' SUMNJAM DA BIH MOGAO BITI SMATRAN VALJANIM SVEDOKOM. 'Stoga nema dokaza, a gde nema dokaza, nema ni zločina', reče vojvotkinja. Pozvala je vojnike da krenu napred. 'Toliko o tvom eksperimentu', reče svom mužu. 'Mislim da je moj način bolji.' Prešla je pogledom po pozornici i pronašla veštice. 'Uhapsite ih', reče. 'Ne', reče Luda, iskoračivši ispred kulisa. 'Šta si rekao?' 'Sve sam video', jednostavno reče Luda. 'Bio sam u Velikoj dvorani te noći. Ubili ste kralja, gospodaru moj.' 'Nisam!', viknu vojvoda. 'Nisi bio tamo! Nisam te tamo video! Naređujem ti da nisi bio tamo!' 'Nisi se usudio da ovo kažeš ranije', reče lejdi Felmet. 'Da, damo. Ali moram to reći sad.' Vojvoda se nesigurno zagledao u njega. 'Zakleo si se na odanost do smrti, moja Ludo', prosiktao je. 'Da, gospodaru, žao mi je.' 'Ti si mrtav.' Vojvoda je istrgao nož iz Vimslouove neopiruće ruke, jurnuo napred i do balčaka ga zario u Ludino srce. Magrat vrisnu. Luda se nesigurno klatio napred-nazad. 'Hvala bogovima da je gotovo', reče dok se Magrat probijala kroz glumce da bi ga privila na ono što bi se iz sažaljenja moglo nazvati - grudi. Ludi je palo na pamet da nikada nije gledao grudi pravo pred svojim očima, barem ne otkad je bio beba, a naročito je bilo okrutno od sveta što mu je uskratio to iskustvo sve do nakon njegove smrti. Nežno je uzeo Magratinu ruku i skinuo prezrenu kapu s rogovima s glave i bacio je što je dalje mogao. Više nije morao da bude Luda, shvatio je, da se brine zbog zaveta i slično. S još grudima pride, smrt se činila kao boljitak. 'Nisam ja to uradio', reče vojvoda. Nema bola, pomisli Luda. Baš čudno. Sa druge strane, jasno je da ne možeš osetiti bol kad si mrtav. Bilo bi to beskorisno. 'Svi ste videli da nisam to uradio', reče vojvoda. Smrt je zbunjeno pogledao vojvodu. Onda je zavukao ruku u nabore svog ogrtača i izvadio peščani sat. Na sebi je imao zvončiće. Malo ga je pretresao, usled čega oni pozvoniše. 'Nisam naložio da se tako nešto uradi', mirno reče vojvoda. Glas mu je dopirao iz neke velike daljine, na kojoj mu se nalazio um u ovom trenutku. Trupa ga je posmatrala bez reči. Nije bilo moguće mrzeti nekog u takvom stanju, već samo osećati nelagodnost u njegovoj blizini. Čak je i Luda osećao nelagodnost, a bio je mrtav. Smrt je kucnuo sat, a onda se zagledao u njega da vidi da nije pokvaren. 'Svi vi lažete', reče vojvoda spokojnim glasom. 'Lagati je nevaljalo.'
Terry Pratchet 130 Ubo je nožem nekoliko najbližih glumaca sanjalački, nežno, a onda je podigao sečivo. 'Vidite?', reče. 'Nema krvi! Nisam to bio ja.' Podigao je pogled prema vojvotkinji koja se sada nadnosila nad njim kao crveni cunami nad ribarskim seocetom. 'To je bila ona', reče. 'Ona je to uradila.' Ubo ju je jednom ili dva puta, reda radi, a onda je ubo i sebe i pustio da mu nož ispadne iz ruke. Nakon nekoliko sekundi razmišljanja, rekao je glasom mnogo bližim svetovima razboritosti: 'Sad mi ne možete više ništa.' Okrenuo se prema Smrti. 'Hoće li biti komete?', upita. 'Mora da bude kometa kad princ umre. Idem da vidim, važi?' Izašao je. Iz publike se prolomio aplauz. 'Mora mu se priznati da je kraljevske sorte', reče Nana Og naposletku. 'Lepo se vidi da kraljevi mogu da budu mnogo bolji u naopakosti nego ovakvi kao što smo ti i ja.' Smrt je približio peščani sat lobanji. Lice mu je zračilo zbunjenošću. Baka Vedervaks je podigla nož i prstom mu ispitala sečivo. Vrlo je lako kliznulo u dršku, tiho škripućući. Dodala ga je Nani. 'Eto ti tvog čarobnog mača', reče. Magrat je uputila pogled ka nožu, a onda ponovo ka Ludi. 'Jesi li mrtav ili ne?', upita. 'Mora da jesam', reče Luda pomalo prigušenim glasom. 'Mislim da sam u raju.' 'Ne, vidi, ne šalim se.' 'Ne znam. Ali voleo bih da udahnem.' 'Onda mora da si živ.' 'Svi su živi', reče Baka. 'To je lažni nož. Glumcima se verovatno ne smeju davati pravi.' 'Konačno, ne umeju čak ni kazan da održavaju', reče Nana. 'Da li su svi živi ili ne, to je pitanje za mene', reče vojvotkinja. 'Kao vladaru, to je moje zadovoljstvo da odlučim. Očigledno je da je moj muž izgubio razum.' Okrenula se vojnicima. 'A ja proglašavam...' 'Sad!', prosikta kralj Verens Baki na uvo. 'Sad!' Baka Vedervaks se isprsi. 'Začuti, ženo!', reče. 'Pravi kralj Lenkra stoji pred tobom!' Pljesnula je Tomdžona po ramenu. 'Šta, on?' 'Ko ja?' 'Gluposti', reče vojvotkinja. 'On je nekakvo mumlalo.' 'U pravu je, gospođo', reče Tomdžon na ivici panike. 'Moj otac vodi pozorište, a ne kraljevinu.' 'On je istinski kralj. Možemo to i da dokažemo', reče Baka. 'A, ne', reče vojvotkinja. 'Nećemo tako. Neće u ovoj kraljevini biti tajanstvenih naslednika koji se vraćaju u domovinu. Straža - vodite ga.' Baka Vedervaks je podigla ruku. Vojnici su se nesigurno vukli nogu pred nogu. 'Ona je veštica, zar ne?', upita jedan od njih. 'Svakako', reče vojvotkinja. Stražari su se nelagodno meškoljili. 'Videli smo ih gde pretvaraju ljude u daždevnjake', reče jedan. 'A onda ih nasukavaju.' 'Jeste, i meteže ih opšte.' 'Jeste.' 'Trebalo bi da popričamo o ovome. Treba da dobijemo dodatak za veštice.' 'Svašta bi mogla da nam uradi, gle. Možda je čak i aljkavuša.'
Teri Pračet 131 'Ne budite blesavi', reče vojvotkinja. 'Veštice ne rade takve stvari. To su samo priče za plašenje ljudi.' Stražar je odmahnuo glavom. 'Meni je to izgledalo vrlo ubedljivo.' 'Naravno da jeste, jer je tako i trebalo...', započe vojvotkinja. Uzdahnula je i otela koplje iz stražareve ruke. 'Pokazaću ti snagu ovih veštica', reče i baci ga ka Bakinom licu. Baka pomeri glavu u stranu brzinom zmijskog ujeda i uhvati koplje odmah iza šiljka. 'Znači', reče, 'došli smo i do ovoga, je li?' 'Ne plašite me, sestre po metli', reče vojvotkinja. Baka joj se zagledala u oko nekoliko sekundi. Onda je iznenađeno frknula. 'U pravu si', reče. 'Zaista te ne plašimo, zar ne...' 'Misliš li da vas nisam proučavala? Vaše veštičarenje je samo prevara i opsena, da zbuni slabašne umove. Mene ne plaši. Učini najgore što možeš.' Baka ju je zagledala neko vreme. 'Najgore što mogu?', reče najposle. Magrat i Nana Og lagano joj se skloniše s puta. Vojvotkinja se nasmeja. 'Pametna si', reče. 'To ti priznajem. I brza. Hajde, babuskero. Navuci svoje žabe i demone, ja ću...' Zaustavila se. Usta su joj se zakratko otvarala i zatvarala bez reči. Usne joj se povukoše u razjapljeni izraz užasa, oči zagledaše iza Bake, iza sveta u nešto sasvim drugo. Gurnula je pesnicu u usta i blago zacvilela. Ukočila se, kao zec koji je upravo ugledao lisicu i zna, bez ikakve sumnje, da je to poslednja lisica koju će ikada videti. 'Šta si joj to uradila?', upita Magrat, kao prva koja se usudila da progovori. Baka se osmehnu. 'Glavologija', reče Baka i osmehnu se. 'Za to ti nije potrebna nikakva magija Crne Alis.' 'Da, ali šta si uradila?' 'Niko ne može da postane takav, a da ne izgradi zidove unutar glave', reče. 'Samo sam ih porušila. Svaki vrisak. Svaku molbu. Svako žiganje osećanja krivice. Svako probadanje savesti. Sve odjednom. Ima mala caka za to.' Nadmeno se nasmešila prema Magrat. 'Jednog dana ću ti pokazati, ako hoćeš.' Magrat je razmišljala. 'Užasno je', reče. 'Gluposti', Baka se jezivo osmehnu. 'Svako hoće da upozna svoje pravo ja. Sada ga je upoznala.' 'Ponekad moraš da budeš dobar da bi bio okrutan', prihvati Nana Og. 'Mislim da je to možda najgora stvar koja može nekoga da zadesi', reče Magrat, dok se vojvotkinja klatila napred - nazad. 'Za ime sveta, upotrebi malo maštu, devojko', reče Baka. 'Ima mnogo gorih stvari. Igle pod noktima, recimo. Pa onda ono s kleštima.' 'Usijani noževi u dupe', reče Nana Og. 'I to, prvo ručica, tako da isečeš prste pokušavajući da ih izvadiš...' 'Ovo je jednostavno najgore što ja mogu da uradim', usiljeno reče Baka Vedervaks. 'I urađeno je kako treba i dolikuje. Tako treba veštica da se ponaša, znaš. Nema potrebe za nekim dramskim dodacima. Većina magije odigrava se u glavi. To je glavologija. Sad, ako bi...' Zvuk nalik ispuštanju glasa začuo se iz vojvotkinjinih usta. Glava joj se iznenada trznula unazad. Otvorila je oči, trepnula i uprla ih u Baku. Čista mržnja natopila je njen izgled. 'Straža!', reče. 'Naredila sam vam da ih vodite!' Baka je zinula. 'Šta?', zapita. 'Ali... ali pokazala sam ti tvoje pravo ja...' 'Trebalo bi da budem uznemirena, je li?' Dok su vojnici mlitavo hvatali Baku za ruke, vojvotkinja joj se unela u lice. Njene bujne obrve predstavljale su 'V' pobedničke mržnje. 'Trebalo bi da puzim po podu, je li tako? E pa, starice, videla sam upravo kakva sam, shvataš, i
Terry Pratchet 132 ponosna sam na to! Sve bih ponovo uradila, samo još vrelije i dugotrajnije! Uživala sam u tome, i to sam radila jer sam tako želela!' Lupnula se po ogromnom prostranstvu svojih grudi. 'Glupave budale!', reče. 'Tako ste slabe. Stvarno ste mislile da su ljudi u suštini dobri, ispod svega, zar ne?' Ljudi su se na pozornici sklanjali od čiste sile njenog likovanja. 'Dakle, pogledala sam ispod', reče vojvotkinja. 'Znam ja šta pokreće ljude. To je strah. Čisti, urođeni strah. Nema jedne među vama koja me se ne plaši, mogu da vas nateram da se od straha upišate u gaće, a sada ću da uzmem...' U tom trenutku Nana Og ju je udarila kazanom u potiljak. 'Nastavlja ona, je l' da?', reče vedro dok je vojvotkinja padala. 'Bila je pomalo čudnovata, ako mene pitaš.' Nastala je duga, neprijatna tišina. Baka Vedervaks se nakašlja. Onda se ljubazno i prijateljski nasmešila vojnicima koji su je držali i pokazala na gomilu koja je sada bila vojvotkinja. 'Odvedite je i stavite u neku ćeliju', zapovedi. Ljudi stadoše u stav mirno, uhvatiše vojvotkinju pod ruke i podigoše je s dosta muke. 'Samo pažljivo', reče Baka. Protrljala je ruke i okrenula se Tomdžonu koji ju je posmatrao otvorenih usta. 'Budi siguran u to', prosikta. 'Ovde i sada, dečko moj, nemaš izbora. Ti si kralj Lenkra.' 'Ali ja ne znam kako da budem kralj!' 'Svi smo te videli! Sve si odradio kako treba, uključujući i dernjavu.' 'To je samo gluma!' 'Onda glumi. Biti kralj je, je...' Baka je oklevala i pucnula prstima prema Magrat. 'Kako se zovu one stvari, uvek ih je sto u nečemu?' Magrat je bila zbunjena. 'Misliš na procente?', upita. 'E, na njih', složi se Baka. 'Većina procenata u kraljevanju je gluma, ako mene pitaš. Treba da si dobar u tome.' Tomdžon je pogledom tražio pomoć među kulisama, gde je trebalo da bude Hvel. Patuljak je zapravo bio tamo, ali nije obraćao mnogo pažnje. Pred njim je bio scenario koji je furiozno prepravljao. * * * ALI UVERAVAM TE DA NISI MRTAV. VERUJ MI NA REČ. Vojvoda se kikotao. Odnekud je izvukao čaršav, prebacio ga preko sebe i sada je klizio nekim od manje korišćenih hodnika zamka. Ponekad bi se dubokim glasom javio: 'Vuu-uu'. Ovo je brinulo Smrt. Navikao je na ljude koji tvrde da nisu mrtvi, zato što je smrt uvek predstavljala šok, i većini ljudi je predstavljalo problem da pređu preko toga. Ali ljudi koji tvrde da su mrtvi svakim dahom svog tela bili su novo i uznemirujuće iskustvo. 'Iskakaću pred ljude', čežnjivo reče vojvoda. 'Škljocaću svojim kostima po noći, posadiću se na krov i predskazivaću smrt u kući...' TO RADI VEŠTAC. 'I ja ću ako budem hteo', reče vojvoda s tračkom ranije odlučnosti. 'I prolaziću kroz zidove, i kucaću po stolovima i prosipaću ektoplazmu po svima koji mi se ne budu svideli. Ha. Ha.' NE VREDI. ŽIVIM LJUDIMA NIJE DOZVOLJENO DA BUDU DUHOVI. ŽAO MI JE. Vojvoda je neuspešno pokušao da prođe kroz zid, odustao i otvorio vrata prema oronulom delu tvrđave. Oluja je pomalo oslabila i tanka korica meseca provirivala je iza oblaka kao tapkaroš karata za večnost. Smrt se provukao kroz zid iza njega. 'Dobro onda', reče vojvoda, 'ako nisam mrtav, zašto si ti onda ovde?' Naskočio je na zid i zamahao čaršavom.
Teri Pračet 133 ČEKAM. 'Čekaj zauvek, kostoglavi!', pobednički reče vojvoda. 'Lebdeću u svetu sutona, pronaći ću lance kojima ću zveckati i još ću...' Koraknuo je unazad, izgubio ravnotežu, svom težinom tresnuo o zid i skliznuo. Za trenutak ostatak njegove desne ruke neuspešno je zagrebao po kamenu, a onda nestao. Smrt je očigledno potencijalno svugde u isto vreme i u nekom smislu nije ništa tačnije reći da je on bio na zidinama, čisteći nepostojeće čestice s blistave metalne oštrice sečiva njegove kose, nego što bi bilo reći da je bio do pojasa u uspenušaloj vodi ispresecanoj oštrim kamenjem na dnu Lenkrove litice. Njegov krečnjački pogled skliznuo je naniže i naglo stao na mestu gde je bujica tekla nekoliko izdajničkih pedalja iznad šiljatog kamenja. Posle nekog vremena vojvoda je seo, providan u fosforescentnim talasima. 'Opsedaću im hodnike', reče, 'i šaputaću u tihim noćima.' Glas mu je postajao sve slabiji, gotovo izgubljen u neumornom huku reke. 'Uradiću da stolice od pruća naročito zlokobno krčkaju, samo čekaj i videćeš.' Smrt mu se osmehnu. E SAD VEĆ PRETERUJEŠ. Počela je da pada kiša. * * * Ramtopska kiša ima naročitu probojnu moć u poređenju s kojom obična kiša izgleda gotovo suva. U potocima je tekla niz krovove zamka i na neki način izgledalo je da prolazi pravo kroz crepove i ispunjavala je Veliku dvoranu toplom, neprijatnom vlagom. Dvoranu je ispunjavala polovina stanovništva Lenkra. Napolju su naleti kiše čak zaglušili i udaljeni huk reke. Natapala je pozornicu. Boje su se slivale i mešale na naslikanoj pozadini, a jedna od zavesa otkačila se sa šine i tužno pljusnula u lokvu. Unutra, Baka Vedervaks je dovršavala govor. 'Zaboravila si na krunu', šapnu Nana Og. 'Ah', reče Baka. 'Da, kruna. Na njegovoj je glavi, vidite? Sakrile smo je među krune kada su glumci izašli, iz prostog razloga što je niko ne bi tu tražio. Pogledajte kako mu savršeno pristaje.' Trebalo bi pripisati Bakinoj neobičnoj moći ubeđivanja činjenicu da su svi videli kako savršeno pristaje Tomdžonu. Zapravo jedini koji to nije video bio je sam Tomdžon, koji je bio svestan da su je samo njegove uši sprečavale da postane ogrlica. 'Zamislite samo šta je bilo kada ju je prvi put stavio na glavu', nastavila je. 'Pretpostavljam da je osetio onostranu utrnulost.' 'U stvari, bila je prilično...', započe Tomdžon, ali niko ga nije slušao. Slegnuo je ramenima i nagnuo se prema Hvelu, koji je i dalje marljivo pisao. 'Da li onostrano znači neudobno?', upita šapatom. Patuljak ga je odsutno pogledao. 'Šta?' 'Rekoh, da li onostrano znači neudobno?' 'A? Ah. Ne, ne bih rekao.' 'Pa šta onda znači?' 'Nemam pojma. S poleđine, valjda.' Hvelov pogled se vratio na svoje žvrljotine kao privučen magnetom. 'Možeš li da se setiš šta je rekao posle onih silnih sutra? Nisam uhvatio ono posle toga...' 'I nije bilo potrebe da svima kažeš da sam - usvojen', reče Tomdžon. 'Tako je bilo, znaš', nehajno reče patuljak. 'Najbolje je biti iskren u tim stvarima. E sad, da li ju je on zapravo ubo, ili ju je samo optužio?' 'Ja ne želim da budem kralj!', promuklo je prošaputao Tomdžon. 'Svi kažu da treba da nasledim tatu!'
Terry Pratchet 134 'Čudno je to, sve to nasleđivanje', reče patuljak. 'Mislim, da sam ja nasledio mog tatu, bio bih trideset metara ispod zemlje i kopao kamenje, dok eto...' Glas mu je utihnuo. Zagledao se u vrh svog pera kao da je imao neku naročitu privlačnu moć. 'Dok eto, šta?' 'A?' 'Slušaš li ti uopšte?' 'Znao sam da sam pogrešio kada sam ga napisao, znao sam da je obrnuto... Šta? O, da. Budi kralj. Dobar je to posao. Barem bi se reklo da vlada velika konkurencija. Stvarno mi je drago zbog tebe. Jednom kad postaneš kralj, možeš da radiš šta ti je volja.' Tomdžon je pogledao lica Lenkrovih velikodostojnika koja su bila oko stola. Gledala su ga zainteresovanim, račundžijskim pogledima, poput posetilaca stočne izložbe. Odmeravala su ga. Misao da će jednom kada bude kralj moći da radi šta mu je volja uvukla mu se hladno i sluzavo. Ukoliko je ta volja da bude kralj. 'Mogao bi da izgradiš sopstveno pozorište', reče Hvel, a oči mu zaiskriše za trenutak. 'S onoliko otvora na bini koliko ti volja i sjajnim kostimima. Mogao bi svake večeri da glumiš u novom komadu. Mislim, u poređenju s tim Diskos bi izgledao kao koliba.' 'Ko bi dolazio da me vidi?', upita Tomdžon, tonući u svoju stolicu. 'Svi.' 'Šta, svake večeri?' 'Mogao bi da im narediš', reče Hvel ne podigavši pogled. Znao sam da će to reći, pomisli Tomdžon. Nemoguće je da tako i misli, dodade velikodušno. On ima svoj komad. On ne postoji zaista u ovom svetu, ne sada u ovom trenutku. Uzeo je krunu i počeo da je pretura u rukama. Nije bilo mnogo metala u njoj, ali bila je teška. Pitao se koliko bi teška tek postala kada bi je nosio sve vreme. Na čelu stola bila je prazna stolica u kojoj je sedeo, bio je sasvim siguran, duh njegovog pravog oca. Bilo bi lepo izvestiti da je, kada su ih zvanično upoznali, osetio išta više od zime i zujanja u ušima. 'Pretpostavljam da bih mogao da pomognem ocu da otplati Diskos', reče. 'To bi bilo lepo, da', reče Hvel. Okretao je krunu među prstima i mrzovoljno slušao razgovore koji su se odvijali oko i preko njega. 'Petnaest godina?', upita gradonačelnik Lenkra. 'Morale smo', reče Baka Vedervaks. 'Učinilo mi se da je pekar malo poranio prošle nedelje.' 'Ne, ne', nestrpljivo reče veštica. 'Ne ide to tako. Niko nije ništa izgubio.' 'Po mojoj računici', reče čovek koji je važio za Lenkrovog pandura, gradskog pisara i pogrebnika, 'svi smo izgubili petnaest godina.' 'Ne, svi smo ih dobili', reče gradonačelnik. 'Ima smisla. Vreme je kao onaj krivudavi put, znaš, ali mi smo presekli prečicom preko polja.' 'Ni slučajno', reče pisar, privlačeći list papira preko stola. 'Pogledajte ovako...' Tomdžon je dopustio vodama debate da ga ponovo preklope. Svi su želeli da on bude kralj. Nikom nije ni palo na pamet da pomisli šta on želi. Njegov stav nije se računao. Da, to je bilo to. Niko nije želeo da on bude kralj, ne baš on. Samo se, eto, desilo da se nađe pri ruci. Zlato ne tamni, barem ne fizički, ali Tomdžon je osećao da je tanka metalna traka u njegovim rukama posedovala neprijatnu dubinu u svom sjaju. Ležala je na previše zabrinutih glava. Kad biste je stavili pored uveta, čuli biste krike. Postao je svestan da ga još neko posmatra. Taj pogled je poigravao na njegovom licu kao odsjaj sveće na lilihipu. Pogledao je naviše. Bila je to treća veštica, mlada... najmlađa od tri i imala je napregnut izraz lica i frizuru nalik živoj ogradi. Sedela je pored stare Lude kao da je bila u većinskom vlasništvu nad njim.
Teri Pračet 135 Nije njegov lik bilo ono što je ona ispitivala. Bile su to njegove crte. Njene oči odmeravale su ga od potiljka do nosa poput šibera. Uputio joj je jedan hrabri osmeh koji ona nije ni primetila. Baš kao i svi drugi, pomislio je. Samo ga je Luda opazio i uzvratio mu je izvinjavajućim osmehom i malim zavereničkim pokretom prstima koji su govorili: 'Šta ćemo mi ovde, dva razborita čoveka kao što smo ti i ja?' Žena ga je ponovo gledala, okrećući glavu čas ovako, čas onako i sve više sužavajući oči. Sve vreme je šarala pogledom od Lude i natrag prema Tomdžonu. Onda se okrenula najstarijoj veštici, jedinoj osobi u čitavoj sparnoj, vlažnoj prostoriji kojoj je izgleda pošlo za rukom da se dokopa krigle piva i šapnula joj nešto na uvo. Njih dve su započele živu, šaptavu diskusiju. Bio je to, pomislio je Tomdžon, naročito ženski način razgovora. Takvi razgovori obično su se odvijali na pragovima vrata, gde su sve učesnice stajale prekrštenih ruku i ako bi iko bio tako neljubazan da prođe pored, iznenada bi ućutale i u tišini bi ga gledale dok ne ode bezbedno izvan dometa ušiju. Postao je svestan da je Baka Vedervaks prestala da priča i da ga je čitava dvorana posmatrala s iščekivanjem. 'Zdravo?', reče. 'Možda bi bilo dobro da se krunisanje održi sutra', reče Baka. 'Nije dobro za kraljevinu da bude bez vladara. Njoj se to ne sviđa.' Ustala je, odgurnula stolicu, došla i uzela Tomdžona za ruku. Pratio ju je neopirući se preko čitave prostorije i uz stepenice do trona, gde mu je stavila ruke na ramena i nežno ga pritisla prema pohabanim crvenim plišanim jastucima. Začulo se struganje klupa i stolica. Osvrnuo se u panici. 'Šta će sad da bude?', upita. 'Ne brini', odlučno reče Baka. 'Svi žele da dođu i da ti se zakunu na odanost. Samo otmeno klimaj glavom i svakog pitaj šta radi i da li uživa u tome. Oh, i bolje bi bilo da im vratiš krunu.' Tomdžon ju je brzo skinuo. 'Zašto?', upita. 'Hoće da ti je predaju.' 'Ali već je imam!', očajnički primeti Tomdžon. Baka strpljivo uzdahnu. 'Samo u onom, kakosekaže, stvarnom smislu', reče. 'Ovo je više ceremonijalno.' 'Misliš nestvarno?' 'Da', reče Baka. 'Ali mnogo važnije.' Tomdžon je grčevito stegnuo rukohvate prestola. 'Dovedi mi Hvela', reče. 'Ne, moraš to uraditi na taj način. To je presedan, znaš, prvo moraš da upoznaš...' 'Rekoh, dovedi mi patuljka. Nisi li čula šta sam rekao, ženo?' Ovog puta Tomdžon je pogodio i tonalitet i jačinu glasa, ali Baka se veličanstveno pribrala. 'Mislim da baš ne shvataš s kim pričaš, mladiću', reče. Tomdžon se pridigao s prestola. Igrao je vrlo mnogo kraljeva i većina njih nije bila od vrste koja se otmeno rukuje s podanicima i pita ljude da li im se sviđa posao koji rade. Oni su nekako više bili od one vrste koja gurne ljude u bitku u pet sati nekog ledenog jutra i pri tom ih još ubedi da je to bolje nego da su u krevetu. Sve ih je prizvao i uputio Baki Vedervaks izliv kraljevske nadmenosti, ponosa i arogancije. 'Mi mislimo da pričamo s podanikom', reče. 'Sada uradi kao što smo rekli!' Bakino lice bilo je nepokretno nekoliko sekundi dok je smišljala šta da uradi sledeće. Onda se osmehnula za sebe i lagano rekla: 'Kako želite', otišla i dovukla Hvela koji je još pisao. Patuljak se kruto nakloni. 'Pusti to', odseče Tomdžon. 'Šta sad da radim?' 'Ne znam. Da li bi želeo da ti napišem prihvatni govor?' 'Rekao sam ti. Ne želim da budem kralj!'
Terry Pratchet 136 'To bi onda predstavljalo problem kod prihvatnog govora', složio se patuljak. 'Da li si zaista razmislio o tome? Biti kralj je velika uloga.' 'Ali je jedina koju možeš da igraš!' 'Hmm. Pa, prosto im reci ne, onda.' 'Samo tako? Da li će upaliti?' 'Vredi pokušati.' Grupa velikodostojnika Lenkra približavala se s krunom na jastučetu. Glavešine su imale izraz uzdržanog poštovanja kojeg je pratio još jedino tračak samozadovoljstva. Nosile su krunu kao da je u pitanju bio poklon za dobrog dečaka. Gradonačelnik Lenkra se nakašljao iza svog dlana. 'Za pravo krunisanje biće potrebno nešto vremena da se upriliči', započeo je, 'ali mi bismo želeli...' 'Ne', reče Tomdžon. Gradonačelnik je oklevao. 'Molim?', upita. 'Neću je prihvatiti.' Gradonačelnik je ponovo oklevao. Usne su mu se pokretale, a oči su mu se malo zacaklile. Osećao je da se negde zagubio i odlučio da će biti najbolje ako počne iz početka. 'Za pravo krunisanje biće potrebno...', odvažio se. 'Neću', reče Tomdžon. 'Neću da budem kralj.' Gradonačelnik je zevao kao šaran. 'Hvele?', očajnički reče Tomdžon. 'Ti si dobar s rečima.' 'Problem s kojim se ovde suočavamo', reče patuljak, 'jeste da ne očigledno nije među ponuđenim odgovorima kada ti se nudi kruna. Mislim da bi on podneo možda.' Tomdžon je ustao i zgrabio krunu. Podigao ju je iznad glave kao daire. 'Slušajte me, svi', reče. 'Zahvaljujem vam se na ponudi, velika je to počast. Ali ne mogu da je prihvatim. Nosio sam više kruna nego što biste mogli da izbrojite i jedina kraljevina kojom znam da vladam ima zavese pred sobom. Žao mi je.' Ove reči dočekala je mrtva tišina. To kao da nisu bile prave reči. 'Drugi problem je', pričljivo reče Hvel, 'da ti u stvari nemaš izbor. Vidiš, ti jesi kralj. To je posao za koji si predodređen kada si se rodio.' 'Neću biti dobar u tome!' 'Nema to veze. Kralj nije nešto u čemu si dobar, to je nešto što jesi.' 'Ne možeš me ostaviti ovde! Ovde nema ničeg sem šuma!' Tomdžon je ponovo osetio gušenje i hladnoću, kao i lagano zujanje u ušima. Za trenutak je pomislio da je ugledao, bledog poput magle, visokog tužnog čoveka ispred sebe koji je preklinjući širio ruke. 'Žao mi je', prošapta. 'Stvarno mi je žao.' Kroz iščezavajuću prikazu ugledao je veštice koje su ga napregnuto posmatrale. Pokraj njega, Hvel reče: 'Jedini izlaz koji ti preostaje jeste da postoji još jedan naslednik. Ti se verovatno ne sećaš neke braće i sestara, je li?' 'Ne sećam se nikoga! Hvele, ja sam...' Ponovo je nastala žestoka rasprava među vešticama. A onda se Magrat uputila, uputila preko dvorane, krećući se kao plimski talas, krećući se kao nalet krvi u glavu, otresajući sputavajuću ruku Bake Vedervaks, grabeći ka prestolu kao klip motora i vukući Ludu za sobom. * * * 'Moliću lepo?' 'E-e, aaloo!' 'E-e, moliću lepo, ima li koga da čuje?' Zamak iznad bio je pun gungule i svenarodnog veselja i nije bilo nikog ko bi čuo ljubazne i izbezumljene glasove koji su odjekivali hodnicima tamnice i koji su postajali sve ljubazniji i sve izbezumljeniji svakim satom koji bi protekao.
Teri Pračet 137 'Hm, moliću? Oprostite? Biljem ima taj užasan problem kada su pacovi u pitanju, ako ne zamerite. Uujaaa!' Dopustimo kameri mašte da polako klizne natrag mračnim, prastarim hodnicima, obuhvatajući nabubrele gljive, zarđale lance, vlagu, senke... 'Ima li koga da čuje? Vidite, stvarno je previše. U pitanju je neka smešna greška, vidite, perike se skidaju k'o od šale...' Dopustimo molećivim odjecima da iščeznu među kamenim uglovima i tunelima nastanjenim glodarima, sve dok ne postanu ništa više od piskavog šapata na pragu čujnosti. 'Moliću lepo? Moliću lepo, oprostite, upomoć?' Neko će sigurno sići ovde dole jednog od narednih dana. * * * Nakon nekog vremena Magrat je pitala Hvela da li veruje u dugotrajne angažmane. Patuljak je zastao usred tovarenja kola.21 'Oko nedelju dana, najviše', reče napokon. 'S matineima, naravno.' * * * Prošao je mesec. Rani jesenji mirisi vlažne zemlje širili su se preko somotski tamnih pustara, gde je vodnjikava svetlost zvezda odjeknula u jednoj iskrici vatre. Uspravni kamen ponovo je bio na svom uobičajenom mestu, ali i dalje spreman na beg ako bi se posmatrači pojavili na vidiku. Veštice su oprezno sedele u tišini. Ovaj sastanak neće se ubrojati u sto najuzbudljivijih sastanaka podružnica svih vremena. Da ih je Musorgski video, noć na goloj planini završila bi se dok popiješ čaj. Onda Baka Vedervaks reče: 'Bila je to dobra gozba, čini mi se.' 'Ja sam gotovo povratila', ponosito reče Nana Og. 'A moja Širl je pomagala u kuhinji i donela mi je kući neke okrajke.' 'Čula sam', hladno reče Baka. 'Pola svinje i tri boce penušavog vina nestale su, kažu.' 'Lepo je kada neko misli na stare ljude', reče Nana Og, nimalo posramljena. 'Dobila sam i krunidbeni vrč.' Izvukla ga je. 'Piše Viva Verens II Rex. Zamisli da njega zovu Reks. Ne mogu da kažem da mnogo liči. Ne sećam se da sam ikad videla da mu drška štrči iz uveta.' Nastala je još jedna duga, užasno ljubazna pauza. Onda Baka reče: 'Pomalo nas je iznenadilo da nisi bila tamo, Magrat.' 'Mislile smo da ćeš biti u vrhu stola, tako nešto', reče Nana. 'Mislile smo da ćeš se preseliti tamo.' Magrat je ukočeno posmatrala svoja stopala. 'Nisam bila pozvana', reče slabašno. 'E pa, ja ne znam za pozivanje', reče Baka. 'Mi nismo bile pozvane. Ljudi ne moraju da pozivaju veštice, oni naprosto znaju da ćemo se pojaviti ako hoćemo. Časkom nam pronađu mesta', dodade pomalo zadovoljno. 'Vidite, bio je vrlo zauzet', reče Magrat svojim stopalima. 'Sve to organizovanje, znate. On je jako pametan, znate. Ispod.' 'Vrlo trezven momak', reče Nana. 'U svakom slučaju, mesec je pun', brzo reče Magrat. 'Mora se ići na sastanke podružnice kad je mesec pun, bez obzira na to kakve obaveze postojale.' 'Jeste li s...?', započe Nana Og, ali je Baka oštro munu u rebra. 'Baš je dobro što toliko pažnje posvećuje oživljavanju kraljevine', reče Baka umirujuće. 'To pokazuje da ume da razmišlja. Rekla bih da će sasvim ući u štos, pre ili kasnije. Vrlo je zahtevno biti kralj.' 21 Barem, nadgledanja utovarivanja. Pravu fizičku pomoć bilo mu je malo teže da pruži, budući da se prethodnog dana okliznuo i slomio nogu.
Terry Pratchet 138 'Da', reče Magrat jedva čujnim glasom. Tišina koja je usledila gotovo da je bila opipljiva. Narušila ju je Nana glasom blistavim i krhkim kao led. 'E pa, ponela sam flašu penušavog vina sa sobom', reče. 'Za slučaj da se on... za slučaj... za slučaj da nam se pije', ispravi se i mahnu flašom prema druge dve. 'Ne treba mi', sumorno reče Magrat. 'Popij malo, devojko', reče Baka Vedervaks. 'Hladna je noć. Valjaće ti za grudi.' Zagledala se u Magrat kada je mesec počeo da proviruje iza oblaka. 'Ej', reče. 'Kosa ti je nekako neuredna. Izgleda k'o da je nisi prala mesec dana.' Magrat briznu u plač. * * * Isti mesec obasjavao je inače neprimetan grad Ram Nic, nekih sto pedeset kilometara daleko od Lenkra. Tomdžon je napustio pozornicu praćen gromoglasnim aplauzom nakon završnog čina Trola iz Anka. Stotinu ljudi otići će večeras kućama razmišljajući da li su trolovi zaista tako loši kao što su to do tada mislili mada ih, naravno, to neće sprečiti da u svakom slučaju osećaju odvratnost prema njima. Hvel ga je potapšao po leđima kada je seo za šminkerski sto i počeo da skida debelu sivu glinu koja je trebalo da ga načini nalik hodajućem kamenu. 'Dobro izvedeno', reče. 'Ljubavna scena - baš kako treba. A kada si se okrenuo i zagrmeo na čarobnjaka, mislim da nije bilo suvog sedišta u prostoriji.' 'Znam.' Hvel je protrljao ruke. 'Noćas bismo mogli sebi da priuštimo krčmu', reče. 'Samo da...' 'Spavaćemo u kolima', odlučno reče Tomdžon, zagledajući se u parčetu ogledala. 'Ali znaš koliko nam je Lu... kralj dao! Mogli bi da budu perjani kreveti sve do kuće!' 'Biće slamarice i dobra zarada za nas', reče Tomdžon. 'I to će ti kupiti bogove s neba, i demone iz pakla, i vetar, i talase i više otvora na pozornici nego što možeš da prebrojiš, dragi moj baštenski ukrase.' Hvelova raka počivala je za trenutak na Tomdžonovom ramenu. Onda reče: 'U pravu si, gazda.' 'Sigurno da jesam. Kako napreduje komad?' 'Hmm? Koji komad?', upita Hvel nevino. Tomdžon je pažljivo uklonio gipsani čeoni greben. 'Znaš', reče. 'Taj. Kralj Lenkra.' 'Ah. Napreduje. Napreduje, znaš. Ima da ga pogodim ovih dana.' Hvel brzo promeni temu. 'Znaš, mogli bismo da se spustimo do reke i da uzmemo brod do kuće. Bilo bi to lepo, zar ne?' 'Ali mogli bismo da se spustimo kopnom i prikupimo još novca. To bi bilo bolje, zar ne?' Tomdžon se osmehnuo. 'Večeras smo uzeli sto tri penija; prebrojao sam glave za vreme Besede o presudi. To mu dođe gotovo jedan srebrnjak kad se odbiju troškovi.' 'Ti si na oca i tu nema greške', reče Hvel. Tomdžon se zavalio u stolici i pogledao u ogledalo. 'Da', reče. 'Pomislio sam da će biti bolje da budem.' * * * Magrat nije volela mačke, a prezirala je mišolovke. Oduvek je osećala da bi trebalo da bude moguće da se napravi nekakav aranžman sa stvorenjima kao što su miševi tako da se sva raspoloživa hrana raspodeli u najboljem interesu svih. Ovo je bio veoma humanitaran stav, što će reći da ga nisu delili miševi i stoga je mesečinom obasjana kuhinja bila uzavrela. Kada se začulo kucanje na vratima, izgledalo je kao da je čitav pod pojurio ka zidovima.
Teri Pračet 139 Nakon nekoliko sekundi ponovo se čulo kucanje. Nastupila je još jedna pauza. Onda je kucanje protreslo vrata u šarkama, a glas je povikao: 'Otvaraj, u ime kralja!' Sekund kasnije glas je pomalo povređeno rekao: 'Ne moraš tako da urlaš. Zašto si tako urlao? Nisam ti naredio da tako urlaš. Dovoljno da nekog zaplašiš, kad tako urlaš.' 'Oprostite, sire! Ide uz posao, sire!' 'Samo pokucaj ponovo. Malo nežnije, molim te.' Kucanje je moglo da bude i nežnije. Magratina kecelja pala je s kuke na kojoj je visila sa druge strane vrata. 'Jesi li siguran da to ne mogu sam da uradim?' 'Ne ide, sire, da kraljevi kucaju na vrata trošnih koliba. Najbolje da to prepustite meni. OTVARAJ U IME...' 'Naredniče!' 'Oprostite, sire. Zaboravio sam se.' 'Probaj kvaku.' Čuo se zvuk nekoga ko je krajnje neodlučan. 'To mi se nimalo ne sviđa, sire', reče nevidljivi narednik. 'Moglo bi da bude opasno. Ako hoćete moj savet, sire, ja bih zapalio krovnu slamu.' 'Zapalio?' 'Da, sire. Uvek to radimo ako ne odgovore na kucanje. Izlaze k'o bele rade.' 'Mislim da to ne bi bilo potrebno, naredniče. Mislim da ću oprobati kvaku, ako nemaš ništa protiv.' 'Srce mi se cepa da vas vidim kako to radite, sire.' 'E pa, žao mi je.' 'Mogli biste barem da me pustite da je malo sprljim za vas.' 'Ne!' 'Dobro, a je l' ne bih mogao samo malo da potpalim nužnik?' 'Apsolutno ne!' 'Onaj kokošinjac tamo izgleda da bi otiš'o k'o od...' 'Naredniče!' 'Sire!' 'Vrati se u zamak!' 'Šta, pa da vas ostavim sasvim samog, sire?' 'To je pitanje krajnje delikatnosti, naredniče. Ne sumnjam da si čovek dokazanih kvaliteta, ali postoje vremena kada je čak i kralju potrebno da bude sam. Tiče se mlade devojke, shvataš?' 'Aha. Ukapirao sam, sire.' 'Hvala ti. Pomozi mi da sjašem, molim te.' 'Oprostite zbog svega, sire. Bio sam netaktičan.' 'Ne mari.' 'Ako vam zatreba ikakva pomoć oko potpale...' 'Molim te, vrati se u zamak naredniče.' 'Da, sire. Ako ste sigurni, sire. Hvala vam, sire.' 'Naredniče?' 'Da, sire?' 'Biće mi potreban neko da vrati moju kapu sa zvončićima natrag u Esnaf luda u AnkMorporku, sada kad sam ga napustio. Čini mi se da si ti idealan čovek.' 'Hvala vam, sire. Najlepše hvala.' 'Tvoja je, a, goruća želja da budeš na usluzi.' 'Da, sire?' 'Postaraj se da te smeste u neku od gostinskih soba.' 'Da, sire. Hvala vam, sire.'
Terry Pratchet 140 Začuo se topot konja. Nekoliko sekundi kasnije kvaka je zaškripala i Luda se ušunjao unutra. Potrebna je znatna hrabrost da bi se ušlo u veštičju kuhinju po mraku, ali verovatno ne više nego što je potrebno da bi se nosila ljubičasta košulja sa somotskim rukavima i resama po ivicama. No, tako je izgledala. Nije imala zvončiće po sebi. Doneo je bocu penušavog vina i buket cveća, koji su se oboje spljeskali tokom puta. Stavio ih je na sto i seo pored ugaraka vatre. Protrljao je oči. Bio je to dugačak dan. Nije bio, osećao je to, dobar kralj, ali pred njim je stajao čitav život napornog rada da bude nešto za šta nije bio stvoren. Međutim, bio je istrajan. Koliko je on mogao da primeti, nijedan od njegovih prethodnika nije se uopšte trudio. Toliko toga da se uradi, toliko da se popravi, toliko da se organizuje... Povrh svega bio je tu problem s vojvotkinjom. Nekako je osećao poriv da je smesti u pristojnu ćeliju u provetrenoj kuli. Bila je udovica, na kraju krajeva. Osećao je da bi trebalo da bude ljubazan prema udovicama. Ali ljubazno ponašanje prema vojvotkinji kao da nije postizalo puno toga, jer ona to nije razumela, shvatajući to kao običnu slabost. Užasno ga je plašila pomisao da će možda morati da joj se odrubi glava. Ne, biti kralj nije bila šala. Ta pomisao ga je razgalila. Toliko se moglo reći o tome. I, posle nekog vremena, utonuo je u san. * * * Vojvotkinja nije spavala. Trenutno je bila na pola puta niz zid zamka na čvornovatom užetu od povezanih čaršava, pošto je čitav jučerašnji dan provela u postupnom grebanju maltera oko rešetki svog prozora, mada, istini za volju, mogli biste prokopati put iz prosečnog Lenkrovog zamka i komadom sira. Budala! Ostavio joj je escajg i puno posteljine! Eto kako su ovi ljudi reagovali. Dopuštali su da strah razmišlja umesto njih. Plašili su je se, čak i kada su mislili da je imaju u svojoj moći (a slabi nikada nisu imali snažne u svojoj moći, nikad zaista u svojoj moći). Da je ona samu sebe bacila u zatvor, učinila bi to tako da bi zažalila, što se uopšte rodila. Ali ovi su joj samo dali posteljinu i brinuli za nju. E pa, vratiće se ona. Veliki je svet napolju, a ona je znala kako da povlači poluge koje su činile da ljudi rade ono što joj je volja. Ovoga puta neće se ni opterećivati mužem. Slabić! On je bio najgori od svih, bez hrabrosti da bude onoliko zao koliko je iznutra znao da jeste. Tresnula je na mahovinu, zastala da uhvati dah, a onda, s nožem koji joj je već bio u ruci, kliznula pored zida od zamka i dalje u šumu. Otići će sve do udaljene granice i tamo preplivati reku, ili možda napraviti splav. Do jutra biće i suviše daleko za njih da bi je pronašli, a pre svega sumnjala je da će je uopšte i tražiti. Slabići! Išla je kroz šumu zapanjujućom brzinom. Na kraju krajeva, bilo je staza koje su bile dovoljno široke da se njima kreće zaprega, a ona je umela da se orijentiše. Uostalom, trebalo je samo da ide naniže. Kad dođe do klisure, samo će biti potrebno da prati tok. A onda joj se učinilo kao da je previše drveća. I dalje je postojala staza i išla je više ili manje u dobrom pravcu, ali drveće sa obe njene strane bilo je zasađeno gušće nego što bi se očekivalo, a kada je pokušala da se vrati, iza nje uopšte nije bilo staze. Počela je da se osvrće, gotovo očekujući da vidi drveće kako se kreće, ali ono je stoički stajalo i bilo čvrsto ukorenjeno u mahovini. Nije mogla da oseti vetar, ali u krošnjama se čulo šuškanje. 'Dobro', reče za sebe. 'Dobro. Ionako idem. Želim da odem. Ali vrati ću se.' U ovom času staza je izbila na proplanak kojeg tu nije bilo prethodnog dana i kojeg neće biti sutradan, proplanak na kome se mesečina odbijala s parožaka i kandži i zbijenih redova gorućih očiju. To što su se slabići udružili može biti dostojno prezira, ali vojvotkinji je sinulo da bi savez jakih trenutno mogao da predstavlja veći problem.
Teri Pračet 141 Nastala je potpuna tišina na nekoliko sekundi, isprekidana samo tihim dahtanjem, a onda se vojvotkinja nasmešila, podigla nož i jurnula na njih. Prednji redovi zbijenih stvorenja otvoriše se kako bi je pustili da prođe, a onda se ponovo zatvoriše. Čak i zečevi. Kraljevina je odahnula. * * * Na pustari pod samom senkom planinskih vrhova snažni noćni hor prirode je zaćutao. Zrikavci su prekinuli cvrčanje, sove su prestale da huču, a vukovi su morali da rade neke druge poslove. Jedna pesma je odjekivala i odzvanjala od litice do litice i orila se iznad skrivenih udolina, proizvodeći minijaturne lavine. Provlačila se kroz tajanstvene tunele ispod glečera, gubeći svaki smisao dok je odzvanjala među ledenim zidovima. Da biste otkrili šta se to zapravo pevalo, trebalo bi da se vratite sve do tinjajuće vatre pored uspravljenog kamena, gde su se unakrsne rezonance i talasi potirućih odjeka fokusirali na malu, postariju ženu koja je mlatarala praznom bocom. '... s pužem ako usporiš do puzanja, ali ježu...' 'Još je ukusnije pri dnu' flaše, je l' da?', reče Magrat pokušavajući da odagna refren. 'Tako je', reče Baka, isušujući svoju čašu. 'Ima li još?' 'Mislim da ju je Gita dokusurila, rekla bih po zvuku.' Sedele su na mirišljavom vresištu i zurile u mesec. 'E pa, dobili smo kralja', reče Baka. 'I tako se to završi.' 'To je zahvaljujući tebi i Nani, zaista', reče Magrat i štucnu. 'Zašto?' 'Niko od njih ne bi mi poverovao da niste progovorile.' 'Samo zato što su nas pitali', reče Baka. 'Da, ali svi znaju da veštice ne lažu, to je važno. Mislim, svako je mogao da vidi da toliko liče, ali to je mogla da bude slučajnost. Vidiš', Magrat pocrvene, 'pogledala sam šta znači droit du seigneur. Prija Vemper je imala rečnik.' Nana Og je prestala da peva. 'Da', reče Baka Vedervaks. 'Dobro.' Magrat postade svesna neprijatne atmosfere. 'Rekla si istinu, zar ne?', upita. 'Oni su zaista braća, je li?' 'Ma da', reče Gita Og. 'Svakako. Porađala sam njegovu majku kada se tvoj... kada se novi kralj rodio. Kao i kraljicu kada se mladi Tomdžon rodio, a ona mi je rekla ko je bio otac.' 'Gita!' 'Izvini.' Vino joj je udaralo u glavu, ali točkićima u Magratinoj glavi i dalje je polazilo za rukom da se okreću. 'Samo malo', reče ona. 'Sećam se Ludinog oca', reče Nana Og govoreći polako i značajno. 'Veoma je naočit, mlad čovek bio. Nije se slagao sa svojim tatom, znaš, ali ponekad je dolazio u posetu. Da obiđe stare prijatelje.' 'Lako je sklapao prijateljstva', reče Baka. 'Među damama', složila se Nana. 'Pravi atleta, zar ne? Mogao je da se pentra po zidovima k'o niko, znam da se pričalo.' 'Bio je vrlo popularan na dvoru', reče Baka. 'Toliko znam.' 'O, da. Kod kraljice, u svakom slučaju.' 'Kralj je mnogo često išao u lov', reče Baka. 'To je bio taj njegov droit', reče Nana. 'Uvek je bio napolju s njim. Jedva da je ikad bio kući po noći.' 'Samo malo', ponovi Magrat.
Terry Pratchet 142 Pogledale su u nju. 'Da?', reče Baka. 'Vi ste svima rekle da su oni braća i da je Verens stariji!' 'Tako je.' 'I pustili ste da svi veruju da...' Baka Vedervaks se obmotala šalom. 'Moramo da govorimo istinu', reče. 'Ali nigde ne piše da moramo da budemo iskrene.' 'Ne, ne, po onome što govorite ispada da kralj Lenkra nije zaista...' 'Ono što ja govorim jeste', odlučno reče Baka, 'da imamo kralja koji nije ništa lošiji od većine, a bolji od mnogih i kome je glava prišrafljena kako valja...' 'Čak i ako nije po lozi', reče Nana. '...a duh starog kralja položen je da srećan počine u miru, bilo je prijatno krunisanje, a neke od nas su dobile vrčeve koji nam ne pripadaju, koji su namenjeni dečici i, sve u svemu, stvari su bolje nego što su mogle ili je trebalo da budu. Ono što je važno, to je kakve su stvari.' 'Ali on nije zaista kralj!' 'Može da bude', reče Nana. 'Ali upravo si rekla...' 'Ko zna? Pokojna kraljica nije najbolje stajala s brojanjem. Svakako, on ne zna da nije kraljevskog porekla.' 'A ti mu valjda nećeš reći?', reče Baka Vedervaks. Magrat je gledala u mesec, preko koga je plovilo nekoliko oblaka. 'Ne', reče. 'Dobro, onda', reče Baka. 'Elem, gledaj na to ovako. Kraljevska loza mora negde da otpočne. Može da otpočne i od njega. Izgleda kao da namerava da sve to shvati ozbiljno, što je mnogo više od onoga kako to većina njih shvata. Poslužiće.' Magrat je znala da je izgubila. Uvek se gubilo protiv Bake Vedervaks, jedino je bilo zanimljivo videti kako. 'Ali vas dve ste me stvarno iznenadile', reče. 'Vi ste veštice. To znači da morate da pazite na stvari kao što su istina, tradicija i sudbina, zar ne?' 'E tu si sve pobrkala', reče Baka. 'Sudbina jeste važna, znaš, ali ljudi greše kada misle da ih ona kontroliše. Upravo je obrnuto.' 'Jebeš sudbinu', složi se Nana. Baka je ošinu pogledom. 'Na kraju krajeva, nikad nisi ni pomislila da će biti veštica biti lako, zar ne?' 'Učim se', reče Magrat. Bacila je pogled preko pustare, gde se korica zore nazirala na obzorju. 'Najbolje će biti da krenem', reče. 'Već je rano.' 'I ja ću', reče Nana Og. 'Naša Širl brine ako nisam kod kuće kad dođe da mi napravi doručak.' Baka je pažljivo izgazila ostatke vatre. 'Kada ćemo se nas tri opet naći?', upita. 'Hmm?' Veštice snebljivo pogledaše jedna dragu. 'Malo sam u gužvi sledećeg meseca', reče Nana. 'Rođendani i to. E-e. A i nakupio se posao za vreme ove fertutme. Znate. A i o svim onim duhovima treba se pobrinuti.' 'Mislila sam da si ih vratila u zamak', reče Baka. 'E pa, nisu hteli da idu', reče Nana. 'Da budem iskrena, navikla sam na njih. Prave mi društvo uveče. Gotovo da i ne vrište, sada.' 'Baš lepo', reče Baka. 'Šta ćeš ti, Magrat?' 'U ovo doba godine uvek izgleda da ima toliko posla, složićeš se', reče Magrat. 'Sasvim', usrdno reče Baka Vedervaks. 'Ne valja se sve vreme vezivati obavezama, zar ne? Hajde da ostavimo to pitanje otvorenim, važi?'
Teri Pračet 143 Zaklimale su glavama. I dok se novi dan razlivao predelom, otišle su - svaka zaokupljena vlastitim mislima, svaka u biti veštica i ništa drugo - svojim kućama.22 - KRAJ - 22 Postoji škola mišljenja koja kaže da veštice i čarobnjaci nikada ne mogu da odu kući. Mada, otišle su, bez obzira.