Terry Pratchett - Sestre po metli

Terry Pratchet 50 * * * Te noći ponovo je bio pun mesec i potpuno mimo običaja sve tri veštice pre vremena su stigle do kamenog bloka; njemu je zbog toga bilo tako neprijatno da je otišao da se sakrije u žbunju štipavice. 'Gribo već dva dana ne dolazi kući', reče Nana Og čim je stigla. 'To ne liči na njega. Nigde ne mogu da ga nađem.' 'Mačke mogu da se staraju same o sebi', reče Baka Vedervaks. 'Zemlje ne mogu. Imam da podnesem obaveštajni izveštaj. Zapali vatru, Magrat.' 'M-m?' 'Rekoh, zapali vatru, Magrat.' 'M-m? Oh. Da.' Dve starice su je gledale kako rasejano baza po tresetištu odsutno čupajući sasušene delove žbunja. Činilo se da Magrat duma o nečemu. 'Ne izgleda mi da je to ona uobičajena Magrat', reče Nana Og. 'Da. Moglo bi to da bude poboljšanje', kratko reče Baka i sede na stenu. 'Trebalo je da je zapali pre nego što smo stigle. To joj je posao.' 'Ona misli sve najbolje', reče Nana Og, zamišljeno proučavajući Magratina leđa. 'I ja sam mislila sve najbolje dok sam bila devojčica, pa to nije sprečavalo oštricu Prija Filterinog jezika. Najmlađa veštica odrađuje svoje, znaš kako je. A nama je bilo i gore. Pogledaj je. Ne nosi čak ni špicasti šešir. Kako će iko da zna?' 'Imaš nešto na umu, Esmi?', upita Nana. Baka smrknuto klimnu glavom. 'Imala sam juče posetu', reče. 'I ja.' Uprkos svojim brigama, Baku je ovo pomalo nerviralo. 'Ko ti je bio?', upita. 'Gradonačelnik Lenkra i gomila građana. Nisu zadovoljni kraljem. Žele kralja kojem mogu da veruju.' 'Ja ne bih imala poverenja ni u jednog kralja kome bi građanin mogao da veruje', reče Baka. 'Da, ali to nije dobro ni za koga, sve to oporezivanje i ubijanje naroda. Novi narednik kojeg su postavili vrlo je prilježan kada treba paliti kolibe. I stari Verens je to radio, nema šta, ali... pa...' 'Znam, znam. Bilo je nekako više lično', reče Baka. 'Osećalo se da on to i misli. Ljudi vole kad osete da ih cene.' 'Ovaj Felmet mrzi kraljevinu', nastavljala je Nana. 'Svi to govore. Kažu da kada odu da pričaju s njim, on ih samo gleda, kliberi se, trlja ruke i pomalo se trza.' Baka je počešala bradu. 'Stari kralj je bogme vikao na njih i šutirao ih iz zamka. Govorio je da nema vremena za trgovce i slične', dodade tonom ličnog odobravanja. 'Ali u tome je imao stila', reče Nana Og. 'A on...' 'Kraljevina je zabrinuta', reče Baka. 'Da, već sam to rekla.' 'Nisam mislila na ljude, mislila sam na kraljevinu.' Baka je objasnila. Nana ju je prekinula nekoliko puta kratkim pitanjima. Nije joj palo na pamet da posumnja u ono što je čula. Baka Vedervaks nikada nije izmišljala stvari. Na kraju ona reče: 'Lepo.' 'Sasvim se slažem.' 'Moš' da zamisliš.' 'Baš tako.' 'I šta su onda uradile životinje?' 'Otišle. To ih je dovelo ovamo, to ih je i raspustilo.' 'I niko nikoga nije pojeo?' 'Ne, koliko sam videla.'

Teri Pračet 51 'Čudno.' 'Nego šta.' Nana Og se zagleda u sunce koje je zalazilo. 'Nešto ne mislim da mnogo kraljevina radi takve stvari', reče. 'Videla si pozorište. Kraljevi i slični ubijaju se sve vreme. Njihove kraljevine izvuku šta mogu iz toga. Kako se sad odjednom ova našla toliko pogođenom?' 'Dugo je već ovde', reče Baka. 'Kao i sve ostalo', reče Nana i dodade u stilu doživotnog studenta: 'Sve je tu gde jeste još otkad je prvi put postavljeno tu. To se zove geografija.' 'Tu je u pitanju samo zemljište', reče Baka. 'To nije isto što i kraljevina. Kraljevinu sačinjavaju raznorazne stvari. Ideje. Odanosti. Sećanja. Nekako, sve to postoji zajedno. A onda sve te stvari stvore neku vrstu života. Ne kao što je telesni život, više onako kao ideja koja živi. Sačinjena od svega što je živo i od njihovog razmišljanja. Od onoga što su ljudi pre njih razmišljali.' Magrat se ponovo pojavila i počela da pali vatru kao neko ko je u transu. 'Vidim da si dosta razmišljala o ovome', reče Nana veoma polako i oprezno. 'I, znači, ova kraljevina hoće boljeg kralja, je li tako?' 'Ne! To jest, da. Vidi...', nagnula se napred '...nema ona iste ideje kao ljudi, je l' tako?' Nana Og se odmaknu. Ta ne bi trebalo, valjda', složila se. 'Briga nju da li su ljudi dobri ili loši. Mislim da to ne može ni da raspozna, ništa više nego što ti možeš da znaš da li je neki mrav - dobar mrav. Ali od kralja očekuje da se starao njoj.' 'Da, ali', slomljeno reče Nana. Pomalo je postajala uplašena od odsjaja u Bakinom oku. 'Mnogi ljudi su ubijali jedni druge da bi postali kralj Lenkra. Svakakva ubistva su se događala.' 'Nema veze! Nema veze!', reče Baka, mašući rukama. Počela je da broji na prste. 'Pod jedan, kraljevi se ubijaju gde stignu jer je to deo njihove sudbine, a to se i ne računa kao ubistvo, a pod dva, oni ubijaju zbog kraljevine. To je vrlo važno. Ali ovaj novi samo hoće moć. On mrzi kraljevinu. ' 'Pomalo nalik psu, reklo bi se', reče Magrat. Baka je pogleda otvorenih usta, spremnih da nešto odbruse, a onda joj se lice smekšalo. 'Veoma nalik', reče. 'Psa nije briga da li mu je gospodar dobar ili loš, sve dok voli psa.' 'E pa, onda', reče Nana. 'Felmet ne voli nikog i ništa. Šta ćemo da uradimo u vezi s tim?' 'Ništa. Znaš da ne možemo da se uplićemo.' 'Spasila si bebu', reče Nana. 'To nije uplitanje!' 'Neka ti bude', reče Nana. 'Ali možda će se jednog dana vratiti. Opet sudbina. A rekla si da bi trebalo da sakrijemo krunu. Sve će se vratiti, zapamti šta sam rekla. Požuri s tim čajem, Magrat.' 'Šta ćeš da radiš s građanima?', upita Baka. 'Rekla sam im da će to morati sami da reše. Jednom kada upotrebimo magiju, rekla sam, tome neće biti kraja. Znaš i sama.' 'Jeste', reče Baka, ali joj se u glasu osetio dašak čežnje. 'Ali reći ću ti ovo', reče Nana. 'Nije im se mnogo dopalo. Gunđali su dok su odlazili.' Magrat se izlete: 'Znate Ludu koji živi u zamku?' 'Mališa sa suznim očima?', upita Nana s olakšanjem što se razgovor vratio na normalnije teme. 'Nije baš tako mali', reče Magrat. 'Da možda ne znate kako se zove?' 'Zove se jednostavno Luda', reče Baka. 'Nije to nikakav posao za muškarca. Trčkaranje naokolo sa zvončićima na glavi.' 'Njegova majka je bila Beldama, od Crnostakla', reče Nana Og, čije je poznavanje rodoslova Lenkra bilo legendarno. 'Bila ti je ona lepotica u mladosti. Mnoga srca je ta slomila. Bilo je tu i skandala, koliko sam čula. Mada, Baka je u pravu. Na kraju krajeva, Luda je Luda.' 'Zašto te to zanima, Magrat?', upita Baka Vedervaks.

Terry Pratchet 52 'Oh... neka od devojaka iz sela me je pitala', reče Magrat, rumena do ušiju. Nana pročisti grlo i osmehnu se prema Baki Vedervaks, koja prezrivo frknu. 'To je siguran posao', reče Nana. 'Mora se priznati.' 'Hah', reče Baka. 'Čovek koji zvecka po čitav dan. Nikakva prilika, da ti ja kažem.' 'Ti - ona bi uvek znala na čemu je', reče Nana koja je uživala u ovome. 'Samo bi trebalo da slušaš.' 'Nikad ne veruj čoveku s rogovima na kapi', hladno reče Baka. Magrat ustade i pribra se, odajući utisak da su neki delovi morali da dođu izdaleka. 'Vi ste dve blesave matorke', tiho reče. 'A ja odoh kući.' Odmarširala je stazom prema svom selu bez i jedne reči. Stare veštice se zgledaše. 'Elem!', reče Nana. 'Sve je to zbog ovih knjiga što danas čitaju', reče Baka. 'Sve to pregreva mozak. Da joj nisi ti, može biti, nabacivala neke ideje?' 'Kako to misliš?' 'Znaš ti kako to mislim.' Nana ustade. 'Svakako ne vidim razlog zašto bi devojka morala da bude sama čitavog života samo zato što ti misliš da to tako treba', reče ona. 'Uzgred, ako ljudi ne bi imali decu, gde bismo stigli?' 'Nijedna od tvojih devojaka nije veštica', reče Baka, takođe ustajući. 'Mogle su da budu', reče Nana braneći se. 'Da, da si ih pustila da same dođu do toga, umesto što si ih huškala da zaskaču muškarce.' 'One lepo izgledaju. Ne možeš stati na put ljudskoj prirodi. Znala bi to da si ikad...' 'Da sam ikad, šta?', tiho upita Baka Vedervaks. Gledale su jedna drugu u sablažnjenoj tišini. Obe su mogle da osete napetost kako im se uvlači u tela iz same zemlje, vrelo, bolno osećanje da su započele nešto što moraju da dovrše, bez obzira na cenu. 'Znam te još od kada si bila devojka', mrgodno reče Nana. 'Uobraženica.' 'Barem sam veći deo vremena provodila u uspravnom položaju', reče Baka. 'Odvratno je bilo. Svi su to mislili.' 'Kako bi ti to mogla da znaš?', preseče je Nana. 'Čitavo selo je pričalo o tebi', reče Baka. 'I o tebi je! Zvali su te Ledenjača. Nikada to nisi saznala, je l' da?', podsmehnu se Nana. 'Neću da prljam usne izgovarajući kako su tebe zvali', viknu Baka. 'Ma nemoj?', ciknu Nana. 'E pa, da ja tebi kažem, draga moja...' 'Da se nisi usudila tim tonom da pričaš sa mnom! Nisam je ničija draga...' 'Tačno!' Nastala je još jedna tišina dok su gledale jedna drugu, dok su im se nosevi gotovo dodirivali, ali ova tišina bila je za čitav jedan kvantni nivo zlobe viša od prethodne; mogli ste da ispečete ćurku na vrelini ove tišine. Nije više bilo vike. Stvari su postale suviše loše da bi se vikalo. Sada su glasovi bili tihi i puni pretnje. 'K'o da nisam imala pametnija posla nego da slušam Magrat', zareža Baka. 'Ovo mlaćenje s podružnicama je besmisleno. Privlači pogrešne ljude.' 'Drago mi je da smo obavile ovaj razgovorčić', prosikta Nana Og. 'Pročistio se vazduh.' Pogledala je nadole. 'A vi ste na mojoj teritoriji, madam.' 'Madam!' Grmljavina zatutnja u daljini. Neprestana Lenkrova oluja, nakon izleta po brdima, vratila se u planine da prenoći. Poslednji zraci zalaska sunca crvenkasto zasjaše kroz oblake i debeljuškaste kapi vode počeše da dobuju po veštičjim špicastim šeširima. 'Ja stvarno nemam vremena za sve ovo', odbrusi Baka tresući se. 'Imam mnogo važnije poslove.'

Teri Pračet 53 'I ja', reče Nana. 'Neka ti je laka noć.' 'I tebi.' Okrenule su leđa jedna drugoj i udaljile se po pljusku. * * * Ponoćna kiša udarala je u Magratine prozore zastrte zavesama, dok je ona marljivo prelistavala knjige Prije Vemper o onome što bismo u nedostatku bolje reči mogli nazvati prirodnom magijom. Stara je bila veliki sakupljač takvih stvari i, što je bilo krajnje neobično, zapisivala ih je; veštice uglavnom nisu mnogo polagale na pismenost. Ali knjiga za knjigom bila je ispisana sitnim, pedantnim rukopisom koji je opisivao rezultate strpljivih eksperimenata u primenjenoj magiji. Prija Vemper je u suštini bila veštica istraživač.10 Magrat je prebirala po ljubavnim čînima. Svaki put kada bi zatvorila oči, ugledala bi crvenu i žutu priliku u tami koja je unutra vladala. Nešto je moralo da se preduzme u vezi s tim. Odsečno je zatvorila knjigu i pogledala svoje beleške. Kao prvo, morala je da sazna kako se on zove. Stari trik s jabukom i ljuštenjem to bi trebalo da razreši. Potrebno je samo da oljuštite jabuku, tako da dobijete traku kore i onda to bacite iza sebe; ona će pasti tako da ispiše njegovo ime. Milion devojaka je ovo isprobalo, a onda se razočaralo, sem ako se voljeni nije zvao Scscs. To je bilo zbog toga što nisu koristile nedozrelo čudo sutona ubrano tri minuta pre podneva prvog mraznog jesenjeg dana, oljuštenog levom rukom uz pomoć srebrnog noža čije je sečivo moralo da bude uže od dva centimetra; Prija je prilično izeksperimentisala i bila je vrlo opširna po tom pitanju. Magrat je uvek čuvala nekoliko za hitne slučajeve, a ovo je verovatno bio jedan od njih. Duboko je udahnula i bacila ljusku preko ramena. Polako se okrenula. Ja sam veštica, govorila je sebi. Ovo je samo još jedna čîn. Nemam se čega plašiti. Saberi se, devojko. Ženo. Spustila je pogled i od nervoze i zbunjenosti ugrizla sopstvenu nadlanicu. 'Ko bi to rek'o?', reče naglas. Upalilo je. Vratila se svojim beleškama dok joj je srce preskakalo. Šta je sledeće? A, da - skupljanje semena paprati svilenom maramicom u zoru. Sitni rukopis Prije Vemper je na dve strane davao detaljna botanička uputstva koja su, ukoliko se pažljivo prate, ishodila takvim ljubavnim napitkom da se morao čuvati u čvrsto začepljenoj boci na dnu kofe s ledenom vodom. Magrat je otvorila sporedna vrata. Oluja je bila prošla, ali sada su se prvi sivi zraci novog dana utapali u upornoj kišici. Ali, to je i dalje bila zora, a Magrat je bila rešena. Dok su joj se kupine kačile za haljinu, a kosa na kiši lepila uz lice, uputila se prema pokisloj šumi. Drveće se njihalo, čak i bez vetra. * * * I Nana Og je poranila. Ionako nije mogla da spava, a pored toga, brinula je zbog Griba. Gribo je bio jedna od nekolicine njenih slabih tačaka. Iako bi zdravorazumski morala da prizna da je on zaista bio debeli, prepredeni, smrdljivi višestruki silovatelj, ona ga je ipak doživljavala kao malo 10 Neko mora i to da radi. U redu je da nešto prosto vapi za okom daždevnjaka, ali da li se misli na običnog, pegavog ili onog s velikom krestom? Zatim, koje oko? Da li bi manioka poslužila jednako dobro? Ako zamenimo belance, da li će čîn a) uspeti, b) omanuti ili c) istopiti dno kazana? Radoznalost Prije Vemper u takvim stvarima bila je velika i nezasita.* * Gotovo nezasita. Verovatno se zasitila na svom poslednjem letu kada je htela da ispita da li bi metla izdržala da joj se slamke čupaju, jedna po jedna, usred leta. Prema malom crnom gavranu koga je istrenirala da joj služi kao crna kutija, odgovor je gotovo sasvim sigurno bio ne.

Terry Pratchet 54 čupavo mače kakav je bio pre nekoliko dekada. Činjenica da je jednom prilikom jurio za vučicom sve uz drvo i da je ozbiljno iznenadio medvedicu koja je nevino kopala korenje, nije joj smanjivala brigu da mu se moglo desiti nešto loše. Opšte mišljenje svih drugih u kraljevini bilo je da jedino što bi Griba moglo da uspori jeste direktan udar meteorita. Sada je koristila malo elementarne magije da bi mu pratila trag, mada bi svakome ko ima čulo mirisa to pošlo za rukom. Trag ju je vodio kroz vlažne ulice sve do kapije zamka. Klimnula je stražarima dok je ulazila. Nijednom od njih nije palo na pamet da je zaustavi jer su veštice, kao pčelari i velike gorile, išle gde im je bila volja. U svakom slučaju, postarija žena koja udara kašikom o činiju verovatno nije bila prethodnica invazione sile. Život stražara u Lenkru bio je krajnje dosadan. Jedan od njih, koji je bio naslonjen na koplje dok je Nana prolazila, poželeo je da doživi malo uzbuđenja na svom poslu. Uskoro će shvatiti svoju zabludu. Drugi se stražar pribrao i salutirao. 'Jutro, Mama.' 'Jutro, naš Šone', reče Nana i uputi se preko unutrašnjeg dvorišta. Kao sve veštice, i Nana Og je imala odbojnost prema glavnim vratima. Obišla je okolo i ušla u kulu preko kuhinje. Nekoliko služavki joj se naklonilo. Kao i glavna domaćica, koju je Nana Og maglovito prepoznala kao svoju snaju, ali nije mogla da joj se seti imena. I tako se desilo da je izlazeći iz svoje spavaće sobe lord Felmet ugledao vešticu kako ide hodnikom ka njemu. Nije bilo sumnje u vezi s tim. Od vrha njenog špicastog šešira do čizama bila je to veštica. I dolazila je po njega. * * * Magrat bespomoćno skliznu niz obalu. Bila je mokra do kože i sasvim blatnjava. Nekako, gorko je razmišljala, kad čitaš o tim čînima uvek misliš da će biti lepo sunčano jutro kasnog proleća. A ona je zaboravila da proveri kakva joj prokleta vrsta proklete paprati prokleto treba. Drvo je sasulo svoj tovar kišnih kapi po njoj. Magrat je izbacila natopljenu kosu iz očiju i naglo sela na oboreno deblo, po kome su rasle neke blede i uznemirujuće gljive. Izgledalo je kao tako lepa zamisao. Puno je nade polagala u podružnicu. Bila je sigurna da nije dobro biti usamljena veštica, svašta bi moglo da se pomisli. Sanjala je o mudrim raspravama o prirodnim energijama dok veliki mesec obasjava nebo, a onda bi možda probale koju staru igru opisanu u nekoj od knjiga Prije Vemper. Ne bi igrale baš gole, ili odevene u nebo kako se to lepše nazivalo, jer Magrat nije imala iluzija u vezi s oblikom svog tela, a starije veštice izgledale su solidno popunjene, i u svakom slučaju to nije bilo apsolutno neophodno. Knjige su govorile da su starovremenske veštice ponekad igrale oskudno odevene. Magrat se pitala zašto bi neko igrao oskudno odeven. Može biti da su bila vremena oskudice, razmišljala je. Ono što nije očekivala bio je par isheklanih starica koje su u svojim najboljim trenucima bile jedva pristojne i naprosto nisu ulazile u suštinu stvari. Oh, bile su one nežne prema bebi, ali ona nije mogla da se otme osećanju da ako je veštica prema nekome nežna, onda je to iz duboko sebičnih razloga. A kada su upražnjavale magiju, radile su to tako da izgleda obično kao domaćički poslovi. Nisu nosile nikakav okultni nakit. Magrat je bila veliki poklonik okultnog nakita. Sve je išlo naopako. A ona je išla kući. Ustala je, obmotala svoju mokru haljinu oko sebe i zaputila se kroz maglovitu šumu... ... i začula nečija stopala u trku. Neko je nailazio punom brzinom, ne obazirući se da li će ga neko čuti, a iznad zvuka lomljenja grančica čulo se jednolično zveckanje. Magrat je kliznula iza pokislog žbuna i oprezno provirila kroz lišće. Bio je to Šon, najmlađi sin Nane Og, a metalnu buku je stvaralo njegovo pancirno odelo, koje mu je bilo nekoliko brojeva veće nego što je trebalo. Lenkr je bio siromašna kraljevina i tokom vekova pancirna odela su prenošena od jedne generacije drugoj, često na kraju dugačkog štapa. Ovo je činilo da izgleda kao pas tragač otporan na metke. Iskoračila je ispred njega.

Teri Pračet 55 'Jeste l' to vi, gospojice Magrat?', upita Šon, podižući obod pancira koji mu je padao na oči. 'U pitanju je mama!' 'Šta je bilo s njom?' 'Zatvorio ju je! Kaz'o da je došla da ga otruje! A ja ne mogu da siđem dole do tamnice jer su tu sve novi stražari! Kažu da je stavljena u okove...' Šon se namrštio '... a to znači da će se dogoditi nešto strašno. Znate kakva je kad izgubi živce. Ima da bude čudo, gosja.' 'Gde si se ti zaputio?', zahtevala je Magrat. 'Da pozovem našeg Džejsona i našeg Vejna i našeg Derona i našeg...' 'Čekaj malo.' 'Oh, gospođo Magrat, zamislite ako pokušaju da je muče? Znate kakav ima jezik kad se naljuti...' 'Razmišljam', reče Magrat. 'Stavio je sopstvenu telesnu gardu na kapije...' 'Vidi, da li bi mogao samo malo da zaćutiš, Šone?' 'Kad naš Džejson sazna, ima da vojvodi pokaže svog boga, gosja. On kaže i da je vreme da to neko uradi.' Nanin Džejson je bio mladić građen, a Magrat je oduvek smatrala i pametan, kao stado volova. Koliko god da je bio debelokožac, sumnjala je da bi mogao da preživi kišu strela. 'Nemoj još da mu govoriš', reče zamišljeno. 'Možda postoji i drugi način...' 'Da odem, gosja, da pronađem Baku Vedervaks?', upita Šon, poskakujući s noge na nogu. 'Ona će znati šta treba da uradimo, ona je veštica.' Magrat je stajala sasvim nepomično. Mislila je da je do sada bila ljuta, ali sada je bila besna. Bila je mokra i smrznuta i gladna, a sad još i ovaj ovde - nekad davno, čula je sebe kako razmišlja, u ovakvom trenutku ona bi se rasplakala. 'Uups', reče Šon. 'Uhm. Nisam mislio. Joj. Uhm...' Odmakao se. 'Ako kojim slučajem vidiš Baku Vedervaks', polako reče Magrat glasom koji bi urezao njene reči u staklo, 'možeš da joj kažeš da ću ja sve da sredim. A sada se gubi pre nego što te pretvorim u žabu. Ionako već ličiš.' Okrenula se, prihvatila suknju i pojurila ka svojoj kolibi kao da je đavo juri.' * * * Lord Felmet je bio jedan od onih koji po prirodi imaju zlurad pogled. To mu je išlo od ruke. 'Prilično nam je udobno, zar ne?', reče. Nana Og je razmislila o ovome. 'Misliš, ako se izuzmu ove grede?', upita. 'Nepopustljiv sam prema tvom lažnom dodvoravanju', reče vojvoda. Prozreo sam tvoje podmukle ujdurme. Ima da budeš bačena na muke. Naučiću ja tebe.' Ovo kao da nije postiglo željeni učinak. Nana je šarala pogledom po tamnici površno zainteresovanim pogledom turiste. 'A onda ćeš biti spaljena', reče vojvotkinja. 'Dobro', reče Nana. 'Dobro?' 'Pa, ovde dole je ledeno. Kakav je ovo ormar sa šiljcima?' Vojvoda je treperio. 'Aha', reče. 'Sad si shvatila, je li? To ti je, draga moja, Gvozdena devica. Najnoviji izum. Pa sad možeš...' 'Mogu li malo da uđem unutra?' 'Tvoja moljakanja su uzalu...' Vojvodin glas lagano je utihnuo. Ponovo je počeo da se trza. Vojvotkinja se nagnula napred dok njeno veliko crveno lice nije bilo na pedalj od Naninog nosa. 'Ova nehajnost te zabavlja', prosikta, 'ali uskoro ćeš se smejati sa druge strane lica!' 'Imam samo ovu stranu', reče Nana.

Terry Pratchet 56 Vojvotkinja s ljubavlju dodirnu tacnu u kojoj je bio nekakav pribor. 'Videćemo', reče, uzimajući klešta. 'A nema potrebe da misliš da će ti bilo ko od tvojih priskočiti u pomoć', reče vojvoda, koji se preznojavao uprkos hladnoći. 'Samo mi imamo ključeve od tamnice. Ha ha. Bićeš primer svima koji šire zlobne glasine o meni. Nemoj se braniti da si nevina! Ja sve vreme slušam glasove, klevetničke...' Vojvotkinja ga ljutilo uhvati pod mišku.. 'Dosta', graknu. 'Dođi, Leonale. Pustićemo je da malo razmišlja o svojoj sudbini.' '...lica... opake laži... nisam bio tamo, a ionako je pao... moje ovsene pahuljice, skroz slane...', mrmljao je vojvoda, klateći se. Vrata se zalupiše za njima. Začuo se škljocaj brave i navlačenje reza. Nana je ostala sama u tami. Treperava baklja visoko na zidu samo je okolni mrak činila još neprijatnijim. Neobični metalni oblici, načinjeni za ne mnogo uzvišenije svrhe nego što je testiranje ljudskog tela na otpornost, bacali su sumorne senke. Nana Og se promeškoljila u svojim lancima. 'Dobro', reče. 'Vidim te. Ko si ti?' Kralj Verens koraknu napred. 'Videla sam te kako mu se kreveljiš iza leđa', reče Nana Og. 'Jedva sam uspela da zadržim ozbiljno lice.' 'Nisam se kreveljio, ženo. Mrko sam ga gledao.' Nana zaškilji. 'More, znam ja tebe', reče. 'Ti si mrtav.' 'Više mi se sviđa izraz preminuo', reče kralj. 'Poklonila bih se', reče Nana. 'Nego tu su svi ovi lanci i čuda. Da nisi, može biti, video nekog mačka ovde?' 'Da. Eno ga u mojoj sobi, gore. Spava.' Nana se vidno opustila. 'Onda je sve u redu', reče. 'Počinjala sam da brinem.' Ponovo se zagledala po tamnici. 'Kakvo je ono čudo od kreveta, tamo?' 'Rastezač', reče kralj i objasni joj njegovu svrhu. Nana Og klimnu glavom. 'Kako uposlen mozgić ima čovek', reče. 'Plašim se, madam, da bih ja mogao da budem odgovoran za neugodnu situaciju u kojoj se trenutno nalazite', reče Verens sedajući na nakovanj ili barem tik iznad njega. 'Želeo sam da privučem vešticu.' 'Pretpostavljam da ne stojiš dobro s bravama?' 'Plašim se da su one trenutno van mojih moći... ali svakako...' kraljev duh mahnu rukom nejasnim pokretom koji je okružio tamnicu, Nanu i okove '...za vešticu ovo je sigurno previše...' 'Čisto gvožđe', reče Nana. 'Ti možeš da prođeš kroz njega, ali ja ne.' 'Nisam znao', reče Verens. 'Mislio sam da veštice mogu da izvode magiju.' 'Mladiću', reče Nana, 'učinićeš mi uslugu ako umukneš.' 'Madam! Ja sam kralj!' 'A takođe i mrtav i stoga da sam na tvom mestu ne bih se kladila u neke stvari. Sad malo ćuti i čekaj, kao dobar dečko.' Protiv svih svojih nagona, kralj uhvati sebe kako je sluša. Takvom glasu nije se moglo protivrečiti. Obraćao mu se iz dubine godina, iz dana njegovog dečjeg vrtića. Njegovi odjeci govorili su mu da će ako ne pojede sve biti poslat pravo u krevet. Nana Og se promeškoljila u lancima. Nadala se da će se uskoro pojaviti. 'E-e', reče kralj s nelagodnošću. 'Osećam da vam dugujem objašnjenje...' * * * 'Hvala', reče Baka Vedervaks i zato što je Šon to izgleda očekivao, dodade: 'Dobar si ti dečko.' 'Jes'm', reče Šon. 'Gosja?' 'Da li je bilo još nešto?'

Teri Pračet 57 Šon uvrnu obod svog pancira od nelagodnosti. 'Je l' da da nije istina ono što svi pričaju o našoj mami, gosja?', upita. 'Ne ide ona i baca zle čîni gde stigne. Izuzev Dejvisa kasapina. I starog Kejkbreda, kad joj je šutnuo mačora. Ali to nisu bile ono što se zove odistinske kletve, je l' da, gosja?' 'Mogao bi da prestaneš da me zoveš gosja.' 'Da, gosja.' 'Pričaju to, je li?' 'Da, gosja.' 'Pa, ume tvoja mama ponekad da uznemiri ljude.' Šon je poskakivao s noge na nogu. 'Da, gosja, ali oni pričaju užasne stvari i o vama, gosja, samo kada vam vide leđa, gosja.' Baka se ukruti. 'Kakve stvari?' 'Ne bih vol'o da kažem, gosja.' 'Kakve stvari?' Šon je razmotrio svoj naredni korak. Nije bilo previše izbora. 'Mnogo toga što nije istina, gosja', reče, ogradivši se od svega što je ranije bilo moguće. 'Svakojake stvari. Kao, stari Verens je bio loš kralj, a vi ste mu pomagali na tronu, i vi ste izazvali onu oštru zimu one godine, i krava starog Norbata nije više davala mleka kad ste je vi pogledali. Mnogo laži, gosja', dodade odano. 'Lepo', reče Baka. Zalupila je vrata ispred njegovog zajapurenog lica, za trenutak zamišljeno stajala, a onda se povukla u svoju stolicu za ljuljanje. Naposletku reče još jednom: 'Lepo.' Malo kasnije dodala je: 'Ona je blesava matora profuknjača, ali ne može se ljudima dozvoliti da rade vešticama šta im se prohte. Jednom kad izgubiš ugled, ne ostaje više ništa. Ne sećam se da sam pogledala kravu starog Norbata. Ko je stari Norbat?' Ustala je, uzela svoj špicasti šešir s kuke iza vrata i sevajući pogledom u ogledalo natakla ga je na mesto uz pomoć nekolicine surovih igala. Uklizavale su jedna za drugom nezaustavljive kao gnev božji. Nestala je u pomoćnoj kućici na trenutak i vratila se sa svojim veštičjim ogrtačem koji je služio kao prekrivač za obolele koze kada nije bio drugačije uposlen. Nekad davno bio je to crn somot; sada je bio samo crn. Pažljivo i lagano ga je pričvrstila potamnelim srebrnim brošem. Nijedan samuraj, nijedan vitez nikada se nije oblačio s toliko ceremonije. Napokon Baka se ispravila, ispitivački osmotrila svoj tamni odraz u staklu, odobravajuće se osmehnula i izašla kroz sporedna vrata. Preteća atmosfera samo je malo bila narušena topotom stopala koja su trčala tamo-amo u pokušaju da pokrenu metlu. * * * I Magrat se posmatrala u ogledalu. Ona je iskopala zaprepašćujuću zelenu haljinu koja je bila skrojena da bude i otkrivajuća i pripijena, a to bi i bila samo da je Magrat imala išta za pokazivanje ili pripijanje, pa je stoga ona utrpala nekoliko smotanih čarapa napred u nameri da ispravi neke očiglednije nedostatke. Pokušala je i da baci čîn na svoju kosu, ali ona je bila prirodno otporna na magiju i prirodni oblik je već počeo da dolazi do izražaja (maslačkov sat na oko 2 popodne). Magrat je takođe pokušala i sa šminkom. Ovo nije bila potpuna propast. Nije imala mnogo iskustva. Počinjala je da se pita da nije preterala sa senkom za oči. Njen vrat, prsti i ruke između njih nosili su dovoljno srebrnine da bi se mogao napraviti kompletan servis za ručavanje, a preko svega nabacila je crni ogrtač oivičen crvenom svilom.

Terry Pratchet 58 Na određenom svetlu i iz pažljivo odabranog ugla, Magrat nije bila neprivlačna. Da li je i jedno od ovih doterivanja išta pomoglo ostaje sporno, ali bilo je značajno utoliko što je tanki furnir samopouzdanja prekrio njeno uzdrhtalo srce. Ispravila se i okrenula ovako ili onako. Grozdovi amajlija, magijskog nakita i okultnih grivni na različitim delovima njenog tela zajedno su zveckali; neprijatelj ne samo da bi morao da bude slep pa da ne primeti da mu se približava veštica, morao bi da bude i gluv. Okrenula se ka radnom stolu i ispitala pogledom ono što je samouvereno, ali nikad u Bakinom prisustvu, zvala svojim Alatom zanata. Tu je bio nož s belom drškom, korišćen za spremanje magijskih sastojaka. Tu je bio nož s crnom drškom, korišćen za same magijske radnje; Magrat je u njegovu dršku urezala toliko rana da je bila u stalnoj opasnosti da se ne raspoluti. One su nesumnjivo bile moćne, ali... Magrat žalosno odmahnu glavom, uputi se do kuhinjskog kredenca i izvadi kuhinjski nož. Nešto joj je govorilo da je u ovakvim trenucima dobar oštar kuhinjski nož verovatno bio najbolji prijatelj koga bi devojka mogla da nađe. * * * 'Oko moje malo, šta mu fali sad je ugledalo', reče Nana Og. 'Nešto što počinje na K.' Kraljev duh zabrinuto stade da se osvrće po tamnici. 'Kombinirke', predloži. 'Ne.' 'Kukilica.' 'Baš lepo ime. Šta je to?' 'Neka vrsta stege. Pogledaj', reče kralj. 'Nije to', reče Nana. 'Guši-kragna?', pokuša očajnički. 'To je na G, a svakako ne znam ni šta je to', reče Nana Og. Kralj joj je usrdno pokazao na tacnu i objasni joj način upotrebe. 'Ni slučajno', reče Nana. 'Dimljena čizma za kažnjavanje?', upita kralj. 'Ti si mi malo i suviše dobar s tim imenima', oštro reče Nana. 'Je si li baš siguran da ih nisi koristio dok si bio živ?' 'Apsolutno, Nano', reče duh. 'Dečaci koji pričaju laži idu na nevaljale mesto', upozori ga Nana. 'Lejdi Felmet ih je većinu sama postavila, to je istina', očajnički reče kralj; osetio je da mu je pozicija dovoljno neizvesna i bez nekih dodatnih mesta za brigu. Nana šmrknu. 'Dobro, onda', reče malo smekšavši. 'U pitanju su bila klešta'. 'Ali klešta je samo drugi naziv za kom...', započe kralj i na vreme se zaustavi. Tokom svog odraslog života nije se plašio nijednog čoveka, zveri ili kombinacije ova dva, ali Nanin glas je povratio stara sećanja na učionicu i zabavište, na život po striktnim naređenjima koja su davala stroge gospođe u dugim suknjama, kao i hrane iz zabavišta - uglavnom sive i smeđe - koja se u to vreme činila nesvarljivom, ali sada je izgledala kao daleka ambrozija. 'To je pet za mene', zadovoljno reče Nana. 'Uskoro će se vratiti', reče kralj. 'Da li si sigurna da ćeš biti u redu?' 'Ako ne budem, od kakve pomoći možeš ti da budeš?', upita Nana. Začuo se zvuk reze koja se otvara. * * * Ispred zamka već se okupilo prilično sveta kada se Bakina metla nesigurno zanjihala prema zemlji. Zaćutali su dok se probijala napred i razdvajali se da bi je propustili. Pod miškom je nosila korpu s jabukama. 'U tamnici je veštica', neko prošaputa Baki. 'Stavili su je na velike muke, kažu!'

Teri Pračet 59 'Gluposti', reče Baka. 'Ne može biti. Pretpostavljam da je Nana Og samo otišla da posavetuje kralja, ili slično.' 'Kažu da je Džejson Og otišao da dovede braću', reče trgovac sa strahopoštovanjem. 'Ozbiljno vam svima savetujem da se vratite kućama', reče Baka Vedervaks. 'Verovatno je došlo do nekog nesporazuma. Svako zna da se veštica ne može držati protiv svoje volje.' 'Ovog puta je prekrdašilo', reče seljak. 'Sva ta spaljivanja i oporezovanja, a sad još i ovo. Ja krivim vas veštice. To mora da prestane. Znam svoja prava.' 'Koja su to prava?', upita Baka. 'Konjarina, obična kravarina, mačkarina, zaostaci, gužvanjak, čistanjak i predivovanje', bez oklevanja odgovori seljak. 'I žirarina, svake druge godine, i pravo da zadržim dve trećine koze. Sve dok je nije zapalio. A bila je to dobra koza, mater mu.' 'Daleko bi čovek mogao da stigne kada poznaje svoja prava kao što ih ti poznaješ', reče Baka. 'Ali za početak bi trebalo da ode kući.' Okrenula se i pogledala prema kapiji. Dva krajnje brižna stražara bila su na dužnosti. Prišla im je i bacila pogled na jednog od njih. 'Ja sam bespomoćna stara prodavačica jabuka', reče ona glasom prikladnijim za započinjanje neprijateljstava u jednom ratu srednjeg dometa. 'Molim, da me pustiš, dušo.' Poslednja reč je u sebi sadržala noževe. 'Niko ne sme da uđe u zamak', reče jedan od stražara. 'Vojvodina naređenja.' Baka slegnu ramenima. Taktika prodavačice jabuka nikada, koliko je ona znala, u čitavoj istoriji veštičarenja nije upalila više odjednom, ali bila je tradicionalna. 'Znam te, Čempete Poldi', reče ona. 'Sećam se da sam ti sahranila dedu, a tebe izvukla u ovaj svet.' Bacila je pogled na gomilu koja se sada okupila nešto dalje i ponovo se okrenula prema stražaru, čije je lice već bilo iskrivljeno u grimasu užasa. Malo se nagnula ka njemu i rekla: 'Od mene si dobio prve dobre batine u ovoj dolini suza, a tako mi svih bogova, ako me sad zezneš, dobićeš i poslednje.' Začuo se meki metalni zvuk koplja koje je ispalo iz čovekovih drhtavih prstiju. Baka pruži ruku i ohrabrujuće potapša uzdrhtalog čoveka po ramenu. 'Ali nemoj da brineš zbog toga', dodade. 'Uzmi jabuku.' Koraknula je napred, a drugo koplje joj je preprečilo put. Sa zanimanjem je podigla pogled. Drugi stražar nije bio s Ramtopa, već gradski plaćenik doveden da popravi brojno stanje ljudstva smanjenog u poslednjim godinama. Lice mu je predstavljalo krpež od ožiljaka. Nekoliko njih ispremeštalo se u nešto što je možda bilo podrugljiv osmeh. 'Znači to je ta veštičja magija, je li?', upita stražar. 'Jadno ti je to. Možda plaši ove seoske idiote, ženo, ali mene ne plaši.' 'Pretpostavljam da treba puno da bi se uplašio velik i jak momak kao što si ti', reče Baka, hvatajući se za šešir. 'A nemoj ni da pokušavaš da me začaraš.' Stražar je gledao pravo ispred sebe i lagano se klatio na stopalima. 'Starice kao što si ti uvrću ljude gde stignu. To se ne sme dopuštati, kao što kažu.' 'Kako ti volja', reče Baka odgurnuvši koplje u stranu. 'Slušaj, rekao sam...', započe stražar i uhvati Baku za rame. Ruka joj sevnu tako brzo da se činilo kao da se nije ni pokrenula, ali odjednom, on se držao za šaku i zapomagao. Baka vrati iglu u svoj šešir i dade se u trk. * * * 'Započećemo', reče vojvotkinja pakosno se smešeći, 'od Prikazivanja alatki.' 'Već videla', reče Nana. 'Barem, sve koje počinju s K, S, I, T i V.' 'Onda hajde da vidimo koliko dugo možeš da zadržiš taj vedri pričljivi ton. Upali mangal, Felmete', odseče vojvotkinja. 'Upali mangal, Ludo', reče vojvoda.

Terry Pratchet 60 Luda se polako kretao. Ništa od ovoga nije očekivao. Mučenje ljudi nije bilo na njegovom mentalnom programu. Hladnokrvno povređivanje starih gospođa nije bila vrsta čaja koju je on voleo, a zapravo povređivanje veštica s bilo kojom temperaturom krvi nije moglo da se ubaci ni na gozbu od dvanaest jela. Reči - njih bi izgovorio. Sve ovo je verovatno potpadalo pod odeljak štapova i kamenja. 'Ne sviđa mi se što ovo radim', promrmljao je za sebe. 'Lepo', reče Nana Og, čiji je sluh bio savršen. 'Setiću se da ti se nije sviđalo da to radiš.' 'Šta je to?', oštro upita vojvoda. 'Ništa', reče Nana. 'Hoće li ovo trajati dugo? Nisam doručkovala.' Luda upali šibicu. U vazduhu iza njega došlo je do najtananijeg komešanja, a onda ono uminu. On opsova i pokuša sa drugom. Ovog puta njegove drhtave rake uspele su da je prinesu čak do mangala, pre nego što je i ona zablistala i svenula. 'Požuri, čoveče!', reče vojvotkinja, postavljajući tacnu s alatkama. 'Izgleda kao da ne želi da se upali...', gunđao je Luda, dok se još jedna šibica pretvarala u plameni odsev, a onda ugasila. Vojvoda mu otrgnu kutiju iz drhtavih prstiju i pljesnu ga po obrazu rukom punom prstenja. 'Ne može li se jedno moje naređenje izvršiti kako valja?', viknuo je. 'Namerno kolebljivac! Slabić! Daj tu kutiju!' Luda se odmače. Neko koga nije mogao da vidi šaputao mu je neke stvari koje nije mogao da razabere. 'Izlazi napolje', prosikta vojvoda, 'i postaraj se da nas ne uznemiravaju!' Luda se sapleo na donji stepenik, okrenuo i bacivši još jedan molećivi pogled prema Nani klisnuo kroz vrata. Usput je veselo zaskakutao, čisto iz navike. 'Vatra i nije sasvim neophodna', reče vojvotkinja. 'Ona samo pomaže. Elem, ženo, da li hoćeš da se ispovediš?' 'Za šta?', upita Nana. 'To je opšte poznato. Izdaja. Zlonamerno veštičarenje. Prikrivanje kraljevih neprijatelja. Krađa krune...' Nekakav zveket ih je naterao da pogledaju nadole. Nož umazan krvlju pao je s klupe, kao da je neko pokušao da ga podigne, ali nije mogao da prikupi snagu. Nana je začula kako kraljev duh psuje bez daha, ili barem bez onoga što bi bio njegov dah. '...i širenja lažnih glasina', dovrši vojvotkinja. '...soli u mojoj hrani...', nervozno reče vojvoda, posmatrajući zavoje na ruci. Neprestano ga je proganjao osećaj da je u tamnici i četvrta osoba. 'Ako se ipak ispovediš', reče vojvotkinja, 'samo ćemo te spaliti na licu mesta. I, molim te, bez duhovitih dosetki.' 'Koje lažne glasine?' Vojvoda je zatvorio oči, ali slike su i dalje bile tu. 'U vezi sa slučajnom smrću pokojnog kralja Verensa', promuklo prošaputa. Vazduh se ponovo uskovitlao. Nana je sedela s glavom nagnutom na stranu kao da sluša neki glas koji je samo ona mogla da čuje. Izuzev toga, vojvoda je bio siguran da i on nešto čuje, ne baš glas, već nešto kao nalik udaljenom stenjanju vetra. 'O, ne znam ništa što je lažno', reče ona. 'Znam da si ga izbo, a da si mu ti dala bodež. Bilo je to na vrhu stepeništa.' Zastala je, nagnute glave, klimnula i dodala: 'Odmah pored oklopa sa šiljkom, a ti si rekla: Ako treba da bude urađeno, onda je bolje da se uradi brzo ili tako nešto, a onda si ti uzeo kraljev bodež, upravo ovaj koji sada leži na podu, iz njegovog pojasa i...' 'Lažeš! Nije bilo svedoka. Napravili smo... nije bilo ničega da se posvedoči! Čuo sam nekoga u mraku, ali tamo nije bilo nikoga! Niko nije mogao ništa da vidi!', urlao je vojvoda. Njegova žena ga je mrko pogledala. 'Ućuti više, Leonale', reče ona. 'Mislim da unutar ova četiri zida možemo i bez tih stvari.' 'Ko joj je rekao? Da li si joj ti rekla?'

Teri Pračet 61 'I sredi se. Niko joj nije rekao. Ona je veštica, za ime sveta, one saznaju o takvim stvarima. Gledovitost, ili tako nešto.' 'Vidovitost', reče Nana. 'Koju nećeš posedovati još zadugo, draga moja, ukoliko nam ne kažeš ko još zna i, zapravo, pomogneš nam u nekim drugim stvarima', jarosno reče vojvotkinja. 'A to ćeš i učiniti, veruj mi. Vešta sam u tome.' Nana baci pogled po tamnici. Počinjala je da biva tesna. Kralj Verens je pucao od besa u toj meri da je postao gotovo vidljiv i besomučno je pokušavao da uhvati nož. Ali bilo je i drugih iza njega - lelujavih, izlomljenih oblika, ne baš duhova, već sećanja, usađenih u samu materiju zidova od tolikog bola i užasa. 'Moj sopstveni nož! Đubrad! Ubili su me mojim sopstvenim nožem', tiho reče duh kralja Verensa, podižući svoje providne ruke i preklinjući podzemni svet da bude svedok ovom krajnjem poniženju. 'Daj mi snage...' 'Da', reče Nana. 'Vredi pokušati.' 'A sada ćemo otpočeti', reče vojvotkinja. * * * 'Šta?', reče stražar. 'REKOH', reče Magrat, 'došla sam da prodajem moje prekrasne jabuke. Ti izgleda ne čuješ dobro?' 'Da nije u pitanju neka rasprodaja, možda?' Stražar je bio izuzetno nervozan otkad su mu kolegu odveli u bolnicu. Nije se odlučio za ovaj posao da bi se bavio ovakvim stvarima. Sinulo mu je. 'Da nisi ti, može biti, veštica?', upita, trapavo premeštajući koplje. 'Naravno da ne. Izgledam li tako?' Stražar je pogledao u njene okultne grivne, njen obrubljeni ogrtač, njene drhtave ruke i lice. Lice ga je naročito brinulo. Magrat je koristila mnogo pudera kako bi svoje lice učinila bledim i zanimljivim. To, u kombinaciji s izdašnom maškarom, dalo je stražaru utisak da gleda u dve muve koje su upale u činiju sa šećerom. Uhvatio je svoje prste kako se savijaju u znak namenjen odbijanju zlih očnih senki. 'Dobro', reče nesigurno. Um mu je razmršavao problem. Ona je bila veštica. Nekako u poslednje vreme bilo je puno priče o tome kako veštice nisu dobre za zdravlje. Rečeno mu je da ne propušta veštice, ali niko nije spominjao prodavačice jabuka. Prodavačice jabuka nisu bile problem. Veštice su bile problem. Rekla je da je prodavačica jabuka, a on nije bio spreman da osporava izjavu jedne veštice. Osećajući zadovoljstvo ovakvom primenom logike, stao je u stranu i široko zamahnuo rukom. 'Prođi, prodavačice jabuka', reče. 'Hvala ti', ljupko reče Magrat. 'Da li si za jednu jabuku?' 'Ne, hvala. Nisam završio ni onu koju mi je dala ona druga veštica.' Prevrnuo je očima. 'Ne veštica, prodavačica jabuka. Prodavačica jabuka. Valjda ona zna.' 'Pre koliko se to desilo?' 'Nema nekoliko minuta...' Baka Vedervaks se izgubila. Ona nije bila od onih koji se ikad izgube. Samo je posredi bilo to da trenutno, iako je tačno znala gde je ONA, nije imala pojma o položaju svega ostalog. Trenutno je ponovo pristigla do kuhinja, ubrzavajući pri tom slom živaca jednog od kuvara koji je upravo pokušavao da ispeče celer. Činjenica da je nekoliko ljudi pokušalo da od nje kupi jabuke nije je činila raspoloženijom. Magrat je pronašla put do Velike dvorane, koja je u ovo vreme bila prazna i napuštena, izuzimajući dvojicu stražara koji su igrali kockice; Preko oklopa nosili su ogrtače s oznakama Felmetove lične telesne straže i prekinuli su igru čim se pojavila.

Terry Pratchet 62 'Vidi, vidi', reče jedan, kezeći se. 'Došla da nam pravi društvo, je li tako, lepotice moja.'11 'Tražim tamnice', reče Magrat kojoj su reči 'seksualno maltretiranje' predstavljale samo skup slogova. 'Zamisli, molim te', reče jedan od stražara, namigujući drugom. 'Nešto mislim da možda možemo da ti pomognemo oko toga.' Njih dvojica ustadoše i stadoše pored nje, svaki sa po jedne strane. Postala je svesna dve brade o koje bi mogle da se krešu šibice i nadjačavajućeg smrada ustajalog piva. Očajnički signali iz spoljnih delova njenog uma počeli su da joj lome gvozdeno uverenje da se loše stvari dešavaju samo lošim ljudima. Otpratili su je niz nekoliko stepeništa do lavirinta memljivih nadsvođenih hodnika. Ona je žurno tražila neki uljudan izgovor da se iskobelja iz situacije. 'Trebalo bi da vas upozorim', reče, 'da ja nisam, kao što vam se to možda čini, obična prodavačica jabuka.' 'Zamisli sad to.' 'Ja sam, u stvari, veštica.' Ovo nije ostavilo utisak kojem se nadala. Stražari razmeniše poglede. 'Baš lepo', reče jedan. 'Oduvek sam se pitao kako izgleda poljubiti vešticu. Ovde pričaju da se pretvoriš u žabu.' Drugi stražar ga lako odgurnu. 'Izgleda mi, onda', reče polako i šeretski, kao neko ko misli da ono što će potom izgovoriti ima da bude krajnje smešno, 'da si neku poljubio još pre ko zna koliko godina.' Kratkotrajni grohot iznenada se prekinuo kada je Magrat bila nabačena na zid i kad su joj se u krupnom planu ukazale stražareve nozdrve. 'Sad ti slušaj mene, dušice', reče. 'Nisi prva veštica koju smo ovde dobili, ako si uopšte veštica, ali mogla bi da budeš srećna da uopšte izađeš odavde. Ako budeš dobra prema nama, razumeš?' Začuo se oštar, kratak vrisak nekog u blizini. 'To je, vidiš', reče stražar, 'bila veštica koja prolazi kroz to na teži način. Svima bi mogla da nam učiniš uslugu, vidiš? Stvarno si srećna što si naišla na nas.' Njegova istražujuća ruka prestade da luta. 'Šta je ovo?', obrati se Magratinom bledom licu. 'Nož? Nož? Izgleda da mi ovo moramo da shvatimo jako ozbiljno. Slažeš se, Hrone?' 'Moraš joj vezati ruke i zapušiti joj usta', brzo odgovori Hron. 'Ne mogu da prave magiju ako ne mogu da govore ili da mlate rukama...' 'Možete da sklonite ruke dalje od nje!' Sve troje se zagledaše niz hodnik u Ludu. Zveckao je od besa. 'Da ste je pustili ovog časa!', vikao je. 'Ili ću vas prijaviti!' 'Oho, prijavićeš nas, je li?', reče Hron. 'A da li će te iko slušati, ti mali blesane obojeni k'o ušna mast?' 'Ova što je ovde držimo jeste veštica', reče drugi stražar. 'Zato idi ti pa lepo zveckaj negde drugde.' Ponovo se okrenuo ka Magrat. 'Volim žestoke cure', reče, što će se uskoro ispostaviti kao netačno. Luda krenu ka njima s hrabrošću koja izvire iz krajnjeg besa. 'Rekao sam vam da je pustite', ponovi. Hron isuka mač i namignu svom kompanjonu. Magrat udari. Bio je to neplaniran, instinktivni udarac, čija je moć bila znatno povećana težinom prstenja i grivni; njena ruka sevnu u luku koji se završio na čovekovoj vilici i okrete ga dva puta pre nego što se stropoštao s tihim uzdahom, a, slučajno, i s nekoliko simbola od okultnog značaja urezanih na svom obrazu. Hron zinu u njega, a onda pogleda Magrat. Podigao je mač otprilike u istom času kada je Luda uleteo u njega i njih dvojica padoše i uhvatiše se u koštac. Kao i većina sitnih ljudi, Luda se uzdao u početni luđački nalet koji je trebalo da mu obezbedi prednost i bio je sasvim izgubljen u 11 Niko ne zna zašto muškarci govore ovakve stvari. Za koji tren verovatno će reći da voli žestoke cure.

Teri Pračet 63 onome što je kasnije usledilo, a to bi ga verovatno skupo koštalo da Hron nije odjednom postao svestan da mu je kuhinjski nož bio pritisnut na vrat. 'Puštaj ga', reče Magrat, izbacujući kosu iz očiju. On se ukruti. 'Pitaš se da li bih zaista mogla da ti prerežem grkljan', dahtala je Magrat. 'Ni ja ne znam. Pomisli samo kako bi nam zabavno bilo da to zajedno otkrivamo.' Drugom rukom povukla je Ludu za kragnu oslobađajući ga. 'Odakle je došao taj vrisak?', upita, ne skidajući oči sa stražara. 'Odozdo. Drže je u tamnici za mučenje, i to mi se ne sviđa, predaleko je otišlo, a ja nisam mogao da uđem unutra pa sam došao da potražim nekog...' 'Pa, pronašao si mene', reče Magrat. 'Ti ćeš', reče ona Hronu, 'ostati ovde. Ili pobeći, što se mene tiče. Ali nećeš nas pratiti.' Klimnuo je i gledao za njima dok su hitali niz hodnik. 'Vrata su zaključana', reče Luda. 'Svakakvi zvuci čuju se iznutra, ali vrata su zaključana.' 'Pa, tamnica je, zar ne?' 'Ne bi trebalo da ih zaključavaju iznutra!' Bila su, zaista, nepomična. Tišina je dopirala sa druge strane - užurbana, gusta tišina koja je ispuzavala kroz pukotine i razlivala se hodnikom, tišina gora od vrisaka. Luda se premeštao s noge na nogu dok je Magrat ispitivala grubu površinu vrata. 'Da li si ti zaista veštica?', upita. 'Rekli su da si veštica, a jesi li? Ne izgledaš mi kao veštica, izgledaš vrlo... ovaj...' Pocrveneo je. 'Uopšte ne onako, znaš, kao babuskera, već sasvim lepo...' Glas mu je iščezao u tišinu... Potpuno kontrolišem situaciju, govorila je Magrat sebi. Nikad nisam pomišljala da ću biti u stanju, ali razmišljanje mi je potpuno staloženo. A onda je shvatila, potpuno staloženo, da su joj umeci skliznuli do struka, u glavi se osećala kao da se porodica nehigijenskih ptica ugnezdila na njoj, a očna senka razmazala gde je stigla. Haljina joj je na nekoliko mesta bila pocepana, noge izgrebane, ruke prekrivene modricama, a iz nekog razloga osećala se kao da je na vrhu sveta. 'Mislim da bi bilo bolje da se izmakneš, Verense', reče ona. 'Nisam sigurna kako će ovo ispasti.' Začu se oštar udah vazduha. 'Otkud si znala moje ime?' Magrat je odmeravala vrata. Hrastovina je bila stara, vekovima stara, ali mogla je da oseti trunku soka ispod površine koju su godine premazale u nešto što je bilo čvrsto kao kamen. U normalnoj situaciji ono što je imala na umu zahtevalo bi celodnevno planiranje i punu torbu egzotičnih sastojaka. Barem je tako oduvek mislila. Sada je bila spremna da to ospori. Ako si mogao da prizoveš demona u kazanu za pranje veša, mogao si da učiniš bilo šta. Postala je svesna da je Luda progovorio. 'Oh, mora da sam negde čula', reče odsutno. 'Ne bih rekao, nikad ga ne koristim', reče Luda. 'Hoću da kažem, to ime nije vojvodi po volji. To mi je od mame, znaš. Biće da je to zato što su voleli da daju imena po kraljevima. Moj deda je rekao da nemam šta da tražim s tim imenom i rekao je da ne bi trebalo da se smucam...' Magrat klimnu glavom. Okom profesionalca posmatrala je vlažni tunel. Nije to bilo mesto koje je obećavalo. Stare hrastove daske sve te godine čamile su u ovoj tami, daleko od sata godišnjih doba... Sa druge strane... Baka je rekla da je na neki način sve drveće bilo kao jedno, ili već nešto tako. Magrat je mislila da ju je razumela, mada nije tačno znala šta to znači. A gore je bilo proleće. Duh života koji je još boravio u drvetu morao je to da zna. Ili, ako je zaboravio, to mu se moralo reći. Položila je dlanove ponovo na vrata i zatvorila oči, pokušavajući da prođe mislima kroz kamen, izvan zamka, pa u rastresitu, crnu zemlju planina, u vazduh, u sunčevu svetlost... Luda je samo mogao da vidi da Magrat stoji veoma mirno. Onda joj se kosa lagano izdigla i osetio se miris uvelog lišća.

Terry Pratchet 64 Zatim, bez upozorenja, čekić koji može da protera mekanu pečurku kroz petnaest centimetara čvrstog pločnika ili jegulju preko hiljadu kilometara neprijateljskog okeana da bi došla do određenog jezerceta na visoravni, udario je kroz nju i pravo u vrata. Oprezno se odmakla, ošamućena, boreći se protiv očajničkog nagona da zarije prste u stenu i pusti lišće. Luda ju je uhvatio, a šok samo što ga nije preturio. Magrat se opustila oslonivši se na zveckavo telo i osetila pobednički. Uspelo joj je! I to bez veštačkih pomagala! Samo da su ostale mogle ovo da vide... 'Ne prilazi im', mrmljala je. 'Mislim da sam mu ga dala... malo više.' Luda je i dalje držao njeno žgoljavo telo u svom naručju i bio suviše obuzet da bi izgovorio neku reč, ali ona je ipak dobila odgovor. 'Biće da jesi', reče Baka Vedervaks, izlazeći iz senke. 'Ja se toga nikad ne bih setila.' Magrat se zagleda u nju. 'Bila si sve vreme ovde?' 'Samo koji minut.' Baka je bacila pogled na vrata. 'Dobra tehnika', reče, 'ali drvo je staro. Bilo je i u plamenu. Biće da je tako. Mnogo gvozdenih eksera i koječega u njemu. Ne vidim kako je uspelo. Da sam ja bila, pokušala bih kamenjem, ali...' Prekinulo ju je mekano 'pop'. Začulo se još jedno, a zatim i čitav niz, nalik pljuštanju puslica. Iza nje, veoma lagano, vrata su se rascepila da bi propustila list. Baka je gledala nekoliko sekundi, a onda se susrela s Magratinim prestravljenim pogledom. 'Džada!', povika. Zgrabile su Ludu i pojurile ka skloništu koje je pružao obližnji stub. Vrata preteći škripnuše. Nekoliko njihovih dasaka uvrtalo se u biljnoj agoniji i nastao je pravi pljusak kamenih opiljaka kada su ekseri poiskakali kao bodlje izvučene iz rane, odbijajući se od kamenih zidova. Luda se povio kada mu je deo brave prohujao iznad glave, razbivši se o suprotni zid. Donji delovi dasaka izbacivali su tragajuće belo korenje, koje je klizilo po vlažnom kamenju do najbliže pukotine gde je odmah počelo da svrdla. Čvorovi su bubrili i s njih su izbijale i pružale se grane koje su udarale kamenje dovratka preturajući ih u stranu. A sve vreme čulo se tiho jecanje, zvuk ćelija drveta koje su pokušavale da zadrže struju sirovog života koja je kuljala kroz njih. 'Da sam ja to radila', reče Baka Vedervaks dok se deo tavanice urušavao dalje niz hodnik, 'ne bih to tako uradila. Mada, nije da se bunim', reče dok je Magrat otvarala usta. 'Pošteno odrađen posao. Možda si malkice preterala, ništa više.' 'Oprostite', reče Luda. 'Ne umem kamenje', reče Magrat. 'E pa, ne, kamenje se postiže vremenom...' 'Oprostite.' Dve veštice ga pogledaše, a on se odmače. 'Ne bi li trebalo da spašavate nekoga?', upita. 'Oh', reče Baka. 'Da. Hajde, Magrat. Bolje da vidimo dokle je ona dogurala.' 'Čuli su se vrisci', reče Luda, koji se nije mogao oteti utisku da one nisu shvatale situaciju dovoljno ozbiljno. 'Kontam', reče Baka, gurajući ga u stranu, kako bi mogla da prekorači uvijajući koren. 'Da je neko mene zaključao u tamnicu, i te kako bi se čuli vrisci.' Unutar tamnice bilo je prašnjavo, a po oreolu svetlosti jedine baklje koja je gorela, Magrat je mogla da nasluti dve prilike šćućurene u najudaljenijem uglu. Većina nameštaja bila je ispreturana i razbacana po podu; nije izgledalo da je i jedan od tih komada bio načinjen da bude poslednja reč udobnosti. Nana Og je sasvim mirno sedela na nečemu što je ličilo na gomilu panjeva. 'Niste žurile', primetila je. 'Oslobađajte me odavde. Hvataju me grčevi.'

Teri Pračet 65 A tu je bio i bodež. Lagano se okretao na sredini prostorije, presijavajući se kada bi sečivo uhvatilo zrak svetlosti. 'Moj sopstveni nož!', reče kraljev duh, glasom koji su samo veštice mogle da čuju. 'Sve ovo vreme za to nisam ni znao! Moj sopstveni nož! Uradili su me mojim sopstvenim nožem!' Još se za korak približio kraljevskom paru, mašući nožem. Tiho grgurenje ote se s vojvodinih usana, srećno što je uteklo odatle. 'Dobar je, a?', reče Nana dok joj je Magrat pomagala da izađe iz svog zatvora. 'Nije li to stari kralj? Mogu li da ga vide?' 'Ne bih rekla.' Kralj Verens malo se zateturao od težine. Bio je suviše star za takve utvarne radnje; za ovo bi trebalo da ste mladić... 'Samo da uhvatim ovu stvar', reče. 'O, mater mu...' Nož ispade iz duhove nejake ruke i zazveča po podu. Baka Vedervaks žustro istupi napred i stavi stopalo na njega. 'Mrtvi ne bi trebalo da ubijaju žive', reče. 'To bi mogao da bude opasan, kakoseonokaže, presedan. Ako ništa, bili bismo brojčano nadjačani.' Vojvotkinja se prva povratila iz prestravljenosti. Svašta se izdešavalo: noževi su proletali kroz vazduh, vrata su se rasprskavala, a sada su joj još i ove žene prkosile u njenoj rođenoj tamnici. Nije imala predstavu kako bi trebalo reagovati u odnosu na natprirodne pojave, ali imala je sasvim jasne ideje kako se nositi s onim prethodnim. Njena usta se otvoriše kao kapija prema crvenom paklu. 'Straža!', povika i ugleda Ludu koji se muvao oko vrata. 'Ludo! Dovedi stražu!' 'Zauzeti su. A mi upravo idemo', reče Baka. 'Koji je od vas vojvoda?' Felmet je pogleda ružičastim očima iz svog čučećeg položaja u uglu. Nešto pljuvačke mu je iscurelo s ugla usana i on se osmehnu. Baka je pogledala malo bolje. U središtu ovih zacakljenih očiju nešto drugo joj je uzvratilo pogled. 'Neću ti navesti nikakav razlog', reče ona tiho. 'Ali za tebe bi bilo bolje da napustiš ovu zemlju. Abdiciraš, ili šta god.' 'U čiju korist?', ledeno upita vojvotkinja. 'Veštice, možda?' 'Neću', reče vojvoda. 'Šta si rekao?' Vojvoda se ispravi, otrese malo prašine sa svoje odeće i odlučno pogleda Baku u lice. Hladnoća u središtu njegovih očiju sada je bila veća. 'Rekao sam da neću', reče. 'Misliš li da će me malo opsenarija uplašiti? Ja sam kralj po izvojevanom pravu, i to ne možeš da promeniš. Prosto k'o pasulj, veštice.' Približio se. Baka ga je gledala. Nije se suočila s nečim ovakvim do sada. Čovek je sasvim jasno bio lud, ali u srcu ovog ludila bila je jeziva hladna razboritost, jezgro čistog međuzvezdanog leda usred furune. Mislila je da je slab ispod tanke ljuske snage, ali išlo je to mnogo dalje. Negde duboko unutar njegovog uma, negde izvan obzorja događaja razuma, čist pritisak ludila iskovao je njegovu poremećenost u našto čvršće od dijamanta. 'Ako me pobediš uz pomoć magije, magija će vladati', reče vojvoda. 'A to ne možeš da uradiš. A bilo koji kralj koji bi se uzdigao uz tvoju pomoć, bio bi u tvojoj moći. S vešticom na vratu, moglo bi se reći. Ono čime magija vlada, magija i uništava. Uništilo bi i tebe. Znaš ti to. Ha. Ha.' Bakini zglobovi na šakama pobeleše kada joj se približio. 'Mogla bi da me smlatiš', reče. 'A možda bi mogla da nađeš nekoga ko bi me zamenio. Ali on bi zaista morao da bude budala jer bi znao da je pod tvojim urokljivim pogledom i da ako ti ne bi bio po volji, opa, život mu ne bi vredeo ni pet para. Mogla bi da se buniš koliko hoćeš, ali

Terry Pratchet 66 on bi znao da vlada samo zahvaljujući tvojoj dozvoli. A time on ne bi bio nikakav kralj. Nije li to tačno?' Baka je skrenula pogled. Ostale veštice se poviše, spremne da čučnu. 'Rekoh, nije li to tačno?' 'Da', reče Baka. 'Tačno je...' 'Da.' '... ali postoji neko ko može da te porazi', lagano reče Baka. 'Dete? Samo neka dođe kad poraste. Mladić s mačem u potrazi za svojom sudbinom.' Vojvoda se šeretski isceri. 'Baš romantično. Ali ostaće mi mnogo godina da se pripremim. Samo neka pokuša.' Pored njega pesnica kralja Verensa prohujala je kroz vazduh ne uspevši da ostvari kontakt. Vojvoda se nagnu bliže, sve dok mu se nos nije našao blizu Bakinog lica. 'Vraćajte se svojim kotlovima, vi sestre po metli', reče blago. * * * Baka Vedervaks je grabila hodnicima zamka Lenkr poput velikog, ljutog šišmiša, dok je vojvodin smeh odjekivao oko njene glave. 'Mogla si da mu daš potkožne čireve ili nešto', reče Nana Og. 'Hemoroidi su dobri. Dozvoljeni su. Ne bi mu prekinuli vladavinu, samo bi morao da vlada stojeći. To je uvek dobro za podsmeh. Iliti šuljevi.' Baka Vedervaks nije rekla ništa. Da je bes bio toplota, njen bi već upalio plamen. 'Mada, od toga bi verovatno bio još gori', reče Nana trčkajući kako bi je sustigla. 'Kao i zubobolja.' Bacila je pogled na Bakino zgrčeno lice. 'Ne treba da brineš', reče. 'Nisu mi uradili ništa naročito. Ali, hvala, u svakom slučaju.' 'Ne brinem ja za tebe, Gita Og', odbrusi Baka. 'Došla sam samo zato što se Magrat brinula. Ono što uvek kažem jeste da ako se veštica ne može starati sama o sebi, nema se rašta zvati veštica.' 'Mislim da je Magrat dobro uradila ono s drvenarijom.' Čak i u zagrljaju turobnog besa, Baka Vedervaks je klimnula glavom. 'Napreduje', reče. Pogledala je uzduž i popreko tunela i nagnula se bliže Naninom uvetu. 'Neću mu priuštiti zadovoljstvo da mu to kažem', reče, 'ali, sredio nas je.' 'Pa, šta ga znam', reče Nana. 'Naš Džejson i nekoliko jačih momaka mogli bi ubrzo...' 'Videla si neke od njegovih stražara. Nisu od stare sorte. Ovi su žestoki.' 'Mogle bismo malkice da pripomognemo našim momcima...' 'Ne bi vredelo. Ljudi ovo moraju sami da srede.' 'Ako ti tako kažeš, Esmi', pokorno reče Nana Og. 'Kažem. Magija je tu da bi se njome vladalo, a ne da ona vlada.' Nana klimnu, a zatim, setivši se svog obećanja, sagnula se i uzela komadić kamena sa gomile na podu tunela. 'Pomislio sam da si zaboravila', reče kraljev duh pored njenog uveta. Dalje u hodniku Luda je pocupkivao oko Magrat. 'Mogu li ponovo da te vidim?', upita. 'Pa... ne znam', reče Magrat dok joj je srce pevalo od samozadovoljstva. 'Šta misliš za večeras?', reče Luda. 'A, ne', reče Magrat. 'Večeras sam veoma zauzeta.' Nameravala je da se sklupča sa šoljom toplog mleka i beležnicama Prije Vemper o eksperimentalnoj astrologiji, ali instinkt joj je govorio da pred svakog udvarača treba postaviti planinu uz koju mora da se uzvere kako bi bio još zagrejaniji. 'Onda sutra uveče?', istrajavao je Luda. 'Mislim da ću sutra prati kosu.' 'Mogao bih da dobijem slobodnu noć u petak.'

Teri Pračet 67 'Mnogo toga radimo noću, znaš...' 'Onda popodne.' Magrat je oklevala. Možda instinkt i nije dobro ukapirao. 'Pa...', reče ona. 'Oko dva sata. Na travnjaku pored jezerceta, važi?' 'Pa...' 'Vidimo se onda. Važi?', očajnički reče Luda. 'Ludo!' Vojvotkinjin glas prolomio se hodnikom, a lice mu je poprimilo prestravljeni izgled. 'Moram da krenem', reče. 'Travnjak, važi? Nosiću nešto po čemu ćeš moći da me prepoznaš. Važi?' 'Važi', odjeknu Magrat hipnotisana čistim pritiskom njegove istrajnosti. Okrenula se i potrčala za ostalim vešticama. Ispred zamka vladala je pometnja. Gomila koja je tu bila prilikom Bakinog dolaska znatno se uvećala, razlivala se kroz sada nebranjenu kapiju i bila je okružila kulu. Građanska neposlušnost bila je nešto novo za Lenkr, ali njegovi stanovnici već su savladali neka od njegovih osnovnih ispoljavanja, kao što su mahanje u vazduhu grabuljama i srpovima jednostavnim gore-dole pokretima koje su pratili grimase i uzvici 'Grrrh!', mada je nekolicina građana, koji nisu najbolje ukapirali čitavu stvar, mahala zastavama i klicala. Napredni učenici već su merkali zapaljivije građevine unutar zidova. Nekoliko prodavača vrućih bureka i kobasica u lepinji pojavilo se niotkuda12 i živo je trgovalo. Ubrzo neko će već baciti nešto. Tri veštice stajale su na vrhu stepeništa koje je vodilo prema glavnim vratima kule i razgledale su more lica. 'Eno ga naš Džejson', zadovoljno reče Nana. 'I Vejn, i Deron, i Kev, i Trev, i Nev...' 'Zapamtiću njihova lica', reče lord Felmet koji se pojavio između njih stavljajući im ruke na ramena. 'A vidite li moje strelce na zidinama?' 'Vidim ih', nabusito reče Baka. 'Onda se smešite i mašite', reče vojvoda. 'Tako da ljudi mogu da znaju da je sve u redu. Na kraju krajeva, niste li me danas videle kako rešavam državna pitanja?' Nagnuo se prema Baki. 'Da, ima stotinu stvari koje biste mogle da uradite', reče. 'Ali kraj bi uvek bio isti.' Povukao se. 'Ja nisam nerazuman čovek, nadam se', dodao je vedrim glasom. 'Ako ubedite ljude da se smire, možda i ublažim svoj način vladavine. Ništa ne obećavam, naravno.' Baka ne reče ništa. 'Osmehujte se i mašite', zapovedio je vojvoda. Baka je podigla ruku u nehajni pokret i nakratko se iskezila izrazom lica koji nije imao ničeg zajedničkog s veselošću. Onda se namrštila i munula Nanu Og koja je mahala i kreveljila se kao manijak. 'Nema potrebe za tolikim zanosom', prosikta. 'Ali eno našeg Rita i naše Šarlin i njihovih beba', odgovori Nana. 'Uu-jaa!' 'Hoćeš li umuknuti, ti matora kretenušo!', odbrusi Baka. 'I saberi se već jednom!' 'Vrlo dobro, lepo odrađeno', reče vojvoda. Podigao je ruke, ili barem ruku. Druga ga je još uvek bolela. Sinoć je ponovo pokušao s rendetom, ali nije vredelo. 'Narode Lenkra', povikao je, 'ne budite u strahu! Ja sam vam prijatelj, Zaštitiću vas od veštica! Složile su se da vas ostave na miru!' Baka ga je posmatrala dok je govorio. On je od onih manijačkih depresivaca, razmišljala je. Od glave do pete kao taj, kakoonobeše. U jednom minutu te ubije, a u sledećem te pita kako se osećaš. Postala je svesna da je posmatra s iščekivanjem. 'Šta?' 12 Uvek to rade, i svuda. Niko ih ne vidi kad dolaze. Logično objašnjenje je da su neophodni rekviziti za ovo zanimanje tezga, papirna kapa i mala vremenska mašina na gas.

Terry Pratchet 68 'Rekoh, sada ću zamoliti uvaženu Baku Vedervaks da nam se obrati s par reči, ha ha', reče on. 'A to si rekao, je li?' 'Da!' 'Previše si odskočio', reče Baka. 'Je l' da da jesam!', kikotao se vojvoda. Baka se okrete prema iščekujućoj gomili, koja je zanemela. 'Idite kućama', reče. Nastupila je još jedna duga tišina. 'Je li to sve?', upita vojvoda. 'Da.' 'A šta je sa zavetima na večnu odanost?' 'Šta s njima? Gita, da li bi bila ljubazna da prestaneš da mašeš ljudima?' 'Oprosti.' 'A sada i mi moramo da krenemo', reče Baka. 'Ali tako smo se lepo slagali', reče vojvoda. 'Hajde, Gita', ledeno reče Baka. 'A na šta je to Magrat prionula?' Magrat s osećanjem krivice podiže pogled. Duboko je zagazila u razgovoru s Ludom, mada je to bila ona vrsta razgovora u kome su obe strane prilično vremena provodile gledajući u sopstvena stopala i čačkajući nokte. Devedeset posto iskrene ljubavi jeste krajnja zbunjenost od koje gore uši. 'Idemo', reče Baka. 'Petak popodne, zapamti', šapnu Luda. 'Dobro, ako budem mogla', reče Magrat. Nana Og namignu. I tako se Baka Vedervaks stuštila niz stepenice i kroz gomilu, dok su druge dve trčale za njom kako bi je sustigle. Nekoliko nasmejanih stražara uhvatiše njen pogled i poželeše da to nisu učinili, ali tu i tamo, u masi koja je posmatrala, čuli su se jedva suzdržani podsmesi. Proletela je kroz kapiju, preko pokretnog mosta, pa kroz grad. Bakin brzi hod pobedio bi mnoge ljude u trčanju. Iza njih vojvoda, koji se izdigao na poslednji manijački vrh tobogana svog ludila i sada se obrušavao prema vodenom pljusku očajavanja, smejao se. 'Ha ha.' Baka nije stala sve dok nisu izašle van grada i došle do ospokojavajuće šumske nadstrešnice. Skrenula je s puta i stropoštala se na kladu, zarivši lice u ruke. Druge dve su joj se oprezno približile. Magrat je potapša po leđima. 'Ne očajavaj', reče. 'Po nama si se dobro ponela.' 'Ne očajavam, ja razmišljam', reče Baka. 'Odlazite.' Nana Og upozoravajuće podiže obrvu prema Magrat. Odmakle su se na odgovarajuću udaljenost mada, s Bakom u ovom raspoloženju, ni sledeći univerzum ne bi bio dovoljno daleko i sedoše na neki mahovinom obrasli kamen. 'Da li si dobro?', upita Magrat. 'Nisu ti ništa uradili, zar ne?' 'Ni prstom me nisu takli', reče Nana. Prezrivo je frknula. 'Nisu oni prava kraljevska sorta', dodade. 'Stari kralj Gruneveld, recimo, ne bi traćio vreme na mahanje stvarima i pretnje ljudima. Bilo bi to bum, igle pod nokte od samog početka i bez zezanja. Bez tog zlobnog smejuljenja. On je bio pravi kralj. Vrlo elegantno.' 'Pretio je da će da te spali.' 'Ma ne dajem ja na to ni pet para. Nego, vidim da si našla pratioca', reče Nana. 'Molim?', reče Magrat. 'Momak sa zvončićima', reče Nana. 'I licem kao šutnuti koker španijel.' 'A, on.' Ispod svoje blede šminke Magrat je vrelo pocrvenela. 'Ma, on je samo muškarac. Prati me gde stigne.'

Teri Pračet 69 'Može to da bude teško, da znaš', mudro reče Nana. 'Uostalom, tako je mali. I svuda poskakuje', reče Magrat. 'Dobro si ga odmerila, je l' da?', reče stara veštica. 'Molim?' 'Nisi, zar ne? Tako sam i mislila. Vrlo je pametan čovek, taj Luda. Trebalo bi da je od onih glumačkih ljudi.' 'Kako to misliš?' 'Sledeći put osmotri ga kao veštica, a ne kao žena', reče Nana i zaverenički munu Magrat. 'Dobro si ono odradila s vratima', dodade. 'Napreduješ, bogme. Nadam se da si mu rekla za Griba.' 'Rekao je da će ga odmah pustiti, Nano.' Začulo se brektanje iz pravca Bake Vedervaks. 'Da li ste čule onaj podsmeh iz mase?', upita. 'Neko nam se podsmevao!' Nana Og sede pored nje. 'A nekolicina ih je i pokazivala prstom', reče. 'Znam.' 'Ne može se to otrpeti!' Magrat sede na drugi kraj klade. 'Ima i drugih veštica', reče. 'Ima mnogo veštica dalje u Ramtopima. Možda one mogu da pomognu.' Ostale dve pogledaše je bolno iznenađene. 'Mislim da ne bi trebalo da idemo toliko daleko', frknu Baka. 'Da molimo za pomoć.' 'Ružna navika', klimnu Nana Og. 'Ali zamolile ste demona da vam pomogne', reče Magrat. 'Ne, nismo', reče Baka. 'Tako je. Nismo.' 'Naredile smo mu da potpomogne.' 'Jašta.' Baka Vedervaks je raširila noge i zagledala se u svoje čizme. Bile su to dobre jake čizme, pendžetirane i s lubovima u obliku polumeseca; ne biste mogli da poverujete da ih je obućar izradio, neko kao da je postavio đonove i krenuo da zida odatle.' 'Mislim, ima ona veštica tamo kod Skunda', reče. 'Sestra Kakosezove, kakoonobeše, što joj je sin otišao u mornare - znaš, Gita, ona što šmrca i čim sedneš stavlja pokrivače za nameštaj na naslone...' 'Grodli', reče Nana Og. 'Drži ispravljen mali prst dok pije čaj i ispušta H-ove sve vreme.' 'Da. Hovako. Nisam se hunizila da pričam s hnjom još od honog s vešalima, hako se sećaš. Rekla bih da bi baš volela da malo pronjuška hovde, da svugde gurne svoje prste i da šmrca, govoreći nam kako treba šta da radimo. O, da. Pomoć. Daleko bismo dogurale ako bismo samo išle i pomagale kojekude.' 'Da, a tamo u Skundu drveće ti se obraća i hoda po noći', reče Nana. 'Ne traži ni dozvolu. Vrlo slaba organizacija.' 'Ne baš sjajna organizacija, kao što je ovde kod nas?', upita Magrat. Baka značajno ustade. 'Idem kući', reče. Postoje hiljade dobrih razloga zašto magija ne vlada svetom. Zovu se veštice i čarobnjaci, razmišljala je Magrat, dok je pratila druge dve po putu. Verovatno je bila u pitanju izvanredna organizacija u režiji Prirode kako bi se sama zaštitila. Postarala se da svako s ma kakvim magijskim talentom bude spreman na saradnju koliko i medvedica sa zuboboljom, tako da je sva ta opasna moć bila bezbedno rasuta na povremene svađe i rivalstva. Stilovi su im se razlikovali, naravno. Čarobnjaci su ubijali jedni druge u memljivim hodnicima, a veštice su se na mrtvo izbadale po ulicama. I svi su bili usredsređeni na sebe kao vrh čigre. Čak i kada bi pomagali drugim ljudima, razmišljala je, u potaji su to radili sebe radi. Najiskrenije, isti su kao velika deca.

Terry Pratchet 70 Izuzev mene, pomisli samozadovoljno. 'Mnogo se nasekirala, je l' da', Magrat se obrati Nani Og. 'Eh, da', reče Nana. 'Tu je nevolja, vidiš. Što se više navikavaš na magiju, sve više ne želiš da je koristiš. Sve više ti se isprečuje na putu. Pretpostavljam da si kada si počinjala naučila nekoliko čîni od Prije Vemper, nekjojjelakacrnazemlja, i sve vreme si ih koristila, zar ne?' 'Pa, da. Svako tako radi.' 'Dobro poznata činjenica', složi se Nana. 'Ali kako budeš napredovala u Zanatu, naučićeš da je najteža magija ona koju uopšte ne koristiš.' Magrat je oprezno razmotrila ovu tvrdnju. 'Da nije ovo neki Zen, možda?', upita. 'Pojma nemam. Nikad ga nisam videla.' 'Kada smo bile u tamnici, Baka je spomenula nešto u vezi s pokušajem kamenjem. To je zvučalo kao prilično teška magija.' 'Pa, Prija nije bila mnogo za kamenje', reče Nana. 'To i nije mnogo teško. Samo im potakneš sećanja. Znaš, na stare dane. Kada su bili vreli i u pokretu.' Zastala je, a ruka joj skliznu u džep. Stegla je u ruci komadić kamena iz zamka i opustila se. 'Na čas sam pomislila da sam ga zaboravila', reče vadeći ga. 'Možeš sad da izađeš.' Jedva da je bio vidljiv na svetlosti dana, puki treptaj u vazduhu ispod drveća. Kralj Verens je škiljio. Nije bio navikao na dnevnu svetlost. 'Esmi', reče Nana. 'Tu je neko ko bi da te vidi.' Baka se polako okrete i upilji u duha. 'Nisam li te videla u tamnici?', upita. 'Ko si ti?' 'Verens, kralj Lenkra', reče duh i pokloni se. 'Imam li ja to čast da se obratim Baki Vedervaks, doajenu veštica?' Već je bilo ukazano da samo zato što Verens potiče iz dugačke linije kraljeva ne znači da je u osnovi glup, a godina bez ometanja od strane tela učinila je čuda. Baka Vedervaks je smatrala da je potpuno neosetljiva na laskanje, ali kralj ju je stručno obasipao količinom koja bi bila dovoljna za jedno veče dodeljivanja filmskih nagrada. Njegov naklon predstavljao je naročito dobar potez. Na uglu Bakinih usta zaigrao je mišić. Uzvratila mu je malim krutim naklonom, pošto nije bila sasvim sigurna šta znači 'doajen'. 'Ta sam', saglasi se. 'Možeš sada i da ustaneš', dodade kraljevski. Kralj Verens je ostao u klečećem položaju na otprilike pedalj iznad zemlje. 'Preklinjem za uslugu', reče pokorno. 'Čekaj, kako si izašao iz zamka?', upita Baka. 'Uvažena Nana Og mi je pomogla', reče kralj. 'Rasuđivao sam, ako sam vezan za kamenje Lenkra, onda isto tako mogu da idem tamo gde kamenje ide. Plašim se da sam bio prinuđen da se poslužim malim trikom kako bih izveo svoju zamisao. Trenutno prebivam u njenoj kecelji.' 'A nisi ni prvi', reče Baka automatski. 'Esmi!' 'I molim vas, Bako Vedervaks, da vaspostavite mog sina na prestolu.' 'Vaspostavim?' 'Znate na šta mislim. Da li je dobrog zdravlja?' Baka klimnu glavom. 'Poslednji put kad smo ga Gledale, jeo je jabuku', reče ona. 'Njegova sudbina je da bude kralj Lenkra!' 'Da, dobro. Sudbina je malo čudan svat, znaš', reče Baka. 'Nećete da mi pomognete?' Baka je izgledala nemoćno. 'To je uplitanje, vidiš', reče. 'Uvek ispadne naopako ako se uplićeš u politiku. Recimo, jednom kad počneš, ne možeš da se zaustaviš. Temeljno pravilo magije ti je to. Ne možeš se zezati s temeljnim pravilima.' 'Nećete da mi pomognete?'

Teri Pračet 71 'Pa... prirodno, jednog dana, kad tvoj momak bude malo stariji...' 'Gde je on sada?', hladno upita kralj. Veštice su izbegavale da pogledaju jedna drugoj u lice. 'Poslale smo ga na sigurno izvan zemlje, znaš', nespretno reče Baka. 'Vrlo dobra porodica', brzo se ubaci Nana Og. 'Kakvi su to ljudi?', upita kralj. 'Nisu neki obični građani, nadam se?' 'Apsolutno ne', reče Baka s vidnom dozom sigurnosti kako joj je slika Vitolera proletela umom. 'Nimalo nisu obični. Vrlo neobični. Ehr.' Njene oči preklinjale su Magrat da pomogne. 'Bili su Tespijanci13', odlučno reče Magrat, glasom koji je zračio takvim odobravanjem da je kralj stao automatski da klima glavom. 'Aha', reče. 'Dobro.' 'Jesu li bili?', prošaputa Nana Og. 'Nisu tako izgledali.' 'Ne pokazuj svoje neznanje Gita Og', frknu Baka. Okrenula se prema duhu kralja. 'Oprostite zbog toga, vaše veličanstvo. Pravi se važna. Ona čak i ne zna gde je Tespija.' 'Gde god da je, nadam se da znaju da obuče čoveka ratničkim veštinama', reče Verens. 'Znam Felmeta. Za deset godina ušančiće se ovde k'o žaba na kamenu.' Kraljev pogled klizio je s veštice na vešticu. 'Kakvo li će ga kraljevstvo čekati kad se bude vratio? Čujem na šta je spala kraljevina, već sada. Da li ćete je posmatrati kako se menja, tokom godina, i postaje bezvredna i zla?' Kraljev duh je izbledeo. Glas mu je lebdeo u vazduhu, prozračan kao povetarac. 'Zapamtite, dobre sestre', reče on, 'zemlja i kralj su jedno.' A onda iščeze. Neprijatnu tišinu prekinula je Magrat izduvavši nos. 'Šta jedno?', upita Nana Og. 'Moramo nešto da preduzmemo', reče Magrat glasom koji se gušio od emocija. 'Bila pravila ili ne bila!' 'Vrlo je to neugodno', tiho reče Baka. 'Da, ali šta ćeš da uradiš?', upita. 'Da razmislim o stvarima', reče Baka. 'Dobro da promislim o svemu.' 'Razmišljaš o tome već godinu dana', reče Magrat. 'Šta jedno? Šta su to jedno?', upita Nana Og. 'Nije dobro samo odreagovati', reče Baka. 'Moraš da...' Zaprega je nailazila truckajući po putu iz pravca Lenkra. Baka nije obratila pažnju na nju. '... pažljivo razmisliš o ovim stvarima.' 'Ti zapravo ne znaš šta treba uraditi, zar ne?', reče Magrat. 'Gluposti. Ja...' 'Nailazi zaprega, Bako.' Baka Vedervaks slegnu ramenima. 'Ono što vi mladi ne shvatate...', započe. Veštice se nikad nisu opterećivale osnovama bezbednosti na putevima. Saobraćaj koji se odvijao na putevima Lenkra ili je prolazio oko njih ili, ako ovo nije bilo moguće, čekao dok se ne sklone s puta. Baka Vedervaks je odrasla znajući ovu činjenicu; jedini razlog što nije poginula saznavši da ona ne važi bila je Magrat, koja je imala mnogo bolje reflekse i povukla je u jarak. Bio je to zanimljiv jarak. U njemu je bilo spiralnih bića u vidu vadičepa koja su bila direktni potomci bića iz primordijalne supe postanja. Svako ko bi pomislio da je voda u jarku nezanimljiva mogao bi da provede poučnih pola sata u razgledanja moćnim mikroskopom. Jarak je imao i koprive, a sada je imao i Baku Vedervaks. Uspentrala se kroz korov, van sebe od besa, i izdigla iz jarka kao Venera Anadiomena, samo nešto starija i sa više travuljine po sebi. 13 Tespis - starogrčki pesnik, osnivač antičke drame. U engleskom tespijanac predstavlja sinonim za glumca, (prim. prev.)

Terry Pratchet 72 'T-t-t', reče ona, uperivši kažiprst prema zaprezi koja se gubila u daljini. 'To je bio mladi Nešli od Inkepa', reče Nana Og iz obližnjeg grma. 'Porodica mu je oduvek bila malo otkačena Naravno, majka mu je bila od Viplovih.' 'Razjurio nas je!', reče Baka. 'Mogla si da se skloniš s puta', reče Magrat. 'Da se sklonim s puta?', zaprepasti se Baka. 'Mi smo veštice! Ljudi treba nama da se sklanjaju s puta!' Malo je zašljapkala putem i dalje držeći uperen kažiprst prema udaljenim kolima. 'Tako mi Hokija, nateraću ga da zažali što se uopšte rodio...' 'Bio je baš velika beba, sećam se', reče grm. 'Majka mu se silno napatila.' 'Ovo mi se nikad ranije nije dogodilo', reče Baka, i dalje se tresući kao tetiva luka. 'Pokazaću mu ja što nas je razjurio kao da smo, kao da smo, kao da smo obični ljudi!' 'On to već zna', reče Magrat. 'Hoćeš, molim te, da mi pomogneš da izvučem Nanu iz ovog grma?' 'Pretvoriću mu...' 'Ljudi nas više ne poštuju, i to je to', reče Nana dok joj je Magrat pomagala oko trnova. 'Sve je to zato što je kralj jedno, pretpostavljam.' 'Mi smo veštice!', zaurla Baka, okrenuvši lice ka nebu dok su joj se tresle pesnice. 'Da, da', reče Magrat. 'Harmonična ravnoteža kosmosa i svega. Mislim da je Nana pomalo umorna.' 'Šta sam to radila sve ovo vreme?', reče Baka glasom koji bi zahvaljujući retoričkom nastupu naterao čak i Vitolera da zine. 'Ne baš puno toga', reče Magrat. 'Smejali su mi se! Smejali su mi se! Na mom putu! U mojoj zemlji!', vikala je Baka. 'E, to je već previše! Neću da trpim deset godina ovoga! Neću da trpim više ni dana!' Drveće oko nje poče da se njiše i prašina s puta se izdigla u kovitlavim oblicima koji se postaraše da joj se sklone s puta. Baka Vedervaks je pružila dugačku ruku na čijem se kraju ispravio jedan dugačak prst i na vrhu povijenog nokta zaiskrila je mala oktarinska vatra. Gotovo kilometar dalje, sva četiri točka istovremeno otpadoše sa zaprege. 'Da zaključa vešticu, to hoće?' Baka je vikala na drveće. Nana nekako stade na noge. 'Najbolje da je uhvatimo', šapnu mlađoj veštici. Njih dve skočiše na Baku i spustiše joj ruke pored tela. 'I te kako ću mu pokazati šta veštica može da uradi!', urlala je. 'Da, da, dobro, dobro', reče Nana. 'Samo možda nemoj baš sad i ne baš ovako, a?' 'Sestre po metli, nego šta!', urlala je Baka. 'Napraviću mu ja...' 'Čekaj sekund, Magrat', reče Nana Og i zasuka rukav. 'Dešava se ovo s visoko utreniranima', reče i sruči svoj dlan u šamarčinu koja je obe veštice podigla sa zemlje. Takvim reskim, konačnim zvukom univerzum bi mogao i da se okonča. Na svršetku tišine bez daha koja je usledila Baka Vedervaks reče: 'Hvala ti.' Popravila je haljinu s nekoliko ponositih pokreta i dodala: 'Ali ozbiljno sam to mislila. Naći ćemo se noćas kod kamena i učiniti ono što mora biti učinjeno. Ahem.' Namestila je igle u šeširu i nesigurno se uputila u pravcu svoje kolibe. 'A šta je s pravilom o neuplitanju u politiku?', upita Magrat zagledana u njena leđa. Nana Og je masiranjem vraćala u život svoje prste. 'Tako mi Hokija, ta žena ima vilicu k'o nakovanj', oglasi se. 'Šta reče malopre?' 'Rekoh, šta je s pravilom o nemešanju?', ponovi Magrat. 'Ah', reče Nana. Uzela je devojku pod ruku. 'Stvar je u tome', objašnjavala joj je, 'da ćeš dok budeš napredovala u Zanatu, naučiti da postoji i drugo pravilo. Esmi ga je poštovala čitavog života.' 'A to je?'

Teri Pračet 73 'Kada kršiš pravila, krši ih valjano i žestoko', reče Nana i iskezi se desnima koje su bile opakije od zuba. * * * Vojvoda se smejao gledajući u šumu. 'Uspelo je', reče. 'Ljudi gunđaju protiv veštica. Kako to postižeš, Ludo?' 'Šale, strikane. I tračevi. Ljudi su ionako napola spremni da poveruju u to. Svako poštuje veštice. Poenta je u tome da ih niko zapravo ne voli previše.' Petak popodne, razmišljao je. Moram da ponesem cveće. I moje najbolje odelo, ono sa srebrnim zvončićima. O, bože. 'Milo mi je da to čujem. Ako se tako nastavi, Ludo, proglasiću te za viteza.' Ovo je bila br.302, i Luda nije nameravao da protraći priliku. 'Nazdravlje, strikane', reče iznureno, ignorišući grč bola koji je uspuzavao vojvodinim licem, 'ako bi me proglasili fritezom, sami bi krompirići uskakali u mene; nego jošte, ak' je mnogi vitez luda, opa, da l' bi...' 'Da, da, u redu', prekide ga lord Felmet. U stvari, već se osećao mnogo bolje. Njegove ovsene pahuljice večeras nisu bile presoljene i u zamku se osećala prilična praznina. Više nije bilo glasova na pragu čujnosti. Seo je na tron. Po prvi put je imao osećaj da je udoban. Vojvotkinja je sela pored njega, rukom podbočila bradu i napregnuto se zagledala u Ludu. To mu je smetalo. Mislio je da zna na čemu je s vojvodom, trebalo je samo sačekati da njegovo ludilo uđe u veselu fazu, ali vojvotkinja ga je istinski plašila. 'Izgleda da su reči veoma moćne', reče ona. 'Doista, damo.' 'Mora da si to temeljno izučio.' Luda klimnu glavom. Moć reči ga je održala u paklu Esnafa. Čarobnjaci i veštice koristili su reči kao da su one alatke kojima stvari treba da se urade, ali Luda je smatrao reči predmetima koji stoje sami za sebe. 'Reči mogu da izmene svet', reče. Njene oči se suziše. 'To si kazao i ranije. Ostajem neuverena. Jaki ljudi menjaju svet', reče ona. 'Jaki ljudi i njihova dela. Reči su samo kao marcipan na torti. Naravno da ti misliš da su reči važne. Slab si i nemaš ništa drugo.' 'Vaše damstvo se vara.' Debela vojvotkinjina ruka dobovala je po naslonu prestola. 'Bolje bi ti bilo', reče ona, 'da nečim valjanim potkrepiš tu tvrdnju.' 'Damo, vojvoda želi da poseče šume, nije li tako?' 'Drveće govori o meni', prošaputa lord Felmet. 'Čujem ga kako šapuće dok jašem. Priča laži o meni!' Vojvotkinja i Luda razmeniše poglede. 'Ali', nastavio je Luda, 'ova politika je naišla na fanatičan otpor.' 'Šta?' 'Ljudima se to ne sviđa.' Vojvotkinja je eksplodirala. 'Kakve to veze ima?', grmela je. 'Mi vladamo! Radiće ono što mi kažemo, ili će biti pogubljeni bez milosti!' Luda je cupkao i poskakivao, mašući rukama na pomirljiv način. 'Ali, ljubavi moja, ponestaće nam ljudi', mrmljao je vojvoda. 'Nema potrebe, nema potrebe!', očajnički reče Luda. 'To uopšte ne treba da radite! Ono što valja uraditi jeste da...', zastao je za tren, nemo pokrećući usne '... započnete dalekosežan i ambiciozan plan za proširivanje poljoprivredne proizvodnje, omogućite dugoročna zaposlenja u pilanama, otvorite nova zemljišta za razvoj i smanjite oblast dejstva razbojnika.' Ovog puta vojvoda je izgledao preneraženo. 'Kako to da uradim?', upita. 'Posecite šume!'

Terry Pratchet 74 'Ali rekao si...' 'Umukni, Felmete', reče vojvotkinja. Podvrgla je Ludu jednom dugom zamišljenom pogledu. 'Kako zapravo', reče ona napokon, 'može neko da ruši kuće ljudi koji mu se ne dopadaju?' 'Urbano raščišćavanje', reče Luda. 'Mislila sam na spaljivanja.' 'Higijensko urbano raščišćavanje', dodade Luda kao iz puške. 'I još posuti zemljište solju.' 'Nazdravlje, valjda je to onda higijensko urbano raščišćavanje s programom za unapređenje čovekove okoline. Možda ne bi bilo loše i da se zasadi po koje drvo.' 'Dosta više drveća!', viknu Felmet. 'Ma, to je u redu. Neće preživeti. Važno je da ih zasadite.' 'Ali ja hoću i da povećam poreze', reče vojvotkinja. 'Opa, strikane...' 'I nisam ti ja strikan.' 'Strina?', upita Luda. 'Ne.' 'Opa... moliću... potreba za finansiranjem ambicioznog programa za dobrobit zemlje.' 'Molim?', reče vojvoda koji se ponovo gubio. 'Hoće da kaže da sečenje drveća košta', reče vojvotkinja. Nasmešila se Ludi. Bio je to prvi put da ju je video da ga gleda pogledom drugačijim nego da je odvratna mala bubašvaba. I dalje je bilo elementa bubašvabe u njenom pogledu, ali govorio je: dobra mala bubašvabo, naučila si trik. 'Zanimljivo', reče ona. 'Ali mogu li tvoje reči da promene prošlost?' Luda je razmislio o ovome. 'Još lakše, rekao bih. Jer prošlost je ono čega se ljudi sećaju, a sećanja su reči. Ko zna kako se kralj ponašao pre hiljadu godina? Postoje samo uspomene i priče. I drame, naravno.' 'Ah, da. Jednom sam odgledao neku dramu', reče Felmet. 'Gomila smešnih momaka u hulahopkama. Mnogo galame. Ljudima se to svidelo.' 'Kažeš da je istorija ono što je rečeno ljudima?', upita vojvotkinja. Luda je prešao pogledom po prestonoj dvorani i pronašao kralja Grunberija Dobrog (906- 967). 'Da li je bio?', reče pokazujući prstom. 'Ko to sada zna? U čemu je bio dobar? Ali ostaće Grunberi Dobri do kraja sveta.' Vojvoda se nagnuo napred u svom prestolu. Oči su mu sijale. 'Ja želim da budem dobar vladar', reče. 'Želim da me ljudi vole. Voleo bih da me se ljudi sećaju sa zadovoljstvom.' 'Pretpostavimo', reče vojvotkinja, 'da postoje i druga pitanja koja podležu sporenju. Pitanja istorijskih zapisa koji su... pomalo magloviti.' 'Nisam to ja uradio, znaš', brzo reče vojvoda. 'Okliznuo se i pao. Tako je bilo. Okliznuo se i pao. Ja čak i nisam bio tamo. On me je napao. U pitanju je bila samoodbrana. To je to. Okliznuo se i pao na sopstveni bodež u samoodbrani.' Glas mu je utonuo u mumlanje. 'U ovom trenutku toga ne mogu da se prisetim', mrmljao je. Protrljao je svoju ruku bodeža, mada je taj izraz postajao neprikladan. 'Prekini, mužu', odseče vojvotkinja. 'Znam da nisi to uradio. Bila sam tamo s tobom, ako se sećaš. Ja sam bila ona koja ti nije dodala bodež.' Vojvoda se ponovo stresao. 'A sad, Ludo', reče lejdi Felmet, 'Ono što sam počela da govorim bilo je da postoje neke stvari koje bi trebalo da budu valjano zabeležene.' 'Nazdravlje, da niste bili tu u to vreme?', vedro upita Luda. Tačno je da reči imaju moć, a jedna od stvari koje one mogu da urade jeste da iskliznu iz nečijih usta pre nego što govornik dobije priliku da ih zaustavi. Da su reči bile mali slatki jaganjci, tada bi ih Luda gledao kako veselo skakuću ka bacaču plamena vojvotkinjinog pogleda.

Teri Pračet 75 'Nismo – gde?', reče ona. 'Bilo gde', žurno reče Luda. 'Glupane! Svako je negde.' 'Mislim, bili ste svugde sem na vrhu stepeništa', reče Luda. 'Kog stepeništa?' 'Bilo kog stepeništa', reče Luda, koji je počinjao da se preznojava. 'Tačno se sećam da vas nisam video!' Vojvotkinja ga je neko vreme posmatrala. 'Dobro ako se ti sećaš', reče ona. Protrljala je bradu, što je proizvelo zvuk nalik šmirglanju. 'Stvarnost čine samo slabe reči, kažeš. Stoga, reči su stvarnost. Ali, kako reči mogu da postanu istorija?' 'Bio je to dobar komad, taj koji sam odgledao', sanjivo reče Felmet. 'Bilo je bitaka, a niko zaista nije stradao. I nekih lepih govora je bilo.' Začuo se još jedan šmirglasti zvuk iz pravca vojvotkinje. 'Ludo?', reče ona. 'Damo?' 'Da li bi mogao da napišeš komad? Komad koji bi išao po svetu, komad koji će ostati upamćen dugo pošto zamru glasine?' 'Ne, damo. Za to je potrebna posebna nadarenost.' 'Ali da li bi mogao da pronađeš nekoga ko je poseduje?' 'Postoje takvi ljudi, damo.' 'Pronađi nekog', mrmljao je vojvoda. 'Pronađi najboljeg. Pronađi najboljeg. Istina ište da se sazna. Pronađi nekog.' * * * Oluja se odmarala. To nije želela, ali je radila. Dve nedelje je provela kao dubler čuvenog anticiklona nad Kružnim morem, pojavljujući se svakog dana, motajući se oko hladnog talasa, zahvalna za priliku da iščupa po koje drvo ili ponese seosku kuću do kakvog smaragdnog grada po izboru. Ali veliki preokret u vremenskim prilikama nikako da nastupi. Tešila se prisećajući se da su čak i istinski velike oluje prošlosti - Veliki kovitlac iz 1789, na primer, ili uragan Zelda i njegove neverovatne kiše žaba - prošle kroz ovako nešto u nekom trenutku svoje karijere. Bio je to deo velike tradicije vremenskih prilika. Pored toga, daleko je dogurala u ekvivalentu pantomime tamo u ravnici, kada je donela sezonski sneg i smrt od promrzlina milionima. Trebalo je samo filozofski primiti to što je sada ponovo ovde, bez mnogo čega da se radi sem da njiše vresove. Da su vremenske prilike bile ljudi, ova oluja popunjavala bi svoje vreme noseći kartonsku kapu u paklu pljeskavica. Trenutno je posmatrala tri prilike kako se polako kreću pustarom, odlučno se približavajući čistini gde je stajao jedan veliki kamen, ili je barem obično stajao, mada baš u ovom trenutku nikako nije mogao da se vidi. Prepoznala ih je kao stare prijatelje i znalce i pribrala vansezonsku tutnjavu gromova kao vrstu dobrodošlice. Ovo je prošlo sasvim neprimećeno. 'Glupavi kamen je nestao', reče Baka Vedervaks. 'Koliko god da ga ima.' Lice joj je bilo bledo. Moglo je da bude i naslikano; a da je bilo tako, onda bi to moglo da bude delo samo neurotičnog umetnika. Izgledala je kao da je odlučna da prione na posao. Rđav posao.' 'Zapali vatru, Magrat', reče automatski. 'Mislim da ćemo se sve prijatnije osećati nakon šolje čaja', reče Nana Og, izgovarajući ove reči kao mantru. Tražila je nešto u naborima svog šala. 'S malo dodataka', nastavila je, izvlačeći flašu jabukovače. 'Alkohol je obmanjivač i kalja dušu', čedno reče Magrat.

Terry Pratchet 76 'Nikad nisam ni takla tako nešto', reče Baka Vedervaks. 'Glave treba da nam budu bistre, Gita.' 'Jedna kapljica u čaju ne znači pijančenje', reče Nana. 'To je lek. Hladan je ovaj vetar ovde, sestre.' 'Dobro, 'ajde', reče Baka. 'Ali samo kapljicu.' Pile su u tišini. Naposletku Baka reče: 'Dakle, Magrat. Ti znaš sve u vezi s tim podružnicama. Mogle bi to i da uradimo kako valja. Šta ćemo da radimo sledeće?' Magrat je oklevala. Nije bila spremna da predloži da igraju gole. 'Postoji pesma', reče. 'U slavu punog meseca.' 'Nije pun', ukazala joj je Baka. 'Sad on, kakoseonokaže. Pupi.' 'Gurav', reče Nana ljubazno. 'Mislim da je to u slavu punog mesec uopšte', odvaži se Magrat. 'A onda moramo da uzdignemo samosvest. Za to bi zaista trebalo da bude pun mesec. Meseci su veoma važni.' Baka je odmeri dugim, prodornim pogledom. 'To je po tebi moderno veštičarenje, je li?', upita. 'To je samo jedan njegov deo, Bako. Postoji još mnogo toga. Baka Vedervaks uzdahnu. 'Svaka ptica svojem jatu, pretpostavljam. Da ga 'bem ako će meni jedna usijana kamena kugla da govori šta da radim.' 'Tako je, izeš ti to', reče Nana. 'Hajde da mi lepo prokunemo nekog.' * * * Luda se oprezno šunjao noćnim hodnicima. Nije hteo ništa da rizikuje. Magrat mu je slikovito opisala Gribovu ćud, stoga je Luda pozajmio par rukavica i neku vrstu metalnog vela iz zamkovog spremišta naslednih oklopa. Došao je do prostorije za starež, oprezno podigao rezu, gurnuo vrata i onda se pribio uza zid. Hodnik je postao nešto mračniji kada se još dublja tama iz unutrašnjosti prostorije izlila i pomešala s nešto svetlijom tamom koja je tu već vladala. Osim ovoga, ništa. Broj frkćućih, razjarenih lopti smrtonosnog krzna bio je nula. Luda se opustio i ušao unutra. Gribo mu pade na glavu. Bio je to dugačak dan. Soba nije nudila onako ispunjen život koji je Gribo očekivao i zahtevao. Jedinu zanimljivost predstavljalo je otkriće, negde oko polovine jutra, kolonije miševa koji su već generacijama grickali svoj put kroz neprocenjivu tapiseriju istorije Lenkra i do sada su stigli do kralja Muruna (709-745), kojeg je dočekala užasna sudbina14, kada se to desilo i njima. Naoštrio je svoje kandže o poprsje Lenkrovog jedinog kraljevskog vampira, kraljice Grimnir Nabijačice na kolac (1514-1553, 1553-1557, 1557-1562, 1562-1567 i 1568-1573). Izveo je jutarnje čišćenje o portret nepoznatog monarha koji je počeo da se topi. Bilo mu je dosadno, a bio je i ljut. Zario je kandže tamo gde je trebalo da budu Ludine uši, a zauzvrat je dobio ne više od zvuka grebanja metala. 'Gde je moj dobri dečko?', reče Luda. 'Cici, cici, miči.' Ovo je kopkalo Griba. Jedina osoba koja mu je ikada ovako govorila bila je Nana Og; svi ostali obraćali su mu se sa: 'Mrššodatlematertišugavu'. Nagnuo se naniže veoma pažljivo, zainteresovan ovim novim iskustvom. S Ludinog gledišta naopako postavljeno mačje lice polako mu se spustilo u vidno polje, s izrazom zlokobne zainteresovanosti. 'Oces li ti možda cvojoj kucuci?', upita Luda pun nade. 'Vidi, vlatanca su nam otvorena.' 14 Uključujući usijani žarač, klozet, pet kila živih jegulja, pet kilometara dugački potez zaleđene reke, bačvu vina, par lukovica lale, određeni broj zatrovanih minđuša, ostrige i nekog rmpaliju s maljem. Kralj Murun nije lako sklapao prijateljstva.

Teri Pračet 77 Gribo je pojačao stisak. Pronašao je prijatelja. Luda slegnu ramenima, vrlo pažljivo, okrete se i izađe u hodnik. Spustio se do dvorane, pa napolje u dvorište, prošavši oko stražare i kroz glavnu kapiju, klimajući - oprezno - stražarima. 'Upravo je prošao čovek s mačkom na glavi', primeti jedan od njih nakon minut ili dva razmišljanja. 'Jes' video ko je bio?' 'Rek'o bih, Luda.' Nastade pauza ispunjena dubokim razmišljanjem. Drugi stražar jače stegnu svoje koplje. 'Zajeban pos'o', reče. 'Al' neko mora i to da radi.' * * * 'Nećemo, vala, nikoga da kunemo', odlučno reče Baka. 'Jedva da ikad upali ukoliko ne znaju da si to uradila.' 'Ono što treba da uradimo jeste da mu pošaljemo njegovu lutku izbodenu iglama.' 'Ne, Gita.' 'Samo treba da se nekako dokopamo njegovih noktiju', istrajavala je Nana, puna elana. 'Ne.' 'Ili njegove kose ili bilo čega. Ja imam igle.' 'Ne.' 'Proklinjanje ljudi je moralno neispravno i izuzetno loše za čovekovu karmu', reče Magrat. 'E pa, svakako ću ga prokleti', reče Nana. 'Onako, u sebi. Mogla sam da odapnem u onoj tamnici pored njega.' 'Bogme, nećemo da ga kunemo', reče Baka. 'Zamenićemo ga. Šta si uradila sa starim kraljem?' 'Ostavila sam kamen na kuhinjskom stolu', reče Nana. 'Nisam više mogla da izdržim.' 'Ne vidim zašto', reče Magrat. 'Meni se činio vrlo prijatan. Za duha.' 'Oh, on je bio uredu. Problem je s ostalima', reče Nana. 'Ostalima?' 'Molim vas da iznesete ovaj kamen kako bih mogao da ga opsedam, dobra majko, kaže on', reče Nana Og. 'Ovde je dozlaboga dosadno, gospodo Og, izvinite na mom klačanskom, rekao je i naravno to sam i uradila. Mislila sam da svi samo slušaju. Oćeš malo sutra, misle oni, opšte ukrcavanje, vreme za malo odmora. Nemam ništa protiv duhova. Naročito kraljevskih duhova', dodade odano. 'Ali nije moja koliba mesto za njih. Mislim, eno tamo je neka u kočijama urla k'o luda u perionici. Moliću lepo. A u ostavi par neke dečurlije, i ljudi bez glava po celoj kući, i neko ko mi vrišti ispod sudopere, a i onaj dlakavi što samo tumara i izgleda izgubljeno. Ne ide tako.' 'Samo da nije ovde', reče Baka. 'Ovde nam nisu potrebni muškarci.' 'On je duh, nije muškarac', reče Magrat. 'Ne moramo da zalazimo u detalje', ledeno reče Baka. 'Ali ne možeš da vratiš starog kralja ponovo na presto', reče Magrat. 'Duhovi ne mogu da vladaju. Kruna nema na čemu da im stoji. Stalno propada.' 'Zamenićemo ga njegovim sinom', reče Baka. 'Valjano naslađivanje.' 'Uh, već smo prošle kroz to', negodujući reče Nana. 'Za otprilike petnaest godina, možda, 'Noćas', reče Nana. 'Dete na prestolu? Ne bi se zadržalo ni pet minuta.' 'Ne dete', mirno reče Baka. 'Odrastao čovek. Sećaš se Alis Dimuridž?' Nastupila je tišina. Onda se Nana Og nasloni. 'Grom i pakao', prošaputa. 'Nećeš valjda to da pokušaš?' 'Ima da probam, pa šta bude.' 'Grom i pakao', ponovi Nana, vrlo tiho i dodade: 'Razmišljala si o tome, je li?' 'Jesam.'

Terry Pratchet 78 'Vidi, Esmi. Mislim, Crna Alis je bila jedna od najboljih. Hoću da kažem, ti si jako dobra u, eto, glavologiji i razmišljanju i tim stvarima. Hoću da kažem, Crna Alis, eto, ona je samo skočila i bacila se na stvar.' 'Kažeš da ja to ne mogu da uradim, je l' tako?' 'Oprostite', reče Magrat. 'Ne. Ne. Naravno da ne', reče Nana ignorišući je. 'Dobro.' 'Samo... pa, ona je bila, znaš, dojena veštica, što bi rek'o kralj.' 'Doajen', reče Baka, koja se informisala. 'Ne dojena.' 'Oprostite', reče Magrat, ovoga puta glasnije. 'Ko je bila Crna Alis? I', brzo dodade, 'bez tog bečenja i priče iznad moje glave. Treba li da vas podsetim da u ovoj podružnici postoje tri veštice?' 'Ona je živela pre tvog doba', reče Nana Og. 'I pre mog. Živela je tamo u Skundu. Veoma moćna veštica.' 'Ako slušaš glasine', reče Baka. 'Jednom je pretvorila bundevu u kraljevske kočije', reče Nana. 'Razmetljivo', reče Baka Vedervaks. 'Nije od neke koristi da dođeš na bal ako mirišeš na pitu. A da ne pričamo o onoj raboti sa staklenim cipelicama. Ako mene pitaš, opasno.' 'Ali najveća stvar koju je ikad uradila', reče Nana ne obraćajući pažnju na ovaj upad, 'bila je da kompletnu palatu pošalje na spavanje čitavih sto godina sve dok...' Oklevala je. 'Ne mogu da se setim. Da l' je bilo nešto s ražinim grmljem, ili nešto s vretenima? Mislim da je neka princeza morala prstom... ne, bio je princ. Tako je bilo.' 'Prstom u princa?', reče Magrat s nelagodnošću. 'Ne... morao je da je poljubi. Vrlo je romantična bila Crna Alis. Uvek je bilo malo romantike u njenim čînima. A ništa nije više volela od Devojka sreće žabu.' 'Zašto su je zvali Crna Alis?' 'Nokti', reče Baka. 'I zubi', reče Nana Og. 'Slatkiši su joj bili slaba tačka. Živela je u pravoj kućici od kolača. Par dece ubacio ju je u njenu sopstvenu rernu na kraju. Nečuveno.' 'I ti hoćeš da uspavaš čitav zamak?', upita Magrat. 'Ona nikada nije uspavala zamak', reče Baka. 'To su samo bapske priče', dodade streljajući Nanu pogledom. 'Samo je malo ćušnula vreme. Nije to tako teško k'o što ljudi misle. Svi to stalno rade. Kao guma, takvo ti je vreme. Možeš da ga rastegneš kako bi ti odgovaralo.' Magrat se upravo spremala da kaže kako to nije tačno, da je vreme vreme, da svaka sekunda traje sekundu, da tome i služe, da im je to posao... A onda se setila nedelja koje su joj proletele i popodneva koja su trajala čitavu večnost. Neki minuti su trajali sate, neki sati su proletali tako brzo da nije bila ni svesna da su prošli... 'Ali to je samo ljudsko poimanje', reče ona. 'Zar ne?' 'O, da', reče Baka, 'naravno da jeste. Sve je. Kakve to ima veze?' 'Mada, sto godina bi bilo preterivanje', reče Nana. 'Nešto mislim da bi petnaest bio lep okrugao broj', reče Baka. 'To znači da bi momak na kraju imao osamnaest. Samo bacimo čîn, odemo i uzmemo ga, on može da ispuni svoju sudbinu, i sve će biti lepo i čisto. Magrat ovo nije prokomentarisala jer joj je sinulo da su sudbine zvučale sasvim jednostavno kad se o njima pričalo, ali nikada ih nije bilo lako realizovati kada su u pitanju bila prava ljudska bića. Ali Nana Og se zavalila i dolila još jednu obilniju dozu jabukovače u svoj čaj. 'Moglo bi lepo da ispadne', reče. 'Malo mira i tišine za petnaest godina. Ako se sećam čîni, kada je izgovoriš, moraš da obletiš oko zamka pre nego petao zakukuriče.' 'Nisam na to mislila', reče Baka. 'Ne bi valjalo. Felmet bi i dalje bio kralj sve to vreme. Kraljevina bi opet bila bolesna. Ne, ono što sam ja imala na umu jeste da preselimo čitavu kraljevinu.' Ozareno ih je pogledala.

Teri Pračet 79 'Čitav Lenkr?', upita Nana. 'Da.' 'Petnaest godina u budućnost?' 'Da.' Nana pogleda u Bakinu metlu. Bila je to dobro napravljena stvarčica, napravljena da traje, izuzimajući povremene probleme kod paljenja. Ali postojala su ograničenja. 'Nikad ti to neće uspeti', reče ona. 'Ne sa čitavom kraljevinom. To ti je sve od Naprašenog noža do Brežuljkovog pada. Jednostavno ne možeš da poneseš dovoljno magije.' 'Razmišljala sam o tome', reče Baka. Ponovo se ozarila. Bilo je zastrašujuće. Objasnila je plan. Bio je užasan. Minut kasnije pustara je bila prazna pošto su veštice pohitale na svoje zadatke. Za trenutak bila je tiha, izuzimajući ciku slepih miševa i povremeni huk vetra u šipražju. Onda se začulo klokotanje iz obližnje baruštine. Veoma lagano, ovenčan žabokrečinom, uspravni kamen je izvirio i osmotrio okolinu pogledom dubokog nepoverenja. * * * Gribo je zaista uživao u ovome. Isprva je pomislio da će ga njegov novi prijatelj odvesti do Magratine kolibe, ali iz nekog razloga on je skrenuo s puta u tamu i šetao je kroz šumu. I to po jednom od njenih zanimljivijih delova, kako je Gribo oduvek smatrao. Bio je to brežuljkast predeo, bogat skrivenim rupčagama i malim, opakim močvarama, prepunim magle čak i po lepom vremenu. Gribo je često ovamo dolazio u nadi da će zateći vučicu koja se odmara preko dana. 'Mislio sam da mačke umeju same da pronađu put do kuće', gunđao je Luda. Opsovao je u sebi. Lako bi bilo odneti ovo stvorenje do kuće Nane Og koja je bila udaljena samo nekoliko ulica, gotovo u senci zamka. Ali onda mu je pala na pamet ideja da ga odnese do Magrat. To će je zadiviti, razmišljao je. Veštice su veoma volele mačke. A onda bi ga svakako pozvala da uđe, na šolju čaja ili nešto... Spustio je nogu u novu rupčagu punu vode. Nešto se migoljilo ispod. Luda je kriknuo i koraknuo unazad na nabubrelu pečurku. 'Slušaj, mačko', reče. 'Ima da siđeš dole, važi? A onda ćeš lepo pronaći put do svoje kuće, a ja ću te pratiti. Mačke dobro vide u mraku i lako pronalaze put do kuće', dodade s tračkom nade. Podigao je ruke. Gribo mu je zario kandže u njih kao prijateljsko upozorenje i na svoje iznenađenje otkrio da ovo nije imalo nikakvog uticaja na oklop. 'Hajde, dobra maco', reče Luda spuštajući ga na zemlju. 'Idi, nađi put do kuće. Bilo koje kuće.' Gribov osmeh polako iščeznu sve dok nije ostalo ništa drugo sem mačke. Ovo je bilo gotovo isto onako jezivo kao i obrnuto. Protegao se i zevnuo kako bi prikrio postiđenost. Da ga nazovu dobrom macom usred jedne od njegovih omiljenih oblasti za švrljanje nije moglo da bude od koristi za njegov kredibilitet lutalice. Nestao je u šipražju. Luda se zagledao u tamu. Shvatio je da iako je voleo šume, voleo ih je na određenoj udaljenosti; lepo je bilo znati da su tu, ali šume u mislima nisu bile potpuno iste kao prave šume u kojima ste, recimo, mogli da se izgubite. Imale su mnogo više moćnih hrastova i manje kupinovog grmlja. Takođe ste ih nekako uvek gledali po danu, a drveće nije imalo zloćudna lica i dugačke grbave grane. Drveće mašte predstavljalo je ponosite divove šume. Većina ovdašnjeg drveća izgledala je kao biljni patuljci, kao obični preplet za gljive i bršljan. Luda se prisećao da se može odrediti u kom pravcu je Središte po tome koja je strana drveta obrasla mahovinom. Brz pregled okolnih stabala ukazao mu je, prkoseći normalnoj geografiji, da je Središte bilo svuda. Gribo je nestao.

Terry Pratchet 80 Luda je uzdahnuo, skinuo zaštitni oklop i tiho zazveckao kroz noć u potrazi za uzvišicom. Uzvišica se činila kao dobra zamisao. Zemljište na kome je sada stajao kao da je podrhtavalo. Bio je siguran da to ne bi trebalo da se dešava. * * * Magrat je letela na svojoj metli stotinak metara iznad nizvrtne granice Lenkra, gledajući odozgo na more magle iz kojeg se mestimično probijalo po neko drvo poput stene prekrivene morskom travom u vreme plime. Mesec koji je pupio lebdeo je povrh nje, verovatno opet gurav. Čak bi i pošteni polumesečasti srp bio bolji, osećala je. Prikladniji. Uzdrhtala je i zapitala se gde li je sada Baka Vedervaks. Metla stare veštice bila je poznata i širila je strah po čitavom nebu Lenkra. Baka je čari letenja otkrila kasno u svom životu i nakon početne sumnjičavosti navukla se na to kao stara riba na zunzaru. Problem je međutim bio u tome što je Baka svaki let shvatala kao pravu liniju od A do B i nije mogla da pojmi da bi i drugi korisnici vazduha mogli da imaju neka prava; čitave migracione putanje kontinenta bile su izmenjene samo zbog te činjenice. Munjevito brza evolucija lokalnih ptica iznedrila je generaciju koja je letela na leđima kako bi mogla da drži nebo na oku. Bakino bezuslovno uverenje da sve treba da joj se sklanja s puta odnosilo se i na druge veštice, veoma visoko drveće i, povremeno, planine. Baka je takođe tiranisala patuljke koji su živeli ispod planina i strahujući za svoje živote morali su da kako znaju i umeju ubrzaju metlu. Mnogo jaje izleglo se gde mu mesto nije kada bi kokoška koja je bezazleno kljucala po dvorištu iznenada opazila Baku kako se obrušava prema njoj, mršteći se na vrhu metle. 'O bože', pomisli Magrat. 'Nadam se da se nije kome dogodila.' Ponoćni povetarac nežno ju je okrenuo u vazduhu kao otkačeni vetrokaz. Uzdrhtala je i zagledala se u mesečinom obasjane planine, visoke Ramtope, čiji smrznuti grebeni i ledenozeleni ambisi nisu priznavali nijednog kralja niti kartografa. Samo je na rubnoj strani Lenkr bio otvoren ka svetu; ostatak njegovih granica izgledao je izreckano kao vučje čeljusti i mnogo neprobojnije. Odavde je bilo moguće videti čitavu kraljevinu... Začuo se zvuk cepanja na nebu iznad nje, nalet vetra koji je prohujao pored nje i Doplerom iskrivljeni krik: 'Prestani da sanjariš, devojko!' Stegla je slamke kolenima i poterala metlu naviše. Nekoliko minuta bilo joj je potrebno da sustigne Baku koja je čitavom dužinom ležala duž metle kako bi smanjila otpor vazduha. Mračni vrhovi drveća proletali su daleko ispod njih kada je Magrat prišla uz Baku. Baka se okrenula prema njoj držeći jednom rukom šešir. 'U pravi čas', dobaci. 'Ne verujem da je ovoj ostalo više od nekoliko minuta leta. Hajde, na posao.' Ispružila je ruku. Isto je uradila i Magrat. Nesigurno, dok su im metle lelujale upadajući jedna drugoj u trag, vrhovi prstiju im se dodirnuše. Magrat je osećala kako joj ruka trne dok je sila tekla kroz nju.15 Bakina metla poskoči unapred. 'Ostavi mi malo', viknu Magrat. 'Moram da sletim!' 'To ne bi trebalo da bude teško', zaurla Baka nadjačavajući huk vetra. 'Mislila sam da se spustim bezbedno!' 'Veštica si, zar ne? Uzgred, jesi li ponela kakao? Smrzavam se ovde!' Magrat očajnički klimnu glavom i slobodnom rukom joj dodade slamnatu torbu. 'Dobro', reče Baka. 'Lepo si to uradila. Vidimo se kod mosta Lenkr.' Ispravila je prste. 15 Možda je ovo bio prvi pokušaj vazdušnog dopunjavanja goriva metli.

Teri Pračet 81 Magrat je odfijukala dalje kroz vetar koji ju je šibao, čvrsto pripijena uz metlu koja je sada, plašila se, imala onoliko živosti koliko i drvo za potpalu. Svakako nije bila u stanju da izdrži odraslu ženu naspram dozivajućih prstiju gravitacije. Dok je ponirala prema krošnjama šume u dugačkom i blagom pikiranju, razmišljala je o tome kako je bilo nečeg pohvalnog u načinu na koji je Baka Vedervaks odlučno odbijala da se bavi problemima drugih ljudi. To je podrazumevalo, po njenom čvrstom uverenju, da su sasvim sposobni da se sami izbore s njima. Verovatno bi dobro došla neka čîn Promene. Magrat se koncentrisala. Pa, činilo se da uspeva. Ništa se u vidiku smrtnika zapravo nije promenilo. Ono što je Magrat postigla bilo je puko prilagođavanje misaonih procesa, od zbunjene i pomalo uplašene žene koja je neumitno tonula ka negostoljubivom predelu, do žene bistrog uma, optimistične, s pozitivnim stavovima koja se potpuno pribrala, preuzela potpunu odgovornost za sopstveni život i, sve u svemu, zna odakle dolazi mada se, nažalost, ono prema čemu ide nije promenilo ni za dlaku. Ali mnogo se bolje osećala u vezi s tim. Zarila je pete u metlu i iscedila iz nje poslednje trunke snage, nateravši je da se čudno zatetura na metar iznad krošnji drveća. Kada je ponovo počela da pada i pravi brazdu u ponoćnom Ušću, napregnula se, počela da se moli bilo kojim šumskim bogovima koji su u tom trenutku slušali da se spusti na nešto mekano i konačno se pustila. Postoji tri hiljade poznatih glavnih bogova na Disku, a teolozi istraživači svake nedelje otkrivali su ih još. Izuzimajući niže bogove stene, drveta i vode, postoje dva koja obitavaju na Ramtopima — Hoki, pola čovek pola koza, koji je kao veliki neslani šaljivdžija bio prognan iz Danmanifestina zbog izvođenja starog štosa s imelom koja eksplodira na račun Slepog loa, vrhovnog među bogovima; kao i Herne Lovljeni, prestravljeno i dovitljivo božanstvo svih malih krznenih stvorenja čija je sudbina bila da život završe kratkim, krckavim cijukom... Bilo koji od njih dvojice mogao je da bude kandidat za malo čudo koje se potom odigralo jer se - u šumi punoj hladnih stena, iskrzanih polomljenih stabala i trnovitog grmlja — Magrat spustila ne nešto mekano. Baka je za to vreme ubrzavala prema planinama na drugoj etapi putovanja. Popila je žalosno mlak kakao i sa zavidnom brigom za okolinu ispustila je bocu dok je preletala preko planinskog jezera. Ispostavilo se da se Magratina predstava okrepljujućeg obroka sastojala od sendviča s dva kolutića jaja i salatom kojima je korica bila odstranjena i, primetila je Baka pre nego što će ih vetar oduvati, komadića peršuna brižno postavljenog povrh svakog sendviča. Baka ih je neko vreme gledala. Onda ih je pojela. Ponor se gubio pod njom i dalje ispunjen snegom zime. Poput male iskrice u tami, svetlosne tačkice naspram ogromnih Ramtopa, Baka je savladavala lavirint planina. A u šumi, Magrat se sedeći ispravila i odsutno izvukla granu iz kose. Nekoliko metara dalje metla je propala kroz drveće, praćena lišćem. Stenjanje i slabašni zvon naterali su je da se zagleda u mraku. Nejasna prilika na rukama i kolenima tragala je za nečim. 'Da li sam se ja to spustila na tebe?', upita Magrat. 'Neko jeste', reče Luda. Dopuzali su bliže jedno drugome. 'Ti?' 'Ti!' 'Otkud ti ovde?' 'Nazdravlje, hodao sam po zemlji', reče Luda. 'Mnogo ljudi to radi, znaš. Mislim, znam da se to radilo i ranije. Nije ništa naročito. Verovatno nedostaje mašte ali, eto, za mene je to uvek bilo dovoljno dobro.' 'Da li sam te povredila?'

Terry Pratchet 82 'Mislim da mi jedan ili dva zvončića više neće biti isti.' Luda je napipavao po blatištu i konačno je pronašao svoju mrsku kapu. Tiho je i žalosno zvecnuo. 'Potpuno spljeskana, rekao bih', reče, stavljajući je u svakom slučaju. Izgledalo je kao da mu je drago zbog toga i nastavio je: 'Kiša, da, grad, da, čak i kamenje. Ribe i male žabe, u redu. Žene, ne, barem do sada. Hoće li se to ponovo desiti?' 'Imaš gadno tvrdu glavu', reče Magrat ustajući. 'Pristojnost mi ne dozvoljava da prokomentarišem', reče Luda, a onda se pribra i brže bolje dodade: 'Moliću.' Gledali su jedno drugo dok su im umovi grozničavo radili. Magrat je razmišljala: Nana je rekla da ga dobro pogledam. Gledam ga. Izgleda potpuno isto. Žalosni čovečuljak u smešnoj odeći lakrdijaša, gotovo da je grbavac. Onda, isto kao što nekoliko razbacanih ispupčenja na oblaku iznenada mogu da postanu galija ili kit u oku posmatrača, Magrat je shvatila da Luda nije čovečuljak. Bio je barem prosečne visine, ali sam je sebe činio niskim tako što je spuštao ramena, savijao kolena i hodao polupognuto tako da je izgledao kao da pocupkava u mestu. Pitam se šta li je još Gita primetila? kopkalo ju je. Protrljao je ruku i šeretski joj se osmehnuo. 'Ti verovatno ne znaš gde se nalazimo?', upita je. 'Veštice se nikada ne gube', odlučno reče Magrat. 'Mada se privremeno mogu zaturiti. Lenkr je u onom pravcu, rekla bih. Moram da pronađem brdo, ako ne zameraš.' 'Da bi videla gde si?' 'Da bi videla kada, čini mi se. Mnogo magije kruži noćas.' 'Zaista? Mislim da ću te onda pratiti', dodade Luda kavaljerski nakon što je oprezno osmotrio tminu ispunjenu drvećem koja se pružala između njega i njegove kaldrme. 'Ne bih voleo da ti se nešto dogodi.' Baka je ležala na metli dok se obrušavala kroz divlje ponore planina, naginjući se s jedne strane na drugu u nadi da bi to moglo da ima kakvog uticaja na upravljanje što se činilo, začudo, još gorim. Vazdušna struja njenog prolaska u vidu spirale šibala je sneg koji je padao iza nje praveći neobične oblike. Talasi sleđenog snega koji su ostajali za njom zadržali su čitavu zimu iznad glečerskih dolina, zadrhtali, a potom započeli dugo padanje u tišini. Njen let bio je praćen povremenom tutnjavom lavine. Bacila je pogled na predeo iznenadne smrti i oštre lepote i znala je da joj on uzvraća pogled, kao što bi pospani čovek posmatrao komarca. Pitala se da li je shvatao šta ona radi. Pitala se da li bi joj učinio pad išta udobnijim i u sebi se prekorila zbog takve slabosti. Ne, zemljište nije bilo takvo. Ono se nije cenjkalo. Zemljište je davalo tvrdo i uzimalo tvrdo. Pas uvek najjače ujeda veterinarevu ruku. A onda je došla do kraja, prelećući tako nisko iznad poslednjeg vrha da joj se jedna čizma napunila snegom, i onda se stuštila prema nizini. Magla, koja nikada nije bila daleko od planina, ponovo se vratila, ali ovog puta bila je žestoka i postala je gusto, srebrno more koje se prostiralo pred njom. Zastenjala je. Negde u njenom središtu plutala je Nana Og, povremeno potežući iz pljoske kao preventivu protiv hladnoće. I tako se desilo da je Baka, s čijeg se šešira i gvozdeno-sive kose cedila voda, čije su čizme bile obložene kockicama leda, začula udaljeni i prigušeni zvuk glasa koji je poletno objašnjavao nevidljivom nebu da je jež imao mnogo manje razloga za brigu od bilo kog drugog sisara. Poput grabljivice koja je ugledala nešto malo i paperjasto u travi, poput lutajućeg međuzvezdanog virusa gripa koji je upravo ugledao lepu plavu planetu u prolazu, Baka je okrenula palicu i ustremila se prema gustim pramenovima sivila. 'Hajde!', vikala je opijena brzinom i ushićenjem, a zvuk koji mu je dopro sa dvesta metara iznad glave prekinuo je obližnjeg vuka usred večere. 'Ovog trena, Gita Og!'

Teri Pračet 83 Nana Og neodlučno ju je uhvatila za ruku i par metli se vinuo prema vedrom zvezdanom nebu. Disk je, kao i uvek, davao utisak kao da ga je Tvorac načinio naročito da bi se posmatrao odozgo, Beli i srebrni pramenovi oblaka protezali su se sve do ruba, uskomešani u vrtloge od hiljadu milja usled okretanja sveta. Za hitajućim metlama tmurni krov magle izdigao se u vidu uvijenog tunela bele pare, tako da su bogovi koji su posmatrali - a svakako je bilo bogova koji su posmatrali - mogli ovaj užasni let da vide kao brazdu na nebu. Na trista metara iznad zemlje i brzo se uzdižući u ledenom vazduhu, dve veštice su se ponovo prepirale. 'To je bila kretenski glupa zamisao', jadikovala je Nana. 'Nikad nisam volela visine.' 'Da li si ponela nešto za piće?' 'Naravno. Rekla si.' 'Pa?' 'Popila sam, nego šta', reče Nana. 'U mojim godinama da sedim tamo gore. Naš Džejson bi poludeo.' Baka je zaškrgutala zubima. 'Elem, da opalimo malo po energiji', reče. 'Nestaje mi. Neverovatno kako...' Bakin glas je prerastao u vrisak jer se, bez ikakvog upozorenja, njena metla oštro obrušila kroz oblake i nestala iz vidokruga. * * * Luda i Magrat su sedeli na balvanu na maloj uzvisini s koje se pružao pogled na šumu. Svetla grada Lenkra zapravo i nisu bila mnogo udaljena, ali niko od njih nije predlagao da se krene. Vazduh između njih pucketao je od neizgovorenih misli i strasnih naslućivanja. 'Jesi li dugo Luda?', ljubazno upita Magrat. Pocrvenela je u tami. U ovom okruženju to je zvučalo kao najnepristojnije pitanje. 'Čitavog života', kiselo reče Luda. 'Prva igračka mi je bila komplet zvončića.' 'Pretpostavljam da to ide s kolena na koleno, od oca sinu?', reče Magrat. 'Nisam mnogo vremena proveo s ocem. Otišao je da bude luda gospodarima Kvirma dok sam bio mali', reče Luda. 'Posvađao se s dedom. S vremena na vreme dolazi da vidi mamu.' 'To je strašno.' Začuo se tužni zvon kada je Luda slegnuo ramenima. Nejasno se sećao svog oca kao niskog, prijatnog čovečuljka, čije su oči ličile na par ostriga. Učiniti nešto tako hrabro kao što je usprotiviti se starcu mora da je bilo potpuno van njegove prirode. Zvuk dva odela sa zvončićima koja se tresu od besa još mu je odzvanjao u sećanju, koje je ionako bilo prepuno ružnih prizora. 'Pa ipak', reče Magrat, glasom nešto tanjim nego obično i s drhtajem nesigurnosti, 'mora da ti je život srećan. Zasmejavaš ljude, hoću da kažem.' Kada nije stigao odgovor, okrenula se da pogleda čoveka. Lice mu je bilo kao od kamena. Tihim glasom, pričajući kao da ona nije tu, Luda je progovorio. Pričao je o Esnafu luda i komedijaša u Ank-Morporku. Većina posetilaca na prvi pogled zamenjivala ga je s kancelarijama Esnafa ubica, koji je u stvari činio sasvim prijatan skup veselih zgrada odmah pored (ubice su oduvek imale puno novca); ponekad su mlade lude, bubajući svoje tekstove u sobama koje su uvek bile hladne, čak i usred leta, zavidele mladim ubicama kada bi ih čule kako se preko zida igraju, iako bi, naravno, broj piskavih glasova primetno opadao kako bi se školovanje bližilo kraju (ubice su takođe verovale u takmičarske ispite). Zapravo, svakakvi zvukovi uspevali su da se probiju kroz visoke, tmurne zidove bez prozora i zahvaljujući pronicljivom ispitivanju poslužitelja, mlade lude su uspevale da stvore sliku o gradu izvan zidina. Napolju je bilo taverni i parkova. Napolju je postojao čitav uskomešani svet, u kome su učenici i šegrti raznih Esnafa i fakulteta učestvovali u punoj meri, ili tako što su izvodili ujdurme u njemu, trčali i vikali po njemu, ili tako što su pojedine njegove delove bacali uvis. Bilo je smeha koji nije obraćao pažnju na Pet kadenci i Dvanaest promena

Terry Pratchet 84 tonaliteta. A - mada su studenti noćima raspravljali o ovoj vesti u spavaonicama - bilo je i neovlašćenog humora, koji se izgovarao slobodnim stilom, ne obazirući se na Monstruoznu knjigu pošalica ili na Savet ili na bilo koga. Negde tamo, izvan kamenih zidina, ljudi su pričali viceve ne pozivajući se na Gospodare zbrke. Bila je to otrežnjujuća pomisao. Dobro, ne bukvalno otrežnjujuća pomisao, pošto alkohol nije bio dopušten u Esnafu. Ali da jeste, onda bi bila. Nigde nije bilo trezvenije nego u Esnafu. Luda je s gorčinom govorio o ogromnom, rumenom Bratu Šaljivdžiji, ili o večerima provedenim u učenju Veselih dosetki, ili o dugim jutrima u ledenoj vežbaonici gde su učili Osamnaest vrsta padova na stražnjicu, kao i dozvoljene putanje za krempite. A žongliranje. Žongliranje! Brat Rugalac, čovek koji je imao dušu kao hladno kuvane žile, predavao je žongliranje. Nije to što je Luda bio loš u žongliranju njega dovodilo do nekontrolisanog besa. Od luda se i očekivalo da budu loši u žongliranju, naročito ako bi žonglirali prirodno smešnim predmetima kao što su krempite, baklje ili izuzetno oštri noževi. Ono što je izluđivalo Brata Rugalca bila je činjenica da je Luda bio loš u žongliranjuj jer nije imao pojma to da radi. 'Zar nisi poželeo da budeš nešto drugo?', upitala je Magrat. 'Šta drugo preostaje?', reče Luda. 'Nisam mogao da vidim ništa drugo što bih mogao da budem.' Učenicima za lude bilo je dozvoljeno da izlaze na poslednjoj godini studija, ali pod zastrašujućim skupom ograničenja. Utučeno cupkajući ulicama po prvi put je ugledao čarobnjake, koji su se kretali kao ponositi karnevalski baloni. Ugledao je preživele ubice, gizdave, nasmejane mladiće odevene u crnu svilu, oštre poput noževa ispod; ugledao je sveštenike, čiji su fantastični kostimi samo malo bili naruženi dugim gumenim keceljama za žrtvovanja koje su nosili radi važnijih obreda. Svaki zanat i zanimanje imali su sopstveni kostim; video je i shvatio po prvi put da je uniforma koju je on nosio bila pažljivo i brižno skrojena samo sa jednim ciljem, i to da onoga ko je nosi učini da izgleda kao potpuni kreten. Čak i tako, izdržao je. Čitav život proveo je u izdržavanju. Izdržao je upravo zato što nije imao apsolutno nikakvog talenta i zato što bi ga deda živog odrao da nije. Učio je odobrene šale sve dok mu glava ne bi počela da zuji, a ustajao je još ranije ujutro da žonglira sve dok ga laktovi ne zabole. Usavršavao je svoje vladanje rečnikom humora tako da su na kraju mogli da ga razumeju samo viši velikodostojnici. Ludirao se i glupirao s tako nepokolebljivom odlučnošću da je položio kao đak generacije i nagrađen je Brbljivcem časti. Bacio ga je u klozet čim je stigao kući. Magrat je ćutala. Luda reče: 'Kako si ti postala veštica?' 'Hm?' 'Mislim, da li si išla u nekakvu školu ili tako nešto?' 'O. Ne. Prija Vemper je jednog dana došla do sela, postrojila sve nas devojke i izabrala mene. Ne biraš ti Zanat, znaš. On bira tebe.' 'Da, ali kada zapravo postaješ veštica?' 'Kada te ostale veštice tretiraju kao jednu od njih, pretpostavljam.' Magrat je uzdahnula. 'Ako se to ikada desi', dodala je. 'Mislila sam da će me prihvatiti nakon one čîni u hodniku. Bila je prilično dobra, ako ćemo pravo.' 'Nazdravlje, to beše obred prolaska', reče Luda ne mogavši da se uzdrži. Magrat ga bledo pogleda. On se nakašlja. 'Druge veštice su može biti one dve starije dame?', upitao je, vraćajući se u svoju uobičajenu turobnost. 'Da.' 'Vrlo jake ličnosti, pretpostavljam.' 'Vrlo', zamišljeno reče Magrat. 'Pitam se da li su ikad upoznale mog deku', reče Luda.

Teri Pračet 85 Magrat obori pogled. 'Dobre su one', reče. 'Reč je samo o tome da, eto, kad si veštica, onda ne razmišljaš o drugim ljudima. Hoću da kažem, razmišljaš o njima, ali ne misliš o njihovim osećanjima, ako shvataš šta hoću da kažem. Barem, ne ukoliko ne pomisliš o tome.' Ponovo je pogledala u svoja stopala. 'Nisi ti takva', reče Luda. 'Vidi, volela bih da prestaneš da radiš za vojvodu', reče Magrat očajnički. 'Znaš kakav je. Muči ljude, pali im kuće i slično.' 'Ali ja sam njegova luda', reče Luda. 'Luda mora da bude odan svom gospodaru. Sve do njegove smrti. Nažalost, takva je tradicija. Tradicija je vrlo važna.' 'Ali ti čak ni ne voliš to što si luda!' 'Mrzim to. Ali to nema nikakve veze s tim. Ako treba da budem luda, onda ću to da uradim kako valja.' 'To je stvarno glupo', reče Magrat. 'Ludo mi se više dopada.' Luda se primicao duž balvana. 'Ako te poljubim', oprezno je dodao, 'da li ću se pretvoriti u žabu?' Magrat je ponovo pogledala svoja stopala. Ona su se podvukla pod haljinu, postiđena usled tolike pažnje. Mogla je da oseti senke Gite Og i Esmi Vedervaks sa obe svoje strane. Bakina utvara streljala ju je pogledom. Veštica je gospodar svake situacije, govorila je. Gospodarica, reče prikaza Nane Og i načini kratak pokret koji je sadržao mnogo cerenja i mahanja podlakticama. 'Moraćemo da vidimo', reče ona. Bilo je suđeno da to bude najimpresivniji poljubac u istoriji predigri. Vreme, kao što je Baka Vedervaks ukazala, jeste subjektivno iskustvo. Ludine godine u Esnafu bile su večnost, dok su sati s Magrat na vrhu brda proleteli kao nekoliko minuta. A visoko iznad Lenkra, dvostruki pregršt sekundi rastegao se kao karamela u sate vrištećeg užasa. 'Led!', vikala je Baka. 'Zaledila se!' Nana Og je prišla sa strane, uzaludno pokušavajući da uskladi putanju s metlom koja se nepravilno obrušavala i tumbala. Oktarinska vatra pucketala je po sleđenim slamkama, skraćujući ih na nekim mestima. Nagnula se i uhvatila komad Bakine suknje. 'Rekla sam ti da je to blesavo!', vikala je. 'Prošla si vlažnom izmaglicom i onda pravac u hladan vazduh, matora glupačo!' 'Puštaj mi suknju, Gita Og!' 'Hajde, uhvati se za mene. Goriš, tamo pozadi!' Proletele su kroz donji bedem oblaka i istovremeno vrisnule kada se grmljem pokriveno zemljište pojavilo niotkuda i jurnulo pravo prema njima. I prošlo pored. Nana je bacila pogled nadole kroz mračnu daljinu na čijem se dnu naslućivala bela uskomešana voda. Preletele su preko ivice Klisure Lenkra. Plavi dim se izvijao iz Bakine metle, ali ona se i dalje držala, odlučna, i terala je dalje. 'Šta to kog đavola radiš?', zaurla Nana. 'Mogu da preletim reku', vikala je Baka Vedervaks nadjačavajući pucketanje plamena. 'Nemoj da brineš!' 'Prelazi ovamo, čuješ li me? Svršeno je, ne možeš to da uradiš...' Došlo je do male eksplozije iza Bake i nekoliko busenova upaljenih slamki izdvojilo se i strmoglavilo u bučne dubine klisure. Drška joj se zanela u stranu i Nana ju je zgrabila oko ramena kada je jezičak plamena prekinuo još jednu vezu. Usplamtela metla izlete joj između nogu, uvrnu se u vazduhu i ustremi nagore, ostavljajući za sobom trag varnica, ispuštajući zvuk nalik prevlačenju mokrog prsta po vrhu vinske čaše.

Terry Pratchet 86 Ovo je ostavilo Nanu da leti naopačke, držeći Baku Vedervaks na udaljenosti od dužine ruke. Pogledale su jedna drugu u lice i vrisnule. 'Ne mogu da te povučem naviše!' 'E, a ja ne mogu da se popnem. Ponašaj se u skladu sa svojim godinama, Gita!' Nana je razmislila o ovome. Onda ju je pustila. Tri braka i pustolovno devojaštvo ostavili su Nani Og butne mišiće koji bi mogli da krčkaju kokosove orahe, a gravitacione sile vukle su je dok je izvijala ubrzanu palicu u jedan luping. Ispred sebe videla je Baku Vedervaks kako pada poput kamena i kako jednom rukom drži svoj šešir, dok je drugom pokušavala da spreči gravitaciju da joj gleda ispod suknje. Poterala je metlu napred sve dok nije zaškripala, uhvatila oko struka vešticu koja je padala, na jedvite jade ispravila metlu koja se obrušavala u normalan let i odahnula. Tišinu koja je, usledila prekinula je Baka Vedervaks rekavši: 'Da to više nikad nisi uradila, Gita Og.' 'Obećavam.' 'Sada nas okreni natrag. Uputile smo se ka mostu Lenkr, sećaš se?' Nana je poslušno okrenula metlu, okrznuvši pri tom zidove kanjona. 'Ima još dosta milja', reče. 'Hoću to da uradim', reče Baka. 'Ostalo je još dosta od noći.' 'Ne i dovoljno, kako mi se čini.' 'Veštica ne zna značenje reči neuspeh, Gita.' Ponovo su izbile u čist vazduh. Horizont je predstavljao liniju zlatne svetlosti dok se spora zora Diska kretala zemljom, krčeći predgrađa noći. 'Esmi?', reče Nana Og nakon izvesne pauze. 'Šta je?' 'To znači nedostatak uspeha.' Nekoliko sekundi letele su u ledenoj tišini. 'Govorila sam kakoseonozove. Figurativno', reče Baka. 'Aha. Dobro. Trebalo je da kažeš.' Linija svetlosti bila je veća, svetlija. Po prvi put treptaj sumnje zaposeo je um Bake Vedervaks, zbunjen što se našao u tako neprijateljskom okruženju. 'Pitam se koliko li petlova ima u Lenkru?', tiho reče. 'Je l' to jedno od onih kakoseonozove pitanja?' 'Samo razmišljam.' Nana Og se naslonila. Bila su trideset i dva odrasla petla, to je znala. Znala je zato što je radila na tome prošle noći - noćas - i dala je Džejsonu uputstva. Imala je petnaestoro odrasle dece i nebrojeno unučadi i praunučad! i imali su čitavo veče na raspolaganju da zauzmu položaje. Trebalo bi da bude dovoljno. 'Jesi li čula?', upita Baka. 'Iz pravca Rejzorbeka?' Nana se bezazleno zagledala preko maglovitog predela. Zvuk je u ovim ranim satima putovao vrlo jasno. 'Šta?', upita. 'Nekakav urk zvuk?' 'Ne.' Baka se okrete oko sebe. 'Tamo', reče. 'Ovoga puta sam ga definitivno čula. Nešto kao kuku-ri-arrgh.' 'Ne bih rekla, Esmi', reče Nana smešeći se prema nebu. 'Most Lenkr je pravo ispred nas.' 'I tamo! Eno pravo dole! Sigurno se čulo neko kreštanje!' 'Jutarnji poj, Esmi, pretpostavljam. Vidi, još samo pola milje.' Baka ljutito pogleda nadlanicu svoje koleginice. 'Nešto se ovde dešava', reče. 'Ubij me ako znam, Esmi.'

Teri Pračet 87 'Tresu ti se ramena!' 'Izgubila sam šal. Malo mi je hladno. Vidi, skoro da smo stigle.' Baka je sevala pogledom ispred sebe, a um joj je bio poput lavirinta sumnji. Razjasniće ona ovo. Kad bude imala vremena. Vlažni balvani Lenkrove jedine veze sa spoljašnjim svetom lagano su promicali ispod njih. Iz udaljenog kokošinjca začuo se hor krkljanja koji se završio nekim tupim udarcem. 'A to? Šta je onda to bilo?', insistirala je Baka. 'Obolela živina. Oprezno, spuštam nas dole.' 'Da li se ti to meni smeješ?' 'Samo mi je drago zbog tebe, Esmi. Zbog ovoga ćeš ući u istoriju, znaš.' Lebdele su između ograda mosta. Baka Vedervaks se oprezno iskrcala na klizavu dasku i popravila haljinu. 'Da. Dobro', dodade nehajno. 'Bolja od Crne Alis, svi će govoriti', nastavljala je Nana Og. 'Neki ljudi će reći bilo šta', reče Baka. Bacila je pogled preko ograde prema uskomešanoj bujici daleko ispod, a zatim na udaljenu uzvisinu na kojoj se nalazio zamak Lenkr. 'Misliš li da hoće?', dodala je ravnodušno. 'Pazi šta sam ti rekla.' 'Hmm.' 'Ali, vodi računa. Moraš da dovršiš čîn.' Baka Vedervaks je klimnula glavom. Okrenula je lice u pravcu zore, podigla ruke i dovršila čîn. * * * Gotovo da je nemoguće pretočiti u reči iznenadni prolazak petnaest godina i dva meseca. Mnogo je to lakše učiniti slikama, kada jednostavno upotrebite kalendar s puno stranica koje se listaju i otpadaju, ili sa satom čije se kazaljke okreću sve brže sve dok se ne zamute, ili s drvećem koje cveta i rađa plodove za nekoliko sekundi... Dobro, znate već. Ili se sunce pretvori u vatrenu liniju na nebu, a dani i noći trepereći se smenjuju poput lošeg kaleidoskopa, a moda u prodavnici odeće preko puta menja se brže od podnevne striptizete koja mora da odradi pet pabova. Postoji bezbroj načina, ali to nam neće biti potrebno pošto se, zapravo, ništa od ovoga nije dogodilo. Sunce se jeste malo trznulo, a izgledalo je i kao da je drveće na rubnoj strani klisure prilično poraslo, a Nana nije mogla da se oslobodi osećanja da je neko svom težinom seo na nju, spljeskao je i onda je ponovo vaskrsao. Ovo je bilo zato što se kraljevina nije pomerila kroz vreme na uobičajen način trepćućeg neba, kao na ubrzanim fotografijama. Ona ga je zaobišla, što je bilo mnogo čistije, znatno lakše za izvođenje, a štedi i sve ono traganje za laboratorijom koja se nalazi preko puta prodavnice odeće koja će istu lutku držati u izlogu šezdeset godina, što je inače bio najdugotrajniji i najskuplji deo čitave stvari. * * * Poljubac je trajao duže od petnaest godina. To ne mogu čak ni žabe. Luda se odmakao. Oči su mu bile zacakljene, a na licu je imao izraz krajnje zbunjenosti. 'Da li si osetila da se svet pomerio?', upitao ju je. Magrat je bacila pogled preko njegovog ramena, ka šumi. 'Mislim da joj je uspelo', reče. 'Šta to?' Magrat je oklevala. 'Oh. Ništa. Ništa naročito, zaista.' 'Da probamo još jednom? Mislim da maločas nismo izveli kako valja.' Magrat klimnu glavom.

Terry Pratchet 88 Ovog puta trajalo je samo petnaest sekundi. Izgledalo je duže. * * * Drhtaj je prošao zamkom, pretresajući poslužavnik s doručkom s kojeg je vojvoda Felmet, na svoje veliko olakšanje, jeo kašu koja nije bila preslana. Osetili su ga i duhovi koji su sada ispunjavali Naninu kuću kao ragbi tim telefonsku govornicu. Proširio se do svakog kokošinjca u kraljevini i jedan broj ruku popustio je svoj stisak. Trideset dva petla, ljubičasta u licima, duboko su udahnula i zakukurikala kao manijaci, ali i suviše su zakasnili, i suviše su zakasnili... * * * 'Ja i dalje mislim da si nešto petljala', reče Baka Vedervaks. 'Uzmi još jednu šolju čaja', ljubazno reče Nana. 'Samo nemoj da mi dosipaš neko piće unutra', iscrpljeno reče Baka. 'Ono sinoć uradilo je piće. Nikada sama ne bih onako postupila. Bilo je sramno.' 'Crna Alis nikada nije učinila ništa slično', reče Nana ohrabrujući je. 'Mislim, jeste to bilo sto godina, ali pomerila je samo jedan zamak. Čini mi se da bi svako mogao da odradi zamak.' Bakino namršteno lice poprimilo je nekoliko novih bora na ivicama. 'A pustila je i da onoliko korenje izraste svuda okolo', primetila je nadmeno. 'Baš tako.' 'Vrlo dobro izvedeno', živahno reče kralj Verens. 'Svi mi mislimo da je bilo veličanstveno. S obzirom na to da smo u duhovnoj ravni, naravno, bili smo u prilici da posmatramo izbliza.' 'Baš lepo, vaše veličanstvo', reče Nana Og. Okrenula se i osmotrila gomilu duhova iza njega, kojima nije bila dopuštena privilegija sedenja na, ili delimično u kuhinjskom stolu. 'Ali vi ostali možete da se gubite u dvorišnu kuću', reče ona. 'Drskost! Sem dečice, ona mogu da ostanu', dodala je. 'Jadni mali crvići.' 'Plašim se da je i suviše lepo biti izvan zamka', reče kralj. Baka Vedervaks je zevnula. 'Bilo kako bilo', reče ona, 'sada moramo da pronađemo momka. To je sledeći korak.' 'Tražićemo ga odmah posle ručka.' 'Ručka?' 'Piletina', reče Nana. 'A ti si umorna. Pored toga, poštena potraga zahteva dosta vremena.' 'On će biti u Ank-Morporku', reče Baka. 'Pazi šta sam ti rekla. Svi tamo završavaju. Počećemo od Ank-Morporka. Ne moraš da tražiš ljude kada je sudbina upletena, samo treba da ih čekaš u Ank-Morporku.' Nana se razvedrila. 'Naša Karen se udala za tamošnjeg krčmara', reče. 'Još nisam videla bebu. Mogli bi besplatno da odsednemo i sve ostalo.' 'Nema potrebe da zaista idemo. Čitava poenta je u tome da bi on trebalo da dođe ovamo. Ima nečega u tom gradu', reče Baka. 'Sličan je kanalu.' * * * 'To je udaljeno osamsto kilometara!', reče Magrat. 'Neće te biti čitavu večnost!' 'Ja tu ništa ne mogu', reče Luda. 'Vojvoda mi je dao naročite instrukcije. Ima poverenja u mene.' 'Ha! Verovatno da unajmiš još vojnika?' 'Ne. Ni slično. Ništa tako rđavo.' Luda je oklevao. Otkrio je Felmetu svet reči. Svakako da je to bilo bolje nego ubadati ljude mačevima? Zar neće to pribaviti vremena? Zar neće to biti najbolje za sve u datim okolnostima? 'Ali ti ne moraš da ideš! Ti ne želiš da ideš!' 'To nema neke veze s tim. Obećao sam da ću mu biti odan...'

Teri Pračet 89 'Da, da, dok ne umreš. Ali ti čak i ne veruješ u to! Pričao si mi koliko si mrzeo čitav Esnaf i sve ostalo!' 'Pa, da. Ali, i dalje moram to da uradim. Dao sam reč.' Magrat je bila na ivici da lupi nogom u pod, ali ipak se nije spustila tako nisko. 'I to baš kada smo počeli da se upoznajemo!', povikala je. 'Jadan li si!' Ludine oči se suziše. 'Jadan bih bio samo ako bih pogazio svoju reč', odgovori. 'Ali možda sam krajnje nesmotren. Žao mi je. Svakako, vratiću se za nekoliko nedelja.' 'Zar ne shvataš da tražim od tebe da ga ne slušaš?' 'Rekao sam da mi je žao. Možda bih mogao ponovo da te vidim pre nego što odem?' 'Praću kosu', nadureno reče Magrat. 'Kad?' 'Kad god!' * * * Hvel se počešao po nosu i zabrinuto zagledao u papir isprskan voskom. Komad nije išao kako treba. Razrešio je problem padajućeg lustera i nitkova koji je nosio masku da bi prikrio svoju nakaznost, a ponovo je ispisao i jedan od smešnih delova da bi uzeo u obzir činjenicu da je junak bio rođen u ručnoj torbi. Klovnovi su bili ti koji su mu ponovo zadavali probleme. Uvek su se menjali kada bi pomislio na njih. Više je voleo da ih bude dvojica, to je bilo uobičajeno, ali sada se činilo da se pojavljuje i treći, a da ga ubiješ ako je mogao da smisli ikakve duhovite rečenice za njega. Pero mu se pokretalo grebući po poslednjem listu papira, pokušavajući da uhvati glasove koji su mu strujali sanjalačkim umom i koji su mu se svojevremeno činili tako smešnim. Jezik je počeo da mu izviruje iz ugla usana. Znojio se. Ono je moja mala soba radna, pisao je. Ej, s malom sobom daleko bi dogurati mog'o. A želja je moja da kreneš odmah. Ako nećeš u kočiju, idi onda na kopitu. Ako ti je prebrzo i to, idi onda za minut i po. Nego, olovku imaš li? Pisaljku?... Hvel je ovo posmatrao užasnut. Na stranici izgledalo je glupo, besmisleno. A ipak, a ipak, u krcatom auditorijumu njegovog uma... Zamočio je pero u mastionicu i dublje krenuo u poteru za odjecima. Klovn Drugi: Tako je, Šefe. Klovn Treći [zanima se mehurom na motki]: Honk. Honk. Hvel je odustao. Da, bilo je smešno, znao je da je smešno, čuo je smeh u svojim snovima. Ali nije bilo kako treba. Još ne. Možda nikad i neće. Bilo je slično kao s onom zamisli sa dvojicom klovnova, jednim debelim, jednim mršavim... U lepu kašu si me uvalio, Stenli... Smejao se dok ga grudi nisu zabolele, a ostatak družine gledao ga je zaprepašćeno. Ali u njegovim snovima bilo je urnebesno. Spustio je pero i protrljao oči. Mora biti da je blizu ponoć, a životna navika mu je govorila da štedi sveće, mada su, istini za volju, sada mogli da priušte sebi onoliko sveća koliko im je bilo potrebno, ma šta Vitoler govorio. Gongovi koji su označavali sate oglasili su se po čitavom gradu i pripadnici noćne straže obznanjivali su da je zaista ponoć kao i da je, uprkos svim dokazima, sve u redu. Mnogi od njih dospeli bi tek do kraja rečenice pre nego što bi ih neko klepio. Hvel je otvorio kapke na prozorima i pogledao prema Ank-Morporku. Reći da je dvostruki grad u ovo doba godine bio u svom najboljem izdanju bilo bi primamljivo, ali ne bi bilo sasvim tačno. Bio je u svom najtipičnijem izdanju. Reka Ank, kloaka polovine kontinenta, bila je prilično široka i bogata muljem već kada je ulazila u grad. Napuštajući ga, ona nije toliko tekla koliko se izlučivala. Zahvaljujući vekovnom gomilanju mulja, korito reke zapravo bilo je više od nekih nižih oblasti i sada, kada je topljenje snega nabujalo reku, mnoge morporčke oblasti s nižim kirijama bile su poplavljene, ako se taj izraz može primeniti za tečnost koju možete zagrabiti mrežicom. Ovo se dešavalo svake godine i

Terry Pratchet 90 opustošilo bi vodovodni i kanalizacioni sistem, pa je stoga zapravo bilo dobro što ih grad i nije imao u izobilju. Njegovi stanovnici jedva da su u dvorištu držali čamac pri ruci i, s vremena na vreme, dozidali bi još jedan sprat na kući. Smatralo se da je tu bilo zdravo živeti. Vrlo malo mikroba moglo je da opstane. Hvel je gledao preko neke vrste maglovitog mora iz kojeg su virile zgrade kao da učestvuju u takmičenju peščanih zamkova u plimi. Plamenovi i osvetljeni prozori činili su prijatne šare po raznobojnoj površini, ali bio je tu jedan blesak svetlosti, mnogo bliži, koji mu je naročito privlačio pažnju. Na komadu nešto višeg zemljišta pored reke, koji je Vitoler kupio za pogubnu sumu novca, dizala se nova građevina. Rasla je čak i u toku noći, kao pečurka - Hvel je mogao da vidi svetiljke kako gore svuda po skelama dok su unajmljeni majstori, pa i neki od glumaca odbijali da jedna obična senka na nebu omete njihove radove. Nove građevine bile su retke u Morporku, ali ovo je bio čak i nov tip građevine. Diskos. Vitoler je ispočetka bio zgrožen idejom, ali je mladi Tomdžon bio istrajan. A svi su znali da bi momak, jednom kada stekne osećaj, mogao da nagovori i vodu da poteče uzbrdo. 'Ali oduvek smo bili u pokretu, momče', rekao je Vitoler očajničkim glasom nekoga ko zna da će, na kraju krajeva, ostati bez argumenata. 'Ne mogu se ja u ovim godinama skrašavati.' 'To ti ne čini ništa dobro', odlučan je bio Tomdžon. 'Sve te hladne noći i mrazna jutra. Od toga nećeš postati mlađi. Treba negde da se skrasimo i da ljudi dolaze kod nas. A da znaš i da hoće. Znaš koliko nam publike sada dolazi. Hvelovi komadi su čuveni.' 'Nije to zbog mojih komada', rekao je Hvel. 'To je zbog glumaca.' 'Ne mogu da se zamislim kako sedim pored vatre u nekoj učmaloj sobi i kako spavam na perjanim krevetima i sve te gluposti', rekao je Vitoler, ali onda je ugledao izraz lica svoje supruge i odustao. A onda, bilo je tu i samo pozorište. Naterati vodu da krene uzbrdo bio je salonski trik u poređenju s izvlačenjem novca od Vitolera ali, bila je to istina, dobro im je išlo ovih dana. Još otkad je Tomdžon dovoljno porastao da može da nosi nabrani okovratnik i da kaže dve reči a da mu glas ne pukne. Hvel i Vitoler su posmatrali prvih nekoliko greda drvene konstrukcije kako se uzdižu. 'To je protiv prirode', žalio se Vitoler, naslanjajući se na svoj štap. 'Uhvatiti duh pozorišta, staviti ga u kavez. To će ga ubiti.' 'Eh, ne znam', reče Hvel bez naročitog samopouzdanja. Tomdžon mu je izneo svoje planove, dobro, čitavo veče je posvetio Hvelu pre nego što će izneti temu pred oca, a sada je patuljkov um goreo od silnih mogućnosti koje su se otvarale u pogledu pozadina i promena scenografije i krila i letenja i veličanstvenih naprava koje bi mogle da spuste bogove s neba i otvora u podu koji bi mogli da izvuku demone iz pakla. Hvel ništa više nije bio u stanju da se protivi novom pozorištu nego što je majmun mogao da prezire plantažu banana. 'Prokletinja čak nema ni ime', reče Vitoler. 'Trebalo bi da ga nazovem Rudnik zlata pošto me toliko košta. Odakle će pristići novac, to bih ja voleo da znam.' U stvari, pokušali su s više imena, od kojih nijedno nije odgovaralo Tomdžonu. 'To mora da bude ime koje znači sve', rekao je. 'Zato što je sve unutar njega. Čitav svet je na pozornici, shvatate?' A Hvel je rekao, znajući još dok je to izgovarao, da je potpuno pogodio: 'Diskos.' A sada je Diskos bio gotovo završen, a on još nije napisao novi komad. Zatvorio je prozor i vratio se do stola, uzeo pero i privukao još jedan list papira ka sebi. Jedna misao pala mu je na pamet. Čitav svet bio je kao pozornica, bogovima... Sada je počeo da piše. Čitav Disk je kao pozorište, pisao je, I svi muškarci i žene su kao glumci. Načinio je grešku tako što je zastao, i sletela mu je drugačija inspiracija, šaljući njegov voz misli sasvim drugačijim šinama. Pogledao je u ono što je bio napisao i dodao: Osim onih koji prodaju kokice.

Teri Pračet 91 Malo zatim precrtao je ovo i pokušao: Kao pozornica teatra je svet, po kojoj se lica šepure kao glumci. Ovo je izgledalo malo bolje. Kratko je razmislio i predano nastavio: Ponekad se popnu. Ponekad siđu. Činilo mu se da mu izmiče. Vreme, vreme, ono što je njemu trebalo bila je večnost... Začuo se prigušeni krik i tup udarac iz susedne sobe. Hvel je ispustio pero i oprezno otvorio vrata. Dečak je sedeo u krevetu, bled u licu. Opustio se kada je Hvel ušao. 'Hvele?' 'Šta je bilo, dečko? Noćne more?' 'Bogovi, bilo je užasno! Opet sam ih video! Stvarno mi se na tren učinilo da...' Hvel, koji je odsutno sakupljao odeću koju je Tomdžon razbacao po sobi, zastao je u svom poslu. Snovi su ga zanimali. Odatle su mu dolazile ideje. 'Da šta?', upitao je. 'Bilo je kao... Mislim, kao da sam bio unutar nečega, nalik kugli, a tamo su tri užasna lica gledala u mene.' 'Je l'?' 'Da, a onda su sve izgovorile: Pozdravimo svi... a tada su počele da se raspravljaju oko mog imena, i onda su rekle: Elem, ko će ubuduće gospodar zemlje biti? A jedna od njih je rekla: Čije zemlje gospodar? a jedna od druge dve je rekla: Prosto gospodar zemlje, devojko, to je ono što treba da se kaže u ovakvoj situaciji i mogla bi malko da se potrudiš oko toga, a onda su se sve bliže zagledale i neka druga je rekla: Ko da je malo ufitiljio, nešto mislim da je to zbog te stranske hrane, a onda je najmlađa rekla: Nano, već sam ti rekla da ne postoji mesto koje se zove Tespija, a onda su se malo prepirale i jedna od onih starijih je rekla: Ne može on valjda da nas čuje?Nešto kao da se bacaka i okreće, a druga je rekla: Znaš da nikad nisam uspela da nabacim zvuk ovom čudu, Esmi, a potom su se još malo prepirale i onda je postalo oblačno i onda... onda sam se probudio', naprasno je završio. 'Bilo je jezivo, jer svaki put kad su se približile kugli, ona je nekako sve uvećavala, tako da sve što sam mogao da vidim bile su oči i nozdrve.' Hvel se pomerio do ivice uzanog kreveta. 'Čudnovate su ti stvarčice - snovi', reče. 'Ovaj mi i nije bio toliko smešan.' 'Ne, ali hoću da kažem, sinoć, sanjao sam nekog čovečuljka kako ide putem', reče Hvel. 'Imao je crni šeširić i hodao je kao da su mu čizme bile pune vode.' Tomdžon je uljudno klimao glavom. 'Da?', reče. '!...?' 'Pa, to je bilo to. I ništa. Imao je taj štap koji je vrteo oko ruke i, znaš, bilo je sjajno...' Patuljkov glas je uminuo. Tomdžonovo lice imalo je onaj poznati izraz ljubazne i pomalo pokroviteljske zbunjenosti koji je Hvel upoznao i zamrzeo. 'U svakom slučaju, bilo je vrlo zabavno', reče gotovo za sebe. Ali znao je da nikada neće ubediti ostatak družine. Ako nema negde krempite, govorili su, onda nije smešno. Tomdžon je prebacio noge preko ivice kreveta i uzeo pantalone. 'Nemam nameru ponovo da spavam', reče. 'Koliko je sati?' 'Prošla je ponoć', reče Hvel. 'A ti vrlo dobro znaš šta je tvoj otac rekao o kasnom odlaženju u krevet.' 'Ne radim to', reče Tomdžon, navlačeći čizme. 'Ja sad rano ustajem. Rano ustajanje je veoma zdravo. A sad idem napolje na veoma zdravo piće. Možeš i ti', dodao je, 'da bi me držao na oku.' Hvel mu je uputio sumnjičavi pogled. 'Znaš takođe i šta tvoj otac kaže o izlascima na piće', reče. 'Da. Pričao je da je to neprestano radio dok je bio momak. Pričao je da je k'o od šale šljemao pivo čitave noći i dolazio kući u 5 ujutru, razbijajući prozore. Pričao je da je bio bekrija, a ne kao ovi bledunjavi ljudi danas koji ne mogu ni svoje piće da drže.' Tomdžon je namestio

Terry Pratchet 92 svoj kaputić pred ogledalom i dodao: 'Znaš, Hvele, mislim da je primerno ponašanje nešto što dobiješ kad odrasteš. Kao proširene vene.' Hvel je uzdahnuo. Tomdžonovo pamćenje nespretno izgovorenih izjava bilo je legendarno. 'Dobro', reče. 'Ali samo jedno. Na nekom pristojnom mestu.' 'Obećavam.' Tomdžon je namestio šešir. Imao je zadenuto pero. 'Uzgred', reče, 'kako se to šljema?' 'Mislim da je to ono kad veći deo isprosipaš', reče Hvel. * * * Ako je voda reke Ank bila gušća i s više karaktera od obične rečne vode, onda je i vazduh Zakrpljenog doboša bio natrpaniji od običnog vazduha. Bio je kao suva magla. Tomdžon i Hvel su ga gledali kako se izliva na ulicu. Vrata se naglo otvoriše i čovek unatraške prolete kroz njih, ne dodirujući stopalima zemlju sve dok nije tresnuo o zid na suprotnoj strani ulice. Ogromni trol, kojeg su gazde upošljavale da održi određeni nivo reda, pojavio se vukući još dva mlitava tela koja je odložio na kaldrmu, šutnuvši ih koji put u mekana mesta. 'Rekao bih da unutra bekrijaju?', reče Tomdžon. 'Tako izgleda', reče Hvel. Uzdrhtao je. Mrzeo je krčme. Ljudi su mu uvek udarali svojim pićima o glavu. Ujurili su unutra dok je trol držao besvesnog pijanca za nogu, treskajući mu glavom o kaldrmu u potrazi za skrivenim vrednostima. Pijenje u Dobošu bilo je poređeno s ronjenjem u močvari, sem što vam močvarni aligatori neće prvo posegnuti za novčanikom. Dve stotine očiju posmatralo je par dok se probijao kroz gužvu, stotinu usta je zastalo usred ispijanja, psovanja ili moljakanja i devedeset devet čela se nabralo usled napora da razluče da li pridošlice pripadaju kategoriji A) ljudi kojih se treba plašiti ili B) ljudi koje treba zaplašiti. Tomdžon se kretao kroz masu kao da je ovo bilo njegovo vlasništvo i s mladalačkom plahovitošću zalupao je po šanku. Plahovitost nije bila osobina koja pogoduje opstanku u Zakrpljenom dobošu. 'Dve krigle tvog najboljeg piva, krčmaru', rekao je glasom tako pažljivo proračunatim da se krčmar zaprepastio zatekavši sebe kako poslušno toči prvu kriglu pre nego što su odjeci uminuli. Hvel je podigao pogled. S njegove desne strane bio je izuzetno velik čovek koji je nosio spoljašnjost nekoliko ovećih bikova i više lanaca nego što bi bilo potrebno da se usidri ratni brod. Lice koje je izgledalo kao gradilište s izraslom kosom streljalo ga je pogledom. 'Majku ti smrdljivu', reče lice. 'Pa to je smrdljivi baštenski ukras.' Hvel se presekao. Koliko god bili kosmopolitski, ljudi Morporka imali su opušten, poslovan pristup neljudskim rasama, što će reći da bi ih na primer mlatnuli ciglom u glavu i bacili u reku. Ovo se naravno nije odnosilo na trolove jer je bilo veoma teško imati rasne predrasude prema bićima visokim preko dva metra koja mogu da grizu kroz zidove, i to vrlo dugo. Ali ljudi metar visoki bili su prosto načinjeni da budu diskriminisani. Div je ćušnuo Hvela po vrhu glave. 'Gde ti je pecaljka, baštenski ukrase?', upitao je. Krčmar je gurnuo krigle preko mokrog šanka. 'Izvolite', reče smešeći se. 'Jedna krigla. I pola krigle.' Tomdžon je otvorio usta da nešto kaže, ali Hvel ga je oštro munuo u koleno. Otrpeti, otrpeti i išunjati se što je pre moguće, to je bio jedini način... 'A gde ti je špicasti šeširić?', upita bradonja. Soba je utihnula. Izgledalo je kao da dolazi vreme za kabare. 'Rekoh, gde ti je špicasti šeširić, tikvane?'

Teri Pračet 93 Krčmar je za svaki slučaj uzeo glogovu batinu s ekserima koja je obitavala ispod šanka i rekao: 'E-e...' 'Pričam s ovim baštenskim ukrasom.' Čovek je uzeo talog koji mu je ostao od pića i polako ga prosuo po zanemeloj patuljkovoj glavi. 'Ovde više neću piti', progunđao je kada čak ni ovo nije postiglo željeni efekat. 'K'o da nije dovoljno rđavo to što majmunima dozvoljavaju da piju, nego sad još i Pigmeji...' Sada je tišina u krčmi poprimila potpuno novu napetost u kojoj je zvuk stolice koja se lagano povlači unatrag po podu bio kao poklič strašnog suda. Sve oči okrenule su se ka drugom kraju prostorije, u kojem je sedeo jedan gost Zakrpljenog doboša koji je potpadao u kategoriju C. Ono što je Tomdžon pomislio bilo je da je stara vreća obešena preko šanka ispružila ruke i - druge ruke, samo što su to bile noge. Tužno, gumeno lice okrenulo se prema govorniku, s izrazom melanholičnosti nalik maglama evolucije. Njegove smešne usne uvile su se naviše. Nije bilo apsolutno ničeg smešnog u pogledu njegovih zuba. 'E-e', ponovo reče krčmar. Zvuk sopstvenog glasa čak i njega je uplašio u toj majmunskoj tišini. 'Ne bih rekao da si ti to baš tako mislio. Ništa u vezi s majmunom, je l' da? Nisi ti to ozbiljno, je l' tako?' 'Šta je kog đavola ovo?', prošapta Tomdžon. 'Mislim da je orang-utan', reče Hvel. 'Čovekoliki majmun.' 'Majmun je majmun', reče bradonja. U tom trenutku nekolicina promućurnijih Doboševih gostiju stade da se iskrada ka vratima. 'Tako mislim, i šta s tim? Ali ovi glupi baštenski ukrasi...' Hvelova pesnica pogodila ga je u visini slabina. Patuljci su imali reputaciju žestokih boraca. Bilo koja rasa koju sačinjavaju metar visoki ljudi koji koriste sekire i idu u boj kao u nadmetanje u obaranju stabala uskoro postane predmet priče. Ali godine mahanja perom umesto čekićem rasteretile su Hvelove udarce jednog dela njihove udarne moći i lako se moglo desiti da to bude i njegov kraj kada je grmalj jauknuo i izvukao svoj mač, da par kožastih ruku nije istog trena izvukao spravu iz šaka i uz samo malo napora savio je na pola.16 Kada je div zarežao i okrenuo se, ruka nalik paru drški za metle povezanih gumicama i pokrivenih crvenim krznom jednim složenim pokretom ispružila se i tako snažno ga udarila po vilici da je malo poleteo u vazduh i pao na sto. Do trenutka kada je sto odleteo u drugi sto i preturio nekoliko klupa, bilo je već dovoljno podsticaja da se pokrene noćašnja zakasnela makljaža, tim više što je grdosija imao uz sebe i nekolicinu prijatelja. Pošto niko nije imao neku naročitu volju da napadne orangutana koji je sanjivo izvukao flašu s police i razbio joj dno o šank, napadali su koga stignu, ne vršeći diskriminaciju. Ovo je sasvim odgovaralo pravilima ponašanja u kafanskoj tuči. Hvel se podvukao pod sto i povukao za sobom Tomdžona koji je sve ovo posmatrao sa zanimanjem. 'Znači, to je bekrijanje. Oduvek sam se pitao.' 'Mislim da bi bilo pametno da odemo', odlučno reče patuljak. 'Pre nego što bude, znaš, neke nevolje.' Začuo se tup udarac i neko se sručio na sto iznad njih, a potom je usledio prasak slomljenog stakla. 'Šta misliš da li je ovo pravo bekrijanje ili samo ludovanje?', osmehujući se upita Tomdžon. 16 U ovom trenutku možda je potrebno malo objašnjenje. Bibliotekar magijske biblioteke Nevidljivog univerziteta, Diskovog najvećeg fakulteta magije, pre nekoliko godina pretvoren je u orangutana zahvaljujući magijskoj nezgodi koja se dogodila u toj nezgodama sklonoj ustanovi i od tada se žestoko opirao svim dobronamernim pokušajima da ga povrate u stari oblik. Ako ništa, dugačke ruke i razdvojeni palčevi na stopalima znatno su olakšavali kretanje po višim policama, a to što ste čovekoliki majmun značilo je da ne morate da se bavite kojekakvim depresijama. Takođe, radovalo ga je što mu je njegovo novo telo, iako je izgledalo zavaravajuće kao gumena vreća napunjena vodom, davalo tri puta više snage i dvostruko veći doseg nego prethodno.

Terry Pratchet 94 'Za koji minut biće to krvavo ubijanje, mladiću moj!' Tomdžon je klimnuo glavom i ispuzao natrag u bitku. Hvel ga je čuo kako lupa nečim o šank i zahteva tišinu. Hvel je u panici pokrio rukama glavu. 'Nisam mislio...', započeo je. U stvari, zahtev za tišinom bio je tako redak usred kafanske tuče da je tišina bila ono što je Tomdžon dobio. A tišina je bila i ono čime je ispunjavao. Hvel se prenerazio kada je začuo dečakov glas kako prepun samopouzdanja odzvanja u apsolutno prvoklasnom izvođenju. 'Braćo! Pa ipak da l' bih sve ljude braćom zvati mog'o, jer u ovoj noći...' Patuljak se izvio da bi video Tomdžona kako stoji na stolici, sa jednom rukom pompezno izdignutom na naređivački način. Oko njega ljudi su bili zamrznuti usred pokazivanja jednih drugima svoga boga. Lica su im bila okrenuta ka njegovom. Dole, na visini stola, Hvelova usta su se pokretala u savršenoj sinhronizaciji s rečima koje je Tomdžon izgovarao dok je izvodio poznati govor. Usudio se da pogleda još jednom. Borci su se ispravili, pribrali se, popravili svoje tunike, pomirljivo pogledali jedni druge. Mnogi od njih zapravo stajali su u stavu mirno. Čak je i Hvel osetio komešanje u krvi kada je napisao ove reči. Čitavu noć probdeo je nad njima, pre nekoliko godina, kada je Vitoler obznanio da im treba još pet minuta u trećem činu Kralja Anka. 'Nažvrljaj nam, bre, nešto a da ima malo duha u sebi', rekao je. 'Malo nek bude poletno i, onako, kao da cvrči, znaš. Nešto da prizove krv i da malo kičme našim prijateljima u sedištima od pola penija. I dovoljno vremena da možemo da promenimo kulise.' U to vreme bilo ga je sramota tog komada. Čuvena bitka za Morpork, slutio je, sastojala se od oko dve hiljade ljudi zabasalih u pustaru jednog hladnog, vlažnog dana, u kojoj su jedan drugog slali na onaj svet zarđalim mačevima. Šta bi poslednji kralj Anka rekao čoporu dronjavih ljudi koji su znali da su nadjačani brojčano, taktički i u generalima? Nešto što će dati podstreka, nešto oštro, nešto kao čašica rakije za umirućeg čoveka; bez logike, bez objašnjavanja, samo reči koje će proći pravo kroz mozak umornog čoveka i za jaja ga podići na noge. Sada je gledao i njegov učinak. Počeo je da misli da su zidovi nestali i da se hladna magla širila pustarom. Tišinu koja je gušila remetilo je samo graktanje lešinara... A ovaj glas. A on je napisao reči, bile su njegove, nijedan poluludi kralj nikada zaista nije ovako govorio. A sve to je napisao samo da bi popunio prazninu kako bi zamak načinjen od obojenih vreća mogao da se odgura iza zavese, no ovaj je glas uzimao ugljenu prašinu s njegovih reči i ispunjavao sobu dijamantima. Ja sam načinio ove reči, razmišljao je Hvel. Ali one ne pripadaju meni. One pripadaju njemu. Pogledaj ove ljude. Ni trunke patriotizma u njima, ali ako bi ih Tomdžon pozvao, ova gomila pijanica bi jurnula na Patricijevu palatu. I verovatno bi uspela. Samo se nadam da njegova usta nikada neće pasti u pogrešne ruke... Dok su poslednji slogovi jenjavali, njihovi usijani odjeci žarili su po svakom umu u prostoriji, a Hvel se prodrmao i otpuzao iz skloništa da bi udario Tomdžona po kolenu. 'Idemo, blesane', prosiktao je. 'Pre nego što dođu sebi.' Odlučno je uhvatio dečaka za ruku, predao nekoliko besplatnih karata zapanjenom krčmaru i pohitao uz stepenice. Nije se zaustavio sve dok se nisu udaljili za čitavu ulicu. 'Baš sam mislio da mi je tamo išlo od ruke', reče Tomdžon. 'Malo i previše, rekao bih.' Dečak je protrljao ruke. 'Dobro. Gde ćemo dalje da idemo?' 'Dalje?' 'Noć je još mlada!'

Teri Pračet 95 'Ne, noć je umrla. Ono što je mlado, to je današnji dan', brzo uzvrati patuljak. 'Elem, ja kući ne idem. Zar ne postoji neko mesto koje je gostoljubivije? Nismo praktično ništa ni popili.' Hvel je uzdahnuo. 'Trolska krčma', reče Tomdžon. 'Čuo sam za njih. Postoji jedna tamo i Vilajetu.17 Voleo bih da vidim trolsku krčmu.' 'One su samo za trolove, momče. Topljena lava za piće, kamena muzika i kamenčići začinjeni sirom i sosom.' 'A kako stoji stvar s barovima za patuljke?' 'Ne bi ti se svideli', vatreno odgovori Hvel. 'A ne bi imao ni mesta za glavu.' 'Rupe, je li?' 'Sagledaj to na ovaj način - koliko dugo misliš da bi mogao da pevaš o zlatu?' 'Žuto je i zvecka i stvari se njime mogu kupovati', okušao se Tomdžon dok su prolazili kroz svetinu na Trgu slomljenih meseca. 'Četiri sekunde, rekao bih.' 'Lepo. Pet sati ponavljanja toga postaje malo dosadno.' Hvel je smrknuto šutnuo kamenčić. Obišao je nekoliko patuljačkih barova kada su prošli put bili u gradu i nisu mu se dopali. Iz nekog razloga njegovi zemljaci, koji kod kuće ne bi uradili ništa prekornije od nešto kopanja rude gvožđa i lova na sitna stvorenja, imali su nagon kada se jednom nađu u velikom gradu da nose donji veš od pancirnih lanaca, da se šetaju sa sekirama zadenutim za pojaseve i da se nazivaju imenima kao što je Timkin Crevokidač. I niko ne bi mogao da pobedi gradskog patuljka kada je u pitanju nalivanje. Poneki put ne bi pogađali ni usta. 'U svakom slučaju', dodao je, 'izbacili bi te zato što si suviše kreativan. Prave reči pesme su: Zlato, zlato, zlato, zlato, zlato, zlato.' 'A ima li refrena?' 'Zlato, zlato, zlato, zlato, zlato', reče Hvel. 'Sad si ispustio jedno zlato.' 'Mislim da je to zato što nisam izvajan za patuljka.' 'Izdeljan, baštenski ukrase', reče Tomdžon. Čulo se samo šuštanje zadržanog daha. 'Oprosti', brzo reče Tomdžon. 'Tako bi moj otac...' 'Znam tvog oca veoma dugo', reče Hvel. 'Prošli smo i sjaj i bedu, samo što je bilo mnogo više bede nego sjaja. Još pre nego što si se ti rod...' Zastao je. 'Teška su tad bila vremena', promumlao je. 'Znači, ono što hoću da kažem jeste da neke stvari treba da zaslužiš.' 'Da. Izvini.' 'Vidiš, samo...' Hvel se zaustavio na početku jedne mračne uličice. 'Da li si čuo nešto?', upitao je. Zagledali su se u uličicu, ponovo otkrivajući sebe kao pridošlice u grad. Morporčani ne gledaju u mračne uličice kada čuju čudne zvukove. Ako vide četiri prilike kako se bore, njihov prvi instinkt nije da pohitaju u pomoć, ili barem ne da pohitaju u pomoć onome ko po svemu sudeći gubi. Niti viču 'Ohoj!' Iznad svega, ne izgledaju iznenađeno kada im napadač, umesto da šmugne, pruži malu kartonsku karticu. 'Šta je ovo?', upita Tomdžon. 'To je klovn!', reče Hvel. 'Opljačkali su klovna!' 'Dozvola za lopovluk?', reče Tomdžon iznoseći karticu na svetlo. 'Tako je', reče vođa trija. 'Samo nemoj da očekujete da i vas uradimo pošto smo krenuli kući.' 'Jes', brate', reče jedan od pomoćnika. 'To ti je ono, kvota.' 'Ali šutirali ste ga!' 'Ama, nismo mnogo. Nije to ono odistinsko šutiranje.' 17 Vilajet je stari deo Ank-Morporka koji se smatra znatno neprijatnijim i neuglednijim od ostatka grada. Posetioce zaprepašćuje da je tako nešto moguće.

Terry Pratchet 96 'Više smo ga, onako, gurkali nogama', reče treći lopov. 'Tante za kukuriku. On ti se lepo izvukao i lupnuo Rona desnom nogom, je l' nije?' 'Jes' vala. Neki ljudi nemaju pojma.' 'More, vi bezdušni', započe Hvel, ali Tomdžon mu stavi ruku na glavu u znak upozorenja. Dečak je okrenuo drugu stranu kartice. Na poleđini je pisalo: J. H. 'Flanelfut' Bogis i rođaci Lopovi po narudžbini 'Stara firma' (osnovana AM 1789) Sve vrste krađa izvodimo profesionalno i s disgrecijom Čišćenje kuća. 24-časovna usluga. Nijedan posao nije suviše mali. UŽIVAJTE POGODNOSTI NAŠEG PORODIČNOG POPUSTA 'Izgleda da je u redu', reče neodlučno. Hvel je zastao usred pomaganja zbunjenoj žrtvi da stane na noge. 'U redu?', povika. 'Opljačkati nekoga?' 'Daćemo mu potvrdu, naravno', reče Bogis. 'Sreća da smo ga mi prvi našli. Neki od novajlija u poslu stvarno nemaju pojma.'18 'Kauboji', složio se rođak. 'Koliko ste ukrali?', upita Tomdžon. Bogis je otvorio klovnov novčanik koji mu je bio zadenut za pojas. Onda je prebledeo. 'Pu, sunce ti krvavo', reče. Rođaci se sjatiše oko njega. 'Izduvali smo ga, izgleda.' 'Drugi put ove godine, ujko.' Bogis je ošinuo pogledom žrtvu. 'Dobro, kako sam ja mogao da znam? Nisam mogao da znam, pa zar ne? Eto, pogledaj ga, koliko bi ti mogao da očekuješ da imaš na njemu? Par bakrenjaka, je l' da? Mislim, nikad ga ne bismo uradili, nego nam se našao usput kad smo se vraćali kući. Učiniš nekome uslugu, a ovako ti se vrati.' 'Pa koliko je onda imao?', upita Tomdžon. 'Ovde ima bar sto srebrnih dolara', zavapio je Bogis mašući novčanikom. 'Mislim, nije to moj nivo. Nije to moja klasa. Ne mogu da rukujem tolikom količinom. Moraš da budeš u Esnafu advokata ili slično da bi ukrao toliki novac. Daleko je to iznad moje kvote.' 'Vratite onda', reče Tomdžon. 'Ali napisao sam mu priznanicu!' 'Sve one imaju, znate, brojeve na sebi', objasnio je mlađi rođak. 'Esnaf ih kontroliše...' Hvel je uhvatio Tomdžona pod ruku. 18 Zavidni ankmorporčki sistem licenciranih kriminalaca umnogome duguje sadašnjem Patriciju, Lordu Vetinariju. On je smatrao da je jedini način da se grad od milion stanovnika drži pod kontrolom da se priznaju neke bande i pljačkaške družine i da im se dodeli profesionalni status, da se vođe pozivaju na velike večere, da se dozvoli prihvatljivi nivo uličnog kriminala, a zatim da se vođe Esnafa učine odgovornim za njegovo sprovođenje, ili da im se u suprotnom oduzmu njihova građanska prava zajedno s velikim delovima njihove kože. Uspelo je. Kriminalci su, ispostavilo se, činili vrlo dobru policijsku silu; nelicencirani lopovi uskoro su otkrili, na primer, da umesto noći provedene u ćeliji sada mogu da očekuju da provedu večnost na dnu reke. Međutim, postojao je problem raspoređivanja statistike kriminala, pa se tako izrodio složen sistem godišnjih budžeta, priznanica i honorara kako bi obezbedili da a) članovi mogu pristojno da žive i b) nijedan građanin ne bude opljačkan više od dogovorenog broja puta. Mnogi promućurniji stanovnici su zapravo udešavali da ih zadesi prihvatljivi minimum krađe, napada itd. na samom početku fiskalne godine, često u privatnosti i udobnosti sopstvenih domova, i tako da budu u mogućnosti da ostatak godine bezbedno hodaju ulicama. Sve ta mašinerija radila je mirno i efikasno, još jednom pokazujući da u poređenju s Patricijem Anka Makijaveli ne bi mogao da vodi ni tezgu s morskim pužićima.

Teri Pračet 97 'Izvinite nas za trenutak', reče izbezumljenom lopovu i odvuče Tomdžona na drugu stranu uličice. 'Dobro', reče. 'Ko je poludeo? Oni? Ja? Ti?' Tomdžon mu je objasnio. 'To je zakonito?' 'Do određene tačke. Zanimljivo, zar ne? Neki čovek u kafani mi je pričao o tome.' 'Ali on je ukrao previše!' 'Tako izgleda. Koliko sam razumeo, Esnaf je vrlo strog po tom pitanju.' Začulo se ječanje žrtve koja je visila između njih. Malo je zazveckao. 'Pazi na njega', reče Tomdžon. 'Srediću ovo.' Vratio se natrag do lopova koji su izgledali zabrinuti. 'Moj klijent smatra', reče, 'da bi situacija mogla da se razreši ako biste mu vratili novac.' 'Da-aa', uzvrati Bogis, prilazeći ideji kao da je reč o sasvim novoj teoriji o nastanku kosmosa. 'Ali priznanica je u pitanju, znate, moramo da je popunimo, vreme i mesto, potpis i sve ostalo...' 'Moj klijent smatra da biste možda mogli da ga opljačkate za, recimo, pet bakrenjaka', uglađeno reče Tomdžon. '... more i te kako ne smatram!...', povikao je Luda koji je dolazio sebi. 'To čini dva bakrenjaka po važećoj ceni, plus troškovi od tri bakrenjaka za utrošeno vreme, uslugu saletanja...' 'Habanje batine', reče Bogis. 'Baš tako.' 'Veoma pošteno, veoma pošteno.' Bogis je pogledao preko Tomdžonove glave u Ludu, koji je sada bio sasvim svestan i vrlo ljut. 'Veoma pošteno', reče glasno. 'Državnički. Vaš sam dužnik, svakako.' Pogledao je u Tomdžona. 'A nešto za vas, gospodine?', dodao je. 'Samo recite. Dajemo poseban popust na TTP ove sezone. Gotovo bezbolno, jedva da ćete išta osetiti.' 'Gotovo i da ne cepa kožu', reče stariji rođak. 'Još možete i da birate ud.' 'Mislim da mi to ne nedostaje', mirno reče Tomdžon. 'Ah. Dobro. Kako vam volja. Nema problema.' 'Što nam još samo ostavlja', nastavio je Tomdžon kada su se lopovi okrenuli da pođu, 'pitanje savetodavnih troškova.' * * * Nežno sivilo okrajka noći plovilo je Ank-Morporkom. Tomdžon i Hvel sedeli su na suprotnim stranama stola u svojim odajama. 'Tri srebrna dolara i osamnaest bakrenjaka čistog profita, po mojoj računici', reče Tomdžon. 'To je zapanjujuće', reče Luda. 'Mislim, način na koji su odjurili kući da bi doneli još novca, nakon što si im održao govor o pravima čoveka.' Utrljao mu je još masti po glavi. 'A najmlađi je počeo da plače', dodao je. 'Neverovatno.' 'Samo, iščili to', reče Hvel. 'Ti si patuljak, zar ne?' Hvel nije osećao da ovo može da porekne. 'Vidim ti si Luda', reče. 'Da. Po zvončićima, je l' da?', reče Luda potišteno, trljajući rebra. 'Jeste, po zvončićima.' Tomdžon je napravio grimasu i šutnuo Hvela ispod stola. 'E pa, veoma sam vam zahvalan', reče Luda. Ustao je i trgnuo se. 'Stvarno bih želeo da vam pokažem svoju zahvalnost', dodao je. 'Postoji li u blizini otvorena krčma?' Tomdžon mu se pridružio na prozoru i pokazao rukom niz ulicu. 'Vidiš li sve ove oznake krčmi?', upita. 'Da. Zaboga. Ima ih na stotine.'

Terry Pratchet 98 'Dobro. Vidiš li onu na kraju s plavobelim znakom?' 'Da. Mislim da vidim.' 'E, koliko ja znam, to je jedina u kraju koja se nikad ne zatvara.' 'Onda vas molim da mi dopustite da vas počastim pićem. To je najmanje što mogu da učinim', snishodljivo reče Luda. 'A siguran sam da bi mališa voleo malo da šljema.' Hvel se uhvatio za ivicu stola i otvorio usta da zaurla. I zaustavio se. Posmatrao je dve prilike. Usta su mu ostala otvorena. Ponovo ih je odsečno zatvorio. 'Nešto nije u redu?', upita Tomdžon. Hvel je pogledao u stranu. Bila je to duga noć. 'Igra svetlosti', promrmljao je. 'A dobro bi mi došlo piće', dodao je. 'Jedno dobro šljemanje.' U stvari, razmišljao je, zašto se opirati? 'Još ću i pevanje da otrpim', rekao je. * * * 'Koja je šldeća reč?' 'Mis'im da je zlato.' 'Aha.' Hvel je klateći se pogledao u svoj vrč. Za pijanstvo se moralo reći sledeće: zaustavilo je tok inspiracija. 'A izostavili ste zlato', reče. 'Gde?', upita Tomdžon. Nosio je Ludinu kapu. Hvel je razmislio o ovome. 'Mislim', reče, koncentrišući se, 'da je bilo između zlato i zlato. I neš'o mis'im', ponovo se zagledao u kriglu. Bila je prazna, i to je bio užasan prizor. 'Mis'im', ponovo je pokušao i napokon odustao, zamenivši početnu ideju. 'Mis'im da bih mog'o još jedno pićence.' 'Moj red ovog puta', reče Luda. 'Hahaha. Moj nered. Hahaha.' Pokušao je da ustane i tresnuo glavom. U tami kafane desetak ruku čvršće je steglo sekire. Deo Hvela bio je trezan i bio je prestravljen da vidi ostatak sebe pijanim. Taj deo ga je podstrekivao da stane da maše rukama prema čupavim obrvama koje su ih streljale kroz tminu. 'Sve j' u redu', reče u pravcu kafane. 'Nije on to mislio, on je vrlo smešan, onaj kakoseonozove, kreten. Luda. Mnogo smešna Luda, skroz iz kakoonobeše.' 'Lenkra', reče Luda i sruči se na klupu. 'Jašta. Mnogo daleko od kakoseonozove, zvuči k'o oboljenje stopala. Ne ume da se ponaša. Ne poznaje mnogo patuljaka.' 'Hahaha', reče Luda, držeći se za glavu. 'Nešto ih je nizak broj tamo odakle ja dolazim.' Neko je kucnuo Hvela po ramenu. Okrenuo se i ugledao hrapavo, kosmato lice ispod gvozdenog šlema. Patuljak kome je lice pripadalo na veoma značajan način bacao je borbenu sekiru u vazduh. 'Trebalo bi da kažeš svom prijatelju da bude malo manje duhovit', predložio je. 'Inače će zabavljati demone u Paklu!' Hvel je zaškiljio prema njemu kroz alkoholnu izmaglicu. 'Ko si ti?'upita. 'Grebpot Gromotres', reče patuljak, udarivši svoje oklopljeno telo. 'I kažem...' Hvel se zagleda bliže. 'Ej, pa ja tebe znam', reče. 'Ti imaš kozmetičku radnju tamo u Hobfast ulici. Prošle nedelje sam kupio gomilu šminke kod tebe...' Prestravljeni izgled prešao je Gromotresovim licem. Uspaničen nagnuo se napred. 'Ćuti, ćuti', prošaputa. 'Tako je, pisalo je Izložbeni salon kompanije Parfemi i ruževi za patuljke', zadovoljno reče Hvel.

Teri Pračet 99 'J'ko dobra roba', reče Tomdžon, koji se trudio da ne sklizne s klupe. 'Naročito vaš Br. 19, leš-zelena, moj otac se kune da je najbolja. Prva liga.' Patuljak je s nelagodnošću sklonio sekiru. 'Pa, e-e', reče. 'Oh. Ali. Da. Pa, hvala vam. Samo najkvalitetniji sastojci, budite uvereni.' 'S time ih seckaš, je l' da?', bezazleno reče Hvel, pokazujući na sekiru. 'Ili večeras imaš izlazak?' Gromotresove obrve ponovo se nabraše kao skup bubašvaba. 'Čekaj malo, vi niste s pozorištem?' 'To smo mi', reče Tomdžon. 'Putujući glumci.' Ispravio se. 'Glumci koji stoje u mestu, trenutno. Haha. Ukopavajući glumci, trenutno.' Patuljak je ispustio sekiru i seo na klupu. Lice mu je iznenada omekšalo oduševljenjem. 'Bio sam prošle nedelje', reče. 'Mnogo dobro je bilo. Bili su tu ona devojka i taj momak, ali ona je bila udata za njegovog starog, a bio je tu i onaj drugi momak, a rekli su da je umro, i ona se rasplakala i uzela otrov, ali onda se ispostavilo da je to u stvari bio drugi čovek, samo što nije mogao da joj kaže zato što...' Gromotres je zastao i izduvao nos. 'Na kraju su svi pomrli', rekao je. 'Vrlo tragično. Plakao sam sve do kuće, neću da krijem. Bila je tako bleda.' 'Br.19 i sloj pudera', radosno reče Tomdžon. 'Plus malo smeđe senke za oči.' 'A?' 'I par maramica za pojasom', dodao je. 'Šta to ovaj priča?', upita patuljak ostatak društva. Hvel se nasmeja u svoj krčag. 'Daj im malo Gretalininog monologa, dečko', reče. 'Dobro.' Tomdžon je ustao, udario glavom, seo i onda kleknuo na pod pronalazeći kompromis. Pljesnuo se rukama po onome što bi bile, za nekoliko slučajnih hromozoma, njegove grudi. 'Ležiš ti koji nazvaše leto...', započeo je. Okupljeni patuljci nekoliko minuta slušali su u tišini. Jednom od njih ispala je sekira, a ostali su ga bučnu utišali. '... i sneg koji se topi. Zbogom.' Završio je Tomdžon. 'Pije iz bočice, pada iza zidina, niz merdevine, izlazi iz haljine i oblači ogrtač za Smešnog stražara br. 2, čeka jednog, ulazi s leva. Vidi, vidi, lepo...' 'Biće dovoljno', tiho reče Hvel. Nekoliko patuljaka plakalo je ispod svojih šlemova. Nastalo je horsko šmrkanje. Gromotres je trljao oči pancirnom maramicom. 'To je jedna od najtužnijih stvari koje sam ikad čuo', reče. Onda je ošinuo pogledom Tomdžona. 'Čekaj malo', reče kad mu je konačno sinulo. 'On je muško. Ja sam se do koske zaljubio u onu devojku na pozornici.' Munuo je Hvela. 'Da nije on malo vilovnjak, kojim slučajem?' 'Čovek u potpunosti', reče Hvel. 'Znam mu oca.' Još jednom je pošteno odmerio Ludu, koji ih je otvorenih usta posmatrao, i ponovo pogledao Tomdžona. Ma ne, pomislio je. Slučajna podudarnost. 'To ti je gluma', reče. 'Dobar glumac može da bude bilo šta.' Mogao je da oseti Ludino oko kako mu svrdla po pozadini njegovog kratkog vrata. 'Da, ali da se oblači kao žensko, to je malo...', reče Gromotres nesigurno. Tomdžon je izuo cipele i kleknuo na njih, postavljajući lice naspram patuljkovog. Zadubljeno ga je gledao nekoliko sekundi, a onda presložio svoje crte lica. I bila su dva Gromotresa. Istini za volju, jedan od njih je klečao i bio je očigledno izbrijan. 'Haj ho, haj ho', reče Tomdžon patuljkovim glasom. Ovo je svakako bio urnebesan štos za ostatak patuljaka, koji su imali jednostavan smisao za humor. Dok su se oni okupljali oko para, Hvel je osetio nežan dodir na ramenu.