Dar kamena - Jim Crace

mi je pritrčala kao da samo meni veruje. Rekla mi je ovo: „Košuta je otišla s nekim čovekom u podne. Još se nije vratila.“

27 „Šta sam mogao da učinim usred noći? Ne mnogo, osim da bdim i zamišljam verovatnu Košutinu sudbinu. Devojčica je bila premala, plašila se samo da ne ostane sama preko noći. Sada, kad sam došao, pružila se poleđuške i zaspala. Ja nisam ni pokušao da spavam. Sedeo sam uspravno, kao udovica na grobu. Ako se Košuta vrati, neću da me zatekne kako hrčem u njenoj postelji. Možda je, mislio sam, naišla na neko muško društvance koju ju je poželelo za noć. Dali su joj više oraha i jaja da spava s njima do zore. Trebalo bi da zapalim buktinju i krenem po selu vičući: ’Dižite se! Ko kucka Košutu? Koji muškarac tupi oštricu na njoj?’ Umesto toga, samo sam razmišljao o, kako mi se činilo, manje verovatnom razlogu za njeno odsustvo. Otišla je, kao ja, i – očajna od prezira prema sopstvenom životu – potrčala ka pustopoljini. Možda je prošla pored mene kad sam se vraćao. Ono što sam smatrao zecom koji panično beži od mene u grmlje bilo je možda zečica krupnije vrste. Da smo se sreli, oboje zadihani na stazi, među trnjinama i paprati, to bi, ako se ne bismo sudarili i survali na obalu, bio značajan susret. Zamislite kako nas je selo razdvajalo. Zamislite kako bi nas stene, vetar, more, caklenjača u mojoj ruci ponovo zbližili. Ta misao najzad mi je spustila san na oči. Košuta se te noći nije vratila. Pitao sam seljane na koje sam nailazio jesu li je videli. Nisu. Šaputao sam s ljudima za koje sam znao da su bili s njom. Odmahivali su glavama. Nisu imali vremena za razgovor. Ne, nikad nisu bili bliski prijatelji s Košutom, govorili su. Misle da mi se jezik ponovo razlabavio. Pobrinuće se da se nađem u nevolji ako ga ne zauzdam, i to uskoro. Činilo se da niko ne poznaje Košutu. Svi su imali hitnijih briga. Dok sam ja brao caklenjaču u pustari, grupa konjanika velikom brzinom projahala je kroz selo. Konji su obarali trgovce. Neke su i povredili, a svi su se uplašili. Jahači nisu stali da trguju. Seljani su bili potišteni i ćutljivi, kao

zanemele ovce kad nanjuše vukove, pa potraže utehu na otvorenom pašnjaku. Jesam li se jedino ja kretao brzo? Trčao sam prema brdu, baš onako kako sam jurio onog davnog jutra dok su svi seoski dečaci i devojčice pomagali pri otvaranju nove jame kremena, onog jutra kad sam se iskrao da obedujem zečetinu s došljacima u dalekoj šumi. Prošao sam pored Košutine kamene kuće gde je njena kći, na moj zahtev – sedela na vratima i čekala. Prošao sam između kamenih stražara. Kad sam stigao na vrh brda, ispeo sam se na najširi i najviši kremen. Bio sam jednoruki čuvar sve zemlje i mora. Potražio sam vrane, brodove i dim. Brodova nije bilo. Jedine vrane koje sam video plovile su po vazduhu iznad svojih staništa, mirnih, ravnih krila. Ono malo dima bilo je naše. Izvijao se iz kamenarskih ognjišta. Nikada nisam video tužniji prizor – prizor malog, urednog sela, zidova uredno poređanih kao oglodana rebra, u kome se živi život bojažljiv, sputan i povučen, prijatan koliko i ležanje na šiljcima. Svuda okolo, plav, zelen i siv, bledeći do belog u daljini prema nebu, prostirao se spoljašnji svet. Taj spoljašnji svet ličio je na maglu, a ta magla se primicala selu. A naš svet se skupljao, dah po dah. Neko ili nešto lebdelo je iznad našeg sela i sunca. Kažu da u selima veselijim od našeg ljudi kad umru lebde kao jastrebovi iznad svojih kuća. Njihov život tu se zgušnjava. Majka i otac, odavno mrtvi, sede jedno pored drugog. Vidiš sebe kao bebu, dete i muškarca. Ne prolivaš suze. Poput jastreba raširiš krila i letiš između svog životnog veka i sunca. Lepršava senka koju bacaš pada kao blagoslov i pozdrav na rastanku na tebe samog kao bebu, dete i muškarca. ’Pazite se jastrebove senke’, kažu. ’Ona sahrani čoveka.’ Jastreb me je i doveo do jadne Košute. Senka je zapravo bila oblak. Dotakla me je kišnim kapima. Ali nejasna uporna senka koja mi je privukla pogled bila je jastreb. Lebdeo je nad vidljivim vrhom brda između Listove kuće i mora. Paprat ispod njega izgledala je povijeno od vetra, ugaženo u trakama. Znači, tuda su konjanici tako žurno i uznemireno projahali. Pitao sam se da li jastreb traži bube u konjskoj balegi. Gledao sam ga kako sleće i uzleće, kočoperan kao svraka, u linijama. A onda mi se učinilo da neko drema u paprati nešto dalje od konjske staze. Jastrebova senka – kunem se –

preletela je preko spavača i nije stala sve dok se nije pretvorila u tačkicu iznad mora. Mislite da izmišljam? Onda potrčite sa mnom niz stazu. Srce vam je od kamena ako se ne plašite. Taj neko što drema sigurno je Košuta. To telo je svakako mrtvo. Našao sam je kako leži na leđima, glave nakrivljene u stranu. Galebovi su joj iskljucali oči. Jedna noga joj je bila izvrnuta, jedna ruka savijena. Dlanovima je držala haljinu. Prsti su joj bili pravi, hladni i plavi kao oštre školjke. Pored nje ležalo je desetak ostriga, lepljivih od njene krvi. Nisam video ranu dok se nisam sagnuo da joj ispravim ruku i nogu. A onda sam video duboku ranu u plitkoj jamici ispod pojasa. Video sam i strelu. Iščupao sam je. Obrisao sam je. I začudio se njenoj težini, obliku i sjaju.“

28 „Ovo je priča o Košutinoj smrti. U podne je jedan čovek došao po nju. Ne znamo kako se zvao, ali recimo da je to bio onaj rođak. To će poslužiti. Bio je uobičajeno bojažljiv. Dao je Košuti malo jabuka i hleba. ’Zašto ne možemo ovde?’ upitao je. ’Devojčica može da se igra napolju.’ Ali Košuta je rekla ne. ’Ovo je naša kuća. Nije tvoja.’ Izašli su. Kad je opazila kako gleda niz stazu prema selu da proveri ima li koga, njene ravnodušnosti prema njemu je nestalo. Njeno raspoloženje sastojalo se od jednakih delova vedrine i pakosti. Zašto se on toliko stidi što će se zabaviti s njom? Dobila je jabuke i hleb. Šta još može da izgubi? Moj rođak uhvatio je Košutu za ruku i povukao je u ugaženu paprat, gde je obično legala s muškarcima. Kao dokaz razmene videle su se utabane jame. ’Ne ovde’, rekla je. ’Suviše je blizu moje kćeri.’ Povukla je mog rođaka nazad na stazu. ’Hajde’ rekla je, veselije nego ranije, podrugljivije. ’Znam jedno usamljeno mesto.’ Uzela ga je za ruku i krenula s njim nizbrdo, prema selu. Njegova strast prema njoj uskoro se pretvorila u nelagodu. Izvukao je ruku iz njene. Pretvarao se da je njihov silazak u selo mogućnost susreta i ništa više. Uznemirio bi se svaki put kad čuje glasove, šištanje mehova ili kuckanje kamena. Zaostao je, tako da je sada ona išla napred, kao da je važnija od njih dvoje. Gazio je za njom, napola opčinjen njenim hodom i privlačnošću rečenice: ’Znam jedno usamljeno mesto’, donekle žaleći što je uopšte izašao iz radionice pod izgovorom da ide po drvo za drške.

’Hajde’, doviknula mu je dok su prilazili pijaci gde su, besposleni zbog slabe prodaje, trgovci sedeli poput sova; ništa nije promicalo njihovim izbuljenim očima. Videli su ženu. Znači, ono što su čuli je istina. Divlja je, i mršava kao lasica. Ipak, iako lasica, bila je prijatan prizor. Pitam se šta bi uradila za, recimo, kost punu mirisa, šaputao je jedan trgovac sebi u bradu, ali tako da ga svi čuju. A onda su opazili mog sramežljivog rođaka iza nje. Nije imao izbora. Ukrutio se kao stena. Pitao je trgovce imaju li dobrog drveta za drške. Primetili su da su mu ruke prazne, pa su ga upitali šta je doneo za trampu. Rekli su da drvo nije jeftino, da se ne može kupiti za šaku vazduha. Moj stidljivi rođak je pocrveneo. Nikoga nije uspeo da prevari. Dogovor s majkom se video kao da su oboje obukli jednu haljinu. Osim toga, žena ga je dozivala, mahala mu i dovikivala: ’Hajde, hajde. Malopre si vrlo žurio.’ ’Gubi se’, rekao je rođak, i svi su se nasmejali. ’A jabuke i hleb kojima si mi platio?’ ’Ne znam ništa ni o kakvim jabukama i hlebu’, rekao je on okupljenim trgovcima. ’Onda smo kvit’, rekla je moja majka. ’Ko ne plati, neće ni da se zabavi.’ Sve oči ispod podignutih obrva okrenule su se ka mom rođaku. Shvatio je koliko se upetljao. Videli su kako žena vezuje čvorove oko njega. Najzad je rekao: ’Glava joj je kao pečurka. Potpuno je luda.’ I još: ’Moja porodica bila je dobra prema njoj. Dali smo joj da nam tovari saonice i dovozi kremen. Dali smo joj jabuke i hleb za dete. Iako je glupa i prljava, postupamo prema njoj kao prema sestri...’ Na reč ’sestra’ jedan od trgovaca je zagakao. Svi su bili razdragani kao derani. Bez kupaca, bez posla, postali su otvoreniji i veseliji. Moj rođak se sam upecao i vrpoljio na udici poput jegulje, a to im je pružilo zabavu i izgovor za šalu i porugu. Zato su, kad je zgrabio najbližu stvar – kožnu kesu – i bacio je za Košutom, svi počeli da se previjaju od smeha. A kad se kesa, nevešto bačena, samo okrenula u vazduhu, zavrtela i pala stopu-dve od mog rođaka, neki trgovci su se uplašili da će im slabine pući od smeha, i da će se smeh pretvoriti u napad.

Košuta se prvi put osetila dobrodošlom među ovim ljudima. Smejala se glasno kao i oni. Lice joj je bilo rumeno i srećno. Dovikivali su joj: ’Tako je!’, i: ’Dobro si mu skresala, sestro!’ Njihove pohvale bile su joj znak da ode. Ostavila je mog rođaka i, umesto da se vrati istim putem i ugasi dobro raspoloženje koje je izatkala sebi i posmatračima, nastavila ka tom usamljenom mestu u visokoj travi na uzvišici iza Listove kuće. Već ste čuli da se s vrha stene svet vidi okrenut naglavce. Galebovima se vide leđa. Gledate niz vetar. Košuta je pogledala vetar odozgo, vetar i ogledala bara, plava i oblačna kao i samo nebo u prolazu. Nastupila je oseka. Svaki talas bio je drhtaviji i dalji od prethodnog. Pesak je potiskivao more. Možete zamisliti šta je prizvalo Košutu iz njenog usamljenog mesta. Obala je neodoljiva onima koji ne znaju šta će s vremenom. Ko može da odoli privlačnosti i ljupkosti školjki, peska i šljunka? Samo su kremenari, izgleda, suviše obuzeti radom i trgovinom da bi uživali u mirisima i ukusima mora. I tako moja priča smešta Košutu na samu morsku obalu. Sunce joj sija u leđa, a vetar joj duva u lice. Bosa je. Zariva prste u pesak. Tada je sigurno osetila drhtaj nečeg živog pod nogama. Zgrčila je stopala i izvukla prste iz peska. Bila je to ostriga koja se sakrila od svetla. Košuta je pokušala ponovo, obema nogama. Sigurno je delovala kao da se bori protiv vetra hvatajući se nožnim prstima za pesak. Uskoro je otkrila da će, ako stane tačno na liniju s koje se more povuklo zbog oseke, videti ostrige kako zatvaraju oklope, šalju mlazeve vode uvis i tako pokazuju gde su. Nakupila je desetak školjki, koliko je mogla da ponese, i krenula da se uspinje na stazu prema selu. Pitala se šta će trgovci reći kad bude prolazila pijacom s morskim blagom u rukama. Nije stigla do pijace, uprkos zapovestima vetra koji je pljuvao i šaputao joj u leđa: ’Idi kući. Idi kući.’ Čula je tutnjavu kopita pre nego što je stigla do Listove kolibe. Znala je o jahačima dovoljno da se povuče. Zakoračila je u paprat i sela. Školjke je spustila na tlo. Čula je krike i psovke trgovaca dok je povorka konjanika jurila kroz selo obarajući ljude i robu. Čula je krckanje grančica kad su konjanici projahali pored Listove

kuće i skrenuli ka obali. Osećala se krhkom kao jaje morskog zlatara napušteno na zemlji. Videla je sebe kako se pretvara u kašu pod stotinama kopita. Ustala je i mahnula jahačima da pokaže da je tu. Jedan od njih, verovatno uplašen od, kako mu se učinilo, nenadane pretnje, stigao je da zastane i namesti strelu u luk. Obradovao se prilici da pusti taj oštar sjajan list, tu bronzu. Videla ga je i okrenula se da pobegne. Strela je bila hitrija od nje. Pogodila ju je i ona je pala. Ili? Ili školjke nisu bile njene, nego ih je povadio neko drugi. Muškarac. Onaj moj rođak, recimo. Ko zna šta ga je dovelo na obalu tog jutra kad je Košuta umrla. Od svih rođaka on je bio najneodgovorniji. Najmanje je voleo braću i posao. Možda je, uz manje posla i manje hrane od trampe, poželeo da se oproba u mom zanatu – ne u pričanju priča, nego u vađenju školjki nožnim prstima. Nema sumnje da se, budući kremenar u srcu, na plaži osećao napuštenim i izloženim, da mu je bilo hladno i dosadno. Iskopavanje školjki činilo mu se mokrim i prljavim poslom. Možemo zamisliti da je napunivši vreću ostavio more i pesak i krenuo u selo. Prvo je pomislio da ponese školjke kući, ali ako ih podeli, ostaće mu sasvim malo. Kad bi našao neku vatru, ispekao bi sve za sebe. Na kraju krajeva, školjke će biti dobrodošla promena posle hleba, jabuka i suvog mesa. A onda je smislio ovo: odneće školjke ženi na brdu. Neće ona više praviti budalu od njega. Za školjke će učiniti ono što joj se kaže. Našao je ženu i njenu ćerkicu kako dremaju u gruboj pećini od kamena i drveta koju su nazivale domom. Košuta je delovala iznurenije nego kad je preživljavala vukući kremen na saonicama. Rekla je devojčici da je čeka i pokazala na papratište uz stazu nekoliko metara niz vetar. ’Idemo tamo’, rekla je i pružila ruku da uzme vreću sa školjkama koju joj je obećao. ’Posle’, rekao je on. Osećao se kao pobednik, kao gospodar. Znao je koliko je Košuta gladna. Njena žudnja za njim i njima iščeznuće čim sveža slana plata promeni vlasnika. Stegao je vreću i povukao Košutu na zemlju. To bi bio kraj. Moj rođak nije bio strpljiv, pažljiv čovek. Njegova strast bila je kratkog veka. Ali devojčica je viknula: ’Košuto!’, i zacvilela.

’Čekaj me tu. Neću dugo’, odvratila joj je majka. ’Mogu li i ja?’ Mom rođaku bilo je teško da se usredsredi na ženu koju je kupio dok ona viče u vetar. Povukao je Košutu na noge. ’Hajdemo’, rekao je. ’Znam jedno usamljeno mesto.’ Pošla je s njim jer je mislila na školjke. Rekao je: ’Idem ja napred. Ti me prati.’ Poveo ju je kroz selo i preko pijace. Kremenari i trgovci bili su suviše obuzeti svojim brigama da bi obratili pažnju na njega ili na Košutu. Svakojaki ljudi prolaze pijacom. Zašto bi oni gledali ko s kim ide? Govorkanja se ne prodaju, ona su besplatna. Kad su prošli mahovinom zapušene zidove Listove kolibe, rođak je sačekao Košutu i uzeo je za ruku. Naivnima bi to bila dirljiva slika – nespretni čovek rumenog lica, otrcana Košuta, miris zelenila i romantike. Kremenari su retko prolazili tuda. Nisu voleli stenje ni more. Osama je osmelila mog rođaka. Nije shvatio šta ona daje u zamenu za školjke. Mislio je da je kupio njenu naklonost plodovima s obale. Mislio je da će mu svaka školjka obezbediti jedan Košutin poljubac. Postao je nasrtljiv. ’Hajde’, rekla je ona. ’Ne gubimo vreme. Doveo si me čak ovamo, a mala kod kuće čeka mene i hranu.’ Povela ga je u paprat i – to bolno, poznato zadizanje haljine – spremila se da primi mog rođaka i njegove školjke. Kao da je ponovo bila na pustopoljini. Butine su joj ličile na bušne mešine za vodu. Grudi su joj bile ravne. Lice joj se crvenelo od skrivenih ranica. Zapanjenim, poraženim očima gledala je svoj zadatak koji je od nje pravio i radnicu i trgovkinju. A bila je i roba. Uloga mog rođaka bila je daleko jasnija. Skinuo je odeću i držao Košutu; u njegovim rukama delovala je lako i bezvredno poput onog crvenog kamena. Trebalo je da se sakriju kad su čuli jahače, ali Košuta nije umela da razlikuje krik od krika, nit topot konja od lupanja srca. Bilo je prekasno za skrivanje kad je povorka jahača izašla na stazu iza Listove kolibe i okrenula konje. Videli su ih, dva naga tela kako stoje do pojasa u paprati. Ko zna kakav je nestašluk naterao jednog jahača da zastane i pusti jednu strelu u

mog rođaka i Košutu? Ljudi često izvode takve vragolije – šutiraju pečurke ili gnječe bube palcem. Te stvarčice na koje se slučajno naiđe, deluju – netaknute – suviše nevino, nebitno i savršeno da bi ih ostavili na miru. Sigurno su mu se to dvoje činili kao predobra prilika, mogućnost da razdvoji dvoje ljubavnika morem. Strela je letela previše hitro i sigurno da bi Košuta stigla da se pomeri ili sagne. Prosto se pridružila panici mog rođaka kad se okrenuo da odbrani svoje nago meso njenim. Bronzani sjajni list ličio je na žutogrlog gnjurca kad joj je probo kožu – vrh mu je bio kljun, more telo, a riba bubreg u ženinim leđima. Udar je bio precizan i lak, kao udarci koji otvaraju kremen da u njemu otkriju oštricu. Jahač nije sačekao da vidi koliku je štetu načinio. Konj mu je zaostao, pa je morao da požuri. Ni moj rođak nije čekao da vidi šta se zbilo. Ispustio je školjke, okrenuo se i pobegao. Jahači mogu da se vrate i ubiju ga. Ne možete ga kriviti što je pobegao. Ali, trebalo je da uradi sledeće: da otrči pravo na pijacu i kaže ljudima za ranjenu ženu. Mogli su da se naoružaju palicama i odnesu je kući. No, nije rekao ništa. Samo je trčao stazama prema svojoj kući, izbegavajući kremenare i pijacu. Nadao se da je lako ranjena, da će je ponovo videti ispred njene kuće u podnožju brda. Zašto bi, pitao se, obavestio čitav svet o tajnoj trgovini s Košutom kad je samo ogrebana, ugruvana ili uplašena? Kad padne mrak, iskrašće se do njene kuće da vidi je li dobro. Pala je na paprat; bol ju je obuzimao u talasima, kao porođaj. Pala je na strelu, slomila je i saterala vrh još dublje u sebe. Uskoro se onesvestila od šoka, umora i bola. Šta li je sanjala? Nikad nećemo saznati. Lice joj je bilo bledo. Zemlja je bila tamna i vlažna od krvi. A možda nije odmah umrla. Ili nije umrla tako. Na pijaci se pričalo da su me videli tog dana. Bio sam na stenju i vratio se u selo s punom torbom besplatne hrane s obale. Ko zna šta sam još krio u torbi. Možda vrh strele? Svi koji su me videli, pričalo se, divili bi se sreći i veštini koje su jednorukog čoveka sprovele kroz guštak i preko stenja bez povrede i pada. Imao sam cilj. Koji je bio, nisu mogli da pogode. Ali, izreka kaže da je ovan brz i živahan kad ima ovcu na vidiku. Moja ovca bila je Košuta. Kako sam se dobro sećao one prve noći kad sam doveo ženu i njenu kćer u selo.

Izbeglice su spavale, iscrpljene od hodanja, a ja sam pričao rođacima i njihovim prijateljima priču o Košutinom životu. Pobegli su pre kraja priče, ugnjavljeni i iznervirani strašću i besom u mom glasu. Moja bolest bila je vidljiva. Bio sam opčinjen mršavom ženom s pustare. Nije trebalo biti mudrac i videti kako će se ljubav kakva je moja – ponižena, prezrena – pretvoriti u otrov kad predmet te ljubavi postane voljna ljubavnica svim muškarcima osim meni. Ogovaranje je od mene načinilo ubicu. Kremenari, izgleda, nisu imali posla – već su prepričavali sopstvene priče. Dozvolite mi da nastavim njihovu priču. Ostavili su je kao grubu srž. Zanatlija u meni želi da je kucka okolo, da joj podari oblik i simetriju, da je izbrusi i uglača. Zamislite onda da sam lagao. Našao sam svežu caklenjaču za Košutu, ali ne u pustari, nego mnogo bliže selu. Bujala je na obali potoka, tamo gde se plitka dolina spaja s obalom mora. Tamo gde sam svojom kosom raspalio vatru. Nabrao sam caklenjače i pronašao naselje ostriga u pesku. Napunio sam torbu. Nisam imao drugih poslova. Osim toga, sveži tragovi kopita u blatu i pesku upozorili su me da su jahači blizu. Videla se žeravica druge vatre, nešto ugažene trave, zečje kosti, slomljena strela s lakim sjajnim vrhom koji nije bio od kremena. I nju sam stavio u torbu. Uznemirilo me je ono što sam pronašao. Pohitao sam kući. Znači, vratio sam se u selo rano popodne, a ne usred noći kao što sam rekao. Sećate li se mog plana? Odneću školjke i ostrige Košuti. Bio sam prazan i nakostrešen od ljubomore kao ljuska jajeta. Staću ispred njene kuće i povikaću: ’Košuto, Košuto. Slatka Košuto.’ A kad izađe? Platiću. Pašću na kolena. Baciću joj caklenjaču kao poklon. Biću strastven poput jarca. Mogu da izmislim hiljade pomirenja. Umesto svega toga, čuo sam povike iz paprati što raste između mora i Lista. ’Hajde’, rekla je. ’Ne gubimo vreme.’ Bio je to Košutin glas. A muškarac kome se obraćala bio je moj sramežljivi rođak. Izgledao je manje bojažljivo. Odbacivao je odeću kao da je živa i otrovna. Košuta koju sam video bila je ista kao kad sam je ugledao prvi put, u pustari, kad mi je ponudila sklonište od kiše i kad smo večerali kašu. Tog dana sam prvi put navukao uzdržan zaklon od trave preko svoje priče. Da sam imao pameti,

pustio bih da paprat i trava obezbede novi zaklon. Trebalo je da zažmurim i otrčim na obalu. Ali ljubomora je kao leptirica – traži najsjajniji plamen. Bio sam dovoljno blizu da vidim njenu zadnjicu i leđa, da posmatram kako zadiže haljinu, da gledam rođaka – krutog i drhtavog – kako je grli. Šta bih učinio da povorka jahača nije prošla pored nas? Gađao ih školjkama možda? Ili se odšunjao? Ili bih zakoračio na čistinu koju su napravili i, zagrlivši jedinom rukom Košutu oko struka, rekao: ’Ovo je moja žena, a ne tvoja. Ja sam je našao u pustari. Ja sam je doveo ovamo. Ko ti je dozvolio da uzmeš moju Košutu?’ Možda bih udario rođaka u usta kao neki sebični kremenar u svađi oko kremena. A on bi se, onako blag i veseo, prosto okrenuo i pobegao. Ali, ostao sam skriven dok su jahači galopirali pored nas. Suviše su se žurili i strepili da bi primetili to dvoje ljudi, ta dva gotovo naga tela što stoje do pojasa u paprati. Čuli smo krike s pijace. Moj rođak se uznemirio. Pitao se šta je s njegovom porodicom, s njegovim domom. Potrčao je – napola odeven – ugaženom prugom kojom su jahači upravo prošli. Doviknuo je Košuti da se obuče i pohita. Ko zna u kakvoj su opasnosti kad su konjanici tako blizu? Nije imala vremena da ode. U trenu sam se stvorio pored nje, bacio joj caklenjaču u lice i gađao je ostrigama. Jahači su me obuzeli. Njihov pohod, brzina, bezbrižnost. Kako li je leteti na kopitima, biti dvoruki naoružani konjanik na vetru? Demonski deo mene, stanovnik pećine, izašao je na slobodu. Koža mu je išibana vremenom kao kora drveta. Škilji kao svi jahači. Lice mu liči na kožnu kesu sa zubima. Ne poznaje granice. Ženino dostojanstvo pod njegovim udarcima, njena nezavisnost dok je padala, samo su podjarili njegov bes. Ona je guska. Ona je avan pun kukuruza. Ona nije ništa više od kamena. Pa ipak, govorila je. Rekla je: ’Kakav si ti prijatelj? Ne dodiruj me.’ Odvukla bi se samo izubijana da mi onaj čudni glatki vrh strele nije ispao iz torbe. Podigao sam ga i – tako kažu zli jezici – zario joj ga u leđa.“

29 Dosta je. Priče moga oca su maska. Dugujem i njemu i majci da vam kažem samo ono što se zna, a ne ono u šta bi on želeo da poverujemo. Košuta je zaista iskrvarila na smrt, i otac ju je stvarno pronašao ispod senke jastreba. Obrisao je vrh strele i spustio uho majci na grudi. Bila je potpuno hladna i nepomična. Tu je otac rekao istinu. Bila je kao kamen. Nije bilo lako jednorukom čoveku s otečenim i bolnim patrljkom i očima punim suza da podigne majku sa zemlje i prebaci je preko leđa. A onda da se sagne i uzme vrh strele sa zemlje. A onda da krene kroz paprat do staze koja spaja selo i obalu. Prvi put nije osećao vetar i kapi vode na leđima. Majka ga je štitila. Kremenari i trgovci bili su navikli da vide oca na stazi. Ta staza vodila ga je u spoljašnji svet iz kog se vraćao umoran i opterećen bremenom novih priča. Čarobni brod došao je tuda. Guska koja govori. Dečak s darom plamena. Ne bi im bilo čudno da vide mog oca kako se sporo, pogrbljen, vraća njima tim putem. Ono što je nosio na leđima, i ono nešto sjajno u ruci, smatrali su podrugljivim dokazima kojima će zamrsiti svoje laži. On zapravo nije rekao ni reč. Nije imao daha. Spustio je majčino telo na travu i, držeći je za gležanj, seo do njenih nogu. Na grudi joj je spustio vrh strele. Tek posle nekog vremena najhrabriji su našli vremena i volje da pogledaju pobliže. Očev i Košutin svet nije bio i njihov. Nisu osećali obavezu prema lešu. Za razliku od ljudi iz spoljašnjeg sveta, nisu se plašili smrti. Nisu smatrali potrebnim da umotavaju tela poginulih ili ih umiruju darovima za grob. Za njih mrtvi nisu imali moći. Nisu kažnjavali žive. Nisu imali oružje za osvetu. Nisu se oslobodili ovog sveta da bi sproveli neki zao plan. Duhovi ne postoje. Ipak, mrtva žena, žena koju su ubili – verovatno – isti oni koji su projurili kroz pijacu i poobarali trgovce, unela je izvesnu uznemirenost. Ovde neće biti nadoknade. Jahači ne plaćaju dugove i ne priznaju pravila trgovine. Njih se treba plašiti.

„Šta se desilo?“ Otac je oblizao usne da odgovori. Ali nije imao prilike ništa da kaže. Jedan kremenar je kleknuo, nagnuo se nad Košutu i zurio u oružje na njenim grudima. „Šta je ovo?“, upitao je. Oklevao je trenutak-dva, kao da traži razlog da ne digne tu stvar s leša. Onda je pružio ruku i uzeo ga. „Tako je lak“, rekao je. „Tako je gladak.“ Očevi susedi okrenuli su Košuti leđa. Dodavali su vrh strele od ruke do ruke i odmahivali glavama. Nisu prepoznali kamen – ako je to uopšte kamen. Nije bilo zaravnjenih udubljenja, niti rupica tamo gde je udarao čekić. Nije bilo pukotina na osnovi, niti stranica tamo gde je strela izbrušena. Oštrica je bila pljosnata i tanka kao školjka. Bila je tvrda i oštra, boje hrastovog lista u zimu, hladna na dodir kao koža slanine. Onda je neko opazio ono što su svi ostali prevideli. Izvukao je slomljenu drvenu dršku iz vrha. Gurnuo je mali prst u rupu i podigao vrh da ga svi vide. U prvi mah bili su zbunjeni. A onda su shvatili da kremen nije najbolji materijal. Od kremena se ovakva osnova ne bi nikad mogla napraviti, šuplja poput žira i dvadeset puta dublja. Okrenuli su se mom ocu. Kakva je ovo priča? Izmišljanje je njegov zanat. Mislili su da je strela neki njegov trik. „Hajde“, rekli su. „Da čujemo.“ Ne znam koju je od mnogih priča ispričao, niti koga je okrivio za majčinu smrt. Da je izmislio nage ratnike koji su po munji skliznuli s neba, ili životinje, polukonje-poluvukove, zaklete na osvetu ljudskom rodu, kremenari bi to progutali. Njihov osećaj za to šta je istina, a šta ne taj vrh strele je probušio. Svet koji može da proizvede tako savršeno i lepo oružje može svakako da stvori i hiljade ratnika svake vrste. Zapravo, otac nije ni izmišljao priču kojom bi objasnio vrh strele. Okretao ga je po rukama, slegao ramenima i tvrdio da ne zna ništa, kao ni oni. Ali, mi ga znamo, pa smo oprezni kad izgovara takve rečenice. „Ne znam ništa, kao ni vi“, rekao je, „o tome odakle ova strela potiče, od kakvog je kamena, i gde žive tako vešti ljudi. Ovde ne. Svakako ne među nama.“ A onda je jednoruki seoski pripovedač izgovorio misao koja se skrivala u svim glavama. Rekao je: „Sada znamo zašto posao s kremenom ide slabo.“

30 Nije bilo svrhe tražiti od oca da kaže nešto više. Ta zima bila je najgora koju je doživeo. Smrzavale su mu se kosti. Bio je ćutljiv. Strepeo je od pitanja. Gde je moja majka? Šta je bilo s Košutom? Zajedno smo nalazili dovoljno hrane za dvoje. Preživeli smo, ali jedva. Naučila sam, a otac je nagađao ili već znao, koje su biljke dobre za jelo, kako morska trava može da se ugreje i sažvaće, gde se mogu naći pečurke, a gde orasi. Svakog jutra sakupljali smo po obali ono što oseka ostavi, mrtve ribe i rakove. Trkali smo se s galebovima i plimom. A kad nije bilo ničeg drugog, otac mi je pokazao kako da iščupam smrznuto korenje trave gladnice. Nju valja uvrtati dok se vuče. Taj koren je sladak na jeziku, ali gorak u stomaku. Ne treba da strepite za nas. Preživeli smo i gore dane, a ipak smo imali priča da ispričamo. Mogli biste zato da usmerite svoje sažaljenje u podnožje brda. Kremenari su postali vrsta koja izumire. Nastalo je doba kovača. Uopšte nismo imali posla. Ko bi želeo da obrađuje zemlju kamenom kad kamen može da prsne na mrazu? Ko bi kupovao oruđa od kremena kad se kremen kruni od duge upotrebe? Sada je kremen valjao samo za zidove i grobnice. Za oruđa i oružja ljudi su tražili bronzu. Dar bronze, govorili su, dolazi brodovima. Otac je klimao glavom; video je flotu. Mornari, trgovci i kovači iskrcali su se na obalu. Našli su mesta na kojima može da se iskopava metal. Tu su se ulogorili. Trgovci u prolazu, videvši naše dvoumljenje, nisu zastajali da trguju, nego su nas, na uporne molbe kremenara, zadirkivali pokazujući nam bronzu, uzorke oblika i ukrasa, svoju zapanjujuću robu. Bilo je tu motika i maljeva, srpova s izlivenim rupama i čvorovima za drvene drške. Bilo je raznih mačeva, rebrastih i dvoseklih, s osloncima za ratnikov palac. A bilo je i noževa nalik kestenovom listu, krivih poput šaranovog jezika, hladnih poput ledenica. Trgovci su nam pokazali krilate sekire, šlemove s ovnujskim rogovima, iskovane štitove okrugle i sjajne

poput sunca i noževe s drškama ukrašenim kandžama, zmijama i očima. Najbolje komade nosili su umotane u zečju kožu – ogrlice i prstenje, igle i broševe, priveske i zvonca za sedla. Kremenari su preneraženo posmatrali. Njihovi proizvodi tome nisu dorasli. Suviše su nevini i obični. Slušali su, ništa ne shvatajući, priče trgovaca o tome kako se bronza vadi, meša i pravi. Potrebne su, govorili su, dve šake bakra na svaki prst kalaja. A onda su potrebni ugalj, jama i mehovi s ustima od gline. U jami se raspali vatra. Kad se ohladi, dobije se metalna šipka. To je jednostavno. Svako dete to može. Veštima leži u izlivanju i kovanju bronze, u odstranjivanju zgure i kalupa, u pojedinostima oblika. Svi su se pitali jedno. Ko je to pronašao i kako? Ko se prvi dosetio da iskopava bakar i kalaj, da ih meri šakama i prstima, da ih u jami zatrpa ugljem, da izliva smesu u kalupe? Šta je imao na umu? I zašto? Bilo je potpuno jasno kako su prvi kremenari počeli da rade. Trebalo je samo baciti kamen, pogledati kako se razbio i uočiti njegovo tkivo i tetive. Svako besposleno dete otkrilo bi da je kremen oštar. Ali bronza? To nije imalo smisla. Moj otac je imao nekoliko priča kojima je objašnjavao tajne bronze. Ali kremenari nisu želeli da ih čuju. Znali su da je njihovo selo ugroženo. To ih je opsedalo. Verovanje da su nedodirljivi jer imaju dar kamena pokazalo se lažnim. Osećali su se kao lešine okružene galebovima, vranama i vukovima. Sažalite se onda na galebove, vrane i vukove. Nisu se pogostili. Naši susedi omršavili su kao Košuta. Postali su kost i koža. Očne duplje bile su im ogromne i zakrvavljene od nesanice. Živeli su od ostataka iz boljih dana. Vremena su bila preopasna za lutanje po šumi ili po obali. Nisu razlikovali dobru hranu od rđave. Pili su slanu morsku vodu. Jeli su pesak. Naravno, naši trgovci ostali su debeli. Ostavili su na stranu žita i mesa da time trguju početkom proleća. Sada su trgovali sami sa sobom. Trgovac koji ima sušeno voće sprijateljio bi se s trgovcem koji ima šunku. Ali, trgovci nisu trgovci ako nema nove robe. Uskoro su se neki od njih spakovali i otišli. Od kremena se više nije moglo zarađivati, pa su morali da počnu od početka, negde drugde, pre nego što se bogatstva iscrpe. Nabavili su konje i saonice i, dok smo se mi okupljali da gledamo, spakovali sve

stvari i krenuli ka mestima na kojima se pravi bronza. Budućnost je u bronzi, govorili su. Nadali su se samo da spoljašnji svet vrvi od konjanika i ratova, da će jezicima i robom prokrčiti sebi put na pijace bezbedne – i unosne – kao što je bila naša. Nismo im poželeli sreću, ni svako dobro. Čak ni kad je poslednji trgovac otišao. Nismo sumnjali u to da će se svi oni ponovo obogatiti. Sakupljali su imetak kao što zec sakuplja pijavice. To je njihova veština. Ujak mog oca i njegovo šestoro dece otišli su među prvima. Nije rekao ocu: „Ti si član porodice, kao i ova devojčica. Morate poći s nama. Pre mnogo godina obećao sam tvojoj majci na umoru da ću se starati o tebi.“ Prosto je nestao jedne noći. Kad su trgovci otišli, kremenari su se posvađali oko toga ko će naseliti njihove kuće. Pobednici su živeli veličanstveno, bez hrane i bez svrhe u životu. Održavali su zidove, naravno. Poštovali su kruta pravila života. Noću nisu pravili buku. A neki su i dalje sedali za nakovnje i obrađivali kremen kao da će se bronza, donesena brodovima, umoriti od nas i vratiti se na more. Oni mudriji sedeli su ispred kuća i grejali se na zimskom suncu. Zašto da troše drvo na zagrevanje kremena? Drvo im je potrebno za noć, kada, otvoreni za hladnoću zbog gladi, ne mogu da zaspe. Nisu bili umorni. Mišiće nisu upotrebljavali. Nisu provodili dane nemo se naginjući nad kamen. Prvi put su noć ispunjavali tihi razgovori. Šta ako? Šta da? Ako ostanemo ovde, hoćemo li preživeti? Ako odemo, šta onda? A preko dana šta su drugo imali da rade osim da razgovaraju? Selo je najzad delovalo oveštalo i prijateljski. Ljudi se nisu zatvarali u kuće. Šetali su. Muvali su se. Zastajali su da proćaskaju, ogovaraju i čuju novosti. Zanimali su se za patnje svojih suseda, za prazan unutrašnji svet, kao i za spoljašnji svet. Kako bi i mogli drugačije? Spoljašnji svet nas je prekrivao kao mahovina kamen. Ako se kamen ne kreće, ako se ne kotrlja po čitav dan, mahovina mu se prikrade, obujmi ga i presvuče. Tako su se brdo, šuma i more prevlačili preko nas. Staze su zarasle, jame se urušile, vetar nam je preokrenuo živote. Živeli smo kao zečevi, u dosadi, druželjubivi, lak plen. Kad naiđu jahači, skrivali smo se. Naravno, nisu dolazili radi vrhova za strele i alatki. Dolazili su samo da jašu između naših kuća i izvikuju

prostote. Sada su nam bili gospodari. Ponekad su u prazne kuće trgovaca smeštali konje ili bi u njima prespavali. Pili su i bili pustolovni i otrcani kao derani. Plašili smo se da će jednom posegnuti za hranom i ženama. Jesu li stvarno za naših života kremenari zapovedali takvim konjanicima da sjašu i ostave konje na brigu dečacima, ili je to samo san? Jesmo li nekada zaista mogli da im okrenemo leđa i kažemo sebi: „Svako može da jaše konja i maše palicom. Gde je tu veština?“ Najzad je istina izašla na videlo. Moj otac je prekinuo ćutanje da izgovori mudrost. „Sada znate“, rekao je. „Kamen ne možete jesti. Ne možete ga ložiti. Od kremena se ne pravi odeća. Morate napustiti selo ili ćete umreti.“ Slušaoci su mu odgovorili: „Jezik za zube.“ Više su voleli – svi smo više voleli – njegove zabavne laži.

31 Otišli smo u proleće. Bilo je starih ljudi, suviše oronulih da pešače. Odlučili su da ostanu i pokušaju da opstanu u rodnom selu. Neće biti sami. Kroz selo su prolazili jahači, možda će nagraditi pomoć u brizi za konje ili pripremi hrane za sebe. Sve sestre i njihovi muževi kremenari takođe su odbili da pođu. Razgovarali su – i više od toga – s trgovcima u prolazu. Mislili su da će preživeti od drveća. Trgovci su im obećali hranu za ugalj. Ugalj previše košta oko mesta gde se pravi bronza. I List je ostao u selu. Nije digao ruke od kremena. Uprkos gladi i propadanju radio je i proizvodio sečiva. Ali sada je u kutiji za alat, među drvetom i jelenskim rogovima, imao i bronzana oruđa. Nije imao vremena da razmisli o ovoj ironiji. Znao je samo da je bronza tvrda i oštra. Bronzani šiljak kad se smesti na tačku lomljenja kremena i udari drvetom bolje je služio od dleta za izdvajanje alatke od kremena. Otkrio je da pomoću bronze lakše pravi savršena i nepotrebna oruđa od kremena. Ostavili smo ga iza njegovih zidova odbranjenih od promaje, toliko usredsređenog na nakovanj i kamen da se jedva oprostio s nama, a svakako nije prolio ni suze. Mislio je da smo budale. Nije video smisla u bekstvu. Otac se oporavio i ponovo razgalamio. Najzad je postao glavni. Čim je postalo jasno da je seoski život mrtav i da kremenari moraju da odu, ko je drugi nego on glavom pokazao put? Svi su se prisetili kako im je nekada pričao o tome kakav je život iza sela i brda. Njihov mali lažov postaće im putovođa. Ponovo je bio mladić, uprkos uplakanom patrljku, uprkos perutanju lica, uprkos razvučenim žilavim vlaknima na ustima i jeziku. Skakao je. Dozivao. Plesao. Obećavao je da će pronaći svet mnogo življi od onog koji su poznavali. Bio je snažni delfin koji uvek predvodi jato. Jato je bilo mnogo potištenije od vođe. Seljani su se opteretili torbama, vrećama i saonicama. Spakovali su svaku mrvicu hrane, svu odeću, sve lonce, svaku alatku, svaku kožu, kao da su mislili da će njihov novi svet biti isti kao stari. Nisu znali šta je to putovanje. Većina nikad nije bila dalje od

brda. Nosili su decu na rukama. Mislili su, činilo se, da je putovanje šetnja. Kuda? Ko zna? Kremenari se nisu usuđivali da nagađaju. Ostavili su mom ocu da im nađe ili izmisli pravac. Zato su ga poslušali kad im je rekao da ostave stvari i saonice, i ponesu samo toplu odeću, hranu i vodu. Roditeljima je kazao da odojčad nose u nosiljkama, a ne na rukama. Ruke će im trebati da sklanjaju grane, da se hvataju za kamenje ili da ih šire kao krila radi ravnoteže na nizbrdicama. Listova kuća, njegovi zidovi, bili su poslednje što smo videli od doma. Kuckanje i škripa iz njegove radionice bili su poslednji seoski zvuk. List nije izašao, ostao je na poslu. Njegov rad bio je prekor upućen svima nama. „Rad je za besposlene“, rekao je otac. Naš smeh nas je ohrabrio. Uradili smo ono što je otac uradio pre mnogo godina. Jednostavno smo napunili pluća vazduhom i sišli na obalu. Sigurno ste videli kako se ovce kreću. Mi smo bili takvi. Išli smo pogleda uprtog u zemlju. Koraci su nam bili neodlučni, a lica bezizrazna i iscrpljena. Ali kad smo prošli pored ugažene paprati na kojoj su ostali život moje majke i očeva ruka, nešto u vetru nagnalo nas je da podignemo glave. Miris i izazov mora, možda. So. Krici galebova, uznemirenih i uplašenih da tražimo njihova jaja. Ili nešto drugo? Možda nešto slično radosti. Naša lica boje krede koja nam se nekada taložila u plućima postala su slična jabukama, sjajna, mesnata, rumena. Osvrnuli smo se oko sebe. Svet je bio okrenut naglavce, baš kao što je otac pričao. Galebovima su se videla leđa. Plićaci mora bili su išarani prugama sluzi. Vetar je bio tako slab da nam je dodirivao dlanove i gnezdio nam se u šakama. Mislili smo da je more ravno, ali sada smo zurili u njegove rovove i šiljke. Izgledalo je čvrsto poput brda. Stado ovaca uskoro je postalo povorka koza, umešna da nađe put oko papratišta, trnjaka i kupina. Kremenari su otkrili da stopala mogu da skaču, da pesme, zvižduci i šale mogu sami da im se otmu iz usta, da ima zadovoljstva i u obavljanju jednostavnih zadataka. Na potoku među stenama blizu obale zastali smo da pijemo vode i obedujemo ono malo hrane što smo poneli. List, selo i kremen bili su svega pola dana iza nas, ali niko se nije osvrnuo da pogleda niz obalu. Naše pohlepne oči bile su uprte u neravan put koji vodi od potoka, kroz slez,

paprat i mahovinu, prema oblacima i nebu. Selo i sve što je ostavljeno spominjalo se samo u šalama na Listov račun. „Nije se usudio da krene s nama“, govorili su, „jer se plaši da će mu vetar oduvati kosu s glave. Neki galeb može od njegove ćele pomisliti da je jaje, i na njoj napraviti gnezdo.“ I ponavljali su očevu šalu da je rad za besposlene. Sviđala im se više od svega što je rekao. Te večeri, umorniji nego ikada, sišli smo u ravnicu nimalo nalik oblastima koje smo poznavali, ali smo je prepoznali iz očevih priča. Niska pustopoljina spuštala se blago ka obali na kojoj babina svila i crni čuperci lišajeva žive na stenama rame uz rame s morskim krpeljima i prilepcima. Grmovi preskočice cvetali su hranjeni kapljicama morske vode. Bilo je tu i trozube trave i krstušca. Ovde je u izobilju bilo svih trava i lekova koje viđamo na pijaci u snopovima, osušene i spremne za trampu. Ne mislite da sam pustaru smatrala domom ili da sam potrčala da nađem gde je nekada stajala majčina koliba. Bila sam premala – i preumorna – za osećanja. Legla sam pored vatre koju su zapalili i zaspala. Dok sam spavala, kremenari su sakupljali hranu, a otac im je pokazivao zdravom rukom šta je dobro za jelo, a šta nije. Izazivao je dečake i devojčice da donesu nekog zeca. Pošao je sa susedima da traži jaja. Znao je kako se caklenjača bere i kuva. Kremenari nisu mogli da se zadrže ni na jednom zadatku. Bili su kao mušice, prvo ovde, pa onde, pa na obali. Uskoro je neko uzeo kamen boje soka od crvene zove i – napola se prisećajući očevih priča – bacio ga na zemlju. Raspao se. Nijedan komadić nije bio veći od šljive. Uskoro su se kremenari okupili oko njega. Pljeskali su rukama, veseli. Nikad nisu videli tako mek i beskoristan kamen. Čučali su na plaži kao deca, mrvili kamen o kamen, pretvarali ih u listiće, mrvice i krvavocrveni pesak. Neki su veće komade sačuvali za sreću. Te noći smo se okupili oko vatre i podelili svu hranu. Nije bilo važno što neki lovci nisu ulovili zeca, što nisu svi tragači pronašli jaja. Deleći hranu iz lonca podelili smo i sreću. Malo se pričalo o našem budućem životu, ali uglavnom se spavalo. Oca je ruka najviše bolela noću. Stajao je leđima okrenut vatri i stiskao patrljak zdravom rukom. Ostao bi tako celu noć, ali je čuo kako ga

dozivam. Uznemirili su me, kako mi se činilo, vukovi. Čula sam iz grmlja nešto nalik kašlju ili lavežu. Oslušnuli smo, i posle dosta vremena ponovo čuli taj zvuk, tiho dozivanje iz daljine. „To su samo lisice“, rekao je otac i dodao, nesposoban da odoli laži. „Slušaj, pa ćeš čuti i foke. Čućeš kako laju lisicama u odgovor.“ Ponovo smo slušali noć. Sledeći lavež koji smo čuli bio je vrlo slan i doleteo je na vetru. Otac se nije osmehnuo. Najzad se upleo u sopstvene laži. Znao je ono što niko drugi nije pogodio, da je ova slana pustopoljina granica njegovog poznavanja spoljašnjeg sveta, da je bolje vreme poznavao samo prema malobrojnim trenucima provedenim s Košutom. Pogledao je u noć iza pustare, tamo kuda ćemo sutra poći. Zvezde su bile iste, i mesec i vetar. Nema sumnje da i tamo ima sunca. Priče koje nam je pričao postale su naša prošlost. Njegov zadatak sada je bio da izmisli budućnost za sve nas. Sklopio je oči i video šljunkovitu obalu mora, a u blizini divlje konje bez jahača. Pokušao je da smesti jedro na more, ali nije uspeo. Pokušao je da ispuni vazduh ljudskim zvucima, ali video je samo konje na vetru, kolute talasa na obali, mokar kamen i stenje na kome su se odražavale sve promene na nebu, a nigde nikog da opazi ili zapljeska.