Ali sam o svemu što je rekla načinio stenografske beleške, tako da ne može da dođe do nesporazuma. - To je veoma uzbudljivo - reče Šerlok Holms, zevajući. - Šta se posle dogodilo? - Kad je gospođa Šarpantje završila svoju izjavu - produži detektiv - video sam da ceo slučaj zavisi od jedne jedine okolnosti. Posmatrao sam je netremice jednim svojstvenim načinom, koji je kod žena uvek delovao, i tad je zapitah u koje vreme joj se sin vratio kući. „Ne znam“, odgovorila je. „Ne znate?“ „Ne, on ima svoj ključ od ulaza, pa ga nisam čula.“ „Nakon što ste legli?“ „Da.“ „Kada ste pošli u postelju?“ „Oko jedanaest?“ „Znači da je vaš sin bio odsutan najmanje dva sata.“ „Jeste.“ „Možda i četiri i pet?“ „Da.“ „Šta je radio za to vreme?“ „Ne znam“, odgovori ona prebledevši kao krpa. - Jasno je da nakon toga više nije bilo potrebe da se išta drugo učini. Pronašao sam gde se nalazi poručnik Šarpantje, poveo sam sa sobom dva službenika, i zatvorio ga. Kada sam mu dodirnuo rame i upozorio ga da mirno krene s nama, on je odgovorio: „Pretpostavljam da me zatvarate u vezi s ubistvom one hulje Drebera.“ Budući da mu mi to nismo ni spomenuli, njegova aluzija o ovome bila je krajnje podozriva. - Krajnje podozriva - reče Holms. - Još je nosio onaj teški štap za koji je rekla njegova mati da ga je poneo kada je pošao za Dreberom. Bila je to neka debela hrastova batina. - Pa, kakav je iz svega ovog vaš zaključak. - Pa, moj zaključak je da je pratio Drebera sve do Brikston rouda. Kad su stigli tamo, započela je ponovo rasprava među njima, tokom koje Dreber dobija udarac štapom u stomak. Te noći je lilo kao iz kabla tako da nikog nije bilo u blizini, i Šarpant je bez po muke odvukao leš svoje žrtve u praznu kuću. Što se tiče sveće, krvi, natpisa na zidu i prstena, sve su to samo trikovi da bi se policija navela na krivi trag.
- Dobro izvedeno! - reče Holms ohrabrujućim glasom. - Gregsone, vi zaista napredujete, još ćemo napraviti nešto od vas. - Laskam samom sebi da sam to prilično uspešno izveo - odgovori detektiv ponosito. - Mladić je svojevoljno dao iskaz u kome je rekao da je Drebera neko vreme pratio, da ga je ovaj primetio i uzeo kola kako bi mu pobegao. Na povratku kući sreo je nekog starog druga s broda, pa je s njim napravio dugu šetnju. Na pitanje gde stanuje taj njegov stari prijatelj, nije u stanju da pruži zadovoljavajući odgovor. Stvar se, čini mi se, neobično dobro poklapa. Pomisao na Lestrejda koji je pošao pogrešnim putem me uveseljava. Bojim se da neće izvući iz toga ništa naročito. Ali, zaboga, evo ga lično! I zaista, Lestrejd je ulazio u sobu, videlo mu se po licu da je smeten i zabrinut, a odelo mu je bilo neuredno i prljavo. Došao je očigledno da se posavetuje sa Šerlokom Holmsom, ali ugledavši svog kolegu izgleda da se ušeprtljao i zbunio. Nervozno poigravajući svojim šeširom, stajao je nasred sobe u neizvesnosti šta da čini. - Radi se o jednom veoma izuzetnom slučaju, - izusti on na kraju - o jednoj sasvim nerazumljivoj stvari. - Čini vam se, gospodine Lestrejd! - uzviknu Gregson likujući. - Ja sam i mislio da ćete vi doći do takvog zaključka. Je li vam pošlo za rukom da pronađete sekretara, gospodina Džozefa Stendžersona? - Sekretara, gospodina Džozefa Stendžersona? - upita Lestrejd ozbiljno. - Ubijen je jutros oko osam sati u svratištu Halidej.
7. SVETLO U TAMI Obaveštenje s kojim nas je Lestrejd pozdravio bilo je tako naglo i neočekivano, da smo sva trojica ostali bez reči. Gregson skoči sa stolice i prevrne ostatak svog viskija sa vodom. Ja sam, ćuteći, zurio u Šerloka Holmsa koji je stisnuo usne i natuštio obrve. - Stendžerson - promrmlja on. - Stvar se zapetljala. - Već i pre toga bila je sasvim dovoljno zapetljana - progunđa Lestrejd, uzimajući stolicu. - Izgleda da sam upao na neki ratni savet. - Jeste li sigurni u ovo obaveštenje? - promuca Gregson. - Dolazim iz njegove sobe - reče Lestrejd. - Ja sam prvi otkrio šta se dogodilo. - Baš smo saslušali Gregsonovo mišljenje o toj stvari - primeti Holms. Ako nemate ništa protiv, hoćete li nam reći šta ste videli i učinili? - Nemam ništa protiv - odgovori Lestrejd sedeći. - Otvoreno priznajem da sam mislio kako je Stendžerson bio umešan u Dreberovu smrt. Najnoviji razvoj stvari mi je pokazao da sam bio na sasvim pogrešnom putu. Potpuno obuzet svojom pretpostavkom, bacio sam se na posao da pronađem gde je nešto taj sekretar. - Obojica su trećeg uveče, oko pola devet, viđeni na stanici Juston. U dva ujutro pronađen je Dreber u Brikston roudu. Pitanje koje mi se postavljalo bilo je da pronađem kako je Stendžerson upotrebio vreme od 20.30 pa do časa ubistva, i šta se s njim kasnije dogodilo. Telegrafisao sam u Liverpul, dao njegov lični opis, upozoravajući ih da pripaze na američke brodove. Potom sam se bacio na posao i počeo da obilazim sve hotele i pansione u blizini stanice Juston. Znate, računao sam kao prirodno, ukoliko su se Dreber i njegov suputnik rastali, da se Stendžerson smestio za tu noć negde u blizini, kako bi se lako idućeg jutra opet pojavio na stanici.
- A može se pretpostaviti i da su prethodno ugovorili mesto sastanka - primeti Holms. - Tako je i bilo. Celo jučerašnje veče sam se raspitivao bez ikakvog rezultata. Jutros sam pošao veoma rano, pa sam u osam sati stigao do Halidejevog svratišta u Liti Džordž stritu. Na moje pitanje da li tu stanuje gospodin Stendžerson, dobio sam potvrdan odgovor. - Vi ste nesumnjivo gospodin koga on očekuje - rekoše oni. - On čeka tog gospodina već dva dana. - Gde se sada nalazi? - zapitah ja. - Gore u krevetu. Rekao je da ga probudimo u devet. - Poći ću odmah gore da ga vidim - rekoh ja. - Pomislio sam da bih mogao da ga uplašim svojom iznenadnom posetom i tako navedem da nešto izlane. Hotelski momak mi pokaza sobu koja se nalazila na drugom spratu i do koje se dolazilo kroz mali hodnik. Takođe mi pokaza i vrata, i upravo se spremio da krene dole, kad ja opazih nešto od čega mi je, uprkos mojoj dugogodišnjoj praksi, skoro pozlilo. Ispod vrata vijugao se tanak trag krvi koji je krivudao po hodniku i preko puta, na samom rubu hodnika, stvorio malu lokvu. Ja uzviknuli od uzbuđenja, nakon čega se hotelski momak odmah vrati i kad to ugleda, skoro se onesvesti. Vrata su bila zaključana sa unutrašnje strane, ali smo mi podmetnuli leđa i provalili. U sobi je prozor bio otvoren, a kraj njega, sklupčano, ležalo je telo nekog čoveka u spavaćici. Bio je već mrtav, i to već poduže, jer su mu se udovi ohladili i ukočili. Kad smo ga okrenuli, momak odmah prepozna gospodina, koji je pod imenom Džozefa Stendžersona, iznajmio sobu. Uzrok smrti je dubok ubod nožem s leve strane, koji mora da je prodro do samog srca. A sada dolazi najčudniji deo cele stvari. Šta mislite, šta je stajalo iznad mrtvaca? Predosećajući neki užas, spopade me jeza još pre nego što je Šerlok Holms odgovorio. - Reč RACHE, ispisana krvlju - reče on. - Tako je - reče Lestrejd, glasom punim poštovanja, pa za časak svi zaćutasmo. U postupcima tog nepoznatog ubice bilo je nečeg toliko metodičnog i neshvatljivog, da je njegovim zločinima pridavalo neku posebnu sablasnost. Moji živci, inače tako čvrsti na bojnom polju, sad mi na ovu pomisao zatreperiše.
- Njega su i videli - produži Lestrejd. - Neki dečak, raznosač mleka, na prolasku za mlekaru, slučajno je išao stazom koja je vodila iz štale iza hotela. Primetio je da su neke merdevine koje su obično tamo ležale, bile prislonjene uz jedan širom otvoren prozor na drugom spratu. Osvrnuo se i video je kako se niz merdevine spušta neki čovek. Silazio je tako mirno da je dečak pomislio kako je to svakako neki stolar koji radi u hotelu. Nije na njega obratio naročitu pažnju, tek što je pomislio u sebi da je malo rano da u to vreme bude na poslu. Imao je utisak da je čovek visok, crven u licu i da je obučen u dugi tamnosmeđi kaput. Nakon ubistva mora da se neko vreme zadržao u sobi, jer smo u lavoru, u kome je oprao ruke, naišli na krvavu vodu, a na peškiru tragove gde je obrisao svoj nož. Kad sam čuo opis ubice koji se tako tačno poklapao s onim koji je dao Šerlok Holms, pogledah u njega. Međutim, na licu mu nije bilo ni traga neke razdraganosti ili zadovoljstva. - Zar ništa niste našli u sobi što bi moglo da posluži kao vodič za rešenje ko je ubica? - zapita on. - Ništa. Stendžerson je u džepu imao Dreberov novčanik, no ovo je izgleda bilo uobičajeno, jer je on obavljao sva plaćanja. U njemu se nalazilo osamdeset i nešto funti, ali uzeto nije bilo ništa. Ma kakvi da su motivi tih neobičnih zločina, o pljački se svakako ne radi. U džepu ubijenoga nije bilo nikakvih papira ili podsetnika, osim jednog telegrama, koji je pre nekih mesec dana poslat iz Klivlenda, sa rečima: „Dž. H. je u Evropi.“ Na toj poruci nije stajalo nikakvo ime. - Ništa drugo nije bilo? - zapita Šerlok Holms. - Ničeg značajnijeg. Na postelji je ležao roman, koji je ubijeni ostavio kad je zaspao čitajući; na stolici kraj njega ležala je njegova lula. Na stolu se nalazila čaša vode, a na prozorskom okviru mala kutija nekakvog jeftinog balzama u kojoj se nalazio par pilula. Šerlok Holms uskliknu razdragano i skoči sa stolice. - Zadnja karika - povika on oduševljeno. - Za mene je slučaj sasvim jasan. Oba detektiva se zaprepašteno zabuljiše u njega. - Sad imam u rukama sve niti koje su stvorile ovaj čvor - reče moj prijatelj, poveravajući se. - Naravno da bi još poneku pojedinost trebalo da popunimo, ali sam u sve glavne činjenice potpuno siguran i to od trenutka kad se Dreber rastao sa Stendžersonom na stanici, pa sve do časa kad je otkriven leš ovog drugog. I to potpuno sigurno, kao da sam ih vlastitim
očima video. Pružiću vam i dokaze o onome što znam. Možete li se domoći tih pilula? - Imam ih kod sebe - reče Lestrejd vadeći neku belu kutijicu. - Poneo sam njih, novčanik i telegram sa namerom da ih stavim na sigurno mesto, u policijskoj stanici. Te sam pilule uzeo sasvim slučajno, jer moram reći da im ne pridajem neki naročiti značaj. - Dajte ih ovamo - reče Holms. - No, doktore - nastavi on okrećući se meni - jesu li to obične pilule? - Razume se da nisu. - Bile su bisernosive boje, male, okrugle i držane prema svetlu, skoro providne. - Po lakoći i providnosti, rekao bih da se rastvaraju u vodi - primetih. - Upravo tako - odgovori Holms. - Hoćete li sada otići dole i uhvatiti ono nesrećno psetance, onog jadnika koji je tako dugo kunjao, da je juče gazdarica htela da mu skrati muke. Otišao sam dole i vratio se sa psetom u naručju. Po teškom disanju i staklastim očima videlo se da mu nije daleko kraj. Zapravo, već i po njegovoj snežnobeloj njušci videlo se da je već davno prešao normalno vreme psećeg veka. Smestih ga na jastučiće koji su se nalazili na tepihu. - Sada ću preseći jednu od ovih pilula na dva dela - reče Holms, vadeći perorez. - Polovinu ćemo vratiti u kutiju za dalje svrhe, a drugu polovinu staviću u ovu vinsku čašu u kojoj ima vode taman za jednu malu kašičicu. Vidite, naš prijatelj doktor je u pravu, odmah se rastvara. - Možda je to veoma zanimljivo - reče uvređenim glasom Lestrejd, glasom nekog ko sumnja da mu se podsmevaju. - Ipak, ne shvatam kakve to veze ima sa smrću gospodina Džozefa Stendžersona. - Strpljenja, prijatelju moj, strpljenja! Sve u svoje vreme. Videćete da je ovo i te kako u vezi. Sad ću dodati malo mleka da mešavina bude ukusna; videćemo, kada je pružim psu, kako će je ovaj sasvim rado polizati. Još dok je govorio, ispruži on sadržinu vinske čaše u zdelicu i stavi je pred psa i ovaj je brzo poliže. Ozbiljno držanje Šerloka Holmsa tako je delovalo ubedljivo, da smo svi sedeli ćutke i netremice posmatrali životinju očekujući neko iznenađenje. Međutim, iznenađenje uopšte nije usledilo. Pas je i dalje ležao ispruženo i teško je disao; ali, po svemu sudeći, od napitka mu nije bilo ni bolje ni gore. Holms izvadi svoj časovnik, pa kako je minut za minutom prolazio bez ikakvog rezultata, videlo mu se po licu da se jedi i da se razočarao. Grizao je usnu, dobovao prstima po stolu, i živo pokazivao znakove velikog
nestrpljenja. Toliko se uzbudio da mi ga je bilo žao. Oba detektiva su mu se podrugljivo smešila, nimalo neraspoloženi što se sukobio s ovakvom preprekom. - Nemoguće da je to slučajno - uzviknu on, i na kraju skoči sa svog naslonjača i poče nervozno da se šetka po sobi gore-dole. - Nikako nije moguće da je posredi puka slučajnost: iste te pilule na koje sam sumnjao u Dreberovom slučaju, sad su nađene i posle Stendžersonove smrti. Pa ipak nemaju efekta. Šta li je to? U lancu mog rasuđivanja nema greške. Potpuno je nemoguće da je lanac pogrešan. Pa ipak, ovom nesrećnom psu ništa nije gore. Ah, znam! Znam! - on veselo uskliknu, pa jurnu prema kutijici, preseče drugu pilulu na pola, rastopi je, dodade mleka i stavi je pred psetance. Jezik nesretnog stvora se takoreći još nije čestito ni ovlažio, a naš pas se već grčio u samrtnim bolovima i pružio se ukočen kao da ga je munja udarila. Šerlok Holms duboko odahnu i obrisa znoj sa čela. - Trebalo je da imam više vere u sebi - reče. - Trebalo je da mi do sada bude jasno: jedna činjenica kad se protivi čitavom nizu zaključaka, nesumnjivo pokazuje da se može podvrgnuti nekom drugačijem tumačenju. Od ove dve pilule u kutijici, jedna je najopasniji otrov, a druga potpuno neškodljiva. To je trebalo da znam još pre nego što sam uopšte i video kutiju. Skoro sam pomislio da nije pri čistoj svesti, tako me je iznenadila ova njegova poslednja tvrdnja. Međutim, evo tu je ležalo uginulo pseto kao opipljiv dokaz da mu je pretpostavka tačna. Meni se učini kao da mi se postepeno razilazi u glavi nekakva magla, pa sam počinjao da dobijam nejasnu, neodređenu pretpostavku o istini. - Vama se sve to čini neobično - nastavi Holms - jer ste u samom početku propustili da uočite važnost jedinog pravog vodiča ove zagonetke, koji vam se nudio. Mene je poslužila sreća da to zapazim, i sve što se posle toga dogodilo samo je poslužilo da potvrdi moju prvobitnu pretpostavku, pa je u stvari bila njena logična posledica. Stoga, ono što je vas bunilo i činilo vam stvar još zagonetnijom, meni je samo pružilo više svetlosti i utvrđivalo me u mojim zaključcima. Pogrešno je mešati ono što je neobično sa onim što je tajanstveno. Najobičniji zločinac je obično najtajanstveniji, jer ne pruža nikakve nove ili posebne pojedinosti iz kojih bi se mogli izvesti neki zaključci. Ovo bi se ubistvo neizmerno teže rešilo, da je žrtvin leš jednostavno pronađen kako leži na putu, bež ijednog onako senzacionalnog, onako „outre“ dodatka, zbog kojih se ono naročito ističe. Ove neobične
pojedinosti, daleko od toga da slučaj učine težim, u stvari, delovale su samo u pravcu da ga načine manje teškim. Gospodin Gregson koji je ovo izlaganje slušao s velikim nestrpljenjem, nije mogao više da se suzdrži. - Čujte, gospodine Holms - reče on - mi vam priznajemo da ste sjajan čovek i da imate vlastite metode rada. No, u ovom trenutku želeli bismo nešto više od puke teorije i propovedi. Radi se o tome da se ubica uhvati. Ja sam svoj slučaj istražio onako kako sam umeo i znao i izgleda da nisam bio u pravu. Mladi Šarpantje u ovo nije mogao da bude upleten. Lestrejd je sledio Stendžersona; izgleda da ni on nije bio u pravu. Vi dajete da se tu i tamo ponešto nasluti, pa izgleda kao da znate više nego mi. Sad je, međutim, došlo vreme u kome osećamo da imamo pravo da tražimo od vas da nam kažete bez uvijanja koliko vi znate o svemu ovome. Možete li da imenujete počinioca? - Ne mogu se odupreti osećanju da je Gregson u pravu - primeti Lestrejd. - Obojica smo pokušali i obojica nismo uspeli. Otkako sedimo u ovoj sobi u nekoliko navrata ste primetili da raspolažete svim dokazima koji su vam potrebni. Više ih svakako nećete prećutkivati? - Svako dalje odlaganje da se ubica stavi u zatvor - primetih ja - moglo bi da mu da priliku da izvrši još neko zlodelo. Priklešten ovako sa svih strana, Holms pokaza znakove neodlučnosti. On produži da se šeta, pognute glave i natuštenih obrva, gore-dole po sobi, kao što je obično činio kad se udubljivao u misli. - Nikakvo ubistvo se neće više dogoditi - reče on na kraju, pa iznenada zastade i pogleda u nas. - Slobodno možete smatrati da ovako nešto ne dolazi u obzir. Da li znam ime ubice? Ja ga znam. Pa ipak, znati njegovo ime predstavlja sitnicu u poređenju s mogućnošću da nam padne u šake. No, smatram da će mi veoma skoro i ovo poći za rukom. S obzirom na svoje već preduzete mere, nadam se da sam na najboljem putu da to sprovedem. Samo to zahteva veoma obazrivo postupanje, jer imamo posla sa jednim lukavim, očajnim čovekom, koga pomaže, kao što sam mogao da ustanovim, neki drugi isto toliko pametan, kao što je i on. Dok god taj čovek živi u uverenju da niko ne poseduje ključ za rešenje ove zagonetke ima izgleda da ćemo ga se domoći. No, ako i najmanje posumnja, promeniće ime i za tren oka iščeznuti između četiri miliona stanovnika ovog velikog grada. Ne želim da vređam neka vaša osećanja, ali sam dužan da kažem da su ovi ljudi policiji više nego dorasli, pa iz tog razloga nisam zatražio vašu pomoć. Ako ne
uspem snosiću, prirodno, i sve posledice. No, ja sam na to spreman. Za sada vam obećavam da ću onog časa kad budem mogao da vam saopštim ishod bez opasnosti po svoje kombinacije, odmah to i da učinim. Gregson i Lestrejd nisu bili nimalo oduševljeni ovim uveravanjem, bolje reći omalovažavajućom aluzijom na istražne policijske organe. Prvi je pocrveneo kao rak, drugi je zacaklio svojim začuđenim i ozlojeđenim očima. Međutim, ni jedan ni drugi nisu uspeli da dođu do reči, jer ih prekide kucanje na vratima i u sobu stupi neugledna i odrpana prilika mladog Viginsa, kolovođe Holmsove ulične dečurlije. - Izvol’te, gospodine - reče on zagladivši kosu. - Dole me čeka fijaker. - Dobro mladiću - reče Holms ljubazno. - A zašto vi ne uvedete ovaj model u Skotland jard? - produži on, vadeći iz jedne ladice par čeličnih lisica. - Vidite kako lepo radi ova opruga. Začas se stegnu. - I stari je sasvim dobar - primeti Lestrejd - samo ako ulovimo onog kome bi trebalo da ih stavimo. - Dobro, dobro! - reče Holms smešeći se. - Kočijaš bi mogao da mi pomogne oko velikih kofera. Deder, Viginse, reci mu da dođe. Iznenadio sam se kad videh da moj prijatelj govori kao da se sprema na put, jer mi o tome nije ništa rekao. U sobi je stajao mali ručni kofer koga je sada Holms izvukao, počeo da ga zatvara i baš kad je oko toga bio zauzet, u sobu uđe kočijaš. - Deder, druškane, pomozi mi kod ove kože - reče on klečeći nad koferom i ne okrećući glavu. Kočijaš priđe nekako mrgodno i osorno, pa spusti ruke na kofer da pomogne. U isti mah začusmo da je nešto iznenada oštro škljocnulo, kao zveket nekog metala, na šta se Šerlok Holms hitro podiže na noge i viknu užarena pogleda: - Gospodo - dozvolite mi da vam predstavim ubicu Enoha Drebera i Džozefa Stendžersona, gospodina Džefersona Houpa. Cela stvar odigrala se u jednom magnovenju: tako brzo da nisam imao vremena ni da se osvestim. Veoma se živo sećam Holmsovog likujućeg izgleda u tom trenutku, zvonkosti njegovog glasa, i kočijaševog zaprepaštenja, unezverenog lica, dok je zurio u svetlucave lisice koje su se, kao nekim čudom sklopile na njegovim rukama. Nekoliko sekundi stajali smo kao ukopani, a zatim naš zarobljenik nešto nerazgovetno riknu, otrgnu se i baci se na prozor. Okvir i staklo popustiše, ali pre nego što mu je uspelo da se potpuno provuče, kao psi baciše se na njega Lestrejd, Gregson i Holms. Dovukoše ga natrag u sobu i tada započe strahovit okršaj. Bio je
toliko razjaren i snažan da nas je svu četvoricu u nekoliko mahova odbacio. Kao da je posedovao onu grčevitu snagu nekog padavičara. Iako su mu i lisice i ruke bile strašno unakažene usled pokušaja da se probije kroz staklo, gubitak krvi nimalo nije umanjio njegov otpor. I dok god Lestrejdu nije pošlo za rukom da ga ščepa za maramu oko vrata, skoro da ga je ugušio, nije nam nikako polazilo za rukom da ga ubedimo u uzaludnost tog njegovog otpora. Pa čak ni tada se nismo osećali sigurnim, sve dok mu nismo sputali noge isto onako kao i ruke. A kada smo izveli i to, ustali smo zadihani od iscrpljenosti. - Imamo njegov fijaker - reče Šerlok Holms. - Poslužiće nam da ga sprovedemo u Skotland jard. A sad gospodo - produži smešeći se - došli smo do kraja naše male zagonetke. Sad vam stojim na raspolaganju da mi postavljate pitanja kakva god hoćete, jer nema više opasnosti zbog koje bih vam uskratio odgovor.
Drugi deo Zemlja svetaca
8. U SLANOJ PUSTINJI U srednjem delu velikog severnoameričkog kontinenta leži suva i odvratna pustinja, koja je mnogo godina stajala kao prepreka napredovanju civilizacije. Od Sijera Nevade do Nebraske i Jeloustonske reke na severu, pa sve do Kolorada na jugu, nalazi se oblast šikare i pustoši. U ovoj mračnoj pokrajini priroda nije uvek iste ćudi. Ona obuhvata visoke planine prekrivene snegom, i tamne, tmurne doline. Tu se probijaju brze reke kroz krivudave kanjone i ogromne doline, koje su zimi bujale od snega, a leti sive od slane alkalne prašine. Međutim, svima im je svojstvena neprohodnost, nepristupačnost, jad i beda. U ovoj zemlji očaja, nema stanovnika. Tu i tamo slučajno bi prošla po koja grupica Poni Indijanaca ili Crnih nogu, kako bi došli do drugih lovišta. Čak i oni najsrčaniji bivali bi zadovoljni kad bi im se izmakla iz vida ova strašna dolina, i kada bi se opet našli na svojim prerijama. U šikari vreba kojot, a ptica škanj razmahuje krilima po vazduhu, dok nezgrapni sivi medved luta po tamnim gudurama i prikuplja sebi za jelo ono što može da nađe na stenama. Oni su jedini stanovnici ove divljine. Na celom svetu nema strašnijeg pogleda od onog što se pruža sa severne padine planina Sijera Blanko. Dokle god oko doseže, pruža se prostrana nizina kao poprskana velikim mrljama alkalne prašine i ispresecana busenjem patuljastog trnovitog žbunja. Na krajnjem rubu horizonta prostire se dugi lanac planinskih visova, čiji su oštri vrhovi mestimično prekriveni snegom. Na tom velikom području nema znakova života, niti ičeg što je pripadalo životu. Na nebu plavom kao čelik, nema ptica, na zemlji, jednoličnoj i suvoj, nema ničeg što bi se pomaklo. Sve je prekrila savršena tišina. Ma koliko osluškivali u toj sveopštoj divljini, do nas ne dopire niti jedan jedini zvuk, vladala je grobna tišina. Rekli smo da na celoj prostranoj niziji nije bilo ničeg što je pripadalo životu. No, međutim, nije baš sasvim tako. Kad se pogleda sa Sijere
Blanko, vidi se staza što se proteže preko pustinje, zavija i gubi se na velikoj razdaljini, sva izlokana od točkova i izgažena nogama mnogobrojnih pustolova. Ovde-onde raštrkani su beli predmeti, koji se svetlucaju na suncu i štrče iz jednolikih alkalnih naslaga. Priđimo i pogledajmo ih. Videćemo kosti, neke veće i grublje, a druge manje i sitnije. Prve su pripadale volovima, a druge ljudima. Na hiljadu pet stotina milja može čovek da prati putovanje ovog sablasnog karavana, prema rasutim ostacima tih grešnika koji su izdahnuli kraj puta. Četvrtog maja 1847. stajao je tamo jedan usamljeni putnik i upravo gledao taj prizor. Izgledao je kao demon ili utvara ovoga kraja. Svako ko bi ga posmatrao teško da bi odredio da li je bliže četrdesetoj ili šezdesetoj godini. U licu je bio mršav i ispijen, tamna koža mu se zategla preko jagodica kao pergament, duga smeđa kosa i brada bile su umrljane i pune sone prašine. Oči su mu plamtele neprirodnim sjajem, a ruka kojom je držao pušku izgledala je skoro kao od kostura. Pri stajanju podupirao se na svoje oružje upotrebivši ga za oslonac. Pa ipak, njegova visoka prilika, kao i masivni sklop njegovih kostiju, odavala je žilav i snažan organizam. Njegovo mršavo lice i odelo, koje mu je poput vreće visilo na usahlim udovima, jasno su govorili šta je davalo tako starački i oronuli izgled. Taj čovek je umirao - umirao od gladi i žeđi. S mukom se odvukao niz jarugu, pa zatim uz mali uspon, sve u uzaludnoj nadi da će naići na neki gutljaj vode. Sada mu je pukla pred očima velika slana nizija i u daljini lanac neprohodnih planina, bez jednog jedinog drvceta ni biljčice, po čemu bi se moglo naslutiti da se nekakva voda nalazi u blizini. U celom tom prostranom krajoliku nije bilo ni tračka nade. Unezverenim, ispitivačkim pogledom gledao je na sever, istok i zapad, pa je tada shvatio da je došao kraj njegovom lutanju, i da će na tom golom grebenu i umreti. A zašto ne tu, isto onako kao što bi kroz dvadeset godina završio u nekoj mekanoj postelji, promrmlja on, sedajući u senu neke velike, odronjene gromade. Pre no što se posadio, spusti on na tlo svoju već ionako beskorisnu pušku, kao i neki pozamašan zavežljaj umotan u sivi šal, koji je nosio povezan preko desnog ramena. Nekako je izgledalo kao da mu je taj teret pretežak, jer ga je, spuštajući ga, poprilično lupio o tle. Iz sivog zavežljaja začu se jedan bolan jauk, pa se iz njega pomoli jedno malo, prestrašeno lice s veoma svetlim, kestenjastim očima i dve male pegave ručice sa rupicama oko punačkih prstiju.
- Udario si me - reče dečiji glasić prekorno. - Zar? - odvrati čovek žaleći - nisam to hteo. - Dok je ovo govorio on rastvori sivi šal, pa izvuče iz zavežljaja lepu, malu devojčicu od oko pet godina. Njene fine cipelice i prelepa ružičasta haljinica s malom platnenom keceljicom, govorili su o majčinoj brizi. Dete je bilo veoma bledo i nežno, ali se po zdravim ručicama i nožicama videlo da su se manje namučile od njenog saputnika. - Kako ti je sada - zapita on zabrinuto, jer se mala stalno hvatala za svoje razbarušene, plave kovrdžice koje su joj prekrivale stražnji deo glave. - Poljubi me da prođe - reče ona sasvim ozbiljno, pokazujući mu ranjeno mesto. - To je i mama uvek činila. A gde je mama? - Mama je otišla. Mislim da ćeš uskoro da je vidiš. - Otišla, hm! - reče devojčica. - Čudno da nije rekla doviđenja; skoro uvek mi je to kazala, čak i kad je trknula samo preko do tetice na čaj; a sada je nema već tri dana, strašno sam žedna! Zar zaista nema vode, ili nečeg za jelo? - Ne, nema ničeg, draga moja. Moraš da budeš samo malo strpljiva, pa će sve da bude u redu. Nasloni glavu na mene, evo ovako, pa ćeš biti jača. Kad su ti usne suve kao koža, nije lako govoriti; mislim da je bolje otvoreno ti reći kako stoje stvari. Šta imaš ti to? - Nešto lepo! Nešto prelepo! - uskliknu devojčica oduševljeno dižući dva svetlucava komadića mačjeg zlata. - Kad se vratimo kući, daću ih svom bratu, Bobu. - Videćeš uskoro i lepših stvari od toga - reče čovek u poverenju. - Čekaj, čekaj malo. Baš sam hteo da ti kažem... sećaš li se kad smo ostavili za sobom reku? - Ah, da. - Vidiš, računali smo da ćemo uskoro naići na jednu drugu, je l’ tako? Ali nešto nije bilo u redu, kompas ili mapa ili tako šta, pa se reka nije pojavila. Vode više nema, izuzev još pokoja kapljica da ti se nađe, pa... pa... - Pa se ti nisi mogao umiti - prekide ga njegova saputnica dignuvši pogled na njegovo mrko lice. - Ni da se umijem niti da pijem. I tako gospodin Bender ode prvi, pa potom indijanski Piti, pa gospođa Mek Gregor, pa Džon Houns, pa, zatim, milo moje, tvoja mati... - Onda je i mamica, znači, umrla? - izusti glasno devojčica i gorko zaplaka, zagnjurivši lice u svoju pregačicu.
- Da. Svi oni odoše, osim mene i tebe. Tad pomislih da ću možda naići na vodu u ovom pravcu. Podigoh te na rame, i tako smo zajedno zalutali ovamo. Ne izgleda da smo postigli nešto naročito. Sad nam se veoma slabo piše. - Hoćeš reći da ćemo umreti i mi? - reče dete jecajući prigušeno i podiže lice obliveno suzama. - Mislim, tako nekako. - Pa zašto to nisi rekao odmah? - reče ona i razdragano se nasmeja. - Tako si me preplašio. Pa naravno, čim umrem bićemo opet s mamicom. - Da, bićeš svakako, malo moje, - Da, ali ćeš biti i ti. Reći ću joj kako si bio silno dobar. Kladim se da će da nas dočeka na nebeskim vratima s velikim krčagom vode i s mnogo vrućih kolača od heljde isprženih i s jedne i s druge strane, kao što smo voleli Bob i ja. Hoćemo li još dugo da čekamo na to? - Ne znam, nejako dugo. - On pogleda na horizont u pravcu severa. Na plavom nebeskom svodu pojaviše se tri tačkice koje su se primicale sve više i više, i začas se ispostavi da su to tri ogromne, mrke ptičurine koje počeše da kruže nad njihovim glavama, a zatim sleteše na jednu stenu s koje se lepo videlo njih dvoje. Bili su to lešinari Divljeg zapada, čiji je dolazak predznak smrti. - Petlovi i koke - uzviknu veselo devojčica pokazujući ta zlokobna stvorenja i tapšući rukama. - Kako bih ih navela da se dignu u vazduh? Reci, da li je bog stvorio i ovu zemlju tu? - Razume se da jeste - reče njen saputnik nekako iznenađen tim neobičnim pitanjem. - On je načinio zemlju dole u Ilinoisu i stvorio Misuri - produži devojčica. - Čini mi se da je zemlju u ovim krajevima stvorio neko drugi. Ni izdaleka nije tako dobro sačinjena. Zaboravili su na vodu i drveće. - Šta misliš o tome da očitamo molitvu? - zapita čovek sa ustručavanjem. - Nije još noć - odgovori ona. - Ništa zato. Sigurno da nije baš sasvim pravilno, ali on se na to ne osvrće. Hajde, očitaj onu koju si obično molila svake noći u kolima pod arnjevima dok smo prolazili kroz niziju. - Zašto ti ne očitaš neku - zapita dete pogledavši začuđeno. - Pozaboravljao sam ih - odgovori on. - Od onoga doba kada sam bio mali skoro kao pola ove puške, nisam izustio nijednu. Nikad nije kasno.
Čitaj molitve glasno, a ja ću stati kraj tebe i pratiti te. - Onda moraš da klekneš na zemlju kao i ja - reče devojčica, rasprostirući u tu svrhu šal. - Ruke moraš da podigneš ovako. U tom ćeš se položaju osećati bolje. Da je neko drugi pratio ovaj prizor osim lešinara, veoma bi se začudio. Jedno kraj drugog, na uzanom šalu, klečale su dve skitnice; malo, brbljivo detešce i prevejani, okoreli probisvet. Oba lica, i ono malo dečje i ono njegovo uglasto, upravila su se ka nebu u iskrenoj, ničim neometanoj, molitvi prema biću s kojim su se našli lice u lice; i oba glasa, i onaj jasan i tanak, i onaj drugi dubok i hrapav, ujedinili su sa u molitvi za oprost i milost. Kad su je završili oboje ponovo sedoše u senu od stene, dok na kraju dete ne savlada san, i ona se šćućuri uz široke grudi svog zaštitnika. On je još neko vreme bdio nad njenim snom, ali ga je priroda nadjačala. Puna tri dana nije imao ni mira ni počinka, kapci su mu se polako sklapali preko umornih očiju, a glava padala sve niže i niže, dok se na kraju njegova proseda brada ne poče mešati sa zlatnim viticama male suputnice. I tako oboje usnuše čvrsto, dubokim snom bez snova. Da je skitnica ostao budan još jedno pola sata, ugledao bi pred sobom jedan čudan prizor. Negde daleko, na samom rubu alkalne ravnice, podiže se nejasni oblačak prašine, najpre sasvim neodređeno, tako da se jedva razlikovao od izmaglice na horizontu, da bi postepeno postajao sve veći i veći, i na kraju se uobličio u jedan jasno ocrtani oblak. Taj se oblak povećavao i dalje dok se na kraju nije ispostavilo da je mogao nastati jedino usled kretanja nekog velikog mnoštva živih stvorenja. Da je ceo ovaj kraj bio plodniji, svako ko bi posmatrao ovaj prizor pomislio bi da se približava neko ogromno krdo bizona koje pase po preriji. No, u ovoj goloj pustinji tako nešto bilo je sasvim nemoguće. Kad se kovitlac prašine primakao usamljenom grebenu na kome su počivala dva naša izgubljena bića, iz uskovitlane oblačine počeše da niču kola pod arnjevima i naoružane prilike konjanika, i tako se ispostavi da je sve to, zapravo, neki veliki karavan, na svom putu na Zapad. Ali kakav karavan! Čelo mu je već stiglo u podnožje bregova, a na horizontu mu se još nije video kraj. Posred cele nizije pružala se, kao nabujala reka, kolona kola i prikolica, konjanika i pešaka. Na putu je bezbroj žena posrtalo pod teretom, a deca se teturala kraj kola, dok su ona još manja, izvirivala ispod svojih belih pokrivača. To očigledno nije neka obična grupa doseljenika, već pre čitav nomadski narod kog su prilike naterale da potraži novu zemlju. Kroz čist vazduh mešali su se nejasni žagor
i mumlanje velikog skupa ljudi sa škripom točkova i rzanjem konja, i sve to, ma koliko da je bilo glasno, nije moglo da probudi ona dva umorna putnika. Na čelu kolone jahala je grupica od dvadesetak muškaraca; svi ozbiljni, odeveni u tamno domaće sukno i naoružani puškama. Kad su stigli u podnožje grebena zaustavili su se, i tu održaše među sobom kratko savetovanje. - Izvori su nadesno, braćo moja - reče jedan prosedi, glatko obrijani muškarac s tankim usnama. - Nadesno od planine Sijera Blanko, tako ćemo stići do reke Rio Grande - reče drugi. - Za vodu se ne brinite - povika treći. - Onaj koji je mogao da vodu stvori iz stene, neće ni sada da napusti svoj izabrani narod. - Amen, amen - odgovori cela družina. Upravo su hteli da nastave svoje putovanje, kad neko od onih najmlađih sokolova oka viknu i pokaza gore na oštru liticu. Na njoj se lelujalo nešto sićušno, ružičasto, veoma upadljivo, što je odskakalo od sivih stena u pozadini. Ovaj prizor izazva zaustavljanje konja i skidanje pušaka, a neki konjanici odjezdiše u galopu kako bi pojačali prethodnicu. Na svačijim ustima zadrhtala je reč „crvenokošci“. - Tu Inćuna ne može biti - reče neki stariji čovek, koji je izgleda zapovedao družinom. Poni Indijance smo prešli, i sve dok ne pređemo preko velike planine, drugih plemena nema. - Da pođem napred i izvidim, brate Stendžersone? - upita jedan iz družine. - I ja, i ja - povika desetak glasova. - Ostavite svoje konje, a mi ćemo ovde da vas sačekamo - odgovori onaj stariji. Za tren oka sjahali su ovi mladi ljudi, vezali konje i počeli da se pentraju po strmoj padini što je vodila do onog predmeta koji im je pobudio radoznalost. Sigurni i spretni kao i svi uvežbani izviđači, bez ikakvog šuma, primicali su sve više napred. Oni koji su ih posmatrali iz ravnice dobro su mogli da ih vide kako se veru sa stene na stenu, i kako im se prilike ocrtavaju prema nebu. Predvodio ih je onaj mladić koji je podigao uzbunu. Odjednom, oni koji su ga pratili, opaziše svog predvodnika kako podiže ruke od iznenađenja. Kada su mu se primakli ugledaše prizor koji im se dojmio kao i njima.
Na vrhu ogolelog brega, na maloj zaravni, stajala je samo jedna jedina džinovska gromada, a na njoj, oslonjen, ležao je neki čovek duge brade, grubog lica, užasno mršav. Njegove neobične crte i ujednačeno disanje pokazivali su da spava dubokim snom. Uz njega se šćućurilo neko dete, koje mu je svojim okruglim, belim ručicama obgrlilo žilavi, opaljeni vrat, dok je dečija zlatno-plava glavica počivala na grudima njegovog kaputa od pamučnog baršuna. Iz rumenih, poluotvorenih usta provirivao je pri spavanju pravilan niz snežno belih zubića, a na dečjem licu titrao je vedri smešak. Njene oble bele nožice završavale su u belim čarapicama i finim cipelama sa sjajnom kopčom i činile čudnu suprotnost s dugačkim i zgrčenim udovima njenog saputnika. Iznad ovog neobičnog para, dostojanstveno su se bila namestila tri lešinara, koji, kad spaziše pridošlice, muklo i razočarano zagraktaše i ozlojeđeno odleteše široko razmahujući krilima. Graktanje odurnih ptičurina probudi ono dvoje i oni počeše unezvereno da se osvrću na sve strane. Čovek se pridiže na noge i baci pogled na ravnicu. Do malopre, dok mu je san padao na oči, u njoj nije bilo ni žive duše, a sad struji ogromna reka ljudi i životinja. Posmatrajući ovo, lice mu dobi izraz neverice, pa pređe svojom koščatom rukom preko očiju. - Biće da je to ono što nazivaju delirijum - promrmlja. Dete je ćutke stajalo kraj njega, držeći se za kraj njegova kaputa i promatralo oko sebe začuđenim, ispitivačkim, detinjim pogledom. Grupi spasilaca ubrzo pođe za rukom da uveri skitnicu da se ne radi ni o kakvim halucinacijama. Jedan od njih dohvati devojčicu i stavi je sebi na ramena, a druga dvojica stadoše da pridrže njenog izmorenog saputnika, pružajući mu tako pomoć da stigne do kola s arnjevima. - Zovem se Džon Ferier - objasni skitnica. - Ja i ova mala predstavljamo sve što je ostalo od dvadeset i jedne osobe. Svi ostali su pomrli od gladi i žeđi južnije odavde. - Je li ona vaše dete? - zapita neko. - Čini mi se da sada jeste - povika on izazovno - moja je, jer sam je spasao. Nema tog čoveka koji će mi je uzeti. Od danas na dalje zove se Lusi Ferier. Ali, ko ste vi? - produži on, gledajući radoznalo u svoje snažne, suncem opaljene, spasioce - izgleda da vas je veoma mnogo. - Oko devet, deset hiljada - reče jedan od mladića. - Mi smo progonjena deca božja, izaslanici anđela Merona {6} . - Nikada nisam čuo da se o njemu govori - reče skitnica. - Izgleda da vas je odabrao poprilično.
- Nemoj se rugati onome što je sveto - reče drugi strogim glasom. - Mi spadamo među one koji veruju u svete spise što su ispisani egipatskim slovima na pločama od kovanoga zlata, i predati u Palmiri svetom Džozefu Smitu. Krenuli smo iz mesta Nauvu u državi Ilinois, gde smo osnovali svoj hram, i sad tražimo sklonište od pustahija i bezbožnika, pa makar to bilo i u srcu pustinje. Ime Nauvu je Džona Feriera očigledno podsetilo na nešto. - Razumem - reče on - vi ste mormoni {7} . - Mi smo mormoni - odgovoriše u jedan glas. - A kuda idete? - Ne znamo. Vodi nas ruka Božja u obliku ličnosti našeg Proroka. Morate doći pred njega. On treba da kaže šta ćemo s vama. U to vreme stigli su u podnožje brega i okruži ih gomila hodočasnika - tu su se nalazile neke blede žene, pokornog izgleda, snažna, nasmejana deca i zabrinuti muškarci ozbiljnih pogleda. Odasvud su dopirali povici čuđenja i sažaljenja. Međutim, pratioci koji su ih pratili nisu se zaustavljali, već su stalno išli napred u pratnji velike gomile mormona. Napokon stigoše do nekih kola koja su se isticala svojom veličinom i velelepnim izgledom. U njih je bilo upregnuto šest konja, dok su sva ostala imala samo dva ili u najboljem slučaju četiri konja. Pored vozača sedeo je čovek kome nije moglo biti više od tridesetak godina, ali po čijoj se masivnoj glavi i odlučnom izrazu na licu odmah videlo da je vođa. Čitao je neku knjigu sa smeđim koricama, no kad se gomila približila, on je gurnu u stranu i pažljivo sasluša izveštaj o celom događaju. Zatim se okrene prema ono dvoje zalutalih. - Ako vas povedemo sa sobom - reče on svečanim glasom - možete poći samo kao vernici naše vere. Vukovi u našem stadu nisu nam potrebni. Bolje da vam se kosti poseju po ovoj pustoši nego da postanete klica raspadanja koja vremenom zarazi celu voćku. Polazite li s nama pod takvim uslovima? - Polazim ja s vama pod ma kojim uslovima - reče Ferier s takvim oduševljenjem, da ni njihovi ozbiljni oci nisu mogli da suzdrže smešak. Samo je njihov vođa sačuvao svoj strogi i upečatljiv izraz lica. - Uzmi ga ti, brate Stendžersone - reče on - daj mu da jede i pije, a isto tako i detetu. Nek ti bude zadatak da ga poučiš našoj svetoj veri. Dovoljno smo se zadržali. Napred! Pođimo na Sion, na Sion! - Na Sion, na Sion - zagrmi gomila mormona i te reči odjeknuše duž celog dugog karavana, sve dok se nisu izgubile negde daleko, kao neko
nejasno mrmljanje. Uz fijuk bičeva i škripu točkova velika kola krenuše ponovo napred i ubrzo ceo karavan nastavi da vijuga po ravnici. Mormonski Otac čijoj su brizi bila poverena oba beskućnika, odvede ih do svojih kola, gde ih je već iščekivao spreman obed. - Ostaćete ovde - reče on. - Za par dana okrepićete se od premora. A za to vreme, sada kao i zauvek, pamtite da ste naše vere. Brigem Jang je to rekao, a on je govorio u ime Džozefa Smita, koji je glas božji.
9. CVET IZ JUTE Tu nije mesto da navodimo sva iskušenja i žrtve koje su podneli doseljeni mormoni pre no što su stigli do svog krajnjeg utočišta. S upornošću kojoj skoro nema premca u istoriji, probili su se do obala Misisipija na zapadne padine Stenovitih planina. Domoroce, divlje zveri, glad, žeđ, umor, boleštine i sve prepreke koje im je priroda mogla da postavi, savladali su oni sa anglosaksonskom upornošću. Pa ipak, dugo putovanje i nagomilane strahote uzdrmali su hrabrost i najupornijih među njima. Kada su ugledali pred sobom, svu okupanu u suncu, prostranu dolinu Jute, i kad su saznali iz usta svog vođe da je to obećana zemlja, i da će ova dosad neobrađivana zemlja odsada pa zauvek biti njihova, nije bilo niti jednog koji u iskrenoj molitvi nije pao na kolena. Jang se brzo pokazao i kao odličan administrator i kao odličan vođa. Sastavljeni su planovi i pripremljene geografske karte na kojima je ocrtan budući grad. Svuda unaokolo zemljište je raspodeljeno i dodeljeno prema društvenom položaju svakog pojedinca. Trgovcu je pripala njegova trgovina, a zanatliji njegovo zanimanje. U gradu su kao čarolijom počele da niču ulice i trgovi. Isušivalo se i ograđivalo zemljište, sadilo se i plevilo, dok narednog leta pozlaćeno klasje nije urodilo plodom. U toj neobičnoj naseobini sve je napredovalo. A sve je to natkrilio i postajao sve viši i prostraniji veliki hram, koga su podizali u središtu grada. Na tom spomeniku, kog su doseljenici podizali onome koji ih je proveo zdrave i žive kroz mnoge opasnosti, od svanuća do mraka nije prestajalo kucanje čekića i piljenje testera. Oba stradalnika, Džon Ferier sa devojčicom koja je delila njegovu sudbinu i koju je usvojio, pratili su mormone do kraja njihovog hodočašća. Mala Lusi Ferier na putu je bila sasvim dobro smeštena u kolima oca Stendžersona, u kojima su se nalazile još tri mormonove žene i njegov sin,
jogunast i drzak dvanaestogodišnji dečak. Kako se zahvaljujući dečjoj prilagodljivosti oporavila od udarca koji joj je nanela majčina smrt, brzo je postala ljubimce žena i pomirila se sa životom u svom novom, pokretnom domu pod ceradom. Čim se oporavio od svojih napora, Ferier se pokazao kao koristan vodič i neumoran lovac. On je tako brzo stekao poštovanje svojih novih saputnika, pa su ovi, kada stigoše posle svog potucanja u obećanu zemlju, jednoglasno rešili da mu treba dodeliti podjednako velik i plodan deo zemlje kao i ostalim naseljenicima, izuzimajući jedino samog Janga, Stendžersona, Kembela, Džonstona i Drebera, koji su bili četiri glavna oca zajednice. Na posedu koji je ovako stekao, Džon Ferier sagradi sebi jaku brvnaru, koju je narednih godina toliko puta dorađivao da se preobrazila u prostranu vilu. On je bio čovek praktičnog duha, vredan na poslu i veoma spretan. Njegovo čelično zdravlje dopuštalo mu je da radi od jutra do mraka na poboljšanju i obradi svoje zemlje. Tako je ispalo da su mu ekonomija i sve što mu je pripadalo izvanredno dobro napredovali. Za tri godine stajao je bolje od svojih komšija, za šest je bio imućan čovek, za devet bogat, a za dvanaest godina nije se u celom Solt Lejk Sitiju ni pola tuceta ljudi moglo meriti s njim u bogatstvu. Od velikog jezera, pa sve do dalekih Vesečkih planina, nije bilo poznatijeg imena od Džona Feriera. U jednoj jedinoj stvari vređao je osetljivost svojih istovernika. Nikakvo ubeđivanje, nikakvi dokazi nisu ga mogli navesti da po načinu svoje jednoverne braće, zavede u svom domu mnogoženstvo. Nije navodio nikakve razloge za svoje uporno odbijanje, već se zadovoljavao time da odlučno i nepokolebljivo ostane pri svojoj odluci. Neki su ga optuživali za mlakost prema prihvaćenoj veri, drugi su pak ovo pripisivali pohlepi prema bogatstvu i njegovom ustručavanju da se izloži trošku. Ostali su opet govorili o nekoj ranijoj ljubavi i nekoj plavokosoj devojci, koja je svisnula od tuge na obalama Atlantika. Kakav god razlog bio, Ferier je ostao uvereni neženja. U svakom drugom pogledu strogo se pridržavao vere mlade naseobine i stekao je ugled pravovernog i ispravnog čoveka. Lusi Ferier odrasla je u brvnari i pomagala svom poočimu u svim poslovima. Oštri planinski vazduh i lekoviti miris četinara nadomestili su devojci dadilju i majku. Godina je prolazila za godinom i ona je postajala sve viša i jača, obrazi su joj bivali sve rumeniji, a koraci sve gipkiji. Češće bi se puta neki zalutali prolaznik setio svoje mladosti prolazeći glavnim putem kraj Ferierovog imanja, kad bi ugledao njenu vitku
devojačku priliku kako skakuće po žitnim poljima ili kad bi je sreo na očevom mustangu, kojim je upravljala s lakoćom i spretnošću pravog deteta Zapada. Tako se pupoljak rascvetao u cvet. U isto vreme kada joj je otac postao najbogatiji farmer, postala je i ona najlepši primerak američkog devojaštva, kakav se samo mogao naći na padinama Pacifika. Pa ipak, nije otac prvi otkrio da se dete razvilo u ženu. To se u ovim slučajevima retko događa. Takva tajanstvena promena je suviše utanačena i postepena da bi se mogla meriti po datumima. Od svih je toga najmanje svesna sama devojka, sve dok joj na zvuk kakvog glasa ili dodira neke ruke ne zadrhti srce, i ona s ponosom i strahom dođe do saznanja da se u njoj probudila neka nova i bujnija priroda. Malo ih ima koji se ne mogu setiti dana i onih sitnih događaja koji najavljuju zoru novog života. U slučaju Lusi Ferier ova je okolnost sama po sebi bila dovoljno ozbiljna, bez obzira na uticaj koji će imati na njenu sudbinu, a pored nje i na sudbinu mnogih drugih. Bilo je toplo junsko jutro, a sveci naših dana bili su vredni kao pčele, čiju su košnicu odabrali za svoj znak. Po ulicama i na polju svuda se rasprostirao onaj isti žagor koji potiče od ljudskog rada. Na prašnjavoj glavnoj ulici nizale su se duge povorke teško natovarenih mazgi. Sve je to hrlilo na Zapad, budući da je u Kaliforniji izbila zlatna groznica, a kopneni put je vodio kroz grad Odabranih. Bila su tu stada ovaca i čopori goveda koji su navirali sa udaljenih ispaša, i povorke kola umornih iseljenika u kojima su i konji i ljudi bili podjednako iznureni od beskonačnog putovanja. Kroz svu ovu raznobojnu skupinu krčila je sebi put u galopu Lusi Ferier, veštinom izvrsnog jahača, sva zadihana i rumena u prekrasnom licu, dok je njena duga, kestenjasta kosa lepršala za njom. Dobila je od oca nalog da obavi u gradu neki posao, kao što je to već i ranije u više navrata činila, sa svom onom mladalačkom neustrašivošću koja misli samo na svoj zadatak i kako će ga izvršiti. Probisveti i pustolovi musavi od putovanja iznenađeno su se osvrtali za njom, pa i same, naizgled, neosetljive Indijance, koji su nailazili sa svojim risovim kožama, napuštao bi njihov uobičajeni stoicizam, dok su se divili lepoti bledolike devojke. Upravo je stigla do periferije grada kad primeti da joj se isprečilo veliko krdo koje su terali prilično zapušteni pastiri iz doline. Onako nestrpljivoj pošlo joj je za rukom da prebrodi ovu prepreku uguravši svog konja u nešto što joj se učinilo kao da bi moglo poslužiti kao prolaz. Međutim, kad je već prilično duboko prodrla, životinje u krdu opet se izmešaše, i ona odjednom
vide kako je potpuno opkoljena ovom nepokretnom rekom volova, mnogobrojnih unezverenih očiju i rogova. Položaj u kom se našla nije je zbunio jer je navikla da postupa sa stokom. Koristila je svaku ukazanu priliku da progura svog konja što više napred, u nadi da će se probiti kroz gužvu. Na nesreću, jedno živinče, slučajno ili namerno, zari svoje rogove mustangu u slabine, što ovoga veoma usplahiri. Za tren oka podiže se ovaj na zadnje noge, stade da frkće od besa i toliko se propinje i bacaka, da bi izbacio iz sedla svakog ko nije iole vešt jahač. Cela situacija bila je puna opasnosti. Pri svakom novom propinjanju usplahireni konj zakačio bi se ponovo o rogove, što ga je dovodilo do nove mahnitosti. Devojci nije preostalo ništa drugo, već da se održava u sedlu, jer bi joj jedna jedina greška donela groznu smrt pod kopitama nezgrapnih i prestravljenih životinja. Ovako nenaviknutoj na iznenadne opasnosti zavrti joj se u glavi, te poče da popušta dizgine. Gušeći se u oblaku prašine i od isparavanja životinja koje su se gurale, možda bi u očajanju već odavno potpuno digla ruke, da je neki ljubazan glas iza leđa ne poče uveravati kako će joj pomoći. Istog tog trenutka neka žilava, mrkoputa ruka dograbi prestravljenog konja za uzde, pa je, krčeći joj put kroz krdo, brzo odvede do predgrađa. - Nadam se da niste povređeni, gospođice - reče s poštovanjem njen spasilac. Ona podiže pogled na opaljeno, usplamtelo lice, pa se zvonko nasmeja. - Strašno sam se uplašila - reče ona slobodno - ko bi mogao i da pomisli da će se Pončo toliko unezveriti zbog gomile krava. - Hvalite boga što ste se održali u sedlu - reče onaj drugi ozbiljno. Bio je to visok, mlad čovek, grubog izgleda, a jahao je na snažnom čilašu i bio obučen u prosto lovačko odelo s dugom puškom obešenom preko ramena. - Mislim da ste vi kći Džona Feriera - primeti on. - Video sam vas kad ste dojahali iz njegove kuće. Kada ga vidite zapitajte ga da li se seća Džefersona Houpa iz Sent Luisa. Ako je on taj isti Ferier, moj otac i on bili su zajedno kuvani i pečeni. - Zar ne bi bilo bolje da dođete i upitate ga lično? - zapita ona stidljivo. Mladiću je izgleda takav predlog bio po volji, jer su mu tamne oči zasvetlele od zadovoljstva. - Učiniću tako - reče - dva meseca smo bili u planini, pa nismo baš opremljeni za posete. Moraće nas primiti ovakve. - On vama mnogo šta ima da zahvali, a imam i ja - odgovori ona. - Mnogo me voli. Da su me izgazile ove krave, nikad to ne bi preboleo. - Ne bih ni ja - reče njen sagovornik.
- Vi! Ne razumem. Šta bi to značilo za vas. Vi čak niste ni naš prijatelj. Na ovu opasku lice mladog čoveka se toliko natušti, da se Lusi Ferier glasno nasmeja. - No, no, nisam tako mislila - reče ona - naravno da ste nam sada prijatelj. Morate da nas posetite. A sada moram da idem inače mi otac neće više poveriti nikakav posao. Doviđenja! - Doviđenja - odgovori on, skidajući svoj široki sombrero i pri rukovanju joj se pokloni. Ona okrene svog mustanga, švićnu ga bičem i odjuri širokom ulicom u oblaku prašine. Mladi Džeferson Houp, snužden i ćutljiv, nastavi da jaše sa svojim saputnicima. I on kao i oni, bili su u potrazi za srebrom po planinama Nevade, te su se vraćali u Solt Lejk Siti, nadajući se da će tamo doći do kapitala s kojim bi mogli da otvore rudnik na naslagama koje su bili otkrili. Sve do ovog iznenadnog događaja koji mu je skrenuo misli u drugom pravcu, bio je isto toliko zaokupljen ovim poslom kao i ostali. Međutim, pojava ove lepe devojke, sveže i zdrave kao planinski lahor, duboko je uzburkala njegovo neobuzdano, vulkansko srce. Kad mu ona nestade s vidika, postalo mu je jasno da je došlo do krize u njegovom životu i da mu kako poslovi sa srebrom, tako ništa drugo nikada više neće biti toliko važno kao ovaj novi osećaj koji ga je potpuno obuzeo. Ljubav koja mu se pojavila u srcu nije bila neki nagli, varljivi i dečački hir, već divlja, žestoka strast jednog čoveka jake volje i naravi koja zahteva poslušnost. Bio je naviknut da uspe u svemu što preduzima. Stoga se zarekao u sebi da neće popustiti ni u ovome, ako uspeh bude zavisio od ljudskog napora i istrajnosti. Još iste večeri posetio je Džona Feriera, a zatim mnogo puta nakon toga, tako da se sasvim odomaćio u farmerovoj kući. Džon, onako izdvojen u toj dolini i obuzet svojim poslom, malo je imao prilike da zadnjih deset godina čuje novosti iz okolnog sveta. Sve je to Džeferson Houp znao i ispričao na jedan način koji je isto tako zanimao Lusi kao i njenog oca. U Kaliforniji je bio pionir, pa je znao da ispriča mnogo čudnih priča o stečenim i izgubljenim bogatstvima u tim vrtoglavim danima. Bio je izviđač, traper, kopač srebra i rančer. Gde god bi izbila neka uzbudljiva pustolovina, Džeferson Houp je bio tu. Ubrzo on postade miljenik starog farmera, koji ga je glasno obasipao pohvalama. Lusi ga nije hvalila, ali zato njeni rumeni obrazi i sjajne, presretne oči oduvek su jasno pokazivale da više nije gospodar svog srca. Može biti da njen čestiti otac ove znake nije primećivao, ali oni nisu promakli čoveku koji je to srce osvojio.
Jedne letnje večeri dojahao je u galopu putem i zaustavio sa pred vratima. Lusi se nalazila na pragu, pa mu je pohitala u susret. On prebaci uzde preko ograde i pođe uz stazu. - Odlazim, Lusi - reče držeći obe njene ruke u svojim i gledajući joj nežno u lice. - Ne tražim od tebe da već sada pođeš sa mnom, ali jesi li voljna da to učiniš kad se budem vratio? - A kad će to biti? - zapita ona uz osmeh, porumenevši. - U najgorem slučaju kroz par meseci. Doći ću, mila, i isprosiću te. Nema nikoga ko bi nam se mogao isprečiti. - A šta će otac? - zapita ona. - On je dao svoj pristanak pod ustavom da ovi rudnici srebra dobro prorade. Ali toga se ne bojim. - E, pa naravno, ako ste se ti i otac sporazumeli, onda se nema šta reći - prošapta ona naslonivši svoj obraz na njegove široke grudi. On se sagnu i poljubi je. - Znači, rešeno je. Što duže stojim ovde, tim će mi biti teže da krenem. Čekaju me u kanjonu. Doviđenja, jedina, mila moja, doviđenja! Kroz dva meseca se vidimo. Još dok je govorio on se otrže od nje, pa uzjaha konja i udalji se u divljem galopu, ni ne okrenuvši se; kao da se plašio da će ga napustiti njegova odlučnost ako se obazre i još je jednom vidi. Ona je stajala navratima dugo gledajući za njim, sve dok nije iščezao s vidika. A zatim se vrati u kuću kao najsretnija devojka države Juta.
10. DŽON FERIER RAZGOVARA S PROROKOM Tri nedelje su prošle otkako je Džeferson Houp sa svojim drugovima napustio Solt Lejk Siti. Džonu Ferieru se paralo srce pri pomisli na povratak mladog čoveka i na predstojeći gubitak svoje usvojenice. Njeno blistavo presretno lice više ga je teralo da se pomiri s tim dogovorom nego ma koji razborit razlog. Negde na dnu svoje odlučne prirode oduvek je bio uveren da nema te sile koja će ga naterati da uda svoju kćer za nekog mormona. On takav brak uopšte nije ni smatrao brakom, već sramotom i nesrećom, i ma šta da je mislio o mormonskom učenju, u ovoj stvari je bio nepopustljiv. No, ipak, morao je da drži jezik za zubima, budući da je tada u Zemlji svetih bilo veoma opasno iznositi neko nepravoverno mišljenje. Da, bilo je veoma opasno, tako opasno da su se svi, pa i oni najposvećeniji, usuđivali samo poluglasno da iznose svoja religiozna mišljenja, kako im se ne bi štogod omaklo, krivo protumačilo i uskoro se osvetilo. Mormoni, iako su iskusili šta znači biti žrtva progona, sad su i sami proganjali, i to u najstrašnijem smislu reči. Ni inkvizicija u Sevilji, ni nemački Vehmger-licht, niti tajna italijanska udruženja nisu bila u stanju da pokrenu moćniju mašineriju od one koja se kao mora nadnela nad državu Juta. Nevidljivost i tajanstvenost povezana s tom organizacijom činili su je dvostruko strašnom. Izgledalo je da ona zna sve i može sve, mada se nije ni videla ni čula. Ko god bi se izjasnio protiv crkve, jednostavno bi iščezao i niko ne bi znao kuda se deo i šta ga je snašlo. Kod kuće bi ga čekali žena i deca, ali se otac nikad nije vratio da ispriča kako mu je bilo u rukama njegovih tajnih sudija. Na nesmotrenu reč i neobazrivi postupak nadovezivalo se uništenje, a ipak niko nije dokučio prirodu te strašne sile koja je lebdela nad njima. Otud nije nikakvo čudo da su ljudi, kud god bi se makli, drhtali od straha, pa ni usred pustinje nisu smeli da pisnu o onom što misle.
Ispočetka se ova nevidljiva i strašna sila okomila samo na otpadnike koji su, prihvativši mormonsku veru, hteli kasnije da je izopače ili napuste. Međutim, uskoro je uzela većeg maha. Broj odraslih žena bio je nedovoljan, a poligamija bez žena bila je sasvim jalova doktrina. Počeše da stižu glasine u ubijenim doseljenicima i poharanim logorima, i to u krajevima gde se indijanci nikada nisu ni videli. Međutim u haremima otaca pojavile bi se nove žene koje su plakale i venule od tuge, a na licima nosile tragove neugašenog užasa. Putnici koji bi se u kasne sate vraćali iz planine, govorkali su o bandama maskiranih, naoružanih ljudi, sakrivenih i nečujnih, koji su im se prikradali u mraku. Ova zuckanja i prepričavanja dobijala su sve ozbiljnije razmere, sve češće se potvrđivala u stvarnosti, dok se na kraju nisu uobličila u sasvim određen i stvaran pojam. I dan-danas se na usamljenim rančevima američkog Zapada pominju zlokobna imena Danajtove bande i Anđela osvetnika. Ovakvo potpunije saznanje o organizaciji koja izaziva ta čuda i pokore, nikako nije ublažilo već, naprotiv, još je više pogoršalo užas koji je ova ulivala u ljude. Niko nije znao ko pripada toj bezobzirnoj družini. Imena učesnika ovih krvavih i nasilnih dela počinjenih u ime vere, držana su u dubokoj tajnosti. Isti onaj prijatelj kome ste poverili svoje sumnje u Proroka i njegovu misiju, mogao je da bude baš onaj koji će da vam se pojavi u noći da ognjem i mačem sprovede strašnu odmazdu. Stoga se svaki čovek plašio svog suseda i niko nije govorio o stvarima koje su mu ležale na srcu. Jednog lepog jutra, kad se Džon Ferier upravo rešavao da izađe na svoja žitna polja, začu kako je škljocnula brava. Pogleda kroz prozor i primeti kako se stazom penje neki debeli, sredovečni čovek riđoplave kose. Pljuvačka mu zastade u grlu, jer ovo nije bio niko drugi već sam veliki Brigam Jang. Pun strepnje jer je znao da mu ovakva poseta predskazuje malo dobra, Ferier potrča do vrata da pozdravi velikog mormonskog vođu. Ovaj, međutim, primi njegov pozdrav hladno, pa ozbiljnog lica pođe za njim u dnevnu sobu. - Brate Ferier - reče sednuvši i gledajući oštro u farmera ispod svojih svetlih trepavica - pravi vernici bili su ti dobri prijatelji. Pokupili smo te kad si u pustinji umirao od gladi, podelili s tobom svoju hranu, doveli te mirno do Izabrane doline, dali dobar komad zemlje i dozvolili da pod našom zaštitom postaneš bogat. Nije li tako? - Tako je - odgovori Džon Ferier.
- Zauzvrat za sve postavili smo samo jedan uslov: da prigrliš pravu veru i da se u svemu pridržavaš njenih običaja. To si obećao, i to si, ako je javno mnjenje tačno, propustio da činiš. - A šta sam to propustio? - zapita Ferier podignuvši ruke kao da traži objašnjenje. - Zar nisam dao za zajednički fond? Zar nisam odlazio u hram? Zar nisam... - Gde su ti žene? - zapita Jang, osvrćući se unaokolo. - Zovni ih, neka uđu, da ih pozdravim. - Oženio se nisam, istina je - odgovori Ferier. - Ali žena je bilo malo, a mnogo onih koji su imali veća prava od mene. Ja nisam bio usamljen, imao sam kćer koja može da me posluži kada mi šta zatreba. - Baš o kćeri bih i hteo da govorim s tobom - reče vođa mormona. - Porasla je i postala cvet Jute, tako da je našla milosti u očima mnogih koji visoko stoje u ovoj zemlji. Džon Ferier oseti neku zebnju. - Kruže priče u koje bih želeo da ne verujem, priče da se obećala nekom neznabošcu. To mora da je dokona brbljarija. Šta je trinaesta zapovest u knjizi posvećenog Džona Smita: „Neka se svaka devojka uda za jednog od odabranih; ako se uda za neznabošca, čini time smrtni greh.“ Budući da je tako nije moguće da ti koji propovedaš svetu veru dozvoljavaš svojoj kćeri da je prekrši? Džon Ferier nije odgovorio ništa, već se nervozno poigravao sa svojim jahaćim bičem. - Na ovom jednom pitanju iskušaće se koliko je iskrena tvoja vera; tako je rešeno na Svetom savetu četvorice. Devojka je mlada i mi nećemo da je privenčamo za sedu kosu, niti hoćemo da je potpuno lišimo izbora. Mi, Oci, imamo mnogo junica {8} , ali njih moraju da imaju i naša deca. Stendžerson ima sina, a i Dreber; svaki od njih bi rado prihvatio tvoju kćer. Pusti je neka izabere među njima. Mlađi su, bogati i u pravoj veri. Šta kažeš na to? Ferier, natmurenih obrva, izvesno vreme osta ćuteći. - Dajte nam vremena - reče on na kraju. - Moja kćer je veoma mlada, tek što je dorasla za udaju. - Imaće mesec dana da bira - reče Jang dižući se sa stolice. - A po isteku tog roka, daće nam svoj odgovor. Upravo je prolazio kroz vrata kad se odjednom, sav crven u licu, okrete gledajući očima koje su sevale. I tad zagrmi:
- Bolje bi bilo, Džone Feriere, da ste oboje, i ti i ona, odavno ostavili svoje kosti da trunu usred Sijera Blanko, nego da se svojom bednom voljicom suprotstavljate naredbama Svete četvorice. Zapretivši pokretom ruke, on se okrenu od vrata i Ferier začu škripu njegovih teških koraka po šljunku na stazi. Podbočivši se rukama o kolena sedeo je Ferier i razmišljao kako da iznese tu stvar pred svoju kćer. Odjednom oseti da se neka meka ruka spustila na njegovu. On diže glavu i ugleda Lusi. Jedan pogled na njeno bledo i prestrašeno lice reče mu da je sve čula. - Nisam mogla da ne čujem - reče ona kao odgovor na njegov pogled. - Glas mu se orio po celoj kući. Ah oče, oče, šta ćemo? - Ne plaši se - odgovori on privlačeći je k sebi i milujući je svojom širokom, grubom rukom po kestenjastoj kosi. Uredićemo to već na neki način. Tvoja sklonost prema onom momku nije oslabila, zar ne? Jedini njen odgovor bio je jecaj i stisak ruke. - Nije, svakako da nije i ne bih ni voleo da jeste. On je pošten i zgodan momak. Sutra kreće jedna grupa ljudi za Nevadu, pa ću udesiti da mu pošaljem poruku: da mu javim u kakvom smo škripcu. Koliko ga poznajem stvoriće se on ovde brže od telegrama. Lusi se nasmeja kroz suze. - Kada dođe, posavetovaće nas šta da radimo. Ali ja se bojim za tebe, dragi moj. Čuju se... čuju se tako strašne priče o onima koji se suprotstave Proroku; njima se uvek događa nešto strašno. - Ali mi mu se do sada još nismo suprotstavili - odgovori njen otac. - Biće vremena za kavgu kada to budemo učinili. Pred sobom imamo još čitav mesec, a kad se on primakne kraju mislim da će biti najbolje da se izgubimo iz države Juta. - Da napustimo Jutu? - Tako otprilike. - Ali farma? - Ponećemo ono što možemo u novcu, a ostalo ćemo napustiti. Da kažem istinu Lusi, nije mi ovo prvi put da na tako nešto pomišljam. Ne marim ti ja da se na kolenima klanjam, kao što ovi ovde čine, pred svojim dronjavim prorokom. Ja sam Amerikanac, čovek rođen u slobodi. Isuviše sam star da to naučim. Ako neko počne da mi zabada nos po farmi, može mu se lako dogoditi da naleti na metak koji mu ide u susret. - Ali oni nas neće pustiti - primeti njegova kći.
- Pričekaj samo da dođe Džeferson i vrlo brzo ćemo to srediti. U međuvremenu, milo moje, nemoj da mi se uzrujavaš i nemoj da roniš suze, inače će, kad te ugleda, napasti mene. Nema razloga za strah i nema nikakve opasnosti. Džon Ferier je veoma uverljivo izgovorio ove utešne reći. Ipak Lusi nije promaklo da je on te noći s neuobičajenom pažnjom zaključao vrata i veoma pomno očistio i nabio svoju staru, zarđalu lovačku pušku koja mu je visila na zidu u spavaćoj sobi.
11. BEG ZA SPAS ŽIVOTA Narednog jutra, posle razgovora s mormonskim prorokom, Džon Ferier krene u Solt Lejk Siti 14, pa pošto je pronašao svog poznanika koji je išao u planine Nevade, poveri ovome svoju poruku za Džefersona Houpa: da obavesti mladića o neposrednoj opasnosti koja im preti i kako bi bilo veoma važno da se vrati. Kad je to obavio bi mu lakše, te se vrati kući kao da mu je kamen spao sa srca. Kad se približavao farmi iznenadi se kad vide da je o stub sa svake strane vrata vezan po jedan konj. A još više se iznenadio kad je ušao u kuću i video da su mu dnevnu sobu zaposela dva mladića. Jedan od njih, izbuljena, bleda lica, zavalio se u stolici za ljuljanje i upro nogama o peć. Onaj drugi, neki momak širokog vrata i grubijanskih crta lica, stajao je pred prozorom s rukama u džepovima, zviždukajući neku poznatu crkvenu pesmu. Kad je Ferier kročio unutra, obojica mu klimnuše glavom, a onaj u stolici za ljuljanje otpoče razgovor. - Ti nas možda i ne poznaješ - reče on. - Ovo je sin oca Drebera, a ja sam Džozef Stendžerson, koji je s tobom putovao kroz pustinju, kada je Gospod pružio ruku svoju i prihvatio te pod svoje istinsko okrilje. - Kao što će učiniti i sa svim narodima na svetu, kada odabere za se svoj čas - reče drugi kroz nos. - On je spor, ali dostižan. Džon Ferier hladno se nakloni. Odmah je pogodio ko su mu posetioci. - Došli smo - produži Stendžerson - da po savetu svojih otaca zaprosimo ruku tvoje kćeri za onog od nas dvojice koji se bude tebi i njoj više svideo. Kako ja imam svega četiri žene, a brat Dreber njih sedam, čini mi se da je moj zahtev opravdaniji. - Ne, ne, brate Stendžersone - povika drugi - nije u tome stvar koliko žena imamo, već koliko ih možemo izdržavati. Meni je otac sada predao svoje mlinove, i ja sam bogatiji.
- Ali moji su izgledi bolji - reče drugi zagrejano. - Kada bog ukloni mog oca, ja nasleđujem njegovu ostavštinu i fabriku kože. Osim toga, ja sam i stariji od tebe, a i u crkvi viši po položaju. - Neka devojka odluči - uzvrati mladi Dreber, smešeći se, izveštačeno svom sopstvenom liku u ogledalu. - Prepustimo sve njenoj odluci. Džon Ferier u kom se sve zakuvalo, stajao je na vratima za vreme ovog dijaloga i s mukom se uzdržavao da svojim jahaćim bičem ne raspali svoje posetioce po leđima. - Slušajte vas dvojica - reče na kraju prilazeći im - kada vas moja ćerka bude pozvala, možete da dođete, ali dotle mi nemojte više izlaziti na oči. Oba mlada mormona se zaprepašteno zablenuše u njega. Ovo takmičenje među njima predstavljalo je u njihovim očima za nju i njenog oca najveću čast. - Iz ove sobe ima dva izlaza - povika Ferier - tamo su vrata, a tu je prozor. Birajte koji hoćete? Toliko je razjarenost izbijala iz njegovog preplanulog lica, toliko je pretnje bilo u njegovim dignutim, mršavim rukama, da oba posetioca skočiše na noge i pokupiše se. Stari farmer pođe za njima do vrata. - Obavestite me kad se nagodite - reče podsmešljivo. - Platićeš ti za ovo - uzviknu Stendžerson, bled od besa. - Suprotstavio si se Proroku i Svetoj četvorici. Zažalićeš ti još zbog ovog u životu. - Ruka Gospodinova pašče na tebe svom težinom svojom - viknu mlađi Dreber. - Podići će je i satreće te. - Onda ću sa satiranjem da počnem ja - uzviknu besno Ferier i jurnu uz stepenice po svoju pušku, koju bi svakako dograbio da ga Lusi nije ščepala za ruku i zadržala. No, još pre nego što je uspeo da je se oslobodi, razabrao je po topotu konjskih kopita da su odmaglili. - Balavi licemerni nitkovi - uzviknu on, brišući znoj sa čela. - Više bih voleo da te vidim u grobu, nego kao ženu jednog od njih. - Ja bih radije umrla, oče - odgovori hrabro ona - ali Džeferson će brzo doći. - Da. Do njegovog dolaska neće potrajati još dugo. Čim pre tim bolje. Ne znamo šta dalje da preduzimamo. A zaista, bilo je već krajnje vreme da dođe neko ko bi bio u stanju da pruži savet i pomoć starom, odvažnom farmeru i njegovoj usvojenici. U celoj istoriji ove naseobine nije se dogodio ovakav slučaj iskazane neposlušnosti prema autoritetu očeva. Kad su se i manji gresi tako strogo
kažnjavali, kakva li tek sudba očekuje ovog buntovnika nad buntovnicima. Ferier je dobro znao da mu tu neće koristiti ni njegovo bogatstvo ni položaj. Ta i drugi, isto toliko bogati i priznati kao on, iščezli su pre njega, a imovina im je predata crkvi. Iako je bio hrabar čovek, steglo ga je oko srca zbog nejasnog i mračnog bauka koji se nad njim nadneo. Čvrsto, stisnutih zuba, suprotstavio bi se svakoj poznatoj opasnosti, ali je od ove neizvesnosti zazirao. Međutim, pred ćerkom je prikrivao taj strah pretvarajući se kao da celu stvar uzima olako, samo što je Lusi, oštrim okom onoga koji voli, jasno videla da je zabrinut. Očekivao je da će mu od Janga stići nekakva poruka ili prekor zbog njegovog ponašanja, i nije se prevario; samo što mu je ona stigla na jedan sasvim neočekivan način. Narednog jutra čim je ustao, zgranuo se kad je zatekao u postelji četvrtast komad papira priboden na prekrivaču, baš u visini grudi. Na njemu je stajalo ispisano velikim, nepravilnim slovima: „Dato ti je dvadeset devet dana da se popraviš, a onda"... Jedna ovakva opomena ulivala je više straha od ma koje pretnje. Način na koji je ova opomena dospela u njegovu sobu, ostavljao je Džona Feriera u dubokoj pometnji, budući da je posluga spavala u sporednoj zgradi i da su vrata i prozori bili čvrsto zatvoreni. Zgužvao je papir s namerom da o tome ne kaže ni reč svojoj ćerki, ali od ovog nemilog događaja poče da oseća još jaču strepnju. Šta mogu snaga i hrabrost protiv neprijatelja naoružanog takvim tajanstvenim silama? Ruka koja je tu iglu pribola, slobodno mu je mogla probosti i srce. Sledećeg jutra potresao se još više. Upravo su seli da doručkuju, kad Lusi kriknu od iznenađenja pokazavši na tavanicu. Nasred tavanice bio je našvrljan, po svemu sudeći ugarkom, broj 28. Njegova ćerka nije shvatila o čemu se radi, a on joj to nije ni razjasnio. Te noći je probdeo i stražario s puškom u ruci. Nije ni video ni čuo ništa, pa ipak, ujutru je napolju na njegovim vratima stajalo ispisano veliko 27. Tako je prolazio dan za danom, i on je bivao načisto da su njegovi neprijatelji, redovno kao što je zora svitala, vodili svoj dnevnik i na nekom neočekivanom mestu označavali koliko mu dana još preostaje od roka datog mu za donošenje odluke. Katkad bi se ti zlokobni brojevi pojavili po zidovima, katkad po podovima, a ponekad u obliku plakatića zalepljenih na daščicama od vrata ili ograde. Džon Ferier, kraj sve svoje budnosti, nije mogao da otkrije odakle su dolazile ove svakodnevne opomene. Kad bi ih ugledao, sad ga je
već spopodala neka skoro sujeverna strava. Postajao je sve nespokojniji i nemirniji, a oči mu dobiše unezveren pogled, kao u gonjene zveri. Preostala mi je još jedna jedina nada: da će naići mladi lovac iz Nevade. Dvadeset se pretvorilo u petnaest, petnaest u deset, a Džeferson Houp se nije javljao. Brojevi su se stalno smanjivali, a od njega još uvek nikakvog znaka. Kad god bi putem odjeknuo topot nekog konjanika ili povik nekog goniča na svoje stado, stari farmer bi pohitao do vrata u nadi da je pomoć napokon stigla. Najzad, kad vide da se pet pretvorilo u četiri, a ovo u tri, on izgubi svu hrabrost i napusti svaku nadu u beg. Ovako sam, sa slabim poznavanjem planina koje okružuju naseobinu, znao je da je nemoćan. Putevi kojima se često saobraćalo strogo su čuvani i nadgledani, tako da njima niko nije mogao da prođe bez propusnice Saveta. Ma kud da se okrenuo izgledalo mu je da ne može da izbegne udarac koji mu se pripremao. Ali u svojoj odluci, da radije raskrsti sa životom no što će pristati na ono što je smatrao kao obeščašćenje svoje kćeri, starac se nijednom nije pokolebao. Jedne večeri sedeo je sam duboko razmišljajući o svojim brigama, uzaludno tražeći neki izlaz. Tog jutra se na zidu njegove kuće pokazala brojka 2, a sledeći dan biće poslednji od roka koji mu je dodeljen. Šta li će se tad dogoditi? Kipelo mu je u glavi od zloslutnih i strašnih misli. A s ćerkom, šta li će biti s njom kad njega više ne bude? Zar iz te nevidljive mreže koja se navlačila svuda oko njih, nema baš nikakvog izlaza. Glava mu klonu na sto i starac zajeca pri pomisli na vlastitu nemoć. Al’ šta je to? U noćnoj tišini čulo se vrlo jasno neko šuškanje, kao neko lagano grebanje. Dopiralo je sa kućnih vrata. Ferier se prišunja u hol, pa naćuli uši. Za nekoliko trenutaka nastupi tišina, a zatim se ponovi tihi, prigušeni šum. Očigledno je neko veoma blago kucao na vrata. Je li to ubica, koji dolazi da u ponoć sprovede odluku tajnog suda? Ili samo neki glasnik koji stavlja znak da je nastupio zadnji dan? Ferier u se učini da bi lakše podneo iznenadnu smrt nego ovo iščekivanje koje mu je kidalo živce i jedilo srce. On se odluči, podigne rezu i širom otvori vrata. Napolju je bilo sve tiho i mirno. Noć je bila prekrasna, a nad glavama su treperile zvezde. Pred kućom prostirao se mali ograđeni vrt. U vrtu i na putu nije bilo ni žive duše. Ferier odahnu. Stade da se ogleda i pogled mu se slučajno zaustavi pred vlastitim nogama. Na svoje iznenađenje primeti nekog čoveka koji se sa raširenim rukama i nogama prostro na zemlji.
Toliko se uzrujao na ovaj prizor, da je morao da se osloni o zid i rukom stisne grlo da ne bi uzviknuo. U prvi mah je pomislio da je taj čovek, prostrt pred njegovim nogama, nekakav ranjenik ili smrtnik, ali kad ga je bolje pogledao primeti da se kao zmija po zemlji izvija i uvija u pravcu hola. Čim se jednom našao u kući, čovek skoči na noge, zatvori vrata i preneraženi farmer ugleda neustrašivo i odlučno lice Džefersona Houpa. - Blagi bože - procedi Džon Ferier - vere mi, baš si me uplašio. Šta te je nateralo da ulaziš na takav način? - Dajte mi da jedem - reče promuklo lovac. - Četrdeset osam sati nisam okusio ni mrvice hleba, ni gutljaj vode. - Prionuo je svojski na hleb i hladno meso koji su preostali na stolu od domaćinove večere, te halapljivo pojede sve što je zatekao. Kada je utolio glad on zapita: - Da li se Lusi dobro drži? - Da. Ona ne zna za opasnost. - To je dobro. Kuću čuvaju i motre sa svih strana. Da bih ih zavarao morao sam da se ovako došunjam. Mogu oni da se sete svakog vraga, ali lovcu sa Vesečkih planina nisu dorasli. Sada kada je video da ima odanog saveznika, oseti se Džon Ferier sasvim drugim čovekom. Zgrabio je mladića za žuljavu ruku, i stisnu je srdačno. - Ti si prava ljudina - reče on. - Malo ima takvih ljudi koji bi podelili naše muke i nevolje. - Sasvim dobro ste rekli - odgovori mladi lovac. - Ja vas veoma cenim, ali da se radi samo o vama, dva puta bih se predomislio pre nego što bih stavio glavu u ovaj osinjak. No, da znate, došao sam ovamo zbog Lusi, i pre će biti jednog Houpa manje u državi Juta, nego što će neko smeti da joj naudi. - Pa šta da radimo? - Sutra je vaš zadnji dan, ako noćas ništa ne preduzmete, propali ste. U Orlovskom klancu čekaju me mazga i dva konja. Koliko imate novaca? - Dve hiljade dolara u zlatu i pet hiljada u novčanicama. - To je dosta. I ja mogu da dodam isto toliko. Moramo da se probijemo kroz planine do Karson Sitija. U ovoj situaciji trebalo bi odmah da probudimo Lusi. Dobro je i to što posluga ne spava u kući. Dok je Ferier bio odsutan i pripremao svoju kćer za predstojeći put, Džeferson Houp zamota u mali zavežljaj sve namirnice koje je mogao da nađe, i napuni jedan zemljani krčag, jer je iz iskustva znao da u planini ima malo izvora i. da su daleko jedan od drugog. Tek što je završio sa svojim pripremama, vrati se i farmer sa svojom ćerkom, obučenom i spremnom za
polazak. Zaljubljeni se pozdraviše toplo, ali kratko, jer je svaki minut bio dragocen, a trebalo je još mnogo toga učiniti. - Moramo odmah da krenemo - reče Džeferson Houp, govoreći tihim, ali odlučnim glasom, kao neko ko shvata svu veličinu opasnosti, ali je očeličio svoje srce pa joj se uvek može suprotstaviti. - Prednji i zadnji ulaz nalaze se pod prismotrom. Sa malo opreza mogli bismo da pobegnemo kroz bočni prozor, pa preko polja. Kad se jednom dokopamo puta bićemo samo dve milje od klanca gde nas čekaju konji. Do svitanja mogli bismo da pređemo pola puta kroz planine. - A šta ćemo ako nas zaustave? - zapita Ferier. Houp se udari po dršci od revolvera koji mu je izvirivao iz futrole. - Ako ih bude mnogo, povešćemo dvojicu, trojicu sa sobom na drugi svet - reče on s mračnim osmehom. U kući su sva svetla bila ugašena, tako da je Ferier s tamnog prozora mogao po poslednji put da baci pogled na svoja polja koja se sada spremao da napusti zauvek. No, on se već odavno pripremao na ovu žrtvu, a pomisao na sreću i čast njegove kćeri prevagnula je nad žaljenjem za razorenom imovinom. Sve je izgledalo tako mirno i srećno, i šuškanje drveća i bešumni, široki, žitni prekrivač, pa čoveku ne bi palo ni na kraj pameti da u svemu tome vreba zao duh ubistva. Pa, ipak, bled i odlučan izraz lica mladog lovca sasvim jasno je pokazivao šta je sve prilikom svog probijanja video; upravo toliko da stari Ferier može da bude sasvim zadovoljan sa ovakvim razvojem okolnosti. Ferier je nosio kesu sa zlatom i banknotama, Džeferson Houp vodu i ono malo namirnica, dok je Lusi imala maleni zavežljaj sa nekoliko njenih najdragocenijih stvari. Otvoriše prozor veoma lagano i pažljivo dočekaše tamni oblak koji je još više zamračio noć, pa se tada, jedan za drugim, provukoše u mali vrt. Zadržavši disanje, zgureni hitro pretrčaše spotičući se, pa se dograbiše zaklona u živici, duž koje prođoše neprimetno do otvora koji je vodio u žitno polje. Tek što su se primakli otvoru, mladić odjednom povuče dole u senu svoja dva saputnika, pa se pružiše i ostadoše dršćući ne puštajući od sebe ni glasa. Sreća da je Houpu njegov prerijski život izoštrio sluh kao u risa. Tek što su mu se prijatelji šćućurili, na nekoliko jardi od njih začu se tužan zov planinske sove, kome se odmah, nedaleko odatle, odazva drugi. Tada se pred otvorom živice pojavi neka tamna, nejasna prilika koja ponovi taj žalostivi zov, nakon čega se u tami pomoli i onaj drugi.
- Sutra u ponoć - reče prvi, koji je izgleda bio važniji. - Kad leganj {9} tri puta krikne. - Dobro - odvrati drugi. - Da li da kažem bratu Dreberu? - Prenesi mu to, a od njega i drugima. Devet prema sedam! - Sedam prema pet! - ponovi drugi, pa obe prilike nestadoše u različitim pravcima. Završne reči bile su očigledno lozinka i odziv. Onog časa kada su im se koraci izgubili u daljini, Džeferson Houp se diže i pomogavši svojim saputnicima da prođu kroz otvor, povede ih što god je brže mogao kroz njive, pridržavajući Lusi, a kad je ova počela da gubi snagu, skoro je i ponese. - Žurite! Žurite! - govorio je zadihano, s vremena na vreme. - Prolazimo kroz pojas straže, žurite, od brzine nam zavisi sve. Kada su se jednom našli na glavnom putu, napredovali su brzo. Samo su jednom naišli na nekog, ali im uspe da uteknu u polje. Negde ispred grada lovac skrenu na krševitu usku stazu koja je vodila u planine. Nad njima su se pomolila dva tamna, zupčasta vrha, a procep koji je vodio između ovih bio je Orlovski kanjon, gde su ih čekali konji. S nepogrešivim instinktom snalazio se Džeferson Houp među velikim gromadama i duž korita nekog isušenog vodenog toka, te stigoše u jedan povučen ugao zaklonjen stenama, gde su čekale, privezane za kola, verne životinje. Devojku posadiše na mazgu, jednog konja uzjaha stari Ferier sa svojom kesom novca, a drugog je strmom i opasnom stazom vodio sam Džeferson Houp. Bio je to užasan put, koji bi smutio svakog ko nije vičan da se s prirodom susreće u svoj njenoj divljoj hirovitosti. S jedne strane na hiljadu i više stopa uzdizala se velika litica. Crna, strašna i preteča, s dugim bazaltnim stubovima na hrapavoj površini, poput rebara nekog skamenjenog čudovišta. Na drugoj strani je surovi haos od gromada i hrpe stena onemogućavao svaki prilaz. Između jednog i drugog provlačila se nepravilna staza, čas tako uska da su je morali prevaljivati jedan za drugim, čas tako teška, da njome uopšte ne bi mogao da pređe neki neiskusni jahač. Pa ipak, uprkos svim opasnostima i teškoćama, beguncima je laknulo jer je svaki njihov korak povećavao rastojanje između njih i onog užasa od koga su bežali. Međutim, uskoro se pokazalo da se još uvek nalaze pod vlašću Svetih. Upravo kad su stigli u najkrševitiji i najtmurniji deo klanca, Lusi iznenada kriknu i pokaza gore. Na jednoj steni sa koje se pružao pogled na stazu, i koja se zloslutno i jasno ocrtavala prema nebu, stajao je usamljeni stražar.
On ih je primetio, te kroz grobnu tišinu u klancu odjeknu njegov vojnički poziv: - Ko ide? - Putnici za Nevadu - reče Džeferson Houp s rukom na pušci koja je visila kraj sedla. Lepo su videli kako se usamljeni stražar latio puške i netremice se zagledao dole u njih, kao da nije zadovoljan njihovim odgovorom. - Čijom dozvolom? - zapita on. - Svete četvorice - odgovori Ferier. Njegova mormonska iskustva poučila su ga da je to najviša vlast na koju se može pozvati. - Devet prema sedam - povika stražar. - Sedam prema pet - odvrati Džeferson Houp, setivši se lozinke koju je čuo u vrtu. - Prođite, bog neka je s vama - reče glas odozgo. Ispod njegovog stražarskog mesta staza se širila, te su konji mogli da pređu u kas. Kad su se osvrnuli videli su usamljenog stražara oslonjenog na pušku, i postade im jasno da su prošli najistureniju stražu izabranog naroda i da se pred njima otvara sloboda.
12. ANÐELI OSVETE Celu noć krčili su sebi put kroz izukrštane klisure i nepravilne i stenovite staze. Nekoliko puta su zalutali, ali zahvaljujući Houpovom temeljnom poznavanju planina, izbili su opet na pravi put. IJ osvit jutra pred njima puče veličanstven, premda surovi krajolik. Sa svih strana isprečili su se visoki, snegom prekriveni bregovi koji su izvirili jedan iznad drugog. S jedne i druge strane dizale su se okomito stenovite padine, tako da im se ariš i borje skoro nadnosilo nad glavama. Činilo se da bi ih dašak vetra oborio na njih. Strah od takve mogućnosti nije bio baš tako neosnovan, jer je pusta dolina bila prosto zasuta drvećem i gromadama. Pa i sad, baš kad su prolazili, survala se gromoglasno neka velika stena, tutnjeći potmulo, što izazva jeku po ponorima, a umorne i prestravljene konje natera u galop. Kako se sunce na istoku sve više dizalo, sve jasnije i jasnije postajale su snežne kape ogromnih planina, i kao da su se palile poput svetiljki pred neku veliku svetkovinu dok god nisu zablistale i postale sasvim crvene. Ovaj veličanstveni prizor razgalio je srca tri izbeglice i ulio im nove snage. Najednom hučnom gorskom potoku koji je izvirao iz neke jaruge, zastadoše da napoje konje, i tu su na brzinu doručkovali. Lusi i njen otac bi se zadržali i duže, ali Džeferson Houp ostade neumoljiv. - Verovatno da su nam dosad već ušli u trag - reče on. Sve nam zavisi od brzine. Kada budemo u Karsonu, na sigurnom mestu, moći ćemo da se odmaramo do mile volje. Celog tog dana probijali su se kroz tesnac, a pred veće su računali da ih više od trideset milja deli od njihovih neprijatelja. Kad je nastupila noć izabrali su podnožje jedne isturene stene, gde su im litice pružile izvesnu zaštitu od hladnog vetra; tamo, sklupčavši se jedan do drugog da se ugreju, prospavaše nekoliko sati. Ali još pre zore već su bili na nogama i nastavili svoj put. Kako nije bilo znakova da ih progone, Džeferson Houp se ponadao
da su skoro sasvim van dohvata strašne organizacije, čije su neprijateljstvo navukli na sebe. Malo je znao o tome dokle dosežu ova gvozdena klešta i kako će ih brzo zahvatiti i zdrobiti. Oko podneva, drugog dana njihovog bega, počeše da im ponestaju namirnice iz oskudne zalihe. Međutim, lovac se nije dao zbuniti, jer su planine bile prepune divljači. On je i ranije često bivao prinuđen da se radi zadovoljenja životnih potreba, lati svoje puške. Pronašao je jedno zaklonjeno sklonište, skupio nešto suvog granja i raspalio vatru, na kojoj su njegovi saputnici mogli da se ogreju. Nalazili su se skoro pet hiljada stopa iznad mora, i vazduh je bio hladan i oštar. Houp je privezao konje i oprostio se od Lusi, prebacio pušku preko ramena i pošao u potragu za onim što donosi lovačka sreća. Kad se osvrnuo video je još jednom starca i devojku kako čuče kraj razgorene vatre, dok su tri životinje nepomično stajale u pozadini. Zatim je zašao iza stena. Nekoliko milja hodao je uz klanac, niz klanac bez ikakvog uspeha, mada je po tragovima na kori drveća i po drugim znacima, došao do zaključka da u blizini ima mnogo medveda. Na kraju, sav očajan, posle dvatri sata bezuspešnog traganja, pomišljao je već i da se vrati, kad bacivši pogled nagore, ugleda prizor od kog mu srce zaigra od veselja. Na rubu jednog izbočenog grebena, tri do četiri stotine stopa nad njim, stajala je životinja pomalo nalik na ovcu, ali naoružana ogromnim parom rogova. Veliki rogonja, kako nazivaju ovu divlju ovcu Stenovitih planina, verovatno je bio predstraža nekom stadu koje lovac nije mogao da vidi. Srećom, životinja je išla u suprotnom pravcu i nije ga opazila. Legavši potrbuške on osloni pušku na stenu, pa dugo i pažljivo nanišani. Životinja odskoči u vazduh, za trenutak se zatetura na rubu provalije, pa se surva u dolinu. Kako je ovaj ulov bio odveć velik i težak, lovac se zadovolji time da odseče but i deo slabine. Prebacivši taj trofej preko ramena on požuri da nađe put kojim je došao, jer se počela spuštati tama. Tek što je krenuo bi mu jasno pred kakvom se teškoćom nalazi. U svojoj revnosti otišao je mnogo dalje od klanca koji je poznavao, pa sada nije bilo lako pronaći stazu kojom je došao. Dolina gde se nalazio račvala se i dalje, granala se na mnogo puteva, toliko sličnih jedan drugom da ih je bilo nemoguće razlikovati. Čitavu milju i više hodao je jednim od njih, dok nije došao do gorskog potoka za koji je znao da ga nikad nije video. Pošto se uverio da je krenuo krivim pravcem pokušao je drugim, ali sa istim rezultatom. Noć je brzo nadolazila, već je počelo da se smrkava, kad ugleda jedan njemu poznati
klanac. Pa ni tu čak nije bilo lako držati se pravog traga. Mesec se još nije digao, a zbog visokih litica s jedne i s druge strane, mrak je postajao još gušći. Sav povijen pod teretom, premoren od naprezanja, posrtao je sve više. Još ga je jedino održavala pomisao da se svakim korakom približava Lusi i da donosi sa sobom dovoljno hrane za preostali deo njihovog putovanja. Sad je već stigao na ulaz onog tesnaca u kome ih je ostavio. Čak i u mraku mogao je da prepozna obrise litica koje su ga okružavale. Mislio je kako ga zabrinuto iščekuju, jer ga nije bilo skoro čitavih pet sati, stoga razdragano prinese ruke ustima, pa u znak da dolazi viknu glasno „Haloooo“!, a kroz tesnac se razleže dvostruki odjek. On zastade da čuje odgovor. Odgovora nije bilo; čuo je samo svoj vlastiti glas koji se sve nejasnije, stravično odbijao o klanac i u bezbrojnim ponavljanjima vraćao. On viknu ponovo, i to još jače nego prvi put: i ponovo zauzvrat ne dobi od svojih prijatelja koje je pre kratkog vremena ostavio, nikakav znak života. Sada ga spopade neka neodređena, neiskazana slutnja, pa pomamno jurnu napred i u svom uzbuđenju odbaci i dragocenu hranu. Kada je zaokrenuo za stenu ukaza mu se mesto gde je gorela vatra. Tamo je još svetlela užarena gomila pepela od vatre koju od njegovog odlaska očigledno niko nije održavao. Svugde unaokolo vladala je grobna tišina. Uverivši se da su mu slutnje bile tačne, on požuri napred. Kraj ostatka od ognjišta nije bilo ni žive duše: životinje, stari, Lusi, svi su iščezli. Bilo je jasno da se u njegovom odsustvu odigrala neka strašna, iznenadna nesreća, nesreća koja je zahvatila sve, a ipak nije ostavila za sobom nikakvog traga. Sav otupeo i smušen od ovog udarca, Džeferson Houp oseti da mu se vrti u glavi. Morao je da se osloni na pušku da ne padne. No, kako je u suštini bio čovek od akcije, on se brzo oporavi od svoje trenutne slabosti. Ščepa jedan ugarak sa vatre koja je još tinjala, dunu na njega i razgori plamen, te pomoću njega razgleda mali logor. Zemlja je bila izgažena konjskim kopitama, što je dokazivalo da je neka veća grupa konjanika napala begunce, a po pravcu njihovih tragova videlo se da su se posle toga vratili u Solt Lejk Siti. Jesu li poveli sa sobom oba njegova suputnika? Džeferson Houp već skoro poverova u to, kad mu pogled pade na nešto što mu je sledilo krv u žilama. Malo podalje od logora nalazila se humka crvenkaste zemlje koje ranije sasvim sigurno nije bilo na tom mestu. Mogao je to biti samo sveže iskopan grob. Mladi lovac se približi i spazi da je u
njega zaboden štap sa račvom pri vrhu na kojoj je pričvršćen komad papira. Natpis na njemu bio je kratak i jasan: DŽON FERIER Nekadašnji stanovnik Solt Lejk Sitija Preminuo 4. avgusta 1860. Snažnog starca koga je ostavio pre tako kratkog vremena više nije bilo. To mu je bio epitaf. Džeferson Houp je gledao izbezumljeno oko sebe ne bi li video još koji grob, ali je bilo jasno da drugog nema. Lusi su odvukli njeni strašni gonioci da je zadesi udes koji su joj ranije namenili, i da ukrasi harem sina jednog od mormonskih otaca. Kad mladić razabra kakva joj sudbina predstoji, kao i svu svoju nemoć da to osujeti, on gorko zažali što ne leži skupa sa starim farmerom u njegovom poslednjem, tihom odmaralištu. Međutim, njegov preduzetni duh odbaci jalove osećaje koji izviru iz očaja. Ta ako mu ništa drugo ne preostaje, on još uvek može da posveti sav svoj život osveti. Pored neiscrpnog strpljenja i istrajnosti, Džeferson Houp je posedovao sav žar suzdržane osvetoljubivosti, što je preuzeo od indijanaca među kojima je živeo. I tako, stojeći tu kraj napuštene vatre, osetio je da njegovu bol još jedino može da ublaži stvarna i potpuna odmazda koju će izvršiti nad svojim dušmanima vlastitom rukom. Odlučio je da njegova čvrsta volja i nesalomiva energija posluže isključivo tom cilju. Namrgođen, bled u licu, krenuo je istim putem kojim je došao sve do mesta gde je ispustio ono što je ulovio, pa je zatim, podstakao vatru koja je tinjala, skuvao sebi hrane za tri dana. Od toga napravi zavežljaj i onako premoren uputi se nazad kroz planine idući za tragom koji su ostavili Anđeli osvetnici. Pet dana se probijao iznuren i ranjav kroz iste one klance koje je ranije prešao na konju. Noću bi se sklonio negde dole među stene, i tamo par sati otpočinuo, ali bi uvek, već pre zore, uveliko poodmakao na svom putu. Šestog dana stigao je do Orlovskog kanjona, odakle su započeli svoj zlosretni beg. Odande je mogao da gleda dole na kuće svetaca. Sav iznuren i iscrpljen nasloni se na pušku, pa žilavom rukom zapreti ovom gradu koji se, ćuteći, na daleko rasprostirao pod njim. Posmatrajući primeti da se po nekim glavnim ulicama viju zastave i drugi znaci nekakvog slavlja. Baš kad je razmišljao šta to znači, začu topot konjskih kopita. Houp ugleda nekog
čoveka koji mu je jahao u susret. Kad se približio on prepozna mormona koji se zvao Kuper i kome je u više navrata učinio neke usluge. Stoga mu priđe s namerom da sazna šta se dogodilo sa Lusi Ferier. - Ja sam Džeferson Houp - reče on. - Sećaš li me se? Mormon ga pogleda s neprikrivenim čuđenjem. U ovoj odrpanoj, zarasloj skitnici, sablasno bledog lica i plamtećih kivnih očiju teško je bilo prepoznati nekadašnjeg gizdavog lovca. Međutim, kad se na kraju ipak uverio da je to Houp, njegovo iznenađenje se pretvori u očajanje. - Ti si lud kad dolaziš ovamo - obrecnu se on. - I mene može da košta života ako me vide da govorim s tobom. Protiv tebe je izdata poternica Svete četvorice jer si pomagao Ferierovima u bekstvu. - Ne plašim seja ni njih ni njihove poternice - reče Houp ozbiljno. - Ti moraš o toj stvari nešto da znaš, Kuperu. Preklinjem te svim što ti je drago da mi odgovoriš na nekoliko pitanja. Uvek smo bili prijatelji. Ne odbijaj mi odgovor, Kupere, tako ti boga. - A šta želiš da znaš? - zapita mormon osećajući se nelagodno. - Hajde, brzo. I same ove stene imaju uši. - Šta se dogodilo sa Lusi Ferier? - Juče su je udali za mladog Drebera. Hej! Hej! Drži se čoveče, drži se, u tebi nema ni kapi krvi. - Ne osvrći se na mene - reče Houp slabo. U licu mu zaista ne beše ni kapi krvi te klonu na kamen o koji se bio oslonio. - Udali su je, veliš? - Udali su je juče. Zato se i viju one zastave pred domom. Mladi Dreber i mladi Stendžerson su se posvađali zbog devojke. Obojica su se nalazili u družini koja je gonila begunce. Stendžerson je čak ubio njenog oca, sve je izgledalo da mu to daje neko preimućstvo; no, budući da se o svemu raspravljalo u Savetu, Dreberova stranka je preovladala, pa je tako Prorok predao devojku njemu. Međutim, s njom niko neće da provede još dugo, jer njeni su dani izbrojani. Juče sam to video na njenom licu. Više liči na sablast nego na ženu. No, jesi li se povratio? - Jesam, povratio sam se - reče Džeferson Houp i podiže se s mesta na kojem je sedeo. Lice mu je bilo kao isklesano od mramora, toliko mu je izraz bio tvrd i nepomičan. Oči su mu sjale zlokobnom svetlošću. - Kuda ideš? - Nije važno! - odgovori on, pa prebaci pušku preko ramena i pođe niz klanac, a zatim dalje, u srce planine... u carstvo divljih zveri. Među njima sada nije bilo nijedne tako divlje i tako opasne kao što je bio on.
Mormonovo predskazanje veoma se brzo ispunilo. Da li zbog strašne smrti njenog oca, ili zbog posledica odvratnog braka u koji su je naterali, tek sirota Lusi nikada se više nije oporavila, već je kopnila i kroz mesec dana izdahnula. Njen muž raspusnik, koji se oženio uglavnom zbog poseda Džona Feriera, nije pokazivao veliku tugu što ju je izgubio, ali su je zato ožalile njegove druge žene i po mormonskom običaju bdele kraj nje celu noć. U ranim jutarnjim časovima, dok su još sedele oko odra, vrata se odjednom naglo otvoriše i u sobu upade neki čovek sav odrpan i podivljao od potucanja po kiši i suncu. Ne osvrnuvši se ni jednim jedinim pogledom, nijednom rečju na usplahirene žene koje su se tu nalazile, pođe on do bele, onemele prilike u kojoj je nekad kucalo čisto srce Lusi Ferier. Kad se popeo na odar, on se nagnu nad nju i pun dubokog poštovanja spusti svoje usne na njeno ledeno čelo. Potom joj uhvati ruku, podiže je, i skide s nje venčani prsten. - Sa ovim je neće sahraniti! - riknu on sav razjaren i pre no što su se žene snašle da zovnu na uzbunu, sjuri se strmoglavo niz stepenice i nestade. Ovaj uzgredni događaj bio je tako neobičan, tako munjevit, da ni same narikače nisu mogle da se otrezne. Nisu ni same bile načisto da li je to bio san ili java. Događaj je potvrđivala jedino činjenica da je nestala zlatna burma kojom su Lusi obeležili kao nevestu. Džeferson Houp koji se zadržao nekoliko meseci u planinama, provodio je čudan, poludivlji život i gajio u svom srcu neugaslu žudnju za osvetom. Po gradu su kružile priče o nekoj neobičnoj prilici koju su viđali da se šunja po predgrađima i da se privida po usamljenim planinskim klancima. Jednom je Stendžersonu kroz prozor prosvirao metak i zabio se u zid, svega za stopu od njega. Drugom prilikom, kad je Dreber prolazio ispod neke stene, sruči se na njega neka velika gromada; umakao je strašnoj smrti bacivši se potrbuške. Obojici mladih mormona nije trebalo dugo da otkriju pravi razlog svih ovih nasrtaja na njihov život. Poveli su nekoliko puta u planine čitave ekspedicije, u nadi da će uhvatiti ili ubiti svog dušmanina, ali uvek bez uspeha. Zaveli su mere predostrožnosti: nikad nisu sami izlazili, a svoje kuće su čuvali. Posle izvesnog vremena mogli su s tim merama da popuste jer se o njihovom protivniku ništa nije čulo, i ponadali su se da je njegova žeđ za osvetom s vremenom ipak minula. No, to nije bilo tako. Ako je vreme nešto i učinilo, ono je samo žeđ za osvetom još više pojačalo. Lovac je bio čvrste i nepopustljive prirode. Zelja za osvetom toliko je njime ovladala da nije ostavila mesta za bilo koji drugi
osećaj. Uprkos tome on je bio nadasve realan čovek. Posle izvesnog vremena došao je do zaključka da uprkos čeličnom zdravlju neće moći da izdrži stalan napor kome se izlaže. Stalno izlaganje opasnosti i nedostatak zdrave ishrane iscrpeli su ga. Ako u planinama krepa kao pas, ko će izvršiti osvetu? A ovakva smrt snašla bi ga sigurno ako produži ovako. Osetio je da to zapravo znači igrati na kartu svojih neprijatelja. I tako se, iako nerado, vrati u stare rudnike u Nevadi da popravi svoje zdravlje i prikupi dovoljno novaca što bi mu omogućilo da ostvari svoj cilj. On je nameravao da provede tamo najviše godinu dana, ali ga je splet nepredviđenih okolnosti primorao da u rudnicima ostane skoro pet godina. Pa ipak, i nakon tog vremena sećanje na njegove nedaće i žudnja za osvetom ostali su isto onako jaki kao i one nezaboravne noći kad je stajao kraj groba Džona Feriera. Vratio se prerušen i pod lažnim imenom u Solt Lejk Siti, ne vodeći nikakvu brigu o tome šta će biti s njegovim životom ali želeći samo da postigne ono što je smatrao pravednim. Tamo je saznao loše vesti. Nekoliko meseci ranije došlo je u Izabranom narodu do šizme. Neki mladi članovi Crkve pobunili su se protiv vlasti otaca, izdvojili se, napustili Jutu, i postali nevernici. Među njima nalazili su se Dreber i Stendžerson. Ali niko nije znao kuda su otišli. Glasine su kružile da je Dreber uspeo da veliki deo svog imetka pretvori u novac, i da je otišao kao bogat čovek, dok je njegov prijatelj Stendžerson u poređenju s njim bio siromašniji. Međutim, nije bilo nikakvog traga o njihovom prebivalištu. Skoro bi svako suočen s jednom takvom poteškoćom napustio svaku pomisao na osvetu ma kako bio osvetoljubiv, ali se Džeferson Houp nije pokolebao ni jednog trenutka. Sa onim oskudnim sredstvima kojima je raspolagao, a koje je dopunjavao zaradama od povremenih zaposlenja, putovao je Sjedinjenim Državama od grada do grada, tražeći svuda svoje dušmane. Godina se nizala za godinom i već su počele da sede njegove crne vlasi, a on je i dalje stalno lutao kao krvožedan pas u ljudskom obliku i čitavim se bićem potpuno usmerio ka onom jedinom cilju kome je posvetio svoj život. Na kraju njegova istrajnost bi nagrađena. Radilo se samo o jednom letimičnom pogledu u jedno lice na prozoru, ali je taj jedini pogled bio Houpu dovoljan da ustanovi da se ljudi koje progoni nalaze u Klivlendu, u državi Ohajo. Vratio se u svoj bedni stan s potpuno smišljenim planom osvete. Međutim, slučaj je hteo da je Dreber, gledajući sa svog prozora na ulicu, prepoznao skitnicu i pročitao mu u očima ubilačke namere. Odmah se uputio u sud u pratnji Stendžersona koji je postao njegov
sekretar, te je tamo izložio da su im životi u opasnosti zbog ljubomore i mržnje jednog nekadašnjeg suparnika. Džeferson Houp je još iste večeri stavljen u pritvor i zadržan nekoliko nedelja jer nije bio u mogućnosti da položi kauciju. Kada je izašao na slobodu mogao je samo da utvrdi da je Dreberova kuća napuštena, i da su on i njegov sekretar otišli u Evropu. Osvetnik je opet bio prevaren i opet ga je nagomilana mržnja navela da produži gonjenje. Bio mu je potreban novac, pa je morao izvesno vreme da se zaposli i štedi svaki dolar za svoje predstojeće putovanje. Kada je uštedeo dovoljno da se održi u životu, pošao je u Evropu tragajući za svojim neprijateljima od grada do grada, radeći i najgrublje poslove, ali se ni jedanput nije dokopao begunaca. On bi stigao u Petrograd, a oni su već otišli za Pariz, a kada je došao za njima doznao je da su upravo produžili za Kopenhagen. U danskoj prestonici opet je zakasnio za nekoliko dana, jer su oni otputovali dalje za London, gde mu je konačno pošlo za rukom da ih obori na zemlju. O onome što se tamo odigralo najbolje je da navedemo iskaz ostarelog lovca, onako kako ga je verno zabeležio doktor Votson u svom dnevniku, kome već toliko dugujemo.
13. PRODUŽETAK USPOMENA DOKTORA DŽONA VOTSONA U besnom otporu našeg zatvorenika očigledno nije bilo zle namere jer kad se našao u bespomoćnom položaju, učtivo se nasmeši, te izrazi nadu da u gužvi nije nikog povredio: - Ukoliko želite da me odvedete u policijsku stanicu - primeti on Šerloku Holmsu - moja kola čekaju pred vratima. Ako mi odvežete noge, sići ću sam do njih. Ne krećem se tako lako kao nekad. Gregson i Lestrejd izmeniše poglede kao da im se činilo da je to dosta smeo predlog, ali Holms mu odmah poverova na reč i odveza peškir koji smo mu bili vezali oko članaka na nogama. On se podiže i opruži noge kao da je hteo da proveri da li su mu zaista slobodne. Sećam se da sam u sebi pomislio da nisam nikad video snažnije građenog čoveka. Njegovo tamno, suncem opaljeno lice imalo je izraz odlučnosti i energije, Što je delovalo isto tako upečatljivo kao i njegova fizička snaga. - Ako je slobodno mesto šefa policije smatram da ste vi čovek za to - reče on, gledajući s neprikrivenim divljenjem prema mom sustanaru. - Najbolji dokaz za to je način kako ste mi ušli u trag. - Pođite sa mnom - reče Holms dvojici detektiva. - Ja ću voziti kola - reče Lestrejd. - Dobro, a Gregson može ući sa mnom u kola. Vi ste, doktore, u ovom slučaju imali posla, pa se sad držite nas - obratio mi se Holms. Rado sam pristao. Naš zatvorenik nije eksperimentisao da beži, već je mirno ušao u svoj fijaker, a mi za njim. Lestrejd se pope na sedište, ošinu konja i za tili čas nas dovede do odredišta. Ušli smo u neku malu sobu gde policijski narednik pribeleži ime našeg zatvorenika, kao i imena ljudi za koje se ubistvo tereti. Ovaj službenik, neki bezosećajni, bledoliki čovek, obavio je mehanički svoju dužnost. - Zatvorenik će u toku ove nedelje biti izveden pred istražnu
vlast - reče on. Želite li nešto da kažete, gospodine Houp? Moram da vas upozorim da će se vaša izjava uneti u zapisnik i da će moći da se upotrebi protiv vas. - Imam mnogo šta da kažem - reče naš zatvorenik odmereno. - Gospodo, želim da vam ispričam sve. - Zar ne bi bilo bolje da to ostavite za suđenje - zapita narednik. - Meni uopšte neću biti suđeno - odgovori on. - Nemojte se trzati. Ne mislim ja na samoubistvo. - Zatim okrene prema meni svoje tamne, užarene oči, pa upita: - Jeste li vi lekar? - Jesam - odgovorih. - Onda stavite ovamo svoju ruku - reče on s osmehom, primakavši svoje okovane šake prema grudima. Postupio sam kao što je rekao, te sam odmah osetio neobično lupanje i uznemirenost srca. Zidovi njegovog grudnog koša podrhtavali su i tresli se kao neka trošna zgrada u kojoj radi snažna mašina. Pri tišini koja je vladala u sobi lepo sam mogao da čujem prigušeni šum i struganje koje je proizilazilo iz istog izvora. - Pa vi imate proširenje aorte - uzviknuh. - To se tako zove - reče on mirno. - Prošle nedelje bio sam zbog ovoga kod doktora. Rekao mi je da će pući kroz nekoliko dana. Pogoršavalo se godinama. To je posledica preteranog naprezanja i slabe ishrane u planinama Solt Lejk Sitija. Sada sam dokrajčio svoj posao, pa mi je svejedno što ću uskoro na drugi svet. Ipak bih voleo da ostavim o ovom slučaju neki pisani trag. Neću da ostanem u sećanju kao običan zlikovac. Narednik i oba detektiva stadoše na brzu ruku da raspravljaju da li treba dozvoliti da ispriča svoj slučaj. - Smatrate li, doktore, da postoji neposredna opasnost? - zapita narednik. - Bez sumnje - odgovorih ja. - U tom slučaju jasno je da je u interesu pravde, ako uzmemo u zapisnik njegov iskaz - reče narednik. - Od vas zavisi, gospodine, hoćete li dati svoj iskaz ovde, a ja vas ponovo upozoravam da će ovaj biti zabeležen. - S vašom dozvolom ću sesti - reče zatvorenik, pa tako i učini. - Zbog ove moje bolesti lako se zamaram. Razume se da mi od gušanja, koje smo imali pre pola sata, nije ništa bolje. Ja sam jednom nogom u grobu i niko ne može verovati da ću vam lagati. Svaka reč koju kažem je sušta istina i potpuno mi je svejedno kako ćete da je upotrebite.
S ovim rečima zavali se Džeferson Houp u fotelju, pa poče sa svojim iskazom, veoma vrednim pažnje. Govorio je mirno i pribrano, kao da su događaji koje je iznosio bili svakodnevni. Za tačnost dalje navedenog iskaza mogu da garantujem, jer sam imao uvida u Lestrejdovu beležnicu u kojoj je zatvorenikova izjava bila zapisana od reči do reči. - Za vas nije toliko važno zašto sam mrzeo te ljude - reče on. - Dovoljno je što su nosili krivicu za smrt dva ljudska bića - oca i kćeri. - Time su se ogrešili o same sebe i svoje živote izložili odmazdi. U vremenu koje je proteklo od njihovog zločina nije mi bilo moguće da osiguram dokaze da bi mogli da odgovaraju pred nekim sudom. Međutim, duboko sam bio svestan njihove krivice i zato sam odlučio da ću biti i sudija i izvršitelj. Vi biste učinili to isto da ste na mom mestu ako u sebi imate imalo muškosti. - Ona devojka o kojoj sam govorio trebala je pre dvadeset godina da se uda za mene. Međutim, bila je prinuđena da pođe za tog istog Drebera, usled čega je presvisnula. S njenog prsta skinuo sam burmu i zarekao se da će njegove oči na samrtnom času biti uprte na taj isti prsten i da će mu se zadnje misli odnositi na zločin zbog kog je kažnjen. Prsten sam nosio svuda sa sobom i išao za Dreberom i njegovim saučesnikom preko dva kontinenta, sve dok ih nisam uhvatio. Mislili su da će me izmiriti, ali im to nije pošlo za rukom. Ako sutra umrem, što je vrlo lako moguće, umirem znajući da je moj posao na ovom svetu obavljen, i to dobro obavljen. Obojica su nastradali, i to od moje ruke. Nemam više čemu da se nadam, niti da želim. - Oni su bili bogati, a ja siromah, tako da mi nije bilo nimalo lako da ih pratim. Kad sam došao u London džep mi je bio skoro prazan, pa sam morao da se prihvatim posla da bih mogao da opstanem. Navikao na vožnju i jahanje tražio sam posao kod nekog vlasnika fijakera, te sam ubrzo došao do zaposlenja. Svake nedelje sam vlasniku morao da odnosim jednu određenu svotu novca, a ostatak sam mogao da zadržim. Retko kad je mnogo preostajalo, ali mi je nekako polazilo za rukom da skrpim kraj s krajem. Najteži posao bio mi je da upoznam grad, jer priznajem da ovaj grad zbunjuje čoveka svim tim lavirintima. No, imao sam plan grada, a kada sam jednom uočio važnije stanice i glavnije trgove, sasvim sam se dobro snalazio. - Trebalo mi je izvesno vreme dok nisam pronašao gde žive moja dva gospodina. Raspitivao sam se na sve strane dok im na kraju nisam ušao u trag. Nalazili su se u jednom pansionu u Kambervelu, tamo s druge strane reke. Kad sam ih pronašao znao sam da su predani na milost i nemilost.