Stevan Sarcevic&Lazar Janic-Dan posle kraja

Lazar Janić Stevan ar evi Š č ć Dan posle kraja roman

NAU NA FANTASTIKA ILI IMAGINACIJA Č Ma tovito zami ljen roman, ali u izvesnim crtama, sa preciznim uranjanjem u realnost, š š koja dodiruje i koristi egzistenciju likova, kao svoj naratorski prosedee. Moglo bi da se ka e da ž su, onomasti ki gledano, ''lokalizmi'' sme teni na prvo mesto. Radnja se odigrava tamo č š negde, na nekoj koti x, na nekom nepoznatom mestu. Roman se odvija u tri smera, to jest trostruko se poklapaju likovi i situacije, koji su predmet i namera pi evog kazivanja. Jedna u šč laboratoriji za klonove, druga u Republici gde besni rat, i tre a koja se okre e oko susreta Ane i ć ć Alekse. Naizgled obi na pri a, ali nije, sude i prema motivima koji su ovde kori eni u krajnje č č ć šć sumnjivoj nameri. Autor se ovde pre svega bori sa pri om o dobru i zlu. S jedne strane lepota i č zadovoljstvo pisanja, a s druge i same eti nosti č stvaranja nagoni autora da predstavi tu borbu, tako to nas uvodi u pri u o borbi za opstanak ljudske vrste koja se pretvara u zveri, sadizam, š č smrt, ali i rađanje jedne ljubavi, dodu e telesne. š Pisac je usamljenik jer izgleda da i zlo ima svoj po etak, ali ne i kraj, iako Aleksa, glavna č li nost, ispija kafu sa Milenom; Ana je nestala. Dakle kao i sam pisac koji je rtva, ne samog č ž sebe, to je esto odlika pisanja, ve rtva u civilizacijskom smilu, rtva koja nema dovoljno š č ć ž ž socijalne svesti da opstane ako se ne klonira kroz fikciju u svoj roman. Aleksa je sam pisac, mo da preuranjenih godina, ali nije ratnik. Okre e se ka smrti, a ne ivotu da bi do iveo ž ć ž ž ekstati ko poimanje telesnog sebe, samog pisca (koji pi e faktografski) koji na kraju č š pre ivljava, ili do ivljava drugu smrt, smrt ula, opsesija, strahova, pohote... Kao rtva Aninog ž ž č ž sadizma, na kraju on iz svih tih dogadjaja odlazi nepovredjen, ali ne nalazi sebe.

Reklo bi se ovde je i te kako prisutna igra Tanatosa i Erosa. Glavni junak, umiru i vi e ć š puta, dolazi do saznanja da je ljubav prolazna, da u komori za klonove, itava ma inerija č š nepoznanica radi protiv njega, uzima mu i veru i samopouzdanje. Ali Aleksa veruje. Veruje da je budu nost takva, jer pisac je imao nameru da napi e ć š nau nu fantastiku. Takva budu nost u naraciji, ostaje sama za sebe, ali mo e i da postane č ć ž jedini uvod u sada njost. š Ovo verovanje, globalno re eno odlika je mnogih dela koji u osnovi imaju realisti ki č č pristup pisanju. Romaneskno ili gubi ili dobija. Zavisi kako je pisac plasirao narativnu č ć ž injenicu. Dovoljno da kroz Aleksu sagledavamo jedan mogu i ivot, jednu stvarnost, ali i budu nost. Ovde je prisutna budu nost u stvarnosti i stvarnost recipro no postaje ostvarena ć ć č budu nost. Imaginacija je dodata realnoj pri i, ali nije prizemna. ć č Oslanja se verovatno na događaj koji nije izmi ljen. Jednostavno reklo bi se imaginacija ponire sama u razumnost š naracije, pa je dovoljno i samo iskazivanje kroz pri u. č Tanatos, pranagon je ovde pritsutan - u iveo, pre iveo, mo an i nepobediv. Sem ako ž ž ć vidimo svoju senku, dvojnika kako sle e ramenima na istom mestu gde su se rastali. U ž laboratoriji. Č č ak je i ljubav deo pre Tanatosa nego Erosa. Sadizam, pohota, razbludnost su re i pandani za Aleksu i Anu. Same scene mu enja, morbidna ljubav i dijalog su pomalo, kako je to č hteo i autor da predstavi, prepune sadisti kog i ivljavanja nad mogu om rtvom, kako bi se č ž ć ž izbavio od smti i u asa. Tako dolazi u pitanje jedan stvarala ki svet, ali da li je to poeti ko, ž č č narativno ili imaginativno? Ovde ljubav proizlazi iz nagona prema smrti tj. nagona prema ivotu. Ljubav gledana ž o ima lika donosi strah i kulminira u tajnu ivota, da bi se tako ne ovaplotio, ve i iveo, ne č ž ć ž

donose i ak ni samim aktom ni ta naro ito. Ni smrt, ni ivot, niti oslabađanje, niti gri u ć č š č ž ž saveti. Ona donosi sirove injenice ivota, sadizam u ulogama roba i gospodara, onaj č ž neprestani strah - da li je ljubav dovoljna ako je sama po sebi data kroz proces seksualnosti. Na to pitanje pisac nije dao odgovor. Kona na istina je ne u laboratoriji za klonove, ve negde č ć u podsvesti lika, koji je izgradjen da bude svedok, a ne u esnik, gre kom uhap en. č š š Eti nost romana izvire delom iz realisti nog stava pisca (dogadjaji su mogu i, naracija č č ć je vi e retori ka nego poeti ka), u pitanju je nali je ljudskih vrlina. Da li ih ovde zaista ima? š č č č Reklo bi se ni ta nije sveto, sve je dozvoljeno, nema cilja. Junaci su prepu teni stihiji, a naracija š š to sti ava. š Nema suprotnosti, ima dela, smrti i ponovnog ivota. ž Izvesna atmosfera napetosti prati ovaj roman. Kao da je delo te ilo da bude ž psihoforma, psiho akt, ludilo koje obuzima ljude, jedno doba tamo na nekoj koti. Te ko je pomiriti ove dve tvrdnje da realizam i psiho roman mogu da budu jedno te š isto. Imaginacija je postepeno opadala, da bi svela radnju i likove na obi no, civilizacijski č mogu e i uprkos svemu bespovratno. ć Tanja Pajic

I Linija razdvajanja, 2316-te Artriljerija je još pre one dvodnevne kišurine razrovala okolinu. Dno kratera je ljigavo i hladno. Tupi udarci unaokolo. Prasak iz daljine. Dve rupe dalje je Aleksa. Povremeno dobacuje nešto, ali odavde ga nikako ne razumem. Pomišljao sam da se prebacim u sledeći krater, ali noge ne slušaju. Ukočile se odjutros. Valjda bolje od ove zbunjene glave znaju koji su nam izgledi. Pa čak i da tamo stignem živ, šta će se promeniti? Pogled na krajolik? Znate, u mutnoj vodi govna uvek isplivaju na površinu. Kad pomislim na stare dane koje sam mrzeo, a sada mi nedostaju, prožme me seta. Ona gotovo zaboravljena svakodnevica Bellanda sada mi se čini kao uzor mira i spokoja. Svet se promenio. Republiku nisu zaposeli pesnici i džentlmeni, nego ološ koji je preživeo raspad sistema i istrajao u nametnutoj borbi za opstanak. Njihovi čopori vršljaju po provinciji izbegavajući vojne

formacije Unije i Republike, pa pljačkaju i siluju kao šakali. Imaju i oni svoje predatore, ali ni ti vukovi nisu ništa bolji od njih, s tom razlikom što ubijaju bez svedoka. Evo i vazduhoplovstva. Rasturaju zvučni zid već treći put odjutros. Štepanje unaokolo prestaje. Snajperisti ih primetili, pritajili se. Avijacija ih zasipa raketama pa se okreće natrag pre no što dovuku protivavionce, ali nam je obezbedila minut zatišja kao stvoren za bekstvo. Iskačem iz rupe, grabim Aleksu i bežimo ka šumi. Samo da ne naletimo na minu. O bože, ovaj čovek se ponaša kao budala. Dok jurimo niz padinu, kroz glavu mi prolaze meseci tumaranja kroz najopasnije predele Republike u potrazi za prokletom spravom za koju više niko nije siguran ni da li postoji. Unijske rakete su već odavno sravnile sa zemljom sve laboratorije Republike, a s njima je nestalo i mešetarenja po vremenskoj osi. Navodno, ipak postoji još jedan uzorak prostor-vremenskog adaptera i Aleksa je zapeo da ga pronađe po svaku cenu. Navodno je taj uzorak u rukama Rašine ekipe, bande za koju se pričalo kako je izuzetno opaka. Pratili smo vrlo rizičan trag. Uzalud odvraćam Aleksu. Otkad smo se u onom proboju dokopali terminala povezanog sa glavnom besmrtničkom arhivom, kao da je poludeo. Upotrebio je staru šifru i pročitao nešto što ga je iz korena promenilo. Možda je on znao nešto što ja ne znam, ali i ja imam saznanja kojih on nije svestan. Meštani naselja kroz koja smo prolazili potvrđivali su moje najcrnje slutnje, opisujući visokog tipa u vikoplastu. O da, znao sam tog čoveka. Raša Tudej nije bio niko drugi, nego pukovnik Rastislav Jokanović. Njega i njegove ljude sam svojevremeno itekako dobro poznavao. Zajedno smo služili na Urus Martanu. Tada je zapovedao specijalnim jedinicama Republike. Jedinicama, čija je svrha bila eliminacija neprijatelja. Rašina ekipa je bila opasna, uz jednu malu opasku. Reč “opasno” je svakako tačna, ali ne i dovoljno precizna. Pre bi se moglo reći da se radilo o najbestijalnijoj sadističkoj hordi raspomamljenih umobolnika koja je ikada hodala Novim Svetom Izlazimo iz šume i prolazimo imanjima, čas kroz suncokrete, čas preko pšeničnih polja, pa se probijamo kroz kukuruze. Aleksa je preuzeo vođstvo i nepokolebljivo grabi napred. Nekako se sve stapa u neprekidno šipčenje kome se ne vidi ni kraja ni konca. Onda se Aleksa naglo zaustavlja. Zastajem i čujem da repetira oružje. - Psst. Oprezno sada - šapuće, a ja ništa ne shvatam. Nalazimo se u kukuruzu i ne vidim daleko. Aleksa se spušta i lagano napreduje. Sledim njegov primer i par stabljika dalje shvatam da polje izbija na put. Ne vidim razlog njegove opreznosti. - Šta se događa? - tiho mu se obraćam. Umesto odgovora pokazuje mi prstom uvis. Put pred nama je sa leve strane oivičen betonskim banderama. Na vrhu svake od njih razapeti su ljudi. Samo što ne viknuh od iznenađenja, ali Aleksa je to očekivao i prekriva mi dlanom usta. - Mir. Ne znamo ko je u blizini, a prelazak puta može biti opasan. Ne mrdaj dok ti ne kažem. Dok Aleksa baulja do ivice polja, ne mogu da odvojim pogled od bizarnog prizora. Prisustvo gavranova kraj žrtava iskljuvanih lica ispunjava me jezom. U jednom trenutku jedan od razapetih se pomiče. Shvatam da su neki od njih živi i stomak mi se grči. Pre no što uspevam da reagujem Aleksa dovikuje: - Brzo! Preko puta, pa pravo u šikaru! Ne smemo se zadržavati na otvorenom. - Rekavši to, skače i juri preko puta. Pratim ga koliko me noge nose. Gotovo istovremeno se bacamo u kržljavo grmlje i jedno vreme zadihano mirujemo. - Biće bolje da krenemo. - Aleksa ustaje, sledim ga. Hodamo neko vreme, a onda se Aleksa zaustavlja. Oseća se dim u vazduhu. Neko je ispred nas. Aleksa podiže oružje na gotovs, sledim njegov primer. Pred nama je žičana ograda, iza nje gusti bagrenjar. Aleksa zabacuje oružje na rame i tiho mi dobacuje:

- Čekaj me ovde - zatim preskače ogradu i gubi se u bagrenjaru. Tišinu remeti zujanje insekata i oglašavanje ptica. Taman što pomislih da je Aleksa predugo odsutan, pojavljuje se iz bagrenjara i poziva me rukom. Preskačem ogradu i prolazimo kroz šumicu. Užas mi puca pred očima, dok stupamo u salašarsko dvorište. Leš crnog kučeta naglašava kožu devojke što belasa nasred dvorišta. Savršenstvo tena zamrljano je skorelom krvi iz prerezanog grkljana. Još uvek je raskrečena. Sa čardaka vise starac i starica podjednako isplaženih jezika. Vezanih ruku, kraj valova sa vodom, kleči muškarac. Glava mu je i dalje uronjena. Salaša više nema, ali vatra još uvek tinja. Slatkasti vonj smrti toliko je mučan da ispovraćam sinoćnu večeru. Jedno vreme svladavam mučninu, pa podižem pogled. Aleksa mi pruža ruku. Prihvatam. Ustajem i prolazimo kroz opustelo dvorište. - Našao sam nešto hrane, i ovo! Mislim da će ti dobro doći - pruža mi litrenjak. Naginjem. Vatra se širi utrobom. - Dosta! Još malo pa stižemo. - Razvaljene kapije salaša gledaju na kolski put što udara na asfalt. A šta drugo i mogu da uradim, nego da kaskam za njim? Odavno sam pogubio sve ciljeve u životu. Daleko je sada Belland, a i da je bliže, baš i nisam siguran da tamo želim da se vraćam. II Okupirana teritorija, 2316-te Temperatura okoline naglo se menja. Iz lokvi se uzdižu isparenja i sve bledi i nestaje u neravnomernoj izmaglici. Lokacije hramova Bratstva Drveta su uvek na ovakvim mestima. Koliko god da su uticajni, bolje je držati se podalje od pohlepnih očiju. Ovaj njihov hram je uz samu rečnu obalu. Skriven kao i svi ostali. - Stigli smo - oglasi se Aleksa savršeno sinhronizovano sa paljenjem rumenih tačaka na našim grudima. Aleksini implanti smesta reaguju i laserski nišani se povlače. Ma koliko neverovatno delovalo, čak i u ovom haosu u koji se Republika pretvorila, postoje neutralna, pa samim tim i bezbedna mesta. Problem je što su ta mesta namenjena onima koji imaju čime da plate svoj boravak. Sirotinja i dalje gine kao stoka. Efemerni Kult Drveta koji sam progonio po Bellandu se pretvorio u svoju suprotnost. Sad je krem nekadašnjeg megapolisa, isti koji su ih još nedavno prezirali, tražio skrovište od njih. Tip u teškom borbenom oklopu izranja iz magle poput duha. Bez reči mahnu rukom i vodi nas ka prolomu u tlu koji nikad ne bih zapazio da mi nije na njega ukazano. Pratimo ga kroz nekakav

betonski tunel i ja shvatam da ulazimo u skriveni bunker. Kako li im je ovakav objekat armija prepustila? Izgleda da je bilo mnogo mutnih radnji dok se Republika raspadala. Spustivši se niz silne stepenike stigosmo do dva mrgodna i opako naoružana oklopnika skočanjena pred vratima označenim stilizovanim crtežom drveta. Ulazak u prostoriju predstavlja žestok šok za moje nenaviknute oči. Sve sam očekivao samo ne tako neodmereni luksuz. Gotički zakošeni plafoni, mermerna stepeništa, čudesne granitne pločice i zidovi obloženi plemenitom borovinom blješte, a još više blistaju elegantno odeveni ljudi okupljeni oko golišave curice što recituje stihove iz poznate mi knjige, klečeći kraj crno obojenog panja, dok joj oko zglavaka blistaju metalni okovi. Recepcija je pedesetak metara dalje, a nad pultom je uspravljeno ogromno stablo. Devojče koje se osmehuje iza pulta je prava bomba, i to vrlo skromno odevena bomba. Kad rekoh skromno, mislio sam na količinu tekstila koji pokriva to raskošno telo. Curica je profesionalka i proverivši Aleksin implant uz osmeh ukucava nešto u računar. - Nadam se da mi nećete zameriti što moram insistirati na tome da mi predate sve vaše oružje. Biće vam vraćeno čim napustite Hram - izgovara glasom koji zvuči kao da nas poziva na blud. U istom trenutku tresak mi privlači pažnju, pa se osvrćem. Okupljeno društvo koje sam malopre zapazio, aplaudira damici sa sekirom koja pažljivo briše krv sa sečiva. Jedan od gostiju nehajnim pokretom šutira odrubljenu glavu devojčice koja je do malopre čitala stihove iz "Kremanskog Proročanstva" natrag prema panju kraj kojeg se njeno telo još uvek batrga. Stresam se, pa predajem recepcionerki svoju pušku, revolvere, noževe, granate, pa čak i svoj maleni skriveni pištolj. Ima nečega u njenom pogledu što upozorava da nije pametno ni pomisliti na pokušaj prenebegavanja njenog zahteva. Pošto joj je i Aleksa predao oružje, recepcionerka poziva jednu još atraktivniju i još slabije odevenu devojku da nas odvede do sobe. Ponekad se zaista zapitam kolikim sredstvima Aleksa raspolaže? Nije ovo prvi put da nam njegovi tajni računi otvaraju put. Devojka što korača pred nama ima iritantni izgled francuske sobarice. Bela čipkasta keceljica preko crne mikro haljinice, zavodljivo obrubljena belom čipkom, zategnute crne čarape s podvezicama koje bezobrazno izviruju ispod haljine i cipele neopisivo visokih potpetica. Kosa joj je povezana urednim čipkastim povezom, a oko dugačkog vrata nosi svileni povez. Ljubazna je kao i prethodna. Iako ni reč njenog neprestanog brbljanja ne razumem, u prijatnom društvu brzo stižemo do apartmana. Klinka je uporna da nosi kofere, iako pokušavam da joj ih otmem. Kad najzad ostasmo sami, Aleksa se osvrnu po sobi. Tavanica je kupolasto uzdignuta, grede, namerno sirovog oblika, upečatljivo se protežu na visini tavanice služeći kao nosač osvetljenja vešto uobličenog u vidu svećnjaka. Na istočnoj strani nalazi se ogromni kamin od prirodnog kamena, dok su zidovi prekriveni plemenitim drvetom. Po podu ručno tkani tepih, a nameštaj je kombinacija kože i plemenitog drveta. Slike na zidovima deluju skupo. Zaustih da se pobunim, ali me Aleksa prekida postavljajući kažiprst na usne dok drugom rukom pokazuje na jednu od slika. U prvom trenutku ništa ne razumem, tek tren kasnije stiže prosvetljenje. Hotel je pretrpan prislušnim uređajima i Aleksa to zna. Onda najednom osećam zujanje u ušima i obuhvata me vrtoglavica. Aleksa mi odzvanja u glavi. Mrzim kad to radi. Prokleti telepata. - Digao sam empatičke štitove. Kult se obogatio trgujući informacijama i ne želim da saznaju da će im se prostorno vremenski adapter uskoro naći nadohvat ruku. Sutra ćemo se naći sa predstavnikom dezertera i otkupiti uređaj. Dotle se odmori ili se zabavi sa nekom prostitutkom, ali čak ni u mislima ne poseži za svrhom našeg dolaska. Ne mogu znati da li kultisti imaju nekog

telepatu ovde - obratio mi se mislima Aleksa. Klimnuh glavom i pritiska nestade. Legoh na krevet. Sutra ćemo najzad završiti ovo opasno putovanje, pa će se Aleksa valjda smiriti. Mada... S njim nikad nisi siguran.

III Dar Al Džihad, 2042-će U stvari, sve je počelo stotinama godina ranije, kad je Aleksa Lakić Junior cimnuo okovratnik kaputa naviše i navukao šal na usta da bi se odbranio od zimskog vetra koji je divljao noseći izmaglicu, zaleđeno inje i smog, pa je podigao pogled i osmotrio staru, ružnu građevinu pred sobom. To je ta adresa, pomislio je. Zgrada je imala blizu sto godina, i samo zahvaljujući tome što je bila u starom jezgru grada, još nije bila srušena i zamenjena novim, oblakoderom u islamističkom stilu. Prepoznao ju je sa fotografija, uprkos oronuloj fasadi. Pogledom je pomilovao zgradu, pošavši od krovnih prozora, silazeći metalnim olukom, koji se prekidao na prvom spratu tvoreći ispod sebe zid od golih cigala sa kojih je vlaga odnela i poslednje mrvice maltera, pa je najzad spustio pogled na ogromnu metalnu roletnu koja je zatvarala ulaz i izlog pred njim. Aleksa Lakić Senior (mada ga za života niko tako nikada nije zvao, nego su ga zvali Laki), njegov otac, mnogo je voleo tog svog rođaka. Zna Junior, pričala mu je Marija, njegova majka, koja sad počiva na Père-Lachaise… Znao je da će prvi čovek koga treba potražiti kada se bude vratio u Dar Al Džihad, biti upravo Mile Desertić. Ispostavilo je da je u međuvremenu proteklo trideset godina. Pored roletne bila su široka ulazna dvokrilna hrastova vrata. Na zidu pokraj njih i red interfona. Pritisnuo je poslednje dugme, obeleženo sa Desertić. Sačekao je malo, pa još dvaput zazvonio. Ništa se nije čulo, ni zujanje mehanizma za otključavanje vrata, niti krčanje iz interfona… Stan je bio prazan. Učinilo mu se čak i da je odahnuo sa olakšanjem, ali se ubrzo zabrinuo. Morao se pomeriti sa ulice. Bio je siguran da niko još nije saznao da se obreo u Dar Al Džihadu, ali to se moglo vrlo brzo promeniti. Dar Al Džihad je postao turski metropolis, mada još uvek samo zadnje dvorište Alahovih Zemalja. Njegovi progonioci ga i ovde vrlo lako mogu potražiti. Okrenuo se da pogleda niz ulicu, izmaglica mu je sakrila njen kraj, a onda je pogled vratio nazad odakle je i došao. Setio se da je preko puta video mali bistro, jedva pedesetak koraka niže. Bilo je rano poslepodne tog decembarskog dana 2042. godine. *** Dvadeset godina ranije zamalo su se majka i on vratili u, tada još Beograd, onda kad je prvi put upao u nevolju zbog svog jedinstvenog dara. Ipak, nisu. Mama je odlučila da se iz Pariza presele u Mon Sen Mišel. Kupila je na brzinu malu kuću u uskoj, krivudavoj, brdovitoj i obrasloj zelenilom Rue de la Cavee, potrošivši skoro celu neveliku ušteđevinu od prodatih slika. U međuvremenu je islamistička partija preuzela vlast u većini evropskih zemalja, a tamo gde nije, započeli su incidenti po granicama. Alen je imao samo deset godina, isto kao i Aleksa.

Ali, danas je siguran da ga nikad više neće ostaviti na miru! Gladan je moći do koje može doći samo ako dobije ono što se krije u Juniorovoj glavi! Šoljica turske kafe i mala kisela stigle su pred njega na sto, dok je gledao kroz prozor na ulaz zgrade pred kojom je do malopre bio. Zbog tog pogleda je izabrao baš ovaj sto. Konobar je bio mator i debeo, Aleksa je pomislio da je to verovatno gazda. Smejao se okrnjenim zubima i pokušavao je da započne razgovor o vremenu, ali Aleksa ga nije ni pogledao, samo je izvadio iz džepa zgužvanu novčanicu i ćušnuo mu u šake, bez kusura. Konobar se vratio za šank i nastavio da palamudi sa gostom ispred koga su bile dve flaše piva. Aleksa je znao srpski, to mu je, pored francuskog, bio maternji jezik, ali ova dvojica su pričali nekim iskvarenim dijalektom sa podaljih planina. Srknuo je malo kafe, a onda sa gađenjem odgurnuo šolju dalje od sebe, na ivicu stola, ispravši usta kiselom vodom. To baš i nije bilo njegovo omiljeno piće, ali je bila jedina vrsta kafe koja se služila širom Evrope. Aleksa Lakić Junior je pripadao generaciji koja nije prešla u islam, ali je dobro znao da će se sva njegova kopilad razasuta po Parizu klanjati u pravcu Meke. Izvadio je iz unutrašnjeg džepa kaputa malu kožnu beležnicu i naliv pero, otvorio je na poslednjem zapisu i nastavio da rešava matematički zadatak koga je sam sebi zadao još u avionu iz Pariza za Dar Al Džihad. Kad god je bio nervozan, rešavanje matematičkih problema ga je opuštalo. Povremeno je bacao pogled kroz prozor, prema staroj zgradi. Aleksa Lakić Junior je bio dvostruki doktor nauka - fizike i psihologije. Diplome je zaradio na prestižnoj Sorboni u Parizu, jednu u dvadesetrećoj, drugu u dvadesetpetoj godini života. Iako su mnogi koji su ga ovlaš upoznali imali pogrešno mišljenje da je autističan, zato što nije govorio mnogo, on zapravo nije želeo da priča o nebitnom. Nije se uklapao u obrasce ponašanja druželjubivih ljudi. Aleksa je imao IQ195 i fotografsko pamćenje. Sve što bi video, čuo ili pročitao mogao je i posle više godina od reči do reči ponoviti. Na ispitima je mogao ponoviti celo predavanje profesora na zadatu temu od pre više meseci, začinjeno sopstvenim inteligentnim zaključcima. Eto, i ceo ovaj besmisleni razgovor u bistrou, o ceni veštačke hrane na crnom tržištu i rezultatima lokalnog fudbalskog tima iz treće lige, da je hteo, mogao je od reči do reči zapisati baš u tu beležnicu, u kojoj je rešavao matematičke probleme. Ali, Aleksa je sada samo prognanik. Najveću grešku u svom životu napravio je kad je pristao da potpiše ugovor sa Kvark korporation. *** Ulicom u to zimsko poslepodne nije prolazilo ni mnogo prolaznika niti mnogo automobila. Nekoliko ljudi je izašlo i još nekoliko ušlo u zgradu koju je posmatrao, ali nekako je znao da niko od njih nije Mile. Ali, prolaznik koji je upravo prošao pored izloga bistroa, ovlaš ga pogledao kroz prljavo staklo svojim zelenim očima i hitro se okrenuo prema ulici prelazeći je brzim koracima, dok nema vozila, dijagonalno prema ulazu u zgradu, Aleksi se se učinio poznatim! Osetio ga je kao da mu je brat blizanac! Uspeo je da uhvati samo jednu nebitnu misao o kašnjenju da se javi nekome? Negde?... A onda mu je izašao iz dometa. Ali je znao da je to Mile Desertić!

Ustao je i izašao iz bistroa bez pozdrava. Nije žurio, lenjo je prešao preko ulice osmatrajući bilo šta sumnjivo. Nije verovao da su ga pratili, ali malo opreza neće škoditi. Čovek se spetljao pred ulazom tražeći nešto po džepovima i torbici koju je nosio o ramenu, pa ga je sustigao u trenutku kad se ovaj spremao da napokon pronađeni ključ gurne u ključaonicu. - Mile Desertić? - kratko je upitao prilazeći mu iza leđa. Čovek se okrenuo i oštro pogledao mladića pred sobom. - Ko pita? Da, jesam, ja sam Mile. - Izvinite, da vam se predstavim, ja sam Aleksa Lakić Junior, sin Alekse i Marije Lakić, vaših rođaka - rekao je osmehujući se, a zatim je dodao tiše: - Ja sam vaš brat od ujaka. Empata u njemu je iznenada zapljusnut izlivom emocija krupnog čoveka ispred sebe. Osetio je neopisivu sreću, ali i dobar deo tuge koja se oživotvorila kroz suze u zelenim očima. Krupni čovek je iskoračio dva koraka prema njemu, zgrabio ga i zagrlio, smejući se i plačući istovremeno! - Aleksa… Aleksa… - zamucao je, odigavši ga od zemlje. Naglo ga je spustio, odmakao se tek toliko da ga ispruženim rukama uhvati za ramena i pogleda u oči. - Da… Ličiš na Aleksu… Mada ja Lakija nisam znao kad je bio tvojih godina, ali mora da je baš tako izgledao! Nego, kako je Marija? Da li je i ona došla? - pitao je na kraju pogledajući niz ulicu. - Majka je umrla. Sahranio sam urnu sa njenim pepelom na Père-Lachaise istočnom groblju u Parizu. - Rekao je mirno, bez ijednog grča na licu. Mile ga je začuđeno pogledao. - Umrla? I nisi nam javio? - uzdahnuo je, puštajući ga. - Odrodili smo se. Nismo Mariju videli trideset godina… Kako sad to da kažemo Magdaleni, ona će presvisnuti što sestru bar na kraju nije videla, da se oproste… Aleksa je ćutao. Nije želeo da mu kaže da bi Magdalena možda pre presvisnula da je sestru pre smrti videla. Bolje je ovako. Mile se brzo pribrao. - Vidi mene, ja te tu gnjavim, a ti si se smrzao na ulici… Hajdemo u stan, da trgnemo po jednu, za pokoj duše Lakiju i Mariji… *** - Ovo zimsko popodne me podsetilo na dan uoči tvog rođenja pre trideset godina. Marija je tada već nekoliko dana ležala u porodilištu, dok je Laki bio kao na iglama iščekujući dobru vest. Moj sin Mihailo je rođen samo dva meseca pre tebe, zbog toga sam se tih dana maksimalno trudio da sa posla odmah odjurim da pomognem Magdaleni, da ga okupam, da ga nahranim… Desilo se tako da sam samo na brzinu svratio sa posla kod Lakija dole u klub, da čujem ima li novosti… Mile je sedeo za stolom preko puta Alekse, između njih flaša sa šljivovicom, pred obojicom puna čašica. Mile je svoju već treći put dosuo, dok Aleksa šljivovicu nije ni liznuo. Mile iskapi treću čašicu, dospe sebi rakiju četvrti put, pa pruži preko stola flašu da dospe i Aleksi. Tek tada primeti da je njegova čašica još puna. - A ti, nisi ni okusio?

- Ne pijem alkohol - odgovori Aleksa. - Pametno, pametno, mlad i uspešan čovek, zašto i da piješ? Pa još iz Francuske došao, tebi više pristaje francuski konjak, nego ova naša, srpska brlja… A mi Srbi navikli, ne umemo bez rakije ni tugovati, niti se veseliti! Mile uzdahnu, spusti flašu na sto sada bliže sebi. - I Laki je voleo trgnuti po koju, možda i koju više nego što bi valjalo… Ali, njega su mučile muke… Godinama se mučio, ali nije mi nikad ništa pričao! Bio sam mlad, mnogo mlađi nego sad ti, hteo je da me poštedi! Ja ne znam šta je tebi majka o Lakiju pričala, ne bih ja sad da se izbrbljam, pa da kažem nešto što ne treba… Mogu ti reći samo da je meni Laki bio više privržen nego rođeni otac! Tih godina sam odrastao sam, evo, baš u ovom stanu, majka se preudala u Americi, otac advokat se spanđao i oženio svoju sekretaricu, da nije bilo Lakija da me u tim ludim godinama usmeri, možda bih propao! Aleksa je ćutao. Mile je popio još jednu rakiju, pa je i on ućutao. Gledao je zamišljeno u jednu tačku pored Alekse, prisećajući se nečega iz prošlosti. Aleksa odoli želji da mu se ušeta u glavu. Sve što treba da sazna o svom ocu, Mile će mu reći i sam. - Pričali ste kako vas ovaj dan podsetio na dan uoči mog rođenja? - upita zamišljenog čoveka. Mile se probudi iz sanjarenja. - Razmišljao sam o tome kako čovek nekad propusti najvažniji trenutak u životu, da ga nešto smete, da ode drugim putem i da se baš tada desi nešto što se možda nije moralo desiti da je bio prisutan! Razmišljao sam o tome kako je Laki uvek bio tu kad mi je bio potreban, a prvi put kad sam ja bio potreban njemu, mene nije bilo. Razmišljao sam o tome kako sam možda trebao to veče kod Lakija ostati duže, možda bih na vreme primetio da mu nije dobro, da pozovem hitnu pomoć… Ostavio sam ga samog i otišao da okupam Mihajla. Vratio sam se tek sutradan posle podne i našao ga u sobi, sedeo je za stolom licem oslonjen na svoje ruke, kao da je za stolom zaspao. A nije bio zaspao, jedva da je davao znake života… Potrčao sam da dograbim telefon i on je u tom trenutku zazvonio. Bila je to sestra iz porodilišta, rekla je da si se ti rodio par minuta posle ponoći, i da su više puta to pokušali da jave, ali niko ceo dan nije podizao slušalicu. Mile je pogledao Aleksu pravo u oči. - Zahvalan sam Alahu ili kome već treba da zahvalim, mada ni danas ne znam šta se te večeri u meni desilo, kad me je Laki ispratio ispred kluba, kao da sam nešto naslutio, ali tada sam se okrenuo i zagrlio ga! Ne, nisam ništa naslutio, preispitivao sam sebe godinama posle toga, nikakav nagoveštaj zle slutnje nisam na tom pragu u sebi imao, želeo sam samo da ga zagrlim, da mu pokažem da sam uz njega, da mu se zahvalim za sve što je za mene učinio! Ispalo je to tako kao da sam se tada od njega oprostio! - Zašto te je taj dan podsetio na današnji dan? - Aleksa je bio neumoljiv. Nije skrenuo pogled. - Zato što sam tada propustio da se nađem Lakiju pri ruci, a danas neću sa tobom da ponovim grešku koju sam tada napravio. Zato što znam da si, baš kao nekad Laki, i ti nešto večeras od mene sakrio. Zato što znam da je tebi danas potrebna moja pomoć, a ti je još nisi zatražio. - Mile je gledao i dalje Aleksu pravo u oči. - Zato što ti od nekog ili od nečeg bežiš! Pogled Alekse Lakića Juniora je pobegao u stranu.

IV Okupirana teritorija, 2316-te Raša se pojavio iduće večeri, baš kako je dogovoreno, sa svega jednim od svojih ljudi i večera je prošla u finoj atmosferi uz muziku i tamburaše, a slađana curica vlažnog pogleda i tananog struka utegnutog u vezenu bluzicu ustreptalo je recitovala poeziju. Sve se ovde može kupiti, pomislih. Muzika, oružje, pesnici... - Milivoje, muzika je fenomenalna, a klopa izvanredna. Ja ne znam kako da ti se zahvalim za divno veče i sve ove riblje specijalitete - prekide mi tok misli Rastislav i ja osmotrih njegove grube, tipično anadolske crte lica i povijeni nos što ga je činio nalik ptici grabljivici. Prepoznao me je čim je ušao i nimalo mi se nije dopadala njegova hinjena ljubaznost. Predobro sam ga poznavao da bih poverovao u njegovu iskrenost. Pa opet, nisam video ništa sumnjivo u njegovim postupcima. - Nema na čemu pukovniče, bilo mi je zadovoljstvo - odvratih osmehom na kez njegovih surovo izvijenih usnica. Bio je tamnoput, a pogled mu beše pronicljiv, čak i ovako nacvrckanom. - Aleksa, šta da vam kažem? Vaša je ponuda izvanredna! Ja baš i nisam stručnjak što se te mašine tiče, ali svakako ću vam je ustupiti po dogovorenoj ceni - razdragano nastavi Raša dolivajući rakiju u čašu lepuškaste pesnikinje kraj sebe. - Samo, ja vam ovde ne mogu predati uređaj iz razumljivih razloga, - ćutljivi tip što je pratio Rašu poput dobermana pružio je Aleksi nekakvo elektronsko kolo koje je ovaj očito prepoznao - ali vam mogu dati ovo kao garanciju da je sprava u našem posedu - dovrši misao Rastislav. Mada mi se igra nimalo nije dopadala, imao sam puno razumevanja za oklevanje pri donošenju onakvog blaga u kultističku jazbinu. - Vrednost sprave je u skladu sa vašom ponudom - zaključi najzad Raša. Niko ga nije mogao demantovati, jer je i laiku bilo jasno o kakvoj se tehnologiji radi. Rastislav se nasmeši, pa obgrlivši slađanu pesnikinju razdrljene bluzice, gurnu još jednu novčanicu među bujne dojke zaboravljajući tamo ruku. Mala se bleskasto smeškala, ali je iskrenje njenih srnećih očiju odavalo da je itekako svesna da je registar kasa upravo kucnula. Postade mi neprijatno, pa skrenuh pogled. - Dakle, primopredaju ćemo obaviti na šestom kilometru istočnog prilaza šumi na koti 361. Ako nemate ništa protiv, naravno - dobaci Raša ustajući. Curica se povinovala njegovom medveđem zagrljaju i svo troje krenuše ka izlazu. Aleksa zamišljeno ugasi cigaretu i podiže pogled na mene. - Nije valjda da veruješ tom gadu! - siknuh - upucaće te čim dobiju novac! - Neće to biti tako jednostavno. Područje oko šume na koti 361 je pod punom kontrolom Zakavkažljana i niko neće početi da puca iz čista mira, ako ne misli da se nađe u nemilosti njihove vojne policije. Koliko mi je poznato, ti si s njima već imao posla. Mesto sastanka je centar tog područja i siguran sam da ga Unija pažljivo nadgleda - mirno će Aleksa. - Kako misliš da stignemo do tamo? Ima najmanje stotinjak kilometara do kote 361 - nastavih. Nikako mi se nije dopadala da se nađemo oči u oči sa Rašinim ljudima na otvorenom. - Ne brini. Kod kultista se baš svašta može nabaviti. Kupio sam jutros auto, još dok si spavao. Predratni presretač. Opasna mašina! - nasmeja se Aleksa. - Ja vozim! - brecnuh se i ustadoh od stola. Trebalo se do sutra naspavati.

V Okupirana teritorija, 2316-te Idućeg jutra krenusmo duž reke i nedugo potom se uspesmo na autoput koji je još uvek bio u izvanrednom stanju, iako konvoji hrane iz Provincije ka Bellandu već odavno nisu njime prolazili. Verovatno je i Unija imala razloga da ga održava. Auto koji sam vozio bio je zelenkaste boje sa jasno vidljivim oznakama Poljske Uprave. Kultisti su imali dobre kanale snabdevanja. V8 interkuler su donedavno koristili agenti Poljske Uprave za rešavanje najžešćih problema po Provinciji i sa uživanjem sam se prepustio vožnji. Aleksa je bio ćutljiv i sve je izgledalo dobro. Pa opet, nije predugo trebalo čekati na nevolje. Nije prošlo ni pola sata, a jedno naizgled policijsko vozilo, zatamnjenih stakala, stalo se kretati uporedo sa nama. To mi se nikako nije dopadalo. Policajci, bilo Zakavkažljani, bilo Bellandski, tako se ne ponašaju. Sad je prekasno za nagle poteze, pomislih, i nastavih vožnju kao da se ništa nije desilo. Nije bilo pametno postati upadljiv. Znao sam da su šanse da preživimo mnogo veće ako naši tajanstveni pratioci ne primete da sam nešto posumnjao. Tek što usporih, niotkud se iza mene stvorio ogromni crni džip. Samo što se nije zabio u mene! Ruke mi se zgrčiše na volanu i obli me hladan znoj. Vrag je odneo šalu! Aleksa nešto procedi kroz zube i dohvati pušku sa zadnjeg sedišta. Presretač koji sam vozio imao je dvesta četrdeset jednu konjsku snagu i jak obrtni momenat. Najjača raspoloživa dizel mašina. Počeh procenjivati situaciju. Ako je ovo kraj nas dizel vozilo sa trolitarskim motorom, nema nikakve šanse u trci. Čak mu ni motor od četir koma dve litre ne bi mnogo povećao izglede. Jedinu je opasnost predstavljala mogućnost da se radi o benzincu od pet hiljada kubika. E, onda smo ga ugasili! Dao sam gas po pravcu, pa šta bude! Put je bio pust kô Kalahari. Bio sam oprezan, a svaka je sekunda izgledala kao večnost. U jednom trenutku srce mi poče brže igrati, jer u susret nam je dolazilo neko vozilo. No, istog trenutka naš je pratilac upalio signalizaciju i namernik se uklonio s puta. Shvatih da nas ništa sem sopstvene srčanosti neće spasti. Pritisnuo sam gas do daske i zaigrao na sve ili ništa! Međutim, moje najcrnje slutnje oko uljezovog motora su se obistinile. Benzinac! Nije to bilo vlasništvo nekog ko bi vozio dizel zbog racionalne potrošnje goriva ili da iz njega sutra izvuče najbolju cenu. Jok! Bio je to auto hladnokrvnog ubice! Ne samo što nije dozvolio da se odmaknem, nego me je pretekao i zauzeo poziciju ispred mene. Tu je malo usporio, a džip mi je odmah prišao sa desne strane. Iza mene se pojavilo još jedno vozilo, nešto veliko i crno. Stomak mi se zgrčio od nervoze. Potpuno su nas okružili. Ispred mene policijsko vozilo, sa leve strane ograda, desno džip, a iza ovaj novodošli, svi crni, sa zatamnjenim staklima, možda i blindirani. Put se otegao, krv ledila u žilama. U svakom deliću sekunde sam očekivao rafal. I vidite, ono čemu sam se nedugo pre toga smejao, stade da mi se dešava. Kroz glavu počeše da mi se ređaju slike prošlosti, kao na filmu: Obris zida što nestaje u zaslepljujućoj eksploziji, Milanova krv koja se rasprskava po meni, crna uniforma na ženi azijatskih očiju, major Ostrogonac što se nasuvo brije bajonetom, urlanje ratnih veterana u Hramu svetog Ujedinitelja, Milenino zabrinuto lice, žena koja poput gazele promiče kroz rasprskavajuće udare energije... A onda stiže mir. Vozio sam ogromnom brzinom priklješten vozilima oko sebe, ali mozak mi je radio trista na sat. Prešli smo već četrdesetak kilometara, ali sve vreme mi je nešto išlo na ruku. Ili je to bilo neko usamljeno vozilo kao očevidac, ili neka kontrola Unije pokraj puta, pa

čak i neki autostoper. Da li zbog toga, ili iz nekog samo njima znanog razloga, nisu nas odmah likvidirali. Brinuo me je deo autoputa kroz šumu. Tamo su jako male šanse da nekog ima na putu. Ako dotle stignemo, gotovo je s nama. Možda je baš to mesto određeno za egzekuciju. Idućeg trenutka mi se pred očima stvorila izvrnuta cisterna. Ležala je poprečno, pa je prekrivala i jednu i drugu stranu auto puta, sve četir' trake! Usporio sam postepeno i pored puta ugledah rasute rezervne delove, ali nazreh i jednu rupu u graničniku. Cimnuo sam volanom naglo udesno prema džipu, čime sam zbunio vozača, koji je uz škripu guma skrenuo vozilo. Još uvek smo jurili preko dvesta na sat i policijsko je vozilo daleko odmaklo pre no što je vozač shvatio šta se dešava. Prekasno! Stadoh da se provlačim kroz ogradu, kad me je protresao udarac otpozadi. Vozilo što me je pratilo krenulo je da svojim branikom mlati po zadnjem delu mog auta. Tren potom udarih u ogradu i glava mi tresnu o volan. Sve mi se zamračilo pred očima i sveta nestade.

VI Reka Dunav, 2316-te Kad je Aleksa došao sebi, ruke su mu bile sputane na leđima, a svuda oko njega nalazio se mrkli mrak. Poče dodirom da ispituje okolinu. Površina oko njega je bila od metala. Napipao je ispupčenja za koje je pretpostavio da su zakovice ili zavrtnji i spojeve uzduž njih. Na mestu gde se nalazio bilo je nešto poput ćebeta, a nešto dalje otkrio je predmet koji je posle podužeg ispitivanja identifikovao kao stolicu. Pronašao je vrata, napipao kvaku i pritiskao podbratkom nekoliko puta, samo da bi shvatio kako su vrata zaključana. Šta je drugo i očekivao? Blago ljuljuškanje cele te tamnice ga je navelo na pomisao da se nalazi na brodu. Neko vreme je uporno pokušavao da oslobodi ruke i jedino uspeo da žestoko ispovređuje zglavke. A tako je delovalo jednostavno osloboditi se lisica u filmskim spektaklima! Sve je postajao svesniji da ovo niti je san niti petparački roman, nego jebena stvarnost. Očaj mu je sve grđe uvrtao želudac. Čak i kad bi nekim čudom oslobodio ruke, opet je bio zaključan u nekakvom potpalublju solidne izrade. Raša ga je očito ispalio! Dok mu se mozak naprezao u lutanjima između besa i očaja, vreme je prolazilo. Oko njega je i dalje vladala tama i najzad mu se učini da su potpuno zaboravili na njega. Nikakve zvukove života nije registrovao, izuzev što bi mu se povremeno učinilo da iz blizne odjekuje promuklo oglašavanje nekakvog krupnog psa, ali se to kosilo sa idejom da se nalazi na brodu, što ga je dodatno sluđivalo. Stade da viče i doziva, ali nikakve reakcije nije bilo. Očajavao je, ustajao, pokušavao da sedi na onoj stolici, možda bi i šetao da je teskobna prostorija to dozvoljavala, ali je najzad shvatio kako je jedino što odgovara njegovom položaju da se ispruži po onom ćebetu. Tama ga je izluđivala, ali je mnogo gori od toga bio osećaj potpune bespomoćnosti. Umreće ovde od gladi i žeđi, živ sahranjen, shvati najzad. Usne postadoše suve i ispucale, a osećaj u grlu je sve više odavao utisak da se nagutao prašine. Žeđ! Žeđ je bila najgora od svega. Ona će ga dokrajčiti. Ali zašto? Ako su im potrebni njegovi implanti sa računima, ne mogu ga ubiti. Čim identifikuju prestanak moždanih funkcija implanti će se dezaktivirati i bilo bi naivno i pomisliti da njegovi otmičari toga nisu svesni. A kad je već svaku nadu izgubio, vrata se otvoriše i svetlost dana razbi tamu. Osećaj je bio kao da mu je neko nabio eksere u zenice. Za trenutak je pomislio da je oslepeo. Lagano, lagano vid se razbistravao kao kroz izmaglicu i kad je najzad prepoznao svog otmičara, dah mu zastade. O, bože, ne ponovo! Na trenutak pomisli da je to njegova Ana, no tren potom logika mu se vratila i shvatio je da to jeste Ana, ali ne ista Ana koju je poznavao. Republika je usred rata i posezanje za matičnom bankom ćelija da bi se klonirao superklon klase A je sasvim očekivan potez. Ništa drugo do još jedne ratne mašine. To je sada potpuno nova jedinka, najverovatnije nedovoljno obučena da bi se njeni potencijali potpuno razvili. Ana! Šta god da je saznao u tajnim podacima vraćaće joj se dok je sveta i veka! Ne! Mora se još jednom vratiti tamo gde je sve ovo započelo i okončati ovaj pakao. No, to je stvar budućnosti. Mnogo je veći problem predstavljalo to što nije razumeo šta se dešava. Otkuda jedan superklon u društvu onakvih šakala? A klasa ima isuviše ugrađenih barijera da bi bezrazložno dezertiraola Dok su mu misli divljale, Aleksa zapazi da Ana u rukama ima nekakvu šerpu koju je bez reči spustila na patos. Zaust da upita gde se nalazi, šta se dešava i zašto je tu, ali mu je grlo bilo toliko suvo da je to više podsećalo na skičanje nego na ljudski govor. Ignorisala je njegovo oglašavanje i posmatrala ga radoznalo poput laboranta koji proučava zamorče pre seciranja. Aleksa spusti pogled na šerpu i shvati da se

u njoj nalazi voda. Za trenutak se zbuni. Ruke su mu bile vezane, a voda na patosu. Mogao ju je dohvatiti samo na jedan način. Prišao je puzeći i onako na kolenima spustio glavu, pa stao srkati. Voda je bila sveža i potrebna, te se nije zaustavljao sve dok i zadnju kap nije ispio. Tek tada postade svestan da kleči pred Anom koja se u međuvremenu zavalila u stolicu pred njim. Pogled mu se gotovo nevoljno stade uspinjati duž vretenastog tela. Kad najzad oči stigoše do lica shvatio je da ga njen pogled fiksira i da je smešak što joj se prosuo po licu isuviše zlurad i neprijatan da bi se mogao osećati bezbednim. Ponovo pokuša da progovori, ovog puta uspešnije. - Gde se ja to nalazim? - Ako je njegova tamničarka i primetila ispovređivane zglavke od zaludnih pokušaja oslobađanja, nije se udostojila da tome posveti ni jednu jedinu reč. - Putujemo na jug - odgovori kratko. Imala je neobično, pomalo nazalno akcentiranje, što je Aleksu definitivno uverilo da se radi o novom klonu. - Kako to mislite? Ja ne želim na jug! Imam obaveze - viknu Aleksa najzad sposoban da govori bez zapinjanja. - Obaveze? Misliš da je to bolje od onoga što ti mogu priuštiti? Znaš, smešni su mi mužjaci poput tebe - osmeh što joj je razvukao usne bio je samo na korak od prezrivog. Aleksa se trže. - Pa ne možete me na silu oteti i praviti se da je to za moje dobro! - pobuni se najzad. - Niko nije bezbedan. Ova zemlja je surovo mesto za gubitnike - procedi ona, najednom sva smrknuta. - Ne mogu da verujem! Zašto ovo radite? - Aleksa umalo ne zaplaka od osećaja nemoći i njene nadmoćnosti. - Zato što mi se može i bez persiranja, molim. Zaista je bespotrebno. Mene zovu Ana. - Ana... - započe on, pa shvativši da ne zna kako bi mogao uticati na nju, glasa mu nestade. - Nije ti dobro. Kaži, brineš se šta će biti, zar ne? - oglasi se Ana po napetoj pauzi. - Pa oteli ste me! Kako ne bih brinuo? - prasnu iznerviran pitanjem. - Nema potrebe. Evo, za početak ti mogu ostaviti upaljeno svetlo u tvojoj sobici kao znak dobre volje. Smeta ti mrak, zar ne? - nasmeši se najzad prijatno, kao da se nekog tereta oslobodila. Aleksi se učini da postoji nada da je umilostivi. - Smeta - odgovori oprezno. - Postoji samo jedan mali uslov - pogled joj je bio blag, osmeh topao, ali nešto u tonu izgovorenog bilo je u neskladu s njenim izrazom. - Uslov? Kakav uslov? - nelagodnost se vratila i sve je u Aleksi urlalo, mada mu je glas zvučao smireno. - Moraš biti go - nonšalantno će Ana, nimalo ne menjajući izraz lica. - Molim?! - gotovo vrisnu Aleksa. - Hoću da te svučem do gola i da od ovog trenutka, pa sve dok si u mom vlasništvu ostaneš go golcat. Bićeš moja imovina o kojoj ću brinuti. Valjda imam pravo i na neke želje, zar ne? - mirno mu je razjasnila svoj zahtev. - Kučko pokvarena! Ne dolazi u obzir! - brecnu se Aleksa poput besnog psa. - Kako god želiš - ravnodušno odgovori Ana ustajući sa stolice. Aleksa zausti da još nešto kaže, da vrišti, besni i urla, ali ona jednostavno pokupi šerpu i nehajnim korakom napusti prostoriju. Potom su se tama i usamljenost vratile.

VII Dar Al Džihad, 2043-će Pred samo veče najvrelijeg avgustovskog dana te 2043-će godine koja će Miletu Desertiću zauvek ostati oštro urezana u sećanju, nad krovove grada nalegli su teški i tmurni oblaci, a umesto uspavanke u san ih je uljulkalo blisko gruvanje gromova. Jutro je ulice dočekalo vlažno i prepuno ozona kao da je Alah nanovo stvarao svet… Ni jedno jedino kuče se nije oglasilo kad je na peron broj dva sa istočne strane kročio Dezider Ajzenštraser. Kad bi Mile malo bolje razmislio, postajao bi siguran da su upravo tim činom sve nevolje i započele. Mile zapravo nije prisustvovao tom događaju, ali ga je lako mogao zamisliti na osnovu svega što se kasnije dogodilo. Uostalom, viđao ga je isuviše često, a i nije bilo teško upamtititi tog neobičnog čovečuljka, jer Dezider je bio kao preslikan iz neke slikovnice s kraja XIX veka. Imao je nakostrešene brčiće, frizuru na razdeljak i bio je odeven u dvoredno odelo na tanane štrafte. Glavu je pokrivao polucilindrom i beše obuven u neobične i beznadežno demodirane šimi cipele, da bi tu i takvu arhaičnu sliku upotpunile besprekorno uvezana poša i čudni štap za šetnju. Od prtljaga je posedovao samo jednu majušnu putnu torbu. Junior Miletu od svog samog dolaska nije zadavao nikakve glavobolje. Skuturio se u pokrajnji sobičak, koji je ionako oduvek zvrjao prazan i tek bi se povremeno pojavljivao u dnevnoj sobi. Pogotovu je postao neprimetan otkad se zaposlio u nekakvom sumnjivom dućanu u kome se trgovalo svim i svačim, počevši od dečjih igračaka, preko piratizovanog softvera, pa sve do kradenog oružja i državnih tajni, bar se tako Miletu činilo na osnovu Juniorovih škrtih dosetki. Doduše, Mile Juniora nije preozbiljno shvatao, jer mali je očito bio pomalo udaren u glavu. Kako drugačije tumačiti njegovo bulažnjenje o "paralelnim dimenzijama", "intervencijama na vremenskoj osi", "uslovnoj besmrtnosti" i sve nešto u tom fazonu? Posebno bi delovao unezvereno kad bi pominjao milionske sume iz nekakve "Kvark korporacije" i stanovitog Alena koji mu je navodno radio o glavi. Milioni!? Mo'š misliti, Junior je bio siroma k'o crkveni miš. Doduše, Junior se više nije zvao Aleksa Lakić. Milovi poznanici po gradskim službama su izveli pravi pravcati salto mortale da bi Juniora snabdeli novom prošlošću i sveže opranom dokumentacijom na ime Ivana Nešića, poreklom iz Podgorice. U vreme kad se Dezider učestalo stao pojavljivati gde god bi Mile promolio nos, Junior je već bio svakodevna i sasvim obična pojava u životu Miletove familije, međutim, Dezider je predstavljao nesvakidašnju novost. Prijazan i razgovorljiv, večito po kafanama i društvenim događajima, uskoro je uspostavio komunikaciju s Milom, kao uostalom i većim delom kafanskog inventara po Dar Al Džihadu. Nikom nije bila sumnjiva njegova izdašnost i gotovo napadna novčana zaleđina. Čašćavanje, kupovanje poklona usputnim prolaznicima, dobacivanje krupnih novčanica prosjacima i prilozi dobrotvornim organizacijama su bili nerazdvojni deo Deziderove ličnosti. Nije mu dugo trebalo da u Miletu razbudi žal za mladošću i sve su više vremena provodili u zajedničkim pijankama. Niko, a najmanje Mile, ni u snu ne bi pretpostavio da je Deziderovo šifrirano ime "Hijena" i da nipošto nije slučajno pristigao u Dar Al Džihad, niti se sticajem okolnosti nalazio uvek u Miletovoj okolini.

VIII Okupirana teritorija, 2316-te - Jebote! Jebote! Jebote! - ponavljam kao u transu dok napredujem po kolskom putu koji proseca selo. Pogled mi zaklanja zgarište na čijem vrhu jedna greda nedirnuto viri iz spaljenog krovišta. Na kraju grede visi nečije obešeno telo. Iz nesvesti su me podigli Zakavkaški policajci, ovog puta pravi. Napravili su izveštaj, oduzeli mi duge cevi i džentlmenski ponudili da me odvezu do najbližeg naselja. Odbio sam, naravno. Kako sam im mogao reći šta se dogodilo? Kako sam mogao objasniti da je Aleksa netragom nestao? Ubrzo potom sam, na svoju žalost, utvrdio da su kola neupotrebljiva bez dobro opremljenog servisa. Blok motora je bio napukao i odlučih da nastavim pešice. Iako nisam imao iskustva u praćenju tragova, nije bilo naročito teško uočiti mesto gde je onaj džip sišao sa puta. Nisu bili naročito oprezni. Čitavog dana sam pratio jasan trag prolazeći kroz devastirani predeo. Za razliku od autoputa, ovde je bilo očito da su se još nedavno vodile teške borbe. Trudio sam se da odvratim pogled i ne mislim na ludilo kojem vodi ljudsko delanje, ali sam savršeno jasno razumeo da ovde zakona nema. Unija se skoncentrisala na ono što joj je važno, na očuvanje linija snabdevanja i borbe na frontovima prema Republičkim snagama, pa je bilo i više no jasno da ću ovuda teško naleteti na njihove patrole. To samo po sebi i nije bilo loše, ali sam strepeo da to i drugi znaju. Nisam predugo čekao na potvrdu svojih bojazni. Beng! Beng! Dva pucnja u blizini. Ništa neočekivano, ali preblizu. Bacih se u zaklon! Lomljava i topot nogu dopiru iz šume. Obris zamaskiran u vikoplast izranja iz šiblja i proleće mi na dohvat ruke. Potom pucanj, urlik i kao na usporenom snimku vidim kako mu se koleno raspada. Tip odnekud vadi pištolj i puca. Neko vrišti samo trenutak pre no što se pridošlici potiljak rascvetao pod izlaznim udarom taneta. Tišina posle toga dolazi kao udarac maljem. Tri vitke senke se pojavljuju iz istog pravca odakle je izleteo i mrtvak. Ne kvare pravilnu formaciju u kojoj napreduju i zapažam obrijane glave, crne uniforme i kožne rukavice. Jedinica Grom, zakavkažljanski specijalci! Najebo sam! Nešto se došaptavaju, pa preturaju po pokojnikovoj odeći. Najzad se okreću i polaze. Taman što odahnuh, vođa zastade, okreće se i pogled mu pada tačno u mene. Žmurim očekujući hitac, ali umesto toga mi nešto pada u krilo. Otvaram oči, podižem pogled i vidim nipodoštavajući osmeh! - Votka - kaže ravnodušno. Zatim nestaju u šumi. Odvrćem čep i povlačim dobar gutljaj. Slabije od brlje, ali pomaže. Čim su nestali sa vidika, ustajem i nastavljam da pratim trag. Za svaki slučaj pokupio sam pokojnikov pištolj. Može mi ustrebati, jer situacija je rovita. Redovito konsultujem GPS uređaj i sve mi je jasnije da tragovi vode ka obali reke. Kad sam već pomislio da su namerili da se potope skupa sa svojim džipom, nailazim na opšti haos u otiscima i neko vreme se dvoumim šta bi to moglo da predstavlja, da bih najzad zaključio da su Aleksu izvukli iz kola, pa ga nose na rukama, dok se džip okrenuo i vratio ka autoputu. Sva sreća da smo se negde mimoišli. Čisto sumnjam da bi se obradovali kad bi me ugledali. Nastavljam prateći sve neprimetnije tragove. Polegnuta trska ovde. Izvrnuti kamen tamo. Nit zakačena za trn. Slomljena grančica jove. Nastavljam oprezno, ispitujući tlo pred sobom. Drveće se proređuje i sve više ustupa mesto ševaru i trsticima. I dalje ima visokog rastinja, ali debla su

prekrivena gnjecavim slojem mahovine i gljivičastim rastinjem. Kada se najzad gusti ševar otvorio ka reci, dah mi zastade, jer sam najzad shvatio zašto su otmičari išli prema reci. Pred očima mi se pojavio sasvim lepo očuvani mol i sve je ukazivalo na to da se tu još nedavno nalazilo usidreno neko poveliko plovilo. Brod! Odvukli su Aleksu na brod! Neko vreme sam mozgao sedeći na molu s nogama spuštenim ka vodi, ali nisam nalazio nijedan logičan razlog za otmicu, izuzev Aleksinih implanata sa bankovnim računima. Ali, tu nešto nije štimalo. Zašto bi neko angažovao ovoliku logistiku radi najobičnije pljačke? Nisam video drugog rešenja osim da na GPS-u pronađem poziciju najbliže luke i krenem ka njoj kao jedinom mestu gde bilo koji brod može pristati. Zašto baš ovaj to ne bi učinio?

IX Reka Dunav, 2316-te Ostavši sam, Aleksa je neko vreme besneo ne mogavši nikako da se pomiri sa hladnokrvnim Aninim postupcima. Kako je vreme prolazilo, pojavile su se tegobe koje su potpuno potisnule svaku iole razumnu misao u njemu. Naime, sve je jasnije osećao dvojako delovanje ispijene vode. S jedne strane više nije bilo one besomučne žeđi, ali se zauzvrat u njemu sve više budila glad. Stomak je počeo da krči i zahteva obrok. Malo pomalo, to se počelo graničiti s bolom. Još je neprijatniji bio pritisak u bešici. Ispijena tečnost je zahtevala da bude izbačena. Koliko god se naprezao, nije uspevao da nađe rešenje za tu nevolju. Ruku vezanih iza leđa bio je nesposoban da otkopča pantalone. Neko vreme je dovikivao kletve, potom molbe, ali sve je bilo uzalud. Oko njega su bili samo muk i tama. Najzad postade neizdrživo i ispustio je sve u gaće. Posle nekog vremena glad i očaj su ga saterali u stanje potpune apatije, pa je prestao gotovo i da se pomera. Jednostavno je ležao kao balvan i čekao trenutak kada će začuti lupkanje potpetica niz hodnik. Zapravo, to je bila jedina izvesnost u svem očaju njegovog položaja. Sve mu je neprijatnija bila vlaga na pantalonama. Kao da nije bilo dovoljno što su mu najosetljiviji delovi zebli, već je i amonijak iz mokraće počeo da ga iritira i to se najzad pretopilo u nešto između svraba i štipanja. U trenutku kad se Ana pojavila, već je bio na ivici delirijuma. Svetlost ga je opet zaslepela, ali nije imao ni snage ni volje da se pomeri. Nastavio je ležati poleđuške, blago savijenih kolena. - O, bože... Upišao si se - reče Ana spuštajuči šerpu s vodom na patos. Otvorivši oči, Aleksa je isprati pogledom dok se smeštala u stolicu i koliko god da se užasavao onoga što je pronašao u skrivenim arhivama, nije mogao a da ne primeti koliko je to lepa žena, mada ne od one budalasto naivne mladalačke vrste toliko slavljene po medijima, nego jedne potpunije i zavodljivije pojave. Zračila je zrelom ženstvenošću, podsećajući na vina iz najboljih godina. Na ovalnom licu najistaknutije su bile krupne bademaste oči kojima su teški kapci i duge trepavice davale izgled večite pospanosti i nezainteresovanosti, iako mu je instinkt govorio da ništa ne promiče njenom pronicljivom pogledu. Usne su bile pune i senzualne, a nos snažnog grebena, u sredini naizgled prelomljen, pa je u kombinaciji sa izraženim jagodicama činio da pomalo podseća na pticu grabljivicu. Krasila ju je duga i bogata tamna kosa, dok su blagi podočnjaci svedočili o mnogim neprospavanim noćima, a borice oko očiju i usana više asocirale na plač nego na smeh. Prokleta bila, uvek će ga privlačiti, a njene replike će privlačiti njegove klonove. Postoji samo jedan način da se prokletstvo prekine. - Jesi li gladan? - zapita Ana iznenađujuće blago. Aleksa je osmotri. Sedela je nagnuta prema njemu, a noge, premda široko razmaknute u stopalima, bile su kolenima čvrsto pripijene jedna uz drugu. Pramen kose joj je pao preko desnog oka i to joj je davalo neki mladalačko buntovnički izgled. Umesto odgovora klimnu glavom, na šta se Ana nestašno nasmeši. - Mogu te nahraniti. Dobro znaš šta je uslov za to - oči su joj zaiskrile i još jače se nagla prema svom plenu. Aleksu najednom obuze bes. Sve kreće ponovo i ne može ništa uraditi da to spreči. - Prokleti bili! Zašto mi jednostavno ne oduzmete odeću? Zar me ne držite već danima ovde protiv moje volje?! - viknu iznenada osnažen adrenalinom što mu je pokuljao krvotokom. - Zašto? Zato što čekam da to sam poželiš. Šta bi ti falilo? Zar ne bi voleo da budeš mažen?

- Izvrćete stvari, gospođo! Jebeno ste sve okrenuli naglavačke! Kakav ja to izbor imam ako neću da crknem od gladi? - Anina logika je bila surova i neumoljiva. Vreme je radilo za nju. Svaki minut je Aleksu činio slabijim. - Nikakav. Samo da ostaneš bez glupog ponosa kojim se vi muškarci obično hvališete. Zar nije rečeno bolje grob nego rob? Zar ne bi više voleo da te zakopam ispod nekog svinjca negde na obali, pa da do propasti sveta krmače seru po tebi? Samo treba da sklopiš oči i sačekaš da smrt dođe po tebe - glas joj se najednom promenio i kao da je u njemu bilo neke gorčine. - Kučko! - brecnu se Aleksa osokoljen njenim kolebanjem. Možda još ima neke šanse da ne ponavlja svoja sagrešenja. - Ne vidim zašto se toliko inatiš? Može ti biti lepo. Slušaj Aleksa, ko je jednom bio u mom zagrljaju, želi ga ponovo. To je tako i ništa to promeniti ne može. Prepusti mi se i bićeš srećan. Kad si se uopšte poslednji put nasmejao? Znaš li šta je istina? Ti nemaš život i nikada ga nisi ni imao. Ja sam ti jedina šansa da sve zaboraviš - dok je govorila, Aleksa joj je posmatrao šake. Bile su uzane, dugih prstiju i negovanih noktiju. Delovale su oseljivo. Pojma ti nemaš curo koliko smo puta bili jedno drugom u zagrljaju, pomisli. Najednom se pokajao što je vikao na nju. Sudbinski su povezani i nema izlaza. Pitao se jesu li njeni snovi java ili je njegova java san i da li su njeni snovi njegove vizije, a njegova snoviđenja Anina stvarnost. Ima li nade da odsanjaju zajednički san a da to ne predstavlja iskonski greh što razara svet? Koliko još puta mora da se budi u san i koliko još puta mora da sanja buđenje? - Ana? - upitno izgovori njeno ime glasom sveštenika pred oltarom. - Šta je? - iako je odgovor delovao grubo, jasno je osetio da Anu nešto muči. - Zašto hoćete da me vidite razodevenog? Zašto vam je stalo da sam to poželim? - upita. - Ne filozofiraj! - brecnu se ona i ništa mu nije jasnije moglo dati do znanja da je na pravom putu. Znao je on odgovor vrlo dobro, odgovor koji je ležao u jednom davnom događaju. - Smatrate li me privlačnim? - nastavi da je propituje. Pogled joj je postao oprezan i uspravila se u stolici, Kao da je slutila šta mu se mota po glavi. Neko vreme je ćutala i tišina postade mučna. - Kakve to ima veze? U mojim si šakama, mogu da radim šta mi se ćefne - odreza najzad. Aleksa je osećao nekakvu neusklađenost u njenoj intonaciji, ali nije mogao razabrati odakle to potiče. - To nije odgovor. Smatrate li me privlačnim? - ponovi pitanje, ovog puta odlučnije. - Da. Mislim da si zgodno parče - spusti Ana pogled. Po prvi put se povukla i Aleksi bi zbog toga drago. Osmotri je još jednom i postade svestan da želi njene ruke na sebi. - To je pravi odgovor. Znate šta? Razgolitiću se za vas - reče odlučno. To je prokletstvo bilo prejako i samo jedan je put postojao do razrešenja. Prepustiti se plimi. - Zauvek?- kad je Ana podigla glavu oči su joj iskrile radošću. - Zauvek - odsečno odvrati. Znao je poreklo njene radosti bolje no ona sama. - Moraš biti pokoran. Kazniću te za neposluh - u tom glasu je bilo i čežnje i pretnje. Aleksa postade svestan da ga to uzbuđuje. Kao i uvek kad je ona bila u pitanju. - Kako god želite - reče nesiguran koliko pantalone skrivaju napinjanje koje je osećao među nogama. - Zamoli me - naže se Ana ka njemu kao u drevnoj kletvi. - Šta? - zagleda joj se Aleksa u proširene zenice. Ona ga je želela. - Klekni i moli me da budeš moj rob - glas joj je bio prepun strasti. Aleksa skupi snagu i podiže se na kolena. - Molim vas. - pogled je spustio u gestu pokoravanja i to nije bila tek poza.

- Ne, ne, ne. Kaži: molim da budem vaša igračka dok sam živ - insistirala je Ana. - Molim da budem vaša igračka dok sam živ - ponovi Aleksa bez razmišljanja. - Sutra - reče Ana i ustade nameštajući haljinu. - Šta sutra? - zbuni se Aleksa posmatrajući njene korake što odmiču ka vratima. - Sutra ću te načiniti svojim robom - reče Ana pre no što zatvori vrata za sobom. Svetlo je ostavila upaljenim, a voda je ostala na patosu.

X Reka Dunav, 2316-te Zatvorivši vrata za sobom, Ana zastade i osmotri krajolik kojim je plovila – „Gusarska Kraljica“. Bilo je to carstvo jezera, laguna i mrtvaja po kojima su svaki čas najraznovrsnije ptice izletale iz šaša. Razmaženi Belanđani bi to nazvali prirodnim lepotama, ali u ovim krajevima su Deltu zvali vukojebinom. Misli su joj odlutale i počela je da uviđa kako će ova misija biti mnogo komplikovanija no što je to očekivala. Nije problem bilo niti strpljenje, niti dobro proučena taktika, nego nešto sasvim drugo, nešto neočekivano. Taj čovek je u njoj izazivao nekakav osećaj bliskosti i sve vreme je imala utisak kako su se dugo poznavali. Ali kako? Nije mogao koristiti svoje telepatske moći, empatički štitovi u kabini su bili poslednja reč Bellandske tehnologije, a opet je svaki susret s njim izazivao jezivi osećaj već doživljenog. Tresak vrata je bio neočekivan i trgao je Anu. Osvrnuvši se, ugleda Rašu kako se uspinje iz potpalublja. Nije podnosila tog čoveka, pa opet nije imala mnogo izbora. Nadređeni su odredili upravo njegovu bandu dezertera za najpogodnijeg saradnika na ovom zadatku. - Nahranio sam kučište - obrati joj se umorno. Ana je svašta očekivala, samo ne tako običnu i usputnu primedbu. - Adolf! Zove se Adolf! - brecnu se, ne znajući ni sama zašto. Previše napetosti, valjda. - Kako god. Ne znam zašto ste vukli to pseto čak ovamo - odmeri Raša mrzovoljno njene obline. Armijski supermutant A klase? Ova kučka? Pa ovakve opajdare je imao u svakom svratištu duž čitave linije razdvajanja! Anin čelični pogled mu preseče misli i podseti ga da je ne jednom na ratištu video za šta je sve sposobna klasa A. - Nisi plaćen da mi prigovaraš! Kad ti je Republika ponudila amnestiju i novac nisi bio ovoliko drčan! - gotovo vrisnu, a onda se priseti da taj primitivac nije bio unajmljen ni zbog pameti ni zbog ljubaznosti. Raša spusti pogled i nastade neprijatna tišina. Neko vreme su ćutali, da bi se Ana najednom nečeg dosetila. - Pre no što smo krenuli, rekao si da ne bi smelo biti problema sa graničarima - upita mnogo mirnije. - Samo treba da pratimo pravac označen bovama. Plovni put je ponekad sa jedne, pa onda sa druge strane, tako da crte granice na vodi nema. Nikad nisam imao problema ni sa jednom od sukobljenih strana, a svačim sam se bavio. Čak i da nas zaustave, imamo uredne dokumente. Lepo ćemo se pozdraviti i sve će biti dobro - odgovori joj, ovog puta nešto mekšim glasom. - Ne verujem da ćete imati ikakvih nevolja - zaključi najzad. Ana klimnu glavom. - Nešto ipak ne razumem - nastavi Raša. - Da? - odvrati Ana. - Rekoste da je ovaj tip jedini koji još uvek ume da upotrebi tu glupu spravu, zar ne? Svi ostali su izginuli, ako sam dobro razumeo? - pogled mu je lutao po okolini i počeo je iritirati Anu. - Pa šta? Reći će mi sve što zna - odgovori. - Čemu cela ova predstava? Prepustite mi ga sat vremena i propevaće kao ptičica. - Budalo! Superklon Omega klase ima odbrambene mehanizme. Nema načina da mu na silu izvučeš informacije. Moždane funkcije će mu se jednostavno zaustaviti i sve što ćeš dobiti je još jedan leš. Postoji samo jedan način da mu se psiha otvori. Da svojevoljno progovori. A taj zadatak je na meni. Umesto što mozgaš o stvarima koje tvoj ograničeni um nikada neće doseći, radije obiđi svoje ljude. Ne bih volela da se brod negde zakuca pre no što stignemo na odredište.

- Ne brinite vi za moje ljude. Sve su to iskusni veterani i njihova disciplina neće popustiti - odbrusi Raša i odmaršira duž palube. Ana ga isprati pogledom, pa produži do svoje kabine. Neko je vreme bila besna, ali kako je vreme prolazilo, sve su je više opsedale sumorne misli. Sve se uvek svodilo na jedno te isto pitanje. Zašto? Zašto ima osećaj da je na pogrešnoj strani? Dok se ona borila sa sopstvenim demonima, moćne mašine u utrobi „Gusarske Kraljice“ gonile su brod tokom Dunava sve bliže Granici.

XI Okupirana teritorija, 2316-te Odlučio sam da se odmaknem malo od reke i nastavih da je pratim uzvodno po mnogo ugodnijem terenu, uglavnom kroz opustele voćnjake. Tu i tamo bih imao prilike da vidim i poneko imanje, ali sam se trudio da se držim podalje od ljudskih naseobina. Taman se saživeh sa pastoralnom atmosferom, kad iz daljine začuh ovom mestu sasvim neprilagođeno treštanje hevi metala. To nikako nije mirisalo na dobro, pa izvukoh revolver iz kaputa i zavukoh se u kupine koje su tu obilato rasle. Pritajio sam se i pažljivo osluškivao sve bliže taktove histerične kompozicije. Trenutak potom, tek nešto dalje od mog skrovišta, ukazao se izvor neskladnog zvečanja. Muzika je dopirala iz zvučnika pričvršćenih na kabinu kamioneta koji se sporo provlačio kroz voćnjak, a po čijem su se tovarnom delu izvalila četvorica odrpanih, ali do zuba naoružanih tipova, koji su na smenu natezali iz pljoske što je kružila od ruke do ruke i neprestano dobacivali skarednosti goloj curici koja je pokorno kaskala za vozilom. Ruke su joj bile uvezane visoko na leđima, a koža na guzici joj beše sva odrana od poštenog šibanja, najverovatnije prutom koji je uslužno stezala među zubima. Kroz sveže probijene nosnice proterali su joj brnjicu za koju su pričvrstili kanap kojim je bila privezana za branik kamioneta. Nisu žurili, pa sam imao prilike da dobro osmotrim devojčina ispovređivana stopala, po čemu zaključih da podugo šipči po trnju i kamenju, ali su tipovi na svu sreću bili pijani kao letve, pa nisu mnogo pažnje obraćali na okolinu. Mada su šanse da me zapaze bile zanemarljive, nisam se micao sve dok muzika nije sasvim utihnula, čak i kad su mi se već odavno izgubili iz vidokruga nestajući daleko ispred mene u šljiviku. Kroz idiličnu atmosferu nastavih mnogo opreznije postavši svestan opasnosti. Uopšte nije sigurno da će iduća grupa veseljaka s kojima bih se mogao susresti biti pobornici preglasne muzike kao ovi s kojima sam se upravo mimoišao. Nešto kasnije odlučih da nadalje više ne pratim udobni zaklon voćnjaka, već sam skrenuo prečicom preko polja. Tu mogu da vidim dovoljno daleko kako bih uljeze primetio pre no što postane prekasno. Izgledalo je kao da turobni predeo ledeni vetar i surova klima prenose iz proletnjeg dana u kasnu jesen i podigoh kragnu kaputa kako bih se zaštitio. Prokleta ravnica! Pa ipak, zahvaljujući vidiku koji se naširoko prostirao, napredovao sam bez posebnih poteškoća, svaki put na vreme primećujući namernike. Ponekad bi to bilo usamljeno vozilo, drugi put radnici po poljima, a ponegde bih zapazio i manje formacije Zakavkažljana. Već izdaleka ugledah liniju pravougaono postavljenih betonskih stubova, malo povijenih prema unutra, na kojima je počivala žičana ograda. Još su uočljivije bile kule stražare sa kojih je u toj ravnici pogled nadaleko pucao. Put je vodio do nekoliko montažnih objekata vojničkoga tipa, ali stražari me nisu zaustavljali. Tako najzad stigoh do kote 373. Kažu da su je nekada nazivali Apatin. Prošavši glavnom ulicom zaustavio sam se pred zdanjem sa zapadne strane i sigurnim koracima zaputih se ka oguljenim drvenim vratima. Osupnuo me je duvanski dim, užeglo pivo, znoj, urin i pritisak pijanih misli. Tren potom opazio sam nikog drugog do Jovanu i led mi projuri niz leđa. Otkud ona tu?! Među prosečnim i nezanimljivim posetiocima lokala, njena je pojava odavala utisak jastreba koji se spustio posred kokošinjca. Oduvek je bila žena koja nije mogla ostati neprimećena, iako je mladost već odavno bila daleko iza nje, baš kao i oni dani kad smo se voleli... I mrzeli. Visoka, nehajno zavaljena u stolicu, prekrštenih nogu i bujne kose rasute

po ramenima, kao da je bila potpuno nezainteresovana za ljude oko sebe, ili još verovatnije, zgađena tim polusvetom, ali sjaj u očima je govorio da me je prepoznala. Telekinetičar, kreatura odbegla iz laboratorije da bi postala strah i trepet Bellandskog podzemlja. Kriminalac koga sam lovio i ulovio. Pokušao sam da je ignorišem i prišao šanku. - Pivo - rekoh. - Nneenee želim nevolje - izgovori šanker mucavim glasom. Osetio je vibracije. Telepata. - Pivo! - ponovih glasnije. Šanker stade da me uslužuje drhtavim rukama, nemirnih misli. Tek što dohvatih piće, krigla se nenadano razleti u hiljadu parčića, povređujući mi šaku. Kao da je srča pronašla put ravno do srca. Nikad mi Jovana neće oprostiti. A sve sam mogao unapred znati. Naglo se okrenuh. Većinu gostiju nenadani prasak nije naterao ni da se osvrnu. Kukavice i slabići. Oni drugi samo se podmuklo cere. Šakali. Čekaju da prožderu lešinu. Niko se neće staviti na moju stranu. Sve guzice su mirno počivale na stolicama. Što je sigurno, sigurno je. - Zašto Jovana? - pitam tiho, prisećajući se uvijanja njenog oznojenog tela. Bili smo mladi i ludi. Gledaju me njene prazne oči. Nema u njoj više ni senke od ljubavi. - Vremena su se promenila - glas joj deluje mehanički, odbojno. Bez emocija. - Ne želimo te ovde! - Možda drugi ne misle što i ti - uzvraćam. Pritisak stiže istovremeno sa režanjem. Samo tren je nedostajao. Trenutak koji nikada neće doći. - Ne, Jovana! - za to joj treba vremena. Previše vremena. Ruka mi kreće ka boku i uzdah se gotovo u isti mah otima prisutnima. Sledećeg trenutka u šaci držim hladni držak oružja. Pritiskam oroz i Jovana pada. Najednom pritisak dolazi sa svih strana i shvatam da je oko sebe okupila sebi slične. Okrećem se, pritiskam oroz. Ponovo i ponovo. Svaki put precizno darujem spokoj. Nema greške. Ne interesuje me kakve poruke razmenjuju u svojim glavama. Želim da čujem njihov glas. Ako to već nisu mogle biti reči, neka budu krici. Oštar vonj baruta potiskuje smrad mehane i ispunjava me zadovoljstvom. Onda oružje škljocnu u prazno. Dok neprijatelji navrat-nanos napuštaju poprište, pažljivo punim revolver. Potom izlazim na ulicu gde se susrećem sa Zakavkaškom patrolom. Pucnjava ih je privukla.

XII Reka Dunav, 2316-te Aleksa Lakić se probudio sluđen, jer snovi koji su ga pohodili bili su nepoznati i uzbudljivi. Stresao se shvatajući da je imao noćne polucije i smišljao je najbezbolniji način da sebi to objasni, ali je već idućeg trena shvatio da su mu ruke vezane, što ga je podsetilo na prošli dan i uverilo kako je ovaj košmar stvaran. Nadražaji tela su stigli posle toga. Zglavci su ga boleli izranjavljeni od pokušaja oslobađanja, stomak je urlao zahtevajući hranu, a međunožje je svrbelo iziritirano razlivenom mokraćom i prolivenom spermom. Najednom mu se celo biće pobunilo protiv položaja u kome se našao. Pa ipak, sve je to do njega dopiralo kao kroz izmaglicu. Nad svim mislima nadnosila se slika otmenih Aninih prstiju koje prelaze preko njegove razotkrivene kože istražujući milimetar po milimetar. Imao je utisak da klize preko najosetljivijih mesta, pažljivo istražujući i opipavajući njegove drhtaje. Dole je počeo da se ukrućuje, tek se povremeno štrecajući. Sve mu je bila uzbudljivija pomisao da će kraj Ane biti nag. Ni za trenutak mu nije delovalo da mu ičim može nauditi. Zamišljao je milovanja i poljupce. nikako ne uspevajući da Anin lik sagleda u potpunosti. Video je samo ruke koje ga maze. Bio je slab. Pokušaji ustajanja rezultirali bi vrtoglavicom, pa je nastavio je da leži, nesposoban da se pokrene. U stvari, nije mogao ni da pretpostavi koliko je vremena bio bez hrane. Želudac se pretvorio u urlajuće klupko bola i znao je da mora jesti, ili će uginuti. Mora doći. Obećala mu je hranu. Obećala mu je sigurnost. Obećala mu je dodire. Sve je nestrpljivije osmatrao vrata i osluškivao nejasne zvuke izvan ćelije, ali sve se oteglo u nedogled. Nije dolazila. Najzad se i žeđ vratila. Šerpa sa vodom je bila nadohvat, ali poučen prethodnim iskustvom dugo se opirao želji. Tek kad je postalo nesnošljivo odvukao se do posude i iskapio tečnost. Smesta je zažalio. Glad se izoštrila i stala je parati poput sečiva. Nije dugo prošlo do nagona za mokrenjem. Ovog puta Aleksino kolebanje nije predugo trajalo. Jednostavno je ispustio vodu kao životinja. Bio je u polusnu kad je Ana kročila u ćeliju po čemu je zaključio da je nastupio novi dan. Odeća na njoj delovala je svečano. U svakom slučaju mnogo otmenije od farmerica i dukseva u kojima ga je dotad posećivala. Preko elegantne crne haljine dubokog dekoltea nosila je sivi sako rukava podvrnutih do laktova, oko vrata je imala ešarpu, a čizme kaubojskog izgleda dopirale su gotovo do kolena, otkrivajući zavodljive crne čarape. U jednoj ruci je nosila kofu, a u drugoj lonče iz kojega se širio zamaman miris, dok joj je o ramenu visila velika pletena torba. Stvari je spustila na patos i nasmešila mu se. Pokušao je da uzvrati osmehom, ali to je delovalo više kao bolna grimasa. - Spremila sam ti ovčiji paprikaš - reče. Aleksin stomak zaurla i pokrenuo se ka mirisu. Ana naglo odgurnu nogom šerpu. - Ne još! Prvo ćemo obaviti najvažnije - reče ne prestajući da se osmehuje. - Gladan sam - zastenja Aleksa. Ana se saže kao da ga ne čuje, pa iz torbe izvadi ogromne krojačke makaze. Aleksi zastade dah. - Nahraniću te, ne boj se - reče ona, zakoračivši ka njemu. Idućeg trenutka osetio je dodir metala na ramenu ispod majice. Sklopio je oči, tek mu je blago škripanje makaza i pomeraji metala po koži davalo do znanja da Ana reže rukav. Kad je dodir stigao do vezanih zglavaka tkanje je kliznulo, a Ana je počela da reže i drugi rukav. Potom je počevši od grla stala prosecati

majicu preko grudi, lagano rastavljajući tkanje i otkrivajući mu torzo. Najzad majica pade, a makaze kliznuše u pantalone. Nije se usudio da otvori oči. Osetio je opuštanje u struku, potom kako sečivo prolazi kroz jednu, pa kroz drugu nogavicu i najzad Ana trže tkaninu. Cipele i čarape su grubo strgnute, potom i gaće. Osetio je pod sobom bockavu površinu ćebeta i naježio se, delimično zbog prohladne prostorije, a delimično zbog spoznaje da je bez ičega na sebi. Otvorio je oči i susreo Anin pogled. Osmehivala se i bilo je nečeg vragolastog u njenom izrazu. Onda je najednom trgla ćebe ispod njega i pod kožom oseti hladni dodir metalnog patosa. Ana bez reči ustade, pa poče preturati po torbi. Idućeg trena je privukla kantu i Aleksa udahnu snažnu aromu sapuna. Imala je u ruci veliki sunđer koji je ovlažila i počela ga njime trljati, što baš i nije bio najprijatniji osećaj. Nije stala sve dok i poslednji delić kože nije bio nadražen i ovlažen, pa je počela da mu povlači sapun preko tela. Završivši sa sapunom krete šakama preko kože. Lagano, nežno, uzbudljivo. Aleksa se prepusti njenom dodiru i sve se više uzbuđivao. Kad su joj ruke stigle do međunožja, alatka je bila nabrekla i jedva je dočekala dodir. Kad je ruka tamo stigla, Ana je usporila i postala još nežnija. Obuhvatila ga je, lagano klizila po njemu gore i dole, povlačeći kožicu unazad. Pogled joj je bio prikovan za ono što je milovala i Aleksa samo što ne svrši, kad joj ruka krete dalje, najpre preko stražnjice, zavlačeći mu se među guzove, pa niz njegove butine, da bi mu najzad pažljivo oprala i stopala. Zatim se uspravila, dohvatila kantu i prolila vodu po njemu. Potom je dohvatila iz torbe ogromni peškir kojim ga je umotala, zatim mu je obrisala kosu ljubeći ga u lice. - Jedi - reče najzad pakujući svoje stvari u torbu. Nije mu trebalo dva puta reći. Kleknuo je i očas smazao i poslednju trunčicu iz šerpe. Ruke su mu i dalje bile vezane. - Dođi - reče Ana dohvativši ga za kosu čim je završio. - Hoću s nekim da te upoznam. Jednostavno je zakoračila vukući ga za sobom, pa nije imao drugog izbora nego da je prati na kolenima kad je krenula prema izlazu. Dok su stigli do vrata uspeo je nekako da se uspravi, sve vreme bolno primoravan da prati njene odsečne korake. Hodnik je bio teskoban, ali dugačak. Jahta na kojoj se nalazio bila je ogromna. Bilo je pomalo neprijatno bos gaziti po metalnom podu, ali Ana ga je neprestano, čvrsto mu držeći kosu, vukla za sobom, pa nije imao izbora. A onda začu lavež iz neposredne blizine, što ga je preplašilo. Tren potom ugleda rešetkastu pregradu na jednoj ćeliji, sličnoj onoj u kojoj se i sam nalazio. Ono što se oglasilo nalazilo se tamo, ali to nije bilo pas nego čudovište. Ako se dobro sećao, takve zveri su nazivali rotvajlerima, mada ovako krupan primerak teško da je igde više postojao. Ajd' što je bio krupan, ali to je balavilo, urlalo i treslo rešetke za koje Aleksa nije bio siguran koliko dugo mogu da ga zadrže. Ana ga je vodila pravo prema njemu. Što su više prilazili, ono pseto je žešće kidisalo. Najednom Ana premesti ruku, pa ga čvrsto zgrabi za nadlakticu i gurnu ispred sebe potiskujući ga sve bliže opakim čeljustima. Zaustaviše se na dohvat ruke od kaveza i Ana ubaci ostatke odeće kroz rešetke. Pas stade besno da ih kida sve dok ih nije pretvorio u froncle, a onda se na Aleksin užas vrati razvaljivanju rešetki. - Sad je Adolf upoznao tvoj miris. Znaš li zašto sam te upoznala s njime? - upita ga Ana maznim glasom. - Ne - procedi Aleksa pokušavajući da ustukne, ali Ana ga je čvrsto držala. - Da znaš da će te slediti gde god da kreneš ako mu ja to naredim. Znaš li šta će uraditi s tobom kad te stigne? - stala je da ga gura još bliže rešetkama i jeza mu jurnu niz kičmu, jer ono pseto je to primetilo, pa je udesetostručenim naporima pokušavalo da se probije do njega. Želeo je da se otme čeličnom stisku na mišici, ali Ana to nije dozvoljavala. Otkud tolika snaga u toj ženi? Idućeg trena je mogao na koži osetiti vreli dah zabalavljenog monstruma.

- Oboriće te na zemlju, a onda te ujedati po čitavom telu sve dok u tebi bude imalo otpora. Kad se budeš umirio, a hoćeš, jer je uvežban da te smiri, spustiće njušku do tvojih mošnica i počeće da ih mrvi. Činiće to lagano i bolno, veoma dugo. Tako je dresiran. Tek kad ti jaja budu potpuno zdrobljena, otkinuće ti i kesu i tog crvića. Posle toga će ti raskidati utrobu i razvućiće ti creva posvuda unaokolo. I znaš šta? Neće te ubiti. Ostaviće te živog sve dok ja ne stignem kako bih odlučila da li si zaslužio da ti skratim muke... Dok je to govorila doterala ga je u neposrednu blizinu rešetki. Čeljusti su grabile na milimetar od Aleksavog uda, koji je Anina šaka idućeg trenutka lagano obuhvatila. Reakcija je usledila gotovo trenutno i Aleksina se muškost stade ukrućivati. Osetivši ga, Ana stade polako pokretati ruku ne prestajući da govori. - Znaš, Adolf je mužjak i predugo je sam. Ne mogu držati i ženku na brodu. Razmišljala sam nešto. Kad mi dosadiš, možda ću te baš njemu pokloniti. Jednostavno ću te zatvoriti kod njega, pa šta ti bog da. Možda odluči da te jednostavno zakolje, a možda mu se i dopadneš. A? Šta kažeš? Bi li voleo da budeš Adolfova kučka? - njeni vešti prsti sad su se poigravali Aleksinim glavićem i bila je neizdržljiva ta smesa užasa i naslade. - Nemojte... Molim vas... Nemojte... - stade da zapomaže prepuštajući se istovremeno Aninoj nemirnoj šaci. Bila je nežna i vodila ga je najmračnijim stazama požude. - Šta nemojte? Šta pištiš kujo? - šaptala je Ana pribivši mu usne na uvo. Tren potom Aleksa nije više mogao da izdrži i stade svršavati. Ana ga je ispustila i šakom je hvatala ono što je štrcalo iz njega. Spustio je pogled na njenu ruku. Bila je prepuna svežeg semena. Sačekavši i poslednju kap Ana gurnu ruku u kavez i džukela joj stade lizati šaku. Aleksi se smuči od tog prizora, ali Ana mu nije dozvoljavala da se previše zgražava. Čim joj je pseto olizalo šaku, naglo ga je zgrabila za kosu okrećući ga prema sebi, pa je počela da ga ljubi kao niko nikada. Ujedala ga je za donju usnicu, gurala mu jezik među zube, istraživala usnu duplju i osvajala sve što joj je bilo nepoznato. Imala ga je potpuno. Poljubac prestade isto onako naglo kao što je i počeo. Ne puštajući mu kosu okrenula se i zaputila natrag istim hodnikom kojim su i došli. Takav postupak nije očekivao i pokrenuo se tek kad je čupanje kose postalo bolno. Njena ruka se polako spuštala, nagoneći ga da se sve više povija, sve dok najzad nije bio primoran da se tetura za njom potpuno presamićen. Najzad stigoše do njegove ćelije. Otvorivši vrata, Ana ga je snažno trgla, ne baš bezbolno, a onda ga bukvalno bacila poleđuške na ćebe. Potom je jednostavno zadigla suknju, zbacila gaćice i nabila se na Aleksavo spolovilo. Koliko ga je njen postupak sludio, još je više bio zgranut sopstvenom spremnošću za odnos. Nije ni bio svestan sopstvene erekcije. Što je još čudnije, nikako nije stizao do vrhunca, iako je jahanje trajalo veoma dugo i Ana se više puta trzala u ekstazi. Sve vreme je bio u fazi neke nadraženosti bez ikakvih oscilacija i mada je izgubio svaki pojam o vremenu, zakleo bi se da je to trajalo satima. Kad je Ana ustala, za sobom je ostavila neku neobičnu varijantu bola. Nije bio siguran šta je očekivao, ali njen začuđeni pogled svakako nije. Učini mu se da nešto hoće da kaže, ali ona se najednom okrete i napusti ćeliju.

XIII Okupirana teritorija, 2316-te Na moje nemalo iznenađenje, trojka sa oznakama unije se ponaša sasvim civilizovano. Pokupili su me, strpali u maricu, oduzeli mi sve iz džepova, čak i pertle iz cipela, očitali podatke sa implanata i ostavili me da čekam u hodniku zidova s kojih se ljuštila farba što vapi za jednim dobrim molovanjem. Standardan policijski postupak poznat mi još iz najboljih dana Republike. Nije me iznenađivalo prisustvo dva tetovirana tipa s facama bulterijera što su se grčili na klupi preko puta, ali mi nikako nije ulazilo u glavu šta tu traži bakica izgubljenog pogleda što se smestila na stolicu pokraj mene. - E, rano moja, kamo sreće da sam tvojih godina. Noge su mi na pijacu propale... - priča ona neku svoju priču dok ja osmatram poluodškrinuta vrata na kraju hodnika. Šta me sprečava da jednostavno išetam? Nigde nema uočljive straže i sve sam nestrpljiviji u naumu da se pokupim odavde. Satima tu sedim. Nije da ne bih ustao, ali ni ona dva dilkana se ne pomeraju, što me nagoni na opreznost. Znaju nešto što ja ne znam. Najzad se vrata otvaraju i prozivaju babu kraj mene. - Hoće li me pustiti? - dobacuje mi u prolazu i vrata se zatvaraju za njom. Sati prolaze i tipovi preko puta deluju sve nervoznije. Onda prozivaju i njih. Baba odlazi u pratnji neke strogo uniformisane lepojke i ostajem sam u hodniku. Kako vreme prolazi postajem sve nervozniji. Tek naknadno mi se vraća um policajca. Pa to i jeste cilj ove igre! Što sam iziritaniji, to će me lakše njihov islednik slomiti. Duboko uzdahnuh i prepustih se meditaciji. Kad me najzad prozvaše našao sam se u malenoj kancelariji spartanskog izgleda. Nameštaj su činile svega dve školske skamije sa pripadajućim stolicama, neka na brzinu sklepana polica sa registratorima i još jedna stolica na koju sam smestio guzicu. Naspram mene je poziciju zauzeo lik gospodstvenog izgleda koji je zurio u monitor pred sobom, ali glavna opasnost nije dolazila od njega, već od neugledne plavuše u četrdesetim godinama što je sedela postrance. Aleksa Lakić me je naučio kako da prepoznam empatijske prodore, a cura što me nije čak ni posmatrala itekako je pružala pipke po mome mozgu. Odmah sam primenio Aleksine lekcije i zatvorio pristup najvažnijim stvarima, potpuno svestan da će izvežbani telepata prepoznati zaštitu. Bilo mi je nevažno. Ono što moram reći, ja ću reći, ali ni reči više od toga. Islednik se najzad smilostivio i odmerio me je pronicljivim i preterano vlažnim očima potcrtanim dubokim podočnjacima. - Ne pamtim kada je iko poslednji put skupio hrabrost da zapuca posred dana na najjavnijem mestu kote 373. Otpadnički ološ se obično međusobno ubija pod okriljem noći - guste tamne obrve gotovo spojene iznad krupnog, širokog nosa nabrale su se dajući mu ljutiti izgled. - Pa ipak, sudeći po podacima iz tvojih implanata, ti i nisi običan kriminalac. Bivši policajac, ratni veteran, čovek od posebnog poverenja Bellandske vrhuške... Jednom rečju, elita. Dok sam posmatrao kako mu ispod markiranog crnog kaputa proviruju crni sako, snežno bela košulja i leptir mašna postajao sam sve svesniji da tip okoliši. Sve je ovo tek uvod u ono što zaista želi od mene. Njegovo izrazito visoko čelo uzdužno se naboralo, a četvrtasta impozantno izbačena vilica potpuno u skladu sa koščatim, ispijenim i glatko izbrijanim licem naglo se pokrenula kada mi se nanovo obratio. - Da, elita. Prebrz na revolveru. Znaš li da su Jovanini Šakali bili strah i trepet ovdašnjeg podzemlja? Čitave ekipe nisu izlazile s njima na kraj. A ti si ih pobio sam samcat. Impozantan rezultat, moram priznati.

Razmišljao sam ima li smisla objašnjavati mu ko je Jovana i šta je predstavljala u mom životu. Ne, inspektore, Jovanu nisam ja ubio. Ubile su je emocije. Istražitelj je nakratko zaćutao, a onda je digao glavu i pogledi nam se ukrstiše. -U stvari, morao bih ti biti zahvalan. Banda koju si eliminisao nam je zadavala ozbiljne nevolje zbog načina na koji su delovali. Nikad nismo imali dokaze za njihova zlodela. Delovali su psihotronski, a to je tek korak od savršenog zločina. Nedokazivo. Jedini način njihove eliminacije je bilo angažovati drugu kriminalnu grupu da ih pobije. Iskreno govoreći, počeli smo pregovore u tom pravcu. Jednostavno si nas preduhitrio. - Ako je tako, mogli biste me jednostavno osloboditi - pokušah najdirektnije što umem. - Mogli bi, da nije jedne sitnice. Po meni dostupnim podacima Milivoj Jovanović, bivši detektiv Bellandske policijske uprave, viđan je u društvu Alekse Lakića, predratnog superklona Omega klase. A taj superklon je, na žalost, najtraženija ličnost s obe strane fronta. Dakle, biću primoran da te zamolim da nam razjasniš neke nama nepoznate činjenice u vezi Alekse Lakića. Umalo se ne zagrcnuh. Ovaj policajac je bio direktniji od mene. Aleksa je dakle tražen! To daje smisla Rašinim postupcima. Ko zna kolika je ucena raspisana za njegovu glavu. Pa opet, Aleksu nije smerao predati Zakavkažljanima. Da jeste, ovaj istražitelj bi to već znao. To je ostavljalo samo jedan izbor. Brod na kome se Aleksa Lakić nalazi plovi ka liniji razgraničenja. Tren potom postadoh svestan pomeranja u svojoj psihi. Prokleta plavuša je pratila moje misli i ulovila je trenutak zbunjenosti! Na to je tip ispred mene i računao! Idiote neoprezni! - Slabiji si no što sam mislio. Eto, već nešto znamo. Brod, Raša... - nasmeja se tip ispred mene. Prokletstvo! Plavuša i on su razmenjivali misli! - Vidi, neću da te ucenjujem. Ja ću tebi reći istinu. Istinu očekujem i od tebe. U tvome dosijeu se nalazi i podatak da si po povratku sa fronta bio na lečenju u psihijatrijskoj ustanovi, kao i da si bio u zarobljeništvu. Ako je tako, onda znaš da te možemo prepustiti psihonautu. Niko na ovom svetu ne želi da im se dva puta nađe u kandžama. Dakle, pametnije ti je da sarađuješ - zaključi tip prepun sebe, pa poče da kucka po svojoj tastaturi. - Ovako ćemo. Ja ću postavljati pitanja, a ti samo reci da li sam u pravu. Zauzvrat, ja ću ti otkriti neke slabo poznate stvari s početka sukoba. Dakle, Raša... Raša Tudej... Ravničarske Hijene... Njegov dosije kaže da se radi o pukovniku Rastislavu Jokanoviću koji je dezertirao sa kompletnom jedinicom i našao se s njima na ničijoj zemlji. I to ne bilo kakvom jedinicom... - izvlačio je tip podatke iz računara. - Specijalci. Eliminatori. Ali ima tu još jedan zanimljiv podatak. Najduže su se zadržali oko Urus Martana, a vreme njihovog delovanja se poklapa s periodom kad se tamo nalazio i mlađi vodnik Milivoj Jovanović. Jesam li u pravu? - podiže na mene pronicljivi pogled i ja klimnuh glavom. Pored one kučke što mi je u glavi nije bilo smisla lagati. - Dobro, sad sam ja na redu. Evo zašto nam je Aleksa Lakić važan. Kad je Republika okrenula dalekometno oružje protiv sopstvenog naroda, izveštaji naših špijuna su sustizali jedan drugi unoseći konfuziju u glavni štab. Na žalost, tamo su sedeli vojnici koji nisu znali ništa drugo do da viču „Pali!“. Kontrola vremenske ose je postajala sve iritantnija za armiju. Jednostavno bismo se budili s pat pozicijom iz jutra u jutro. Front je bio statičan. Nije bilo dokaza, ali smo bili sigurni da republički agenti vršljaju po vremenu i anuliraju svaki naš napredak. Kad je glavnokomandujući shvatio da je Republiku zahvatio građanski rat i da neće uzvratiti udar balistiških projektila, usmerio je svaku raspoloživu raketu na lokacije markirane kao vremenske laboratorije. Uspeh operacije je bio više no impozantan. Temporalne operacije su potpuno zaustavljene i naša armija, superiorna u svakom pogledu izuzev te strogo naučne discipline, krenula je u nezaustavljivi prodor. Republika je razvejana i sada je sabijena na uzano područje

oko Bellanda, ali naše uhode ne miruju. Vesti koje dobijamo su postale pomalo neprijatne. Sve do nedavno je postojalo uverenje da je ubijen svaki čovek na planeti koji poseduje znanje i obuku za korištenje vremensko prostornog uređaja. Vidiš, za nas je to bila dobra vest. Vršljanje po vremenu je po našem uverenju neprihvatljivo po svim prirodnim i moralnim zakonima. Nažalost, ti izveštaji nisu u potpunosti bili tačni. Sedam ljudi s tim ukletim znanjem je preživelo i vršljalo je po ničijoj zemlji. Šestorica su potvrđeno ubijena u sukobima razbojničkih družina, ali jedan, samo jedan, još uvek je živ. I to najopasniji. Superklon omega klase, komandir specijalnih operacija Republike. Pretpostavljam da nagađaš o kome se radi? - Aleksa Lakić? - nadovezah tek da popunim neprijatnu stanku u njegovom izlaganju. - Aleksa Lakić - klimnu on glavom. - Moramo ga naći i onesposobiti. Dakle, gde je on? Sad bejah mnogo oprezniji i zatvorio sam misli koje su divljale. Bio sam siguran da kučka preko puta oseća moje zidove i naslađivao sam se njenom nemoći. Dakle, priče koje sam načuo bile su istinite. Glavna prednost Besmrtnika se istopila poput masla na vrelom tiganju. Sad ih samo Aleksa može vratiti u ravnotežu. Ovaj istražitelj je slutio istinu, ali je nije spoznao u potpunosti. Samo korak je do toga da Republici Omega klasa padne u šake. Ako ga se dokopaju, Aleksu čeka pakao, možda i gori od onoga koji sam ja upoznao. Očistiće ga mentalno i postaće samo još jedna mašina više u službi Besmrtnika. Šta da uradim? Ako budem izigravao heroja, Aleksa će se naći u kandžama Republičkih islednika, a ja na milosti i nemilosti psihonauta. Vredi li to ćutanja? - Aleksa je na ovoj reci, ali to već znate. Sve je počelo od onog dana kad nam je Raša Tudej ponudio da od njega otkupimo prostorno vremenski adapter... - Šta? Uređaj još uvek postoji? - razgorači islednik oči. - Postoji. Lično sam video jedan od pripadajućih modula - odgovorih pa nastavih da mu opisujem sve naše dogodovštine, počev od probijanja kroz liniju fronta, pa sve do gubljenja Aleksinog traga na obali. Šta sam imao da izgubim? Pukovnika Rastislava više nisam mogao zaustaviti. Jedina su mi nada bili ratni brodovi Unije. Sledećeg dana ponovo sam bio na drumu.

XIV Dar Al Džihad, 2043-će Junior se sve češće prisećao prošlosti i očiju svoje ćutljive matere večito širom raširenih u nekakvom bešćutnom strahu i osvrtanju. Dok su bili u Mon Sen Mišelu, gde su proveli dane njegovog ranog detinjstva pod zaštitom Benediktanskog reda, nije ni bio svestan koliko je um njegove majke uznemiren. Oca je retko pominjala, tek bi ponekad u nekakvom grču procedila nešto o tome da je bio dobar čovek i kako joj je ostavio u amanet da ga iškoluje. Dani u Mon Sen Mišelu bili su predivni i sećao ih se kao beskrajnog tumaranja po voćnjacima, obali i seoskoj kaldrmi. Pa opet, gde god bi se makao, neki opat bi se nalazio u blizini budno motreći na njega, a majka je često posećivala benediktanski manastir, iako je po ubeđenju bila ateista. Naravno, u tako ranom uzrastu sve mu je to izgledalo nevažno, međutim, kad su se preselili u Pariz i kada su islamisti zabranili Benediktance, svega se prisetio u potpuno drugačijim razmerama. Pariz je bio prepun života. Tamo je bez prekida i bez pauze tekla reka čudesnih oblika koja je talasala, ključala i vrila. Pred njegove nenaviknute je oči nadolazio talas za talasom, štektali su motori, zujale mašine, klizila i cvilila tramvajska kola, bučali autobusi i sve je to kotrljanje, micanje, preganjanje i kretanje bilo neviđen šok za tinejdžera tek pristiglog iz pitomog ruralnog okruženja. Sve je bilo živo i nemirno, kao da je kroz pradavne kanale tekao džinovski krvotok glomaznog organizma čiji je puls otkucavao stovrsnom hukom. Iako je grad brujao, te je i samo tlo pod njime podrhtavalo, treperilo i podmuklo tutnjalo, Junior je sve to osećao tek kao nejasno priviđenje od trenutka kad je upisao fiziku na Sorboni. S jedne strane je posedovao ogromnu želju za novim saznanjima, a s druge se postavljala njegova majka koja je često kao u transu ponavljala: „Ti nisi kao drugi”, ili još tajanstvenije: „ Oni te ne smeju naći”. Oni? Da li je to mama mislila na Islamiste? Ili na ove prituljene plaćenike Kvark Korporacije? No, svega se toga tek sada prisećao. Tada je postojalo samo učenje, učenje i učenje. To je bilo sve što je znao, iako je mamutski gradski mlin mleo bez prestanka, šumio, bučao, zvečao i zvonio. Ništa u tome nije promenila Zelena Revolucija. Sve se i dalje treslo, drmusala su se kola, sirene se dozivale, štektale i drečale. Pariz je bio drevni grad, iznad Boga ili Alaha i trebalo je mnogo vremena da mu se duša salomi. Treslo se staklo i zveckao je metal, zujale su žice, cvileli čelični točkovi, stenjali motori i uzalud su ga dozivali glasovi ljudi što su se, jedva primetni, gubili u opštem žamoru Pariza. Sredinom studija fizike upoznao se sa radovima profesora Aleksandra Senčurina, koji je tvrdio da vreme nije linearno, nego se taloži u slojevima kroz koje postoje prolazi, veze i prečice. Taj je ruski akademik svoje tvrdnje potkrepljivao mnogim slučajevima neobjašnjivih proročanstava, poput Nostradamusa i Baba Vange, pa i naučnih dostignuća, pominjući pri tome Nikolu Teslu, kao i neverovatna arheološka otkrića kao što je ono Šlimanovo. Nažalost, ti su proboji kroz vreme, po Senčurinu, bili nekontrolisani, ali je teorijski postojala verovatnoća izrade sprave ili sklopa kojim bi se takva putovanja dala usmeravati. Sa setom se prisećao koliko je tada bio oduševljen naukom i istraživanjem nedovršenih teorija, da bi tek sada shvatio da mu je čitav život protekao u skrivanju. Gotovo čitav život, tačnije. Tek je par godina posle majčine smrti zaista živeo, a sad se ponovo krije iskajavajući grehe i radeći manuelne poslove za priglupog gazdu koji ne ume da sabere dva i dva i što je još gore, na teretu je čika Miletu, posred ove balkanske vukojebine. Kakav sunovrat od trenutka kad je na studijama psihologije shvatio da je Senčurin samo u jednoj stvari pogrešio, a to je da se proboji ne mogu vršiti na fizičkom planu, već isključivo na psihičkom. Od tog saznanja, pa do teorije „Paukove mreže“ nije mnogo trebalo.

Sve je jasnije video način kako bi se moglo uticati na kritične tačke u prošlosti. Osnovna zamisao je bila da se istorija može posmatrati kao jedna od niti u mreži nalik paukovoj i da ima mnogo puteva kojima se može kretati. Pošto pauk mrežu plete zrakasto, ukrštanja na mreži nastaju promenama ponašanja važnih ličnosti koja uzrokuju slabljenja u strukturi mreže, pa shodno tome mogu dovesti do spajanja različitih vremenskih razdoblja u nečijem umu. Ta logika je ukazivala na mnogo petlji i ukrštanja, koja se mogu dosegnuti, ili čak skrenuti redosled događaja ka bilo kojoj od susednih niti i analogno tome, povesti zbivanja sasvim drugim istorijskim tokom. Na dan najvećeg uspeha u Juniorovom životu, svečane dodele njegovog drugog doktorata, ujedno je doživeo i najveću bol svoga života. Majka je istog dana umrla. Jednostavno je presvisnula čekajući da se vrati sa svečanosti. Dočekala ga je ukočena i staklastog pogleda u svojoj omiljenoj fotelji. Nerado se prisećao tog prizora i taj dan je bio kraj jednog perioda njegovog života. Nedugo po njenoj sahrani započela su njegova lutanja i tek tada je shvatio da Pariz ima i svoje drugo lice, jer ječanje grada nije bilo svuda podjednako intenzivno. U delovima Pariza koje je otkrio kad se oslobodio školovanja i ostao bez majke, huk velegrada bi zamirao kao da se potpuno izgubio u dubokim prosecima ulica i tek bi se tu i tamo nazirao pogon džinovske mašine. U tim su se oazama mira sakrivali posebni mirisi uzmakli pred sveopštim bulevarskim zadahom gume i benzina. Skupili bi se u malenim i mračnim žilama velikog organizma, te proželi svaki za sebe kompletne sklopove ulica, impasa i prolaza. Gmizali su iz otvorenih radnji, kuljali iz vinara i pušili su se iz malih braserija. Mešali su se po kanalima ulica, dok su visoko nad njima vetrovi sa raznih strana donosili drugačije mirise. Oni dobri su donosili mirise šuma, lugova i polja i prohujali bi ponekad kanalima grada pročišćavajući teški gradski zadah. Junior se tom svetu malo pomalo prepuštao, sve bolje upoznavajući slatku omamljenost kalvadosom i družeći se sa umetnicima i boemima, kojima je parisko podzemlje vrvelo. Vremenom su njegovi doživljaji postajali sve raskalašniji i prva seksualna iskustva sticao je s pariskim prostitutkama, a kalvados je sve više ustupao mesto apsintu. Najomiljenija ljubavnica bila mu je Estera Batista i s njom je uvek bilo lepo, ali kako je vreme prolazilo sve je postajao svesniji južnih vetrova koji bi pritiskali gradske provalije, kao da su otvarali ogromnu kloaku i disanje bi mu postajalo teško, a smrdljivi zadah bi mu gušio grlo. Smrad bi puzao gust i težak, lepio se uz zidove, penjao se uz spratove, zagađivao ulice i prolaze, baš kao i u svakom drugom lučkom gradu. Zaudarala bi tada Sena kužnim parama, a stari zidovi su se znojili po kejevima i ulicama. Upravo u jednom takvom danu Junior je saznao za svog prvog sina, Žan Luja. Lascivne pesme uličnih pevača su se pretvorili u naricaljke i to je trajalo sve dok Junior nije zauvek napustio Esteru i kao da je posle toga prostrujao topli zapadni vetar i u okean kuća naneo zadah mora, donoseći svežinu i pobedonosno rasipajući slankastu aromu. Posle Estere bile došle su na red druge žene i Junior se prepustio telesnim užicima dodatno zaintrigiran hidžabima koji su u to doba postali obavezni deo garderobe širom Alahovih Zemalja. Da je samo znao koliko je potomaka za sobom ostavio i kakvu će oni ulogu odigrati u budućnosti! Međutim, sve je to bilo sporedno. Apsint je imao neočekivane efekte. Povremeno je Junior osećao misli svojih prijatelja ili ljubavnica. U početku je verovao da uobražava, tek je vremenom kroz brojna oprezna raspitivanja ustanovio da to nije nikakvo ludilo, već činjenično stanje. Misli njegovih prijatelja su bile upravo ono što je osećao. To ga je saznanje zbunjivalo u toj meri da se počeo prepuštati sve jačim opojnim sredstvima. Hašiš, kokain, heroin... Ništa mu nije bilo strano, a širokim ulicama je bez zastoja strujao živi tok, neprestano u istom smeru, jednakih tragova, identičnih čvorišta i vrtloga i jednih te istih bulevara i puteva. Iz njihovih dubina i nejasnih daljina iznicali su ljudi i senke, javljajući se daleko u dnu kao drhtave mrlje bez obrisa. Daljina

ih je stapala u bezobličnu masu. Kako su se primicali, postajali su sve određeniji, blizina ih je crtala, stavljala po njima jasnije boje, te ih je sve izrazitije pretvarala u oblike, da bi ih konačno uzdigla iznad meteža, ukazujući im jasno lica i nemirne poglede. To bi trajalo tek časak, struja se i dalje valjala gutajući lica i maske. Pristizala su druga lica, svaki put nova, a opet činilo se da su ista, jednake onima tek nestalim, kao u nekom začaranom vrtlogu... Sve dok jednog dana nije ugledao lice svoje pokojne majke!

XV Reka Dunav, 2316-te Neko vreme Aleksa Lakić je ležao pokušavajući da se oporavi od utisaka. Čas su mu glavom prolazili trenuci sladostrašča i vođenja ljubavi, pa bi ih smenjivale slike onog pseta i jezivih pretnji koje mu je Ana uputila. Bože, pa ona to zaista može da uradi! Jednostavno ga zatvori sa tom džukelom i naslađuje se prizorom. Šta on može učiniti da je u tome spreči? Samo da skiči i moli. Kao da su mu se oči iznenada otvorile i koprena pohote raščinila. Najednom je postao svestan da je izložen na milost i nemilost toj ženi i da ona može da mu nanosi bol do mile volje, čak i da ga ubije, a da to niko nikada ne otkrije. Razaznavanje istine je razagnalo iluzije. Otet je, razgolićen i vezan, zaprećeno mu je jezivom sudbinom, pa je ostavljen ovde da moli boga za dobro raspoloženje svoje otmičarke kad se bude udostojila da ga uzme. Čak i dok su vodili ljubav ponašala se prema njemu kao prema najobičnijem predmetu. Ni za trenutak je nije zainteresovalo da li njemu prija taj i takav snošaj. Kako je vreme prolazilo sve je više osećao hladnoću. Ćelija je bila prohladna, a on nije imao na sebi ama baš ništa. Pokušao je da se pokrije ćebetom, ali ono je bilo maleno i rezultat je bio još gori. Patos je bio od metala, hladan, pa je delovalo kao da ga pali ledenim plamenikom. Najzad je ipak spustio ćebe pod sebe. Potom je sklopio oči i drhtureći čekao. Jeza što ga je podilazila postajala je sve intenzivnija, tako da nije bilo ni govora o spavanju. Bilo je dovoljno da mu Ana oduzme odeću pa da Aleksinog vaspitanjem usađenog mehanizma odbrane nestane. Kao da su skupa sa par odevnih predmeta s njega strgnute hiljade godina evolucije i ponovo se spustio na četiri noge, pretvarajući se u onog dalekog pretka što u tami sumatranske noći drhturi čekajući lovca da ga ugrabi i nasladi se svežim mesom sa njegovog vrištećeg tela. Golotinja se već vekovima u mislima modernog čoveka pripisuje životinjama, nikako ljudskom biću. Bojao se, itekako se bojao, ali strah nije bio stranac za Aleksu. Od kad zna za sebe svi strahovi ovog sveta pratili su ga poput krvoslednika. Praiskonski užas od razgololićavanja je bio tek jedna osvežena, ali ne i sasvim nepoznata dimenzija stare navike. Cvokoćući od već gotovo nesnosne hladnoće, poče da se pita koji je smisao te upaljene sijalice koju je platio sopstvenim poživotinjenjem. Sve što je video bile su glatke metalne površine zidova, ništa upadljivija vrata i jedna jedina tapacirana stolica s naslonima za ruke. Kad su obrazi počeli da vlaže, shvatio je da cmizdri k'o devojčica. Nije ga čak ni bilo sramota, mada svega par dana ranije to sebi ni u bunilu ne bi dozvolio. Pa opet, plač je bio olakšanje i celo mu se telo trzalo od grčevitog ridanja. Nije ni bio svestan kad je zaspao. Probudio se naglo, prenut dodirom i nad sobom je ugledao Anu. Čučnula je kraj njega i štipkala ga za bradavicu. Pogled joj je bio zlurad, ali to lice je i u tako podrugljivoj grimasi bilo nešto najlepše što je Aleksa u životu video. Osećaj u skladu s njom. Donekle bol, odnekle zadovoljstvo. Osećao je da se dole ukrutio. To je postalo navika. Čak i u snu je željan njenih nesvakidašnjih dodira. Primetila je da je budan, oči su joj bljesnule, a usne se još jače izvile u podsmešljiv izraz. Pojačala je stezanje, pomalo uvrćući. Bol poče da prevladava, a uzbuđenje da raste. -Plakao si - progovara zavrćući sve jače i jače. -Sviđa mi se to- kaže dok slobodnom rukom dohvata i drugu bradavicu. Postaje veoma gruba i štipanje se pretvara u čisti bol. Dok ga sve surovije kinji, saginje se i ljubi ga u usta. Neko vreme kombinuje poljubac sa maltretiranjem, a onda ispušta bradavice ne prestajući da ga ljubi. Dok im se jezici prepliću, njeni nemirni dodiri se premeštaju niže, klize po stomaku, preko bedara i najzad unutrašnjom stranom butine, gde se

zaustavlja na ožiljku. Osetila je mesto gde je tkivo razoreno i vraća se tamo ponovo i ponovo. Dodir je neobičan, nešto između naslade i neprijatnosti. Prsti su joj radoznali, a pokreti lagani i nežni. Onda prestaje da ga ljubi, podiže glavu i posmatra svoje prste kako maze razdor na koži. - Kako si se povredio? - pita tiho, ne prestajući da nadražuje staru ranu. U prvom trenutku uskomešani osećaji ga sprečavaju da se oglasi, pa nastaje napeta stanka u kojoj se pokreti Aninih prstiju zaustaviše. Najzad Aleksa shvata njeno pitanje. - Elektrode. Ja sam temponaut - odgovara, a njeni prsti pređoše još jednom preko ožiljka. - Temponaut? - ruka joj zastaje. -Zar to nije tajna? - Jeste - odgovara Aleksa. Ana klimnu glavom i zagleda se pažljivije u njega, pa kao da se nečega setila, poče opet da mu uvrće bradavice. To je bolelo i Aleksa sklopi oči, ne želeći da Ani pruži užitak proučavanja patnje u njegovom pogledu. Jedno vreme ga je posmatrala toliko oštro da se Aleksi učinilo da će ga udariti, a onda se naglo uspravila, pa je, gurnuvši nogom šerpu prema njemu, sela na stolicu i prekrstila noge. -Jedi - reče kratko pa stade da ga posmatra. Aleksa je ovog puta bio potpuno siguran da ga ona gleda kao prase što je zabilo njušku u valov i da uživa u toj nakaradnoj slici. Nije ga bilo briga. Žderao je. Do poslednje mrvice. Onda oseti da ga Ana na svoj omiljeni način dohvata za kosu i povlači ka sebi. Suknju je brzim pokretom povukla naviše i Aleksa se izbliza susrete s njenom vaginom, jer veša nije imala. Pribila mu je glavu među noge i znao je šta mu je činiti. Lizao je, lizao i lizao... Jezik mu je već otupeo kad joj je dosadilo, pa ga je odbacila od sebe. Ustala je i bez reči otišla. Ponovo je bio sam.

XVI Okupirana teritorija, 2316-te Sledećih su mi nekoliko dana protekli u grozničavom napredovanju ka liniji fronta, a noći u bunovnom polusnu. Mornarica će blokirati reku, što znači da Rašini ljudi imaju samo jedan put na raspolaganju, prolazak kroz ratnu zonu, što nikako nije jednostavan zadatak, ni za mene, ni za njih, pa pošto me čeka tako opasan put, bilo bi korisno pronaći saveznike, najbolje nekoga iz Alijanse. Aleksin ugled među njima bio je impozantan i najverovatnije bi ih mogao nagovoriti da mi pomognu. Međutim, to je bilo lako uraditi u vreme dok se znalo ko koga ubija, ali sad kad su se izmešali revolucionari, odmetnici, dezerteri i religiozni fanatici sa regularnim jedinicama Unije, pronaći bilo koga je predstavljalo nemoguću misiju. Svi su se krili i svi su bili u nekoj fazi mimikrije. Glasine koje su do mene doprle, govorile su o pripadnicima Seljačke Alijanse koji se kriju u ruiniranim naseljima na jugoistoku. Dotad sam prošao kroz tri napuštena sela bez ikakvog rezultata i stigao do poslednjeg mesta koje je još donekle podsećalo na ljudsku naseobinu. Kao i prethodna i ovo je bilo potpuno razoreno. Oprezno sam hodao negdašnjom glavnom ulicom s kratežom u rukama. Vreme je bilo neprijatno i postajao sam baš nervozan. Nagli tresak vrata, koja je vetar zalupio negde iza mene, trgao me je i na trenutak se pokolebah. Podigao sam pogled i osmotrio ono nekoliko prozora na spratu, pa iskoračio pravo ka uskovitlanoj prašini predamnom, da bi se najednom iz kovitlaca pojavila dežmekasta neobrijana prilika sa razaračem u rukama i redenicima preko stomaka, uz bećarski zabačeni šeširić. Umalo ne ispalih obe cevi, kad mi se pridošlica učini poznatim. Hodao je nehajno, vukao noge i pomalo vrckao. Zagledah pažljivije i najzad razaznadoh pridošličino lice. Itekako smo se poznavali! Predamnom je bio niko drugi do Rajko Vrcelj i to prilično nacvrckan! Rajka sam upoznao još u onim konfuznim vremenima kad je pobuna tek započinjala. Seirio je po kafanama nešto o Kremanskom proročanstvu u jednoj i svetlosnom maču u drugoj ruci. Nisam posebno religiozan, al' baš je dobro zvučalo. Detalje preseravanja baš i nisam popamtio. Nešto o tome kako svim tim kakosezvaše poludelim kerovima treba jebati mater. Al' to sa proročanstvom i mačem... Uh, to je bilo baš onako sudnjedanovski. Doduše, kad je sranje počelo, bilo je malo drugačije. Ništa od sudnjeg dana, više je podsećalo na cirkus. Ljudi su gubili živote jer nisu hteli da hodaju po rovovima kako ih ne bi ismevali. Tako su nam pobili silne dobrovoljce na prvoj liniji. E, da su to makar bili najgluplje izgubljeni životi! Naši iz centra sela su tukli po nama granatama jer nisu znali da izračunaju koordinate i veliki broj naših boraca je stradao u kafanskim obračunima. Ponajmanje njih od ruke neprijatelja. Pucnjave je bilo često, ali uglavnom iz opreza, kroz kukuruze. Najluđi događaj sa Vrceljom je bila jedna od ofanziva lojalističkih snaga, kad je Rajko držao položaj na desnoj strani sela. U najžešćoj razmeni vatre, borio se neko vreme, a onda se više nije čuo. Ostali su se nekako probili do njega, ne bi li ga izvukli. Ležao je na grudima, preko razarača. Mrtav, rekoše kad su se vratili. A kad je napad odbijen, Rajko se probudio i doteturao do nas pijan kô majka. Rakiju smo pili iz velikih čaša sa sokove. Da su Belanđani znali da kompletnu odbranu fronta drži par ljudi sa leve i još toliko sa desne strane sela, i to polovina kontuzovana od alkohola, mogli su prošetati do Centralne Uprave za sat i po vremena. Na dan kada je Belland pao, ljudi su bežali iz Zmijarnika u kolonama. Te noći sam video snopove farova kako se protežu sve do auto-puta prema farmama na istoku. Zmijarnik je postao

grad duhova. Rajko i ekipa su se već dogovorili čija kuća, a čiji automobili kome pripada. Pljačka je bilo jedino što ih je zanimalo. Neki su odlazili da ordiniraju čak i do samog centra Zmijarnika dok se čekala naredba da uđemo u Belland. - Ma... Ma... Nek na m...mestu padnem m...mrtav ako to nije m...Milivoj Jovanović... Um...umalo te nisam up...upucao... - promrmlja Rajko spustivši cev razarača. - Otkud tebe Rajko? - obratih mu se odahnuvši. S tom budalom se nikad nije znalo na koga će zapucati. - Pa eto... M... Malo lutam... Ka... Kažu da se ov... ovde kriju n... Naši...- odgovori Rajko nesigurno. - E... eto... Našao sam te... S... Sad možemo dalje zajedno. O, bože, koga li sam ja to našao, pomislih, ali nije bilo vreme da biram. Bolje išta nego ništa.

XVII Reka Dunav, 2316-te Razmišljanja su uznemirila Aleksu, pa je ustao i počeo koračati po kabini poput životinje u kavezu. Kad se Ana najednom pojavila na vratima, zbunio se, jer je ovog puta prošlo vrlo malo vremena između dve posete. Ni ona nije delovala ništa manje iznenađeno što ga vidi na nogama, umesto u samrtničko ležećoj pozi. Usmerila je na njega ubistveni pogled, pa se pokrenula toliko naglo da je pomislio da će ga udariti. Umesto toga zgrabila ga je poput tigrice i spustila mu je poljubac na usne. Oseti kako mu se njeni nokti zarivaju u leđa nalik zveri što grabi plen, a njen se jezik u osvajačkom prodoru probi ka ždrelu kao mladoženja što razdire himen prve bračne noći. Poljubac je bio gotovo surov dok ga je potiskivala ka stolici, na koju ga je posela, pa se nadnela nad njega i počela da miluje njegovo uzdrhtalo telo, ne prekidajući žestoki poljubac. Zaboravio je sve sumnje željan ljubavi i nije predugo čekao. Opkoračila je stolicu, rukom usmerila njegovo koplje i zajahala. Ovog puta je to činila drugačije. Nabila se do kraja i kružila kukovima ljubeći ga neprestano. Ponovo je izgubio pojam o vremenu i sve je postalo vrtoglavica i pohota. Tren potom Anino telo poče da gubi ritam i Aleksa otvori oči. Osvrtala se oko sebe, kao da nešto traži i začuđeni joj je pogled lutao od vrata do zidova preko čitave kabine. Aleksa u prvi mah nije razumeo šta joj je, sve dok mu se krvotok nije potpuno umirio, da bi već idućeg trena osetio nešto toliko neočekivano da se sav naježio. Nemoguće! Usresredio se na gotovo zaboravljeni instinkt temponauta i postao siguran da ne uobražava. To je nesumnjivo bilo talasanje na vremenskoj osi. Koliko god delovalo nemogućim, neko je bio tu! Posetilac iz drugog vremena! Njegova izvežbana čula se usresrediše, da bi iz sumračne okoline naglo izdvojio senku što je puzala uz ivicu plafona, pa najednom nestala. Onda se Ana umirila i položila mu je glavu na rame. I ona je osetila da je otišlo, doduše koristeći sasvim drugačiji nagon. Neko vreme je tišinu narušavalo samo njihovo disanje, a onda se Ana oglasi: - Sad ću te povesti u svoju kabinu. Ne mogu više da dolazim u ovu štenaru. Aleksa, zbunjen svime što se dešavalo u prvom trenutku nije ni shvatio šta je rekla, tek ga posle izvesnog vremena smisao izrečenog tresnu poput kovačkog čekića. Najednom je vremenski putnik postao nebitan i vratio se u stvarnost. Da ga vodi? Kuda da ga vodi? Ovde se osećao sigurnim. Ko zna šta ga tamo čeka? Pa ipak, ništa nije odgovorio uživajući u opuštenosti tog raskošnog tela na sebi. Kad je ustala, učinila je to lagano. Namestila je odeću, pa mu je pomogla da se podigne dohvatajući ga za mišicu. Ka izlazu je krenuo nesiguran u ono što ga čeka, sluteći da se pred njim otvara potpuno novo poglavlje. Prošavši hodnikom popeli su se uz par stepenika i našli se na dnevnom svetlu, za koje se Aleksi činilo da ga nikad više neće videti. Osmotrio je prizor što mu je pukao pred očima. Jahta je zaista bila ogromna, građena za okean, a ne za reku. Imala je dva nivoa i bila sva u modernim zaobljenim linijama. S obe strane video je obale obrasle trstikom bez ikakve naznake ljudskih naselja. Vazduh je bio vlažan i svež i duvao je hladan vetar od koga se naježio. Mada su prolazi bili uzani, Ana je sigurno vodila držeći ga pod ruku. U jednom trenutku je podbio palac i jeknuo, na šta se Ana nasmejala, pa ga dohvatila za mošnice kao za povodac da bi nastavila, ne dozvoljavajući mu da se zaustavi. To ga je nateralo da gleda pod noge, pa nije ni primetio kad su stigli pred vrata koja je Ana otvorila. Stupili su u ne baš naročito prostranu kabinu, ali je svaki detalj u njoj bio smišljeno raspoređen. Sve je bilo u drvetu skupocenog izgleda upotpunjenog hromiranim metalom. U jednom uglu se nalazila prava pravcata bračna postelja, a u suprotnom sto okružen tapaciranim klupicama raspoređenim u obliku slova L. Kabina se grejala i Aleksa se onako golušav i priviknut na hladnoću naglo

opustio. Zatvorivši vrata za sobom, Ana mu blago steže jaja, pa ih ispusti i otvori vrata sa suprotne strane koja Aleksa u prvi mah nije primetio. - Ovo je toalet. Sigurna sam da ti je potreban - reče, na šta se Aleksa zbunio, pa sve dok mu Ana nije prišla i blago ga gurnula, nije znao šta mu je činiti. Predugo se suzdržavao i time potpuno potisnuo nagon za nuždom. Kad je najzad ušao i suočio se sa luksuzom WC šolje, najednom se oseti postiđenim. Kako se samo lako navikao da i ne pomišlja na tako obične stvari. Spustio se na klozet i jedno vreme osmatrao. Tuš, umivaonik, polica sa kozmetikom. Toplota ga je najzad opustila pa je pišnuo, a onda poče da gura, ali uzalud. Nije išlo. Neko vreme se naprezao bez rezultata. Kad je već skoro odustao, spektakularno je grunulo i najzad je ispraznio creva. Olakšanje je bilo nezapamćeno. Zbog vezanih ruku se ušeprtljao kod brisanja guzice, ali je na kraju i to uspešno obavio, pa je posle kraćeg izučavanja uspeo i da pusti vodu. Bio je ponosan na sebe. Izašavši, primeti da se Ana presvukla. Odenula je neku vrstu svilenkaste kućne haljine i sedela je ozbiljnog lika za stolom sa čašom vina pred sobom. Ugledavši ga potapša mesto pokraj sebe. Aleksa priđe i snebivajući se sede. Otpila je iz čaše, pa spustila ruku na njegovu muškost. Uzela ju je gotovo nehajno u šaku gledajući ga u oči. Aleksi bi neprijatna sopstvena mlohavost, ali ništa nije osećao izuzev nelagodnosti. Čudno, do pre tako malo vremena je i sama pomisao na Anu izazivala erekciju. - Sad si samo moj, nadam se da ti je to jasno - reče ona tonom konačne presude. Aleksa klimnu glavom, pa Ana nastavi: - Ne zanimaju me tvoje želje niti razmišljanja. Kad te poželim, bićeš spreman ili ću te kazniti. Kraj mene ćeš spavati onda kad ti dozvolim, u suprotnom je tvoje mesto tamo - pokaza pri tome na neku vrstu korpe ukraj zida, dovoljno velike da se sklupča u njoj. - Živećeš dok si mi zanimljiv. Kad mi dosadiš, smisliću način kako da te ubijem na najbolniji mogući način. To je sve što hoću od tebe. Ni više, ni manje! - dok ju je slušao, njena šaka ga je uzbudila i ono što je držala sad je bilo čvrsto. Nije pomerala ruku, jednostavno ga je obuhvatila, dajući mu do znanja da je i to tek još jedan predmet koga poseduje. - Razumeo? - upita Ana oštro posle kraće pauze, na šta Aleksa klimnu. Nasmešila se, ponovo otpila iz čaše, pa rekla: - Hajde sad - ustavši, zbacila je haljinu i Aleksavo srce se naglo ubrza. Po prvi put je bila naga pred njime. Put joj je bila nalik belokosti i bila je vitka, ali su godine dodale onu pravu širinu bokovima i težinu još uvek čvrstim dojkama. Imala je mišićave ruke i preduge noge snažnih listova. Ovog puta ga nije vukla za sobom. Jednostavno je zakoračila ka kupatilu iz koga je Aleksa maločas izašao, a u njenim je pokretima bilo nečeg neodoljivo mačijeg, što je proizvodilo zastrašujući utisak da je ta žena evoulirala od neke nemilosrdne grabljive vrste. Osećao se poput antilope saterane u tesnac kanjona koja pred kamenitim zidom nemoćno iščekuje svoju tragičnu sudbinu posmatrajući lagano primicanje velike savanske mačke. Šta je drugo mogao no da je prati. Stala je pod tuš i pozvala ga prstom. Pomilovala ga je po kosi, a onda pustila vodu. Bila je topla i poput letnjeg pljuska poče padati preko njihovih tela. Ana dohvati sapun, pa poče da pere najpre sebe, a onda i njega. Bila je vrela kao požuda, a ruke joj behu meke kao pamuk. To i nije bilo kupanje, nego milovanje uzbudljivo kao i svaki njen dodir. Dugo se time bavila, ne zaboravljajući ni jedan usek na Aleksavom uzdrhtalom telu. Bila je pažljiva i nežna, pa je zaboravio sve strahove koji su ga donedavno progonili. Bio je njen i nemo ju je obožavao. Najzad je razumeo: ona je boginja! Završivši, Ana je obrisala najpre sebe, pa njega. Odvela ga je do kreveta i blagim pritiskom mu dala do znanja da treba da legne. Za njim se i ona spustila i poljubila ga tamo gde je najosetljiviji. Onda je njegovu muškost uzela u usta. To mu još niko nikad nije uradio. Osećaj je

bio neverovatan. Umirivši se potpuno prepustio joj se. Nije se zaustavljala dok i zadnju kap nije iskapila. Potom je ustala, ostavivši ga u blaženoj omamljenosti i stala je da se oblači. Završivši, poljubila ga je usnama slanim od sperme, nasmešila se, pa ga obiđe i - klik! Aleksa je najednom bio slobodan. Osećaj gotovo zaboravljen. Mišice behu utrnule, a zglobovi oderani, ali najzad je mogao da koristi ruke. Za trenutak je gotovo zaboravio u kakvoj se situaciji nalazi ushićen takvom blagodeti. Ana je bez ijedne reči napustila kabinu. Aleksa je ostao ležeći, trljajući najzad oslobođene zglobove. Glavom mu je prolazilo kako je sam pristao da ga ta neobična žena poseduje bez ikakvih ograničenja. Da ga obeležava, ljubi, siluje i miluje kako god joj padne na pamet i od njega načini igračku. Dođavola, Ana je bila osvajač. Nemilosrdni osvajač. Bio je potpuno obespravljen i namenjen zabavi pod pretnjom najjezivijih muka. Jednostavno ga je načinila igračkom za sopstvenu upotrebu bez ikakvih ograničenja. Ako poželi da ga maltretira, to će i učiniti, a on neće imati pravo ni da bekne. Ispružio se popreko na ogromnom ležaju i začudo, kako je vreme prolazilo, svi se ti događaji počeše pretapati u nekakvu izmaglicu. Više nije bio siguran da li je sve tek san iz koga će se probuditi sav u znoju i gaća mokrih od prolivenog semena ili nepojmljivo okrutna stvarnost. U toj i takvoj podvojenosti mašte i realnosti, pretnja je postajala sve intrigantnija. Najednom je počeo da se uzbuđuje. Sva prošlost je nestala, kao da je tek pristigao na ovaj svet nag i nevin. Spustio je ruku na prepone i shvatio da telo itekako reaguje na tok njegovih misli. Dole se ukrutio kao hrastov proštac. Ruka mu se pomeri preko centra nadraženosti i poče da mu se muti pred očima, kad se najednom vrata otvoriše. Ona! Trgao se i skočio sa kreveta, ali bilo je prekasno. Sve je videla, sve je znala, a i ono među nogama se ponašalo poput propetog mustanga pokazujući pravo prema objektu njegove fantazije. Prema Ani. Bilo bi glupo i pomisliti da njegova samozvana gospodarica to nije primetila, mada mu je tek neutralni smešak i radoznali pogled uperen ravno u predmet njegove sramote davao do znanja da je svesna njegovih želja. Zakoračila je prema njemu, lagano kao lasica žedna krvi što se obrela sred gomile naivnih pilića. Telo mu se ukočilo u istovremenoj navali strasti i straha, ali uzbuđenja nije nestajalo. Naprotiv. Najzad je Ana, nošena ubistveno sporim koracima, dospela toliko blizu da je mogao osetiti njen vreli dah na licu. Ruka joj se pruži, pa krenu naizgled da ga zagrli oko slabina, ali umesto toga, ona mu dohvati ruku i poče da je povlači unatrag, sve je više zavrćući. Ukoliko je taj postupak postajao bolniji, utoliko su im se lica više primicala, da bi najednom iskrivila glavu kako bi im se usne spojile. Istovremeno njena šaka obuhvati poput osvojenog trofeja Aleksinu muškost, blago ali bespogovorno dajući do znanja da pripada samo njoj. Ruku iza leđa mu je sve jače zavrtala, ali je bol bio nadoknađivan nežnošću poljupca. Pa opet, baš je koja je nepomično, gotovo nezainteresovano obuhvatila Aleksin ud budila vulkan koji nije još dugo mogao da se obuzdava. Koliko god da je kasnije razmišljao o onome što se potom dogodilo, nikad nije sebi uspeo da razjasni otkud mu toliko hrabrosti. Najednom se otrgao i podigao Anu u naručje, a onda je nastavio da je ljubi. Ispustila je tek jedno „Šta?“, a onda se umirila i prihvatila poljubac. Doneo ju je do kreveta i blago je tamo spustio, čudeći se pogledu ranjene srne koji se naselio u njenim

očima. Pružio je ruke i povukao naviše haljinu. Blago se uzdigla na laktovima pomažući mu i on je lagano ukloni s nje. Potom joj smače i gaćice. Uspravio se i pogledao ju je. Oči su joj blistale u novom i nepoznatom izrazu, kao da je sve vreme upravo ovo priželjkivala. Noge joj behu blago rastavljene i oseti njenu želju da bude posmatrana sa divljenjem. Zastade. Ona zaista beše predivna. Lagano se spustio na kolena među njene noge i dohvatio joj je bokove. Nije se opirala, a kad je ušao u nju bila je vrela i vlažna. Probio se poput zveri sve do samog dna gde se zaustavio da bi počeo da je ljubi u usta. Činio je to bez pokreta, bili su tek spojeni. Nije se ni pomakao sve dok nije osetio da će Ana umreti ako to ne učini. Kad je počeo da se vraća, učinio je to polako, kao da vreme ne igra nikakvu ulogu u ljubavnom činu. Od kraja do kraja, pa iznova. Da li zbog te usporenosti, ili zato što je Ana oduvek tako delovala na njega, vrhunac nije nikako dolazio, mada su njeni trzaji itekako davali do znanja da ona neprestano svršava. Sačekao bi malo kad bi osetio njen vrhunac, čvršće je prigrlio, pa nastavljao. To je trajalo i trajalo sve dok nije izvuklo i poslednju trunku semena iz njega i ostavilo samo čistu i nepatvorenu bol u onome najosetljivijem. Prevrnuo se i privukao Anu na rame, ni za trenutak ne pomišljajući na njene pretnje. Kao da je postala nova osoba, bila je pitoma poput mačeta i pripila se uz njega. Onda se prisetio ko je Ana, pa osetivši njeno pravilno disanje znao je da nije ni moglo biti drugačije. On je njena sudbina, a ona njegova. Još je neko vreme zurio u plafon bez ikakvih misli, a onda je i njega san prevario.

XVIII Pariz, 2043-će - Poslao si Hijenu na Balkan? Koliko će nas to koštati? - prokrešta Pjer Leklerk, na šta Alen prezrivo osmotri njegovu sivo crnu kufiju. Prokleti poltron, pomisli, prisilio je sebe čak i da ode na hadžiluk. Sve bi taj učinio samo da se dodvori vlastima, a mrzi Braću iz dna duše, baš kao i ja. Umesto odgovora, Alen podiže ruku i klinka od jedva 16 godina u propisnom hidžabu preko donjeg dela lica pohita ka njihovom stolu. - Kebab za dve osobe - podiže Alen pogled na ogromne tamne oči, jedino što se na tom licu naziralo. Ukrajinska izbeglica, pomisli Alen, baš kao i sve druge sluškinje u opskurnim lokalima smeštenim po sumnjivim budžacima. Osim vela preko lica nije imala gotovo ništa na sebi. Hidžab u Kuranu nije definisan, niti se pominje, a tumačenja se temelje na surama i prilagođavaju se lokalnoj tradiciji odevanja. Hah! Lokalna tradicija je rastegljiv pojam, a Pariz je za pravoverne predstavljao jebarnik. Raskošno je telo bilo tek naglašeno tanušnom svilenom tračicom vezanom oko vrata, pa provučenom među bujnim dojkama da bi se gubila među nogama i nastavljala svoj uzbudljivi dodir s baršunastom kožom provučena kroz guzove, te se uspinjala preko leđa da bi najzad bila uvezana oko vrata. Muslimanska braća su dozvoljavala čak i ovako sablazne modifikacije hidžaba u nekim slučajevima. Najzad, sve te cure neće živeti duže od mesec, dva. Radijacija ih je postupno, ali pouzdano ubijala. Otkad su Rusi vaporizovali Ukrajinu, lepotice poput ove su u Zapadnoevropski Kalifat pristizale u ogromnim količinama i bila je javna tajna da su ih carinici pomno probirali na granicama. Prolazile su samo najmlađe i najlepše kao savršene muslimanske kurve. Bez rizika, bez dokaza, bez nasilja. Crkavale su same od sebe po zapuštenim ulicama od radijacije ili gladi, svejedno, onda kad ih više niko ne bi hteo. Njihova razorena tela su razvlačili psi lutalice, sve dok nevernici s radnom obavezom održavanja čistoće ne bi dovukli svoje lene guzice i uklonili njihove smrdljive ostatke. - I flašu šampanjca, molim - pomazi Alen sluškinju po zategnutoj guzi, pa skrete pogled na Pjera. - 50.000 franaka u zlatu i još toliko ako nam dovede doktora Lakića - nehajno mu odgovori. Pjerovo lice se zgrči. - Iz fonda Kvark korporacije, pretpostavljam - procedi Pjer s očitim uzdržavanjem da ne đipi od besa. Alen se prezrivo nasmeši. - Iz TAJNIH fondova Kvark korporacije - to je propraćeno s opasnim bljeskom u očima i Pjer je znao da teren postaje klizav. Tajni fondovi baš i nisu bili po šerijatskim zakonima. - Ali zašto? Pa zar nismo sjebali milione franaka na Lakićevu mašineriju? Zar nisi i sam rekao da je uređaj dovršen? - zapita tiše, ali ne manje očajno. Alen se glasno nasmeja. - Oduvek si brinuo samo o knjigovodstvu i o svojoj debeloj guzici. Treba li da te podsećam da sam JA bio taj koji je doktora Lakića pronašao u traumatizovanom stanju među najgorim narkomanskim ološem? Treba li da te podsećam da sam JA ustanovio da je Lakić imao nekontrolisana krstarenja po vremenskoj osi? - ovog puta nije bio ni tih ni oprezan. - Tiše, Alene, nisam umanjivao tvoje zasluge, ali posao je završen. Lakić je završio projekat, treba ga samo testirati i Kvark Korporacija će imati monopol nad istorijom. Zašto rizikuješ i novac i sigurnost slanjem agenta u Tursku Imperiju? - zakašlja se Pjer, blago porumenevši. - Zato što se sprava zasniva na stimulaciji čeonog moždanog režnja. Profesor Banjanin je sve to lepo proračunao, jedino se kod kalibracije uređaja prešao. Podaci koje je uneo zasnivali su se na skeniranju mozga prosečnog alkoholičara ili narkomana. Aparat nije pravilno podešen, izaziva

rascep ličnosti kod dobrovoljaca, posle čega sledi totalna neuračunljivost. Uticaj opojnih sredstava nije presudan. Najvažnija je korelacija psihoaktivnih supstanci sa mozgom Alekse Lakića! Nijedna elektronika to ne može imitirati! - prasnu Alen prisećajući se svega. Doktor Lakić je sve znao, ali nedostajao mu je novac, nedostajao mu je lekar koji će izvršiti ispitivanja, nedostajala mu je laboratorija i najviše od svega nedostajali su mu novac i autoritet koji bi njegova istraživanja zaštitio od sumnjičavih šerijatskih potkazivača. Sve mu je to dala Kvark Korporacija, kao i platu od koje se ni sultan ne bi postideo. - I šta sad? - upita priglupo Pjer. - Dovešćemo ga i završiti posao - odmahnu Alen i prihvati se obroka koji je devojka nenametljivo postavila pred njih. Ostatak večeri proveli su u tišini. Pa ipak, Alen se sve vreme nije uspevao osloboditi stezanja u stomaku. Znao je da je doktor Lakić telepata, pa ipak nije umeo da sakrije svoje misli u konačnom trijumfu kad mu je Aleksa saopštio da je posao završen. Kao na pladnju mu je predočio sve svoje planove i time sve upropastio. Prekasno je to shvatio. Dok je izlazio iz restorana poslednja zapomaganja pederskog para nad kojim je svetina upravo dovršavala kamenovanje za trenutak su mu skrenula pažnju, a onda se vratio svojim sumornim mislima dok mu je livrejisani šofer otvarao vrata limuzine. Aleksa Lakić nije odobravao intervencije na vremenskoj osi. Naškrabao je neko idealističko sranje umesto otkaza i ispario u vidu lastinog repa pre no što se ispostavilo da je bez njega uređaj neupotrebljiv. Barem je neupotrebljiv do trenutka kad se otkrije šema po kojoj njegov mozak funkcioniše i adapter ne preradi tako da proizvodi istovetne moždane talase i kod drugih osoba. Posle toga će nepotreban postati doktor Lakić, zlurado se nakezi Alen Le Monjak. Negde u daljini giljotina snažno tresnu i Alen požuri da zauzme mesto u autu. Dezider Ajzenštraser je najbolji agent koga je Alah mogao ponuditi. Ako iko može pronaći profesora Lakića, to je on.

XIX Okupirana teritorija, 2316-te Odakle je Rajko dopunjavao svoju pljosku ostalo je tokom celog puta za mene nerešiva misterija, ali se počesto zagledao u nju, tako da je neprestano bio podnapit. Uprkos tome bio mi je od velike pomoći, pre svega zbog izvanrednog poznavanja situacije na terenu. Uz njegovo vođstvo s lakoćom smo izbegavali kako Zakavkaške patrole, tako i bande razbojnika koje su vršljale unaokolo. Nisam se mnogo udubljivao u razjašnjavanje svrhe našeg putovanja, ali sam uskoro bio prinuđen da mu kažem kuda smo krenuli. Odabrao sam drugo veče našeg putovanja kad je već i inače postao prilično sumnjičav. Zaustavili smo se na jednom proplanku, zapalili logorsku vatru i pojeli po konzervu pasulja, pa pošto procenih da je Rajko delimično trezan započeh: - Rajko, brate, nešto ti moram reći. Rajko me odmeri blago telećim pogledom. - Reci Milivoje, pa naši smo, ne stidiš se valjda?- odgovori nehajno, pa nastavih sigurnije. - Ja moram preko, na teritoriju Republike. Na to Rajko razrogači oči kao da je progutao feferon. - U, jebote! - propenta meškoljeći se. - Moram, Rajko. Imam važna posla tamo - počeh da objašnjavam, razmišljajući o tome mogu li mu sve ispričati, ali on me prekide, rešavajući time moje nedoumice. - Aaaa... Ti bi malo pljačk'o? Pa što tako ne kažeš kumašine, gde je pljačka tu je i brat Vrcelj. Pa jeste, ovi iz Unije su se nešto mnogo narogušili, k'o da je ono iz kuća nji'ovo. Valjda Belanđani gledaju svoja posla i puštaju narod da se snalazi - obliznu se. - Jeste, Rajko, kažu da je tamo disciplina nikakva - zapeh ohrabreno da podržavam njegove pretpostavke. - Dobro, dobro... Nego ima tu jedna nevolja... Moramo kroz ratnu zonu, a tamo su nam gaće na rešetu - prekide me ponovo, najednom zabrinutim glasom. - Pa kako ćemo? - napravih se naivan. - Ne boj se brate, prolazio je Rajko svuda, pa ćemo i tamo. Ima jedno mesto gde nije preteško proći... Ako preživimo... - započe Rajko da objašnjava. - Možel' se ogrejati kraj te vaše vatre? - prekide ga nepoznati glas. Obojica se trgosmo. Toliko smo se zapričali da uopšte nismo primetili trojicu odrpanaca što su nam se privukli nadohvat ruke. Zapažajući kako se Rajko nelagodno osvrće ka podalje odloženom razaraču, krenuh rukom ka revolveru, ali prekasno. U rukama one trojice sevnuše oštrice. Rajko u zadnjem trenutku podmetnu lakat pod sečivo koje mu se poput zmije ustremilo ka grlu i zadobi posekotinu. Urliknu od bola, pa tresnuvši pesnicom napadača odasla ga u carstvo snova. Iznenađen brzinom napada nikako nisam stizao da dohvatim oružje i padoh u prašinu s neprijateljem nad sobom. Rajko mi nikako nije mogao pomoći, jer oko njega je već kružio treći napadač. Iako moj pratilac više nije bio onako spretan kao nekada, snaga ga još uvek nije izneverila. Toga je napadač očito bio svestan jer se poučen sudbinom svoga saučesnika nije primicao nadohvat Rajkovih šaka. Neprestano je skakutao naokolo, trudeći se da umori protivnika. Uporno sam pokušavao da se dočepam revolvera, ali previše sam bio skoncentrisan na protivnikov nož koji mi se mic po mic približavao grlu, dok je Rajko sve više gubio korak u održavanju protivnika na odstojanju, pa je često bivao prinuđen da izbegava hitre ubode. Na jedvite jade sam zadržavao mlađeg, jačeg i spretnijeg napadača, škrgućući zubima od nemoći, kad najzad napipah držak oružja. Trgoh i

sasuh dva metka u onog iznad sebe, pa još dva u onog što je skolio Rajka. Onaj treći taman stade dolaziti sebi, pa poče kukati: - Nemoj, molim te, nemoj dragi gospodine... Bili smo gladni, samo smo...- raspričao se, naizgled pitom kao mače. - Ima li još koga u blizini! - prekidoh ga s prstom na obaraču. Zatrepta, pa poče da muca. - Ne... nema... Nema nikoga... - najednom Rajko priskoči, pa ga dohvati za uvo i stade da zavrće. - Aj' bratac, počni da pričaš, il' ću da te očerupam k'o gusku za božić! - pridošlica poče da skiči kao prase kad ga kolju. - Nema nikog, samo nas trojica, matere mi! - pištao je dok je Rajko sve jače uvrtao. - Gde vam je auto? - ne pokoleba se moj saputnik. - Joooj... Nemoj više, odvešću vas! - kukao je onaj sav povijen pod krvnikovom teškom rukom. - E, tako te volim - potapša ga Rajko prijateljski po ramenu, pa ga podiže na noge grabeći ga za okovratnik. - Ajde, idemo do auta, pa begaj brate. Bolje po tebe da nije miniran. Ti ćeš prvi okrenuti ključ, samo da znaš - brundao je odobrovoljeno moj saputnik. Pokrenusmo se par minuta kasnije, napred naš napadač, za njim Rajko, s cevi razarača prislonjenim uz predvodnikova leđa i najzad ja. Neko vreme smo se probijali kroz šumicu i po Rajkovom opreznom ogledanju znao sam da ništa tom pacovu ne veruje. Svaki čas sam čekao da mi neko smesti metak u leđa, ali ništa se nije događalo, pa izbismo na jednu čistinu. Tu je stajala neka teška krntija od kamioneta, ali više no očito u voznom stanju. - Jel' miniran? - zapita Rajko. - Ma daj... Koja bi budala minirala ovu šklopociju? Skuplji eksploziv no auto - mrzovoljno će zarobljenik. Rajko klimnu glavom. - Davaj ključeve, pa da se razilazimo - obrati se snuždenom predvodniku. - Eto ih u bravi. Ko bi ovo čudo ukrao - odvrati ovaj - Nego, mogu li sad da idem?- Rajko klimnu glavom i potapša ga po leđima tako nežno da mu suze grunuše na oči, na šta ovaj naglo đipi i nestade u tami. Od tog trenutka putovanje je postalo lagodno, iako smo se vozili preko izrovanih šumskih staza i bogaza. Koliko god naše vozilo kilavo delovalo, izgleda da je bilo konstruisano upravo za ovakve terene. Za volanom je bio Rajko koji je ovaj kraj poznavao kao svoj džep. Gotovo da mi se učinilo da smo na piknik krenuli. Čitav nam je dan prošao bez ijednog incidenta. Nisam čak ni primetio kada je to moj saputnik postao oprezniji. Vozio je sporije, stalno pogledom ispitivao okolinu, mrštio se i nerazumljivo gunđao. Ja ga ništa nisam pitao, a Rajko kao Rajko, ćuti i romori. Kada su najednom s obe strane šumskog putića iz grmlja izronili Unijski oklopnici s oružjem na gotovs, Rajko je reagovao zapanjujućom brzinom. I pre no što su se kola zaustavila, otvorio je vrata i dohvatio razarač, pa iskočio i kotrljajući se ispalio nekoliko kratkih rafala iz teškog oružja kojima je poobarao Zakavkažljane s leve strane. Njihova tela još nisu ni dodirnula tlo, kada se Rajkovo oružje okrenulo ka neprijateljima sa desne strane i smrtonosno preciznim hicima ih počelo kositi. Samo trenutak kasnije i ja sam se sabrao i otvorio vatru. - Biće nam pametnije da nadalje idemo peške - izjavi Rajko ustajući i proučavajući mrtva tela protivnika - Sad će ovih gnjida biti sve više i više. Nastavili smo vrlo oprezno i stadoh razaznavati sve učestaliju pucnjavu. Kako smo napredovali, tlo je bilo sve izrovanije dejstvovanjem artriljerije, a zadah napalma i sladunjavi

vonj poluraspadnutih lešina terali su me na povraćanje. Mada je vetar bio usmeren od nas, bio je preslab da bi rasterao smrad uništenja i smrti. Nešto dalje zavukosmo se u jedan od silnih kratera unaokolo, pa podigoh pogled usmeravajući ga ka kordonu koji se rasprostirao na manje od kilometar ispred nas. Dan je bio vedar i jasno sam video da se front postojano drži. Proboji su se neprestano otvarali, ali plameni jezici iz razarača Unijskih operativaca su odbijali svaki napad. Veterani. Ne oklevaju. Najednom, operativci počeše disciplinovano da odstupaju prema bunkerima. Ograda što se izvijala u nedogled mestimično stade da varniči pod naponom. Bacio sam pogled na granicu. Proboji su se umnožavali i najzad ih ugledah. Belanđani su krenuli u ofanzivu i uleteli pravo u minsko polje. Razleteše se na sve strane. Nekolicina je prošla, ali su izgoreli na ogradi. Elektrika ih je palila, jednog po jednog. Dosta sam video. Spustih se u krater. Pogled sam podigao na zvuk sirene. Signal za prestanak opasnosti odjeknuo je pustopoljinom i granica je postala neprirodno mirna. Operativci još nisu zauzeli pozicije, a Belanđani su se povukli ostavljajući za sobom spržena telesa. - Sad il' nikad brate - dobaci mi Rajko jurnuvši ka granici. Šta mi je drugo preostalo nego da ga bezglavo pratim?