Pustio sam da mi naraste brada, pa se nisam bojao da će me prepoznati. Rešio sam da ih pratim u stopu kao pas, sve dok mi se ne ukaže zgodna prilika. Zarekao sam se da mi neće ponovo umaći. - Pa ipak, i pored svih mojih napora zamalo da mi nisu i ovog puta pobegli. Ma kuda da su se kretali po Londonu, uvek sam im bio za petama. Katkad sam ih pratio u svojoj kočiji, katkad pešice, ali je prvi način svakako bio bolji jer tako nisu mogli da mi umaknu. Kako sam jedino kasno noću i rano u zoru mogao da dođem do zarade, počeo sam da kasnim s plaćanjem svom poslodavcu. No, na to se nisam mnogo osvrtao, dokle god je bilo izgleda da ću ovu dvojicu ščepati. - Bili su veoma prepredeni. Mora da su došli na to da ih neko prati, jer nikada nisu izlazili sami i nikada posle mraka. Čitave dve nedelje vozio sam svakog dana za njima i uvek su bili zajedno. Dreber je bio skoro više pijan nego trezan, ali Stendžerson je uvek bio oprezan. Motrio sam ih od jutra do mraka, no nije mi se ukazivao ni tračak mogućnosti. Pa ipak, nisam gubio hrabrost jer mi je nešto govorilo da je kucnuo čas. Jedino sam se bojao da mi ovo nešto u mojim grudima ne prsne prerano, i da usled toga propadne ceo posao. - Konačno jedne večeri dok sam vozio gore-dole po Torkvej terasi, tako se zove ulica u kojoj su se bili smestili, primetih da su se kod njihovih vrata zaustavila neka kola. Kratko vreme zatim iznet je i neki prtljag, a posle izvesnog vremena izađoše Dreber i Stendžerson, pa krenuše kolima. Ja, ne gubeći ih nikako iz vida, poteram konja. Uplašio sam se da menjaju stan. Kad su došli na stanicu Juston obojica izađoše iz kola, a ja prepustim nekom dečaku da mi čuva konja, pa odem za njima na peron. Čuo sam kako se raspituju za liverpulski voz. Železničar im je odgovorio da je jedan upravo otišao i da će drugi krenuti tek za nekoliko sati. Stendžersonu kao da nije bilo pravo, ali je Dreber izgledao pre zadovoljan nego nezadovoljan. U gužvi pođe mi za rukom da im se toliko približim, da sam mogao da čujem svaku pojedinu reč. Dreber je govorio kako još ima da obavi neki svoj mali posao i da će se, ako Stendžerson hoće da pričeka, brzo vratiti. Njegov saputnik poče s njim da se objašnjava, pri čemu ga podseti kako su odlučili da se ne razdvajaju. Dreber je odgovorio da je stvar delikatne prirode i da mora da pođe sam. Nisam mogao da čujem šta je na to odgovorio Stendžerson, ali onaj prvi poče da psuje, i dobaci Stendžersonu da je on samo njegov plaćeni sluga, a umislio je da sme da mu zapoveda. Uto sekretar prekine svađu pa se nagodi s njim da ga potraži u svratištu Halidej,
ukoliko se ne vrati do poslednjeg voza za Liverpul. Dreber odgovori da se vraća pre jedanaest sati na peron, i napusti stanicu. - Trenutak koji sam toliko iščekivao najzad je došao. Svoje neprijatelje držao sam u ruci; dok su bili zajedno mogli su da štite jedan drugog, ali svaki za sebe bili su mi prepušteni na milost i nemilost. No, ipak, nisam postupao na brzu ruku. Imao sam već dobro smišljene planove. U osveti nema satisfakcije ako krivac nema vremena da shvati ko mu zadaje udarac i zašto ga snalazi odmazda. Imao sam već skovan plan koji će mi dati mogućnost da čoveku koji mi je naneo nepravdu, stavim do znanja kako mu je njegov stari greh došao glave. - Dogodilo se da je baš nekoliko dana ranije neki gospodin, koji se bavio nadgledanjem kuća u Brikston roudu, ispustio u mojim kolima ključ jedne takve kuće. On ga je još iste večeri tražio nazad i ja sam mu ga dao, ali sam u međuvremenu uzeo otisak i dao da se napravi duplikat, 'tako sam najzad imao jedno mesto u ovom velikom gradu gde sam mogao da računam da neću biti ometan. Sad mi je bio najteži problem kako domamiti Drebera u tu kuću. - Krenuo je niz ulicu i svratio u dva ili tri bifea gde toče piće, ostavši u poslednjem skoro pola sata. Kad je odatle izašao noge su mu se zaplitale; očigledno je bio nakresan. Baš preda mnom nalazile su se neke dvokolice, te ih on pozva. Pratio sam ih iz tolike blizine da je celim putem njuška mog konja bila na jardu rastojanja od njegovog. Tandrkali smo preko mosta Vaterlou, pa zatim miljama kroz ulice, dok se na moje iznenađenje ne nađosmo ponovo na Torkvej terasi gde je stanovao. Nisam mogao da pretpostavim zašto je naumio da se vrati, ali sam produžio da ga pratim, i na stotinjak jardi od te kuće zaustavio svoj fijaker. On uđe, a njegova dvokolica se udalji. Dajte, mi molim vas, čašu vode. Usta su mi se osušila od govora. Dadoh mu čašu i on je ispi. - Sad je bolje - reče on. - Čekao sam nešto više od petnaest minuta kad se u kući začuše povici kao da su se tamo potukli. Sledećeg trenutka otvoriše se širom vrata i tamo se pojaviše dva čoveka od kojih je jedan bio Dreber, a drugi neki momak kog nisam nikad ranije video. Ovaj drugar držao je Drebera za okovratnik, a kada su došli do mesta gde su se spuštale stepenice, munu ga i žestokim udarcem nogom otera nasred ulice. „Ti, pseto jedno“, stade da viče, preteći mu svojim štapom. „Naučiću ja tebe kako se vređa poštena devojka.“ Toliko se bio uzrujao da bi, čini mi se, onom
svojom batinom propisno isprašio Drebera, da ovo pseto nije posrćući potrčalo niz ulicu koliko su ga noge nosile. Dotrčao je do ugla i opazivši moja kola pozvao me i skočio u njih. „Vozite me u svratište Halidej“, reče on. - Kad mi se stvarno našao u kolima srce mi se toliko razigralo od radosti, da se uplaših da mi proširena aorta ne zakaže u poslednjem trenutku. Vozio sam polako ocenjujući u sebi šta bi bilo najbolje da učinim. Mogao sam da ga odvedem van grada i tamo, na nekom usamljenom mestu, obavim s njim svoj poslednji razgovor. Bio sam se već skoro na to i odlučio, kad on resi problem umesto mene. Ponovo se bio pomamio za pićem, te mi naredi da sa zaustavim pred jednom krčmom. On uđe rekavši mi da ga pričekam. Ostao je tu do zatvaranja lokala, a kada je izašao bio je tako naljoskan, da sam znao da je sad potpuno u mojim rukama. - Nemojte da mislite da sam hteo samo hladno da prolijem njegovu krv. Da sam tako postupio postigla bi se samo stroga pravda; ali ja sa tim nisam mogao da se pomirim. Bio sam već odavno odlučio da i on ima da učestvuje u igri za svoj život ako odluči da se koristi mojim predlogom. Među raznim poslovima koje sam obavljao tokom svog lutalačkog života u Americi, bio sam u Jork koledžu pazikuća i čistač laboratorija. Jednog dana je profesor predavao o otrovima i pokazivao svojim studentima nekakve alkaloide, kako ih je nazvao, koje je izdvojio iz nekog južnoameričkog otrova za strele. Otrov je bio toliko jak da je i najmanje njegovo zrno izazivalo trenutnu smrt. Zapamtio sam bocu u kojoj je držao tu mešavinu, pa kad su svi otišli uzeo sam malo otrova. Radio sam i kao apotekarski pomoćnik tako da mi nije bilo teško da od tog alkaloida načinim male, rastvorljive pilule. Svaku pilulu sam stavio u jednu kutijicu u kojoj se nalazila slična pilula bez otrova. Odlučio sam tada da će, kada nastupe mojih pet minuta, svaki od ova dva gospodina morati da izvuče po jednu pilulu iz kutije, a ja ću pojesti onu koja preostane. Ona bi bila isto tako smrtonosna. Od tog dana nosio sam svoju kutijicu s pilulama uvek sa sobom. Sada je došlo vreme kada je trebalo da ih upotrebim. - Bližio se jedan sat iza ponoći. Bila je mrkla i pusta noć, duvao je jak vetar, a ja sam od neizmerne sreće u sebi blistao - toliko blistao da bih mogao da vičem od razdraganosti. Ako je iko od vas, gospodo, čeznuo i žudeo za nečim punih dvadeset godina, pa mu se odjedanput to stvorilo tu, nadohvat, razumećete kako sam se osećao. Zapalio sam cigaru i puštao kolutove dima da se primirim. Ruke su mi podrhtavale, a na slepoočnicama
udarao puls. Dok sam vozio video sam kako iz mraka gledaju u mene i smeše mi se Džon Ferier i moja draga Lusi. Jasno sam ih video, tako jasno kao što sad vas gledam u ovoj sobi. Sve vreme išli su preda mnom, otac sjedne, a kći s druge strane konja, dok na kraju nisam zaustavio kola pred kućom u Brikston roudu. Ni žive duše, ni šuma, samo se čulo pljuštanje kiše. Kad sam pogledao kroz prozor u kola videh kako Dreber onako pijan spava, sav sklupčan. Stadoh ga potezati za ruku: „Vreme je da izađete“, rekoh mu. - „U redu, kočijašu,“ odgovori on. - Mislio je, pretpostavljam, da smo došli do svratišta koje je spomenuo, jer je izašao bez pogovora i pošao za mnom u vrt. Morao sam da ga pridržavam jer mu je glava još uvek bila teška. Kad smo došli do vrata, otvorio sam ih i uveo ga u prednju sobu. Dajem vam reč da su otac i kći celim putem išli ispred nas. - Mračno je kao u paklu - reče on, tapkajući naokolo. - Odmah ćemo imati svetlo - rekoh paleći šibicu i prinesoh je voštanoj sveći koju sam doneo sa sobom. - A sada, Enoh Dreberu - produžili, okrenuh se prema njemu i držeći svetlo prema svom licu, upitah ga ko sam ja? On se za trenutak upilji u mene svojim mutnim, pijanim očima, a onda videh kako se u njima pojavljuje užas koji mu izobliči lice. Po tome razabrah da me je prepoznao. Zatim prebledi kao krpa i zatetura se nazad. Videlo se kako mu po čelu izbijaju graške znoja; čulo se cvokotanje zuba. Ja se na taj prizor oslonih leđima na vrata, pa prasnuh u glasan i dugi smeh. Oduvek sam znao da će osveta biti slatka, ali se nikada nisam nadao takvom duševnom zadovoljstvu kakvo me je tada obuzelo. - Pseto jedno! - rekoh. - Gonio sam te iz Solt Lejk Sitija do Petrograda, i uvek si mi izmicao. Sad je i tvojim lutanjima došao kraj, jer ili ti ili ja nikad više sunca videti nećemo. Dok sam govorio on ustuknu još dalje unazad, a na licu mu videh kako misli da sam pomahnitao. Moram da priznam da sam tog trenutka i bio pomahnitao. Žile u slepoočnicama tukle su mi kao kovački maljevi. Sigurno bi me pogodila kap da mi nije navrla krv iz nosa, pa mi tako postane lakše. - A šta sada misliš o Lusi Ferier? - povikah ja zaključavajući vrata i mašući ključem ispred njegovog lica. - Kazna je došla kasno, ali te je na kraju dostigla. - Dok sam govorio video sam kako mu kukavički
podrhtavaju usne. Hteo je da moli za svoj život, ali je vrlo dobro znao da mu to neće koristiti. - Zar hoćeš da me ubiješ? - promuca on. - Tu nema ubistva - odgovorih ja. - Ko govori o ubistvu kad se radi o besnom psu? Kakve milosti si ti imao prema mojoj sirotoj, dragoj Lusi, kada si je odvukao od njenog ubijenog oca i odneo je u svoj prokleti, sramni harem. - Nisam ja ubio njenog oca - povika on. - Ali ti si slomio njeno nedužno srce - ciknuh, bacajući kutijicu pred njega. - Neka Svevišnji presudi među nama. Biraj i pojedi! U jednoj je smrt, a u drugoj život. Ja uzimam onu što ti ostaviš. Hajde da vidim ima li pravde na ovom svetu ili nad nama vlada obična slučajnost. - On prestravljeno ustuknu, pa stade pomamno da zapomaže i moli za milost, no ja izvukoh nož i prislonih mu ga uz grlo, gde sam ga držao sve dok me nije poslušao. Tad ja progutah drugu pilulu, pa smo ćuteći više od minuta stajali licem u lice, očekujući da vidimo kome je suđeno da živi, a kome da umre. Hoću li ikad zaboraviti pogled koji se pojavio na njegovom licu kad je iza prvih bolova spoznao da mu se otrov razliva po telu? Nasmejah se tada, pa mu podigoh pred oči Lusin venčani prsten. Trajalo je samo trenutak, jer je delovanje alkaloida brzo. Grč bola mu izobliči lik, on pruži ruke preda se, zatetura se i s promuklim krikom stropošta se na pod. Ja ga prevrnem nogom i stavim mu ruku na srce. Nije više kucalo. Bio je mrtav! - Iz nosa mi je curila krv, ali se ja na to nisam obazirao. Ne znam otkud mi je palo na pamet da s njom pišem po zidu. Možda je to bila i neka nestašna namera da navedem policiju na pogrešan trag, jer sam bio i razdragan i veseo. Setio sam se kako je u Njujorku nađen ubijen neki Nemac, a nad njim je bila ispisana reč RACHE. U novinama se u to vreme komentarisalo da su to verovatno učinile tajne organizacije. Pomislih da će ono što je dovelo u pometnju Njujorčane smutiti i Londonce, pa zamočih prst u vlastitu krv i na pogodnom mestu na zidu ispisah taj natpis štampanim slovima. Tad sam sišao do svojih kola, video da u blizini nema nikoga i da je noć još uvek veoma burna. Već sam bio malo poodmakao sa svojim kolima kad stavih ruku u džep u kome sam obično držao Lusin prsten, i primetih da ga nema. Bio sam zaprepašten jer mi je to bila jedina uspomena koju sam imao od nje. Pomislih da mi je morao ispasti kada sam se nagnuo nad Dreberovo telo, te se vratih kolima, i ostavivši ih u nekoj
uličici pošao sam hrabro gore. Bio sam spreman na sve pre nego da izgubim prsten. Kada sam stigao nabasao sam ravno u naručje nekog policajca koji je izlazio, i pretvarajući se da sam mrtav pijan uspeo sam da se otresem njegove sumnje. - Tako je dolijao Enoh Dreber. Preostalo mi je još da učinim to isto sa Stendžersonom i da tako naplatim dug za Džon Feriera. Znao sam da stanuje u svratištu Halidej, te sam dreždao oko njega ceo dan, ali on nije izlazio. Mislim da je nešto sumnjao videći da se Dreber ne pojavljuje. Lukav je bio taj Stendžerson, i uvek na oprezu. Ali, ako je mislio da će me se osloboditi time što nije izlazio, jako se varao. Brzo sam utvrdio koji je prozor njegove spavaće sobe, pa sam sledećeg dana rano izjutra iskoristio neke merdevine koje su stajale na prolazu iza hotela; i tako se u zoru uputih u njegovu sobu. Probudio sam ga i rekao mu da je kucnuo čas kada treba da odgovara za život koji je već tako odavno prekratio. Opisao sam mu Dreberovu smrt, pa ponudih i njemu da bira pilule. Umesto da se uhvati za tu zadnju slamku koja mu se nudila, on skoči iz kreveta pa me ščepa za gušu. Braneći se, probo sam ga nožem posred srca. U svakom slučaju posledice bi bile iste i da je pristao, jer Pravednost ne bi nikad mogla da dopusti da njegova grešna ruka ne izvuče otrov. - Imam još malo šta da dodam jer sam skoro na izmaku svojih snaga. Nastavio sam još dan-dva sa kočijašenjem u nameri da sačuvam svoje mesto dok ne uštedim dovoljno novca za povratak u Ameriku. Upravo sam stajao u dvorištu kad me neki mladi odrpanko zapita postoji li tu kakav kočijaš po imenu Džeferson Houp, i reče kako neki gospodin koji stanuje u Bejker stritu 221b, traži njegova kola. Otišao sam tamo ne sumnjajući ništa. Međutim, doživeh da mi ovaj mladi čovek stavi lisice na ruke, i to tako spretno kako ja nikad u životu nisam video. Eto, to je bila moja priča, gospodo! Vi me možete smatrati ubicom, al’ ja držim da sam isto toliko u službi pravde kao i vi. Toliko je uzbudljivo delovala priča ovog čoveka, a njegovo ponašanje ostavljalo je tako dubok utisak, da smo ostali i dalje sedeći zamišljeno u dubokoj tišini. Čak su i profesionalni detektivi, ma koliko da su se već navikli na sve moguće pojedinosti u zločinu, izgledali veoma zainteresovani za priču ovog čoveka. Kada je završio, sedeli smo nekoliko minuta u tišini. Čulo se samo škriputanje Lestrejdove olovke, jer je još dodavao završne redove svom stenografskom izveštaju.
- Postoji samo jedna tačka o kojoj bih voleo da me malo podrobnije obavestite - reče na kraju Šerlok Holms. - Ko je bio onaj vaš saučesnik koji je došao po prsten na moj oglas? Zatvorenik namignu veselo mom prijatelju: - Sopstvene tajne mogu da ispričam - reče on - ali ja ne uvlačim druge u svoju nevolju. Primetio sam vaš oglas i pomislio da je posredi ili klopka ili prsten koji mi je nestao. Jedan moj prijatelj je dobrovoljno otišao do vas. Mislim da priznajete da je to sasvim vešto izveo. - Bez sumnje - reče Holms usrdno. - Sada, gospodo, - primeti ozbiljno narednik - mora se udovoljiti zakonskoj formalnosti. Zatvorenik će u četvrtak biti priveden pred istražnu vlast, pa će biti potrebno i vaše prisustvo. Dotle ja odgovaram za njega. - Pri tom pozvoni i dva čuvara odvedoše Houpa iz sobe, a moj prijatelj i ja krenusmo iz policijske stanice, te se vratismo kolima u Bejker strit.
14. ZAKLJUČAK Svi smo bili pozvani da se u četvrtak pojavimo kod istražne vlasti, ali kad je došao četvrtak za svedočenje se uopšte nije ukazala prilika. Slučaj je bio preuzeo najviši sudija i Džefersonu Houpu nije upućen sudski poziv pred veće, gde bi mu se odmerila pravda. One noći posle hapšenja prsla ja njegova aorta, i ujutro su ga našli ispruženog na podu ćelije, sa spokojnim osmehom čoveka koji je u svom samrtnom času bio svestan da je korisno poživeo i dobro obavio posao. - Gregson i Lestrejd će pući od besa što je umro - primeti Holms sledeće večeri dok smo o tome čavrljali. - Šta li će sada biti s njihovom velikom reklamom? - Ne vidim da su oni imali mnogo veze s ovim hvatanjem - odgovorih. - Ono što činite za života, nema važnosti - primeti gorko moj prijatelj. - Pitanje je samo jeste li u stanju da uverite ljude da ste vi to učinili - produži on vedrije. - Ali ne mari ništa - nastavi posle kraće pauze. Ja ne bih nizašta propustio da ispitam ovu stvar. Ne sećam se da je ovom slučaju bilo ravnog. Bilo je u njemu, ma koliko da je jednostavan, i nekoliko veoma poučnih momenata. - To jednostavno! - uskliknuh ja. - Pa naravno, teško bismo ga drugačije označili - reče Šerlok Holms, smešeći se mom iznenađenju. - Dokaz njegove suštinske jednostavnosti jeste da sam se ja za tri dana domogao počinitelja delà bez ikakve pomoći, na osnovu svega nekoliko veoma prostih zaključaka. - To je istina - rekoh ja. - Jednom sam već objasnio da ono što nije obično, uglavnom predstavlja putokaz a ne prepreku. U rešavanju ovakvih problema velika je stvar znati zaključivati unazad. To je jedno veoma korisno dostignuće, nije nimalo teško, no ljudi ga mnogo ne koriste. U svakodnevnim životnim poslovima korisnije je misliti unapred, pa se tako ono drugo zapostavlja. Na pedesetoricu koji misle sintetički, dolazi jedan koji rasuđuje analitički. - Priznajem - rekoh - da ne mogu potpuno da vas pratim.
- Hajd’ da vam to bolje objasnim. Većina ljudi, ako im opišete tok događaja, reći će vam kakav će biti ishod. Oni u mislima spajaju te događaje i iz njih zaključuju da će se nešto odigrati. Malo ima ljudi koji su u stanju da vam, oslanjajući se na opis događaja i na svoju podsvest, kažu koji su razlozi doveli do samog događaja. To je ta moć na koju ciljam kada govorim o zaključivanju unazad, ili analitičkom mišljenju. - Razumem - rekoh ja. - E, pa lepo, ovo je bio slučaj kome se znao samo kraj, a sve ostalo trebalo je da pronađete sami. Sada mi dozvolite da pokušam da vam prikažem različite stepene mog rasuđivanja. Da počnem ispočetka! Kao što znate, približio sam se kući pešice bez ikakvih preduverenja. Naravno, otpočeo sam s razgledanjem ulice gde sam, kao što sam vam već rekao, jasno video otiske nekog fijakera koji je morao biti tamo još tokom te noći, u šta sam se uverio ispitivanjem. Po uskom koloseku uverio sam se da se radi o fijakeru a ne o nekim privatnim kolima. Obično londonsko tandrkalo je daleko uže od gospodskih kočija. - Time je napravljen prvi korak. Tada sam lagano krenuo niz vrtnu stazu, slučajno od gline koja je izuzetno pogodna za ostavljanje otisaka. Vama se bez sumnje činilo da se radi samo o jednoj izgaženoj brazdi u blatu, ali za moje izvežbano oko svaki taj trag na površini imao je svoje značenje. Nema grane u detektivskoj nauci koja je toliko važna a toliko zapuštena kao što je umeće prepoznavanja otisaka stopala. Srećom, ja sam u to uložio mnogo napora, a s obzirom na veliku praksu, služim se time kao da mi je u krvi. Video sam otiske teških cipela dvojice policajaca, ali sam takođe zapazio i tragove dvojice ljudi koji su kroz vrt prošli pre njih. Lako je bilo utvrditi da su oni bili prvi, jer su njihove otiske mestimično zatrli oni koji su ostavili svoje tragove posle njih. Tako se stvorila moja druga karika na temelju koje sam zaključio da su bila dva noćna posetioca; jedan koji se isticao visinom, izračunao sam to pomoću dužine njegovog koraka, a drugi moderno obučen, prema otiscima njegovih malih i elegantnih cipela. - Kad sam ušao u kuću ova moja pretpostavka se potvrdila. Moj čovek s lepim cipelama ležao je preda mnom. Znači da je visoki izvršio ubistvo, ako je uopšte posredi ubistvo. Na lešu nije bilo nikakve rane, ali me je unezveren izraz lica uverio da je predvideo svoju sudbinu pre nego što ga je snašla smrt. Ljudi koji umiru od srčanih oboljenja ili usled nekog iznenadnog prirodnog razloga, nikada na crtama lica ne pokazuju uzbuđenost. Pošto sam pomirisao usne mrtvom čoveku osetio sam slabi
kiselkasti miris, pa sam došao do zaključka da je bio prisiljen da se otruje. Dalje, pretpostavio sam, iz mržnje i straha što mu se odražavalo na licu, da je bio nateran da ga uzme. Do ovog zaključka došao sam služeći se metodom isključivanja jer nikakva druga pretpostavka nije odgovarala činjenicama. Nemojte misliti da me niko dosad na tako nešto nije podsetio. Prisilno uzimanje otrova ne predstavlja nikakvu novost u istoriji kriminalistike. Slučajevi Dolskog u Odesi i Letirjea u Monpeljeu, setiće se odmah svaki učenjak koji se bavi otrovima. - Sada se postavilo veliko pitanje - šta je razlog? Pljačka nije bila povod za ubistvo jer nije bilo ništa uzeto. Je li onda politika, ili neka žena? Od početka sam bio skloniji u ovu drugu pretpostavku. Političkim ubicama je stalo da što pre obave posao i pobegnu. Ovo ubistvo izvršeno je s najvećim umišljajem i počinilac je ostavio tragove po celoj sobi, pokazujući time da je sve vreme bio tu. Mora da se radilo o privatnoj, a ne o političkoj osveti. Natpis na zidu ubedio me je još više da su moje pretpostavke tačne. To je bila providna smicalica. Pronalaskom prstena dat je konačan odgovor na pitanje. Postalo je jasno da ga je ubica upotrebio kako bi svoju žrtvu podsetio na neku umrlu ili odsutnu ženu. U vezi sa prstenom pitao sam Gregsona da li se u svom telegramu za Klivlend raspitao za neke pojedinosti iz ranijeg života gospodina Drebera. On je odgovorio, kao što se sećate, negativno. - Tako sam nastavio s pažljivim pregledanjem sobe, što je podržalo moju pretpostavku da je ubica visokog rasta, a cigara „trihinopolis“ kao i dužina njegovih noktiju, pružila mi je dopunske pojedinosti. Bio sam već došao do zaključka, budući da nisu postojali nikakvi znaci borbe, da je krv koja je bila na podu potekla ubici iz nosa od uzbuđenja. Mogao sam zapaziti da se trag krvi poklapa s tragom njegovih stopa. Retko se dešava da nekom krene krv od uzbuđenja, osim ako ima previše krvi u sebi, pa sam se drznuo da pomislim da je zločinac verovatno bio neki snažan čovek, crven u licu. Događaji su pokazali da sam rasuđivao pravilno. - Pošto smo napustili kuću nastavio sam sa onim što je Gregson propustio. Telegrafisao sam šefu odeljenja policije u Klivlendu, ograničivši se da pitam samo o ženidbi Enoha Drebera. Odgovor koji sam primio bio je presudan. Iz njega sam saznao da se Dreber već obraćao molbom za zakonsku zaštitu zbog nekog starog suparnika u ljubavi koji se zove Džeferson Houp, i da se taj Houp trenutno nalazi u Evropi. Tad sam znao da
držim ključ ovog zagonetnog događaja. Preostalo je još da se domognem ubice. - U svojoj glavi sam već izveo zaključak da čovek koji je sa Dreberom ušao u kuću nije mogao da bude niko drugi nego samo onaj koji je terao kola. Po tragovima konja na putu zaključio sam da na konja nije niko pazio jer se u protivnom ne bi toliko premeštao. Gde se nalazio kočijaš ako nije bio u kući? Osim toga, nema nikakvog smisla pretpostavljati da bi ma koji normalan čovek izvršio unapred smišljen zločin na očigled nekog trećeg koji bi ga sigurno izdao. Najzad, ako pretpostavimo da ako neko hoće da prati u stopu nekog drugog po Londonu, šta je mogao pametnije da uradi nego da uzme fijaker. Sva ta razmatranja dovela su me do neospornog zaključka da Džeferson Houp treba da se pronađe među fijakeristima ovog velikog grada. - Ako je takav postojao, nema razloga za pretpostavku da je prestao da postoji. Naprotiv, s njegove tačke gledišta svaka nagla promena bi verovatno privukla pažnju na njega. Po svoj prilici barem još neko vreme bi produžio sa obavljanjem svog posla. Nije bilo razloga za pretpostavku da je uzeo lažno ime. Što bi menjao svoje ime u zemlji gde mu niko ne zna ni pravo ime? Stoga sam pokrenuo svoj detektivski odred dečurlije i uputio ih po planu u svako fijakersko preduzeće u Londonu, dok nisu nanjušili čoveka kojeg sam tražio. Još vam je sveže u sećanju kako im je to dobro uspelo i kako sam se brzo time okoristio. Ubistvo Stendžersona je događaj koji se desio sasvim neočekivano, i koji bi se teško mogao osujetiti. Kroz njega sam, kao što znate, došao u posed pilula čije sam postojanje već pretpostavljao. Vidite, cela ova stvar je lanac logičnih nastavaka, bez ijednog prekida i pukotine. - To je sjajno! - povikah ja. - Vi bi trebalo da dobijete javno priznanje za svoje zasluge u ovoj stvari. Trebalo bi da objavite prikaz celog slučaja. Ako nećete vi, učiniću ja umesto vas. - Učinite šta vas je volja - odgovori on. - Evo, produži, dodajući mi neke novine - pogledajte ovo. Bio je to „EHO“ od tog dana, a članak na koji je ukazao odnosio se na ovaj slučaj. On je glasio: „Publika je lišena jednog senzacionalnog događaja zbog iznenadne smrti čoveka po imenu Houp, koji je bio osumnjičen za ubistvo gospodina Enoha Drebera i gospodina Džozefa Stendžersona. Pojedinosti ovog slučaja verovatno se nikada neće saznati, premda smo iz pouzdanih izvora
obavešteni da je zločin bio posledica jedne davnašnje i romantične svađe u kojoj su ljubav i mormoni odigrali svoju ulogu. Izgleda da su obe žrtve u svojoj mladosti pripadale Svecima naših dana, a Houp, preminuli uhapšenih, poreklom je takođe iz Solt Lejk Sitija. Ako ovaj slučaj nije imao nikakvih drugih posledica, on barem na veoma izraziti način ispoljava efikasnost naše istražne policije, i poslužiće kao lekcija svim strancima da će pametnije uraditi ako svoje razmirice rešavaju kod kuće nego da ih prenose na britansko tlo. Javna tajna je da zasluga za ovo vešto izvedeno hvatanje u potpunosti pripada gospodi Lestrejdu i Gregsonu, dobro poznatim službenicima Skotland jarda. Izgleda da je osoba za kojom se tragalo uhapšena u stanu nekog gospodina Šerloka Holmsa, koji je kao amater-detektiv pokazao izvesni talenat, pa se može nadati da će s takvim instruktorima vremenom donekle steći i njihovu veštinu. Očekuje se da će oba službenika dobiti neku pismenu pohvalu kao odgovarajuće priznanje za svoje zasluge - Zar vam nisam rekao kad smo započeli - uzviknu Šerlok Holms, smejući se. - Eto vam rezultata cele naše „crvene niti“, pribavismo im pismenu pohvalu! - Ništa zato! - odgovorih. - Ja sam sve činjenice uneo u svoj dnevnik, pa će ih publika već upoznati. A dotle ćete morati da se zadovoljite svešću o svom uspehu kao onaj rimski škrtac: „Populus me sibilat, at mihi plaudo Ipse domi simul ac nummos contemplar in arca.“ {10}
{1} Engleski: Rachel (prim.prev.) {2} Francuski pisac poznat po svom delu „Prizori iz boemskog života“ {3} Vehmgericht, aquu tofanu, Karbonare - Tajna politička udruženja u Evropi (prim. prev.) {4} Poznata francuska trovačica osuđena na smrt i spaljena (prim. prev.) {5} Svaka budala nađe još veću budalu od sebe koja joj se divi. (prim. prev.) {6} Anđeo koji je po verovanju mormona ukazao njihovom proroku Džonu Smitu gde da pronađe tablice otkrovenja koje predstavljaju osnovu mormonskog verskog učenja, (prim. prev.) {7} Verska sekta koju je osnovao Džozef Smit u SAD 1827. godine. Po mormonskom verovanju Smit je prvi prorok njihove sekte. (prim. prev.) {8} Mormoni su svoje žene nazivali junicama iz milošte. (prim. prev.) {9} Vrsta sove {10} Svet me ogovara, a ja sam sebi tapšem, i u svojoj škrinji prebrojavam blago. (prim. prev.)