Stevan Sarcevic&Lazar Janic-Dan posle kraja

XX Dar Al Džihad, 2043-će Tog je jutra osvanuo jedan od onih bezvoljnih dana koji počinju naopako već od samog buđenja i u kojima Juniorovi kapci neće da se podignu žudeći za bespovratno izgubljenim snovima. Kada su mu se oči najzad otvorile, ustao je tek toliko da bi onako mlitavo, kako je i spavao, seo na ivicu kreveta samo u gaćama i buljio u prazno. Napetost koja je poslednjih dana u domu Desertićevih dostigla nivo oštrice britve postajala je sve nepodnošljivija. Kao prikriveni telepata istančano je osećao Magdaleninu ozlojeđenost sve češćim i sve dužim Miletovim odsustvovanjima. Navodno ga je neki Švaba uzeo pod svoje, pa ga je vodao po kafanama prepunim cura sumnjivog morala. Tako mu Alaha, ta je Magdalena bila toliko neokaljana da čak ni u mislima nije mogla preturiti i odobriti reč “kurva”, pomisli Junior. Strahovi i strasti te žene za njega više nisu bili nikakva tajna i znao je sve o njenim sumnjama u Miletovu vernost, i ne samo to, nego je sve češće osećao i njene osvetničke namere koje su ga zbunjivale i navodile na zabranjene misli. Pokušavao je da izbegne njene podsvesne poruke, postajući sve ubeđeniji da je od svih zveri na kugli zemaljskoj najsurovija grabljivica upravo povređena žena, ali koliko god da se trudio, nije se nikako uspevao oteti grešnim željama koje je Magdalenin um ustremio ravno na njega. Kao uz inat i to malo kilavog i kolebljivog otpora koji je podigao kao poslednji bedem njenoj usplamteloj strasti slamala je činjenica da je Magdalena još uvek bila prelepa žena, iako skoro dvostruko starija od njega. Magnetično privlačna, zračila je onom neobjašnjivom zrelom i tajanstvenom lepotom odrasle žene. Ponekad bi uspevao da uhvati njene divljačne i krupne oči, naizgled skrivene pramenovima prosede kose, kako ga bezobrazno i bez ikakvog stida odmeravaju s njenog savršeno ovalnog lica izbačenih jagodica, zbog čega bi sve češće zaboravljao kako mu je ta ista žena rođaka s majčine strane, a što je još važnije i supruga Mileta Desertića koji ga je bez ikakvog ustezanja primio u svoj dom. Uprkos tome, Juniora su izluđivale njene obline i svaki Magdalenin usporeni mačji pokret stavljao bi ga na muke, dok su ga njene senzualne usne neopisivo privlačile i nestrpljivo bi iščekivao svaku sledeću noć u kojoj bi sanjao kako ih ljubi, a njeno se bujno telo neprestano vraćalo u njegove vlažne snove. Silna potreba da isprazni mokraćni mehur prekinula je Juniora u tom grešnom fantaziranju, pa je odbauljao do klozeta. Udovi baš i nisu slušali mozak prepun misli bez nastavka i nespretno je gurnuo gaće naniže kako bi oslobodio malog drugara. Na njegovo iznenađenje ud mu je bio prilično nabrekao, te postade svestan koliko ga misli o Magdaleni uzbuđuju. Dok je pišao gaće mu skliznuše do članaka, a sopstvena golotinja u prohladnom toaletu najednom stade da ga uspaljuje i poče da se mazi kako bi se umirio. Strast se pojačala postajući neočekivano žestoka. Zavrtelo mu se u glavi i slobodnom rukom se oslonio o suprotni zid, ne prekidajući samozadovoljavanje. Sklopio je oči i kao da je prolazio kroz maglu milujući se, da bi mu se najednom u umu kristalno jasno predočila slika samog sebe sa Magdalenom u nekakvom skučenom prostoru. Sedeo je potpuno go na neudobnoj stolici, a Magdalena se, zadigavši haljinu i opkoračivši stolicu, nadnela nad njim i ljubila ga je u usta. Osećao je njene nokte na leđima, jezik u ždrelu i njene nemirne ruke na telu. Jahala ga je poput ždrepca kružeći kukovima i ljubeći ga. Sve je postalo vrtoglavica, pohota i magla... Magla! Najednom, uprkos raspaljenim strastima, poče da biva svestan kako s tom slikom nije baš sve u redu. Nikad dosad u snovima ili maštanju nije zaista jasno video sebe, nego bi snoviđenja

posmatrao sopstvenim očima. Zaglušen besnim udarcima uznemirenog krvotoka, u prvom trenutku nije uspevao niti da složi niti da shvati sopstveni um, a onda mu se misli iznenada stadoše razbistravati kao u otkrovenju. Ta magla... Magla je bila dobro poznato, ali već duže vreme zanemareno znamenje da on niti mašta, niti sanja. Nije tu sliku stvarao njegov um, već njegov pogled! Nekako se sve ponovo aktiviralo i on putuje po vremenskoj osi, a dvoje ljudi koje posmatra nisu on i Magdalena, nego neko veoma sličan njima u nekom drugom vremenskom razdoblju. Međutim, pre no što mu se strast stišala i pre no što je uspeo da izvuče ikakav zaključak iz onoga što je uvideo, postao je svestan da više nije sam u kupatilu. Njena se ruka nežno spustila na šaku kojom se milovao i osetio je njene vlažne usne na vratu. Znao je ko je iza njega. Magdalena! Nije mu dozvolila da se okrene, nego mu je povela ruku u sad već sablažnjivo maženje njegove muškosti. Radila je to drugačije. Toplije, nežnije, uzbudljivije. Napeo se poput mustanga lagano povlačeći kožicu i kao da je beskrajno dugo trajalo. Osećao je njenu toplinu na leđima i njene usne na ramenima, njenu sigurnu šaku što ga je neumorno ohrabrivala da nastavlja i nastavlja. Ovo je raj, činilo mu se, ovo je pakao, mislio je i rastao je i rađao se i umirao... Onda je eruptirao i vrelo seme mu se razlilo po dlanu, ali Magdalena još nije završila s njime. Stegla mu je ruku primoravajući ga da sačuva spermu u šaci, pa mu je tako stisnutu pesnicu podigla do lica, gde ju je blago rastvorila i to što je bilo u njoj nežno je razmazala po njegovim usnama. Začudo, to mu nije bilo gadno, nije se čak ni začudio. Imalo je slankast ukus i nije mu smetalo. Onda se povinovao njenom pokretu i okrenuo se. Najednom je bila pred njim, visoka i prelepa, a oči su joj bile usplamteli dijamanti. Pustio je da mu ti dragulji gotovo čitav minut što traje poput večnosti klize po telu, da bi se najzad pogled zaustavio na njegovom licu kao da pokušava da mu pročita misli. - Dugo te želim - glas joj je bio poput damasta i njeni prsti mu kliznuše niz grudi i bokove. - Tu sam - odvrati s nevericom, osetivši da se ponovo ukrućuje. - Dok si spavao milovala sam te pogledom. Maštala o ovome - prošapta ona ljubeći mu rame, pa usne... Kratko... Onda zastade odmakavši glavu i fiksirajući ga pogledom. - Je si li se razbudio? Hoću da te okusim - reče i ne čekajući odgovor poče da ga ljubi u usta. Znao je da oseća ukus njegove sperme koji je još uvek bio tu. Prijala mu je ta pomisao, a ona ga je ljubila i ljubila, žestoko poput nabujale reke i sve joj se više prepuštao i više nije želeo ni da prestane, ni da ga pusti. Bila je i lavica i škorpija i anđeo i žena koja se najzad izborila sa svojim demonima i dograbila ono što telo zahteva. - Nedostajao si mi - dahtala je između poljubaca. - I ti meni... Mnogo - mumlao je boreći se s njenim jezikom. - Te oči sanjive... Mnogo ih volim - glas joj se mazio dok mu je ljubila oko, jedno, pa drugo, a onda se sve okrenulo. Dograbio ju je, odgurnuo, strgao haljinu s nje. Zastade na tren sluđen prizorom raskošnog tela zrele žene pred sobom, a onda ju je podigao u naručje i nastavljajući prekinuti poljubac poneo ju je do vrata, pa preko hodnika, sve do svoje sobe. Kosa joj je bila upletena u kikice i na tren mu je izgledala kao devojčica koja od njega traži zaštitu, pa su mu tanane ruke obavijene oko vrata i vito telo na rukama delovale nekako normalno, već viđeno i predodređeno, kao nešto što se već desilo i nešto što se samo ovako moglo dogoditi i nikako drugačije. Začudo, bilo ju je lako nositi i nije ni osetio njenu težinu dok je koračao kao u snu, sve dok se nisu našli pokraj kreveta. Nežno ju je spustio, legao kraj nje, pa stade da je ljubi niz grlo, sve niže. Uzdrhtala je kad je poljubac stigao do njenih toliko sanjanih dojki. Uzeo je bradavicu među usne, poljubio, pa prelazio usnama niz stomak, polako, preko pupka i bedara, pa niz butine

i duge noge. Ljubio joj je listove i stopalo, pa natrag, nežno, najnežnije. Onda mu se usne nađoše na mestu gde se butina spaja sa bedrom, pa je prelazio jezikom uz taj nežni prevoj. Depilirala se dole i bila je glatka kao devojčica što ga je još više raspaljivalo, te najzad stade celivati i njenu ženskost, tamo gde je najosetljivija, nežno, strastveno, pa ju je pomazio jezikom izvlačeći iz nje jecaje i nije se zaustavljao, jer je već osetio njen ukus i to je delovalo poput udarca u glavu i kao miris lovine u nosnicama psa krvoslednika na svežem tragu. Bilo je prekasno za savest i obzire. - Želim te - prostenjala je, a on je bio nad njom, podizao joj je nogu i osetio kako se dodiruju tamo gde se najviše žele, a onda je, ništa više ne shvatajući, već bio u njoj. Bila je vrela i vlažna i iskrivili su tela ukoso i prebacila mu je nogu preko ramena i sve je više tonuo u nju, još uvek toliko priseban kako bi pazio da je ne povredi prejakim prodorom. - Velik je… - dahtala je. - Oseti me... Voli me... - mrmljao je onako uzbuđen i nabrekao. - Predugo te nije bilo - skičala je poražena sve divljijim pomerajima i gledala ga je ravno u oči prateći njegove pokrete ustalasalim bokovima, sve brže i brže da bi se naposletku Junior uspravio na kolenima, progurao ruku i pod drugu nogu, te se, podižući i šireći, nabio poput divljaka, grčevito eruptirajući u njeno raščerečeno međunožje, da bi joj se najzad sebično i nezaustavljivo izlio u matericu menjajući time istoriju sveta što dolazi, jer je upravo Magdalena Ranitijević bila taj drugi sudbonosni nosilac superiornih gena bez koje događaji kojima je Junior upravo prisustvovao ne bi bili mogući.

XXI Reka Dunav, 2316-te Kad je Raša ušetao u kabinu Aleksu prože stid, pa pokuša da zakloni golotinju krijući se iza stola. Psiha mu je bila uzmuvana, pa uopšte nije shvatao odakle se najednom ovde stvorio čovek s kojim je ugovorio kupovinu vremensko prostornog adaptera. Pridošlica je bio veličine osrednjeg šifonjera i imao je fizionomiju raspižđenog pitbul terijera. Aleksa zapazi da za pojasom ima zataknutu poveliku pištoljčinu i da su mu podlaktice, otkrivene zavrnutim rukavima, nenormalno mišićave. Kad ga je pridošlica mrzovoljno odmerio, Aleksa se za trenutak prepade da će biti silovan, ali ovaj umesto toga mu dobaci odeću koju je nosio pod miškom na krevet i ravnodušno mu se obrati: - Slušaj me dobro, pičko mala, jer ti ovo neću ponavljati. Jednostavno ću održati obećanje i nema te sile koja će me u tome sprečiti. Danas izlazimo na obalu i hoću da se malo upristojiš. Sad ću te osloboditi i obući ćeš ove krpe što sam doneo, ali hoću da znaš da ću i danju i noću biti dovoljno blizu da čujem svaki tvoj uzdah. Budem li samo pomislio da si se na bilo koji način odlučio da ne sarađuješ, bičem ću te primorati da prikupiš gomilu drveta i šibaću te sve dok ne budem zadovoljan količinom, pa ću sve to zapaliti, a ti ćeš lepo zašiljiti jednu podužu granu i sačekaćemo da se stvori dovoljno žara. Onda ću uzeti tu granu, gurnuću ti je u guzicu, pa ću lagano zavrtati i gurati sve dok te ne probijem uzduž kičme i vrh se ne pojavi sa druge strane. Posle toga ću čeličnom žicom da ti fiksiram ruke i noge i staviću te nad žar da se lagano pečeš kao na ražnju. Polako ću okretati i pomalo škropiti vodom da ne ispustiš prerano dušu. Jesi li razumeo? Ton kojim je to izgovoreno bio je miran, a pogled kreature preozbiljan da bi Aleksa i za trenutak pomislio da se radi o šali ili praznoj pretnji. U kostima je osećao da će on to zaista uraditi, a nešto mu je govorilo da mu to ne bi bilo prvi put. Tip je bio 'ladan k'o špricer, a njegov pogled previše tupav da bi se u njemu krio ma kakav nagoveštaj milosti ili saosećanja. Monstrum je buljio u njega i Aleksa klimnu glavom. Raša bez reči napusti kabinu, a Aleksa ustanovi da se na krevetu nalazi odeća, oprana i ispeglana. Odenuo se i počeo da razmišlja. Još uvek je bio pod žestokim stresom, ali misli počeše da dolaze u red. Ovaj tip poseduje vremensko prostorni adapter i to donekle objašnjava Anino prisustvo, mada bi takva postavka bila mnogo prirodnija da se radilo o njenoj prethodnoj reinkarnaciji. Tada je bila MDO agent, upućena u tehnologiju vremenskog putovanja. Šta bi uopšte započeo klon klase A, izvorno namenjen ratovanju, sa tako kompleksnom spravicom? Da li je pogrešno procenio stepen njene obuke, ili... Da nije ovo kojim slučajem NJEGOVA Ana? Da nije nekako preživela onaj užasni dan? Stresao se od te pomisli. Tu Anu je voleo, a ovu... Nije mogao da razluči. Bilo je tu požude, itekako, ali ljubav? Ne, ne, ne... To nije ista Ana. Visoki lik u vikoplastu koji je nešto kasnije došao po njega nije mu bio poznat, ali to ništa nije menjalo. Izašao je s njim na palubu i ustanovio da je brod ukotvljen uz mol nekog razorenog naselja. Pred kabinom ih je sačekao nabijeni čovek vojničkog držanja i Aleksa krenu s njima duž palube. Tek je svanulo i zora se stidljivo stala hvatati po jovama oivičenoj moćnoj vodi. Negde iz ruševina pred njima odjeknu štektavo oglašavanje lisice, a iz daljine je dopiralo prituljeno dumbaranje artriljerije. Mora da su blizu ratne zone, pomisli Aleksa. Anu nije video i srce mu se stade snažno otimati. Kuda ga vode? Sišli su sa broda i našli se na kamenitoj stazi po kojoj ćutke nastaviše. Hodao je lagano i ravnomerno, duboko udišući, a onda, iza jednog šrapnelima izrovanog zida, pred oči mu izroniše

trstika i ševar pritisnuti maglom. Tu ih je čekala grupa od sedmoro ljudi i Ana među njima, ali sada odevena u laki borbeni oklop. Jedan od njenih ljudi držao je ono užasno pseto na povocu, a Rašu je zapazio nešto dalje ispred ostalih. Nozdrve mu zapahnu snažan miris vode i najednom ga obuze vrtoglavica, pa se oslonio na gorostasno stablo kraj staze. Previše je oslabio dok se Ana poigravala njime i pogubio se kao prase na svemirskom brodu. Stresavši glavom poče da primenjuje odavno naučene mantre. „Aleksa, zovem se Aleksa...“, a onda mu najednom sinu da ponovo oseća tuđe misli. Dođavola, predugo se nalazio pod nekim nepoznatim vidom empatičkog štita! Trebaće mu nedelje da se povrati! Ana je u ruci držala nekakvu mapu i na trenutak podiže pogled, pa ga pažljivo osmotri. Možda joj još uvek nije razaznavao misli, ali njegovu snažno usađenu empatiju ništa nije moglo ugasiti. Ono što je odašiljala bilo je... Strast! - Iza nas je kota 666. Najlakše bi bilo nastaviti putem ka koti 640, ali, ako su Zakavkažljani u stanju pripravnosti, tu su najverovatnije načičkane njihove patrole. Najbolje da krenemo prema Zmijarnika preko šestog proboja u kupoli - obratila se čoveku kraj sebe spustivši ponovo pogled na mapu. Aleksa zapazi o njenom pojasu čudno oružje koje u početku nije razaznavao, a onda se doseti da to ne može biti ništa drugo do svetlosni mač, legendarno oružje A klase. Čovek iza njega ga gurnu, pa krenuše jedan za drugim kao guščići. Pas je oslobođen i Aleksa se štrecnu, ali pseto nije pokazivalo nikakvu zainteresovanost za njega, već se postavilo na čelo kolone ponašajući se kao predvodnik čopora. Aleksa je zbunjeno posmatrao to inteligentno stvorenje, a onda shvatio da to nije pas. Toliko discipline može imati samo borbid Republičkih Specijalnih Snaga! Ali... Odakle ovim šakalima borbid? Oslobođen empatičke blokade mozak mu stade ubrzano raditi. Borbid... Klon A klase... Adapter... Pa ova ekipa radi za Besmrtnike! Hoće da ga odvedu u Belland, a to znači da se kreću prema ratnoj zoni!

XXII Linija razdvajanja, 2316-te Iskreno govoreći, nikad neću razumeti kako smo se provukli preko minskih polja, kroz udare razarača iz bunkera i fijuk pneumatskog oružja iz robotizovanih stražarskih kula. Znam samo da sam jurio kao bez glave pokušavajući da ne izgubim iz vida široka Rajkova pleća i da smo se najednom obojica sručili u krater s druge strane granice. Zadihani i zajapureni neko vreme smo ćutali pokušavajući da uhvatimo dah, a onda Rajko potegnu iz pljoske. - E, jebote, ako ikad više budem slušao razmažene velegradske policajce! - progunđa Rajko. - Nadam se da je ono što ćemo iskopati u Bellandu vredno ove tarapane. Nisam mu ništa odgovorio još uvek se boreći sa unezverenošću, a on proviri iz kratera pažljivo osmatrajući na sve strane. - Ajmo sada dok se bitange nisu setile da pošalju ovamo neku patrolu. Ovuda ne špartaju regruti nego najbolje od najboljeg s obe strane. Ne bi valjalo da naletimo na neku budalu sa svetlosnim mačem - dobaci mi Rajko ustajući. Predeo kroz koji smo prolazili u početku je bio istovetan kao i onaj s druge strane fronta, pretvoren u neprepoznatljivu apokliptičnu pustinju. Sve je bilo uništeno artriljerijskim udarima i tek tu i tamo bi se rasprostirala linija novopostavljene ograde od bodljikave žice. Smrad je bio nesnošljiv. Ako sam ikada i prolazio ovuda, više nisam prepoznavao gde se nalazim. Kako smo napredovali, tragovi sukoba su postajali sve slabiji, sve dok se nismo našli u jednom nedirnutom šljiviku čije krajeve nisam nazirao. Iako sam neprestano imao problema sa orijentacijom, bilo mi je jasno da smo pred Bellandom. Za razliku od mene, Rajko se nijednog trenutka nije dvoumio. Čvrstim korakom je grabio napred, očito siguran u kom pravcu treba ići. Zmijarnik je izronio pred nas okružen bodljikavom žicom, bunkerima i silnim ogradama sačinjenim od nagomilanih džakova peska. Čak i sa ove udaljenosti je bilo jasno da se nikad nisu oporavili od prolaska revolucionara pre par godina. Najviše zgrade su još uvek bile zagaravljene od požara podmetnutih u ono vreme. Nikakve sumnje nisam u to imao, jer sam znao da snage Unije dovde nikada nisu stigle. Oklopnik na ulazu u naselje, između dva bunkera iz kojih su zloslutno vrebale cevi pneumatskih mitraljeza, bio je mrzovoljan i pretežno nezainteresovan za svet oko sebe. Iako se namrštio proučavajući razarač o Rajkovom ramenu, oraspoložio se kad je očitao moj implant u kome je još uvek, iz meni nepoznatih razloga, stajalo da sam inspektor Bellandske Centralne Policijske Uprave. Biće da se banke podataka baš i nisu najurednije ažurirale tokom nuklearnih udara, a administracija zna biti inertna i glupa. Ko zna kako je stražar protumačio pojavu policijskog inspektora u pratnji do zuba naoružanog Provincijalca, tek propustio nas je bez mnogo suvišne diskusije. Ulice Zmijarnika bile su življe no ikad i po akcentu slučajno uhvaćenih razgovora bilo mi je jasno da su starosedeoci postali manjina na sopstvenoj dedovini. Većina prolaznika je otezala samoglasnike na prepoznatljivi provincijalski način i nikakve sumnje nije bilo da je grad prepun izbeglica.Izgleda da je armija blagonaklono gledala na posedovanje oružja, jer je svaki jebeni prolaznik imao uza sebe, ako ne dugu cev, onda barem futrolu s pištoljem o pojasu, što je objašnjavalo zašto nismo razoružani pri dolasku. Zmijarnik je i u najboljin danima Republike bio ozloglašeno mesto, ali nikad nije više odgovarao svom nazivu nego tada. Valjda je armija računala da je po graničnim oblastima prema ratnoj zoni dobro imati ljude pod oružjem za slučaj naglog prodora snaga Unije, međutim ja baš i

nisam bio siguran da je tamo opšteprisutni ološ spreman da se bori za bilo kakve ideale. Sve su to odreda bile grupe kavgadžija i pljaškaša koji će zdimiti čim se pojave regularne trupe. Sve što sam video po okolnim ulicama bilo je slika i prilika pogrešnih poteza republičke administracije koja je odluke donosila sedeći u udobnim foteljama daleko od pucnjave. Neko vreme smo se beznadežno vrteli u krug ne uočavajući ništa značajno, kadli se Rajko nenadano oglasi: - Viđe, viđe! Nisu li to braća Stojković! - isprativši njegov pogled ugledah trojicu neobrijanih tipova pacovski ispijenih njuški koji bi se savršeno uklapali u izbeglički haos po ulicama, da sve na njima nije bilo novo novcato, uključujući tu i teške, dobro nabijene ruksake koje su teglili sa sobom. Njegovi novootkriveni pajdaši radoznalo podigoše poglede, pa se ustremiše na nas i počeše da nas ljube kao da smo mlade u prvoj bračnoj noći. Pošto su me pošteno izbalavili, spustiše rance i dadoše se u živu diskusiju s Rajkom, ali im je akcenat bio jak, a govor brz, pa gotovo ništa od razgovora nisam razumeo. Sve što sam razabrao bilo je kako su se Stojkovići navodno borili na strani Alijanse i da su trenutno zabavljeni poslom koji je Rajka itekako zainteresovao. „Čistili“ su po napuštenim predgrađima u blizini ratne zone. Rajkovi drugari mi se ni najmanje nisu dopadali. Nagledao sam se takvih u vreme revolucije, a iskreno govoreći ni moj ti Rajko nije bio ništa drugačiji. Sve što je takve zanimalo bilo je pljačka gdegod bi se ratna dejstva utišala. Rajko poče da me ubeđuje da se priključimo Stojkovićima, ali mi tako nešto ni na kraj pameti nije padalo. Imao sam i pametnija posla. Pošto sam najzad izodbijao višestruka Rajkova kukumavčenja i ispio iz saputnikove pljoske za oproštaj, oni otperjašiše, a ja odlučih da procunjam po okolnim krčmama. Donedavno se tuda muvalo mnogo polusveta koji sam dobro poznavao, pa ako budem imao sreće, naleteću bar na nekog od njih. Računao sam pri tome da će mi kreditni implant što mi ga je Aleksa ustupio biti i više nego dovoljan da isplatim informacije čak i najmračnijim tipovima u okolini. Moje lunjanje po kafanama nije se ni izbliza pokazalo uspešnim koliko sam se nadao. Nijednog od negdašnjih potkazivača nisam pronašao čak ni u četvrtom lokalu u koji sam ušao, mada je sumnjivih njuški bilo napretek. Taman što izgubih svaku nadu, u petoj krčmi po redosledu mog putešestvija naleteh na neočekivani prizor. U jednom od mračnih uglova sa polićem i čašom pred sobom sedeo je niko drugi do - major Ostrogonac! Naravno da sam smesta požurio ka njemu. - Majore! Nisam vas video već sto ciganskih godina! - obratih mu se, a on podiže na mene prazan pogled. Na trenutak mi se učinilo da me nije prepoznao, a onda razaznadoh da je trešten pijan. - Mi... Milivoj Jo... Jovanović... - promuca Ostrogonac - Ka... kakve li će sve džukele ov... ovde još iz... izroniti... Osmotrih ga pažljivije i zaključih da se poprilično ofucao. Sad je bio tek debeli starac. Umesto zastrašujućeg snagatora, kakvim sam ga pamtio, predamnom je sedeo tromi i nadasve pijani dedica. Bio je odeven u okolini totalno neprilagođenu odeću; košulja, sako, pantalone, gradske cipele... Pa ipak, pogledavši pažljivije, zapazih detalj koji je ipak davao do znanja da se predamnom još uvek nalazi superklon A klase - o boku mu je visio svetlosni mač. - Do... dobro da si naiš... naišao... ovaj krčmar je nes... nesnošljiv... gnjavi me v... već sa... satima. Ajd' idi reguliši... Misli da... da sam mu ne... nešto du... dužan - propenta Ostrogonac bez imalo uzbuđenja. Šta sam drugo mogao učiniti nego platiti ono što je matori popio, kako se ispostavilo, u poslednjih nedelju dana.

XXIII Linija razdvajanja, 2316-te Margareta Nikolajevna nije imala ni blagu predstavu kako izgleda onako presamićena od smeha i pokisla poput miša, na ivici šumske staze, sred te vesele noći, tamne poput jazavičjeg prkna. Uzgred, bila je pijana k'o majka i razonođeno se prisećala mrštenja patroldžija koji su je nedavno legitimisali tako nacvrckanu. Da su znali za iznenađujuće dejstvo Afrodita koktela, bili bi još i mrgodniji nego dok su je odmeravali, kiselo k'o da su žapca progutali, gde se keseri ponesena mišlju da joj ništa ne mogu. Podaci o odobrenom odsustvu u njenom borbenom implantu bili su čisti kao suza. Ovo joj je bio prvi dopust otkako su je izbacili iz desantnog koptera, skupa sa ostatkom divizije XVI Unijskih Invazionih Trupa. Mada se ni sa kim nije kresnula, jebem ti provod, nikako nije mogla da zaboravi dlakave guzice što pumpaju domorotkinje na sve strane po šumskoj konobi, poludeli od afrodizijaka u koktelu koji je velikodušno izdelila svim uštogljenim regrutima s kojima se tamo susrela. Dok se tako smejuljila prisećala se božanstvenih povreda na baršunastoj koži mladića izvučenog iz prve nasumično odabrane kuće, kojeg je sputanog njegovim sopstvenim kajišem i golog k'o od majke rođenog ostavila prerezanog grkljana na zapuštenoj šumskoj stazi iza sebe. Što je duže hodala, veselost se sve više povlačila, ustupajući mesto fantazijama o tome kako bi opekotine i urezi od šibe u nežnom mesu mrtvog mladića izgledali na njenoj koži. Tako omamljena od pića i zadubljena u misli gotovo je naletela na ogromnog psa koji joj se najednom isprečio na putu. Ruka joj nespretno krenu ka futroli o boku tek kad se oglasilo potmulo režanje, ali pre no što je uspela da dohvati oružje, nešto joj odostrag grubo trže glavu čupajući je za kosu i na grlu oseti hladan dodir čelika. - Samo radi šta ti se kaže i ništa ti se loše neće desiti - zabrunda promukli glas uz samo njeno uvo dok je iz tame izranjalo desetak ljudi u uniformama. U početku nije mogla ni da zamisli šta se dešava. Uniforme su bile jasno označene i videla je da se radi o pripadnicima sedme regimente. Da se nisu oni regruti istreznili, pa krenuli da se svete? Ne, ono su bili pripadnici dvanaestog korpusa. Šta sad ovi hoće? Čime li im se zamerila? Među okupljenima je bio i jedan zelenooki civil nadzemaljske lepote kome je pramen garave kose padao preko čela i još neko... Neko od koga joj jeza jurnu niz kičmu. Uniforma joj je bila standardna, ali ne i gipki mačiji pokreti, a još manje oružje koje je visilo o njenom pojasu. Svetlosni mač? Jebote, šta li u ovoj vukojebini traži jedan psihonaut!? Misli su joj, onako pijanoj, vrludale i jurile jedna drugu, ali objašnjenja za grubost vojnika iza sebe nije nalazila. Sečivo ju je povređivalo, a čupanje kose je postalo toliko snažno kao da će joj vrat polomiti. - Slušaj mala, sad ćemo svi zajedno proći kroz borbene linije, sve do samog fronta. Ti ćeš nas voditi i pružati svoj implant kad god nas neka straža zaustavi radi legitimisanja. Razumela? - pokušala je da klimne glavom najbolje što može, uprkos bajonetu na grlu i bolnom čupanju kose. Delovalo je kao da je tip iza nje razumeo nespretni pokret, pošto ju je naglo oslobodio. Ma, ovo je najverovatnije nekakva vežba, prolete joj glavom, a onda se priseti da je podnela molbu za prijem u oficirsku školu. Da nije ovo nekakav prijemni test? Pridošlice su govorili s nekakvim žestokim akcentom , kao da su iz azijskog dela Unije. Mora da je to u pitanju! Ovo je komisija oficirske škole! E, nećete me zateći nespremnu. Ima da obavim zadatak toliko dobro da već koliko sutra nosim potporučničke epolete! I tako Margareta povede, kako je verovala, komisiju za prijem u oficirsku školu, kroz logore i borbene linije, svaki put ih sprovodeći kraj stražarskih mesta bez ikakvih problema. Što su dalje

odmicali, sve je postajala ubeđenija da sigurni pokreti i gotovo neprimetni, ali besprekorni borbeni raspored, u kome su njeni novi prijatelji napredovali, ne pripada nikakvim regrutima, kakvih se nagledala po kampu, već iskusnim ratnicima, što su prošli sito i rešeto. Postajala je sve ponositija što će je upravo takvi borci preporučiti za oficirsku poziciju. Već je zamišljala sebe pod oficirskom šapkom, ne sluteći da je ti lagani koraci kroz noć vode u jutro odavno ispisano u grimiznoj knjizi sudbine. Moglo je biti negde pred zoru, kad kolona najzad izbi na ničiju zemlju. Margareta još nikada nije videla liniju razgraničenja, pa se stade osvrtati po kataklizmičnom predelu oko sebe. Dokle god je pogled dosezao, sve je bilo spaljeno, razrovano i uništeno borbenim dejstvima. - WoW! - nije mogla da se suzdrži Margareta, koja još nikada nije učestvovala ni u jednoj jedinoj pravoj akciji. Ali kad postane oficir... Biće mirisa krvi i arome napalma do mile volje! Jer, Margareta Nikolajevna je volela rat. Doživljavala ga je kao mesto gde moralne norme blede i život u kome svako sebi može priuštiti neograničenu slobodu. Ubrzo po pristizanju shvatila je da joj ne treba nikakvo opravdanje da neku seljačinu proglasi kriminalcem. Naselja oko ratne zone su bila večito sumnjiva, pa se nije pravilo nikakvo pitanje oko noćnih odvođenja seljaka u nepoznatom pravcu. Kad ju je kolega prvi put poveo u takav provod, pomalo se nećkala. Zaboga, pa svi su znali da je taj tip bio pešovan. Međutim, neprijatnost je nestala čim su uhapšenog klinca razgolitili i kad ju je po prvi put proželo ono beskonačno uživanje u skičanju balavca koga je njen prijatelj satima nabijao na ud kao prase na ražanj, a još više u balavčevom vrištanju dok su ga spaljivali na lomači. Kasnije se osamostalila, pa je počela noću da upada u one kuće u kojima bi prethodno zapazila naočitije mlade ljude. Niko se nikada nije opirao hapšenju. Polazili bi za njom kao beslovesna marva, za šta je vremenom i počela da ih smatra. Naravno da joj nikada nije palo na pamet da seksualno opšti s tim životinjama, ali je volela da ih sluša kako pište dok im dere kožu nekom posebno odabranom šibom, ili ih secka svojom naročito naoštrenom britvom. Uvek bi ih svlačila gole golcate, tako su joj bili slađi. Oh, kako je volela da se igra sa tim malenim slatkicama! Vremenom se izveštila, pa su žrtve danima ostajale žive pod njenim maštovitim rukama. Iz slatkih maštarija trže je stisak na podlaktici kojim ju je počastio ogromni tip što je sve vreme hodao uz nju i Magi shvati da su zastali na graničnoj liniji. Znala je da se na manje od nautičke milje pred njima nalaze položaji Belanđana i da ih više nikakva barijera ili borbeni ešalon ne razdvajaju, pa shvati da je ta pomisao uzbuđuje. Podiže pogled na ljude oko sebe očekujući neku lepu reč, ali su svi bili ćutljivi kao da se ništa nije desilo. - Hej, pa ja sam obavila zadatak! Zaslužila sam bar nekakvu pohvalu! - prolazilo joj je glavom. Najednom zapazi kako se žena sa svetlosnim mačem u društvu onog civila udaljava u pravcu neprijateljskih položaja, pa uoči kako klimnu glavom krupajliji koji joj nikako nije ispuštao zapešće. Najednom oseti nelagodnost, kao da nešto nije u redu. Dok su ono dvoje nestajali u tami, ostatak družine poče da je okružuje. Želela je da se povuče, ali više nije imala kuda. Najednom je neko tresnu pesnicom posred lica i stadoše da kidaju odeću s nje. NE! NE! NE! Ovo se ne dešava! Ovo se njoj ne može desiti! Potom je bila gola među svim tim ljudima, pukao je šamar, neko je otpozadi prodirao u nju i trzali su je za kosu, trpali su joj u usta nešto polutvrdo, polumlohavo... Već se uveliko razdanilo i više nije bilo nijednog mesta na njenom telu kojim se njeni novi prijatelji nisu bezbroj puta nasladili. Poniženo je klečala među njima čisteći ih jezikom i

osluškujući komentare, pa i nije primetila naglo prevlačenje oštrice preko sopstvenog grla. Samo se počela gušiti i zbunjeno je posmatrala krv koja je liptala iz nje.

XXIV Linija razdvajanja, 2316-te Ana je hodala u stopu za Aleksom poput robota. Misli koje su je opsedale došle su nenadano i ispunjavale su je sumnjom. Stresla je glavom pokušavajući da se sabere, ali uznemiravalo ju je sladostrasno urlanje tih njenih nametnutih i neželjenih saveznika, koje je uz gađenje uzalud pokušavala da ignoriše. I dalje ih je jasno čula, iako su ona i njen zarobljenik već prilično odmakli od odvratnog prizora. Mora da me te svinje zbunjuju, pravdala se pred sobom. Sigurno mi se smučilo njihovo neprihvatljivo ponašanje, pa stoga zaboravljam cilj misije. Uprkos razumnim mislima, njen je zadivljeni pogled neprestano klizio preko tela i skladnih pokreta čoveka ispred nje. O, bože, pa ja ga vodim kao jagnje na klanicu, pomisli najednom, nehotice osmotrivši njegove uzane bokove. Šta mi je? Pa nije ni dan protekao otkako sam ga imala kako god mi se prohtelo, a već mi nedostaje? Jesam li poludela? Pitanja stadoše da se ređaju, a onda se lecnu, setivši se da sprovodi superklona Omega klase. Isuse! Čita li mi on sada misli? Jeste da je Žan Luj obećao da će najnovija generacija empatičkih štitova za duže vreme neutralisati moći tog veterana, ali kako da bude sigurna o koliko se tu vremena radi? Satima su već izvan dejstva Besmrtnikove tehnologije. Krv joj najednom jurnu u obraze i bila je sigurna da je porumenela, pa naglo skrenu pogled i snažno stegnu balčak oružja. Umalo se ne brecnu na zarobljenika, ali se predomislila u poslednjem trenutku. Nema potrebe da ga maltretira zbog sopstvenih sanjarija. Dovoljna mu je kazna ono što ga čeka kad stignu do kazamata Centralne Republičke Uprave i sve ono što će biti primorana da mu radi. Ne zna sirotan kakvim ga patnjama privodi i da će upravo ona biti glavni egzekutor. Dođavola! Više ne želi da ga ima na taj način! O bože, pa ko nju nešto pita? Koga briga za nežnost koju oseća prema ovom čoveku? Tako su Besmrtnici odlučili, tako mora biti. Priseti se vučjeg osmeha na Žan Lujevom licu kad joj je rekao da ju je izvukao iz internata iz jednog jedinog razloga - da pokori Aleksu Lakića. Navodno je samo ona imala genetske predispozicije za tako nešto. Ponižavaće ga sve dok ne bude spreman da joj kaže što god poželi. A ono što treba da sazna je kako se koristi Vremensko Prostorni Adapter. Niko ga sem nje ne sme dodirnuti, niko sem nje ne sme stupati u intimne odnose s njime. Dok se ona tako kolebala, Raša Tudej i njegova banda su ih sustigli, pa je bila primorana da se, bar naizgled, ponaša kao vrhunski agent Republike. Mogu ja svašta, pomisli s gorčinom. Prošli su kroz jedno od utvrđenih predgrađa i Anin implant ih je poštedeo suvišnih pitanja. Nešto dalje mimoišli su zagaravljenu trupinu rasturenog oklopnog vozila i pred samo veče su stigli u Zmijarnik. Zapovednik mesta je sa strahopoštovanjem osmotrio Anino oružje, a kad je očitao implant, samo što se nije uneredio. Nešto kasnije sedela je za stolom s Aleksom, uz čašu vina pred sobom. Potrudila se da budu smešteni podalje od Rašinih šakala. Vatra je bila založena, a sveće upaljene. Uželela se malo romantike i zloupotrebila svoj uticaj, ali jebeš uticaj ako ne možeš sebi priuštiti par lepih trenutaka, ma koliko lažnih i nestvarnih. U sobi se osećao miris dima od grana sa orezanih voćki, vonj politura i fina aroma pomorandže. Bilo je nečeg vanvremenskog u tome. Najednom, Aleksina ruka se podiže i prsti mu se provukoše kroz njenu kosu. Na trenutak se trgla, ali nije ništa rekla. Prijalo je. - Hoću da te poljubim u vrat - prošapta Aleksa i trnci joj se sjuriše niz kičmu.

- Ljubi - odgovori tiho, ne znajući ni sama zašto to čini. Nikad ranije nije osetila nežnost, nikad ljubav. Otkad postoji pamti samo poligone, vežbaonice i učionice. Poljubac je bio toliko nežan da se stresla. Samo dodir usana. Od korena vrata, pa sve više, sve dok nije stigao iza uveta. Onda niz obraz sve do usnica. Želela je taj poljubac iz dubine stomaka. Zagrlila ga je, a njegove ruke joj stadoše maziti leđa, a onda ju je najednom podigao na sto. Priljubio joj se među noge i osećala je koliko se uzbudio. Kad joj je lagano svukao bluzu, bilo je to najprirodnije na svetu. Poljubio ju je u rame i obli je vrelina. Poljubac stade kliziti naniže, na trenutak zastade na dojci, pa produži niz stomak. Potom joj je smakao pantalone, pa ju je uzeo u naručje i preneo do kreveta. Starinskog kreveta, visokog s dunjama. Zbacio je odeću i legao kraj nje. - Sad me pusti... Hoću da te volim - reče. *** Sledećeg jutra bili su spremni za pokret. Rašine džukele su ih okružile i posmatrali su mnoštvo ljudi što je prolazilo naseljem. Kroz reku pešaka probijali su se traktori neprestano trubeći. - Izbeglice. Nema bezbednijeg načina za putovanje nego da im se priključimo - reče Ana. Zađoše među narod što se migoljio ka starom gradu i krenuše s njima, pa napustiše Zmijarnik. Žena što je hodala uporedo sa Aleksom neprestano je kukumavčila i žalila za mačkom ostavljenom u kući. Čovek iza njega beskrajno je nešto gunđao zaudarajući na brlju. Iz traktora pred njima kuljali su izduvni gasovi i treštala je nekakva dementna muzika. Put se nastavio monotono i sati su neosetno prolazili. Neko je pomenuo da su prošli kroz Novo Naselje, ali Aleksa to usred mnoštva nije zapazio. Tren potom začu nešto neobično. Tek što zausti da pita čuje li to još ko ili njemu zvoni u ušima, Ana ga dograbi za nadlakticu i trgnu za sobom. Dok se iritantni zvuk pretvarao u gromoglasnu riku, oboje se sručiše u krater kraj neke olupine i tek što je zaustio reči pobune grmljavina ga zagluši. Okolina se pretvorila u buktinju i Ana pade preko njega. Potom sve postade nered, zapomaganje, dim i vrištanje. Ana je ustala, potrčala i on ju je poslušno sledio. Smrt je bila unaokolo, ali nije stigao da osmotri prizor. Ana ga je vukla za sobom. - Avijacija! Vratiće se! - viknu ona i potrčaše kroz tesne uličice nekadašnjeg dopelgengerskog naselja. Lelek ih je pratio. Potom se udaljena rika ponovila, pa novo gruvanje za njima. Ana niti je zastajala, niti je dozvoljavala da Aleksa uspori. Neko su se vreme bezglavo probijali i najzad je Ana usporila osvrćući se. Aleksa neko vreme nije razumevao šta je muči, a onda mu najednom sinu šta to njen pogled traži. Rašini ljudi su nestali.

XXV Teritorija pod upravom republike, 2316-te Iritantni ritmični zvuk trgao je iz sna Rastislava Jokanovića. Stresao je glavom otresajući mamurluk, u prvom trenu nesiguran gde se nalazi, a onda mu se misli stadoše sređivati. Republika! Nije više Raša Tudej, džukela što luta ničijom zemljom, o ne! Ponovo je oficir specijalnih jedinica republičke Gvozdene Pesnice! Onda se trže setivši se zašto spava u nečijoj napuštenoj šupi pokraj ruševina negdašnje palate. Izgubio je proklete klonove! Drugi dan kako ih prati bez ikakvog uspeha. Lepo ga je Žan Luj Batista upozorio da je ona kučka apsolutno nepredvidljiva, kako postoje genetske predispozicije da podilkani za tim laboratorijskim fićfirićem, kako treba biti oprezan s njom... Bio je dovoljno glup da ignoriše rizik. Proveo ih je kroz ratnu zonu i opustio se verujući da je obavio zadatak. Prokleta je kuja iskoristila njegovu neopreznost i zbrisala mu je baš kad je to najmanje očekivao. Dok su mu se te i takve misli rojile glavom, najednom počeo prepoznavati zvuke iz dvorišta. Suviše je bio iskusan da bi ignorisao podsvest i osovio se na noge. Instinkt je urlao u njemu i ledeni trnci jurnuše mu niz kičmu. Nešto nije u redu! Provirio je na dvorište i po senci koja se pomerala setio se odakle mu je zvuk koji ga je probudio toliko poznat. Jedan kopter je nadletao dvorište, ali to nije bilo najgore. U dvorištu su se nalazila dva tenka! Jebote, kao da su na prvoj liniji fronta! Njegovi su se ljudi, razoružani i preplašeni, skuturili u samom centru avlije okruženi oklopnicima s jasnim gardijskim oznakama. Uznemireno izlete iz prostorije i nagla promena osvetljenja ga svojom silinom gotovo obori s nogu, pa podiže ruku da zakloni oči od jutarnjeg sunca. Dodir na pojasu ga trže i ugleda kako mu se gotovo niotkud pred samim nosom stvorio gardista koji mu je otkopčavao opasač s naoružanjem. Podigao je visoko ruke svestan da tu ekipu ne treba izazivati. - Hej momci, grešite, grdno grešite! Mi smo na specijalnoj misiji i ne bi trebalo da nas zadržavate - propenta zbunjeno. - Ne brinite pukovniče, uskoro ćete imati prilike da sve natenane objasnite - odgovori mu, ne bez sarkazma u glasu, tip s oznakama gardijskog kapetana. Znao je on dobro da je kapetanski čin u gardi mnogo više rangiran nego njegov, pa je oćutao neskrivenu porugu. Tip koji ga je razoružao stade ga temeljito pretresati i pomalo se štrecnuo kad mu je iz džepa izvukao ovlaštenja, ali pregledavši ih, odmah mu ih je i vratio. Jedan od pridošlica je nešto promumlao u komunikator, na šta je kopter povećao radijus i stao obilaziti park koji je okruživao objekte, a u dvorište su podižući prašinu uletela četiri velika borbena vozila očito u pratnji ogromne crne limuzine. To čudo se zaustavilo pred njim i momak koji ga je pregledao priskočio je i otvorio vrata. Lenjim pokretima iz limuzine je izašao lik gospodstvenog izgleda. Ispod markiranog crnog kaputa videlo se po meri skrojeno odelo od pravog pravcatog štofa. Snežnobela košulja bila je strogo zakopčana i utegnuta leptir mašnom. Guste obrve natkriljavale su prodoran pogled ublažen gustim borama, a najneobičnija je bila njegova kosa. Oivičavala mu je krupnu glavu poput lavlje grive i bila je potpuno bela. Žan Luj lično! Odmerio ga je pronicljivim očima potcrtanim dubokim podočnjacima. Guste tamne obrve gotovo spojene iznad krupnog, širokog nosa nabrale su se dajući mu ljutiti izgled. Izrazito visoko čelo uzdužno se naboralo, a četvrtasta impozantno izbačena vilica potpuno u skladu sa koščatim, ispijenim i glatko izbrijanim licem naglo se pokrenula kada mu se obratio.

- Gde su moji superklonovi? Gde je uređaj? - odreza bez ikakvog uvoda dubokim i autoritativnim glasom. Rastislavu stadoše klecati kolena. Besmrtnik ne bi tek tako dolazio u ovu pustoš. Zajebao se, grdno se zajebao! - Ja... Ja... Ja... - pokušavao je da iznađe bilo kakvo opravdanje, ali nije išlo. - Prestani da buncaš i odgovori mi na pitanje! - dreknu Žan Luj. - Izgubio sam ih... Pre dva dana - nevoljno promuca Rastislav. - Slušaj me sad dobro, gnjido jedna! Ne pamtim da je ikad iko skupio hrabrosti i drznuo se da mi postavi tolike uslove kao ti. Te hoćeš amnestiju, te hoćeš novac, te hoćeš unapređenje... Nekako sam očekivao da će to biti neko više... Neko više kao ja. Pristao sam na tvoja sranja, ali kako vidim, pukovniče, ti si prilično odrpan prizor. Imaš li bar neku predstavu koga si pokušao da uceniš? Možda će ti ovo biti poslednja greška u životu. - Žan Luj mahnu rukom i dvojica gardista ga naglo ščepaše, a na vratu oseti ubod. Krajičkom oka ugleda kako onaj oficir odbacuje špric u prašinu. Žan Lujevo lice se izvi u osmeh hijene. - E, vidiš Rastislave, to što ti je kapetan Obradović ubrizgao je nanosonda sa organskim omotačem. Tvoj organizam je doživljava kao pretnju, što ona realno i jeste. Tvoja će je bela krvna zrnca napasti i trebaće im oko nedelju dana da razore tkivo omotača čime će osloboditi virus galopirajuće ebole što je unutar mehura. Znaš li kako ebola ubija? Razaraće ti organe, kožu i meso, malo pomalo. Pretvorićeš se u urlajuću živu ranu. Izuzev... - monotono stade nabrajati besmrtnik. - Izuzev? - zapita Rastislav, shvatajući da je došlo vreme pogađanja. - Ako pritisnem ovo dugme. Znaš, to tvoje sranje je povezano na satelit, baš kao i kontroler u mojoj ruci. U nanosondi su dva mehura. Jedan sa virusom ebole, a drugi, unutrašnji sadrži neutralizator. - Rastislav podiže na njega iznenađenji pogled. - Što me tako gledaš? Naravno da poznajemo lek za svaku moguću boleštinu, samo ne dajemo baš svašta u javnost. Nešto treba da održava prirast populacije na podnošljivom nivou, ali to je sada nebitno. Ono što je tema razgovora jeste da imaš nedelju dana da mi dostaviš u Varadin moju imovinu i ja ću te poštedeti patnji. I ne samo to. Dobićeš sve što ti je obećano. U protivnom... - nasmeja se ružno napravivši pauzu. - Sretno ti bilo u paklu. - Dovešću ih - obeća Rastislav besmrtniku koji mu je već okrenuo leđa i krenuo ka limuzini. Kao da nije očekivao odgovor, Žan Luj se naglo osvrnu i odmeri ga. - Dobićeš ljude, dobićeš oružje, dobićeš opremu i vozila. Hoću tog Omega klona i uređaj. Ništa me drugo ne zanima. Bez daljnje rasprave ušao je u limuzinu. Njegovi ljudi se potrpaše u vozila i krenuše za njim, ali dva borbena kola i desetak gardista ostadoše nepomični. Kopter je uzlećući digao takav oblak prašine da se Raša zakašljao. Kada je otvorio oči suzne od prašine, dvorište je bilo isto onako tiho kao i kada je zaspao. Sat otkucava. Ima, dakle, da obavi posao do kraja.

XXVI Teritorija pod upravom republike, 2316-te Sedište po sedište, kontrola nam je sve bliže. Ne sviđa mi se to, ali šta je tu je. Dva policajca. Jedan je žutokljunac i intenzivno maltretira bezopasne putnike, ali onaj drugi je iskusni veteran. Pogled, pokreti, mrzovolja, napadna nezainteresovanost... Sve je tu. Siguran sam da je taj još nedavno klatario muda po prvoj liniji fronta i ko zna zašto sad izigrava gnjavatora u sadejstvu s tim balavcem. Udaljili smo se od ratne zone, pravila su stroža. - Imaš li oružje? - pita me žutokljunac. Umesto odgovora raskriljujem kaput i proviruje držak revolvera zataknutog za pojas. Frontovac ne gleda u moje oružje već izučava Ostrogončev mač. - Moram ti ga uzeti - pruža dustabanlija ruku ka meni. - Ja sam policajac - odgovaram spuštajući ruku na oružje. Ne mogu mu dozvoliti da ga uzme. - Šta? - viknu klinac mašajući se za pojas, ali kolega ga hvata za ruku. - U redu je, Nikola - dok to govori zuri u Ostrogončevo oružje. Zna taj dobro koliko su retki ljudi koji umeju da upotrebe svetlosni mač. Možda mi i nije poverovao, ali zna kakve su im šanse u sukobu sa A klasom. Novajlija gunđa, ali mi ipak ostavlja revolver. Čak i ta budala zna da nije mudro raspravljati s veteranima. Autobus kojim putujemo je, kao što je to ovde izgleda uobičajeno, prilično rasturen, pa ipak uporno tandrče po asafaltnoj traci toliko oštećenoj da više podseća na kaldrmu nego na civilizovani put. Tek sada, posmatrajući krajolik kojim prolazimo kroz umušena stakla, shvatam koliko je deset godina nesigurnosti opustošilo Belland. Nekad raskošna predgrađa sad nisu ništa bolja od Zmijarnika. Olupana, prljava, zapuštena... Nažalost, ili na sreću, Ostrogonac je odbio i samu pomisao da ostane u Zmijarniku. Moji poslovi su ga intrigirali i verovao je da u najmanju ruku planiram da satrem barem jednu zakavkašku oklopnu diviziju. Gde god da idem, ići će i on! Šta sam drugo mogao nego ga povesti sa sobom, mada me je živo zanimalo kako će reagovati kad sazna da ovog puta radim protiv interesa Republike. Sada je spavao i hrkao poput oslobodioca i moram priznati da je njegova smirenost unosila popriličnu dozu spokoja i u mene. Da mi je neko pre nedelju dana, dok sam sa Rajkom krstario po ničijoj zemlji, rekao da ću danas biti u autobusu u društvu jednog izlapelog penzionera i buljiti u noge prelepe crnke što sedi ukoso naspram mene, rekao bih mu da je lud k'o struja. Ona mala je posle izvesnog vremena primetila moj pogled i huknula tek da mi pokaže prezir, pa je okrenula glavu otkrivajući time negovano lice i liniju ravnih obrva. Potom je lenim pokretom prekrstila noge i povukla naviše suknjicu ionako mnogo kraću od onoga što pristojnost nalaže, pa je spustila pogled na časopis položen u krilo, naizgled isključujući okolinu, podsećajući me samim svojim postojanjem na stari dobri Belland. Prestajem da razmišljam o njoj i vraćam se onome radi čega sam došao. Prisećam se kako je trebalo prilično vremena kako bi se onog dana Ostrogonac istreznio, ali se zauzvrat pokazao mnogo korisnijim no što sam mogao i pretpostaviti. U stvari, njegova je priča bila jednostavna. Kad je Unija provalila na teritoriju Republike prijavio se kao dobrovoljac, ali je odbijen, što je bilo gadan šamar njegovoj sujeti. Uvređeno je dohvatio svoj svetlosni mač i stao krstariti blizinom fronta. Doduše, nijednom nije dospeo dovoljno blizu ratnih dejstava da bi se susreo sa Zakavkažljanima, ali je stekao dovoljno sumnjivih poznanstava i mračnu reputaciju u mutnom podzemlju graničnog pojasa da bi mi u rekordnom roku ispovrnuo informaciju o tome gde se nalaze ljudi koje tražim.

Cura sa svetlosnim mačem, ratni borbid i desetak dezertera koji vode nekog civila su viđeni kako napuštaju Zmijarnik s kolonom izbeglica koja se zaputila prema Varadinu. Nije bilo nikakve sumnje da je Rašina banda prošla ratnu zonu i krenula prema lavljoj jazbini da isporuči ulov. I tako ti nas dvojica sedosmo u autobus, pa krenusmo ka Varadinu. Putovanje je bilo dosadno i zurenjem kroz prozor sam ubijao monotoniju. Seriju naselja kroz koja smo prolazili pamtio sam kao prijatno stanište Bellandskog krem društva. Možda je to nekad i bilo tako, ali se u međuvremenu pretvorilo u vukojebinu pretrpanu izbeglicama. Sad je po tim, nekad prelepim ulicama, divljalo opšte rastrojstvo. Starosedeoci izgleda nisu bili raspoloženi da rizikuju nepredvidljiva pomeranja fronta, pa su se preselili u varadinske katakombe koje ni nuklearni udar nije mogao oštetiti, a po njihovim nekad raskošnim vilama harala je nekultivisana bagra pristigla iz spaljenih predela. Naselje po naselje, svuda ista slika. Taman kad sam pomislio da me više ništa ne može iznenaditi, ukotrljali smo se u jedno od silnih naselja između Zmijarnika i Varadina koje je najverovatnije u stara dobra vremena bilo otmeno predgrađe. Možda se i ne bih onako trgao da zavaljene u bašti pred jednim lokalom, s pićem pred sobom, nisam ugledao trojicu šakala u punoj ratnoj spremi. Jednog od njih sam smesta prepoznao po dugačkoj brazgotini preko njuške. Upravo tip koji je s Rašom prisustvovao sastanku u onoj jazbini kultista kraj same ratne zone! Panično prodrmusah Ostrogonca koji je nešto progroktao, ali nisam odustajao. Trzao sam ga sve dok se nije probudio, pa ga povukoh za sobom dovikujuću šoferu da zaustavi vozilo. Izletesmo na ulicu uz Ostrogončevo gunđanje, dok mi je vozač dobacivao da nisam normalan, ali me se sve to nije doticalo. Onu trojicu više nisam video i pojurih, probijajući se kroz gužvu, duž trase kojom je prošao autobus. Ostrogonac se razbudio tek kad smo stigli do mesta gde sam ih video, ali više nisu bili tamo. Zastadoh osvrćući se na sve strane ignorišući Ostrogončeva zapitkivanja, ali po ulicama je bio opšti krkljanac i nije bilo šanse da prokljuvim gde su se izgubili. - Izvolite! - obrati mi se kelner i bacih na njega nervozni pogled. - Gde su tipovi što su sedeli za ovim stolom? - brecnuh se mnogo nervoznije nego što sam želeo. - Prodajemo piće, a ne informacije gospodine - savršeno mirno odvrati onaj. - Dobro... Daj dve rakije i po kafu... - odgovorih umorno se svaljujući u pletenu stolicu. Kelner je odmarširao, a Ostrogonac me upitno pogleda. - Bili su tu... Baš na ovom mestu... - rekoh osećajući da mu dugujem objašnjenje. On klimnu glavom bez suvišnih komentara. Kelner se pojavi i rasporedi kafu, vodu i rakiju po stolu. Spustih krupnu novčanicu na sto i ona brzinom munje nestade u njegovoj zamašćenoj kecelji. - Gardisti su se pojavili juče i raspituju se za dvoje ljudi. Cura koju traže ima istovetno sranje kao i tvoj drugar. To je sve što znam - reče ne trudeći se da vrati kusur. - Gardisti? Kakvi gardisti? - dreknuh ne mogavši da poverujem sopstvenom sluhu. - To su bili pripadnici garde... Mada... Meni više deluju kao težak ološ... Ne znam... - promuca kelner, pa se bez dodatnih objašnjenja zaputi ka susednom stolu. Garda? Jebote, Raša se jako brzo snašao ovde. Bilo je tu mnogo više tajnih dogovora no što sam verovao. Kakogod, bio sam im bliže no ikada.

XXVII Teritorija pod upravom republike, 2316-te Kad je Ana rekla da im treba vozilo, Aleksa je mogao svašta da očekuje samo ne da će njegova saputnica aktivirati svetlosni mač i isprečiti se prvom automobilu koji se pojavi. Kad se zabezeknuti vozač zaustavio, bez suvišne priče ga je uklonila s vozačkog sedišta. Živahni dedica koga je dograbila iskoristio je priliku da joj odalami par dobrih bubotaka derući se iz sveg grla, ali ga je ona, ne obraćajući mnogo pažnje na njegovo otimanje, spakovala u obližnji kontejner. Aleksu je ubacila u krntiju po kojoj su zinuli zjapeći krateri rđe, pa je, vešto izbegavajući grebene razbacanog šuta, povezla auto čiji se otkinuti auspuh vukao za njima. Zvuk motora je neodoljivo asocirao na brektanje borbenog vozila. Neko vreme Aleksa se nije snalazio, a onda je stao prepoznavati okolinu. Ne, definitivno nisu putovali ka Varadinu, ali ni prema Starom Gradu. Podiže pogled na svoju saputnicu. - Ana... Kuda idemo? - zapita tiho. - Što dalje odavde, ka zapadu. Negde gde nas Žan Luj neće pronaći - odgovori ona ne skrećući pogled s puta. - Žan Luj Batista?! On te je angažovao? - iznenađeno će Aleksa - Jebeni ljigavac! Mogao sam misliti da neće mirovati. - Naravno. Ti si jedini koji zna kako se koristi ovo sranje - odgovori Ana. - Adapter! Kod tebe je? - ozareno će Aleksa. - Nego gde? Ne misliš valjda da sam ga ostavila onim šakalima? Odneli bi ga pravo besmrtnicima, a Bog sam zna za šta bi ga oni upotrebili - bacila je na njega kratak pogled i Aleksa nije mogao razaznati da li je u njemu bes ili tuga. - Ja znam, a znala je i tvoja prethodna inkarnacija - odvrati Aleksa razmišljajući koliko daleko su odmakli od mete. Zgrada koju je tražio nalazila se u starom jezgru Bellanda i na fotografiji koju je dobro zapamtio videli su se starinski krovni prozori, izlokani zid od golih cigala i ogromna metalna roletna koja je prekrivala ulaz. Baš i nije bio ubeđen da ta kuća i danas tako izgleda, ali je precizno zapamtio geokoordinate i lokaciju bi bez po muke pronašao. Ana najednom skrenu pogled k njemu. - Poznavao si je? - zapita za nijansu opreznije no što bi to bilo normalno. - Da li sam je poznavao? O da... Voleli smo se - odgovori joj Aleksa bez razmišljanja, na šta se Ana trže povlaćeći volan, a auto stade krivudati po putu. - Pazi! - viknu Aleksa i Ana vrati pogled na drum. Prekasno! Iznenađenje je bilo preveliko i Anina reakcija postade panična. Pritisnula je kočnicu iz sve snage i naglo zakrenula volanom. Vozilo se zanelo, skrenulo s puta i udarilo u banderu, pri čemu je Anina glava punom silinom tresnula o vetrobran. Aleksa strese glavom, začudo nepovređen, pa se okrenu saputnici. Bila je u nesvesti i Aleksa pomisli kako ništa ne bi bilo lakše nego pokupiti njen ranac, sve sa adapterom, i jednostavno klisnuti, ali kako se ta i takva misao pojavila, isto tako je i iščezla. Umesto toga pokušao je da pomeri saputnicu. To mu nikako nije polazilo za rukom, pa poče da istražuje šta ga u tome sprečava, da bi najzad primetio kako je potisak bio mnogo jači no što bi to istrulelo vozilo podnelo. Udarac je došao sa Anine strane i noge su joj bile pritisnute zgužvanom limarijom. Bezuspešno ju je nekoliko puta povlačio, da bi najzad izgubivši strpljenje, izašao iz vozila i pokušao da otvori vrata s njene strane. Uzalud. Behu iskrivljena i nije video načina da ostvari svoj naum. Obišao je vozilo, pa ponovo pokušao da je izvuče i sa svoje strane, sada snažnije. Posle mučnog trzanja najzad je uspeo, te ju je, osmotrivši njene krvave pantalone,

položio na beton i za trenutak nije znao šta bi trebalo preduzeti. Srećom, kolebanje je trajalo tek tren, jer Aleksa baš i nije bio neiskusan u sličnim situacijama, samo se trebalo setiti. Nejednom su se njegovi klonovi povređivali po misijama i on bi im tada bio jedina nega. Trgnu svlačeći joj čakšire, na šta ona zastenja i on pretrnu, ali osmotrivši njen pomirljivi izraz lica, nastavi. Opipao joj je nogu i sa olakšanjem shvatio da kost nije slomljena, ali je dugačka zasekotina duž butine obilato krvarila. Skinuo je košulju i iscepao je na trake, pa tako dobijene zavoje čvrsto obmotao oko rane. - Sranje - procedi ona posmatrajući ga. Previjanje je završio, ali šake su i dalje bile položene na njene butine. Prokleta bila! Ne može se odupreti toj privlačnosti. Podigla se u sedeći položaj i jedno je vreme nešto nerazumljivo mrgudala, a zatim se počela smejati. - Bolje bi nam bilo da smo nastavili pešaka. - Aleksi to nije bilo smešno, ali je toplota njene kože u njemu probudila želju. Situacija baš i nije bila stvorena za ljubav, ali šta je uopšte bilo normalno u vezi s njom? Da li je ona reagovala na njegovu pohotu, ili je njihovo prokletstvo bilo prejako, nebitno je. Sledećeg trenutka behu zagrljeni, usne spojene i valjali su se po tlu. Najpre joj je spao duks, zatim grudnjak, pa gaćice. I dalje su se ljubili, sve dok njeni drhtavi prsti ne uspeše da se izbore sa dugmadi na njegovim pantalonama. Prodor je bio nagao i prepun želje. Neizbežno spajanje koje ništa na ovom svetu nije moglo sprečiti, niti zaustaviti. - Obožavam te, mala - prošapta nedugo potom Aleksa milujući joj kosu. Mazila se i bila je mekana poput mačeta. - Ali nešto moram da ti kažem - nastavi posle kraće pauze. - Aha - protepa ona kao da prede. Zadovoljno mače. - Moram u centralni deo Bellanda. U staro jezgro grada - odvrati Aleksa. - Zašto? - otela mu se i sela kraj njega. - Nemam kompletnu opremu. Adapter sam za sebe nije dovoljan. Jedna od vrednosti mora biti konstantna. U ovom slučaju konstanta je mesto, odnosno prostor, a vremenska tačka se pomera - Aleksa za trenutak pomisli na staru Anu. Njoj to ne bi morao objašnjavati. Ona je za konstantu uzela Lakiće, a za promenljivu stotine godina po vremenskoj osi... I bila poražena. Ana ga je neko vreme zgranuto posmatrala, a onda mu se tiho obrati: - Ne idi u Stari Grad - u glasu nije bilo naređenja, niti molbe. - Okrenimo se i otiđimo odavde. Prag, Beč, Pariz... Svejedno. Samo što dalje od rata - glas joj je bio čvrst i jasan. Odlučan. - Ne razumeš, mila. Moram dovršiti posao - nije vredelo govoriti joj ono što je saznao o njima. Samo bi je povredio. Ionako će sve biti rešeno kad obavi ono što namerava. AKO obavi ono zbog čega je sve ovo istrpeo. Ana je slegnula ramenima, obukla se u tišini, pa podigla pogled na njega. Kao da se sva tuga ovog sveta skupila u tim očima, pa ipak, glas joj je bio čvrst i odlučan: - Jutro je odmaklo. Vreme je da krenemo - možda bi mu bilo lakše da je zaplakala. Dan je uveliko odmakao kad su nastavili put. Ana se oslanjala na improvizovanu štaku, nogavice farmerica su joj bile odrezane na dužinu vrućih pantalonica, njen duks je bio na Aleksi, a preko grudnjaka je nosila samo jaknu. Držala ga je pod ruku i napredovali su polagano. Uglavnom su se smeškali i kikotali. Da nije bilo sveg tog haosa unaokolo, delovali bi kao momak i devojka na kakvom izletu. - Stani! Izgubila sam orijentaciju. Pred nama su barikade oko Starog Grada, a po mome znanju tu se nalaze minska polja - podigla je pogled ka nebu, pa se osvrnula oko sebe. - Obićićemo ovo prema jugu. Prati me. Posle dugog probijanja preko uličica ugledaše red stubova i nastaviše prema Starom Gradu.

XXVIII Teritorija pod upravom republike, 2316-te Iskreno govoreći, ne znam ni sam šta sam očekivao ulazeći u kafanu pred kojom sam ugledao borbeno vozilo sa gardijskim oznakama. Da će mi se Raša ispovediti? Ignorićući Ostrogončeva upozorenja ušetah u ogromnu dvoranu dostojnu najgorih rupa iz Zmijarnika. Gužva je bila neopisiva i pronaći nekoga baš nije bilo jednostavno. Smesta sam bio u prilici da se uverim kako se uvek nađe neka budala. Jedan od takvih, junoša raspoložen za dokazivanje, isprečio se pred mene urlajući kako se nikome ne sklanja s puta. Verujući da udišem vazduh namenjen njemu, smatrao je sasvim razumljivim kako treba da me izgazi kao stenicu. Ubeđivanja i izvinjavanja u njegovom slučaju nisu mnogo pomagala i mali je prešao u napad, uporno pokušavajući da me dokači pesnicama. Sreća da je bio pijan k'o čep, pa nije najbolje kontrolisao pokrete zbog čega sam lako izmicao njegovim pokušajima da me odalami. U nekoj drugoj prilici verovatno bih sačekao da sam padne, ali nemajući volje za preduga objašnjavanja, jednostavno sam dohvatio flašu sa najbližeg stola i razbio sam mu je o glavu, što ga je uverilo da će vazduha biti dovoljno za obojicu. Rešivši mali problem, probio sam se dalje kroz gužvu ustostručenu zbog naše male rasprave, praćen Ostrogončevim nezadovoljnim gunđanjima. Niko se nije naročito uzbudio oko tog kratkog obračuna, pa mi je bilo jasno da zakon drži oči podalje od te jazbine. Pažljivo sam osmatrao lica prisutnih, da bih najzad ugledao ljude koje tražim kako stoje delimično pijani za šankom u društvu tri droce. Nije bilo greške, tip sa ožiljkom je bio najglasniji među njima. Tren potom jedan od obližnjih stolova se oslobodio, pa Ostrogonac i ja sedosmo da bih odatle nastavio da osmatram lovinu. Prvo što mi je upalo u oči beše gardijska uniforma na onoj trojici, kao i to da nisu imali uz sebe duge cevi. To je govorilo o tome da je u njihovoj hijerarhiji bilo nekoga ko se brinuo o disciplini, što me je ubedilo da se Rašina bagra dosada već uveliko povezala sa Belanđanima. Gardijske uniforme nisu bile tek puka kamuflaža i sukob s njima mi je mogao doneti krupne nevolje. Uspevši najzad da se saberem, odlučih da promenim taktiku, međutim pre no što sam išta smislio, tip s ožiljkom skrete pogled ka nama. Spustio sam glavu i spremio se da napustim lokal, ali već je bilo prekasno. Prepoznavši me nije gubio vreme i naprečac se zaputio k nama. Stigavši do samog stola, zaustio je da kaže nešto, ali umesto da ga saslušam iz sve snage sam šutnuo stolicu koja ga je tresnula u prepone. Potom sam skočio i udario ga laktom u potiljak, pa se bekrija stropoštao na patos. Nije stigao ni „A“ da kaže. Računao sam da je upravo on bio vođa ekipe i držao sam se starog pravila - kad sjebeš alfa-mužjaka, ostali će biti mirni, posebno ako su sa curama. Ovog puta proračun je bio pogrešan. Obojica njegovih kompanjona se pokrenuše ka nama s pištoljima rukama. Ostrogonac kao da je podilkanio, smejuckao se sebi u bradu i delovalo je kao da ga se sva ta gužva nimalo ne tiče. O, jebote, pa ovaj je senilan, na njega ne mogu računati, pomislih posmatrajući kako mi ona dvojica oprezno prilaze. Iskusni fajteri, ovo neće biti nimalo jednostavno, procenjivao sam situaciju povlačeći se polagano postrance. Mali nabijeni je isprednjačio pokraj Ostrogonca koji se i dalje priglupo smeškao. Najednom kao da se pakao otvorio i iskreno govoreći nisam uspeo da ispratim sledećih deset sekundi. Ostrogonac je najednom bio na nogama sa aktiviranim mačem u ruci. Treptaj oka potom napadač je bio na patosu ruke odsečene kod lakta. Najednom je i drugi neprijatelj bio van igre. Nisam gubio vreme, već sam trgao revolver iz futrole, a njihove cure su najednom prestale sa cerekanjem. Prvobitna nadmoć im se istopila kao puter na šporetu. Treći gardista odbaci oružje i podiže ruke uvis.

Prislonih mu cev revolvera na čelo i najednom postadoh svestan grobne tišine oko sebe. Gardijske uniforme i svetlosni mač su rasterali radoznalce i prostrana dvorana je opustela. Kako li su se iskobeljali za tako kratko vreme? Kroz prozore? - Slušaj pacove, ovo ću te samo jednom pitati. Posumnjam li da me lažeš smesta ću ti prosvirati mozak. Kapito? - obratih se tipu kome sam prislonio revolver na čelo. Ovaj klimnu glavom, pa nastavih - Šta ste uradili sa Aleksom Lakićem? - Pobegao nam je. I mi ga tražimo - odgovori bez imalo kolebanja. Pogledah ga u oči. Nije tu bilo ni zrnca lukavosti. Najverovatnije je bio iskren, a to se poklapalo i sa onim što sam čuo od kelnera u onoj birtiji. - Kada? Kako? - zbrzah s pitanjima. - Pre četiri dana u napadu avijacije. Ona superklonovska kučka nas je izdala - odvrati ovaj. - Kakav superklon? O čemu ti to pričaš? - prst mi je podrhtavao na obaraču i moj zarobljenik je toga bio svestan. - Smiri se, govorim ti istinu. Komandovala je neka klonirana kučka A klase, navodno poslata od besmrtničke vrhuške. Slušaj, pričam ono što znam, Raša nije mnogo razjašnjavao svoje dogovore. Ta Ana je tvog kompanjona držala kao da je seksualna igračka i... - Šta? Koje si to ime pomenuo?- naglo ga prekidoh. - Ime? Kakvo ime? - zbuni se onaj. - Taj superklon A klase! Kako reče da se zvala? - razjasnih pitanje. - Ana - sumnjičavo je odmeravao podrhtavanje moje ruke. - Kako je izgledala? - prasnuh i to mu se baš i nije dopalo. - Dugonoga crnka... Zelene oči... Sva nekako izdužena i tanana... Uspravljena leđa i večito uzdignuta glava... Bujna kosa, predugačak vrat... Ne šminka se... - najednom se sto pored nas raspade pod udarom razarača i skretoh pogled ka vratima kroz koja je u prostoriju kuljala gomila oklopnika. Ostrogonac nije gubio vreme i neverovatnom brzinom se bacio kroz prozor. Povedoh se njegovim primerom praćen energetskim udarima. Adrenalin nije dozvolio da osetim kako su me pošteno proštepali. Sledećeg trenutka smo jurili preko trga, pa zamakosmo kroz naselje. Ono što je usledilo podsećalo je na računarske igrice. Dok sam jurio kroz uzane uličice zamenio sam okvire znajući da nas slede. Ostrogonca nisam video, ali sam po pucnjavi i urlicima znao da njegov mač ima mnogo posla. Zaustavio sam se potom kraj ćoška i ispalio šaržer u prvog koji se pojavio. Jebeni prolaznik! Tek drugim pištoljem sam skinuo dva Rašina jurišnika. Tren potom osetio sam slabost i shvatio da sam pogođen u rame i bedro. Ostrogonac se pojavio niotkud i povukao me je za sobom, pa nekako utekosmo. Drugi put, Rašo, pomislih, dok pred očima stade da mi se muti. Još sam razaznao da me Ostrogonac podiže na rame i sveta nestade.

XXIX Teritorija pod upravom republike, 2316-te Pre no što Aleksa i Ana zađoše u centralni deo grada, svratili su u jednu od silnih radnjica što su se nizale duž sirotinjskih kvartova po obodu grada, pa su pazarili preobuku prigodniju Bellandu. Presvukavši se, oboje sakriše svoje oružje. Najzad, daleko su odmakli od granične zone i tu bi njihova borbena sprema izazivala previše pažnje, a posebno Anin svetlosni mač. Tako doterani nastaviše i u Aleksi bi svaka prepoznata fasada budila neku uspomenu. To se naročito pojačalo kad su stigli do Aleje velikana, gde je, baš kao i nekada, sve vrvelo od restorana i barova u kome su zaludni Bellanđani bančili kao da rat nije na svega pedesetak kilometara od njih. U prvom trenutku je osetio prezir prema tim ljudima. a onda se prisetio koliko je bezbrižan nekada bio. Ništa manje od ovih ljudi koji i ne slute kakvi se užasi odigravaju nedaleko od njih. Upleo se u kolovrat događaja koje više nikako nije uspevao dao kontroliše. Što su dalje odmicali Aleksa je postajao sve svesniji da je prizor koji posmatra na neki nedefinisani način drugačiji od onog koji je pamtio. Neko vreme se zlopatio pokušavajući da dokuči šta je toliko drugačije, a onda mu naglo sinu. Kupola nad gradom je odavno razorena zakavkaškim projektilima. Belland je sada izložen klimatskim uticajima istovetno kao i bilo koje provincijsko selo, pa se patina od kiše, sunca i vetra jasno ocrtavala po zidovima i ulicama. Najednom su se, prateći navođenje geosatelita, našli u Aleksi potpuno nepoznatom delu grada, posred strmo uzdignutih klisura uniformno izvučenih građevina, čije su se zidine, pretežno sivkaste i neugledne, monotono protezale u nedogled, haotično nakićene prozorima, solarnim panelima i antenama. Prolaznici što su hodali ulicama pripadali su onom samoživom Bellandskom soju koga se Aleksa oduvek užasavao, a u njihovoj pratnji su najčešće bili dopelgengeri. Bili su to uglavnom poslovni ljudi, baš kako je to Starom Gradu i dolikovalo. Tek što je pomislio kako se tu svih ovih godina ništa nije promenilo, uperio je pogled ka vratima na koja je ukazivao GPS, da bi najednom shvatio da je jedna stvar ipak potpuno nova i neočekivana. Ne samo da su vrata nasred Starog grada bila javno obeležena simbolom drveta, nego su se i na pročelju zgrade kočoperno vijorile kultističke zastave, a pred ulazom su dežurali teško naoružani stražari u neobičnim odorama. - Pa ti nisi normalan! Zašto smo ispred Odaja Svetlosti?! - prasnu Ana koja je očito ovaj deo grada poznavala bolje od njega. - Odaje Svetlosti? Šta bi to trebalo da predstavlja? - odvrati Aleksa, na šta se Ana pažljivo zagleda u njega. - Ti stvarno ne znaš gde se nalazimo, zar ne? Znaš li makar nešto o Kultu Drveta? - zapita ga tiho. - Vrlo malo. Znam da se mreža njihovih svetilišta proširila po ničijoj zemlji i da su tamo zauzeli neutralan stav, pa ih niko ne dira, a što se Republike tiče, treba da znaš da sam ja sve vreme od početka revolucije, pa sve do sada bio van Bellanda, što znači da pojma nemam šta se ovde dešava. - Kult je moćna organizacija, gotovo ravnopravna Besmrtnicima! S njima nema šale. Nema nikakve šanse da priđemo njihovom administrativnom centru! Ono na ulazu su veterani spremni na sve. - Jel'? Baš su uznapredovali za ovih pet godina kako nisam ovde - vragolasto će Aleksa.

- Ti se zafrkavaš, je li? Ili, još preciznije, mene zajebavaš? Znaš šta? Ponašaš se kao derište. Nije ti dosta što nas traže policija, armija i plaćenici, nego nameravaš da se zameriš i Kultu? - brecnu se Ana - Zar nismo mogli jednostavno otići negde gde bismo bili bezbedni? - Ne, Ana - uozbilji se najednom Aleksa. - Iluzija je i pomisliti da nas Besmrtnici ne bi pronašli. Samo jedan je način da ih se potpuno oslobodimo. Ući ćemo tamo i upotrebiću adapter. - Zašto Aleksa? Zašto? - tiho će Ana. - Zar ti toliko malo znači naša ljubav? Aleksa je osmotri. Ona i jeste i nije bila njegova Ana. Ista žena koja ga je pratila kroz sve živote. Žena koja nije smela biti njegova. Najednom se odluka učvrsti u njemu. - Zato što sam jedini čovek koji ima dovoljno znanja i iskustva da bi vratio stvari na početak. Jedini čovek koji može poništiti vršljanje Besmrtnika po prošlosti. A ovo... Ovo je jedino mesto na kome to mogu izvesti - odgovori Aleksa. - Nadam se da imaš jako dobar plan - odvrati Ana smireno. - Ovde će nam trebati mnogo sreće. - Nemam nikakav plan. Pojma nisam imao na šta ćemo naleteti. Potplatiću ih. Imam kreditne implante - odvrati Aleksa. - Nemaš ti tih para, budalo! Ovde je smeštena vrhuška imperije koja upravlja celokupnim prometom droge i kurvi uzduž i popreko Republike! - prasnu Ana. - Svejedno. Naći ću načina da uđem i obavim ono što treba. Kad to uradim više neće biti ni Kulta ni Besmrtnika - Aleksi se među obrvama ucrtaše dve uzdužne bore, dajući mu izraz krajnje rešenosti. - Šta... Šta nameravaš da uradiš? - zagrcnu se Ana. - Hoću da pronađem svog pretka koji je omogućio vremensko putovanje i sprečim ga da svoj pronalazak isporuči besmrtnicima - odlučno će Aleksa. - Šta... Šta to znači? Šta će se onda desiti? - nastavi Ana da zapitkuje. - To niko ne može ni pretpostaviti. Stvarnost će krenuti drugom niti i sve će biti drugačije. Probudićemo se u svetu u kome se ništa od ovoga nije desilo - reče Aleksa. - A ljubav? Hoću li se sećati naše ljubavi? - Anine oči zasuziše. - Nećeš se sećati ničega... Ali Ana... - odmeri je Aleksa. - Šta? - brecnu se Ana. - Ti si Ranitijevićka i sudbine naših porodica su isprepletane. Šta god da se desi i u kakvom god svetu se budemo našli, nas dvoje ćemo se voleti - to je bilo izgovoreno s takvom sigurnošću da nije ostavljalo mesto ikakvoj sumnji. Ana stade da ga posmatra i neko vreme ni reči nisu progovorili. - Siguran si? - zapita Ana najednom mirna. - Siguran - odgovori Aleksa. - Onda ćemo naći put - reče Ana i steže mu šake.

XXX Teritorija pod upravom republike, 2316-te Ostrogonac je bio bogomdani talenat da pronađe ćumez i ta njegova nadarenost se nije izgubila ni u Bellandu. Probudio sam se prepun bola u prljavom i nepoznatom sobičku. Pod guzicom mi je bila plastična posuda i osim tankog prekrivača nisam imao ništa na sebi. Osmotrio sam flekave zidove i musave prozore, pa ponovo zaspao. U snove mi se nebrojeno puta vraćala slika prelepe žene koja kleči sred sopstvene krvi i upire svoj smaragdno zeleni pogled u mene. Pod jezikom bih osetio ukus šljive i rukom bi mi prostrujao trzaj pucnja kojim sam okončao život Ane Ranitijević. U nekim bezvremenim trenucima iz sna bi me trzalo lupanje vrata. Zatreptao bih s metalnim ukusom u ždrelu, leđa bolnih od neudobnog položaja i u bljeskovima tmurnog svetla nazirao bih Ostrogončevu siluetu. Prilazio bi mi, sedao na krevet i bezizražajnog lica spuštao pred mene poslužavnik. - Jedi. Trebaće ti snaga.- Očekivao sam pitanja oko sukoba s gardistima, ali on to nijednom nije spomenuo. Neko vreme bi ćutali, a onda bi dohvatao kašiku i kljukao bi me gustom čorbom iz čančeta. Nahranivši me, terao bi me da progutam nekakve pilule, pa bi sklanjao čaršav i ispraznio onaj lavor ispod mene. Potom bi menjao zavoje prethodno mažući rane nečim što je užasno peklo. Onda bi me bocnuo injekcijom, nanovo pažljivo pokrio, pa ustao i bez reči napuštao prostoriju. Tih sam dana mnogo spavao. - Ne čekaj, ne raspravljaj. Pucaj! - tako su mi rekli, tako sam uradio. Ta bi žena trebalo da je mrtva. Ostrogonac je dolazio i odlazio, povremeno pijan. Ja sam uglavnom dremao i razmišljao. Jedno je bilo sigurno. Ana Ranitijević je bila živa i upravo je ona bila odgovorna za sve što nam se dešavalo. Ali... Kako je to moguće? Sto puta mi se ista misao provlačila kroz glavu ponovo i ponovo, sve dok mi se misli nisu razbistrile. Ana je najverovatnije bila nanovo klonirana. Ali kada? To nije dete. Za pet godina nijedan klon ne postaje ženom. Trebalo mi je još neko vreme da sklopim prihvatljivu sliku. Objašnjenje je, zapravo, bilo jednostavno. Superklon onakvih sposobnosti nije svakodnevna pojava i takvo dostignuće je Republici bilo dragoceno. Previše vredno da bi je tek tako izgubili. Verovatno je načinjen rezervni primerak i držan u izolaciji za slučaj da orginal bude ubijen. Događaji su preduhitrili plan i opšti rat na teritoriji Republike je infiltratora načinio nepotrebnim. Više su im trebali jurišnici nego neko Aninih predispozicija. Šta je Besmrtnike nateralo da je aktiviraju? Saznanje da je Aleksa krenuo u vremensko putovanje? Šta god da bilo, Ana i Aleksa su sad na nepoznatoj lokaciji i samo jedan je način da ih pronađem. Moram slediti Rašine šakale. Na raspolaganju im je sva logistika Republike i naći će ih pre mene. Zaključak je bio neminovan i definitivan, pa mi misli stadoše lutati drugim pravcima. Sve sam više razmišljao o poziciji na kojoj se nalazimo. O svom bivšem životu. O vremenu koje sam odavno ostavio za sobom. Geografski, moj nekadašnji dom je bio toliko blizu da sam mogao pljunuti do njega. Stvarna je udaljenost bila čitav jedan promašeni život. Stanje mi se stalo rapidno popravljati posle nekih nedelju dana. Sam bog zna gde je Ostrogonac nabavljao vojne medikamente, ali me je suludom brzinom vratio na noge. Najpre sam šetao po sobi, pa vežbao, a onda postadoh svestan da sam spreman za put. Pa opet, morao sam nešto obaviti pre no što krenemo.

Te sam noći sačekao da Ostrogonac odluta u jednu od svojih uobičajenih pijanki, pa sam tiho napustio svratište. Nisam bio daleko i kretoh poznatim ulicama sve do poznatog mesta. Dok je ulična svetiljka pred kućom nesigurno treperila poput oreola razapetog sveca, preskočih trošni zid. Učini mi se za trenutak da ograda ne bi trebalo da bude ovakva. Koliko juče smo je ofarbali, novu i tek podignutu. Zakoračih preko zapuštenog dvorišta, osećajući se nepristojno. Tama beše potpuna, neobična na tom devičanskom mestu. Sve je naizgled bilo na svome mestu. I betonska stazica, i loza što se penje uz garažu, i drvored jabuka sa leve strane. Možda me tek tama zavarava, pomislih. Digoh pogled na kuću koja kao da se zavukla duboko u senku. Mnogo sam zla video dok sam odsustvovao, pa ipak mračni prozori stegoše mi grlo i zastadoh na trenutak. Možda ovo i nije ista kuća. Ona koju pamtim bila je drugačija. Osvetljena i radosna. Gurnuh ruku iza oluka na dobro poznatom mestu i za trenutak pretrnuh. Jesam li ja uopšte na pravom mestu? Isti grad, ista ulica, isti put pokraj groblja i senovitog parka, ista izvijena kapija od kovanog gvožđa... Ipak, ključ beše samo malo odmaknut u stranu. Otključah i uđoh. Kuća zamirisa na plesan i vlagu, uredna i nedirnuta. Sve beše tačno na svom mestu; fine čipkice, stolnjaci, zavese... Baš kako je i trebalo da bude. Osim jedne jedine stvari. Jedine koja je te zidine činila domom. Sedoh za sto u kuhinji. Na kredencu behu uredno složene razglednice i fotografije. Blesava slikovnica prošlih dana. Iako ne poželeh ni da ih vidim, ne uspeh da skrenem pogled. Sretna nova godina, telegrami, pozdravi... Tek da me podsete kako zima ubija. Pogled mi pade na trosed pod prozorom i setih se dana kada si me prvi put ovamo dovela. Mislima prolete popodne sladostrašća i tvoji roditelji što nenajavljeno banuše. I setih se našeg venčanja, ni najmanje nalik svadbama o kojima se pričalo. Ti, ja, kumovi i roditelji. O da, i moja majka što se rasplakala i razbesnela me. Taj trosed... Isti na kome je majka umrla, meni u naručju. Rak na mozgu, uvenula k'o nezbrinuta biljka. Jedan grcaj i gotovo. Nisam uspeo ni zadnje reči da joj uhvatim. Sedoh i osvrnuh se po pustoj kući. Svuda ti, svuda matori, svuda prošlost. Tek da me podsete kako zima ubija. Na trenutak se prisetih ne tako davne agonije čitanja poruke na hendpadu. Kratko obaveštenje od komšije. Nije dobro sa suprugom. Žrtva raketnog napada. Obilaziće kuću. Beše to za vreme kratke pauze dok sam bio okružen snajperima koji vrebaju sa krovova. Jasno se prisetih kako sam poželeo da neko zapuca i reši me muka. Ustadoh i prošetah do špajza. Odmakoh kutiju i videh da nisi otkrila moje skrovište. Ili si od samog početka znala za njega, samo si zažmurila na jedno oko u ime ljubavi? Ne znam. Vratih se za sto, nalih čašu i progutah. Rakija je palila kako je to Bog propisao, najpre grkljan, pa utrobu, ali beše dobro. Tako mora biti. Preturih džepove, pronađoh zgužvanu paklicu cigara i pripalih. Potom nanovo nasuh u čašu i povukoh dim. Nisam pogrešio. Mesto je isto, ali kuća nije. Ledara. Sutra ću nastaviti potragu. Naravno. Sutra ću se posvetiti dobrobiti zajedice. Ali noćas... Noćas ću se podsetiti kako zima ubija.

XXXI Teritorija pod upravom republike, 2316-te Aleksa te noći nije mnogo spavao. S rukama pod glavom je osluškivao Anino ravnomerno disanje i buljeći u isflekani plafon borio se sa sopstvenim demonima. Koliko juče bio je siguran da zna šta želi, ali sad, na korak od ostvarenja nauma, počeo je da razmišlja o užasima koje bi njegova intervencija mogla doneti. Kroz glavu mu je prolazilo sve ono što je znao o istoriji, kako poznatoj, tako i skrivenoj. O samom ratu nije bio naročito detaljno informisan. Znao je tek onoliko koliko je svaki dobrostojeći Belanđanin naučio na obaveznom hipnotičkom školovanju. Trideset je godina prošlo otkad je Američka Konfederacija, tek se oporavivši od nuklearne zime, iskrvarila u ratovima za pokoravanje južnog podkontinenta. Pričalo se da su Brazil i Bolivija bili pakao. Pa ipak, konfederacija je oformljena i imali su sasvim dobre šanse da postanu ozbiljna sila. Republika, onako samozadovoljna i zaokružena, jednostavno nije bila zainteresovana za ono što se tamo dešavalo. Aleksa je znao da su besmrtnici intervencijama po vremenskoj osi isposlovali da nuklearni udari mimoiđu Evropu i upravo je to bilo ono što ga je mučilo. Ako učini ono što namerava, holokaust će se desiti i vremenska nit će se odvijati po drugačijoj putanji. Nije bilo načina da predvidi kuda će planetu to odvesti. Dok je republika dremala u svom blagoutroblju, Unija je napredovala. Izgradili su moćnu industriju, naročito iza Urala, iskoristili sve potencijale pripojenih teritorija i najednom postali gladni sirovina. Bilo je pitanje dana kada će se početi širiti. Pa ipak, moć Republike ih je držala na distanci i udarili su na Konfederaciju. Nanjušivši slabost protivnika anektirali su Aljasku. Slabašni otpor bio je slomljen i nova granica se uspostavila duž severnih oblasti Kanade. Delovalo je da su nemiri time završeni i borba za prevlast tri sile prenela se na Afrički kontinent. Republika je mirovala. Tri su godine prošle od tada i Unija se osilila. Sukobi su počeli nenajavljeno. Ukrajina i Poljska su se najednom našle u ratnom vihoru. Nagli prodor Unijinih oklopnih jedinica je paralisao Republiku, a onda... Sve je stalo. Niko nije mogao pouzdano ustvrditi da je bilo intervencija po vremenskoj osi, ali Aleksa je bio siguran da agenti Republike nisu mirovali. Kako god bilo, Unija je odbačena i sukobi su se nastavili niskim intenzitetom duž starih granica. To je bio trenutak u kome je aktiviran. Njegov prethodnik je poginuo u nekoj od čestih temporalnih intervencija. Ana se promeškolji u snu i Aleksa je pažljivo osmotri. Kako je lepa ta žena. Kroz glavu mu prolete poslednji susret sa onom pravom Anom i njenim rečima o laganom, ali neumitnom pokoravanju kolonija. Ona je bila ta koja mu je otvorila oči i objasnila kako dopelgengeri nisu klonirana stvorenja, već živorođeni pripadnici njegovog poživotinjenog naroda! Svakom novorođenčetu usađivali bi kontrolni implant koji je od njih stvarao robove. E, Ana, Ana... Ne znaš ti ko smo nas dvoje. Ne znaš da se nismo smeli voleti. Te misli ga učvrstiše u odluci da poništi sve što je do ovog trenutka dovelo, ma kakvu cenu zbog toga platio. Ako već treba da nestanemo, nek to bude u nuklearnom bljesku. I to je bolje od ovoga što smo postali. Nije ni primetio da je Ana otvorila oči. - Toliko te volim, želim... Zaboga, čoveče, voli me - glas joj je bio sanjiv i mazan. Aleksa se prenu iz misli. - Znaš šta je najlepše na tebi? - upita umesto odgovora, na šta ga Ana začuđeno pogleda. - Imaš prelepe oči - dovrši misao.

- Znam - nasmeši se Ana. Aleksu za trenutak pomete ta samouverenost. - Kako god. Zaljubio sam se u njih. - Ti si mi najveći izazov - nasmeja se najzad Ana i pribi se uz njega. - Jesam li? - propenta Aleksa, dok ga je ona prigrlila i počela maziti prstima mekanim poput pamuka. Prebacio joj je ruke niz leđa, a ona mu spusti poljubac iza uha. Dah joj beše vreo i izluđivala ga je, pa zaboravi sve što ga je mučilo potpuno joj se prepusti. Ona mu stade ljubiti vrat, klizeći prema prsima, ali najuzbudljiviji Anin dodir bilo je nežno milovanje Aleksinih prepona. On je odgurnu i poljubi u stopalo, pa nastavi da je ljubi sve više uz nogu, preko lista, pa ispod kolena, uz butinu, posle čega mu jezik kliznu po pregibu na spoju noge i boka. Potom nastavi lagano da je ljubi naviše, uz stomak. - Želim teee! - vrisnu Ana.

XXXII Teritorija pod upravom republike, 2316-te Klinka koja je Rastislava i njegove doglavnike dovela u sobicu što je mirisala na čaj od jasmina, bila je sva u suzama i imala je najnežnije lice koje je Raša ikada video. Ako ništa drugo, njegovi ljudi su imali dobro oko za kurvice. Kad je ugledao svog čoveka, onako spuštenih gaća, prenapregnuti nervi samo što mu nisu eksplodirali. Jurišniku je neko jednostavno prerezao grlo dok je svršavao. Nije ni znao šta ga je snašlo. Kad je uplakana devojka s kojom je pokojnik ljubavisao u poslednjim trenucima života napustila prostoriju, kroz odškrinuta vrata iz hodnika u sobicu dopreše zvuci koji su gotovo podsećali na bluz, pogađajući Rastislava u ionako sumorno raspoloženje. Beše to trećeg dana otkako su ih zasipali nasumičnim informacijama o kretanju lovine i neprestano je kružio oko starog grada, odmičući, ulazeći i izlazeći. Bilo je očito da još uvek niko nije nanjušio gde se begunci zaista nalaze. Ono što mu je Žan Luj ubrizgao polagano je razaralo tkivo omotača i ako ne požuri, sati su mu odbrojani. Sto puta je sam sebe prokleo zbog toga što nije češće razgovarao sa Anom. Mogao joj je izvući informacije, samo da se potrudio, ali kučka je bila odbojna i nervirala ga je. Uostalom, kako je mogao očekivati ovo što se desilo? Računao je da je sumanuti klon Žan Lujeva kreacija i ko bi rekao da će se ludara posle svega iz čista mira odmetnuti! Tek što je mozak prihvatio činjenicu da ga neki nepoznati osvetnik progoni, u sobu ulete jedan od njegovih ljudi potpuno izbezumljen. - Klasa A! Prokleta klasa A! - ponavljao je smušeno sve dok ga Rastislav nije dohvatio za kragnu i pošteno protresao. - Saberi se budalo! Kakva klasa A? O čemu to pričaš? - dreknu, ali je trebalo vremena dok nije iz njega izvukao šta se u stvari desilo. Šestorica njegovih ljudi su doručkovali u Tošinoj kafani, kad je neki matorac nonšalantno ušetao sa svetlosnom sabljom u rukama i počeo seći na sve strane. E, to nisu očekivali! Dok su potegli oružje dve trećine ih je bilo likvidirano. Ako je mislio da je to kraj iznenađenjima, grdno se prevario. Tek što napustiše zgradu, upravo onaj kapetan koji mu je ubrizgao kapsulu, a sada se našao pod njegovom komandom, jeknu i strovali se na asfalt. Raša se iznenađeno osvrnu i osmotri krvavu mrlju koja mu se širila grudima. - Snajper! U zaklon! - dreknu potežući revolver i bacajući se iza obližnjeg vozila. Paljba stade odjekivati posvuda oko njega dok je on osmatrao krovove i balkone obližnjih zgrada, da bi posle izvesnog vremena shvatio da tajanstvenog protivnika tamo već odavno nema. - Prekinite da razbacujete municiju, - dobaci svojim ljudima ustajući iz zaklona - momak koristi taktiku udri i beži. Koliko god situacija i pre toga bila bezizgledna, od tog dana je postala prava noćna mora. Bio je primoran da se zavlači u jazbine i drži ljude na okupu, umesto da ih rasprši po gradu u potrazi za beguncima. Jedina nada su mu bila njuškala spremna na sve radi blagonaklonosti besmrtnika, a to baš i nije bila neka garancija uspeha. Stvari su se razvijale da gore nikako nije moglo biti, pa ipak, Raša ne bi bio Raša da se olako predavao. Pritegao je svoje špijune praznim obećanjima i još praznijim pretnjama i stao pažljivo sistematizovati njihove izveštaje. Ovog puta nije smeo pogrešiti. Kad udari, biće to u pravo vreme na pravom mestu.

XXXIII Odaje Svetlosti, Belland, 2316-te - Ne znam prijatelju, jeste li vi uopšte svesni značaja proročanstava iznesenih u Knjizi? - lupetao je gvardijan Kulta dok mu je pogled bludeo ka dubokom izrezu Anine haljine koji je bogato otkrivao preduge nehajno prekrštene noge. Ana se naizgled dosađivala. Lickala je svoje piće sagavši se ka stočiću, potpuno svesna da predimenzionirane dude samo što nisu ispale iz duboko dekoltirane haljine. Pametnija je no što deluje, pomisli Aleksa vrebajući pravi trenutak da uhvati gvardijanov trenutak slabosti. Ana je sve vreme ćutala i priglupo se smeškala svojim punačkim usnama. Teško je bilo oteti se ujedima ljubomore dok je posmatrao Anino otvoreno flertovanje, ali se njegova odavno usvojena disciplina uspešno izborila sa time. Što je još gore, Ana je podigla empatičke štitove i nije mogao prodreti u njene misli. Nadao se da je to učinila zbog starkelje koji je sve vreme blenuo u njene obline, a ne kako bi pred njim sakrila osećaje. Doduše, mogao je prodreti kroz njenu odbranu, ali to bi zahevalo stepen koncentracije kakvim bi omeo vrebanje gvardijanove rastresenosti, pa je odlučio je da joj ipak privremeno veruje. Tek je sad shvatio smisao Aninog jučerašnjeg celodnevnog tumaranja po okolnim dućanima. Umesto sečiva A klase, ovog puta je upotrebila jedno isto tako ubojito oružje. Seksepil. Kad se prethodnog dana pojavila pretovarena odećom i šminkom pomislio je kako pokušava da ugodi njegovoj sujeti, međutim ona se posle višečasovnog doterivanja jednostavno oprostila od njega uz nekakvo smušeno izvinjenje i nanovo otišla. Idućeg jutra mu je saopštila da je ugovorila posetu kultistima. Da je samo znao s kime se Ana sastajala i šta je sve učinila za njega, bio bi mnogo zabrinutiji i svakako mnogo ljubomorniji, no sad je njegova usresređenost podsećala na pitbul terijera u punom zaletu. Sve ono što je želeo, a činilo se nedostupnim, bilo mu je tog trenutka nadohvat ruke, pa najzad, uhvativši požudu koja je snažno izbijala iz sveštenikove aure, odluči da otvori karte. Boljeg trenutka nije moglo biti. - Spreman sam da se posvetim izučavanju i tumačenju svetih zapisa - započe prateći gvardijanov pogled koji je milovao Anin uzani struk i njene široke bokove dok je ona nanovo zadizala suknju prebacujući nogu preko noge na suprotnu stranu. Aleksa pomisli, po ko zna koji put, kako ta žena jednostavno voli da balansira po ivici žileta, pa ipak to uvek čini samo onoliko koliko je potrebno. - Ako biste učinili ljubaznost da mi ustupite neku od vaših podrumskih prostorija - dovrši Aleksa misao na šta visoki dostojanstvenik podiže zgranuti pogled. Smesta je shvatio da je preuranio. Matori je prestao da bulji u Anu i sad se usresredio na Aleksu. Jebeni buldog je izgleda nanjušio prevaru. - Molim? Znate li vi gospodine gde se nalazite? Ovo je vrhovno svetilište! Vaša inicijalizacija se ne može izvršiti ovde! Moramo se držati hijerarhije... - započe s litanijom, na šta Ana uvređeno napući usne i stade poravnavati suknju što je izgleda omelo matorog jarca koji zastade usred rečenice, da bi tren potom nastavio nešto blažim glasom - predlažem da počnete u nekom od hramova nižeg reda, pa bi posle godinu, dve razmotrili vaš zahtev. Tek što Aleksa zausti da odgovori, Ana ustade bacajući otrovan pogled na sveštenika. - Idemo odavde, Aleksa. Očito je da ova budala ne ume da prepozna kvalitet. - Leđa joj se uspraviše uzdižući grudi u borbenu poziciju, a njena stražnjica izbačena u polukoraku postade prćasta u trenutku kad ga je dohvatila pod ruku i povukla ka vratima. Šta je mogao učiniti no

krenuti za njom ostavljajući za sobom zabezeknutog kultistu. Anin potez je bio toliko nagao da gotovo i nije stigao da se zaprepasti njenim bezobrazlukom. Hajde što se ona odnosila prema vrhovnom svešteniku kao prema detetu, to je i mogao pripisati njenom karakteru, ali izostanak njegove reakcije je bio i više no neobičan. Čim su napustili kancelariju, Ana zastade. - Sačekaj ovde! - zapovedi bespogovorno. Bujna joj se kosa tananim viticama pripila uz vrele obraze i vrckajući guzom zaputi se niz hodnik uzdižući prkosno svoj božanstveni poluprofil, da bi najzad nestala iza jednih od brojnih vrata što su se nizala duž južnog zida. Vreme je prolazilo i Aleksa se sve više osećao poput liliputanca u zemlji divova, a sumnjičavi pogledi u crno odevenih i do zuba naoružanih stražara ispunjavali su ga nelagodom. Pripadnik obezbeđenja koji mu je najednom prišao pomalo ga je štrecnuo, ali on ga je samo odveo do prostorije u koju je, skinuvši kapu, uveo Aleksu uz vidno strahopoštovanje. Tu beše napadno našminkana plavuša izduženog lica koja mu je uputila neutralni osmeh. Kosa je odudarala od crne kože u koju behu utegnute krupne grudi. Gotovo ga nije ni pogledala, samo je posegla za telefonom, saslušala sagovornika, pa se, spustivši slušalicu, obratila Aleksi: - Odobreno vam je boravište u Hramu. Dežurni će vas odvesti do vaših prostorija.

XXXIV Dar Al Džihad, 2043-će Miletova odsustvovanja su postajala sve duža, tajanstveni prilivi novca sve veći, a Magdalena je sve više vremena provodila sa Juniorom. Gotovo se može reći da se uselila u njegov krevet, posebno otkako je Mile počeo provoditi i po više dana van kuće. Junioru je to godilo i čarolija je nesmetano trajala, ali kao da se nešto promenilo u poslednjih nekoliko dana. Daleko od toga da se nisu kresali, ali periodi između dva tucanja su postali nekako napeti. Bila je nervozna, praskala bi bez ikakvog vidljivog razloga i Junior je sve teže izlazio na kraj s njom. Ni tog jutra nije bilo drugačije, pa je mladi pastuv bezuspešno pokušavao da odobrovolji svoju neurotičnu draganu. - Mnogo si mi osetljiva. Jezivo reaguješ na potpuno beznačajne stvari, pa opet, mnogo te volim - reče posmatrajući Magdalenu. Koliko je vremena prošlo otkad su prvi put vodili ljubav? Ni mesec dana, a već se osećao osujećenim čim bi se odmakla od njega. - Svi me volite - bila je ozbiljna, ali oči joj behu vragolaste i to je Junioru pružalo kakvu takvu nadu da je Magdalenin bes na izmaku. Pogled joj se vraćao u prirodno stanje, u onaj njen nestašno - aristokratski stav. - Jel? Pa, ko te još voli? - utonu Junior u njen neobični pogled. Ponekad ga je podsećala na Engleskinju s tim plavim očima što nikog ne vide. - Mile, a pije mi krv! - odvrati Magdalena ravnim tonom. Uprkos njene filgranske građe, bilo je u njoj i nečeg gorštačkog. Obrazi i oblik lica su na to ukazivali. Bilo je mnogo oštrine u crtama njene fizionomije. To je donekle objašnjavalo i njen karakter. Gorštaci su impulsivna sorta. - E, ljubavi moja, za to služe najbliži - reče Junior tek da se razgovor ne prekine. Koliko god nervozne naravi bila, njeno ga je prisustvo smirivalo, što nikom drugom nije uspevalo. - A ja? Kakva sam ja? - najednom se Magdalenin izraz potpuno promenio i delovala je uplašeno. - Nisam siguran. U svakom slučaju vrlo si krhka. Ti tvoji napadi besa ne proizlaze iz mržnje nego iz straha - osmotri je Junior pažljivo. - Nisi u pravu! Ja sam dete, žena, lavica. Krhka jesam, ali strah savladavam napadom. - Naravno da nisam u pravu. Mogu samo da nagađam. S tobom sam uvek u nedoumici. Ponekad deluješ kao da bi me na mestu ubila, a već sledeći dan kao da bi umrla zbog mene. - Takva sam prema onima koje volim - odvrati Magdalena, a u očima joj zaiskriše suze. - A voliš me, zar ne? - nasmeši se Junior. Magdalena podiže pogled, otvori usta kao da hoće nešto da kaže, pa zastade i nastupila je neprijatna tišina. Kao da je najednom vazduh postao prepun elektriciteta. - Trudna sam Aleksa. Dete je tvoje… - odreza naglo posle izvesnog kolebanja. Junior je zgranuto pogleda, a onda dole tresnuše vrata i začu se Miletov glas: - Aleeeksaaaa! - na šta Magdalena skoči kao oparena, ogrnu se kućnom haljinom i izlete iz sobička. Junior ustade i poče da se oblači. - Doođiii Aleksa da vidiš koga sam ti doveeeooo! - nastavilo se zavijanje odozdo, pa Junior nije imao drugog izbora nego da se spusti do trpezarije. Mile je bio tamo, sav zajapuren i rumen. - Opet je pio - pomisli Junior s prezrenjem, a onda ugleda gosta praznog pogleda, zavaljenog u Miletovu omiljenu fotelju. Čudan svat uvijenih brčića i hitlerovske frizure u savršeno ispeglanom odelu s kravatom i blještavo izglancanim cipelama. Pa opet, iako mu je odevanje bilo

u najmanju ruku ekstravagantno, na njemu su oči bile najčudnije. Daleke i hladne, zagledane u ništavilo. Na stolić pokraj njega behu spušteni šešir i neobični štap za šetnju. - Aleksa Lakić, rekao bih - oglasi se stranac usresređujući svoj izgubljeni pogled na Juniora. - Gospodin Desertić se ljubazno ponudio da me upozna s vama - akcenat mu je bio neobičan i Junior je znao da je to onaj Švaba kojeg je Magdalena krivila za Miletovo ludilo. - Ja sam - odvrati suvo. Maska u vidu identiteta Ivana Nešića je bila provaljena. Mile kao da se skupio do nestajanja i najednom je postao potpuno nebitan. Sva energija u sobi poticala je od te spodobe u fotelji. Junior pokuša da mu prodre u misli, ali nije uspeo. Nešto ga je u tome osujećivalo. - Čujem da teško živite, gospo'n Aleksa - nastavi Švaba nehajno. - Pokušavam da ne mislim o tome. Ono što znam je da ljudi nemaju para, što znači da ih ni ja ne dobijam od njih. Sve je teže i teže. - Nešto sa tim strancem nije bilo kako treba i Junior postade oprezan. - To je opšte stanje, ne samo ovde, nego širom Alahovih Zemalja - reče Švaba zureći u njega, pa nastavi posle kraće pauze. - Postoji jedan odsto dobrostojećeg stanovništva koji su zaslužni za dolazak islamista na vlast i ogromna većina koja je na ivici gladi. - Ah to... Ne čudim se. Ova zemlja se raspada - klimnu Junior, a strancu oči bljesnuše. - Tek će... Ako nešto ne uradimo - reče s nekakvom teatralnom odlučnošću. - Uradimo? Mi? - ustuknu Junior, na šta se Švaba nasmeja. - Slušaj, kad si povređen ne možeš da se oporaviš u stilu “boli me uvo”, nego udarac primiš, ušiješ ranu i nastaviš da tražiš način za pobedu – reče. - A ti... Ti spadaš u pobedničku kombinaciju. Niti su svi prijatelji iskreni, niti ti svi neprijatelji rade o glavi - nasmeja se, pa mu se pogled vrati u ništavilo.

XXXV Odaje Svetlosti, Belland, 2316-te Aleksi je sekta dodelila ćeliju dva sa četiri metra, čije mu je napuštanje bilo najstrožije zabranjeno. Čak i da “kućnog reda” nije bilo, pokušaj otvaranja vrata dao mu je do znanja da su zaključana i dobro obezbeđena. Nije znao ništa o Ani, a možda je tako i bilo bolje, jer mu je nametnuta usamljenost obezbedila i više no dovoljno vremena da se psihički pripremi za to svoje predstojeće putovanje. Znao je da će ga pretresti pre prijema u hram, pa je inkriminisani uređaj ostao kod Ane uz dogovor da će ga prokrijumčariti čim nastupi pogodan trenutak. Bio je prilično zadovoljan postignutim rezultatom. Nalazio se tačno na mestu ciljanog događaja, čime je faktor lokacije fiksiran na vremenskoj osi. Samo još da se poklope datumi. Čekajući pravi trenutak, Aleksa se bavio duhovnim vežbama ili bi prelistavao sektaške propagandne pamflete, ali bi mu vreme ipak najčešće prolazilo u prisećanju na davno prošle dane i tada bi prazno zurio u zidove svog novostečenog sumornog prebivališta. Suprotno od ulaznih vrata, ukrašenih crtežom stilizovanog drveta i natpisom „Mišljate da sve znate, a ništa ne znate“, nalazio se maleni prozor sa rešetkama i armiranim staklom, kroz koji se nazirao uzani komad neba. Čudno je bilo to zarobljeno nebo iscepano rešetkama i Aleksu je zbog nečega podsećalo na neprijatni osećaj dodira paukove mreže preko lica kad god bi se zaputio preko vremenske ose. Tada još nije znao o čemu se radi, tek je naknadno shvatio da se zapravo radilo o elektromagnetnoj energiji koja je omogućavala da različite dimenzije realnosti međusobno komuniciraju. Prokleta simbolika pauka! Gde god bi se okrenuo, sustizala bi ga. Ispod prozora je bio metalni krevet, preko puta kreveta uzana vrata što vode u klozet sa čučavcem, a na suprotnoj strani stolić sa klupicom. To je bilo sve. Često je razmišljao o natpisu na vratima, prisećajući se kako zaista niko ništa nije znao, pa čak ni on sam nije bio nikakav izuzetak. Čekajući da se ose poklope, često je razmišljao o monumentalnom triku kojem je čovečanstvo bilo podvrgnuto. Uspeh projektovanog podčinjavanja koji je Republička administracija maestralno izvela bio je zasnovan na masovnoj obmani i od onog trenutka kada je ta manipulacija dostigla nivo na kome je masa poverovala da dopelgengeri nisu ljudska bića, više nijedna prevara nije bila nedostižna. Nebrojeni su bili primeri zagluplivanja građanstva i analogije bi se mogle izvoditi u nedogled. Pa ipak, najveća obmana je poreklo i kontrola uređenja Republike, a samim tim i svega ostalog, uključujući tu i Uniju koja je, neočekivano i upravo tada, menjala ustrojstvo sveta. Raspon i skala međusobno povezanih manipulacija bila je neverovatna, pa su u nju bile uključene sve naizgled nepovezane poluge sistema: počevši od farmaceutske industrije, preko genetičkih manipulacija i neobičnih aditiva u ishrani, čipovanja stanovništva, bankarskog sistema i globalnog obrazovanja, pa sve do vojne i policijske države u večitom globalnom konfliktu. U stvari, sistem je uspostavljen tako što je grupa ljudi sela za sto i donela odluke. Od njih je potekao generalni model koji je imao analogiju u paukovoj mreži. U centru se nalazio Pauk za čije postojanje gotovo niko i nije znao, a svaka pojedinačna zakamuflirana nit vodila je upravo od njega - svaka organizacija i svako tajno društvo. Oni koji su se nalazili najbliže centru bili su najtajnovitiji i najekskluzivniji. Aleksa je već odavno slutio da je i sama sekta vrlo visoko pozicionirana u republičkoj hijerarhiji, predstavljajući lažnu alternativu namenjenu uništavanju neprilagođenih osoba. Dalje niz mrežu bi se stizalo do bankarskih sistema, farmaceutskog kartela i globalnih medija, a onda i do samih ustanova vlasti,

republikokrata koji su usvajali zakone i izdavali zvanična saopštenja. Mnogi od njih čak i nisu znali da je legislativa kojom su menjali puteve istorije potekla od Pauka i nisu imali pojma o poreklu i pravim ciljevima njihove implementacije, čak je i do Aleksinog osvešćenja doveo raspad sistema izazvan nuklearnim napadom, kada je centralni računar poludeo i pomešao prioritete. Upad pobunjenika u jedan od štapskih diviziona Republike je Aleksi omogućio pristup terminalu povezanom sa centralnom bazom podataka i smatrao je to pogodnom prilikom da dozna nešto o planovima neprijatelja, ali ga je njegova šifra povela sasvim drugim putevima. Sve su arhive najednom bile nadohvat ruke i potraga ga je neočekivano dovela glavom i bradom do Pauka i najednom je znao sve. Ćak i ono što je učinjeno Ani i njemu. Anu je samo još jednom video pre otiskivanja, one večeri kad mu je dostavila adapter. Ko zna kakvom li se lukavštinom poslužila da joj poseta bude odobrena. Odbila je da vodi ljubav s njime i imala je veoma ružni, intenzivno ljubičasti podliv pod okom. Iako se Aleksa pravio da ga ne primećuje, uporno je ponavljala kako je udarila glavom o sto, zaboravljajući da ima posla sa telepatom. Aleksa ju je pročitao i znao je kakvu je Ana žrtvu podnela da bi mu omogućila pristup ovamo. Postala predmet nad kojim su se kultisti iživljavali po dvadeset četiri sata na dan i krvotok joj je bio prepun psihoaktivnih supstanci. Sondiranje mu je reklo da joj je svo telo prekriveno masnicama i opekotinama, ali nije bilo smisla davati joj to do znanja. Sve je znao, pa čak i to kako su je tucali do iznemoglosti u svaku zamislivu i nezamislivu telesnu šupljinu i detaljno joj pri tome opisivali kako će je obezglaviti u njenoj poslednjoj suludoj seansi. Uprkos tome, nije se žalila, niti je tugovala. Lice joj je krasio osmeh i sve vreme je pričala besmislice o njihovoj ljubavi. Ako je imao ikakve dileme oko svoje misije, ta ju je poseta definitivno otklonila.

XXXVI Odaje Svetlosti, Belland, 2316-te - Sranje, sranje, sranje... - bilo je jedino što je novopostavljenom pukovniku republičke garde Rastislavu Jokanoviću prolazilo kroz glavu dok je kroz uzane hodnike centralnog hrama pratio ćutljivog gorostasa čiji je oklop krasio simbol razgranatog drveta. Kako je mogao znati da je sekta u bliskom savezništvu sa Žan Luj Batistom? Zapucali su na njih čim su se pojavili! Zar ne razaznaju gardijske uniforme? Onoliko uloženog truda u pronalaženje tog jebenog odmetnika, a sada su mu gotovo svi ljudi pobijeni! I šta je uopšte taj klon tražio u glavnom sedištu sekte? Ništa tu nije štimalo, ali on i nije bio intelektualac, nego ratnik. Slabu je utehu predstavljalo to da ni sektini fanatici nisu bolje prošli u pucnjavi, pa je rezultat obračuna bio otprilike jedan prema jedan. Nek sve ide dođavola, ovo se sranje moglo izbeći jednostavnim pozivom komande. Zar je zaista morao alarmirati polovinu oružanih snaga da bi najzad Žan Luj reagovao i kao od šale prekinuo krvoproliće sa tri reči? Plastična lutkica što ih je presrela bila je ofarbana plavuša, sva u crnu kožu utegnuta i upravo je izlazila iz gvardijanove ćelije, jednom rukom nameštajući silikonom naduvane sise, a u drugoj stežući nekakav bič. - Jel' tu? - prezrivo joj se obrati sektin jurišnik. - Da, zašto? - izgovorila je to prilično razumljivo dovodeći time Rašu u nedoumicu oko toga kako njene botoksom nabrizgane usne uopšte uspevaju da se pomere. - Ma, šta te briga zašto - odbrusi oklopnik obilazeći je. Raša je sledio njegov primer i cura mu nestade iz vidokruga. - Znaš pravila... - još je čuo kako mala drolja pokušava da ih zaustavi, ali je Rašin predvodnik jednostavno otvorio vrata i upao u prostoriju iz koje je ona devojčura upravo izašla. Naziv ćelija jeste bio odgovarajući, ali nikako nije odgovarao verskoj zajednici, ako izuzmemo dvorane za mučenja u doba inkvizicije, ali Raša nije razmišljao o perverznom prizoru pred sobom. Imao je otrovnu kapsulu u sebi i njegovo je vreme isticalo. Gvardijan hrama ih je zbunjeno pogledao stojeći raskopčane košulje pokraj nekakve sulude varijante ginekološkog ležaja, upinjući se iz sve snage da zakopča šlic. - Kako to upadaš? - prokrklja nabusito, napinjući se da uvuče stomačinu i nikako mu nije polazilo za rukom da zakopča poslednje neposlušno dugme na pantalonama. Oklopnik nervozno zakoluta očima. - Vaša Svetlosti, imamo problem. Garda je prekršila dogovor i bez najave pokušala da prodre u hram... - izraz lica je bio u suprotnosti sa formalnim izrazom poštovanja prema starešini. - To je rešeno! Rešeno je! - prekide ga gvardijan meketavim glasom, na šta se jurišnikovo lice smračilo. - Nije to sve. Navodno traže vašeg iskušenika... - prekide ga, pa osmotri ženu prikovanu za morbidni ležaj, čime je naterao Rašu da je pažljivije pogleda. U prvom trenutku video je samo njenu razjapljenu ribicu i šibanjem iskidanu kožu. - I ovu ženu - dovrši oklopnik obraćanje gardijanu, pa se uspravi, očito dovršivši raport. Gardijan uperi svoje svinjske okice u Rašu, iščekujući objašnjenje. Ne, pukovniku Jokanoviću se taj čovek nimalo nije dopadao. Daleko od toga da se i sam nije svačim bavio, ali ovo mrcvarenje je bilo previše čak i za njegov otvrdli stomak, bez obzira što je ono razjebano okovano stvorenje poleglo iza gardijana bilo superklon A klase.

- Gospodin Žan Luj Batista me je zadužio da vratim njegovo vlasništvo koje se trenutno nalazi u vašim rukama - glas mu je bio mnogo mirniji od misli. - Batistina svojina? O čemu to pričaš, budalo? - dreknu gvardijan. - O superklonu Omega klase i uređaju ukradenom iz magacina odeljenja za tajne operacije. - Kakav superklon, kakav uređaj? Nemamo mi nikakve veze sa obaveštajnim strukturama! - Gospodine, ne znam kako ste savladali superklona A klase, ali ovo što jebete je vrhunski ratni uređaj koji je bio zadužen da Batisti vrati ono što je njegovo. Speman sam da tu devojku ostavim ovde, pa vi nastavite svoju zabavu, ali zahtevam da mi smesta predate muškarca koji je bio sa njom i spravu koju su nosili! Ovo nije molba, nego zapovest u ime Republike! - Meni izdaješ naređenja?! Mene ucenjuješ?! - gvardijan se pušio od besa i Rastislav pomisli da možda i nije bilo naročito pametno dozvoliti da ga razoružaju pre no što je ušao ovamo. - Stani malo, Spasoje... Jesam li ja to dobro razumela? Imamo ovde dva superklona i nekakvo tajno oružje? - Nije mu bilo jasno kako se ta žena stvorila iza njega, ali je predstavljala impresivan prizor. Visoka, proseda i tanana, otrovno zelenih očiju, u tamnoj odori koja je pratila linije tela, pronicljivo ga je fiksirala pogledom. Uplašeni gvardijanov pogled je Raši dao do znanja da ona vodi glavnu reč i da odgovor ne očekuje od matorog jarca. - Dobro ste razumeli. Možete li mi izaći u susret? - odgovori Rastislav posmatrajući kako pridošlica korakom grabljivice prilazi Ani, a usne joj se krive u nešto nalik osmehu. - O, devojčice, devojčice... - Na svakom prstu je nosila nekakve naprstnjake nalik veštačkim noktima, a kad je njima prevukla preko Anine dojke Raša shvati da su oni oštri kao žilet. - Pa ti si dragocenija no što sam mislila... - lagani pokret njene ruke nalik milovanju zasecao je duboko i krvavi trag se protegao sve do same bradavice. - Izdržljivija no što sam verovala - tepala joj je neobična žena. - Igraćemo se... Dugo, mnogo duže no što sam obećala... - pogled joj najednom skrenu ka Raši, ali i dalje se obraćala Ani. - Prirediću ti bol i užitak kakav nisi mogla ni da zamisliš, ali sad hoću nešto drugo... - okrvavljena oštrica se podigla sa Anine dojke i pogled joj se prikova za Rastislava. - Hoću da znam šta je to što imam ovde. - Nisam ovlaščen da govorim o tome... - uspe da izgovori pre no što se ženina ruka pokrenula brzinom škorpije i proletela duž njegovog oklopa, parajući ga bez ikakvog napora, ni za tren mu ne dodirnuvši kožu. Raši zastade dah. Deo njegove odeće skliznu, a ono što nije palo samo od sebe strgao je s njega jurišnik na koga tog trenutka nije pazio impresioniran opakom ženom. Najednom je bio go golcat pred njom. - Hoćeš li mi reći ako te lepo zamolim? - gledala ga je ravno u oči prelazeći nežno jednom od svojih oštrica preko njegovog stomaka. - Prostorno vremenski adapter... - propišta Raša trenutak pre no što je udarac razarača rasturio ulazna vrata.

XXXVII Odaje Svetlosti, Belland, 2316-te Aleksa Lakić je zabrinuto osluškivao detonacije i pucnjavu što su do njega dopirali negde odozgo i intenzivno je razmišljao. Vremena se poklapaju, nema više šta da se čeka. Svaki momenat može postati poguban po njegov naum. Možda sve to nikakve veze s njime nema, ali je mnogo izglednije da ga je Rašina ekipa sustigla. Kako god da se sukob završi, njegova misija će najverovatnije biti osujećena. Odluku je doneo u trenutku. Legao je na leđa bez jastuka, u jednoj liniji, naneo kontaktnu smesu na slepoočnice i postavio elektrode, da bi odmah stigao kratkotrajni udar adaptacije. Stresao se, stegao zube da umiri bolove i sačekao. Ništa, strašno, ništa što već nije iskusio. Tu nije bilo ni simulatora, niti zaštite. Sve je morao izvesti bez tehničkog i medicinskog osoblja, potpuno sam. Sklopio je oči, ruke pored tela, noge blago razmaknute. Krenuo je od nožnih prstiju. Fokusirao se, smirivao ih. Potom stopalo, potkolenica, natkolenica... Težina se povlačila, oslobađao se. Podigao je smirenje preko lica, stigao do očiju i tu je zapelo. Usresredio se i locirao mesto napetosti, tamo gde počinju vilice. Rastvorio je usta do najprijatnijeg položaja i usne se razdvojiše. Kao nilski konj, pomisli i laknulo mu je. Skoncentrisao se da održi stanje i sa lakoćom je ponovo prešao ceo postupak. Usta, brada, vrat, pa opet sve iz početka. Telo se smirivalo u širokim obručima. Brzo i lako je prešao istovremeno obe noge, pa kompletno telo, od vilica do nožnih prstiju. Važno je bilo održati to stanje bez osećaja. Povremeno su mu žmarci nelagodno protresali mišiće, ali ih je pratio i razbijao. Kako je osećaj tela slabio, sve intenzivnije su pristizale slike koje su se preplitale, proletale i nestajale. Zamenjivali su ih novi prizori, kratki i brzi. Održavao je opuštenost i pratio tokove uma. Misli su se povezivale u serijama, neke uobičajene, a druge nestvarne. Istraživao je odakle dolaze, a kada bi naleteo na neku od ciljanih, pratio je kuda odlazi. Gomilale su se, naizgled zauzimajući precizno određena mesta po nekakvim policama što su se prividno uzdizale posvuda oko njega, ali njega je zanimala samo ona najniža, poslednja polica, ona koja je delovala praznom. Ni svetla, ni tame na njoj, niti zvuka niti tišine. Usresredio je svu svoju volju i posegao prema njoj... Promašaj!... Koncentracija... Smiruje se... Ponovo, mnogo odlučnije pruža izmaštanu ruku i... Uspeva! Dohvata mračnu policu i - propada u ambis! Telo se trza, ali to više nije važno. Sve je novo i sada novim čulima kreće da prati vuka što juri kroz izmaglicu, kroz močvaru, vuka što neumorno razgrće tamu, raspliće niti i guta ograničenja po bespućima vremenskih dimenzija. On je taj vuk, gleda njegovim očima, sluša njegovim ušima i sve je njuh, ukus, dodir i samoća. Sve je to on. Osvrće se, njuši, pretražuje, ali sve je magla i sve je nejasno izuzev... Tamo! Naziru se obrisi građevina, neobičnih, izvitoperenih, nečega što se koleba i podrhtava u magli, ali to jeste stvarnost i jeste delo ljudskih ruku. Zastaje, njuši vazduh i oseća smrad civilizacije! Da! Menja pravac, juri ka prizoru i što je bliže to je sve jasnije. Magla se razilazi. Dva mosta, dve reke... Administrativni centar Bellanda... Oblakoderi... Novi grad... Zgrade... Stara tvrđava... Minareti... Minareti?! Dakle, istina je! U ovoj realnosti nema Bellanda. Ovo su Alahove zemlje. Telo mu proleće kroz zidove, kroz prolaznike... Muškarci su zakopčani do grla i nose fesove na glavi... Žene su prekrivene čadorima ili nose hidžabe preko lica... Niko ga ne primećuje... Samo je

senka, tek blagi povetarac što juri i traži, traži, traži... A onda Odaje Svetlosti koje to ovde i sada više nisu… Zid... Drugi zid... A onda je posred neke gomile sanduka, flaša, kutija... Mozak se usresređuje, naredba juri nervnim sistemom... Bol, užasan bol... Istrpi! Istrpi! Kao da mu užareno ugljevlje struji žilama... Adaptira se na drugačiji kosmos... Prelazi u novu dimenziju... A onda je tu. Osvrće se oko sebe, prepoznaje buđave mrlje u tačno zapamćenom rasporedu. Da, to je njegova ćelija, ali sada i ovde je to nekakav magacin. Ne nadziru ga valjda. Teško, ovde još uvek ne poznaju tehnologiju koja je uzdigla besmrtnike. Pokušava da se pokrene, ali nervi još uvek ne prate njegove zapovesti. Koncentriše se, ponovo se pokreće i najzad uspeva. Nesigurno, ali sve izvesnije. Izvodi nekoliko izometrijskih vežbi, pa obnavlja misaone procese. Nervni sistem savladava prepreke i sad već sigurnim koracima polazi. Zidovi nisu prepreka njegovom astralnom telu. Samo da nije zabrljao računicu sa vremenom.

XXXVIII Teritorija pod upravom republike, 2316-te Rašini ljudi su postali nalik muvi bez glave. Besciljno su tumarali prestonicom, povremeno se zalećući ka nekom imaginanom cilju koji se, sudeći po njihovoj reakciji, redovito pokazivao pogrešnim. Bili su itekako uočljivi, onako obeleženi upadljivim gardijskim uniformama, pa ih nije bilo teško tamaniti kad god bi se ukazala povoljna prilika. Ostrogonca je sav taj haos neopisivo zabavljao. U nekoliko navrata je bio pogođen, ali njegove regenerativne sposobnosti su bile neverovatne i svaki put bi se nanovo uspravljao u rekordno kratkom roku da bi opet zamahivao svojim smrtonosnim sečivom. Igra mačke i miša odvijala se dvostrano. Mi smo vrebali gardiste, a policija i tajne agenture su njuškali za nama. Uglavnom smo se krili po sumnjivim rupama sa čijim je vlasnicima Ostrogonac imao ko zna kakva posla dok smo Aleksa i ja bili na frontu i pokazali su se pouzdanim partnerima. Da li su se bojali Ostrogončevog besa ili su mrzeli policiju nije bilo lako razabrati, tek naša su skrovišta sve vreme ostajala neotkrivena. Kad malo bolje razmislim, bilo je mnogo činilaca koji su nam pomagali. Republika više nije predstavljala blagoutroblje za svoje pogubljeno stanovništvo i posvuda je tinjalo tiho nezadovoljstvo. Svakog se trenutka rulja nezadovoljnika mogla pokrenuti protiv malobrojne elite koja se i dalje davila u luksuzu zloupotrebljavajući ratno stanje. Sve sam ja ovo ne baš tako davno video i znao sam da će na tim ulicama uskoro biti krvi do kolena. Pa ipak, to me je mnogo manje brinulo od onoga šta Aleksa namerava da uradi. Mali je možda bio nikakav borac, ali su njegove sposobnosti bile zastrašujuće, posebno sa onim jebenim uređajem. Prilično vremena, još od one provale u informacioni sistem republike, bio je izuzetno ćutljiv, a moje policijsko iskustvo mi je govorilo da su tihi ljudi najopasniji. Uzalud sam ga propitivao. Šta god ga je nagnalo na ovaj put, sve vreme se nalazilo isključivo u njegovoj glavi, a ja nisam bio siguran da je taj čovek potpuno uračunljiv. Kad pomislim da je nanovo zatvorio sve svoje lozinke pošto je proučio baze podataka, jasno mi je da njegovo ponašanje nije baš u skladu sa mojim očekivanjima, ali Aleksa mi je toliko puta spasio glavu da nisam nijednog trenutka pomislio da ga tek tako prepustim neizvesnoj sudbini. Ako je njegova odluka bila da udari po vremenskoj osi, ma koliko ta intervencija bila opaka ili sudbonosna, ja ću ga podržati, pa nek bude što biti mora. Kao što to obično biva, razrešenje našeg glavinjanja je stiglo neočekivano. Gardisti su se najednom ustremili ka starom jezgru grada i dok smo ih sustigli već su bili u žestokom sukobu sa obezbeđenjem objekta. - Bog te jebo... Odaje svetlosti... - progunđa Ostrogonac tiho. - Kakve odaje svetlosti? Ko su oni oklopnici dole? - upitah nervozno stežući razarač. - Kult, pajdo, kult... Tvoj drugar se našao u osinjem gnezdu - zamišljeno odvrati moj saborac pažljivo prateći razvoj događaja koji se odvijao da bolje nije moglo biti. Obe strane su bile vrhunski obučene i opremljene, a rezultat je bio to da su se uskoro međusobno gotovo potpuno istrebili. Pucnjava je naglo prekinuta i nastade napeto zatišje, posle čega je jedan od gardista, u kome sam prepoznao pukovnika Jokanovića čim je smakao šlem i izašao iz zaklona, prišao kultisti koji se takođe otkrio. Posle kraće diskusije Raša je odložio oružje, pa je u društvu onog grmalja ušao u objekat oko kojeg su se njihove grupe prethodno zavadile.

Ostrogonac mi nije dao vremena da se saberem. Čim su ona dvojica zamakla iza vrata zaleteo se ka ostacima obe skupine i lagodno ih je sasekao. Šta mi je drugo ostalo nego da se zaputim za njim? Ni unutar objekta nije bilo ništa drugačije. Tek što je je iz polumraka izronilo nekoliko boraca Ostrogonac ih je smesta likvidirao. Bez ikakvog zastoja smo napredovali duž opustelih prostorija. Poslednja sasečena plavušica dežurala je pred velikim zaključanim vratima. Razarač je poslužio umesto ključa i nađosmo se pred bizarnim prizorom. Čiča u raskopčanoj košulji je delovao bezopasno, a Raša je bio go golcat i sav uplakan sa dugom rasekotinom preko stomaka. Nešto krvavo je bilo razapeto na spravi iza njih, ali pažnju mi je privukla žena iz koje je zračila opasnost. Sučelice sa Rašom, bila je visoka, zgodna i vitka, odevena u neobičnu odoru, sa nekom vrstom višestrukih noževa pričvršćenih na šake. Kad je uperila pogled u mene umalo sam se upišao. Ostrogonac je smesta sasekao ogromnog tipa koji se ukočio iza Raše, a onda se uputio prema onoj ženi i zamahnuo jednim od svojih munjevitih pokreta, ali ona jednostavno više nije bila tamo. Oku neuhvatljivo je izvela kick-ball-change i one oštrice zasekoše Ostrogonca po nadlaktici. Najednom je njegova telesina delovala tromo u poređenju sa jedinstvenim, živim i nepredvidivim akrobacijama one žene. Njegov mač zamahnu nemoćan da sustigne punoću jednostavnog plesa. Odgovor je stigao zasekavši ga preko ramena dok se njeno telo neprestano kretalo uz svest o gravitaciji i trenutku. I treći put razmeniše udarce prebrzo da bi ih video, a onda se Ostrogonac skljokao prerezanog grkljana. Žena zastade i ja opalih iz razarača. Pun pogodak! Okretoh oružje ka Raši, ali on kao da više nije bio ona hijena koju sam pamtio. Neprestano je cmizdrio držeći se za rasečeni stomak. Ma, šta mu je? - Gde je Aleksa? – zapitah, ignorišući njegove zakrvavljene oči. - Kapsula! Kapsula se aktivirala! - vrisnu, a mene je strpljenje izdavalo. - Ma, gde je Aleksa? – viknuh, na šta on poče da se grči i ropće, a po telu mu stadoše naglo izbijati plikovi. Okretoh oružje ka čiči i pogledah ga upitno, na šta mu se lice zgrčilo kao da sam mu prilepio ćušku. - Iskušenik? Dole u podrumu, onaj prolaz levo - nije se dugo premišljao. - Ne... Ne vredi... Šta god da radi, sve će ovo biti beznačajno... - oglasi se ona gomila bola na spravi za mučenje. Osmotrio sam je i prepoznao to nezaboravno lice. - Ana?! - zabezeknuh se, a ona se nasmeši. - Mislim da će se uskoro sve promeniti - reče i oči joj se izvrnuše.

XXXIX Dar Al Džihad, 2043-će Junior je još uvek sedeo u istoj ofucanoj fotelji u kojoj se obreo i kad mu je Dezider utisnuo GPS uređaj pod kožu. Kvark korporacija je bila skoncentrisana moć i on je toga bio svestan, ali nije verovao da će ga ovako lako slomiti. Alen je znao i ono što on nije! Četvoro dece! Žan Luj, Džon, Mario i Hans. Svaka prostitutka je dala sopstveno ime detetu, pa je izgledalo kao da su očevi bili iz vascele Evrope. Jebote, samo je još Luiđi falio! Junior Internacionale! Dezider Ajzenštraser je bio izuzetan govornik, mada je Junior u njegovom izlaganju povremeno hvatao i frekvencije koje udaraju na podsvest, ali je odbacio napade podozrenja zbog opšteg utiska o iskrenosti u njegovim stavovima. Osim toga, sve je bilo dokumentovano i potkrepljeno i više no čvrstim dokazima o tome da je cena Juniorovih suludih dana u Parizu bila gomila siročadi. Neko vreme se opirao, ali kako je razgovor odmicao, sve više je shvatao da je dužan sopstvenom potomstvu i nije ga samo Deziderova slatkorečivost naterala da im jednim jednostavnim potpisom obezbedi bezbrižnu budućnost. Na odluku je mnogo više uticala njegova savest i duboko usađeni patrijarhalni moral. Švaba je smesta na svom tačpadu izveo prenos krupnih novčanih suma na novootvorene račune za prestižno školovanje petoro njegove dece, uključujući i ono, još nerođeno, sa Magdalenom. Nije se kajao. Čemu bi služilo njegovo školovanje ako ne tome da obezbedi lagodan život onome što je smatrao svojom familijom? Nije ni Magdalenu zaboravio. Miletu je smesta u gotovini isplaćeno i više no dovoljno da se presele u bolji stan, pa i dosta preko toga. Siroma' čika Mile, mora da još uvek trepće k'o miš u brašnu i broji pare. Postojao je još jedan razlog koji je presudno uticao na Juniorovu odluku. Ma koliko se užasavao i od same pomisli na zloupotrebu svojih teorija, naročito ako se one pretvore u tehnološku strukturu, mrzeo je islamiste daleko više no Alena i Kvark Korporaciju i nije želeo da mu deca odrastaju u njihovom fundamentalističkom okruženju. Treba li jednog dana njegova deca da kao služinčad ljube papuče raznovrsnim efendijama i kadijama, samo zato što su rođeni kao hrišćani? Posedovao znanje koje bi uz novac Kvark Korporacije moglo promeniti svet. Dobro je znao da naša stvarnost niti je jedina moguća, niti jedina postojeća, nego igra jednu od podjednakih uloga u bezbroj paralelnih svemira u kojima se događaji odvijaju drugačije. Znao je da se duž onoga što nazivamo vremenom može kretati putujući kroz nešto što nije sastavni deo ni jednog od postojećih univerzuma, ali postoji način razmene informacija, energije, pa čak i materije među njima, što u krajnoj liniji znači da se uz izvestan napor može delovati i na našu uslovnu realnost. Sve se moglo promeniti i sve se moglo uraditi... Ali, zašto mu onda ruke podrhtavaju i zašto prazni već drugi litrenjak otkad je ostao sam? Sve do jutros on nije pio alkohol! Pre no što se predao u kandže Kvarka, proverio je novootvorene račune sa Miletovog kućnog kompjutera i uverio se da su transakcije legalno izvedene. Trebalo bi da je sretan. - Jesam li ja to pijan? - pomisli kad je osetio nečiji pogled na sebi. Podiže glavu i mada mu se pomalo vrtelo bio je siguran da tu nema nikoga. Neko vreme se osvrtao po sobi, a onda poče nekakvo električno pražnjenje nalik izmaglici koja je krenula od vrata, pa se širila od zida do zida stvarajući treperave obrise ljudske figure što je postajala sve stvarnija, dok se najzad nije potpuno izbistrila u kristalno jasan lik koji se kretao pravo ka njemu.

- O bože, mora da sam poludeo! - pomislio je, a onda je logika proradila i pre no što je plazmatični posetilac progovorio postade mu jasno kako njegova teorija ne samo da je ispravna, nego će u nekoj budućnosti biti i ostvarena. Ovo pred njim je mogao biti neko iz budućnosti ko je savladalo komunikaciju među paralelnim svetovima. Dolazi li ovamo da mu nešto saopšti? Pažljivije osmotri pridošlicu. Dođavola, pa ovaj je pljunuti ja, prolete mu glavom, a onda shvati da je to nemoguće. U bilo kojoj budućnosti dovoljno dalekoj da je vremensko putovanje realizovano morao bi biti znatno stariji. Ne, to je neko od njegove dece. - Dobro jutro, Juniore - obrati mu se posetilac. - Dobro jutro, Žan Luj - odgovori koristeći prvo ime svoje dece koga se setio. Pridošlica se nasmeja. - Kamo sreće da je sve tako jednostavno. Ja nisam Žan Luj. U neku ruku, ja sam ti. - Junior proguta knedlu… - Molim? Ali to ne može biti... - započe, ali došljak podiže ruku u gest zaustavljanja. Junior zamuknu. Objašnjenje će svakako stići. Nema drugog razloga zašto se pojavio baš ovde i baš sada. - Nemamo mnogo vremena. Pokušaj da me pažljivo saslušaš, pitanje je trenutka kad će me otkriti. Od tebe zavisi šta će se dogoditi, samo od tebe. Možeš li samo da slušaš? - ozbiljno će došljak. - Mogu... - promuca Junior. Pridošlica klimnu glavom, promeškolji se, pa započe: - Sad je devet i trideset. Tačno za četiri sata ti ćeš potpisati ugovor sa Kvark Korporacijom. - Ali... - ovaj je imao pogrešne podatke. Ugovor je potpisan i overen implantom po kome ga uvek mogu pronaći... Ili ubiti... - Ne prekidaj me! Samo me saslušaj - prekide ga posetilac i Junior shvati da je rasprava bespredmetna. - Vratićeš se u Pariz i vrlo brzo postati suvlasnik Kvark Korporacije. Tvoji radovi će omogućiti da Kvark Korporacija postane najmoćnija i najtajanstvenija organizacija na čitavom svetu, međutim, pred očima javnosti bićete samo proizvođaći zabavne elektronike. Pravo polje vaših delovanja biće međusobno zavađene svetske vlade i tajne službe, od kojih ćete zgrtati milijarde, a tvoja deca će završiti najprestižnije pravne škole. Tvoja kćer Ana, ona koju si ovde začeo, završiće medicinu i specijalizovati genetiku - nastavi došljak. - Međutim, ti si već sada bolestan. Rak će se razvijati u tebi, a kad ga otkriješ, odbićeš da se lečiš. Na nagovor svoje kćeri Ane ipak ćeš pristati da ti uzmu uzorak koštane srži koja će kao uzorak matičnih ćelija biti zamrznuta. Rak će te ubiti dvehiljade šesdeset sedme. Junior se trgnu. Ovaj izgleda nikada nije čuo za pažljivo saopštavanje neprijatnih vesti. - Tvoja deca će naslediti većinski paket akcija Kvark Korporacije i sve će se promeniti - nastavi Aleksa. - Oni jednostavno nemaju ista merila kao ti. Prvi potez će im biti stvaranje takozvanih superklonova. Ja sam jedan od njih. Prva generacija superklonova su nastali iz tvog genetskog materijala. Hodaćeš po ovom svetu u stotinama tela. Svaki od njih biće isti organizam i ista psiha kao i ti. Junior sede, potpuno zbunjen tom poplavom informacija. - Najgore tek dolazi - nastavi Aleksa. - Tvoja će deca pod izgovorom istrebljenja Islamista pokrenuti tajne programe koji podrazumevaju nasilne operacije po vremenskoj osi. U to vreme nastaje najtajnija organizacija tada poznatog sveta: Međudimenzioni Odsek ili MDO. Istovremeno, Ana će razviti novu vrstu superklona i to najpre iz sopstvenog materijala, da bi kasnije eksperimentisala sa probranim primercima sa pokorenih teritorija.

Ovo je već bilo previše za Juniora. - Kako to misliš, pokorenih? - prekide Aleksu. - Polako. Sve u svoje vreme - odvrati ovaj, pa nastavi. - Tako je nastala takozvana klasa A, klonovi namenjeni ratovima. Omega klasa, prva generacija kloniranih ljudskih bića se pod komandom jednog od mojih prethodnika raspršila po prošlosti sa planom da se spreči dolazak islamista na vlast. Bili su mladi i zaslepljeni. Znaš, živeli su kao u inkubatoru, zatvoreni u upravnoj zgradi bez ikakve veze sa stvarnošću. Dobijali su samo filtrirane podatke, tako da nisu ni poznavali ovakav svet. Nikad im niko nije govorio o hodžama i Islamskim Zemljama. Nije ni bilo potrebe. Sve su radili za nekakvo opšte dobro. Ja sam poslednji klon koji je kloniran u ove svrhe, i samim tim sam nasledio dužnost vremenskog putnika. To je bilo i ono u šta sam i ja sam verovao, čak nisam ni znao da sam u srodstvu sa tvojom decom. Tek nedavno sam saznao pravu istinu. Izazvali smo gomilu ratova i raspada država. Tada sam imao osećaj da delujemo kao novi narod koji će izbrisati nacije i granice. Mislio sam da stvaramo bratstvo celokupnog ljudskog roda u kome će biti nebitno ko se gde rodio. Rasli smo kao trava posle kiše, bili vredni i posvećeni. Svu smo mržnju preusmeravali natrag onima koji su je odašiljali. Verovali smo samo u sebe i ni u koga više... - zastao je usred rečenice i Junior primeti da mu oči iskre. Jel' on to plače? - Vidiš, Islamiste smo tako detaljno počistili da u vremenu iz koga dolazim niko pojma nema da su ikada postojali iz jednostavnog razloga što smo učinili da ih zaista nikada i nije bilo - nastavi Aleksa posle izvesne pauze. - Tvoja deca, svi izuzev Ane, počela su da ulaze u političke strukture, u početku s namerom da podrže svoje poslove, a onda je sve pošlo kako ne treba. Kvark je razvio supertajnu tehnologiju izmene organa i koštane srži koja je praktično u nedogled produžavala ljudski vek. Ta je tehnologija bila uzrok razdora u tvojoj porodici. Posle serije nerazjašnjenih nesreća i zločina svi uključeni u projekat “Besmrtnik” su pobijeni. Ana je posumnjala da se iza toga kriju tvoji sinovi, tada već u upravnim strukturama onoga što se u moje vreme naziva Republika. Cela Evropa je postala jedna zemlja i jedan narod pod budnim okom Kvark Korporacije. Nepoznato mi je šta se među njima dogodilo, ali Ana je jednostavno nestala. Do dana današnjeg nisam otkrio da li je ubijena ili je odbegla na neku nepoznatu lokaciju. Od tog trenutka među tvojom decom više nije bilo glasa razuma. A onda je počelo sve da se pretvara u ludilo. Republika je postala lovište četvoro braće koja primoravaju druge da im se potčinjavaju, pod pretnjom sile. Pretvorili su se u bandu koja je dobila monopol nad nasiljem. Državne institucije su ostavljene samo da bi ugnjetavale, kontrolisale i pljačkale. Što je još gore, koristili su novu tehnologiju i po mom saznanju, stotinama godina nisu starili. Izgrađen je svet iluzija, svet masovne poslušnosti. Ovaj grad će biti enormno proširen i zvaće se Belland. Misliš da su islamisti pretnja tvom narodu? Grešiš. Ti si onaj koji će ih satrti i pretvoriti ih u nešto što se u moje vreme naziva dopelgenger. Životni oblik na stupnju razvoja domaće životinje bez porekla i statusa, raspoloživ za sve poslove i namene uključivši tu i torturu i oduzimanje života. Društveni red će postati iluzija. Važiće samo za istomišljenike tvojih sinova. Oni nisu rođeni ovde i ne smatraju sebe Srbima. Ovo što smatraš svojim narodom neće imati nikakvih prava i za njih neće biti pravde. Republika će počivati na kontroli umova i na borbi protiv neistomišljenika uz pomoć kontrolnih implanata usađenih svakom novorođenčetu obespravljenih naroda. Ratovi na granicama će postati svakodnevna vest i opravdavaće policijsku državu... Aleksa se zagrcnu i zastade. Junior je posmatrao unutrašnju borbu koja se očitavala na njegovom licu, najednom se prisetivši da je ovog svog dvojnika nebrojeno puta viđao u snovima kako ga uporno vodi u Miletovu sobu i pokazuje mu određeno mesto na patosu. Kako se toga nije odmah setio?

- Je li to sve? - da je pogled mogao da ubije, Junior bi bio mrtav! Aleksa samo što nije eksplodirao! - Nije! - gotovo vrisnu - naterao si me da jebem sopstveno dete! Ja sam ti, a Ana je tvoja kći, ili, po genetskoj strukturi, moja kćer! - podiže šaku preko lica u očaju. – Žao mi je... žao mi je... žao mi je… - ponavljao je to neprestano dok je njegova prikaza počela da treperi, bledi i nestaje. Tren potom Junior je opet bio sam. Potegao je rakiju iz flaše. Ni sam nije znao koliko vremena je tako sedeo, ali kad je najzad ustao bio je nesiguran na nogama. Pijan, pomisli. Bilo je bespredmetno pokušavati sa odstranjivanjem implanta. Alenovi ljudi će se smesta pojaviti sa svim pravima po ugovoru. Novac je promenio vlasnika. Popeo se do Miletove sobe i odvalio dasku sa poda, tačno na mestu koje mu je on sam nedavno pokazao. Skrovište je bilo tamo, a revolver umotan u masne krpe delovao je besprekorno. Prislonio ga je na slepoočnicu bez ikakvih misli i povukao oroz. Niti na vremenskoj osi istog trena počeše da se rekonfigurišu.