Terry Prattchet - Pastirska kruna

njenom mužu da mora da krene. ‘Čudan dečko, mladi Gofri. Na neki način daje mi osećaj da je sve dobro, čak i ako ne znam tačno šta je to što je dobro. Neka vrsta uravnoteženosti koja plovi u vazduhu. Zaista mi je žao što odlazi,’ rekla je. ‘Da, draga,’ rekao je gospodin Golubica. ‘Pitao sam ga da ostane, zaista jesam, ali on kaže da mora ići u Lenkr.’ ‘To je tamo gde imaju veštice,’ rekla je njegova žena. Napravila je grimasu. ‘Pa,’ reče gospodin Golubica, ‘on želi tamo da ide.’ Zastao je, i dodao, ‘Kaže da ga vetar nosi tamo.’ Boreći se sa žestokim čeonim vetrom na svom dugom putovanju nazad ka roditeljskoj farmi, Tifani je osećala da ima previše vetra u i oko Lenkra. Ipak, barem nije padala kiša, rekla je u sebi. Jučerašnja kiša je bila grozna – ona vrsta radosne kiše gde svaki oblak odučuje da se pridruži zabavi nakon što se jedan oblak prolomi i izruči prvi potop. Na početku je bila ponosna što ima dva vilajeta, leteći između Lenkra i Krede svakih nekoliko dana, ali metle nisu jako brze. Ili tople. 21 Bilo je dobro što se mogla vratiti kući gde je majka kuvala, ali čak ni povratak kući nije donosio vreme za odmor, i boravak u Lenkru od pola nedelje značio je suočavanje sa gomilom zahteva na Kredi. Ljudi nisu postali zlovoljni zbog toga – uostalom, ona je bila veštica, a Lenkr je imao više ljudi nego Kreda – ali neka mala napetost je počela da se razvija. Neko mrmljanje. A imala je užasan osećaj da neka od tih mrmljanja dolaze od drugih veštica – veštica koje su nalazile redove na njenim vratima, ljude koji koji su došli da nađu Baku Vedervaks i pronašli samo praznu kolibu. Neki od problema u oba vilajeta bio je sa starcima koji su ostavljeni kada su njihove žene umrle; mnogi od njih nisu znali da kuvaju. Povremeno bi neke starije dame pomagale i mogao si ih videti kako nose lonac gulaša za starca iz komšiluka. Ali, deo Tifani koji je bio veštica nije mogao da ne primeti kako se to češće dešava ako je stara dama bila udovica, a starac imao lepu kolibu i nešto novca uz nju... Uvek je bilo nešto što je trebalo uraditi – a nekih dana činilo se da je uglavnom reč o noktima. Postojao je jedan starac u Lenkru – pristojan stari momak – čiji su nokti bili oštri kao smrtonosno oružje, i Tifani je pitala Džejsona Oga, kovača, da joj napravi sečice dovoljno jake da prođu kroz njih. Uvek je zatvarala oči dok ne bi čula dobovanje njegovih noktiju o plafon, ali stari momak je zvao svojom divnom damom i pokušavao da joj dâ novac. Sada je barem znala da Figlsi imaju namenu za odrezane nokte. Veštice vole korisne stvari, razmišljala je Tifani dok je pokušavala da ne misli o hladnom vetru koji je šibao oko nje. Veštica nikada ništa ne traži – oh, ne, niko nije želeo da išta duguje veštici – i veštica, takođe, nije uzimala novac. Umesto toga, ona je prihvatala stvari koje je mogla iskoristiti: hranu, staru odeću, komade tkanine za zavoje i stare čizme. Čizme. Baš tog dana se ponovo saplela preko čizama Bake Vedervaks. Sada ih je stavila u ugao sobe, i one su stajale tamo, gotovo zureći u nju kada je bila previše umorna da bi razmišljala. Ti još nisi dovoljno dobra da napuniš ove čizme, činilo joj se da govore. Moraćeš da uradiš još puno pre toga. 21 Tamo gore bi postajalo grozno hladno, i nijedna razumna veštica nikada nije krenula ka nebu bez nekoliko slojeva flanela između nje i štapa.

Naravno, uvek je bilo toliko toga da se uradi. Činilo se da mnogi ljudi nikad nisu razmišljali o posledicama svojih svakodnevnih postupaka. I onda je veštica morala ustati iz svog kreveta po kiši i mrklom mraku i krenuti na metli zbog ‘Samo sam’ i njegovih malih prijatelja ‘Ja nisam znao’ i ‘To nije moja greška’. Ja sam samo želeo da vidim da li je kotao vruć... Ja nisam znao da je ključali lonac opasan... To nije moja greška – niko mi nije rekao da pas koji laje može i da ujede. I, njen omiljeni, Ja nisam znao da će puknuti – kada je na kutiji u kojoj je stiglo pisalo ‘eksplodira’. To se desilo kada je mali Ted Kuper stavio eksplozivni vatromet22 u pečeno pile za vreme rođendanske zabave njegove mame i skoro ubio sve oko stola. Da, ona je sve previla i lečila, čak i šaljivdžiju, ali se veoma nadala da će ga otac nakon toga izudarati po dupetu. A kada veštica nije bila tu, pa, šta ima loše u tome da isprobaš par stvari na sebi? Većina ljudi je znala da koristi bilje u lečenju. Oni su bili sigurni u to. Ali problem kod biljaka je taj što mnoge od njih izgledaju kao i druge, pa je tako gazdarica Holand, supruga mlinara na Kredi, lečila žalosno stanje kože svog supruga sa Ljubavne Laži Procure umesto Svadbenim Korenom i sada je njegova koža postala ljubičasta. Tifani je lečila čoveka, ali sada joj je bilo vreme da se vrati u Lenkr i ona je bila gore, odlazeći ponovo na svom štapu, nadajući se da su oboje naučili svoju lekciju. Bila je veoma zahvalna što Nana Og nije bila predaleko od Bakine... ne, njene kolibe. Postojale su mnoge stvari u kojima je Tifani bila dobra, ali kuvanje nije bila jedna od njih, pa kao što se oslanjala na svoju majku i oca za obroke na Kredi, u Lenkru se oslanjala na Nanu. Strogo govoreći, to je značilo da se oslanjala na Naninu armiju snaha, koje nisu mogle dovoljno da urade za njihovu staru Nanu. 23 Ali, bez obzira gde njih dve jele svoj obrok – bilo u Tifaninoj maloj kolibi u šumi ili u kući Nane Og, prenatrpanom ali veoma udobnom domu gde je Nana Og vladala kao pilićarnikom – činilo se da je i Ti takođe tu. Nije bilo mačke koja je mogla kretati brzo kao ona, ali nikada je nisi mogao videti kako se brzo kreće, ona je samo stizala. To je bilo zbunjujuće. Ono što je isto bilo zbunjujuće bilo je kako Gribo – Nanin drevni mačor koji je grebanje očiju smatrao za prijateljski pozdrav – odjuri kada bi se Ti pojavila. Bela mačka je očigledno donela svoju odluku i bila je stalno prisutna u Tifaninom životu u Lenkru. Sada, dok se Tifani spremala za poslepodnevni obilazak kuća, Ti je skočila na metlu pre nego što ju je Tifani čak i pogledala zbog čega se Nana nasmejala, govoreći, ‘Preduhitrila te je, moja devojko. Možda bi mogla sama da obiđe kuće!’ Nana Og je zapravo bila prilično impresionirana sa Tifani. Ali takođe i zabrinuta. ‘Zaista,’ rekla je jednog dana dok su delile brzi obrok, ‘ti znaš da si dobra, Tif. Ja znam da si ti dobra. Baka, gde god sada bila, zna da si dobra, ali ne moraš se truditi da sve uradiš sama, moja devojko. Dozvoli nekim od mlađih devojaka u okolini – pripravnicama – malo naprezanja.’ Zastala je dok je sažvakala puna usta gulaša, i dodala, ‘Onaj mladi drvoseča gore u planinama kojeg je Esmi ušila samo dan pre nego što je umrla? Pa, mlada Herijeta Bilk je išla gore da ga vidi, i takođe uradila dobar posao. Tif, ti želiš da to uradiš na svoj način, znam, ali ti nisi jedina veštica u Lenkru. Ponekad moraš podići noge i pustiti paradu da teče.’ 22 Još jedan mali nagoveštaj. 23 ‘Dosta’ zaista nije dovoljno dugačka reč da bi se opisale brojne sitnice koje su se očekivale od mlade žene udate u porodicu Og.

Tifani jedva da je imala vremena da je sasluša pre nego što se vratila na svoj štap i opet uputila dole ka Kredi. Nema odmora za zauzetu vešticu sa dva vilajeta! Ali dok joj je vetar zviždao oko ušiju, razmišljala je o onome šta je Nana rekla. Istina je da su postojale druge veštice u Lenkru, ali na Kredi – osim ako Leticija odluči da prestane da bude samo baronesa – Tifani je bila jedina veštica. I ako je njeno predosećanje u pravu, ako bi se Džinine reči ostvarile, onda jedna veštica na Kredi možda neće biti ni blizu dovoljna. Stresla se. Usredsredila se da izađe iz ledenog vetra u toplotu majčine kuhinje. Ali, postojala je jedna osoba koju je prvo morala videti... Tifani je trebalo dosta vremena da pronađe Gospođicu Krpelj, ali na kraju je sletela u maloj šumi tik pored Hama-na-Riu gde je putujuća veštica, tragačica za vešticama, zaustavila svoj karavan radi čaja. Mala mula je bila privezana u blizini, uživajući u vreći za hranjenje. Posmatrala je Tifani kako se približava i zarzala. ‘Zove se Džozef,’ rekla je Gospođica Krpelj. ‘Prava veštičja mula.’ Ponovo je počela da pada kiša i Gospođica Krpelj je brzo povela Tifani uz drvene stepenice karavana. Tifani je bilo drago što vidi čajnik sa kipućom vodom na maloj peći. Smestila se na ivicu klupe za sedenje uglavljene tačno kod vrata, okrenuta ka peći, i zahvalno uzela ponuđenu šolju čaja. Unutar karavana sve je bilo baš kako je Tifani očekivala. Gospođica Krpelj je sve držala složeno pod konac. Na zidovima je bilo mnogo malih polica, uredno ispunjenih mnogobrojnim stvarima, i sve su bile obeležene urednim učiteljskim rukopisom Gospođice Krpelj. Tifani pogleda izbliza i, da, sve je složeno abecednim redom. Svuda su se nalazile male saksije bez etiketa tako da nikako nisi mogao znati šta je u njima, a pored njenog kreveta nalazio se dijagram koji je prikazivao različite vrste čvorova – eskapologija je bila koristan hobi za vešticu. ‘Biću zahvalna ako ne diraš moje male tegle,’ rekla je Gospođica Krpelj. ‘Neke od tih mešavina možda ne rade kako treba i rezultat je često nepredvidljiv. Ali, znaš, treba nastaviti sa eksperimentom.’ To je ono što je u svim saksijama, pomisli Tifani, otpijajući gutljaj čaja. Eksperimenti. ‘Drago mi je što te vidim,’ nastavila je Gospođica Krpelj. ‘Slušam o tebi sve vreme. Znaš, skoro svaka devojka koju sam srela želi da bude ti. Vide te kako prolećeš na svojoj metli i sve one žele da budu ti, Gazdarice Ečing. Iznenada je biti veštica postalo prestižno zanimanje!’ ‘Oh, da,’ reče Tifani. ‘Tako to počinje, a onda kada im kažeš šta će tačno raditi celog života većina njih se odluče da odu u veliki grad i budu frizerke ili nešto slično.’ ‘Pa, ja im sve otvoreno kažem,’ odlučno je rekla Gospođica Krpelj. ‘Govorim im da dobro razmisle; nije to sve magija i mahanje štapićem i ostale gluposti. To je prašina i prljavština.’ Tifani uzdahnu. ‘Biti veštica je muški posao: zbog toga nam trebaju žene da to rade.’ Gospođica Krpelj se nasmejala i produži, ‘Pa, sećam se devojčice koja nije bila sigurna u sebe i rekla sam joj da ću je naučiti kako da nikada ne bude u žurbi.’ Tifani se osmehnula. ‘Sećam se. A sada sam stalno u žurbi ovih dana. Ali, Gospođice Krpelj’ – zastala je i njen glas postade malo tiši – ‘imam osećaj da neke starije veštice počinju da misle kako možda nisam sposobna da vodim...’ Progutala je pljuvačku. ‘Gore u Lenkru, uglavnom. A to znači da moram biti dugo tamo.’ Ugrizla se za usnu – ona je mrzela da traži pomoć. Da li je rekla kako zapravo ne radi svoj posao? Izdaja Bake Vedervaks, pošto je Baka

bila ta koja je založila svoje ime za nju. Nije mogla da se seti da je Baka ikada tražila pomoć. ‘Ovde dole, na Kredi,’ rekla je, ‘mislim da bih možda trebalo da... ovaj... obučim pripravnika. Treba mi pomoć.’ Nebesa se nisu otvorila. Nije bilo užasnutog uzvika druge veštice nakon ovog zahteva. Gospođica Krpelj je jednostavno čvrsto prekrstila ruke. ‘To je Letis Uholaža, pretpostavljam, koja ubacuje te sumnje ljudima u glavu. Ona misli da se sve mora uvek uraditi na isti način, što znači da bi ona preuzela, pretpostavljam? Ona je starija veštica koja veruje da zna svaku blagoslovenu stvar, ali sve to su samo bezvezarije. Glupa žena koja je napisala Moje Vilenjačke Prijatelje trebalo bi da se stidi što naziva sebe vešticom, i svakako ne treba da se nada kako će ići stopama Bake Vedervaks. Ha, Letis Uholaža sigurno ne može upravljati sa dva vilajeta odjednom. Ona zapravo ne može upravljati ni jednim.’ Podrugljivo je frknula. ‘Nemoj zaboraviti, Tifani, da sam ja učitelj. 24 A mi učitelji možemo biti zaista gadni kada je o reč o ovome. Deset Koraka do Veštičarenja i Romansa na Metli nisu ono što bih ja mogla nazvati odgovarajućim knjigama. Oh, svakako ću potražiti devojku ili dve za tebe – to je veoma dobra ideja. A ti ne treba da brineš o tome šta bi Gospođa Uholaža mogla reći, oh, ne...’ 24 Rečeno na takav način da je onaj koji sluša to odmah znao.

POGLAVLJE 7 Prirodna sila Letis Uholaža nije bila neko ko je mogao biti sprečen kada bi zalegao na nešto. Ili se podizao, kad smo kod toga. Zapravo, ona je bila prirodna sila i mrzela je da odustaje od bilo čega. Nije joj trebalo dugo da čuje kako je jednog dana bio red ispred kuće Nane Og. Tifani Ečing, odlučila je Gospođa Uholaža, bila je Nesposobna. A to je tražilo da veštica višeg statusa Učini Nešto u vezi sa time. Po mišljenju Letis Uholaže – zaista nikada mala stvar – ona je zapravo bila jedina veštica sa statusom da može delovati, posebno kad ona stara vreća Nana Og nije radila ništa. Gospođa Uholaža se udala za starijeg penzionisanog čarobnjaka pre mnogo godina. ‘Čarobnjacima nije dozvoljeno da se žene,’ prezrivo je rekla Nana Og Tifani. ‘Ali glupan je dobio ono što mu spada. Govore kako je neko pod ženinom papučom, a on je pod uholažinom papučom. Ona je pokupila sav njegov novac, tako kažu!’ Tifani mudro nije reagovala na to; vrlo je verovatno da su ‘oni’ bili zapravo Nana Og, koja je mrzela Gospođu Uholažu sa neumoljivom odlučnošću. Ali zato joj je laknulo što Nana Og nije bila tu kada je Gospođa Uholaža stigla u Bakinu kolibu jednog jutra nedelju dana ili nešto kasnije, na ono što je ona nazivala ‘jedno od njenih malih ćaskanja’. Možda bi bilo bolje, kad razmisli, da Gospođa Uholaža nije pronašla Tifani napolju u bašti sa penom do laktova usred nekog pranja za starog gospodina Prajsa. Tifani se sneveselila kada je videla da žena dolazi, 25 ali je obrisala ruke peškirom i pozdravila svog posetioca u kolibi sa više ljubaznosti nego što je mogla prikupiti. Gospođa Uholaža imala je sklonost da tretira Tifani kao dete, kao i loše manire kao što je sedanje pre nego što je to bila zamoljena. Gospođa Uholaža je, zaista, sela u Bakinu staru stolicu za 25 I čula je. Jer ogromna količina nakita Gospođe Uholaže najavljivala je vešticu tako veselim zveckanjem kao da je imao ambiciju da pređe iz kompleta medaljona i amajlija i postane prave fanfare.

ljuljanje i uputila Tifani nesumnjivo neiskren osmeh, a onda učinila stvari još gorim rekavši, ‘Draga moja devojko!’ ‘Žena,’ rekla je Tifani tiho dok je Gospođa Uholaža posmatrala od glave do pete. Bila je neprijatno svesna pene koja je još uvek bila prilepljena za njenu kecelju i neurednu kosu. ‘Pa, nema veze,’ rekla je Gospođa Uholaža, kao da to nije bitno. ‘Dakle, mislila sam da bi trebalo da dođem, kao prijatelj i kao jedna od starijih veštica u ovom kraju, da vidim kako stvari idu i ponudim neke konstruktivne savete.’ Pogledala je kuhinju nadmoćnim pogledom, sa naročito oštrim pogledom na prašinu koja je radosno igrala svoje male igre na kamenim pločama, a Tifani je iznenada bila veoma svesna paukova koji su ostali na boravku u perionici, sa mnogo mališana koje su dodali koloniji – nije imala srca da ih iseli. ‘Zar ne misliš da si previše razvučena pokušavajući da paziš na dva vilajeta, draga moja?’, dodala je Gospođa Uholaža sa saharinskim osmehom. ‘Da, draga moja Gospođo Uholažo,’ uzvratila je Tifani, prilično oštro. ‘Ja jesam razvučena pošto ima mnogo posla u oba mesta i ne previše vremena.’ Koje mi ti oduzimaš, pomislila je. Ali, ovu igru moraju da igraju dvoje. ‘Ukoliko imate neki savet,’ dodala je uz osmeh koji je odgovarao onom Gospođe Uholaže, ‘biće mi drago da ga čujem.’ Gospođa Uholaža nikada nije ignorisala poziv. U svakom slučaju, ionako joj nije bila potrebna pošto je trenutno ispalila pripremljeni govor. ‘Ja ne kažem da si ti loša osoba, draga moja. Ti samo ne možeš to da postigneš, i ljudi pričaju o tome.’ ‘Verovatno to rade,’ reče Tifani. ‘I često mi se zahvale, ali ja sam samo jedna žena – znači, žena, ne devojka – tako da ne mogu sve odjednom. Sramota je samo što nema više starijih veštica u blizini...’ Glas joj je utihnuo, uspomena na Baku Vedervaks koja leži u svom pletenom kovčegu je bila još uvek sveža u njenim mislima. ‘Razumem,’ rekla je Gospođa Uholaža. ‘To nije tvoja greška.’ Sada je njen glas bio svilenkast, sa blagom nijansom pokroviteljstva i udaljavajući se od grubosti. ‘Ti si zapravo bila ubačena u područje kojim ne možeš upravljati, i ti si zapravo previše mlada, draga Tifani. Da bi napravila prave korake na putu Magike, tebi je sigurno potreban savet starije veštice.’ Šmrcnula je. ‘Ozbiljne starije veštice sa pravim... pristupom. Ne... porodične veze.’ I bilo je očigledno da nije smatrala Nanu Og kandidatom za ovaj zadatak. Tifani se nakostrešila. Ako je postojala neka stvar koju je mrzela više od ‘draga moja devojko’, to je bilo ‘draga Tifani’. A ona se dobro sećala ‘saveta’ Gospođe Uholaže koje je davala svojoj štićenici Anagrami Hokin, koja je preuzela veštičju kolibu znajući sve što je moguće o runama i sitnim čarolijama, ali ništa što bi bilo od koristi. Njoj je bila potrebna Tifanina pomoć. A što se tiče nagoveštaja da Nana Og ne bi bila dobar mentor... ‘Pa, draga moja,’ produžila je Gospođa Uholaža, ‘ja sam jedna od najstarijih veštica u ovom području, i stoga osećam da bi ja trebalo da preuzmem mesto Bake Vedervaks. To je način na koji se uvek radilo, i to sa dobrim razlogom – ljudima treba starija veštica koja bi bila osoba koju mogu da poštuju, neko kome se mogu obratiti. Na kraju krajeva, draga moja devojko, ugledna veštica nikada ne treba da bude viđena kako pere.’ ‘Stvarno?’ reče Tifani, stežući zube. Drugo ‘draga moja devojko’? Još jedno i mogla bi poželeti da Gospođu Uholažu ne samo gurne u penu, nego takođe i da drži njenu glavu neko vreme ispod nje. ‘Baka Vedervaks je uvek govorila, “Uradi dobro ono što je pred tobom,” i

nije me briga ko me vidi kako perem starca. Ima puno toga da se uradi, i veći deo toga je prljav, Gospođo Uholažo.’ Gospođa Uholaža je na to planula i rekla, ‘Uh-olaj, draga moja devojko.’ ‘Bez moja draga devojko,’ prasnu Tifani. ‘Gospođo Uholažo’ – ni traga od Uh-olaj – ‘vaša poslednja knjiga se zvala Jahati Zlatnu Metlu. Možete li mi reći, Gospođo Uholažo, kako može da leti? Zlato je prilično teško. Može se reći, zapravo, da je ono izuzetno teško.’ Gospođa Uholaža zareža. Tifani je nikada ranije nije čula da reži, ali ovo je bilo duboko režanje. ‘To je metafora,’ oštro je rekla. ‘Zaista?’ reče Tifani. Sada je ona bila besna. ‘Metafora za šta, Gospođo Uholažo? Ja se nalazim na oštrici veštičarenja, što znači da moraš uraditi ono što se mora najbolje što možeš. Sve je u ljudima, Gospođo Uholažo, ne u knjigama. Da li ste ikada išli po kućama, Gospođo Uholažo? Pomagali deci kojoj pola dupeta viri iz pantalona? Da li ste ikada videli malu decu bez cipela? Kredence bez hrane u njima? Žene sa novom bebom svake godine i mužem u krčmi? Bili ste toliko ljubazni da ponudite neki savet. Ako bih vam mogla ponuditi neki savet zauzvrat, možete me impresionirati ako i vi krenete u obilazak kuća – i ništa pre toga. Ja sam priznati naslednik Bake Vedervaks, ona je odgajana kao veštica kod Nane Grajps, koja je učila od veštica koje sežu unazad sve do Crne Elis, i to se ne menja, šta god vi možda mislili.’ Ustala je i otvorila prednja vrata. ‘Hvala vam što ste odvojili vreme i došli da me vidite. Sada, kao što ste istakli, imam puno toga da uradim. Na moj vlastiti način. Vi očigledno nemate.’ Jedna stvar u vezi sa Gospođom Uholažom, pomisli Tifani, bila je ta što je ona zaista umela da izgleda uvređeno. Uvređeno je odskočila tako da je skoro zabolelo. Drangulije su zveckale veselo zbogom oko nje, a jedan medaljon je čak napravio simboličan pokušaj da ostane zakačivši se za kvaku dok se Gospođa Uholaža okretala ka pragu. Zadnja stvar koju je rekla Tifani dok je otpetljavala mali privezak bila je, ‘Pokušala sam, zaista sam pokušala. Pozvala sam te da prihvatiš prednosti svega onoga što znam o veštičarenju. Ali ne. Ti si mi bacila moju dobru volju pravo u lice. Znaš, mi smo zaista mogle biti prijateljice, da ti nisi bila tako tvrdoglava. Zbogom, draga moja devojko.’ Da bi njena reč bila poslednja, Gospođa Uholaža je zalupila vrata za sobom dok je odlazila. Tifani pogleda u njih i reče za sebe, Ja radim ono što je potrebno, Gospođo Uholažo, ne ono što želim da radim. Ali tresak vrata je naveo Tifani da razmisli i odjednom je pomislila, Ja želim da radim na moj način. Ne kako ostale veštice misle da treba biti rađeno. Ja ne mogu biti Baka Vedervaks za njih. Ja mogu biti samo ja, Tifani Ečing. Ali, shvatila je još nešto. ‘Gospođa Uholaža je bila u pravu barem oko jedne stvari,’ rekla je glasno. ‘Ja pokušavam da uradim previše. A ako je Džini u pravu, tamo je nešto grozno što stiže’ – stresla se – ‘sa čime ću ja morati da se bavim, pa, zaista se nadam da će mi Gospođica Krpelj pronaći devojku koja može biti od neke koristi. Trebaće mi pomoć.’ ‘Aj, čini se da je tako,’ rekao je glas Roba Bilokoa. Tifani je gotovo eksplodirala. ‘Da li ti stalno paziš na mene, Robe Biloko?’ ‘Oh, aj. Sećaš se, postoji geas koji je stavljen na nas da pazimo na tebe dan i noć, i to je veliki geas.’ Geas. Zasnovan na tradiciji i magiji, Tifani je znala da je geas bio obaveza koju nijedan Figl nikad neće izbegavati. Izuzev Ludog Vulija, naravno, koji je često mešao svoj ‘geas’ sa

jatom velikih ptica. Ona je razumela sve to, ali joj je još uvek išlo na živce. ‘Ti me posmatraš sve vreme? Čak i kad se kupam?’ rekla je umorno. Bila je to poznata rasprava. Tifani se – iz razloga koje Rob nije mogao razumeti – izgleda nije slagala sa time što su Figlsi bili svuda oko nje. Već su došli do sporazuma oko toaleta. 26 ‘Oh, aj, mi to radimo. Bez gledanja, znaš.’ ‘Pa,’ reče Tifani, ‘možeš li mi učiniti uslugu?’ ‘Oh, aj,’ reče Rob. ‘Da li želiš da ona žena Uholaža padne u jezero ili nešto slično?’ Tifani uzdahnu. ‘Avaj, ne. Ja nisam takva osoba.’ ‘Ah, ali mi jesmo,’ reče Rob Biloko veselo. ‘U svakom slučaju, to je tradicija, znaš. A mi smo dobri sa tradicijom, pošto smo deo folklora...’ Smeškao se pun nade. ‘Veoma lepa zamisao,’ reče Tifani. ‘Ali ne, još jednom, ne. Gospođa Uholaža nije stvarno loša u duši.’ To je istina, pomislila je. Glupa, ponekad ohola, bezosećajna, i zaista ne, kad smo kod toga, jako dobra veštica. Ali, u srži je bila čelik. Tifani je znala da Nana Og retko nešto pere – čemu bi inače služile snahe? – a odjednom je shvatila da nikad nije videla ni Baku Vedervaks da pere nešto za staru gospodu, i ta pomisao je zaustavila na trenutak. Treba mi vremena da ovo razrešim, pomislila je, posmatrajući Velikog Čoveka Nak Mak Figlsa koji je stajao pred njom, spreman na sve. Znala da bi ovo mogao biti težak zadatak za njega. ‘Imam mali geas da stavim na tebe,’ rekla je. ‘Oh, aj?’ ‘Robe, jesi li čuo za pranje veša?’ ‘Oh, aj, mi znamo da se to događa,’ reče Rob Biloko. Zagrebao je po svom spogu i mešavina mrtvih insekata, poluoglodanih pilećih nogu i sličnog je počela da pljušti. ‘Dobro onda,’ reče Tifani, ‘smatrala bih za uslugu ako bi mogao provesti neko vreme u mojoj perionici dok se ja pozabavim svojim poslom.Ti bi mogao pomoći starcu, zaista bi mogao. On voli da bude čist, i da ima čistu odeću.’ Gledala je dole ka njemu. ‘Činjenica, Robe, koju bi trebao i sâm dobro da razmotriš.’ Kada je stigla iz obilaska sa strepnjom se približila vratima perionice. Sve je blistalo od čistoće, a raširene po drveću bile su gaće starog gospodina Prajsa, bele koliko belo može biti. Tek onda je Tifani udahnula vazduh. ‘Izvrsno,’ rekla je ona Robu Bilokou. On se osmehnu i reče, ‘Aj, mi smo shvatili da bi ovo mogao biti važan posao.’ ‘Dobar posao jer sam ja bio tu ovaj put,’ čuo se glas. Bio je to Mali Ludi Artur, Figl koji nije imao ništa protiv pranja jer ga je odgajila gomila obućara, a onda je postao policajac u velikom gradu. Mali Ludi Artur, često bi pomislila Tifani, u sebi je vodio ogorčenu bitku između svoje figlske polovine i gradske polovine, ali pošto je svaki Figl voleo dobru tuču, pa, borba unutar samog sebe bila je samo dodatno uživanje. Veliki Jan povuče Malog Ludog Artura u stranu i reče, ‘Nama ne smeta da pomažemo starim velikačkima i očistimo ih dok ne zaškripe, ali mi smo Figlsi i mi cenimo našu prljavštinu. Pranje čini da Figl izbledi. Mi ne podnosimo sapun, znaš.’ 26 Mada će Figlovi sa radošću lagati o gotovo svemu, pa je Tifani još uvek odlazila u svaki toalet spremna da uoči bljesak Figla; čak je jednom imala košmar da Figl iskače iz druge rupe dvorupaša njenih roditelja.

‘Ne ja, Robe. Ne ja,’ začuo se veseli glas i Ludi Vuli pade sa zida koji je ograđivao koze. Mehurići su leteli kroz vazduh dok se kotrljao po travi. ‘Rekao sam ti za to, Vuli,’ prasnu Rob. ‘To ti samo pravi mehuriće koji izlaze iz ušiju.’ Tifani se nasmejala. ‘Pa, mogao bi da praviš svoj sapun, Vuli. Napravi malo za Džini. Ponesi mali poklon kući svojoj keldi. To se lako pravi – neka mast i malo lužine.’ ‘Oh, aj, mi smo dobri lažovi, jesmo,’ ponosno ubaci Rob. ‘Poznati po tome, znaš.’ Pa, pokušala sam, pomisli Tifani. U svakom slučaju, njihov duh je neokaljan, mada nisu naročito čisti. Dole na Kredi, na ivici mračne šume koja se nalazila na vrhu brda iznad Tuširtsa, malog grada sa sve većim težnjama da postane nešto više od jedne prodavnice, gostionice za kočije i kovačnice, Kraljica Vilenjaka se zadovoljno smeškala. Bila je topla noć i vazduh je mirisao kao i ranije, a nebo je izgledalo kao što je oduvek i bilo. Činilo se da postoji novi put ili potok koji ulazi u grad koji je blistao na mesečini, ali sve ostalo činilo se baš kao što je bilo i prilikom njene zadnje posete. Okrenula se i pogledala svog goblinskog zarobljenika koji se nalazio u sedlu iza jednog od njenih stražara, svezanih ruku. Smešila se, i to nije bio ljubazan osmeh. Mogla bi ga predati Lordu Lenkinu, pomislila je. Vilenjak će uživati otkidajući bednom goblinu deo po deo – naravno, nakon što se bude zadovoljio igrajući se sa svojim plenom. Za početak, ova goblinska prljavština ih je dovela ovde – na ovu padinu. Kraljica i njena pljačkaška družina gledali su dole ka uspavanoj dolini pred njima. Njeni ratnici nosili su komade krzna i kože, perje zabodeno u perjanice koje su im visile niz vrat – i nosili su lukove sa već zategnutim strelama. Kapija između svetova im je na kraju zadavala jako malo problema. Nije trebalo mnogo napora da se snažniji vilenjaci probiju – barijera je, zaista, bila sada veoma slaba. Ranije, stara veštica bi je ojačala, držeći ih podalje. Ona je uvek bila na straži zbog vilinskog naroda. Životinje su ih takođe primetile. Onog trenutka kada je Kraljica zakoračila na Kredu, zečevi na padinama su se prevrnuli i smrznuli, dok su sove otišle višlje u lov, osetivši nepoželjno prisustvo drugog grabljivca. Ljudi su, međutim, bili obično poslednji koji bi bilo šta primetili. Što ih je činilo mnogo zabavnijim... Izuzev sjaja iznad humke na padini i udaljene galame koju je Kraljica prepoznavala kao uobičajene zvuke Nak Mak Figlsa, do sada nije postojalo ništa što bi sprečilo prvi upad vilenjaka na Svet Diska posle mnogo godina, i oni su počeli da uživaju. Projahali su kroz nekoliko sela odvezujući krave, prevrćući kola, zgrušavajući mleko, kvarili burad sa pivom i uglavnom se zabavljali sa takvim sitnicama. Ali rastući gradić ispred obećavao je sve vrste zabave za vilenjake kojima su predugo bila zabranjena zadovoljstva pljačke. Izuzev nežnog zveckanja bezbrojnih zvona pričvršćenih za uzde crnih konja pljačkaške družine, bila je tišina dok su vilenjaci čekali da njihova Kraljica dâ znak. Podigla je ruku. Ali pre nego što je mogla bilo šta da učini, iznenada, vrišteći kroz vazduh, začuo se zvuk kao da neko ubija džinovsku svinju. Bio je to zvuk koji je obuhvatio celu Kredu. Vrišteći zvižduk koji je urlao po brdima, kidajući svima živce. Niže u dolini, vazduh je sada izgledao kao da je pun vatre dok je og-

romno gvozdeno čudovište jurilo duž srebrne staze prema gradiću, praćeno oblacima pare koji su obeležavali njegovu putanju. Vilenjaci su se zateturali, panika je naglo počela da se širi od vilenjaka do vilenjaka dok su se smanjivali od buke. Od zvuka. Od samog mirisa gvožđa u vazduhu. Opušteno, Od Struga Špen skoči dole iz sedla, koristeći svoje zube da ukrade kameni nož od svog čuvara čije ruke su sada pokrivale njegove špicaste uši u pokušaju da zaustave zvuk, i lagano preseče svoje veze. ‘Rekoh ti. Gvozdeni konj, to je to,’ rekao je značajno. ‘To je poslednji voz za Tuširt. Tamo rade goblini. Sa čelikom i gvožđem.’ Kraljica nije ustuknula. Znala je to. Neki od ostalih jesu, ali mogla se pozabaviti njima kasnije – nijedan vilenjak ne treba da pokazuje strah pred svojom Kraljicom. Ali u sebi, ona pomisli: Voz? To je veliko. To je gvožđe, i mi ne znamo za to. A to što ne znamo ništa o tome može nas ubiti. ‘Kako možemo to ukrotiti?’ zahtevala je. ‘Još važnije, možemo li to učiniti našim? Šta mi možemo uraditi sa nečim takvim!’ Graško – smireni Graško, naizgled neosetljiv na opšti osećaj užasa među vilenjacima – bio je pored nje i smeškao se; osmehom koji se Kraljici nije sviđao. Iza njegovog dramatičnog stila lica koje je izabrao da navuče, njegove oči su bile hladne i nemilosrdne. Rekao je, ‘Mi možemo mučiti gobline dok nam ne kažu kako da to kontrolišemo. Oni to mogu učiniti za nas.’ ‘Oni neće,’ reče Od Struga Špen, uputivši Grašku drzak pogled. ‘Zašto ne bi?’ Graško posegnu nadole da zgrabi goblina, a Od Struga Špen je brzo reagovao gurnuvši svoje male ruke u džepove i bacivši oblak srebrnkastih komadića preko vilenjaka. Graško zavrišta od bola dok je padao sa konja. Goblin se smejao dok su se ostali vilenjaci hitro povlačili. ‘Zaboravio šta je u mojim džepovima, gospodine Piš-piš cvete? Rekao sam ti za špen, jesam. Deo mog imena. Boli, zar ne? Takni pametnog goblina ovih dana, gadne stvari se dešavaju. Posebno vilenjacima.’ On pokaza dole ka Grašku, koga je njegov glamur potpuno napustio pod jurišom gvozdene strugotine. Vilenjak je ležao zgrčen na travi, malo, slabo, patetično stvorenje, vrišteći od bolova. 'Smešno, ne?' rekao je goblin. 'U ovom novom svetu male stvari kao špen - i goblini - jesu važni.'

POGLAVLJE 8 Baronova ruka Baronova ruka je bila neka vrsta krčme gde je Džon Peršun, nasledni gazda i krčmar, bio zadovoljan zbog meštana što su brinuli o slavinama kada je bio u gužvi ili trebalo da odgovori na zov prirode. Ona vrsta krčme u koju su muškarci dolazili ponosno noseći ogroman krastavac ili neko drugo duhovito oblikovano ili sugestivno povrće iz bašte samo da bi ga pokazali svim svojim prijateljima. Prilično često je bilo raspravljanja, ali raspravljanja oko istine, ne radi svađe. Povremeno bi neko pokušao da se kladi u novac, ali onda bi se Džon Peršun namrštio. Iako je pušenje bilo dozvoljeno – puno, puno pušenja – pljuvanje nije bilo tolerisano. I, naravno, bilo je psovanja, jezikom sočnim kao duhovito povrće. Uostalom, tamo nije bilo žena izuzev gospođe Peršun, koja se pravila da ne čuje reči kao što su ‘guzičar’, što je bilo smatrano za ništa više od živopisnog izraza, obilato korišćenog u kontekstu kao što je ‘Kako si, ti stari guzičaru?’ i, mnogo opreznije, ‘E, naguziš me!’ Baroni, znajući vrednost uspešne krčme i ne toliko ponosni da ne svrate s vremena na vreme, kroz generacije su dodavali poboljšanja za zabavu svojih zakupaca. Ubrzo nakon svog venčanja, na primer, novi mladi Baron dao je krčmi sve što je bilo potrebno za igranje pikada. To nije bio potpuni uspeh – u jednoj burnoj partiji Tresi Lagano, naširoko poznat kao najbolji orač na Kredi, ali ne i po svojim intelektualnim sposobnostima, gotovo je izgubio oko. Svi meštani su, stoga, sada strelice smatrali smrtonosnim, i dodavši pola penija tabla je pažljivo vraćena nazad uz ljubazno zahvaljivanje. Nakon celodnevnog rintanja u poljima ili šupama, krčma je mnogima bila dobrodošlo utočište. Džoe Ečing, zakupac Kućne Farme, obećao je sebi jednu pintu u tišini nakon što je celog dana bio opsedan bučnim životinjama i slomljenom opremom. Pinta će ga, rekao je sebi, dovesti u bolje raspoloženje za raspravu koja je znao da ga očekuje tokom večere o nje-

govoj godišnjici venčanja, koju je na svoje zaprepašćenje zaboravio. Iz iskustva, znao je da to znači barem nedelju dana hladnih večera i hladnih ramena, čak i rizik od hladnog kreveta. Bila je subota, toplo veče kasnog leta, vedra noć. Krčma je bila puna, iako ne tako puna kao što bi to Džon Peršun voleo. Džoe je sedeo za dugim hrastovim stolom izvan paba, sa svojim psom Lakrdijašem smotanim oko nogu. Potičući iz duge loze Ečingovih koji su uzgajali stoku na Kredi, Džoe Ečing je znao svakog čoveka koji je živeo u kraju i njihove porodice; znao je ko je vredan i ko ne radi previše, i znao je ko je bio glup i ko pametan. Džoe lično nije bio pametan, ali je bio mudar i dobar farmer i, iznad svega, svake subotnje večeri, gde god da je sedeo, držao je stolicu u krčmi. Ovde je bio izvor svih saznanja. Za manjim stolom odmah kod vrata mogao je čuti dvojicu meštana kako se prepiru o razlici između otisaka šapa mačke i lisice. Jedan od njih pomerao je svoje ruke u laganom plesu i govorio, ‘Vidi, kažem ti opet, mačka, ona hoda ovako, ti stari guzičaru, ali lijan, on hoda ovako.’ Lisica i mačka su bile još jednom demonstrirane drugom čoveku. Pitam se, pomisli Džoe, jesmo li možda zadnja generacija koja misli o lisici kao lijanu. Bio je to dug dan za sve muškarce koji su radili sa konjima, svinjama i ovcama, da ne spominjemo brojne sitne poslove koji su čekali svakog seljaka. Imali su izgovor koji je škripao, a znali su imena i pesme svih ptica širom dolina, i svaku zmiju i svaku lisicu gde se mogu pronaći, i sva mesta gde Baronovi ljudi uglavnom nisu išli. Ukratko, znali su veliki broj stvari nepoznatih studentima na univerzitetu. Obično, kada bi neki od njih progovorio, to je bilo nakon malo razmišljanja i veoma polako, i za to vreme oni bi razmenjivali mišljenja sve dok dečak ne bi bio poslat da kaže muškarcima kako će se njihova večera ohladiti ako ne požure. Onda je Dik Hendli – debeljko sa pramenom paperjaste brade koju bi trebalo da ga je sramota što je tako naziva u ovom društvu – prilično glasno rekao, ‘Ovo pivo je slabo kao devičanska vodica!’ ‘Kako si nazvao moje pivo?’ reče Džon Peršun, skupljajući prazne krigle sa stola. ‘Savršeno je čisto. Otvorio sam bure tek jutros.’ Dik Hendli reče, ‘Nisam rekao da je devičanska vodica tako loša.’ To je izazvalo smeh, iako mali. Svi su se sećali kada je stari mrzovoljni gospodin Tajder, polažući veru u tradicionalno lečenje, zamolio svoju ćerku da sačuva malo urina da prelije preko svoje povređene noge, a mlada Mejsi – slatka devojka, ali nekako uskraćena u delu sa mozgom – pogrešno razumela zahtev i nasula svom ocu piće veoma neobičnog ukusa. Začuđujuće, njegova noga je bila bolje. Ali druga pinta je bila izvučena, iz novog bureta, i Dik Hendli proglasio ga je zadovoljavajućim. I Džon Peršun se začudio. Ali ne mnogo. Šta je bila pinta među prijateljima? Onda je gazda je seo sa svojim mušterijama i rekao Džou, ‘Šta misliš, kako se prilagodio mladi Baron?’ Odnos između Barona i gospodina Ečinga, njegovog zakupca, nije bio neobičan u selu. Baron je posedovao zemlju. Svako je to znao. On je takođe posedovao sve farme u komšiluku, i farmeri, njegovi zakupci, obrađivali su zemlju za njega, plaćajući rentu svaka tri meseca. Mogao je, ako odluči, uzeti farmu nazad i izbaciti farmera i njegovu porodicu napolje. U prošlosti, bilo je barona koji su se povremeno prepuštali pokazivanju vlasti spaljujući kolibe i izbacujući napolje cele porodice, ponekad iz čistog ćefa, ali uglavnom da bi na glup način

pokazali ko ima stvarnu moć. Ubrzo su naučili. Moć ne znači ništa bez pristojne žetve u ambaru i mnogobrojnih stada nedeljnih ručkova koja pasu na brdima. Roland, mladi Baron, imao je malo truckav početak – gore od toga, mora se reći, zbog njegove nove tašte, vojvotkinje koja se pobrinula da to i svi ostali znaju. Ali ubrzo je naučio. Znajući da još uvek nije iskusan u obrađivanju zemlje, sledio je uobičajenu praksu svog oca u mudrom prepuštanju svojim farmerima da upravljaju njihovim farmama i radnicima kako oni to smatraju prikladnim. Sada su svi bili srećni. Takođe mudro, Roland bi s vremena na vreme popričao sa Džoeom Ečingom, kao što je radio i njegov otac pre njega, i Džoe, ljubazan čovek, ponudio bi da porazgovara sa Baronom o sitnicama koje njegov upravnik poseda i sakupljač rente možda nije video, kao što je udovica poginulog u lošim vremenima ili majka koja se bori da održi domaćinstvo nakon što je njenog muža izgazio mladi bik nezgodne naravi. Džoe Ečing bi istakao da bi određena količina milosrđa mogla biti dobra stvar i, ono što je dužnost mladog Barona, on treba da uradi ono što mu je rečeno i, na neki čudan način i udovica će otkriti da je nekako uspela da plati najamninu unapred, tako da za sada ne duguje ništa, a koristan mlađi momak sa imanja koji bi trebalo da nauči kako se baviti poljoprivredom mogao bi se pojaviti na posedu mlade majke. ‘Ne želim prerano sa sudim,’ reče Džoe, zavalivši se na klupu i izgledajući svečano na onaj način kako to samo čovek koji ima pravo na stolicu subotom ima pravo da izgleda. ‘Ali da vam kažem istinu, radi prilično dobro. Uči u hodu, može se reći.’ ‘To je onda dobro,’ reče Tomas Zelenotravi. ‘Izgleda da ide stopama svog starog.’ ‘Onda ćemo imati sreće. Stari Baron je bio dobar čovek – spolja čvrst, ali je znao šta je šta.’ Peršun se osmehnu. ‘Njegova mlada dama, Baronesa, naučila je mnoge lekcije bez učenja – jeste li primetili to? Uvek je u blizini i razgovara sa ljudima, nije podigla nos. Ženi se sviđa,’ dodao je on mudro klimnuši glavom. Ako je žena odobravala, pa, to je bilo dobro. To je značilo mir kod kuće, a svaki seljak je to želeo nakon celodnevnog napornog rada. ‘Čuo sam je da govori kako je veoma dobro kad supruge imaju decu.’ Na tu temu, Robert Debeli reče, ‘Moja Džozefina će uskoro imati još jedno.’ Neko se nasmejao i rekao, ‘To je pinta za sve, znaš.’ ‘Onda obavezno porazgovaraj sa Džoeovom Tifani,’ reče Tomas Zelenotravi. ‘Kada dođe do rađanja deteta, nikad nisam video bolju.’ Pijuckajući svoju pintu, Tomas dodade, ‘Video sam je juče da proleće. To me čini stvarno ponosnim, zaista, devojka Krede. Siguran sam da si i ti jednako ponosan, Džoe.’ Svi su znali Tifani Ečing, naravno; još od vremena kada je bila veoma mala i igrala se sa njihovom vlastitom decom. Oni nisu mnogo voleli veštice na Kredi, ali Tifani je bila njihova veštica. I to dobra veštica. I najvažnije, ona je bila devojka sa Krede. Znala je vrednost ovce, i gledali su je kako trči unaokolo u gaćama dok je odrastala. Tako da je onda sve bilo u redu. Tifanin otac je pokušao da se nasmeši dok se saginjao i davao svom psu ostatke svinjetine. ‘Poklon za tebe, Lakrdijašu.’ Podigao je pogled. ‘Naravno, Tifanina majka bi volela da je češće vidi ovde, iako je ona veoma srećna zbog naše Tif; ne može da prestane sa pričanjem ljudima o tome šta ona radi, kao ni ja.’ Pogledao je ka gazdi. ‘Još jedna pinta za mene kada budeš imao vremena, molim te, Džone.’ ‘Naravno, Džoe,’ reče Džon Peršun, uputivši se ka šanku i vraćajući se sa penušavom kriglom u svojoj ruci.

Dok je pinta bila prenošena na svoje odredište, Džoe reče, ‘Čudno je to, znate, kada pomislim koliko mnogo vremena naša Tifani provodi tamo u Lenkru ovih dana.’ ‘Biće šteta ako se preseli tamo,’ prokomentarisao je Dik Hendli. I misao je bila tu, lebdeći u vazduhu, mada niko ništa dalje nije rekao. Ne Džoeu Ečingu, ne u subotu. ‘Pa, ona je stalno jako zauzeta,’ reče Džoe polako, gurajući Dikov komentar dublje u glavu da bi razmislio o tome kasnije. ‘Mnogo je beba u okolini, momci!’ To je izazvalo smeh. ‘Nisu to samo porođaji. Došla je kod moje stare majke kada je odlazila,’ rekao je Džim Užar. ‘Bila je sa njom celu noć. I uklonila je bol! Ona to radi, znaš?’ ‘Da,’ reče Džoe. ‘To nije samo za barone, a tako je i stari momak otišao, znaš – imao je medicinsku sestru, ali Tifani je bila ta koja se brinula o njemu. Pobrinula se da nema bolove.’ Za stolom je zavladala iznenadna tišina dok su razmišljali o tome koliko puta su se putevi Tifani Ečing ukrstili sa njihovima. Onda Nodi Šepavac reče, gotovo bez daha, ‘Pa, Džoe, mi se svi nadamo da će tvoja Tifani ostati ovde, znaš. Ona je najbolja ovde i nema greške. Seti se da joj to kažeš kada je vidiš.’ ‘Ne moram da joj govorim, Nodi,’ reče Džoe. ‘Tifanina majka bi volela da se skući, naravno, na Kredi sa njenim mladićem – znate, mladi Preston, koji je otišao da uči za pravog doktora u velikom gradu. Ali mislim da neće, svakako ne još neko vreme. Kako ja vidim, ima mnogo Ečingovih ovde, a naša Tif ide stopama njene Bake, samo malo modernije razmišljajući, ako me razumete? Pretpostavljam da se sprema da promeni svet, a ako ne svet, bar onaj mali deo zvani Kreda.’ ‘Ona je najbolja veštica za nas pastire,’ dodao je Tomas Zelenotravi, a čulo se i odobravajuće mrmljanje. ‘Da li se sećate, momci, kada su se svi pastiri skupili ovde i borili u Izazovu?’ upita Dik Hendli, nakon pauze da isprazni svoju čašu. ‘Tada nismo imali veštice.’ ‘Aj,’ reče Joe Ečing. ‘Ti stari pastiri se nisu borili svojim štapovima, upozoravam te. Oni su obarali ruke. I pobednik bi bio proglašen vođom pastira.’ Svi se nasmejaše na to. I većina njih je pomislila na Baku Ečing, jer je Baka Ečing bila poslednji pravi vođa pastira. Malo klimanje glavom Bake Ečing i pastir bi hodao kao kralj celog dana, sa Izazovom ili bez njega. ‘Pa, mi sada nemamo vođu pastira. Umesto toga imamo vešticu. Tvoju Tifani,’ rekao je Robert Debeli posle još jedne duge tišine u kojoj je popijeno još piva i slavine ispražnjene. ‘Dakle, ako imamo vešticu umesto vođe pastira... mislite li da bi neko od vas trebalo da obara ruku sa njom?’ Upita Džon Peršun sa osmehom – i pogleda iskosa Tifaninog oca. Robert Debeli reče, ‘Veštica? Bez straha. Morao bih popraviti svoje manire.’ Džoe se prigušeno nasmejao dok su ostali klimali glavama odobravajući. Onda su pogledali dole dok je senka prelazila preko njih, a devojka na metli povikala ka dole, ‘Dobro veče, tata! Dobro veče svima. Ne mogu da stanem. Ova ima blizance.’ Roland de Čumsfejnli, 27 mladi Baron na Kredi, želeo je da bude kao njegov otac u mnogim stvarima. Znao je da je starac bio omiljen – ono što je bilo poznato kao ‘baron stare 27 Izgovara se ‘Čafli’ po onom čudnom pravilu da što je porodica više klase izgovaranje njihovog imena postaje čudnije. Tifani je jednom čula visokouvaženog gosta po imenu Ponsonbi-Meklvrajt (Pvt) obraća Rolandu sa Čf. Pitala se kako su uspeli da se snađu tokom večere kada je Pvt upoznao Čf sa Vm ili Hmpf. To bi sigurno moglo dovesti do nesporazuma?

škole’, što je značilo da je svako znao šta može očekivati; stražari su glancali svoje oklope, salutirali i radili ono što se očekivalo od njih¸ dok je Baron radio ono što se očekivalo od njega, prilično ih ostavljajući na miru. Ali, njegov otac je takođe ponekad bio pomalo zloćudan nasilnik. A taj deo je Roland želeo da zaboravi. Naročito je želeo da pogodi pravi ton kada dozivao Tifani Ečing kako bi je video na Kućnoj Farmi. Oni su jednom bili dobri prijatelji, i, što je kod Rolanda izazivalo paniku, njegova supruga Leticija je Tifani smatrala za dobru prijateljicu. Svaki razuman muškarac mudro se plašio ženinih najboljih prijatelja. Ko je mogao znati kakvi... mali tračevi mogu biti podeljeni. Roland, obzirom da je školovan kod kuće i sa ograničenim poznavanjem sveta izvan Krede, plašio da ‘mali’ može biti tačno ona vrsta komentara koji bi Leticija mogla podeliti sa Tifani. Odabrao je trenutak kada je video njenu metlu kako se rano spušta te subotnje večeri, u vreme kada je znao da će Džoe Ečing biti u krčmi. ‘Zdravo, Rolande,’ rekla je Tifani, čak se ni ne okrećući dok je on dojahao i silazio sa svog konja. Roland je drhtao. On je bio Baron. Farma njenog oca je pripadala njemu. I dok je mislio o tome, shvatio je koliko je to bila glupa misao. Kao Baron, on je imao parče papira koje je dokazivalo njegovo vlasništvo. Ali to je bila farma Ečingovih. Uvek je bila, i uvek će biti. I znao je da Tifani tačno zna šta je upravo mislio, tako da je postao malo ružičast kada se ona okrenula. ‘Ovaj, Tifani,’ počeo je, ‘samo sam želeo da te vidim i... ovaj... pa, ovako...’ ‘Oh, hajde, Rolande,’ podsticala ga je. ‘Samo nastavi sa onim što si došao da kažeš; ovo je bio težak dan, a večeras još moram da se vratim nazad u Lenkr.’ Bio je to uvod koji mu je trebao. ‘Pa, zbog toga sam došao, Tifani. Bilo je... žalbi.’ To nije bila prava reč, i on je to znao. Tifani se trgnula na ovu reč. ‘Šta?’ rekla je oštro. ‘Pa, ti nikad nisi ovde, Tifani. Ti bi trebalo da budeš naša veštica, budeš ovde za nas. Ali ti si daleko u Ramtopima skoro svaki drugi dan.’ Ispravio se, sa metaforičnom metlom duž svoje kičme. Morao je da zvuči službeno, ne da moljaka. ‘Ja sam tvoj baron,’ rekao je, ‘i ja zahtevam da vodiš računa o svojim obavezama, vršiš svoju dužnost.’ ‘Vršim moju dužnost?’ Tifani ponovi slabašno. Šta je on mislio da je radila tokom zadnjih nekoliko nedelja, previjajući noge i lečeći povrede, porađajući bebe i odvodeći bol onima koji su se približili kraju svojih dana, i posećujući stare ljude i pazeći na bebe, i... da, rezala nokte! Šta je Roland uradio? Organizovao večernje zabave? Divio se Leticijinim pokušajima sa vodenim bojama? Bilo bi daleko bolje ako bi mogao ponuditi Leticijinu pomoć. Roland je znao, isto kao i Tifani, da Leticija ima prirodni dar za vešticu. Ona bi mogla biti korisna na Kredi. A onda je pomislila, to je bilo zlobno. Jer, znala je da Leticija posećuje svaku novu bebu. Razgovara sa ženama. Ali, bila je ljuta na Rolanda. ‘Razmisliću o onome što vi kažete,’ rekla je sa preteranom ljubaznošću od čega je on još više pocrveneo. Sa zamišljenom metlom čvrsto pričvršćenom za njegova leđa, Roland odšeta do svog konja, pope se u sedlo i odjaha. Pa, pokušao sam, rekao je sebi. Ali nikako nije uspevao da se ne oseća pomalo zbrkano.

Urnebes je započeo kada su se Kraljica i njeni pratioci vratili kroz kameni krug. Blistava palata Zemlje Vilenjaka je nestala i veće se smestilo na proplanku u dubini nečega što bi mogla biti čarobna šuma da se Kraljica potrudila da ubaci neophodne detalje poput leptira, belih rada i pečuraka. Čak i sada, stabla su mahnito grebala granama i grančicama dok je prolazila, a delovi zemljišta kao da su se takmičili koje će brže napraviti sečiva od trave sa obe njene strane. Bila je gnevna. Goblin – prljavština mala – usudio se da napadne jednog od njenih lordova. A on je pao pred tog goblina, a goblin je poleteo na svojim prljavim nogama dok je bežao od njenog besa. Ali iako je Graško bio taj koji je pao – Kraljica je potajno bila zadovoljna što je to bio on, a ne neki drugi od njenih lordova – znala je da njeni vilenjaci krive nju za tu sramotu. Neuspeh. Jer ona je vodila pljačkaški pohod i povela goblina sa njima. Uprkos njenim naređenjima, Graško je i dalje bio sa njima. Ispočetka je bio bled i posrtao, ali njegov glamur se skoro vratio na normalnu snagu kada mu je grozno gvožđe očišćeno sa tela. Iza njega je bila svrstana njegova straža i mogla je osetiti prkos koji je isijavao iz njih. Pogledala je Graška sa prezirom, i rekla jednom od stražara, ‘Odvedi tog slabića. Skloni ga sa mog pogleda!’ Ali stražar se nije pomerao. Umesto toga, drsko se osmehnuo i zategao samostrel, ležerno ubacio pernatu strelu i usudio se da je uperi u njenom pravcu. ‘Moja damo,’ reče Graško sa blago prikrivenim podsmehom, ‘mi smo izgubili. Naš uticaj na svet ljudi je slab. Čak i goblini nam se sad smeju. Zašto smo tek od jednog od njih naučili da su ljudi okružili svoj svet gvožđem? Zašto niste ništa učinili da ovo zaustavite? Zašto nismo išli napolje da lovimo? Zašto nam niste dali da budemo pravi vilenjaci? To nije kao stara vremena.’ Njegov glamur je ponovo bio gotovo moćan koliko i njen, ali njegova odlučnost je bila čak jača. Kako sam propustila da vidim ovo? pomisli Kraljica, mada njeno lice nije pokazivalo ništa od onoga što oseća. Da li se usuđuje da me izazove? Ja sam Kraljica. Kralj može biti u nekom drugom svetu, zavaljen u svojoj humki, uživajući u svojim zadovoljstvima, ali ja sam još uvek njegova Kraljica. Uvek postoji Kraljica da vlada. Nikada lord. Uspravila se do pune visine i pogledala u svog izdajničkog lorda, šireći svoj glamur u njegovoj punoj snazi. Ali, začuo se hor odobravanja Grašku od strane nekolicine vilenjaka. Bio je to zaista redak dan kada se neki vilenjak slagao sa drugim vilenjakom – neslaganje je bilo daleko normalnije stanje – ali činilo se da se gomila ratnika primakla bliže i hladne oči ispitivale su njihovu Kraljicu. Nemilosrdno. Opasno. Gnusno. Kraljica pogleda sve ostale pre nego što se vratila na Graška. ‘Ti mala žabo,’ prosiktala je. ‘Mogla bih sad da ti izvadim oči.’ ‘Oh, da, madam,’ nastavi Graško dok je pritisak rastao. ‘A ko pušta Figlse da besne? Sada kad je stara babetina otišla, veštice su slabe. Kao i kapija između naših svetova. Ali vi, uprkos svemu tome, čini se da se još uvek plašite devojke Ečing. Ona vas je skoro ubila, izgleda.’ ‘Nije,’ rekla je Kraljica. Ali ostali vilenjaci su sada gledali u nju, gledajući kao što mačke gledaju svoj plen... A govorio je istinu. Tifani Ečing je porazila. Kraljica oseti kako joj glamur treperi, bledi. ‘Vi ste slabi, madam,’ reče Graško. Kraljica se osećala slaba. I mala, i umorna. Drveće se primaklo. Činilo se da svetlost bledi. Pogledala je u lica oko sebe, a onda je prikupila i prizvala svu snagu koja joj je preostala. Ona je još uvek bila Kraljica. Njihova Kraljica. Moraju da je slušaju.

‘Vremena su se promenila,’ rekla je, izdižući se do pune visine. ‘Gvožđe ili ne, goblini ili ne, taj svet više nije isti.’ ‘Dakle, mi ćemo da se krijemo, to je vaša ponuda,’ reče Graško, glasom punim nepoštovanja. ‘Ako se svet menja, mi smo ti koji moramo to promeniti. Mi moramo odlučiti kako će to biti. Tako je oduvek bilo. I tako mora biti opet.’ Vilenjaci oko njega su isijavali odobravanje, njihovi ukrasi su zaslepljivali, njihova hladna uzana lica okruživao je sjaj njihovog glamura. Kraljica se osećala izgubljeno. ‘Ti ne razumeš,’ pokušala je. ‘Mi imamo taj svet, za naše zadovoljstvo. Ali ako pokušamo da se ponašamo kao pre, pa, vremenom ćemo biti pregaženi. Samo... vile. To je ono što nam gvožđe u tom svetu govori. Nema budućnosti za nas tamo.’ Graško se podrugljivo osmehnu i reče, ‘To je đubre. Taj govor o nemanju budućnosti? Mi stvaramo našu budućnost. Nije nas briga za ljude ili gobline. Ali ti – čini se da si prilično mekana prema njima. Može li se velika Kraljica uplašiti? Ti nisi sigurna u sebe, damo. To nas čini nesigurnim u tebe.’ Odanost vilenjaka je tanka kao paukova mreža, a valuta u Zemlji Vilenjaka je glamur. Kraljica je mogla osetiti kako njen glamur sve više i više nestaje dok je njen suparnik pričao. A onda je udario. ‘Vi ste postali previše mekani, madam,’ zagrmeo je. ‘Počelo je sa tom... devojkom. I to će se završiti kod... mene!’ Sada je njegov glamur dobijao na intenzitetu, a oči su mu blistale dok se moć gradila oko njega, čineći ostale vilenjake opreznim i poslušnim. Graško pokaza na Kraljicu, posmatrajući bezbrojna lica i fizionomije koje su treperile preko nje – zlatna kosa, crna kosa, duga kosa, kratka kosa, pramenovi... proćelava, kosa bebe. Visoka, jaka... slaba, kao dete. Uspravna, sklupčana... cvileći. ‘Goblini više ne dolaze i ne zovu ovih dana,’ prosiktao je. ‘A Zemlja Vilenjaka ne može preživeti bez jakog vođe. Mi vilenjaci trebamo nekoga ko će dominirati – nad goblinima, nad ljudima i svima drugima. Ono što nam sada treba, što našem kralju u humki treba, je ratnik.’ Graško je sada bio kao zmija, njegov pogled probadao je žrtvu, čak i kada se još zgrčila i plakala zbog gubitka svog glamura. ‘Nama ne može upravljati nešto ovakvo,’ zaključio je prezrivo. Okrenuo se ka ostalim vilenjacima i rekao, ‘Šta vi kažete?’ U praznini njihovih očiju Kraljica je videla svoju budućnost kako nestaje. ‘Šta da radimo sa njom, Lorde Graško?’ Bio je to Slačica, prišavši kako bi podržao svog novog vođu. ‘Ona mora napustiti presto!’ povikao je drugi vilenjak. Graško pogleda naniže ka svojoj bivšoj Kraljici sa prezirom. ‘Odvedi je, igraj se sa njom ako hoćeš – i onda otkini njena krila,’ zapovedio je. ‘To će biti kazna za onog ko izneveri. Sada,’ nastavio je, ‘gde su moji muzičari? Zaplešimo na sramotu nje koja je nekad bila naša Kraljica. Izbaci sećanje na nju, ako hoćeš, iz Zemlje Vilenjaka sa njom, i možda se nikad neće vratiti.’ ‘Kuda bi otišla?’ viknu Slačica, hvatajući Kraljicu za jednu od njenih malih, tankih ruku. Ali Graško je otišao, provlačeći se kroz gomilu dvorjana koji su sada plesali njegovim stopama. Dok je bespomoćni mali vilenjak koji je nekad bio Kraljica odvlačen dalje od njegovog pogleda, Slačica je začuo kako u očajanju šapuće nekoliko reči: ‘Grom... i Munja... osetićeš silu Groma i Munje, Graško, a onda gnev Tifani Ečing. To probada do kosti...’ A kiša je počela i postala grâd.

POGLAVLJE 9 Dobar sa kozama Dečak koji je po kiši stajao posmatrajući Tifani na zadnjim vratima kolibe koja je sada bila njena – ne više Bakina – nije bio kao njeni redovni posetioci. Bio je prljav, da, ali to je više bila prljavština od putovanja nego zbog neimaštine, i imao je jarca sa sobom, što nije bilo uobičajeno. Ali on nije izgledao siromašno. Pogledala je bolje. Njegova odeća je nekada bila skupa, visokokvalitetna roba. Siromašan, ipak, pomislila je. Takođe i par godina mlađi od nje. ‘Da li ste vi Gazdarica Ečing, veštica?’ upitao je nervozno kada je otvorila vrata. ‘Da,’ reče Tifani, misleći u sebi, Pa, barem je odradio malo domaćeg i nije došao da kuca pitajući za Baku Vedervaks, i kucao je na zadnja vrata baš kao što je i trebalo; a ja sam upravo napravila sebi malo potaža i ohladiće se. ‘Šta mogu učiniti za vas? Sigurna sam da vam nešto treba?’ nastavila je, pošto veštica nikoga nije odbijala. ‘Ne, gazdarice, sa vašom dozvolom, ali sam čuo da ljudi govore o vama dok sam išao putem. Oni kažu da ste najbolja veštica.’ ‘Pa, narod svašta priča,’ reče Tifani, ‘ali to je ono što druge veštice misle da je bitno. Kako vam mogu pomoći?’ ‘Ja želim da budem veštica!’ Poslednja reč odjekivala je u vazduhu kao da je bila živa, ali dečak je izgledao ozbiljno i nesrećno, i uporno je gurao, govoreći, ‘Gospodin Vigel – moj učitelj – pričao mi je o jednoj veštici koja je postala čarobnjak, tako da sigurno, gazdarice, koncept mora funkcionisati u oba smera? Kažu da je ono što je dobro za gusku dobro i za gusana, zar nije tako?’ ‘Pa, da,’ reče Tifani, nesigurna u sebe. ‘Ali mnoge dame ne vole da svoje, takoreći, privatne probleme rešavaju sa nepoznatim muškarcem. Mnogo našeg rada uključuje poslove babice, znaš, sa naglaskom na supruge.’ Dečakova adamova jabučica je zadrhtala, ali je uspeo da kaže, ‘Ja znam da u velikom gradu Besplatna bolnica Ledi Sibil pomaže jednako ženama i muškarcima. Nema sumnje u to,

gazdarice‘, onda se ozario na trenutak i rekao, ‘Ja zaista osećam da mogu biti veštica. Znam mnogo o seoskim poslovima, a imam veoma tanke prste koji su nedavno bili od velike koristi na putu kada sam se morao izboriti sa kozom koja se porađala, i to teško. Morao sam zasukati rukave i pažljivo sve razmrsiti kako bih postavio dete da može napustiti svoju majku. Sve je bilo umrljano, naravno, ali dete je bilo živo, a starac koji je imao kozu je bio u suzama od sreće.’ ‘Zaista,’ reče Tifani hladno, pitajući se kada je ‘dobar sa kozama’ postalo kvalifikacija za vešticu. Ali dečak je izgledao kao izgubljena duša – tako da je popustila i pozvala ga unutra na šolju čaja. Jarac se video kod preraslog busena Majke Prišunjalice ispod drveta jabuke, zaklonjen od kiše, i činilo se da je zadovoljan što je ostavljen napolju, mada Tifani nije mogla da ne primeti – kao što bi svaka veštica primetila – da joj je uputio čudan pogled kakav se ne viđa često u očnim prorezima jarca. Ona vrsta pogleda koja te čini opreznim kada okrećeš leđa, definitivno, ali takođe nešto... više od toga. Dok je pozivala dečaka unutra, videla je Ti kako šeta pored jabukovog drveta i odjednom staje, leđa joj prelaze u luk i njen rep se naduvava do iznenađujuće veličine kada je uočila jarca. Nastupila je napeta pauza dok su dva oka gledala jedno u drugo – a Tifani se mogla zakleti da je videla brzi bljesak fluorescentne svetlosti, zelenkasto-žuto-ljubičasti – i onda je odjednom sve bilo spokojno, kao da je sporazum bio potpisan i zapečaćen. Jarac se vratio svom grickanju, a Ti se smanjila na normalnu veličinu i prošla pored, skoro se očešavši o jarčeve noge. Tifani je bila zapanjena. Videla je kako Gribo Nane Og beži od Ti! Kakav je ovo bio jarac? Možda je, pomisli zainteresovano, ovaj dečak mnogo više nego što se vidi. Dok su sedeli za malim kuhinjskim stolom saznala je da je dečakovo ime bilo Gofri, i da je daleko od kuće. Primetila je da izgleda kao da ne želi da govori o svojoj porodici, pa je pokušala još jedan potez. ‘Zaintrigirana sam, Gofri,’ rekla je. ‘Zašto ti želiš da budeš veštica umesto čarobnjak, što se tradicionalno smatra muškim poslom?’ ‘Nikada nisam razmišljao o sebi kao muškarcu, Gazdarice Tifani. Ja ne mislim da sam bilo šta. Ja sam samo ja,’ rekao je tiho. Dobar odgovor! rekla je Tifani u sebi. Onda se zapitala, ne po prvi put, o razlikama između čarobnjaka i veštica. Glavna razlika, mislila je, bila je što čarobnjaci koriste knjige i stvari da stvaraju čîni, velike čîni za velika dela, i oni su bili muškarci. Dok su se veštice – uvek žene – bavile svakodnevnim stvarima. Velikim delima takođe, podsetila je odlučno sebe. Šta može biti veće od rođenja i smrti? Zašto ovaj dečak ne bi želeo da bude veštica? Ona je odabrala da bude veštica, pa zašto on ne može napraviti isti izbor? Za početak, shvatila je da će se ovde takođe računati i njen izbor. Ako će ona biti neka vrsta glavne veštice, trebalo bi da bude sposobna da to odluči. Nije morala da pita nijednu drugu vešticu. To bi mogla biti njena odluka. Njena odgovornost. Možda prvi korak prema tome da stvari učini drugačijim? Pogledala je u Gofrija. Ima nečega u tom momku i ne znam šta je to, odlučila je. Ali čini se bezazleno i izgleda prilično izmaltretirano, tako da ću izabrati i odlučiću da mu pružim šansu. A što se tiče jarca... ‘Pa,’ rekla je, ‘mogu ti dati nešto krevetnine i smeštaj pod nadstrešnicom, i nešto hrane i pića za danas. Tvoj jarac je tvoja odgovornost. Ali sada je već kasno, tako da ćemo ponovo razgovarati sutra.’

Sledećeg jutra, dok je čekala na Nanu da svrati, Tifani je otišla do nadstrešnice sa nešto hrane. Dečak je spavao. Ona se pažljivo nakašljala i dečak skoči na taj zvuk. ‘Vrlo dobro, Gofri, sada mi reci istinu. Da li si pobegao od nekoga? Roditelja, možda?’ ‘Ne, nisam,’ reče Gofri, uzimajući veliki zalogaj hleba koji je Tifani donela, ali gurajući u stranu krišku šunke. Ti mali prodavcu priča, pomisli Tifani, kao i svaka veštica dobra u uočavanju laži. 28 Uzdahnula je. ‘Da li onda samo pobegao od kuće?’ ‘Pa, možete tako reći, gazdarice, ali ja imam šesnaest i samo sam želeo da odem.’ ‘Nije išlo sa tvojim ocem, zar ne?’ reče Tifani, i vide da je dečak gotovo odskočio, kao da je pogodila živac. ‘Kako ste mogli to znati, gazdarice!’ Tifani je uzdahnula. ‘Piše veštica na vratima, zar nije tako? Možda nisam puno starija od tebe, ali ti nisi prvi begunac sa kojim se bavim, i apsolutno sam sigurna da će ih biti još mnogo. Iako,’ dodala je, ‘nijedan nije bio plemić kao što si ti, gospodine Gofri. Dobar kaput, znaš. Dakle, od kakve koristi možeš biti meni i mom vilajetu, Gofri?’ ‘Oh, poprilično, gazdarice,’ reče on, pokušavajući da zvuči sigurno mada je izgledalo da je samo pun nade. U tom trenutku Nana Og se pojavila iza ugla kolibe, nije je bilo jedan minut i onda se odjednom pojavila, što je bio, Tifani je znala, Nanin način. Pogledala je u Gofrija, donela trenutnu presudu, onda namignu Tifani i reče, ‘Nešto se dešava, Tif?’ Tifani je videla nepristojan kez na Naninom smežuranom licu, kao da se jabuka zlobno cerekala ka njoj. Gofri je izgledao kao da će krenuti da beži. ‘Sve je u redu, Nano. Upoznaj Gofrija,’ oštro je rekla Tifani. ‘On želi da bude veštica.’ ‘Zaista?’ likovala je Nana. ‘Misliš da on hoće da pravi magiju. Pošalji ga čarobnjacima!’ Sada je Gofri izgledao malo žućkasto i kao da će se ubrzo srušiti. Nana Og je mogla tako da utiče na ljude. ‘Ne, on želi da bude veštica, Nano. Da li razumeš?’ Tifani je videla mali nestašni bljesak u Naninim očima dok je govorila, ‘Dakle, on želi da bude veštica, jel’ tako? Možda bi trebalo da nauči šta mi veštice moramo da trpimo pre nego što donese svoju odluku. Mislim, možda bi ipak želeo da ga pustimo da ode kod čarobnjaka ako ima neke magije u njemu. Znam, napravi od njega kućnog momka.’ Kućni momak bio je nešto kao muška pomoćna kuvarica, radeći sve sporedne, i obično prljave, poslove oko domaćinstva. Stvari kao što su ubijanje pilića i čerupanje fazana, čišćenje cipela, ljuštenje krompira i sve druge poslove koji su bili prljavi, i povremeno opasni. Na Kućnoj Farmi je obično bio jedan, postepeno učeći šta je sve farmerski posao. ‘Reći ću ti šta,’ produži Nana, gledajući u dečaka koji je drhtao, ‘hajde da ga isprobamo sa gospodinom Nimletom. Ti znaš kako izgledaju njegovi nokti na nogama.’ Da, kao i nokti svih staraca, pomisli Tifani. Gledala je u dečaka koji je toliko strašno želeo da bude od koristi da se sažalila nad njim i rekla, ‘Ima mnogo više u tome da budeš veštica nego što ti misliš, Gofri, ali ako želiš da budeš moj kućni momak, videćemo kako će ti ići. Kao prvo, želela bih da uradiš nešto sa užasnim noktima na nogama staraca.’ 28 Uočiti istinu je bilo mnogo teže.

‘Možda će ti trebati štit,’ rekla je Nana Og. Dečak upitno pogleda u Tifani. ‘Oh, bože,’ reče Tifani. ‘Nokti gospodina Nimleta su debeli i jaki, i veoma, veoma je teško baviti se njima. Trebaju ti zaista oštre sečice, a čak i tada prokletinje se odbijaju po sobi. Moraš voditi računa i o svojim očima, takođe.’ Proučavala je dečakovo lice; izgledao je odlučan da se suoči sa svakom preprekom, čak i letećim noktima. Nana se cerekala, tako da je Tifani rekla, ‘Ja imam da obiđem novorođenče. Nano, da li bi bila toliko ljubazna da odvedeš Gofrija do gospodina Nimleta i vidiš kako on radi. Oh, i reci mu da ne zaboravi da pokupi odsečke – Rob Biloko ima namenu za njih, tako da mu trebaju.’ ‘Mogu li povesti Mefistofela sa mnom?’ upita Gofri. Nana se okrenu na petama. ‘Mefisšta?’ rekla je polako. ‘Moj jarac,’ rekao je Gofri, pokazujući prema pašnjaku gde je Mefistofel ispitivao ostatke busena maslačka. ‘Ili radije, on je svoj vlastiti jarac, ali putujemo zajedno. On je veoma pametan pratilac.’ Nana je frknula. 'Vidite,' dodade Gofri ponosno dok su posmatrali Mefistofela kako lagano prelazi pašnjak i njuškom otvara vrata male kolibe pored bukve. 'On je čak naučio da koristi toalet.' I Nana - prvi put u svom životu - ostade bez reči.

POGLAVLJE 10 Blago Duboko u srcu Zemlje Vilenjaka, pobednik Graško okupio je svoj dvor. Lord Lankin – visok, elegantan, u tuniki od mahovine i štipavice ležerno prebačenoj preko njegove potamnele kože – oslonjen na bok pored njega, igrao se sa bronzanim bodežom. ‘Ja sam sada vaš kralj,’ proglasio je Graško. U velikoj dvorani nastupila je tišina dok su vilenjaci razmatrali taj razvoj događaja i svoje šanse. Jedan odvažni vilenjak reče, ‘Šta je sa samim Kraljem? Dole u humki? Šta će on reći?’ ‘Nešto kao ovo,’ reče Graško, ispalivši perjanu strelu na vilenjaka i oborivši ga. Ranjen, ali ne mrtav. Dobro, pomislio je Graško. Više zabave za mene kasnije. Mahnuo je prema svojim ratnicima i pogođeni vilenjak je odvučen. ‘Do đavola sa Kraljem!’ rekao je, i ovog puta nije bilo raspravljanja. Svaki vilenjak je znao da Graško želi obračun sa svetom ljudi, patuljaka i goblina i svih ostalih ljudi, hoće da vilenjaci ponovo slobodno i šireći užas prolaze kroz taj svet. ‘Mi smo bili vilenjaci od osvita vremena,’ zagrmio je Graško. ‘Predugo su ljudi držali sve u svojoj šaci. Skorojevićki goblini će osetiti naš gnev! Hukanje mehaničkog smeća će biti zbrisano! Mi ćemo vratiti nazad svet koji nam je uskraćen!’ Osmehnuo se, i nežno dodao, ‘Oni koji nisu sa nama će patiti.’ U svetu voza i špena, gvožđe može ubiti vilenjake. Ali nijedan vilenjak nije želeo da bude onaj koji će osetiti Graškovu užasnu narav zato što mu je protivurečio. I bili su veoma svesni toga da on zna tačno kako da kratku reč kao ‘patnja’ pretvori u veoma dugo iskustvo. I dok je glamur njihovog novog kralja rastao i on stajao visok i snažan iznad njih, imali su osećaj da se njihov svet ponovo budi. ‘Kakve su budale ovi smrtnici!’ urlao je Graško. ‘Oni misle da mogu zaustaviti nas? Oni nas trebaju. Oni nas zovu. I mi ćemo doći. Nateraćemo ih da žele ono što ne mogu imati i nećemo im dati ništa osim našeg smeha. Mi ćemo sve uzeti!’

A vilenjaci su klicali. Beki Izvini i Nensi Ispravna, obučene u svoju najbolju odeću, stajale su sa strepnjom pred Gospođicom Krpelj, koja je rekla, ‘To nisu sve čarolije i metle. To je težak posao, ponekad. Ponekad prilično gadan. Da, Beki?’ ‘Ja sam bila tamo dok je moj deda umirao,’ rekla je Beki, ‘i posmatrala sam sve što je trebalo uraditi. Moj tata je rekao da ne bih trebala, ali moja majka je rekla, “Neka devojka vidi. Otkriće pre ili kasnije kakav je svet.”’ ‘Ono što želim da znam, devojke, je da li se možete baviti magijom. Trebalo bi da obe imate nešto osnovne magije, kao što je gašenje sveće mislima. Šta misliš da mi radimo sa magijom?’ Beki reče, ‘Možete lečiti bradavice. To znam. Moja Baka je to mogla. Magija te može učiniti lepom.’ Njen glas je bio čežnjiv, i Gospođica Krpelj je pogledala malo bolje. Oh, prilično gadan beleg od rođenja na obrazu. ‘Možeš začarati nekoga da bude tvoj najbolji prijatelj,’ dodala je Nensi. ‘Ili’ – sa malo crvenila u obrazima – ‘da se sviđaš momku.’ Gospođica Krpelj se nasmejala. ‘Devojke, mogu vam reći ovo – magija vas neće učiniti lepim ako to niste. I sigurno nećete postati omiljene. To nije igračka.’ Još crvenijeg lica, Nensi reče, ‘Ali sa momcima...’ Na licu Gospođice Krpelj se nije pomakao ni jedan mišić, a onda je rekla, ‘Šta je sa njima?’ Nensino crvenilo je sada bilo impozantno – ako bi postala još malo crvenija, pomislila je Gospođica Krpelj, mogla bi izgledati kao jastog. Gospođica Krpelj je nastavila, ‘Ne moraš koristiti čarolije da bi imala momka, Nensi, i ako želiš da saznaš više o tome, verujem da će te Gazdarica Tifani uputiti kod Nane Og, ili možda kod tvoje bake.’ ‘Da li imate udvarača, gazdarice?’ upita Nensi. ‘Ne,’ reče Gospođica Krpelj. ‘Oni smetaju. Sada da vidimo možete li napraviti pletenicu. Ako ne možete to da uradite verovatno nećete biti veštice. Pletenica ti daje fokus.’ Bacila je ruku u vazduh i nešto je bilo tamo. Činilo se da taj vazduh ključa. Pleše, leprša... živi. Gospođica Krpelj reče, ‘Vidite kako se vazduh kreće, kako stoji – to je mesto gde bi moja pletenica mogla da bude. Gde me može posavetovati.’ Iznenada, u njenoj ruci se stvorilo jaje, malo uzice, grančice, mali orah. ‘Ovi predmeti koje imam kod sebe mogu napraviti takvu pletenicu,’ rekla je. Pogledala je u ozbiljna mala lica, uzdahnula i rekla, ‘Ali sada je vreme da svaka od vas napravi svoju pletenicu, i mora imati nešto živo u njoj. Vidi, samo zatvori oči i napravi pletenicu od bilo čega što imaš kod sebe.’ Posmatrala ih je, njihova lica su bila svečana kao na sahrani dok su izvlačile sitnice iz svojih džepova. Gospođica Krpelj je poznavala svoje veštice, znala je da ove devojke imaju urođeni magijski talenat, ali odlučiti se na obuku za vešticu zahtevalo je više od talenta. Težak posao je takođe išao uz to. Puno teškog rada. Čak ni onda nije bilo lako, znala je. Uz sve ostalo, morale su imati roditelje koji podržavaju njihov izbor. Devojka je mogla biti korisna u kući, pomažući mlađoj deci i radeći porodični posao, na primer. To bi bilo pre nego što se pojavi pitanje unučića. I uvek je bilo tako, oh, da, uvek. Gospođica Krpelj je takođe znala da možeš mnogo toga saznati o nekome po onome što ima u svojim džepovima, a ponekad i mnogo više po onome šta nemaju. Ona lično obično je imala mali sir u jednom od svojih džepova – ne možeš praviti dobru magiju bez grickalica.

Naglas, ona reče, ‘Čak je i crv živ, tako da držanje jednog u maloj kutijici sa malo vlažnog lišća može da pomogne.’ Nensi je svukla jednu čizmu, rekavši, ‘Ja imam gusenicu unutra.’ ‘Vrlo dobro,’ reče Gospođica Krpelj. ‘Imala si sreće, ali imati sreće je samo deo toga da budeš veštica.’ Beki je izgledala prilično smrknuto. ‘Ja imam šnalu za kosu – da li je dozvoljeno da to koristim?’ Gospođica Krpelj uzdahnu. ‘U svojoj pletenici? Naravno, ali i dalje moraš imati nešto živo. Leptiri ili mravi, takve stvari, ali zapamti – ne treba da ih ubiješ. Pusti ih da slobodno odlete.’ ‘Oh, u redu,’ reče Beki. Kratko je čeprkala je po žbunju iza njih, a onda podigla veliku, zelenu, dlakavu gusenicu. ‘Plagijatoru!’ reče Nensi. Gospođica Krpelj se smejala. ‘Deo toga da budeš veštica je i biti pametan. Koristeći svoje oči i učeći iz onog što vidiš. Dobro urađeno, Beki.’ Bekina gusenica je sada bila uredno upletena u komad stare vrpce, koja je, činilo se, takođe nekako bila vezana oko jednog od njenih prstiju. Ostali prsti su se borili da gurnu šnalu za kosu u pletenicu. Nensi se nadurila i prikačila njenu gusenicu, koja je naizgled pokušavala da se ukopa u pramen ovčije vune. Začula se tutnjava grmljavine i udaranje gromova, a obe devojke rekoše, ‘To sam bila ja, sa mojom malom pletenicom.’ Gospođica Krpelj se opet nasmejala. Zašto su ljudi toliko žudeli da gledaju izlazak sunca, dugu, sevanje munja ili tamne oblake i osećaju odgovornost zbog toga? Ona je takođe znala da ako neka devojka zaista poveruje da može kontrolisati oluju na nebu otrčala bi kući, vrišteći od užasa – a njihove majke bi verovatno morale da im operu donji veš. Ipak, malo samopouzdanja je za vešticu bio dobar početak. ‘Gospođice, gospođice!’ povika Beki i pokaza svoju pletenicu. Šnala za kosu je sada lebdela u vazduhu pored njene gusenice. ‘Vrlo dobro,’ reče Gospođica Krpelj. ‘Zaista vrlo dobro urađeno.’ ‘Pa, šta je sa ovim, onda?’ reče Nensi, dok se njena pletenica urušavala i ovčija vuna lagano plutala ka zemlji, sa malom gusenicom nataknutom odgore kao vešticom na metli. Ona podignu svoj prst i vatra se pojavila na njegovom vrhu. ‘Odlično,’ rekla je Gospođica Krpelj. ‘Obe ste shvatile kako to ide. Nakon ovoga, sve je samo stvar učenja, svakodnevnog učenja,’ rekla je strogo. Ali ono što je mislila je bilo, Pa, Gazdarica Tifani će želeti da vas vidi i nema greške. U Zemlji Vilenjaka je svirala muzika – skladna melodija čije su se note spiralno dizale u prazan vazduh, gde je besposleni vilenjak natakaren na tankoj grani blizu vrha procvetalog stabla dozvoljavao sebi zadovoljstvo pretvaranja svake note u boju, tako da su one plesale iznad njihovih glava, oduševljavajući dvor. Nije trebalo puno toga da bi vilenjak uživao. Povrediti nekoga je obično na vrhu njihove liste, ali muzika je dolazila blizu toga. Muzičar je bio čovek, namamljen u šumu čarolijom vilenjakove harfe, a onda zgrabljen i odveden da svira, svira, svira za Lorda Graška. Vilenjaci su bili vešti u održavanju njihovih igračaka živim, ponekad nedeljama, a čovek sa flautom je bio divna nova igračka. Graško se dokono zapitao koliko će čovek potrajati.

Ali je bio zadovoljan. Njegovi ratnici pravili su male izlete u ljudski svet, donoseći mu nazad poklone kao ovaj. A on je znao da sa svakim uspešnim upadom njihovo poverenje raste. Uskoro bi mogli biti spremni da krenu... Namrštio se. Morao je da popriča sa Slačicom. Morao je da zna da li je vilenjak zaista izbacio bedne ostatke Kraljice iz Zemlje Vilenjaka. Želeo je da nema... komplikacija. Baš kao što je voleo da posmatra divlje životinje, tako je Gofri proučavao ljude. Nalazio je da su očaravajući, i posmatrao je pažljivo sve vreme, učeći sve više i više iz onoga što je video. Jedna od stvari koje je uočio bila je ta da su starci izgledali nekako kao u prolazu kroz svoje domove. Mnogo drugačije od Gofrijevog doma, gde je njegov otac odlučno vladao svime. Ovde, gde su u životu staraca postojale žene, one su držale svu vlast unutar kuće – kao što su to godinama radile dok su njihovi muškarci radili napolju – i nisu imale nameru da im je prepuste. Ta pomisao mu je pala na um kada je otišao da sredi dlačice iz nosa Mornara Mirotvorca, zadatak koji se čak ni Nani Og nije dopadao. Gospođa Seli Mirotvorac – previše kratkovida da bi joj se moglo verovati dok drži makaze blizu nosa svog muža, što je dokazivao prethodni pokušaj – činilo se da je dobra žena, ali Gofri je primetio da posmatra svog muža gotovo kao komad nameštaja, i to je rastužilo Gofrija – tužnog što je taj pomorac koji je video toliko zanimljivih stvari sada provodio većinu svog vremena u krčmi jer je njegova žena stalno prala, čistila, glancala i, ako nije bilo ništa drugo, brisala prašinu. Uspevala je da izbegne pranje, čišćenje i brisanje prašine sa svog muža samo ako on dovoljno dugo sedeo tamo. Postepeno je Gofriju svanulo da je krčma i zabava i utočište za stare momke. Pridružio im se tamo jednog dana i kupio svima po pintu, što je privuklo njihovu pažnju. Onda je Mefistofel izveo svoj trik sa brojanjem. Kod druge pinte stari momci su postali prilično naklonjeni i Gofri je načeo temu koja mu je bila na umu već nekoliko dana. ‘Pa, mogu li da vas pitam šta vi radite, gospodo?’ Kako to obično ide, nasmejali su mu se, a Cisterna Skliznuo – čovek čiji osmeh, za razliku od njegovog imena, nikada nije klizio – reče, ‘Blagosloveni bili, gospodine, može se reći da smo na slobodnim danima.’ ‘Mi smo kao kraljevi,’ reče Nasmejani Dečko Pobočni. ‘Mada bez dvorca,’ dodade Cisterna Skliznuo. ‘Iako sam nekad imao jedan i zagubio ga negde.’ ‘I da li vam se sviđa vaš odmor, gospodo?’ upita Gofri. ‘Ne baš,’ reče Ljubiša Drhtavi. ‘Zapravo, mrzim to. Otkad je moja Džudi umrla. Mi nismo imali decu, nijedno.’ Pojavila se suza u njegovom oku i slomio mu se glas, što je prikrio još jednim gutljajem iz svoje krigle. ‘Mada je ona imala kornjaču, zar ne?’ ubacio je Izborani Džoe, koji je bio tako krupno građen da je mogao podići kravu. ‘Sasvim tačno,’ reče Ljubiša. ‘Govorila je da joj se sviđa jer ne hoda brže od nje. Još uvek imam kornjaču, ali nije to isto. Nije baš dobra za priču. Moja Džudi mogla je da toroče ceo dan o ovome i onome. Kornjača sluša sasvim dobro, pazite, što je više nego što bih ponekad mogao reći za Džudi.’ Ovo je izazvalo smeh. ‘To je vladavina suknji, kada ostariš,’ reče Smrdljivi Džim Džons.

Gofri, zadovoljan što je zakotrljao loptu, reče, ‘Šta ste mislili pod tim?’ Svi muškarci su počeli nešto da mrmljaju. ‘To je ovako, kućni momče,’ reče Izborani Džoe. ‘Moja Betsi mi govori šta ću jesti, kada i gde, a ako smo zajedno ona se brine oko mene kao neka stara kokoška. Kao da sam dete.’ ‘Oh, znam,’ reče kapetan Mirotvorac. ‘Moja Seli je divna i znam da bih bio izgubljen bez nje, ali, pa, recimo ovako: nekad sam bio odgovoran za mnoge druge ljude, i kada je vreme bilo strašno loše bio sam tamo gore starajući se da ne potonemo, jer je to bio moj posao i bio sam kapetan.’ Pogledao je unaokolo, video odobravajuće klimanje ostalih, a onda rekao direktno Gofriju, ‘I najbolje od svega, mladiću, bio sam muško. A sada? Moj posao je da dignem noge dok ona čisti oko mene. To je naš dom i ja je volim, ali nekako sam uvek na putu.’ ‘Znam šta misliš,’ rekao je Smrdljivi Džim. ‘Znaš me, ja sam još uvek dobar stolar, dobro poznat u Cehu, ali moja Mili se zabrine zbog mene kada koristim alate i tako dalje; i kažem ti, kad ona pogleda u mene, zadrhte mi ruke.’ ‘Da li biste želeli da prestanu da se tresu?’ upita Gofri, mada je zapravo video kako Smrdljivi Džim podiže kriglu do usana rukom čvrstom kao stena. ‘Pošto ste mi vi, gospodo, dali ideju.’ Zastao je, nadajući se da će slušati. ‘Moj ujak po majci je došao iz Ubervalda i njegovo ime je bilo Hajmlih Šupenkućen – on je bio prvi čovek za kojeg se zna da je imao “šupu”.’ Smrdljivi Džim reče, ‘Ja imam šupu.’ ‘Bez uvrede, vi možda mislite da imate,’ reče Gofri, ‘ali šta je u njoj? Postoje šupe za koze i šupe za piliće i šupe za krave, ali ove šupe koje predlažem su za muškarce. Računam da ono što nam je ovde potrebno su šupe za muškarce. Muške šupe.’ Sada je imao njihovu pažnju. Pogotovo kada je dozvao gazdu sa ‘Popijmo za to, gospodo! Još jedna pinta svima, molim!’ Dame u selu primile su Gofrija u svoja srca, takođe. To je bilo zapanjujuće. Bilo je nečega u njegovoj spremnosti da zastane i popriča, njegovom blagom osmehu i ljubaznim manirima, što je učinilo da odmah osete toplinu prema njemu. ‘Gospodin Gofri je tako smiren, stalno. On nikada nije nervozan, oh, ne, i divno priča! Zaista obrazovan čovek,’ rekla je stara Betsi Hoper jednog dana Tifani. ‘I onaj njegov jarac!’ dodade gospođa Zviždač, sklopivši svoje impresivne ruke ispod svojih još impresivnijih grudi. ‘Izgleda mi kao mrzovoljna životinja, ali taj Gofri ga tera da sasvim mirno kaska za njim.’ ‘Želela bih da može uraditi isto mom Džoeu!’ zakikotala se Betsi, i smejući se zajedno sa gospođom Zviždač kada su se zaputile niz ulicu. Tifani ih je posmatrala kako odlaze, i počela da razmišlja o svom kućnom momku, pitajući se kako je uspeo da stvari tako dobro legnu, i pomislila, videla sam takve ljude ranije – one koji se čini da svakoga poznaju. Oni kontrolišu situaciju sa strane, zaustavljaju tuče. Mislim da ću mu sada dozvoliti da ide po kućama sa mnom, i vidim kako to radi. I tako je Gofri sledećeg dana krenuo sa Tifani, viseći iza nje na metli, lica ozarenog od čiste radosti dok je Tifani nespretno usmeravala mnogo teži štap prema planinama; i kuće bi zasijale čim je on ušao, tako radostan. On je mogao biti zabavan, mogao je pevati pesme, i nekako bi sve učinio... malo boljim. Rasplakane bebe počele bi da guču umesto da zaurlavaju, odrasli bi prestali da se raspravljaju, a majke su postajale mnogo smirenije i primale njegov savet.

Takođe je bio dobar i sa životinjama. Mlada junica bi mu prišla, umesto da se trgne u strahu od neznanca, dok su mačke koje bi ušetale trenutno odlučile da je Gofrijevo krilo mesto gde treba da budu. Tifani ga je jednom videla naslonjenog na zid kolibe sa porodicom zečeva koji su mirovali pored njegovih nogu – dok je u isto vreme farmerov pas bio pored njega. Nana Og, nakon što je videla Gofrija sa Tifani jednog dana, je rekla, ‘Njegovo srce je na pravom mestu, mogu to da nanjušim. Ja poznajem muškarce, znaš.’ Nasmejala se. ‘Videla sam ih jako puno u svoje vreme i u raznim okolnostima, veruj meni. Ne želim sada da kažem kako je on dobar materijal, i nekim drugim vešticama se možda neće svideti što dečak ulazi u posao, ali, Tif, nikada nemoj dozvoliti da ti neko kaže kako se Baki Vedervaks to ne bi svidelo. Zapamti, ona je odabrala tebe za svog naslednika, a ne jednu od njih. I ti moraš to uraditi na svoj način. Ne njen. Zato ako želiš da obučiš ovog momka, pa, kreni i uradi to.’ Tifani je u sebi postajala fascinirana Gofrijevim jarcom. Mefistofel je dolazio i odlazio, ali osim ako ona i Gofri nisu bili na metli obično se nalazio negde blizu Gofrija i Tifani se činilo da jarac nadzire dečaka. Imali su šifru. Bilo je to kao da jarac može govoriti samo kuckanjem papcima, a povremeno bi se začuo i stakato komplikovanih udaraca. Da je Mefistofel bio pas, on bi mogao biti pointer, pomislila je. Njegov gospodar je bio njegov prijatelj, i kuku onome ko iskoristi Gofrijevu dobru narav – Mefistofelovi papci bili su izuzetno oštri. Kada bi Gofri odlazio, jarac je često nestajao. Ubrzo je imao koze iz Bakine kolibe pod svojom komandom, a Nana Og je rekla da je jednom videla ono što je nazivala ‘taj đavolji jarac’ gore u brdima kako sedi okružen divljim kozama. Nazvala ga je ‘Mračni Meljač’ zbog njegovih malih i blistavih kopita, i dodala, ‘Nije da mi se ne sviđa, smrdljiv kakav jeste. Ja sam oduvek bila za rogove, moglo bi se reći. Koze su pametne. Ovce nisu. Bez uvrede, draga moja.’ Mefistofelov trijumf – koji je dokazivao da je Nana u pravu u oba zaključka – dogodio se na ivici šume koja je okruživala kolibu, blizu podnožja najbliže planine, kada je Gofri uzeo kolica da obiđe malog dečaka kojem je trebao lek. Na tom imanju, tog određenog dana, majka je gledala Gofrija. U užurbanosti zbog brige oko sina ostavila je kapiju ovčarnika otvorenu. I ovce, kao sve ovce, postale su histerične, izašle napolje i rastrčale se pre nego što je ona pogledala kroz prozor i primetila ih. ‘Mom mužu se ovo neće svideti. Trebaće godine da se one prikupe,’ jadikovala je mlada majka. ‘Pogledajte ih, trče svuda!’ Gofri je izbacio glavu kroz prozor i uputio škljockajući zvuk ka Mefistofelu, koji je bio ispregnut iz kolica i pušten da pase. Jarac je prestao da pase travnjak – i ono što se sledeće dogodilo obišlo je ceo Lenkr. Kad je to čuo, jarac Mefistofel okupio je te ovce poput najboljeg pastira. Ovce su bile brojnije od njega, naravno, ali pažljivo – jednu po jednu – okupio ih je u stado i uredno vratio kroz kapiju. Kada je majka kasnije rekla svom suprugu da jarac nije samo vratio ovce u obor, nego da je takođe zatvorio kapiju za njima, on je pomislio da je to malo preterano, ali da je još uvek dobra priča kad siđe dole u krčmu, i legenda o Mefistofelu je počela ubrzano da se širi. Gofri i Nana Og su ispričali priču Tifani. Zajedno sa Gofrijevim poslom koji je uradio za malog dečaka to je činilo dan veoma dobrim. Ali Tifani nije mogla da ne pogleda u Mefistofelove uzane oči. Poznavala je jarčeve. Ali ovaj jarac je imao svrhu, bila je sigurna. I on je posmatrao nju, primetila je, i posmatrao Ti, koja je posmatrala jarca dok se, naravno, pre-

tvarala da gleda negde drugde. Svi su posmatrali sve ostale, činilo se. Osmehnula se. I donela odluku. Sledećeg jutra povela je Gofrija u stranu, i rekla mu da ima nešto posebno da mu kaže. ‘Postoji još nešto,’ rekla je. ‘Neki... mali prijatelji sa kojima želim da te upoznam.’ Zastala je. ‘Rob,’ pozvala je. ‘Znam da si tu, i molim te da sada izađeš.’ Napravila je pauzu. ‘Ima ovde kapljica brlje za tebe.’ Spustila je šolju sa par kapi žestine u njoj na pod. Vazduh se pokrenuo, bljesak crvene kose, i Rob Biloko je bio tu, sa sjajnim klejmurom u svojoj ruci. ‘Robe, želim da upoznaš... Gofrija,’ rekla je Tifani polako, pažljivo, okrećući se da vidi kako je Gofri doživeo pogled na svog prvog Figla, ali Rob ju je iznenadio. ‘Ah, mali momčić, mi ga već znamo,’ objavio je. Gofri je pocrveneo. ‘Pa, ja sam spavao pod starom nadstrešnicom,’ rekao je. ‘Ova gospoda su bila veoma ljubazna i dozvolila mi da delimo njihov prostor za spavanje.’ Tifani je bila zapanjena. Gofri je već sreo Figlse! Kako ona to nije znala! Ona je bila veštica. Trebalo je da zna. ‘Ali –’ započela je, dok su ostali Figlsi počeli da se pojavljuju, jedan se njihao naniže sa kanapa okačenog o krovnu gredu, drugi se izvukao iza kofe, gomila se pojavila iz ćoškova kako bi formirala polukrug oko brlje na podu. ‘Nije problem,’ reče Rob, odmahujući rukom. ‘Imali smo veoma interesantne razgovore, znate, kada ste vi već bili u svojoj spavaćici i spavali.’ ‘Ali mi smo i dalje stražarili kod te – mmpf, mmpf.’ Robova ruka je preklopila usta Ludog Vulija. ‘U mojoj spavaćici?’ započela je Tifani, ali je onda odustala. Oh, kakva je bila korist. Figlsi su stalno stražarili uz nju, i ako bi morala da bira između imati Figlse ili bez Figlsa u svom životu, pa, to bi bila laka odluka. ‘Ne smeta vam, gazdarice?’ dodao je Rob, premeštajući se sa noge na nogu što je uvek radio kada se našao u situaciji da mora dati Objašnjenje. ‘Džini kaže da imate ovog momka ovde, i on je blago. A vi znate kakvi smo mi Figlsi sa blagom – jednostavno moramo da ga pokupimo.’ Kao jedan, Nak Mak Figlsi srećno uzdahnuše. A Tifani gurnu šolju prema njima, rekavši, ‘Pa, nećete ukrasti ovo blago. Ali znam – mislim – kako je možda vreme da povedem Gofrija sa sobom da upozna keldu.’ Padala je jaka kiša i oni su se sušili sedeći pored velike vatre u humki. Gofri je bio ushićen nakon putovanja, i činilo se potpuno bezbrižan što je morao da se probija kroz grmlje i uvlači kroz rupu u humku Figlsa. On se nehotice malo trgnuo, 29 jer su sve Figlske oči bile na njemu. Naročito Megine, Dži-nine starije ćerke, koja se baš hrabro progurala da vidi veliku malu babu i njenog prijatelja. Provukla je ruke kroz svoju plamenu kosu i navukla na lice svoje najbolje durenje. Džini uzdahnu. Uskoro će biti vreme da njena ćerka ode. Mogla je postojati samo jedna kelda. 29 Bio je zaista hrabar čovek koji je mogao da gleda u klan Figlsa i da ne poželi da čvrsto priveže krajeve svojih pantalona oko gležnjeva.

Baš kada je to pomislila, Rob ispruži ruke i Megi pojuri preko odaje da sedne kraj njega. ‘Moja ćerka, Megi,’ rekao je Rob ponosno Gofriju. ‘Ona će uskoro krenuti do svog vlastitog klana, znaš, ona je sad velika odrasla cura.’ Megi se narogušila. ‘Ali, zar ne mogu ostati ovde?’ moljakala je, obraćajući se ocu svojim najlepšim glasićem male devojčice. ‘Sviđa mi se ovde, znaš, a ja ne želim da imam muža’ – izgovorila je tu reč sa gađenjem – ‘i bebe. Ja želim da budem ratnik.’ Rob se nasmejao. ‘Ali ti si cura, Megi,’ reče on, zabrinuto gledajući ka Džini. Zar nije podučavala Megi tajnama? Naučila šta treba da zna kako bi bila kelda u svom vlastitom klanu? ‘Ali ja znam kako se bori,’ rekla je Megi smrknuto. ‘Pitaj Malog Dugija Velikonosog – kakav sam mu udarac dala kada smo se zadnji put posvađali, znaš.’ Mali Dugi Velikonosi – jedan od Robovih koščatih mlađih sinova – nespretno je otrčao u ćošak i spustio glavu tako da mu je samo nos bio vidljiv, dok su ga perle u njegovim pletenicama lupkale po bradi. ‘I pričala sam sa Žapcem,’30 produžila je Megi. ‘On kaže da ne moram slediti tradiciju, znaš. On kaže da su to moja Ljudska Prava.’ ‘Pa, ti nisi čovek,’ odbrusi Džini. ‘I nećemo više o tim glupostima. Idi sada i donesi našim gostima lep komad ovčetine, sa malo našeg specijaliteta.’ Tifani je znala za specijalitet Figlsa. Puževi su bili jedan od ključnih sastojaka. ‘Puževi,’ promrmljala je Gofriju tiho kad je Megi besno odskočila. Na Tifanino iznenađenje, mlada Figlska devojka besno je odskočila na potpuno isti način kao i Gospođa Uholaža. Izuzev, naravno, očigledne činjenice da je Megi bila samo pet inča visoka, dok je Gospođa Uholaža bila visoka kao Tifanin otac. Džini je imala oštar sluh za tako malu ženu. ‘Aj, to je neverovatno šta moji momci mogu da urade sa puževima, znaš,’ rekla je. ‘Čak mogu da naprave viski od puževa.’ Gofri se ljubazno osmehnuo. ‘Zahvaljujem ti ljubazno, Kelda,’ rekao je blago, ‘ali ja ne jedem ništa što trči, pliva ili puzi unaokolo. I to uključuje puževe. Radije ih puštam da žive.’ ‘Zapravo, Figlsi gaje puževe,’ reče Tifani. ‘Svi moraju da žive, Gofri, ne može se pobeći od toga.’ ‘Zaista,’ reče Gofri. ‘Ali ne po cenu drugih.’ Džini se nagnula napred, oči su joj blistale, i položila malu smeđu ruku na njegovo rame. Vazduh je stao, i sada su Gofri i Džini posmatrali jedno drugo oči u oči. ‘Postojali su mnogi kao ti nekada,’ konačno je tiho rekla Džini. ‘Bila sam u pravu. Videla sam te u mom kotlu i videla da si ti jedan od onih koji će zaustaviti bitku, doneti mir...’ Okrenula se ka Tifani. ‘Čuvaj ga, Tir-far-toin.’ Dok su se vraćali nazad ka farmi na čaj, Tifani je razmišljala o keldinim rečima. Zaustaviti bitku. Doneti mir. Možda će joj biti potrebne upravo takve veštine. I dok je mislila o tome, drhtavica joj je prošla kroz kičmu, jedan od onih gadnih malih drhtaja koji su kao poruka da bi se nešto užasno moglo dogoditi, težak za ignorisanje. Sa druge strane, mislila je, možda joj to samo njeno telo govori da će, ako sa njom sve bude u redu, sledeći put možda reći ne specijalitetu sa puževima... Dala je sve od sebe kako bi se otresla uznemirujućeg osećaja, fo- 30 Žabac je bio advokat Figlsa, njegovo žablje telo je rezultat nesporazuma sa vilom suđajom.

kusirajući se umesto toga na Gofrija. Čuvaj ga. Džini je u pravu u vezi sa njim, odlučila je. Moguće je da postoje neke stvari koje ovaj dečak može uraditi najbolje. I upravo tu i tada, donela je odluku. Otići će u Ank-Morpork – i povesti Gofrija sa sobom. Svakako je bilo vreme da, kao neka vrsta glavne veštice, otputuje u grad. Šta ako su sve gradske veštice čule za nju i govorile o njoj kao da je neki mali skorojević? Morala je da zna. I, šaputao je mali glasić u njenoj glavi, možda bih mogla takođe videti Prestona. Pokušala je da odgurne tu misao. To putovanje nije bilo zbog nje. Bilo je zbog toga što je veštica, zato što je trebalo to da se uradi, i to je bilo ono o čemu je obavestila Nanu Og kada joj je rekla da će biti odsutna nekoliko dana. Ali misao da će videti ponovo Prestona se uvukla u njen um i činila da se oseća pomalo... ustreptalo. Gofri je malo odmakao napred niz stazu, ali kada ga je Tifani pozvala, on se vratio nazad sa pitanjem u očima. ‘Gofri,’ rekla je, ‘sutra ćemo otići da ti nabavimo tvoju prvu metlu.’

POGLAVLJE 11 Veliki grad Bilo je to dugo putovanje u Ank-Morpork. Tifani i Gofri su morali da odsedaju na putu, jednu noć u kolibi lokalne veštice i drugu u ambaru gde je farmer bio oduševljen Gofrijevom sposobnošću da mu pomogne oko problematične koze. Ali sada su biti tamo – u velikom gradu – i Tifani je posmatrala Gofrijeva širom otvorena usta dok su oprezno leteli duž reke Ank i ulazili u srce grada. Pa, pomislila je u sebi, Gofri je rekao kako želi da vidi svet. AnkMorpork bi mogao biti vrlo dobar početak. Ali i ona lično je bila zadivljena kada su otišli do mesta gde se nalazila stara prodavnica metli, i bili upućeni na novu lokaciju. Železnica je tek bila u povoju – a već su postojali ti lukovi. Postojala je neka magija u kavernoznim prostorima ispod železničkih lukova i tajne poznate samo onima koji tamo rade. Uvek je bilo barica, čak i ako nedeljama nije bilo kiše, i barice su bile sjajne i ljigave, a vazduh iznad njih ispunjen zagađenjem od ulja i pazuha radnika. Bilo je lako prepoznati stanovnike železničkih lukova. On (to je retko bila žena) je tip muškarca koji drži korisne eksere u starim teglama za džem i može provesti dosta vremena razgovarajući o prednostima različitih vrsta masti ili zupčanika, a posmatrač bi povremeno mogao čuti vlasnika da tiho govori, ‘Mogu to nabaviti za tebe sledeće nedelje.’ Ponekad praćeno značajnim pogledima i kuckanjem prstom po nosu. Ako bi neko došao i potražio nešto, pa, uvek će biti nekoga, često patuljak, koji sve zna o tome gde se šta nalazi, i skoro uvek je to bilo odmah iza luka u tami epskih razmera. I onda bi pravi komad bio pronađen i izvučen, dobro, neki ljudi mogli bi to nazvati komadom đubreta, ali ispod luka đubre se nekako pretvaralo u tačno onaj predmet koji kupac zaista, zaista želi – niko ne zna zašto. To je bilo kao da je taj komad samo čekao na pravu osobu da doluta. Patuljci Šruker i Dejv premestili su svoj razrađeni posao sa metlama u drugi luk u nizu, neposredno iza luka gde su uši prolaznika napadane čudnim zvucima muzičkih instrumenata,

a pre onog gde su oštri mirisi sveže kože proizvođača konjske opreme izvodili svoj veseli prepad na njuh. Dejv je bio onaj koji je pojurio ka Tifani kada je ušla tegleći Gofrija. Odmah je prepoznao – imao je loš trenutak kada je ušla unutra pre godinu ili dve i omaklo joj se da poznaje Figlse. 31 Jednom kad patuljačka radionica dobije Figlse, pa, mogli bi se samo spakovati i vratiti nazad u planine. Ponevši veliku sekiru sa sobom. Tifani je primetila da su Dejvove oči gledale svuda. ‘Ne brinite, nisam povela nijednog Nak Mak Figlsa sa sobom,’ rekla je, mada je znala da to možda nije sasvim tačno, jer iako je rekla Robu Bilokou da su ovo bablji poslovi i da on i Figlsi imaju geas da ostanu, nije se znalo da li se neki nekako ušunjao u čekinje njenog štapa i mogao bi iznenada iskočiti mašući velikom motkom sa uzvikom ‘Prokleti!’ Ali, kada je rekla da nisu sa njom čula je uzdah, i patuljak se gotovo iscerio. Tifani je izbegla kapljicu koja je veselo pala sa vrha luka, i dodala, ‘Ovo je Gofri, i došli smo da mu nabavimo štap.’ Pogledala je duž niza lukova. ‘Trebalo mi je malo vremena da vas pronađem, zapravo. Vašu novu radionicu.’ Dejv je odmerio Gofrija od glave do pete. ‘Dobro je nama ovde,’ rekao je. ‘Dobijamo naše zalihe brže. I lakše odem da vidim moju staru mamu. Ipak je dug put.’ Oblak dima i pare iz voza koji se spustio sa luka gotovo je obmotao oba patuljka i Gofrija, a kada ih je Tifani ponovo mogla videti, Dejv – koji je sada imao komadiće gareži zalepljene na licu – odlučio je tačno šta je momku potrebno. ‘Broj tri, mislim,’ rekao je. ‘Računam da baš imamo jednu na zalihama. Vrhunska, znate. Drvo je čak iz Ramtopa. Specijalno čarobnjačko drvo.’ Počešao je bradu, stresao ugarke sa svog nosa i prošetao oko Gofrija. ‘Dakle, vežbamo za čarobnjaka, momče?’ Gofri nije bio sasvim siguran šta da kaže. Pogledao je ka Tifani. Treba li da kaže ovim ljudima da on želi da bude veštica? ‘Ne,’ reče Tifani, a veštica u njoj dala je odgovor umesto Gofrija. ‘Ovaj moj prijatelj je pripovedač.’ Patuljak počeša svoj gvozdeni šlem, zagleda se u Gofrija i upita, ‘Oh, i šta oni rade, gospođice?’ Tifani je razmislila i onda rekla, ‘U ovom trenutku, Gofri samo pomaže meni. I zbog toga, gospodo, njemu treba metla.’ Držala je dve metle, svoju i još jednu, a onda je ispružila rezervnu. ‘Ali mi ne želimo novi štap,’ rekla je. ‘Vi znate da mi veštice predajemo naše štapove jedna drugoj. Pa, ja imam jedan, i mislim da će sasvim dobro poslužiti mom prijatelju nakon malo popravki na njemu.’ Na reč ‘popravka’ Šruker se promolio iz radionice. Izgledao je gotovo uvređeno. ‘Popravka?’ uzdahnuo je, kao da neko ko odluči da odbije novi štap propušta životnu priliku. ‘Želite da momak započne svoju karijeru na polovnoj metli?’ A onda je ugledao štap, zateturao se unazad na petama, iscerio se i podbočio. ‘To je... štap Bake Vedervaks,’ rekao je. ‘On je slavan, tako je.’ ‘Izazov, dakle,’ reče Tifani promućurno. ‘Ili vi, gospodo, niste dorasli zadatku? Očekujem da ću moći da pronađem nekog drugog...’ ‘Oh, nema potrebe za žurbom,’ reče Šruker, skidajući svoj šlem i brišući čelo vunenom krpom. Zapalio je lulu, dajući sebi vremena da razmisli, i ispitivao štap pred njim. ‘Bila bih vam veoma zahvalna,’ reče Tifani. 31 Figlsi su, zapravo, slučajno zapalili vatru na Tifaninoj metli, stvarajući potrebu za popravkom.

Šruker napravi svoj uobičajeni usisavajući zvuk kroz zube. ‘Pa,’ reče on lagano na kraju, ‘mogao bih skinuti školjku. Možda nova palica?’ ‘Jedna od naših palica za gospodu,’ dodao je Dejv. Kucnuo se po nosu. ‘Znate, sa... posebnim udubljenjem za... osetljive delove. Mnogo udobnija vožnja za momka.’ ‘Uvek sam želeo da spustim ruke na ovaj štap,’ rekao je Šruker. ‘Da uradim pravi posao na njemu. Ali patuljci gore u planinama govore kako je Gazdarica Vedervaks uvek želela, pa...’ ‘Krpljenje,’ ubaci Dejv, čela naboranog kao da je ta reč izazivala pravi bol. ‘Pa,’ reče Tifani, ‘ja nisam takva veštica, ali uvek je korisno biti prijatelj sa nekom vešticom.’ Osmehnula se slatko i dodala, ‘U ovom trenutku se osećam prijateljski... ali možda neću kasnije.’ Ovo je palo u vrlo zgodnoj pauzi dok je svemoćni urlik objavljivao da još jedan voz proleće iznad glave, a dim i garež se talasali u vazduhu. ‘Gazdarica Vedervaks je bila zaista moćna dama,’ oprezno reče Šruker čim je buka zamrla. ‘I ja sam čuo da nikad nije plaćala račune,’ dodao je Dejv smrknuto. ‘Ja imam novac,’ reče Gofri. Do sada je bio tih, dozvoljavajući Tifani da govori u njegovo ime, ali, na kraju krajeva, to će biti njegova metla. Tifani je videla kako se patuljci smeškaju, a Šruker je jedva uspeo da se zaustavi pre nego što počne da trlja ruke. ‘Nešto novca,’ rekla je oštro, ‘ali ja ne želim da moj prijatelj mora da ga koristi – obećala sam mu da ću ja ovo srediti za njega. Dakle, reći ću vam šta ću uraditi. Platiću vam obsom.’ Obsovi su bili nezvanična valuta patuljaka. Zašto rasipati zlato? Ljudi bi to mogli nazvati uslugama, a valuta je bila dogovorna. Obaveza veštice je bila posebno vredna, i Tifani je to znala. ‘Vidite,’ dodala je, ‘taj štap nije toliko loš.’ Šruker se teško spustio na sanduk prekriven čekinjama. 32 ‘Smešno je što ste vi predložili obs,’ rekao je polako. ‘Lumbago me ubija. Ide uz posao, znate. Možete li učiniti nešto sa tim?’ ‘U redu, onda,’ reče Tifani. ‘Samo ostanite tu.’ Ona je stala za njega. Malo se promeškoljio, a onda se uspravio sa začuđenim pogledom na svom licu. ‘Oh, bože, kako ste to uradili?’ ‘Ja sam uzela vaš bol,’ objasnila je Tifani. ‘Tako da je sada to moj bol. I moram da vam čestitatam na suočavanju sa njim jer je, moram reći, jako loš. Sada lebdi u vazduhu, kao pas na povodcu.’ Patuljci automatski pogledaše iznad njene glave, za slučaj da tamo ima neki veliki mehur sa natpisom ‘bol’, ali sve što se dogodilo je da je velika kaplja neke masne supstance pala ravno u Dejvovu bradu. ‘Postoji li kamenorezac u ovim lukovima?’ upita Tifani, gledajući patuljka kako skida svoj šlem i čeprka po bradi. ‘Ako treba razbiti neko kamenje mogu iskoristiti ovaj bol da ga polomim!’ Sa olakšanjem je pogledala u šlem. ‘Ali to će biti dovoljno,’ dodala je, i kad ga je Dejv spustio na zemlju ona izbaci bol u gvožđe koje je, na patuljkov užas, zapravo proključalo izbacujući paru koja se mešala sa parom železnice iznad njih. Obaveza je bila plaćena. Dakle, njegov bol je otišao i, Šruker – novi, uspravni, živahni Šruker – je sada vitlao svojim lenjirom. Gledao je u Gofrija i stari štap dok je izvodio svoju ličnu magiju. 32 Bilo je nekih prednosti u oblačenju mnogobrojnih slojeva odeće. Patuljci vole mnogo slojeva verižnjače, jakni i – naravno – tradicionalni vuneni prsluk koji zapravo čini verižnjaču nepotrebnom.

‘Kako se oblačite, gospodine?’ upitao je u jednom trenutku. Gofri je bio zbunjen. ‘Obično se oblačim gledajući kroz prozor,’ rekao je. Nastala je mala pauza dok su patuljci govorili Gofriju šta ‘oblačenje’ znači u ovim okolnostima. ‘Ah, da,’ rekao je. ‘Nikad ranije nisam razmišljao o tome.’ Šruker se nasmeja i reče, ‘Pa, toliko o tome. Sada je sve na meni, ali usuđujem se da kažem da ukoliko navratite sutra u neko vreme biće sve sređeno.’ Napustili su patuljke i Tifani reče Gofriju da će sada posetiti Gospođu Prust, vešticu koja je volela da živi u gradu. Uputila se ka prodavnici starije veštice, ‘Bofo prodavnici drangulija i šaljivih sitnica’ u Ulici Desetog jajeta 4. To bi svakako moglo biti poučno za Gofrija, pomislila je Tifani. Ako se odluči da sledi put veštice, pa, možda će mu u nekom trenutku takođe zatrebati Bofo – mnoge mlađe veštice volele su veštačke lobanje, kotlove i bradavice Gospođe Prust koji su im davali pravi imidž za posao. Za nekoga kome je potrebno, nekoga tako sravnjenog sa zemljom da se činilo da se više neće podići, pa, veštica sa pravim izgledom mogla je napraviti razliku. To im je pomagalo da veruju. Gospođa Prust – veštica koja nije imala potrebe da dodaje gadne veštičje modne detalje svom svakodnevnom izgledu, zahvaljujući tome što je bila prirodno obdarena pravom vrstom kukastog nosa, neuredne kose i pocrnelih zuba – čula je najnovije grobljanske uzdahe kad su se otvorila vrata i došla da ih pozdravi. Tifani se nasmejala. ‘Ovo je novo,’ rekla je. ‘Oh, da,’ reče Gospođa Prust. ‘Ne možemo ih držati na policama. Lepo je videti vas, Gazdarice Ečing, i ko je ovaj mladić, ako mogu da pitam?’ ‘Ovo je Gofri, Gospođo Prust, i mi smo u gradu da ga opremimo veštičjom metlom.’ ‘Zaista? Dečak? Veštica? Na metli?’ ‘Pa,’ reče Tifani, ‘Arhirektor koristi ponekad metlu.’ ‘Znam,’ reče Gospođa Prust, ‘ali to bi mogao biti problem.’ ‘Pa, ako bude,’ reče Tifani, ‘problem će biti moj. Ja sam izabrani naslednik Bake Vedervaks, i mislim da bi moglo biti vreme za neke male promene.’ ‘Vrlo dobro,’ reče Gospođa Prust. ‘To je duh!’ Pogledala je u Gofrija, koji je bio zadubljen u štand sa psećim nevaljalštinama. Onda mu se prišunjala, spustila svoju kandžastu ruku na njegovo rame i rekla mu, ‘Dakle, ti želiš da budeš veštica, zar ne?’ Gofri je čvrsto stajao na zemlji, i Tifani je bila impresionirana. Kao i Gospođa Prust. ‘Pa, gazdarice,’ rekao je, ‘mislim da svakako mogu pomoći vešticama.’ ‘Možeš li?’ upita Gospođa Prust sa sjajem u oku. ‘Moraćemo videti, mladiću, zar ne?’ Okrenula se nazad ka Tifani. ‘Sigurna sam da će biti nekih veštica koje će mrzeti tu ideju,’ reče ona, ‘ali to je tvoj način, Tifani, tvoje vreme. A Esmi Vedervaks nije bila glupa. Ona je mogla videti da budućnost dolazi.’ ‘Ostaćemo u Ank-Morporku dok patuljci ne završe Gofrijev štap,’ reče Tifani. ‘Možemo li ostati ovde? Možda ćemo morati da ostanemo preko noći.’ Gospođa Prust se iscerila. ‘Pa, ima dosta prostora u mojoj gostinjskoj sobi, a bilo bi dobro imati društvo za ćaskanje dok ste ovde.’ Pogledala je ka Gofriju. ‘Da li si bio ranije u gradu, mladiću?’

‘Ne, Gospođo Prust,’ odgovorio je tiho. ‘Mi smo živeli u Šajru, a moj otac je bio jedini koji je putovao.’ ‘Onda dobro, moj sin Derek pokazaće ti okolinu,’ kazala je gospođa, zvučeći zadovoljno. Propratila je to glasnim dozivanjem momka, i Derek – ona vrsta momka koju ne biste primetili u gomili od dvojice, što je značilo da je imao veoma malo zajedničkog sa izgledom svoje majke – spotičući se popeo uz stepenice iz radionice ispod. Ank-Morpork, pomislila je Tifani, definitivno bi mogao biti poučan. Kada su dva momka otišla, Gospođa Prust reče, ‘Dakle, kako idu stvari sa tvojim mladićem, Tifani?’ Tifani uzdahnu. Zašto su starije veštice bile takva njuškala? Ali, onda je pomislila: Zapravo, sve veštice su njuškala. To je deo onoga što veštica jeste. I opustila se. Barem Gospođa Prust neće ponovo pokušati da joj uvali svog Dereka. ‘Pa,’ rekla je, ‘meni se sviđa Preston i ja njemu – on je moj najbolji prijatelj – ali ja nisam sigurna da je ijedno od nas spremno za, pa... nešto više. Vidite, on u bolnici radi mnogo čudesnih poslova i mi pišemo jedno drugom, a ponekad se čak i sretnemo.’ Zastala je. ‘Mislim da smo mi venčani za naše poslove.’ Progutala je knedlu koja joj se odjednom stvorila u grlu. ‘Nije da mi ne želimo da budemo zajedno... mislim, ja... ali...’ Reči su zamrle i Tifani je sada izgledala skroz nesrećno. Gospođa Prust je dala sve od sebe da pokaže saosećanje. ‘Ti nisi prva veštica koja ima taj problem, draga moja,’ rekla je. ‘Niti ćeš biti poslednja.’ Tifani je mogla da oseti kako suze kreću. Rekla je, ‘Ali zašto se tako osećam? Znam da deo mene želi da bude sa Prestonom – i to bi učinilo moju porodicu veoma srećnom! – ali ja takođe želim da budem veštica. I ja sam dobra u tome – znam da je užasno to reći, ali ja merim sebe prema drugim vešticama i znam da sam bolja od većine njih kada je reč o veštičarenju. Ne mogu da ne radim to.’ Suza je zapretila da će kanuti niz njen obraz. ‘Baš kao što Preston ne može da ne bude doktor,’ završila je tužno. ‘Oh, razumem ja sve to,’ reče Gospođa Prust. ‘Ali to je danas. Uskoro će doći sutra i stvari se mogu promeniti. Sve se menja, posebno za vas mlade ljude, kada oboje želite da se bavite različitim poslovima. Samo radi posao koji pronađeš pred sobom i uživaj. Uostalom, vi ste oboje još uvek mladi, tako da još uvek imaš opcija za budućnost. Baš kao moj Derek.’ ‘Ali u tome je problem,’ reče Tifani. ‘Ja zaista ne želim opcije. Ja znam šta želim da radim. Ja uživam u svom poslu, zaista.’ Ova poslednja reč izašla je kao cviljenje. ‘Ja samo želim da Preston može biti sa mnom,’ dodala je tiho. ‘Ne ovde u gradu.’ ‘Ali ti si mi rekla da se obučava za doktora,’ rekla je Gospođa Prust. ‘I on voli svoj posao. Ti ne bi želela da odustane od toga zbog tebe, zar ne? Nemoj brinuti toliko. Smatraj se srećnom i nemoj se zaletati. Postoji izreka, Ne guraj reku. Mada, naravno, u Ank-Morporku bi morala veoma snažno da guraš,’ dodala je kikoćući se. 33 Ohrabrujuće je nastavila, ‘Možda za godinu ili dve tvoj mladić može biti doktor u istom mestu gde si ti veštica. Ja sam imala mog gospodina Prusta. Ti možeš imati svog Prestona. Samo ne još.’ ‘Kada obilazim kuće,’ rekla je Tifani tiho, ‘takođe vidim kako neki brakovi, pa, nisu zaista...’ Ostatak je visio u vazduhu. 33 ‘Reka’ kao naziv nije u potpunosti opisivao mulj reke Ank u njenom toku kroz grad, mada je ona bila sasvim pristojna bujica gore u Lenkru.

‘Postoje srećni brakovi,’ rekla je Gospođa Prust. ‘Misliš o svojim roditeljima, možda? Zar to nije srećan brak? Sada dozvoli tvojoj tetki Junis da ti pomogne. Idi i vidi svog momka, i propričaj sa njim.’ Zastala je i lukavo dodala, ‘On nije zainteresovan za nekog drugog, zar ne?’ ‘Oh, ne,’ reče Tifani. ‘On radi sa Igorima34 i kaže da nije zainteresovan za Igorske devojke jer on voli devojke koje ostaju u istom obliku svakog dana. Igorine vole da eksperimentišu.’ Gofri se kasno vratio sa Derekom, pevajući pesmu dostojnu Nane Og, ali Tifani je dobila dobar noćni san – retko zadovoljstvo! – a onda za doručak šunku i jaja, ljubaznošću Gospođe Prust. Dok su Gofri i Derek još spavali, Tifani je odlučila da ode i poseti Prestona. Mislila je o rečima Gospođe Prust. Uputila se ka Besplatnoj bolnici Ledi Sibil kod Guščije kapije, ali je zastala na vratima, čudno neodlučna. Nije rekla Prestonu da će biti u gradu. Da li će njena poseta biti dobra, ili...? Bila je to besplatna bolnica, tako da se tu nalazio red ljudi koji su čekali nadajući se da će imati sreće i videti doktora pre nego što se stari Kosko pojavi sa svojom kosom. Činilo se kao da se niko neće pomeriti neko vreme, pa je Tifani uradila nešto za šta je znala da nije trebalo. Iskoračila je iz svog tela, ostavljajući ga da povučeno stoji kraj kapije. To je bio lak trik za vešticu, ali i dalje opasan, a ona nije imala razloga da preduzme taj rizik. Izuzev... Igorskih devojaka? One su bile prelepe... jednom kada bi se navikao na diskretne šavove, svakako. Tiho se provukla kroz gomilu, dajući sve od sebe da ignoriše Prve Misli, Druge Misli, pa čak i svoje Treće Misli, i uplovila u samu bolnicu, lebdeći hodnicima dok nije pronašla Prestona. Bio je u svom elementu, pogled mu je bio fokusiran na pacijenta sa prilično uznemirujućom rupom u stomaku – a kada je Preston zagledan u nešto, to je znalo da je posmatrano i očekivalo se da će se podići i salutirati. To se naročito odnosilo na neke od rezervnih delova koje su Igori koristili – veoma uznemirujuće iskustvo – a Preston je zaista okružen Igorima. I, da, to je uključivalo devojke. Ali, na sreću, on nije obraćao pažnju na njih. Tifani sa olakšanjem uzdahnu, i onda – dozvoljavajući sebi da posluša svoje Druge Misli, koje su joj se obraćale glasom neprijatnim kao kod Bake Vedervaks – šmugnula je nazad u svoje telo koje je blago zadrhtalo kada je opet preuzela kontrolu. Red se pomerio za par centimetara. Ali špicasti šešir je odveo na čelo reda i vratar je odmah pustio da prođe. Odmahnula je kada joj je ponudio uputstva kuda da ide i samouvereno odmarširala niz hodnik, ostavljajući vratara koji je mrmljao, ‘Nisam čak ni trebao da joj kažem gde je on. To je prava veštica, stvarno.’ U bolnici je bilo previše lako samouvereno krenuti na određeno mesto i naći se u podrumu – a on je ovih dana bio dom goblinima, koji su održavali ogromne kotlove i postavili radionicu za proizvodnju najfinijih hirurških instrumenata. Međutim, većina ljudi bi na kraju izlazila iz bolnice i činilo se da se podaci stalno poboljšavaju. Preston je bio veoma zadovoljan što vidi Tifani, govoreći, ‘Čuo sam za Baku Vedervaks. Dobro je što si glavna veštica, nije se moglo desiti boljoj osobi; da li ti je sada dozvoljeno da kažeš drugim vešticama šta da rade?’ 34 Ubervaldske sluge, obično rade kao doktori ili pomoćnici ludih naučnika, koji veruju da šivenje na vreme štedi mnogo briga kasnije. Oni vole da razmenjuju delove tela od malih nogu, često unutar iste porodice, tako da kada Igor kaže 'On ima nos svog ujaka' to zaista nešto znači.

‘Šta!’ nasmejala se Tifani. ‘To je kao čuvati gomilu goblina. Ne! Goblini su lakši. U svakom slučaju, to ide ovako: ne govorim im šta da rade, a one mi dozvoljavaju da naporno radim – baš kao što volim.’ ‘Baš kao ja i Igori,’ reče Preston. ‘Ali, imam i ja dobre vesti, takođe. Doktor Livad se sada povlači i on me je promovisao u hirurga; obično samo Igori mogu biti hirurzi, tako da je to prava pohvala za moj rad.’ Tifani ga poljubi i reče, ‘To je dobra vest; tako sam ponosna na tebe! Ali ja bih želela da ti on da više slobodnog vremena – i da možeš da dođeš i vidiš me. Pisma mogu reći samo tako mnogo...’ Glas joj je zastao. ‘Mada ja jako volim način na koji pišeš.’ ‘I ja volim tvoja pisma, takođe,’ reče Preston, ‘i želeo bih da mogu više dolaziti kući. Ali ja uživam u radu ovde, Tifani. I ljudima sam potreban. Svaki dan. Ja imam talenta i bio bi zločin da ga ne koristim.’ ‘Da, znam,’ reče Tifani. ‘To je priča mog života, takoreći. Naše veštine, otkrićeš, mogu biti naši tamničari.’ Shvatila je da baš kao što je Preston posmatrao ljude na jedan način – on je sada znao imena svih kostiju, i mogao biti na ‘zdravo’ sa nekima od njih – ona je naučila da gleda u ljude na drugi način: u njihove glave, njihove umove. ‘Ali, ja ne bih mogla da radim ništa drugo,’ završila je, sa trunkom čežnje. Preston reče, ‘Ne. Kao ni ja.’ Onda je vreme za razgovor završeno, i bili su to samo Tifani i Preston, zajedno, uhvatili trenutak i više izgovorili svojim očima nego što bilo koje reči mogu preneti. I to je bila magija; drugačija vrsta magije. Gospođa Prust je pošla sa njima da uzmu Gofrijevu metlu – štap Bake Vedervaks je bio legendaran, i bila je radoznala da vidi da li su patuljci uspeli da ga srede. Dejv ih je pozdravio i rekao, ‘Pa, evo ga. To je dobar štap, zaista. Pretpostavljam da Gazdarica Vedervaks uopšte nije brinula o njemu, bez obzira šta mi patuljci uradili da bi ga popravili.’ ‘Sve što je uradila bilo je proklinjanje,’ ubacio je Šruker pomalo jetko. Bilo je jasno da je, za njega, metla gotovo kao živo stvorenje. Štap je blistao. Sjajio se. Izgledao je skoro živ, a čekinje su bile glatke. Bio je to skoro stari štap Bake Vedervaks, ako se odbije nova školjka za putnike i nove čekinje. 35 Tifani i Gofri zurili su zapanjeno u njega dok su ih dva patuljka posmatrala, nasmejani. ‘To je najbolje što smo ikada napravili – mislim, okrpili,’ dodao je Šruker. ‘Ali, molim vas, koristite ga nežno i podmazujte. Ništa osim najbolje za Gazdaricu Ečing.’ Ponosno se isprsio, kao patuljak koji je ponovo mogao da stoji u svojoj punoj visini od četiri stope. Gospođa Prust je prstima prešla preko štapa i klimnula glavom. ‘Ovo je izuzetan štap,’ rekla je. ‘Gledajte, ima čak i malu šolju da staviš svoje piće.’ Šruker joj je uputio veseo pogled. ‘I samo danas, za naše dobre mušterije,’ nastavio je dalje, ‘one koje ne donose... nevolje’ – pogledavši sa strane u Tifani – ‘imamo mali dodatni poklon.’ Ponosno je pokazao Gofriju dve bele krznene kocke prekrivene tačkicama. ‘Veoma je popularno među momcima za njihova vozila. Neki takođe drže ptice u malom kavezu da pevaju dok putuju. Oni to nazivaju zabavom u vožnji.’ 35 Dakle, zaista novi štap. U svakom slučaju, nov kao i čuvena devet stotina godina stara porodična rudarska sekira u vlasništvu Kralja Patuljaka.

Gofri je zadrhtao na tu pomisao. Ptica, u kavezu? Njegovo srce je osećalo tugu zbog njih. Ali metla, pa, on je jedva čekao da sedne na nju. Dejv šmrcnu i reče, ‘Evo je, mladiću. Dakle, da li želiš sada probnu vožnju?’ Pružio mu je štap i rekao, ‘Kreni. Idi do kraja luka i okreni se.’ Tifani je htela da prigovori, ali Gofri je već blistao od uzbuđenja. Pogledala je u njegove sjajne oči i reče, ‘Dobro, u redu, Gofri. Bio si na štapu sa mnom, i posmatrao si metle kako preleću iznad tvoje glave. Podiži se polako, malo po malo.’ Mogla je isto tako govoriti zidu. Gofri je opkoračio svoju metlu, projurio pored komšijskog luka, odskočio – i veoma brzo se uputio ka nebu. Niz košmara bljesnuo je kroz Tifanin um. Začulo se udaljeno buuum! Onda je mala tačka na nebu postala veća, i Gofri je bio tu, vraćajući se dole i cereći se od uveta do uveta. Tifani je skoro zacvilela. ‘Pogledajte, Gospođo Prust. On je to već pokupio. Meni su trebale godine da naučim kako se leti.’ ‘Naravno,’ reče Gospođa Prust. ‘Ovo ovde je tehnologija.’ A Šruker reče, ‘Vau! On je prirodni talenat. Čak ni goblini to ne mogu.’ Gofri je upravo napravio petlju, a onda sišao sa štapa i ostavio ga da lebdi nekoliko stopa iznad kaldrme. ‘Kako si to uradio?’ upita Tifani, iskreno zadivljena. ‘Ne znam,’ reče Gofri. ‘Samo talenat, pretpostavljam.’ Tifani je pomislila: Kada Gofri nije zabrinut on zrači smirenošću, što verovatno znači da on može videti i pronaći više toga nego što mogu drugi ljudi. To ga takođe čini otvorenim za nove stvari. Da, to je svakako talenat. Mašući u znak pozdrava patuljcima i Gospođi Prust, Tifani i Gofri poleteše zajedno i zaploviše nazad prema Lenkru i udaljenim planinama. Gofrija je trenutno ponelo oduševljenje njegovim štapom i nestao je na nebu ispred Tifani. Uhvatila ga je tek kod predgrađa Ank-Morporka – talasao je i ljuljao se strahovitom brzinom. ‘Ti znaš da ti pantalone gore, zar ne?’ rekla je kroz smeh. Gofri se potapša po zadimljenom delu sa iznenadnom zabrinutošću koja je dovela do toga da se štap zaljulja, govoreći, ‘Molim vas, nemojte reći Nani za to kad se vratimo! Smejaće mi se!’ Ali, nakon što su doputovali nazad u Lenkr – prilično brže nego što je trajalo prethodno putovanje – i pre nego što se vratila nazad na Kredu, Tifani je naravno ispričala Nani Og. I starija veštica se zaista smejala. ‘Bilo je zapanjujuće, ipak,’ reče Tifani. ‘Čini se da mu je letenje urođeno.’ ‘Ha!’ reče Nana. ‘Svi muškarci imaju metlu u kući, ali često ne znaju kako se koristi!’

POGLAVLJE 12 Vilenjak među Figlsima Bilo je gromova i bilo je munja. Kiša je padala i svuda je bilo vode koja se slivala niz krečnjačka brda. Kraljica je vrištala dok je izbacivana iz Zemlje Vilenjaka, krila otkinutih od tela, a vlastita krv joj je natapala ramena. Vrisak za sopstvenim životom, koji se završio u barici na Kredi, iznenadivši lasicu koja je tumarala. A Tifani Ečing se probudila. Srce joj je udaralo, a zbog iznenadne hladnoće počela je da drhti u tami noći. Pogledala je kroz prozor. Šta ju je probudilo? Gde je bila potrebna? Ustala je i umorno posegnula za svojom odećom... Gore na obroncima humka je, kao i obično, brujala kao košnica od aktivnosti i pesme. Humka Figlsa bila je zaista veoma nalik košnici, ali bez meda, i bilo je sigurno da oni mogu ubadati mnogo gore nego pčele. Ali kada se nešto proslavljalo – a njima nije trebalo mnogo da pronađu razlog za slavlje – Nak Mak Figlsi bi se uvek pobrinuli da veselje traje što duže. Malo posle ponoći, međutim, pijančenje za tu noć prekinuo je Veliki Jan, noćni stražar Figlsa, kada je uleteo unutra iz oluje koja je napolju besnela. 36 On šutnu šlem svog šefa, Velikog Čoveka klana, i viknu, ‘Ovde ima vilenjaka! Mogu to namirisati, znaš!’ Iz svake rupe u humki pokuljalo je stotine Nak Mak Figlsa da se suoči sa drevnim neprijateljem, mašući klejmurima i mačevima, jodlujući svoje ratne pokliče: 36 Baron je dao Figlsima njihovu vlastitu zemlju i obećanje da im nijedan oštar metal duži od noža neće prići ni blizu, ali Figlsi su i sami sve vreme lagali tako da su voleli da budu spremni i svojim čizmama, glavama i šakama dočekaju bilo kojeg drugog lažova.

‘Ma, nabiću ti ja tvoje!’ ‘Nak Mak Figlsi ju-huuu!’ ‘Daću ti ja, ti nakazo!’ ‘Ima da te dobro išutiram!’ ‘Bez kralja! Bez kraljice! Nećemo ponovo biti nasamareni!’ Postoji koncept poznat kao pometnja, i Figlsi su bili veoma dobri u tome, veselo jureći jedan ispred drugog da budu prvi u borbi, i činilo se da svaki mali ratnik ima vlastiti ratni poklič – i bio je veoma spreman da se bori sa svakim ko bi pokušao da mu ga oduzme. ‘Koliko vilenjaka?’ upita Rob Biloko, pokušavajući da namesti spog. Nastupila je pauza. ‘Jedan,’ reče Veliki Jan postiđeno. ‘Jesi li siguran?’ reče Rob Biloko, dok su njegovi sinovi i braća protrčavali oko njega i jurili ka ulazu u humku. Ah, sramota. Cela Figlska kolonija nabijena oružjem, puna alkohola i junaštva koja očigledno nema šta da radi sa time. Naravno, oni su stalno osećali svrab za tučom, ali većinu Figlsa svrbelo je sve vreme, posebno u spogu. Požurili su na raskvašeni vrh brda tražeći neprijatelja, dok je Veliki Jan poveo Roba do barice na vrhu brega. Oluja je prošla i voda je svetlucala pod zvezdama. Tamo, do pola u barici, ležao je i stenjao vilenjak izmučenog tela. Zaista je to bio, izgleda, usamljeni vilenjak. Gotovo da su se mogle čuti misli Figlsa: Jedan vilenjak? Figlsi vole ćuškanje sa vilenjacima, ali... samo jedan? Kako se to desilo? ‘Ah, prokleti, davno je bilo da smo imali stvarno dobru tuču.’ Rob uzdahnu i na trenutak je bio, za Figla, prilično smrknut. ‘Aj, ali gde ima jedan sigurno će biti kuga njih,’ promrmlja Veliki Jan. Rob onjuši vazduh. Vilenjak je samo ležao i nije radio ništa. ‘Nema drugih vilenjaka u blizini. Namirisali bismo ih da su tu,’ objavio je. Doneo je odluku. ‘Veliki Jane, ti i Mali Opasni Šiljak, zgrabite i držite tog gada. Znate šta da radite ako postane kuražan. Stvarno Mali Bili Velikobradi’ – potražio je gajdaša klana, koji je verovatno najmanje iskrivljivao činjenice – ‘odjuri do kelde i reci joj novost. Šta smo doneli nazad u humku.’ Onda je povikao tako da ga ostatak klana može čuti, ‘Ovaj vilenjak je naš zatvorenik. Talac, znate. To znači da ga nećete ubiti dok vam ne kažem.’ Ignorisao je gunđanje u klanu. ‘A vi ostali, čuvajte stražu oko našeg kamenja. I, ako dođu sa silom, pokažite im šta Figlsi mogu!’ Ludi Vuli reče, ‘Ja mogu da sviram harmoniku.’ Rob Biloko uzdahnu, ‘Aj, dobro, pretpostavljam da će ih to izludeti, tako da će se radije držati podalje.’ U humci – ispred, mislim, jer nema vilenjaka koji bi sebi zadugo našao mesto unutar humke Nak Mak Figlsa – kelda pogleda povređenog vilenjaka i onda ponovo u Roba Bilokoa. ‘Samo jedan?’ upitala je. ‘Pa, jedan usamljeni vilenjak nije izazov čak ni za mladog Figla. A ovaj vilenjak je prebijen, da, i otkinuta su mu krila. Da li su naši momci to uradili?’ ‘Nisu naši, Džini,’ reče Rob. ‘Veliki Jan kaže da je palo sa neba u naše jezerce gore kod kamenja, znaš. Bilo je pretučeno pre nego što je stiglo ovamo.’ Pogledao je zabrinuto u svoju ženu, kojoj se namrštilo lice. ‘Mi smo ratnici, ne mesari, Džini. Momci su pojurili, naravno, i ako bi se suočio sa vilenjakom u borbi moj klejmur bi glasno zazvonio, ali kada izgleda kao cmizdravi zečić nema časti u ubijanju.’

‘Hrabro rečeno, Robe,’ kazala je kelda dok je razgledala onesvešćeno stvorenje. ‘Ali zašto samo jedan? Jesi li siguran?’ Začulo se stenjanje vilenjaka i promeškoljio se. Robov klejmur mu je uskočio u ruku, ali kelda ga je blago gurnula unazad. Sklupčani vilenjak zastenja ponovo i prošapta nešto, slabim i drhtavim glasom. Kelda je naćulila uši i pažljivo slušala pre nego što se okrenula svom mužu pomalo iznenađena. ‘Govori, “Grom i Munja”!’ rekla je. Vilenjak ponovo prošapta i ovaj put je i Rob mogao čuti reči: ‘Grom i Munja.’ Svako na Kredi je znao za čuvene pse Bake Ečing, Groma i Munju, koji su davno otišli, ali su, kao što su lokalni farmeri verovali, još uvek lutali brdima kao duhovi. Nekoliko godina ranije, mlada Tifani Ečing prizvala ih je da pomognu u oslobađanju Krede od Kraljice Vilenjaka. Sada je tu bio vilenjak, na samom ulazu u humku Figlsa, dozivajući njihova imena. ‘Nešto mi se ne dopada u vezi sa ovim,’ rekla je kelda. ‘Ali ja ne mogu odlučiti šta je to bez naše babe. Možeš li poslati po nju, Robe?’ ‘Aj, Hamiš može ići. Moram se vratiti do kamenja i klana.’ Zabrinuto je pogledao u svoju ženu. ‘Hoće li bi ovde sve u redu sa tim gadom?’ ‘Aj, uneću ga unutra, znaš, da se osuši uz vatru. Suviše je slab da mi nešto uradi. I dečaci će paziti na mene.’ Džini klimnu glavom prema veseloj gomili mladih Figlsa koji su se skotrljali iz humke mašući svojim krivim toljagama kroz vazduh. ‘Aj, to bi mogla biti dobra vežba za njih,’ rekao je Rob posmatrajući ih ponosno. A onda se sagnuo kada je jedan Figls ispustio svoju toljagu i ispalio je u vazduh, i umalo ga pogodio u uvo. Na njegovo iznenađenje, oružje se zavrtelo u vazduhu i poletelo nazad prema mladom Figlu koji ga je bacio, udarivši ga u glavu, spašavajući Roba nevolje. ‘Ah, dečaci,’ povika Rob. ‘Uzvratilo ti je! To je oružje koje odgovara svakom Figlu. Dvostruka zabava, znate.’ Tifani je upravo počela da se oblači kada se spolja začuo zvižduk, praćen tupim udarcem nečega što je blizu palo, živahno lomeći grančice, a onda kuckanje na prozoru. Otvorila je prozor i videla dole klupko pamuka i platna koje je nakon dosta ritanja spalo otkrivajući Hamiša, Figla avijatičara. 37 Sa otvorenim prozorom iznenada je bilo veoma hladno u spavaćoj sobi, a Tifani uzdahnu i reče, ‘Da, Hamiše, sada mi reci zašto me trebaš.’ Hamiš, nameštajući svoje naočare, skoči na okapnicu i onda u sobu. ‘Naša kelda je poslala po tebe, babo brda. Morate doći do humke čim budete mogli.’ Bio je to dug dan, ali Tifani je znala da ako je kelda traži, čak i posle ponoći, onda je tamo trebala da bude. Tako je obukla svoje čvrste putničke pantalone, ostavila tanjir mleka na ognjištu i pokrenula metlu. Ti je ponovo zurio u nju, bela mačka koja je, čini se, bila svuda. 37 Hamišov uvežbani mišar Morag mogao je stvarno leteti, naravno. Savladavanje umetnosti letenja nije bilo problem za Hamiša. Sletanje je bilo druga stvar.

Vatra unutar humke bila je kao u peći. Svi mladi Figlsi koji su ostali da čuvaju svoju keldu mrko su gledali omraženog neprijatelja. Kada se Rob Biloko vratio, svaki Figl želeo je da izgleda kao onaj koji sprečava gada da ne napravi neki problem. Pogotovo sada kada je bio unutar humke. Ali, činilo se kao da vilenjak plače. Kelda je premestila svoju masu i blago rekla, ‘Dakle, vilenjače, došao si kod mene. Sa kojom svrhom? Zašto te ne bi odmah ubili?’ To je izazvalo žamor očekivanja među Figlsima, od kojih se svaki još odavno nadao da će ubiti vilenjaka, i strepnju na strani vilenjaka. Kelda se okrenula, a onda tiho rekla, ‘Ja znam tajne skrivenog, i ono što ja vidim je sve što mi radimo danas ili je urađeno posle mora kada su nastala. Nema povratka nazad. Ali, postoji magla u onome što je ispred mene. Ne mogu da vidim sa sigurnošću posle ovog dana, znaš.’ Vilenjak je zadrhtao. ‘Gde je tvoj jezik sada, vilenjače,’ razmišljala je glasno Džini. ‘Pitam se kakav bi bio moj položaj da su stvari drugačije. Vaši ljudi su tako... inventivni.’ To je izazvalo da se mladi Figlsi razmašu svojim oružjem, a kelda se okrenula nazad prema vilenjaku i nastavila, ‘Ti si poslat meni, pozivajući se na Groma i Munju. Ja znam duhove ta dva psa, aj, kao i njihovog vlasnika, koji će uskoro biti sa nama. Sada, drhtavi vilenjače, kaži mi kakav je geas pod kojim si? Zašto si ovde? Ko si ti? Kako ti je ime? I nemoj da me lažeš, vilenjače. Zato što imam način da saznam.’ Kelda pogleda u vilenjaka – sićušnog, skrhanog, u krpama i sasušenoj krvi – nešto što je moglo biti bačeno dan ranije da završi svoj život u bari. ‘Ne mogu ništa tražiti, Keldo. Nebitna mi je tvoja ljubaznost ili tvoj gnev.’ Kraljičin glas je bio veoma tih. ‘Ali ja sam bila – sve do sada – Kraljica Vilenjaka.’ Mladi Figlsi prestali su da zveckaju svojim oružjem i počeli da se guraju kako bi prišli bliže. Može li ovaj maleni zečić biti strašna Kraljica o kojoj su slušali od Velikog Čoveka? Mali Dugi Velikonosi nagnuo se i hrabro bocnuo vilenjaka prstom, a efekat je malo pokvarila njegova kaciga od zečije lobanje koja mu je pala preko očiju i naterala da posrne unapred kad se zaglavila na njegovom nosu. ‘Gubite se od nje, momci,’ rekla je kelda oštro, udarivši šakom Dugijev šlem i okrećući ga od vilenjaka. Ponovo se obratila Kraljici. Suvo je rekla, ‘Onda se čini da ste imali nevolja, vaše veličanstvo. I želim da napomenem da izgleda kao da ima mnogo Kraljica Vilenjaka. Pitam se, koju mi imamo ovde? Ono što ja želim je vaše ime, madam. Budite oprezni: ako mi date neko ime koje nije vaše, vaše veličanstvo će otkriti da sam pomalo zlobna.’ Vilenjak reče, ‘Moje ime, Kelda, je Najtšejd.’ Kelda uputi Robu Bilokou iskosa pogled koji je govorio, Šta imamo mi ovde? Prava Kraljica? Koliko je ona znala, mada je među vilenjacima postojalo mnogo vođa, uvek je bio samo jedan Kralj i Kraljica. Kralj je, naravno, otišao pre dosta godina, stvorivši poseban svet samo za sebe i svoja zadovoljstva, ostavljajući Kraljicu za sobom. I mada je bilo retko korišćeno, Kraljica je imala svoje ime. Ime poznato Figlsima iz njihovog vremena u Zemlji Vilenjaka. Ime koje će se prenositi od svake kelde njenom nasledniku. Ime Najtšejd. Tiho je rekla, ‘Mi smo Nak Mak Figlsi, i mi se ne klanjamo Kraljicama.’

Rob Biloko je ćutao, ali zvuk podizanja njegovog klejmura sa kamena bio je pesma, poziv na smrt. Onda je pogledao na gore i pogled mu je bio zastrašujuć. ‘Mi smo Nak Mak Figlsi! Mali Slobodni Ljudi! Bez kralja! Bez kraljice! Bez laži! Bez gospodara! Mi nećemo biti opet prevareni!’ zagrmeo je. ‘Tvoj život, vilenjače, je na ivici moje oštrice.’ Iza njih se začula galama i Tifani je upuzala unutra, praćena Hamišom, sa još Figlsa koji su se gurali iza njih. ‘Srećna sam što te vidim, babo brda,’ reče Džini. ‘Imamo kod nas... vilenjaka. Reci nam, šta da radimo sa njim?’ A na tu reč ‘vilenjak’ svako oružje je zapevalo. Tifani pogleda u vilenjaka. Bio je u užasnom stanju, i ona reče, ‘Mi nismo ona vrsta ljudi koji ubijaju nenaoružane.’ Rob Biloko podignu ruku. ‘Izvinite, gazdarice, ali neki od nas to rade, ili jesu.’ Zbunjen je, pomisli Tifani. Pa, ja sam njihova velika mala baba, i kelda je tražila moju pomoć. A onda, uprkos njegovom izgužvanom stanju, prepoznala je zarobljenika Figlsa. Uostalom, kako bi je mogla zaboraviti? ‘Znam te, vilenjače, i rekla sam ti da nikada više ne dolaziš ovamo,’ rekla je. Namrštila se. ‘Sećaš se? Ti si bila velika vilenjačka Kraljica, a ja mala devojčica. Poterala sam te sa Gromom i Munjom.’ Posmatrala je vilenjakovo lice kada je to rekla. Pobelelo je. ‘Da,’ reče vilenjak slabašno. ‘Došli smo da pljačkamo u tvoj svet, ali to je bilo pre ere... gvožđa.’ Lice joj se iskrivilo od straha i Tifani oseti promenu u svetu, osećaj da stoji između dve mogućnosti, i ono što će uraditi sledeće bilo je važno. Bilo je to, shvatila je, ono što je pretpostavljala da će doći, na šta ju je Džini upozoravala. Veštica je uvek na rubu, između svetla i tame, dobrog i lošeg, praveći izbore svakog dana, presuđujući sve vreme. To je bilo ono što je činilo čovekom. Ali, šta je bilo to što je činilo vilenjaka? upitala se. ‘Čula sam da goblini veruju kako železničke mašine imaju dušu, vilenjače,’ rekla je blago. ‘Reci mi, kakvu vrstu duše ti imaš? Da li juriš duž svojih vlastitih vilenjačkih šina? Bez vremena ili mesta za okretanje?’ Pogledala je u keldu i rekla, ‘Baka Ečing mi je rekla da nahranim one koji gladuju, obučem ih ako su goli i pomognem povređenima. Pa, ovaj vilenjak je došao na moj pašnjak – izgladneo, go, povređen – vidite li?’ Keldine obrve se podigoše. ‘To stvorenje je vilenjak! Ono ne brine za tebe! Ono ne brine za nikoga – ne brine čak ni za druge vilenjake!’ ‘Mislite da ne postoji takva zver kao što je dobar vilenjak?’ ‘Ti misliš da postoji takva stvar kao što je dobar vilenjak?’ ‘Ne, ali sugerišem da postoji mogućnost da bi mogao postojati jedan.’ Tifani se okrenula ka sklupčanom vilenjaku. ‘Sada nisi Kraljica. Da li imaš ime?’ ‘Najtšejd, moja gospo.’ ‘Aj,’ reče kelda. ‘Otrov.’ ‘Reč,’ uzvratila je oštro Tifani. ‘Pa, ta reč je bila izbačena kao da život nije ništa više od partije šaha; a sada se okrenula devojci koju je pokušala da uništi pre nekoliko godina,’ rekla je kelda. ‘Bila je ozbiljno pretučena, ali je došla ovde, u tvoj vilajet, tražeći od tebe utočište.’ U očima joj je bio sjaj dok je govorila, ‘Šta sad, Tifan? To ja na tebi. Samo ti možeš odlučiti. Ovaj vilenjak te je skoro ubio

ranije, a ti ipak želiš da joj pomogneš...’ Keldino lice je bilo smrtno ozbiljno. ‘Vilama se ne može verovati, mi Nak Mak Figlsi to znamo! Ali ti si devojka koja je naterala Zimenka da promeni svoje manire. Ne brini za Kraljicu, ali za njenim stopama možda ide rat...’ Tifani se nagnula ka skvrčenom, drhtavom Vilenjaku. Licem u lice sa njom tiho je rekla, ‘Poslednji put kad smo se sreli, Najtšejd, ja sam bila mala devojčica, jedva sposobna za bilo kakvu magiju.’ Primakla je svoje lice bliže. ‘Koliko sam sada bolja u magiji! Ja sam naslednik Bake Vedervaks, aj, i vi vilenjaci ste bili u pravu što se plašite njenog imena. Sada možeš reći da život vilenjaka zavisi od tebe. A ako me razočaraš, poslaću te nazad Figlsima. Oni nemaju ljubavi prema Vilenjacima.’ Kelda je uhvatila njen pogled, i Tifani reče, ‘Da li se slažeš sa time, Keldo?’ ‘Oh, dobro,’ reče kelda, ‘neko će morati da proba svog prvog puža.’ ‘Da,’ rekla je Tifani. ‘I goblini su bili tretirani kao niko i ništa dok neko nije obratio pažnju na njih. Nemojte dati Ledi Najtšejd razlog da vas mrzi, ali ako prekrši pravila onda vam obećavam – a vi dobro znate, obećanje babe brda je zaista ozbiljna stvar – onda je tu kraj.’ Oči Figlsa su još uvek posmatrale Najtšejd sa neskrivenim gnušanjem. Tifani se činilo da je vazduh između njih i vilenjaka zujao od mržnje, u oba smera. Rob Biloko reče, ‘Ti, vilenjače, ti znaš da nas tvoja vrsta više neće prevariti. Zarad Gazdarice Ečing mi ćemo te pustiti da živiš. Ali, treba da se kaže. Baba brda postaje malo uznemirena kada nas vidi da ubijamo ljude, i da ona nije bila ovde ti bi ponovo krvarila.’ Figlsi su horski počeli da prete – bilo je jasno da, ako bi bilo po njihovom, Najtšejd bi do sada bila vlažni komadić mesa na podu. Rob Biloko je razbio svoj klejmur o zemlju. ‘Slušajte veliku malu babu, vi gadovi. Aj, ti, Mali Klonkeru i Mali Slogume, Mali Funguse i Mali Gimi Džimi. Ona je napravila primirje sa starom Kraljicom, verujući da u toj drolji možda ima malčice dobrote.’ Veliki Jan se nakašlja i reče, ‘Ne želim da protivurečim babi, ali jedini dobar vilenjak je mrtav vilenjak.’ ‘Predlažem da ne krećete tim putem, braćo. Kao gajdaš, ja kažem da ostavite prostora dobroti da uđe, kao što je to bilo u Baladi o Lajavom Džoniju,’ rekao je gajdaš, Stvarno Mali Bili Velikobradi, obrazovani Figl. ‘Je li to ona budala što je držao naprstak na njušci nedelju dana i posle toga imao predivan glas za pevanje?’ upita Ludi Vuli. ‘Nije, glupane.’ ‘Zašto se svi vi raspravljate o ovome? Nemojte se brinuti. Prvi put kada je vilenjak dotakne biće mrtav vilenjak, i na taj način će se sve rešiti,’ reče Mali Opasni Šiljak. ‘Dobro, onda,’ reče Rob Biloko, ‘to je ono što baba želi i kažem vam, to je kraj toga.’ ‘I reći ću ti još jednu stvar, Robe Biloko,’ kazala je Tifani. ‘Povešću ovog vilenjaka sa sobom. Ja znam da ćete poći za mnom, ali meni trebaju Figl ili dva da budu uz nju i stražare za mene. Mali Ludi Arture? Ti si bio u Straži – tebe biram prvog.’ Ona pogleda unaokolo. ‘I ti, Veliki Jane. Nemojte dozvoliti da ovaj mali vilenjak bude bolji od vas. Želim obojici da vam kažem, ovaj vilenjak je zarobljenik. A zarobljenici se moraju paziti. Kao pozornik, ti – Mali Ludi Arture – znaš da ljudi ne padaju u bunar osim ako su gurnuti. Predlažem ti da razmisliš o tome. I uopšteno govoreći, oni ne padaju često niz stepenice osim ako su bili gurnuti. Ne postoje sitnice kao, “Ah, pa, mi smo je izveli napolje u šetnju, ali ona je pobegla i ubila je

razbesnela lasica,” ili, “Umrla je opirući se dok je hapsilo petnaest Figlsa.” Nema velikog roja pčela koji će je izbosti. Nema ogromne ptice koja će je baciti u ribnjak. Nema snažnog vetra koji dolazi niotkuda i sve oduvava. Nema “Upala je u zečiju rupu i niko je više nije video.”’ Stogo se osvrnula oko sebe. ‘Ja sam baba brda i ja ću znati kako se to dogodilo. A onda bi se to moglo... računati. Da li me razumete?’ ‘Oh, jao, jao, to će se računati,’ zajecao je Ludi Vuli, a ostali Figlsi su postiđeno vukli stopalom po zemlji ponovo razmatrajući svoje planove. Veliki Jan odsutno je gurnuo prst u nos i pažljivo istraživao ono što je tamo pronašao pre nego što je to stavio u spog za kasnije razgledanje. ‘Dobro, dakle, to je onda rešeno,’ reče Tifani. ‘Ali, neću trpeti problematične vilenjake koji dolaze na moj pašnjak, gospodo’

POGLAVLJE 13 Pakost... i još gore Vilenjaci su voleli da budu problematični. Kada vilenjak dođe, on lovi iz potaje. Nastupe male promene u svetu, za početak samo nestašluci. Kao u podrumu Baronove Ruke, gde se nešto dogodilo sa pivom. Bez obzira koliko često i koliko pažljivo je Džon Peršun čistio i menjao slavine i burad, pivo je iznenada bilo puno trunja, erupcija, štetočina i sličnog, a krčmar je čupao kosu – koje je imao sasvim malo na početku. A onda, u krčmi, neko je rekao, ‘To su opet vilenjaci. To je njihova vrsta šale.’ ‘Pa, meni to nije smešno,’ reče Tomas Zelenotravi, dok je Džon Peršun gotovo plakao. I kako to ide u krčmi, pridružili su se i svi ostali, pa je krenula priča o vilenjacima, ali niko nije verovao u to – mada je kasnije, kod kuće, više nego jedna nova potkovica prikovana iznad ulaznih vrata. Ljudi su se smejali i govorili, ‘U svakom slučaju, mi ovde imamo našu vešticu.’ ‘Pa,’ reče Džek Pometnja, ‘bez uvrede, ali ona nikada nije ovde ovih dana. Čini se da provodi više svog vremena preko u Lenkru.’ ‘Ma, daj,’ reče Džoe. ‘Moja Tifani radi muški posao svaki dan.’ Razmislio je na trenutak (posebno otkad je znao da se ono što je rekao može vratiti do njegove žene preko gospođe Peršun). ‘Bolje od toga, ona radi ženski posao,’ dodao je. ‘Dakle, kako ti objašnjavaš pivo ?’ ‘Loše korišćenje?’ reče Džek Pometnja. ‘Bez uvrede, Džone. To je komplikovana stvar, pivo.’ ‘Šta? Moje slavine su čiste kao kiša i perem ruke kada menjam bure.’ ‘Šta je onda to?’ Neko je morao ponovo to da kaže, izrazi svoj zaključak, i bilo je rečeno: ‘Onda to mogu biti samo vile.’

‘Ma, hajde,’ reče Džoe. ‘Moja Tifani bi se obračunala sa njima očas posla.’ Ali pivo je i dalje bilo kiselo... Za to vreme preko u Lenkru, visoko u šumama Ramtopskih planina, Martin Marenda i Frenk Testeraš su bili zabrinuti. Danima su pešačili od poslednjeg grada, Hot Danga, da bi stigli ovako daleko i napustili glavni put satima ranije. Njihovi prazni stomaci i senke kasnog poslepodneva su ih požurivali, ali je bilo teško ići uzbrdo po slabo ugaženim stazama. Ako uskoro ne pronađu logor drvoseča, to će im verovatno biti druga noć bez skloništa. Mogli su čuti vukove kako zavijaju u daljini prethodne noći. A sada, kako je temperatura padala, počinjao je sneg. ‘Računam da smo se mi izgubili, Frenk,’ reče Martin zabrinuto. Ali Frenk je pažljivo osluškivao, i sada je čuo buku u daljini. ‘Ovuda,’ reče on sigurno. I zaista, za manje od pet minuta bili su dovoljno blizu da čuju glasove ljudi koji pričaju, a ubrzo nakon toga i miris nečijeg kuvanja, što je izgledalo kao dobar znak. Onda su, na čistini između stabala, mogli videti logor. Jedan deo krupnih kosmatih muškaraca se kretao unaokolo dok su ostali sedeli na panjevima, a jedan je mešao nešto što je ključalo u gotovo usijanoj prenosnoj peći. Kad su momci iskrsli iz drveća muškarci su podigli pogled. Jedan ili dvojica spustili su ruku na njihove velike i svenamenske sekire koje nikada nisu bile daleko, a zatim se opustili kada su videli koliko su dečaci mladi. Stariji drvoseča u velikoj kariranoj jakni sa kapuljačom obrubljenom krznom – ona vrsta čoveka sa kojim ne razgovarate dok ne čujete prvo njega da govori – pošao im je u susret. ‘Šta vi, momci, radite ovde? Šta hoćete?’ Odmerio ih je – Frenk, mali i žilav, ali snažnog izgleda, i Martin, mišićaviji, ali trapavo vukući noge iza svog prijatelja, kao što često rade momci sa mišićima i bez mnogo ostalog, zbog čega su se mogli osećati neprijatno kada bi ih upitali za nešto zahtevnije od njihovog imena. Frank reče, ‘Nama treba posao, gospodine. Ja sam Frenk, a ovo je Martin, i mi želimo da radimo na jarugama.’ Stari momak im je uputio procenjivački pogled, a onda pružio ogromnu hrapavu ruku. ‘Moje ime je Nemar – gospodin Nemar za vas dvojicu. Dakle, jaruge, zar ne? Pa, šta vi znate o jarugarenju?’ ‘Ne mnogo,’ reče Frenk, ‘ali moj deda je bio na jarugama i on kaže da je to bio dobar život.’ Zastao je. ‘Čuli smo da se tu mogu dobiti dobre pare,’ dodao je optimistički. Problem za drvoseče koje rade ovako visoko u planinama bila je udaljenost izdvojenih logora od glavne teretne pruge. Jednostavno nije bilo praktično da ogromne, teške trupce izvlače iz šume konjima i rešenje je bilo poslati trupce niz planinu brzim jarcima sa vodom do depoa u podnožju. Odatle su trupci mogli biti transportovani u gradove zaprežnim vozilima. To je bila predivna ideja, i kada je jednom prva jaruga krenula ideja se proširila. Muškarci koji su postali jarugaši živeli su u malim šupama nestabilno postavljenim na ivicama opasno blizu krivinama u jarugama, i bila im je potrebna snaga kako bi se mogli izboriti sa blokadama kad se nekoliko tona drveta sjuri nizbrdo prema njima niz bujicu. Nije bilo nestašice mladića koji bi se uputili u planine, odlučnih da rade na jarugama samo da bi mogli reći da su to uradili! Neki, naravno, nikada nisu imali šansu da ikome išta ponovo kažu nakon počet-

ničke greške sa trupcima, ali svaki logor je imao Igora tako da su neki njihovi delovi imali veoma dobru priliku da dobiju drugu šansu. Povremeno ćete možda sresti zaista starog jarugaša koji to radi već dugo, i ima ruke mladića na svom žilavom starom telu. ‘Jaruge ne vole decu,’ rekao je gospodin Nemar. ‘To je muški posao i tu nema greške. Ja vidim da imate mišiće, obojica, ali ja ne brinem zbog toga. Postoji mnogo dečaka kao vi sa mišićima. Ono što nam treba su momci sa mišićima u glavi. Nikada ne znaš šta će ti jaruga napraviti u nepredviđenom okretu.’ Namrštio se na njih. ‘Znate li mladog Džeka Abota? Mladi drvoseča koji živi u podnožju sa svojom dobrom majkom i mlađom sestrom? Bezmalo je odsekao svoje vlastito stopalo pre samo nedelju dana ili tako nešto. Malo je bolje, i to zahvaljujući nekoj razrokoj devojci koju su veštice poslale da pomogne. Razmislite o tome, momci, ako mislite da možete rizikovati ovde. Jarugarenje je mnogo opasnije od sečenja stabala.’ Dečaci su izgledali utučeno. ‘A ovo su magična drva, neka od ovih ovde,’ nastavi Nemar. ‘Za čarobnjake. Zato smo mi potrebni, momci – ne možemo ih staviti na voz, čak ni dole u skladište. Da li vam je to jasno? Magija može uraditi zabavne stvari nekim ljudima ovde.’ On pokaza ka zavejanim stablima koja su ih okruživala i reče, ‘To nisu vaši obični borovi, ovo su Proročanski Borovi. Oni znaju budućnost. Mada proklet da sam ako znam zašto ili kako. Šta ima dobro u poznavanju budućnosti za stablo bora? Ono može da predvidi kada će biti posečeno – ali ih ipak posečete. Nije baš da može sada pobeći, ha! Ali ako ga dodirneš, i svidiš mu se, videćeš šta će se dogoditi. Dakle, momci, još ste zainteresovani?’ Martin nije bio od one vrste koja previše priča, ali je vrlo jednostavno rekao, ‘Meni samo treba novac, gazda. I klopa, naravno.’ ‘Oh, to je dobar novac. I možete kupiti bilo šta i dobiti isporučeno ovde,’ reče gospodin Nemar. Kopao je po džepu svoje karirane jakne i izvukao dobro ishabanu knjigu. ‘Katalog Veće šume. Svi mi se kunemo u to. Možeš dobiti sve što želiš.’ Frenk je zurio u katalog, u njegove korice. ‘Kaže - Ovde možete dobiti nevestu,’ rekao je začuđeno. ‘Dolazi vozom.’ ‘Pa, nema voza koji dolazi ovde gore – nema gvožđa blizu ove šume. Najbliža stanica je dole u Hot Dangu. Dovoljno blizu. A te neveste su novo u ponudi. Tačno na vreme za vas, momci. Piše da možete dobiti mladu damu – mnogo privlačnih devojaka traži muškarca. Pronađite sebi jednu, a sa onim što možete ovde gore napraviti ona može imati pristojan unutrašnji toalet, nema spremanja hrane i svu odeću koju želi. To je dobro uložen novac.’ Zastao je i stavio katalog nazad u svoj džep, pa dodao, ‘Ženska odeća je predivna, zar ne mislite? Neki dan sam sreo čoveka koji je rekao da on putuje u ženskom donjem vešu...’ ‘Jeste li sigurni da je bio sasvim u redu?’ upitao je Martin gospodina Nemara pomalo sumnjičavo. Čuo je priču o jednom veoma udaljenom logoru gde su čvrste, snažne drvoseče izgleda odabrale da se oblače u žensku odeću dok pevaju pesme o svojim velikim sekirama, ali on nije verovao u to. Sve do sada, u svakom slučaju. Drvoseča je ignorisao njegovo pitanje. ‘Dakle, Martine, ti si dobar dečko, zar ne?’ rekao je, a onda se okrenuo ka Frenku. ‘Ti, momče, zašto ti tražiš svoju priliku ovde?’ ‘Pa, gospodine Nemar, izlazio sam sa tom devojkom, ali bilo je drugih, znate...’ Oklevao je. Gospodin Nemar podignu ruku ispred lica. ‘Ne govori mi ništa više, dečko. Ova brda su puna ljudi koji su zaista želeli da budu negde drugde, a zvuči kao da biste možda voleli da

bacite pogled na Veće šume kasnije, onda kada budete imali nešto novca u svom džepu. Pa, vas dvojica izgledate dovoljno snažno. Samo potpišite i ni reči više. Možete početi ujutru, a onda ćemo videti. Ako niste glupi, otići ćete odavde sa dobrom zaradom. A ako se budete motali oko jaruga, daću vašim dragim starim majkama te plate tako da će imati dovoljno da vas sahrane sa time.’ Pjunuo je na svoj palac, i čovek i dečaci napravili su pogodbu palcom, toliko uobičajenu među ljudima na svetu. ‘I reći ću vam šta će se dogoditi u narednih trideset minuta,’ rekao je gospodin Nemar sa širokim osmehom. ‘Bićete tamo gde trupci ulaze u jaruge, gledajući i učeći. I ne treba mi Proročanski Bor da mi to kaže!’ Nasmejao se i potapšao najbliži bor. Ali kad su njegovi prsti dotakli koru vilica mu se širom otvorila, a lice se smrzlo od straha. ‘Momci,’ promucao je – i to je samo za sebe bilo zastrašujuće, da se čoveku tako sede glave pojavi mucanje u glasu – ‘odlazite odavde. Sada! Siđite sa planine. Imamo tuču koja ide na nas – za oko pet minuta! – i trebaju mi ovde samo ljudi koji znaju šta da rade sa sekirom.’ Okrenuo se i otrčao u logor, vičući na drvoseče. Martin i Frenk pogledaše jedan drugog, šokirani, a onda je Frenk lagano ispružio ruku i gurnuo prstom drvo. Iznenadan bljesak slika prasnuo je u njegovom umu – živopisno obojena stvorenja u baršunu i perju, tela obojenih sačom, počela su da se spuštaju sa drveća. Ali nije bilo ničega živopisnog u bolu i smrti koju su oni donosili sa sobom. Onda je ugledao krznom oivičenu kapuljaču kako pluta u vodi jaruge, kapuljaču koja je uokviravala glavu gospodina Nemara. A gospodin Nemar je, činilo se, nekako bio dovoljno nemaran da izgubi svoje telo... Dva dečaka su posrtala kroz drvoseče, uputivši se prema drveću, prema tlu pokrivenom snegom koje je pružalo šansu za spasavanje. Ne dovoljno brzo. Uz iznenadan zvižduk, oluja vilenjaka zaplesala je sa drveća – veliki, gadni vilenjaci, a perje i baršun sa njihovih tunika činilo je da izgledaju kao ptice grabljivice koje nasrću iz senovitih visina. Dva dečaka su se odmakla unazad, zaleđeni. I nekoliko minuta to je bila borba drvoseča protiv vilenjaka, uz pomoć logorskog Igora, koji je rekao, ‘Dršite borofe, to će ih usnemiriti i neće snati koji je dan. I dok oni otkriju, mošete im dati prafi šut u rašlje.’ Drvoseče nisu bile ljudi koji bi pobegli od borbe, i strašni metal njihovih sekira uništio je više od jednog vilenjaka. Ali sve više i više vilenjaka je naviralo u logor, prevrćući male šupe, šutirajući trupce tako da se na bilo koji način otkotrljaju u jaruge, vilenjaci su se ljuljali u visinama drveća i smejali na logor ispod. Postojalo je nešto očaravajuće u njima... nešto što se provuklo kroz tvrdu spoljašnjost drvoseča i učinilo da padnu na kolena, plačući za svojim majkama, bacajući svoje sekire, lak plen za pobednički vilinski narod... ‘Rekao sam vam. Odlazite odavde, idite u jaruge, momci,’ viknu gospodin Nemar, prosecajući svojom sekirom vilenjaka koji se prišunjao iza njega. ‘Proklete jaruge su brže od vilenjaka. Ja ću biti OK.’ Martin mu je poverovao na reč – ali Frenk je video budućnost i znao da se ‘OK’ zaista neće dogoditi gospodinu Nemaru – i uskoči u prvu kofu, Frenk je sastavio pete, a gospodin Nemar gurnuo polugu – i kofa je bila otkačena! Jaruga je vijugala probijajući sebi put niz strmu planinsku padinu, sa tako užasnim krivinama da su se morali naginjati sa jedne na drugu stranu da bi izbegli pad. Natopljeni do kože, sa hrpom trupaca ispred njih, iza njih,

pored njih, jurili su kroz duboke klisure izmičući strelama nadolazećih vilenjaka koji su se uputili uz planinu kao roj smrtonosnih insekata. To je bilo neobuzdano, to je bilo uzbudljivo, to je bilo skoro ubistveno – i bilo je to nešto o čemu su osećali da će moći da govore kasnije. Bilo je to i zastrašujuće – najstrašnija stvar koja se ikada dogodila nekom dečaku. Čak i pored rike vode mogli su čuti vriskove drvoseča koji su ostali iza njih. A bilo je i... stvari koje su stigle dole vodom za njima i koje niko nije želeo izbliza da pogleda. Putovanje se završilo u gomili trupaca. A u depou je bilo mnogo muškaraca, velikih i snažnih, sa gvožđem u rukama, besnih zbog oštećenja trupaca, i dok su se okupljali da odmarširaju u planinu odozgo se čulo smejanje i vrištanje – a onda tišina. Vilenjaci su otišli. Mlinar u Smradu38 je bio pobožan čovek, a sâm mlin je bio komplikovan, sa točkovima koji su se sve vreme okretali u različitim pravcima; njegov košmar, za koji se nadao da ga nikada neće videti, bio je dan kada će se mlin slomiti i svi oni komplikovani točkovi svuda razleteti. Ali, dok su se oni i dalje okretali, pa, mlinar je bio srećan čovek jer je svima, na kraju krajeva, trebao hleb. Onda su jedne večeri došli vilenjaci i, oh, počeli da brljaju sa njegovim brašnom, prave rupe u džakovima i ubacuju mravinjake u seme, smejući mu se. Ali oni su napravili veliku grešku. Mlinar se molio Omu, ali pošto nije dobio odgovor – ili, bolje rečeno, dobio je odgovor u svojoj glavi koji je želeo da mu Om dâ – pustio je vilenjake da to urade, a kad su komplikovani točkovi zatutnjali u punom pogonu oni su bili okruženi metalom – predivni metal, hladni metal, koji se okretao kao satni mehanizam. A mlinar je zaključao sva vrata tako da nisu mogli izaći. Mogao je čuti vriske cele noći, a kada su ga prijatelji upitali kako je mogao to uraditi, samo je rekao, ‘Pa, mlinovi Smrada melju lagano, a ipak su ih samleli izuzetno sitno.’ Dole u selu Klizava Dolina, Stara Majka Grigs probudila se sa užasno zamršenom kosom – i krevetom punim čičaka koji su cepali njenu ostarelu kožu... dok se vilenjak smejao zadovoljan kako je to izveo, mlada junica srušila se na kolena, iscrpljena od celonoćne terevenke. Jedan stari, mrzovoljni trgovac iz Kriške gurao je svoja kolica – svoje jedino sredstvo za opstanak – na pijacu, pevajući, ‘Kupus na dan tera gobline van. A beli luk na dan čini vilenj– Aargh!’ A u podnožju Ramtopa, mladu devojku po imenu Elzi zagolicao je cvet ispod brade, i ona je iznenada pustila ruku svoje male sestre, dozvoljavajući maloj devojčici da zaluta u 38 Možda ćete pomisliti da će ime kao što je Smrad odbijati ljude. Zapravo, planinsko selo Smrad nekada je bilo veoma popularno među turistima. Oni su voleli da šalju kući poruke kao što su, ‘Mi smrdimo u Smradu.’ I odlazak kući sa poklonima za svoje voljene poput tunike sa ‘Bila sam u Smradu i sve što sam donela kući je ova smrdljiva tunika’ ispisanim na njoj. Na njihovu žalost, sa dolaskom železnice – ili u slučaju Smrada, nedolaskom železnice – turisti su počeli da idu negde drugde, i Smrad je sada postepeno nestajao u blatu, preživljavajući uglavnom zahvaljujući međusobnom pomaganju.