odabrao. Iskoristio je oseku. Noću je bio mnogo lakši nego staza preko stenja, staza vukova i koza na koju je nabasao prošlog leta. Hodao je bosonog i psovao šljunak i korov zbog kojih je staza bila tvrda i klizava. Pesak je bio još gori – otvarao mu se pod nogama kao snežni smetovi. Jedna ruka nije dovoljna za održavanje ravnoteže. Pao je, a otisci njegovih stopala i kolena u pesku namigivali su i penili se dok ih je more preplavljivalo. Svetleći crvi ostali su na stazi u paprati. Sada su mu tragovi bili beživotne srebrne lopte, skupljale su se i izravnavale dok se mokri pesak s ivica urušavao i ispunjavao rupe. Uskoro je našao greben od naplavina, suv i čvrst. Mogao je brzo da hoda uprkos prilepcima i ostrigama, sipinim kostima, kleštima rakova i morskim puževima od kojih je greben nastao. Povremeno je osećao kretanje, neprijatno u pomrčini, dok su mu skakavci, morske gusenice, rakovi i ko zna šta još skakutali i puzili pod nogama. Naporan hod i vreća preko leđa čuvali su tokom noći toplotu ujakove kuće. Ali uskoro mu se znoj na čelu i ramenima ohladio od vetra koji je usnulo kopno usisavalo i dovlačilo s turobnog mora. Uskoro je postao hladan i vlažan kao žaba. I pomalo uplašen. More se te noći uvijalo, vrskalo i šaputalo, njegov glas govorio je: očaj, očaj, očaj... Nije ni čudo da se vetar uplašio i pobegao da nađe utočište na kopnu. Zemlja je bila nema – ni cvrkuta ptica, ni ljudskih uzvika, nikakvog znaka dobrodošlice ni bezbednosti za mog oca dok je išao obalom. Da smo mi bili na njegovom mestu, okrenuli bismo se i vratili kući. Suviše je hladno za istraživanje. Suviše mokro. Suviše mračno. Suviše opasno i puno vukova; suviše nemilosrdno na vetru i uz šaputanje. Suviše pusto. Potražili bismo stazu kroz paprat, ušunjali se u selo, vratili bismo orahe, nož, žito i sveće koje smo ukrali, i legli bismo pored rođaka uz ognjište. Ali mi nismo kao on. Nemamo njegovu silovitu sujetu, raspoloženje, odlučnost. Nije se okrenuo, nije pobegao. Išao je obalom kao da mu je kuća napred, a ne iza. Zviždao je i pevušio. Pevao je. Vetar mu je odnosio i cepao glas. Da smo te noći bili na obali (rekao je), da smo ga videli kako korača po grebenu naplavina, verovali bismo mu da je prvi put umesto straha osećao oduševljenje. Naravno, to nije moglo da potraje. Kopno i plima zaverili su se da ga oteraju s obale. Stupio je na stazu preko stena tamo gde dolina silazi na
more. Potok se širio (sećate li se?) među stenjem i isprevrtanim gromadama. Kad je prošli put išao tuda – po granici gde se mokrica pretvara u morsku travu, gde ševe postaju morske čigre, a zemlja se preobražava u pesak – potok je bio plitak i topao. Pregazio ga je jedva okvasivši gležnjeve. Ali sada, s krajem zimskih kiša, potok je bio dubok i brz. Bilo je previše mračno da otac krene duž potoka dok ne nađe mesto za prelaz. Osim toga, nije želeo da skreće i obilazi. Skinuo se i umotao odeću u kozju kožu. Digao ju je visoko zdravom rukom i zagazio u vodu. Nije pao. Nije ispustio zavežljaj. Nije izgubio ravnotežu u struji i završio, nekoliko trenutaka kasnije, sav u modricama, izbačen na obalu poput komada drveta. Nejasno je video suvu obalu s druge strane. Prikovao je pogled za nju, koračao raširenih nogu i pregazio potok. Zubi su mu cvokotali kao orkestar kremenarskih čekića. Koža mu se naježila od hladnoće. Ruke su mu se ukočile. Obukao se, ali odeća je upila svu vlagu s reke. Vetar ga je produvavao, svirao mu je po rebrima. Bio je pleter, ali bez blata. Izvadio je poklone za ženu iz zavežljaja i spustio ih na tlo. Ogrnuo se kožom i seo među darove, pogrbljen poput stene; naslonio je glavu na kolena i rukama obgrlio noge. Stena je drhtala. Bio je zanjihani kamen čije podnožje podrhtava. Ispuštao je ledene, životinjski vlažne zvuke; bili su to ritmični drhtavi udisaji ljudi koji vode ljubav, ili strepe, ili se smrzavaju. Njegov patrljak nije trpeo hladnoću, pa je obamirao. Otac je znao da mora zapaliti vatru. Nije bilo izgleda da po mraku nađe drva ili suvu mahovinu. Izvadio je ukradeni nož od kremena – oštar savršen proizvod njegovog najstarijeg brata od ujaka – i pokušao da odseče malo goriva s glave. (Otac ovo prepričava smešno, patrljkom i glavom pokazuje da je sada star, sasušen i ćelav.) Ali tada mu je kosa bila dovoljno duga, gusta i jedva malo nakvašena. Vetar ju je osušio. Pokušao je da uhvati pramenje na potiljku otupelim patrljkom, i da ih odseče pri korenu. Kosa mu je iskliznula. (I to nam je oponašao, a za nagradu je dobio slabašan, uzdržan smeh.) Onda je zdravom rukom probao da odseče kosu s čela. Kosa mu se prosto zalepila za lobanju. Za taj zadatak potrebne su dve ruke. Jednoruk čovek može da odseče svoju kosu samo ako nađe dovoljno slepe hrabrosti da zaseče glavu, da povredi lobanju.
Otac je spustio nož. Toliko o kremenu i kamenu! Uhvatio je tanak pramen kose – pedesetak vlasi – između palca i kažiprsta. Povukao ga je da isproba čvrstinu – a onda je iščupao pramen iz korena. Iznenadilo ga je kako je kosa lako izletela, kako je bol bio slab. Pokušao je ponovo. Iščupao je još jedan pramen. Uskoro je imao naramak kose, i glavu koju kao da su izgrizli pacovi. Zamislite kako mu je bilo naporno da slomi bratovljev nož nadvoje, da uhvati jednu polovinu nožnim prstima i udari je drugim komadom. Lako je izazvao iskre, ali bile su razuzdane, kratkoveke, beskorisne. Trebala mu je varnica koja ima snage i pameti da padne na kosu. Da zatinja, zadimi se. Da bukne. Da se rasplamti. U zavisnosti od raspoloženja – i starosti i naravi slušalaca – otac je izmišljao nove načine paljenja vatre. Svitac mu je sleteo na kosu. Naišao je gušter koji bljuje vatru. Vatrena lopta. Vatrena ptica. Svetleći kamen. Mi znamo kako je teško zapaliti vatru čak i s drvcima za trljanje i najsuvljom mahovinom. A s kamenom, vetrom i kosom? Kakvi su izgledi? Otac je prosto imao sreće. Jedna varnica ga je poslušala. Nekoliko vlasi uvilo se i streslo pogođeno toplotom. Vatra je odlučna. Kad dobije životvorni podsticaj, ona cveta, širi se. Iz kose se vio nakiseo dim; mirisao je na spaljeno meso, delom na rakove, na sir, na žuč. Kosa se dimila i topila, plamsala i gasila se, pretvarala se u tvrdu bodljikavu lepljivu smolu. Plamen je bio dovoljan da otac – rukom nesigurnom od hladnoće – ukreše sveću koju je poneo na dar. Zapalio je sve sveće. Namigivale su i treperile na vetru. Stavio je jednu u ćup da je zaštiti. Plamen se odbijao od zidova ćupa i kroz otvor ispuštao usamljen vodnjikav stub svetlosti na kom je otac ugrejao ruke. U blizini je bilo dovoljno sasušenih grančica, vlažne trske, suve trave, čaura, truleži i kore drveta, pa je otac napravio lomaču – u dnu su bile sveće, a na vrhu drvena čigra, omiljena igračka njegovog najmlađeg brata od ujaka. Prvo se samo dimilo, ali vetar je razvejao dim i podstakao vatru da zahvati grančice. Otac je rekao kako se prosto izgubio u dubokom zadovoljstvu koje vatra ume da izazove. Uskoro se ugrejao, ali ne ceo odjednom. To je nezgodno kod otvorene vatre – pali obraze i nos, dok se vrat, leđa i zadnjica i dalje smrzavaju.
Morao je da se okreće, kao pile na ražnju, kako bi se sav otopio. Onda je seo uz vatru, sisao zrna žita i grickao orahe. Ljuske je založio. Dok je tako sedeo, stvarajući oblike i priče iz plamena, sunce mu je izašlo iza leđa. Ako se izgubio od zadovoljstva koje mu je pružila vatra, kako li mu je bilo u zoru? Sunce je ublažilo oštrinu vetra. Smirilo je drhtanje u očevom dahu. Utišalo je njegove zube; orkestar čekića završio je probu. Pleter je oblepljen blatom. Kamen se umirio. Otac je bacio slomljeni nož i ostatke ćupa u pepeo. Prebacio je sada toplu kozju kožu preko ramena i krenuo dalje. Znao je put, pa je pošao uzbrdo, kroz i slez i trnjine, sada gušće od lišća pupoljaka, sve dok nije stigao na vrh visoke stene. Na moru nije bilo lađe, samo šipurak sunca pod mesnatom nadstrešnicom od oblaka. Kormorani i morske laste već su uzletali na jutarnji ribolov. Lišće, slana i paučina svetlucali su od vlage. Ogromni puževi ispuzali su na stazu. Kamenje se pušilo. Otac je preterivao s tim slavljem na vrhu stene, s osećajem slobode od dirinčenja dok stoji šiban vetrom na jutarnjem suncu. Ali, šta je uopšte sloboda? Ne mnogo više od samoobmane, maštarije. Robu dosadne svakodnevice dovoljna je jedna ukradena zora, dok čitav svet spava, da sebe smatra oslobođenim. Nije važno što su idući dani jednaki poput ćelija u košnici. I tako je moj otac išao stazom po stenju ohrabren zorom, i uživao sećajući se ledene smrtonosne noći koju je proveo pogrbljen pored vatre. U podne je stigao do niske obale, do crvenog kamenja, do mesta gde se skrivao od kiše. Ponovo je bilo magle. Ali ovoga puta nije stao, napunio pluća teškim vlažnim vazduhom i povikao „Ko je to?“. Znao je. Okrenuo je leđa moru i krenuo kroz kopljastu travu prema zaravni. Uskoro je video pramen dima i čuo vučji lavež njenog psa. Ona je povikala: „Ko je to?“ Zastao je malo podalje od kolibe, ćutke. Skinuo je kozju kožu s leđa i pružio je. Svoj dar. Izašla je na otvoreno naoružana štapom, noseći bebu u kožnoj nosiljci, držeći psa za vrat. Video je siluetu mlade žene kako stoji na mestu na kom su stajali mnogi muškarci, jahači, pijanci, prkosni i stidljivi, čekajući je i držeći piliće, med, tkaninu, kao platu za njeno vreme. „Čekaj tu“, rekla je. Ostavila je bebu i psa u kolibi. Zatim je izašla, u hodu drešeći trake i uzice koje su joj držale zimsku odeću. Pogled joj je bio prikovan za kožu, ne za muškarca. Upotrebiće je kao pokrivač za kćer.
„Dovoljno je“ rekla je. Zatim: „Spusti je. Valjaće nam kao prostirka. Zemlja je vlažna...“ A onda, tonom istovetnim bledilu očevog lica: „To si ti.“ Da je otac bio raspoložen za zadirkivanje, zabavio bi nas na ovom raskršću svoje pripovesti raspravom o iskušenju. „Život je dvoglava glista“, rekao bi. „Migolji se s oba kraja. Ima izbor. Moj izbor bio je sledeći: da dam kozju kožu na poklon, kako sam prvobitno nameravao, ili daje trampim, tu, na zemlji.“ Njegovi slušaoci, naravno, želeli bi drugu mogućnost, izbor koji bi stavio očeve ruke na ženin struk i zadigao joj haljinu. Odabrali bi trampu, trgovinu – njegova kozja koža za njene malecke grudi, za butine nalik praznim mešinama, za busen crnih čupavih dlaka. A onda? Da li bi joj se posle pridružio u kolibi, pazio na lonac i ljuljao bebu? Da li trgovci s pijace pozivaju kupce svojim kućama po obavljenoj primopredaji? Ne, ne. Učtivost trgovine zgasne kad roba promeni vlasnika. Da je otac legao s njom, njihova strast potrošila bi se u dobru svrhu – kupac, prodavac, razmena. Žena bi bez reči odnela kožu svom detetu. Otac bi otišao kući samo sa zadihanošću i blatnjavim kolenima kao nagradom za svoj trud. Mislite da je izbor lak. Ali otac – znojav, pocrveneo, na mukama, stidljiv – jedva je mogao da progovori. Žena ga je pažljivo posmatrala. „Šta si to uradio?“, upitala ga je. „Šta ti je s kosom?“ Pružila je ruku i prešla mu dlanom preko čela i temena. „Ko ti je ovo uradio?“ „Ja sam“, rekao je on. „Da zapalim vatru. Nisam imao mahovine. Samo kosu.“ Cimnuo je prstima pramen kose da joj pokaže kako je to izveo. „Evo, doneo sam ti ovu kožu.“ „Za šta?“ „Za tebe. To je poklon.“ Pas je lajao, beba je kmečala poput galeba. Moj otac i žena ušli su u kolibu neobavljene trampe, sa svačim za razmenu.
16 Prvo što je moj otac osetio bio je smrad. Slana pustopoljina, natopljena i požutela tokom zime, znojila se na suncu. Zaudarala je na gnjilo voće, na pivo, na kravlji dah. Zemlja je puštala vetrove; podrigivala je sa svakim korakom; čirevi su joj pucali; bila je smrdljiva i sunđerasta od sokova, gnoja i vodurine. A onda je video još ljudi u daljini, njihova sklepana zakloništa, njihove vatre. Prošle godine, krajem leta, nije bilo nikoga – samo žena, pas i beba. Pustara je sada postala dom šest ili sedam porodica. „Čekaju guske“, rekla je žena. „I ja ih čekam. Vraćaju se ovamo svake godine, te guske, ti ljudi. To znači da stiže leto. Ješćemo ponovo svežu hranu. Muka mi je više od rakova i oraha.“ I dalje je bila opsednuta hranom. Guščja jaja, guščja mast, guščje meso. Pričala je o tome kako će se gostiti kad guske dođu. Opčinjene, govorila je, trulim zadahom močvare u proleće, namamljene horom žaba, ptice će padati s neba. Mužjaci će doleteti prvi da se svađaju oko gnezda i da se pripreme za parenje. Onda će, dva-tri dana kasnije, doleteti i ženke. Nastaće metež kljucanja, razmnožavanja, podizanja mladih, a onda će, pre najkraćeg dana, jato gusaka ponovo prhnuti uvis, zajedno s guščićima, i odleteti prema kopnu. Kuda? Žena nije znala. Niko nije razrešio tajnu odakle guske doleću, ni šta je iza mora, niti zašto guske nisu poput ovaca, odane domu, uplašene od spoljašnjeg sveta, plašljivog srca, spokojne. „Ovi ljudi i žene misle“, rekla je pokazujući prolećne susede u močvari, „da su guske ljudi koji su umrli. Kažu da su moji muž i sinovi sada guske“, slegnula je ramenima. „Ko zna? Čula sam ih i kako govore da guske donose bebe, da donose snove, da su guske blagoslov siromašnih. Sve sam čula. Ja pak znam istinu. Vidim je svake godine. Guske donose leto i odnose mrazeve. Videćeš.“ Proleće je poranilo, ali guske nisu. Otac je čekao tri dana dok prvo jato nije preletelo na putu ka kopnu.
„Ovo nisu naše“, rekla je žena. Čekali su još tri dana, i najzad je, u zoru, strela gusaka doletela s mora; gakale su među sobom i dovikivale ljudima – gaga, gaga, da je zima iščupala svoje korenje i pobegla. Otac je stajao i posmatrao let ovih krilatih nomada. Bile su to velike divlje guske. Video je jednom takvu zalutalu pticu, izdvojenu iz jata, iscrpljenu; skrenuli su je s puta glad i oluja. Pala je – baš kako je žena opisala – na stazu usred njegovog sela, pored pijace. Niko nije tačno znao šta bi trebalo da uradi, dok joj jedan kremenar nije prišao i udario je drvenim maljem u glavu. Onda su svi znali šta dalje. Guščje meso bilo je prava poslastica. Ispekli su je na licu mesta. Meso joj je bilo suvo i bezukusno od dugog leta. Ali nikada ih nije video u tako ogromnom, dostojanstvenom jatu, tako brojne, tako usklađenog ritma. Gledao je njihove široke grudi, duge vratove, sporo i zamišljeno mahanje krila, koja su delovala prekratko i preslabo da bi tako krupne ptice držala u vazduhu. Preletele su crveno stenje tako nisko da se činilo kako bi jahač na konju mogao da ih pobere s neba kao kruške. Onda su se malo podigle iznad močvare, naizgled zgađene smradom koji ih je dočekao – koji ih je ponovo tu dočekao. Močvara je njihovo uobičajeno odmorište. Guska predvodnica obrušila se poput jastreba, napola savijenih krila, i spustila se u nesigurnoj spirali. Uskoro su i njene drugarice u spiralama umorno popadale po močvari kao golubovi pogođeni kamenicama. Nove strele već su se pojavile nad morem, i uskoro je smrdljiva močvara podrhtavala i dahtala kratkotrajnim umorom putnika čije je putovanje okončano. „Hajde“, rekla je žena. „Ulovi gusku.“ Pružila mu je težak čvornovat štap. „Nisu najboljeg ukusa dok se ne natove, ali ne mogu više da čekam. Od same pomisli na gusku ide mi voda na usta. Hajde, hajde. Odaberi neku debelu.“ Moj otac nikad pre nije ubio. Njegovo selo živelo je od trgovine, ne od žetve i klanja. Nekoliko suseda već je s palicama prilazilo premorenim guskama. Otac je krenuo za njim. Posmatraće ih i učiće zanat. Guske su bile iznurene, ali ne potpuno obeznanjene. Shvatile su cilj ovog ljudskog izaslanstva naoružanog batinama. Razbežale su se. Spustile su glave, savile vratove i šištale na svakoga ko se približi. Trik je bio, kako
se činilo, da se stoji sasvim nepomično i čeka. Seljani su ljude slabog pamćenja nazivali guščjim glavama. Imali su razloga za to. Guske su zaboravljale opasne štapove čim prestanu galama i kretanje. Vraćale su se da pasu travu i trsku pored nogu napadača. Nekoliko gusaka platilo je svoju neopreznost. Jedan udarac preko ramena bio je najbolji. Njihova drhtava tela, tako vitka i prefinjena u vazduhu, na zemlji su ličila na valjuške. Ubiti ove prve bilo je jednostavno. Nije iziskivalo nikakvu veštinu. Otac je stajao nepomičan kao stena. Uskoro je oko njega paslo mnoštvo lakovernih gusaka. Odabrao je najdeblju, duboko udahnuo i podigao štap. Naravno, moj otac nije dozvolio da taj pokolj bude brz i jednostavan. Jedan udarac, jedna guska, jedna gozba. Nije mogao – makar sada dok je pričao priču – da odoli ulozi lakrdijaša. „Taj njen prokleti pas“, rekao je. Pas je, izgleda, žudeo za guskama koliko i ljudi. Polegao je po tlu, ispružene njuške, s repom među nogama, i pošao za ocem. Našao je parče visoke trave kroz koju se neprimećeno privukao ocu i njegovom jatu. Podizanje štapa shvatio je kao naređenje. Izleteo je iz trave brzo kao munja. Od njegovog laveža guske su se raštrkale. Sve osim jedne. Najdeblje. Pas ju je zgrabio za krilo, beskorisno kao da je uhvatio jastoga za klešta. Guska je počela da mlatara slobodnim krilom po tlu. Očev štap se spustio i udario psa po leđima. Pas je zinuo i plen mu se, osim nekoliko pera, oslobodio. Guska je, ne umejući da razlikuje psa od čoveka, nasrnula na očeve noge. Njen crnožuti kljun bio je snažniji nego što je izgledao. Ujela ga je. Otac je pao. Guska ga je cimala za kaput, a pas se, uplašen od udarca, izmakao i zalajao. Bili bismo budale da progutamo ovako smešnu priču – pas, smrad, otac na tlu, uvaljan u blato i trulu travu – ali gusku je ipak uhvatio. Kune se da jeste. Možda je pas skupio hrabrost i ponovo zgrabio pticu. Možda je otac imao sreće sa sledećim udarcem. Možda je neki prolećni sused, sažalivši se na jednoruku ludu, prosto prišao i zadao završni udarac.
17 Žena mu je pokazala kako se guska čerupa i čisti ne gubeći vreme. Perje mora da se očerupa odmah posle smrti, rekla je, pre nego što se meso ohladi i ukruti. Počela je od perja ispod krila, zatim prešla na grudi, i na kraju počupala tvrdo perje na krilima i repu. Izgledala je živahnije nego pre, smejala se dok je radila, prisećala se očevih ludorija u močvari. I beba i pas delovali su srećno. Sve ih je dotakao njen smeh. Kad je perje počupano, oprljila je gusku na vatri. Počupana guščja koža postala je predeo očišćen plamenom. Položila je pocrnelu gusku na leđa i odsekla joj noge i vrat. Razlabavila je utrobu s dva prsta. Rasekla je telo između repa i trtice, izvadila creva i iznutricu kako gorčina ne bi pokvarila meso. Iznutrice je bacila psu. Sve je obavila s usredsređenošću i veštinom kakve je otac viđao kod ljudi kao što je List. Preoblikovala je gusku. Sutradan se, stomaka tvrdog od mišićavog sivog guščjeg mesa, otac vratio u selo. „Ponesi im gusku“, rekla je žena, smešeći se pri pomisli na novu dramu u močvari: pas, batina, gnjecava zemlja, izudarano telo guske, moj otac (teturajući se kao pijan, ulepljen blatom), mlatara jedinom rukom. Zatresao je glavom. „Guščije meso je predobro za njih“, rekao je. Postao je sebičan kao svi muškarci kad otkriju sopstvenu porodicu ili otadžbinu. Ovaj njegov drugi život nije bio za rodbinu. Imaju oni svoj kremen, svoj zanat, svoj položaj na pijaci, izvesnost rada i trgovine. On ima spoljašnji svet, svoje guske, brodove, sklepana staništa na vetru. Ujak i njegova porodica moraće da se snađu bez guske. Odneo im je druge poklone, priče koje je usput pronašao. Među njima i priču o guski koja govori. Guska je bila bela poput snega, osim zlatnog kljuna i nogu. Rekla je... tu bi otac izmislio poruku koju guska prenosi, a koja bi zadirkivala slušaoce koji se okupe oko njega. Bila je tu i priča o ženi i njenom čarobnom psu. Živeli su u kolibi načinjenoj od kose. Pas je umeo
da kuva, da šije i da pali vatru. Žena je zubima lovila zečeve. Zatim, priča o dečaku s darom plamena. Bljuvao je vatru. Ljudi oko njega nisu morali da se plaše hladnoće. Postojala je i priča o smradu koga je neki putnik uvredio time što je, prolazeći, začepio nos; smrad mu se sakrio u torbu i (u zavisnosti od očevog raspoloženja) izazivao svakojake nezgode po svetu.
18 Iz svega toga izrodilo se sledeće – moj otac je postao dvostruki čovek. Jedan je bio muž-brat-otac, trapavi živahni naseljenik pustopoljine koji pomaže u svemu – od hranjenja bebe kašom od pasulja i ribe, preko branja pečuraka, lova na rakove, do džaranja žeravice noću dok se žena i njena kći uljuljkuju u san. Taj čovek zavoleo je devojčicu i ponašao se prema njoj kao prema rođenoj kćeri. Upoznao je miris njene mokraće, sličan mirisu kuvanih jabuka. Pomagao joj je da razume i izgovori prvih nekoliko reči – voda, pas, neću, ptica, ljubi, vruće. Izmišljao je grimase i zvuke da bi je zabavio. Drugi čovek bio je kralj pripovedača, gospodar laži, vlasnik bujnih priča, koji nije mogao (pričalo se) ni nos da pročačka jedinom bespomoćnom rukom. Nije mogao ni jaje da razbije. Pa ipak, umeo je jezikom da umesi od, recimo, guski, brodova i mirisa, svet stvarniji od stvarnog. Niko se nije pitao o njegovim putovanjima, niti prekidao glasove koji kao da su ga dozivali svakih sedmicu-dve. Seljani su – makar oni kojima posao i običaji nisu zatvorili srca pred očevim svetom prevare i uzbuđenja – shvatali njegovu potrebu da za njih prikuplja nove priče. One se nisu mogle iskopati oko radionica i hrpa kremena u selu. Kremenari nemaju priče. Takva zabava mora se uloviti u spoljašnjem svetu, očerupati, očistiti i poslužiti preoblikovana i zgrejana u glavi moga oca. Stazu preko vrhova stena, s koje se vide galebovi okrenuti naglavce, s koje su nove pritoke vodile između kamenja i guštaka trnjina, otac je dobro ugazio i proširio odlazeći i dolazeći. Nisu mu trebali zvezde ni sreća da bi našao put. Staza je bila njegova. Poznavao je svaki kamen, svako oboreno drvo, svaku vododerinu. Eno tamo ostataka vatre. Onde je brodsko jedro zauvek utonulo u talase. Ovde foke izlaze na obalu da se valjaju i gunđaju u beloj morskoj sluzi. Brzim hodom staza je mogla da se pređe za pola dana. Ali otac nije žurio. Nije bilo potrebe. Duvao je topao vetar. I proleće je
uistinu stiglo nekoliko dana posle gusaka. Obalska staza plavela se i zlatila od pupoljaka. Krajem proleća otac je ponovo krenuo da obiđe ženu i njenu kćer. Do tada su se guske primirile. Našao ih je kako pasu na liniji oseke ili dremaju na jajima u gnezdima duboko u močvari. Karavan ptica ponovo je postao ugojen i tih. Nomadi su se smirili. Guske su se jedva pomerale dok je išao stazom prema kolibi od trske. Guske su naučile bebu da hoda. Devojčica se raširenih nogu gegala levo-desno. Ruke su joj bile koščata krila. Na njene povike – gaga, gaga – guske su odgovarale. Bila je najveće gušče u močvari. Podigla je ruke kad je moj otac stigao. Pustila ga je da je uzme i šljepnula ga po nosu u znak pozdrava. Gurala mu je prste u usta, hvatala ga za desni i cimala. Poznavala je njegovo lice i miris. Pas je lajao i lizao ocu gležnjeve i stopala. Žena je izašla iz kolibe. Izgledala je dobro uhranjeno. Ugojila se od guščetine. Usne su joj bile ružičaste. Nije imala posivele polumesece ispod očiju, ni rane po licu. „Tako je bolje“, rekla je pokazujući očevu glavu. „Više ne ličiš na busen.“ Prošla mu je rukom kroz kosu kao da je mališan. Hteo je da je zgrabi za članak i poljubi u ruku, ali bi ispustio dete na psa. Protrljao joj je rebra patrljkom, ali ona se odmakla ne prihvativši zagrljaj. Delovala je uznemireno. Velika grupa ljudi prošla je danas ovuda, rekla je. Trideset, možda četrdeset muškaraca. S lukovima i palicama. Nisu jahali, išli su pešice. Ulogorili su se na kopnu, pored šume. Pokazala je pletenicu dima koju su tri vatre isplele u vazduhu. Ko bi mogli da budu? Sad se i otac uznemirio. Bacio je mokru zemlju na ognjište. Kavgadžije traže dim i svetlost. I pored svog dara za laganje, te noći nije umeo da smisli priču o prijateljskim namerama grupa ljudi s lukovima i batinama. Spavali su bez vatre i sanjali hladne snove o nevoljama u močvari. Snovi su im se obistinili. Ali, pre toga čuli su topot konja. A onda je neki pijani glas povikao: „Zec. Zec. Košuto.“ Žena i moj otac, zagnjureni u strah i ružne snove u kolibi, brada i lica masnih od guske, probudili su se i zadržali dah. Spolja se čulo još smeha, a onda novi, mlađi, drskiji glas: „Košuto, mila Košuto. Izađi.“
„Bolje da izađem“, rekla je žena. „Poznajem ove ljude. Ne misle zlo. Evo, drži bebu. Neću dugo.“ A zatim: „To se oni šale. Jahači me zovu Košuta. Kažu svojim ženama i susedima da idu u lov na zeca, a u stvari dođu ovamo. Razumeš? To je šala.“ Izašla je, usput razvezujući trake i uzice. Ispod miške je ponela kozju kožu, očev dar. Čekala su je dva jahača, obojica na crnim kobilama. Stariji je svoju kobilu obuzdavao. Čekala je ženu kao da iščekuje hranu. Mlađi jahač – otprilike vršnjak mog oca – bio je suviše nestrpljiv da smiri svoju kobilu. Kako se Košuta primicala, kako se Košuta-zečica približavala njegovom cereku, skočio je na zemlju. „Prvo ja“, rekao je. Stariji čovek okrenuo je konja i odjahao malo dalje, leđima okrenut ženi i prijatelju... sinu? ... nećaku?... mladom štićeniku? Otac se nije okrenuo. Posmatrao je. Gledao je mladog razmetljivca kao hvata ženu za ruku i grubo je povlači na zemlju; kozja koža joj je ispala. Gledao ga je kako se trenutak-dva kasnije nesigurno uspravlja i oglašava svoje zadovoljstvo gačući poput guske. Gledao je starijeg muškarca kad je na njega došao red s Košutom, dok je mlađi otrčao da uhvati kobilu, koju u žurbi nije privezao. „Držao sam ruku bebi na grlu“, pričao je otac. „Ubio sam gusku. Ubiću i njeno dete. A zatim psa. Srušiću kolibu i zapaliću čitav njen svet. Poželeo sam tada da sam jahač i strelac. Dokrajčio bih te životinje strelom u srce.“ To je otac ispričao. Ali ono što je zaista uradio više je dolikovalo jednorukom čoveku veštom na rečima. Povukao se da ga jahači ne vide. Umirio je dete. Uhvatio je psa za njušku. Prokleo je ogavnu nelogičnost sopstvenog uzbuđenja. Zakleo se da će spasti ženu – spasiće Košutu od parenja za trampu. Ona nije bila budala. Shvatala je njegov bol. Ali nežnija osećanja nisu hrana. Ne mogu da zapale vatru. Ni da ugreju bebu. Ne može se od nežnih osećanja sašiti kaput. Jahači koji su ponekad dolazili sa svojim jednostavnim potrebama značili su joj više od glupana kao što je moj otac. Dočekala je očev pogled smelim očima bez imalo stida. Postarala se za jahače – i naplatila – za vreme potrebno lončaru da oblikuje malo gline, ili kremenaru da ugreje kamen. Naterala ih je da se ispruže. Pa šta? Ako već
mora da trpi muškarce među nogama, onda neka plate, budale. Pružila je ocu svoju platu da joj se divi. Bio je to ćup za vodu, dopola pun pića načinjenog od pšenice. „Zaboravi nevolje. Pij!“, rekla je. On je već jednom pio takvo piće – iz kožne mešine jahača, onog dana kad su mu odsekli ruku. Ali nije imao prilike da u piću uživa. Popio je previše, i prebrzo, a onda su ga udarili u bradu. Iskusio je mamurluk, to je sve, i sanjao je one ružne kremenarske snove. Šta bi pomislili njegovi rođaci, šta bi List pomislio, da ga sad vide kako sedi prekrštenih nogu u ženinoj kolibi, valjajući piće po ustima, besnog pogleda? Pitali bi se kakve se priče rađaju iz pića. U čemu je trik? Je li to tajna očevih odlazaka i dolazaka? Njegova neobuzdanost i maštarije, mržnja prema kamenu i radu potiču ne od đavola, nego od pića. Oca nije bilo briga. Njegova rodbina zna samo ono što joj se kaže. Sačuvaće ovu tajnu za sebe – guske, ženu i piće. Oni su spoljašnji svet. I tako su se oboje napili, on više od nje. Ona je imala jači stomak. Glava joj je bila tvrđa. Moj otac je bio lak plen pića iz ćupa. U početku mu je ono peklo usta i teralo ga na kašalj, ali posle je naučio da ga pijucka jezikom i pušta da mu se topi u grlu poput leda, da mu se sklupča u stomaku i udari ga u glavu, u srce, u oči. Prepoznao je ukus plesnivog hleba, ali slast i snaga pića bili su za njega potpuno novi. Kijao je i brisao oči, i uveravao sebe, usled straha od ljudi sa štapovima, svoje mržnje prema jahačima, noćnog sklada, čak zavereničkog disanja psa i deteta, da je kucnuo čas da dodirne ženu koja je u tami sedela pored njega. Kako da počne? Ako je u piću bio početnik, kad je reč o dodirima, bio je potpuna neznalica. „Ko se brinuo o meni kad sam bio mali, bez majke i doma?“, pitao bi moj otac u onom suznom, razneženom raspoloženju koje dolazi s godinama i bolestima. Naš zadatak bio je da odgovorimo: „Niko!“, i da ga grlimo dok plače. „Ah, to je lek za sve nedaće“, rekao bi on. „Još me grlite. Niko me nije grlio kad sam bio mali. Nikad nisam naučio da ljubim. Zamislite to! Moj ujak se najviše približio ljubavi kad me je raspalio maljem po čelu.“ A onda bi, vedrije raspoložen, ispričao neku priču. O tome kako je da ljubi naučio od mladunčadi foka na obali. Ili kako je od medveda naučio da grli. Gorko se šalio s tim, ali videli smo da ispod priče ima i istine. Čeznuo je za dodirom. A čeznuo je i za njom, za ženom u močvari, za mršavom koščatom ženom koja prodaje svoje telo.
Pružio joj je ćup s pićem. Kad ga je uzela, spustio joj je, kao slučajno, ruku na koleno. „Hladna si“, rekao je. A zatim: „Kako da te ugrejem?“ „Izađi i zapali vatru“, odgovorila je. „Ali napolju su oni ljudi.“ „Pa šta?“ Piće ju je učinilo grubom. „Uvek ima ljudi napolju. Zašto da se ja smrzavam?“ „Nećeš se smrzavati“, rekao je on s onom zadihanom nežnošću koja ženama zvuči tako neiskreno i zamorno. „Ja ću te ugrejati.“ Zagrlio bi je i privukao sebi da je imao ruku pogodnu za to. Ali, seo joj je s pogrešne strane. Dodirivao joj je mišicu patrljkom – dve različite vrste. Okrenuo se ka njoj i posegao zdravom rukom ka njenoj kosi na potiljku. Spustio joj je glavu na rame i, gotovo bez daha od pića, straha i iščekivanja, poljubio je u vrat. Koliko je zanimanja pokazala, mogao je da grli drvo i ljubi mu koru. „Pijan si“, rekla je. „Bolje idi na spavanje.“ Odgurnula mu je glavu. „Prestani s tim.“ Ali otac je osećao njen ukus na usnama, suvi pepeljasti ukus njene kože. Nije mogao da prestane. Spustio joj je ruku na nogu i milovao je, čekajući njeno „da“ ili hrabrost u ruci da dodirne crni skriveni guštak pod njenom haljinom. Nije ga pustila dugo da čeka. Čim je njegova ruka smogla dovoljno smelosti da joj zadigne odeću, raspalila ga je ćupom po glavi. Ćup se rasprsnuo. Očeva glava – sada trezna i malo otečena – bila je mokra od pića. Oči su ga pekle. U ušima mu je brujalo od galame koju je podigla u mraku kolibe. „Izlazi. Idi kući“, rekla je. „Ne diraj me.“ Naravno, dete se probudilo. I zavrištalo. Pas je – donedavno očev veliki prijatelj – režao i škljocao zubima na njegove noge. Otac je izleteo napolje. Njegova strast je sklopila krila i srušila se u drhtavoj spirali. Nije se pomerio. Skamenio se. Čuo ju je kako psuje sebi u bradu. Čuo je psa kako maše i udara repom. Čuo je bebu kako kenjka na njenim grudima, a zatim tone u san. Ostali su mu samo tama, prolećni vetar s mora, gakanje noćnih gusaka, daleke pucketave vatre stranaca u močvari. Duboko je disao. Mišići su mu se stezali na pomisao da je ubije. Poželeo je da je jahač s pesnicom od kamena i licem poput kore drveta. Onda bi ga sigurno volela. Nije tačno znao koliko je dugo čekao. Ne predugo, ali dovoljno da mu se koža naježi kao u gusaka. Više nije žudeo za njenim milovanjima i
njenom ljubavlju. Želeo je samo da od nje dobije neku nadoknadu. On je pripovedač, ne zaboravite. Znao je kako da stvori zaplet. I tako je počeo u mraku, nesigurnim glasom, da šapuće, laskavo, ljigavo. „Zec. Zec. Košuto. Mila Košuto. Izađi.“ Odmah se pojavila. Stajala je pred vratima kao nepomični crni obris. Nije mogao da pogodi njeno raspoloženje. „Mislio sam da smo prijatelji“, rekao je otac. „Kakav si ti prijatelj?“ Glas joj je i dalje bio ljutit. „Misliš da želim takvog prijatelja? Imam takvih koliko hoćeš. Oni mi ne ulaze u kolibu. Ali tebi sam bila kao sestra i majka.“ „Ideš sa svim jahačima. Zašto nećeš sa mnom?“ „Oni plaćaju. Eto zašto.“ „I ja ću da platim.“ Pružila je ruku svom bratu-sinu. „Uđi“, rekla je. „Hajde da razgovaramo.“ Ko govori istinu o ovakvim događajima? Samo babetine i budale. Ženu, Košutu, otreznilo je kajanje. Jednoruki čovek koji je ubio gusku i doneo joj kozju kožu na poklon i udvarao joj se sada se smrzavao, mokar od pića, s čvorugom na glavi. Razvezala je trake i uzice, i najzad platila poljupce koje je uložio u njen vrat. Ostajemo na tome. Takve priče najbolje se sakriju izmaglicom. Jedine pojedinosti bile su šale na njen ili njegov račun. „Trebaju ti dve ruke kad si odozgo“, rekao bi otac, lakrdijaš bez stida. Pokazivao je svoju nakrivu nesigurnu strast iz te noći. Stresao se oponašajući kako je njegovo telo najzad prosulo sve svoje seme u Košutu. A onda je pevao ovu pesmu: „Tužan je onaj koji nema ženu... seme mu je zarobljeno; pretvara se u otrov u njegovim bedrima; krv mu je vrela i peče; suši mu se telo, vodi bled i ljutit život. Ali onaj koji ima ženu pored sebe? Bezbrižan je kao bubica na vetru.“ Otac je mahao zdravom rukom i slomljenim krilom da pokaže radost koju je osetio kad je, s Košutom, izbacio otrov iz bedara, trenutak kada je lutka strasti postala leptir. „Obamro sam. Bio sam lak kao pero“, govorio je plešući uz reči.
„Svaki muškarac će reći da takvo noćno kijanje donosi dobar san. A kad se probudiš, gde su bes, tuga i ludilo koji su te mučili? Nestali su. Leptir je odleteo.“ U istini, naravno, leptira nema. Prema ono malo škrtih iskrenih očevih reči, izgovorenih kad smo bili sami, možemo pretpostaviti da su Košuta i on ostali dobri prijatelji i ništa više. Kad se vratio s njom u kolibu na razgovor, trenutak topline bio je davna prošlost. Dete je nemirno spavalo i vrpoljilo se od ružnih snova. Pas je bio sasvim budan i oprezno je iščekivao znake koji bi tražili još lajanja i ujedanja. Po pustari su se još motale grupe ljudi s palicama i lukovima. Jedine besplatne poljupce u kolibi Košuta će spustiti na usne svoje kćeri, ne na usne mog oca. Iako je otac znao da će ona, ako jahači dođu i pozovu je, otići kod njih – odmah – prepoznao je i snagu u onome što je rekla. „Ne diraj me! Misliš da želim takvog prijatelja? Imam takvih koliko hoćeš.“ Nije ponovo pokušao da joj spusti ruku na koleno. Osim toga, vetar je rasterivao zvezde, bližila se zora. Rekla je: „Hajde da razgovaramo“, a zapravo je mislila na spavanje. Otac nije dugo spavao. Probudio se nemiran, začuđen. Vetar se pojačao, vetar kakav podiže daščice sa zidova, od kog Listu kosa nemirno leprša na glavi, vetar koji je vikao: „Idi kući, idi kući. Idi svojoj kući i kamenu. Idi kući.“ Magla je bila niska i vlažna i trčala je s vetrom u kopno. Nije bilo mora. Otac je morao da obavi jedan posao. Izašao je, sa psom kao jedinim pratiocem, i izbacio svoj otrov na pupoljke i zametke pustare. Otrov se nakupio na rosi, grudvast i sunđerast, i visio u žilavim nitima s trske. Slio se u slankaste barice soka između nabujalih lišajeva i mahovine. Otac se – jedna ruka bila mu je više nego dovoljna za taj zadatak – na trenutak izgubio u strasti i razbludnosti sopstvene priče. Čuli su se samo dahtanje, pseće i čovečje, i prepirka gusaka.
19 Košuta i njena kći stajale su držeći se za ruke; detinja ručica bila je tanka poput grane u snažnom Košutinom stisku. Otac je trljao glavu da je podseti na upravo proteklu noć. Ali utrobu svoje požude prema njoj ostavio je da visi, poput sovinog doručka, na travi i trsci. Bio je potpuno spokojan. Sagnuo se i poljubio malu. „Nisam mogao da spavam“, rekao je. „Sišao sam na obalu...“ Rado bi je zabavio nekom velikom laži, ali pas je baš tada zacvileo i okrenuo njušku prema šumi u daljini. Nije bilo pletenica dima. Ljudi koji su tamo spavali rasporedili su se u stroj. Pripremili su lukove. Podigli su palice. Nisu razgovarali. Napredovali su preko pustare poput plećatih vukova što prate miris jelena. Bilo je prekasno za bekstvo. Ljudska omča stezala se oko pustopoljine. Otac, Košuta i devojčica bili su ribice u njihovoj mreži. Moj otac – očišćen od otrova – nije bio lakomislen. Nema svrhe skrivati se u kolibi. Ili tražiti batinu. Može isto tako da baca šljunak u more. Kakav god pokolj se spremao tog jutra, doći će i proći ma šta on učinio. Zato su prosto stajali na mestu, savršena porodica pustare – moj otac, jednoruk, s čvorugom nalik pečurki na glavi, žena s kćeri na boku, oslonjena slobodnom rukom na očevo rame, pas, njihova krhka koliba od trske. Nešto dalje, prosuto seme se zgusnulo i visilo je lepljivo na vetru. Uskoro je postalo jasno šta su ovi ljudi došli da obave. Prva guska na koju su naišli dobila je udarac preko leđa. Jaja što je htela da zaštiti zgnječili su batine i stopala. Gnezdo joj je udarac nogom poslao u vetar. Ptice koje su pasle prhnule su uvis, ali u vazduhu ih je dočekala kiša drvenih strela. Padale su kao kruške. Leševi su ostajali na zemlji. Ovih trideset-četrdeset ljudi nije lovilo radi mesa. Došli su u rat protiv nomadskih osvajača s mora. U početku je ubijanje išlo mirno jer su guske bile mirne i nerado su ostavljale svoja jaja. Šištale su i mlatarale krilima; brzo su shvatile cilj ljudskog izaslanstva naoružanog palicama onog prolećnog dana kad je moj
otac postao lovac, ali sada ih je brižno roditeljstvo učinilo poslušno naivnim. Nije teško podići batinu i slomiti guski vrat kad žrtva prosto sedi i preteći maše glavom. Ali kad su ljudi završili posao na rubu stada, odsutni mužjaci, uznemireni kricima svojih drugarica, doleteli su s ispaše na obalskim uzvisinama, sleteli pored svojih gnezda i zagakali. Neke od njih strele su oborile pre nego što su stigli do svojih jaja. Drvene strele nisu bile dovoljno dugačke i brze da ubiju, ali mogle su da ozlede – a ranjena guska je omamljena luda. Što su više krvarile, jače su mlatarale krilima, kao leptirice u vatri, više su pružale vratove i ljutito vikale. Ostale su se – izbezumljene krvoprolićem i bukom – spuštale na tuđ prostor. Saginjale su glave i širile krila; lajale su kao psi i teturale se po pustari poput obezglavljenih kokoši. Među hiljadama gusaka na pustopoljini nije bilo nijedne – osim mrtvih naravno, i onih u ljusci – koja je ostala da miruje ili se prosto dosetila da ostavi svoje gnezdo i poleti ka moru. Lukovi su obavili posao i ljudi su sada radili palicama. Mahali su i udarali kao igrači na svetkovini, njihovi pokreti u svakom pravcu završavali su se mrtvim guskama. Dizali su i spuštali noge kao da gaze po snegu, samo što je ovaj sneg bio od umrljanih svetlih jaja, a bljuzga od žumanaca. Nekolicina koja nije imala štapove uzela je kamenje – crveno kamenje – da njim ubija ptice. Kamenovi i lobanje su pucali, mrvili se u prah, crvenilo kamena upijalo je krv gusaka. Nekoliko starijih osedelih ljudi bilo je mirno i usredsređeno na zadatak. Koliko su strasti iskazivali, moglo se učiniti da šibama prevrću pečurke. Okretali su se levo i desno i udarali guske, a izraz lica im je govorio da su sve to već videli. Mlađi nisu bili tako spokojni. Nadmetali su se s guskama u galami i grozničavosti. Divlje su zamahivali batinama. Spoticali su se preko gusaka. Padali su na jaja. Slavili su svaki udarac povicima i razmetanjem. Smrt svake guske za njih je bila pobeda. A svaka smrt podjarivala je tu čudnovatu i smrtonosnu kašu naravi, koja je kod mladih poznata kao oduševljenje, a kod vukova se naziva surovošću. Nisu se obazirali na porodicu koja je stajala u blizini, zbijena poput izgubljenih ovaca. Ali kad je pas – ne znajući tačno je li ovo povod za slavlje ili za napad – skočio i nasrnuo na guske, jedan mladić s više bubuljica nego dlaka na licu je zamahnuo. Udarac je pogodio psa u bok. Pao je i prevrnuo se. Ali nije
ponovo ustao. Četiri muškarca pohitala su k njemu, opčinjena lovom. Njihovi štapovi i kamenje dizali su se i spuštali kao tučkovi kad melju kukuruz. Sada kad su i psi proglašeni plenom, ko ili šta će spasiti kolibu? Neke ranjene guske potražile su utočište na krovu. Njihova krv pravila je šare na zidu od blata. Neke su pokušale da pobegnu probijajući se kroz svežnjeve paprati koje je Košuta poslagala po zemlji da zaustavi promaju i pacove. Mladići su se okupili oko kolibe. Ovo je bila neočekivana zabava. Samo bi budala – kao što je pas – jurnula da se umeša. Koliba se srušila na guske. Raspala se u komadiće kao lišće s praznog kukuruznog klipa. „Idemo.“ Otac je podigao devojčicu i krenuo između guščjih leševa. Košuta trenutak-dva nije mogla da se odvoji od kolibe. Šta može da spase? Mladići su zadihano drhtali stežući palice i posmatrali je kako prevrće komade razbijenih ćupova, iscepane i ugažene prostirke, školjke i šareno kamenje s kojima se njena kći igrala, izbušene stare mreže za ribolov koje je njen muž nekada davno ispleo, leš svoga psa. Lenjo su pljeskali rukama, vikali, smejali se, hvalisali se poslom obavljenim tog jutra. Košuta je znala da su poludeli kao pčele bez košnice. Jedan nesmotren pokret izazvaće ih da napadnu. Ubistvo psa i rušenje kolibe učinili su ih svadljivima, hteli su još zabave, još smrti. Malo snošaja. Malo pića. Silovanje. Tuču. Skrivala je oči od njih, nije htela da vide suze koje su joj stvarale plitku vlažnu deltu u borama lica. Nije glasno izgovorila misao koja ju je najviše mučila: sada kad su guske mrtve – leto neće doći. Košuta je praznih ruku pošla za mojim ocem prema moru. Stazu kroz pustaru obeležavali su mesnati krvavi grumenovi obrasli perjem i drhtavi; menjali su boje od hladnih do toplih, zaglađeni ili razbarušeni od morskog vetra. Jedan starac doviknuo im je nešto kad su stigli na obalu. Lice mu je bilo izborano i bradato kao vlat pšenice. Ruke i noge bile su mu krvave. „Hej, uzmite gusku“, rekao je. „Dobre su.“ Oponašao je žvakanje, trpanje hrane prstima u usta. „Dobro meso.“ A onda, kad su Košuta i otac nastavili dalje, doviknuo je i ovo: „Morale su da umru, ove guske. Pomrli bismo od gladi da su ostale žive.“
Stali su da čuju njegove razloge za ovaj pokolj. On i njegovi prijatelji su ratari iz doline – to je bio njegov izgovor. Njihovo selo i neka polja su iza šume, manje od dana hoda prema kopnu. Iskrčili su i izugarili zemlju pre desetak godina. Do sada su dobro živeli. Zemlja je plodna. Drveće ih štiti od vetra. Svinje su debele i srećne sve dok imaju hrane i sna. Kao i ljudi. Ima trske za krovove i postelje. Ima dosta koprive. A posle svake oluje i obilje drveta za ogrev. Starac im je opisao kakva je ratarska godina, ritmična kao bubanj. Prva prolećna nota je dvozrna pšenica. Zatim šestoredni kukuruz. Pa pasulj. Onda lan – on poslednji sazreva i mrzi mraz. Koze se preko cele godine dobro hrane sušenim zgnječenim lišćem. Kažu da njihovo mleko i sir imaju ukus bresta ili jasena, zavisno od toga šta su brstile. U jesen dolaze nezarađeni pokloni – gljive, orasi i voće. U zimu ima slanine, jabuka naboranih kao udovički obraz, žita iz koševa na stubovima, u koje pacovi ne ulaze. Imaju i polja debele koke. Svaki tamni mesnati list dlakav je kao nozdrva. Na mestu svakog otkinutog naraste novi, još sočniji. Mlado lišće, skuvano, jedu kao prilog. Staro – obrano, osušeno i složeno kao seno – služi zimi životinjama za hranu. Od semena debele koke pravi se hleb. Od korenja se vari pivo. Ništa se ne baca. Čak je i uvela debela koka korisna, za ogrev. Ratari nisu bogati, naravno, nisu moćni i spokojni. Vremena su teška. Ko može da predvidi kišu? Ili raspoloženje jahača u prolazu? Ili svinjske ćudi? Ko može da pobedi u ratu protiv glavnice i pirevine, tih nametljivih blizanaca njihovih useva? Ali, uprkos kletvama i žalopojkama, obrazi su im debeli, a stomaci čitave godine puni hrane. Tako je bilo sve dok nisu došle guske, dok nisu otkrile da su obrađena polja bolja od pustare kad se polože jaja, kad dođe leto i kad guščići počnu da lete. Ratari su u početku rado dočekali malobrojne guske što su odlazile da pasu između redova debele koke i žita. Guščje meso hranljivije je od dimljene svinjetine. Guščja mast dobra je za čireve. Od perja se prave jastuci koji su, iako zaudaraju, mekši i topliji od slame. Osim toga, guske su vesele ptice. Njihovo gakanje je muzika u poređenju s razgovorima koje vode svinje i koze. I ruho im je vedrije. Ali onda su, pre dve godine, ti nomadi došli u ogromnom broju, udvostručenom mladima koji su se izlegli u obalskoj pustopoljini. Počistili su polja, ti leteći puževi golaći. Pojeli su
dvozrnicu i pasulj, debelu koku i šestoredni kukuruz. Obrstile su glavnicu iz korena. A onda su odletele u kopno. Isto su uradile i sledeće godine. I još gore. Zagadile su pašnjake. Njihov zeleni izuvijani izmet progorevao je zemlju, prekrio je tlo, uprljao oranice. Ratari nisu imali izbora. Krenuli su u rat protiv karavana ptica naoružani palicama i lukovima. Sišli su u pustopoljinu. Pokazali su svetu ko je kralj istrebivši guske.
20 „Zamislite“ rekao je moj otac oživljavajući njihovu nevolju. Ostali su bez doma. Po pustari su ležale hiljade mrtvih gusaka. Muve su se već gostile krvlju, a bube, mravi i puževi tražili su puteve kroz perje. Nebom, koje je donedavno mrsio samo vetar, doletali su gavranovi i vrane. Svrake su se častile guščjim očima, a rakovi su ispuzali na obalu, opčinjeni i zavedeni mesom. „Niko ne zna gde crvi žive“, rekao je. „Oni ne umeju da plivaju ni da lete. Ali vrveli su i prevrtali se po utrobi gusaka pre nego što su se ptice i ohladile.“ Sve je to bilo pre nego što su došli vukovi i zarili njuške u vlažne smrdljive lešine. Sve je to bilo pre nego što je krv nađubrila zemlju, pre nego što su buknule otrovne pečurke, a grmovi prolistali kroz žile i kosti. Ratari su se vratili kući da se goste svojim podvizima. Da su ostali, tvrdio je moj otac, videli bi ko je kralj u divljini. „Kad sve izgine, ipak će biti rakova, muva, korova i travuljine da šaraju i guše svet. Ipak će biti kamena.“ Njemu, kremenarskom sinu, činilo se – dok je stajao s Košutom usred klanice i slušao starčevu priču o gazdovanju – da je svet podeljen na dva dela: jedan je nered, jedan je mrtvilo – baš kao što kažu svete reči njegovog sela. Spoljašnji svet traži jedino slobodu da udara i mrvi, da čekića i ranjava. Bilo šta. Nije važno padaju li udarci po guskama, kolibama, psima ili dečacima sve dok ima udaraca, lakomislenog razmetanja i iznenadnih naleta nevolja da oduvaju sreću. Kod kuće – u tom drugom, mrtvijem svetu u koji je moj otac vodio Košutu i njenu kćer da započnu novi život – udarci su bezazleni i predodređeni. Padaju po kremenu. Njega... njih, radnike s dve ruke, rad je učinio krotkim, bezbednim i časnim. Njihova veština je njihov spas i njihovo mrtvilo. Prvi put se mom ocu rodno selo, posmatrano s bojišta punog mrtvih gusaka, činilo – kako se ono kaže? – ušuškanim kao semenke maka. Takav je dar kamena.
21 Možda je sada pravo vreme da vam se sasvim otkrijem. Neće valjati da turobno stojim sa strane, kašljucam i izričem primedbe na očevu priču. To je i moja priča, pa bi trebalo da pokažem lice. Znate me kao kćer moga oca i njegovo jedino dete. To je sve laž. Naslov oca on je pošteno zaradio, ali ne po pravu krvi. Mi nismo rod. Ja sam Košutina kći. Ja sam ono dete koje je otac prvi put dodirnuo kad je majka rekla: „Pomozi, molim te.“ Ostavila ga je da se brine o kokoši, detetu i psu, s naramkom caklenjače koji joj je doneo na poklon do nogu, i otišla da dočeka jahača u pustari. Ja sam bila ono dete koje je uspavljivao i hranio ga kašom od pasulja i ribom, ono s kojim je uvežbavao prve reči kao što su voda, pas i ptica. Radi moje zabave usavršio je svoj repertoar lica i zvukova. Sa mnom je prvi put u svom jednorukom životu trampio ljubav za ljubav. Zato je on moj otac. Na očevoj ruci sam, dok se moja majka Košuta, iscrpljena od pokolja gusaka i pešačenja duž obale, vukla za nama, prvi put ušla u selo kremenara. Nisam imala ni dve godina, ali sam uverena da se sećam tog dana. Išli smo leđima okrenuti vetru i moru. Staza je bila meka, obrasla u paprat. Vodila je od skorelih priobalnih stena do vetrovitog brežuljka na kom je List podigao svoje kolibe. Zidovi koliba bili su debeli i natutkani mahovinom. Nije bilo znakova života, osim što je vetar donosio ritmično kuckanje jelenskog roga o kremen, škripu mehova, žagor ljudi na teškom radu. Kad smo prošli brežuljak a vetar oslabio, ovi udari i kuckanja, žagor i škripa postali su glasniji i razigraniji. U prvi mah su zvučali kao teške kapi kiše ili kao kljucanje hiljada detlića. Što smo dublje zalazili u selo, to je kljucanje bivalo gušće, a more i vetar nečujniji; kako smo prolazili, zidovi i staze postajali su ujednačeniji i bolje održavani. Nekom tako mladom i osetljivom kao što sam ja bila svakako se činilo da tonemo u san iz kog je
nevidljiva vredna ruka uklonila sav nered. U poređenju s onim što smo ostavili za sobom, u poređenju s metežom i strastima pustopoljine, ovo je bio svet sabranosti i simetrije. Uskoro smo začuli glasove. Trgovci su bili u poslu. Izašli smo na pijacu i tamo je – među proizvodima, u masi, otac video ujaka kako prodaje alatke. Ovde mi se sećanja mešaju s očevom verzijom tog dana. Koliko puta sam ga od onda gledala kako oponaša ujakovo lice, njegovu ljutinu i zbunjenost, smešan strah od našeg umora i njegovog značenja dok smo prilazili njegovoj tezgi. Očekivali smo od njega toplotu, hranu i odmor, a on nas je gledao kao crve u komadu hleba. Nije imao izbora, pred svim susedima i kupcima kremena, nego da nas s dobrodošlicom primi u svoj dom.
22 Te večeri ujak je od oca zatražio objašnjenje. Nije bilo svrhe lagati, rekao je otac. Da je za priču želeo ženu, ne bi izmislio Košutu. Bila je tu, smanjena i uplakana među kremenarima. Videli su da ona nikako nije sirena s broda. Mirisala je ne na miris, nego na dim i kašu. Ko bi želeo takav miris da utrlja u vrat i zglobove? Odeća joj je bila smeđa i siva, koža bleda i išarana ožiljcima, a lice maska umora od silnih suza i koraka. Njene oči – sasvim bistre, sive i smele kad ih je otac prvi put video – bile su na prvi pogled istovremeno krotke i tvrde. Je li ona jedina priča s kojom se otac vratio kući? Rodbina nije bila zadovoljna, mada je, poznajući oca, očekivala preokret. „Zašto si je doveo?“, pitali su ga. „Od kakve nam je ona koristi? Šta ume da radi? Čija je ovo curica? Tvoja svakako nije. Ima suviše ruku.“ Slušajte me sada. Prepričaću vam ono što je otac rekao. Spuštao se mrak, bili su pred ujakovom kućom. Okupili su se svi ujakovi prijatelji, njegova deca i nekoliko trgovaca, List i drugi kremenari koji su ostavili senovite radionice i izašli da šetaju i iskašljavaju kredu u vazduh. Sve u svemu dvadesetak muškaraca, nekoliko žena i dečaka, pas, kokoš, prvi šišmiši i leptirice, mesec. Svetina se uvek okupljala kad se otac vrati u selo. Njegove priče, poput retkih mirisa iz dalekih krajeva, odeće i dragulja – veoma su se cenile. „Vidite da sam doveo ženu“, rekao je i pokazao moju majku, koja je sedela i dremala na ivici mase. „I devojčicu. Pst, pustite ih, neka spavaju. Ono što govorim namenjeno je vama, a ne njima.“ Slušaoce je zatalasao drhtaj zanimanja. Očekivali su zabavu, neku naduvanu tajnu i šale na majčin račun. Podigao je zdravu ruku i pripretio prstom. Umirite se, tiho, govorio je prst. „Ovo je priča koju je skovao život“, rekao je. „Istinita je u svakom pogledu.“ Ovo je izazvalo oprezan smeh i nekoliko uzvika. „Znate da, kad želim da razrogačite oči, široko natežem i priču. Znate da, kad želim zabavu, puštam da moje priče golicaju istinu. Sve to znate. Niste budale. Pa,
evo priče koja bi trebalo da vas rasplače. Nema potrebe za prerušavanjem. Spoljašnji svet je vrlo tužan. Zato ovo nije san. Ovo je, od reči do reči, istina.“ Nikad nije imao tiše slušaoce. Sedeli su i čekali da ih istina razonodi. Bila je to neka vrsta ljubavne priče. Devojka je bila ljupka, sivooka. Nijedan muškarac nije prošao pred nje a da nije porumeneo od smelosti njenog pogleda. U mladosti je upoznala muškarca iz okoline. Roditelji su im bili u zavadi. Neka prastara uvreda ugnezdila se u šumici između njihovih kuća. Nisu govorili. Nisu dozvoljavali devojci da viđa mladića. Ljubavnici su utekli. Zašto ne bi? Prilika je kruška. Ne ostaje dugo zrela. Otpadne. Otkotrlja se. Sagnjili. Kuda su pobegli? Nisu daleko. Mladić je znao za pustopoljinu u kojoj su mogli dobro da žive. More je blizu, puno ribe, rakova, crvenih algi i blatnih leja caklenjače. Ako ona voli zečeve, on će ih loviti za nju. Dobro će se hraniti. A prolećni vetar doneće im guske. Ona nikad nije probala guščja jaja ili meso? Probaće. Povešće je do skrovišta podignutog u pustari kad su prošle godine guske zakasnile, pa je ljudima koji su ih čekali bilo hladno. Sada je leto i vrlo je toplo. More i nebo bili su istovetne plave boje. Zemlja je bila tvrda i suva. Mladić je ulovio ribu i nabrao caklenjače. Ispekli su ribu na vrelom crvenom kamenju koje se raspadalo u vatri. Skuvali su caklenjaču u morskoj vodi. Gledala ga je kako guli ribu prednjim zubima i baca kosti u ognjište. I ona je uradila isto. Kosti su se zagrlile. Cvilele su i penile se u plamenu kao zaljubljeni ražnjevi. Te noći – ovde su očevi susedi zadržali dah – devojka i mladić legli su zajedno na prostirke od trske. Razgovarali su – sanjali su – o tome kako je to živeti udvoje. Dobili su dva sina. Porođaji su protekli glatko. Dečaci su lepo rasli hraneći se školjkama pečenim na vrelom kamenju, pečenim morskim pticama, jastozima, ribom i keljom. Ako je bilo viška hrane, trske dovoljno narasle da se iščupa, ili ako su zamke uhvatile mnogo zečeva, muškarac je nosio robu na trampu u obližnja sela. Donosio je natrag mleko, sir i pasulj. I pivo. Jednog dana trampio je punu korpu purpurnih algi za štene. Poteklo je iz legla lovačkih pasa. Dao ga je dečacima. Imali su psa, hranu i zabavu. Smatrali su svoju pustaru blagoslovenom. Čak je i vetar, činilo im se, koji je uporno duvao s mora, zviždao njihovu pesmu.
„Ova mlada žena što spava tamo“, rekao je otac pokazujući sirotu Košutu, „nekad je bila spokojna i obla poput foke.“ Krug se okrenuo da je pogleda – odnosno, pokušao je da pogleda, pošto se spuštao mrak pa nisu znali ni da li su žena i devojčica još tu. Ali, uz očevu pomoć setili su je se, njene tanke kože i kose na glavi, svračjih ramena, paukovih ruku. Znate već pripovedačevu veštinu – oponašao je svaku pojedinost i zabavljao se sa svrakama, paukovima, lobanjama. Dao im je u zadatak da kostur te žene pretvore u foku. Kremenari i trgovci rado su ga poslušali. Imali su naporan dan. Glave su im bile u kavezima od same zore, oči prikovane za kamen i robu. Od pomisli na stvaranje foke od kostiju nabrali su im se nosevi, oči i usne. Videli su je kao puža golaća na obali, otežalu od mesa i sreće. Sad su bili spremni za kita. Bio je to grbavi kit kog je more izbacilo na crveno kamenje. Nastala je oseka. Stvorenje se gušilo na vazduhu. Dečaci – do tada su već postali gospodari pustare – nikada do tada nisu videli kita, osim u oblaku pene na pučini. Ovaj je bio dug koliko dvanaest ljudi. Stomak i grudi bili su mu svetli i izbrazdani kao srebrna breza. Leđa su mu bila pepeljasta. Uskoro mu se trup osuo voćkama tamo gde su galebovi iskljucali rupe. Košuta, dečaci i njen muž naoružali su se noževima i sišli na obalu u pratnji psa. Plima, noć i galebovi nisu im ostavljali mnogo vremena. Već su čuli vukove kako urlicima pozivaju jedni druge na gozbu. I rakovi su se primicali. I ovde se moj otac malo zabavio, s galebovima, rakovima i vukovima. Njegove slušaoce nasukali su i ostavili bespomoćnima potka reči, osnova pokreta, očeva pripovedačka mreža. „Muž je brzo pokazao dečacima kako se seče kit“, rekao je otac. „Imali su oštre noževe. Najbolje. Da ne trošimo rumenilo u mraku govoreći u kom selu su ti noževi načinjeni.“ Pokazao je svoj patrljak. „Recimo samo da su se te alatke koristile za sečenje mesa.“ Podigao je zdravu ruku i opisao u vazduhu obris savršenog noža u obliku lista, tankog poput vazduha. Oponašao je kitovo telo. Bio je njegove težine, ili se bar tako činilo. Pokazao je tačno kako se seče brezova kora stomaka, kako se meso secka na kockice, kako se dere koža, kako se mast za sveće topi u školjke s fitiljem od trske. Pokazao je kako je teško dvoma odraslima i dvojici dečaka
da odlome kitovo rebro. Popeli bi se na svako rebro i stajali kao na klackalici. Skakali bi istovremeno sve dok se rebro ne odvoji, a onda su zajedno s njim padali na obalu dok su se pas i galebovi tukli oko hrskavice i krvi. Uskoro su imali dovoljno dugih kostiju, mesa, masti i kože. Ujutru će otići na pijacu. Dobro će trgovati. Svako rebro vredi jednog konja, kravu ili dve koze. Od četiri rebra može se podići koliba. Jedno rebro daće posla rezbaru za čitavu godinu. Od krhotine rebra može se načiniti igla toliko oštra da se nikad ne istupi. Hvala sudbini za more, za oseku, za vetar. Oni su doneli kita na obalu. Kit će ih učiniti bogatim i bezbednim. Nije ni čudo, pričao je otac, što su te noći bili nemarni. „Dečaci su čvrsto zaspali. Znate kako je to. Žena i njen čovek su se grlili. Nisu mnogo pazili.“ Pustio je da ova poslednja rečenica malo golica. A zatim: „Nemarni ljubavnici imaju uspomene od krvi i mesa, bebu na boku, drugu na grudima, treću koja čeka hranu, četvrtu na kolenima, petu s prstom u činiji, šesta i sedma se tuku na podu, tri su mrtve i sahranjene, a biće ih još desetak. Pažljivi ljubavnici su oni koji... nećemo o tome. Ima hiljadu načina. Ali, evo vam mali savet. Znate onaj grm morske trave na obali? Prave je veličine i oblika. Gladak je, mokar, i otvara se kao torba. Stavite ga unutra. To vam neću pokazati. Ali, muškarci, pazite na rakove. A vi, žene, na jegulje.“ Smeh koji je otac zaradio ovim maštarijama bio je šupalj poput trulog oraha. Niko nije pouzdano znao da li otac govori iskreno. Ovaj savet delovao je istinito, ali nosio je i sve znake lakrdije. Ko će prvi da ga isproba? Koji će otac, ljubavnik, opterećen decom ili požudom, prvi požnjeti morsku travu na obali? Koju bi cenu neko platio da se pretvori u bubicu na steni kada prvi muškarac, umotan u travuljinu i nag, bude šaputao slatke reči svojoj nasmešenoj ženi? Otac je pljesnuo rukama da im privuče pažnju. Bilo je suviše mračno da se vidi je li namignuo. „Setite se kome je priča posvećena“, rekao je. „Imamo dvoje ljubavnika koji su našli kita. Mogu sebi da dozvole još jedno dete uz dva sina. Te noći, dok su se strvinari borili na obali za hranu, oni su se rvali na prostirci. Muž je nije ostavio da tinja i otrčao da među vukovima, rakovima i galebovima traži morsku travu po obali. Život je
prekratak za to. Voleli su se. Te noći seme se izlilo iz njega. Propupelo je. Pustilo je korenje. Napravili su devojčicu. Ovu devojčicu što sad spava tamo pored majke. Vidite, ne lažem. Tu je ona, tu je, samo je mrak. Devojčica od krvi i mesa. Pst, neka spava. Ova priča previše je tužna za nju.“ U zoru su, pričao je otac, napunili saonice kitovim mesom i privezali za njih rebra. Muž, sinovi i pas krenuli su u selo gde žive kremenari i gde je najveća pijaca. Putovanje će trajati čitav dan. Još jedan dan za trgovinu. I još jedan za povratak. Ukupno tri dana. Žena je bila zadovoljna. Za tri dana imaće sopstvenu stoku. Sveže kozje mleko, to je bio vrhunac njenih želja. Biće presrećna. Ali njen muž i sinovi – moji pravi otac i braća – nisu se vratili. Pas je došao kući, nepovređen. Ali sam. Ko zna šta se dogodilo tada, pitao je moj novopronađeni otac pripovedač svoju rodbinu. Niko nikad neće saznati. Možda su nestali ovde među kremenarima. Možda je Košutin muž razmišljao ovako: imam sinove i ovo silno blago na saonicama. Naći ću sebi novu ženu i kuću na manje vetrovitom mestu od pustopoljine. Možda su naišli na vukove, privučene mirisom psa i kita i podivljale. Pas je pobegao. Čovek i dečaci su se upetljali u blaga na saonicama. Nisu pobegli. Poginuli su. Možda su oteti u šumi usred noći. Zalutali su u živu šumu. Korenje je izmilelo iz zemlje i uhvatilo dečake. Grana se obavila oko njihovog oca i snažno ga stegnula, pa nije mogao da viče niti da se bori rukama i nogama. Pas je lajao na drveće i kezio zube, a onda se okrenuo i utekao iz šume. Vremenom su se otac i sinovi pretvorili u drveće. Koža im je postala kora. Oči su im se pretvorile u čvorove. Ruke su im sada grane. Krv im je sok. Svi putnici koji prolaze tuda upoznaće drveće čiji su stablo i čvorovi nekada bili ljudi, čije korenje raste u obliku dečaka. Ta stabla su putokazi kroz šumu. A možda je istina ovakva. Dva jahača ulogorila su se uz put. Ulovili su par zečeva omčom. Jeli su zečetinu čitava tri dana. Zaželeli su se promene. Imali su sreće da na saonicama naiđe kitovo meso. Samo su jednom pre toga jeli kita. Zaprečili su stazu konjima. Hajde da se trampimo, rekli su. Vi uzmite zečeve, a mi ćemo kita.
Košutin muž pazio je da ih ne uvredi. Ponudio im je dobar komad mesa. Ali jahačima više nije bilo stalo do kita. Prebrojali su rebra koja su skakutala i zveckala na saonicama. Znali su njihovu vrednost. Možda su malo čikali muškarca, poigravali se njegovom učtivošću i strahom. Možda su prosto zamahnuli batinama i trampili robu za nekoliko udaraca u glavu. Jedno je sigurno – takvom trgovinom bogate se jahači, a ne muškarci i dečaci koji putuju pešice. Odvukli su leševe u grmlje. Možda su usput šutnuli psa, a onda ga ostavili da liže gospodarove ledene obraze. Te noći hvalisali su se svojom srećom i večerali kitovo meso. Možda. „Šta je trebalo žena da uradi?“, pitao je otac. „Muž i sinovi nisu se vratili. Kit je iskljucan, očišćen, smrvljen kamenjem i plimom i otplavljen natrag u more. Da ste bili na njenom mestu, šta biste učinili da pronađete svoju porodicu kad ste se umorili od suza? Ako ste pametni, pozvali biste psa i krenuli tamo kuda mu je okrenuta njuška. Upravo to je žena učinila. Pas ju je doveo ovamo. Naravno. A gde drugde? Ovo je bio cilj njenog muža. Ne smejte se. Već sam vam rekao, ovu priču smislio je život. Istinita je od reči do reči. Pas je došao ovamo. Doveo je gospodaricu na pijacu. Kakvo bogatstvo, kakve kuće, pomislila je. Ali seljane ona nije zanimala. Nije imala robu, samo suze, pitanja i psa. Šta se desilo mojoj porodici ovde, pitala je. Prepoznaje li neko ovog psa? Da li je neko kupovao kitovim mesom i kostima pre nekog vremena? Ko će mi pomoći? Poslali ste je kući bez odgovora. A sada je ponovo došla, sa mnom. Zar niko ne prepoznaje njeno lice?“ Zamislite preneraženost koju je očeva priča izazvala. Oživeo je likove i smestio ih u ujakovu kuću, usnule, dovoljno blizu da seljani čuju njihovo hrkanje, i izveo da to hrkanje zvuči kao optužba i žalba. Uskoro su svi pomislili kako je previše mračno i hladno da i dalje slušaju oca. Udaljili su se pre nego što je dovršio pripovest, nisu ih dirnuli očeva slika udovice i njene kćeri u pustari, njena borba da preživi, njene teškoće, tuga i glad, pokolj gusaka, rušenje kolibe. Uskoro nijedan očev rođak nije preostao da čuje njegovu priču. Slušaoci su se – izuzev šišmiša i leptirica – odšunjali nimalo vedri, i ljuti zbog otrova u njegovom glasu. Otac je stajao sam i zapanjen. Shvatio je moć istine.
23 Sada se i sama sećam. Ne treba mi očeva razigrana obrva, ni njegova nemirna jedina ruka i izazovne dramatične promene glasa da oblikujem i ukrasim svoj život. Ne treba mi njegov jastreb za posmatrača. Imam svog. Moj jastreb posmatrač uzleteo je kad mi je bilo dve ili tri godine. Svake zore dizalo se moje pernato pamćenje nad selo da lebdi i posmatra ono što se ovde dole nazivalo životom. Vidim sebe, malo ružniju i puniju nego što mi je majka ikad bila. Vidim i nju. Moja majka dole nije srećna. Ima dobre razloge za to. U očevom detinjstvu dve vrste su živele jedna uz drugu – kremenari i trgovci, zanatlijske dinastije koje su obrađivale kamen i trgovci koji su se od njega bogatili. Otac je sada uveo treću, bednu vrstu, dvoje beskućnika i lutalica iz pustopoljine. Šta smo mogle da učinimo? U početku smo jednostavno drhtale pred dočekom koji su nam seljani priredili. Njihova ravnodušnost bila je drsko ispitivačka. Nisu nas pozdravljali, ali su podizali poglede kad smo prolazile i zastajali nad kremenom. Bilo je očigledno da im se ne dopada što smo tu. Zašto? Zbog naše otrcane odeće, vetrom išibane kože, zbog naše bespomoćnosti, naših glasova – preglasnih jer smo navikle na viku na vetru, a ne na šapat trgovine. Ovi ljudi mogli su pogledom da prozru kamen, da vide ispod skrame dimljive prljave krede i uoče u kamenu alatku. Ali njihove oči bile su slepe za ono što je ispod kože nepoznatih, nisu umele da procene ženu prema licu, da uoče prazne stomake i prazna srca koja se mogu napuniti i zagrejati osmehom kao i hranom. Otac je govorio da su seljani povučeni, sumnjičavi, da su navikli da sa strancima imaju posla samo na pijaci. „Potrajaće“, rekao je. „Potrajaće dok se oni promene? Ili mi?“, upitala je majka. Očajavala je zbog svega što je videla, a otac se osećao krivim. Nije želela da bude kao oni, okovana pravilima radnog dana. Kakav je to život? Živeti kao privezana koza na malom komadu livade, raditi i govoriti isto kao susedi, ne dirati ovo ili ono, ne ići tamo ili ovamo, čitavog dana smirivati srce i
jezik, ustajati u zoru i pentrati se na brdo kremena u beživotnoj povorci što zeva zato što neki trgovac ima moć da kaže: „Još kamena.“ Ipak, morale smo da ostanemo. „Nemamo izbora“, rekao je otac. „Moraćemo ovde da stvorimo dom.“ Ali on nije bio vešt u stvaranju doma. Jednoruki čovek, koji se u pustari snalazio, u selu je bio – kako je rekao jedan njegov rođak – sličan kukavici: dobar na rečima, slab na radu. Uprkos zamislima i obećanjima nije umeo da podigne četiri kamena zida, krov, kuću. Nije mogao ništa da diže svojom jednom rukom. Majka je mogla. Uprkos bledoj mlitavoj koži preko kostiju, bila je snažna. I još jača ovde, okružena ljudima, nego što je bila u pustari, obezoružana i zbunjena svojim udovištvom. Očeva zamisao bila je sledeća: Košuta i ja sada smo njegova porodica. Skućićemo se u ljubavi, a Košuta će mu biti sestra, ljubavnica i prijateljica. Vremenom će se ujak i njegova porodica postarati za nas. Mislio je da će nam svojim jezikom stvoriti dom. Čvrstina moje majka bila je sekira s dve oštrice. Druga oštrica zvala se ćudljivost. Nije mogla da čeka da otac čarolijom ispovrti kamene zidove. Bilo joj je hladno po leđima. Morala je da hrani dete. Nije imala strpljenja za očeve milošte, za njegovu trapavost, za njegove priče. Nervirao ju je. Terala ga je od sebe jer od briga nije imala mesta za nežnost. Žudela je samo za domom koji se ne može srušiti štapovima. I tako je, dok je otac nogama lovio školjke po pesku i pitao se jesu li mu oči mokre od prskanja mora ili od suza, Košuta iskrčila paprat između poslednje kuće u selu i brda. Tu su se mnoge brdske staze slivale u jedan strmi puteljak koji je vodio između dve stene stražara preko brežuljka krede do lavirinta jama i naslaga neobrađenog kremena. Ona nije bila budala. Bilo je jednostavno među otpadom pronaći pljosnato kamenje za gradnju i pustiti ga da klizne niz stazicu do hrapave krčevine. Brdo je bilo na njenoj strani. Seljani ne. Znala je da se neće moći služiti kamenom a da neki kremenar ne digne galamu. Došlo joj je izaslanstvo radoznalaca i badavadžija. Gurnuli su Lista napred i šapnuli mu šta bi rekli da su na njegovom mestu. Listu se nije dopalo što su ga odvojili
od posla radi takvog zadatka. Vetar mu je podizao i mrsio kosu. Majka ga je pogledala u oči i rekla mu: „Ti nisi guska. Nisi me uplašio.“ „To je naš kamen“, rekao je. „Ko ti je dozvolio da ga uzimaš?“ „To je moj kamen“, odvratila je. „Našla sam ga na brdu. Donela sam ga ovamo. Moj je. Otkud je vaš?“ „Ti nisi odavde. Ta brda su naša, nisu tvoja.“ „A i vazduh je isto vaš“, rekla je. „Dišem, znači kradem vaš vazduh. A vetar ti je s glave požnjeo slabu žetvu. Je li to vaš vetar? Kako to da i meni mrsi kosu?“ List joj nije bio dorastao. Slegnuo je ramenima i opsovao vetar. „Neka to kamenje bude poklon od nas“, rekao je. „Ali, ne zavaravaj se. To brdo je naše. Ako ti uzmeš kamen, šta će onda biti? Onda svako može da dođe, posluži se i podigne zid. Ipak, ti si žena s detetom. Zažmurićemo na to što radiš.“ Okrenuo se i poveo izaslanstvo natrag na posao. Majka je podigla zidove.
24 Naša kuća nije ličila na ostale. Majka je otkrila da kamenje, koliko god bilo ravno i teško, neće mirno da stoji po njenoj želji. Njeno kamenje bilo je poput najsramežljivijih puževa koji su se ikad pokazali, ali kretalo se kad niko ne gleda. Njeno kamenje bilo je živo. Puzilo je. Gnezdilo se. Mrmljalo je na vetru i vrućini. Podigla je četiri živa zida koji nisu stajali na mestu kao ostali zidovi u selu, načinjeni od mirnijeg kamena. Njeni zidovi bili su neposlušni, neukrotivi. Padali su na vetru. Lajali su joj na noge. Pali su mi na nogu i nisu se pomerili bez obzira na moju vrisku i suze. Nije mogla da otkrije tajnu zidova. Njeni zidovi pretvorili su se u četiri hrpe kamenja – debeli pri zemlji, sužavali su se ka vrhu poput smolastih jela. Ugurala je komade drveta između kamenova da ih umiri. Začepila je rupe paprati i blatom. Krov je načinila od neokresanih grana i opteretila ga kamenim pločama i mahovinom. Kad bi neko zidao kuću za jazavce i medvede, bila bi kao naša. U početku smo i živeli kao jazavci i medvedi, skriveno, ćutljivo, odsutno. Ako je moj otac imao dve ličnosti, onda su u mojoj majci živele dve žene. Seoska Košuta zazirala je od sveta. Kad bi kremenari prolazili, skrivali smo se u našu pećinu. Kad je otac donosio hranu, majka je ćutala. Njena ćudljivost bila je uporna poput vetra i, kao i vetar, nije pravila razlike. Čime se mogu objasniti majčini iznenadni, nepredvidivi naleti zlovolje? Samo time da su ljudi slični drveću. I oni se menjaju prema godišnjim dobima. Ne presađuju se. Košuta je mog oca krivila za sve nesreće u svom životu. S kim bi drugim – osim sa mnom – podelila breme preseljenja i tuge? Tihi glasić koji joj je u uho šaputao: budi razumna, uzvrati mu ljubav; prihvati hranu koju ti donosi; imaš samo njega – zaglušili su galama i silina njenog beznađa. Ti bučniji glasovi vikali su: „Kakav ti je on prijatelj? Poveo te je iz klanice gusaka brdskom stazom obećavajući hranu, krov nad glavom i toplotu. Kakva te je dobrodošlica
dočekala? Zašto si nju povela? Šta će ona ovde da radi? Od kakve nam je koristi?“ Nije zaboravila onu prvu, gorku noć kad je slušala kroz polusan šta je moj otac u sumrak rekao okupljenim rođacima i prijateljima pred ujakovom kućom. „Ovu priču skovao je život“, rekao je, a onda ispripovedao bajku tako blisku istini da je poverovala u sve ukrasne pojedinosti, u uvredu što se gnezdi u drveću, u prezrenu caklenjaču, u spokojnu i živu sliku same sebe u mladosti, u skakutavu porodicu kostiju grbavog kita, u morsku travu na obali. Sve je progutala. Bila je to njena priča, nakićena i ukrašena perjem. Morala je takođe da proguta i sve verzije smrti svog muža, ubistva svojih sinova. Možda ih je drveće otelo u noći? Možda su ih ubili vukovi ili jahači? Otac je oživeo njihovu smrt. Odvukao je njihove leševe u grmlje. Pretvorio je njihova tela u stabla. Ruke su im grane. Krv im je smola. Koža im je kora. Oči su im čvorovi. I gore od toga. „Možda je Košutin muž razmišljao ovako: imam sinove i ovo silno blago na saonicama. Naći ću sebi novu ženu i kuću na manje vetrovitom mestu od pustopoljine.“ Zamislite zgražanje koje je očeva priča izazvala. Ne zgražanje dvadesetine ljudi, žena i dečaka, psa, kokoške, meseca, prvih leptirica i šišmiša koji su se okupili da ga čuju. Oni su mogli da se iskradu pre kraja priče. Pomislite na jadnu i zarobljenu Košutu, udovicu bez krova nad glavom, gladnu i polubudnu, pluća tako zgrčenih od straha da je hrkala otvorenih očiju. Ona je razumela smrt. Smrt dođe i ode. Ostavi za sobom leš. Leševi ne trguju kitovim mesom. I ne podižu kuće daleko od vetra i pustopoljine. I ne uzimaju nove žene. Ali, nestali muž i dva sina... Očeva priča, niska bajki, „možda... možda“, ubila ih je bar pet puta, uništila joj svaku nadu – ali ih je i oživela. Učinila je da, zdravi i zadovoljni, žive negde drugde – gde nema vetra. S nekom drugom. Otac je stvorio tri vrste bola da joj se komešaju u utrobi i grizu je. Muž i sinovi ponovo žive u njoj i mrze je jer je napustila dom pre njihovog povratka. Ili ih vidi kako žive u pustari, dečaci ni dan stariji nego kad su otišli – ali ženi koju zovu majkom ime nije Košuta. Ili vidi njihove leševe, tamo među guskama. Crvene cvetove grmova izniklih iz kostiju pokidali su vukovi, rakovi i vrane. Crvi se uvijaju i prevrću kao talasi. Otrovne gljive časte se mesom. Usnila je sebe na pustari kako kopa grobove. I otac je bio
tamo. Nije mogao da joj pomogne. Jedna ruka nije dovoljna za to. Stajao je malo podalje, malo omamljen udarcem ćupom u glavu, i ispijao teško zarađeno piće. Pas i dete su se probudili, uznemireni. Pustopoljina se meškoljila na povike: „Izlazi. Idi kući. Ne diraj me!“ A onda je videla pletenice dima, čula zveket sedla i uzdi i udarce po psu, po kolibi. Nad muževljevim grobom naslagala je kamenje u hrpu. Naišao je ćelavi kremenar. Rekao je: „To kamenje je naše, nije tvoje.“ Nije ni čudo što Košuta nije mogla da razgovara s ocem, da mu zahvali na darovima, niti da pokaže opuštenu otvorenost koja ga je očarala u pustari. Sada je bila potpuno drugačija žena. I on je postao drugačiji muškarac. Morski vetar na stazi okrenuo ih je naglavce. Ono što je osećala za njega tumbalo se kao busen štipavca. Nestao je jednoruki dečko, brat, prijatelj i sin koji ju je toliko razvedravao. Šta je mogla da kaže kad se otac pojavi pred njenom kamenom kućom držeći u jedinoj ruci utehu, odeću, hranu, i kad je zapita zašto izgleda istovremeno tako tvrdo, krotko i hladno. Šta bi od žene koju je zamišljao u pustari? Slika u glavi mog oca – prirodno – bila je romantični uzlet mašte. Bio je slep. Košuta i ja bile smo središte slike. Prešla mu je rukom preko čela i temena. Promrsila mu je čupavu kosu. Tonom sličnim bledilu očevog lica, rekla je: „To si ti. To si ti. To si ti.“ Evo dvoje ljudi, nesigurnih i sakatih. Njihov svet tog leta bio je nemiran i razbarušen kao neošišana koza. Otac je od njih dvoje bio pametniji. Prvi put u životu držao je jezik za zubima. Nije primoravao majku da se prilagodi. Došao je s hranom i darovima s obale i ostavio sve bez ijedne reči. Poneo me je do mora i pustio me da lutam i brčkam se u barama. Zajedno smo sakupljali školjke. Rvali smo se i jurili. Tamo gde je izgubio kod majke, otac je morao da pobedi kod mene. Ja se nisam sećala pustare i nisam imala šta da zaboravim. Ako je otac bio pametniji, majka je ponovo bila odlučnija. Uskoro je shvatila da život jazavaca i medveda nije za nju. Možda će joj kremenari naći neku rupu u svom svetu od kamena. Umesto da se skriva među svojim kamenim zidovima kad kremenari prolaze, počela je da im izlazi na put i pozdravlja ih povicima i osmesima. Onako mršava i koščata, nije im bila pretnja. Seljani nisu bili slika i prilika
snage, kao što su to ratari ili jahači, recimo, ali su lako mogli da je odgurnu poput grančice ako bi hteli. Majka je, stojeći im na putu, mršava i smela, predstavljala opasnost druge vrste. Nije bila ni nalik majkama i ženama s kojima su živeli. Nije bila pitoma. Njena kuća, ta hrpa kamenja i grana, nije bila kuća. Bila je to pećina, rupa, jazbina. Ispostavilo se da su neki muškarci počeli da prolaze stazom između sela i brda češće nego ranije. Recimo da su nalazili bolje razloge da tragaju za kremenom na brdu nego njihovi najmlađi sinovi. A kad vide da Košute nema, izmišljali su izgovore da zvižde, pevaju ili ispuštaju kamenje, da psuju ili čiste grudi od krede tako bučno da bi je buka dozvala, pa bi izašla na stazu. Neki su je se klonili. Išli su tom stazom samo da bi virili. Ali nekoliko kremenara – od onih koji prvi naprave gužvu, a poslednji odlaze u postelju – bili su manje gordi. Postoji jedna izreka koja glasi: kad god se sretnu muškarac i žena, Nevolja im pravi društvo. U ovom slučaju Nevolja je bila sramežljiva i neupadljiva. Muvala se naokolo, ali u pozadini. Ti ljudi bez gordosti, naviknuti na ustajalu kolotečinu života, nisu umeli da kažu šta misle. Šta su i mogli da kažu? Negde između sažaljenja i prezira koje su osećali prema meni i mojoj majci tiskala se žudnja za nestašlucima u travi. Koliko je njima bilo poznato, od takvih ogoljenih reči brdo bi im se srušilo na glavu. Osim toga, strepeli su od mogućeg majčinog odgovora. Činilo im se da bi uživala u širenju golicavih vesti. To je i pretilo i privlačilo. Neki starci možda se sećaju Košute. Čula sam ih kako pričaju. Niko nije tvrdio da je bila lepa ili mlada, ili da joj je lice drugačije nego bezvoljno i mršavo. Njene jedine čari, činilo se, bile su nezavisnost i nedostatak odbrane. Pa ipak, bila je med, a oni pčele (taj izraz kao da vlada našim životima). Kad su iskušali njene slatke i ljutite pozdrave, njene osmehe, toliko otvorenije od držanja seoskih žena, nisu mogli da se drže podalje od nje, baš kao što nisu mogli da zatraže od nje nešto više od osmeha. I majka je bila nesigurna. Kamenari nisu jahači. Njihova lica su magla. Plašila se njihovih krutih, skrivenih života, njihovih usta. Zazirala je od njihove hladnoće i opreznosti. Ako pas ne maše repom i ne laje, govorila je sebi, onda ga se treba čuvati. Ujeda. Zato je oklevala da kaže šta želi onoj
dvojici-trojici ljudi koji su zastajali da porazgovaraju s njom. Kad bi samo mogla da kaže: „Molim vas, pomozite mi da podignem kuću koja ne klizi i ne stenje kao šljunak na obali.“ Ili: „Šta ima da se radi? Kakvog posla ima za mene?“ Tada bi se možda pojavilo sklonište unutar sela. Na kraju krajeva, u selu je trgovina vladar, a rad se poštuje. Majka je za trampu imala samo rad i sebe. Bila je ista kao oni. Više je volela da liči na njih nego na jazavce ili medvede. Jedan muškarac – očev najstariji brat od ujaka – prolazio je pored njene kamene kuće češće čak i od te nekolicine koji su s njom razgovarali. Nije prosto zurio napred i prolazio. Bio je spreman, ako ne baš da se osmehne, a ono makar da klimne glavom Košuti. Dolazio je svaki dan, vukući prazne saonice od kosti, drveta i trske. Njegova dužnost bila je da za porodicu prikuplja kremen za obradu i trampu. Od čitave porodice bio je najgluplji i najposlušniji. „Baš kao ovca“, govorio je moj otac. Tog rođaka najviše je voleo. Bio je krotak, veseo čovek, suviše mek i bratoljubiv da se zapita zašto svakodnevna obaveza donošenja kremena uvek zapadne njemu. Košuta ga je pratila. Ponekad sama, ponekad noseći mene na boku, posmatrala ga je kako odabira kamen i tovari ga na saonice. Uočila je da rado uzima kamenje s brazdama i žilama. Gledala ga je kako odbacuje suviše kredast kremen, suviše bled, svetao i lak. Primetila je kako ređa kamenje na saonice tako da im se šiljci i mamuze, useci i doline preklapaju. Najzad je shvatila tajnu zidova. I više od toga. Prihvatila je da za nju nema budućnosti ako i sama ne postane kremenarka. Na ovakvom mestu poštovanje se zaslužuje preko kremena. Kremen je temelj njihovog sveta. Bez kamena seljani bi – kao i ona u pustopoljini – bili bespomoćni poput buba okrenutih na leđa. Pred majkom je stajao izbor da bude bespomoćna buba na leđima ili radna životinja obavezna da sakuplja kremen jer – sećate li se njenih prvobitnih strahova? – neki trgovac ima moć da kaže: „Još kamena.“ Odabrala je još kamena. Kad je sledeći put videla očevog rođaka kako vuče kremena na saonicama, jednostavno mu je rekla: „Pusti mene! Dozvoli mi da ti ja dovlačim kremen.“ Možemo zamisliti da se nasmejao – ili porumeneo, ili prošao pored nje. Kako žena čiji su zidovi poput jela može
da zna išta o kremenu? Kako će vetrom išibano dete poput nje da podiže teške terete? Možda ga je danima gnjavila govoreći; „Pusti me da pokušam“, ili: „Jaka sam kao svaki muškarac – daj mi priliku“, ili: „Imaj srca. Moram da hranim dete“, pre nego što je uopšte obratio pažnju na njene reči. I šta je taj stidljivi, poslušni čovek mogao da učini osim da dozvoli ženi i njenoj kćeri makar da mu pomognu u tovarenju kremena? A zatim da joj dozvoli da pođe s njim – naizmenično su vukli konopce – u selo, među puste prolaze, zauzete oči i umove, radionice što udaraju pulsom kosti, drveta i kamena. Moramo pretpostaviti da ih niko nije video. Rođak bi posramljeno ustuknuo da mu je neko nešto doviknuo ili mu dobacio šalu, kasnije, o ženi koju je doveo. Sigurno joj je rekao da ga čeka ispred kuće kako je porodica ne bi videla. Jedini način da je natera da ode bio je da joj nečim plati, da joj da nadoknadu za tih, nekoliko komada kremena koje je dodala na njegovu hrpu. On nije sasvim razumeo šta je to trampa, ni ko kome koliko duguje niti zašto. On je samo shvatao obaveze rada i trgovine, smatrao je da vađenje kamena i vučenje saonica pola prepodneva vredi – otprilike – korpu jabuka? Malo žita? Malo oraha? Dva-tri jajeta? Činilo mu se da ga je namagarčila. Ukazao joj je dobrotu. Nije želeo njenu pomoć, nije se obradovao dodatnom paru ruku na konopcima. Samo ga je usporila. Pa, ipak, činilo se da je obavezan da joj plati što se umešala. Na dimu iznad ognjišta sušili su se režnjevi slanine. Skinuo je jedan. Niko neće primetiti da nedostaje. Izašao je i, izbegavajući pogled Košutinih sivih očiju, dao mi taj režanj i pobegao natrag u jednostavnost kamena. Smatrao je da je poslujući s detetom zaobišao ali i zadovoljio pravila razmene. Ne bi trebalo da se smejemo njegovoj lošoj sreći. Pa ipak, ima nečeg trapavog i smešnog u izrazu koji mu se pojavio na licu kad se sutradan primicao brdu. Košuta ga je čekala između kamenih stražara. Nazvala ga je rođakom. Pokazala mu je hrpu savršenih komada kremena koje je već odabrala za njegove saonice. Da ne zazivamo sliku meda i pčele. Ovaj čovek nije imao žaoke. Bio je obična muva koja mlatara krilima uhvaćena u savršenu mrežu.
Mislio je da mu se sreća osmehnula kad ga je Košuta naizgled rado pustila da natovari i odveze kremen bez nje. Rekao je: „Budi tu, a kad se vratim, doneću ti još slanine za malu.“ „Donesi mi nešto drugo“, rekla je majka. „Za sada imamo dovoljno mesa. Donesi hleba. Ili mleka.“ Rado ju je poslušao. Ovo je bilo jeftino u poređenju s jučerašnjom nelagodom. S veseljem je delio s njom ovu povremenu zadirkujuću prisnost, sve dok ih niko ne vidi. Osim toga, kremen je bio sasvim dobar. Zašto da se žali? Sutradan je doneo jaja i hleb. Čekala ga je pored gomile kamena. Muva je ponovo uletela u mrežu. Zarobila ga je. Neki čvršći čovek bi je, ne dvoumeći se, oterao prvog dana. Ne bi bilo slanine. Ovaj čovek bio je predobar. Platio je. Sutradan je majci doneo mleka. Ona ga je platila kremenom. Ne sećam se šta je bilo posle, osim da su ona dva-tri stidljiva muškarca s nestašlucima na umu uskoro uočila Košutino poslovanje. Osmelili su se i dozvolili joj da i za njih sakuplja kremen. Činilo im se – znate kako su muškarci podmukli – da će ih Košutina nova dužnost sakupljačice kremena približiti prisnijim zajedničkim zadacima. Sada smo tovarile četiri saonice, a biće ih još. Zaposlile smo se. Naša lica svi su upoznali. Kamenari, naviknuti da sami rade, rado su prihvatili i upotrebili ovaj neočekivani novi izvor rada. Videli su logiku našeg života, shvatili su zašto smo odabrale da živimo na pola puta između kremenara i kremena. Činilo im se pametnim da provode više vremena blago kuckajući po kremenu, otkopavajući oruđa koja se u njemu kriju, dok mi – za jabuke, jaja i hleb – donosimo kremen, odnosimo otpad, održavamo brdo. Niko više nije mogao da nam kaže: „Ovo brdo je naše, nije vaše.“
25 Tako je prolazilo moje rano detinjstvo. Kao i svi kremenari, ustajale smo u zoru. Budilo nas je svetlo. Što su nas seljani više prihvatali, imale smo više posla. Moja prva dužnost bila je da iz žeravice izmamim jutarnju vatru, a onda da ugrejem kamenje za pečenje hleba. Moja majka je tada bila toliko ćutljiva da sam zapanjena što sam uopšte naučila da govorim. Ipak, govorila sam bez prestanka. Bila sam šumska ptičica, govorio je otac. Majka je postala nema i daleka kao zmaj na nebu. Ja sam postala ptica pevačica zaljubljena u sopstveni poj. Eto dokaza – ako ima bilo kakve sumnje u to – da se deca rano oslobađaju onoga što su im roditelji. Ako sam išta nasledila, onda sam od oca nasledila njegov lažljivi jezik. Kao i on, zazirala sam od kamena. Pa ipak, u ta jutra, kad je nebo ružičasto i spokojno, a vetar s okeana suviše sramežljiv da stupi na kopno, onaj jastreb kojim je otac ukrašavao svoje priče mogao me je videti kako trčim uz uspon između naše kuće i brda kremena. Moja majka Košuta, još sanjiva, bila je manje orna da otpočne s radom. Ali kad počne, bila je veštija od mene. Onako sagnuta poput slomljene stabljike, tovarila je kamen na saonice ne zastajući. Najzad je osećala da smo bezbedne sve dok kremenarima treba kremen, sve dok ima ratara, jahača, ribara i drvodelja koji žele oružje i alat. I pored mog trčanja i brbljanja, bila sam lenjo dete. Bilo mi je mnogo zabavnije da jurim zečeve ili merim koliko će daleko semenke odleteti na vetru, nego da radim. Bilo mi je mnogo zabavnije da naglas smišljam pesme šaljivih rima. Bilo mi je mnogo zabavnije da odglumim zatvor i iskradem se da vidim šta ima iza sela i brda. Ali Košuti nisam bila zabavna. Njena ljubav – tako laka i meka u pustopoljini – na brdu je bila ozbiljna. Strahovala je da će umreti i ostaviti me samu. Kad bi mogla da mi prenese dar kamena, onda bi mogla mirno da umre i ostavi me obezbeđenu. I tako sam, uprkos kijanju privezanih konja u
dalekoj šumi, uprkos perjanicama dima iz spoljašnjeg sveta, uprkos privlačnosti mog oca i njegovog lenjog života na obali, pala u ropstvo. Evo kako smo radile. Majka je dletom od jelenskog roga bušila kredu. Kad probije kredu, uklanjala je čvorove korena kremena, tvrđe rođake krede. Umela je da uoči zrnca unutar kamena. Znala je od kog će se komada praviti dugački noževi, koji kamen je najzbijeniji, najotporniji, savršen za čekiće, pijuke, sekire i dleta, koji ima najrazbacanije zrno i dobar oblik i građu za izradu vrhova strela ili kopalja, koji će se razlomiti u kuke za harpune, koji kremen je dobar jedino za zidanje. Razvrstavala je kamenje u gomile i pokazivala mi koje da izvadim i spustim na saonice. Zatim sledeći kamen. Pa sledeći. Čitav dan. Tako smo obavljale posao. Pasle smo i prevrtale zemlju kao koze, samo što naša ispaša nije bila trava, nego kremen. Nismo umele dobro da natovarimo svaki kamen na saonice. Šiljci i šupljine nisu se spajali radi nas, a ako jesu, put nizbrdo prema selu bi ih rastavio, pa bismo, pred očima svih besposlenih seljana, morale da tovarimo ispočetka. Zato smo koristile velike korpe od trske, za koje smo na pijaci menjali višak slanine zarađene tovarenjem kamena. Te korpe vezivale smo za saonice. Ulazile smo u svaku radionicu u selu – uključujući i Listovu – i izlazile s hranom, kožama ili drvima za ogrev. Kremenari su se prema majci odnosili kao što su se trgovci odnosili prema njima, to jest sa svom hladnoćom i poštovanjem koje ribar ukazuje ribi. Bile smo ona cura, a ja balavica koje ih služe kamenjem. Strast koju je Košuta izazvala kod nekih ljudi kad je došla sada se hladila. Moja majka se zaokruglila i postala uzdržanija. Kao i oni, bila je kremenarka danju i noću. Ovde možda valja podići obrve. Pazite se onoga što govori majčina kći. Bila sam dete – imala sam šest godina – i daleko premlada da procenjujem ono što Košuta radi i njene razloge za to. Sada govorim očevim glasom. Njegova ljubav prema Košuti se ohladila. Ili makar izmenila. Njegove nade postale su žaljenje. Jedva su govorili. Otac je se klonio. Nije mogao da podnese ženu u kakvu se pretvorila, dobro uhranjenu i uposlenu na brdu. Više su mu se dopadali rane i prljavština, mršavost i siromaštvo, bespomoćnost Košute iz pustopoljine. Više je voleo sutone kada mu je – na poziv jahača iz trave – govorila: „Pridrži dete. Neću dugo.“
Više joj nije trebao. Nijedan muškarac nije joj trebao. Rad koji ju je učinio robinjom istovremeno ju je oslobodio. Samo u životu mog oca nije bilo kamena. Zato je koristio izraz „kameno srce i kameni jezik“ da opiše ženu kojoj se udvarao tako dugo. Nije mu dopuštala da se osveti. Postupala je s njim kao da mu je dužna. Skrivala se od njega. Nije ga gledala u oči. Za nju je moj otac bio pustara. Nije se usuđivala da misli ni na njega ni na pustopoljinu. Ali, otac i pustara su nam nedostajali. Kako je ova priča putovala i dovela nas do tačke na kojoj je Košuta, preobražena i ugojena, radila na brdu, osećale smo odsustvo čoveka čiji je jezik poput kormila mogao da nas skrene i oslobodi našeg malog sveta. Svi smo bili umorni od kamena. Žudeli smo za guskama i brodovima, za dimom i jahačima, za otiscima stopala obasjanim mesečinom, nalik svetlećim crvima u izmaglici. Ponovo smo čeznuli za očevom jedinom neumornom rukom, za čikajućim tonovima njegovog glasa, za njegovim pričama, za njegovim neistinama. Zato puštam očevu verziju da ponovo zgrabi vesla. On zna šta je bilo posle.
26 „Ona je beše umrla krajem leta, je li tako (rekao je moj otac)?“ Ko zna tačno kada? Tih dana, dok je živela tako vešto pored brda, moj život je bio isti kao i uvek. Zato me ponovo vidite na obali kako šaram nožnim prstima po pesku. Nisam imao drugog posla pre nego što se spusti noć. Dani kada sam prosto punio pluća vazduhom i trčao ka obali prošli su. Nisam bio dobro. Bio sam zgažen. Pesma koju sam pevao glasila je ovako: Tužan je onaj koji nema ženu; seme mu je zarobljeno; pretvara se u otrov u njegovim bedrima; krv mu je vrela i peče; suši mu se telo, vodi bled i ljutit život. Kreni dalje, govorio sam sebi. Izgubio si je – mada nisam tačno znao kako. Još sam čeznuo za njom. Bilo mi je tuklo za njom u koštanoj grudvi patrljka. I drugde – mada sam za to imao lekove kratkoročnog dejstva. Lek za moju ruku bila je smrt. A do tada, činilo se, moraću da živim s bolom. Kako sam stario, kost rasečena kremenom, prekrivena jako zategnutom i ututkanom kožom, mekšala je i kvarila se. Vrh patrljka postao je crven, osim tamo gde su se čirevi stvarali i pucali kako bi gnoj otekao i sasušio se. Pogledajte. Evo moje ruke. To nije bajka. Da sam želeo da izmislim nesreću, ne bih izmislio ovakvu ruku ni ono što je zadesilo Košutu. Propatio bih nevolje koje se daju ispraviti. Ne bih bio ja. Pazite se, reći ćete. Znamo njegove trikove. Muze nas kao krave. Misli da ćemo saosećati s njegovim gresima jer ima sakatu ruku. U pravu ste, u pravu ste. Ali ja vam samo pričam ono što se zbilo, a moja priča uzima oblik prema onome što se dogodilo mojoj ruci. Sa dve ruke kuckao bih kamen i bio bih suviše tup i naprašen kredom za pričanje priča. Sa dve ruke ne bih krenuo duž obale, ni ubio gusku, niti doveo ženu i njenu devojčicu kući. Strela je vladala mojim svetom; načinila me je onim što jesam. Kakav sam ja čovek? Moram pretpostaviti da sam osvetoljubiv. Već sam rekao da su zloba i moj patrljak blizanci. Kad mi je Košuta jasno
stavila do znanja da me je odbacila, nisam joj poželeo dobro. Želeo sam da shvati da će i sama patiti, da sam joj ja jedina slamka spasa. Nosio sam joj poklone u hrani, ali ona više nije bila raspoložena za mene. Plašila se mog jezika. Plašila se, mislim, da ću možda pričati o jahačima u pustari, o onome što im je radila i čime su je plaćali. Očigledno se nije plašila jezika one nekolicine ljudi koju si joj se udvarali. S njima je bila pravo jagnje. Gledao sam je izdaleka. Video sam kako im staje na put i uzbuđuje ih osmesima. Pratio sam nju i svoje rođake na brdo i gledao je kako iskušava svoje čari na njima. Gubljenje vremena. Onaj moj rođak što lako porumeni nije bio vredan truda. Krv mu se penjala u lice – a nije se spuštala nigde drugde. Pa ipak, nekako, zarobila ga je. I sebe. On je postao njen bezazleni sledbenik. Ona je postala sledbenik kamena. Ponekad bih poželeo da imam manje vremena. Sate koje sam provodio sam trošio sam na stvaranje plana. Video sam da snagu koju imaju kremenari čitavog dana usredsređuju na kremen. Svaki udarac maljem, svaki komadić što odleti, svaki udisaj meha, svaki lepljivi kašalj kojim su bezuspešno pokušavali da izbace kredu iz pluća razvejao bi im brige. Oni kao da nikada nisu sanjarili. Zar sam samo ja video da se svet oko nas kotrlja, prevrće, igra? Šišmiši lete na suncu, a leptiri po noći. Treba samo da na trenutak podigneš glavu preko kamenog zida i vidiš da iza sela vlada i pleše pokolj. Očekujem da ćete se osmehnuti i razvedriti nadajući se nekoj mojoj maštariji. Umorni ste od priča u kojima brod pristaje uz obalu i istovaruje žene, mirise, boleštine ili mornare koji love sunce. Čuli ste sve načine na koje sam izgubio ruku – žene i zveri, pijani gladni putnik koji ju je pobrkao s piletom, surovi ogromni galeb. Umorni ste od guske koja govori, od čarobnog psa, od putujućeg smrada, od dečaka s darom plamena. Spremni ste za neku novoskrojenu priču. Umesto toga, sva nada prestaje ovde. Priča ponovo počinje nečim što liči na brod. Jedne noći vetar je duvao s kopna u more. Prvi put su vrane letele iznad mora, a talasi u sumrak zabacivali glavu i kosu bežeći s obale. More, tako naviknuto da se kreće na vetru, propelo se u besu jer mu se saputnik okrenuo. Sve se penilo, kao lonac sive kipuće kaše. Vetar je, umesto da dovikuje: ’Idi kući, idi kući’,
pevao: ’Nazad, vraćaj se nazad.’ Zemlja se, tako umorna od udaraca koje je primila, okretala ka moru. Naravno, kamenari su ušli u kuće i zapušavali nezaštićene zidove grumenjem mahovine i zemlje da spreče promaju. Otišao sam do lavine od kamena i drveta koju je Košuta sebi podigla. Mislio sam da će vetar njenu kuću pretvoriti u gomilu kamenja, i poneti nju i njenu kćer u tumbavi obilazak sela, obale i mora. Zastao sam pred kućom i povikao: ’Košuto, Košuto, slatka Košuto. Ja sam.’ Nisam se usudio glasno da vičem, uprkos vetru. Moja poseta bila je suviše bojažljiva. Najzad sam, pošto nije odgovorila, gurnuo vrata. Osetio sam tela kako leže u kući. Košutino napeto budno disanje. Drhtave uzdahe usnule devojčice. Rvanje vetra i zidova. ’Ja sam’ ponovio sam, iako sam na tom svetlu mogao da budem bilo ko drugi. ’Šta je?’, upitala je. ’Jesi li dobro?’ ’Naravno da sam dobro.’ ’Napolju je vetrovito.’ ’Navikle smo na vetar.’ Izašao sam i naslonio se leđima na suvi kopneni vetar. Čuo sam more, ali ga nisam video. Ipak, videla su se žuta svetla. Činilo se da su tri zvezde potražile zaklon u plitkoj vodi blizu obale. Izgledalo je da se miču i ljuljuškaju. Bila su to svetla duhova, svetlećih riba ili malenih zvezda koje su se izlegle iz valova; bila su to rana svetla vetrom iskidane zore, ili cvrčeće žeravice sutona, ako tako odaberem. Ali sada biram da kažem istinu. Ta svetla – grozničava u zalivu – bili su mornari; navodili su svoj brod, trudili se iz petnih žila da uz pomoć buktinja nađu prolaz između stena. Zadržavate dah čekajući da čujete kako sam dočekao mornare na plaži. Tu priču već ste čuli, mada se ne odvija noću i na vetru. Ali ovde se moja priča završava. Sklonili su se od vetra i ujutru odjedrili dalje. Neću napuniti pluća vazduhom i sići na obalu. Na koju obalu? Kojim putem?
Nekoliko dana kasnije, posle pomirenja vetra i mora, video sam tri jedra daleko na pučini. A popodne još dva. Sva su jezdila ka obali iza mesta gde je nekada stajala Košutina koliba. Setio sam se dana kad su doletele guske, prvo jedna po jedna, onda u jatima. Ti brodovi bili su isto tako okruglasti i dostojanstveni. Zašto mi je oluja u glavi? Takva je protivrečnost brodova. Srca bi trebalo da nam narastu na prizor jedara, jer ona pokazuju da je bes mora slabiji od volje mornara. Brod je red, simetrija. Linije su mu pravilne, a cilj jasan; brod nema raspoloženja. Pa ipak, srce mi je klonulo kad sam video toliko brodova kako ujednačeno plove ka obali. Činilo mi se da je neka starija simetrija izdana, simetrija plime, oseke i talasa, horizonta što podrhtava i ugiba se praveći prolaz suncu, a ne brodovima. Ovi brodovi su me uznemirili. Zbog njih sam se uplašio da grudve mahovine neće moći da zadrže upad spoljašnjeg sveta. Šta dalje? Ponovo vrane. Prhnule su kao muve iznad zanjihanih katarki stabala u šumi iza brda. Nešto na zemlji ih je uplašilo, nešto ih je plašilo svakog dana. Zatim, vatre su, iako daleke, naizgled sagorevale prebrzo. Dim je bio težak, siv, dugovečan. Metež rođen u moru iskrcao se na obalu i palio sela. Šta drugo može da znači taj niz brodova, vrana, vatri? Šta biste učinili da ste bili na mom mestu? Potrčali i rekli kremenarima: ’Gledajte, dim je gust, vrane lete visoko, još nisu ovde, ali na pučini su brodovi, vaš svet se bliži kraju.’ Da li bi to izazvalo uzbunu? Ne bi; izazvalo bi oduševljenje. Uveče bi poslali po mene i zamolili me da im sve ovo ponovim dok se opuštaju uz večeru. A ako ih nateram da izađu i pogledaju dim i vrane iza brda? Šta onda? Samo će se diviti moći mog jezika. Obred naše trampe podrazumevao je da ja ne govorim istinu. Od mene su tražili utehu, a ne beznađe. Naravno, čovek mora da jede, a ja sam hranu zarađivao pričajući. Izmislio sam za njih drugi niz priča u kojima je flota brodova s posadom sastavljenom od pola ljudi i pola vrana pristala uz obalu. Živeli su od vatre. Plamen im je bio meso. Pili su dim. Ili je (za decu) pleme divova izašlo na obalu i u žurbi da razori zemlju izbacilo vranino jaje iz gnezda. Priča je bila vranina osveta. Pouka je bila moć slabih. Ili su se ljudi iskrcali na obalu naoružani oružjem koje se neobično sjajilo. Kamen od kog je bilo načinjeno
bio je lak poput lista; njihove strele letele su brzo kao laste. U poređenju s njima naše strele bile su golubovi, punačke i nespretne u vazduhu. Poslednja priča nije bila omiljena. Kamenari i trgovci znali su da poslovi s kremenom idu loše. Pijaca nije vrvela kupcima kao nekada. Sve je manje jahača prolazilo noseći robu za trampu. Iako su ratari i dalje dolazili da menjaju ono što gaje za ono što mi pravimo, mnogi stari kupci su nestajali. Ko se usudio da govori o tome otvoreno, naglas? Niko koga znam. Samo se šaputalo da su možda negde izbili kuga, rat, poplava, koji ometaju trgovinu. Seljani nisu sumnjali da će se život, uprkos poremećajima, uskoro vratiti na staro. To su naučili iz prošlosti kad je trgovina jenjavala. Spoljašnji svet ne može bez kamena. Ne može se požnjeti kukuruz, odrati koža, pecati, loviti, ratovati ni seći meso, nema noževa ni vatre bez kremena i kremenara. Bez njih bi ljudi morali da se bore štapovima. A čime bi žene sekle pupčane vrpce kad rode? Zubima? Šta bi bilo posle? Zar su ljudi zli poput vukova? I tako su trgovci čekali, bezbrižni. Imali su zalihe. Nisu se pogađali s kremenarima za još alatki. Čekaće – i možda će im slabljenje trgovine uskoro doneti prednost. Plaćaće kremenarima manje sada kad je ponuda manja. A kad ponuda opet poraste? Samo budala očekuje velikodušnost u trgovini. A kremenari? Već neko vreme bilo je jasno da se kremen ne prodaje onoliko koliko su se nadali. Vreme koje su uštedeli na izradi alatki trošili su popravljajući zidove, praveći postelje i dovršavajući stotine poslova koji su se poput prašine skupljali po kućama. Malo uznemireni, radili su napornije nego ranije. Bili su nalik šišmišima. Morali su da lepršaju krilima i lete. Ako se spuste na zemlju i odmore, znali su, neće više nikad uzleteti. Da pređemo na stvar. Šta znam o Košuti? Jedno je bilo sigurno – njene saonice su stajale. Kremenari nisu pravili oruđa. Nije bilo trgovca moćnog da kaže ’Još kamena’, i da svojom voljom pokrene seljane na rad, a seljani da pošalju Košutu po saonice s kamenom. Gde nema posla, ljudi gladuju. Košuta i njena kći prve su to shvatile. Tražile su zečeve, bobice, orahe, ali nije ih bilo. Seljani su živeli tu zbog blizine brda, ne zato što je tlo bilo plodno ili grmlje prepuno slobodne neuzbrane hrane.
Ne mogu da za vas izmislim bolji recept za nevolju – svet uzburkan od vatri i brodova; žena gladna i očajna; muškarci lišeni kamena, s previše vremena i sitnih poslova pred sobom. Nije potreban putujući pevač da od priče načini pesmu. Potrebno je samo da Košuta spusti ruku na rame nekom stidljivom kremenaru kad prođe pored nje, ili da joj neki čovek, ohrabren njenom koščatom slabošću, dotakne zadnjicu ili struk, da se ono čemu sam prisustvovao na pustopoljini desi i u našem selu. Kao što sam već rekao, uhodio sam je. Zašto ne bih? Samo sam sanjao da ću jednog dana spasiti nju ili devojčicu od stene koja pada, od vetra ili vukova. Moje uhođenje bilo je zapravo straža. Pa ipak, nisam zbog stena, vetra i vukova poželeo da izletim iz skrovišta i spasem je od nje same. Uzrok je bio moj najstariji brat od ujaka, onaj priglupi i veseli. Odvela ga je u paprat i vratila se s jabukama i sirom. On je otišao sam, pogureniji i zamišljeniji nego kad ga je Košuta presrela na stazi. Gledao sam je više puta, s drugim muškarcima. Nije gladovala. A jednom je i nagrađena. Pronašla je pečurke pored mesta gde je legla s jednim mladićem. Podelila ih je s devojčicom te noći, dok sam ja čekao zoru smrzavajući se, nevoljen i otrovan kao zmijska žuč. Bio sam potpuno prazan. Ne mogu reći jesam li zbog besa, ljubavi ili ludila poleteo u cik zore kroz selo do obale, a onda duž mora, tražeći caklenjaču za moju Košutu. Pustićemo meso da se zagrli; gledaćemo kako drške cvrče i pene na vatri kao zaljubljeni ražnjevi. Moja drška, njeno meso, naša ljubav. O tome sam mislio dok sam bolne ruke trčao i trčao stazom koja me je odvela u pustaru. Znate put. Neću navoditi putokaze, naše stare prijatelje. Caklenjača je bila vlažna i glatka; bujala je neobrana tamo gde su izginule guske. Na pustari se nisu videle kolibe. Nije bilo vrana, brodova ni ognjišta. Samo caklenjača, crveno kamenje i vetar. Nabrao sam puno. Jedina misao bila mi je da je napunim. Divio sam se sopstvenoj veštini i hitrosti, i sreći koja me je dovela kroz paprat i preko stenja bez ogrebotine. Vratio sam se u selo kasno uveče; slabašno mutno svetlo lebdelo je nad tlom. Otišao sam pravo njenoj kući. Viknuo sam: ’Zec, zec, Košuto’, i jedinom rukom digao caklenjaču visoko iznad glave, kao izazov. Njena kći