Arthur Conan Doyle - Crvena nit

Naslov originala: ARTHUR CONAN DOYLE A STUDY IN SCARLET Translation Copyright © 2016, Liber Novus za ovo izdanje Izdavač: Liber Novus www.libernovus.com Za izdavača: Maja Buđevac Urednici: Roman Vehovec i Aleksandra Pavlović Vođa projekta: Jelena Bursać Prevod: Roman Vehovec Korektura: Liber Novus Dizajn korica: Nada Nikolić Prelom i priprema za štampu: Liber Novus Štampa: Elcograf S.P.A. Italy ISBN: 978-86-517-0329-7

Prvi deo Reizdanje memoara doktora Džona Votsona, bivšeg člana Vojno-medicinske službe.

1. GOSPODIN ŠERLOK HOLMS Godine 1878. dobio sam titulu doktora medicine na Londonskom univerzitetu, pa sam prešao na „Netli“ kako bih završio kurs propisan za vojne lekare. Kad sam tamo upotpunio svoje znanje, dodeljen sam Petom puku nortumberlandskih strelaca kao pomoćni hirurg. Puk je u to vreme bio stacioniran u Indiji, no pre nego što sam uspeo da mu se priključim, izbi Drugi avganistanski rat. Prilikom iskrcavanja u Bombaju, saznao sam da je puk prodro kroz klance i da se već duboko nalazio na neprijateljskoj teritoriji. Odmah sam krenuo s velikim brojem drugih oficira, koji su bili u istom položaju kao i ja, pa stigoh bez poteškoća u Kandahar, gde zatekoh svoj puk, te sam smesta stupio na dužnost. Ovaj pohod je mnogima doneo čast i slavu, a meni samo muke i nevolje. Bio sam prekomandovan iz moje brigade u „Berkšajrsku“, s kojom sam učestvovao u zlosrećnoj bici kod Mejvonda. Tamo me u rame pogodi metak iz duge avganistanske puške, koji me pogodi u kost i očeše se o potključnu arteriju. I već bih dopao u ruke krvoločnim Gazima, da nije bilo odanosti i hrabrosti mog posilnog Mareja, kome pođe za rukom da me teretnim konjem i bez poteškoća prenese do britanskih položaja. Onako iznurenog od bolova i onemoćalog od dugih napora kojima sam bio izložen, preneli su me velikim konvojem do baze u Pešavaru. U bolnici sam se toliko oporavio da sam mogao da hodam po hodnicima, pa čak pomalo i da išetam na terasu, kad me odjednom obori trbušni tifus, to prokletstvo naših indijskih kolonija. Mesecima mi je život visio o koncu, a kad sam napokon postao rekonvalescent, toliko sam bio iscrpljen i onemoćao, da se lekarska komisija složila u tome, kako ne treba da čaše ni časa, već bi smesta trebalo da me vrate u Englesku. Shodno tome, bio sam upućen na „Orontes“, vojni transportni brod, te sam se mesec dana kasnije iskrcao u portsmautskoj luci, upropašten zdravstveno ali s vladinom blagonaklonom dozvolom da pokušam da se oporavim u sledećih devet meseci.

U Engleskoj nisam imao nikakvog roda, pa sam bio slobodan kao ptica na grani - onoliko slobodan koliko to čovek može da bude kada ima jedanaest šilinga i šest penija dnevno. Prirodno je da sam pod takvim uslovima težio Londonu, velikoj kloaki u koju se slegnu svi lenjivci i besposličari Carstva. Izvesno vreme sam stanovao u nekom hotelu na Strendu, vodeći beznačajan i jalov život, trošeći onaj novac koji sam imao daleko slobodnije nego što sam smeo. Uskoro je položaj mojih finansija postao tako zabrinjavajući, da mi je postalo jasno da ću morati ili da napustim prestonicu i da se zakopam negde na selu, ili da promenim potpuno svoj način života. Opredelivši se za drugu alternativu, rešio sam da napustim hotel i smestim se negde skromnije i jeftinije. Onog istoga dana kada sam to odlučio, stajao sam pred „Kriterionom“, kad me neko lupnu po ramenu. Okrenuvši se, prepoznali mladog Stemforda, koji je služio poda mnom u Bartsu. Jednom usamljenom čoveku uvek je veoma ugodno kad u velikoj londonskoj prašumi ugleda prijateljsko lice. Stemford nije nikada bio neki moj posebno prisni prijatelj, ali sada sam ga pozdravio sa oduševljenjem, a i on kao da se oduševio što me vidi. Dajući oduška svojoj radosti pozvah ga na ručak u Holborn, te krenusmo dvokolicom tamo. - Ma šta da ste radili - primeti on s neskrivenim čuđenjem dok smo se kotrljali na točkovima kroz prepune londonske ulice - jedno je izvesno: da ste tanki kao prut a u licu kao zemlja. Ukratko mu opisah svoje dogodovštine, i zatim stigosmo na željeno mesto. - Jadniče - reče on sažaljivo, kad je čuo o mojim nevoljama. - A šta nameravate sada? - Tražim stan - odgovorih. Nastojim da rešim problem pokušavajući da nađem neke udobnije prostorije po pristupačnoj ceni. - Čudna stvar - primeti moj prijatelj. - Vi ste danas već drugi koji mi o tome govori. - A ko je bio prvi? - zapitah. - Neki čovek koji radi gore u Bolničkoj hemijskoj laboratoriji. Jutros mi se požalio da ne može nikoga da nađe ko bi delio s njim neke zgodne prostorije koje je pronašao, a koje su previše skupe za njegovu kesu. - Zaboga - uskliknuh - pa ako taj zaista traži nekog s kim bi podelio sobe i troškove, onda sam ja pravi čovek za njega. Meni je i ovako draže da živim u zajednici nego kao samac.

Mladi Stemford me nekako čudno pogleda preko svoje čaše vina. - Vi još ne poznajete Šerloka Holmsa, - reče on - možda vam baš ne bi bio pogodan za sustanara. - Zašto, šta govori protiv njega? - Oh, nisam rekao da nešto govori protiv njega. On ima malo nastrane ideje, oduševljeni je pristalica izvesnih naučnih grana. Koliko ja znam, on je sasvim pristojan momak. - Pretpostavljam, student medicine? - rekoh ja. - Nije, nemam pojma za šta se sprema. Verujem da je dobro potkovan u anatomiji, a i kao hemičar je prvorazredan; no, koliko mi je poznato, nikad nije sistematski pratio neka medicinska predavanja. Studije su mu veoma nepovezane i ekscentrične, ali je prikupio gomilu nesvakidašnjih znanja koja bi iznenadila njegove profesore. - Zar ga nikada niste pitali za šta se sprema? - zapitah. - Nisam, nije čovek od koga bi se nešto moglo izvući, premda, ume da bude i prilično razgovorljiv. - Voleo bih da se vidim s njim - rekoh. - Ako bi trebalo da stanujem sa nekim, više volim mirnog čoveka studioznih sklonosti. Nisam još dovoljno ojačao da mogu da podnesem mnogo buke i uzbuđenja. U Avganistanu sam imao i jednog i drugog dovoljno za ceo život. Da li bih mogao da vidim tog vašeg prijatelja? - Biće sigurno u laboratoriji - uzvrati moj drug. - On ili nedeljama izbegava to mesto, ili ne izbiva odande od jutra do mraka. Ako hoćete, možemo se posle ručka odvesti tamo. - Svakako - odvratih, pa razgovor krene drugim pravcem. Na putu za bolnicu Stemford mi dade još neke podatke o gospodinu koga sam nameravao da uzmem za sustanara. - Nemojte mene da krivite ako se s njim ne budete slagali - reče on. - O njemu znam samo ono što sam saznao kad bih ga povremeno sreo u laboratoriji. Ovaj sporazum ste predložili vi, pa mene ne smatrajte odgovornim. - Ako se ne budemo slagali, neće nam biti teško da se raziđemo - odgovorih. - Čini mi se, Stemforde - dodadoh gledajući oštro u svog saputnika - da imate razloga što od te stvari perete ruke. Je li narav tog čoveka tako strašna, ili je nešto drugo u pitanju? Nemojte da okolišate. - Nije lako izraziti ono što se ne da izraziti - odgovori on, smejući se. Za moj ukus Holms je nešto već naučno, nešto što se graniči sa hladnom

krvoločnošću. Mogu potpuno da ga zamislim kako daje svom prijatelju epruvetu najnovijeg biljnog alkaloida, i to ne iz nekakve zlonamernosti, već jednostavno iz istraživačke strasti da bi dobio tačan uvid u njegovo delovanje. Da budem pravedan prema njemu, mislim da bih ga isto tako spremno uzeo i sam. Izgleda da je zainteresovan za određena egzaktna znanja. - To je sasvim ispravno. - Da, ali može da pređe i u preteranost. Kada dođe do lupanja štapom po leševima u sobi za seciranje, onda to svakako uzima čudan vid. - Lupanja po leševima? - Da, jer kako bi inače ustanovio koliko nakon smrti mogu da budu izazvane modrice. Vlastitim očima sam ga gledao kako to radi. - Pa ipak tvrdite da nije student medicine? - Ne. Bog sveti zna šta je predmet njegovih studija. Ali evo nas, pa možete da stvorite svoj vlastiti sud. - Dok je govorio, zaokrenuli smo uskom stazom i ušli kroz mala, sporedna vrata koja su vodila u jedno krilo velike bolnice. Ovo tlo sam dobro poznavao. Kad prođosmo duž hodnika u belo okrečenih zidova i sivkastih vrata, nije mi trebao nikakav vodič. Pri kraju hodnika odvaja se nisko zasvođeni prolaz, koji vodi do hemijske laboratorije. Bila je to poviša soba s mnogobrojnim poredanim i poravnatim bocama. Svuda unaokolo po njoj bili su rastureni široki, niski stolovi krcati retortama, epruvetama i malim Bunzenovim lampama iz kojih su treperili modri plamičci. U sobi, nagnut nad jednim daljim stolom i zadubljen u svoj posao, nalazio se jedan jedini student. Kad je čuo naše korake on se osvrne, i s usklikom zadovoljstva skoči na noge. - Pronašao sam! Pronašao sam! - povika on mom prijatelju trčeći prema nama s epruvetom u ruci. - Pronašao sam reagens koji izaziva hemoglobin i ništa drugo. - Da je zlatan rudnik otkrio ne bi mu na licu moglo zasijati veće zadovoljstvo. - Doktor Votson, gospodin Šerlok Holms - reče Stemford predstavljajući nas. - Kako ste? - reče on, srdačno mi stežući ruku snagom koju ne bih od njega očekivao. - Kako primećujem, bili ste u Avganistanu? - Otkud znate to, zaboga? - upitah iznenađeno. - Nije važno - reče on smejući se prigušeno. - Sada je u pitanju hemoglobin. Vi nesumnjivo uviđate značaj ovog mog otkrića? - Hemijski, to je bez sumnje zanimljivo - odgovorih - ali praktično...

- Ali čoveče, pa to je najpraktičniji sudsko-medicinski pronalazak koji je napravljen zadnjih godina. Zar ne vidite da nam pruža nepogrešiv dokaz za mrlje krvi? Pređite ovamo! U svojoj revnosti on me uhvati za rukav od kaputa, pa me povuče na drugu stranu do stola za kojim je radio. - Uzmimo malo sveže krvi - reče on zabadajući sebi u prst dugu, tupu iglu, pa jednom hemijskom pipetom izvuče kap krvi. Sad ovu malu količinu krvi dodajem litri vode. Primećujete li da mešavina koja je iz ovog nastala izgleda kao čista voda. Srazmer krvi ne može biti veći od jedan prema milion. Pa ipak, ne sumnjam da mogu da izazovem karakterističnu reakciju. - U toku ovog razgovora on baci u sud nekoliko belih kristala i tome doda par kapljica nekakvog prozračnog fluida. Za tren oka sadržina dobi zagasitu boju mahagonija, a na dnu staklene posude poče se taložiti nekakav mrki prah. - Ha, ha - povika on, tapšući rukama sa izgledom razdraganog deteta koje je dobilo novu igračku. - Šta mislite o ovome? - Čini mi se da je eksperiment veoma delikatan - primetih ja. - Lepo! Lepo! Stari eksperiment sa gusjakumom bio je veoma nespretan i nesiguran. Isto tako, i mikroskopski pregled krvnih ćelija. Ovaj potonji ne pomaže ništa ako su mrlje stare nekoliko sati. Međutim moj eksperiment izgleda deluje podjednako dobro, bez obzira da li je krv sveža ili nije. Da je nešto ranije pronađen, stotine ljudi koji slobodno šetaju po zemlji odavno bi već iskusili kaznu za svoje zločine. - Zaista? - promrmljah. - Kriminalni slučajevi zapinju uvek na istom pitanju. Čoveka osumnjiče za zločin možda mesecima posle samog delà. Jesu li to mrlje od krvi, blata, rđe, voća, od čega li su? To je pitanje mučilo mnoge stručnjake, a zašto? Jer nije bilo pouzdanog eksperimenta. Sad imamo eksperiment Šerloka Holmsa i neće više biti nikakvih poteškoća. Oči su mu blistale dok je govorio, zatim stavi ruku na srce i pokloni se kao da stoji pred publikom koja aplaudira. - Trebalo bi da vam čestitam - primetih, prilično iznenađen njegovim oduševljenjem. - Prošle godine dogodio se onaj slučaj sa fon Bišofom u Frankfurtu. Da je postojao ovaj eksperiment, on bi bio svakako obešen. Zatim onaj Mejson iz Bredforda i poznati Miler, pa Lefevr iz Mon Pelijea i Samson iz Nju

Orleansa. Čitav niz slučajeva bih mogao da vam navedem u kojima bi bio od presudnog značaja. - Vi ste, izgleda, neki džepni kalendar zločina - reče Stemford, nasmejavši se. - Mogli biste da izdajete novine samo o njima! Nazovite ih „Policijske vesti iz prošlosti“. - Bilo bi to veoma zanimljivo štivo - primeti Šerlok Holms, lepeći na vrh prsta komadić flastera. - Moram da budem pažljiv - produži on okrećući se s osmehom prema meni - jer prilično baratam s otrovima. - On u razgovoru ispruži ruku, te primetih kako je sva išarana sličnim komadićima flastera i nagrižena kiselinom. - Došli smo ovamo poslovno - reče Stemford sedajući na visoki tronožac i odgurnuvši nogom drugu stolicu u mom pravcu. - Ovaj moj prijatelj želi negde da spusti sidro, pa kako ste mi se žalili da ne možete naći nikoga ko bi s vama delio stan, pomislih da bi vas trebalo dovesti u vezu. Šerlok Holms, na pomisao da sa mnom deli stan, kao da se oduševio. - Namerio sam se na neke sobe u Bejker stritu - reče on - koje bi nam savršeno odgovarale. Nadam se da vam miris jakog duvana ne smeta? - I ja sam uvek pušim mornarski - odgovorih. - Veoma dobro. Ja obično držim svuda unaokolo hemikalije, a s vremena na vreme vršim i eksperimente. Hoće li vam to smetati? - Ni najmanje. - Da vidimo kakvi su mi ostali nedostaci. Katkad postanem tmuran i danima ne otvaram usta. Kad sam takav ne treba da mislite da se durim. Ostavite me samo na miru, i brzo ću opet biti kao što treba. A šta sad vi imate da priznate? Veoma je preporučljivo da dva momka, pre nego što počnu da žive kao sustanari, upoznaju obostrano svoje loše strane. Nasmejah se na ovo unakrsno ispitivanje. - Držim malog buldoga - rekoh - i ne podnosim graju, jer su mi popustili živci, i dižem se u nemoguće sate, i izuzetna sam lenština. Kada sam zdrav imam i drugu zbirku poroka, ali ovi su mi za sada glavni. - Uključuje li i sviranje violine u tu svoju graju? - zapita on bojažljivo. - To zavisi od svirača - odgovorih... - Dobro sviranje violine je poslastica za begove, loše sviranje... - Oh, onda je u redu - povika on osmehnuvši se veselo. - Mislim da možemo da smatramo stvar završenom, to jest, ukoliko vam se sobe budu svidele. - E, pa onda kad ćemo ih pogledati?

- Dođite sutra u podne ovamo po mene, pa idemo zajedno i sve ćemo srediti - odgovori on. - Važi, tačno u podne - rekoh, rukujući se s njim. Ostavismo ga da radi dalje sa svojim hemikalijama, a mi se prošetasmo do mog hotela. - Uzgred budi rečeno - zapitah odjednom, zaustavivši se i okrećući se prema Stemfordu - otkud je kog vraga znao da dolazim iz Avganistana? Moj pratilac se tajanstveno nasmeja. - U tome i jeste njegova posebnost - reče on. - Mnogi bi želeli da znaju kako on iznalazi te stvari. - Oh! Tajna, zar ne? - povikah ja, trljajući ruke. - Stvar me veoma intrigira. Vrlo sam vam zahvalan što ste nas doveli u vezu. Kao što znate, upoznavanje čovečanstva je upoznavanje čoveka. - U tom slučaju morate ga upoznati - reče Stemford pri razlazu. Premda ćete doći do zaključka da je on veoma čvorovit problem. Kladim se da će on više saznati o vama, nego vi o njemu. Doviđenja. - Doviđenja - odvratih i uputih se u svoj hotel, u mislima veoma zaokupljen svojim novim poznanstvom.

2. NAUKA O ZAKLJUČIVANJU Sledećeg dana našli smo se, kao što smo se dogovorili, i pregledali sobe o kojima je govorio prilikom našeg susreta u Bejker stritu broj 221b. Bile su to dve udobne spavaće sobe i jedna svetla, vedro nameštena dnevna soba, u koju je svetlost prodirala kroz dva prostrana prozora. Stan je u svakom pogledu izgledao tako primamljivo a uslovi, kad se podele između nas, toliko su nam se činili povoljni da smo odmah zaključili pogodbu. Još iste večeri doneo sam stvari iz hotela, a sledećeg jutra, s nekoliko kutija i vešalica, došao je za mnom i Šerlok Holms. Dan-dva proveli smo u raspakivanju i razmeštanju stvari, onako kako nam je najviše odgovaralo. Kad smo to završili, malo-pomalo smo se skrasili i privikli na novu okolinu. Holms nimalo nije bio osoba s kojom se teško živelo u zajednici. Mimo se ponašao i imao je ustaljene navike. Posle deset sati uveče retko kad bi bio na nogama, a svakog dana, bez izuzetka, doručkovao bi i izašao pre nego što sam ja ustao. Katkad bi proveo po ceo dan u hemijskoj laboratoriji, katkad u dvoranama za seciranje, a ponekad opet u dugim šetnjama, i to, izgleda, kroz najgore gradske četvrti. Kad bi dobio napad radinosti, njegovu energiju ništa nije moglo da premaši. Povremeno bi ga spopalo neko raspoloženje, i tad bi po čitave dane ležao na sofi u dnevnoj sobi i tek procedio po koju, ili se promeškoljio. U tim prilikama primećivao sam u njegovim očima toliko prazan i sanjiv izraz da bih mogao da ga osumnjičim da se odaje drogama, kad mi umerenost i čistunstvo u celom njegovom načinu života ne bi branili takvu pomisao. Nedelju za nedeljom sve više sam se zanimao za njega, i sve sam više i jače postajao radoznao šta on zapravo smera. Već i sama njegova ličnost i izgled bili su takvi da bi kod sasvim slučajnog prolaznika skrenuli na sebe pažnju. Bio je visok nešto iznad šest stopa, ali onako preterano mršav izgledao je mnogo viši. Oči su mu bile oštre i prodorne, osim u onim periodima obamrlosti koje sam spomenuo; tanak, orlovski nos davao je celom njegovom izgledu izraz budnosti i odlučnosti. I brada mu je bila

istaknuta i četvrtasta, što je znak čvrstog čoveka. Njegove ruke, iako stalno zakrmačene tintom i umrljane kalijumom, imale su u dodiru izvanrednu nežnost koju sam često imao prilike da primetim kad god sam ga posmatrao kako postupa sa svojim krhkim hemijskim instrumentima. Čitalac će me možda smatrati nekim beznadežnim radoznalcem, kad priznam koliko je taj čovek izazivao moju znatiželju, i koliko sam se puta odlučivao da prodrem kroz suzdržljivost koju je pokazivao u odnosu na sve s čime je dolazio u dodir. Ali, pre nego što donese svoj sud, treba imati na umu koliko je moj život u to vreme bio besciljan i koliko je malo stvari u njemu koje su privlačile moju pažnju. Zdravlje mi je branilo da izlazim, osim kad je bilo naročito pogodno vreme, a nisam imao prijatelja koji bi navraćali i tako prekinuli jednoličnost moje svakidašnjice. Pod takvim uslovima izvrsno mi je došla mala tajanstvenost koja je obavijala mog sustanara, te sam ubijao vreme u pokušajima da je rešim. On nije studirao medicinu. S tim u vezi, i sam je, odgovarajući na jedno pitanje, potvrdio Stemfordovo mišljenje. A nije, izgleda, pratio ni bilo koji drugi tečaj predavanja koji bi ga osposobio za neki stepen ili mu omogućio pristup u učeni svet. Pa ipak, na nekim područjima nauke bio je izuzetno revnostan, a u svojim ekscentričnim granicama, znanje mu je bilo toliko izvanredno obimno i utanačeno da sam katkad ostajao skoro zapanjen nekim njegovim zapažanjem. Niko, svakako, ne bi toliko naporno radio i sticao tako iscrpna znanja ako nema u vidu neki određeni cilj. Površni čitaoci se retko ističu temeljitošću svog znanja. Niko neće, ako za to nema jake razloge, da opterećuje svoj um sitnicama. Isto onako izuzetno kao znanje, bilo mu je i neznanje. O savremenoj književnosti, filozofiji i politici skoro da nije imao pojma. Kada sam citirao Tomasa Karlajla upitao me je najbezazlenije, ko je to i šta je uradio. Mom iznenađenju pak nije bilo kraja kad sam slučajno otkrio kako ne zna čak ni za Kopernikovu teoriju, ni za sastav Sunčevog sistema. Da neko školovano ljudsko biće u devetnaestom veku ne zna kako se Zemlja okreće oko Sunca, činilo mi se neverovatno i nije mi išlo u glavu. - Izgleda kao da ste se iznenadili - reče on, smešeći se mom preneraženom izrazu lica. - Sada, budući da to znam, potrudiću se da što pre zaboravim. - Da zaboravite?! - Vidite - objasni on - ja smatram da je čovečji mozak u početku jedna mala, prazna mansarda u koju treba nagomilati nameštaj po svom izboru.

Samo budala ubacuje sve otpatke na koje nailazi, tako da zatrpava ono znanje koje bi mu moglo biti od koristi, ili se, u najboljem slučaju, izmeša sa silom drugih stvari, tako da teško može da ga dohvati. Stručan radnik, međutim, veoma je obazriv u onome šta stavlja u svoju moždanu mansardu. Čuva samo ona oruđa koja mu pomažu u poslu, ali tih ima u velikom izboru i drži ih u savršenom redu. Pogrešno je misliti da ta malena prostorija ima neke elastične zidove, koji se po volji mogu stezati i rastezati. Verujte mi, dođe vreme kada pri svakom dodavanju znanja zaboravljate nešto što ste pre toga znali. Prema tome, od najvećeg je značaja da činjenice koje vam ne koriste, ne istiskuju one koje vam koriste. - Ali sunčani sistem - pobunih se ja. - A šta će mi on, kog đavola? - prekide me nestrpljivo - kažete da se vrtimo oko Sunca. Vrteli se mi oko Sunca ili Meseca, za mene i moj posao ne bi bilo ni za gram razlike. Na vrhu jezika bilo mi je da ga upitam, kakav li mu je taj posao, ali nešto u njegovom držanju mi pokaza da mu to pitanje ne bi baš bilo po volji. Stoga sam razmislio o našem kratkom razgovoru i iz njega pokušao da izvučem zaključke. Rekao je da ne želi da stiče ikakva znanja koja nemaju veze s njegovim ciljem. Prema tome sva znanja kojima je raspolagao bila su samo znanja kojima se mogao koristiti. U sebi sam nabrojao sve one različite teme kod kojih sam se uverio da je izuzetno dobro obavešten. Čak sam uzeo i olovku, pa ih nabacao na papir. Kad sam dovršio ovaj dokument, nisam mogao da odolim, a da se ne nasmešim. Glasio je ovako: 1. Poznavanje književnosti – ništa 2. Poznavanje filozofije – ništa 3. Poznavanje astronomije – ništa 4. Poznavanje politike – slabo 5. Poznavanje botanike - različito. Dobro potkovan u beladoni, opijumu i otrovima uopšte. O praktičnom baštovanstvu ne zna ništa. 6. Poznavanje geologije - znanje praktično, ali ograničeno. Vrste tla razlikuje na prvi pogled. Posle šetnji pokazivao mi je blato na svojim nogavicama, i po njegovom sastavu i boji rekao bi mi u kom delu Londona se uprskao. 7. Poznavanje hemije - veoma temeljno 8. Poznavanje anatomije - detaljno, ali nesistematsko

9. Poznavanje senzacionalističke književnosti - ogromno. Izgleda kao da poznaje i najsitniju pojedinost svih mogućih užasa koji su se odigrali u ovom veku. 10. Svira dobro violinu. 11. Stručnjak je za bilijar, boks i mačevanje. 12. Poseduje temeljno praktično znanje britanskog prava. Kad sam stigao sa listom dotle, mene spopade očajanje i bacih je u vatru. „Samo da mi je da shvatim šta želi da postigne ovaj čovek skupljajući sva ova znanja? Za kakav li se on to poziv priprema“, govorio sam sebi, i odmah bih se okanuo da dalje čeprkam. Primećujem da sam napred spomenuo i njegovo sviranje violine. Ispoljavao je na tom polju veoma značajne sposobnosti, ali i tu, kao i kod svih ostalih njegovih dostignuća, bilo je nastranosti. Uverio sam se u to kad mi je na moj zahtev odsvirao Mendelsonov „Lieder“, kao i još neke, meni drage kompozicije. Međutim, kada bi ostajao sam, retko bi svirao pravu muziku ili se okušao s nekom poznatom melodijom. Katkad bi se uveče zavalio u svoju fotelju, zatvorio oči i gudio po violini koju bi držao među kolenima. Žice bi katkad zazvučale razdragano, a katkad setno, koji put sanjalački, koji put vedro. Ova muzika je jasno odražavala misli koje su ga obuzimale; ali da li je ona te misli potkrepljivala ili je samo puki odraz njihovih hirova i mašte, nisam bio u stanju da dokučim, jer je to bilo iznad mojih mogućnosti. Ja bih se možda i pobunio protiv tih uznemiravajućih solo tački, da ih on obično nije završavao time što bi, kao malu naknadu za zloupotrebu mog strpljenja, odsvirao čitav niz mojih najomiljenijih melodija. U prvoj nedelji nekako se dogodilo da nas niko nije posetio, pa sam pomislio da je i moj prijatelj, isto kao i ja, čovek bez društva. Međutim, brzo sam se uverio da ima mnogo poznanika, i to u najrazličitijim društvenim slojevima. Bio je tu neki maleni čovek tamnih očiju sa izgledom kao u pacova, koga mi je predstavio kao gospodina Lestrejda i koji je tričetiri puta dolazio u toku jedne nedelje. Jednog jutra pojavila se i neka skladno obučena mlada devojka, koja je ostala oko pola sata. Istog tog popodneva naišao je i neki sedi, bedni posetilac, nalik na jevrejskog torbara, koji mi je izgledao veoma uzbuđen. Njega je u stopu pratila neka žena u papučama. Drugom prilikom pojavi se neki stari gospodin, sede kose, koji je vodio razgovor s mojim prijateljem, a jednom opet nekakav nosač sa

železnice u svojoj uniformi sa pregačom od čoje. Kad bi se pojavila neka od ovakvih još neopisanih osoba, Šerlok Holms bi me obično zamolio za dozvolu da upotrebi dnevnu sobu, a ja bih se povukao u svoju spavaću. Uvek mi se izvinjavao što me uznemirava. - Moram da upotrebim ovo mesto kao poslovnu prostoriju - govorio je - a taj svet su moji klijenti. Opet mi se ukazala prilika da mu direktno postavim pitanje o svemu ovome, ali i opet mi moje ustručavanje nije dopustilo da tražim od nekog da mi se poveri. Postajao sam duboko uveren da postoji neki razlog zašto on to ne spominje, no ubrzo mi on sam izbi tu misao iz glave, jer je govorio o toj stvari po vlastitom nahođenju. Bilo je to 4. marta. Sećam se datuma, jer za to imam jak razlog. Ustao sam ranije nego obično i zatekao Šerloka Holmsa za doručkom. Gazdarica je već bila navikla na moje kasno ustajanje, tako da za mene nije postavila, niti pripremila kafu. Podstaknut onim bezrazložnim nestrpljenjem koje progoni čovečanstvo, zazvonio sam i odsečno stavio do znanja da sam spreman. Zatim digoh neke novine sa stola i pokušah da s njima prekratim vreme, dok je moj prijatelj ćutke grickao svoj prženi hleb. Naslov jednog članka bio je obeležen olovkom, te sam ga, naravno, preleteo pogledom. Njegov pomalo prenaglašen naslov glasio je „Knjiga života“, a članak je pokušavao da prikaže šta bi sve neki posmatrački nastrojen čovek, mogao da nauči proučavajući uredno i sistematski sve što mu se nađe na putu. Dopala mi se kao čudna mešavina pronicljivosti i besmislice. Rasuđivanje je bilo oštro i snažno, ali su mi se zaključci učinili previše usiljeni i preterani. Pisac je tvrdio kako se nekim trenutnim izrazom, trzajem mišića na licu ili pogledom oka, mogu dokučiti i najskrivenije misli čoveka. Po njemu čovek se nije mogao prevariti, ako je vičan zapažanju i analizi. Zaključci u članku su bili nepogrešivi kao Euklidove teoreme. Njegovi rezultati bili su za sve neupućene osobe toliko iznenađujući, da su ga ove, pre nego što bi shvatile kako je pisac do njih došao, slobodno mogle smatrati za nekog običnog narkomana. „Iz kapi vode“, navodio je pisac, „neki logičar bi mogao da izvuče zaključke o postojanju Atlantika ili Nijagare, iako ih nije ni video ni čuo. Tako i ceo život predstavlja jedan veliki lanac, čija nam priroda postaje poznata čim upoznamo makar jednu njegovu kariku. Nauka o zaključivanju i analizi, kao i svako drugo znanje, stiče se samo dugim i strpljivim proučavanjem, a život nije dovoljno dug da bi u toj oblasti bilo kojem

smrtniku omogućio dostizanje najvišeg mogućeg vrhunca. Pre nego što se osvrne na te nematerijalne i umne vidove stvari, koji uključuju velike poteškoće, onaj koji istražuje treba najpre da ovlada osnovnim problemima. Prilikom susreta sa drugim smrtnikom treba da nauči kako će na prvi pogled uočiti sav istorijat njegovog života, njegovo zanimanje ili struku kojoj pripada. Ma kako ovo vežbanje izgledalo detinjasto, ono izoštrava moć zapažanja i upućuje čoveka kuda i u šta gleda. Po noktima nekog, po rukavu njegovog kaputa, po cipelama, kolenima na pantalonama, žuljevima kažiprsta i palca, njegovom izrazu lica, po manžetnama od košulje - po svemu tome može se jasno otkriti čovekov poziv. Skoro je nemoguće pretpostaviti da svi ovi podaci ne bi u punoj meri pridoneli nekom licu koje treba da rasvetli neki slučaj.“ - Al’ je ovo neizrecivo lupetanje - povikah ja tresnuvši novine o sto. - Takvu glupost nisam pročitao otkad sam živ! - Šta to? - zapita Šerlok Holms. - Pa ovaj članak - rekoh, ukazujući na njega kašičicom za jaja dok sam sedao za doručak. Vidim da ste ga pročitali jer ste ga obeležili. Ne poričem da je dobro napisan, ali mi ide na živce. To je očigledno teorija nekog besposličara koji sedi u fotelji, i koji iz samoće svoje sobe za rad ispreda sve te lepe, male paradokse. Ne vidim u tome nikakve praktične vrednosti. Voleo bih da ga vidim, onako šćućurenog, u zatvorenim kolima trećeg razreda podzemne železnice, neka mi tamo imenuje zanimanja svojih saputnika. Kladio bih se u hiljadu prema jedan protiv njega. - Izgubili biste svoj novac - primeti Holms mirno. - Što se članka tiče, napisao sam ga lično ja. - Vi! - Da. Imam sklonosti za obe ove stvari, i za zapažanje i za zaključivanje. Teorije koje sam ovde izneo, a koje vam se čine tako himerične, u suštini su neverovatno praktične, tako praktične da meni o njima zavisi hleb moj svagdašnji. - Kako to? - zapitah i nehotice. - Pa, imam i ja svoj posao. Istina, pretpostavljam da sam jedini na svetu. Ja sam detektiv-savetodavac, ako možete da shvatite šta to znači. Ovde u Londonu imamo mnoštvo državnih detektiva i gomilu privatnih. Ti momci kada pogreše dolaze kod mene, a meni obično uspe da ih navedem na pravi trag. Iznesu mi sve dokaze, a ja sam obično u stanju, zahvaljujući svom poznavanju istorije zločina, da ih usmerim na pravi put. Među zlodelima

postoji velika srodnost, pa ako imate pojedinosti o hiljadama zločina u malom prstu, čudno bi bilo ako ne uspete da resite i hiljadu i prvi. Lestrejd je priznati detektiv. Nedavno je zapao u ćorsokak u nekom slučaju falsifikovanja, i to ga je dovelo kod mene. - A oni drugi ljudi? - Njih šalju obično neke privatne detektivske agencije. Svi su ti ljudi zbog nečeg u nevolji, pa traže nekakvo objašnjenje. Ja saslušam njihove priče, oni saslušaju moje primedbe, a ja zatim stavim svoju nagradu u džep. - Hoćete li time reći - primetih - kako, ne napuštajući svoju sobu, uspevate da raspetljate neki čvor koga drugi ne mogu da objasne, iako su lično videli svaku pojedinost? - Upravo to. Imam neku intuiciju te vrste. S vremena na vreme pojavi se, međutim, i neki složeniji slučaj. Tad moram da se promuvam unaokolo i vlastitim očima pogledam stvar. Vidite, ja raspolažem s mnogo specifičnih znanja koja mi savršeno olakšavaju stvar. Ovi zakoni zaključivanja izloženi u tom članku koji su vas ražestili, za mene su u praktičnom smislu od neprocenjive vrednosti. Posmatranje je velik deo mene. Iznenadili ste se kad sam vam prilikom našeg prvog susreta rekao da ste došli iz Avganistana. - Bez ljutnje, rekli su vam. - Ni govora. Ja sam znao da ste došli iz Avganistana. Tok misli mi već po ukorenjenoj navici tako brzo prostruji kroz glavu, da pri tom nisam ni svestan svih međustepena logičkog mišljenja. Takav stepen je, međutim, i u ovom slučaju postojao. Tok rasuđivanja je tekao ovako: ‘Evo jednog gospodina koji izgleda kao lekar ali je vojničkog držanja. Dakle, očigledno vojni lekar. Skoro je došao iz tropskih krajeva jer mu je lice tamno, a to mu nije prirodna boja puti, jer su mu zglobovi na rukama svetli. Preturio je bolest i tegobe preko leđa, što se jasno vidi po njegovom izmučenom licu. Leva ruka mu je bila povređena, jer je drži kruto i neprirodno. Gde bi u tropskim krajevima engleski vojni lekar mogao da vidi toliko tegoba i da bude ranjen u ruku? Jasno, u Avganistanu! Tad sam primetio kako dolazite iz Avganistana, a vi ste se iznenadili. - Po tome kako vi objašnjavate to je sasvim jednostavno - rekoh, smešeći se. - Podsećate me na Dipena, Edgara Alana Poa. Nisam ni slutio da takvi pojedinci postoje van priča. Šerlok Holms ustade, i zapali lulu. - Vi nesumnjivo smatrate da mi time što me upoređujete s Dipenom, laskate - primeti on. - Pa lepo, po mom mišljenju, Dipen je bio

nesposobnjaković. Onaj njegov trik da prodre u misli svog prijatelja posle ćutanja od četvrt sata, u stvari je veoma porazan i površan. U izvesnoj meri, bez sumnje, imao je dara za analizu, ali ni u kom slučaju nije bio onako posebna ličnost kakvu je Po zamišljao. - Jeste li pročitali dela Gaborioa? - zapitah. - Odgovara li Lekok vašem shvatanju detektiva? Šerlok Holms šmrknu ironično. - Lekok je bio bedna šeprtlja - reče on ljutitim glasom. Mogao je da se podiči samo s jednim: sa svojom energijom. Od te sam se knjige prosto razboleo. Pitanje je bilo kako da se identifikuje nepoznati zatvorenik. Ja sam to mogao da učinim za dvadeset četiri sata. Lekoku je za to trebalo oko šest meseci. Od toga bi mogla da se napravi vežbanka za detektive, da ih nauči šta ne bi trebalo da rade. Ogorčilo me je što se sa dve ličnosti kojima sam se divio, postupalo na tako grub način. Odšetao sam do prozora i gledao, stojeći kraj njega, na užurbanu ulicu. - Ovaj momak možda i jeste veoma pametan - rekoh u sebi - ali svakako je i veoma uobražen. - Danas nema ni zločina ni zločinaca - govorio je on svadljivo. - Kakva je korist onda imati razuma u našem zanimanju. Ja sam, eto, svestan da ga imam u tolikoj meri da bi mogao da me načini slavnim. Niko među živima, niti iko od onih koji su živeli, nije pobrao toliku količinu znanja i prirodnog talenta za istraživanje zločina, kao ja. A rezultat? Nema zločina koji treba istražiti ili, u najboljem slučaju, postoje samo neka bedna nevaljalstva čije su pobude tako providne da su jasne čak i službenicima Skotland jarda. Počeo je da mi smeta nadmeni način njegovog izlaganja. Učini mi se da bi bilo najbolje da menjamo predmet razgovora. - Šta li hoće onaj momak - zapitah pokazujući na snažno, jednostavno odeveno stvorenje, koje se s druge strane polako približavalo ulicom pažljivo zagledajući brojeve. U ruci je nosio veliku plavu kovertu. Očigledno neka poruka. - Mislite li na onog penzionisanog narednika mornarice? - reče Šerlok Holms. „Hvali se i kočoperi“, pomislih u sebi. „Vrlo dobro zna da ne mogu da poverujem u njegovo nagađanje.“ Upravo mi se to vrzmalo po glavi kad čovek koga smo gledali ugleda broj na našim vratima i brzo pretrča preko ulice. Potom, začusmo odozdo

glasno kuckanje i dubok glas, pa teške korake koji se penju uz stepenice. Evo prilike da ga izlečim od umišljenosti. Nije na ovo pomišljao kada je onako iznebuha odvalio. - Smem li da zapitam, mladiću - rekoh najljubaznijim glasom - šta ste po zanimanju? - Vratar, poštovani gospodine - reče on odsečno. - Vratarska uniforma mi je na popravci. - A šta ste bili pre? - rekoh pogledavši malo pakosno u svog sustanara. - Narednik, poštovani gospodine, u lakoj kraljevskoj mornaričkoj pešadiji. Odgovora nema? Dobro, gospodine. On zalupi potpeticama, pozdravi salutirajući i ode.

3. TAJNA LORISTONSKOG VRTA Priznajem da me je zaprepastio ovaj novi dokaz praktične primene teorije mog prijatelja. Moje poštovanje prema njegovoj sposobnosti za analizu je čudesno poraslo. Međutim, u meni je još ostala neka podsvesna sumnja da ceo slučaj predstavlja neku unapred pripremljenu dogodovštinu s namerom da me zadivi. Pitanje šta bi mogao da bude razlog za ovo obmanjivanje, prevazilazilo je moju moć shvatanja. Kad sam ga pogledao, upravo je završio s čitanjem poruke, a oči su mu dobile onaj prazan izgled, bez sjaja, koji je pokazivao da je odsutan duhom. - Za ime boga, kako ste to zaključili? - zapitah ga. - Zaključio, šta? - reče on mrzovoljno. - Pa da je on bio penzionisani narednik mornarice. - Nemam vremena za sitnice - odgovori on odsečno, pa zatim smešeći se dodade. - Oprostite mi ovu grubost. Poremetili ste mi tok misli; ali, možda je to i dobro. Znači, zaista niste bili u stanju da zapazite da je taj momak bio mornarički narednik? - Zaista nisam. - Lakše je to znati nego objasniti zašto znam. Kad bi zatražili od vas da dokažete kako su dva i dva četiri, možda biste imali poteškoća, pa ipak ste u tu činjenicu sasvim sigurni. Na ruci tog druškana video sam, još dok se nalazio preko na ulici, veliko, plavo, istetovirano sidro. To miriše na more. Osim toga, imao je vojničko držanje i zaliske po propisima. Tako smo došli do mornarice. Bio je čovek koji u izvesnoj meri pridaje značaj samom sebi, određenog, zapovedničkog držanja. Trebali ste ga posmatrati na koji je samo način držao glavu i mahao štapom. Da je postojan, častan, sredovečan čovek, videlo mu se opet po licu. Sve su me te činjenice navele na pretpostavku da je narednik. - Divno! - uzviknuh ja.

- Sasvim obična stvar - reče Šerlok Holms, premda mi se po izrazu njegovog lica učini da je zadovoljan što sam se očigledno iznenadio i divio. - Baš sad sam rekao kako nema zločinaca. Izgleda, da nisam bio u pravu, pogledajte ovo! Pruži poruku koju je doneo vratar. - Pa - povikah, nakon što sam je očima preleteo - ovo je strašno! - Izgleda da je malo nesvakidašnje - primeti on mirno. - Imate li štogod protiv da mi je glasno pročitate. Ovo je pismo koje sam mu pročitao: „Dragi moj gospodine Holms, Tokom noći u Ulici Loriston garden broj 3, pored Brikston rouda, dogodila se jeziva stvar. Naš policajac koji je bio na službi u tom kraju, ugledao je tamo svetlo oko dva sata noću, pa kako je kuća bila prazna, posumnjao je da nešto nije u redu. Naišao je na otvorena vrata, a u prednjoj sobi koja nije bila nameštena, otkrio je telo nekog dobro odevenog čoveka, koji je u džepu nosio posetnice s imenom Enoh Dreber, Klivlend, Ohajo, SAD. Pljačke nije bilo, niti ima ikakvih dokaza o tome na koji je način čovek izgubio život. U sobi postoje mrlje krvi, ali na njemu nema rane. Ne znam kako je dospeo u praznu kuću i cela stvar je sasvim zagonetna. Ako možete da obiđete tu kuću u bilo koje vreme pre dvanaest sati, naći ćete me tamo. Sve sam ostavio in status quo dok mi se ne javite. Ako ne možete doći, doneću vam detaljnije informacije, a smatrao bih velikom ljubaznošću s vaše strane ukoliko biste me počastili svojim mišljenjem. Vaš odani Tobijas Gregson“ - Gregson je najzgodniji momak među skotlandjardovcima - primeti moj prijatelj. - On i Lestrejd su najbolji u toj bandi. Obojica su energični i brzi, ali ukalupljeni, strašno ukalupljeni. Pri tome su još i naoštreni jedan protiv drugog. Ljubomorni su jedan na drugog kao dve lepotice. Ovaj slučaj biće sasvim zabavan, ako su obojica krenuli u poteru. Zaprepastila me mirnoća kojom je to izustio. - Ne možemo da izgubimo nijedan trenutak - povikah ja. - Da siđem i naručim jedna kola?

- Nisam siguran da ću otići. Ja sam najneizlečiviji, najlenji... vrag koji je po zemlji hodao, hoću reći kad me to spopadne, jer ima trenutaka kad mogu da budem i prilično živahan. - Ali eto vam baš prilike za kojom ste žudeli? - Dragi moj prijatelju, a šta se to mene tiče? Pretpostavite da celu ovu stvar i raspetljam. Budite sigurni da će svu zaslugu prigrabiti Gregson, Lestrejd i kompanija. Tako je to uvek kada je čovek neslužbeno lice. - Ali on vas moli da mu pomognete? - Da. On zna da ne može sa mnom da se meri i to mi priznaje, ali bi pre sebi iščupao jezik nego što bi tako nešto izjavio pred nekim trećim. Međutim, mogli bismo ipak da pođemo i pogledamo. Obradiću taj slučaj za svoj groš. Ako već nemam ništa, barem ću im se nasmejati u brk. Hodite! On hitro navuče kaput, pa se tako uzmuva po stanu da se jasno videlo kako je nastup apatije zamenio nastup energije. - Uzmite svoj šešir - reče on. - Želite li da pođem i ja? - Da, ako nemate nešto važnije. - Trenutak kasnije obojica smo bili u dvokolici i vozili se besno prema Brikston roudu. Jutro je bilo maglovito i oblačno, a tamno obojen veo nadvio sa nad krovove kuća i izgledao kao odbljesak sa vlažnih ulica. Moj suputnik je bio u najboljem raspoloženju i ceo put je čavrljao o kremonskim violinama i razlici između violine jednog Amatija i jednog Stradivarijusa. Što se mene tiče bio sam ćutljiv zbog tmurnog vremena, a dušu mi je pritiskao čemeran posao kog smo se prihvatili. - Izgleda da ne mislite mnogo na stvar koja vam predstoji - primetih napokon, prekidajući Holmsovo muzičko ćeretanje. - Za sada još nemam podataka - odgovori on. - Osnovna je greška teoretisati pre nego što se raspolaže svim dokazima. To ometa donošenje zaključaka. - Uskoro ćete imati svoje podatke - primetih pokazujući prstom - to je Brikston roud, a ovo je kuća, ako se ne varam. - Tako je! Hej, kočijašu, zaustavite! - Bili smo još na nekih stotinu jardi od kuće, ali je on uporno zahtevao da se zaustavimo, pa smo svoje putovanje završili pešice. Kuća broj tri u Ulici Loriston garden izgledala je nekako turobno i zlokobno. To je bila jedna od četiri kuće malo uvučene od ulice. Dve od njih su bile nastanjene, a dve prazne. Na poslednjoj, sivoj i tmurnoj, zjapila

su tri prostrana, prazna i snuždena prozora. Natpisi „Za izdavanje“ raširili su se po njenim zamagljenim oknima kao neka mrena. S ulične strane svaku od ovih kuća je odvajao po jedan mali vrt, sav zarastao u busenje zapuštenog zelenila. Kroz njega je vodila malena, uska staza žućkaste boje, posuta nekom mešavinom sitnog šljunka i gline. Svuda je bilo mnogo blata zbog kiše koja je padala tokom noći. Oko vrta se nalazio zid od cigala, visok tri stope s drvenim letvama pri vrhu. Na njega se naslanjao neki snažan policajac okružen gomilom besposličara koji su izdužili vratove, upiljili očima i uzaludno očekivali da ulove makar neki odbljesak onog što se unutra događa. Zamišljao sam da će Šerlok Holms odmah da požuri u kuću i razmaše se oko raspetljavanja tajne. No, to mu izgleda ni na pamet nije palo. Potpuno ravnodušnog držanja, koje se pod datim okolnostima graničilo sa izveštačenošću, on se šetkao gore-dole po pločniku i ukočeno posmatrao zemlju, nebo, kuće i redove letava preko puta. Kad je završio ovo istraživanje, krenuo je polako stazom napred, očiju prikovanih za tlo, ili bolje reći, niz rub izrasle trave sa obe strane staza. U dva maha je zastao, a jednom ga videh da se nasmešio, te sam ga čuo kako je uskliknuo od zadovoljstva. Po vlažnom glinenom tlu nalazili su se tragovi mnogobrojnih nogu, ali budući da je policija preko njih prelazila tamo-amo meni, nikako nije išlo u glavu šta tu moj prijatelj može da izvuče. Pa ipak, budući da sam bio duboko uveren u njegovu izuzetnu moć saznavanja, nisam nimalo sumnjao da on primećuje mnoge stvari koje su za mene potpuno neprimetne. Na vratima kuće susretne nas, s bločićem u ruci, neki visok, bledolik čovek, kose plave kao lan, koji jurnu prema nama i vatreno stisnu ruku mom saputniku. - Veoma je ljubazno od vas što ste došli - reče on - ja sam sve ostavio netaknuto. - Osim ovoga - odgovori moj prijatelj i pokaza na stazu. - Ni krdo bivola da je prošlo ovuda ne bi ostavilo veću zbrku. Vi ste, međutim, Gregsone, nesumnjivo izvukli svoje zaključke pre no što ste ovo dozvolili. - Toliko sam imao posla u kući - reče detektiv neodređeno. - Tu je moj kolega gospodin Lestrejd, i ja sam se oslonio na njega da pripazi. Holms pogleda na mene, pa ironično podiže obrve. - Kad su ovde dva takva čoveka, kao vi i Lestrejd, za trećeg neće biti mnogo posla.

Gregson poče samozadovoljno da trlja ruke: - Mislim da smo učinili sve što se dalo - odgovori on. - Ipak, ovo je jedan neobičan slučaj, a vaša sklonost prema takvim stvarima poznata mi je. - Jeste li došli ovamo kolima? - upita Šerlok Holms. - Nisam. - Ni Lestrejd? - Ni on. - Onda nas pustite da razgledamo sobu. - Sa ovako nepovezanom primedbom on pođe u kuću, a zatim i Gregson, na čijem licu se zapažalo čuđenje. U kratkom hodniku s podom od dasaka punom prašine koji je vodio u kuhinju i u ostave, stajala su po jedna vrata zdesna i sleva. Jedna od njih su očigledno već više nedelja bila zatvorena, a druga su pripadala trpezariji, u kojoj se odigrao tajanstveni slučaj. Holms i ja uđosmo unutra s onim čudnim osećajem koji izaziva prisustvo smrti. Bila je to prostrana, četvrtasta soba, još prostranija zbog nedostatka nameštaja. Zidove su ukrašavale proste, drečave tapete, mestimično umrljane vlagom, na kojima su se ovde-onde odlepile široke trake koje su opušteno visile otkrivajući požutelu žbuku. Naspram vrata nalazio se uočljiv kamin nad kojim je bila ploča od lažnog belog mramora. Na jednom njenom uglu zalepljen je krajičak crvene, voštane sveće. Onaj jedini prozor toliko je bio prljav da je cela rasveta u sobi bila mutna i maglovita, dajući svemu neku tamnosivkastu boju. Ovo je pojačavao još više prekrivač od prašine koji se rasprostro po celom podu. Sve sam te pojedinosti zapazio tek kasnije. U ovom času sva mi se pažnja usredsredila na neku mračnu, nepokretnu priliku koja je ležala ispružena na daskama, i praznim, bezizraznim očima zurila u izbledelu tavanicu. Bio je to čovek od četrdeset tri godine, osrednja rasta, širokih ramena, s gustom kovrdžavom kosom i kratkom četkastom bradom. Na sebi je imao dugi kaput i prsluk od finog štofa sa svetlim pantalonama i besprekorno čistim okovratnikom i manžetnama. Kraj njega, na podu, stajao je dobro očetkan i uredan cilindar. Šake su mu bile stisnute, ruke ispružene, a zgrčene noge odavale su da je vodio mučnu borbu sa smrću. Sa ukočenog lica je izbijao izraz užasa, a činilo mi se, i mržnje; i to takve mržnje kakve još nigde nisam primetio. Taj zlokobni, strahoviti grč, na licu sa niskim čelom, zatubastim nosem i isturenom donjom vilicom, davao je mrtvom čoveku neki čudan, majmunski izgled, kojeg je pojačavao njegov

neprirodno zgrčen položaj. Video sam smrt u mnogo izdanja, ali mi se nikada nije prikazala u strasnijem obliku od ovog u ovom mračnom, prljavom stanu koji je gledao na jednu od glavnih kucavica londonskog predgrađa. Lestrejd, mršav, sa lisičijim izrazom kao i uvek, stajao je u vratima i pozdravio nas. - Ovaj slučaj uskovitlaće prašinu, gospodine - primeti on. - Nadmašuje sve što sam video do sada, a ja baš nisam mladunče. - Nema nikakvih tragova za istragu - reče Gregson. - Baš nikakvih - saglasi se Lestrejd. Šerlok Holms se primače lešu, pa kleknuvši, poče pažljivo da ga posmatra. - Zar ste sigurni da nema rane? - zapita pokazujući na mnogobrojne mrlje i lokve krvi, koje su bile svuda unaokolo. - Potpuno sigurni! - povikaše oba detektiva. - Prema tome, ovo je krv neke druge osobe, verovatno samog ubice, ukoliko se radi o ubistvu. Podseća me na okolnosti koje su pratile smrt Van Jansena u Utrehtu, godine 1943. Sećate li se tog slučaja, Gregsone? - Ne sećam se. - Pročitajte ga. Trebalo bi zaista da ga pročitate. Ničeg novog nema pod suncem. Sve je bilo jednom već učinjeno. Dok je ovo govorio njegovi tanki prsti su opipavali, pritiskali, otkopčavali i oprobavali svuda unaokolo, dok su mu oči zadržale onaj isti odsutan izraz koji sam već zapazio. Ispitivanje je obavljeno takvom brzinom, da se nije moglo ni pretpostaviti koliko je do tančina izvedeno. Na kraju on omirisa mrtvačeva usta, a zatim pogleda na đonove njegovih lakiranih cipela. - Da li je leš pomeren? - zapita on. - Ne više nego što je trebalo da izvršimo istragu. - Možete ga odneti u mrtvačnicu - reče Holms. - Ovde nema više šta da se sazna. Gregson je imao pri ruci nosila i četiri čoveka. Na njegov poziv oni uđoše u sobu, podigoše stranca i iznese ga. Pri dizanju, pade, zveknuvši, neki prsten, i otkotrlja se preko poda. Lestrejd ga dohvati i zagleda se u njega ispitivačkim pogledom. - Ovde je bila neka žena - povika on. - To je ženski venčani prsten. - Dok je govorio, držao ga je na ispruženom dlanu. Svi se okupiše oko njega, zagledavši se u prsten. Nije bilo sumnje da je ovaj kolutić od čistoga

zlata jednom ulepšavao prst neke neveste. - Ovo otežava stvari - reče Gregson. - Sam bog zna da su već i pre toga bile sasvim dovoljno teške. - Sigurni ste da ih to nije uprostilo? - primeti Holms. - Ništa više nećemo saznati ako budemo zurili u njega. Šta ste našli u njegovim džepovima? - Sve imamo ovde - reče Gregson, pokazujući hrpicu predmeta koja se nalazila na jednoj stepenici. Jedan zlatan sat broj 97163 Baroa iz Londona, jedan zlatan „albertov“ lanac, veoma težak i masivan; jedan zlatan prsten sa masonskim znakom, zlatna igla - buldogova glava sa rubinskim očima, i jedna aktovka od jute sa posetnicama na ime Enoh J. Dreber iz Klivlenda, što odgovara onom E. J. D. na njegovom rublju. - Novčanika nema, ali ima sitnog novca u vrednosti od sedam funti i trinaest šilinga, jedno džepno izdanje Bokačovog „Dekamerona“ s imenom Džozefa Stendžersona na naslovnoj strani, i dva pisma: jedno upućeno na ime E.J. Dreber; a drugo na Džozefa Stendžersona. - A s kojom adresom? - Američka menjačnica, Strend, ostaviti dok se ne zatraži lično. Oba potiču od nautičke kompanije „Gajb“ i odnose se na polazak njihovih brodova iz Liverpula. Jasno je da je ovaj nesretnik upravo hteo da se vrati u Njujork. - Jeste li ispitali nešto o tom Stendžersonu? - Ispitao sam odmah - reče Gregson. - Razaslao sam oglase u sve novine, a jedan moj čovek je otišao i u američku menjačnicu, ali se dosad još nije vratio. - Jeste li pitali Klivlend? - Jutros smo telegrafisali. - Kojim ste rečima zatražili podatke? - Opisali smo ukratko okolnosti i rekli da ćemo im biti zahvalni za svako obaveštenje koje bi nam moglo pomoći. - Jeste li zatražili pojedinosti o nekoj okolnosti koja bi vam se činila presudnom? - Pitao sam za Stendžersona. - Ništa više? Zar nema drugih okolnosti od kojih bi mogla da zavisi cela stvar? Hoćete li telegrafisati još jednom? - Rekao sam sve što sam imao da kažem - reče Gregson uvređenim glasom.

Šerlok Holms se prigušeno nasmeja i upravo je izgledalo da će staviti neku primedbu, kad u hol gde smo mi razgovarali upade, važno i samozadovoljno trljajući ruke, Lestrejd koji se dotle nalazio u prednjoj sobi. - Gospodine Gregsone - reče on - upravo sam otkrio nešto naročito važno, nešto što bi se, da nisam pažljivo pregledao zidove, previdelo. Izgovarajući ovo, ovaj maleni čovek zacakljenih očiju, očigledno je likovao zato što je stekao jedno preimućstvo nad svojim kolegom. - Dođite ovamo - reče hitajući natrag u sobu koja je ostavljala nešto vedriji utisak otkad je iz nje bio uklonjen njen sablasni stanovnik. - Stanite tamo! On kresne šibicom o svoju cipelu, pa je podiže prema zidu. - Gledajte ovo - reče likujući. Primetio sam već da je papirnata tapeta bila mestimično spala. U tom uglu odlepio se jedan poveći deo otkrivajući veliki požuteli četvorougao vlage. Preko ove gole površine krvavocrvenim slovima bila je ispisana jedna jedina reč: RACHE - Šta kažete na ovo? - uskliknu detektiv s takvim izrazom na licu kakav obično ima neki izlagač kad pokazuje svoju izložbu. - Ovo nije bilo primećeno budući da se nalazilo u najtamnijem uglu sobe, pa se niko nije setio da tamo pogleda. Ovu je reč napisao ubica, on ili ona vlastitom krvlju. Gledajte onu mrlju koja se cedila niz zid. Već ovo u svakom slučaju isključuje mogućnost da je posredi samoubistvo. Zašto je izabran baš ovaj ugao da se to u njemu ispiše? Reći ću vam. Pogledajte onu sveću na ploči od kamina. Da je zapaljena ovo bi bio najsvetliji deo zida, dok je sada, najtamniji. A sveća je onda bila zapaljena. - Pa šta mislite, sad kad ste to pronašli? - zapita Gregson sa omalovažavanjem. - Šta mislim? Pa, mislim da je onaj koje to napisao imao nameru da napiše žensko ime Rejčel {1} , ali su ga, ili su je, pre nego što je uspeo da završi u tome, omeli. Zapamtite što vam kažem: kad se ceo ovaj slučaj bude rasvetlio, videćete da je u tome imala udela neka žena po imenu Rejčel. Smejte se vi samo, gospodine Holmse! Budite i mudri i pametni, ali kad se sve završi ispada da stara metla ipak najbolje mete.

- Oh, molim vas izvinite - reče moj prijatelj, koga spopadne pravi napad smeha, koji je tom malenom čoveku sasvim pokvario raspoloženje. - Neosporno je da ste zaslužni kao što kažete, zato što ste ovo pronašli pre svih nas, jer to jasno dokazuje da je napisao neki drugi učesnik u misteriji koja se odigrala prošle noći. Nisam još imao vremena da razgledam ovu sobu, ali, ako mi dopustite, učiniću to sad. U razgovoru izvuče iz džepa metar na rasklapanje i veliku okruglu lupu. Sa ova dva oruđa bešumno se razmahao po sobi, zastajkujući tu i tamo, kleknuvši pokatkad, a jednom se čak i pružio potrbuške na pod. Toliko ga je obuzeo ovaj posao da je izgledalo kao da je zaboravio da smo mi prisutni u sobi; sve vreme u sebi je nešto mrmljao i ono što bi pronašao potkrepljivao uzvicima, mumlanjem, zvižducima i sitnim usklicima, stvarajući tako utisak ohrabrenja i nade. Dok sam ga posmatrao neodoljivo me je podsećao na nekog čistokrvnog, dresiranog psa lisičara, koji juri za tragom po cestaru cvileći od revnosti, dokle god ponovo ne nabasa na izgubljeni trag. Dvadeset i više minuta istraživao je, merio što je tačnije mogao rastojanja između nekakvih tragova, koji su za mene bili potpuno nevidljivi, i pri tome, na isto tako neshvatljiv način, prislanjao svoj metar uza zid. Najednom mestu veoma pomno je sakupio sa poda gomilicu sivog praha i stavio ga u kovertu. Na kraju je lupom pregledao onu reč na zidu, i najpomnije istražio svako slovo. Kad je sve to obavio, izgleda da je bio zadovoljan, jer je vratio svoj metar i lupu u džep. - Kaže se da je genije onaj koji poseduje neizmernu sposobnost da se potrudi - primeti on, smešeći se. - Veoma loše kao definicija, ali na detektivski posao se može primeniti. Gregson i Lestrejd posmatrali su radnje svog amaterskog kolege s velikom radoznalošću i s izvesnim prezrenjem. Propustili su, očigledno, da zapaze činjenicu, koju sam ja počeo da shvatam, da su postupci Šerloka Holmsa, pa i oni najbeznačajniji, upravljeni ka nekom konkretnom cilju. - Šta vi mislite o ovome? - zapitaše obojica. - Ako se pretpostavi da vam pomažem, moglo bi se reći kao da u ovom slučaju hoću da se zakitim vašim zaslugama - primeti moj prijatelj. - Do sada ste se tako dobro držali da bi zaista bila prava šteta da se neko umeša. - Iz njegovih reči izbijala je ogromna ironija. - Ako me budete obaveštavali o toku vaše istrage - produži on - biće mi drago da vam pomognem štogod više mogu. U međuvremenu, voleo bih da govorim sa policajcem koji je pronašao leš. Možete li mi reći kako se zove i gde stanuje?

Lestrejd pogleda u svoju beležnicu. - Džon Rens - reče on. - Sada nije na službi. Možete ga naći u Odli kortu broj 46, Kenington Park Gejt. Holms zabeleži adresu. - Hajdemo, doktore - reče on - pođimo da ga vidimo. Reći ću vam nešto što bi vam u ovom slučaju moglo da pomogne - nastavi okrećući se prema dvojici detektiva. - U pitanju je ubistvo, a ubica je muškarac. Bio je nešto viši od šest stopa, u najboljoj snazi, za svoju visinu ima mala stopala, nosio je grube čizme sa četvrtastim kapicama i pušio cigaru „trihonopolis“. Dovezao se ovamo sa svojom žrtvom u kolima na četiri točka, koja je vukao konj potkovan sa tri stare potkovice, a na jednoj od prednjih nogu imao je novu potkovicu. Po svemu sudeći ubica je bio rumena lica i izuzetno dugih noktiju na desnoj ruci. To je samo par oznaka, ali vam ove mogu biti od pomoći. Lestrejd i Gregson se uzajamno pogledaše, osmehujući se sa nevericom. - A kako je izvedeno ubistvo, ako je ubijen? - zapita onaj prvi. - Otrovom - reče odrešito Šerlok Holms, pa krenu. - Još nešto, Lestrejd - dodade on okrećući se na vratima - RACHE je nemačka reč za osvetu. Nemojte zato traćiti vreme tražeći gospođicu Rejčel. I tako, izbacivši iznebuha ovaj svoj pogodak, on se udalji ostavljajući dva suparnika otvorenih usta.

4. ŠTA JE IMAO DA ISPRIČA DŽON RENS Kada smo napustili Loriston garden broj 3, bio je jedan sat. Šerlok Holms me odvede do najbližeg telegrafa, odakle je poslao dug telegram. Zatim pozva jedna kola i naredi vozaču da nas odveze na adresu koju nam je dao Lestrejd. - Ništa nije bolje od iskaza prvog očevica - primeti on. - U stvari, ja sam već stekao određeno mišljenje o ovom slučaju, ali ipak možemo da saznamo još neke okolnosti koje nam mogu biti od koristi. - Holmse, vi me iznenađujete - rekoh. - Ne možete da budete baš tako sigurni u sve one pojedinosti koje ste naveli. - Nisam mogao da pogrešim - odgovori on. - Pre svega, kad sam stigao primetio sam da su točkovi nekih kola načinili dve brazde uz sam ivičnjak. Dalje, sve do prošle noći nedelju dana nije bilo kiše, tako da oni točkovi koji su ostavili toliko dubok trag, mora da su bili ovde tokom noći. Videli su se i tragovi konjskih kopita, a trag jednog isticao se daleko jasnije od ostala tri, što dokazuje da je na njemu bila nova potkovica. Kako su se kola tamo nalazila kad je kiša već padala, i kako jutros nisu dolazila nijedna druga kola, za to imam Gregsonovu reč, proizlazi da su kola tamo bila noćas, što znači da su se one dve ličnosti njima dovezle u kuću. - To izgleda prilično jednostavno - rekoh - ali kako dolazite do toga da vam je poznata visina onog drugog čoveka? - Visina čoveka u devet od deset slučajeva može sa utvrditi po dužini njegovog koraka. Jedna prilično prosta računica, ali nema smisla da vam dosađujem brojkama. Korak tog čoveka imao sam napolju u blatu kao i na prašini u kući. Zatim, imao sam mogućnost da svoj proračun i proverim. Kad čovek piše na zidu, on instinktivno piše u visini svojih očiju. E pa sad, onaj natpis bio je taman nešto iznad šest stopa od poda. Taj proračun je bio dečja igra. - A njegove godine? - zapitah ja. - Pa, ako je čovek u stanju da zakorači četiri i po stope bez i najmanjeg napora, ne može biti s jednom nogom u grobu. Na stazi u vrtu nalazila se

šira lokva preko koje je očigledno prešao. Lakirane cipele su je obišle, a one s četvrtastom kapicom preskočile. Nema tu nikakve tajne. Samo primenjujem neke od preporuka o zapažanju i zaključivanju koje sam propovedao u onom svom članku. Ćudi li vas još nešto? - Nokti i „trihonopolis“ - primetih ja. Natpis na zidu je bio ispisan čovečjim kažiprstom umočenim u krv. Pomoću svoje lupe primetio sam da je žbuka tom prilikom bila malo izgrebana, što se svakako ne bi dogodilo da je taj čovek imao podsečene nokte. Sa poda sam pokupio nešto rasutog pepela. Bio je ljuskast i tamne boje, takav pepeo prave samo cigarete „trihonopolis“. Posebno sam se bavio pepelom od cigara, zapravo, napisao sam čitavu raspravu o tom predmetu. Laskam sebi da na prvi pogled mogu da razlikujem pepeo od bilo koje poznate vrste cigare i duvana. U tim pojedinostima se baš i razlikuje jedan spretan detektiv, od onog drugog, sličnog Gregsonu i Lestrejdu. - A rumenilo lica? - zapitah. - Ah, to je jedan smeo potez, premda ne sumnjam da sam i tu bio u pravu. Ali to me nemojte pitati pri sadašnjem stanju stvari. Ja pređoh rukom preko čela. - U glavi mi je pravi dar-mar - primetih. - Što god čovek više razmišlja, tim stvar postaje tajanstvenija. Kako su došla ta dva čoveka, ukoliko se uopšte radi o dva čoveka, u jednu praznu kuću? Šta je bilo s kočijašem koji ih je dovezao? Kako neko može da natera drugog da uzme otrov? Odakle ona krv? Šta li je dalo povoda ubistvu, kada se nije radilo o pljački? Otkud se tamo stvorio ženski prsten? A nadasve, zašto onaj drugi, umesto da hvata maglu, piše nemačku reč RACHE? Priznajem da ne vidim mogućnost da se sve te činjenice povežu. Moj prijatelj se nasmeši odobravajući. - Sažeto i pravilno nabrajate poteškoće - reče on. - Još mnogo čega ima što je nejasno, iako sam o glavnim činjenicama u potpunosti doneo svoj sud. Što se tiče Lestrejdovog otkrića, radi se o čistoj zamci koja je trebalo da navede policiju na pogrešan trag, ukazujući na tajna udruženja. To uopšte nije učinio neki Nemac. Slovo „A“ je, ako ste zapazili, bilo ispisano na nemačkom. Međutim, pravi Nemac latinicom uvek piše štampana slova, tako da mirno možemo da kažemo da ovo nije napisao Nemac, već neki nespretnjaković koji se prebacio. To je samo lukavstvo da istraga skrene u pogrešnom pravcu. Ništa više neću da vam kažem o ovom slučaju, doktore. Poznato je da zaverenik više ne uživa poverenje kad se jednom otkrije, pa

bih se i ja izložio tome da zaključite kako sam ipak na kraju sasvim obična osoba ako vam previše objasnim svoje metode rada. - Nikada to neću učiniti - odgovorih. - Na celom svetu ne može se više približiti detektivski posao egzaktnoj nauci, nego što ste vi učinili. Na ove reči i ozbiljan način na koji sam ih izrekao, moj saputnik porumeni od zadovoljstva. Već sam primetio da je voleo da čuje laskanje kad je bilo u pitanju njegovo umeće, kao kakva devojka na svoju lepotu. - Reći ću vam nešto drugo - reče on. - Lakirane cipele i četvrtaste kapice došle su istim kolima, pa su sasvim prijateljski, najverovatnije ruku pod ruku, pošle niz stazu. Kad su ušli u kuću, šetali su gore-dole po sobi. Zapravo, lakirane cipele su mirno stajale, dok su četvrtaste kapice išle goredole. Sve sam to mogao da pročitam u prašini, a mogao sam da pročitam i da je postajao sve uzbuđeniji što god je duže hodao. Videlo se to po tome što su mu koraci postajali sve duži. Sve vreme je govorio i postepeno se razbesneo. I tad je nastala tragedija. Rekao sam vam sad sve što znam, a ostalo su uglavnom pretpostavke i sled okolnosti. Ipak, imamo dobru polaznu tačku za daljni rad. Moramo da požurimo jer hoću da stignem na Aleov koncert, kako bih danas popodne mogao da čujem Vilmu Norman Nerudu. Ovaj razgovor se vodio dok su nam se kola probijala kroz mračne bočne prolaze i prljave uličice koje su se nizale jedna za drugom. Naš vozač se zaustavi, i to baš u najmračnijoj i najprljavijoj od svih. - Eto, tu unutra, to vam je Odli kort - reče on, pokazujući na uski prolaz koji se usadio među red dotrajalih kućeraka od izbledele cigle. Čekaću vas ovde dok se ne vratite - nastavi. Odli kort nije bio baš neko naročito privlačno mesto. Uski prolaz doveo nas je u dvorište u obliku pravougaonika, opkoljeno bednim zgradama i prekriveno kamenim pločama. Prokrčili smo sebi put kroz rulju prljave dečurlije i redove prostrtog, izbledelog rublja, dok napokon ne dođosmo do broja 46. Na vratima je odskakala tanka pločica od mesinga na kojoj je bilo urezano prezime Rens. Kad smo se raspitali za njega, dobili smo odgovor da je policajac u postelji. Uveli su nas pozadi u malenu sobu za razgovor koja se nalazila u prednjem delu kuće, kako bismo ga tamo sačekali. On se ubrzo pojavi, naizgled pomalo ljutit što smo ga uznemirili u snu. - Podneo sam svoj zvanični izveštaj - reče on. Holms izvadi iz džepa mali zlatnik, pa zamišljeno poče da ga vrti među prstima.

- Došli smo na pomisao da bi možda bilo bolje kad bismo sve čuli neposredno iz vaših usta - reče on. - S najvećim zadovoljstvom ću vam reći sve što znam - odgovori policajac, očiju uprtih u zlatnik. - Ajd ispričajte nam onako na svoj način, kako se to odigralo. Rens se posadi na sofu postavljenu konjskom dlakom, natušti obrve, kao da je rešio da ne izostavi ništa u izlaganju. - Ispričaću vam sve ispočetka - reče on. - Radno vreme mi je od deset uveče do šest izjutra. U jedanaest sati došlo je do tuče kod „Belog jelena“, no, uglavnom, smatram da je u celom mom sektoru bilo prilično mirno. U jedan sat noću počela je da pada kiša, a ja sam sreo Harija Merčera, onog što drži rejon Holend grouv, pa smo stajali i razgovarali na uglu Henrijet strita. Nakon tog razgovora, možda oko dva ili nešto kasnije, naumih da krenem do Brikston rouda i vidim da li je i tamo sve u redu. Ceo taj kraj bio je užasno prljav i ni žive duše nisam sreo na svom putu, jedino što je kraj mene prošlo par kola. Upravo sam se uputio ulicom misleći, među nama budi rečeno, kako bi neobično dobro došla jedna čaša vrućeg džina, kad mi pade u oči tračak svetla iz prozora kuće o kojoj je reč. Međutim, znao sam da su one dve kuće u ulici Loriston Garden prazne, zato što vlasnik nije hteo da sprovede kanalizaciju, iako je zadnji stanar koji je živeo u jednoj od njih, umro od tifusne groznice. Iznenadio sam se kad sam video svetlo u prozoru, pa sam posumnjao da nešto nije kako treba. Kada sam došao do vrata... - Zaustavili ste se i pošli nazad do ulaza u vrt - upada mu u reč moj prijatelj. - A zašto ste to učinili? Rens se trže od iznenađenja, pa se zablene u Šerloka Holmsa. - Ama baš tako, gospodine - reče on - premda sam bog zna kako ste do toga došli. Znate, kad sam stigao do vrata, sve mi se učini tako pusto i prazno, da pomislih kako ne bi bilo zgoreg ako još neko krene sa mnom. Ja se, istina, ne bojim ničega na ovom svetu, ali sad sam pomislio da se možda radi o onome koji je umro od tifusa, pa trenutno razgleda kanalizaciju koja mu je došla glave. Nekako me je presekla ta pomisao, te sam se vratio nazad do ulaznih vrata u vrt, ne bih li odatle video Merčerovu svetiljku, ali ni od Merčera ni od koga drugog nije bilo ni traga ni glasa. - Ulica je bila pusta? - Ni žive duše, ni pseto se nije moglo videti, gospodine. Tad stisnuh petlju, pa pođem nazad i širom otvorim vrata. Unutra je sve bilo tiho. Odem

u sobu gde je gorelo svetlo. Na ploči od kamina treperila je sveća od crvenog voska, i pri njenom svedu sam video... - Da, poznato mi je sve što ste videli. Nekoliko puta ste obišli sobu, zatim ste klekli kraj leša, pa potom pošli pravo na kuhinjska vrata, pokušali da ih otvorite... Džon Rens, sav preplašen u licu podozrivo pogleda i skoči na noge od iznenađenja. - Gde ste se skrivali, kada ste sve to videli? - povika on. - Izgleda mi da znate više nego što je potrebno. Holms, smešeći se, dobaci policajcu preko stola svoju posetnicu: - Nemojte me zatvoriti zbog ubistva - reče on. - Ja spadam među psetragače a ne među gonjene vukove; za to vam garantuju gospodin Lestrejd ili Gregson. Prema tome, nastavite. Šta ste uradili posle toga? Rens ponovo sede na svoje mesto ostajući i dalje zbunjen. - Vratio sam se do ulaza i zviznuo u svoju zviždaljku - nastavi on. - Na ovaj signal dotrčali su na lice mesta Merčer i još dvojica policajaca. - Je li ulica bila prazna u to vreme? - Pa, bila je prazna, ukoliko mislite na nekoga ko bi mogao biti od pomoći. - Šta ste time mislili da kažete? Široki osmeh pređe preko policajčevog lica. - Video sam mnogo pijandura u svom životu - reče on - ali da je neko tako nakresan kao što je bio taj prikan, to nisam nikad video. Nalazio se kod vrata naslonjen o letve i dernjao se na glas. - U kakvu vrstu ljudi je spadao taj čovek? - zapita Holms. Ovo skretanje s predmeta kao da je Džona Rensa žacnulo. - Jedna izuzetno pijana vrsta čoveka - reče on. - Taj bi se sigurno našao u policijskoj stanici da mi nismo bili tako zauzeti. - Kakvo mu je bilo lice, kakvo odelo, jeste li zapazili? - prekide ga Šerlok Holms nestrpljivo. - Pa naravno da sam zapazio, kad smo mu Merčer i ja pomagali da stane na noge. Bio je to nekakav dugajlija, sav crven u licu, a donji deo lica bio mu je umotan... - To je dosta - povika Holms - šta je dalje bilo? - Dosta smo mi imali nevolje i bez njega - reče policajac uvređeno. - Kladim se da je ipak pogodio svoja vrata. - Kako je bio obučen?

- U taman kaput. - Da li je imao bič u ruci? - Bič? Ne. - Biće da ga je negde ispustio - promrmlja moj prijatelj. - Niste li možda nakon toga videli ili čuli neka kola? - Nisam. - Evo vam mali zlatnik - reče moj prijatelj ustajući i uzimajući svoj šešir. - Bojim se Rens da u policiji nećete dočekati neko unapređenje. Glava vam pre može služiti samo za dekoraciju. Prošle noći imali ste priliku da se zakitite naredničkim zvezdicama. Čovek koga ste imali u rukama bio je upravo onaj koji drži ključ cele ove tajne i kojeg svi tražimo. Ali sada nema smisla raspravljati, dovoljno je kad vam kažem da je to tako. Hodite, doktore. - Izrazita budala - reče Holms gorko, dok smo se vozili natrag u svoj stan. - Pomislite samo, imati tako sretnu priliku, a ne iskoristiti je. - Meni zapravo još ništa nije jasno. Tačno je da se opis tog čoveka podudara s vašom predstavom o onoj drugoj osobi iz ove tajne. Ali zašto bi se ona vraćala u kuću pošto ju je već bila napustila? To kod zločinaca nije uobičajeno. - Prsten, čoveče, prsten, po njega se on vratio. Ako ne budemo imali drugog načina da ga uhvatimo, još uvek mu možemo baciti udicu s prstenom. Uloviću ja njega, doktore, kladim se u dva prema jedan. A za sve ovo moram da zahvalim vama. Da nije bilo vas možda ne bih ni otišao i tako bih propustio najsuptilniju šansu u svom životu: crvenu lentu. Šta kažete na to? Zašto da malo ne upotrebimo i umetničko izražavanje? Postoji jedna crvena nit zločina koja se provlači kroz bezbojnu istoriju života, a naša je dužnost da ga razmrsimo, izdvojimo i prikažemo svaki njegov delić. A sada na ručak, pa zatim na koncert Vilme Norman Nerude. Dodir i potez njenog gudala su izvanredni. Koja je ona mala stvar od Šopena, što je onako prelepo svira? Tralalala! Trala! Tralala! Zavaljen u sedištu kola zapevao je ovaj lovački tragač kao ptica ševa, dok sam ja razmišljao o mnogobrojnim pravcima u kojima se kreće ljudski duh.

5. JEDAN POSETILAC DOLAZI NA NAŠ OGLAS Naši napori tog jutra bili su preterani za moje slabo zdravlje, i posle podne osećao sam se iznuren. Posle Holmsovog odlaska na koncert prilegao sam na sofu i pokušao da odspavam nekoliko časova. Pokušao sam to uzalud. Suviše sam bio uzrujan zbog svega šta se dogodilo, pa su mi se u mašti rojile najčudnije misli i pretpostavke. Svaki put kada bih sklopio oči ugledao bih ubijenog kako leži u svom skvrčenom položaju nalik na pavijana. Toliko mi je jezivo bilo njegovo lice, da sam osećao samo zahvalnost prema onom koji je osobu, kome je ono pripadalo, sklonio s ovog sveta. Ako su crte na nečijem licu ikada izražavale porok u svom najizopačenijem smislu, onda se to izražavalo na licu Enoha J. Drebera iz Klivlenda. Pa ipak, uviđao sam da se pravda mora izvršiti, i da izopačenost koja se videla na žrtvi, u očima zakona za ubicu nije predstavljala olakšanu okolnost. Što sam više razmišljao o tome, čudnija mi se činila pretpostavka mog prijatelja da je čovek bio otrovan. Setih se kako mu je Holms onjušio usne, i nisam sumnjao da ga je svakako nešto podstaklo da to učini. A onda, opet, ako nije posredi otrov, šta li je drugo moglo da izazove smrt, kad nije bilo ni rane, niti znaka da je udavljen? No, s druge strane, čija je bila ona krv koja se tako gusto prolila po podu? Nije bilo nikakvih znakova borbe, niti je žrtva uza se imala ikakvo oružje kojim je mogla da ozledi suparnika. Osetio sam kako ni Holms ni ja nećemo moći mirno da spavamo dokle god se ova pitanja ne reše. Posmatrajući njegovo mirno, samouvereno ponašanje došao sam do uverenja kako je on već stvorio svoju teoriju na osnovu koje se mogu objasniti sve činjenice, premda za sada još nisam mogao da povežem u čemu se ona sastoji. Vratio se veoma kasno, toliko kasno da mi je bilo jasno da nije mogao sve vreme da bude na koncertu. Večera ga je čekala na stolu. - Bilo je veličanstveno - reče on sedajući. - Sećate li se šta je Darvin govorio o muzici? On tvrdi da je moć stvaranja muzike i ljubav prema njoj, postojala u ljudskom rodu još mnogo pre nego što se pojavila moć govora.

Možda baš zbog toga ona utiče tako jako na nas. U našoj podsvesti postoji neodređeno sećanje na one neprozirne vekove kada je čovečanstvo proživljavalo svoje detinjstvo. - To mu dođe kao neka široka predstava - primetih ja. - Naše spoznaje moraju da budu isto tako široke kao priroda, ako treba da objasne samu prirodu - odgovori on. - Šta je? Ne izgledate mi kao obično? Ova stvar iz Brikston rouda vas je potresla. - Pa, pravo da kažem, i jeste - rekoh ja. - Posle svojih stečenih iskustava u avganistanskom ratu trebalo bi da sam čvršći. U Mejvondu sam video svoje drugove isečene na komade, a da pri tome nisam izgubio živce. - To mogu da shvatim. Ovu stvar obavija neka tajna koja podstiče maštu, a gde nema mašte nema ni užasavanja. Jeste li videli večernje novine? - Nisam. - O slučaju daju sasvim dobar prikaz. Činjenicu da je, kada su podigli čoveka, pao na pod jedan ženski venčani prsten, ne spominju. A to je baš i dobro. - Zašto? - Pogledajte ovaj oglas - odgovori on. - Jutros, neposredno posle onog događaja, razaslao sam isti ovakav u sve novine. On mi dobaci novine, te pogledah na mesto koje mi je pokazao. Bio je to prvi oglas u rubrici „Nađeno“. „U Brikston roudu nađen je jutros,“ glasio je „zlatan venčani prsten na putu između krčme kod ’Belog jelena i Holulend grouva. Javiti se dr Votsonu, 22lb, Bejker strit, večeras između osam i devet sati.“ - Oprostite mi što sam upotrebio vaše ime - reče on. - Da sam stavio vlastito, našao bi se neki zvekan koji bi video da sam ja u pitanju i poželeo da zabode svoj nos. - Ne mari ništa - odgovorih. - Ali pretpostavimo da se neko javi, ja nemam prsten. - Oh, da, imate ga - reče on pružajući mi jedan. - Ovaj će poslužiti sasvim dobro. Skoro je sasvim isti. - A koga očekujete da se javi na ovaj oglas? - Pa, čovek u mrkom kaputu, naš prijatelj, rumenog lica sa četvrtastim kapicama na cipelama. Ako ne dođe on sam, poslaće nekog saučesnika. - Nije li sve ovo malo opasno?

- Ni najmanje. Ako je moje gledište u ovom slučaju tačno, a imam sve razloge da poverujem da jeste, ovaj čovek bi rado stavio bilo šta na kocku samo da ne izgubi prsten. Po mom mišljenju, pao mu je dok se naginjao nad Dreberov leš, ali u tom času nije to primetio. Primetio je da ga je izgubio tek kad je napustio kuću i požurio nazad. Tada je, međutim, opazio da se tamo nalazi policija, zahvaljujući njegovoj vlastitoj gluposti, jer je ostavio zapaljenu sveću. Nije mu preostalo ništa drugo već da se napravi pijan, kako bi otklonio sumnju koju je moglo da izazove njegovo prisustvo. E sad, stavite se na mesto tog čoveka. Kad je razmislio o stvari, moralo mu je pasti na pamet kako postoji mogućnost da je prsten izgubio na ulici, nakon što je napustio kuću. Što mu onda valja činiti? Preostaje mu da nestrpljivo čeka večernje novine, ne bi li ga možda pronašao među oglasima izgubljenih stvari. Razume se da će mu u tom slučaju srce zaigrati od radosti. Biće srećan i presrećan. A zašto bi se bojao neke klopke? U njegovim očima pronalazak prstena ne mora da bude u neposrednoj vezi s ubistvom. On se sad sprema da dođe i doći će. Kroz jedan sat ćete ga videti. - A onda? - zapitah. - Ah, tad ga možete prepustiti meni da ja s njim raspravim. Imate li neko oružje? - Imam svoj stari vojni revolver i nekoliko metaka. - Dobro biste uradili da ga očistite i napunite. Biće to jedan očajnik. Premda ću ga uhvatiti sasvim nepripremljenog, bolje je biti spreman na sve. Otišao sam u svoju spavaću sobu i poslušao njegov savet. Kad sam se vratio s pištoljem u ruci, sto je bio pospremljen, a Holms zanesen svojom omiljenom zabavom: gudio je na violini. - Zapetljava se stvar - reče on kad sam ušao. - Upravo sam čitao svoj američki telegram i dobio odgovor. Moje gledište o slučaju je tačno. - A to je? - zapitah žustro. - Ove moje gusle bile bi bolje s par novih žica - primeti on. - Stavite svoj pištolj u džep. Kada dođe taj prikan razgovarajte s njim sasvim jednostavno. Sve ostalo prepustite meni. Nemojte da ga zaplašite gledajući, u njega suviše oštro. - Sada je osam sati - rekoh pogledavši na svoj sat. - Da. Verovatno će biti ovde za nekoliko minuta. Odškrinite malo vrata. To je dovoljno. Sada stavite ključ s unutrašnje strane. Hvala vam. Ovo je čudna stara knjiga, koju sam juče pokupio na nekoj tezgi, „De iure inter gentes“, izdana u Liježu kod Lulenda na latinskom jeziku 1642. godine.

Glava Karla Stjuarta stajala je još čvrsto na ramenima kada je ova mala crno uvezana knjiga izišla iz štampe. - Ko je izdavač? - Neki Filip de Kroa. Na naslovnoj strani veoma izbledelom tintom stoji ispisano „e libris Gulielmi Whyte“! Pitam se ko li je bio taj Viljem Vajt? Pretpostavljam da je neki pravnik, pragmatičar iz sedamnaestog stoleća. Rukopis mu deluje nekako pravnički. Čini mi se da naš čovek dolazi. Nije još ni završio kada je zvonce oštro zazvonilo. Šerlok Holms se lagano podiže i pokrenu svoju stolicu u pravcu vrata. Začusmo kako služavka prolazi kroz hol i oštar zvuk reze kad je otvarala vrata. - Stanuje li tu doktor Votson? - upita prilično hrapav glas. Služavkin odgovor nismo mogli da čujemo, ali vrata se zatvoriše i neko poče da se penje uz stepenice. Koraci su se nesigurno vukli. Preko lica mog prijatelja, dok je osluškivao, pređe izraz iznenađenja. Koraci su se polako primicali hodnikom, i na kraju se na vratima začu slabo kuckanje. - Uđite - povikah. Na moj poziv, umesto razbijača kog smo očekivali, u sobu se dogega neka starica puna bora na licu. Iznenadni dolazak na svetlo kao da joj je zaslepio oči, pa pošto se poklonila, zaškilji u nas svojim kratkovidim očima. Zatim stade nervoznim, drhtavim rukama da pretura po svom džepu. Bacih pogled na svog prijatelja. Primetio sam da se veoma snuždio, a i ja sam se do krajnjih granica upinjao da održim svoje dotadašnje držanje. Starica izvuče neke večernje novine, pa mi pokaza naš oglas. - Evo, ovo me je dovelo ovamo, dobra moja gospodo - reče ona, poklonivši se još jednom - zlatan venčani prsten u Brikston roudu. Pripada mojoj ćerki Sali, koja je udata tek dvanaest meseci, a čiji je muž konobar na jednom britanskom brodu. Ne smem ni da pomislim šta bi rekao da se vrati i zatekne je bez venčanog prstena; ta već je i ovako pust, a kad se napije, pogotovo. Ne zamerite, prošle noći je bila pošla u cirkus sa... - Je li to njen prsten? - zapitah. - Hvala neka je bogu - poviče starica. - Sali će noćas biti srećna žena. To je taj prsten. - A gde vi stanujete? - zapitah uzimajući olovku. - Dankan strit broj 13, Haundsdič. Veoma daleko odavde. - Brikston roud ne leži između nekog cirkusa i Haundsdiča - reče Šerlok Holms oštro.

Starica se okrenu, pa ga oštro pogleda svojim malim očima s crvenim kapcima. - Gospodin me je pitao gde ja stanujem - reče ona. - Sali živi u stanovima na broju 3 Majfildplejs, Pekam. - Vi se zovete? - Zovem se Sojers, a ona Denis, jer se njome oženio Tom Denis. Zgodan i pristojan momak; kad plovi u celoj kompaniji nema konobara koji bi bio više na ceni od njega. Ali kad se nađe na kopnu - malo žene, a malo krčma... - Evo, vaš prsten, gospođo Sojer - prekidoh je postupajući tako prema znakovima koje mi je davao moj prijatelj - jasno je da pripada vašoj ćerki i drago mi je što mogu da ga vratim zakonitom vlasniku. Starica ga strpa u džep promumlavši pri tom svoj blagoslov i zahvalnost, pa se odgega niz stepenice. Šerlok Holms skoči hitro iz fotelje i pojuri u svoju sobu. Kroz nekoliko minuta pojavio se u ulsterskom kaputu i s kravatom. - Idem za njom - reče žurno - izvesno je da se radi o saučesniku, odvešće me pravo kod njega. Sačekajte me. Još se takoreći nisu ni zatvorila vrata za našom posetiteljkom, a Holms se već sjurio niz stepenice. Posmatrajući kroz prozor, video sam staricu kako hoda drugom stranom ulice, dok ju je, na malom rastojanju, njen pratilac pratio u stopu. „Ili je cela Holmsova teorija pogrešna“, pomislih u sebi, „ih će sada istina izaći na svetlo“. Holms nije trebalo da zahteva od mene da ga sačekam budan dok se ne vrati, jer sam veoma dobro osećao da neću moći oka da sklopim dok god ne čujem kakav je ishod njegove pustolovine. Kad je izašao bilo je blizu devet sati uveče; nisam mogao da znam koliko će se dugo zadržati. Ali ja sam uporno sedeo, puštao kolutove dima iz svoje lule i prelistavao „Vie de Bohème“ od Anri Miržea {2} . Kad je prošlo deset sati čuo sam korake naše služavke koja je otišla da legne. U jedanaest sati kraj mojih vrata čuli su se dostojanstveni koraci naše gazdarice koja se uputila u istom pravcu. Tek blizu dvanaest sati začuh škljocanje njegovog ključa u bravi. Čim je ušao, videh mu po licu da nije uspeo i da se bori između neraspoloženja i veselosti. Na kraju prevlada ovo poslednje i on prasnu u srdačan smeh. - Ni za ceo svet ne bih voleo da za ovo saznaju oni iz Skotland jarda - uskliknu on spuštajući se u svoju fotelju. - Isuviše sam im se rugao da bi me

pustili zbog ovog na miru. Ali na kraju mogu slobodno da se nasmejem sam sebi, jer znam da ću na kraju krajeva s njima ipak da prelomim račune. - U čemu je stvar? - zapitah ga. - E pa, evo, da vam ispričam nešto na svoju štetu. Starica je prevalila jedan kraći deo puta bez smetnji, a zatim poče da šanta i pokazuje vidne znakove da je bole noge. Tad se odjednom zaustavi i pozva fijaker koji je prolazio. Međutim, meni pođe za rukom da joj se toliko približim, da sam sasvim nesmetano mogao da čujem kad je rekla kočijašu kuda treba da je vozi. No, nisam morao toliko da se trudim, jer je tako glasno odvalila da je odjeknulo i s druge strane ulice: „Vozi u Dankan strit broj 13, Haundsdič.“ Sad već počinje da liči na istinu, pomislih, i kad sam sigurno utvrdio da se dobro namestila, zakačim se za fijaker - jedna veština za koju bi trebalo da bude stručnjak svaki detektiv. Sve dok nismo stigli u navedenu ulicu, nismo zastali nijednom. Ja sam se otkačio od kola nešto ranije, pa krenem niz ulicu polako, bezbrižno i besposličarski. Tako sam video kako se kola zaustavljaju. Kočijaš skoči iz kola i gledam ga kako otvara vrata i stoji u stavu iščekivanja. Kad ono, ne izlazi niko. Dok sam ja stigao do njega, kočijaš je već naveliko razgledao po praznom fijakeru, dajući sebi oduška tako divnom zbirkom psovki kakvu još nikad nisam čuo. Međutim, od njegovog putnika nigde ni traga ni glasa, i bojim se da će proći duže vremena dok naplati od njega svoju zaradu. Raspitali smo se u broju 13 i utvrdili da kuća pripada nekom čestitom tapetaru, po imenu Kesvik, i da tamo niko nikada ni čuo nije za nekoga pod imenom Sajers ili Denis. - Ama, nećete valjda da kažete - povikah ja zaprepašćeno - da je ona rasklimatana i nemoćna starica bila u stanju da iskoči iz kola u pokretu, a da je ni vi ni kočijaš niste primetili? - Starica, do vraga starica! - reče Šerlok Holms kivno. - Starice smo mi kad su nas tako povukli za nos. To mora da je bio neki mladić, i to veoma okretan. Bez sumnje je primetio da ga pratim, pa se samo poslužio ovim sredstvom da me navuče na krivi trag. To samo pokazuje da čovek koga tražimo nije baš tako usamljen kao što sam mislio, već da ima i prijatelja, spremnih da se izlože opasnostima zbog njega. A sad, doktore, izgleda da ste propisno umorni. Poslušajte moj savet i pođite na počinak. Zaista sam se osećao veoma umorno, te poslušah njegov predlog. Holmsa sam ostavio da sedi pred vatrom koja je tinjala, i još dugo sam u noći slušao tihu i setnu tužbalicu njegove violine. Po tome sam znao da još

neprestano razbija glavu o čudnom problemu koji je uvrtio sebi u glavu da reši.

6. TOBAJAS GREGSON POKAZUJE ŠTA ZNA Sledećeg dana novine su bile pune vesti o „Brikstonskoj misteriji“, kako su nazvale ovaj slučaj. U svima su se nalazili izveštaji, a neke su pored toga sadržavale još i uvodnike. U njima se našlo i poneko obaveštenje za koje nisam znao. Imam još uvek mnogobrojne isečke i izvode o tom slučaju u svojoj svaštari. Evo nekolicine prikazanih u sažetom obliku. „Dejli telegraf“ je pisao da se u istoriji zločina nije dogodila tragedija s tako neobičnim osobinama. Nemačko ime žrtve, odsustvo svih drugih pobuda, mračan natpis na zidu, sve to ukazuje na zločin koji su izvršile političke izbeglice i revolucionari. U Americi ima mnogo političkih organizacija i pokojnik je nesumnjivo prekršio neki od njihovih nepisanih zakona, pa su rilu oni došli glave. Pošto je površno spomenuo Vehmgericht, aquu tofanu, Karbonare {3} markizu od Brenvilijea {4} , Darvinovu teoriju, Maltusov princip i ubice iz Artklih Hajveja, članak se završavao pozivom vladi da strožije pripazi na strance u Engleskoj. „Standard“ je protumačio činjenicu da se nezakonita nasilja ovakve vrste redovno događaju pod vladom liberala. Proističu i komešanja u masama iz čega proizlazi slabljenje svakog autoriteta. Pokojnik je bio gospodin iz Amerike, koji je boravio nekoliko nedelja u glavnom gradu. Stanovao je u privatnom pansionu gospođe Šarpantje u ulici Torkvej Teras u Kambervelu. Na putovanjima ga je pratio njegov sekretar, gospodin Džozef Stendžerson. U utorak, 4. ovog meseca, obojica su se oprostili od svoje gazdarice i pošli na stanicu Juston izjavivši kako žele da uhvate ekspresni voz za Liverpul. Nakon toga viđeni su na peronu. I ništa se dalje nije znalo o njima dok god se, kao što je poznato, na mnogo milja od Justona, u Brikston roudu, nije pronašao leš gospodina Drebera. Kako je on tamo dospeo ili kako ga je tamo našao njegov udes, zasad su pitanja koja su još ostala nerasvetljena. Ne zna se ništa o tome gde se nalazi Stendžerson. Pisac članka podvlači da mu je drago što čuje kako se gospoda Gregson i Lestrejd

iz Skotland jarda bave ovim slučajem, pa se pretpostavlja s punim poverenjem da će ova dva vrsna službenika brzo rasvetliti celi slučaj. „Dejli njuz“je primećivao da se bez svake sumnje radi o zločinu političke prirode. Despotizam i mržnja prema liberalizmu kojim su zadojene vlade na kontinentu, imale su za posledicu da na naše obale pređe izvestan broj ljudi, koji bi postali uzorni građani da ih nije ogorčila uspomena na sve ono što su pretrpeli. Među njima postoji strogi zakon časti čiji se svaki prekršaj kažnjava smrću. Treba preduzeti sve da se pronađe sekretar Stendžerson, kao i da se dođe do nekih pojedinosti iz pokojnikovog života. S otkrićem adrese gde je stanovao u Londonu, učinjen je veliki korak napreci, jedno dostignuće koje u potpunosti dugujemo energiji i oštroumnosti gospodina Gregsona iz Skotland jarda. Šerlok Holms i ja pročitali smo uz doručak sve ove beleške; učinilo mi se kao da su ga veoma zabavile. - Kazao sam vam da će Gregson i Lestrejd, ma šta se dogodilo, zasigurno pobrati plodove. - To zavisi kako će se dalje razvijati cela stvar. - Oh, blaženi vi, to uopšte nije bitno; ako ga uhvate biće to zahvaljujući njihovim naporima, a ako pobegne biće to uprkos njihovih napora. To vam je pismo-glava. Ma šta učinili uvek će imati sledbenike: „Un sot trouve toujours un autre sot qui l'admire“. {5} - Ama, šta je to, zaboga? - uzviknuh, budući da se baš tada u holu začuše mnogobrojni koraci popraćeni bučnim izražavanjem gađenja od strane naše gazdarice. - To je policijsko-detektivski odred iz Bejker strita - reče ozbiljno moj prijatelj. I još dok je govorio ulete u sobu čitava mala rulja musave i odrpane ulične manguparije. - Mirno! - povika Holms oštro, i njih šestorica se postaviše mirno kao ukipljeni. - Ubuduće, slaćete samo Viginsa kao obaveštajca; ostali neka čekaju na ulici. Jeste li ga pronašli, Viginse? - Ne, gospodine, nismo - reče jedan od dečaka. - Ja nisam ni očekivao baš tako sigurno da ćete ga pronaći. Evo vam vaše plate; morate da nastavite s tim dok god vam ne pođe za rukom. - On predade svakome po šiling. - A sad, gubite mi se s očiju, i sledeći put dođite s boljim izveštajem. On odmahnu rukom a oni strugnuše niz stepenice kao pacovi. Već sledećeg trenutka čuli smo njihove prodorne glasove na ulici.

- Od jednog ovakvog prosjačića može da se iscedi više nego od tuceta policajaca - primeti Holms. - Ljudima začepi usta već samo prisustvo nekog službenog lica, dok ovi momčići stižu svuda i čuju sve. A osim toga, bistri su kao suza; jedino što im nedostaje organizacija. - Upotrebljavate li ih vi u slučaju Brikston? - zapitah ja. - Da, postoji jedna pojedinost koju hoću da proverim. No, to će već vreme da pokaže. E-hej, sada ćemo da čujemo nešto novo iz verzije o osveti. Evo, Gregson nam se, sav blažen u licu, približava ulicom. Znam da je pošao kod nas. Da, evo ga, zaustavlja se, tu je! Naglo zazvoni zvono, a kroz nekoliko trenutaka, sve po tri stepenice preskačući, upada u sobu plavokos detektiv. - Dragi moj druže - povika on, stiskajući Holmsovu opuštenu ruku - čestitajte mi. Celu sam stvar rasvetlio jasno kao sunce. - Učini mi se da je preko izražajnog lica moga prijatelja preletela sena, kao da se malo uplašio. - Hoćete li time da kažete da ste na pravom tragu? - zapita on. - Na pravom tragu! Ama gospodine, mi već držimo krivca sa one strane brave. - A kako se zove? - Artur Šarpantje, potporučnik mornarice Njenog veličanstva - svečano povika Gregson isprsivši se i trljajući svoje gojazne ruke. Šerlok Holms odahnu, pa dopusti sebi i da se nasmeje. - Sedite i probajte jednu od ovih cigara - reče on. - Gorim od nestrpljenja da doznam kako vam je pošlo za rukom. Hoćete li malo viskija s vodom? - Nemam ništa protiv - odgovori detektiv. - Ogromni napori koje sam zadnjih dana preturio preko glave potpuno su me iscrpili. Ne toliko fizički, koliko duhovni napori. Shvatićete to, gospodine Holmse, jer smo obojica umni radnici. - Činite mi isuviše veliku čast - reče Šerlok Holms ozbiljno. - Hajde da čujemo, kako ste došli do tako zadovoljavajućeg ishoda, Gregsone. Detektiv sede u naslonjaču, pa poče da pušta kolutove dima iz svoje cigare; zatim se, odjednom, u izlivu oduševljenja, udari po butini. - Najsmešnije je - povika on - da je ona budala Lestrejd, koji smatra sebe tako silnim, krenuo ipak pogrešnim tragom. Bacio se u poteru za sekretarom Stendžersonom, koji s tim zločinom ima taman toliko veze koliko i moja pokojna baka. Nesumnjivo ga je do sada već i uhvatio. Ova je pomisao Gregsona toliko draškala da se zacenio od smeha.

- A kakvo ste rešenje vi pronašli za ovu zagonetku? - Ah, ispričaću Vam sve. Naravno, doktore Votsone, ovo je strogo među nama. Prva teškoća koju smo imali da prebrodimo bila je da se utvrdi šta je Amerikanac radio pre ovog slučaja. Neko bi čekao dok ne dobije odgovor na svoje oglase, ili dok se same stranke ne pojave i dobrovoljno ne pruže obaveštenja. Ali ne radi tako Tobajas Gregson. Sećate li se šešira koji se nalazio kraj mrtvaca? - Da - reče Holms. - Kupljen kod „Džona Andervuda i sinova“ iz Kambervel rouda broj 129. Gregson se odjednom snuždi. - Nisam znao da ste i vi to zapazili - reče on. - Jeste li bili tamo? - Nisam. - Ha! - povika Gregson glasom po kome se osećalo da mu je laknulo. – Nikada ne propuštajte priliku, ma kako da je beznačajna. - Veliki duh ništa ne smatra beznačajnim! - primeti Holms u obliku izreke. - I tako, pošao sam do Andervuda i zapitao ga da li je prodao neki šešir te veličine i oblika. Pregledao je svoje knjige, te je odmah naišao na njega. Taj šešir je bio poslao nekom gospodinu Dreberu, koji je stanovao u Šarpantjevom pansionu u ulici Torkvej Teras. Tako sam došao do njegove adrese. - To vam je dobro, vrlo dobro - promrmlja Šerlok Holms. - Potom sam otišao do madam Šarpantje - produži detektiv. - Kad sam došao kod nje, bila je veoma bleda i uplašena. U sobi joj se nalazila i ćerka, jedna veoma zgodna devojka, ali kad sam joj se obratio nije mi promaklo da ima uplakane oči i da joj podrhtavaju usne. Počinjao sam da shvatam stvar. Vi poznajete taj osećaj, gospodine Holms. Kada se naiđe na pravi trag, živci nekako kao da zatrepere. Upitao sam: „Jeste li čuli za tajanstvenu smrt vašeg bivšeg stanara, gospodina Enoha Drebera iz Klivlenda?“ - Majka potvrdno klimnu glavom. Izgledalo je kao da nije u stanju da progovori ni reč. Ćerka brižnu u plač. Sad mi je odmah bilo potpuno jasno da o svemu tome nešto znaju. Zapitao sam: „U koliko je sati gospodin Dreber napustio vašu kuću i pošao na voz?“ „U osam sati“, odgovori ona, progutavši pljuvačku da bi savladala svoje uzbuđenje. „Njegov sekretar, gospodin Stendžerson, rekao je da postoje dva voza - jedan u 9.15, a drugi u 11. Trebalo je da stignu na prvi.“ „Tada ste ga poslednji put videli?“

- Na moje pitanje lice te žene strahovito se preobrazilo. Prebledela je kao krpa i tek posle par sekundi pođe joj za rukom da izusti jedno „Jeste“, i to glasom koji je zvučao muklo i neprirodno. - Za trenutak nasta tajac, a tad mirnim i jasnim glasom progovori ćerka: „Nikakvo dobro ne može da proizađe od pretvaranja, majko“, reče ona. „Budimo iskrene s ovim gospodinom. Mi smo još jedanput videle gospodina Drebera.“ „Neka ti bog oprosti“, povika, dignuvši ruke madam Šarpantje, pa klonu u svoju fotelju. „Ubila si svog brata!“ „I Artur bi više voleo da govorimo istinu“, odvrati devojka uporno. „Najbolje da mi ispričate sve“, rekoh. „Poluispovesti gore su od nikakvih. Osim toga, vi i ne znate koliko mi znamo o svemu.“ „Nek’ bude tvoj greh, Alis!“ uzviknu njena mati, pa se onda okrenu meni. „Reći ću vam sve, gospodine. Nemojte da mislite da moja uzrujanost zbog sina proizlazi iz straha što bi on bio umešan u ovu strašnu stvar; on ja potpuno nevin. Moje strahovanje zapravo proizlazi iz toga što bi u vašim očima, i u očima drugih, moglo da izgleda kao da se okaljao, dok, međutim, to uopšte ne dolazi u obzir. Njegov svetli karakter, njegovo zanimanje, kao i njegov pređašnji život govore da je to potpuno nemoguće.“ „Najbolje je da umirite svoju savest“, odgovorih ja. „Oslonite se na to da se vašem sinu, ukoliko je nevin, ne može ništa da dogodi.“ „Valjda je to i bolje, Alis, ostavi nas nasamo“, reče ona i njena ćerka izađe iz sobe. „E pa lepo, gospodine“, reče ona „nisam imala nameru da vam pričam sve ovo, ali pošto je moja ćerka počela, drugog izlaza nema. Kako sam odlučila da progovorim, ispričaću vam sve od početka do kraja, ne izostavljajući ni najmanju sitnicu.“ „To vam je najpametnije“, rekoh ja. „Gospodin Dreber stanovao je s nama skoro tri nedelje. On i njegov sekretar, gospodin Stendžerson, putovali su po kontinentu. Zapazila sam nalepnicu ’Kopenhagen’, koja je stajala na svakom njegovom koferu, što je ukazivalo da im je to bilo zadnje boravište. Stendžerson je sasvim miran čovek, povučen u sebe, ali njegov poslodavac, nažalost moram da kažem, bio je sasvim drugačiji čovek veoma grubog ophođenja i neotesanog držanja. Naljoskao se propisno, još prve noći kad je stigao; zapravo, za njega se nijednog dana posle dvanaest sati nije moglo reći da je trezan. Imao je neukusno, slobodno i prisno ponašanje prema služavkama, a što je najgore, uskoro je isti takav stav zauzeo i prema mojoj ćerki Alis, tako da

joj se više puta obraćao na način za koji je ona odveć bezazlena da bi ga shvatila. Jednom prilikom čak ju je stisnuo u zagrljaj i poljubio. Naneo joj je time toliku uvredu, da se i sam njegov sekretar osetio podstaknuto da mu prebaci zbog nedostojnog ponašanja.“ „Ali zašto ste vi sve to trpeli?“ upitah. „Pretpostavljam da se svojih stanara možete otresti kad god vam je volja?“ - Na moje neposredno pitanje gospođu Šarpantje obli rumen: „Da je hteo bog, pa da sam mu još onog istog dana kada je došao, otkazala“, reče ona. „Al’ to je bilo odveć veliko iskušenje. Plaćali su svaki po funtu dnevno, 14 funti nedeljno, a sad je mrtva sezona. Udovica sam, a sin u mornarici stajao me mnogo novaca. Nisam htela da izgubim ovaj prihod. I tako sam postupala onako kako sam najbolje znala. Ali ovo poslednje, to je već prevršilo svaku meru i zato sam mu dala otkaz. To je bio razlog što je otišao.“ „I onda?“ „Kad sam videla da se odvezao, meni je laknulo. Sin je baš sada na odmoru, al’ mu ja o svemu tome ništa nisam pričala, jer je plahovite naravi i silno privržen svojoj sestri. Kad sam za njim zatvorila vrata, učinilo mi se da mi je pao kamen sa srca. Ali, avaj! Posle nepunog sata ponovo zazvoni zvono i videh da se gospodin Dreber vraća. Bio je veoma uzrujan, a očigledno, još i pijan. On provali na silu u sobu gde sam sedela sa svojom ćerkom, pa nam nepovezano stavi do znanja kako je propustio voz. Zatim se okrene prema Alis, i na moje oči stade je nagovarati kako treba s njim da pobegne. „Vi ste punoletni“, govorio je, „nema zakona koji bi vam to branio. Ja novaca imam dovoljno, i više no što mi treba. Ne obazirite se na ovu matoru, već odmah krenite sa mnom. Imaćete život princeze.“ Sirota Alis, toliko se bila prepala, da je smesta pred njim ustuknula, ali on je zgrabi za ruku i pokuša da je odvuče do vrata. Meni se ote vrisak i u taj mah stvori se u sobi moj sin Artur. Šta se posle toga dogodilo, nije mi poznato. Čula sam psovke i neko nejasno guranje. Isuviše sam se prestrašila da bih se usudila da podignem glavu. Kada sam na kraju pogledala, ugledala sam Artura kako stoji u vratima, sa štapom u ruci i smeje se. „Mislim da nas onaj druškan neće više uznemiravati. Idem za njim da vidim kuda se uputio.“ S tim rečima on uze šešir i pođe za njim. Sledećeg jutra čule smo za tajanstvenu smrt gospodina Drebera.“ - Ovaj iskaz gospođa Šarpantje dala je zastajkujući i uzdišući u govoru. Koji put bi tako tiho izgovorala neke reći, da sam jedva razabrao smisao.