Terry Prattchet - Pastirska kruna

O Knjizi PODRHTAVANJE SVETOVA Duboko u Kredi, nešto se pomeralo. Sove i lisice su mogle to osetiti, i Tifani Ečing osećala je to u svojim čizmama. Stari neprijatelj je prikupljao snagu. Ovo je vreme završetaka i početaka, starih prijatelja i novih, zamagljivanja ivica i preraspodele moći. Sada Tifani stoji između svetlosti i tame, dobra i zla. Dok su se vilenjačke horde pripremale za invaziju, Tifani mora prizvati sve veštice da stanu uz nju. Da zaštiti zemlju. Njenu zemlju. Biće obračuna... POSLEDNJI DISKWORLD ROMAN

PASTIRSKA KRUNA Teri Pračet

Za Esmeraldu Vedervaks – razmisli kako odlaziš.

PROLOG Kruna u Kredi Ono je bilo rođeno u tami Kružnog mora; u početku samo meka plutajuća stvar, zapljuskivana tamo-amo talas za talasom. Stvorilo je školjku, ali u njenom kotrljajućem, tumbajućem svetu postojala su ogromna stvorenja koja su je u trenu mogla razlomiti. Bez obzira, preživelo je. Njen mali život mogao se tako nastaviti zauvek, sve dok opasnost od talasa i drugih plutajućih stvari ne bi dovele do kraja, da nije bilo bazena. Bio je to topli bazen, visoko na plaži, obnavljan povremenim olujama koje su duvale od Središta, i tu je stvorenje živelo na stvarima još manjim od sebe i raslo dok nije postalo kralj. Bilo bi još veće da nije bilo vrelog leta kada je voda isparila pod sunčevim sjajem. I tako je malo stvorenje umrlo, ali njegov oklop je ostao, noseći u sebi seme nečega oštrog. Sa sledećim olujnim talasom bilo je sprano u plićak gde se smestilo, kotrljajući se napred-nazad sa šljunkom i drugim olujnim nanosima. More se vekovima valjalo dok nije presušilo i povuklo se sa kopna, i šiljata školjka davno umrlog stvorenja potonula ispod slojeva školjki drugih malih bića koja nisu preživela. I tu je ležala, sa oštrim jezgrom koje je polako raslo iznutra, sve do dana kada je pronašao pastir koji je čuvao svoje stado na brdu koje je postalo poznato kao Kreda. Pokupio je neobičan predmet koji mu je zapao za oko, uzeo ga u svoju ruku i prevrtao iznova i iznova. Grbav, ali ne hrapav, i stajao je u dlan njegove ruke. Previše pravilnog oblika da bude kremen, a ipak je imao kremen u svom srcu. Površina je bila siva, kao kamen, ali sa tragom zlata ispod sive. Bilo je pet izraženih grebena, ravnomerno raspoređenih, gotovo kao pruge, koji su se uzdizali od ravne osnove do njegovog vrha. Video je ranije stvari kao ova. Ali ova se činila drugačijom – skoro da je uskočila u njegovu ruku. Mali komad se kotrljao dok ga je on prevrtao ovako i onako, i imao je osećaj kao da pokušava da mu kaže nešto. To je bilo glupo, znao je, i on još nije popio pivo, ali činilo se da je taj čudni predmet ispunio njegov svet. Onda je opsovao sebe što je idiot, ali ga je bez obzira na to zadržao i uzeo da pokaže svojim drugarima u pabu.

'Vidi,' rekao je, 'ovo izgleda kao kruna.' Naravno, jedan od njegovih drugara se nasmejao i rekao, 'Kruna? Šta bi ti radio sa jednom od njih? Ti nisi kralj, Danijele Ečing.' Ali pastir je odneo svoj pronalazak kući i pažljivo ga smestio na policu u kuhinji gde je čuvao stvari koje su mu se sviđale. I tamo bi, na kraju, to bilo zaboravljeno i izgubljeno za istoriju. Ali ne za Ečinge, koji su ga prenosili iz generacije u generaciju...

POGLAVLJE 1 Gde vetar duva Bio je to jedan od onih dana koje sačuvate i zapamtite. Visoko na padinama, iznad farme njenih roditelja, Tifani Ečing osećala se kao da može da vidi do kraja sveta. Vazduh je bio čist kao kristal, a na oštrom vetru mrtvo lišće jeseni kovitlalo se oko jesenovog drveća koje je lupkalo svojim granama praveći put za novi prolećni rast. Oduvek se pitala zašto drveće raste tamo. Baka Ečing joj je rekla da gore postoje stare staze, napravljene u danima kada je dolina ispod bila močvara. Baka je govorila da su zbog toga drevni ljudi napravili svoje domove visoko – daleko od močvare, i daleko od drugih ljudi koji bi mogli poželeti da otmu njihovu stoku. Možda su imali osećaj utočišta blizu starog kruga od kamenja koji su tamo pronašli. Možda su oni bili ti koji su ih izgradili? Niko zasigurno ne zna odakle je ono došlo... ali čak iako nisu zaista verovali u to, svi su znali da je to ona vrsta stvari koje je bolje ostaviti na miru. Za svaki slučaj. Uostalom, čak i ako je krug sakrio neke stare tajne ili blago, pa, kakva je korist bila od toga kada je reč o ovcama? I mada je mnogo kamenja palo, šta ako osoba ispod njega nije želela da bude iskopana? Biti mrtav nije značilo da ne možeš biti ljut, oh ne. Ali sama Tifani je jednom koristila određeni skup kamenja da bi prošla kroz lűk u Vilinsku zemlju – Vilinsku zemlju koja nesumnjivo nije bila kao ona o kojoj je čitala u Knjizi bajki za dobru decu – i ona je znala da je opasnost bila stvarna. Danas je, iz nekog razloga, osetila potrebu da ode gore do kamenja. Kao svaka razumna veštica, nosila je jake čizme koje su mogle proći kroz bilo šta – dobre, praktične čizme. Ali one je nisu sprečavale da oseti svoju zemlju, oseti šta joj govori. Počelo je sa golicanjem, svrabom koji se uvukao u njena stopala i zahtevao da bude saslušan, terajući je da odšeta preko padina, da poseti krug, čak i dok je gurala ruku u ovčiju zadnjicu pokušavajući da reši gadan slučaj kolike. Zašto je morala otići do kamenja Tifani nije znala, ali nijedna veštica nije

ignorisala ono što može biti poziv. A krugovi su stajali kao zaštita. Zaštita za njenu zemlju – zaštita od onoga što bi moglo proći... Smesta se uputila tamo, pomalo namrgođena. Ali nekako tamo gore, na vrhu Krede, sve je bilo u redu. Uvek je bilo tako. Isto kao danas. Da li je bilo? Jer, na Tifanino iznenađenje, nije bila jedina dovučena do starog kruga tog dana. Dok se brzo osvrtala na svežem, čistom vazduhu, osluškujući vetar, lišće je plesalo preko njenih stopala, prepoznala je bljesak crvene kose, svetlucanje plave tetovirane kože – i čula prigušeno ‘Prokleti’ kada se naročito razigrana gomila lišća uhvatila na rogovima šlema od zečije lobanje. ‘Sama kelda me poslala ovde da držim na oku ovo kamenje,’ reče Rob Biloko sa svoje osmatračnice na obližnjem kamenu. Osmatrao je pejzaž kao da je tražio napadače. Odakle god dolazili. Naročito ako dođu kroz krug. ‘A ako neki od tih gadova želi da se vrati i pokuša opet, mi smo uvek spremni za njih, znaš,’ dodao je pun nade. ‘Siguran da im mi možemo pružiti naše najbolje Figlovsko gostoprimstvo.’ Ispravio se do svojih punih šest inča i zavitlao klejmurom ka nevidljivom neprijatelju. Efekat, pomislila je Tifani ne po prvi put, bio je prilično impresivan. ‘Ti drevni napadači su odavno mrtvi,’ rekla je pre nego što je stigla da se zaustavi, iako su joj njene Druge Misli govorile da pažljivo sluša. Ako Džini – Robova žena i kelda klana Figlsa – vidi nadolazeće nevolje, pa, po svoj prilici su problemi bili na putu. ‘Mrtvi? Pa, kao i mi,’ reče Rob.1 ‘Avaj,’ uzdahnu Tifani. ‘U ta davna vremena, smrtnici su samo umirali. Nisu se vratili kao što ste izgleda vi uradili.’ ‘Mogli bi, da imaju nešto našeg kačamaka.’ ‘Šta je to?’ upita Tifani. ‘Pa, to je vrsta kaše sa svačim u njoj i, ako je moguće, znaš, i srkom rakije ili malo od tvog starog Bakinog Ovčijeg Melema.’ Tifani se nasmejala, ali ta nelagoda je ostala. Moram da razgovaram sa Džini, pomislila je. Moram znati zašto i ona i moje čizme osećaju istu stvar. Kada su stigli do velike travnate humke u blizini koja je bila zamršena zečija jama nastanjena Figlsima, Tifani i Rob probili su se do žbuna divljih ruža koji je skrivao glavni ulaz i pronašli Džini kako sedi napolju, jedući sendvič. Ovčetina, pomislila je Tifani sa samo nijansom iznerviranosti. Bila je dobro upoznata sa sporazumom po kojem su Figlsi mogli povremeno odneti staru ovcu u zamenu za zabavnu tuču sa vranama koje bi inače nasrtale na mlade jaganjce, a koji su davali sve od sebe radeći ono što jaganjci najbolje rade: izgubiti se, i umreti. Izgubljena jagnjad na Kredi su sada imala novi trik – kretala su se brzo preko padina, ponekad unazad, sa Figlom ispod svake male noge, dok su bila vraćana u stado. Keldi je trebao veliki apetit pošto je bila samo jedna kelda u klanu Nak Mak Figlsa i imala je puno sinova, plus što bi povremeno pojavila srećna ćerka. 2 Svaki put kada bi Tifani 1 Figlsi veruju da čovek mora biti mrtav, jer je svet u kojem su sada živeli bio veličanstven, ispunjen sa tako mnogo mogućnosti za krađu, tuču i pijančenje. Zemlja pogodna za mrtve heroje. 2 Ponekad bukvalno, pošto kelda obično rađa oko sedam beba Figlsa istovremeno. Džini je rodila ćerku sa svojim prvim leglom.

videla Džini, mala kelda bila je malo šira i malo okruglija. Ti kukovi rade posao, i Džini se sigurno naporno trudila da ih poveća upravo sada lativši se nečega što je izgledalo kao pola ovčije noge između dva komada hleba. Nema malih podviga za Figla samo šest inča visokog, i kako je Džini postajala mudra stara kelda, reč ‘pojas’ neće još dugo značiti nešto što drži njen kilt već samo nešto što označava njen ekvator. Mladi Figlsi su napasali puževe i rvali se. Odskakivali su jedni od drugih, od zidova i ponekad svojih vlastitih čizama. Imali su strahopoštovanje prema Tifani, gledajući u njoj neku vrstu kelde, pa su prestali da se svađaju i nervozno su gledali u nju dok se približavala. ‘Poređajte se, momci, i pokažite našoj babi koliko ste naporno radili’,’ rekla je njihova majka sa ponosom u glasu, brišući mrlju ovčije masnoće sa svojih usana. Oh ne, pomislila je Tifani. Šta li ću videti? Nadam se da to ne uključuje puževe... Ali Džini reče, ‘Nek’ vaša baba čuje sad vaš ABC. Hajde, ti počni, Malo-više-mali-negomali-Džok-Džok.’ Prvi Figl u redu počeša svoj spog i izvadi napolje malu bubu. Činilo se da je životna činjenica da će Figlov spog uvek biti izvor svraba, pomisli Tifani, moguće zbog toga što se u njemu čuva možda još uvek živo. Malo-više-mali-nego-mali-Džok-Džok proguta pljuvačku. ‘A je za... sekiru (axe),’ proderao se. ‘Da ti odseče glavu, znaš,’ dodao je sa ponosom. ‘B je za čizmu (boot)!’ viknu sledeći Figl, brišući nešto što je izgledalo kao puževa sluz o prednji deo njegovog kilta. ‘Tako da lupi nogom u tvoju glavu.’ ‘I C je za klejmur (claymore)... i prokleti (crivens), i daću ti baš dobar šut ako zabodeš taj mač u mene još jednom,’ povikao je treći, okrećući se i bacivši se na jednog od svoje braće. Predmet u obliku žućkastog polumeseca pao je na zemlju kad se tuča prenela u žbunje kupine, a Rob ga je zgrabio i pokušao da ga sakrije iza leđa. Tifani je suzila pogled. To je izgledalo sumnjivo kao... da, parče starog nokta! ‘Paaa,’ reče Rob, postiđeno, ‘ti uvek odsečeš ove male komade od onog starog gospodina kog ideš često da posetiš. Oni izleću kroz prozore, samo čekajući nekog da ih pokupi. A oni su tvrdi kao nokti, znaš.’ ‘Da, to je zbog toga što oni jesu nokti –’ započe Tifani, a onda stade. Uostalom, možda bi neko poput starog gospodina Nimleta voleo da zna kako su delovi njegovog tela još uvek dobri za staro gvožđe. Čak i ako ne može sam izaći iz stolice bez pomoći ovih dana. Kelda je odvukla u stranu, i reče, ‘Pa, devojko, tvoje ime je u zemlji. Ona ti govori, Tirfar-toin, Zemlja Ispod Talasa. Da li govoriš njoj?’ ‘Da,’ reče Tifani. ‘Samo ponekad. Ali ja slušam, Džini.’ ‘Ne svaki dan?’ reče kelda. ‘Ne, ne svaki dan. Toliko toga treba uraditi, toliko toga.’ ‘Ja to znam,’ reče kelda. ‘Ti znaš da te posmatram. Gledam te u mojoj glavi, ali te isto vidim kako prelećeš iznad moje glave. I moraš se setiti da si davno odmarala.’ Tifani uzdahnu, umorna do kostiju. Ići po kućama – to je ono što si radila ako si bila saosećajna veštica, što su ona i sve druge veštice radile kako bi ispunile praznine u svetu, radeći stvari koje je trebalo da budu urađene: donoseći trupce za staru damu ili kuvajući lonac gulaša za večeru, donošenje biljnog leka za povređenu nogu ili neugodne bolove, pribavljanje korpe ‘viška’ jaja ili polovne odeće za novu bebu u kući gde je novca bilo malo, i slušajući, oh da, uvek slušajući probleme i brige ljudi. A nokti... ti nokti, činilo se da su tvrdi kao kremen, i ponekad bi stari momak bez prijatelja ili porodice imao svoje nokte upletene unutar čizama.

Ali, činilo se da je nagrada za puno posla još posla. Ako iskopaš najveću rupu, samo će ti dati veći ašov... ‘Danas, Džini,’ rekla je polako, ‘slušala sam zemlju. Ona mi je rekla da idem do kruga...?’ Pitanje je visilo u vazduhu. Kelda uzdahnu. ‘Još ne mogu jasno da vidim, ali postoji... nešto nije dobro, Tifan,’ rekla je. ‘Veo između naših svetova je tanak i može biti lako slomljen, znaš. Kamenje stoji, tako da kapija nije otvorena – a Kraljica Vilenjaka neće biti jaka nakon što si je prošli put poslala nazad u Zemlju Vilenjaka. Ona neće žuriti da ponovo prođe, ali... ja sam i dalje uplašena. Sad mogu to osetiti, kao maglu koja plovi našim putem.’ Tifani se ugrizla za usnu. Ako je kelda bila zabrinuta, znala je da treba i ona da bude. ‘Nemoj se brinuti,’ reče Džini meko, pažljivo posmatrajući Tifani. ‘Kada ti zatrebaju Figlsi, mi ćemo biti ovde. A do tog vremena, mi ćemo držati stražu za tebe.’ Uzela je zadnji zalogaj svog sendviča, a onda uputila Tifani drugačiju vrstu pogleda dok je menjala temu. ‘Ti imaš mladića – Preston, mislim da ga zoveš. Da li ga često vidiš?’ Njen pogled je iznenada bio oštar kao sekira. ‘Pa,’ reče Tifani, ‘on mnogo radi, baš kao i ja. On u bolnici, a ja na Kredi.’ Na njen užas, osetila je kako počinje da crveni, ona vrsta crvenila koje počinje u nožnim prstima i kreće se prema licu dok ne izgledaš kao paradajz. Ona nije mogla da crveni! Ne kao mlada seoska devojka sa momkom. Ona je bila veštica! ‘Mi pišemo jedno drugom,’ dodala je tihim glasom. ‘A da li je to dovoljno? Pisma?’ Tifani proguta pljuvačku. Nekad je mislila – svi su mislili – da ona i Preston mogu imati Razumevanje, on je bio obrazovan dečak, vodio je novu školu u štali na farmi Ečingovih dok nije imao dovoljno ušteđevine da studira u velikom gradu i bude doktor. Sada su svi još uvek mislili da oni imaju Razumevanje, uključujući Tifani i Prestona. Izuzev... da li je ona morala da radi ono što su od nje očekivali? ‘On je veoma simpatičan, priča predivne šale i odličan je sa rečima,’ pokušala je da objasni. ‘Ali... mi volimo naš posao, oboje, zapravo se može reći da smo mi naš posao. Preston veoma naporno radi u Besplatnoj bolnici Ledi Sibil. I ne mogu da ne pomislim na Baku Ečing i koliko je ona volela svoj život, gore na padinama, samo ona i njene ovce i dva psa, Grom i Munja, i...’ Zaćutala je i Džini spusti malu smeđu šaku na njenu ruku. ‘Da li misliš da je to način da živiš, moja devojko?’ ‘Pa, sviđa mi se ono što radim i to pomaže ljudima.’ ‘Ali ko pomaže tebi? Ta tvoja metla leti svuda i ponekad mislim da bi se mogla zapaliti. Ti paziš na svakoga – ali ko pazi tebe? Ako je Preston daleko, pa, tu je tvoj prijatelj Baron i njegova nova žena. Sigurno oni brinu o svojim ljudima. Dovoljno brinu da pomognu.’ ‘Oni brinu,’ reče Tifani, prisećajući se sa jezom kako su nekada svi isto mislili da ona i Roland, sada Baron, imali Razumevanje. Zašto su svi toliko želeli da joj pronađu muža? Da li je muževe tako teško pronaći ako bi želela jednog? ‘Roland je pristojan čovek, iako još nije toliko dobar kao što je njegov otac postao. A Leticija...’ Leticija, pomislila je. Obe su znale da Leticija može stvoriti magiju, ali sada je igrala samo ulogu mlade Baronese. I bila je dobra u tome – tako dobro da se Tifani pitala hoće li Biti Baronesa možda pobediti na kraju Biti Veštica. To je sigurno uključivalo i mnogo manje nereda. ‘Ti si već učinila toliko stvari da se drugi ljudi ne mogu žaliti,’ nastavila je Džini.

‘Pa,’ rekla je Tifani, ‘ima previše toga što treba uraditi i nema dovoljno ljudi za to.’ Osmeh koji joj je kelda uputila je bio čudan. Mala žena reče, ‘Dopuštaš li im da probaju? Nemoj se plašiti da zatražiš pomoć. Ponos je dobar, moja devojko, ali će te vremenom ubiti.’ Tifani se nasmejala. ‘Džini, ti si uvek u pravu. Ali ja sam toliko ponosna veštica da je to u kostima.’ To je odvelo misli na Baku Vedervaks – vešticu o kojoj su sve ostale veštice mislile kao o najmudrijoj i najstarijoj od svih njih. Kada je Baka Vedervaks govorila nikada nije zvučala ponosno – ali njoj to nije trebalo. To je jednostavno bilo tu, ugrađeno u samu njenu suštinu. U stvari, šta god da je veštici trebalo u njenim kostima, Baka Vedervaks imala je toga na lopate. Tifani se nadala da će, jednog dana, i ona možda biti tako jaka veštica. ‘Pa, to je dobro, tako je,’ reče kelda. ‘Ti si baba naših brda i nama treba da naša baba ima nekog ponosa. Ali bismo takođe voleli da imaš svoj životni vek.’ Njen svečani pogled sada je bio fiksiran na Tifani. ‘Tako da kreni i prati kuda te vetar nosi.’ Dole u Šajeru vetar je bio ljut, duvao je svuda kao da je bio uznemiren, zavijajući oko dimnjaka rezidencije Lorda Svivela koja se stajala okružena hektarima parka i do koje se moglo stići samo dugačkim putem – isključujući posete bilo koga ko nije u posedu barem pristojnog konja. To su održavali većinom obični ljudi iz okoline, koji su bili uglavnom farmeri, i koji su ionako bili previše zauzeti da bi radili nešto takvo. Svaki konj kojeg su imali bio je uglavnom veliki i čupavih kopita, i obično se mogao videti prikačen za zapregu. Mršavi, poluludi konji koji su se šepurili putem ili vukli kočije po pravilu su prevozili sasvim drugačiju vrstu ljudi: one koji su uvek imali zemlju i novac, ali često veoma malu bradu. I čije su žene ponekad ličile na njihovog konja. Otac Lorda Svivela imao je nasleđeni novac i titulu od svog oca, velikog graditelja, ali je bio pijandura i potrošio je gotovo sve od toga. 3 I pored toga, mladi Harold Svivel je petljao i muljao, i da, trgovao i varao, sve dok nije obnovio porodično bogatstvo, i dodao dva krila porodičnoj rezidenciji koja je ispunio skupim i ružnim predmetima. Imao je tri sina, što ga je činilo veoma zadovoljnim zbog toga što je njegova supruga napravila jednog dodatnog umesto uobičajenih ‘naslednik i rezervni’. Lord Svivel je voleo da bude za jedan iznad svih ostalih, čak i ako je to bilo samo u obliku sina za kojeg se nije previše brinuo. Hari, najstariji, nije išao mnogo u školu pošto se sada bavio imanjem, pomažući svom ocu i učeći sa kime vredi razgovarati, a sa kime ne. Broj dva je bio Hju, koji je nagovestio svom ocu da bi želeo da ide u crkvu. Njegov otac je rekao, ‘Samo ako je to Omova crkva, ili nijedna druga. Ne želim da se moj sin zamajava kultnim aktivnostima!’4 Om je bio prigodno tih, time omogućavajući svojim sveštenicima da 3 Otac Lorda Svivela smatrao je da to nije rasipanje, i stoga je potpuno uživao u ispijanju porodičnog bogatstva. Barem je tako mislio dok nije toliko popio da se srušio i sreo gospodina sa izvesnim nedostatkom mesa na kostima i definitivnim dodatkom kose dobrih nekoliko godina ranije nego što je to trebalo da se dogodi. 4 On je, takođe, znao da bogovi ponekad mogu postavljati nezgodne zahteve. Imao je ortaka koji je izabrao da sledi krokodilskog boga Oflera i onda otkrio da mora imati veliki kavez u kojem će držati ptice čistače zuba pri ruci kako bi ispunio dentalne ćefove svog boga.

tumače njegove želje kako su sami odabrali. Začudo, Omove želje ređe su prevođene u instrukcije kao ‘Nahranite siromašne’ ili ‘Pomozite starima’ nego mnogo češće u rečenice nalik ‘Treba ti divna rezidencija’ ili ‘Zašto ne biste imali sedam jela za večeru?’ Zato je Lord Svivel osećao da bi sveštenik u porodici mogao zapravo biti koristan. Njegov treći sin je bio Gofri. I niko nije baš znao šta napraviti od Gofrija. Najmanje Gofri lično. Učitelj kojeg je Lord Svivel zaposlio za svoje dečake zvao se gospodin Vigel. Gofrijeva starija braća zvala su ga ‘Vrckavi’, ponekad čak i u lice. Ali za Gofrija gospodin Vigel je bio božiji dar. Učitelj je stigao sa ogromnim sandukom svojih vlastitih knjiga, samo previše svestan da neke velike kuće jedva imaju jednu knjigu u njima, osim ako knjige nisu o bitkama iz prošlosti u kojima je član porodice bio spektakularno i glupo hrabar. Gospodin Vigel i njegove predivne knjige učile su Gofrija o velikom filozofu Lu Tin Vidlu, Orinđkratesu, Ksenonu i Ibidu, i slavnim pronalazačima Zlatnookom Srebrnorukom Daktilosu i Leonardu od Kvirma, i Gofri je počeo da otkriva šta bi on mogao napraviti od sebe. Kada nisu čitali i učili, gospodin Vigel vodio je Gofrija da iskopavaju stvari – stare kosti i stara mesta – širom Šajera, i govorio mu o univerzumu, o kojem on ranije nije razmišljao. Što je više naučio više je žudio za znanjem i čeznuo da sazna sve o Velikoj Kornjači A’Tuinu, i zemljama izvan Šajera. ‘Izvinite, gospodine,’ rekao je svom učitelju jednog dana. ‘Kako ste vi postali nastavnik?’ Gospodin Vigel nasmejao se i rekao, ‘Neko me je naučio, tako to ide. I on mi je dao knjigu, a nakon toga ja sam pročitao svaku knjigu koju sam mogao pronaći. Baš kao i vi što radite, mladi gospodine. Vidim da vi čitate sve vreme, ne samo na časovima.’ Gofri je znao da se njegov otac podsmeva učitelju, ali njegova majka se umešala govoreći da Gofri ima blistav um. Njegov otac se rugao tome. ‘Sve što on ima je blato u rukama, i mrtvi ljudi, a koga briga gde je Četiriks? Niko nikada ne ide tamo!’5 Njegova majka je izgledala umorno, ali držala mu je stranu, govoreći, ‘On je veoma dobar u čitanju i gospodin Vigel ga je naučio tri jezika. Pomalo govori čak i Oflerijanski!’ Njegov otac se ponovo podsmehnuo. ‘Jedino korisno ako bude želeo da bude zubar! Ha, zašto rasipati vreme na učenje jezika. Uostalom, svako govori Ank-Morporkški ovih dana.’ Ali Gofrijeva majka govorila mu je, ‘Čitaj ti, moj dečače. Čitanje je put napretka. Znanje je ključ svega.’ Ubrzo nakon toga, Lord Svivel je otpustio učitelja, rekavši, ‘Ovde ima previše gluposti. Nije baš da će dečko mnogo vrediti. Ne kao njegova braća.’ Zidovi rezidencije mogli su prenositi glasove veoma daleko i Gofri je, čuvši to, pomislio, Pa, šta god ja odabrao da postanem, neću biti kao moj otac! Kada je njegov učitelj otišao, Gofri je lutao okolinom, učeći nove stvari i družeći se sa MekTavišom, štalskim momkom koji je bio star kao brda ali je nekako i dalje bio poznat kao ‘momak’. On je znao pesme svih ptica na svetu i takođe ih je mogao imitirati. 5 Veoma tačno, ali mnogo ljudi je došlo iz Četiriksa, kao što je to čest slučaj sa Mestom-Za-Koje-NikoNikad-Nije-Čuo. Nikada se nisu potrudili da se ponovo vrate.

I MekTaviš je bio tu kada je Gofri pronašao Mefistofela. Jedna od starih Naninih koza se ojarila, i pošto je imala dvoje zdravih jarića, treće dete je bilo sakriveno u slami, malo kržljavo zato što ga je njegova majka odbacila. ‘Ja ću pokušati da spasem ovo malo jare,’ objavio je Gofri. I proveo je celu noć trudeći se da održi novorođenče živo, cedeći mleko njegove majke i puštajući mladunče da ga liže sa njegovog prsta dok nije mirno zaspalo pored njega u raspakovanoj bali sena, koja ih je oboje grejala. On je tako mali, pomislio je Gofri, gledajući u jaretove polusklopljene oči. Moram mu dati priliku. I jare je uzvratilo, i izraslo u snažnog mladog jarca sa đavolskim udarcem. Pratio je Gofrija svuda, i spuštao glavu spremajući se da juriša na svakoga za koga je mislio da preti njegovom mladom gospodaru. Budući da je to često značilo bilo koga nadohvat ruke, mnoge sluge ili posetioci otkrili su da je bežanje prilično pametnije nego se suočiti sa spuštenim jarčevim rogovima. ‘Zašto si nazvao tog vražijeg jarca Mefistofel?’ upitao je MekTaviš jednog dana. ‘Pročitao sam u knjizi. 6 Moraš reći da je to vrlo dobro ime za jarca,’ odgovorio je Gofri. Gofri je odrastao, pretvarajući se od malog dečaka u mladog i onda krupnog momka, mudro privlačeći pažnju svog oca samo povremeno. Onda je jednog dana MekTaviš osedlao konja za njega i oni su jahali preko polja na ivici imanja Lorda Svivela i tiho se prišunjali do lisičje jame u šumi. Tamo su, kao što su to radili mnogo puta ranije, posmatrali lisicu kako se igra sa svojim mladuncima. ‘Lepo je videti takvu mamu,’ prošapta MekTaviš. ‘Mama lisica jede i hrani svoje mladunce. Ali njima se previše sviđaju moji pilići za moj ukus. Oni ubijaju stvari koje su nam važne, pa zato mi ubijamo njih. Tako svet funkcioniše.’ ‘Ne bi trebalo tako,’ reče Gofri, sa tugom u glasu osećajući simpatiju prema lisici. ‘Ali nama trebaju kokoške i moramo ih štititi. Zbog toga mi lovimo lisice,’ reče MekTaviš. ‘Doveo sam te ovde danas, Gofri, jer dolazi vreme kada će tvoj otac želeti da se pridružiš u lovu. Možda na tvoju lisicu.’ ‘Razumem,’ reče Gofri. Znao je za lov, naravno, jer je bio prisiljen da ih posmatra svake godine još otkad je bio beba. ‘Mi moramo zaštititi naše kokoške, a svet može biti okrutan i nemilosrdan. Ali praviti igru od toga nije u redu. To je užasno! To je jednostavno pogubljenje. Moramo li sve ubiti? Ubiti majku koja hrani svoje mladunce? Mi uzimamo tako mnogo i ništa ne vraćamo.’ Ustao je i vratio se svom konju. ‘Ja ne želim da lovim, MekTaviše. Svega mi, ne volim da mrzim – čak ne mrzim svog oca – ali lovce bih voleo da vidim poslate u pakao.’ MekTaviš je izgledao zabrinuto. ‘Mislim da moraš biti oprezan, mladi Gofri. Ti znaš kakav je tvoj otac. On je pomalo zaglavljen u blatu.’ ‘Moj otac nije zaglavljen u blatu; on je blato!’, rekao je Gofri ogorčeno. ‘Pa onda, ako pokušaš da razgovaraš sa njim – ili tvojom majkom – možda će razumeti da nisi spreman da se pridružiš u lovu?’ ‘Nema svrhe,’ reče Gofri. ‘Kada on nešto nešto naumi ne možeš se probiti do njega. Čujem ponekad moju majku kako plače – ne želi da je vide kako plače, ali ja znam da plače.’ 6 To dokazuje da knjige mogu mnogo da vas nauče, makar samo da date dobro ime đavolski pametnoj kozi.

Onda je, dok je podizao pogled gledajući sokola kako lebdi, pomislio u sebi: Tamo je sloboda. Sloboda je ono što želim. ‘Voleo bih da letim, MekTaviše,’ rekao je, dodajući, ‘Kao ptice. Kao Langas.’7 I skoro odmah ugledao je vešticu kako leti iznad njihovih glava na štapu, prateći sokola, i on pokaza gore i reče, ‘Želim da budem jedna od njih. Želim da budem veštica.’ Ali starac reče, ‘To nije za tebe, dečko. Svi znaju da muškarci ne mogu biti veštice.’ ‘Zašto ne?’ upita Gofri. Starac slegnu ramenima i reče, ‘Niko ne zna.’ A Gofri reče, ‘Ja želim da znam.’ Na dan Gofrijevog prvog lova on je odkasao dalje od ostalih bledog lica, ali odlučan, i pomislio, Ovo je dan kada moram pokušati da se založim za sebe. Ubrzo su lokalna gospoda glopirala preko imanja, neki dovodeći to do krajnosti preskakanjem jaraka, kroz živice ili preko kapija, često padajući sa svojih životinja, dok je Gofri držao svoju poziciju sasvim na kraju gomile, sve dok nije mogao neopaženo da umakne. Kružio je šumom u suprotnom smeru od lova, srce ga je bolelo, posebno kada se lavež goniča pretvorio u radosno kevtanje dok je plen donošen. Onda je bilo vreme za povratak u kuću. Tamo su svi bili u onoj srećnoj fazi lova gde je ‘sutra’ reč koja još uvek nešto znači i imate šolju vrućeg napitka koji je obilno pojačan sa nečim ne previše različitim od Posebnog Ovčijeg Melema Tifanine bake. Nagrada za heroje koji se vraćaju! Oni su preživeli lov. Jupiiii! Lokali su i nalivali se dok se piće slivalo niz njihove nepostojeće brade. Ali Lord Svivel je pogledao Gofrijevog konja – jedinu životinju koja nije bila natopljena znojem i sa nogama neumazanim blatom – i njegov gnev nije se mogao ugasiti. Gofrijeva braća držala su ga dok ih je majka molećivo gledala, ali bezuspešno. Sklonila je pogled dok je Lord Svivel razmazivao lisičju krv po Gofrijevom licu. Njegovo gospodstvo bilo je skoro usijano od gneva. ‘Gde si bio ti? Trebao si biti tamo kod ubijanja!’ zaurlao je. ‘Uradićeš to, mladiću – i svideće ti se! Ja sam morao to učiniti kada sam bio mlad, kao i moj otac pre mene. I tako ćeš i ti. To je tradicija. Da li razumeš? Svaki muški član naše porodice je bio okrvavljen u tvojim godinama. Ko si ti da kažeš kako je to pogrešno? Stidim te se!’ Onda je došao fijuk biča, preko Gofrijevih leđa. Gofri, sa licem umazanim lisičjom krvlju, pogleda u svoju majku. ‘Ona je bila predivna! Zašto bi je ubijali na taj način? Zbog zabave?’ ‘Molim te nemoj uznemiravati svog oca,’ molila je njegova majka. ‘Video sam ih u šumi, a ti si ih samo ulovio. Možeš li ih pojesti? Ne. Mi – neopisivo – gonimo i ubijamo ono što ne možemo jesti, samo zbog krvi. Zbog zabave.’ Fijuuu. To je bolelo. Ali Gofri je iznenada bio pun... čega? Odjednom je imao zapanjujući osećaj da stvari mogu biti urađene ispravno, i rekao je sebi, ja mogu to uraditi. Znam da mogu. 7 Legenda o Pilotusu i njegovom sinu Langasu, koji su želeli da lete kao ptice, bila je poznata svakom dobro obrazovanom dečaku. Oni su zaista napravili sebi krila spajajući perje i čičkovu vunicu. Dečak je bar malo odleteo, ali njegov stariji i debeljuškasti otac se srušio. Pouka priče je: shvatite šta radite pre nego što to učinite.

Uspravio se do pune visine i stresao braću sa sebe. ‘Moram vam zahvaliti, Oče,’ rekao je sa neočekivanom snagom. ‘Naučio sam danas nešto važno. Ali neću vam dozvoliti da me udarite ponovo – nikada – kao što me nećete ponovo videti sem ako se ne promenite. Da li ste me razumeli?’ Njegov ton je sada bio neobično zvaničan, kao da odgovara prilici. Hari i Hju gledali su u Gofrija sa izvesnim strahopoštovanjem i čekali eksploziju, dok je ostatak lovaca, koji su dali Lordu Svivelu prostora u kome se obračunavao sa svojim sinom, prestao da se pretvara kako ne posmatraju. Svet lovaca više nije bio dobro raspoložen, vazduh je bio smrznut, a nekako se činilo da zadržava dah. U optužujućoj tišini, Gofri povede svog konja u štalu, ostavljajući Lorda Svivela da stoji tamo poput kamena. Dao je konju malo sena, skinuo sedlo i uzde, i trljao je zver slamom kada mu je MekTaviš prišao i rekao, ‘Vrlo dobro, mladi Gofri.’ Onda, iznenađujuće iskreno, štalski momak dodade tiho, ‘Zauzeli ste se za sebe, nesumnjivo. Nemojte dozvoliti da vas to kopile samelje.’ ‘Ako budeš tako pričao, MekTaviše, moj otac te može otpustiti,’ upozorio ga je Gofri. ‘A tebi se sviđa ovde, zar ne?’ ‘Pa, momče, tu si u pravu. Ja sam previše star da bih sada menjao svoje puteve, pretpostavljam,’ odgovori Mek Taviš. ‘Ali vi ste stali na svoje mesto i nijedan čovek ne može bolje od toga. Očekujem da ćete nas sada napustiti, gospodaru Gofri?’ ‘Nažalost, da,’ reče Gofri. ‘Ali hvala ti, MekTaviše. Nadam se da te moj otac neće izbaciti zbog razgovora sa mnom.’ A najstariji štalski momak na svetu reče, ‘Neće to učiniti, ne, nikada, ne dok sam još uvek koristan. Uostalom, posle svih ovih godina, ja ga poznajem – on je kao jedna od onih vulkanskih stvari. Snažne opasne eksplozije neko vreme, i ne brine ko će biti pogođen usijanim stenjem koje izleće na sve strane, ali se na kraju uvek izduva. Pametan narod se samo drži dalje od njega dok nije gotovo. Vi ste bili vrlo ljubazni i poštovali me, gospodaru Gofri. Mislim da ličite na svoju majku. Divna dama, uvek tako dobra prema meni i toliko od pomoći kada je moja Moli umirala. Ja to pamtim. A sećaću se i vas.’ ‘Hvala ti,’ reče Gofri. ‘I ja ću se sećati tebe.’ MekTaviš je zapalio ogromnu lulu i dim se zatalasao. ‘Pretpostavljam da ćete želeti da odvedete onog vašeg užasnog jarca.’ ‘Da,’ reče Gofri. ‘Ali mislim da mogu nešto reći po tom pitanju – Mefistofel će sam doneti svoju odluku. Obično tako radi.’ MekTaviš mu uputi pogled sa strane. ‘Imate neke hrane, gospodaru Gofri? Imate novca? Pretpostavljam da ne želite sada da idete u kuću. Reći ću vam nešto, posudiću vam nešto malo gotovine dok ne pronađete gde želite da budete.’ ‘Ne!’ reče Gofri. ‘Ne mogu!’ ‘Ja sam vaš prijatelj, gospodaru Gofri. Kao što sam rekao, vaša majka je bila dobra prema meni i ja joj puno dugujem. Dođite ponekad da je vidite. A kada to uradite, svakako potražite starog MekTaviša.’ Gofri je otišao po Mefistofela i upregnuo ga u mala kolica koja je MekTaviš napravio za njega. Ubacio je nekoliko stvari u kolica, uzeo uzde, pucnuo jezikom i oni krenuše iz štalskog dvorišta.

Dok su mala jarčeva kopita odjekivala niz put, MekTaviš reče za sebe, ‘Kako dečko to radi? Taj đavolji jarac šuta dupe svakome ko dođe ovamo. Ali ne Gofrijevo.’ Da se Gofri osvrnuo nazad mogao je videti preklinjući pogled njegove majke koja je plakala, dok je njegov otac i dalje stajao tamo kao kip, začuđen takvim prkosom. Njegova braća krenula su za njim, ali su stala kada su videli bes u očevim očima. I tako su Gofri i njegov jarac otišli da pronađu novi život. Sada, pomislio je dok su zaokruživali prvu od mnogih krivina i vozili u svoju budućnost, nemam gde da idem. Ali vetar je prošaptao, ‘Lenkr.’ U Lenkru, to nije bio dobar dan za Baku Vedervaks. Mladi drvoseča zaposlen visoko u Ramtopskim planinama skoro je odsekao svoje vlastito stopalo. I to na dan kada je Igor bio negde drugde tako da ga nije mogao zakrpiti. Kada je Baka stigla u logor na svojoj rasklimanoj staroj metli odmah je videla da je momak bio u još gorem stanju nego što je očekivala. Davao je sve od sebe da bi izgledao hrabro pred svojim drugarima koji su se okupili oko njega pokušavajući da ga razvesele, ali ona je mogla videti bol na njegovom licu. Dok je pregledala povredu, on je plakao za majkom. ‘Ti, momak,’ rekla je Baka oštro, okrećući probadajući pogled na najbližeg od njegovih prijatelja. ‘Ti znaš gde momkova porodica živi?’ A na dečakovo prestrašeno klimanje glavom – vešticin šiljasti šešir često je dovodio do toga da mladići iznenada budu veoma uplašeni – nastavila je, ‘Idi onda. Trči. Reci gospođi da joj dovodim sina nazad i da će joj trebati vruća voda i čist krevet. Čist, zapamti.’ I dok je dečak odjurio, Baka se zagledala u ostale koji su glupavo stajali i gledali. ‘Vi ostali,’ rekla je oštro, ‘nemojte samo stajati tako. Napravite nosila od tog drveta što leži unaokolo da mogu odvesti vašeg prijatelja tamo.’ Momkovo stopalo je visilo, a čizma je bila puna krvi. Baka je stisnula zube i latila se svega u svom arsenalu i svog znanja stečenog tokom mnogih godina, tiho, nežno, odvlačeći njegov bol u sebe i zadržavajući ga dok ga se ne bude mogla osloboditi. Njegovo lice je oživelo i oči zablistale, i počeo je da ćaska sa vešticom kao stari prijatelj. Ona je čistila i šila, sve vreme govoreći momku šta radi veselim i smirenim glasom pre nego što mu je dala nešto što je zvala ‘mala tinktura’. Posmatračima se činilo kao da je dečak ponovo skoro svoj kada su ga doneli do njegovih prilično improvizovanih nosila i otkrili da momak sneno govori Baki kako da dođe do njegove kuće. Prebivališta drvoseča gore u planinama često nisu bila bolja od šupa i ispostavilo se da je dečak – momak po imenu Džek Abot – sa svojom majkom živeo u jednoj od njih. Bila je to mala klimava daščara koju je više držala u komadu prljavština nego bilo šta drugo, a kada je Baka Vedervaks stigla sa nosilima privezanim ispod njene metle namrštila se, pitajući se kako bi mogla povredu ovog momka održavati čistom u ovakvom okruženju. Majka je istrčala do svog dečaka i lepršala okolo dok je momak koji je dotrčao do nje sa vestima pomagao Baki da unese nosiljku unutra i premesti dečaka na slamnati madrac preko kojeg je majka nabacala ćebad da bi napravila krevet koji će odgovarati invalidu. Baka Vedervaks je tiho rekla povređenom momku, ‘Lezi tamo i ne ustaj.’ A uznemirenoj majci koja je uvrtala ruke i ispuštala neke zvuke u vezi sa plaćanjem nečega, rekla je, ‘Nije potrebno plaćanje, gazdarice – to nije način na koji mi veštice radimo – i vratiću se da ga vidim za nekoliko dana, i ako ja ne budem to mogla onda pošaljite po gospođu Og. Ja znam

dečake, i vaš sin će želeti da ustane što je pre moguće, ali zapamtite moje reči, odmor u krevetu je sada najbolji za njega.’ Dečakova majka zurila je u Baku i rekla, ‘Hvala vam puno, gospođo... ovaj... pa, nikada ranije nisam imala potrebe da zovem vešticu, i čula sam da neki ljudi ovde govore kako veštice rade gadne stvari. Ali sada im mogu reći da nisam videla ništa takvo.’ ‘Zaista?’ reče Baka, boreći se da obuzda svoj temperament. ‘Pa, ja bih volela da radim neke gadne stvari nadzornicima koji ne paze na ove momke, i ne dozvolite tom čoveku da govori vašem dečaku da ustaje dok ja to ne kažem. Ako to uradi, recite mu da će ga Baka Vedervaks potražiti zbog korišćenja ovih momaka koji zapravo ne znaju kako se penje na drveće. Ja sam dobra veštica, takoreći, ali ako nađem vašeg momka da radi pre nego što noga zaraste biće obračuna.’ Dok je majka mahala Baki koja je odlazila rekla je, ‘Moliću se Omu za vas, gospođo Vedervaks.’ ‘Pa, recite mi šta on kaže,’ reče Baka oštro. ‘I to je Gazdarice Vedervaks, hvala vam. Ali ako imate neku staru odeću mogu je poneti sa sobom kada opet dođem – pa, to može pomoći. Vidimo se za neki dan ili tako nešto, zajedno sa vašim dečakom. I imajte na umu da ranu održavate čistu.’ Ti, Bakina bela maca, čekala je na nju kada se vratila nazad u svoju kolibu, zajedno sa nekoliko ljudi koji su želeli napitke i obloge od mekinja. Jedno ili dvoje tražili su savet, ali ljudi su obično pazili da ne pitaju Baku Vedervaks, jer je ona imala sklonost da deli savete želeli ih oni ili ne, kao što je mudrost da ne treba davati malom Džoniju ručno pravljene vojnike dok ne bude dovoljno star da zna kako se oni ne guraju u svoj nos. Užurbano je radila još jedan sat, deleći lekove od osobe do osobe, i tek mnogo kasnije je shvatila da iako je nahranila mačku, očigledno je da sama nije imala ništa za jelo i piće do zore. Zato je zagrejala neku čorbu – ne baš sjajan obrok, ali to ju je napunilo. Onda je neko vreme ležala u svom krevetu, iako je spavanje po danu bilo nešto što su samo velike dame radile, tako da je Baka Vedervaks dozvolila sebi ne četrdeset treptaja nego samo jedan. Uostalom, uvek je bilo ljudi koje treba videti i stvari koje treba uraditi. Zatim je ustala, i uprkos tome što je bilo prilično kasno izašla napolje i očistila toalet. I izribala ga. Izribala ga je tako jako da je mogla videti svoje lice u njemu... Ali nekako, u svetlucavoj vodi, njeno lice je takođe moglo videti nju, i ona uzdahnu i reče, ‘Prokletstvo, a sutra će biti mnogo bolji dan.’

POGLAVLJE 2 Glas u tami Bio je to vedar sunčani dan, pomislila je Baka Vedervaks, zapravo savršen dan. Bila je budna celu noć čisteći hodnik i kuhinju u svojoj kolibi dok sve što je moglo sijati nije sijalo – peć je ispolirana, krpena prostirka istrešena i kamene ploče izribane. Popela se spiralnim stepenicama i skoncentrisala na patos u spavaćoj sobi. Ove godine je napravila veoma dobar sapun, 8 a bokal i umivaonik pored kreveta su blistali. Paucima po ćoškovima, koji su mislili da imaju stalno mesto do sudnjeg dana, pažljivo je pokazan prozor, mrežama i svemu. Čak je i madrac izgledao čist i dobar. Svako malo se Ti, njena mačka, pojavljivala da vidi šta se događa, i da leži na pačvork jorganu koji je bio tako ravan da je izgledalo kao da ga je neko izgazio na ogromnoj kornjači. Onda je Baka očistila toalet još jednom, za svaki slučaj. Nije to bio zadatak za lep dan, ali Esmerelda Vedervaks je bila pedantna u tim stvarima i toalet je popustio pod njenim naporima i, da, blistao je. Zadivljujuće. Posmatrajući je, radoznalost koja se pokazivala na njenom mačijem licu je bila izuzetna. Ovo je bio drugačiji dan, osećala je Ti. Dan koji još nije doživljen. Dan tako užurban kao da neće biti još jednog dana, a u izribanoj unutrašnjosti kolibe Ti je sada pratila Baku u perionicu. Kofa vode, napunjena iz pumpe pored bunara, je završila posao. Baka se osmehnula. Ona je oduvek volela perionicu. Mirisalo je dobro urađen težak posao. Ovde je takođe bilo paukova, uglavnom sakrivenih između flaša i tegli na policama, ali ona je mislila da se perionički paukovi zapravo ne računaju. Živi i pusti da žive. Nakon toga je izašla napolje, do ograđenog pašnjaka iza kolibe, da proveri koze. Maršruta njenih misli potvrđivala je još jednom da su sve stvari bile na svom pravom mestu. 8 Bakin sapun bio je kao njeni saveti: snažan, oštar i ponekad bi malo peckao, ali je radio.

Zadovoljna, ili bar zadovoljna koliko veštica uopšte može biti, Baka Vedervaks otišla je do njenih košnica. ‘Vi ste moje pčele,’ rekla im je. ‘Hvala vam. Vi ste mi godinama davale sav moj med, i molim vas nemojte biti uznemirene kada neko novi dođe. Nadam se da ćete joj dati onoliko meda koliko ste meni dale. A sada, poslednji put, plesaću sa vama.’ Ali pčele su tiho zujale i plesale umesto nje, blago gurajući njen um iz svoje košnice. A Baka Vedervaks reče, ‘Bila sam mlađa kada sam poslednji put plesala sa vama. Ali ja sam sada stara. Neće više biti plesova za mene.’ Ti se držala podalje od pčela, ali šunjala se kroz baštu prateći Baku dok se kretala kroz biljke, dodirujući paprat ili lišće dok je prolazila, i činilo se da joj je ceo vrt odgovarao, biljke su gotovo klimale glavama ka njoj u znak poštovanja. Ti je škiljila i postrance gledala u biljke sa onim što bi se moglo nazvati mačijom nenaklonošću. Posmatrač bi se mogao zakleti da su Bakine biljke bile inteligentne, jer su se često kretale bez ikakvog vetra. Bar u jednoj prilici, na mačkin užas, one su se stvarno okrenule kako bi je posmatrale dok se šunjala tokom lovačke ekspedicije. Više je volela biljke koje su radile ono što im je rečeno, što je uglavnom bilo da ostanu mrtve tako da može da se vrati na spavanje. Na suprotnoj strani od biljaka, Baka je došla do jabukovog drveta koje joj je gospodin Parsons dao tek prošle godine, zasadivši ga otprilike tamo gde bi neko drugi imao ogradu oko svoje bašte – jer nijednoj veštici nikada nije trebala prava ograda ili zid. Ko bi upao kod veštice? Zle stare veštice u šumi? Ponekad priče mogu biti korisne za vešticu bez, mora se reći, ikakve veštine za građenje ograda. Baka je gledala sitne jabuke koje su se pojavljivale na granama – tek su počele da rastu i, pa, čekale svoje vreme. I tako je ponovo došetala nazad do vrata njene kolibe, prepoznajući svaki koren, stabljiku i plod pored kojih bi prošla. Nahranila je koze, koje su je iskosa gledale kroz proreze svojih očiju. Njihov pogled pratio je dok se okretala prema pilićima, koji su se uvek prepirali oko hrane. Danas se, međutim, nisu prepirali nego su gledali staru vešticu kao da nije tu. Sa nahranjenim životinjama, Baka Vedervaks ušla je u perionicu i vratila se sa vrbovim prutom. Krenula je na posao, savijajući svaki komad elastične vrbe koliko treba. Onda kada je stvar koju je napravila očigledno bila izvanredna i odgovarala nameni, Baka Vedervaks je ostavila u podnožju stepenica gde će je primetiti oni koji imaju oči da vide. Počistila je ostatke svog rada, vratila se u perionicu i ponovo izašla sa malom vrećom. Belom. I crvenom vrpcom namotanom u drugoj ruci. Pogledala je u nebo. Vreme se trošilo. Žurno je odšetala u šumu, dok se Ti vukla za njom, znatiželjna koliko samo mačka može biti sve dok se prvih osam života nije iskoristilo. Onda, obavljenog posla, Baka Vedervaks se vratila po svojim otiscima stopa do obližnjeg potočića koji je tekao kroz šumu. Grgoljio je i žuborio. Znala je šume. Svaki panj. Svaku granu. Svako stvorenje koje je živelo tamo. Mnogo prisnije nego što bi ga neko ko nije veštica ikada mogao znati. Kada joj je nos rekao da nema nikoga u blizini izuzev Tija otvorila je vreću, uzela komad sapuna i skinula se. Zakoračila je u potok, očistivši se koliko je mogla. A sada, sušeći se i omotavši samo ogrtač oko svog okupanog tela vratila se u kolibu gde je dala Ti dodatni obrok, počešala je po glavi i popela se škripavim stepenicama u svoju spavaću sobu, koje su cvilele svoju staru tužbalicu dok je ona prolazila.

Onda je Esmeralda Vedervaks raščešljala svoju dugu sedu kosu i ponovo je prikupila u svoju uobičajenu punđu uz pomoć gomile igala, i ponovo se obukla ovaj put birajući svoju najbolju veštičju haljinu i najmanje iskrpljen veš. Zastala je da otvori mali drveni prozor kako bi ušao blagi večernji vazdu i pažljivo položila dva penija na mali noćni stočić, pored njenog špicastog šešira ukrašenog neiskorišćenim iglama. Poslednja stvar koju je uradila pre nego što je legla bila je da uzme stari karton po kojem je ranije pisala. A malo kasnije, kada je mačka skočila na krevet, Ti se činilo da se nešto čudno dogodilo. Čula je huk sove, i lisica je lajala u tami. A tu je bila samo mačka, Ti. Sasvim sama. Ali ako bi se mačke mogle smeškati, ova jeste. Bila je to čudna noć; sove su gotovo stalno hukale, a spolja je vetar iz nekog razloga činio da fitilji sveća u prostoriji ljutito zaljuljaju i onda ugase; ali Baka Vedervaks je bila u svojoj najboljoj odeći i spremna za sve. I sada u dubokom, toplom mraku, dok je zora počinjala krišom da krade noć, njena duša je imala posetioca, osobu sa kosom – kosom sa oštricom tako tankom da je mogla odvojiti dušu od tela. Onda je tama progovorila. ESMERALDA VEDERVAKS, TI ZNAŠ KO DOLAZI, I MOGU LI REĆI DA JE BILA ČAST RADITI SA TOBOM. ‘Znam da ste to vi, Gospodine Smrt. Uostalom, mi veštice uvek znamo šta dolazi,’ reče Baka, gledajući dole ka svom telu na krevetu. Njen posetilac nije bio stranac, a zemlja u koju je znala da će otići bila je zemlja u koju je mnogima pomogla da zakorače tokom godina. Za vešticu koja stoji na samoj ivici svega, između svetla i tame, između života i smrti, pravljenje izbora, donošenje odluka tako da se drugi mogu pretvarati kako nikakve odluke čak nisu bile ni potrebne. Ponekad treba pomoći nekoj jadnoj duši da prođe kroz poslednja vrata, pomoći joj da pronađe vrata, da se ne izgubi u mraku. A Baka Vedervaks je bila veštica dugo, dugo vremena. ESMERALDA VEDERVAKS, MI SMO SE SRELI MNOGO PUTA DO SADA, ZAR NISMO? ‘Previše za izbrojati, Gospodine Žeteoče. Pa, konačno si me uhvatio, ti stara huljo. Imala sam svoje vreme, nema sumnje u to, i nikada nisam bila ona koja se gurala napred, ili kukala.’ POSMATRAO SAM TVOJE NAPREDOVANJE SA ZANIMANJEM, ESMERALDA VEDERVAKS, rekao je glas u tami. Bio je čvrst, ali, oh, tako učtiv. Ali sada se u njegovom glasu pojavilo pitanje. MOLIM VAS, RECITE MI ZAŠTO STE IZABRALI DA ŽIVITE U OVOJ MALOJ ZEMLJI KADA STE, KAO ŠTO ZNATE, MOGLI BITI BILO ŠTA I BILO KO U SVETU? ‘Ja ne poznajem svet, ne mnogo; ali u mom delu sveta ja mogu da pravim mala čuda za obične ljude,’ oštro je odgovorila Baka. ‘I ja nikada nisam želela svet – samo deo njega, mali deo koji mogu da čuvam, koji mogu da sačuvam od oluja. Ne onih sa neba, razumete: postoje druge vrste.’ A MOŽETE LI REĆI DA STE SVOJIM ŽIVOTOM KORISTILI NARODU LENKRA I OKRUŽENJU? Nakon minute duša Bake Vedervaks reče, ‘Pa, bez hvalisanja, vaša voljnosti, mislim da sam postupala ispravno, barem za Lenkr. Nikada nisam bila u Okruženju.’

GAZDARICE VEDERVAKS, REČ ‘OKRUŽENJE’ ZNAČI, PA, OKOLINA. ‘U redu,’ reče Baka. ‘ Širila sam se, nema sumnje.’ ZAISTA VEOMA DOBRO PROŽIVLJEN ŽIVOT, ESMERALDA. ‘Hvala vam,’ reče Baka. ‘Dala sam sve od sebe.’ I VIŠE OD TOGA, reče Smrt. RADUJEM SE ŠTO ĆU VIĐATI VAŠEG IZABRANOG NASLEDNIKA. MI SMO SE SRELI RANIJE. ‘Ona je dobra veštica, budite sigurni,’ rekla je senka Bake Vedervaks. ‘U to uopšte ne sumnjam.’ VI PRIHVATATE OVO VEOMA DOBRO, ESMI VEDERVAKS. ‘Uznemirujuće je, istina, i to mi se uopšte ne sviđa, ali znam da to radite za svakoga, Gospodine Smrt. Postoji li neki drugi način?’ NE, NE POSTOJI, PLAŠIM SE. MI SVI PLOVIMO NA VETROVIMA VREMENA. ALI VAŠA SVEĆA ĆE, GAZDARICE VEDERVAKS, TREPERITI JOŠ NEKO VREME PRE NEGO ŠTO IZGORI – MALA NAGRADA ZA DOBRO PROŽIVLJEN ŽIVOT. KOLIKO JA VIDIM RAVNOTEŽU VI OSTAVLJATE SVET MNOGO BOLJI NEGO ŠTO STE GA PRONAŠLI, A AKO MENE PITATE, reče Smrt, NIKO NE MOŽE URADITI NIŠTA BOLJE OD TOGA... Nije bilo svetla, nikakve tačke za orijentaciju izuzev dve sićušne plave kuglice koje su iskrile u očnim dupljama same Smrti. ‘Pa, vredelo je krenuti na putovanje i videla sam mnogo predivnih stvari na putu, uključujući vas, moj pouzdani prijatelju. Hoćemo li sada krenuti?’ MADAM, MI SMO VEĆ OTIŠLI. U ranoj jutarnoj svetlosti, u seoskom jezercetu kod Kriške, na površinu su izašli mehurići, praćeni gospođicom Krpelj, tragačicom za vešticama. Nije bilo nikoga ko bi opazio ovaj događaj vredan pažnje izuzev njene mule, Džozefa, koja je strpljivo pasla na obali. Naravno, rekla je tužno za sebe dok je uzimala peškir, svi su me ostavili na miru ovih dana. Uzdahnula je. Bila je to velika sramota što stari običaji nestaju. Dobro potapanje veštice je bilo nešto što je volela da radi u lošim starim danima – ona je čak bila trenirana za to. Svi oni časovi plivanja, i vežbanje sa čvorovima na Kvirmskom Koledžu za mlade dame. Mogla je da pobedi napadače pod vodom ako je potrebno. Ili barem da radi na obaranju svog ličnog rekorda u razvezivanju jednostavnih čvorova za koje su svi mislili da vrede protiv gadnih veštica. Sada je malo potapanja u jezercetu postalo više kao hobi, i imala je gadan osećaj da su je drugi kopirali nakon što bi prošla kroz njihova sela. Čak je čula priče o plivačkom klubu koji je počeo da radi u jednom seocetu kod Hama-na-Riu. 9 Gospođica Krpelj stavila je peškir da se osuši i vratila se nazad do svog malog karavana, dala Džozefu njegovu zobnicu sa doručkom i pristavila čajnik. Sela je ispod drveća da užina – hleb i mast od pečenja, zahvalnost od juče farmerove supruge za poslepodnevno učenje čitanja. Gospođica Krpelj se smeškala dok je odlazila jer su oči prilično starije žene blistale – ‘Sada,’ rekla je, ‘mogu videti šta je u onim pismima što ih Alfred dobija, posebno onim što 9 Veoma popularna ideja među mladićima, jer su oni smatrali da svi - a 'svi' definitivno uključuje i mlade dame - treba da plivaju bez odeće.

mirišu na lavandu.’ Gospođica Krpelj zapitala se da li je možda dobra ideja da uskoro krene. Pre nego što Alfred dobije još jedno pismo, u svakom slučaju. Napunjenog stomaka, spremna za dan koji je pred njom, osetila je uznemirenost u vazduhu, ali nije mogla ništa protiv toga osim da napravi pletenicu. Pletenica je pomoć veštici za unutrašnju koncentraciju i uvek se morala praviti na licu mesta, kada je potrebno, da se uhvati trenutak. Mogla se praviti od skoro svega, ali je morala uključivati nešto živo. Moglo je to biti jaje, iako bi većina veštica radije spremila jaje za večeru, za slučaj da eksplodira u njoj. Gospođica Krpelj kopala je po svojim džepovima. Buba, prljava maramica, stara čarapa, prastari kesten, kamen sa rupom, i pečurka koju gospođica Krpelj nije mogla sa sigurnošću prepoznati tako da je nije mogla pojesti bez rizika. Sve to je vešto nanizala na parče kanapa i rezervni lastiš za gaće. Onda je povukla sve niti. Ali, nešto nije bilo u redu. Uz zvonki zvuk koji je odjekivao čistinom zapetljani predmeti odleteli su u vazduh i zavrteli, uvijajući se i okrećući. ‘Pa, to će zakomplikovati stvari,’ prostenjala je gospođica Krpelj. U šumi tačno preko puta kolibe Bake Vedervaks Nana Og umalo je ispustila bocu svog najboljeg domaćeg sajdera na svoju mačku, Griba. Držala je flaše svog sajdera u hladnom izvoru pored njene kolibe. Mačak je nameravao da zareži, ali nakon jednog pogleda na svoju gazdaricu pokušao je da bude dobar dečko, jer je uobičajeno veselo lice Nane Og bilo ovog jutra mračno kao oluja. I čuo je njeno mrmljanje, ‘Trebala sam to biti ja.’ U Genui, u kraljevskoj poseti sa svojim suprugom Verensom, Kraljica Magrat od Lenkra, bivša veštica, otkrila je da iako je mislila da se povukla iz magije, magija se nije povukla od nje. Stresla se kad se udarni talas preneo širom sveta kao cunami, nagoveštavajući da će stvari postati... drugačije. U ‘Bofo prodavnici drangulija i šaljivih sitnica’ u Ank-Morporku, svi gumeni jastučići zatrubili su u melanholičnoj harmoniji; dok se nalazila u Kvirmu, Agnes Nit, veštica i pevačica, probudila se sa depresivnim osećajem, koji je mnogima poznat, da je možda napravila budalu od sebe na premijeri prethodne večeri. 10 Činilo se da iza očnih jabučica još uvek istražuje šta se desilo. Onda je iznenada čula svoju unutrašnju Perditu kako jadikuje... U velikom gradu Ank-Morporku, na Nevidljivom Univerzitetu, Ponder Stibons je upravo završio dugotrajni doručak i ušao u podrum zgrade visokoenergetske magije. Zastao je i zaprepašteno zurio. Ispred njega Heks je računao brzinom kakvu Ponder nikada ranije nije video. A on još nije ni postavio pitanje! Ili povukao Jako Veliku Polugu. Cevi kroz koje su mravi puzali da bi izvršili svoje kalkulacije bile su zamućene od brzine njihovog kretanja. Je li to... je li to sudar mrava kod zupčanika? Ponder ukuca pitanje u Heksa: Šta to znaš što ja ne znam? Molim te, Hekse. Došlo je do koškanja u mravinjacima i odgovor je ispljunut: Praktično sve. 10 Iako je Agnes imala veoma zgodan izgovor ako se loše ponaša, moguće je da Agnes nije bila ta koja je plesala Đavola-među-Piktsijima na stolu već njena druga ličnost, Perdita, koja je mnogo društvenija i, slučajno, mnogo mršavija.

Ponder je pažljivije formulisao svoje pitanje dodajući potreban broj IF i BEFORE ključeva. To je bilo dosadno dugo i komplikovano, preveliki zahtev za čarobnjaka sa samo jednim obrokom u sebi, a niko drugi ne bi mogao razumeti šta je Ponder uopšte nameravao, ali nakon velikog štucanja mrava, Heks je ispalio: Mi se bavimo smrću Bake Vedervaks. Onda je Ponder otišao da vidi Arhirektora, Mastruma Ridkalija, koji bi sigurno želeo da čuje ovu vest... U Duguljastoj kancelariji Patricija Ank-Morporka, Lord Vetinari zapanjeno je posmatrao kako se njegova ukrštenica u Novostima sama ispunjava... Visoko gore u Ramtopima, u manastiru Oi Dong, opat Istorijskih monaha liznuo je svoju mističnu olovku i napravio belešku o tome... Mačka zvana Ti prela je kao neka vrsta mačije vetrenjače. Sada na putovanju, Eskarina, žena koja je nekada bila čarobnjak, držala je ruku svog sina i spoznala tugu... Ali u svetu koji je svetlucao tik pored Diska, svetu u kojem bi snovi mogli postati stvarnost – gde su oni koji su tamo živeli voleli da se šunjaju kroz druge svetove i povređuju, uništavaju, kradu i truju – vilenjački lord zvani Graško osetio je snažan treperavi pucanj u vazduhu, kao što bi pauk mogao osetiti sletanje plena u njegovu mrežu. Razdragano je protrljao šake. Prepreka je otišla, prošaptao je za sebe. Oni će biti slabi... Na Kredi kelda Malih Slobodnih Ljudi posmatrala je kako njena vatra treperi i pomislila, Veštica svih veštica je otišla u lepe zemlje. ‘Čuvaj se, Babo od baba. Bolno ćeš nam nedostajati.’ Uzdahnula je, a onda pozvala svog supruga, Velikog Čoveka klana. ‘Robe, plašim se za našu veliku malu babu. Trebaće joj pomoć od tebe. Idi do nje, Robe. Uzmi par momaka i trčite do nje.’ Džini je požurila u svoje odaje da donese kotao. Ivice našeg sveta neće biti tako snažne, govorila je sebi. Moram znati šta može doći našim putem... Daleko odatle, na nekom nezamislivom mestu, belog konja je rasedlavala silueta sa kosom i, mora se reći, nekom tugom.

POGLAVLJE 3 Naopaki svet U maloj kolibi, u malom zaseoku na talasastim poljima zaposednutim ovcama, na Kredi, Tifani Ečing je zasukala rukave i preznojavala se koliko i buduća majka – mlada devojka svega nekoliko godina starija od nje same – koja se oslonila na nju. Tifani je već pomagala kod više od pedeset beba da dođe na svet, plus nebrojeno puno jaganjaca, i uglavnom je smatrana za stručnu babicu. Nažalost, majka gospođe Mili Stendiš i nekoliko drugih žena različitih godina, koje su sve tvrdile da su rođake i isticale njihovo pravo na mesto u veoma maloj prostoriji, smatrale su da su i same stručnjaci i velikodušno su govorile Tifani šta je radila pogrešno. Jedna ili dve su joj već dale staromodne savete, pogrešne savete i moguće opasne savete, ali Tifani je zadržala smirenost, pokušavajući da ne galami na nekoga i skoncentrisana na bavljenje činjenicom da Mili ima blizance. Nadala se da ljudi ne mogu čuti njeno škripanje zubima. Porođaj je uvek bio težak sa dve snažne bebe koje se međusobno bore da prve izađu napolje. Ali Tifani je bila usredsređena na nove živote i nije dala gospodinu Smrti mesto u ovoj sobi. Još jedno guranje mlade majke i prva, a onda još jedna beba stigoše galameći na svet da bi bile predate njihovoj babi i komšinici. ‘Dva momka! Baš divno!’ rekla je stara majka Stendiš sa izrazitom notom zadovoljstva. Tifani je oprala ruke, obrisala maramicom obrve i nastavila da brine o majci dok je gomila gugutala oko novih pridošlica. A onda je nešto primetila. Bilo je još jedno dete u toj prostranoj mladoj ženi. Da, treća beba je stizala, jedva uočljiva zbog njene borbene braće pre nje. Upravo tada Tifani spusti pogled i u blagoj zeleno-žutoj izmaglici ugleda mačku, čisto belu i gordu kao vojvotkinja, kako zuri u nju. Bila je to mačka Bake Vedervaks, Ti – Tifani je dobro poznavala mačku jer je lično dala Baki Vedervaks pre nekoliko godina. Na njen užas jedna od starijih dama krenula je da otera Ti. Tifani gotovo zavrišta.

‘Dame, ta mačka pripada Baki Vedervaks,’ rekla je oštro. ‘Možda ne bi bila dobra ideja da učinite veoma staru vešticu besnom.’ Gakanje je odjednom prestalo. Čak i ovde na Kredi, ime Gazdarice Vedervaks izazivalo je poštovanje. Njena reputacija proširila se nadaleko i naširoko, dalje i šire nego što je Baka Vedervaks imala naviku da lično putuje – patuljci u Ravnici Sto čak su imali ime za nju koje se prevodilo kao ‘Dolazi Sa Druge Strane Planine’. Ali Tifani, ponovo se znojeći, zapitala se zašto je Bakina mačka bila ovde. Obično se Ti motao oko kolibe Bake Vedervaks tamo u Lenkru, a ne skroz dole na Kredi. Veštice svuda vide predskazanja, naravno. Da li je ovo bila neka vrsta predznaka? Nešto u vezi sa onim što joj je Džini rekla? Ne po prvi put, zapitala se zašto se činilo da mačke mogu ovog trenutka da budu na jednom mestu, a onda gotovo u isto vreme, bi se pojavljivale negde drugde. 11 Čuo se krik bola mlade majke i Tifani stisnu zube i ponovo posveti pažnju poslu koji je radila. Veštice rade posao koji je pred njima, a ono što je bilo pred njom tog trenutka bila je mlada majka koja se borila i još jedna mala glava. ‘Jedno jako guranje, Mili, molim te. Ti imaš trojke.’ Milly groaned. ‘Još jedno. Malo,’ reče Tifani veselo, kada je devojčica stigla, neozleđena, prilično lepa za novorođenče i malena. Predala je malu devojčicu još jednom rođaku, i onda se stvarnost ponovo vratila. Dok je Tifani počinjala da čisti primetila je – pošto je primećivanje bilo osnovna stvar za nju kao vešticu – da je bilo mnogo više gukanja za dva dečaka nego na njihovu sestru. Bilo je dobro uvek prepoznavati takve stvari i sačuvati ih u sećanju tako da mali problem ne bi, jednog dana, postao veliki problem. Gospođe su izvukle porodičnu stolicu za porađanje za Mili, tako da je mogla svečano sedeti i primati čestitke gomile. Takođe su bili zauzeti čestitajući jedni drugima, mudro klimajući glavama zbog davanja saveta koji su, očigledno, bili pravi saveti pošto je tu bio dokaz. Dva snažna dečaka! Oh, i mala devojčica. Boce su bile otvorene, i dečko je poslat da ode preko polja i pronađe oca, koji je radio na ječmu zajedno sa njegovim ocem. Majka je blistala, posebno zbog toga što je mlada Mili tek nedavno postala gospođa Robinson, jer je Majka lupila nogom veoma, veoma snažno u vezi sa time i postarala se da mladi gospodin Robinson izvrši svoju dužnost prema njenoj devojci. U vezi sa tim nije bilo problema; uostalom, ovo je bilo selo, gde bi momak upoznao devojku, kao što je Mili upoznala svog verenika za Praščić, i priroda bi krenula svojim tokom, sve do trenutka kada devojčina majka ne primeti ispupčenje. Onda bi ona rekla svom suprugu, a njen suprug bi družeći se uz pintu piva porazgovarao sa dečakovim ocem, koji bi potom razgovarao sa dečakom. I obično je to uspevalo. Tifani je prišla starici koja je držala malu devojčicu. ‘Mogu li je videti samo na trenutak, molim, samo da vidim da li je ona, znate, da li je ona u redu?’ Prilično bezuba stara smežurana baba hitro je predala devojčicu. Uostalom, znala je da je Tifani, osim što je bila babica, bila veštica, a nikada ne možeš znati šta bi ti veštica mogla uraditi ako se nađeš sa pogrešne strane jedne. Kada je baba otišla da uzme svoj deo pića Tifani je 11 Ona to nije znala, ali pronicljivi mladi filozof u Efebi razmišljao je o istoj toj zagonetki, sve dok ga jednog jutra nisu pronaći – veći deo njega, u svakom slučaju – okruženog velikim brojem predućih, i veoma dobro nahranjenih, mačaka. Činilo se da niko nije želeo da nastavi njegove eksperimente nakon toga.

uzela dete u svoje ruke i šapnula joj obećanje tako tihim glasom da niko nije mogao čuti. Ovoj maloj devojčici je očigledno trebalo malo sreće u njenom životu. A sa srećom, sada, mogla bi imati nešto. Vratila ju je njenoj majci koja, činilo se, nije bila veoma impresionirana njome. Do sada, primetila je Tifani, mali dečaci su imali imena, ali devojčica nije. Zabrinuta zbog toga, Tifani reče, ‘Šta je sa vašom devojčicom? Zar ona ne može da ima ime?’ Majka je popreko pogledala. ‘Imenujte je po sebi. Tifani je lepo ime.’ Tifani je bila polaskana, ali to nije umanjilo brigu za bebu Tifani. Oni veliki, snažni dečaci dobijaće većinu mleka, pomislila je. Ali ne ako ona bude mogla učiniti nešto u vezi sa time, i tako je odlučila da će ovu neobičnu porodicu neko vreme posećivati skoro svake nedelje. Ovde nije bilo više ništa, osim da kaže, ‘Sve izgleda dobro, znate gde me možete pronaći, navratiću da vas vidim sledeće nedelje. Ako biste me izvinule, dame, moram da vidim i druge ljude.’ Nastavila je da se smeška, sve do trenutka kada je izašla iz kolibe i pokupila svoju metlu, a bela mačka skočila je na njenu ručku kao ukrasna figura. Svet se promenio, pomislila je Tifani – mogu to da osetim. Iznenada je uhvatila bljesak crvenog koji je pokazivao da Figls ili dva vrebaju iza bućkalice za mleko. Tifani je jednom, makar na samo nekoliko dana, bila kelda Nak Mak Figlsa, i to je stvorilo vezu među njima koja se nikada nije mogla raskinuti. I oni su uvek bili tu – stalno, stražareći nad njom, obezbeđujući da neko zlo ne priđe njihovoj velikoj maloj babi. Ali danas je nešto bilo drugačije. Ovo vrebanje nekako nije bilo njihovo uobičajeno vrebanje, i... ‘Oh, jao, jao,’ začuo se glas. Bio je to Ludi Vuli, Figl koji je bio negde drugde kada su mozgovi Figlsa – dovoljno mali za početak – bili deljeni. Iznenada je zaćutao uz ‘mmmpf ’ kada mu je Rob rukom poklopio usta. ‘Umukni, Vuli. Ovo je bablji posao, znaš,’ rekao je, iskoračio i stao ispred Tifani, vukući noge i vrteći svoj šlem od zečije lobanje u rukama. ‘To je velika baba,’ nastavio je. ‘Džini mi je rekla da pođem sa tobom...’ Sve dnevne ptice, šišmiši i sove noći znale su Tifani Ečing i nisu joj leteli na putu kada je žurila, i štap se kroz vazduh probijao ka Lenkru. Od Krede do malog kraljevstva bio je dug let i Tifani je shvatila da se njen um ispunjava nevidljivom sivom maglom, i u toj misli nije bilo ničega osim tuge. Mogla je osetiti u sebi kako pokušava da vrati vreme, ali čak ni najbolje veštice nisu to mogle. Pokušala je da ne razmišlja, ali teško je zaustaviti mozak da ne radi, ma koliko pokušavao. Tifani je bila veštica, a veštice su naučile da poštuju svoje slutnje, čak i ako su se nadale da ono čega se plaše nije istina. Bilo je rano veče kada je tiho spustila svoju metlu pored kolibe Bake Vedervaks, gde je uočila nepogrešivo zaobljeni oblik Nane Og. Starija veštica imala je kriglu od pinte u jednoj ruci i izgledala sivo. Mačka, Ti, skočila je momentalno sa metle i uputila se u kolibu. Nak Mak Figlsi su je sledili, učinivši da Ti potrči samo malo brže onako kako mačke potrče kada žele da to izgleda kao da je, oh da, to njihova odluka da ubrzaju i, oh ne, nije imalo nikakve veze sa malim crvenokosim figurama koje su se stopile sa senkama u kolibi. ‘Dobro je videti te, Tif,’ rekla je Nana Og.

‘Ona je mrtva, zar ne?’ reče Tifani. ‘Da,’ rekla je Nana. ‘Esmi je otišla. U snu, prošle noći, po svemu sudeći.’ ‘Znala sam to,’ reče Tifani. ‘Njena mačka je došla da mi kaže. I kelda je poslala Roba...’ Nana Og pogleda Tifani u lice i reče, ‘Drago mi je što vidim da ne plačeš, draga moja; to je za kasnije. Ti znaš šta je Baka želela: bez larme ili vikanja, i definitivno bez plakanja. Postoje druge stvari koje moraju prvo biti urađene. Možeš li pomoći, Tif? Ona je gore na spratu, a ti znaš kakve su stepenice.’ Tifani je ugledala pored stepeništa dugačku i tanku košaru koju je Baka napravila. Bila je gotovo iste veličine kao Baka. Bez njenog šešira, naravno. Nana reče, ‘Takva je Esmi, i to je to. Sve napravi sama sebi.’ Koliba Bake Vedervaks je u velikoj meri bila napravljena od škripanja, i ako si to želeo mogao si da odsviraš melodiju na njoj. Uz melodičnu pratnju stolarije, Tifani je sledila Nanu Og dok je ona stenjala i dahtala uz tesno malo stepenište koje se uvijalo kao zmija – Nana je uvek govorila da ti treba vadičep da prođeš kroz njega – dok nisu stigle do spavaće sobe i male, tužne samrtne postelje. Mogao je, pomislila je Tifani, to biti dečiji krevet, i tu je, pristojno položena, bila Baka Vedervaks lično, izgledajući kao da je upravo zaspala. A tu je takođe, na krevetu pored njene gazdarice, bila mačka Ti. Na Bakinim grudima bila je poznata kartica, i iznenadna pomisao pogodi Tifani kao grom. ‘Nano, ne očekujete da bi Baka mogla samo biti u Pozajmici, zar ne? Mislite li da dok je njeno telo ovde, njeno stvarno ja... negde drugde?’ Pogledala je u belu mačku sklupčanu u krevetu i sa nadom dodala, ‘U Tiju?’ Baka Vedervaks je bila ekspert u pozajmljivanju – prebacujući svoj um u neko drugo stvorenje, koristeći njegovo telo, deleći iskustva. 12 To je bilo opasno veštičarenje, za neiskusnu vešticu rizik da izgubi sebe u umu drugog i nikada ne vrati. I, naravno, dok je udaljena od svog tela, ljudi bi mogli dobiti pogrešnu ideju... Nana ćutke podignu karton sa Bakinih grudi. Gledale su zajedno u njega: Nana Og je okrenula karton dok se Tifanina ruka primicala zglobu Bake Vedervaks i – čak i sada, čak i ako joj je svaki atom nje kao veštice govorio da Baka više nije tu – deo nje koji je bio mlada devojka pokušavao je da oseti makar najmanji udarac života. 12 I njihove obroke. Neverovatno je koliko noć provedena kao sova, užinajući voluharice, može ostaviti zaista gadan ukus u tvojim ustima.

Na poleđini kartona, međutim, bila je naškrabana poruka koja je stavljala poslednju grančicu u pletenu korpu kod stepenica. Tifani tiho reče, ‘Nema više “verovatno”.’ A onda je ostatak poruke uleteo u njen mozak. ‘Šta? Šta je mislila sa “Sve ide Tifani...”?’ Njen glas se stišavao dok je gledala u Nanu Og, zbunjeno. ‘Da,’ reče Nana. ‘To je Bakin rukopis, sasvim dovoljno. Dovoljno dobro za mene. Ti dobijaš kolibu i okolnu zemlju, biljke i pčele i sve ostalo u kući. Oh, ali ona mi je uvek obećavala ružičasti bokal i lavor.’ Pogledala je u Tifani i nastavila, ‘Nadam se da ti ne smeta?’ Smeta? pomislila je Tifani. Nana Og pita mene da li mi smeta? Onda je njen um zazvonio na: dva vilajeta? Mislim, ne želim da živim sa svojim roditeljima... Ali to će biti mnogo putovanja... I glavna misao je pogodila kao grom. Kako ja mogu koračati stopama Bake Vedervaks? Ona je... bila... nesledljva! Nana ne bi postala starija veštica da nije usput naučila stvar ili dve. ‘Nemoj se previše uznemiravati oko sitnica, Tif,’ rekla je brzo. ‘To neće ništa rešiti i samo će te zbunjivati. Ima puno vremena kasnije za priču o tome... svemu tome. Sada moramo da nastavimo sa onim što mora biti urađeno...’ Tifani i Nana su se bavile mrtvima mnogo puta. Gore u Ramtopima, veštice su radile stvari koje su morale biti učinjene da bi se odlazeći pravilno predstavio u sledećem svetu – pomalo gadne stvari o kojima se nije govorilo, i druge sitnice kao što je otvaranje prozora da duša izađe. Baka Vedervaks je, zapravo, već otvorila prozor iako bi njena duša, pomislila je Tifani, verovatno mogla izaći i otići gde god da je želela. Nana Og podignu dva penija sa stočića i reče, ‘Ostavila ih je spremne za nas. Takva je Esmi, promišljena do samog kraja. Hoćemo li početi?’ Ožalošćena Nana je donela flašu trostruko destilisane breskovače Bake Vedervaks – samo za medicinsku upotrebu – iz perionice; rekla je da bi joj to moglo pomoći dok bude prolazila kroz rituale za njihovu sestru po zanatu, i mada su se bavili Bakom Vedervaks kao da je bila dragoceni dragulj, Nani Og piće nije pomagalo. ‘Ona dobro izgleda, zar ne?’ rekla je Nana posle nekoliko neprijatnih sitnica – i, hvala bogovima, Baka je još uvek imala sve svoje zube – bila je gotova i sa time. ‘Ovo je sramota. Uvek sam mislila da ću prva da odem, sa mojim pićem i sličnim, posebno sličnim. Uradila sam mnogo toga.’ Zapravo, Nana Og je uradila toliko svega, i obično se smatralo da je tako slobodnog uma da si ga mogao razvući iz pantalona i vezati kao maramu iznad glave.

‘Hoće li biti sahrana?’ upita Tifani. ‘Pa, ti znaš Esmi. Ona nije bila za takve stvari – nikad nije bila ona koja je sebe gurala napred13 – a mi veštice ne volimo mnogo sahrane. Baka ih je zvala larmom.’ Tifani je mislila o jedinoj veštičjoj sahrani na kojoj je bila. Pokojna Gospođica Izdaja, za koju je radila, želela je mnogo larme. Ona ni sama nije htela da propusti glavni događaj, pa je unapred poslala pozivnice. To je bilo... za pamćenje. Dok su stavljale Baku Vedervaks u krevet – kako je Baka to zvala – Nana je rekla, ‘Kraljici Magrat mora biti rečeno. Ona je trenutno u Genui sa Kraljem, ali usuđujem se da kažem da će stići što je pre moguće, sa svim onim vozovima i čime ne. Svi ostali kojima treba reći verovatno već znaju, zapamti moje reči. Ali prva stvar za sutra je, pre nego što dođu ovde, da mi sahranimo Esmi na način kako je želela, tiho i bez larme, u onoj pletenoj korpi ispod stepenica. Vrlo su jeftine te pletene korpe, i brzo se prave, govorila je uvek Esmi. A ti znaš Esmi, ona je tako štedljiva osoba – ništa ne rasipa.’ Tifani je provela noć na malom pomoćnom krevetu, koji je obično bio sklonjen u stranu kada nije bio potreban. Nana Og se smestila u stolicu za ljuljanje u prizemlju koja je škripala i cvilela svaki put kada bi se zaljuljala unapred. Ali Tifani nije spavala. Bio je to niz poluspavanja dok se mesečeva svetlost probijala u sobu, i svaki put kada bi otvorila oči tu je bila Ti, mačka, spavajući u podnožju Bakinog kreveta, sklupčana kao mali beli mesec. Tifani je mnogo puta ranije čuvala mrtve, naravno – bio je to običaj da odlazeća duša ima društvo noć uoči sahrane ili pokopa, kao da se ukazivalo da bi bilo šta moglo... vrebati: ova osoba je važna, i ovde postoji neko ko će obezbediti da se nikakvo zlo ne ušunja u ovo opasno vreme. Noćno škripanje stolarije sada je ispunilo sobu i Tifani, potpuno budna, slušala je kako telo Bake Vedervaks počinje da ispušta zvukove dok se smirivalo. Često sam ovo radila, rekla je sebi. To je ono što mi veštice radimo. Mi ne pričamo o tome, ali mi to radimo. Mi posmatramo mrtve pazeći da ništa loše ne dođe do njih iz tame. Mada, kako Nana reče, možda su živi oni koje treba posmatrati – uprkos onome što većina ljudi misli, mrtvi ne mogu nikoga povrediti. Šta sada da radim? razmišljala je u sitnim satima noći. Šta će se dogoditi sutra? Svet je naglavačke. Ja ne mogu zameniti Baku. Ni za sto godina. A onda je pomislila, Šta je mlada Esmeralda rekla kada joj je Nana Grajps rekla da je njen vilajet bio ceo svet? Okretala se i obrtala, a onda otvorila oči i naglo pogledala ka prozoru, ugledavši sovu koja je zurila u nju, a ogromne oči su se videle u mraku kao lampa koja vodi u sledeći svet. Još jedan predznak? Baka je volela sove... Sada su njene Druge Misli radile, razmišljajući o onome što je ona mislila. Ne možeš reći da nisi dovoljno dobra – nema veštice koja bi to ikada mogla reći, govorile su joj. Mislim, ti znaš da si prilično dobra, da; starije veštice znaju da si jednom izbacila Kraljicu Vilenjaka iz našeg sveta, i videle su kako prolaziš kroz kapiju sa košnicom. Sve su videle i da si se vratila. Ali da li je to dovoljno? umešale su se njene Prve Misli. Nakon... nakon što uradimo ono što treba uraditi, mogu samo obući svoje dodatne pantalone i otići kući na metli. U svakom slučaju moram otići, čak i ako preuzmem vilajet. Moram reći mojim roditeljima. I biće mi potrebna pomoć na Kredi... to će postati košmar ako budem htela da držim dva vilajeta odjednom. Ja nisam kao mačka... 13 Nikada nije imala potrebe. Baka Vedervaks bila je kao pramac broda. More se razdvajalo kada se ona pojavi.

I dok je tako razmišljala spustila je pogled, a tu je bila Ti koja je gledala u nju, ali ne samo gledala – prodornim pogledom kakav samo mačke mogu postići, i Tifani se činilo da to znači: Nastavi sa svojim poslom, ima puno da se uradi. Nemoj misliti o sebi. Misli na sve. Onda je umor konačno bio njen prijatelj, i Tifani Ečing imala je nekoliko sati sna. Škljocke su zvečale dok je vest o Baki Vedervaks odlazila ujutru niz liniju, i ljudi koji su dobijali poruku suočavali su se sa njom na različite načine. U radnoj sobi svoje vile, Gospođa Uholaža14 dobila je vest dok je pisala svoju sledeću knjigu o ‘Cvetnoj Magiki’ i dobila iznenadan osećaj pogrešnosti, da se svet poremetio. Stavila je odgovarajući izraz tuge na svoje lice i otišla da kaže svom mužu, starijem čarobnjaku, pokušavajući da sakrije svoju radost kada je shvatila šta to može značiti: ona, Gospođa Uholaža, postala je jedna od najstarijih veštica u Lenkru. Možda bi mogla poslednju devojku uvesti u tu staru kolibu u šumi? Njeno oštro lice postajalo je još oštrije dok je razmišljala koliko je magiknom može učiniti da izgleda uz pomoć nekoliko bajalica, vradžbina, runskih simbola, srebrnih zvezda, crnih somotskih zastora i – oh da, i najbitnije kristalne kugle. Pozvala je svoju najnoviju mladu pripravnicu da donese njen ogrtač i metlu, i navukla svoj najbolji par crnih čipkastih rukavica, one sa srebrnim simbolima prišivenim na vrhu svakog prsta. Trebalo je da bude primećena... U ‘Bofo prodavnici drangulija i šaljivih sitnica’, Ulica Desetog jajeta 4, Ank-Morpork – ‘Sve za vešticu u žurbi’ – gospođa Prust reče, ‘Kakva sramota, ali stara devojka je imala dobar život.’ Veštice nemaju vođe, naravno, ali svi su znali da je Baka Vedervaks bila najbolji vođa kojeg nikada nisu imale, tako da bi sada neko drugi morao da istupi napred i generalno upravlja vešticama. I da drži oko na onima koje su pomalo sklone kikotanju. Gospođa Prust spustila je veštačko kikotanje koje je uzela sa Izaberi kikotanje štanda, pogleda prema svom sinu Dereku i reče, ‘Sada će biti rasprave, ne zvala se ja Junis Prust. Ali sigurno će mlada Tifani Ečing biti ona koja dobija taj vilajet. Sve smo videle šta ona može. Svega mi, jesmo!’ A u sebi, ona reče, Idi na to, Tifani, pre nego što neko drugi to uradi. U palati, činovnik Drumknot žurio je sa Ank-Morporkškim Novostima ka Duguljastoj kancelariji gde je Lord Vetinari, Patricij grada, čekao svoju ukrštenicu za taj dan da stigne. Ali Vetinari je već znao novosti koje su važne. ‘Tamo će biti problema. Zapamtite moje reči, očekujem prepirku među ženama.’ Uzdahnuo je. ‘Neka ideja, Drumknote? Ko će se izdići na vrhu, šta mislite?’ Tapkao je vrh svog štapa dok je razmatrao svoje vlastito pitanje. ‘Pa, moj gospodaru,’ reče Drumknot, ‘glasina na škljockama je da će to verovatno biti Tifani Ečing. Prilično mlada.’ ‘Prilično mlada, da. Da li je dobra?’ upita Vetinari. ‘Verujem da je tako, gospodine.’ ‘Šta je sa onom ženom koju nazivaju Gospođa Uholaža?’ Drumknot se namrštio. ‘Sve pokazuje, gospodaru moj, da ona neće uprljati ruke. Mnogo nakita, crna čipka, vi znate tu vrstu. Dobro povezana, ali to je sve što mogu da kažem.’ 14 Izgovara se Uh-olaj.

‘Ah, da, sad kad ste mi rekli, video sam je. Nadmena i puna sebe. Ona vrsta koja ide po večernjim sedeljkama.’ ‘Kao i vi, moj gospodaru.’ ‘Da, ali ja sam tiranin, tako da je to posao koji, nažalost, moram da radim. Dakle, ova mlada dama Ečing – šta još znamo o njoj? Zar nije bilo nekih problema poslednji put kada je bila u gradu?’ ‘Moj gospodaru, Nak Mak Figlsi su joj veoma privrženi i ona njima. Oni smatraju sebe njenom počasnom stražom u svim prilikama.’ ‘Drumknote.’ ‘Da, moj gospodaru?’ ‘Upotrebiću reč koju nisam ranije koristio. Prokleti! Ne želimo ponovo Figlse ovde. Ne možemo to priuštiti!’ ‘Malo verovatno, moj gospodaru. Gazdarica Ečing ih drži u ruci i verovatno neće želeti da ponovi događaje iz njene poslednje posete koji, uostalom, nisu imali dugoročne posledice.’ ‘Nije li Kraljeva Glava postala Kraljev Vrat?’15 ‘Da, zaista, moj gospodaru, ali to se zapravo pokazalo kao dobrodošla promena za mnoge, najviše od svih krčmaru, koji još uvek zarađuje bogatstvo od turista. Čak je i u vodiču.’ ‘Ako ona ima Nak Mak Figlse na svojoj strani, onda je snaga sa kojom treba računati,’ razmišljao je Vetinari. ‘Mlada dama je takođe poznata kao promišljena, korisna i mudra.’ ‘Bez netrpeljivosti? Želeo bih da mogu isto reći za Gospođu Uholažu. Hmm,’ reče Vetinari, ‘moramo držati oko na njoj...’ Mastrum Ridkali, Arhirektor Nevidljivog Univerziteta, gledao je u zid svoje spavaće sobe i ponovo plakao, i kada je napokon ustao pozvao je Pondera Stibonsa, čarobnjaka koji je bio njegova desna ruka. ‘Ova škljocka potvrđuje ono što vam je Heks rekao, gospodine Stibons,’ kazao je tužno. ‘Veštica Esmi Vedervaks od Lenkra, mnogima poznata kao Baka Vedervaks, je umrla.’ Arhirektor je izgledao malo postiđeno. U krilu mu je bilo svežanj pisama koja je prevrtao iznova i iznova. ‘Imali smo vezu, vidite, kada smo oboje bili mladi, ali ona je želela da bude najbolja od svih veštica, a ja sam se nadao da ću jednog dana biti Arhirektor. Nažalost po nas, naši snovi su postali stvarnost.’16 ‘Oh bože, gospodine. Želite li da vam uredim planove tako da možete prisustvovati sahrani? Biće sahrane, pretpostavljam...’ ‘Gospodine Stibons, planovi su prokleti. Ja odlazim sada. Odmah.’ ‘Uz svo poštovanje, Arhirektore, moram vam reći, gospodine, da ste obećali dolazak na sastanak sa Cehom računovođa i lihvara.’ ‘Te tvrdice! Recite im da imam neodložne međunarodne poslove kojima moram da se pozabavim.’ 15 Jedini poznati slučaj da su Figlsi ponovo izgradili pab koji su ispraznili do kraja i srušili. Ponovo izgrađena verzija, međutim, bila je suprotno okrenuta. Zajedno sa velikim zrelim čirom na vratu o kojem je reč. 16 To dokazuje da snovi koji se ostvaruju nisu uvek pravi snovi. Da li nošenje staklenih papuča donosi lagodan život? Ako se sve što dotaknete pretvori u čokoladu, neće li stvari postati malo... lepljive?

Ponder je oklevao. ‘To nije sasvim tačno, zar ne, Arhirektore.’ Ridkali uzvrati sa, ‘Oh, da, jeste!’ Pravila su bila za druge ljude. Ne za njega. Niti su, pomislio je sa bolom, ona bila za Esmi Vedervaks... ‘Koliko vremena radite za Univerzitet, mladiću?’ proderao se na Stibonsa. ‘Prikrivanje je naša roba u trgovini. Sada idem da uzmem svoju metlu, gospodine Stibons, i ostaviću ovo mesto u vašim veoma sposobnim rukama.’ A u onom... drugom svetu, koji je parazitirao prikačen svojim malim kukama za kamena vrata, vilenjak je smišljao svoje planove. Planirao je otimanje kontrole Zemlje Vilenjaka od Kraljice koja nikada nije potpuno povratila svoje moći nakon ponižavajućeg poraza od ruke mlade devojke zvane Tifani Ečing. Nameravao je da se ustremi, da iznenada iskoči kroz kapiju koja će – barem neko vreme – biti veoma tanka. Moćna baba im više nije stajala na putu. A oni na tom svetu bili su ranjivi. Oči Lorda Graška zablistaše i njegov um se ispunio prekrasnim slikama žrtava, zadovoljstvima surovosti, divotama zemlje u kojoj se vilenjaci mogu još jednom igrati sa novim igračkama. Kada bude pravi trenutak...

POGLAVLJE 4 Zbogom – i dobrodošla Spuštanje tela Bake Vedervaks niz zavojito stepenište sa malenim stepenicima u malu kolibu sledećeg jutra nije olakšao veliki vrč jabukovače koji je Nana Og brzo ispraznila, ali ipak su uradile to bez udaranja. Pažljivo su položile Bakino telo u pleteni kovčeg, a Tifani je otišla do štale da donese kolica i ašove dok je Nana Og hvatala dah. Onda su, zajedno, nežno podigle korpu na kolica i položile ašove sa obe strane. Tifani je podigla ručke kolica. ‘Ti sada ostani ovde, Robe,’ rekla je Figlu kada se on i njegova mala družina pojavili iz svojih skrovišta i postrojili pred njom. ‘Ovo je bablja stvar, znaš. Ti mi ne možeš pomagati.’ Rob Biloko vukao je stopalima po zemlji. ‘Ali ti si naša baba, i znaš da Džini–’ počeo je. ‘Robe Biloko.’ Tifanin čelični pogled prikovao ga je za zemlju. ‘Ti se sećaš glavne babe? Bake Vedervaks? Da li želiš da se njena senka vrati i... kaže ti šta ćeš raditi večno i zauvek?’ Počelo je grupno stenjanje i Ludi Vuli se povukao, cvileći. ‘Onda shvati ovo: ovo je nešto što mi babe moramo uraditi među nama.’ Okrenula se ka Nani Og, odlučno. ‘Kuda idemo, Nano?’ ‘Esmi je označila mesto u šumi, Tif, gde je želela da bude položena,’ odgovorila je Nana. ‘Prati me, znam gde je to.’ Bašta Bake Vedervaks bila je tik uz šumu pored, ali za Tifani je to bilo dugo putovanje pre nego što su stigle u srce šume gde se nalazio štap zaboden u zemlju, sa crvenom trakom privezanom na vrhu. Nana je pružila Tifani ašov i njih dve zajedno počeše da kopaju na svežem jutarnjem vazduhu. To je bio težak posao, ali Baka je dobro izabrala svoje mesto i zemlja je bila meka i rastresita. Rupa je konačno iskopana – uglavnom, mora se reći, od strane Tifani – Nana Og, znojeći se kao konj (prema njoj), odmarala se na dršci svog ašova i pijuckala iz svoje boce dok je Tifani privlačila kolica. Lagano su položile pletenu korpu u rupu i onda se odmakle na trenutak.

Bez izgovorene reči, zajedno, svečano su se naklonile Bakinom grobu. A onda su ponovo uzele lopate i počele vraćati zemlju nazad. Tup-tup! Tup-tup! Zemlja se nagomilavala preko ispletenog pruća sve dok jedino što se moglo videti nije bila zemlja, i Tifani je posmatrala kako teče u nju dok poslednja mrvica nije prestala da se pomera. Dok su poravnavale svežu humku Nana je rekla Tifani kako je Baka rekla da ona želi da bude bez urni, bez oltara i definitivno ne nadgrobni spomenik. ‘Sigurno bi trebalo da bude kamen,’ reče Tifani. ‘Ti znaš kako jazavci, miševi i ostala stvorenja mogu podići zemlju. Čak iako mi znamo da kosti nisu njene, hoću da budem sigurna da ništa nije iskopano do...’ Oklevala je. ‘Do kraja vremena?’ reče Nana. ‘Vidi, Tif, Esmi mi je rekla da ti kažem, ako želiš da vidiš Esmeraldu Vedervaks, onda samo pogledaj unaokolo. Ona je ovde. Nas veštice ne oplakuju jako dugo. Mi smo zadovoljne sa srećnim uspomenama – one su tu da bi ih negovali.’ Sećanje na Baku Ečing iznenada zablista u Tifaninom umu. Njena vlastita Baka nije bila veštica – iako je Baka Vedervaks bila veoma zainteresovana da čuje sve o njoj – ali kada je Baka Ečing umrla njena pastirska koliba je bila spaljena, a njene kosti su otišle dole u brdo, šest stopa duboko u kredu. Onda je busen vraćen nazad i mesto su označavali samo gvozdeni točkovi kolibe. Ali to je sada bilo sveto mesto, mesto za sećanja. I ne samo za Tifani. Nijedan pastir nikada nije prošao da ne pogleda u nebo i pomisli na Baku Ečing, koja je lutala tim brdima iz noći u noć, šarajući svojom lampom u tami. Njeno klimanje glavom u znak odobravanja značilo je sve na Kredi. Ovo mesto u šumi, shvatila je Tifani, moglo bi biti isto. Blagosloveno. Bio je to lep dan za ovo, mislila je, ako ikada postoji takva stvar kao što je dobar dan za umreti, dobar dan da budeš pokopan. Sada su ptice pevale iznad njih, i čulo se meko šuškanje u žbunju, i svi zvuci šume koji pokazuju da se život i dalje živi izmešan sa dušama mrtvih u šumskom rekvijemu. Sada je cela šuma pevala za Baku Vedervaks. Tifani ugleda lisicu koja se prišunjala, poklonila i onda pobegla jer je stigao divlji vepar, sa svojom porodicom prasića. Onda je došao jazavac, ne obraćajući pažnju na one koji su stigli ranije, i on je ostao, a Tifani je bila zapanjena kada se stvorenje za stvorenjem smestilo pored groba i sedela su tamo kao da su kućni ljubimci. Gde je Baka sada? pitala se Tifani. Može li deo nje još uvek biti... ovde? Poskočila je kada je nešto dotaklo njeno rame; ali bio je to samo list. Tada, duboko u sebi, znala je odgovor na svoje pitanje: Gde je Baka Vedervaks? Bio je: Ona je ovde – i svuda. Na Tifanino iznenađenje, Nana Og je tiho plakala. Nana uze još jedan gutljaj iz svoje boce i obrisa oči. ‘Plakanje ponekad pomaže,’ rekla je. ‘Nema sramote u suzama za onima koje si voleo. Ponekad se setim nekog od mojih muževa i prolijem suzu ili dve. Uspomene su tu da budu čuvane, i nije dobro bolovati zbog njih.’ ‘Koliko muževa si ti zapravo imala, Nano?’ upitala je Tifani. Činilo se da Nana broji. ‘Tri svoja, i recimo samo da mi je ponestalo prstiju za ostale, takoreći.’ Ali sada se smeškala, možda se prisećajući veoma dragog muža, a onda, iskočivši iz prošlosti, odjednom je opet bila uobičajeno vesela. ‘Hajde, Tif,’ rekla je, ‘idemo nazad u tvoju kolibu. Kao što sam uvek govorila, pristojna buđenja ne dešavaju se sama po sebi.’

Dok su se vraćale prema kolibi, Tifani je postavila Nani pitanje koje joj je gorelo u mislima. ‘Šta mislite da će se sledeće dogoditi?’ Nana pogleda u Tifani. ‘Na šta misliš?’ ‘Pa, Baka nije bila baš glavna veštica... izuzev što većina ljudi misli da jeste...’ ‘Ne postoji takva stvar kao što je glavna veštica, Tif, ti to znaš.’ ‘Da, ali... ako Baka nije više ovde, da li vi postajete ne-glavna-veštica?’ ‘Ja?’ nasmejala se Nana Og. ‘Oh ne, draga, ja sam imala veoma dobar život, ja, mnogo dece, mnogo muškaraca, mnogo zabave i, da, kakvih veštica ima, ja sam prilično dobra. Ali ja nikada nisam mislila da zakoračim u Esmine cipele. Ikada.’ ‘Pa, ko je onda? Neko to mora.’ Nana Og je mrko pogleda i reče, ‘Baka nikada nije rekla da je bolja od drugih. Ona bi samo nastavila po svome i pokazala im, a ljudi su sami zaključivali. Zapamti moje reči, starije veštice će se vrlo brzo sastati da razgovaraju o tome, ali ja znam koga bi Baka izabrala – i to je isto što bih i ja uradila.’ Stala je i za trenutak izgledala ozbiljno. ‘To si ti, Tif. Esmi ti je ostavila svoju kolibu. Ali i više od toga. Ti moraš zakoračiti u cipele Bake Vedervaks ili će neko drugi manje kvalifikovan pokušati i učiniti to!’ ‘Ali – ja ne mogu! I veštice nemaju vođe! Ti si upravo to rekla, Nano!’ ‘Da,’ reče Nana. ‘A ti moraš biti prokleto najbolji vođa kojeg mi nemamo. Ne gledaj tako postrance u mene, Tifani Ečing. Samo razmisli o tome. Ti nisi pokušala to da zaradiš, ali si zaradila to, i ako ne veruješ meni, veruj Baki Vedervaks. Rekla mi je da si ti jedina veštica koja ozbiljno može zauzeti njeno mesto, one noći kada si trčala sa onim divljim zecom.’ ‘Nikada mi ništa nije rekla,’ reče Tifani, izneda se osećajući veoma mladom. ‘Pa, nikada ti ne bi ništa rekla, naravno da ne bi,’ reče Nana. ‘To nije Esmin način, i ti to znaš. Ona bi mogla zagroktati, i možda rekla, “Dobro urađeno, devojko.” Njoj su se sviđali ljudi koji znaju svoju vlastitu snagu – a tvoja snaga je ogromna.’ ‘Ali, Nano, ti si starija, iskusnija od mene – ti znaš mnogo više!’ ‘I ponešto od toga želim da zaboravim,’ odgovori joj Nana. ‘Ja sam previše mlada,’ jadikovala je Tifani. ‘Da nisam veštica, još uvek bih razmišljala samo o momcima.’ Nana Og je gotovo skočila na nju. ‘Ti nisi previše mlada,’ rekla je. ‘Godine nisu ono što je ovde važno. Baka Vedervaks mi je govorila da si ti ona koja treba da se bavi budućnošću. A biti mlad znači da imaš mnogo budućnosti.’ Šmrcnula je. ‘Mnogo više od mene, to je sigurno.’ ‘Ali to tako ne funkcioniše,’ rekla je Tifani. ‘To treba da bude starija veštica. Tako mora biti.’ Ali njene Druge Misli uskočiše joj u glavu, izazivajući je. Zašto? Zašto ne bi radili stvari drugačije? Zašto bismo trebali sve raditi kao što se to uvek radilo pre? I nešto unutar nje iznenada se oduševilo izazovom. ‘Uh!’ uzvratila je Nana. ‘Ti si plesala sa divljim zecom da spaseš živote svojih prijatelja, moja devojko. Da li se sećaš da si bila tako... besna da si pokupila komadić kremena i pustila ga da ti curi između prstiju kao da je bio voda? Sve starije veštice su bile tamo, i skinule su svoje šešire pred tobom. Tobom! Šešire!’ Zaputila se prema kolibi, nakon još samo jedne rečenice. ‘I zapamti, Ti je izabrao tebe. Ta mačka tamo, ona je otišla kod tebe kada je Esmi otišla.’ A tamo je bila bela mačka, sedeći na panju stare breze, ulepšavajući se, i Tifani se zapitala. Oh, da, zapitala se.

Tek što su se vratile u kolibu raščupani, ali veoma veliki čarobnjak, pokušavao je da sleti svojom metlom pored šupe za koze. ‘Dobro je što ste došli, Mastrume,’ povika Nana Og preko bašte, dok je gospodin popravljao svoju odeću, pažljivo gazio pored bilja i skidao svoj šešir pred njima – Tifani je sa zadovoljstvom primetila da je privezan za njegovu glavu uzicom. ‘Tif, ovo je Mastrum Ridkali, Arhirektor Nevidljivog Univerziteta.’ Tifani je srela samo jednog ili dva čarobnjaka, i oni su uglavnom bili od one vrste koja se oslanjala na haljinu, špicasti šešir i palicu da bi izgledali važno, nadajući se da nikada neće morati da urade bilo šta magično. U skladu sa tim, Ridkali je izgledao potpuno isto – brada, velika palica sa dugmetom na vrhu, špicasti šešir... čekaj, špicasti šešir sa samostrelom uguranim u traku na šeširu? Veštica u njoj se odmakla i pažljivo posmatrala. Ali Ridkali uopšte nije bio zainteresovan za nju. Na njeno zaprepašćenje, činilo se da je Arhirektor zapravo plakao. ‘To je istina, onda, Nano? Ona je zaista otišla?’ Nana mu je dala maramicu i dok je on bučno duvao u nju ona prošapta Tifani, ‘On i Esmi su bili, pa, znaš, dobri prijatelji kada su bili mlađi.’ Namignula je. Arhirektor je izgledao slomljeno. Nana mu je pružila bocu. ‘Moja čuvena medicina, vaša milosti. Najbolje je popiti u jednom velikom gutljaju. Pravi tretman za tugu, zaista. Kad god sam malo nesigurna u sebe ja popijem dosta toga. Samo za medicinsku upotrebu, naravno.’ Arhirektor je uzeo bocu, potegao nekoliko gutljaja odjednom i onda je pružio Nani. ‘Ovo je za Esmeraldu Vedervaks i izgubljene budućnosti,’ rekao je glasom prepunim tuge. ‘Možda svi mi ponovo krenemo!’ Skinuo je svoj šešir, odvrnuo špicasti deo i izvukao malu bocu brendija i šolju. ‘Za vas, gospođo Og,’ rekao je. ‘A sada, mogu li je videti, molim vas?’ ‘Mi smo je već položili, tamo gde je želela da počiva,’ reče Nana. ‘Znate kako je to. Nije želela gužvu.’ Ona pogleda u njega, i nastavi, ‘Veoma mi je žao zbog toga, Mastrume, ali mi ćemo vas odvesti do mesta gde je sada. Tifani, zašto nas ne bi ti povela?’ I tako je najvažniji čarobnjak na svetu s puno poštovanja sledio Tifani i Nanu Og kroz šumu do poslednjeg počivališta najvažnije veštice na svetu. Drveće je okruživalo mali proplanak prepun ptica koje su pevale za svoju dušu. Nana i Tifani su zastale dozvoljavajući čarobnjaku trenutak privatnosti pored groba. On uzdahnu. ‘Hvala vam, Gazdarice Og, Gazdarice Ečing.’ Onda se Arhirektor okrenuo ka Tifani i dobro je pogledao. ‘U ime Esmeralde Vedervaks, draga moja, ako vam ikada bude potreban prijatelj, možete me pozvati. Biti najvažniji čarobnjak na svetu mora značiti nešto.’ Zastao je. ‘Čuo sam za vas,’ rekao je, a na njen uzdah je dodao, ‘Ne, nemojte biti iznenađeni. Vi morate znati da čarobnjaci... motre na ono šta veštice rade. Mi znamo kada je magija uznemirena, kada se nešto... događa. I tako sam čuo za kremen. Da li je to istina?’ Njegov glas je sada bio grub – čoveka koji nije ćaskao, samo ozbiljno razgovarao i to snažnim glasom. ‘Da,’ reče Tifani. ‘Sve to.’ ‘Svega mi,’ reče Ridkali. ‘Sada sam siguran da će vaša budućnost biti, dozvolite da kažem, veoma raznolika. Mogu da vidim znakove u vama, Gazdarice Tifani Ečing – i ja poznajem mnoge moćne ljude, ljude koji imaju toliko moći da ih ne moraju koristiti. Vi još uvek niste na svom vrhuncu, ja to vidim u vama, i zato se pitam šta ćete učiniti sledeće.’ Onda je

spustio glavu i produžio, ‘Da li biste me, dame, sada ostavile samog sa mojim osećanjima. Siguran sam da mogu pronaći put nazad do kolibe.’ Kasnije, Arhirektor je odšetao do svoje metle i Tifani i Nana Og posmatrali su ga kako nestaje u pravcu Ank-Morporka. Sama metla se ljuljala dok se podizao iznad drveća u završnom pozdravu. Nana se osmehnu. ‘On je čarobnjak. Može biti trezan kada mu se sviđa, a ako neće, pa, može dovoljno dobro da leti na metli sa brendijem ili dva u sebi. Na kraju krajeva, gore nema mnogo toga u šta može udariti!’ Kako je jutro napredovalo, sve više i više ljudi dolazilo je do male kolibe kako bi odali počast. Vesti su se širile, i činilo se da je svako želeo da ostavi poklon za Baku Vedervaks. Za vešticu koja je uvek bila tu za njih, čak i ako im se nije zaista sviđala. Esmi Vedervaks nije radila lepo. Ona je radila ono što je trebalo. Ona je bila tu za njih uvek kada su dolazili u kolibu da je pozovu, izlazila je bez obzira na doba dana ili noći kada su je tražili (a ponekad i kada nisu, što nije uvek bilo baš ugodno), i nekako im je davala osećaj... sigurnosti. Doneli su šunke i sireve, mleko i turšiju, džemove i pivo, hleb i voće... Takođe se činilo da metle dolaze odasvud kroz drveće, a nije bilo ničega što je veštica cenila više od malo besplatne hrane – Tifani je uhvatila jednu stariju vešticu kako pokušava da nagura celo pile u svoje pantalone. I dok su se veštice pojavljivale, seljani su počeli da se osipaju. Nije trebalo biti u blizini toliko veštica. Zašto rizikovati? Niko nije želeo da bude pretvoren u žabu – uostalom, ko bi onda pokupio žetvu? Počeli su sa izvinjavanjem i odlaskom, sa onima koji su uživali u čuvenim koktelima Nane Og i odlazili prilično teturavo. Nijedna od veštica nije bila pozvana, ali Tifani se činilo da su bile privučene ovamo, baš kao Arhirektor. Pojavila se čak i Gospođa Uholaža. Došla je kočijom i dvopregom, zajedno sa crnim perjanicama, a ruke su joj zveckale od narukvica i medaljona – kao da je udaračka sekcija orkestra iznenada pala sa litice – dok je njen šešir bio iskićen srebrnim zvezdama. Njen suprug se vukao pored nje. Tifani oseti sažaljenje prema tom čoveku. ‘Zdravo, sestre, i neka nas rune štite ovom važnom prilikom,’ objavila je Gospođa Uholaža, taman dovoljno glasno da je čuju preostali seljani – ona je volela da reklamira svoje veštičarstvo. Uputila je Tifani dug pogled, koji je razljutio Nanu Og. Nana je napravila najmanji mogući naklon, a onda se okrenula i rekla, ‘Vidi, Tifani, tu je Agnes Nit. Pozdrav, Agnes!’ Agnes – veštica sa strukom koji je nagoveštavao da ima sličan stav prema jelu kao Figlska kelda – ostala je bez daha, govoreći, ‘Bila sam na turneji sa Stakpolovim Mnogo zbrke oko svačega. Bila sam u Kvirmu kada sam čula i došla sam najbrže što sam mogla.’ Tifani nije ranije srela Agnes, ali iz jednog pogleda na njeno osećajno lice i dobrodušni osmeh mislila je da će se zaista dobro slagati sa njom. Onda se zaista obradovala kada se teturajuća metla spustila i čula poznato ‘Ovaj’ njene prijateljice Petulije. ‘Ovaj, Tifani, čula sam da si ovde. Ovaj, da li želiš da ti pomognem oko pravljenja sendviča?’ ponudila je Petulija, mašući velikom tablom slanine dok je sletala. Petulija je bila udata za uzgajivača svinja i bila proglašena za najboljeg smarača svinja u Lenkru. 17 Ona je takođe bila jedna od Tifaninih najboljih prijateljica. 17 Smaranje svinja uštedelo je mnogo gadnog skičanja. Smarač svinja, kao Petulija, pričao bi svinjama sve dok one ne bi jednostavno umrle od dosade.

‘Dimiti je takođe ovde, i, ovaj, Lusi Vorbek,’ nastavila je Petulia – ‘ovaj’ je uvek postajalo gore kada je bila u društvu drugih veštica; zapanjujuće, ona nikada nije koristila tu reč kada je smarala svinje, što je govorilo nešto o Petuliji i svinjama. Tifani i unuci Nane Og postavili su neke improvizovane stolove. Uostalom, svi znaju čemu služi sahrana, a većina ljudi voli da jede i pije bez obzira na priliku. Bilo je i muzike, i uz sve to i Agnesin nebeski glas. Pevala je ‘Kolumbininu žalopojku’, i dok je taj mekani zvuk lebdeo preko krova i u šumi iza, Nana je rekla Tifani, ‘Taj glas mogao bi naterati drveće da zaplače.’ A tu je bilo i plesanja, bez sumnje potpomognutog pivom Nane Og. Nana Og umela je da natera svako društvo da peva i pleše. To je bio dar, pomislila je Tifani. Nana je mogla razveseliti groblje ako bi se odlučila na to. ‘Bez tužnih lica zbog Bake Vedervaks, molim,’ objavila je Nana. ‘Imala je dobru smrt kod kuće, baš kakvu svako može poželeti. Veštice znaju da ljudi umiru; i ako uspeju da umru nakon dugog vremena, ostavljajući svet bolji nego što su ga pronašle, pa onda je to sigurno razlog za sreću. Sve ostalo će se samo srediti. Sada, plešimo! Ples čini da se svet okreće. I okreće se još brže sa kapljicom mog domaćeg alkohola u sebi.’ Gore na krovu Bakine kolibe, ljuljajući se na izdancima malih stabala koja su izrasla iz slame, Nak Mak Figlsi – Rob Biloko, Ludi Vuli, Veliki Jan i gajdaš, Stvarno Mali Bili Velikobradi – bili su saglasni sa poslednjim delom te izjave, mada su zadržali ples za kasnije, ipak. Ostali su uglavnom van pogleda, primetile su ih samo jedna ili dve veštice koje su imale bolje zapažanje, ali sada su sišli dole u perionicu gde je Tifani počinjala ono što su stare, mnogo starije veštice uvek očekivale da će mlađe devojke uraditi – raščišćavanje. Starije veštice počele su da se okupljaju napolju; bilo je vreme da se razgovara o imenovanju naslednika vilajeta Bake Vedervaks, a Tifani je želela da se drži dalje od toga dok je razmišljala šta bi mogla reći. Dok su tužni tonovi mišijih gajdi Stvarno Malog Bilija Velikobradog stvarali tihu žalopojku za dušu babe od baba, ostali Figlsi započeli su pljačkanje svih ostataka onoga što su veštice propustile. ‘Avaj, sirota Baka, znao sam je dobro,’ uzdahnu Veliki Jan, natežući iz boce Nanine domaće brlje. ‘Ne, ti nisi,’ prasnu Tifani. ‘Samo Baka Vedervaks je zaista znala Baku Vedervaks.’ Dan je bio još uvek previše bolan za nju, a veštice napolju činile su je nervoznom. ‘Ha, ha,’ nasmejao se Ludi Vuli. ‘To nisam bio ja, ovaj put, Robe. Nisam ja stavio čizmu u to. Ja sam video da je baba bila uznemirena, Robe, nisam li?’ ‘Staviću moju čizmu u tvoje lice ako ne umukneš,’ zarežao je Veliki Jan. Pili su i jeli, odložili plesanje, ali nije li bilo vreme za malo tuče? Stisnuo je pesnice, ali onda se iznenada povukao kad su Tifanine prijateljice ušle u perionicu. ‘Mislim da ćeš to biti ti, Tifani,’ prošaptala je Dimiti, bockajući je u leđa. ‘Nana Og je upravo ustala i pita za tebe. Bolje je da izađeš tamo.’ ‘Napred, Tif,’ nagovarala je Petulija. ‘Svi znaju, ovaj, šta Baka Vedervaks misli o tebi...’ I tako, gurana i vučena od strane svojih prijateljica, Tifani napusti perionicu, ali je stajala pored zadnjih vrata kolibe, neodlučna da napravi poslednji korak. Da podnese zahtev. Ovo je bila Bakina koliba, još uvek je osećala. Čak iako je odsustvo Bake počela da oseća kao veliku

rupu u vazduhu oko nje. Tifani pogleda dole u svoja stopala; Ti se motala oko njenih nogu, savijajući leđa i trljajući svoju tvrdu glavicu o Tifanine čizme. Napolju, neke od veštica gledale su u Nanu Og, koja je govorila, ‘Da, dame, Esmi nam je rekla ko će biti njen naslednik.’ Okrenula se i pokazala Tifani da priđe bliže. ‘Želela bih da sam bila tamo,’ dodala je, ‘kada je Nana Grajps stvorila od Esmi Vedervaks vešticu. Vi mislite da od one koja vas učini vešticom zavisi kakva vrsta veštice ćete postati, ali svi mi moramo pronaći svoj vlastiti put, kao što idemo tim putem. Baka Vedervaks je uvek bila svoja vlastita veštica – nikada samo još jedna Nana Grajps. I mada mislim da mi svi možemo da govorimo za sebe, ljudi kao Arhirektor, i Lord Vetinari, i neko kao što je Ispodnička Kraljica patuljaka – pa, oni žele ponekad da znaju mogu li govoriti sa nekim ko govori, zvanično, za sve veštice. I prilično sam sigurna da su oni gledali u Esmi kao taj glas veštičarenja. Tako bi i mi trebali takođe da slušamo njen glas. I ona mi je rekla ko treba da bude njen naslednik. Da, i napisala to na ovom ovde kartonu.’ Nana je mahala kroz vazduh kartonom koji je Baka Vedervaks ostavila na svojim grudima. Neko je očigledno izneo ideju da Gospođa Uholaža preuzme vilajet – ili je Gospođa Uholaža iznela mogućnost da njen zadnji učenik dobije kolibu. Nana je zurila u nju, i sada nije bilo ni traga od vesele veštice u njoj, oh ne. ‘Letis Uholaža samo pravi sjajne stvarčice za njene želela-bih-da-budem veštice!’ naglasila je. Ignorisala je ‘Humf’ Gospođe Uholaže dok je nastavljala, ‘Ali Tifani Ečing – da, sestre, Tifani Ečing – mi smo sve videle šta ona može. To nisu svetlucavi medaljoni. Nisu knjige. To znači biti veštica do kosti u tami, i suočiti se sa tugom i suzama! To znači biti prava. Esmi Vedervaks je znala to, znala je to svakom koskom u svom telu. A takva je Tifani Ečing, i ovaj vilajet je njen.’ Tifani je uzdahnula dok su ostale veštice okretale pogled ka njoj. A kada je počelo mrmljanje ona oklevajući zakorači napred. Onda Ti mjauknu, krik proseče kroz mrmljanje gomile, i bela mačka ponovo stade pored Tifani. Iznenada se začulo zujanje u vazduhu, i pčele su takođe bile tu. Tekle su iz košnica Bake Vedervaks, kružile oko Tifani kao oreol, krunisale je, i roj i devojka stajali su na pragu kolibe, a Tifani je ispružila svoje ruke da bi se pčele smestile duž njih i poželele joj dobrodošlicu kući. I nakon toga, tog užasnog dana kada je izrečeno zbogom veštici nad vešticama, nije bilo više rasprave kad je Tifani Ečing postala u svim očima veštica koju treba slediti.

POGLAVLJE 5 Menjanje sveta Kraljica Vilenjaka uzbuđeno je sedela na dijamantskom tronu u svojoj palati, okružena dvoranima, siročićima i izgubljenim dečacima, i jezivim stvorenjima bez imena – svim otpadom vilenjačkog naroda. Odlučila je da danas zablista. Večna sunčeva svetlost sijala je kroz izvanredno izrezbarene kamene prozore izbušene tačno da pogađaju sitne dragulje na njenim krilima, tako da su nežne duge svetlosti plesale oko publike dok se kretala. Okupljeni dvorani obučeni u čipkom oivičeni baršun i perje bili su skoro, ali ne sasvim, jednako predivno obučeni. Oči joj kliznuše u stranu, uvek oprezne prema postupcima njene gospode i dama. Da li je ono Lord Lankin tamo u uglu sa Lordom Slačicom? Šapuću... I gde je bio Lord Graško? Jednog dana, pomislila je, mogla bi imati njegovu glavu na stubu! Uopšte mu nije verovala, a njegov glamur je odnedavno bio jak, sjajan gotovo kao njen vlastiti. Ili, podsetila se sa gorčinom, sjajan kao njen vlastiti kakav je bio... ranije. Pre nego što je ona mlada veštica – Tifani Ečing – došla u Zemlju Vilenjaka i ponizila nju. U poslednje vreme osećala je podrhtavanje između njihova dva sveta, shvatajući da se sve pomera, ivice postaju zamućenije. Mekše. Neki od jačih vilenjaka su se čak provlačili s vremena na vreme praveći sitne pakosti. Možda bi mogla uskoro povesti vilenjake u propisnu pljačku... i dovesti još jedno dete sa kojim će se igrati. Osvetiti se veštici Ečing. Na tu pomisao Kraljica se osmehnu, oblizujući usne i naslađujući se zabavom koja je pred njom. Ali sada su tu bile neke zabrinjavajuće vesti kojima se trebalo pozabaviti. Goblini! Puki crvi, koji bi trebali biti zahvalni ako bi vilenjački gospodin ili dama čak i pogledali prema njima, ali koji su sada glupo odbijali da ispune njen zahtev. Mogla bi im svima pokazati, mislila je. Lordovi Lankin, Slačica, Graško – svi će videti koliko je ponovo moćna. Videli bi kako dovodi u red tu goblinsku prljavštinu... Ali gde je bio Graško?

Goblinski zatvorenik doveden je u dvoranu za prijem pod stražom. Čitav efekat bio je vizuelno zapanjujući, razmišljao je jetko goblin. Baš kao što bi vilenjački dvor izgledao u knjizi bajki za ljudsku decu. Dok ne bi pogledao u lica i shvatio da nešto nije bilo sasvim u redu sa očima i izrazima lica predivnih stvorenja na kulisama. Kraljica je neko vreme razmišljala o goblinu, odmarajući svoju lepo oblikovanu bradu na prstima jedne elegantno tanke ruke. Njena alabasterska obrva se naborala. ‘Ti, gobline, ti nazivaš sebe Od Rose Sunčeva Svetlost, verujem. Ti i tvoja vrsta ste dugo uživali zaštitu ovog dvora. Ipak ja čujem priče o pobuni. Odbijanje da ispunite moj zahtev. Pre nego što te predam mojim stražarima za njihovu... zabavu, reci mi zašto je tako.’ Njen melodični glas bio je bogat šarmom dok su reči bile izgovarane, ali činilo se da ne deluju na goblina. Trebalo je da padne na kolena i preklinje je za milost, hipnotisan snagom Kraljičinog glamura, ali umesto toga on je prkosno stajao i cerio joj se. Cerio se Kraljici! ‘Pa, Kraljičice, to je ovako, vidiš. Goblini su sad tretirani kao ravnopravni građani u ljudskom svetu. Ljudi kažu da su goblini korisni. Mi volimo da budemo korisni. Mi dobijamo platu zato što smo korisni i pronalazimo i pravimo stvari.’ Kraljičin predivni izgled skliznu i ona je zurila u mršavo stvorenje pred njom. ‘To je nemoguće,’ viknula je. ‘Vi goblini ste smeće, svi to znaju!’ ‘Ah, ha!’ nasmejao se goblin. ‘Kraljičica nije tako pametna kao što ona misli. Goblini sada jašu na veprovim leđima. Goblini znaju kako da voze gvozdene konje.’ Dvor je zadrhtao dok je goblin izgovarao reč ‘gvožđe’ i magični sjaj se prigušio. Kraljičina haljina promenila je boju iz srebrne paučine u krvavo-crveni baršun i njeni plavi uvojci pretvoriše se u ravne, gavran-crne pramenove. Njeni dvorani su je sledili i pastelna svila i čipka promeniše se u kožne pantalone, grimizne ešarpe i komadiće krzna preko indigom prekrivenih torzoa. Vilenjački kameni noževi su izvučeni i oštri zubi ogoljeni. Mali goblin nije ni trepnuo. ‘Ne verujem ti,’ reče Kraljica. ‘Uostalom, ti si samo goblin.’ ‘Samo goblin, daaa, vaše Kraljevstvo,’ reče on tiho. ‘Goblin koji razume gvožđe i čelik. Čelik koji kruži i kruži i ćufka. Vodi ljude na daleka mesta. I goblin koji je građanin Ank-Morporka, a ti znaš šta to znači, moja damo. Mračan kada se uznemiri ako su njegovi građani ubijeni.’ ‘Ti lažeš,’ reče Kraljica. ‘Lorda Vetinarija nije briga šta se tebi događa. Vi goblini uvek lažete, Od Rose Sunčeva Svetlosti.’ ‘Nije to više moje ime. Ja sam sada Od Struga Špen,’ rekao je goblin ponosno. ‘Špen,’ reče Kraljica. ‘Šta je to?’ ‘To je komadići gvožđa, eto to su, Kraljičice,’ rekao je goblin, gledajući je čeličnim pogledom. ‘Od Struga Špen nije lažov. Obratiš li mi se ponovo tako, vaše kraljičanstvo, ja ću otvoriti moje džepove. Onda ćemo videti šta je špen!’ Kraljica se povukla, očiju fiksiranih na goblinove ruke koje su lebdele blizu džepova na njegovom tamnoplavom žaketu, drvenim dugmadima pričvršćenom preko mršavih grudi. ‘Usuđuješ se da mi pretiš?’ rekla je. ‘Ovde u mom vlastitom carstvu, ti crve? Kada ti mogu smežurati srce u tebi samo jednom rečju? Ili da te srušim tu gde stojiš?’ Pokazala je prema stražarima koji su spremno stajali sa samostrelima uperenim ka goblinu. ‘Ja nisam crv za tebe, Kraljičice. Ja imam špen. Male komadiće čelika koji mogu ploviti kroz vazduh. Ali ja sam ovde da donesem vesti. Upozorenje. Od Struga Špen još uvek žali za

starim danima. Ja volim da vidim ljude kako se meškolje. Volim da vidim vas vilenjake kako mutite, zaista. Neki goblini misle kao i ja, ali nema ih sada tako puno. Neki goblini sada gotovo da to više nisu. Skoro ljudi. Meni se to ne sviđa, ali kažu da se vremena menjaju. Novac je dobar, vidiš, Kraljičice.’ ‘Novac?’ izrugivala se Kraljica. ‘Daću vam goblinski novac, ti cr –’ Zastala je kada je videla da se goblinova ruka pomiče u džepu. Da li je užasno malo stvorenje zaista moglo doneti gvožđe u njen svet? Gvožđe – užasna supstanca za svaki vilinski narod. Bolna. Razorna. Ona oslepljuje, zaglušuje, čini da se vilenjak oseća usamljenijim nego što se bilo koji čovek ikada mogao osećati. Završila je rečenicu stisnutih zuba. ‘Korisno stvorenje.’ ‘Zlato se istopi kada izađe sunce,’ reče goblin. ‘Oni – mi – sada imamo pravi novac. Ja samo želim da goblini ostanu goblini. Goblini sa statusom. Poštovanje. Ne više gurani u stranu od vas ili bilo koga drugog.’ Zurio je u Graška, koji iznenada stade pored Kraljice. ‘Ne verujem ti,’ reče Kraljica. ‘Tvoja sahrana, Kraljičice,’ rekao je goblin. ‘Nemoj mi verovati. Idi do kapije. Nema mnogo problema sad kada je stara veštica otišla. Videćete sami. Svet se promenio, Kraljičice.’ A Kraljica je mislila, Promenio, da. Mogla je osetiti drhtaje, znala je da je nešto značajno bilo u toku, ali nije znala tačno šta. Znači, stara veštica je otišla. Nema babe koja će ih zaustaviti, zbog čega, shvatala je, mi možemo još jednom veličanstveno projahati. Onda se zamislila. Izuzev tog... špena. Tog gvožđa. ‘Vežite ruke ovoj larvi iza leđa,’ naredila je stražarima, pokazujući ka goblinu. ‘Želim da vidim da li govori istinu. I on će jahati sa nama...’ Osmehnula se. ‘Ako govori lažno, iščupaćemo mu jezik.’ Sledećeg jutra, sama u kolibi Bake Vedervaks – njenoj kolibi, sada – Tifani je ustala rano znajući da se njen svet promenio. Ti je posmatrala kao soko. Ona uzdahnu. Biće to naporan dan. Ona je bila u mnogim kućama koju je smrt nedavno posetila, i uvek bi domaćica kuće, ako postoji, glancala bilo šta je sijalo i čistila sve što je moglo biti očišćeno. I tako, sa krpama i čojom za poliranje, Tifani Ečing je čistila sve što je već bilo besprekorno čisto: bila je to neka vrsta neizgovorene mantre – svet je postao loš, ali barem je rešetka ispolirana i sada je spremna da zapalimo vatru na njoj. Sve vreme, kao kip, bila je tu Ti, gledajući u nju. Da li mačke znaju za smrt? pitala se. Šta je sa mačkama veštica? Pogotovo... šta je sa mačkom Bake Vedervaks? Tifani je odagnala te misli za sada, i počela sa kuhinjom, glancajući sve što je moglo biti izglancano, i da, blistalo je. Čistila je već čiste stvari, ali pravila žalosti zahtevala su da se sva smrt izbaci iz kuće; i nije bilo cenjkanja oko toga: čistio si sve, bez obzira. Završila je u kuhinji i perionici, ostavljajući sve tako čisto da su joj oči zasuzile, a onda nije ostalo ništa osim da krene na sprat. Na rukama i kolenima, sa kantom, četkom, krpama i ribajući – tako je, snažno ribajući – Tifani je čistila i čistila dok joj zglavci na šakama nisu pocrveneli i ona bila zadovoljna. Ali to nije bio kraj: bio je tu Bakin mali garderober, sa nekoliko njenih iznošenih i udobnih haljina u njemu, zajedno sa ogrtačem. Sve crno, naravno. Presavijen na polici bio je ogrtač Lahorasti Talasić koji je Tifani lično dala Baki – neobučen, koliko je mogla da vidi, ali pažljivo čuvan, kao posebna vrednost. Osetila je kako oči počinju da je peckaju...

Pored kreveta bile su čizme Bake Vedervaks. Dobre, udobne čizme, pomislila je Tifani. A Baka je mrzela traćenje. Ali... da ih zaista obujem? Otkrila je da je prilično teško slediti Bakine korake. Progutala je knedlu. Bila je sigurna da može pronaći dobru kuću za čizme. U međuvremenu, pa, ispružila je prst i gurnula ih van pogleda, ispod kreveta. Onda je tu, naravno, bila i kuhinjska bašta i, iznad svega, biljke. Tifani je pronašla par jakih rukavica u perionici – nisi mogao ulaziti u Bakino bilje bez jakih rukavica dok te ono ne upozna. Baka ga je držala godinama, trampila se i dobijala biljke praktično odasvud, i imala je Okrećući Španat, i Sumnjičave Šljive, Džini Ide Dole, Osvrtač, Zagolicaj Moj Kitnjasti Koren, Skok U Lavor i Džek-ide-u-krevet-i-nikad-ne-ustaje, Hop-Hop i Starčev Koren. Bio je tu i busen Ljubavne Laži Procure pored Momka Na Mesečini i veoma živahan Devojački Predah. Tifani nije znala čemu sve one služe; moraće da pita Nanu Og. Ili Magrat Garlik, koja je – kao i njen muž Verens, kralj Lenkra – bila veoma oduševljena biljem. 18 Mada, za razliku od svog supruga, Magrat je zapravo znala za Uznemirenog Tonija iz njene knjige o bilju. Nikada nije bilo lako biti veštica. Oh, metla je bila sjajna, ali da budeš veštica treba da budeš razuman, tako razuman da ponekad to boli. Bavili ste se stvarnošću – ne onim šta ljudi žele. Stvarnost je upravo sada iznenada bila Ti, mjaučući i udarajući glavom o Tifanine noge, zahtevajući hranu, koju je onda potpuno ignorisala kada se Tifani vratila iz kuhinje i spustila hranu pored nje na pod. Tifani je ponovo izašla napolje i nahranila piliće, pustila koze napolje da pasu, proćaskala sa pčelama i onda pomislila, Ja sam uradila svoje. Mesto je besprekorno, pčele su srećne, čak je i nastrešnica čista. Ako Nana može doći i nahraniti životinje, pripaziti na Ti, onda se mogu vratiti kući na par dana... Stigavši do Krede nakon dugog puta i, nažalost, veoma mokra pošto je kiša pljuštala, 19 odletela je do kuće mlade Mili Robinson, sa Figlsima prikačenim iza, ispod i zapravo na njoj u svom uobičajenom stilu. Milina dva dečaka izgledali su dobro uhranjeni, ali mala devojčica – beba Tifani – nije. Na nesreću, veštica Tifani navikla je na takve stvari, posebno kada majka nije bila jako pametna ili je imala nadmenu majku koja je smatrala da je hranjenje dečaka bila glavna stvar u životu. Zbog toga je, tek što se beba rodila, prošaptala čaroliju na bebino uvo. Jednostavna magija za praćenje, tako da je mogla znati da li se nešto loše dešava maloj devojčici. Samo predostrožnost, rekla je tada sebi. Nije bilo svrhe biti gadan zbog svega toga, tako da je povela mladu ženu u stranu i rekla, ‘Mili, slušaj. Da, tvoji dečaci moraju biti krupni i snažni kada odrastu, ali moja majka mi je uvek govorila: Tvoj sin je tvoj sin dok se ne oženi, ali tvoja ćerka je tvoja ćerka celog tvog života. Mislim da je to dovoljno. Ti još uvek pomažeš majci, zar ne? I ona pomaže tebi. Dakle, pošten deo za devojčicu je prava stvar koju treba uraditi. Molim te.’ I onda, pošto je šargarepa – ili u ovom slučaju majčino mleko – ponekad moralo da bude propraćena štapom, strogo je do- 18 U osnovi, ako je u nečemu bilo nečega biljnog Magrat i Verens smatrali su da će ti to doneti dobro. Sa nekim od biljaka u Bakinoj bašti to je bilo neizvesno. Barem na kraće staze. I možda nije bilo mudro odlutati predaleko od toaleta. 19 Nasuprot uvreženom mišljenju, nijedna veštica koju je Tifani znala nije uspevala da upravlja metlom dok je istovremeno koristila kišobran.

dala, a špicasti šešir činio je da izgleda starije i mudrije nego što bi inače izgledala, ‘Ja ću voditi o njoj računa.’ Malo pretnje često je rešavalo problem, naučila je. I, naravno, posmatraće. Postojala je samo jedna osoba sa kojom je želela da razgovara; kiša je postajala sve jača, a dok se štap spuštao prema humci Figlsa na brdu Rob i ostali Figlsi su skakutali kako su se približavali. Ludi Vuli izveo je spektakularno loše sletanje, glavom pravo u žukovinu, a gomila mladih Figlsa radosno je odjurila da ga izvuče. Nekoliko Robovih starijih sinova probijalo se kroz izlaz. Bili su koščati, čak i po figlskim standardima, sa tek čupercima brade, nepraktično nisko obešenim spogovima koji su ih udarali po kolenima i kiltovima nisko spuštenim na njihovim mršavim kukovima. Na Tifanino zaprepašćenje, mogla je videti nogavice šarenih pantalona koje izviruju ispod njih. Pantalone? Na Figlu? Vremena su se zaista promenila. ‘Povucite svoje kiltove gore, momci!’ promrmlja Rob dok se probijao kroz njih. Kelda je bila u svojoj odaji, okružena figlskim bebama, i sve su se kotrljale po podu prekrivenom runom ovaca koje su otišle u drugu zemlju. A prve reči koje je rekla bile su, ‘Znam...’ Uzdahnula je i dodala, ‘Žao mi je zbog toga, ali točak uzima sve vreme.’ Njeno lice naboralo se u veliki osmeh. ‘Srećna sam što te vidim kao vođu veštica, Tifan.’ ‘Pa, hvala ti,’ reče Tifani. Kako je Džini znala? za trenutak se zapitala. Ali svaka kelda koristila je put tajni da bi videla stvari iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti... i to je bila tajna poznata samo keldama, prenošena sa jedne na drugu. Ona je takođe shvatala da iako je Džini bila veoma mala, ona je bila neko kome je mogla reći svaku tajnu, sa uverenjem da je ona neće nikada nekome preneti. I sada je oklevajući rekla, ‘Džini, mislim da nikada neću moći da ispunim njene čizme.’ ‘Zaista?’ rekla je kelda oštro. ‘Da li misliš da je Esmeralda Vedervaks pomislila istu stvar kada je položaj dat njoj? Da li pretpostavljaš da je tvoja veštica tada rekla, Ne ja. Ja nisam dovoljno dobra?’ Mudra mala piktsi pogledala je u Tifani kao da je neka nova vrsta, možda nova biljka, a onda je snizila glas i rekla, ‘Ja dovoljno dobro znam da ćeš biti dobar vođa.’ ‘Mada samo prva među jednakim više nego vođa,’ dodala je Tifani. ‘Barem sam sigurna da tako misle ostale veštice...’ Glas joj je zamro, njene sumnje su visile u vazduhu. ‘Da li je tako?’ upita kelda. Za trenutak je utihnula, a onda tiho reče, ‘Ti koja si poljubila duh zime i poslala ga da se spakuje, da. Već znam da imaš pred sobom nešto manje lako, Tifan. Promena dolazi sa nebesa, i ti bi trebalo da budeš tamo.’ Glas joj je postao još mračniji, a njene male oči sada su bile usmerene na Tifani. ‘Budi oprezna, Tir-far-thóinn; ovo je vreme promena,’ rekla je. ‘Gazdarica Vedervaks nije više sa nama, i njen odlazak ostavlja... rupu koju drugi neće propustiti da vide. Mi moramo posmatrati kapije, a ti moraš biti jako oprezna. Za njih ne želiš da znaš da li te možda traže.’ Dobro je opet biti kući, pomisli Tifani kada je na kraju stigla tamo. Nazad na farmu njenih roditelja – čak su je i zvali Kućna Farma – tamo gde je njena majka kuvala toplo jelo svake večeri. Nazad gde je mogla sesti u kuhinji za veliki drveni sto, koji su izgrebale generacije Ečinga, i ponovo postala mala devojčica. Ali ona više nije bila devojčica. Ona je bila veštica. Jedna sa dva vilajeta da brine o njima. A tokom sledeće nedelje dok je letela tamo-ovamo od Krede do Lenkra, od Lenkra do

Krede, po vremenu koje se činilo da uživa u takmičenju za najvlažnije vreme u godini ikada, činilo joj se da uvek stiže kasno, mokra i umorna. Ljudi su skoro uvek bili ljubazni – prema njoj, svakako, i sigurno prema šiljatom šeširu – ali mogla je da vidi po onome što nisu rekli da nekako, neobjašnjivo, šta god uradila, to nije bilo sasvim dovoljno. Ustajala je sve ranije svakog dana i odlazila u krevet sve kasnije, ali to još uvek nije bilo dovoljno. Ona je morala da bude dobra veštica. Jaka veštica. I između porađanja i isceljivanja, pomaganja i slušanja, mogla je osetiti iznenadno upozoravajuće peckanje kroz celo telo. Džini je upozorila da će nešto užasno možda doći... Da li je bila spremna za taj posao? Nikada nije ni slutila da se veoma dobro snalazi sa svim uobičajenim stvarima. Nije mogla biti Baka Vedervaks za njih u Lenkru. A postajalo je sve teže i teže biti Tifani Ečing za Kredu. Čak i kod kuće. Čak i tamo. Borila se sa umorom jedne večeri, žudeći za hranom, mirom i svojim krevetom, i dok je njena majka izvlačila ogromni lonac iz velike crne rerne i spuštala ga na sredinu stola porodična rasprava je upravo počinjala. ‘Sreo sam Sida Goluba kod Baronove Ruke danas,’ rekao je njen brat Ventvort, snažan momak još ne sasvim dovoljno star za pab, ali sigurno dovoljno star da se mota u blizini. ‘Sid Golub?’ upitala je gospođa Ečing. ‘Mlađi od dvojice braće Golub,’ reče njen otac. Mlađi, pomislila je Tifani. To se veoma računalo u zemljoradničkom kraju. Značilo je da stariji brat dobija farmu. Ako se dobro sećala, farma Golubovih bila je prilično bedno mesto, ne baš dobro vođena. Nije li gospodin Golub bio redovan u Baronovoj Ruci? Pokušala je da se seti gospođe Golub, i nije uspela. Ali, da, sećala se Sida. Videla ga je pre samo nekoliko nedelja, blizu Tuširtsa – malog dečaka koji se činilo da je prerastao sebe kada mu je neko dao kapu sa šiltom i pištaljku koja mu je visila oko vrata. ‘Pričao mi je o poslovima na železnici,’ produžio je Ventvort sa entuzijazmom. ‘On zarađuje dobre pare, Sid. Kaže da im treba još ljudi. To je budućnost, Tata. Železnice, ne ovce!’ ‘Nemoj dobijati neke lude ideje, momče,’ upozorio ga je otac. ‘Železnice su za one koji nemaju zemlju da je obrađuju. Ne kao mi Ečingovi. Ne kao ti. Ti znaš šta gde je tvoja budućnost. Ona je upravo ovde, gde je uvek bila za Ečingove momke.’ ‘Ali –’ Ventvort nije bio srećan. Tifani ga prostreli pogledom. Znala je kako se oseća. I, na kraju krajeva, ni ona sama nije radila ono što se od nje očekivalo, zar ne? Da jeste, do sada bi bila udata, kao što su bile njene sestre, spremajući se da rodi još nekoliko unučića za svoju majku da je zamajavaju. Činilo se da je njena majka razmišljala o istoj stvari. ‘Izgleda da si uvek negde drugde ovih dana,’ rekla je, prebacujući temu razgovora sa Ventvorta na Tifani, trudeći se da ne zvuči kao da se žali. ‘Želela bih da možeš više biti sa nama, Tif,’ dodala je pomalo tužno. ‘Nemoj dosađivati devojci. Ona je sada neka vrsta najveće veštice, znaš. Ne može biti svuda,’ rekao je njen otac. Osećajući se kao devojčica, Tifani reče, ‘Ja se trudim da budem ovde što je više moguće, ali mi zaista nemamo dovoljno veštica da uradimo posao koji je potreban.’ Njena majka se nervozno osmehnu i reče, ‘Znam da mnogo radiš, dušo. Puno ljudi me zaustavlja na putu da bi mi rekli kako je moja devojčica pomogla njihovom detetu ili njihovom ocu. Svi vide da ti trčiš unaokolo baveći se poslovima koje niko neće. I znaš li šta ljudi

govore? Oni mi govore da ćeš ti biti kao tvoja Baka. Uostalom, ona je obično govorila Baronu šta da radi. I ti isto radiš.’ ‘Pa, Baka Ečing nije bila veštica,’ reče Tifani. ‘To zavisi,’ rekao je njen otac, okrećući se od Ventvorta, koji je lupio nogom o pod i zalupio kuhinjska vrata za sobom. Džoe Ečing se na trenutak zagleda za njim, onda uzdahnu i namignu ka Tifani. ‘Sigurno postoje različite vrste veštica. Ti se sećaš kako je tvoja Baka želela da pastirska koliba bude spaljena jednom kad umre? “Spali sve,” rekla mi je.’ On se osmehnu i reče, ‘Skoro da sam uradio šta je rekla. Ali, tamo je postojala stvar koju je ona imala i nije bila za spaljivanje, tako da sam je umotao i sada, gledajući tebe, moja devojko, evo male uspomene na Baku Ečing.’ Na Tifanino iznenađenje njen otac je plakao, ispod osmeha, dok joj je davao mali paketić umoran u izgužvani papir i privezan komadom stare vune. Otvorila ga je i u njenoj ruci se pojavio mali nazubljeni predmet. ‘To je pastirska kruna,’ rekla je. ‘Videla sam ih ranije – prilično ih je lako pronaći.’ Džoe Ečing se nasmeja i reče, ‘Ne ovu. Tvoja Baka je govorila da je ova posebna – kruna nad krunama. I ako bi je pastir nad pastirima uzeo, mogla bi se pretvoriti u zlatnu. Vidi, ispod sive mogu se videti tragovi zlata.’ Tifani pogleda u mali predmet dok je jela svoj gulaš, napravljen kako to samo njena majka pravi, i pomislila na dane kada je Baka Ečing silazila dole na farmu da večera. Nekima je izgledalo da starica živi na duvanu Veseli Mornar; i nije bilo sumnje oko ovoga – kada su u pitanju bile ovce, Baka Ečing je znala sve. Ali, misli su krenule da teku same za sebe i Tifani je mislila o svemu šta je Baka uradila i onome što je rekla. Onda su uspomene krenule kao procesija, bez obzira želela ih ona ili ne, spustivši se na nju kao sneg. Tifani se setila vremena kada je šetala sa svojom Bakom. Uglavnom u tišini, ponekad sa Gromom i Munjom – njenim psima ovčarima – po padinama. Naučila je mnogo od starice. Ona me je tako mnogo naučila, rekla je sebi. Ona me je izgradila dok smo mi šetale za ovcama, i ona mi je rekla sve ono što treba da znam, a prva stvar je bila da pazim na ljude. Naravno, ostale stvari bile su da pazim na ovce. I sve što je ona ikada tražila bila je pastirska koliba i nešto užasnog duvana. Tifani je spustila kašiku. Bilo je u redu jecati u toj poznatoj kuhinji kakva je bila još kada je bila devojčica. Istog trenutka, njen otac je bio pored nje. ‘Ti možeš uraditi mnogo, Džigit, ali niko ne može uraditi sve.’ ‘Da,’ rekla je njena majka. ‘Mi razmeštamo tvoj krevet svakog dana. Znamo mi da ti činiš mnogo dobrog i ponosna sam kada te vidim da letiš unaokolo. Ali ti ne možeš učiniti sve za svakoga. Nemoj izlaziti ponovo večeras, molim te.’ ‘Mi volimo da vidimo našu devojku, ali bilo bi lepo videti je kako treba i ne uvek u izmaglici,’ dodao je njen otac, zagrlivši je rukom. Završili su večeru u tišini, prijatnoj tišini, i kad se Tifani spremila da krene uz stepenice ka svojoj dečijoj spavaćoj sobi, gospođa Ečing je ustala i izvukla kovertu od nekud gde je bila ugurana i spustila je na kredenac, između plavih i belih tegli koje su, iznenađujuće za kuhinju proizvođačke farme, bile jednostavno za pokazivanje. ‘Ovde je pismo za tebe. Od Prestona, pretpostavljam.’ Njen ton je sada bio vrlo majčinski; trebalo je samo da kaže ‘Preston’ i odmah je tu bilo pitanje.

I Tifani se popela uz stepenice, osećajući brigu i ljubav svojih roditelja kako plove oko nje, i otišla u svoju sobu, uživajući u poznatom škripanju poda. Spustila je pastirsku krunu na policu pored nekoliko svojih knjiga – novo blago – i umorno navukla spavaćicu. Večeras, odlučila je, pokušaće da zaboravi svoje strahove, dozvoliti sebi da na kratko bude samo Tifani Ečing. Ne Tifani Ečing, veštica Krede. Onda je, dok je još bilo svetla da se može videti, pročitala Prestonovo pismo, i umor je na trenutak nestao, zamenjen talasom čiste radosti. Prestonovo pismo je bilo predivno! Ispunjeno novim jezikom, novim rečima – danas je pisao o držanju skalpela – ‘kakva oštra, snažna reč’ – i kako je naučio novi način za ušivanje. ‘Ušivanje,’ rekla je Tifani tiho za sebe. Meka reč, toliko mekša nego ‘skalpel’, gotovo isceljujuća. Na neki način i njoj je trebalo isceljenje. Isceljenje zbog gubitka Bake Vedervaks, isceljenje od napora da uradi toliko toga – i isceljenje od pokušavanja da se prilagodi očekivanjima drugih veštica. Pažljivo je pročitala svaku reč, dva puta, onda je savila pismo i odložila ga u malu drvenu kutiju u kojoj je držala sva njegova pisma, kao i prelepi privezak zlatnog divljeg zeca koji joj je jednom dao. Nije bilo svrhe da ga ponovo zatvara: nije mogla da sačuva nijednu tajnu od Figlsa, a više je volela da nema punu kutiju sluzi od puževa koju su oni koristili da ponovo zalepe ono što su otvorili. Onda je zaspala u svojoj dečijoj spavaćoj sobi. A pored nje je bila mačka, Ti. I Tifani je ponovo bila dete. Dete sa roditeljima koji je jako vole. Ali takođe i mlada devojka. Devojka sa dečkom koji joj šalje pisma. I veštica. Veštica sa mačkom koja je bila vrlo... posebna. Njeni roditelji su, dok su ležali u krevetu, pričali o svojoj ćerki... ‘Sa pravom sam ponosan na našu devojku,’ počeo je Džoe Ečing. ‘Naravno, ona je zaista dobra babica,’ rekla je gospođa Ečing, dodajući pomalo tužno, ‘Ali pitam se hoće li ikada imati svoju decu. Znaš, ona mi ne govori o Prestonu, a ja neću mnogo da je pitam. Nije kao njene sestre.’ Uzdahnula je. ‘Toliko toga se promenilo. Čak i Ventvort, večeras...’ ‘Oh, ne brini za njega,’ rekao je gospodin Ečing. ‘U redu je za momka da pokuša da pronađe svoj vlastiti put, i najverovatnije će malo pretiti, galamiti i raspravljati se, ali on će biti ovde kada mi odemo, pazeći na zemlju Ečingovih, zapamti moje reči. Nema ništa što može nadmašiti zemlju.’ Frknuo je. ‘Sigurno ne ta železnica.’ ‘Ali Tifani je drugačija,’ nastavila je njegova žena. ‘Šta će ona uraditi ja zaista ne znam, mada se nadam da će se, vremenom, ona i Preston možda smestiti ovde. Ako je on doktor i ona veštica, onda nema razloga zašto ne bi bili zajedno, zar ne? Tifani onda takođe može imati decu, kao Hana i Fastidija...’ Mislili su o njihovim ostalim ćerkama, o svojim unucima. Džoe uzdahnu. ‘Ona nije kao ostale naše ćerke, ljubavi. Verujem da bi Tifani čak mogla nadmašiti svoju baku,’ rekao je. A onda je dunuo u sveću, i oni zaspaše, misleći o njihovoj Tifani, ševi među vrapcima.

POGLAVLJE 6 Po kućama Hodajući odlučno putem ka Lenkru sa Mefistofelom koji je kaskao za njim i njegovim malim kolicima koja su zveckala pozadi, i lastavicama koje su nadletale nad njim, Gofri je shvatio da mu se njegov stari dom sada činio veoma daleko. Prošla je samo nedelja ili tako nešto, ali dok su se penjali više u Ramtope počeo je da razume šta ‘geografija’ znači u stvarnosti, više nego što je mogao da razume iz knjiga koje mu je gospodin Vigel davao da čita – Lenkr i njegova okolna sela imali su mnogo geografije. Na kraju celodnevne, ali zadovoljavajuće šetnje za dečaka i kozu, stigli su pred seoski pab koji je objavljivao da je njegovo ime Zvezda, a znak je obećavao odlična pića i hranu. Pa, da vidimo koliko su odlična, pomislio je Gofri. Otkačio je kolica i ušao u pab sa jarcem koji ga je u stopu pratio. Pab je bio pun radnika, koji sada nisu radili nego su uživali u pinti ili dve piva pre večere. Unutra je bilo prilično zagušljivo sa uobičajenom seoskom nijansom poljoprivrednih pazuha. Stalne mušterije su navikle da ljudi uvode pse sa sobom, ali bili su zapanjeni kada su videli prašnjavog, iako dobro obučenog mladića, kako uvodi jarca u njihov pab. Prilično mršav krčmar reče, ‘Ovde dozvoljavamo samo pse, gospodine.’ Sve oči u pabu bile su sada usmerene na Mefistofela i Gofri reče, ‘Moj jarac je čistiji i bolje obrazovan od bilo kojeg psa. On može da broji do dvadeset, i kada mu dođe vreme da obavi svoje on će izaći napolje. Zapravo, gospodine, ako mu sada mogu pokazati vaš toalet on će ga koristiti kada mu zatreba.’ Činilo se da se u tom trenutku jedan radnik uvredio. ‘Da li mislite da samo zato što radimo na zemlji mi ništa ne znamo? Imam ovde pintu koja kaže da jarac to ne može uraditi.’ Gofri nevino reče, ‘Vi tu imate pametnu pintu, gospodine.’ Svi u pabu se nasmejaše. Sada su sve oči bile na Gofriju kad je rekao, ‘Mefistofele, koliko ljudi ima u ovom pabu?’

Jarac je pogledao niz svoj nos – a bio je to nos kojim bi se svaki plemić ponosio – ka muškarcima oko šanka i počeo svoje brojanje, lagano udarajući po podu kopitom, i taj zvuk je iznenada bio jedini zvuk u celom pabu. Udario je u pod osam puta. ‘On je u pravu!’ proglasio je krčmar. ‘Video sam nešto slično ranije,’ rekao je jedan čovek. ‘Bila je to putujuća predstava. Znate, klovnovi i šetači po zategnutom kanapu, ljudi bez ruku i putujući doktori. 20 Oni su to zvali karneval. I imali su konja koji je mogao da računa. Ali to je bio samo trik.’ Gofri se nasmešio i rekao, ‘Ako bi nekolicina vas gospode bila ljubazna da na trenutak izađe napolje, zamoliću svog jarca da uradi to ponovo, i videćete da tu nema nikakvog trika.’ Sada zaintrigirani, nekolicina ljudi je izašla dok su ostali počeli da se međusobno klade. ‘Gospodo, moj jarac će vam reći koliko je ljudi još uvek u prostoriji,’ rekao je Gofri. Još jednom, lagano, Mefistofel otapka tačan broj. Čuvši oduševljene povike, ljudi koji su izašli napolje počeše da ulaze, gledajući radoznalo – a Mefistofelovo kopito registrovalo je svakog dok je ulazio. Krčmar se nasmejao. ‘Ovaj trik zaslužuje večeru za vas i vašeg izuzetnog jarca, gospodine. Šta bi on voleo?’ ‘To nije trik, uveravam vas, ali hvala vam. Mefistofel će pojesti gotovo bilo šta – on je jarac. Neki ostaci bili bi najprihvatljiviji. A za mene bi bilo dobrošlo nešto malo hleba.’ Činija kuhinjskih ostataka je bila spremljena za Mefistofela i Gofri je sedeo pored njega sa svojom pintom i kriškom hleba sa puterom, ćaskajući sa nekim muškarcima koje su se zanimali za jarca. Interesovanje se samo produbilo kada je Mefistofel otišao u pravcu toaleta i posle nekog vremena se ponovo vratio. ‘Vi ste zaista uspeli da ga ubedite da to uradi?’ rekao je jedan od njih u čudu. ‘Da,’ reče Gofri. ‘Trenirao sam ga još kada je bio veoma mali. Zaista je prilično pitom. Pa, ako sam ja u blizini.’ ‘Kako to mislite?’ ‘To znači da će uraditi ono što mu je rečeno, ali on takođe ima svoju vlastitu ličnost. Ne bih ga izgubio nizašta.’ Upravo tada, podigli su se glasovi na drugoj strani šanka kada je jedan pijanac, ispunjen bahatošću kakvu samo piće može dati čoveku, započeo tuču sa nekim drugim ko je tek ušao. Razumniji ljudi su se sklonili kad su počeli da razmenjuju udarce, naizgled sa namerom da tuku jedan drugog do smrti, dok se krčmar derao zbog štete na njegovom nameštaju i pretio da će ih prebiti dedinom batinom, suvenirom iz klačanske kampanje, ako ne prestanu. Mefistofel je odjednom priskočio i stao pored Gofrija, i svaki pijanac koji je bio trezveniji shvatio je u duši da nije vreme da bude neljubazan prema momku. Oni nisu znali kako to znaju, ali bila je tu neka unutrašnja sila koja je čekala da bude oslobođena. ‘Zašto se oni bore? Šta nije u redu?’ upita Gofri svog komšiju. ‘Stara svađa zbog mlade dame,’ reče čovek, prevrćući očima. ‘Loš posao. Neko će biti povređen, zapamtite moje reči.’ Na zaprepašćenje svih Gofri se prošetao do drugog kraja paba, njegov jarac posmatrao je svaki njegov korak, i izbegavajući divlje zamahe stao između dva čoveka, govoreći, ‘Nema potrebe za tučom, znate.’ 20 Tu je bila takođe i uobičajena predstava sa čovekom koji stavlja lasice u svoje pantalone. Otuda potreba za lekarom.

Krčmarevo lice se snuždilo – znao je šta se događa ljudima koji pokušaju da stanu između dva idiota koji namirišu krv. A onda je jedva poverovao svojim očima, jer su dva čoveka naglo prekinula tuču i samo stajala tamo, izgledajući prilično zbunjeno. ‘Zašto vas dvojica jednostavno ne posetite mladu damu i vidite šta ona misli pre nego što krenete da prebijate jedan drugog do smrti?’ rekao je Gofri tiho. Muškarci pogledaše jedan u drugog i veći od dvojice reče: ‘On je u pravu, znaš.’ Publika u pabu se smejala dok su njih dvojica posmatrali okolni krš, naizgled začuđeni da to može imati bilo kakve veze sa njima. ‘Eto, to je bilo lako, zar nije?’ reče Gofri, vraćajući se za šank. ‘Ah,’ reče gazda, zapanjen što ne mora da podiže izubijanog Gofrija sa poda. ‘Ti nisi čarobnjak, zar ne?’ ‘Ne,’ reče Gofri. ‘To je talenat. To mi se dešava sve vreme, kada to želim.’ Osmehnuo se. ‘Uglavnom sa životinjama i ponekad sa ljudima.’ Ali, avaj, pomislio je u sebi, ne sa mojim ocem, nikad sa njim. ‘Pa, ti mora da si neka vrsta čarobnjaka,’ rekao je krčmar. ‘Prekinuo si tuču između dvojice najgadnijih tabadžija ovde.’ Bacio je pogled na dva prestupnika. ‘A vas dvojica,’ rekao je, ‘ne vraćajte se ovamo dok se ne otreznite. Pogledajte nered koji ste napravili.’ Zgrabio ih je obojicu i izgurao ih kroz vrata. Ostatak pijanaca vratio se svojim pintama. Krčmar se okrenuo ka Gofriju i zamišljeno ga posmatrao. ‘Želiš li posao, momče? Bez plate, ali ćeš dobiti hranu i smeštaj.’ ‘Ne mogu preuzeti posao, ali bio bih srećan ako ostanem nekoliko dana,’ reče Gofri oduševljeno. ‘Ako možete naći neko povrće za mene – ja ne jedem meso. I ako bi se našlo neko mesto za Mefistofela? On nije jako smrdljiv.’ ‘Verovatno ne gore od ljudi koje imamo ovde,’ rekao je krčmar, smejući se. ‘Reći ću ti kako ćemo. Ti i tvoj jarac možete ostati u štali, ja ću vam dati večeru i doručak, a posle toga ćemo videti.’ Čovek ispruži prilično prljavu ruku. ‘Dogovoreno, dakle?’ ‘Oh, da, hvala vam. Moje ime je Gofri.’ Čovek je oklevao. ‘Moje ime je Draga. Draga Golubica.’ Pogledao je tužno u Gofrija i rekao, ‘Smeješ se zbog toga, zar ne? Svi to rade. Mogao bi se barem skloniti negde u stranu.’ ‘Zašto?’ upita Gofri. ‘Draga je nežna reč, isto kao i Golubica. Kako to može biti nešto zbog čega biste brinuli?’ Te noći, gospodin Golubica je rekao svojoj ženi, ‘Našao sam novog momka u baru. Vrlo zabavan tip. Ali se čini, pa, bezazlen. Od one vrste sa kojom je lako popričati.’ ‘Možemo li to priuštiti, Draga?’ upitala je njegova žena. ‘Oh,’ reče Draga Golubica, ‘on želi samo hranu – čak ne želi meso – i negde da spava. A ima i jarca. Prilično pametnog, stvarno. Izvodi trikove i slično. Možda privuče još mušterija.’ ‘Pa, dragi, ako ti misliš da je to dobra ideja. Kakva mu je odeća?’ upita gospođa Golubica. ‘Prilično dobra,’ reče gospodin Golubica. ‘I priča kao gospodin. Pitam se beži li on od nečega. Najbolje je ne postavljati nikakva pitanja, čini mi se. Ipak, reći ću ti nešto: uz njega i njegovog jarca, nećemo imati nikakvih problema u krčmi.’ I zaista, Gofri je ostao u Zvezdi dva dana, jednostavno zbog toga što ga je gospodin Golubica zamolio da se mota unaokolo. I gospođa Golubica je bila tužna kada je rekao