Terry Prattchet - Pastirska kruna

reku, dok je Elzi zaljubljeno zurila u oči magarca svog oca... kao neoprezni putnik klizila je sve dublje i dublje u šumu, plešući uz vilenjačku muziku koja nikada nije prestajala, a vilenjaci su skakutali pored nje, smejući se njenoj tuzi... A Herni Lovljeni – bog malih krznaša, onih čija je sudbina da budu pojedeni – puzao je ispod grma i skrivao se dok su tri vilenjaka otkrivala krvavu zabavu koju mogu napraviti sa porodicom mladih zečeva...

POGLAVLJE 14 Priča o dve Kraljice Tifani je povela sa sobom Najtšejd – sada veoma malo, patetično stvorenje – nazad na farmu svog oca, stavivši je ispod svog ogrtača za putovanje, a onda smestila nju i Figlse u jedan od starih senika. ‘Ovde je čisto i toplo,’ rekla je, ‘i bez metala. Doneću vam nešto hrane.’ Pogledala je strogo u Figlse. Izgledali su kao na iglama. Bio je tu vilenjak, sam po sebi. Šta su mogli da urade? ‘Robe, Mali Ludi Arture, Veliki Jane,’ rekla je, ‘ja idem samo da donesem losion za Najtšejd, koji će joj pomoći za zaleči rane, i ne želim da je taknete dok nisam tu. Jel’ to jasno?’ ‘Oh, aj, gazdarice,’ reče Rob veselo. ‘Idi i ostavi svog gada sa nama.’ Zurio je u Najtšejd. ‘Ako nam tvoj vilenjak napravi neki problem, znaš, mi imamo naše oružje.’ Zamahnuo je svojim klejmurom na način koji je očito pokazivao da ga je svrbelo da ga upotrebi. Tifani se okrenu nazad ka Najtšejd. ‘Ja sam veštica brda,’ rekla je, ‘i ovi Figlsi će izvršiti moje naređenje. Ali oni ne vole vas i vašu vrstu, tako da vam predlažem da popravite svoje manire, madam, i igrate igru. Ili će se to računati.’ A onda je, zaista, otišla. Ali, bio je to vrlo brz odlazak jer je veoma malo verovala vilenjaku, a Figlsima još manje. Kada se Tifani vratila, Najtšejd je uzela lekovitu mast, i činilo se da će sa svakim mekim potezom mali vilenjak procvetati, postajući sve lepši i lepši. Pojavio se iskričavi sjaj oko nje i bio je kao sirup koji sve prekriva. Povikala je, ‘Zar nisam lepa? Zar nisam pametna? Ja sam Kraljica nad Kraljicama!’ Tada se Tifani učinilo da se njen osećaj sebe promenio; ali ona je čekala na to, i pomislila, Nemam ja to, prijateljice moja. Rekla je, ‘Nećeš ti isprobavati svoje vilenjačke smicalice na meni, madam!’ Ali i dalje je osećala vilenjačku magiju kako poseže za njom, kao lagani izlazak sunca...

Zavrištala je, ‘Nećeš ti koristiti svoj glamur na meni, vilenjače!’ Reči pastirske brojalice koju je Baka Ečing koristila bile su joj u umu. ‘Yan tan tethera,’ ponavljala je, iznova i iznova, pevanje reči pomagalo je njenom umu da ponovo postane svoj. To je radilo. Najtšejd je počela da se smanjuje i sada je izgledala kao devojka sa farme, mlekarica. Sama je prizvala haljinu mlekarice za sebe, iako nijedna prava mlekarica nikada to ne bi obukla, s obzirom na to da je bila ukrašena malim tračicama i mašnama, a lagane, male, lako klizeće cipele virile su ispod poruba. Kako je lepi slamnati šešir dobijao oblik Tifani se trgnula – vilenjak je prizivao odjek nošnje koji je ona veoma dobro znala, nekada je to nosila porculanska pastrica koju je ona davno dala Baki. Kada se setila Bake Ečing postala je neverovatno ljuta. Kako se usuđuje ovaj vilenjak da pokušava to na njoj, ovde, na njenoj zemlji! ‘Ja zahtevam–’ pokušala je Najtšejd, a onda je videla Tifanin izraz lica. ‘Nadam se...’ Seljančica! Magija je počela da napušta zgradu, pomislila je Tifani sa uživanjem. Ali još uvek je držala prekrštene ruke i zurila u vilenjaka. ‘Ja sam ti pomogla,’ rekla je, ‘ali ja sam takođe zauzeta pomažući drugim ljudima – ljudima koji bi imali bolji život da ti nisi ovde.’ Namrštila se. ‘Posebno što tvoj narod izaziva štete, radeći stvari kao što je kvarenje našeg piva. Da, ja znam za to, i ja te poznajem, vilenjače, i znam šta ti želiš. Ti želiš svoje kraljevstvo nazad, zar ne, Najtšejd?’ Začulo se režanje okupljenih Figlsa, a Veliki Jan reče sa nadom, ‘Možemo li mi sada da je bacimo nazad, gazdarice?’ ‘Aj,’ reče Rob. ‘Rešimo se ove štetočine.’ ‘Pa, Robe,’ reče Tifani, ‘žao mi je što ti to kažem, postoje neki ljudi koji misle da su Figlsi štetočine.’ Veliki Jan je zaćutao, a onda polako reče, ‘Pa, možda smo štetočine, znaš, ali siroti baron nema razloga da se plaši Figlsa.’ Uspravio se na svoju punu visinu od sedam inča – Veliki Jan je bio veoma visok za Figla, sa ožiljcima na čelu tipičnim za višlje-od-proseka, koji je mogao otkriti da su ulazna vrata ponekad izazov – i provirivao ka vilenjaku sa krovnih greda. Tifani ga je ignorisala, okrećući se nazad ka Najtšejd. ‘Jesam li u pravu?’ upitala je. ‘Ti želiš da se vratiš u Zemlju Vilenjaka? Šta kažeš?’ Lukavost je zatreperila preko Najtšejdinog oštrog malog lica. ‘Mi smo kao pčele,’ rekla je na kraju. ‘Kraljica ima svu moć... dok ne ostari, a onda je nova Kraljica ubija da bi preuzela košnicu.’ Talas besa je odjednom postao vidljiv. ‘Graško,’ siknula je. ‘On ne veruje da se svet promenio. On je bio taj koji me je izbacio.’ Prezirni osmeh prešao joj je preko usana. ‘On, koji je tako moćan da može pokvariti pivo. Nekada smo mogli da uništimo svetove...’ ‘Mogu da ti pomognem sa tvojim malim prijateljem Graškom,’ rekla je Tifani polako. ‘Sredila bi za tebe da ponovo budeš Kraljica Vilenjaka ako bi ti mogla da vratiš sve vilenjake nazad u njihovu vlastitu zemlju i ostanu tamo. Ali ako ti i tvoja rasa dođete ovamo sa namerom da učinite ljude svojim robovima, pa, ti možda misliš da si me videla besnu, ali onda ćeš saznati pravo značenje reči bes.’ Dok je govorila sve oko nje treperilo je kao oganj. Sećala se ranijeg susreta sa Kraljicom. Zemlja ispod talasa. Znajući odakle je došla, kuda ide. Već dugo se nije mogla zavarati. Znajući da nije važno koliko su ljudi sanjali, prizivali vilenjake da dođu u svet, ona će biti tamo, budna, čvrsto stojeći. ‘Ako prekršiš svoj zavet, poslednje stvari koje ćeš videti su Grom i Munja,’ zapretila je. ‘Grom i Munja su u tvojoj glavi, i umrećeš od groma. To je obećanje, vilenjače.’

Iz užasnutog izgleda koji je bljesnuo preko Najtšejdinog lica, Tifani je znala da je vilenjak razumeo. Ujutru je donela Najtšejd malo kaše. Vilenjak je podigao pogled ka Tifani dok je uzimao činiju, i rekla, ‘Juče si me mogla ubiti... Ja bih ubila sebe. Zašto nisi? Ti znaš da sam ja vilenjak, a mi smo nemilosrdni.’ ‘Da,’ reče Tifani, ‘ali mi smo ljudi, i znamo za milosrđe. Ja takođe znam da sam veštica, i radim svoj posao.’ ‘Ti si pametna, Tifani Ečing, devojčice koju sam skoro ubila na brdu kada su Grom i Munja postali stvarni i ubitačni, samo zubi i ugrizi.’ Najtšejd je bila zbunjena. ‘Šta sam sada osim odrpanog siromaha? Bez prijatelja, ali ti, jedna devojka, ti si me primila kada nisi imala razloga za to.’ ‘Imala sam razlog,’ rekla je Tifani. ‘Ja sam veštica, i mislila sam da je to moguće.’ Sela je na bućkalicu i kazala, ‘Moraš shvatiti da se na vilenjake gleda kao zlobne, bezosećajne, pakosne, nepouzdane, egocentrične, nedostojne, nepoželjne napasti – i to je bilo lepo. Čula sam mnogo gore reči koje se koriste za njih, posebno od ljudi čija su deca odvedena, mogu ti reći. Ali, ništa ne ostaje isto – naš svet, naše gvožđe, tvoj dvor, tvoj glamur. Da li znaš, Najtšejd, da u Ank-Morporku goblini imaju poslove, i smatraju se korisnim članovima zajednice?’ ‘Šta?’ reče Kraljica. ‘Goblini? Ali vi ljudi mrzite gobline – i njihov smrad! Mislila sam da onaj što smo ga zarobili laže!’ ‘Pa, oni možda pomalo smrde, ali to rade svojim gazdama, pošto je za neke od njih taj smrad novac,’ reče Tifani, ‘a goblin koji može popraviti lokomotivu može smrdeti koliko god mu se dopada. Šta imate vi vilenjaci da nam ponudite? Vi ste sada samo... folklor. Vi ste propustili voz, u stvari, i ostali su vam samo pakost i glupi trikovi.’ ‘Mogu te ubiti jednom mišlju,’ rekla je Najtšejd lukavo je gledajući. ‘Oh, bože,’ reče Tifani, podižući ruku da zaustavi Figlse, od kojih je svaki želeo da on bude taj koji je zadao prvi udarac. ‘Nadam se da nećeš to uraditi. To bi ti bilo poslednje.’ Pogledala je u vilenjaka, čije je oštro malo lice drhtalo od uznemirenosti kada je otkrila da je okružena onima koje ne shvata. ‘Oh, molim te, ne plači. Jedan vilenjak koji je bio Kraljica – vilenjak koji želi da ponovo bude Kraljica – sigurno ne bi trebalo da plače.’ ‘Kraljica ne bi, ali ja sam ostatak od Kraljice, izgubljen u divljini.’ ‘Ne, ti si u seniku. Da li razumeš šta znači lični rad, damo?’ Najtšejd je izgledala zbunjeno. ‘Ne. Šta to znači?’ ‘To znači zarađivati za život radeći. Kakva si sa ašovom?’ ‘Ne znam. Šta je ašov?’ ‘Oh, bože,’ rekla je opet Tifani. ‘Vidi, možeš ostati ovde dok ti ne bude bolje, ali moraš nešto raditi. Moraš probati.’ Čizma je odskočila od zemlje pored nje, jedna od očevih, sa rupom na palcu, a još jedna slična je pokušala joj se prisloni uz petu. ‘Ja ne mogu da trpim čizme na nogama, znate,’ reče Mali Ludi Artur, ‘ali ako se sećate ja sam odrastao uz obućare i oni su mi ispričali priču o vilenjacima. Vaš gad što ga držite ovde možda ima talenta za to, znate.’ Najtšejd je lagano prevrtala čizmu u svojim rukama. ‘Šta je to?’ rekla je. ‘Čizma,’ reče Tifani. ‘I sada će dobiti šut u zadnjicu ako ja budem morao da radim nešto sa tim,’ zareža Veliki Jan.

Tifani je uzela čizmu od vilenjaka i spustila je dole. ‘Razgovaraćemo kasnije, Najtšejd,’ rekla je. ‘Hvala ti na predlogu, Mali Ludi Arture, i da, ja znam priču,39 ali mislim da je samo to, priča.’ ‘Pa, rekao sam ti, Mali Ludi Arture, ne treba da slušaš ta trućanja starih obućara,’ rekao je Rob. Bio je to dan starih čaršafa, iznošenih čizama i ‘improvizuj i zakrpi’. I, oh bože, pomislila je Tifani, trebalo je da proveri bebu Tifani, i navrati do Beki Izvini i Nensi Ispravne – Gospođica Krpelj osećala je da obe devojke mogu biti korisne ako je želela da uzme pripravnice na Kredi. Ali, nije mogla tražiti od devojaka da se presele dok je imala Najtšejd na farmi, osim ako bi svakoj dala ogrlicu sa potkovicom, kako bi ih gvožđe zaštitilo. Trebalo je sačekati... Dolazila je i odlazila sa farme ceo dan, između poseta. Njen poslednji poziv je bio poslepodne od gospodina Holanda, mlinara. Sada je imao samo nekoliko ružičastih čireva na koži, i ostavila gazdarici Holand drugu bočicu losiona od Svadbenog Korena, ugrizavši se za jezik na njenu jasnu poruku ‘Samo da ste bili ovde, ja ne bih koristila pogrešnu biljku.’ Kada se vratila, pronašla je Najtšejd sklupčanu u ćošku senika, njenih nemilosrdnih očiju prikovanih na Ti, koja je besno šetala, kostrešila se i frktala na vilenjaka. Figlsi su hrabrili Ti povicima ‘Ah, vidi je, maco, daj gadu mali poklončić od Nak Mak Figlsa’, koji je prekinut iznenadnim, ‘Prokleti, momci, velika mala baba se vratila!’ Tifani je stajala na ulazu tapkajući nogom, i Rob je ustuknuo. ‘Ah, ne,’ zavapio je. ‘Ne Tapkanje Stopalom, gazdarice.’ Tifani je prekrstila ruke. ‘Ah, gazdarice, teško je to biti pod geasom,’ kukao je Rob. I Tifani se nasmejala. Ali, Najtšejd je imala pitanja za nju. Mogla je videti ljude koji stižu na farmu u toku dana, dolaze po lekove, za savet, da prenesu trač i, tužno, ponekad zbog oka da pogleda masnice. ‘Zašto pomažeš tim strancima?’ upitala je Tifani. ‘Nisu iz tvog klana. Ništa im ne duguješ.’ ‘Pa,’ reče Tifani, ‘iako su oni stranci, ja jednostavno mislim o njima kao ljudima. Svima njima. A ti pomažeš drugim ljudima – to je ono što mi radimo.’ ‘Da li svaka osoba to radi?’ pitala je Najtšejd. ‘Ne,’ reče Tifani. ‘Nažalost, to je istina. Ali mnogi ljudi će pomoći drugim ljudima samo zbog, pa, zato što su drugi ljudi. Tako to ide. Da li vi vilenjaci ovo ne razumete?’ ‘Možemo li reći da pokušavam da naučim?’ upita Najtšejd. ‘I šta si otkrila?’ reče Tifani, sa osmehom. ‘Ti postaješ neka vrsta sluškinje.’ Najtšejd šmrcnu, a njen lepi nos se namreškao. ‘Pa, da,’ reče Tifani. ‘Ali to nije važno, zato što će mi jednog dana ta osoba možda trebati, i tada će mi verovatno pomoći. To deluje kod nas; oduvek je.’ ‘Ali vi imate ratove,’ reče Najtšejd. ‘Ja to znam.’ ‘Da, ali ne stalno. I postali smo bolji u bez.’ ‘Ti si moćna, ipak. Ti možeš upravljati svetom,’ rekla je Najtšejd. ‘Zaista?’ rekla je Tifani. ‘Zašto bih želela to da radim? Ja sam veštica, volim da budem veštica, a takođe volim i ljude. Za svaku lošu osobu postoji jedna dobra, uglavnom. Postoji iz- 39 To je bilo u Knjizi bajki za dobru decu i bilo je o tome kako su dva mala vilenjaka potajno pomagala siromašnom obućaru, ali žalosno iskustvo naučilo je Tifani da mnogo onoga što je bilo u toj knjizi nema uopšte nikakve veze sa pravom Zemljom Vilenjaka.

reka, “Kako daješ tako ti se i vraća,” i to znači da ćeš se ranije ili kasnije naći na vrhu, barem na neko vreme. A sledeći put, točak se okreće i nisi na vrhu, ali moraš da se pomiriš sa time.’ Pokušala je da pogleda Najtšejd u oči i vidi o čemu vilenjak razmišlja, ali je mogla isto tako da gleda u zid. Vilenjakove oči bile su bez ikakvih emocija. ‘Ja se sećam tame i kiše, i Groma i Munje,’ dodala je, ‘i šta ti je to dobro donelo? Ti, vilenjače, pronađen u jarku?’ Najtšejd je opet izgledala izgubljeno i pogleda pažljivo u Tifani pre nego što je rekla, ‘Tvoj način... neće uspeti kod vilenjaka. Svi drugi vilenjaci su izazivači. Mi ubijamo naše Kraljice – sve ostale Kraljice su protivnici, i mi se borimo za košnicu.’ Zastala je kad joj se pojavila nova misao. ‘Ipak, vi imate vaše Kraljice mudrosti – a tu je bila Baka Ečing, i Baka Vedervaks, i zaista, Tifani Ečing. Vi odrastate, mudrost cveta i prenosi se.’ ‘A vi nikad ne napredujete, vi živite u ciklusu propadanja,’ rekla je Tifani blago. ‘I vi niste pčele. One su produktivne, ali umiru mlade i nikada, nikada ne razmišljaju...’ Vilenjakovo lice imalo je čudan izgled. Morala je da razmišlja. Zaista razmišlja. Tifani je mogla to videti. Najtšejd je imala lice nekoga ko je počeo da razmišlja o svetu koji se promenio, svetu gvožđa koji je bio manje gostoljubiv za vilenjački narod, svet kojem su se veoma dopadali u pričama, ali nisu stvarno verovali u njih, nije im davao ulaz unutra; sada je posmatrala izbliza i otkrila novi svet o kojem nikada ranije nije razmišljala, i pokušavala je da pomiri to sa svim ostalim što je znala. A Tifani je mogla videti tu bitku na njenom licu. U Lenkru, Kraljica Magrat čula je za nevolje gore u Ramtopima – napadu na drvoseče, ubijanju i izgubljenim trupcima. Vilenjaci, pomislila je. Ispratili su ih odavde zadnji put, ali to nije bilo lako, i prošlo je mnogo vremena otkad je postavila stražu – pa, Šona Oga, u svakom slučaju – oko kamenog kruga poznatog kao Plesači, ili obezbedila da u dvorcu ima mnoštvo potkovica pri ruci. Ona je znala kako sećanja varaju, i da stare priče imaju moć, a svi su zaboravili kako ‘divan’ zapravo znači ‘donosi užas’. Njen narod mogao se samo setiti da vilenjaci predivno pevaju. Zaboravili su o čemu su njihove pesme bile. Magrat nije bila samo Kraljica, nego isto tako i veštica, naravno. I mada je ovih dana bila uglavnom Kraljica, deo nje koji je bio veštica znao je da je ravnoteža poremećena, da je Baka Vedervaks ostavila prazninu za sobom, i bez obzira koliko Tifani Ečing naporno radila da je ispuni – i taj fini kućni momak kojeg je sad imala – Baku Vedervaks je bilo teško slediti; ona je držala barijeru, i to čvrsto. A ako barijera više nije bila snažna... Magrat je zadrhtala. Svako ko je ikada sreo vilenjačku vrstu znao je da će ‘užas’ sasvim sigurno biti odgovor – jedini odgovor. Jer su vilenjaci bili kuga koja se mogla brzo prošiti, uništavajući, oštećujući, povređujući i trujući sve što dotaknu. Nije želela vilenjake u Lenkru. Te večeri, Kraljica Magrat otišla je do ormara i izvukla svoju voljenu metlu, sela na nju i veoma oprezno pokušala da se podigne, i polako, nasuprot njenim očekivanjima, lagano poletela, podižući se sporo iznad zamka. Letela je razdragano unaokolo nekoliko minuta i rekla sebi, Istina je – jednom veštica, zauvek veštica. Pošto je bila savesna supruga, kada je to želela da bude, spomenula je svoje namere suprugu kasnije te večeri, a na njeno iznenađenje Kralj Verens je rekao, ‘Nazad na staru met-

lu, ljubavi moja? Veoma mi je drago što to čujem. Video sam tvoje lice kada veštice proleću, a nema čoveka koji može zadržati pticu u kavezu.’ Magrat se osmehnu i reče, ‘Ne osećam se kao ptica u kavezu, dragi, ali sada nemamo Baku i osećam da moram pomoći.’ ‘Vrlo dobro,’ reče Verens. ‘Mi smo se svi sporazumeli oko toga šta se dogodilo, ali ja sam siguran da će Gazdarica Ečing slediti Bakine stope.’ ‘Nije to baš tako,’ rekla je Kraljica Magrat. ‘Ja mislim da ona hoda svojim vlastitim stopama.’ Uzdahnula je. ‘Ali ima vilenjake za petama,’ nastavila je. ‘Verujem da će Tifani biti u Bakinoj kolibi – ne, njenoj kolibi – kasnije danas, pa moram otići da je vidim i ponudim moju pomoć.’ Njen suprug se stresao na pominjanje vilenjaka. ‘Naravno,’ odlučno je nastavila Magrat, ‘ja takođe nameravam da budem dobar uzor za našu decu. Mlada Esmi je brzo odrasla i želim da vidi kako je biti Kraljica mnogo više od mahanja iz kočije – ne želimo da počne sa ljubljenjem žaba, zar ne? Svi mi znamo kako to može ispasti!’40 Okrenula se na vratima, i dobacila svom suprugu nosiljku za bebu. ‘Sasvim sam sigurna,’ rekla je slatko, ‘da možeš sam zaista veoma dobro pripaziti našu decu na kratko.’ Verens se slabašno osmehnu. Magrat je imala izraz lica koji je samo veštica mogla videti. Ponekad ih drži naopačke, pomislila je za sebe. On je veoma pametan čovek, ali daj mu bebu i on zaista neće znati šta da radi sa njom. Osmehnula se. Moraće da nauči. A kada ga je zamolila da promeni pelenu, dok je Mili pomagala u kuhinji, otkačila mu se vilica, ali je svejedno pokušao. ‘Želim da pomognem,’ rekla je Magrat odlučno Tifani, slećući svojom metlom pored onoga što su obe i dalje smatrale Bakinom kolibom, manje od sat vremena nakon što je sâma Tifani stigla. Vesti su brzo pristizale u zamak otkako je Magrat dala do znanja da želi da bude obaveštena. ‘Ja sam Kraljica, ali ja sam takođe prilično dobra veštica.’ Tifani pogleda u Magratine oči i ugleda njenu čežnju da bude ponovo veštica, barem na kratko, a onda Magrat reče, ‘Mi ovde imamo vilenjake, Tifani. Vilenjake!’ Onda se Tifani setila da joj je Baka Vedervaks pričala kako je Magrat ranije borila sa vilenjacima – zaista je upucala jednog samostrelom pravo kroz oko! ‘Ja imam iskustvo, Tifani,’ nastavila je Magrat. ‘A biće ti potreban svako koga možeš dobiti ako vilenjaci počnu da prolaze.’ Zastala je da razmisli. ‘Čak i početnice. Jesi li razgovarala sa Gospođicom Krpelj?’ ‘Da,’ reče Tifani. ‘Ona kaže da je pronašla jednu ili dve pogodne devojke, ali ne može svako biti veštica, čak i ako želi to da bude. A u ovom trenutku nije... moguće odvesti devojku u moj vilajet na Kredi.’ ‘Zašto ne? A šta je sa tvojom prijateljicom Petulijom, ona sa svinjcima?’ ‘Pa, ona ima veštine,’ rekla je Tifani, ignorišući prvo Magratino pitanje. ‘Ali Petulija pomaže svom mužu da vodi farmu – kažu da provodi sve vreme među stvorenjima koja se oglašavaju sa “grok”, a to ponekad uključuje i stare odgajivače svinja! A mora se priznati da je to dodijavanje svinjama dobro za sve, čak i za same svinje. Užasno je slušati skičanje ako ona nije tu.’ 40 Većina princeza nikada nije pokušavala da ljubi žabe što je, međutim, već mnogo godina bio razlog za tugu Žapcu – advokatu Figlsa.

‘Pa, možda ćemo je ipak trebati ovde, bile svinje ili ne. A teške vodootporne čizme mogu zaustaviti strelu,’ reče Magrat. ‘Pa, ima li nekih znakova vilenjaka dole na Kredi?’ Tifani je porumenila, nesigurna kako će Magrat primiti njenu vest o Najtšejd, ali je sa malo krivice pomislila da će je to barem spasiti da kaže Nani Og lično. Ispričala joj je prvo o pivu, a onda o Najtšejd i kako je vilenjak ostao na farmi njenih roditelja, pod stražom Figlsa, što je značilo da je nemoguće da dobije neku pomoć. Magrat je znala da Figlsi mogu sprečiti vilenjaka da ne izazove neki problem, ali je bila iznenađena onim što joj je Tifani ispričala. ‘Da li mi govoriš kako možeš verovati vilenjaku?’ rekla je. Lice joj je bilo bledo. ‘Nijedan vilenjak nije pouzdan,’ dodala je. ‘Oni čak i ne znaju značenje te reči. Ipak, ti veruješ tom vilenjaku. Zašto?’ ‘Ne,’ rekla je Tifani. ‘Ne verujem joj. Ali mislim da taj vilenjak želi da živi. Najtšejd je već sama videla da se naš svet promenio. Gvožđe, znaš. Sada se susrela sa njoj nepoznatim idejama. Možda ćemo ostvariti neki napredak, i ja mislim da bi vredelo pokušati. Možda će se moći vratiti u Zemlju Vilenjaka i... ubediti ostale vilenjake da misle kao ona? Da nas ostave na miru.’ Zastala je. ‘Kelda Figlsa me je upozorila, Magrat. Ona je rekla da će Bakin odlazak ostaviti... rupu. Zato moramo da budemo veoma oprezni. To su vilenjaci! Mora tako biti. Tako da ako ovaj vilenjak može pomoći, pa, ja moram pokušati...’ ‘Hmm, ali ako oni drugi počnu da dolaze tebi će trebati pomoć, Tifani,’ rekla je Magrat. Razmislila je za trenutak. ‘Razumela sam da Baron na Kredi ima ženu koja je veštica...?’ ‘Da,’ reče Tifani. ‘Leticija Kipsejk. Ali ona nije obučena, a njen muž je pomalo – kako bih to mogla reći? – snob.’ Magrat reče, ‘Pa, draga moja, ako želiš, odleteću jedan dan tamo dole i upasti na čaj. I nagovestiti, na suptilan način, da bi ideja o tome da se postane veštica za većinu ljudi mogla biti dobra zamisao. Moj Verens, znaš, voli da ga smatraju za narodnog kralja, a zapravo sam sigurna da misli kako sam dobar primer stanovništvu kada radim kao veštica. On ponekad govori tako, ali ja ga i pored toga volim. Ideja o tome da se Leticija sprijatelji sa Kraljicom mogla bi sprečiti da se njen muž meša.’ Tifani reče, ‘Zapanjena sam. Samo tako?’ ‘Veruj mi,’ rekla je Kraljica Magrat. ‘Krune su važne, znaš.’ Tifani je odletela nazad ka Kredi osećajući se malo srećnije. Magrat je mogla biti koristan saveznik, a možda će i Leticija moći da pomogne. Ali, još uvek nam nedostaju veštice, tako da se moramo potruditi da dobijemo još, pomislila je. Đavolski potrudimo. To znači da treba dovući svaku vešticu i moguću vešticu da nauči nešto od zanata i kako da se nosi sa glamurom vilenjaka. Vilenjaci! Odvratnost samo da budu odvratni. Kao što joj je Baka Ečing govorila, oni bi uzeli štap od čoveka bez nogu. Gnusni, neprijatni, glupi, dosadni – problemi i nesloga samo zbog njihovog zadovoljstva. Još gore. Oni donose pravi užas, i strah, i bol... I oni se smeju, što je bilo dovoljno loše jer je njihov smeh zapravo bio muzikalan i mogao si se zapitati kako takva predivna muzika može nastajati od tako neprijatnih stvorenja. Nisu brinuli za nikoga osim za same sebe, a verovatno čak ni za to. Ali Najtšejd... Možda je postojao jedan vilenjak za koga se točak okrenuo. Posebno gvozdeni točak...

POGLAVLJE 15 Bog u Humki U noćnoj tmini, dole na Kredi, točak se defintivno zaglavio na stari način – upravo na način koji se trojici vilenjaka koja su plesala kroz tminu šume sviđao. Ovaj svet je bio tu za njihovo uživanje, da ih zabavi, ushiti. A stvorenja u njemu bila su ništa više od igračaka; igračke koje su ponekad cičale, trčale i vrištale dok su se vilenjaci smejali i pevali. Sada su primetili malu kućicu bednog izgleda, sa blago odškrinutim prozorom iz kojeg je dolazio zvuk beba koje su srećno grgoljile u snu, sa stomacima punim majčinog mleka, ruku i nogu uvijenih ispod pokrivača njihovih krevetića. Vilenjaci su se cerili jedan drugom i oblizivali usne naslađujući se. Bebe! Lica se pojaviše na prozoru. Predatorska lica, sa očima lovaca. Onda je ruka posegnula unutra i zagolicala najbliže novorođenče ispod brade, a mala devojčica se probudila i sa uživanjem zurila u veličanstveno stvorenje koje se nagnulo nad njom, a njegov glamur zračio je u mračnoj sobi. Njeni mali prsti pružili su se da dotaknu predivno pero... Tifanina radost potrajala je sve do nije otišla u krevet, kad je iznenada osetila golicanje u svojoj glavi, a njeno unutrašnje oko ugledalo malu Tifani Robinson – bebu koju nije imala vremena da obiđe ove nedelje, malu devojčicu na koju je postavila čaroliju za praćenje. Ali, ovo nije bilo mamino i tatino zanemarivanje bebe Tifani. Vilenjaci su je oteli! Tifanina metla nije mogla ići dovoljno brzo. Na malom proplanku pronašla je grupu od tri vilenjaka koji su se igrali sa devojčicom, a ono što je bilo u njoj nije bio bes. Bilo je to nešto mnogo dublje od toga, i dok je štap išao napred Tifani je dozvolila svojim osećajima da se razbukte... i oslobode.

Vilenjaci su se smejali, ali Tifani je dok se obrušavala poslala ka njima plamenu buktinju koja se pojavila na vrhovima prstiju i gledala ih kako gore. Stresla se od gneva, gneva tako snažnog da je pretio da je preplavi. Da je te noći srela još vilenjaka te noći, i oni bi bili mrtvi. Morala je tu da se zaustavi, iznenada zaprepašćena šta je uradila. Samo veštica koja je otišla u mrak može ubiti, vrištala je na sebe unutar svoje glave. A drugi glas je rekao, Ali oni su bili samo vilenjaci. I povređivali su bebu. Prvi glas se lukavo vratio sa, Pa i Najtšejd je isto samo vilenjak... A Tifani je znala da ako veštica počne da razmišlja o nečemu kao ‘samo’ bilo šta, to može biti prvi korak na dobro utabanom putu koji će dovesti do, oh, otrovnih jabuka, preslica i premalih peći... i do bola, i straha, i užasa i tame. Ali, bilo je urađeno. A veštica je morala da bude praktična, tako da je Tifani umotala svoj šal oko bebe i lagano odletela do kuće Robinsonovih – ‘straćara’ bi bila, zapravo, bolja reč za malu kućicu. Mladi gospodin Robinson je otvorio vrata na njeno kucanje. Izgledao je iznenađeno, posebno kada mu je Tifani pokazala njegovu malu devojčicu, umotanu u veštičji šal. Prošla je pored njega i stala ispred njegove supruge, razmišljajući, Ona je mlada, da, ali to ne znači da mora biti glupa. Ostaviti otvorene prozore u ovo vreme? Sigurno su svi znali za vilenjake... Moja majka je rekla da nikada ne treba... Igrati sa vilama oko drveća... ‘Pa,’ reče Mili, ‘Proverila sam dečake. Čini se da će sve biti u redu.’ Pocrvenela je kad joj je Tifani pružila njenu bebu, i Tifani je to primetila. ‘Dozvoli da ti nešto kažem, Mili. Tvoja devojčica ima veliku budućnost pred sobom. Ja sam veštica, tako da ja to znam. Pošto si mi ti dozvolila da joj dam ime, pobrinuću se da moja imenjakinja ima šta joj je potrebno – i obrati pažnju, to je tvoja devojka o kojoj govorim. Na neki način, ona je delom moja. Ti tvoji veliki dečaci će paziti sami na sebe. Od sada ne ostavljaj otvorene prozore u noći kao što je ova! Uvek postoje posmatrači. Ti to znaš! Ne dozvoli da joj se desi neko zlo.’ Tifani je gotovo viknula zadnju rečenicu. Ovoj porodici je svako malo trebao mali podsticaj, i ona je to mogla videti. Oh, da, ona je mogla. A ako bi zanemarili svoju dužnost, pa, to bi se moglo računati. Možda samo malo računanja, kako bi shvatili. Ali upravo sada, kad se uputila kući, znala je da joj treba razgovor sa drugom vešticom. Zgrabila je topli ogrtač iz svoje spavaće sobe, a onda je ugledala odsjaj pastirske krune na polici i, iznenada to poželevši, gurnula u svoj džep. Prsti su joj se obavili oko čudno oblikovanog kamenčića, prateći njegovih pet grebena, i nekako je osećala da se snaga uliva u nju, tvrdoća kremena u njegovom srcu podsećala ju je ko je ona. Moram da imam komad Krede sa sobom, shvatila je. Moja zemlja mi daje snagu, podržava me. Podseća me ko sam. Ja nisam ubica. Ja sam Tifani Ečing, veštica sa Krede. I treba mi moja zemlja uz mene. Pojurila je kroz noćno nebo, nazad u Lenkr, dok je hladni vazduh prolazio pored nje, a oči sova je posmatrale na mesečini. Bila je skoro zora kada je stigla do kuće Nane Og. Nana je već ustala, ili bolje reći još uvek nije legla, pošto je provela noć uz samrtničku postelju. Ona je otvorila vrata i malo pobledela kada je videla Tifanino lice. ‘Vilenjaci?’ upitala je smrknuto. ‘Magrat mi je rekla, znaš. Imala si problema na Kredi?’

Tifani klimnu glavom, svaka smirenost je napustila kada su iznenada suze prigušile njen glas. I uz preko potrebnu šolju čaja u toploj Naninoj kuhinji ispričala joj je šta se dogodilo. Onda je došla do dela priče koji se otimao da izađe. Sve što je mogla reći bilo je, ‘Vilenjaci. Sa malom Tifani. Oni su krenuli...’ Malo se zagrcnula, a onda, ‘Ubila sam svu trojicu,’ zakukala je. Očajnički je gledala u Nanu. ‘Dobro,’ reče Nana. ‘Dobro urađeno. Nemoj se uznemiravati, Tif. Da su povredili tu bebu, pa, šta si drugo mogla uraditi? Ti nisi... uživala u tome?’ upitala je oprezno, prepredeno je gledajući. ‘Naravno da nisam!’ viknu Tifani. ‘Ali, Nano, ja sam samo... uradila sam to gotovo bez razmišljanja.’ ‘Pa, možda ćeš morati uskoro to ponovo da uradiš ako vilenjaci nastave da dolaze,’ odlučno je rekla Nana. ‘Mi smo veštice, Tifani. Mi imamo moć sa razlogom. Mi samo moramo biti sigurne da je to pravi razlog, i ako vilenjak prođe i povredi bebu, po meni, to jeste pravi razlog.’ Zastala je. ‘Ako neki ljudi rade pogrešne stvari, pa, zašto bi bili iznenađeni ako se njima onda dogode loše stvari. Većina njih to zna, znaš. Sećam se da mi je Esmi jednom rekla, bila je u nekom zaseoku ili tako nešto – Spikl, Spakl, tako nekako – i ljudi su pokušavali da obese tog čoveka zbog ubistva dvoje dece, a ona je rekla kako je i sam znao da to zaslužuje; on je rekao, “Počeo sam to sa žestinom i završiću sa konopljom”.’ Umorno je sela, dozvoljavajući Gribu da se popne u njeno bujno krilo. ‘Stvarnost, Tif,’ dodala je. ‘Život i smrt. Ti to znaš.’ Počešala je mačora iza nečega što bi moglo biti opisano kao uvo od strane nekoga sa veoma lošim vidom. ‘Je li dete u redu?’ ‘Da, odnela sam je nazad njenim roditeljima, ali oni... ne mogu... ne žele... da vode računa o njoj kako treba.’ ‘Neki ljudi jednostavno ne žele da vide istinu, čak i kada im na nju ukažeš. To je problem sa vilenjacima, i oni će nastaviti da se vraćaju,’ uzdahnu teško Nana. ‘Ljudi pričaju priče o njima, Tif,’ rekla je. ‘One čine da im zvuče zabavno – to je kao da njihov glamur svuda ostaje nakon što bi otišli i zadržava se u ljudskim umovima, govoreći im da vilenjaci nisu problem. Samo su malo nestašni.’ Nana potonu dublje u svojoj fotelji, oborivši malu porodičnu dranguliju sa stola pored nje. ‘Figlsi,’ rekla je. ‘Oni su nestašni. Ali vilenjaci? Vilenjaci su drugačiji. Sećaš se kako se Lukavi Čovek ušunjavao ljudima u glave, Tif? Kako je ljude terao da rade – grozne stvari?’ Tifani klimnu glavom, a njen um odmotavao je užasne slike dok su joj oči još uvek bile fokusirane na džidža-bidžu na podu. Poklon iz Kvirma jedne od njenih snaja, a Nana nije čak ni primetila da ga je srušila. Nana. Koja je cenila svaku sitnicu koju joj je njena porodica dala. Koja nikada nije propustila da primeti kada je nešto oštećeno. ‘Pa, to je ništa u odnosu na ono što vilenjaci mogu uraditi, Tif,’ nastavila je Nana. ‘Nema ničega što im se više sviđa nego da gledaju bol i strah, ništa čemu će se više nasmejati. I vole da kradu bebe. Dobro si uradila što si ih ovaj put zaustavila. Ipak, oni će ponovo doći.’ ‘Pa, onda će ponovo morati da umru,’ rekla je Tifani ravnodušno. ‘Ako si ti tamo...’ reče Nana oprezno. Tifani je klonula. ‘Ali šta još mi možemo uraditi? Mi ne možemo biti svuda.’ ‘Pa,’ reče Nana, ‘oterali smo ih ranije. To je bilo teško, sigurno, ali možemo to ponovo uraditi. Može li taj tvoj vilenjak pomoći?’

‘Najtšejd?’ upita Tifani. ‘Oni je neće slušati, kako stvari sada stoje! Oni su je izbacili.’ Nana je malo razmislila, a onda se činilo da je donela odluku. ‘Postoji neko koga bi mogli poslušati... ili su barem navikli da ga slušaju. Ako bi on mogao biti nagovoren da se zainteresuje.’ Pogledala je u Tifani procenjujući je. ‘On ne voli da bude uznemiravan. Mada sam ga posetila ranije, jednom, sa prijateljem’ – oči su joj se zamaglile na tu uspomenu41 – ‘a mislim da su Baka i on razmenili par reči u prošlosti. On voli dame, ipak. Prilično mlada kao ti mogla bi biti samo njegova šoljica čaja.’ Tifani se nakostrešila. ‘Nano, ne možeš mi predložiti–’ ‘Gospode, ne! Ništa takvo. Samo malo... ubeđivanja’. Ti si dobra u ubeđivanju ljudi, zar ne, Tif?’ ‘Mogu da ubeđujem,’ reče Tifani, malo se opustivši. ‘Na koga mislite i gde da idem?’ Dugajlija. Tifani je mnogo čula o Dugajliji, humci koja vodi ka domu Kralja Vilenjaka – uglavnom od Nane Og, koja je jednom ranije ušla u humku i srela Kralja, kada su vilenjaci postali buntovni. Vernici bi rekli da je Kralj živeo u dugačkoj humki od drevnih vremena, kada ljudi nisu oblačili odeću i nije bilo toliko bogova, a na neki način Kralj lično bio je vrsta boga – bog života i smrti i, kako se Tifani činilo, prljavštine i otrcane odeće. Muškarci su još uvek ponekad dolazili da plešu oko njegove humke, sa rogovima na glavi i – obično – žestokim pićem u rukama. Na njihovo iznenađenje, otkrili su da je teško ubediti mlade žene da idu tamo sa njima. Postojala su tri nasipa humke, ti veoma sugestivna nasipa tako da nije bilo seoske devojke koja ih ne bi prepoznala ako je videla ovce i krave u akciji – i uvek je bilo kikotanja devojaka koje su obučavane za veštice kada bi prvi put preletele iznad njih i videle ih iz vazduha. Tifani se uputila zaraslom stazom, probijajući se kroz trnje i stabla, zamrsivši u jednom trenutku svoj špicasti u posebno uporan žbun, i zaustavila se kod ulaza kao u pećinu. Neuobičajeno je oklevala da se sagne ispod gornje grede i prođe pored crteža muškarca sa rogovima i niz stepenice koje je znala da će pronaći kada gurne u stranu kamen na ulazu. Ne mogu se suočiti sa njim sama, pomislila je užasnuto. Treba mi neko ko će barem ispričati ljudima kako sam umrla. I glasić je rekao, ‘Prokleti!’ ‘Rob Biloko?’ ‘Oh, aj. Pratili smo te sve vreme, znaš. Ti si baba brda, a Dugajlija je veliko brdo.’ Ali, rekla je, ‘Čekaj kod kapije, molim te, Robe, ovo moram ja uraditi sama,’ iznenada ispunjena uverenjem da je to bio pravi izbor. Morala je da ubije tri vilenjaka; sada se morala suočiti sa njihovim kraljem. ‘Ovo su bablja posla, znaš.’ ‘Ali mi znamo Kralja,’ reče Rob. ‘Ako pođemo sa tobom, možemo se boriti protiv tog gada u njegovom vlastitom svetu.’ ‘Oh, aj,’ dodade Mali Opasni Šiljak. ‘Velik momak, znaš, ali daću toj aveti tuču sa Figlsima koju neće zaboraviti.’ Eksperimentalno je zviznuo u jedan od ulaznih kamenova, odbijajući se glavom od njega sa zadovoljavajućim klonk. 41 Nanin prijatelj u toj prilici bio je Grof Kazanunda – drumski razbojnik koji je nosio merdevine na svom konju, zato što je bio patuljak, i veoma galantan prema damama koje je susretao.

Tifani uzdahnu. ‘To je ono zašto sam uplašena – mislim, čega se plašim,’ rekla je. ‘Želim da pitam Kralja za pomoć. Ne da ga razbesnim. A znam da Figlsi imaju istoriju sa njim...’ ‘Aj, to smo mi,’ rekao je Rob ponosno. ‘Mi smo istorija.’ ‘Bez kralja, bez kraljice, bez laži!’ zagrmeše okupljeni Figlsi. ‘Bez Figlsa,’ rekla je Tifani odlučno. Odjednom je pogodio nalet inspiracije. ‘Trebate mi upravo ovde, Robe Biloko,’ rekla mu je. ‘Ja moram da uradim moj bablji posao sa Kraljem bez da me iko uznemirava.’ Zastala je. ‘A vilenjaci su u pokretu. Tako da ako neki dođe tražeći njihovog kralja, želim da ti – Robe Biloko, Mali Opasni Šiljče, svi vi – da ih sprečite da siđu dole posle mene. Trebam vas da uradite to za mene. Ovo je važno. Da li ste razumeli?’ Bilo je malo gunđanja, ali Rob se razvedrio. ‘Tako da mi možemo dati tim gadovima dobar šut ako se pojave ovde?’ upitao je. ‘Da,’ rekla je Tifani umorno. Ovo je bilo dočekano klicanjem. ‘Nak Mak Figlsi, juu-huu!’ Ostavila ih je tamo, i dok su se svađali ko će čuvati koji deo Dugajlije Mali Opasni Šiljak ponovo je oduševljeno udarao glavom o ulazno kamenje kao neka vrsta zagrevanja za ono što se nadao da dolazi, a ona je zakoračila u smrdljivu tminu, stežući mali pajser koji je ponela sa sobom, zajedno sa potkovicom. Stavila je jednu ruku u džep i čvrsto se držala za pastirsku krunu – njenu zemlju, njenu livadu. Da vidimo jesam li ja stvarno baba brda, pomislila je, i uhvatila veliki kamen koji je blokirao ulaz. Podizao se lagano, pajser nije bio potreban, i kamen je krckao dok se podizao sve višlje i višlje, otkrivajući stepenice iza. Unutrašnja staza išla je sve dublje u tamu, spiralno se spuštajući i vodeći je u srce humke. Na stazu između svetova. U svet vilenjačkog Kralja, gde je on plutao između vremena i prostora u svojoj zemlji užitaka. Bilo je zagušljivo, iako nije bilo vatre – činilo se da vrelina dolazi iz zemlje. I smrdelo je. Podsećalo je na muževnost i neopranu odeću, na noge i znoj. Svuda je bilo boca, a na kraju hodnika goli muškarci su se hrvali, stenjali i gunđali dok su se preplitali i uvijali sa svojim protivnicima, tela premazanih mašću iz velike kante. Nije bilo žena koje su se mogle videti – ovo je bila zemlja u kojoj su se muškarci opuštali bez razmišljanja o suprotnom polu. Ali, kada su videli Tifani, stali su i spustili ruke preko svoje suštine – kako bi rekla Nana Og – i Tifani pomisli: Ha, ti velika snažna muškarčino, tvoje meso sa dve povrćke visi, ti si uplašen, zar ne? Ja sam devojka – ali ja sam takođe i baba. Mogla je videti Kralja vilenjačke rase. Izgledao je baš kao što ga je Nana Og opisala, naravno, još uvek smrdljiv, ali nekako izuzetno privlačno. Držala je pogled na njegovim rogovima, pokušavajući da ne gleda u njegovo meso i povrćke, koji su bili ogromni. Kralj uzdahnu i, protežući noge, kucnu kopitima o zid, a životinjski miris nalik na uspaljenog jazavca se podigao i obmotao oko nje. ‘Ti, mlada ženo,’ lekao je lenjo, a njegov glas je pozivao na romansu, na poročnost, na zadovoljstva koja nisi ni znala da želiš do tog trenutka. ‘Ti si došla u moj svet. Na moju razonodu. Ti si veštica, zar ne?’ ‘Zaista jesam,’ reče Tifani, ‘i ovde sam da zamolim Kralja Vilenjaka da bude pravi kralj.’ Primakao se bliže i Tifani je pokušavala da ne pobledi kada se zadah oko njega zgusnuo. Osmehivao se lascivno, nateravši je da pomisli, ja znam ko si ti i šta si ti, i mislim da si se Nani Og zaista sviđao...

‘Ko si ti?’ upitao je. ‘Po tvojoj garderobi, zaista izgleda da bi mogla biti veštica, ali veštice su stare i nekako smežurane. Ti, devojka...’ Ponekad, pomisli Tifani, sam baš iznervirana što sam mlada. 42 Moja mladost privukla je njegovu pažnju, ali ono što mi treba je njegovo poštovanje. ‘Možda sam mlada, gospodaru moj,’ rekla je odlučno, ‘ali kao što vidite, ja sam ba– veštica. I došla sam da vam kažem da sam ubila tri vaša čoveka.’ Trebalo je to uraditi, pomislila je, ali Kralj se skoro nasmejao. ‘Zainteresovala si me, moja devojko,’ reče on, tromo se ispruživši. ‘Ja ne činim zlo,’ dodao je lenjo. ‘Ja jednostavno spavam, ali moj narod, oh bože, šta ja tu mogu? Moram im dozvoliti njihova uživanja, kao što dozvoljavam sebi.’ ‘Ali, njihova uživanja nisu po našem ukusu,’ reče Tifani. ‘Ne u mom svetu.’ ‘Moj svet?’ cerekao se Kralj. ‘Oh, ti imaš ponosa, devojčice. Možda bi volela da budeš jedna od mojih dama. Kraljici je potreban ponos...’ ‘Ledi Najtšejd je tvoja Kraljica,’ reče odlučno Tifani dok su joj se noge tresle od Kraljevog poziva. Ostati ovde? Sa njim? vrištao je njen um. Zgrabila je pastirsku krunu još čvršće. Ja sam Tifani Ečing, sa Krede, rekla je sebi, i imam kremen u svojoj duši. ‘Najtšejd je moj... gost,’ dodala je. ‘Možda vi to ne znate, moj gospodaru, da je vaša Kraljica izbačena iz Zemlje Vilenjaka od strane Lorda Graška?’ Lenji osmeh prešao je preko Kraljevog lica. ‘Najtšejd...’ rekao je zamišljeno. ‘Pa, nadam se da uživaš u njenom društvu.’ Raširio je noge, nateravši Tifani da proguta knedlu, i nagnuo se napred. ‘Sada počinješ da me zamaraš, devojko. Šta ti želiš od mene?’ ‘Naterajte vaše vilenjake da budu razumni,’ reče Tifani. ‘Ili će biti obračuna.’ Glas joj je skoro zadrhao na poslednjem delu, ali to je moralo biti rečeno, oh, da. Kralj je duboko uzdahnuo i zevnuo kada se ponovo zavalio. ‘Došla si u moje prebivalište i pretiš mi?’ njegov glas je milovao. ‘Reci mi, gazdarice, zašto bih brinuo o tim vilenjacima koji se igraju u tvojoj zemlji? Čak i Ledi Najtšejd? Postoje drugi svetovi. Uvek postoje drugi svetovi.’ ‘Pa, moj nikada nije bio mesto za vilenjake,’ reče Tifani. ‘Nikada nije bio vaš. Samo ste se prikačili na njega – paraziti – i uzeli šta ste mogli. Ali još jednom hoću da vam kažem da su ovo dani gvožđa – ne samo potkovice, nego gvožđe i čelik zajedno iskovani u velike linije preko cele zemlje. To se zove železnica, gospodaru moj, i to se širi celim Diskom. Ljudi se interesuju za mehaničke sprave, zato što mehaničke sprave rade, dok ih priče starih žena uglavnom ne ubijaju. I zato se ljudi smeju vilama, i kako se oni smeju tako vi iščezavate. Vidite, niko više nimalo ne brine za vas. Oni imaju škljocke, železnicu, i to je novi svet. Vi – i vaša rasa – nemate budućnost ovde osim u pričama.’ Prezrivo je izgovorila poslednju reč. ‘Priče?’ zamislio se Kralj. ‘Način za ulazak u umove tvojih ljudi, gazdarice. Ja mogu da čekam... priče će preživeti kada ta “železnica” o kojoj govoriš davno nestane.’ ‘Ali mi više nećemo stajati po strani i gledati kako vilenjaci otimaju malu decu da im budu igračke,’ rekla je Tifani. ‘Ja i ostale ćemo spaliti one koji ih otmu. Ovo je upozorenje – volela bih da je bilo prijateljsko, avaj, čini se da to nije moguće. Vi živite u vremenu železnice i trebalo bi da nas napustite.’ 42 Mislila je da bi sasvim sigurno mogla da poraste, pretpostavljajući da će preživeti dovoljno dugo.

Kralj ponovo uzdahnu. ‘Možda... možda,’ reče on. ‘Nove zemlje koje treba otkriti mogu biti zabavne. Ali rekao sam ti, nemam želju da posećujem tvoju zemlju u ovo doba gvožđa. Uostalom, ja imam sve vreme koje želim...’ ‘Šta je sa vilenjacima koji su već prošli?’ ‘Oh, samo ih ubij, ako želiš.’ Kralj se ponovo nasmejao. ‘Ja mogu ostati ovde do kraja vremena, i mislim da ne želiš da budem tamo. Ali, ja sam oduvek voleo dame, tako da ću reći da su vilenjaci glupi i oni zaslužuju moju osudu i tvoj gnev. Draga moja Gazdarice Ečing – da, ja znam ko si ti – prigrlila si dobre namere kao što majka grli svoju bebu. Sada, mogu li uopšte dozvoliti da odeš? Kada sam u potrazi za... zabavom.’ Uzdahnuo je. ‘Uživam ponekad u novim zabavama – možda da petljam sa nečim, da otkrijem nova interesovanja. A jedno novo interesovanje možeš biti ti. Da li misliš da ću ti dozvoliti da napustiš moj dom?’ Njegove olovno-sive oči su je mazile. Tifani je progutala knedlu. ‘Da, vaše veličanstvo. Vi ćete me pustiti da odem.’ ‘Tako si sigurna?’ ‘Da.’ Tifani je ponovo omotala ruku oko pastirske krune i osetila da joj kremen u njenom središtu daje snagu, odvlači je nazad u njenu vlastitu zemlju, njenu zemlju iznad talasa. Lagano je zakoračila unazad. I gotovo se saplela preko nečega na podu pored nje. Kralj je takođe zurio. Bila je to bela maca i čula je Kraljev glas, po prvi put iznenađen: ‘Ti!’ Onda je tome došao kraj, Tifani i Ti su se spiralno vratile onako kako su i došle, a Figlsi su bili napolju, patrolirajući gore-dole i uživali u srećnoj mogućnosti da prebiju drvo ili dva pošto se nijedan vilenjak nije pojavio. Ta stabla bila su zaista pravi gadovi koji su kad god su mogli zabadali svoje trnje Figlsima u glave i brade. Zaslužila su dobar šut. ‘Pa, nisam sigurna da će biti nešto dobro,’ rekla je Tifani Robu dok je izlazila iz tunela. ‘Dobro,’ reče Rob Biloko, ‘neka dođu. Uvek ćete imati svoje Figlse. Mi Figlsi smo večni.’ ‘Večno, ako tamo ima dovoljno pića!’ dodao je Mali Opasni Šiljak. ‘Robe,’ rekla je Tifani odlučno. ‘Trenutno nikome od vas ne treba piće. Nama treba plan.’ Razmislila je na trenutak. ‘Kralj neće pomoći – još uvek. Ali, on je u potrazi za novom zabavom. Možda ako bismo mu ponudili nešto takvo, onda bi mnogo lepše mislio o nama i barem nas ostavio na miru?’ I pustiti nas da ubijemo njegove vilenjake, pomislila je u sebi. Rekao je da ga nije briga. Da li bi promenio mišljenje? ‘Ah, nije problem,’ kazao je Rob ponosno, uveren u svoju sposobnost da nađe PLN. ‘Taj Kralj Vilenjaka, njemu treba nešto da radi, kažeš.’ ‘Kao muškarci u Lenkru!’ iznenada reče Tifani. ‘Robe, ti znaš kako Gofri ima sve one izgrađene šupe... Pa, ti si jednom sagradio krčmu. Koliko bi teško moglo biti šupu?’ ‘Nema problema uopšte, u redu, momci?’ reče Rob, sada veseo. Sada je imao svoj PLN. ‘Idemo ovamo.’ On pogleda dole ka Ti. ‘Kako to da vas vaša maca svuda prati, gazdarice?’ ‘Ne znam,’ reče Tifani. ‘Ona je mačka. Ona može ići svuda. A, uostalom, ona je bila mačka Bake Vedervaks i to znači prilično puno.’ Ali Rob nije slušao. Ne sada. On je razmišljao o svom PLNU. I sledećeg dana, na ulazu u Dugajliju nalazila se šupa opremljena svime što bi gospodin mogao zahtevati, uključujući

pecaroški pribor i svaku alatku koja se može zamisliti, sve napravljeno od drveta ili kamena. Tifani pomisli da bi to moglo učiniti Kralja Vilenjaka srećnim. Ali nije osećala da će time moći da dobije njegovu pomoć... Lord Graško leškario je na kauču prekrivenom baršunom u Zemlji Vilenjaka, dokono čupkajući okovratnik od perja oko svog vrata i mašući peharom punim vina. Lord Lankin je upravo ušao u dvoranu. Poklonio se pred svojim novim kraljem, a veličanstveni crveni rep je visio ležerno oko njegovog vrata, suvenir iz nedavne pljačke. ‘Ja verujem, moj gospodaru,’ rekao je lenjo, mekano, ‘da će naši ratnici uskoro poželeti... veća uživanja u svetu ljudi. Barijere se čine slabim, a oni od nas koji su prošli da love nisu pronašli prave protivnike.’ Graško se smeškao. Znao je da njegovi vilenjaci isprobavaju kapije, neki preskaču preko crvenog kamenja u Lenkru dok su drugi skakutali u blizini sela na Kredi, pazeći samo na male crvenokose muškarce koji ništa nisu voleli više od borbe sa vilenjakom. Vilenjaci su bili kao Figlsi u jednom pogledu – ako nije bilo nikoga za borbu, oni su se tukli međusobno. A prepiranje je bilo pomodarstvo u Zemlji Vilenjaka – čak ni mačke nisu bile tako loše. 43 Vilenjaci su umeli da naljute. Oni su voleli ljutitost, i uz durenje, to je bila vrhunska zabava. Ali, gde god da su bili oni su pravili male nevolje, neprijatnosti, izazivajući štetu štete radi. Kradući ovce, krave, čak i ponekog psa. Koliko juče Slačica je oduševljeno zgrabio ovna iz njegovog krda na brdima i onda pustio u malu prodavnicu porculana, smejući se kada je on spustio svoje rogove i – da – probio police. Ali tu nije bilo pesme, kao ni razloga za to. Trebalo je da pokažu šta oni zaista mogu da urade. Možda je, razmišljao je Graško, bilo vreme da povede svoje vilenjake u pljačku o kojoj će svi moći još dugo da pevaju. Osmeh je zatreptao na njegovom tankom, dugačkom licu i mahnuo je rukom kroz vazduh, trenutno menjajući svoju tuniku za drugu od kože i krzna, sa samostrelom zabodenim u opasač. ‘Stavićemo pojas od glamura oko njihovog sveta,’ nasmejao se. ‘Napred, moji vilenjaci, pravite svoje pakosti. Ali kada ovaj još uvek savijeni mesec nabrekne do svoje pune slave, mi ćemo ići zajedno svom snagom. Ta zemlja će ponovo biti naša!’ U seniku svog oca Tifani je posmatrala Najtšejd kako se budi. Smutila je novi tonik za nju juče: prilično jaku dozu uzvratno zelene44 zbog koje će vilenjak duboko spavati ceo dan, dajući njenom telu priliku da povrati snagu. I, slučajno, davao Tifani priliku da obiđe kuće bez brige šta bi Figlsi mogli uraditi u njenom odsustvu. Možda čak imam vremena da odletim do Lenkra i proverim Gofrija ako to ponovim, pomislila je. Znala je da Figlsi nikad ne bi povredili uspavanog vilenjaka, ali budnog? Pa, njihovi instinkti mogli bi da prevagnu ako Najtšejd pomeri samo jedan nežni prstić pogrešno. A, naravno, ni ona nije verovala vilenjaku... 43 Bilo je, zapravo, rečeno da su vilenjaci kao mačke; ali mačke su radile zajedno – na primer, kada zajedno love – dok će se vilenjaci svađati i tući tako da treća osoba može otići kući sa hranom. 44 Izgledao je prilično otrovno zelen pre nego što se zagreje, ali u većini slučajeva rezultat je svakako opravdavao zelenilo.

‘Vreme je za šetnju,’ rekla je dok je Najtšejd istezala svoje udove i gledala oko sebe dok se budila. ‘Mislim da je vreme da vidiš još nekoliko ljudi.’ Kako bi, uostalom, mogla naučiti Najtšejd tome kako funkcioniše ovaj svet ako bi videla samo unutrašnjost senika i nekoliko Figlsa spremnih da proključaju? Zato je povela Najtšejd dole u selo, pored krčme gde su muškarci sedeli mrzovoljno gledajući u svoje pivo, osluškujući povremena šikljanja iz bačvi, pored malih prodavnica, pažljivo prolazeći pored krša ispred Posuđa za Sve Sezone gospođe Pad, dole niz put i nazad u brda. Tifani je zamolila svog oca da ljudi saznaju kako isprobava devojku koja će joj pomagati u spravljanju njenih lekova, tako da zaista niko nije gledao direktno u nju, ali Tifani nije sumnjala da su svi zapazili i najmanju sitnicu dok je prolazila. Zbog toga je insistirala da se Najtšejdina haljina mlekarice prilagodi, tako da je sada bila bez mašni, traka i kopči, i pristojan par čizama umesto laganih papuča. ‘Posmatrala sam ljude,’ reče Najtšejd dok su pešačile nazad uz put. ‘I ne mogu da ih razumem. Videla sam ženu kako daje staroj skitnici nekoliko novčića. On nije ništa uradio za nju, pa zašto je to uradila? Kako će joj to pomoći? Ne razumem.’ ‘To je ono što mi radimo,’ reče Tifani. ‘Čarobnjaci nazivaju to empatijom. To znači staviti sebe na mesto druge osobe i videti svet njegovim očima. Pretpostavljam da je to zato što su u starim danima, kada su se ljudi morali svakodnevno boriti za sebe, oni morali pronaći ljude koji će se takođe boriti zajedno sa njima, i mi smo zajedno živeli – da, i napredovali. Ljudima su potrebni drugi ljudi – to je jednostavno tako.’ ‘Da, ali šta je dobila stara dama dajući svoj novac?’ ‘Pa,’ reče Tifani, ‘ona će verovatno osetiti ono što mi zovemo malo sjaja, zato što je pomogla nekome kome je potrebna pomoć. To će značiti da joj je drago što nije u njegovoj situaciji. Možeš reći da ona vidi kakav je njegov svet, i – šta da kažem? – ona odlazi osećajući se puna nade.’ ‘Ali skitnica je izgledala kao da može raditi neki posao, zaraditi svoje vlastite novčiće, ali bez obzira ona mu je dala svoje.’ Najtšejd se i dalje borila da shvati ljudski koncept novca – vilenjaci, naravno, mogli su učiniti da se pojavi kad god bi poželeli. 45 ‘Pa, da,’ reče Tifani, ‘takve stvari se događaju, ali ne stalno, a stara dama će i dalje osećati da je učinila pravu stvar. On može biti pomalo hulja, ali ona može reći za sebe kako je dobra osoba.’ ‘Videla sam ranije kralja u vašoj zemlji – Verensa – i posmatrala sam ga, a on nije govorio ljudima šta treba da rade,’ produžila je Najtšejd. ‘Pa, on ima ženu koja mu kaže šta da radi,’ nasmejala se Tifani. ‘To su ljudi. Sve do naših kraljeva i kraljica, naših barona i gospodara. Naši vladari vladaju sa pristankom, što znači da mi volimo da njih imamo za vladare, ako rade ono što želimo da rade. Bilo je mnogo bitaka ranije, ali su svi konačno shvatili da je bolje mirno sarađivati sa svima drugima. Jer jedna osoba sama ne može preživeti. Mi ljudi definitivno trebamo druge ljude da bi bili ljudi.’ ‘Primećujem da ni ti ne koristiš jako mnogo magiju,’ dodala je Najtšejd. ‘Iako si ti veštica. Ti si moćna.’ 45 I nestajao je prilično brzo, kao što je svako ko je primio vilinsko zlato ubrzo otkrio. Obično ujutru, što je često značilo burno veče u krčmi. I još živahnije naredno veče ako poseti isti objekat.

‘Pa, ono što smo mi veštice otkrile je da je magiju najbolje ostaviti kod kuće. Magija je ponekad varljiva, i može se okrenuti i uvrnuti tako da stvari krenu po zlu. Ali ako se okružiš drugim ljudima imaćeš ono što mi zovemo prijatelji – ljude koji te vole, i ljude koje ti voliš.’ ‘Prijatelji.’ Najtšejd je prevrtala reč, i ideju, unutar svoje glave i onda upitala, ‘Jesam li ja tvoj prijatelj?’ ‘Da,’ reče Tifani. ‘Možeš biti.’ Posmatrala je ljude koji su prolazili i rekla Najtšejd, ‘Vidi, probaj ovo. Tamo je stara žena koja pokušava da nosi veoma tešku korpu uz brdo. Idi i pomozi joj, hoćeš li, i gledaj šta će se desiti.’ Vilenjak je izgledao užasnut. ‘Šta da joj kažem?’ ‘Kažeš, “Mogu li vam pomoći, gazdarice?”’ Najtšejd proguta knedlu, ali je prešla put i razgovarala sa staricom, a Tifani je slušala i čula staricu kako govori, ‘Kako si ti ljubazna devojka, mnogo ti hvala. Blagoslovena bila što pomažeš starijoj ženi.’ Na Tifanino iznenađenje, Najtšejd je nosila korpu ne samo preko brda nego i dalje uz put, i čula je njeno pitanje, ‘Kako vi živite, gospođo?’ Starica uzdahnu. ‘Malo po malo. Moj suprug je umro pre mnogo godina, ali ja sam vešta sa iglom i tako zarađujem. Ne treba mi milostinja. Idem dalje i još uvek imam svoj dom. Kao što kažu, gore stvari se dešavaju na moru...’ Dok je Najtšejd posmatrala ženu kako odlazi, obratila se Tifani, ‘Možeš li mi dati nešto novca, molim te?’ ‘Pa,’ reče Tifani, ‘veštice retko imaju novac kod sebe – mi ne živimo u takvom svetu.’ Najtšejd se ozarila. ‘Onda ja mogu pomoći,’ rekla je. ‘Ja sam vilenjak i sigurna sam da mogu ući u mesto gde je novac.’ ‘Molim te, ne pokušavaj to,’ reče Tifani. ‘Bilo bi puno nevolja.’ Ignorisala je mrmljanje pored puta, ‘Ne ako te ne uhvate.’ ‘Mi smo dobri u ulaženju na mesta, znate,’ promrsio je drugi Figl. 46 Najtšejd nije obraćala pažnju na Figlse. Još uvek je bila zbunjena. ‘Ta starica nema apsolutno ništa, ali ona je i dalje vesela. Šta ima zbog čega bi se radovala?’ ‘Što je živa,’ reče Tifani. ‘Kao što vidiš, Najtšejd, je da neko radi najbolje što može, što i drugi ljudi rade. A ponekad je najbolje što može dobro.’ Zastala je. ‘Kakav je bio osećaj?’ upita. ‘Nositi korpu.’ Najtšejd je izgledala zbunjeno. ‘Nisam sigurna,’ rekla je lagano. ‘Ali nisam sigurna da sam se osećala kao što bi vilenjak trebalo... da li je to dobro?’ ‘Vidi,’ rekla je Tifani, ‘čarobnjaci nam govore da su u vrlo, vrlo davnim danima ljudi bili više nalik na majmune, a biti majmun je bila veoma pametna stvar zato što majmuni vole da zavire svuda. A onda su majmuni shvatili da ako jedan majmun pokuša da ubije velikog vuka on će uskoro biti mrtav majmun, ali ako dva majmuna rade zajedno mogli bi biti veoma srećni majmuni, a srećni majmuni stvaraju još srećnih majmuna tako da bi onda mogli imati mnogo majmuna koji toroču, trtljaju i pričaju sve vreme dok, na kraju, oni nisu postali mi. Tako bi se takođe i vilenjaci mogli promeniti.’ 46 Veoma istinito, mada je ponovni izlazak napolje ponekad bio nesiguran, posebno ako je tamo bilo žestokog pića.

‘Kad vratim moje kraljevstvo nazad...’ započela je Najtšejd. ‘Stani tu,’ reče Tifani. ‘Zašto želiš svoje kraljevstvo nazad? Šta ti je to dobrog donelo? Razmisli o tome, jer ja sam čovek koji se brinuo o tebi, jedina osoba koju možeš nazvati prijateljem.’ Pogledala je ozbiljno u vilenjaka. ‘Rekla sam ti da ću ja – mi – biti srećna ako ponovo budeš Kraljica Vilenjaka, ali jedino ako zaista nešto naučiš za vreme dok si ovde. Budi spremna da živiš u miru, nauči svoje vilenjake da se svet promenio i da ovde nema mesta za njih.’ Sada se u njenom glasu bila nada, nada da će ljudi i vilenjaci moći da promene priče o ljudima i vilenjacima. Princeza ne mora biti plavokosa i plavooka, i ne mora imati broj cipela manji od broja svojih godina, pomislila je. Ljudi mogu verovati vešticama, i ne plašiti se starica u šumi, sirotih starih žena čiji je jedini zločin to što nemaju zube i razgovaraju sa sobom. A vilenjak bi mogao naučiti da upozna milost, da otkrije ljudskost... ‘Ako naučiš,’ završila je tiho, ‘možda ćeš zateći sebe kako gradiš drugačiju vrstu kraljevstva.’

POGLAVLJE 16 Gospodin Pobočni Starim momcima u selima oko kolibe Bake Vedervaks Gofri se odmah svideo. Oni su poštovali Nanu Og i Tifani, naravno, ali im se zaista sviđao Gofri. Oni su mu se ponekad podsmevali; uostalom, radio je ženski posao, ali kada bi on uzeo svoju metlu – ponekad čak sa svojim jarcom koji je visio iza njega umesto upregnut u svoja mala kolica – i prozviždao ka horizontu, oni su ostajali bez reči. Čak i kada je bio zaista zauzet, on je imao vremena da stane i popriča i zato je uvek bilo bezalkoholnog piva u svakoj šupi kada bi on došao, i slomljeni biskvit za Mefistofela. Stari momci su bili oduševljeni jarcom, ali i pored toga oprezni nakon dana kada mu je neko dao jako pivo samo da bi video šta će se dogoditi i, na njihovo zaprepašćenje, Mefistofel je plesao kao balerina, a onda šutnuo mlado drvo tako snažno da se prelomilo na pola. ‘To je kao onaj narod što pravi muši,’ rekao je Smrdljivi Džim. ‘Mislim da to nije prava reč,’ reče Ljubiša Drhtavi. ‘Nije li muši nešto što jedeš? Napolju u... inostranstvu.’ ‘Ti misliš na Jedan-čovek-ide-gore, on-ide-dole,’ rekao je Kapetan Mirotvorac. ‘Način borbe.’ ‘To je to!’ reče Smrdljivi Džim. ‘Postoji momak na pijaci u Kriški koji to može.’ ‘Ima mnogo ljudi u Kriški koji rade takve stvari,’ dodao je Ljubiša Drhtavi zadrhtavši. ‘Čudno mesto, Kriška.’47 Za trenutak su sedeli i razmišljali o Kriški. Na pijaci u Kriški mogao si sve pronaći ako si tražio dovoljno dugo. Čuven je muškarac koji je jednom prodao svoju ženu tamo, gde je fraza ‘prodaj i kupi’ bila bukvalno shvaćena, a otišao kući sa polovnim kolicima i osećajem da je 47 Sasvim tačno. Kako kažu u šali, većina stanovnika Kriške su za ‘više od kriške kraći od vekne’. (priglupi, prim. prev.)

napravio odličnu pogodbu. Onda su pogledali u ostatke mladice i složili se da je Mefistofel zaista izuzetan jarac, ali da bi možda bilo najbolje ostaviti se njegovog hranjenja. Izuzetni jarac sam je stoički prožvakao svoj put kroz visoku travu uz ogradu krčme kao da se ništa neobično nije dogodilo i onda otkaskao da pronađe Gofrija. Tog posebno lepog jutra, Gofri je bio u kući Nasmejanog Dečka Pobočnog. Tifani je lečila izuzetno problematičan čukalj koji se opirao njenim tretmanima već nedeljama. Razmišljala je da prekrši svoje pravilo i upotrebi magiju na njemu, samo da bi ga se rešila, kada je Gofri odlučio da bane i vidi gospodina Pobočnog onog dana kada je Tifani otišla na Kredu. Pronašao je starca na zadnjim vratima njegove kolibe, baš kada je hramao niz stazu do starog ambara. Umesto da se uputi nazad u kolibu kao što je radio kada bi ga Tifani pozvala, gospodin Pobočni dao je znak rukom Gofriju da ga prati do klimavog ambara. Dok je posmatrao starog momka kako bolno hrama u svojim starim vojničkim čizmama primetio je nešto veoma pogrešno. ‘Pa, nek’ sam proklet!’ rekao je gospodin Pobočni kada je Gofri iščupao iskrivljeni ekser iz njegove leve čizme. ‘Da sam znao da je u tome problem, lično bih se pozabavio huljom!’ Pogledao je ozareno u Gofrija. ‘Hvala ti, momče.’ Stari gospodin Pobočni živeo je sâm, i to je trajalo već toliko dugo da se niko nije mogao setiti od kada. Bio je uredno obučen i u gradu bi mogao biti opisan kao ‘kicoš’. Izuzev njegovog radnog kombinezona, koji je redovno pran iako je bio isprskan farbom i uljem, on je uvek bio bez ijedne flekice. Takva je bila i njegova mala koliba. U dnevnoj sobu, koju je držao besprekorno čistom, imao je na zidu slike ljudi u starinskoj odeći – Gofri je pretpostavljao da su to portreti roditelja gospodina Pobočnog, mada on nikada nije pričao o tome. Sve što je radio, radio je pažljivo. Gofri mu se sviđao, i mada je bio veoma zatvoren čovek prihvatio ga je. Šupa koju je gospodin Pobočni sagradio pored starog ambara takođe je bila besprekorno uredna. Na svakoj polici pažljivo su bile poslagane i brižljivo obeležene stare tegle i konzerve od duvana. Alati su bili okačeni o zid, uredno složeni po veličini. I oni su bili čisti i oštri. Tifani nikada nije dozvoljeno da zaviri dalje od dnevnog boravka gospodina Pobočnog, ali Gofri je ubrzo bio dobrodošao kako bi podelili šoljicu čaja i biskvit u šupi pored ambara. Svaka od šupa koju je Gofri posetio u svojim obilascima starih momaka bila je drugačija, izražavajući ličnost stanara, neometanu prisustvom žena. Neke su bile haotične, sa gomilama otpada i poluzavršenih predmeta razbacanih unaokolo; druge su bile čiste – kao šupa Kapetana Mirotvorca, koja je bila puna slika, četkica i platna, ali i dalje sa očitim smislom za red. Ali, nijedna nije bila čista kao šupa gospodina Pobočnog. A onda je Gofri primetio da nešto nedostaje. Sve ostale šupe imale su barem jedan vidljiv predmet na kojem se radilo, makar to bila poluzavršena kućica za ptice ili rasklopljena kolica sa novom osovinom, ali u šupi gospodina Pobočnog nije bilo ničeg takvog što bi se moglo videti. A on je izbegavao pitanje kada je Gofri upitao na čemu on radi. ‘Šta vi nameravate, gospodine Pobočni?’ upita Gofri. ‘Vi izgledate kao čovek koji razmišlja, a ja znam da ste vi mudar čovek.’ Gospodin Pobočni je pročistio grlo. ‘Pa, vidiš, momče, ja pravim mašinu. Ne interesuju me kućice za ptice ili vešalice za šolje i slično. Ali mašine...’ Zastao je i pažljivo pogledao u Gofrija. ‘Mislio sam da bi to moglo biti korisno, sa ovim problemom koji narod ima.’ Gofri je mirno sedeo, čekajući da stari momak završi svoj čaj i stigne do zaključka. Napokon je gospodin Pobočni spustio svoju šolju i ustao, čisteći mrvice iz krila. Iščetkao ih je

malom četkicom i tanjirićem koji je očigledno držao samo za tu namenu, oprao šolje, osušio ih i uredno složio na policu, a onda otvorio vrata. ‘Da li bi voleo da vidiš, momče?’ Dok je Gofri pio svoju šolju čaja sa gospodinom Pobočnim u Lenkru, preko na Kredi Leticija, baronesa, pijuckala je čaj ćaskajući sa Magrat, Kraljicom Lenkra, koja je nenajavljeno stigla na svojoj metli – na kojoj je bila zastavica Lenkra, dva medveda na crnom i zlatnom, kako bi bila sigurna da neće biti nikakve sumnje da je to kraljevska poseta. Stigla je noseći buket ruža iz zamka, bacajući Leticiju i svo njeno osoblje u zbrku, a Leticija je lepršala između paučina od kojih su neke čak uspele da joj se zapetljaju u kosu. Magrat se osmehnula ka pomalo potresenoj Leticiji, i rekla, ‘Ja nisam ovde kao Kraljica, draga. Ovde sam kao veštica. Uvek sam želela da budem i uvek ću biti. Dakle, ne brini za svu tu pompu – znaš kako je to, to se samo očekuje. Malo prašine tu i tamo nije ništa. Neki delovi mog zamka su puni prašine, žao mi je što moram to reći. I ti znaš kako je to.’ Leticija je klimnula glavom. Zaista je znala kako je to. A što se tiče odvoda... pa, nije htela čak ni da razmišlja koliko je dvorac bio staromodan. Drevni toaleti imali su naviku da grgolje u pogrešnom trenutku, a Roland je rekao kako bi mogao, ako bude imao vremena, napraviti orkestar od udaraca, grgoljenja i zveckanja koji ponekad prate njegove jutarnje posete. Magrat je prikupljala vojsku, ipak, i sada su dve dame sedele jedna pored druge u dvorani zamka, udišući zagušljiva tresetna isparenja iz kamina – tu je uvek, uvek bilo hladno, čak i leti, zbog čega je kamin bio tako velik i gutao nekoliko malih stabala istovremeno. Kuhinjsko osoblje užurbano je donelo tacne sa čajem i sitnim grickalicama – i, naravno, sendvičima su odrezali koricu kako bi ih učinili prikladno nežnim za dve plemenite dame. Magrat uzdahnu – zaista se nadala da će Leticija barem tražiti da se korice daju pticama. Takođe, bio je tu i tanjir prilično drhtavih kolača. 48 ‘Ja sam napravila ove,’ kazala je Leticija ponosno. ‘Juče. Po receptu iz novog kuvara Nane Og – znate, Puno toga što će vas učiniti debelim.’ Malo je porumenila, a njene ruke podsvesno odoše do prsluka gde je bilo očito da se, kada su se delile obline, Leticija nalazila na kraju reda. Magrat je veoma oprezno uzela kolač. Neki od recepata Nane Og mogli su sadržavati... neobične sastojke, a ona je već imala troje dece. Gricnula je mali kolač i dve dame izmeniše uobičajene ljubaznosti, s tim što se Magrat divila Leticijinom akvarelu na kojem je naslikala krečnjačkog diva u podnožju brda. Bio je iznenađujuće detaljan, posebno u delu bez pantalona. Nana Og bi definitivno ovo odobravala, pomisli Magrat. Onda je prešla na posao. ‘Pa,’ rekla je, ‘sigurna sam da ti ne moram reći, Leticija, ali mi gore u Lenkru imamo puno vilenjaka. Nešto se mora uraditi.’ ‘Oh bože, žao mi je što to kažem, ali Roland je pisao Gazdarici Ečing o talasu vilenjačkih napada i pitao je šta predlaže u vezi s tim. Ima užasno mnogo pritužbi, znate, i on je izašao da proveri štetu.’ Leticija uzdahnu. Shvatila je da provera štete njenog supruga uključuje više od samog pregleda posledica i govoreći, ‘C,c,c...,’ i ‘Koliko dugo to traje?’ – bilo je potrebno uraditi i druge stvari kako bi njegovi zakupci osetili da neko nešto preduzima u vezi sa time. 48 Čini se da je životna činjenica da ako se dve ili više dama visokog roda okupe, kolači su glavna stvar. U suprotnom bi mogao na njih pasti plafon.

Rolandova supruga je bila impresionirana njime što to nije bilo samo posmatranje, već što je on zasukao rukave i radio zajedno sa svojim ljudima, a to je bilo dobro za moral. Još bolje je bilo ako bi platio turu u krčmi kada je radni dan gotov i postao ne samo gazda nego i prijatelj. ‘Mi imamo ovde dosta muškaraca, nema sumnje u to,’ dodala je, ‘ali većinu vremena oni rade na farmama. Veoma bismo cenili ako druge veštice mogu da pomognu.’ ‘A to, nažalost, znači mi,’ odgovorila je brzo Magrat, naglašavajući reč mi. Leticija je izgledala posramljeno. ‘Ja nisam prava veštica, znate.’ Magrat pogleda u Baronesu. Bilo je nešto užasno raskvašeno u Leticiji, kao da si mogao da je uzmeš i iscediš. Ali, veštice dolaze u svim oblicima i veličinama. I Nana Og i Agnes Nit, na primer, bile su postojano punačke49 dok je Dugačka Visoka Niska Debela Sali išla gore i dole u zavisnosti od plime – i nije bilo sumnje da voda može biti moćna. ‘Draga moja, potcenjuješ sebe,’ rekla je. ‘Ja znam kako je to. Ja verujem, draga moja, da si ti uplašena da se nećeš dokazati kao veštica. Mi smo sve prošle kroz to – devojke to normalno rade. Tifani mi je pričala o tebi, znaš. Što se mene tiče, ne znam šta bih ja uradila u kući sa vrištećim kosturom. Zar ti nisi devojka koja je dala bezglavom duhu bundevu da je nosi sa sobom? I dala medvedića vrištećem kosturu da se uteši? Ti ne misliš da si veštica, ali svaki deo moje duše govori da jesi. Želela bih da sam imala tvoje mogućnosti kada sam bila devojka.’ ‘Ali ja sam Baronesa. Ja sam dama. Ja ne mogu biti veštica.’ Magrat je napravila zvuk nalik na ‘humpf ’, i reče, ‘Pa, ja sam Kraljica. To me ne sprečava da budem veštica kada je potrebno. Sada je vreme, draga moja, kada treba da prestanemo da mislimo o sebi i ko smo, i da se spustimo i uprljamo. Tifani se ne može sama boriti protiv vilenjaka, a ovo je rat – i on će se nastaviti ukoliko svi ne pomognu.’ Njene reči su tekle i ispunile Leticiju. ‘Vi ste u pravu, naravno,’ reče mlada Baronesa. ‘Prirodno, Roland će se složiti sa mnom, kao što uvek radi. Računajte na mene.’ ‘Dobro,’ reče Magrat. ‘Imam neke verižnjače koje mislim da su tvoje veličine. A sada, koliko brzo možeš stići u Lenkr? Verujem da ćemo se sastati da bi razgovarali o situaciji. Možeš li jahati metlu ili ti treba pomoć?’ Tifani je opkoračila svoju metlu. Čula je u selu da je stara gospođa Golub blizu svog vremena, i talas krivice je preplavio. Da, ona je imala dva vilajeta. Da, ona je morala da smisli šta da radi sa Najtšejd. Da, ona nije imala vremena za odmor. Ali nije videla staru damu duže od nedelju dana, a za nedelju dana stara dama mogla je pasti kroz pukotinu života. Najtšejd je visila iza nje, a njene oštre oči su sve primećivale. Primećujući kako porodica Golub ima samo najmanju parcelu, sa zemljištem toliko siromašnim da je pravo čudo što uopšte rađa, i da njihovo imanje zavisi uglavnom od malog stada ovaca na polju uz potok. Sid Golub, mlađi sin, bio je tu, izgledajući nekako mnogo manji bez svoje sjajne železničarske uniforme. Na Tifanino iznenađenje, poveo je novog prijatelja sa posla svojoj kući. Najtšejd je ustuknula. ‘Goblin! U njihovoj kući. Smrdljivi...’ rekla je sa gnušanjem. Tifani se osećala kao da je šutnula. ‘Veoma poštovani goblin,’ rekla je brzo, mada je bila istina da je mogla osetiti miris goblina čim je ušla u kuću, čak i preko slojeva drugih mirisa koji su srećno živeli u toj veoma prljavoj kući. Klimnula je glavom goblinu koji je sedeo sa 49 Veoma ljubazan izraz za Agnes, koriste ga samo njeni prijatelji.

nogama na stolu i jeo nešto što je ličilo na pileću nogu koju su drugi – verovatno mačke – imale za ručak pre njega. ‘Sidov prijatelj.’ ‘Od Klipa Para, gazdarice,’ reče goblin veselo. ‘Radim sa gvožđem i čelikom, i ja –’ ‘Tifani,’ hitro je rekao Sid, ‘jesi li došla da vidiš Baku? Ona je u krevetu na spratu.’ Stara gospođa Golub zaista je bila u svom krevetu, i nije gledala u Tifani kao da je verovatno da će ikada biti izvučena iz njega. Starica je bila malo više od smežurane gomile kostiju, a prsti kao grančice ščepali su rub iskrpljenog jorgana. Tifani se sagnula i uzela jednu njenu ruku i... uradila šta je mogla za staru gospođu, pozivajući bol da izađe iz sklupčanog tela– A u prizemlju je izbio pakao. ‘Sid! One dosadne vile ili šta već – samo su proleteli i zaprljali potok. Sav je žut! I mrtve ribe plutaju u njemu! Moramo pomeriti ovce – odmah!’ Gospodin Golub zvučao je očajno dok je dozivao svog sina. Dok je tutnjava čizama napuštala kuću, Tifani je zadržala svoju koncentraciju, izvlačeći još bola iz stare gospođe Golub. A onda je Najtšejd bila pored nje. ‘Ja ne razumem,’ rekla je. ‘Taj... goblin je otišao sa ljudima.’ ‘To se naziva pomaganje,’ reče Tifani iskusno, i dalje pokušavajući da zadrži bol koji je uzela od stare gospođe Golub. ‘Sećaš se?’ ‘Ali goblini i ljudi ne vole jedni druge,’ nastavila je Najtšejd, zbunjena. ‘Rekla sam ti, Od Klipa Para je Sidov prijatelj. Ali to nije zbog ljubavi,’ reče Tifani. ‘Radi se o tome da pomažemo jedni drugima. Ako je goblinski tabor u plamenu ljudi će pomoći njima.’ Pogledala je dole u gospođu Golub; starica je pala u dubok san. ‘Vidi, ja moram ići napolje na minut,’ rekla je. ‘Ostani sa gospođom Golub, hoćeš li? Javi mi ako se opet probudi.’ Najtšejd je bila užasnuta. ‘Ali ja ne mogu – ja sam vilenjak! Već sam nosila onu korpu. Ja ne mogu... pomoći drugom čoveku.’ ‘Zašto ne?’ reče Tifani oštro. ‘Od Klipa Para upravo jeste. Jesu li vilenjaci lošiji od goblina?’ Ali nije imala vremena za gubljenje, tako da se uputila niz stepenice i bacila bol u gomilu kamenja spremljenog za izgradnju zida. Napravio je prilično nesrećno glasan pucanj – bilo je prilično mnogo bola – što je verovatno i bio razlog zbog čega se, kada se vratila uz stepenice, gospođa Golub probudila. Probudila i zatražila šolju vode. Stara Baka je zurila u Najtšejd, sa osmehom na svom bezubom licu dok je posezala za šoljom. ‘Ti si dobra devojka, ti si...’ rekla je slabašno. ‘Dobra devojka...’ Dobra devojka? Dobar vilenjak? Najtšejd je stavila ruke na svoj stomak. ‘Mislim da počinje...’ tiho je rekla, gledajući u Tifani. ‘Osećam toplu tačku. Ovde, u mom stomaku. Mali sjaj.’ Tifani se smeškala, nežno položila ruku na gospođu Golub, a onda uzela Najtšejd za ruku. ‘Treba mi tvoja pomoć,’ rekla je. ‘Vilenjaci su stavili taj glamur na potok, a on protiče kroz nekoliko farmi... možeš li to popraviti?’ Zastala je. ‘Kao tvoj prijatelj, Najtšejd, tražim tvoju pomoć. Figlsi mogu pomoći oko ovaca, ali da uklone glamur? To je nešto što samo neko od tvoje vrste može uraditi.’ Najtšejd ustade. ‘Graškov glamur?’ rekla je. ‘To neće biti problem ukloniti. Taj vilenjak je slab. I, da, ja ću ti pomoći, Tifani. Ti si moj... prijatelj.’ Reč je zvučala čudno u njenom glasu, ali nije bilo sumnje da je tako mislila.

I tako je ona otišla dole u polje sa Tifani, pored prestravljenih ovaca u dvorištu – od kojih su neke, ljubaznošću uvek prisutnih Figlsa, upravo oborile rekord okruga u brzini od potoka do dvorišta, a jedno mlado jagnje je to zapravo uradilo na jednoj nozi – i dole u uzavrelu vodu. Gde je ona zaista sve popravila. A sićušni mali sjaj unutra počeo je da tinja... Stari ambar iza šupe gospodina Pobočnog bio je pun raznovrsnog naoružanja, suvenira iz mnogih sukoba, pažljivo podmazanog i precizno obeleženog. ‘Ja sam ga sakupio,’ ponosno reče gospodin Pobočni. ‘Svaka kampanja u kojoj sam bio i još mnogo toga. Uvek moraš držati svoje oružje upotrebljivim. Mislim, ne kažem ništa loše o trolovima i patuljcima, ali borili smo se sa njima više nego jednom i zato ja kažem da se uvek moraš osigurati. Neko nešto kaže i pre nego što to saznaš, do kolena si u patuljcima. Oni odjednom skoče i jurišaju. Ne možeš im verovati kada skaču i jurišaju.’ Gofri je sa zaprepašćenjem posmatrao zidove ambara. Mašine smrti su bile svuda, ako biste ih dobro pogledali. I tu je bio taj nasmejani starac sa kojim je upravo podelio šolju čaja, blistavih očiju, spreman da se suoči sa neprijateljem, posebno ako to nije čovek. A on je bio poznat kao Nasmejani dečko? Šta bi tek bilo ako bi bio poznat kao Namrgođeni dečko? ‘Mogu okretati strug dobro kao i svako drugi,’ reče gospodin Pobočni. ‘Strug,’ reče Gofri. ‘Tako dobijate špen, zar ne?’ ‘Oh, da, užasna stvar ako ti upadne u oko.’ Smeškao se. ‘Ali i to može biti korisno za nešto.’ Došao je trenutak kada je skoro ponovo poveo Gofrija napolje, ali nije mogao više da izdrži – morao je da pokaže dečaku na čemu on radi. ‘Dođi, momče,’ rekao je. ‘Pogledaj ovo. To će biti tajna dok ne bude završeno, ali naravno da mogu tebi reći.’ U dnu ambara nalazio se ogroman oblik prekriven ceradom. Gospodin Pobočni poveo je Gofrija do njega, ispružio ruku i povukao ceradu, i dok je padala Gofri je ostao bez daha. Mašina je izgledala kao ogromni metalni skakavac, sa protivtegom na jednom kraju, i ogromnom kožnom praćkom na drugom. Dok je zapanjeno zurio u mašinu, Gofri je shvatio da je on video nešto slično u knjizi gospodina Vigela koju mu je pokazivao kod kuće. Rekao je, ‘Ovo izgleda opasno.’ ‘I ja se nadam,’ reče gospodin Pobočni. ‘Oduvek sam želeo jedan od tih, otkad sam ih video u akciji. Patuljci imaju jedan pomalo kao ovaj koji može baciti trola na leđa. Moram priznati da ti patuljci znaju stvar ili dve, i ja sam vrlo dobar u patuljačkoj odbrani.’ Nakašljao se. ‘Dobio sam ideju da sagradim jedan nakon što sam posmatrao momke u krčmi kako izvode ples Štapa i Kante.’50 ‘To sam video,’ reče Gofri. ‘Kapetan Mirotvorac je veoma impresioniran,’ dodao je gospodin Pobočni. ‘Zato smo momci i ja odlučili da ga isprobamo sutra, ali negde gde nas niko ne može videti.’ Ta stara gospoda imaju određene kvalitete, pomisli Gofri. Samo zato što su stari ne znači da ne mogu biti moćni. 50 Ples koji se može izvesti samo kada nema žena u blizini. Kad biste ga videli, znali biste zašto.

POGLAVLJE 17 Rasprava veštica Kroz otvorena vrata, Lord Lankin ušunjava se u staru, oronulu plemićku kuću. Uz škripave stepenice, gaseći sveće u svećnjacima dok prolazi, otvara nezaključana vrata i uvlači se u jaslice, gde ga mlada dadilja koja ljulja kolevku vidi, zuri u njegove oči, a onda izvlači oštru iglu iz svoje korpe... Sedeći u velikoj dvorani dvorca u Lenkru sa svojim saveznicama i prijateljicama, Tifani i veštice Lenkra razmatrale su borbeni plan. Trebalo je dosta truda da se svi dovedu ovamo i smeste. Gofri je uradio veličanstven posao okupljajući odasvud pojačanja, leteći satima u svim pravcima sa Tifaninim porukama za svaku vešticu koju je mogla imenovati. Čak i slepa Gospođa Slučajnost i Dugačka Visoka Niska Debela Sali su se pojavile, sa Gospođom Prust iz Ank-Morporka. A tu je bila i grupa mlađih veštica, takođe: Anagrama Hokin, Petulija Hrskavica, Dimiti Metež, Herijeta Prevara i druge. Pod budnim okom Kraljice Magrat, Leticija ih je štriklirala sa Tifanine liste kako su stizale. Imati Kraljicu koja te podržava je dobra stvar, pomislila je Tifani, kada je Gospođa Uholaža stigla i počela da gazduje svima u okolini – Magrat je to brzo zaustavila, jer je čak i Gospođa Uholaža otkrila da se ne može raspravljati sa kraljevima. Ali, zajednički rad sa svim vešticama zajedno bio je kao nošenje tacne pune klikera. Veštice su bile veoma dobre u ribanju drugih na pogrešan način, i male svađe su se pojavljivale i nestajale, a onda počinjale ponovo. To je bilo glupo i svi su to znali, ali one nisu mogle sebi pomoći. Gofri je ulazio u ovakvim prilikama. Kad god bi izbila prepirka, on je bio tu sa pravom rečju ili saosećajnim osmehom. Bilo je zadovoljstvo gledati kako suptilno radi svoj posao smirivanja, pomisli Tifani. Skoro da si mogao videti kako smirenost izlazi iz njegovih ušiju.

‘Dame,’ reče Tifani, sazivajući sastanak. ‘Ovo je problem. Vilenjaci su se opet vratili, ovog puta u velikom broju. I ako ih mi uskoro ne zaustavimo, stvari će postati zaista veoma loše. Znam da su neke od vas susretale vilenjake ranije’ – ona pogleda u Nanu Og i Magrat – ‘ali mnoge od vas nisu. Oni su strašan neprijatelj.’ Najtšejd je stajala u uglu dvorane, skoro previše povučena u svojoj haljini mlekarice. Nije se činila veoma strašnom, ali nekoliko starijih veštica su je gledale kao da su upravo naišle na gadan miris. Gospođa Uholaža je brektala i izgledalo je da želi nešto da kaže, ali Petulija je bila brža. ‘Tif, jesi li sigurna da je mudro imati ovde vilenjaka koji ovo sluša?’ upitala je. ‘Ne brini, moja devojko,’ reče Nana Og. ‘Ako naša mala prijateljica pokuša bilo šta, biće vatrometa i nema greške. Svakako nema više vilenjaka!’ ‘Kada se to poslednji put dogodilo, nije li Kralj Vilenjaka intervenisao?’ upita Anagrama Hokin, gledajući u Nanu Og. ‘Zaista jeste, ali zamalo nije. Tifani je već išla da ga vidi, ali čini se da Matori Rogonja nije zainteresovan,’ odgovori Nana. ‘U svakom slučaju se ne možemo osloniti na njega.’ ‘Vreme se drugačije kreće u njegovom carstvu,’ objasnila je Tifani. ‘Čak i ako bi odlučio da uradi nešto, to bi moglo biti sada, ili sledećeg meseca, ili sledeće godine.’ ‘Šta je sa čarobnjacima?’ upita druga veštica. ‘Zašto oni nisu ovde?’ Nana frknu. ‘Ha! Ta gomila. Dok oni spreme svoje čîni, vilenjaci bi mogli preći Ramtope i otići daleko.’ Namestila se udobnije i šmrcnula. ‘Ne, to je posao za veštice. Ti čarobnjaci svi imaju guzice na stolicama i noseve zabodene u knjige.’ Izgovorila je ovu poslednju reč iskosa gledajući u Gospođu Uholažu koja je bila, naravno, poznata po svojoj ljubavi prema pisanju. 51 Magrat je brzo presekla. ‘Takođe imamo svu podršku Lenkra koju Verens i ja možemo da prikupimo.’ ‘Pa, to je moj Šon,’ reče Nana sa zadovoljstvom. Šon Og je bio vojska Lenkra, kao i perač sudova, batler, baštovan, trubač i – uloga koji bi Šon voleo da izgubi – čovek koji proverava toalete i uklanja sav noćni otpad. ‘I računam da bi nas naš Džejson mogao snabdeti sa nekoliko potkovica. Budući da je kovač,’ dodala je Nana za one koji možda ne znaju. Gofri se nakašljao. ‘Ja sam radio na nekoliko ideja sa nekima od starije gospode,’ rekao je on tiho. ‘Mi imamo... nešto što mislim da može biti korisno.’ ‘A tu je i Hodžsaargh,’ reče Magrat. Hodžsaargh – kraljevski sokolar – bio je iznenađujuće preimućstvo, pošto vilenjački glamur činilo se da ne deluje na njega, verovatno zato što je provodio previše vremena sa svojim voljenim pticama tako da je deo njegovog mozga do sada već bio soko, i samim tim nespreman da deli prostor sa bilo kojim drugim predatorom. Verovalo se da je to takođe zaustavljalo ptice da mu ne iskljucaju oči. Gospođa Uholaža se samouvereno nasmejala. ‘Dakle, šta je problem, ako mogu da pitam? Ima nas dosta ovde. Sigurno više nego dovoljno za nekoliko vilenjaka.’ Pogledala je prezrivo prema Najtšejd. Nana Og prasnu. ‘Ne, nema nas dovoljno! Koliko veštica imamo ovde?’ Osvrnula se po prostoriji. ‘Deset, možda dvanaest – više ako uključimo Gofrija i Leticiju, i mlade devojke 51 Većina veštica koje su svakodnevno radile verovala je da je najbolje mesto za knjigu bilo na ekseru u toaletu.

koje su još na obuci – ali samo polovina od nas su starije veštice koje imaju dosta pravog iskustva. Vilenjaci su lukavi. Staviće glamur na tebe pre nego što to saznaš. Oni dolaze tiho – kao nečujan, ali smrtonosan prdež – i imaju te pre nego što možeš zapušiti nos. Čak je i Esmi Vedervaks jedva mogla da se odupre moći. Snažno se borila, a svi vi se sećate kakva je ona bila. Oni nisu mogli proći pored nje – ali to je bilo jedva. Dame, ti vilenjaci su užasni. U pravu smo što se plašimo. Oni ti urade... svašta. Dohvate te.’ ‘I meni se to takođe dogodilo,’ reče Magrat. ‘Glamur čini da se osećaš mali i bezvredan. Oni od nas koji su se ranije suočili sa time ne mogu dovoljno upozoriti ostale.’ ‘Plašim se da preterujete. Nema ničega glamuroznog u tome,’ reče Gospođa Uholaža prezrivo, pokazujući ka Najtšejd. ‘Pa, vi sigurno nikada niste sreli vilu. Da jeste, imali biste ožiljke,’ Nana otpljunu. Dobila je interesantnu boju i Tifani je brzo intervenisala pre nego što su varnice počele da lete. ‘Dame, dame, mislim da bi mala demonstracija moći vilenjaka mogla biti korisna. Najtšejd, da li si spremna da nam daš da okusimo tvoj glamur?’ Svim okupljenim vešticama je zastao dah kada su shvatile šta je Tifani predložila. ‘Budi oprezna, Najtšejd. Veoma oprezna. One među nama koje su se ranije srele sa glamurom paziće na tebe. Iskreno se nadam da nećemo imati problema.’ Najtšejd se osmehnula – ne naročito prijatnim osmehom, primetila je Tifani. ‘Dame,’ rekla je Magrat ostalima, pokušavajući da ih pripremi. ‘Biti veštica znači biti pun sebe – a takođe i odgovoran za sebe. Mogla bi biti dobra ideja da posmatrate jedna drugu kada glamur počne da deluje.’ ‘Trućanje!’ reče Gospođa Uholaža. ‘Ja sam svoja vlastita žena, i uvek ću biti. Ja sam veštica, šta god vi mislili, i ne bavim se bajkama.’ Slatkastim glasom, Nana Og reče, ‘Vi ih samo pišete, Gospođo Uholažo.’ ‘Ali ne kao stvarnost,’ reče Gospođa Uholaža. ‘To je dozvoljeno.’ Nana Og pogleda u njeno lice i pomisli: Videćemo. ‘Dame,’ upita Tifani, ‘da li ste sve spremne?’ Bilo je nešto klimanja glavom i potvrđivanja, tako da je rekla, ‘Najtšejd, molim te, pokaži nam svoj glamur.’ A ona je zgrabila pastirsku krunu u svom džepu – bio je to trenutak kada je znala da mora čvrsto zadržati svoj osećaj o samoj sebi. Yan tan tethera, bajala je tiho u sebi. Yan tan tethera. Najtšejd je počela polako, njeno sitno lisičje lice mlekarice ispunilo se blistavom svetlošću, lepotom, stilom, a onda je iznenada bila najlepša stvar u dvorani. Fantastična. Predivna. Očaravajuća. Užasavajuća. Vazduh je bio gust od glamura i Tifani je gotovo mogla čuti veštice kako se bore protiv njega. One neiskusne – Anagrama, Petulija i Leticija, Dimiti i Herijeta – iznenada su izgledale opušteno, lica su im bila kao da su lutke. Petulija – kao i mnoge druge veštice – osetila je varljivi osećaj da je ceo svet njen, potpuno, sa svime što je bilo u njemu. A onda, njen san – kao i njihov – razmrsio. Šta ona misli da je? Niko je ne voli, nikome ona ne treba. Ona nije bila ničega vredna. Niko je ne želi. Svi znaju da ona nema nikakve veštine. Možda bi bilo mnogo bolje ako bi bila mrtva. Možda

bi bilo bolje ako bi jednostavno pustila svinje da je izgaze u blatu, a čak ni to možda nije dovoljno loše. Vrištala je. Tifani se pomerila prema Najtšejd, i skoro kao da je puknuo balon kad ih je vilenjak pustio, a njen glamur je skroz nestao. Ali, svi u dvorani su izgledali potreseno. Izuzev, primetila je Tifani, Gospođe Uholaže. ‘Dakle, šta se dešava?’ zarežala je starija veštica bahato. ‘Šta svi vi radite?’ ‘Gospođo Uholažo, zar se niste osećali kao zaista mali, gadni i suvišni? Potpuno beznadežno?’ Na licu Letis Uholaže nije bilo ničega osim zbunjenosti. Najtšejd pogleda u nju, pa nazad u Tifani. ‘To je bilo kao da udaraš u stenu,’ rekla je. ‘Ova ima nešto interesantno... nešto nedostaje.’ Okrenula se i ponovo zagledala u Gospođu Uholažu. ‘Jeste li sigurni da vi niste vilenjak?’ upitala je. ‘Kako se usuđuješ! Ja sam samo Letis Uholaža. Niko me ne može sprečiti da budem ja!’ ‘Ne misli o tome,’ reče Tifani. ‘Ali svi ostali su bili zahvaćeni. A to je bio, dame, samo jedan vilenjak. Zamislite kako će to biti kada se suočimo sa hordom njih.’ ‘Bilo je to kao da sam video mog oca,’ reče Gofri. ‘Čuo sam glas koji mi govori da ništa ne vredim i nikada neću. Miš, crv, niko za kime vredi plakati. On nikada nije bio zadovoljan ni sa čim.’ Njegove reči čule su se u celoj prostoriji, a lica veštica pokazivala su da svaka tačno zna o čemu govori. Pošto je demonstracija završena i Najtšejd se vratila u svoj skromni izgled mlekarice, prepirka je bila skoro gotova. ‘Pa, kolege veštice, sada imamo i to,’ rekla je Tifani. ‘Znamo koga da tražimo i šta treba da radimo, a to je da držimo vilenjake dalje od ovog sveta. Malo je verovatno da ih možemo sve ubiti.’ Oklevala je. ‘Ono što mi treba da uradimo je da vide kako suočavanje sa nama neće biti lako, i da je možda veoma dobra ideja da se vrate tamo odakle su došli.’ ‘Dakle,’ reče Kraljica Magrat, ‘koliko vremena imamo da se spremimo?’ Tifani uzdahnu. ‘Ne znamo,’ rekla je. ‘Ali, oni će uskoro doći, osećam.’ Pogledala je u Najtšejd, koja je stala u sredinu prostorije. ‘Kada,’ reče vilenjak, ‘će sigurno biti za vreme punog meseca. U vreme... završavanja.’ ‘Večeras, dakle...’ prošaptala je Magrat. ‘A ako ja poznajem Graška,’ nastavio je vilenjak, ‘gde će biti na svakom mestu gde barijere mogu biti slabe.’ ‘Šta ti misliš, Tif?’ upita Nana Og. ‘Oni su već dolazili na Kredu, jel’ tako? A dolazili su i ovamo gore Lenkr – kroz Plesače.’ Najtšejd klimnu glavom. ‘Oni će proći kroz obe kapije,’ rekla je. ‘I nakon toga raširiti.’ Stresla se. Sada je Tifani preuzela komandu. ‘Dakle, onda ćemo morati da se suočimo sa njima na dva fronta. Ovde u Lenkru, i preko na Kredi.’ Pogledala je unaokolo. ‘Moraćemo da podelimo naše snage.’ ‘Pa,’ reče Nana Og, ‘možete računati na mene. Ja sam oduvek bila borac. Moraš biti borac da bi bila veštica. Mi ne treba da brinemo – oni trebaju. Ako možeš srušiti vilenjaka i dobro ga šutnuti, neće biti tako glamurozan kao što je bio. Verujte mi, čak i vilenjaci imaju meke delove koji ne vole čizmu.’

Tifani je gledala u Nanine čizme. Izgledale su kao da ih je napravio kovač, a u Naninom slučaju verovatno tako i jeste bilo. Šut jednom od njih i bilo bi ‘Zbogom, vilenjače!’ Možda ga to ne bi ubilo, ali sa sigurnošću se moglo reći da bi sav glamur bio izbačen iz njega. ‘Oni znaju gde su kameni krugovi,’ rekla je, ‘ali pored Groma i Munje bolje je da se drže podalje. Uostalom, mi znamo gde je kamenje jednako dobro, i mi ljudi smo pametni, a možemo ponekad biti veoma gadni. Kada nam to treba, pretpostavljam.’ Okrenula se prema Najtšejd, koja je svakoga pažljivo posmatrala. ‘Šta ti misliš o tome, Najtšejd?’ Vilenjak se osmehnu i reče, ‘Vi ljudi ste čudan narod. Ponekad mekani i glupi, ali takođe iznenađujuće opasni. Ima vas svega nekoliko, a vrlo mnogo vilenjaka kreće protiv vas. Ipak, ja verujem da taj izdajnik Graško nema pojma sa čime će se suočiti. I drago mi je zbog toga.’ Tifani klimnu glavom. Magrat, Nana Og, iznenađujuće snažna Gospođa Uholaža – bilo je više toga u Letis Uholaži, shvatila je, nego što su okultni nakit i pomodna odeća nagoveštavali – ostale veštice Lenkra, Gospođa Prust, Gofri i Mefistofel. To se moralo uraditi. ‘Mislim da ćete svi vi dobro sačuvati Lenkr,’ rekla je, gledajući unaokolo. ‘Ali, ja se moram vratiti nazad na Kredu. To je moja zemlja.’ ‘Ko ti može pomoći na Kredi, ako mogu da pitam?’ reče Gospođa Uholaža. ‘Pa,’ odgovori Tifani, ‘tamo je Gospođica Krpelj – moćna dama, kao što sam sigurna da ćete se svi složiti, koja šalje svoje izvinjenje zbog odsutnosti danas.’ Ili bi, pomislila je u sebi, ako bih je mogla opet pronaći. ‘Takođe i Leticija.’ Pogledala je u mladu Baronesu, koja je pokušavala da izgleda hrabro. ‘A tamo je i sama zemlja, naravno. Ali, sećate se, imam neke druge izvrsne saveznike. Mi nismo usamljeni.’ Motrila je na gomilu metli pored vrata, i mada oni nisu bili pozvani mogla je videti lice Roba Bilokoa, a kako se činilo i značajnog broja pripadnika njegovog klana. Nasmejala se; mora da su došli sa Magrat i Leticijom, pomislila je. ‘Dame,’ objavila je, ‘molim vas dozvolite mi da vam predstavim... Nak Mak Figlse!’ Nastao je žamor među vešticama kada je prostorija počela da se ispunjava morem plave kože i kariranim kiltovima – nisu se sve veštice ranije srele sa Figlsima. Tifani je čula kako Nana Og šapuće, ne previše tiho, Kraljici Magrat, ‘Stavi sve što ima za piće u podrum.’ ‘Ah, ti si okrutna baba, baš jesi, ili moje ime nije Rob Biloko,’ jadikovao je Rob. Magrat se nasmejala. ‘Robe Biloko, ti si rat sam za sebe, čoveče! Dobrodošli u zamak, ali molim vas nemojte sve popiti. Ili, barem, dok ne dobijemo rat.’ ‘Sada dobro govoriš, curo – mislim, vaše Kraljičanstvo. Gde je rat tu su Nak Mak Figlsi.’ Počeo je baraž krikova ‘Prokleti’ iz klana, i Rob Biloko viknu, ‘Aj, spusti ih dole, i šutanje počinje.’ Onda je usledilo još jedno veselje, i Veliki Jan je skočio i povikao, ‘Treba da zabeležite ovo, vi maleni. Mi nismo rekli da Gospodinu Finoći, samo smo ga šutnuli.’ Hamiš je dodao, ‘Kada se Morag obruši na njih, njen kljun i kandže će im oduzeti dah’. A ona je teška devojka.’ ‘Budite srećni što su oni na našoj strani,’ reče Tifani. Pogledala je prekorno u Gospođu Uholažu, koja ih je oholo posmatrala. ‘Istina je da su oni nebrušeni dijamanti, ali bolje ratnike ne možete naći nigde na Disku.’ I nadala se da Gospođa Uholaža nije čula mrmljanje: Ludi Vuli. ‘Šta je ovo? Da li smo ukrali neki dijamant?’ ‘To je stil govora, ti glupane.’ Rob Biloko. ‘Ali mi nemamo stila. Mi cenimo činjenice, znaš.’ Vuli, ponovo. ‘To je idiom.’

‘Koga ti nazivaš idiomom?’ Tifani se smejala u sebi. Izgledali su kao da je kelda posmatrala raspon izraza lica klana. Rob zamahnu svojim klejmurom kroz vazduh, nateravši jednu ili dve veštice da se povuku za par koraka, a onda skočio na sto i pogledao niz dvoranu. ‘Dakle, vidim da je Ledi Najtšejd sada takođe sa nama,’ reče on. ‘Ah, čini se kao da velika mala baba i kelda misle kako mi ne treba da uradimo ništa u vezi ovog vilenjaka – mi ćemo je ostaviti na miru. Mada,’ produžio je, gledajući u Najtšejd, ‘mi ćemo je pažljivo posmatrati, zaista veoma pažljivo. Naša kelda je mekana, naša kelda, je meka kao stena, znaš – nije od onih koji će dozvoliti da neko prekrši njeno poverenje i izvuče se sa time!’ ‘Poštovani gospodine, Gospodine Figl,’ reče Gospođa Uholaža. ‘Ovo je ratni savet, pa bi trebalo da razgovaramo o strategijama i taktikama.’ ‘Ah, dobro, možeš ako želiš, ali mi smo Figlsi i mi se ne zezamo sa takvim stvarima. Sve je u tome da najbolje iskoristiš svoj klejmur u napadu. I ako ne uradiš to dobro, tvoje poslednje sredstvo je da ga šutneš.’ Tifani pogleda u lice Gospođe Uholaže i veselo reče, ‘Možete li vi to uraditi, Gospođo Uholažo?’ Uputila joj je Pogled, i Gospođa Uholaža reče, ‘Šutnuću ono što smatram prikladnim.’ Na Tifanino iznenađenje ostale veštice su tapšale, i po prvi put Gospođa Uholaža se smejala. ‘Kažem vam, ja ne bih prišao ovoj babetini,’ reče Rob Biloko. ‘Ne ja,’ reče Veliki Jan. ‘Ona je prepredena kao vučica.’ ‘Dakle, gde je tvoja bitka, onda, babo brda?’ upitao je Rob. Ponovo se začulo urlanje okupljenih Figlsa, i šuma malih mačeva i toljaga bila je podignuta u vazduh. ‘Nak Mak Figlsi, juu-huu!’ ‘Dobar šut za male gadove!’ ‘Bez kralja! Bez kraljice! Nećemo opet biti prevareni!’ Tifani se osmehnula. ‘Ako je Najtšejd u pravu, vilenjaci će projahati naredne noći – kada pun mesec zasija na nebu. Dame – i Gofri,’ obratila se okupljenim vešticama. ‘Idite i odmorite se. Moram sada odleteti nazad u moj vilajet, ali laku noć i srećno.’ ‘Neka nas rune sreće vode i sve zaštite,’ Gospođa Uholaža dodade zloslutno, uvek odlučna da ima poslednju reč. Tifani je volela malu sobu koju je imala još otkad je bila dete. Njeni roditelji nisu ništa menjali, a osim ako nije padala kiša ili duvao jak vetar spavala je u njoj sa otvorenim prozorom. Sada, umorna od vožnje nazad metlom, napeta od iščekivanja šta će doneti noć, ali nadajući se da će dobiti nekoliko sati odmora, naslađivala se atmosferom male sobe, pronalazeći snagu u prisnosti sa njom. Snagu koja je dolazila od osećaja da je tačno tamo gde treba da bude. Kod Ečingovih. ‘Ja ustajem kao Ečing, i idem u krevet kao Ečing,’ prošaputala je u sebi, smeškajući se. Jedna od šala njenog oca, i prevrtala je očima kada bi je iznova i iznova slušala kao dete, ali sada se toplo omotala oko njenog tela. I porculanska pastirica je bila na polici. Baka Ečing.

I odmah pored nje stavila je pastirsku krunu. Ečing do Ečinga, kroz generacije. Zemlja ispod talasa, razmišljala je. To je ime Tifani značilo na jeziku Figlsa. Tir-farthóinn, ‘Tifan’, kako je kelda zvala. Zvuk njenog imena je bio magija, prava magija sa početka vremena. Bila je tiha noć. Rekla je sebi da bi zaista trebalo malo da odspava – neće joj biti dobro bez malo odmora – ali je samo ležala, a maca Ti priljubila se uz njenu toplinu, osluškujući sove. Huka je dolazila odasvud, kao da su je upozoravale. Ispred njenog prozora podigao se mesec, veličanstvena srebrna sfera koja je obasjavala nebesa, da povede vilenjake u... Tifanine oči se sklopiše. I deo nje, njena duša, bio je u krečnjačkoj jami, pastirska kruna u njenoj ruci sa svojih pet grebenova hvatala je svetlost punog meseca i blistala, kao bezvremeni akvarijum. Sada je mogla čuti urlik drevnog mora pod sobom, njegov glas zarobljen u milionima malih školjki koje su činile Kredu. I ona je plivala... Velika čudna riba joj je prilazila, velika i teška, sa zubima. U tom trenutku, Dr Bustl52 je uplovio u njen um i javio se. ‘Dunkleostus,’ rekao je dok je stvorenje veličine kuće plutalo pored. ‘Megalodon’ je bio ogroman i mesožder – više zuba nego što je Tifani ikada videla na jednom mestu. Bili su tu i morski škorpioni – oklopljeni, užasnih kandži. Ali niko od njih nije obraćao pažnju na nju. Kao da je imala pravo da bude tu. Onda se pojavilo malo stvorenje, raširenih plavih bodlji, koje je primetilo Tifani. ‘Ehinoid,’ prošapta Senzibiliti Bustl. ‘To je tačno,’ reče stvorenje. ‘I ja sam pastirska kruna. Duboko u mom srcu je kremen. Imam mnogo naziva. Neki me zovu morskim ježom, drugi grom-kamen, ali ovde, sada, na ovom mestu, zovu me pastirska kruna. Ja tražim istinskog pastira. Gde se može pronaći pravi kralj pastira?’ ‘Videćemo,’ čula je Tifani sebe kako govori. ‘Ja sam Tifani Ečing, a moj otac je kralj pastira.’ ‘Njega znamo. On je dobar pastir, ali nije najbolji. Ti moraš pronaći kralja pastira.’ ‘Pa,’ reče Tifani, ‘ja sam samo veštica, ali ću ti pomoći ako mogu. Ja mnogo radim, uglavnom za druge ljude.’ ‘Da,’ reče ehinoid. ‘Znamo.’ Ja razgovaram sa podvodnim stvorenjem, pomisli Tifani. Da li je to u redu? Prve Misli, ne Druge Misli, je podsetiše. ‘To je čudno,’ rekao je glas Dr Bustla u njenoj glavi. ‘Ali ne tako čudno kao pasti u zečiju jamu sa špilom karata.’ Pusti me da razmislim o tome, rekoše njene Druge i Treće Misli. Ako se pričajuća stvorenja iz mora pojavljuju svuda onda bi svi trebalo da znamo za to, tako da ovo mora da je nešto samo za mene. 52 Deo njega, u svakom slučaju, njegova sećanja bila su prebačena u Tifanin um tokom jednog događaja u njenom ranijem životu veštice. Prilično poučno čarobnjačko znanje, posebno u drevnim jezicima, ponekad je bilo veoma zgodno, kao kada je želela da pročita neobičan meni u Ank-Morporku.

Glas je dolazio niotkuda, kao da je bio deo tog okeana iz Vremena: ‘Tifani Ečing je najbolja među pastirima, zato što ona stavlja druge ispred sebe...’ A pastirska kruna postade topla u njenoj ruci, zlatna svetlost sijala je iz njenih dubina. Nasledstvo prenošeno sa generacije na generaciju Ečinga – sve do Bake Ečing, na Joea Ečinga, i sada do same Tifani... Onda je more nestalo i ona se vratila nazad u jamu, ali magija je i dalje bila tu, polagano, oh tako lagano, da je mogla videti kosti kako se izvlače i oslobađaju iz krečnjaka, podižući se da bi se okupile... da naprave dve figure... Grom i Munja! Ovčarski psi Bake Ečing. Najbolji psi koje je bilo koji pastir ikada imao. Psi za najboljeg među pastirima. Sada su bili na nogama, naćuljenih ušiju, a Tifani je osećala da bi ih gotovo mogla dohvatiti i dotaći. Skoro. Ali ne sasvim. Jer ako bi ih dodirnula bila bi deo njih, da li bi i ona bila povučena u krečnjak, da bude kosti poput njih...? ‘K meni, Grome. Idemo, Munjo,’ prošaptala je, poznate komande ispunile su je hrabrošću. Onda se iznenada probudila, opet u svojoj sobi, Ti se smotala preko njenih stopala, a ogromne oči sove visile su u mraku sa drveta spolja. Neko je kuckao na prozor. Dok je veličanstveno puni mesec sijao nad kamenim krugom, obasjavajući put svojoj nepokornoj deci, koja su projahivala u svojoj divoti...

POGLAVLJE 18 Pastirska kruna Bilo je to lice Roba Bilokoa, i on reče, ‘Gadovi su se probili, Gazdarice Tifani. Počelo je!’ ‘Onda vikni “Prokleti” i pusti klan Mak Figl!’ komandovala je Tifani dok se mala grupa Figlsa izvlačila ispod kreveta, odakle su pazili na nju. Jedan od njih se izgleda krio u čizmama... sada je udarao pertle uz poklič ‘Uzmite ovo, vi male, gadne, vrdajuće aveti!’ Čizme, pomisli Tifani. Volela bih da sam ponela čizme Bake Vedervaks da ih obujem za ovu bitku. One bi mi mogle dati snagu. A onda je zaustavila ovu misao. Ne. Ovo je moja zemlja. Moja livada. Moja stopala. Moje čizme. Moj način... Ali, i dalje je prekorevala sebe dok se uvlačila u haljinu i mislila da je trebalo spavati u odeći: Kakav si ti vođa? Dok se spoticala da navuče čizme osetila je težinu u džepu svoje fine crne haljine... i izvukla napolje pastirsku krunu, koju je mislila da je stavila na policu. Da li je ona stavila tu ranije te večeri? Spremnu za ovaj trenutak? Obratila se mesecu, ‘Šta je pastirska kruna? Kome služi pastirska kruna?’ Odgovor je upao u njenu glavu. ‘Tifani Ečing, Zemlji Ispod Talasa.’ Brzo je zamotala tanki kožni remen oko kremena i obesila ga oko vrata. Moći će da ide u borbu sa njegovom moći u svom srcu, pomislila je. Moć generacija Ečingovih. Od Bake Ečing. Od pastira svih vremena. Onda je strčala niz zamračene stepenice i kroz vrata, zatvarajući ih za sobom, i nije bila iznenađena videvši Ti kako sedi na prednjem delu njene metle, predući i zadovoljno gledajući, dok je Najtšejd teturala iz senika sa Malim Ludim Arturom pored sebe. Zatim je odletela kroz srebrnastu noć, sa vilenjakom Najtšejd koja se čvrsto držala za njen struk, Figlsima koji su visili sa čekinja i sovama koje su letele iza nje, eskadrilom pernatih saveznika...

Preko u Lenkru Nana Og je spavala, a njeno hrkanje moglo je preseći stablo. Iznenada se začula blaga eksplozija, nalik na tutnjavu, i mačor, Gribo, probudi se i onjuši vazduh. Nana je spavala u svojoj odeći. Uostalom, pomislila je, ko zasigurno zna kada vilenjaci mogu doći. Viknula je, ‘Gribo, zvoni na zvono u zamku.’ Mačka odjednom nije bilo, samo izmaglica mačke koja je punom brzinom jurila ka zamku, Gribov nepogrešivi miris širio se kroz vazduh iza njega, a kada ga je stražar ugledao kako dolazi prema njemu potrčao je i sam u zvonik. I dok je zvono velikog zamka odzvanjalo, svetlost sveća paljenih na svakom prozoru obasjavale su ceo zamak, što je veoma brzo uradio i ostatak grada Lenkra. Zvono! Kakva je to bila opasnost? U kraljevskoj spavaćoj sobi, Kraljica Magrat gurnula je svog supruga, koji je još uvek trljao oči, i reče, ‘Verense, pomozi mi da zakopčam moj prsnik, hoćeš li, dragi?’ Kralj uzdahnu. ‘Vidi, zašto ne mogu ići sa tobom? To može biti opasno.’ Magrat se nasmešila. Osmeh koji ste davali voljenim, ali povremeno dosadnim muževima. Ovo je bio poznati teren. ‘Pa, neko mora ostati kod kuće,’ rekla je. ‘To je kao šah, znaš. Kraljica spasava Kralja.’ ‘Da, draga,’ reče Kralj i otvori orman u kome se nalazio oklop Kraljice Inci. Inci je bila najstrašnija kraljica-ratnica Lenkra ikada viđena. Mada, kako priče kažu, ona nije zaista postojala. Ali, narod Lenkra nije dozvolio da ih takva sitnica spreči da je dodaju u svoju istoriju, i tako su napravili oklop koji je išao zajedno sa portretom. Magrat je nosila oklop kada se poslednji put suočila sa vilenjacima, i činilo se jedino ispravno da ga ponovo obuče. Kad su se vrata otvorila Magrat se učinilo da je čula tihi zvuk poziva na oružje. Oklop Kraljice Inci imao je vlastiti život i uvek je sijao, čak i u mraku. Verens joj je pomogao da zakopča verižnjaču, onda je skliznula u svoje sandale sa debelim đonovima i šiljcima, a zatim sve prekrila šlemom sa krilima. Poslednji komad koji je stavljen bio je kožnji opasač. Verens je želeo da je zagrli, ali je pomislio, ‘Neću’. Bilo je previše šiljaka, u svakom slučaju. Ali, on je voleo svoju ženu do poremećenosti, pa je ponovo pokušao da se dobrovoljno prijavi kako bi bio negde u predstojećem sukobu. ‘Magrat, ljubavi,’ promrmljao je, ‘čini se prilično sramotnim da se Kralj ne može boriti.’ ‘Ti si veoma dobar kralj, Verense,’ rekla je njegova supruga odlučno, ‘ali ovo je posao za veštice. A neko mora paziti na narod i našu decu.’ Kraljica – Magrat, nekadašnja – zateturala se pod težinom oklopa, i tihim glasom prošaptala malo magije. ‘Kraljice Inci, Kraljice nad Kraljicama, učini svoj oklop lakšim.’ I iznenada se osećala jačom, jačom nego što je ikada ranije bila. Uzela je samostrel u jednu ruku, svoju metlu u drugu, i gotovo sletela niz stepenice u veliku dvoranu gde su ostale veštice, koje su najvećim delom bile u negližeima, zureći u nju sa strahom. Strah poprima mnoge oblike i svaka veštica, od kojih neke još uvek u donjem vešu, zurila je u Kraljicu i uplašila da ne završi obešena tamo u krovnim gredama. Glasom Kraljice Inci, Magrat povika, ‘Ustajte, devojke, i krećite. Počelo je, dame, tako da obuvajte teške cokule i spremite svoje štapove!’ Gledala je u jedinu vešticu koja je bila potpuno obučena, skroz spremna za tri minute, na iznenađenje svih. ‘To znači i vi, Gospođo Uholažo.’

Nastao je mali metež u zadnjem delu dvorane, onda iznenadno tras i grupa veštica se ukopala. ‘Šta se dogodilo?’ viknu Magrat, još uvek glasom Kraljice Inci. ‘To je samo Dugačka Visoka Niska Debela Sali: stavila je dve noge u jednu čarapu!’ reče gospođa Prust. Okružena vešticama, Dugačka Visoka Niska Debela Sali – sada mala i zdepasta, poput niske oluje sa grmljavinom – brzo se uspravila na svoje noge. Gospođa Uholaža je izgledala prilično samozadovoljno, ‘Pogledala sam u moje dijagrame. Predznaci su dobri.’ ‘Pa, predznaci su deset za peni,’ reče Gospođa Prust. ‘Ja ih imam gomilu. Uostalom, mi smo sve veštice.’ A duh Kraljice Inci ispuni Magrat, koja reče, ‘Poletimo.’ U starom ambaru gospodina Pobočnog, Mefistofel je nežno spustio papak na uspavanog Gofrija. Gofri je iskočio iz slame i otkrio da su stari momci koji su logorovali u ambaru sa njim već ustali i spremili se za predstojeću bitku, pomalo škripeći, i obavili nuždu u kanti. Gofri pogleda u starce. Proveli su veći deo večeri terevenčeći i pričajući priče o danima kada su bili sasvim mladi, zgodni i zdravi, i nisu morali da puštaju vodu tako često. Uspeli su da nagovore svoje žene da im daju dozvolu za izlazak, a bilo im je dato da veruju kako su njihovi muževi bili u ambaru samo zbog nekoliko pića i starih uspomena. Supruge, kao što supruge rade, nakitile su svoje muškarce velikim šalovima, rukavicama na uzici i vunenim kapama sa, avaj, gombicama na vrhu. Kapetan Mirotvorac – priznati vojni lider starih momaka – reče, ‘Vreme je da krenemo i izvučemo prokletu skalameriju Nasmejanog Dečka.’ Gofri pogleda u kapetanove ratnike i uzdahnu u sebi. Hoće li moći to? Oni su bili starci. A onda je pomislio, Da, oni su starci. Oni su bili stari već dugo vremena, što znači da su naučili mnogo toga. Kao što je laganje, lukavost i, najvažnije, prikrivanje. ‘Borićemo se protiv njih na planinama. Borićemo se protiv njih na stenama. Borićemo se protiv njih po brdima i dolinama. 53 Mi se nikada nećemo predati!’ Zagrmeo je Kapetan Mirotvorac, a oni su mu uzvratili klicanjem. ‘Neće im se svideti ovo preko njih!’ povikao je Ljubiša Drhtavi, mašući kroz vazduh nečim što je ličilo na zarđali bajonet i, zabrinjavajuće, ponašajući se u skladu sa svojim imenom. ‘Neće im se to svideti, oh ne, neće!’ Mefistofel se pobunio kad ga je Gofri upregao u njegova mala kolica, koja su stari momci napunili tajanstvenim vrećama pre pića prethodne večeri, i njih dvojica krenuli su iz ambara za starcima. Kapetan Mirotvorac nije morao da kaže svojim ljudima da budu tihi. Već su bili. Trčanje bi moglo biti problem. I tiho su se uputili svojim putem u šumu i dalje do mesta gde je bila sakrivena skalamerija gospodina Pobočnog, kamuflirana granama. Gofri ih je posmatrao dok su izvlačili projekat gospodina Pobočnog na čistinu. Stajao je tamo izgledajući zloslutno. Okružen žbunjem. Čekajući trenutak. Kao ogromni insekt. Onaj sa gadnom žaokom... 53 Postojalo je mnoštvo svega toga u Lenkru, tako da je imao dobar izbor ratišta.

Gore kod kruga od kamenja zvanog Plesači, Lord Lankin je likovao. Njegovi vilenjaci su plesali oko kamenja, lepršajući unutra i napolje, i simbolično štipajući za nos Gajdaša, Bubnjara, Skakača – dobro znano kamenje. Moć kapije je bila slaba, a glamur vilenjaka je bio... zastrašujuć. ‘Oni čak nisu ovde, čekajući nas!’ rekao je zlurado Lord Lankin. ‘Glupi ljudi. Ako prođemo kroz ovu šumu, možemo izaći u centar Lenkra u jednom velikom jurišu. A mesec je pun i na našoj strani.’ I po srebrnoj mesečini vilenjaci, neki na konjima, uz zvonjavu zvona i zveckanje zaprega, krenuli su svojim putem niz brdo prema šumi. Ali, kada su se približili ivici stabala, Lankin ugleda mladog ljudskog dečaka kako izlazi na stazu sa životinjom pored sebe. Bio je to jarac. ‘Ko si ti, dečko?’ upitao je. ‘Pomeri se. Ja sam princ vilenjaka, a ti si na mom putu. Pomeri se da ti ne bih pokazao svoje nezadovoljstvo.’ ‘Pa,’ reče Gofri, ‘ne vidim zašto bih. Moj savet vam je da se okrenete, gospodine, i idete drugim putem ili će biti još gore po vas.’ Lord Lankin se glasno nasmejao. ‘Povešćemo te sa sobom, dečko, i ono što ćemo ti raditi kada se vratimo kući biće neverovatno gadno. Patićeš, zbog suprotstavljanja princu vilenjaka.’ ‘Ali zašto, gospodine? Nisam mislio da vas povredim. Ja nemam oružje. Možemo li biti smireni u vezi ovoga? Čini se da sam vas učinio nezadovoljnim, i zbog toga mi je žao.’ Gofri zastade – pokušavao je da sklopi mir između njih, ali to je bilo kao da pokušava da nagovori čekić da se složi sa nakovnjem. ‘Sigurno smo obojica civilizovani ljudi,’ završio je. Lord Lankin je vrisnuo, ‘Sada si, mladi čoveče, nagazio zmiji na rep.’ Gofri mirno reče, ‘Ja verujem da to nije slučaj. Ja vas znam, gospodine. Ja znam od koje ste vi vrste. Vi ste nasilnik. Ja poznajem nasilnike, oh, da! Znam sve o njima ceo moj život. I, verujte mi, vi niste najgori.’ ‘Ti si ništa, dečko. Ubićemo te u svakom slučaju. I zašto jarac, ako mogu da pitam? Oni su glupa stvorenja.’ Gofri je otkrio da je njegova smirenost otplovila. On je bio bezvredan. Crv. Nikada dobar. Osećao se nemoćno, ponovo beba... I dok je vilenjak pričao, u Gofrijev um je došao odjek. Čak i ako te pustim da živiš, nećeš vredeti ništa. Ovog puta bio je to glas njegovog oca, a on je stajao, smrznut. Vilenjački princ slatkasto reče, ‘Jel’ ti plačeš, mala bebo?’ ‘Ne,’ reče Gofri, ‘ali ti bi mogao.’ Sada su njegove oči uhvatile bljesak crvene lisice koja se ljuljala na kožnoj traci preko gospodarevih grudi, i osetio kako bes počinje da raste. ‘Mi nismo ovde za vašu... razonodu,’ rekao je, izbacujući glamur iz svog uma ogromnim naporom volje. Škljocnuo je zubima i Mefistofel je bio na vilenjaku. Bio je to balet brzine. Mračni Meljač zavrteo se sa opasnim efektom. Prvo je koristio svoje zube, onda snažan udarac nogama, i završio korišćenjem svojih rogova. Lord Lankin se zavrteo, šutnut i bačen u vazduh iz svih pravaca, a ostali vilenjaci su se povukli i držali se van dometa vrtloga. Gofri se obratio prebijenom princu, ‘Ti si samo varalica. A ja sam otkrio tvoj trik.’ Uzviknuo je, ‘On je pao, gospodo. Vreme je da ga izbacite.’

Grane su se razmakle i začulo se tvang dok je gospodin Pobočni vikao, ‘Držite svoje kape, momci, pokrijte oči,’ i skalamerija je zapevala, ljuljajući se u vazduhu, ispunjavajući ga svetlucanjem špena i užasnom smrću koja je dolazila niotkuda i pljuštala preko vilenjaka. Ljubiša Drhtavi se radovao. ‘Oni ne vole to na sebi! Oh ne, ne vole!’ ‘Špen,’ reče Nana Og odobravajuće, sa jedne strane šume, gde su ona i neke od ostalih veštica čekale – spremne za ono što je Kapetan Mirotvorac nazvao pinceta manevar, dok su Gospođa Uholaža i još veštica bile na drugoj strani. ‘Komadići gvožđa,’ rekla je Nana veštici pored nje. ‘Vrlo mali. Veoma mudro. Baci to na vilenjake, i oni će se naći u svetu bola. Mali komadići gvožđa svuda. I, naglašavam, svuda.’ Lenkrška Štap i Kanta mašina zapeva ponovo. I ponovo. I svaki tvang pratili su ratni poklici drevnih bitaka, slični onima kod Figlsa. Tog dana nad danima, stari momci bili su mlađi nego što su mislili. A vilenjaci su bili, zaista, obeshrabreni, vrišteći od bola zbog užasnog metala koji je kidao glamur sa njih, ostavljajući ih skvrčene. Mnogi su se povukli uzbrdo prema Plesačima, dok su se oni koji su izbegli kišu špena sada našli u sendviču između veštica. Sa jedne strane, Magrat ih je nagomilala da bi učinila život nesnosnim onima koji su preostali, njen oklop štitio je od njihovog glamura dok je samostrel ispaljivao smrtonosne strele na njih, a vatra letela sa vrhova prstiju prisiljavajući one koji su ušli u bitku na stabljikama hajdučice da padaju sa neba dok je plamen uništavao stabljike. Sa druge strane, vilenjake je napala Gospođa Uholaža. A oni zaista nisu znali kako da se izbore sa njom. Vikala je na njih kao neka užasna učiteljica – a oni nisu mogli da se probiju do nje; ona je bila neosetljiva na njihov glamur. Takođe je imala kišobran koji je otvorila, i bilo je zapanjujuće koliki je to bio problem za vilenjake; njegove metalne žbice su ih ubadale, pogađajući osetljive tačke. ‘Ova dama nije za predomišljanje,’ tutnjala je Gospođa Uholaža. Podigla se iznad njih kao vihor, i dok su bili na zemlji Dugačka Visoka Niska Debela Sali, sada veoma debela i teška, sela je na njih odskačući gore-dole. Za to vreme je Gospođa Prust bacala svoje novotarije – novotarije koje su funkcionisale upravo kao što ih reklamiraju – preko vilenjaka, zarobljavajući ih u spirale čîni koje su im oduzimale njihov glamur i uzimale ga sebi. Mlađe veštice ulazile su i izlazile iz zbrke, zaranjajući sa neba na svojim metlama i bacajući čîni na svakog vilenjaka kojeg bi videle: vatra ih je spaljivala tamo gde su stajali, vetar je duvao prašinu u lica konja, ludilo u njihovim umovima, tako da su se konji propinjali bacajući svoje vilenjačke jahače na zemlju. Onda je počelo drobljenje kada je Nana Og došla do izražaja sa njenim velikim, velikim čizmama. Onima sa ekserima svuda. Petulija je bila licem u lice sa vilenjakom – i drugačija vrsta bitke je počela, dok je vilenjak bacao svoj glamur prema njoj i blistavi komadići se presijavali u vazduhu između njih, Petulija je uzvratila svojim mekim glasom i snažnom voljom, hipnotički, neodoljivo, dosađujući vilenjaku kao što je smarala svoje voljene svinje, uspavljujući ga dok nije dramatično pao pred njene noge. ‘Hah! Lakše nego svinje!’ bio je Petulijin zaključak. ‘Manje su inteligentni.’ A onda se okrenula sledećem protivniku... U pozadini je bio Hodžsaargh, sa svojim omiljenim sokolom na podlaktici – Ledi Elizabet, potomak slavne Ledi Džejn. Skinuo je kapuljaču, i ptica se radosno zaletela u borbu,

pogađajući najbližeg vilenjaka između očiju svojim oštrim kandžama. Onda je njen kljun počeo da radi... Kad se sve sabere, bitka za Lenkr bila je gotova prilično brzo. Kraljica Magrat okupila je sve preživele vilenjake ispred sebe. ‘Čak su i goblini pametniji od vas – oni rade sa nama ovih dana,’ rekla im je, stojeći uspravna i snažna u svom oklopu sa šiljcima, a krila sa njenog šlema presijavala su se na mesečini. ‘Dosta nam je ovoga. Mogli ste dobiti sve. Sada, odlazite u vašu zemlju odbačenih. Dođite nazad kao dobre komšije – ili uopšte ne dolazite.’ Vilenjaci su puzali. Ali Lord Lankin, čija je ratna odeća sada bila samo krpa i kome je telo krvarilo isečeno špenom, prkosno je prosiktao ka njoj dok je puzeći odlazio. ‘Možete dobiti ovu bitku,’ zarežao je, ‘ali ne i rat. Jer naš Lord Graško nateraće ovaj svet da nam se pokloni.’ A onda su otišli. Nana Og ozbiljno reče, ‘Čini mi se, devojke, to ide ovako. Mi pobedimo vilenjake svaki put, a oni se uvek vrate nazad. Možda je to dobra stvar? Da nas drže na oprezu, sprečavaju nas da postanemo lenji. Da budemo spremni, tako da znamo kako se bori. Na kraju krajeva, život i jeste borba protiv svačega.’ Nasmejala se, međutim, kada je čula staru gospodu da dolaze uz brdo, pevajući, ‘Bila jedna mlada dama iz Kvirma, čija su bedra bila izuzetno čvrsta...’ Ostatak pesme je na sreću nestao, pošto se kapetan na vreme prisetio kako se taj stih završava. Kapetan Mirotvorac nagnuo se ka Nani Og i rekao, ‘Oni dolaze kroz Plesače, jel’ tako? Postavićemo krug špena svuda oko kamenja. To će biti kraj zabave za njih. Biće zaključani zauvek.’ ‘Pa, pretpostavljam da bi to mogao biti dobar početak,’ reče Nana. Ali, Lord Lankin je za jedno bio u pravu. Vilenjaci mogu izgubiti bitku u Lenkru, ali rat još nije bio gotov. Jer, mnogo kilometara nizvrtno, Lord Graško zaista je projahao kroz kameni krug na Kredi, u pratnji elitnih ratnika za sobom. Humka Figlsa bila je jedan veliki kotao iz kojeg su Nak Mak Figlsi ispadali u borbu kroz svaki otvor i pukotinu. Svuda je bila vrućina i buka. Mogli biste ga nazvati nečim poput preraslog legla termita – ne pred Figlsima, osim ako ne volite da skupljate svoje zube po zemlji – ali bila je ista takva užurbanost. Moglo bi se čak reći da su marširali u parovima, ali ovo su bili Figlsi tako da su prepirke u redovima bile, kao što svi znaju, uobičajeno ponašanje klana. Kada je Tifani stigla do humke sa Najtšejd, gomila se raširila u pravcu kamenja. Kapija je pala pred vilenjacima. Koji su se sada uputili prema njima, veličanstvena pratnja gospode i dama, blistajući na mesečini. Vazduh je bio gust od njihovog glamura. Gospođica Krpelj je čekala. A Gospođica Krpelj sa tablom podignutom na nekoliko štapića koje je ručno svezala zajedno da bi napravila stalak. Na ploči je bilo napisano PLN. Sa učiteljskom odlučnošću da ne dozvoli da je bilo šta prekida usred bilo koje lekcije, upornim glasom zahtevala je od mlađih Figlsa pažnju dok je vezivala čudnu mrežu, splet zapetljanih, pažljivo upredenih čvorova i petlji, za svoju metlu. ‘Zapamtite, želim da je zadržite u jednom komadu,’ strogo je rekla. Onda, za minut, to je bila zbrka. Zapravo, zbrka nad zbrkama. Osećalo se peckanje u vazduhu i Tifani je prepoznala udar statičkog elektriciteta. Kako vilenjaci mogu biti tako glupi, razmišljala je, da napadnu usred oluje? Zar nisu zapamtili kako je koristila Groma i Munju da

ih pobedi prošli put? Nebo se prolomilo. Kosa na njenoj glavi je pucketala. Svuda je mogla videti znake nadolazeće provale oblaka, prepoznajući stvaranje ogromne oluje. Dok su mišje gajde Stvarno Malog Bilija Velikobradog cvilile borbenu himnu, savršeno uštimane da napadnu vilenjačke uši, čuo se udaljeni vrisak voza u Tuširtsu. Urlik gvožđa i čelika, i kroz njega uzvik: Ovo nije svet za vilenjake! Figlsi i vilenjaci su se borili, bez milosti prema drugoj strani. Tifani je mogla videti da Figlsi to rešavaju na svoj poseban način – što je uključivalo uvlačenje u vilenjačku odeću i boreći se sa njima odatle. Ako postoji nešto što su vilenjaci zaista mrzeli, to je bilo da im je odeća iscepana, a ni šljiva na oku takođe nije popravljala imidž. Ne možeš biti uglađen sa šljivom na oku, pomislila je Tifani. Iznenada je prasnula u smeh. Prošlo je dosta vremena otkad je videla sira Horasa, 54 ali sada ga je ugledala kako se teško kotrlja preko svakog palog vilenjaka, a kada su bili spljošteni mlađi Figlsi počinjali su sa poslom, uglavnom svojim teškim čizmama, ali takođe i njihovim dvostruko zabavnim toljagama kojima su mahali kroz vazduh, udarajući vilenjake u glavu i onda se radosno vraćali na još jedan obilazak. I, da, Megi je bila u sredini – Figlska ćerka borila se pored svoje braće! A zaista se borila još žešće nego njena braća. Tifani je pomislila, Ona je kao mala Inci. Figlska devojka je čekala ovako nešto da se dokaže, tako da je nastradao svaki vilenjak koji joj se našao na putu. Bio je to jedan mali korak za Figlsku devojku – ali ogroman korak za sve figlske žene! Gospođica Krpelj je letela iznad njih, čudna mreža visila je ispod njene metle puna mlađih Figlsa. Dok je povlačila jedan čvor za drugim, Mali Slobodni Ljudi padali su dole i udarali u glave vilenjaka ispod. Kraš! Tras! Dum! praćeno sa Aargh! vilenjaka. Veštica je takođe imala male bočice sa sobom – mešavinu smućkanu u njenoj prikolici koju je sada pobednički praznila iznad glava vilenjačkih konja dok je letela gore-dole iznad njih. Nastala je mala pauza dok je svaki konj upijao mešavinu, zatim bi mu se oči ukrstile, što bi se ubrzo desilo i sa njegovim kopitama i svalio bi se na zemlju izgubivši oslonac, bacajući svog jahača na zemlju koji bi ubrzo bio prekriven Figlsima. Stigla je i Leticija, u pratnji Hamiša, i skočila sa konja, sa odlučnošću na svom licu i pozajmljenom veržnjačom preko haljine. Ona je nekako tekla kroz vilenjake – bilo je određene magije u tome, kao da je bila neka boginja vode, protičući svuda: ne razmišljajući o tome, ali se ni ne zaustavljajući. Odjednom su vilenjački konji stajali zaglibljeni u močvari, a Figlsi su bili tu pri ruci da ih zadrže u kaljuzi. Bez obzira na sve, činilo se kao da Figlsi, Gospođica Krpelj i Leticija nisu bili zaista bolji od vilenjaka. Uprkos Malim Slobodnim Ljudima koji su nadirali u vilenjački donji veš i cepali ga, Tifani je shvatila da su Nak Mak Figlsi zapravo bili u opasnosti da izgube. Najtšejd je pokazala na Graška koji je sedeo na crnom jurišnom konju, i Tifani je sletela da se suoči sa vođom vilenjaka. Njegovi mezimci razbežali su se kada je ona stigla – oni su videli izraz na Tifaninom licu. Graško se nasmejao. ‘Ah, mala seljančica. Veoma sam zadovoljan što te vidim!’ Osetila je privlačenje njegovog glamura, ali bes je bio koristan alat, a ona je mrzela to iscereno lice. Bilo je tako egocentrično. Volelo je sebe više od bilo koje druge stvari. 54 Horas je bio sir-kanibal, priključeni član klana Figlsa.

‘Graško je veoma glupo ime za vilenjaka tvoje veličine,’ rekla je prilično detinjasto. A onda, iznenada, vilenjak je skočio sa svog konja i stao ispred nje, sa sabljom u ruci, i njegov smeh je nestao, ostavljajući samo zlo u očima. Glas reče, ‘Ne dodiruj je, Graško.’ Najtšejd je zakoračila napred, njen glamur se potpuno obnovio i veličanstveno blistao, kosa joj je bila prošarana mesečinom, a njena nova krila su sijala. Ponovo se držala poput Kraljice, pogled joj se lagano kretao preko ratnika iza njenog izdajničog lorda, a moć njenog prisustva bila je takva da su čak i Figlsi zastali u potpunoj tišini. ‘Zašto sledite ovog... podmuklog vilenjaka?’ upitala je Kraljica vilenjake. ‘Ja sam vaša prava Kraljica, i ja kažem da ne morate ovo da radite. Postoje... drugi načini.’ Zavrtela se u mestu, a njen baršunasti ogrtač umotao se oko vitkog tela. ‘Ja sam to naučila. A ova devojka’ – ona pokaza ka Tifani – ‘je moja prijateljica.’ Tifani nije mogla sprečiti ono što se zatim dogodilo. ‘Prijatelj?’ otpljunu Graško. ‘Nema prijatelja za vilenjake.’ Podigao je ruku i njegova sablja prosekla je kroz Najtšejd sa užasnim zviždukom. Vilenjačka Kraljica pade, sklupčavši se na zemlji kod Tifaninih nogu, gde se zgrčila za trenutak koji je izgledao kao ceo život, bezbroj lica i oblika se pojavljivalo i nestajalo, trepereći i nestajući na njoj pre nego što je konačno mirno legla, tužno sklupčana. Tifani se zateturala od šoka. Graško je ubio Kraljicu Vilenjaka! Još gore, on je ubio njenu prijateljicu. Graško se, likujući, okrenuo ka Tifani, a lice mu je bilo surovo i nemilosrdno. ‘Sada nemaš prijatelja!’ Odjednom je vazduh bio pun leda. ‘Ubio si jednog od svojih da bi došao do mene, ti prokleti vilenjače,’ reče Tifani, ledenim glasom dok je bes ključao u njoj. ‘Ona je želela da istraži nov način, zajedništvo ljudi i vilenjaka, a sada si je ti ubio.’ ‘Ti glupa devojčice!’ rugao se Graško. ‘Ti misliš da se možeš suprotstaviti meni? Kakva si ti budala! Mi vilenjaci dobro znamo za vešticu koja je nekada šetala ivicom ovog sveta... ali ti, ti si samo dete, ispunjeno ponosom zato što si jednom imala sreće protiv slabe Kraljice’ – prezirno je pogledao dole na hrpu koja je nekad bila Kraljica Vilenjaka – ‘a sada ću te videti mrtvu, poret tvoje prijateljice.’ Ispljunuo je poslednju reč, a njegov glamur vijugao je ka njoj, ušunjavajući se u njenu glavu, u njene misli. Tifani je ustuknula, iznenada se setila glasa Nane Og koji joj je govorio: Baka Vedervaks mi je rekla da si ti ona koja treba da se bavi budućnošću. A biti mlad znači da imaš mnogo budućnosti. Pa, čini se da je Baka Vedervaks možda pogrešila. Ona nije imala mnogo budućnosti koja dolazi. Podbacila je u svemu. Pokušala je da bude veštica u dva vilajeta. I sve izneverila... Išla je da vidi Kralja Vilenjaka. On je odbio... Napravila je prijatelja od Najtšejd. Sada je Vilenjačka Kraljica bila mrtva... Suočila se sa moćnim vilenjačkim lordom koji je može ubiti... Zaslužila je da umre... Bila je sama... Onda joj je došlo. Ona nije zaslužila da umre. I ona nije bila sama. Nikada ne bi bila. Ne dok je njena zemlja pod njenim čizmama. Njena zemlja. Zemlja Ečingovih.

Ona je bila Tifani Ečing. Ne Baka Vedervaks, nego svoja vlastita veštica. Veštica koja je tačno znala ko je i kako je želela da radi. Njen način. I ona nije podbacila, jer je tek počela... Uspravila se. Ledena. Gnevna. ‘Ti si me nazvao seljančicom,’ rekla je, ‘i ja ću se pobrinuti da te ovo selo vidi mrtvog.’ Sada joj je zemlja govorila, ispunjavala je, odbacujući glamur vilenjačkog lorda u stranu kao da to nije ništa, a vazduh je prasnuo kao munja. Da, pomislila je. Grom i Munja. Dva psa koja su davno otišla, sahranjena u brdima zajedno sa Bakom Ečing, ali njihova snaga je bila uz nju. Stajala je čvrsto, sa nogama na pašnjaku, i šum drevnog okeana ispod proticao je kroz njena stopala. Zemlja. Voda. Ona je podigla ruke. ‘Grome i Munjo, zapovedam vam.’ Vatra i Vazduh. Dok je prizivala moć dva ovčarska psa, u vazduhu se pojavilo sevanje munja i grmljavina gromova. Pastirska kruna je sijala zlatno na njenim grudima – u srcu svega, duša i središte njenog bića – zlatna svetlost izdizala se sa vrha da bi je okružila, štitila je, dodavala svoju energiju njenoj. I nebo se prolomilo. Nikada nije bilo takve oluje. Bila je puna osvete i vilenjaci su bežali, ili pre pokušavali da beže jer su im Figlsi bili na putu, a Figlsi nisu imali ljubavi za vilenjake. U pokolju i galami, Tifani se činilo da ona više nema ništa sa tim. Ona je bila samo provodnik za gnev Krede. Zemlja ispod njenih stopa je drhtala, tresla se kao ranjena životinja na povodcu, žudeći da bude slobodna. A pastirska kruna je sijala kao živa stvar ispred nje. Pastirska kruna, ne kraljevska. Kruna za nekoga ko zna odakle dolazi. Kruna za usamljeno svetlo koje krstari kroz noć, tražeći usamljeno izgubljeno jagnje. Kruna za pastira koji je bio tu da otera grabljivce. Kruna za pastira koji ume da radi sa najboljim psima ovčarima koje neki pastir može imati. Pastirska kruna. I opet je čula glas: Tifani Ečing je prva među pastirima, zato što stavlja druge ispred sebe... Kralj pastira. Ne... kraljica. Osećala je potrebu da se izvini kruni, izvini što dozvoljava tim vilenjacima da prođu i ugroze njenu zemlju, tako da je prošaptala, ‘Ja sam Tifani Ečing i moje kosti su u Kredi. Neka Kreda bude očišćena!’ I svet se promenio. U gradu Ank-Morporku, Heks je ispljunuo proračun za Pondera Stibonsa – i on je video da je odgovor podvučen... Molitveni točak se zavrteo u manastiru Oi Dong, i monasi se nakloniše sa poštovanjem.... Tada je mali dečak uzeo majku za ruku dok su putovali, ‘Mama, veliki nevaljalci su svi otišli...’ Imao je drveni voz u drugoj ruci, i mali ranac za alate preko jednog ramena. Možda će biti inženjer u ovom novom svetu kada poraste, pomisli njegova majka. A u Zemlji Vilenjaka, iznenada se začuo pucanj kao da se veza koja je povezivala dva sveta odjednom prekinula...

Bitka je još uvek trajala – bilo je teško zaustaviti Figlse kada jednom krenu – i Tifani je šetala kroz nju kao u snu. Vilenjaci su pokušavali da se sklone, ali se činilo da ih je zemlja prikovala dole i ona prošapta, ‘Pozivam Kredu, isporuči mi Kralja Vilenjaka!’ Teški ples zemlje sada je imao drugačiji tempo. Podigla se prašina, i odjednom se pojavio Kralj Vilenjaka – smrad, kao i njegova duga kosa i rogovi, bili su nepogrešivi. Oh, taj smrad! On je imao vlastiti život. Ali na neki način, pomisli Tifani, bio je to muški smrad života. Ogromno telo nadvilo se nad njom. ‘Šta sada, Gazdarice Tifani. Ne mogu reći, “Drago mi je što smo se ponovo sreli,”’ reče Kralj. ‘Ali, moram priznati da sam... iznenađen. Iznenadili ste me ranije,’ promrmljao je, ‘sa poklonom koji ste mi ostavili. Sa... šupom. Šta vi ljudi radite sa tim mestom koje zovete šupa?’ Zvučao je zaintrigirano. ‘To je mesto za... interesovanja. Gde može započeti budućnost,’ reče Tifani. ‘I mesto gde se oni koji su živeli mnogo godina mogu prisećati.’ ‘Ja imam mnogo sećanja,’ rekao je Kralj. ‘Ali nisam znao da vi imate moć da mi ponudite nove zabave, da me privučete novim uživanjima. Samo nekolicina njih na ovom svetu ili drugima je u stanju da to uradi.’ A sada, pomisli Tifani, Kralj Vilenjaka je video da je više od mlade devojke. Na ovom susretu imala je poštovanje. Ali i on zaslužuje poštovanje, takođe, tako da se naklonila prema njemu, samo malo. ‘Mogu li se izvinuti zbog usijanih glava u mom kraljevstvu,’ produžio je lenjo, glas mu je bio mek i prijatan. ‘Nalazim da su velika neprijatnost. Sasvim moguće kao i vi.’ Pogledao je u drhtećeg Graška, a onda u telo ledi Najtšejd. ‘Ti, vilenjače, ti si ubio moju Kraljicu, moju ledi Najtšejd, samo zbog pakosti,’ zarežao je. Vilenjački Kralj se uspravio, tresnuo Graška rukom i ubio ga, ostavljajući leš da leži, a njegovo bezbrižno i opušteno korišćenje nasilja šokiralo je Tifani uprkos svemu što je znala o vilenjacima. ‘Žao mi je što sam morao to da uradim,’ rekao je, ‘ali oni ne razumeju ništa drugo. Univerzum se okreće, avaj; okreće se i mi se moramo prilagoditi promenama ili otići. Dobar je ovo svet što ga ovde imate, gazdarice,’ rekao je Kralj. Slegnuo je ramenima. ‘Šteta zbog gvožđa. Ali, pošto se univerzum okreće, Gazdarice Tifani, možda ćemo se sresti opet, u drugačijim i mnogo srećnijim okolnostima.’ ‘Da,’ reče Tifani, ‘možemo. Sada, odlazite sa moje zemlje.’ Njen glas je bio čvrst. U vazduhu se čuo probadajući zvuk pištaljke, uz prateće škrpanje dok je jutarnji voz napuštao stanicu u Tuširtsu. ‘Slušajte, vaše veličanstvo. To peva pet i dvadeset pet za Lenkr, i to je vaša budućnost, moj gospodaru. Doživotno u metalu ako ostanete.’ ‘Ti mehanizmi su zanimljivi. U mojoj šupi ima alata, i pitam se da li ti “vozovi” možda mogu biti načinjeni... bez čelika,’ reče Kralj, dodajući bezbrižno, ‘ja sam čovek od magije, tako da bi trebalo da mogu dobiti bilo šta što želim.’ ‘Ali, ne možete,’ reče Tifani. ‘Železnice nisu za vas.’ Činilo joj se, dok su odlazili, da je Kralj Vilenjaka izgledao zamišljeno. Kad su poslednji vilenjaci skliznuli kroz prolaz nazad u njihovu zemlju, okrenula se ka Robu Bilokou. ‘Robe, dozvoli nam da sahranimo Ledi Najtšejd ovde, gde je pala,’ rekla je tiho. ‘Obeležiću mesto gomilom kamenja. Mi ćemo zapamtiti ovaj dan. Mi ćemo je se sećati.’ Onda dodade tiho, gotovo za sebe: ‘Mi moramo da se sećamo.’

POGLAVLJE 19 Mir Dok se jutro pretakalo u dan, Figlsi su posedali da malo popiju, jedu i još popiju dok pričaju priče, od kojih su neke bile veće nego što su Figlsi sami. Rob Biloko pogleda u Tifani i reče, ‘Dakle, gazdarice, polje je opet naše! Dođi dole u humku. Džini će voleti da vidi tvoje ozareno lice.’ I Tifani je skliznula u humku, koja se činila većom nego kad ju je poslednji put videla. Velika dvorana bila je puna skakućućih figura i letećih kiltova dok su Figlsi plesali njihove okrete – Figlsi su voleli okretanje u bilo koje doba; udar čizmom o zemlju bio je kao izazov univerzumu. Onda, naravno, svaki Figl je želeo da svi drugi Figlsi znaju koliko su oni lično bili hrabri protiv vilenjaka. Svaki mlađi Figl je hteo da Tifani – njihova baba brda – kako je on bio hrabar. Dok su se skupljali oko nje, ona reče, ‘Kako se zovete, momci?’ Mali Kalum, pomalo mutav, reče, ‘Ja sam Kalum, gazdarice.’ ‘Drago mi je što sam te upoznala,’ reče Tifani. ‘Aj, gazdarice, a ovo je moj brat, Kalum.’ ‘Obojica?’ upitala je. ‘Nije li to nezgodno?’ ‘Oh ne, ja znam ko sam i on zna ko je, kao što znaju naša ostala braća Kalum.’ ‘I kako vam se svidela borba?’ ‘Oh, aj, izlupali smo ih prilično dobro. Veliki Čovek je zahtevan učitelj, znaš. Vodi računa o tome da možemo rukovati toljagom, kopljem i sekirom. I, naravno, nogama. A kada nas trojica uhvatimo nekog od tih gadova dole na zemlji, to je ono čemu služe naše čizme.’ Stari momci su marširali u koloni. Sada su imali novu pesmu, onu koja je počinjala: ‘Dal’ je, dal’ je, vojnički život za mene!’ I sa svakim stihom, i svakim korakom, bili su uspravniji i jači.

‘Dal’ je, dal’ je, vojnički život za mene! Za Kralja, za Kralja, za Kralja i Brigadu, Mi, mi, mi tučemo neprijatelje, I oni ne ustaju, ne ustaju, ne ustaju i gotovo!’ Oni koji su imali supruge ljubili su ih – nisu videle svoje muževe tako živahne godinama – a onda su krenuli u krčmu da ispričaju svojim prijateljima sve o tome. Radosno se odmarajući sa pintom u ruci, Kapetan Mirotvorac seo je na krajputaš ispred krčme i objavio, ‘Narode Lenkra. Mi, srećna nekolicina, mi veoma stara nekolicina, potukli smo užasne vilenjake. Kažu da starci zaboravljaju, ali mi nećemo. Ne zadugo. Mi smo mislili da smo stari – ali danas smo otkrili da smo još uvek mladi.’ A onda je bilo vreme za još jednu turu pića. I još jednu, sa svakim ko je želeo da stane za šank opkoljen starim momcima, dok stajanje više nije bilo moguće. I još uvek se čuo poklič: Nije li vreme za još jednu kriglu? Sledećeg dana, dok se mesec podizao najavljujući sate mraka, pojavio se Gofri na svojoj metli, ponovo lebdeći u vazduhu. Tifani viknu ka njemu, ‘Još uvek ne znam kako to radiš!’ ‘Nemam pojma, Tifani – zar ne može svako?’ odgovorio je. ‘Upitajmo, jer svi dolaze ovamo.’ I zaista, sada su ostale veštice pristizale, predvođene Nanom Og i Magrat. Bilo je vreme da još jednom pogledaju u budućnost – budućnost koja sada nije ispunjena vilenjacima. Ali sadašnjost, pa sadašnjost je bila ispunjena ćaskanjem i ogovaranjem veštica dok su priče o dve bitke razmenjivane. Rob Biloko je zapalio vatru kao svetionik i Tifani je posmatrala kako poslednje veštice kruže dok je bilo prostora, a onda počinju da sleću jedna za drugom. Ipak, nijedna nije ostavila štap da lebdi – činilo se da jedino Gofri može to da uradi sa svojom metlom. ‘Pitam se hoće li pokušati da se ušunja nazad,’ rekla je Nana Og posle nekog vremena. ‘Ne možeš verovati Starom Rutavom. Pokušao je da te šarmira, Tif, po onome što si rekla.’ ‘Znam, ali ja nisam šarmirana,’ reče Tifani. ‘Ne otkad je jedini vilenjak koji je pokušao da bude dobar vilenjak mrtav. Obeležili smo mesto gde smo je sahranili, Nano, znaš to. I ako pokušaju da se vrate nazad, mi ćemo biti spremni za njih. Možemo staviti gvožđe na kamenje ovde na Kredi, kao što ste vi posuli špen oko Plesača u Lenkru.’ Glas joj je očvrsnuo. ‘Sada je u mojoj duši gvožđe. I gvožđe će biti za njih ako se ikada usude da se vrate.’ ‘Pa,’ rekla je kraljica Magrat, ‘potukli smo ih toliko puta da verujem kako je mislio to što je rekao. Mislim da je malo verovatno da će se vratiti.’ ‘Onda ću piti za to da se ne vraćaju,’ rekla je Nana Og. ‘Dame, pošto smo se okupile,’ reče Tifani, ‘želim da razgovaram sa vama o Gofriju. Bio je veliko pojačanje za nas – i znam da ste sve videle kako je pretvorio stare momke iz Lenkra u borbenu silu. Mudar je, lukav i oprezan. On zna kako da sluša. A on ima neku vrstu magije.’ ‘To je istina,’ rekla je Nana. ‘Svi vole Gofrija. Nekako se čini da on razume svakoga. Verujte mi, čak i neke od starih devojaka bile su prilično srećne što se on bavio sa njihovim bolovima i još gorim od toga. On smiruje ljude. Svi to znate. On je smirenost za sebe, i smirenost ostaje čak i kada on ode. Nije da samo razveseljava ljude. Nakon što bi on otišao,

bili su nekako mnogo bolji – kao da je život i dalje vredan. Takvi ljudi, kao Gofri, pa, oni čine svet, recimo, boljim.’ ‘Potpuno se slažem sa tobom,’ reče Gospođa Uholaža. ‘Ti se slažeš sa mnom?’ reče Nana Og, gotovo zanemevši. ‘Da, draga moja, slažem se.’ A Tifani je pomislila, Napokon, imamo mir. ‘Hvala ti, Gofri,’ rekla je tiho. ‘Sada smo svi ovde,’ rekla je naglas, ‘i moram vam reći da ja ne mogu održavati Bakin vilajet. Ne mogu više spavati u Bakinom krevetu. Zato što ja nisam ona.’ Nana se iscerila. ‘Pitala sam se da li ćeš to uraditi, Tif. Uostalom, ti moraš biti svoja vlastita žena.’ ‘Moji koreni su u Kredi i Kreda je moja snaga,’ produžila je Tifani. ‘Moje kosti će biti deo ovih brda, baš kao što su to one moje Bake Ečing.’ Među vešticama se čulo mrmljanje. Do sada su sve čule za Baku Ečing. ‘Takođe, i ja imam neke veoma dobre čizme. Baš kao što ne mogu da spavam u krevetu Bake Vedervaks, ne mogu ni da obujem njene čizme.’ Nana se nasmejala. ‘Pokupiću ih kad sledeći put odem do kolibe, Tif. Poznajem Esmine čizme, a znam mladu vešticu kojoj će lepo odgovarati.’ ‘Kad pričamo o mladim vešticama,’ dodade Tifani, ‘Gospođica Krpelj mi je pronašla neke devojke sa potencijalom. Mogu li ih poslati gore u planine da počnu sa obukom? Trebaće mi pomoć na Kredi u budućnosti.’ Veštice su klimale glavom. Naravno. Jer to je i bio način kako se to radilo: mlade devojke – Nensi i Beki – provele bi vreme sa starijim vešticama i naučile osnove njihovog zanata. Tifani duboko udahnu. ‘Ono što ja predlažem je da Gofriju bude dozvoljeno da se stara o kolibi Bake Vedervaks i vilajetu za mene,’ rekla je, gledajući u Nanu Og dok je to govorila i dobila namigivanje zauzvrat. Pogledala je u Gospođu Uholažu i bila iznenađena kada je videla da klima glavom i rekla, ‘On je veoma drag i pristojan mladić, i mogle smo ga videti na poslu, a pošto sada živimo u vremenu železnice možda bismo trebale da menjamo svoje načine rada. Da, verujem da gospodin Gofri može voditi brigu o Bakinom – Tifaninom – vilajetu u Lenkru. On nije veštica, ali je sasvim sigurno mnogo više od običnog kućnog pomoćnika.’ Tifani je mogla videti kako um Gospođe Uholaže radi, i bila je sigurna da kada sledeći put bude videla vešticu ona će imati momka negde u okolini svog imanja. Tiho, Nana reče, ‘Kako ćeš ga nazvati, Tif? Umirivač? Možemo li to za sada ostaviti na tome?’ Ali i Magrat je želela da nešto kaže. ‘Verens je čuo šta je uradio za stare momke,’ rekla je. ‘On veruje da je zaslužio nagradu. A ja mislim da znam šta bi moglo odgovarati...’ I tako, par nedelja kasnije, Lord Svivel bio je veoma iznenađen što vidi svog trećeg sina kako se ponosno vozi njegovim dugim prilazom, uz glasnika pored sebe55 i zastavom sa kraljevskim grbom Lenkra koja leprša na povetarcu. Isti grb bio je na baršunskom prekrivaču na Mefistofelovim bokovima. 55 Šon Og, na jednoj od svojih kraljevskih dužnosti.

‘Mogu li najaviti Njegovo Kraljevsko Ambasadorstvo Gofrija Svivela,’ izdeklamovao je glasnik, odsviravši par nota na trubi koju je držao. Gofrijeva majka zaplakala je od oduševljenja, dok je njegov otac – čovek na koga umirivanje nikada nije delovalo – kuvao u sebi od besa kada je morao da se pokloni sinu koga je tretirao kao nulu. Ali, niko se ne raspravlja sa silom krune. Međutim, postojala je svrha ove posete. Nakon uobičajenih naklona, zahvaljivanja i opšteg savijanja kolena koji pripadaju svakom kraljevskom izaslaniku, Gofri se osmehnuo okupljenom društvu i reče, ‘Oče, imam uzbudljive vesti! Neki od nas na selu se možda osećaju zanemareno od strane ljudi u velikom gradu, ali dozvoli mi da te uverim kako to nije slučaj. Upravo je došlo, zapravo, do važnog pomaka u razvoju na polju... pilićarnika. Neki mladi ljudi u Ank-Morporku... mladi ljudi čiji roditelji imaju moć da ispune njihove želje’ – kucnuo je prstom po nosu da pokaže kako očekuje da njegov otac zna te važne roditelje – ‘osećam da više neće biti potrebno loviti lukavog starog gospodina Lijana kako bi se zaštitili naši pilići.’ Ozario se. ‘Osmislili su nove pilićarnike koji su potpuno neprobojni za lisice. A ti si, Oče, srećni, srećni zemljoposednik koji je izabran da isproba taj novi dizajn.’ Dok je otac nepovezano govorio, njegov brat Hju uzviknuo je ‘Uraaa!’ bez nekog posebnog razloga osim što je osećao da bi neko trebalo, Gofri pogleda unaokolo. Mogao je da vidi lice svoje majke. Obično je izgledala kao neko koga je svet toliko puta pregazio da je gotovo postao pozivnica da ga pregaziš, ali sada je stajala uspravno, podignute brade. ‘Harolde. Naš sin je izveo čuda, a za to ga kralj nagrađuje i smatra ga za svog prijatelja,’ rekla je ona ponosno. ‘Ne gledaj tako u mene, Harolde, jer danas ja govorim. I Kraljica Lenkra me je pozvala da dođem i posetim je,’ dodala je sa zadovoljstvom. Mefistofel je meknuo, a kad se Gofrijev otac okrenuo da ga šutne jarac je okrenuo pozadinu i naciljao svojim đavolskim papcima pravo u zadnjicu Lorda Svivela. Sve je propraćeno hrapavim prdežom koji je skoro – ali ne sasvim – prekrio buku čoveka koji je pao ravno na lice. ‘Veoma koristan napadački jarac,’ prošaptao je Gofri MekTavišu koji je stajao pored njega. Stari štalski momak pogleda unaokolo. ‘I jedini koga vaš otac ne sme ni taknuti,’ rekao je, namignuvši. ‘Ne sa tim otmenim kaputom na njegovim leđima.’ Onjušio je vazduh. ‘Svega mi, ipak, Mefistofel nije prijatan za nos – zaudara još gore nešto što pamtim.’ ‘Da,’ reče Gofri, ‘ali on može da se penje na drveće. I koristi toalet. Čak i broji. On je čudno stvorenje; on može pretvoriti sumoran dan u vedar. Pogledaj u njegove oči ponekad.’ I MekTaviš pogleda, a onda brzo skloni pogled u stranu.

EPILOG Šapat na Kredi Dva dana posle bitke, Tifani je povela jednog od farmskih konja gore u brda iznad farme. Bio je to savršen dan rane jeseni. Bilo je predivno azurno nebo, pisak mišara iznad glave i čist pogled ka udaljenim planinama Lenkra, sa vrhovima još uvek pokrivenim snegom, čak i u ovo doba godine. Na ovom delu padina uvek je bilo pregršt ovaca, bez obzira na vreme. U ovo doba godine tu je bilo mladih jaganjaca koji su lupali nogama i jurili unaokolo dok su ovce pasle u blizini. Tu je bila dobro poznata oznaka za one koji su znali. Posebno mesto za ovce, kao i za farmere. Mesto gde sada Baka Ečing leži ispod busenova. Samo su gvozdeni točkovi njene kolibe i stara trbušasta peć sa dimnjakom bili još uvek vidljivi, ali zemlja, zemlja je bila sveta: Tifani je dolazila ovamo svaki put kada bi osetila da će je svet samleti, i ovde, gde vetar nikada nije prestajao da duva, osećala je da se može izboriti sa bilo čime. Uz pomoć konja i jakog užeta Tifani je izvukla zarđale točkove iz treseta u koji su bili usađeni, brižljivo ih podmazala i spojila ih nazad. Rob Biloko je posmatrao neko vreme nakon što je odbila njegovu ponudu za pomoć, a onda otišao sa zbunjenim pogledom na licu, mrmljajući o geasu, i šta bi on hteo da im uradi. Sledećeg dana, Tifani je otišla da poseti starog gospodina Bloka, lokalnog stolara. On joj je jednom napravio kućicu za lutke kada je bila devojčica; sada je na umu imala veću kuću. On je bio zadovoljan što je vidi, ali se prilično zbunio kada je otkrio šta želi od njega. ‘Gospodine Blok, želela bih da me naučite da budem stolar. Hoću da sagradim sebi kolibu – pastirsku kolibu.’ Stolar je bio ljubazan čovek i ponudio se da pomogne. ‘Ti si veštica,’ rekao je. ‘Ja sam stolar. Mala koliba kao što je ta neće mi uzeti mnogo vremena. Tvoja Baka je bila veoma dobra prema našoj porodici, a ti si pomogla mojoj sestri Margaret. Bio bi srećan da uradim to za tebe.’

Ali Tifani je bila veoma odlučna. ‘To je lepo od vas,’ rekla je, ‘ali sav posao na toj kolibi moram uraditi ja. Ona će biti moja, od vrha do dna, i ja ću je odvući tamo gde uzleću ševe. I još uvek ću biti veštica kada bilo ko pozove. Ali, ja ću tu živeti.’ Na svome, pomislila je u sebi. Za sada, u svakom slučaju, jer ko zna šta budućnost može doneti... I ruka joj se uvukla u džep, gde je držala Prestonovo poslednje pismo. I tako je Tifani učila stolarski zanat svake večeri nakon što je njen dnevni posao završen. Trebalo je nekoliko nedelja da to završi, ali na kraju je tu bila nova pastirska koliba postavljena blizu groba Bake Ečing. Imala je tri stepenika ispred drvenih vrata, potkovicu i čuperak ovčije vune – znak pastira – već prikucan na svom mestu, i lučni krov iznad malog životnog prostora u kojem je napravila krevet, malu komodu, nekoliko stolica i prostor za umivaonik. Iz kreveta je mogla da gleda kroz mali prozor – jasno se videlo preko padina, skroz do horizonta. A mogla je videti i svitanje, i zalazak, i mesečev ples kroz sve njegove oblike – svakodnevna magija koja nije bila manje magična zbog toga. Natovarila je ponovo starog farmskog konja posteljinom iz svoje male sobe u farmskoj kući i nešto svojih stvari, rekla zbogom svojim roditeljima i uputila se uzbrdo po kasnom poslepodnevnom suncu. ‘Jesi li sigurna, džigit, da je to ono što zaista želiš?’ rekao je njen otac. ‘Da, jeste,’ odgovori Tifani. Njena majka je plakala i pružila joj novi jorgan i sveže ispečenu veknu hleba koja ide uz sir koji je Tifani napravila tog jutra. Na pola puta uzbrdo Tifani se okrenula da pogleda dole ka farmi i videla svoje roditelje da još uvek stoje držeći se za ruke. Mahnula je i produžila sa usponom bez ponovnog okretanja. To je bio dugačak dan. Dani su uvek bili dugački. Kasnije te večeri, kada je namestila svoj mali krevet u kolibi, izašla je napolje da prikupi malo drva za potpalu. Bela mačka, Ti, išla je odmah iza nje. Male staze na Kredi bile su Tifani dobro poznate. Šetala je njima još davno, sa Bakom Ečing. Kada je stigla do šume na vrhu uspona Tifani je pomislila da je videla nekoga da prolazi kroz mračnu senku ispod drveća. Ne samo jedna usamljena osoba. Činilo se da su dve figure, obe neobično poznate. Pored njih, pazeći na svaki gest, svaki mig, svaki zvižduk, kaskala su dva ovčarska psa. Baka Vedervaks, pomisli Tifani. Rame uz rame sa Bakom Ečing, Grom i Munja kod njihovih nogu. I tihe reči u njenoj glavi dođoše nepozvane: Ti si pastirska kruna, džigit. Ti si pastirska kruna. Jedna od figura je pogleda i kratko klimnula glavom, dok je druga zastala i pognula glavu. Tifani je uzvratila naklon, svečano, s poštovanjem. A onda su figure nestale. Na povratku nazad u kolibu, Tifani pogleda dole ka mački i, iznenada osetivši potrebu, obrati joj se. ‘Gde je Baka Vedervaks, Ti?’ Nastupila je pauza, i mačka ispusti dugačko mjau, koje se na kraju izgledalo kao ‘Mjau... vuda.’ Onda je počela da prede, baš kao svaka druga mačka, i trlja svoju malu tvrdu glavu o Tifaninu nogu.

Tifani pomisli na mali proplanak u šumi gde je ležala Baka Vedervaks. Sećala se. I znala je da je Ti u pravu. Baka Vedervaks je zaista bila ovde. I tamo. Ona je bila, zapravo, i uvek će biti, svuda. Duga reka posetilaca potekla je ka pastirskoj kolibi kada se pročulo da se Tifani za stalno vratila na Kredu. Joe Ečing došao je da prenese neke poruke – i novo pismo, od Prestona! – a i da donese Tifani neke stvari koje je njena majka odlučila da su joj potrebne. Razgledao je prijatnu malu kolibu sa odobravanjem. Tifani je učinila prostor veoma komfornim. Pogledao je ka knjigama na komodi i osmehnuo se. Tifani je ponela Bolesti ovaca Bake Ečing sa farme, ali i Cveće Krede i Knjiga bajki za dobru decu imale su svoje mesto pored male pastirske krune koju joj je on dao. Na unutrašnjoj strani vrata bio je drveni klin sa kojeg je visio njen špicasti šešir. ‘Pretpostavljam da ćeš naći neku primenu i za ovo,’ reče njen otac dok je vadio flašu Posebnog Ovčijeg Melema (napravljen prema receptu Bake Ečing) iz džepa i spustio ga na komodu. Tifani se nasmejala i ponadala da njen otac nije čuo uzvik ‘Prokleti!’ sa krova kolibe. On pogleda uvis ka prašini koja je padala dole na mestu gde je Veliki Jan seo na Ludog Vulija da bi ga ućutkao. ‘Nadam se da se nisu već pojavili žišci, Tif.’ Ona se ponovo nasmeja i zagrli ga na rastanku. Gospodin Blok je takođe bio rani posetilac. Dahtao je celim putem uz brdo i pronašao je kako sedi sa macom Ti u krilu i razvrstava stare dronjke. Tifani je nervozno posmatrala kako stari stolar pregleda kolibu okom stručnjaka. Kada je završio, pružila mu je šolju čaja i upitala ga šta misli. ‘Uradila si je dobro, curo. Veoma dobro. Nikad nisam video momka šegrta koji je naučio stolarski zanat tako brzo, a ti si devojka.’ ‘Ne devojka,’ reče Tifani. ‘Ja sam veštica.’ Pogledala je dole prema mačkici pored sebe i reče, ‘To je tačno, zar ne, Ti?’ Gospodin Blok na trenutak pogleda sumnjičavo u nju. ‘Dakle, koristili ste magiju da napravite kolibu, gospođice?’ ‘Nisam morala,’ rekla je Tifani. ‘Magija je već bila ovde.’ Kraj.