Dar kamena - Jim Crace

Dar Kamena Džim Krejs Preveo Nenad Dropulić

Naslov originala Jim Crace The Gift of the Stone

Rekao sam svojim momcima da pretraže hrpu pored okna i razvrstaju komade kremena. Duboko su se nadali da će pronaći oruđa, makar slomljene vrhove strela. No jedino što su otkrili bila je kost podlaktice deteta. Znakovi na lakatnom kraju žbice ukazivali su da je podlaktica bila uklonjena nekakvim hirurškim postupkom. Poslali smo kosti na testiranje Karteru, a zatim smo se uveče, u mraku svojih šatora, zabavljali izmišljajući razloge zbog kojih se ruka tu obrela, i pitajući se kakva je bila sudbina ostalih kostiju tog deteta. ser Hari Pen Batler Iskopavanja i začikavanja – Uspomene kopača (1927)

1 Desna ruka moga oca nije se završavala šakom, nego koštanom kvrgom u visini lakta. Zamislite obris do debla okresanog drveta. Takav je očev patrljak. Koža mu je zategnuta preko kosti, ugurana, namrštena u rupu u kojoj bi trebalo da bude zglob. Udubljeni ožiljak liči na ogrebotine kakve dečaci prave kremenom na ledu – mala nepravilna rupa, vlažnjikava od ogavnog gnoja. Ruka mu je retko bila suva, i gotovo stalno ga je bolela. S godinama (govorio je) kao da njegovo beskorisno i nezazvano seme nalazi puteve iz tela manje prijatne nego što bi on želeo. Vadio je taj gnoj, uvaljan i spužvast, iz uglova očiju kad se probudi. Gnoj mu se taložio na jeziku i razvlačio se u dugačka vlakna kad govori ili se smeje. U belim čirevima izbijao mu je na usnama, na bedrima, između nožnih prstiju. Sušio mu se i stvrdnjavao u nozdrvama. I stvarao je sluzave barice u naborima njegovog patrljka. Izmišljao je bajke da objasni svoju sakatost. Ruku mu je otkinuo pijani izgladneli putnik kome se umesto ruke prividelo pile. Ili mu je otpala na rođenju, kad su žene izgubile strpljenje nakon probdevene noći i prejako ga povukle. Ili mu je ruku iščupala životinja – niko ne zna koja. Jednim ugrizom. Ja – njegova kći i jedino dete – prihvatala sam najčešće ponavljane i najpodrobnije opisivane pojedinosti kao istinite. Bile su manje bajkovite od ostalih pripovesti, a njegovo Ispričaj nam pojedinosti, rekli bismo mi, njegovi slušaoci. Ispričaj nam ponovo kako ti je krv kuljala poput brdskog izvora niz ruku, u vreću, na ostrige, kako je okolina od zelenkastosmeđe postala crvena, kako su se listovi lepili za zgusnutu krv dok si padao sa stene. Ispričaj nam i o bogatom rastinju koje bi izniklo tu gosteći se tvojom krvlju. Kakve bi se gljive, jestive i otrovne, kakvi crvi, kakve muve bi se zapatile tamo da si prosto pao, da nisi ponovo ustao na noge?

Onaj što je sjahao, strelac, jedva dvostruko stariji od mog oca, doteturao se kroz paprat da uzme strelu i, ko zna, možda i da dokrajči tog dečačića. Moj otac je imao dovoljno pameti da shvati značenje palice kojom je strelac mahao, i dovoljno snage da utekne. Glas moga oca, veštog pripovedača, utihnuo bi dok nabraja sve što mu je ubrzalo bekstvo. Paprat im je pucketala pod nogama kao drva u plamenu; strelčeva ugažena paprat stizala je dečakovu. Žagor jahača i njihovih konja. Vetar: „Idi kući. Idi u selo. Svom domu. I svom kamenu.“ Očeva pluća, njegova krv, njegov lakat. Odluke za budućnost koje je doneo. Njegov jezik, suv i otekao od straha. U jednom trenutku strelac je stigao do stene s koje je otac pao, pa je morao da odabere hoće li nastaviti poteru, ili će stati i potražiti tu trsku s otrovnim kamenim vrhom. Svet je pun dečaka koje može da juri i ubija, ali strela je vredna. Ona može ponovo da izvede svoj težak vijugav let, još deset, još dvadeset puta. Dečake ne možeš jesti, ali strela može da zaustavi jelena, foku, kokošku. Strela može da se trampi za malo meda, recimo, ili za kožu. Niko ništa neće dati za mrtvog i mršavog dečaka. Zato je strelac prekinuo poteru i kleknuo u grmlje. Gde je njegova strela? Našao je ostrige. Obrisao je krv s njih o mahovinu i travu i strpao ih u vreću. A onda je počeo da obrađuje zelenilo svojom palicom, udarao je okolo u krugovima i tražio uglačanu crvenožutu dršku strele. Nije je našao. Nije ni mogao. Moj otac ju je držao u zdravoj ruci i trčao je s njom u selo. Ne znam koji inat, koji budalasti nagon ga je naterao da zastane i podigne je s tla. Ali, dok se sav krvav vraćao svom narodu, imao je nekakav osećaj pobede, osećaj da je dvostruko razbesneo došljaka s lukom. „Izgubio je trku, a izgubio je i strelu“, rekao je otac. „Mala nadoknada za krv i ostrige koje sam ja izgubio, i za njegov otrov u mojoj ruci.“ Njegovi susedi dodavali su vrh strele od ruke do ruke, mahali glavama i smejali se. Poznavali su taj kamen. Sivi peščar. Uzet je iz hrpe šljunka, škriljca i blatnog kamena, na nekoj obali, a obradio ga je neki neznalica. Evo zaravnjenja gde su kamen udarali. Evo pukotine u dnu strele. Evo mesta gde je kameni čekić udario kamen i poslao krhotine i prašinu u oči nekog, nema sumnje, mišićavog i užurbanog radnika, koji nije shvatio jednostavnu istinu da se kamenje ne lomi snagom čekića. Kamen je kao

oklop ostrige, kao orah. Trapavi snažni udarci će ga smrviti. Jedan blagi, dobro naciljani udarac u drveni klin, i on se otvara poput kapije. I kako je grubo to oruđe! I dete bi napravilo bolje. Nije ni čudo što su konjanici želeli trampu kad su im sve kamenje i strele ovako loši. Vratiće se oni, nema sumnje, s boljim ponudama nego što su pretnje. Ako se vrate, a moj otac preživi, od strelca će se zatražiti nekakva nadoknada. Neću vas zamarati sećanjima moga oca na groznicu i bol koji su usledili. Spasao je sebi život, pričalo se, jer se isekao ispod rane od strele. Sav otrov se razminuo. Ali, izgubio je mnogo snage, a rane su sporo zarastale. Zglob šake i lakat su mu otekli, a prsti se ukočili i počeli da drhte. Do podneva boja kože mu se izmenila, a kad pritisne podlakticu, bistra voda s mirisom vlažne zemlje izbijala je kroz posekotine na površinu. Uskoro se bol premestio u mišicu, a ispod lakta nije osećao ništa. Tada su mu rekli da mu se ruka mora odseći ili će umreti.

2 Moj otac je, nekoliko meseci pre nego što mu se strela zabola u ruku, dobio zadatak da pomogne u iskopavanju nove jame na brdu iza sela. Sve dečake i devojčice poslali su tamo. Njihov posao bio je da stoje s korpama u redu i izbacuju iskopanu zemlju – i neupotrebljivo kamenje, površinski kremen koji je mraz upropastio – u napuštene jame. Tragalo se za netaknutim pločama kremena u dubinama do kojih crvi nisu doprli. Od toga se naše selo izdržavalo. Ako je kamen dobar, onda će biti zarade. Kopači, majstori, žene u radionicama, koje se kreću putanjom u vidu petokrake zvezde između ognjišta, nakovnja, meha, kolevke i lonca, mogu za obrađeni kremen dobiti dobre cene od trgovaca na pijaci. Ovako to ide: dve vrste ljudi žive rame uz rame, kremenari i telali, seljani koji iskopavaju i obrađuju kremen i trgovci koji izvikuju i prodaju kremen spoljašnjem svetu. „Nikad nećeš pogoditi“, rekao je otac, „koja je vrsta bila ugojena i bogata, koja je izdavala naređenja, koja je određivala cene, koja (na otvaranju te nove jame) nije stajala i drhtala u redu držeći korpe pune zemlje.“ Deci kremenara rečeno je da počnu u svitanje. Svetlost zore ih je i probudila, a zatim i buka, dok su se svi sposobni ljudi iskašljavali i useknjivali, protezali udove i pozdravljali porodice i susede. Bio je to još jedan običan radni dan, ali za decu veoma uzbudljiv. Svakodnevni postupci su odbačeni. Selo i radionice ostaće prazni dok se nova jama ne iskopa i kakvoća novog kamena ne isproba. Na brdo se išlo puteljcima preko priobalnog stenja obraslog u paprat sve dok se ne stigne do krečne stene išarane kremenom. Tu su se puteljci račvali, a samo je jedan vodio napred, strmi prolaz čiji su početak čuvale dve stene. Mladi su, naravno, stigli prvi i, onako snažni, savladali uspon trkom. Stariji muškarci i žene, još pospani tog ranog radnog jutra, nisu baš goreli od želje da počnu. Polako su se probijali kroz paprat, tako da bi

jastrebu – budite zahvalni mom ocu za ovu sliku – njihovo napredovanje delovalo kao vodopad ljudi, kao desetak sporih potoka što se sastaju u nestrpljivoj, novoj kaskadi. Bogat pripovedački dar mog oca prikriva jednostavnu istinu koju nije potrebno ukrašavati jastrebovima – selo je bilo opsednuto radom, proizvodnjom, zanatom. Ljudi su zbog toga bili odlučni, bogati, snažni. Bili su takođe i umorni, i pomalo ljubomorni na spoljašnji svet iza brda, iza lavirinta rudničkih jama i slojeva neobrađenog kremena. „Tog jutra došljaci su bili u blizini“, rekao je moj otac. „Dok smo stizali na brdo, zadihani od uspona, videle su se daleke vatre, stubovi dima preplitali su se u vazduhu. Spremao se doručak. Čulo se kijanje privezanih konja. Osećao se miris mesa.“ Ovde bi možda trebalo da podignemo obrve. Pazite se očevog jezika. Uveo nas je u priču na brdu, i možemo očekivati pojedinosti rada koji se tamo obavljao, spaljivanje trave, štipavca i trnjaka, uklanjanje treseta, razbijanje peščanika, prevrtanje kamenja dok se stotina ljudi laća posla, jednoličnost napornog posla. Umesto toga, rekao je otac, on se iskrao. Niko nije primetio da ga nema. Krenuo je prema dimu. Ljudi posađeni oko vatre dozivali su ga. Dozvolili su mu da im nahrani konje visokom travom. Dali su mu hleba i zečetine. Tih desetak ljudi oko vatre smejalo se više nego ona stotina na brdu. Oponašali su ptičji poj duvajući u vlati trave. Nisu žurili da otpočnu posao za taj dan. Kasnije su ga posadili na konja i odjahali dalje od obale. Posetio je njihovo naselje kuća načinjenih od kože i drveta, i igrao se s vršnjacima čija je kosa bila duga, a strpljenje kratko. Nešto kasnije vratio se na brdo prateći znake koje je uočio tokom jutra, oboreno drvo, gnezdo gačaca, čistinu presečenu stazom išaranom rupicama, okruglu stenu. Seljani su zaneseno radili. Muškarci su nestajali do ramena u zemlju, odvaljivali su krečnjak pijucima od jelenskih rogova, a žene i deca tovarili su komade u korpe i istresali ih u stare jame. Niko nije ništa rekao o njegovom nestanku, niti ga je pozdravio kad se vratio. Koliko je njima bilo poznato, otišao je negde u žbunje da se olakša. Taj dan bio je dan za posao. Iako mi možemo u čudu dići obrve razmišljajući o činjenicama koje je otac izmislio za nas, on je postavio sledeći izazov: ko se od ove stotine radnika na brdu nije upustio u

pustolovinu? Pogled je prikovan na kamen koji valja podići do visine ramena i gurnuti na treset uz ivicu jame. Zatim na sledeći kamen. Pa na sledeći. I tako čitav dan. Tako se obavlja posao. Telo je zauzeto. Ali um je poput jastreba kog je moj otac prizvao da sačini sliku staza i vodopada. Um može da leti. Da je neko pljesnuo rukama u dubini jame i upitao „Gde ste sada?“, niko ne bi odgovorio: „Na brdu, na radu.“ Bili su negde drugde. Bili su kraljevi i heroji. Ponovo momci i devojke. Bili su na obali. Vodili su ljubav. Pobeđivali su u raspravama u kojima su sinoć poraženi. Dobro su jeli. Bili su bogati. Išli su u šumu, prema perjanicama dima koje dozivaju. Lovili su ostrige nožnim prstima.

3 Kremen iz nove jame bio je smeđ poput dima, prošaran sivim i žutim mrljama. Naraštaj mog oca uvežbao je da razvrstava kamenje. Boja nije bila važna. Seljani su prema težini i obliku umeli na prvi pogled da odrede kako će se kamen razdvojiti, koji komad će čvrsto leći na dršku sekire, koji će se rasprsnuti, koji je najzgodniji za praćku, šta čuvati kao najbolje, šta odmah baciti, gde se u ravninama i usecima kamena krije najoštrije sečivo. Sada ih je očekivalo odsecanje ruke, u selu je bio dečak na samrti koji užasno ječi od bola i otrova, pa su vrlo pažljivo tragali među neobrađenim komadima kremena. Bio im je potreban nož izuzetno fine oštrice, nož kojim se očev lakat, tetive i meso mogu preseći tako da rana lako zaraste. Svako ko je čerupao i sekao pile za ražanj zna kako je teško razdvojiti meso i kosti, čisto otkinuti batak ili krilo u zglobu. To se najbolje radi zubima, kad je meso pečeno. (Ako je među slušaocima bilo dece, moj otac nije mogao da odoli očiglednim ulepšavanjima priče; i to je bila njegova sudbina. Ispekli su njegovo sirovo, živo meso nad vatrom i odsekli mu otrovanu ruku s četrdeset ugriza. Još se vide tragovi zuba. Pokazao bi naborani patrljak – ne presporo, ne preblizu. I zaista, činilo bi se da u njegovim lažima ima logike – ta udubljenja, te gnojne pukotine i namrgođeni ožiljci mogli su biti tragovi rada zuba.) Ali, i ovde nam je draža jednostavnija priča, ona u kojoj otac leži u postelji, polusvestan, slab, probodenog i otečenog lakta, podlaktice i zgloba ulepljenih krvlju od jutrošnje crne rane koju je sam sebi naneo. Neko stoji uz njega i kvasi mu čelo i usne. Ništa se ne može učiniti dok se ne napravi nož. Kamen je odabran među plenom iz nove jame. Imao je oblik kopita, s grebenom sličnim tetivi što se pruža iz zgloba. Uz malo sreće, u tom kamenu skriva se odlično sečivo. Ali, alati ne ispadaju iz kremena kao semenke iz čaure. Za izradu dobrog alata neophodni su veština i strpljenje zanatlije. I malo sreće. A sreća je htela da u selu tada živi zanatlija čuven po

oštrini svojih sečiva. Bio je čuven i po tupom jeziku. Neću reći njegovo prezime pošto ga moj otac nikad nije tako zvao. Iza leđa ga je zvao List, kao i sva ostala deca iz sela. Razlog za to nije bio tajna. Taj čovek je na svojoj radnoj klupi stalno držao list. Umeo je da ponovi njegov oblik u kremenu, gotovo i njegovu površinu, njegove jesenje boje, njegovu patinu. Trudio se da ponovi i njegovu debljinu, njegovu tankoću. Ali, težinu lista? Hoće li se ikada toliko približiti izvoru? Listu je dodeljen zadatak da izradi nož za odsecanje ruke. Ovde smo sigurni da je sled događaja isključivo delo mog oca. On nije mogao da zna kako se List dao na posao i na kakve je nevolje nailazio – on, moj otac, sanjao je, umirao je u drugoj kući. Nije mogao ni muvu s lica da otera. Zato moram ovde ocu da oduzmem reč i neko vreme utrošim – što on nikad ne bi učinio – pričajući o umeću našeg sela s kremenom. Pred nama je, na radnoj klupi, pod dobrim svetlom dvorišta radionice, kameno kopito. Ovo je trenutak ogromnog strpljenja. List nije želeo prerano da počne s obradom kamena, bez obzira na dečakovo stanje. Prvo je morao da zamisli kakva je vrsta oštrice, koliko dugačka i teška, najpovoljnija za odsecanje ruke. Listove kolibe nalazile su se na vetrovitom strmom kraju sela, iznad obale i mora. Ali ne treba da ga zamišljamo kako šeta po obali i odsutnim pokretima kida morsku travu, čak ni kako zuri u more usredsređujući se na zadatak, čekajući nadahnuće. On nije voleo obalu, neuredno stenje, nestalne oblike obrasle travom. Kad bi mogao, on bi čitavu obalu doveo u ravnu liniju. Kakva je korist od mora? U čemu je njegova simetrija? Naše selo gleda na kopno. Mi nismo ribari. Riba nije dobra za jelo – mada u proleće rado skupljamo galebova jaja, rakove i školjke. More nikom nije donelo sreću, pa smo ga izbegavali. Život smo provodili na ovom jednom mestu, obrađujući kamen i tražeći skloništa od vetra. Tada je za seljane miran dan bio kad im se kosa jednostavno podiže s čela, umesto da ih čupa, šamara po licu. Zato bi trebalo da zamislimo Lista, u tom kratkom vremenu pre nego što je udario kremen, kako čuči zaklonjen zidom dvorišta radionice, prinosi ovlažene prste pukotinama da proveri ima li promaje, gura zgužvane komade mahovine između kamenova, uzaludno sklanja pramenje kose s čela (bio je gotovo ćelav), i zamišlja savršenu oštricu koju

će izraditi. Njegova najmlađa kći založila je vatru komadima naplavljenog drveta i paprati. Plamen se jedva micao. Listovi zidovi su gotovo sasvim odbijali vetar. Uzeo je kremen i okretao ga po rukama. Hoće li poslužiti onakvoj svrsi? List je želeo kamen ravne površine, predvidiv kamen. Besprekoran kamen. Želeo je kamen koji se neće rasprsnuti, nego će se razdvojiti u tački koju on odredi. Sve je izgledalo kako treba. Rekao je kćeri da se pomeri i spustio nedirnuti kremen u pepeo i plamen. Doneo je meh i uduvavao vrelinu u vatru. Sive i žute mrlje na kremenu su potamnele, i smeđa boja se ujednačila. Čučnuo je pored kćeri i posmatrao. Nije smeo da pusti kremen da pocrni. Mogao bi da pukne ili da se raspadne. Ali, želeo je vreo kamen, kamen koji se obrađuje lako, precizno i brzo, kamen koji će se razdvojiti od jednog jedinog lakog uzdržanog udarca najmekšim čekićem. Hladan kamen opire se nežnoj veštini oblikovanja udarima. Vreo kamen je najbolji. Listova kći donela je dve dugačke pločice iz njegove korpe za alat. Kad je njen otac seo na šamlicu s ravnim kamenim nakovnjem na kolenima, izvadila je mašicama kremen iz vatre. Spustila ga je na nakovanj i, raširivši noge radi boljeg oslonca, čvrsto držala kamen. „Sada su između mene i smrti“, pričao je otac uživajući u svojoj nevolji, „stajali samo pečeno kameno kopito i bezdlaki, drhtavi List.“

4 Listovi prvi udarci bili su jednostavni i vrlo sigurni. Morao je da oblikuje grubu ali urednu srž od iskopanog kamena tako da čvrsto leži na nakovnju. Jednim udarcem teškim kamenim čekićem zbacio je sivu koru s kremena. Drugim mu je izravnao osnovu. Treći udarac uklonio je zrnce krečnjaka koje je smetalo. Srž koja je preostala poslužila bi za bilo šta drugo, u svaku manje prefinjenu svrhu, kao samostalna alatka. Takvim kamenom mogao bi da ubije čoveka ili da krcka orahe. Nema tu zanata. Ali, kako načiniti nož? Gde započeti? Neobučene ruke prikupile bi svu snagu i raspalile čekićem o kremen. Uz malo sreće, slučajno bi ostali sićušni zubi pogodni za udice, ili za čišćenje koža. Ali samo jedan od dvadeset hiljada kamenova pod takvim udarcem dao bi, čistom srećom, dugačku, snažnu oštricu za nož. Zanatlije – oprezne, usredsređene, savijenih i suvih jezika – ne bi žurili. Trudili bi se da shvate kamen, da upoznaju njegova brda i doline. Ta tetiva na zglobu kopita – je li dugačka i jaka, bi li poslužila kao osnova za izradu noža za amputaciju? Može li se lako odvojiti iz srži? List je spustio naoštreno dleto od jelenskog roga na kremen, tačno na mesto gde se tetiva spajala s ostatkom, i udario ga drvenim maljem. Alatke su bile savršene, ali samo u rukama majstora kakav je List, one su čvrste i pouzdane. Ako je pravac udarca za dlaku suviše plitak, pukotina će izroniti prerano. Oštrica noža biće kraća od palca. A ako je udarac za dlaku predubok, pukotina će zaroniti tako da će se oštrica završiti nezgrapnom kukom, kandžom, kljunom, pramcem. Ko bi želeo time da seče otrovanu ruku? Sam List nije bio napet. Znao je šta radi. Izveo je to mnogo puta. Jedan udarac, i oštrica je odskočila, zavrtela se na trenutak i pala mu u krilo pokriveno keceljom. Ispod tačke udarca jasno se video brežuljak, nalik sićušnoj lukovici ili zrncu zimzelena. U podnožju brežuljka kremen se

prugasto širio, poput spore plime na ravnom pesku. Bila je to dobra, dugačka oštrica, još topla od vatre. List i njegova kći vratili su kremen u vatru. List je istezao prste i, napola oduševljen napola nestrpljiv, naduvavao obraze u ritmu rada meha. Odabrao je najbolje alatke iz svoje radionice da pomoću njih dovrši sečivo. Seo je, držeći na krilu drugačiji, lakši nakovanj, na koji će primiti vreli kremen. Ponovo je radio s dletom od roga, ali bez čekića. Laki pritisak sa strane uklonio je brežuljak, oraščić, lukovicu. Još malo pritiska proizvelo je gnezdašce od finih plitkih pahulja na nakovnju dok je oblikovao i smanjivao oštricu. Dosta je, reći ćete. Dečak čeka. Popodne je gotovo prošlo. Nema potrebe tako potanko opisivati strpljenje i stručnost s kojima je List dubio niz plitkih useka duž oštrice, i peščanikom turpijao pahuljaste uporedne ožiljke na kremenu da budu glatki poput leda, niti kako je majstor kamena pomirio svoju potragu za lepotom, simetrijom i korisnošću sa hitnošću svog zadatka. Da je bilo vremena, on bi odsekao komad jasena i načinio dršku za ovakav nož. Učvrstio bi oštricu u dršku brezovom smolom. Toj smoli je potrebno dva dana da se stvrdne. Doterivao bi kremen sve dok ne izgubi svaku sličnost s kamenom. Ovako, samo je utrljao mast u sečivo da istakne njegovu prirodnu boju, da oštrica počne da odbija svetlo, a zatim je pokupio nekoliko najoštrijih pahulja iz gnezdašceta na svom nakovnju, i odneo novu alatku seljanima koji su čekali na kapiji. Nije slušao njihovo laskanje. Sečivo je dobro, naravno. Obavio sam posao. No uzbuđivala ga je pomisao kakav bi taj novi nož bio da je imao vremena da ga dovrši. Bio bi alatka previše lepa da bi se koristila. Postao bi ukras.

5 Oni koji su nekad šutnuli mravinjak shvatiće kakav je metež nastao u selu. Usnule mrave, tako naviknute na jednoličnost i težak rad, neočekivani nered razaslao je na sve strane, uzburkao im duh, poslužio im kao izgovor da se smeju, viču i razmeću. Stazom između koliba i radionica, na kojoj je obično u ovaj popodnevni sat bilo samo dece i pilića, išla je gomila noseći nož kojim će se odseći dečakova ruka. Lica, obično bela od prašine i usredsređenosti na oblikovanje kremena, sada su se rumenela željna da učestvuju. Glasovi su bili bučni i neobuzdani. Vodili su se mali ratovi sudaranjem i saplitanjem. Kao da su se trezveni kremenari napili, kao da uopšte nisu marili za ono što ih je zapravo i okupilo, nego su, lakomisleni, želeli samo da učestvuju. Vladalo je raspoloženje iznenadnog slavlja, ne zbog toga što su ranjenika – mog oca – smatrali nemarnim, lenjim, poverenja nedostojnim dečakom koji je sam kriv za sve svoje nesreće, nego zato što su njihov krut radni dan poremetili konjanici, pravljenje noža, iščekivanje krvavog popodneva. Ko će obaviti operaciju? Dobrovoljaca nije bilo. Nijedan muškarac ni žena iz sela nisu se mogli pohvaliti takvim iskustvom. A nije bilo vremena da se dovede stručnjak iz spoljašnjeg sveta, neki mesar-biljoznanac ili sposobni lomitelj kostiju. Očeva verzija događaja vešto oblikuje simetriju između njegovog umirućeg tela na postelji – nepomičnog dečaka mršavog poput grančice, pocrnele krvi, blede kože, hladnog znojnog čela – i galame seljana suočenih sa zadatkom kome nisu dorasli. Brzo je imenovan ćelavi dobrovoljac; pošto je bio odsutan, nije mogao da odbije. Neka List odseče dečaku ruku, rekao je neko. On je načinio nož. On poznaje osobine sečiva. Osim toga, on je najbolji zanatlija među njima. U poređenju s pravljenjem listova od kremena, zadatak skraćivanja dečakove ruke biće za njega lak i jednostavan.

Masa je ponovo krenula, ovoga puta uzbrdo, uz vetar, prema obali okeana. Izađi, Liste, vikali su. Čeka te posao. Niko nije bio toliko lud da mu kaže kakav tačno. Ali List nije izašao iz radionice – sedeo je tamo, s novim nakovnjem na kolenima, čisteći ostrige – sve dok nije čuo priču. A onda je sasvim prestao da se miče. Nema on želju da postane rezbar, to je bilo sve što je rekao. Čeka ga ručak. Dao je svoj doprinos, napravio je nož. Dosta je od njega. Neka nađu drugu budalu da prepolovi dečaka. Najzad je, naravno, delimično zbog optužbi da je njegovo odbijanje proračunato, da je njegov nož tup i krnjav i da ne bi presekao ni pečurku, a kamoli ruku, List pristao da ostavi školjke i radionicu i krene nizbrdo, niz vetar, prema – kako je mislio – otrovanom iskrvarenom samrtniku. U međuvremenu je mom ocu, iz razloga neobjašnjivih i neprikladnih za njegovo stanje – odjednom bilo znatno bolje. Ruka ga je bolela, ali san mu je okrepio duh i ublažio groznicu. Seo je na postelju i pitao se ima li u kući štogod za jelo. Pitao se takođe i kakva je to galama na stazi iza zida. Polako mu se u glavi rađala misao da možda uopšte neće morati da ostane bez ruke. Njegovo oživljavanje nije dočekala opšta radost. List i njegovi drugovi nisu osetili olakšanje kad su videli bolesnika kako stoji na kapiji, s rukom koja mu mlitavo visi niz telo, ponovo s uobičajenom mešavinom lenjosti i drskosti na licu. Njegova živahnost stvorila im je nevolju. „Trebalo bi da leži u nesvesti“, rekao je List. „Ne mogu da isečem napola budnog dečaka. Mora biti u nesvesti.“ Malo piva uspavaće tako sitnog dečka. Ili – još bolje – šolja jakog pića od drveta ili žitne rakije. Ali, u ovom selu kralj i kraljica bili su rad i trgovina. Seoski život bio je duboko protkan i ojačan pravilima. Opojna pića bila su zabranjena. Ona prouzrokuju loš kremen. Vratili su oca u krevet i počeli da raspravljaju o teškoćama. Dečakova ruka je neizlečivo povređena. Ako brzo ne upotrebe Listov nož, dečaku će prvo rame, a zatim grudi podleći otrovu iz lakta. To može potrajati nekoliko sati ili nekoliko sedmica, ali na kraju će dečak umreti. Mogućnosti sečenja su ograničene. Ne mogu se odseći rame i grudi. Ali, sa sebi svojstvenom drskošću, dečak je svestan. Kako da to promene? Neki ljudi – među njima i List – smatrali su da selo neće naročito oslabiti ako dečak umre. Od njega nikad neće postati odličan radnik. Nije voleo kamen. Provodio je previše vremena besposlen na obali ili u šumi. Te misli, naravno, niko nije

izgovorio. Potka i osnova pravila zahtevale su da dečak bude spasen. I to odmah. Nije teško omamiti ovcu. Poznato je da udarac drvenim maljem u glavu smiri svaku životinju i pripremi je za mesarski nož. Tako je bilo i s mojim ocem. Smislili su da ga onesveste udarcem. Ovde priča govori o sedmogodišnjaku, već krvavom od ranjene ruke, koga su muškarci dva, tri, četiri puta stariji od njega udarili u glavu. Jedan neprecizan udarac u nos izazvao je novi potok krvi. Drugi udarac maljem u čelo (kome sada moramo dodati i očev užas i jecaje) u trenutku je otvorio ranu na tankom mesu lobanje. Poslednji očajnički udarac sečimice po vratu napravio je više štete počiniocu nego dečaku. Prizor je bio suviše grub i smešan da bi delovao svirepo. Ti ljudi, koji su mogli da udare kremen i otvore mu srž snagom i preciznošću sove koja lovi miševe i krtice, nisu uspevali da onesveste običnog dečačića. Ta veština bila im je strana. Ovde dolazim u iskušenje da ubacim sopstvenu verziju tih trenutaka iz prošlosti. Poznajem svog oca i njegove susede. Reč koja ih opisuje jeste krotkost. Nisu mogli tako bezdušno da udare dečaka. Zamišljam ih skamenjene, kako oklevaju na samu tu pomisao. Pesnica u zamahu nije mogla da se spusti. Podignuti čekić zadržavala je snaga običaja. Bilo je to uređeno, vredno selo. Tuče su za pevce. U tom trenutku (moj otac je uplašen ali nepovređen, Listov novi nož nije isproban, spušta se mrak) jutrošnji jahači vratili su se u selo. Ostavili su konje, po zahtevu, dečacima na brigu i došli pešice između koliba i radionica do pijačne livade. Bilo bi pogrešno smatrati da se zbog povređenog dečaka i mase koja se okupila zbog odsecanja ruke dnevni posao sela za taj dan završio. Ima nemirnih ljudi kojima je svaki izgovor dovoljno dobar da se okupe u gomilu. Ali ima i drugih, onih koji ne dozvoljavaju da im pažnja odluta. Svet može da se raspada, oni bi i dalje sedeli glave pognute nad radnom klupom ili tezgom. I tako su jahači na povratku zatekli živu pijacu; trgovaca je bilo nešto manje, a njihov gnev zbog ranjavanja seoskog dečaka brzo su smirile uobičajene učtivosti trgovine. Osim što je, naravno, grubo izrađen vrh strele koja je izazvala toliku gužvu bio vidno izložen među seoskim boljim proizvodima, tako da konjanici jasno shvate koje bi dugove trebalo

da plate. Ipak, ti ljudi se, videvši svoj vrh strele, nisu postideli nego razveselili. Pokazivali su strelu i kikotali se. Znači tu je, kao da su govorili. Badava smo proveli onoliko vremena lupajući po paprati. Nisu pokazivali zanimanje za dečaka koga su poslednji put videli kako beži. Ovi jahači zapravo nisu delovali pouzdano, ni na koji način predvidivo. Među njima se orio smeh, bilo je mnogo topline, a i razmetanja. Kosa im je bila duga, odeća ukrašena. Pogledi su im bili smeli i detinjasti. Delovali su opušteno – pa ipak neukrotivo, bučno i neobuzdano. Ta grupa ljudi privukla je čitavo selo. Seljani su bili opčinjeni, i trgovci bušilicama, dletima, tocilima, harpunima, kamenim štitnicima za ruke, srpovima, kremenom za paljenje vatre, kamenjem za praćke, iglama, ručnim sekirama, vrhovima za strele, noževima i udicama nakratko su se umirili. Žene su prestale da pletu korpe. Dečaci koji su pravili uzice trljajući vlakna lišća o butine tog dana su rano završili posao. Čovek koji je prodavao boje načinjene, kako je govorio, od puževa i mekušaca, kore drveta, buba, izmeta izvesnih ptica (a koje su, tvrdio je moj otac, munje u prahu) prestao je, prvi put, da izvikuje svoju robu. Posetioci izdaleka, koji su za trampu doneli debelu koku i med, bilje, ukrašene kosti i tablice, šolje i kutije od brezovog drveta, školjke, drvo, orahe, trnjine, kruške, grašak, jabuke, okrugle kolače, brašno, odeću, žabe i ribice iz potoka, zaboravili su zašto su došli. Hrpe glinenih posuda, jelenskih rogova, uglja, zamki za ribe od brezovih grana i korpi s pilićima ostavljene su bez nadzora. Svi su – osim onih koji koriste gužvu – došli da posmatraju zabavu. Znali smo da ćete se vratiti, rekli su jahačima. Čim ste videli kremen koji obrađujemo, znali smo da ćete želeti da razgovarate s nama, a ne da se borite. Dakle, šta nudite? Jahači su posedali među prostirke. Donesene su sveće i posude s mlaćenicom. Kožna vreća skinuta je s leđa privezanog konja i ispražnjena pred noge trgovaca. Jahači su doneli pet šupljih butnih kostiju odsečenih s mrtvih jelena. Sve su bile obojene u žuto, a zatim su u njih urezane krunice cvetova, zbijene, savršeno verne, pa je površina kostiju ličila na prepleteni led i lišaj. Bila je to šara koju su bube precizno iscrtale, kakva se može naći pod labavom korom drveća. Kremenari na pijaci nikad nisu videli lepše obrađene kosti. Prišli su da pređu palčevima duž žutih ukrasa. No, niko nije

bio lud da naglas izgovori cenu koju bi platili za takve ukrase. Samo su odmahivali glavama i govorili: „Šta će to nama? Šta da radimo s tim?“ Jedan jahač – star i ćelav kao List – uzeo je kosti iz trgovačkih ruku i poređao ih sve osim jedne pred sebe na prostirku. Uzeo je uski komad drveta, podigao kost visoko na svetlo sveća tako da je svi vide, i izvadio mrvicu stvrdnute masti iz šupljine. Pazio je da niko ne dohvati kost. Podigao je mast do nosa i omirisao je. Miris, rekao je. Seljani koji su mu stajali iza leđa nagnuli su se da vide treperavi krug zelene tečnosti i da osete miris perunike i medene tragove nekog novog, uzbudljivijeg mirisa. Srce im je brže zakucalo. Porumeneli su i zbunjeno se osmehnuli. Kost s mirisom jahači su dodali trgovcima, pa su stali da razgledaju njihove proizvode od kremena. Trgovci su namestili znalačke izraze lica dok su, jedan po jedan, podizali kost do nosa, a zatim je, pomalo drhtavo, predavali dalje. Voda im je potekla na usta. Pogledi su im se zamaglili. Najmanje jedan se postiđeno promeškoljio da sakrije naglu i neočekivanu erekciju. Mrva ovoga iza uha moje žene, malo između grudi, mislio je, trunka između nogu. Drugi je, odjednom zadihan, mirisom iz kosti podstaknut na hitnu trampu, uspevao da obuzda lupanje srca i nestrpljenje samo kijajući kao konj. Nešto je ovde prkosilo razumu. Kijanje i erekcija bili su odgovarajući odgovori. Odakle je ovaj miris, pitali su. Jahači slegnuše ramenima. Nisu sasvim sigurni. Nismo pitali, rekli su. Prosto smo iskoristili priliku i poslužili se. Tamo iza šume, na desetak dana hoda odavde, prolazio je karavan. Jahači su trampili nekoliko konja za kože. A onda su se, usred noći, naoružani samo noževima, prikrali usnulom karavanu i oslobodili konje. Nisu se stideli toga. Samo su uzeli svoje natrag, to nije krađa. Na jednom konju pronašli su kožnu vreću s izrezbarenim kostima privezanu za ćebe. Jedna kost je pukla i miris je iscurio konju na sapi. Govorili su ono što su svi mislili – da bi čak i konj s tako namirisanim sapima u čoveku probudio požudu. Osobine robe za trampu sada su glasno opisane. Ovo je miris najjače vrste. Ovo su bočice od neuporedivo lepih izrezbarenih kostiju, Ovo su vrhovi za strele i koplja, oruđa koja su, u poređenju s onima izrađenim drugde (pokazali su grubo izdeljani vrh strele i zacoktali), oštra, laka, hitra i lepa. Trgovci su predložili cenu – pet ukrašenih kostiju s mirisom u zamenu za dvadeset vrhova za strele, tri vrha za koplja i usku sekiru s dobrom jakom drškom. Posle nešto vremena i ustupaka, pogodba je sklopljena.

Rukovanje je potvrdilo dogovor. Jahači su stavili oruđa u kožnu vreću i predali trgovcima šuplje kosti jelena. Ponovo su se rukovali, i to bi bio kraj trampe da se jedan jahač, jedva dvaput stariji od mog oca, nije nagnuo napred da uzme ružan kamen koji je poslednji put video jutros kad mu je izleteo iz luka. Sada, kad je trampa obavljena, ograničenja i pravila trgovine stavljena su na stranu. Jedan od kremenara, još omamljen mirisom, iznenadio je sebe i sve ostale iznenadnim nepromišljenim činom. Šutnuo je vrh strele, a njen vlasnik je budalasto pao na prostirku. Jahači su bili smešno uskraćeni. Nisu sedeli na konjima. Jedan od njih pao je licem na zemlju. Prekoračili su granicu, ne samo nepristojnim pokušajem da ponovo uzmu vrh strele nego i štetom koju su jutros načinili. (Otvorenost ovih reči nije iznenadila svakoga.) Jedan dečak, rekli su seljani, leži nedaleko odavde, u bolovima i na samrti. Za to su krivi jahači. Trebalo bi da nateraju strelca na nekakvu nadoknadu. Mislite da lažemo, rekli su. Dođite, pokazaćemo vam šta nemarni lukonoša može da učini. Trgovci i kamenoresci su krenuli, vodeći između sebe vesele i nimalo uplašene jahače do mesta gde je ležao moj otac. Tu su se pridružili uznemirenim susedima koji su ranije napustili posao i stvorili prvu grupu, i zatražili da uđu u kolibu. Dečak je stajao, svestan; ranjena ruka bila mu je krvava, otečena i nepokretna. Strelac se osmehnuo.

6 Usledila je vrlo čudnovata nadoknada štete. Jahačima, poreklom iz podbrđa, naviknutim na piće, mirise, svađe, krađe konja, ratove, bilo je jednostavno da mom ocu iz svojih kožnih mešina daju dosta jakog pića, a zatim da ga precizno udare u bradu. Od tog mekog udarca, ni za dlaku preplitkog, ni za dlaku predubokog, ocu je glava poletela unazad. Zaneo se, pao. „Bio je to moj prvi susret“, pričao je otac, „s našim dobrim prijateljem Jakim Pićem.“ Odsekli su mu i ruku. Bili su naviknuti na odsecanje udova. Svoje srodnike su, kad umru, komadali i sahranjivali u ćupovima. To je iziskivalo manje truda nego kopanje grobova ili izgradnja podzemnih odaja. A nisu bili navikli da odsecaju samo mrtve udove. Jedan jahač pokazao je svoju šaku bez dva prsta i pola palca kao dokaz da umeju da podignu nož i na žive ljude. Često su se borili, nasumice, sa strancima, i zadobijali mnoge rane. Telo za njih nije bilo tajna. List je bio presrećan da preda zadatak nekom drugom i posmatra stručnjaka kako barata njegovim nožem. Prvo su očevu ruku iznad lakta stegnuli kožnom trakom. Bistri gnoj zemljane boje prsnuo je iz otečene nadlaktice. Nešto boje mu se nakratko vratilo u ruku, a onda mu je ispod lakta ruka poplavela kao unutrašnjost dagnje. Drugom kožnom trakom stegnuli su mu mišicu visoko, a na grudi su mu naslonili drvenu ploču da služi kao radna površina. Spustili su mu ruku na tu ploču i pričvrstili je konopcem. Polili su mu ruku pićem. Kožu su mu rasekli s onih nekoliko oštrih komadića kremena koje je List izvadio iz hrpice na svom nakovnju. Povučena je neravna crvena linija. Otac se trgnuo i u snu pomerio ruku. Oni koji su očekivali erupciju skerleta, vodoskok krvi, bili su razočarani. Kožne trake zadržale su očevu krv. Jahač s nožem postao je nestrpljiv. Snažnim i ravnomernim potezima lovca na jelene koji dere i soli lovinu, zasekao je meso Listovim novim kremenom. Najviše se opirao stisnuti splet arterija i nerava, ali tri dečačka mišića oko njih popustila su pod Listovim savršenim sečivom poput mokrog troskota. Gledaoci nikad

nisu videli takve boje. S tako oštrim nožem lako je bilo brzo razdvojiti u zglobu nadlakticu od dve dugačke kosti ispod lakta. Podlaktica je iskašljala malo bistre gorke tečnosti i otpala. Njena plavičasta boja je pobledela, i sada je odgovarala boji očevog lica. Pokopajte je, rekao je sekač. Odneli su očevu ruku. List je posegao da uzme nož. Zadržaću ga, rekao je sekač, pa smo za danas kvit. Nema potrebe, mislim, dalje ukrašavati ovo. Već je bio pao mrak. Jahači su – razmetljivi, šaleći se sa seljanima – morali da krenu. Dobili su oruđa. Platili su nadoknadu. Sve u svemu, bio je to živopisan dan. Moj otac je ležao na postelji bez svesti, pijan, izudaran, utonuo u snove. Krvarenje je brzo zaustavljeno dimom drveta. Na ranu će mu staviti crve muve peckavice da ubrzaju zaceljenje. Koža će se rastegnuti i ispucati, mrštiće se na svet. A iz rane će, kao iz probušenog čira, doveka kapati otrovni večiti gnoj, poput smole iz drveta, poput semena. Očeva priča o tome kako je izgubio ruku govori kako je selo nakratko poludelo. No, moramo zadržati u glavi sliku uobičajenog dana, radionica ispunjenih ritmom kosti, drveta i kamena, staza na kojima nema nikoga osim dece koja nose nove komade kremena, trgovačkog žagora na pijaci dok se žito, kože i ćupovi menjaju za sekire, koplja i noževe. Mravinjak vrvi od posla, odmerenog, veštog, dosadnog, bezbednog. Tome možemo dodati prekide – tešku strelu, vetar i grive konja, strepnju dečaka na samrti, miris i ukrašene kosti, ukus pića na sanjivim očevim usnama. Kakvi su ljudi bili te noći? Jesu li se bolje priče pripovedale dok se ravno vrelo kamenje pripremalo za pečenje mesa? Jesu li deca bila ćutljiva, napeta? Je li bilo više strasti u srcima i posteljama onih koji su posmatrali konjanike kako uzjahuju i jezde u noć? Moj otac je mislio da je bilo tako. Naslikao nam je sliku našeg doma i našeg sela koje su uplašili ovi nezvani gosti i njihovi darovi. Te noći začeta su mnoga deca. Podrivačke misli izgovarale su se na račun trgovaca, kremena, mukotrpnog rada, robovanja veštini. Možda su čak padali udarci i izbijale svađe okončavane zagrljajima. Čovek koji je šutnuo vrh strele bio je najgovorljiviji, pričao je i prepričavao šta je učinio, bogateći svaku pojedinost. Najbolja mu je bila ponoćna verzija. Ko kaže da je strelac pao na tlo, upitao je. Ja sam ga lično izvukao iz grupe i oborio.

A onda je, naravno, žeravica zgasnula. Selo je zaspalo. Probudilo se, kao i obično, u cik zore i polako, mučno, uzelo da obrađuje novi kremen; čekići, strugači, mehovi i dleta prikupljani su i upotrebljavani. To je bio uobičajen dan – osim, naravno, za dečačića koji je spavao i spavao, iz straha da se ne probudi u bol. Patrljak mu je bio ulepljen i krut od skorele krvi, a ružni snovi puni pretnji i kamenja.

7 „Slušaj me (reče moj otac). Ispričaću ti šta je bilo. Pripovedaću jednostavno. Neću lagati. Zato ne očekuj neku razbarušenu priču o osveti, nalik onima koje se noću šapatom prepričavaju, o dečaku koji je ubio vuka što je klao ovce, o ženi koja je udavila tajnu muževljevu prijateljicu, ili o zavađenim sinovima. Naravno, doći će i osveta. Zloba i moj patrljak su blizanci. Ali u trenutku kada sam – sedam godina star – gledao strelčev osmeh, u glavi mi nije bila osveta. Deca nisu takva. Mnogo su dobrodušnija. Je li to prava reč? Ili je tačnije reći ’naivnija’? Da čujemo, onda, da kažemo istinu: vrhunac mojih želja tada nije bio da ubijem strelca zbog štete koju mi je naneo, nego da postanem strelac, da jašem na vetru poput njega, da šaljem teške strele kud god poželim, da se otarasim kamena. Opisaću ti njegovo lice kako najbolje umem. Ličilo je na zubatu kožnu kesu. Oči mu se nisu videle. Škiljio je kao svi jahači. Bio je sasvim mlad, ali uštavljen kao kora drveta. Ponekad moje pamćenje stvara brčiće, ponekad ožiljak iznad usne. Nisam siguran. To je bilo davno, često sam od onda pričao ovu priču, i isto tako često je menjao. Ali jedno se nikad nije promenilo. Strelčevo lice, njegov osmeh, njegove oči, jasno su izražavali ono što su moji susedi najviše prezirali na mom licu. Pogledaj, vidi se sada, malo ublaženo, ali... ali snovi... ali nemir... ali očigledna drskost. Kao da mi je brat. Je li ovo onda moja priča? Pazite, reći ćeš, kleše i secka priču. Uobličava bajku od nje. Dva brata. Razdvojena po rođenju. Ponovo se sreću. U zavadi. Poštedeću vas toga. Sačuvaću tu verziju za decu i kasnu noć, a mi ćemo nastaviti s nečim manje uzbudljivim. Znači, imao sam sedam godina, gotovo sam umro, ali bio sam čvrst i tvrdoglav, i oporavljao sam se. Imao sam modricu na bradi i posekotinu na temenu. Izgubio sam dosta krvi. Moja podlaktica, moja ruka kojom sam jeo, tukao se, brisao dupe – ležala je zgnječena i vlažna ispod neke stene. Ili je bačena s vrha brda u vetar. Galebovima za hranu. Ili je – što je

najverovatnije – bila negde na brdu iza sela. U nekoj napuštenoj jami. Brdo je prepuno rupa. Tamo sam sahranjen. Ili makar jedan deo mene. Ko se o meni starao? U prvo vreme ujak, koji je jecajući dao plitka obećanja mojoj umirućoj majci kad sam bio mali. ’Pazi na malog’ rekla je. Ujak je održao reč. Podigao me je kao svoga. To znači da sam s njegovih šest sinova i kćeri i njegovom ženom delio njegove šamare. To znači da sam bio slabo hranjen i uopšte zanemarivan ako nije bilo nekog posla, nečega da se diže i nosi. Ali kad je čuo da sam ranjen, da je moja ruka nakratko postala slavna, pretvorio se u sliku i priliku odanosti. Bio je u grupi onih koji su se dobrovoljno javili da me ošamute. U čelo me je raspalio njegov čekić. No, sutradan mi je ruka bila odsečena, i postalo je jasno da ću preživeti. Odneo me je na nosilima u svoju kolibu – braća i sestre delili su teret – i usput iskoristio svaku priliku da se razmeće. Napravite mesta, napravite mesta, prolazi ujak Veliko srce. Odmorili smo se na pijaci – i tu smo otkrili da je svet ponovo kakav je bio. Jučerašnja uzbuđenja su prominula. Nije bilo jahača. Šuplje kosti s mirisom su nestale. Ne pitajte me kuda. Moj patrljak blago je zainteresovao prisutne, ali njihova radoznalost nije išla dalje. Šta se to njih tiče. Nema krasta koje bi mogli da čačkaju. Šta je bilo, bilo je, i brzo se zaboravljalo, osim ako nisu zaostali neki dugovi koje valja platiti. Ujak i njegova porodica živeli su skromno. On nije bio vešt s kremenom. Umeo je da izrađuje samo jednostavne čekiće, maljeve, sekire i alatke bez sečiva. Tu robu trgovci s pijace nisu naročito cenili. Dar od kog se List obogatio terao je ujaka da proklinje. Nije imao strpljenja. Bio je krupan poput medveda. Trebalo bi da ga vidite kako radi. Pomislili biste da su mu šake zapravo stopala. Jedan par radnih ruku, govorio je. Osam usta koje valja hraniti. S mojima bilo ih je devet. Nameravao je da se njegovo šestoro dece i ja, sin njegove sestre, što pre uključimo u posao. S osam pari radnih ruku – ženu nije računao – obogatiće se i ugojiti. Odmah je uočio, dok sam se oporavljao u njegovoj kolibi, da moj nedavni gubitak polovine para neće pomoći njegovim zamislima. Kakav ću ja to biti kremenar kad mi se korisnija ruka završava patrljkom? Devojčice mogu da nauče da obrađuju kamen, govorio je. Mogu to da rade dobro kao i dečaci. Ali ja? Šta ja mogu da radim. Mogu samo da smetam. Ne mogu više da odnosim i

donosim. Jedna ruka nije dovoljna za podizanje teškog kamenja. Ne mogu da radim na mehu; za dve ručke potrebne su dve ruke. Ne mogu da iskopavam kremen. Ne mogu da udaram dleto i cepam kamen, osim ako ne držim čekić u zubima. I tako sam rastao poput neke divlje biljke, otrcan, zanemarivan, beskoristan. Dok su moji pripitomljeni braća i sestre učili od ujaka kako da udaraju kamen, dok su otkrivali kako se cokće i zadirkuje tokom celodnevnog rada, ja sam učio kako da ljutim, peckam i nerviram. Bio sam svraka, a oni kokoši. Niko mi nije prišao i rekao: ’lzgubio si ruku, pa šta? Ostala ti je leva. Da vidimo kako radi. To se može. Dođi, sedi i drži kamen na nakovnju patrljkom’ Ili: ’Evo, jednoruki majstor ulazi u posao tako što promeni zanat. Postane pastir, kuvar ili kožar. Njegovi sirevi su najbolji. I njegove koze. Njegove cipele najbolje pristaju.’ Niko mi nije rekao da postoje hiljade poslova koji ne iziskuju obe ruke. Potrebna je jedna ruka i dve jake noge da se kofa odnese do potoka i vrati natrag bez prosipanja. To se može. Niko mi nije kazao da su četiri prsta i palac više nego dovoljni za gajenje pčela. Jednostavna istina glasi da niko nije imao ni vremena ni želje da mi nađe ulogu. Umeli su samo da obrađuju kremen. To im je davalo život. To je bio obred koji ih je održavao u pokretu, kojim su ispunjavali vreme, kojim su punili ostave, koji je u njima rađao ponos. Rad im je pružao udobnost. Navodio ih je da osećaju da postoje, da su važni čak, da se računaju. Bili su kremenari u srcu i u glavi. Slepo su obrađivali kremen. A galebovi ležu jaja preteških vrhova. A vetar duva s mora. Tako je svet načinjen i ne valja misliti o tome. Svet nije stvoren za dečake bez ruku. Obećao sam da neću lagati, ali oprostite mi na izletima i prečicama. Nema svrhe navoditi bezbrojne dane kada sam bežao od psovki mog ujaka i njegove dece, vukao se po selu i posmatrao tuđe živote. Dani provedeni u besposlici, kad sam imao osam, devet, deset godina, mogli bi da uspore priču. Zaspaćete, preturićete se na tlo ako budem o tome pričao. Iščašićete vilicu od zevanja ako budem nabrajao nehajne, beskrajne uvrede kojima se hranio moj dečački gnev. Uhodio sam selo kao štene lutalica, bez imena i ognjišta, neprimećen, prazan, neočešljan, i nisam voleo nikoga osim sebe samog.

Tako je prošlo sedam, osam godina. Prerastao sam strelčeve godine. Leto je izmicalo, i ponovo me vidite dole na obali kako vučem nožne prste po pesku. Bio sam dobro. Nisam patio od prehlada. Nos mi je bio čist, a usne meke. Vetar i more bili su krotki kao retko kada, morska trava gotovo suva, ptice su poput ovaca pasle po obali. Pod mojim stopalima nije bilo živih ostriga, samo prazne ljušture; brazde između njihovih petnaest rebara pozelenele su i pocrnele od morskog taloga. Mogu za vas da izmislim more, vetar i nebo koji mi bacaju u lice morsku travu i izbacuju vodu iz rupa; mogu da izmislim svetlost tako prigušenu i mutnu da su čak i morske gliste pomislile od dana da je noć, a od vetra da je plima, pa su prerano smotale svoja tela u pesak. Ali, zadržaću vreme mirno i bez vetra. Prizor ipak nije ništa manje čudnovat. Bacio sam praznu školjku u more, a tamo je, samouveren poput oblaka, prolazio brod. Šta biste učinili na mom mestu? Potrčali natrag u selo i rekli kremenarima? Šta? Da treba da se naoružaju i okupe na obali? Da ostave kamenje na vatri i izduvane mehove kod ognjišta, pohitaju iz radionica i pripreme se za trgovinu s pomorcima? Da prosto stoje obuzeti strahopoštovanjem, kao ja, i posmatraju s kopna neoprezno putovanje morem? Rekli bi mi: ’Gubi se. Imamo posla.’ Prozvali bi me malim lažovom. A ako bi neko i bio u iskušenju da krene stazom ka moru kako bi dokazao da lažem, ne bi stigao do obale na vreme. Uprkos nepomičnom vazduhu na obali, napeto platno jedara jasno mi je govorilo da na pučini ima vetra. Taj brod uskoro će mi nestati s vidika. Osim, naravno, ako ne krenem za njim. A zašto ne bih? Ja nemam kamenje. Jednostavno sam napunio pluća vazduhom i krenuo dole na obalu.“

8 „Kada gledate more s vrha stene, vidite svet okrenut naglavce. Galebovima se vide leđa. Gledate niz vetar. Plićaci su odozgo ravni i išarani, zeleni s lukovima belog tamo gde se voda pretvara u sluz. Moj brod izbacivao je lukove sopstvene sluzi dok je zaranjao i izranjao ispred vetra. I ja sam čučao i ustajao. Bili smo par. Ponekad bi brod utonuo i nestao, izgubljen u rovovima vode. Mnogo češće sam s vidika nestajao ja. Stazu na vrhu stene prosekli su vukovi i koze. Bila je potpuno nepredvidiva. Ponekad se, duboka do članaka, prostirala pravo kao sunčev zrak kroz guštake pimente. Jednom rukom sam posezao i brao. Doručkovao sam bobice. Ali zatim, kad su prevladali paprat, trnje i nisko pljosnato drveće s jelenskim rogovima posivelih lišaja na zaštićenoj kori, koze i vučji čopori su se razišli. Staze su im se razdvojile. Davao sam sve od sebe, ali sam i grešio. Zatekao sam se na kamenitim vrhovima odakle bi se moglo nastaviti samo uz pomoć krila. Našao sam dobru stazu prema dnu, do tihih zatona iz kojih izlaza nije bilo osim nazad. Pao sam sa stene. Posekao sam listove na nogama. Makar se nisam bio izgubio. Niko iz mog sela nije došao ovako daleko, ali povratak ne bi trebalo da bude suviše težak. Gazio sam naniže stazom. Svaka budala može da se okrene i stigne kući prateći stenje. U glavi sam već smislio priču koju ću ispričati te noći – kako sam pratio brod sve dok se nije okrenuo u vetar i pristao uz obalu. A šta posle? Videću. Bio sam siguran jedino u to da ću pozdraviti mornare na nekoj plaži ako nabasam na njih. Tu uverenost nisu uzdrmali ni sve jači vetar, ni siva boja neba slična šeširu otrovne gljive, ni luk sluzi kad se iznad mora izvio da pljune na plažu. Hitao sam napred. Hitao sam napred uprkos neravnoj stazi, uprkos sve većoj udaljenosti od jedra. Ljudi prave razne gluposti kad su sami. Ne znaju kada da stanu. Ne znaju kako da stanu. Sad razumete zašto ljudi koji žive po selima njuškaju šta im susedi kuvaju i prisluškuju njihove razgovore. Plaše se sebe samih i onoga što bi se moglo dogoditi kad bi povodac bio presečen i oni ostali sami.

Naravno, već ste pogodili. Upola odrasli dečak ne može da se utrkuje s lađom. Spustio sam se u dolinu po kojoj se potok širio među isprevrtanim obalskim stenama, a onda se penjao kroz grmove sleza, trnje, paprat, mahovinu, sve dok se more nije nanovo pojavilo. Brod je nestao. Čekao sam da vodeni rovovi izrone, izdignu se i izravnaju, čekao sam da se udaljeno jedro pojavi na vetru. Ali video sam samo crne morske laste kako lete, usamljene, prema svojim odmorištima, i glave foka dok su izlazile na kopno radi zaklona i odmora. Postoji mogućnost, mislio sam, da su i mornari kao foke, da će, kad se vetar pojača a nebo potamni, okrenuti glave ka kopnu i potražiti bezbednost obale. Možda negde napred postoji mesto na kome brodovi pristaju. Trebalo je i sam da se okrenem i potražim bezbednost – i ravnodušnost – kolibe svog ujaka. Načinio sam nekoliko koraka unazad, prema selu. Nije vredelo. Vetar me je, sada naoružan kišnim kremenom, tukao u lice. Okrenuo sam mu leđa. Krenuo sam napred. Potrčao sam. Okolina se izmenila. Nije više bilo stena i zatona. Niska pustara pružala se blago do mora, gde su babina svila i crni čuperci lišajeva živeli na stenama rame uz rame s morskim krpeljima i prilepcima. Grmovi preskočice cvetali su hranjeni kapljicama morske vode. Bilo je tu i trozube trave i krstušca. Ovde je u izobilju bilo svih trava i lekova koje viđamo na pijaci u snopovima, osušene i spremne za trampu. Bilo bi pametno da pokupim nešto na povratku kući i ponudim to kao dokaz da mogu da zarađujem svoj hleb. Najzad sam morao da priznam da neću sustići brod. Obala se pružala gotovo u nedogled. Broda nije bilo na vidiku. Nije bilo nikakvog jedra. Nabrao sam preskočicu radi njenih mesnatih purpurnih listova. Dobra je kao začin za gulaš i za bojenje vune. Nije lako brati biljke čije je korenje dovoljno čvrsto da izdrži nalete vetra kad imate samo jednu ruku, a sve je mokro. Ako potegnete prejako, okliznućete se i oštetiti ono što berete. Uskoro sam odustao. Vratiću se kući bez ičega, ali purpurnih prstiju. Kad sam potražio neki zaklon od kiše, primetio sam to silno stenje. Našao sam zgodno mesto ispod jednog kamena, još suvo i zaštićeno od vetra. Sedeo sam tamo, zurio u more, ne znajući šta da radim. A onda sam primetio boju kamena. Crvenu poput mrlje soka od crvene zove. Nisam to

ranije video. Crveni noževi i vrhovi strela izazvali bi zanimanje. Dovešću ovamo ujaka i njegovo šestoro dece. Odnećemo kamen kući. Odabrao sam komad veličine šake i stegao ga između stopala s oblijom stranom okrenutom uvis. Nisam mislio da napravim alatku. Samo sam hteo da isprobam kako se lomi. Udario sam ga drugim kamenom iste veličine i boje. Jednom. Oba kamena – i onaj u mojoj ruci i onaj koji sam držao nogama – razlomila su se i raspala. Izmrvili su se kao grudva gline. Činilo mi se kao da sam udario jedna o drugi dva ćupa za vodu. Ostale su samo krhotine, ne veće od nokta na palcu. Pokušao sam ponovo, s dva nova kamena. Još krhotina. Još hrpica kamenčića. Ne mogu da opišem kako sam se uznemireno i budalasto osećao dok sam sedeo tamo, udaljen od hrane i toplote zavodljivošću izgubljenog broda; jedina ruka bila mi je crvena od preskočice, a obala se crvenela od kamenja. Naišao sam na kamen kakav ne poznaje niko od mojih suseda. Na kamen tako mek da ga, kako ću uskoro saznati, i more može smrviti. Kamen tako mek da ne može ni lobanju da razbije. Šta ako je to neka bolest, nekakva zaraza? Šta ako se boleština proširi, ako propuzi duž obale i prodre u jame s kremenom? U glavi mi se stvorila slika; osmehnuo sam se i zadihao od mogućnosti. Listova najmlađa kći nosi zagrejani kamen, crveni kamen, kroz radionicu. Spušta ga na nakovanj koji njen otac drži na kolenima, širi noge radi boljeg oslonca i čvrsto drži kamen na mestu. List namešta zaoštreno dleto od jelenskog roga na kamen, ruke su mu mirne kao i pogled, i udara dleto drvenim maljem, siguran u svoju veštinu i zahvalan zbog prilike da radi na nečem novom.“

9 „To je možda bio samo san. Zaspao sam s glavom naslonjenom na ruku. Hodanje i vetar su me umorili. Kad sam se probudio, nisam video more, nisam mogao da razaznam boju kamena. Spustila se magla, bio je mrak i bili su mi važni samo udaljenost do našeg sela i strah da ne ostanem tu zarobljen preko noći. I vi biste se plašili, budite uvereni. Obala je prijatna danju, ali noću je suviše otvorena, i hladno je. Možda ima vukova. Ili nečeg još goreg. Pa ipak, nisam mogao da se vraćam preko stena. Pašću. Izbošću se na trnje. Udaviću se u kiši, mraku i lišću. Ustao sam i pogledao preko pustare ka kopnu. Udahnuo sam vlažan težak vazduh. ’Ko je to?’, pitao sam. A onda sam povikao: ’Ko je to?’ Odgovorio mi je pas. Njegov lavež za trenutak je zazvučao kao vučji. Stomak i creva su mi se pretvorili u kašu. Nikad se nisam toliko prestravio, čak ni kad je mladi strelac s licem poput kožne kese dolutao kroz paprat da uzme svoju strelu razmahujući štapom, onda kad sam izgubio ruku. Tada je bio dan, i bio sam blizu kuće. Sada sam stajao nepomičan kao kamen, disao na usta i smišljao šta da učinim ako me čopor nanjuši. Potrčaću u more. Da li će to pomoći? Umeju li vukovi da plivaju? Nisam znao. A ni vukova nije bilo. Začuo se još jedan lavež, piskav i ponizan. Bio je to usamljeni pas. A iza njegovog laveža, jedva vidljiv i nejasan, siv na sivom, dizao se stubić dima. Sada me vidite kako trčim preko pustare obrasle obalnom travom, kako teram zečeve u rupe, kako budim usnule ptice. U vazduhu se stvorila mrlja bezbednosti. Gde ima pasa i vatre, ima i ljudi u blizini. Neće naškoditi jednorukom čoveku, momčiću, dečaku. Ješću, spavaću, i u zoru ću otići kući. Poneću sa sobom kamen boje crvene zove.“

10 „Te noći je za jelo bilo samo valjušaka. Žena je izgnječila riblja jaja i dodala zeleno brašno. Napravila je valjuške od tog testa i skuvala ih u morskoj vodi na vlažnjikavom ognjištu smeštenom opasno blizu zida od trske. ’Pazi na lonac’, rekla je. ’Ne daj da napukne. I pozovi mi kad bude gotovo’ ’A kad je gotovo?’ ’Kad narastu i isplivaju’, odvratila je. Zahvatila je šolju vode i sagnula se da izađe iz kolibe. Gledao sam je kako pod mutnim svetlom što je podrhtavalo u daljini gazi preko trave sa psom, i udaljava se od kolibe. Na sebi je imala haljinu s pojasom. Uhvatila ju je za rub, podigla do grudi i čučnula. Ispod haljine bila je naga i mršava. Zadnjica i butine bili su joj izbrazdani i visili su kao prazne mešine za vodu. Malje među nogama bile su joj dugačke i crne. Pas je stajao ispred nje, uspravnog repa, i njuškao po tlu. Uhvatila ga je za njušku i gurnula ga natrag prema kolibi. Imala je dobar vid. Opazila je da je posmatram dok je vraćala zemlju zemlji i brisala se vodom i lišćem. ’Pazi na lonac’, doviknula je i raširila travu da se sakrije. Valjušci su još ležali na dnu kao kamenje. Okrenuo sam glavu od žene u travi i pogledao njen dom. Dete joj je spavalo na prostirci. Čuo sam kako hrče i šišti kroz začepljene nozdrve kao da ima bubu u plućima. Kuća od pletene trske nekad je bila jaka, ali voda, zima, sunce, vetar i mraz natapali su je i sušili, pa je trska ispucala i izlomila se. Blato kojim je kuća oblepljena ispucalo je i otpalo. Krov je vapio za novim gredama, a pod za svežim prostirkama. Grane paprati koje je utisnula u rupe da se zaštiti od promaje i pacova šuškale su i mrdale se od bubašvaba i žohara. Shvatio sam zašto je ognjište tako blizu zida. Ono malo dima što se zadržalo u kolibi plovilo je nisko, ulazilo mi u oči, u bebina pluća, u paprat, i teralo muve.

’Je li gotovo?’, upitala je. Stajala je pored vatre spuštene haljine, a pas joj je njuškao ruke. ’Nije još.’ ’Nema koristi od tebe.’ Protresla je zemljani lonac i valjušci su poput mehurova isplivali na površinu. Nagnula je lonac i izlivala vodu sve dok nisu ostali samo valjušci i malo soka. Uzela je malo suvih drva sa svežnja u uglu, pa smo jeli pod zlatnim plamenom bez mnogo dima. Pod jačim svetlom izgledala je dosta starije. Očne duplje krupne i oivičene crvenilom od premalo sna, usne ispucale i pune rana, kosa gruba, smotana u uvojke iza ušiju, grozdovi belih ranica po nosu. Video sam već njenu kožu, naježenu kao u morskog krastavca. Već sam rekao da je dobro videla. Oči su joj bile bistre, sive i prkosne. Pružila mi je tople valjuške. ’Dobri su’, rekla je, ali nije slatko jela. Žvakala je kao po dužnosti. Imala je i zašto. Ukus je bio snažan i ogavan. ’Mnogo smo bolje jeli’, rekla je, ’dok mi je muž bio s nama. Jeli smo šta poželimo. Rakove. I supu od algi. I caklenjaču. Tako je ukusna. Brao ju je za vreme oseke tamo u močvari.’ Jedva da je pomerila glavu. ’Ostaviš korenje da visi pre nego što ga skuvaš. A onda ga oguliš zubima. Pojedeš plod, a dršku baciš u vatru. Ona tamo cvrči i peni kao pljuvačka. Jeli smo sve vrste ribe. Hvatao je ribu onim korpama.’ Ponovo je gotovo neprimetno pokazala glavom zamke za ribe, izbušene i oveštale, okačene na tavanici. Njen glas probudio je bebu. Bila je devojčica. Dopuzala je majci na krilo, ali nije htela slane mrvice valjušaka koje joj je majka ponudila na prstu. Živela je nadajući se mleku, i gurala joj lice u grudi sve dok majka nije spustila haljinu do struka i pustila je da sisa. Dojke su joj jedva bile veće od bradavica. ’Nemam mleka’ rekla je i slegnula ramenima. Sigurno je znala da je gledam, ja, mladić koji nikada nije video nagu ženu, i to iz takve blizine. Vidim da se smešiš i razvedravaš kao da misliš da ću ti ispričati neku bajku o tome kako sam, recimo, spustio glavu i uzeo njenu drugu bradavicu u usta. Ili kako sam, bacivši valjušak, spustio zdravu ruku ženi na koleno. Ne. Zaboravila si u kom se ona stanju nalazila, zaboravila si rane i prljavštinu, njenu mršavost i siromaštvo. Ono što sam rekao o njenim očima – vrlo bistre, sive i prkosne – navelo te je da pomisliš na snošaj. I mene je.

Bila je propala lepotica. A meni je bilo hladno, bio sam mokar, daleko od kuće, i plašio sam se noći. Bila je opsednuta hranom. Nastavila je da govori dok joj je beba vukla suve dojke. ’Dok mi je muž bio ovde, jeli smo tako dobro. Jastoge, crne bakalare, školjke. Pečene jegulje. Pečene morske laste. Divlji karfiol. Jaja divljih guski. Jesi li to probao? Jesi li jeo dagnje pečene na vrelom kamenu?’ Pričala je kako su njeni muž i dva sina tražili plodove mora na obali, kako su po stenama nalazili gnezda, brali trsku i ubijali foke palicama. Jednom su pronašli kita, grbavog kita, na obali. Bilo je dovoljno mesa i kože da se nahrani i obuče stotinu ljudi. I masti za osvetljenje, kostiju za ogrev, rebara za podizanje koliba. Nosili su višak – kitovo meso, jaja, karfiol, ukusne obalske zečeve – na pijace u okolna sela, i vraćali se noseći meso, mleko, sir, pasulj i pivo. ’Pijačnih dana pravili smo gozbe’, rekla je. A onda su jednog dana otišli na pijacu u selo kremenara i više se nisu vratili. Pas se vratio, ali njen muž i sinovi nisu. Čekala ih je. Još ih je čekala. Ko zna šta im se dogodilo. Otišla je i sama u selo. ’Nikad nisam videla tako nešto’, rekla je. ’Takvo bogatstvo. Takve kuće. Ali, ljudi...’ Pljunula je. ’Nisu imali vremena za mene. Vratila sam se ovamo. Imam ovo dete, siroto malo. Dajem sve od sebe. Imam psa. Malo trgujem. Ali nikad nisam ulovila ribu. Niko me nije naučio kako se lovi riba. Nikad nisam ubila foku udarcem u glavu. Ne mogu da se pentram po stenama i tražim jaja. Zato se snalazim. Danas sam na obali našla mrtvu ribu, stomak joj je bio otečen od jaja. Ovi valjušci bili su prava gozba. A posle? Možda će se moja porodica ipak vratiti, pa ćemo opet dobro jesti pre nego što pomremo.’ Upitao sam je da li je videla brod. Odmahnula je glavom. Nije videla brod. Čitavog dana videla je samo mene kako izlazim iz grmlja s prestravljenim izrazom lica. Izgledao sam tako preplašeno i izmučeno od kiše da nije imala druge nego da mi ponudi pomoć. ’A to?’, upitala je. Pokazala je glavom moju sakatu ruku. ’Gde je ostatak?’ Gde su tvoji muž i sinovi, pomislio sam. Završili su isto. Ako sam ja izgubio ruku zbog desetak školjki, oni su lako mogli da izgube glave zbog kitovog mesa, karfiola i zečeva.

’Moja ruka?’ rekao sam. ’Izgubio sam je na rođenju. Znaš kakve su majke. Moja majka nije mogla da čeka, pa me je povukla. Otkinula mi je ruku. Ne sviđa ti se to? Onda ju je odgrizla životinja. Pola pas, pola galeb. Niko ne zna kako se zove. Jednim ugrizom.’ Zašto da govorim istinu kad su laži zabavnije, kad laži teraju ljude da tresu glavom i smeju se – i kašlju – i prevrću očima. Ljudi su kao kamen. Ako ih udariš kako treba, otvoriće se poput školjki.“

11 „Svi smo dobro spavali. Pas nam je ulivao sigurnost, a beba je bila suviše slaba i gladna za bilo šta drugo osim da sisa i drema. Jutro sam proveo u močvari pored mora. Nisam žurio kući – pod ’kućom’ (za sada) podrazumevam selo, a ne onu zadimljenu kolibu. A caklenjače je bilo u obilju; malo je uvenula, ali žena ju je volela, pa sam je darivao. Kad sam se vratio, u travi pored kolibe čekao je jedan jahač. Žena je razgovarala s njim držeći dete, a pas je bio pored njih. Dao joj je nešto što je prvo mirovalo, a onda zamlataralo krilima. Kokoš, okrenuta naglavce, vezanih nogu. Krenula je prema meni i mom naramku caklenjače koju sam joj nosio na poklon. ’Pomozi mi’, rekla je. Dala mi je kokoš i dete, i rekla mi da uhvatim psa za vrat. ’Neće dugo’, rekla je. Stajao sam i gledao je kako se vraća jahaču. Sjahao je, pa su otišli u visoku travu. Posmatrao sam kako hvata rub haljine, zadiže je i skida preko glave. Stajala je tamo, ponovo naga i mršava, a jahač ju je držao oko struka. Okrenula se i sjajnim očima gledala me kako je posmatram. ’Idi unutra’, doviknula je. ’Zar ne umeš da ubiješ kokoš?’ Nisam se pomerio. Legli su na zemlju. Ovog puta jahač je raširio travu da ih zakloni.“

12 „Shvataš? I ja navlačim zaklon od trave oko ove priče. Neću da se prikradem i ispričam ti šta sam video. Poštedeću sebe – i nju. Sada znaš, sada možeš biti sigurna da je ovo istina – nijedan pripovedač s makar malo pameti ne bi ovako razočarao svoje slušaoce. Pripovest će zujati i lebdeti poput mušice iznad jahača i njegove kurve. Gledaćemo njegovu zadnjicu, sličnu dvostrukim valjušcima, i njena kolena. Pratićemo njihov duet. Umesto toga, čućete moju usamljenu žalopojku. Osećao sam se – čuvajući dete, psa i kokoš – kao da me je izneverila. Izdala. Ubrzaću ovo najbolje što umem. Protekla noć bila je najspokojnija u mom životu. Najzad sam našao slušaoca. Večerali smo valjuške pored romantične vatre. Dremljiva beba na njenim grudima, očajnička sirotinja njene kolibe, pas, vetar i (više od svega) njene godine koje su je činile draganom-majkom-sestrom, pletenicom, napunili su mi glavu bezbrojnim nadama. Nije joj smetao moj patrljak. Nije joj bilo stalo do obrade kremena. Ni do kamena. Rekla mi je: ’Uradi ovo, uradi ono. Pazi da lonac ne pokipi. Evo, uzmi dete. Drži psa. Zar ne umeš da ubiješ kokoš? Možeš li da siđeš – uzmi ovu torbu – i nabereš malo korena caklenjače?’ Uvek sam, gledajući majstore kako oblikuju kamen, udišući njihov miris, posmatrajući njihove živote, očekivao uzvike ’gubi se’, ’nestani’, ’imamo posla.’ Zato je, vidiš, malecki valjušak, spremljen strpljivo i ponuđen s osmehom, načinio od mene slugu, učinio da izgubim srce. Zamišljao sam... prirodno, ko ne bi?... da bi s vremenom uzdrhtala zadnjica u travi mogla biti moja. I to ne u zamenu za kokoš. Ponovo moja skromna želja nije bila da ubijem konjanika, nego da postanem konjanik – ali onaj koji izbacuje drugačije strele. Kako da ne! Okrenuo sam se. Spustio sam bebu na prostirku. Privezao sam psa. Odvezao sam kokoši noge. Pustio sam je. Dete je zaplakalo; pas je prvo zacvileo, a onda zalajao. Kokoš je otišla. Kao i ja. Sišao sam na obalu i našao stenu pod kojom sam juče sedeo i razbijao kamenje. Čekao sam. Nije

došla. Gledao sam horizont tražeći brod. Nije se pojavio. Okrenuo sam lice u vetar i gotovo potrčao. Još nije bio sumrak kad sam stigao na stazu iznad našeg sela. Jesu li primetili da me nema? Perjanice dima izvijale su se s ognjišta radionica. Čulo se dahtanje mehova. Bockalo je kucanje kamena o kamen. Moj narod je uposlen. Činilo mi se da je čitav moj život proklet neuspehom i nesrećom.“

13 ’Gde si bio?’, povikao je moj ujak. U proleće te godine postao je trgovac. Sinovi i kćeri radili su u njegovoj radionici – dok mu je sakati nećak lunjao kud mu je volja – a on je sebi pronašao mesto u vrtlogu trgovine u srcu sela. Njegova oruđa, poređana na prostirci, bila su gruba, jeftina i brojna. Isto je tako grubo i oglašavao svoju robu. Glas mu je bio hrapav, pluća puna krede – kremenarska pluća, tako se to zvalo. Između kašlja i pljuvanja graktavo je dovikivao svakom seljaku koji nosi jaja za trampu. Ili devojkama s tkaninom. Ili svakom zanatliji natovarenom ćupovima ili korpama. Moj ujak je našao svoj životni poziv. Rođen je na zemlji da se razmeće i da viče. Postao je pijačni pevac. Zato ono ’gde si bio’, kojim me je dočekao na povratku, nije bilo pitanje koje traži odgovor, niti znak zabrinutosti. Bio je to deo predstave za trgovce i telale. Okupite se, govorila je ta rečenica. Zabavićemo se malo – a dok ste tu, možemo i da poslujemo. ’Vidite? On nema odgovor?’, govorio je ujak vukući me k sebi kako bi oni koji me gledaju mogli da vide i njegove sekire. ’Gde je bio? Nestao je tek tako. Bez reči. Bez pitanja. Proveo je noć – ko zna gde! Kod neke devojke, rekao bih!’ Svi su se nasmejali. ’Kod neke cure koju valja upozoriti. Možda po mraku nije opazila da je grli samo jednom rukom. Možda je koristio i nogu. Mazio ju je nožnim prstima. Dajem vam reč da ove alatke, ova najbolja kamena oruđa, nisu napravljena nogama...’ Upustio se u svoju dobro uvežbanu predstavu. Pokušao je uveče ponovo, radi mojih braće i sestara. ’Dakle, gde si bio?’, upitao je. I ja sam imao neizgovorenih pitanja u glavi. Da li se neko seća stranca s dva dečaka? Psa? Doneli su jaja, divlji karfiol i ukusne močvarne zečeve. Jednom su, pre godinu-dve, doneli i kitovo meso za trampu. Da li se neko seća tri leša na ivici sela? Da li se nešto pričalo o tome? Seća li se iko?

’Upoznao sam jednu ženu...’, započeo sam. ’Ah!’ Moji rođaci cerekali su se uz večeru. ’Kladim se da je prava lepotica... s četiri kopita i rogovima!’ ’Upoznao sam jednu ženu...’, ponovio sam. ’Reci nam njeno ime’, reče ujak, omekšan smehom koji je lako izmamio tog popodneva. ’Treba da upozorimo siroticu da si ono što si joj darovao po noći izveo samo jednom rukom. Morao si da digneš nogu i maziš je nožnim prstima.’ Ponavljanje mu se isplatilo. Donelo mu je pljesak. Ustao je i ostavio nas. Ali moji rođaci bili su opčinjeni. ’Ko je ta žena? Gde...? Hajde, govori.’ Ovaj poziv bio je prilika predobra da bi se propustila. Ispričaću im sve o staroj kolibi od trske na obali, o ženi, njenoj porodici i bebi, o vlazi, o siromaštvu, o hrani koju jede. Možda će – noću, ispred razigranih plamenova to nije delovalo verovatno – podeliti moju tugu zbog onoga što se dešava u svetu iza brda, u svetu u kom nema kamena. Ali prvo sam morao da im kažem za stenu, za obalu, za brod na pučini. ’Šta biste učinili’, upitao sam, ’da dođem k vama i kažem vam: ostavite alat, video sam brod.’ Rekli biste mi ’gubi se.’ Nazvali biste me ’malim lažovom’ Nasmejali su se. Prepoznali su istinu. ’A taj brod će ionako uskoro da se izgubi iz vida. Osim, naravno, ako ne krenem za njim. Zašto i ne bih? Nemam nikakva posla. Jednostavno sam napunio pluća vazduhom i sišao na obalu.’ Svi su prestali s jelom. Okrenuli su glave ka meni. Ti izrazi – ’napuniti pluća’ i ’sići na obalu’ – ulili su im nadu, mada nisu shvatali zašto. Te reči bile su nalik mirisu. Odisale su dramatikom. Obećavale su još. Odmah sam shvatio da im ne mogu reći istinu. Previše je obična i razočaravajuća. U njoj nema ljubavi, hrana je loša, a žena se – mršava i naga, grudi nalik na bubuljice – prodaje za piliće. Šta da kažem pa da sve to zvuči privlačno? Želeli su nešto vešto, sa srećnim krajem. Ja sam želeo njihov pljesak. Istina mi ga neće doneti. Suviše je krhka i turobna. Ne nudi izlaz. ’Kad gledate more s vrha stene, vidite svet okrenut naglavce’, započeo sam. Ustao sam i pružio obe ruke, dugačku i kratku, da im dočaram prizor.

Pokazao sam nadole. ’Galebovima se vide leđa. Gledate niz vetar. Plićaci su odozgo ravni i išarani, zeleni s lukovima belog tamo gde se voda pretvara u sluz. Moj brod je izbacivao lukove sopstvene sluzi dok je zaranjao i izranjao ispred vetra. I ja sam čučao i ustajao. Bili smo par.’ To je bio trenutak izdaje; izdao sam i ženu i istinu. Slušaj kako se izdaja rodila. Zamisli moje rođake kako sede, sjajnih masnih brada, usplamtelih očiju, puni iščekivanja, pokazujući svoje snove i strahove. ’Stigao sam brod’, rekao sam. ’Pristao je.’ Ispričao sam im sve o obali, o tome kako stene iščezavaju i tonu, pa su močvara i obala ukrštene kao dva prsta na ruci. Pričao sam im kako je belo brodsko jedro moralo da se bori protiv plime, kako sam čekao skriven u zatonu gde je kamenje crveno poput bobica crvene zove, i isto tako meko. Oduševili su se kad sam im rekao kako sam nameravao da im donesem malo crvenog kamena da vide, ali sam zaboravio. Doneću im za koji dan. Smejali su se glasno. Dopadali su im se – i plašili ih – smelost i izazov pripovedača.

14 Molili smo oca da nam ponovi priču koju je te noći ispripovedao rodbini. Šta je bilo kad je brod pristao uz obalu? Je li na njemu bilo ljudi? Kakav je teret lađa nosila? Tvrdio je da nije siguran, da su priče kao snovi, kao leptiri. Dolaze i odlaze. Dao je samo jednu predstavu. Njegovi rođaci možda je pamte. Ali on ne. Osim toga, od onda je ispričao stotinu verzija, i ni dve nisu bile iste. Čuli smo oca kako govori, i znali smo kako radi. Znali smo da pričajući oblikuje istinu, rasteže je, ukrašava. Kovao je istinu kao što su naši susedi obrađivali kamen, bio je majstor, bog. Znali smo da kad kaže „Pripovedam jednostavno, ne lažem“, samo odapinje još jednu strelu iz svog tobolca, strelu koja nas opčinjava. Zato smo morali da pazimo kad se poziva na zaboravnost i kaže: „Ko zna kakvu sam im priču smućkao te noći? Kome je stalo?“ Znao je, uverena sam. To je za njega bio trenutak preokreta, mada je, ponovo, njegova verzija bila glatkija od istine. Govorila je da je ta jedna priča, koju je kasno noću ispričao rođacima, ponovo prevrnula mravinjak. Zapanjio je svakoga; iznenadio je i samog sebe. Kao da je seoska luda neočekivano ustala i donela savršenu presudu, ili da je mutavac otpevao besprekornu pesmu. Bilo je pravo otkrovenje i čudo da je u selu, skriven, neodgajan svih tih godina, živeo bogalj koji čitavu kuću ume da utiša čarolijom svojih reči. Istina, takva kakva je... sada nagađam, pa vidite koliko cenim istinu... glasi da je moj otac dar za preterivanje i laganje imao oduvek, od rođenja. Ali niko nije video moć tog dara sve dok moj otac nije svoju manu preobrazio u zanat. Kao što nasilnik postaje vojnik, a tvrdica trgovac, tako i lažljivac postaje pesnik. Šta tu iznenađuje? Ali moj otac je mislio ovako: jedna dobra priča iz njegovih usta preobrazila ga je, preko noći, iz divlje beskorisne biljke u pripovedača. Njegovi rođaci proširili su vest. Mali lažov ima da ispriča dobru priču, govorili su. Jurio je brod i stigao ga! A na brodu – zamislite samo! – svi

mornari bili su žene. A tovar? Miris, u ćupovima oblikovanim kao ptice, a miris se izliva kroz njihove vratove. Onda su izašle na obalu, a onda, a onda... I tako se priča prenosila. Naravno, sutradan su kamenoresci i trgovci iz sela došli kod mog oca. Šta to čujemo? I otac je morao da stane i ispriča sve ispočetka. Nije umeo, kazao je, da izmisli upotrebljiviju osnovu za priču od broda na moru. Svaki put kad brod pristane, razvijao se novi i neočekivan zaplet, s broda su se iskrcavali novi likovi s neispričanim ljubavima i zavadama. Brod je bio gruba čvrsta srž s koje je moj otac po volji odsecao oštrice pripovestima ljubavi, laži. Hajde, rekli su. Šta je bilo s onim ženama? Otac se ubrzo izveštio u oblikovanju svojih priča prema sjajnim očima slušalaca. Grupe muškaraca s pijace, daleko od žena i dece, žudele su da čuju pripovesti koje očijukaju i zadirkuju, priče o snošaju i trgovini. Znate kakve su muške želje. Moj otac je umeo da ih ispuni. Za njih su se s njegovog broda iskrcale devojke kojima je u glavi samo jedno. Bile su sirene, a mirisom koji su donele za trgovinu omamljivale su sve muškarce. Otac se sakrio među stenjem i gledao kako trgovci i njihovi sinovi iz okolnih sela dolaze na obalu. Spustili su svoju robu među naplavine i morske krastavce, između slane travuljine i mora. Tražili su visoku cenu za tkaninu, ugalj i posude koje su doneli za trampu. Žene mornari nisu morale da govore. Kapnule su malo mirisa na zglobove ruku, na vratove, na dojke, i ponudile trgovcima da onjuše. Oni koji se nisu onesvestili i srušili kao pčele kad se prejedu cvetnog praha – oni najmlađi i najsnažniji – dobili su više od mirisa. Žene su ih povele u visoku travu iza obale... A onda? upitali su oca slušaoci. Šta je bilo posle? Naravno, nije im rekao. Moć pripovesti leži u nedorečenosti i prekidima. Poznajem njegov glas. Znam njegove trikove. Pada mi na pamet nešto što je otac često koristio: „Nećemo nikad znati“, umeo je da kaže. „Ali, možemo da pretpostavimo. Mladić i žena u travi. Šta mogu da rade osim da love bube po zemlji, uče jedno drugo pesmama, ili spavaju? Ne znam. Nisam se prišunjao dovoljno da vidim. Osim toga, raširili su travu da mi zapreče pogled.“

Slušaoci su mu pljeskali. Oduševljavao ih je. Njihove misli – tako naviknute na prizemno – letele su, plesale kao laste, kao leptiri, uz njegovu priču. Znali su tačno šta bi se dogodilo u travi kad bi bilo žena mornara naoružanih mirisima te vrste. Znali su, zamišljali su šta bi sami učinili... samo kad bi život bio kao pripovest, jednostavniji, slobodniji, neuređeniji. Otac je sačekao da laste i leptiri slete, a onda je podigao prst i upola utišao glas da im privuče pažnju. „Pazite se“, rekao je, „ako taj brod ikada pristane uz obalu blizu nas...“ Njegova priča nije se završila razmenom u travi. Imao je još štošta da ispripoveda. U njegovoj priči starci su ležali na obali onesvešćeni kao foke koje izbaci voda, a mladi i snažni bili su omamljeni i zadovoljeni u travi. Šta dalje? Cerek. Žene mornari – kikoćući se zbog svoje moći nad muškarcima – pokupile su ugalj, tkanine i posude donesene za trgovanje i natovarile ih na svoj brod. Zatim su se otisnule. Koliko ih je roba stajala? Šta će trgovci i njihovi sinovi pokazati kao plod svoga poduhvata? Ko je koga prevario? Otac nije morao da kaže. Opčinio je slušaoce tim pitanjem. To je bila priča skrojena za muškarce. Ali otac je iskoristio priliku da je ispriča i ženama. Njima se još više dopala. Smejale su se i hvatale za slabine na očevo prikazivanje mlitavih nemoćnih muškaraca na obali, i lukavih žena na moru. Zaklimale su glavama na njegove završne reči: „Postoji mesto između pupka i kolena na kom i najmudriji postaju budale.“ Za decu, kad se okupe oko mog oca da ih zabavlja, na brodu je bilo manje telesne zabave. Žene su sišle na obalu iz plovila čiji su jedro i trup bili kruti i beli od leda. Videle su mog oca kako se skriva među stenjem. Pozvale su ga pokretima. Prišao im je. Nije imao izbora. Bile su med, a on je bio pčela. Nemoj da se plašiš, rekle su mu. Zalutale smo. Pitao ih je kuda su krenule. Na sunce, rekle su. Plovimo na sunce. Ispeći ćete se, rekao je on. Ali one nisu pokazale nimalo straha od vreline. Mi se bojimo hladnoće, rekle su, bojimo se snega, leda i mraza. Već nam je hladno. Vrhovi prstiju su nam obamrli. I prsti na nogama. I uši. Ako stignemo do sunca, oslobodićemo se straha. Pokaži nam kuda da odjedrimo kako bismo stigle do sunca, a mi ćemo te obasuti nagradama koje nemaju imena, čarobnim nagradama, starim kao vreme.

A ako ne mogu, upitao ih je otac. Šta ako ne umem? Onda ćemo te pretvoriti u led, rekle su. Da pokaže njihovu paniku i moć, jedna žena mornar lako dodirnu puzavicu koja se spuštala s kamena u baricu. U trenu se pretvorila u led. Smrznuti rakovi popadali su i otklizali, krutih nogu po tvrdoj svetlucavoj površini bare. Isprepletene crvene sase pretvorile su se u njuške od leda. Njihove stotine zmija zadrhtale su poslednji put. „Šta sam mogao da učinim? Šta je trebalo da učinim?“, upitao je otac svoje slušaoce, oponašajući svaki drhtaj. „Bilo mi je suviše hladno od straha i onoga što sam video da bih im pomogao. Zna li neko? Koji je najkraći put do sunca?“ Deca nisu znala. Uvis, uvis, rekla su. U nebo. Ali otac je odmahnuo glavom jer brodovi ne lete. Moraju nastaviti morem. Onda su i deca odmahnula glavom. „Hajde“, rekao je otac. „Progovorite! Mornari su nestrpljivi. Moraju da stignu na sunce. Prsti su im ispruženi i spremni da me dodirnu i pretvore u led. Hajde. Hajde. Prehladiću se!“ Pozvao ih je rukom da mu priđu bliže. Prošaputao im je rešenje. „Sunce se spušta nad more“, rekao je. „Moje vreme ističe.“ A onda... naravno! Sunce... Spušta se... nad more... I uskoro će se sunce i more dodirnuti! Odgovor je tako jednostavan. Rekao je ženama mornarima da budu strpljive. Stanite na obalu, rekao je. Svake noći sunce mora na spavanje. Ono se odmara u moru. Ribe su njegovi snovi, a plima i oseka njegov dah. Videćete kako bledi. I pada. I spušta se na vodu. I tone. Onda okrenite jedro i krenite prema tački na kojoj je sunce potonulo. Naći ćete ogromnu jamu oko koje se voda puši. Bacite sidro. Čekajte. A kad sunce siđe sledeće noći, vaše putovanje je okončano. Vaš brod biće usidren tamo gde je nekad bila rupa koja isparava. Sunce će vam se spustiti na palubu. Dajem vam reč, nikada se više nećete smrzavati. Žene su gledale sunce kako se spušta, posmatrale su ga kako se brčka i kupa u moru i kako baca tkaninu preko neba. Zahvalile su se mom ocu na pomoći. Daćemo ti dar pretvaranja života u led, rekle su. A daćemo ti i ovo. Nasule su malo mirisa iz ćupa u školjku. Pomirisao je, ali koža njegovog nosa dotakla je luk tečnosti. Smrzao se. Rastopi ovo u ustima, rekle su, i poželi nešto. Učinio je tako. Zamislio je želju. Poželeo je da ima zdravu ruku, četiri prsta i palac. Ostvariće se, rekle su žene.

Deca su pogledala očev patrljak. Nisu videla nikakvu čaroliju. Moj otac gledao je svoj sakati lakat, pa decu, uporno, kao da očekuje da namršteni prevoji i ožiljci prsnu, da iz njih iznikne nova ruka. Kad se ništa nije dogodilo, slegnuo je ramenima. „Pogrešno sam shvatio“, rekao je. „Pogledajte.“ Pružio je zdravu ruku. „Vidite? Ja već imam zdravu ruku, četiri prsta i palac. Trebalo je da poželim dve!“ Deca su se nasmejala, ali nije ih prevario. Želela su dokaz da je očeva priča istinita. „Imam dokaz“, rekao je otac. „Imam dar leda. Neka neki dečak ili devojčica istupi i dodirne me po ruci. Hajde. Budite hrabri. Ako se neko zaledi, istopićemo ga na vatri.“ Pravio se da bira među decom. Ustuknula su. Vrištala su i kikotala se. Skrivala se. Nijedno dete nije htelo da dokaže da je očeva priča laž. Ne moramo da čujemo ostale očeve varijacije, naročite priče koje je izmislio da zadirkuje i zabavi svoju ujnu, susede, prijatelje, starce. Reči mu nikad nije nedostajalo. Imao je ime za sve – ili ga je izmišljao. Umeo bi da nathuče sovu, govorilo se. Tako je moj otac postao ne baš omiljen ili poštovan, ali koristan u selu, a neki seljani su mu se i divili. Mogli ste ga videti – ova ironija je prebogata – u samom svetilištu Listove radionice kako prepričava narodne priče dok majstor sedi za nakovnjem, a kći mu pumpa mehove. Viđan je takođe i na svim velikim svečanostima, slaveći pričom davanje imena detetu ili obeležavajući bajkom smrt i sahranu. Jedva da je bilo neke gozbe ili seoskog skupa na kom otac nije pripovedao svoje maštarije sedeći za počasnim stolom u dvorani. Zamislite takođe i korist od njegovog dara na pijaci. Njegov ujak nije oklevao da to iskoristi do krajnosti. Protivrečnost je u sledećem – mi volimo laži. Istina je dosadna i dremljiva. Ali laži su živopisne, nadahnute, žive. A laganje je umetnost. „Budimo surovi i slušajmo tog zanatliju, Lista“, rekao bi otac primoran da pravda uzvišeni položaj koji je zauzimao u očima nekih seljana, ili pljesak kojim su nagrađivane neke njegove maštovitije priče. „Zamislite da čitav dan provodite čučeći nad kamenom. Oči vas peku, leđa su vam kruta. Potrebna vam je šetnja, i put vas navede pored Listove radionice. Naslanjate se na njegov savršeni zid. ’Kako si danas?’, pitate ga. To vas ne zanima, želite samo da se razonodite, da čujete neki drugi zvuk osim udara kamena o kamen.“

Ali List – a to je vrhunac očeve tvrdnje – ume da odgovori samo na jedan način. Stresao bi mrvice kremena s brade i usana, zagladio preko temena preostale duge pramenove kose kojima skriva ćelavost, i prosto rekao istinu. Provodao bi slušaoca kroz svoj dan, koji je kći provela uz meh, a majstor nad kremenom. Kad slušalac ne bi digao ruke i rekao „Dosta“, on bi podrobno opisao svaku pahulju kremena koja mu je pala na nakovanj, prikazao bi im sve napore posla, svaka njegova reč bila bi udarac čekićem. „A sada zamislite“, rekao je otac, „da se umešao lažljivac. On uzima list koji stalno stoji na Listovoj klupi. List je suviše skroman, kaže lažljivac, suviše je povučen. Danas se majstorov san ostvario. Našao je kremen boje lista. Hrastov list u kamenu. Oblikovao je u njemu useke i izbočine lista. Vidite li dršku i žilice? Vidite li uvijenu grančicu? List je sve to napravio u kamenu. Učinio je kremen tako lakim i tankim da šuška kao list na zimskom vetru.“ „Treba li da verujete u ono što lažljivac priča?“, pita moj otac. „Vi niste budale, ali imali ste naporan dan, i ovo vas zasmejava. Samo List se ne smeje. A vi se zbog toga smejete još jače. Stupate u igru. Tražite od obojice majstora – od pripovedača i kamenoresca – da vam daju da pogledate list od kremena. Sam List ćuti. Šta može da kaže? Ulovljen je. Ove laži napravile su budalu od njega. Ali lažov je slobodan. Nikad nije sputan. Nije mu stalo. Kaže: ’Listov list ležao je na stolu, hladio se, ivice su mu treperile od daha onih koji priđu da ga pogledaju. List će postati najbogatiji, najveći kremenar u zemlji. A šta je onda bilo? Tako je, pogodili ste. Jedna ptica je sletela da uzme list za svoje gnezdo. Bio je tako lak, taj kremen, da ga je ptica probila kljunom. Delići su odlepršali na tlo kao hrastov pepeo iz vatre.’ Zamislite sada da je lažljivac pozvao sve okupljene da pogledaju pod, da se spuste na šake i kolena i pronađu krhotine kremenog lista. Svi bi se podsmevali ovoj slabašnoj obmani. ’Kremeni list, kako da ne!’ Ali može li se iko zakleti“, pita moj otac, „da nije na trenutak spustio pogled, da mu kapci nisu zatreperili, da mu kolena nisu zaklecala na mogućnost da su delići kremenog lista zaista na podu? Slavite lažljivce – oni čine da stvaran svet nestane, i dozivaju novi na njegovo mesto.“

„Tajna pripovedača“, kaže otac, „jeste da se nikad ne osmehuje. Prava linija usta i dva poštena oka – samo to je potrebno da se kamen pretvori u list.“ Niste videli njegovo lice dok priča priče. Iskreno je poput meseca.

15 U onome što mi je otac ispričao postojala je jedna činjenica. Žena u kolibi, njeno dete, njen pas – ništa od toga nije bilo izmišljeno. Oni nisu bili likovi iz bajke. Njihova priča suviše je sumorna. „Da sam želeo ženu, ne bih izmislio takvu“, rekao je otac. Nikome je nije spomenuo. Izbacio ju je iz glave. Ali nije mogao da je izbaci iz svoje mašte. Opsedala je svaku njegovu priču. I svaki put kad bi pogledao izvan sela – prema moru, prema pustarama – video je njene sive oči, njeno telo u travi, jahačeve ruke na njenom struku. Više ga ništa nije vezivalo. Očekivalo se da će, ako poželi, ponovo nestati u spoljašnjem svetu. Tamo je, kako se činilo, pronalazio svoje priče. Seljani su ga zamišljali kao lovca koji sledi pripovesti. Uskoro će se vratiti. Neki seljani – oni stariji koji nisu imali poverenja u lakomislenost, oni koji su, poput Lista, bili žrtve očevog jezika – radovali su se kad je otišao. Smetao im je. Njegovim veštinama nije se moglo trgovati na pijaci. I neka su ga se deca pomalo plašila. Gadili su im se ožiljci i useci na njegovom patrljku. Nisu verovala njegovim pričama koje su, kao kamen za praćku, bile oštre sa svih strana. I tako se, kad je stiglo proleće, moj otac jedne noći ušunjao u ujakovo dvorište i uzeo ponešto što bi moglo obradovati ženu i dete. Drvenu čigru jednog brata. Prostirku od kozje kože. Malo oraha, malo žita, dobar nož od kremena. Nekoliko sveća izlivenih u školjkama. Ćup. Sve je zamotao u kozju kožu i prebacio na leđa. Takvih noći ima samo u proleće. Vazduh je bio topliji od zemlje. Dok je gazio uobičajenom stazom između paprati, stopalima je dizao oblake mraza koji se u vazduhu pretvarao u paru. Obasjana lažnim svetlom meseca i zvezda, stopala su mu izgledala kao dva razigrana svetleća crva u izmaglici. More se povuklo. Vladala je prolećna oseka, i obala, obično prekrivena vodom, najzad je udisala vazduh i odmarala se na mesečini. Taj put je otac