Dejan Stojiljković - Kišni psi

DEJAN STOJILJKOVIĆ KIŠNI PSI

A rum se lije moćan i tanak Vraga ćes nadjačati Sa ostalim kisnim psima Ukrcaj se na voz olupina Moj kišobran podaj kišnim psima Jer i ja sam kišni pas takođe Tom Vejts

PUCANJ U ime Boga posedajmo na zemlju I pričajmo tužne priče o smrti kraljeva. Šekspir, Ričard II Pijani srpski oficir sedi za stolom u kafani Zlatna moruna i službenim revolverom nišani u konobara koji uzaludno pokušava da naplati račun. Kafana je puna sveta i dima: jedni piju kao da im je poslednje, drugi igraju ajnc, treći sebe časte skromnim obrokom, a oni kojima nije ni do jela ni do pića ni do kocke, igraju bilijar u prostoriji iza. Odnekud, ne tako daleko, dopire naizmenično tutnjanje. Tog mutnosivog jutra 5. oktobra 1915. na iznureni Beograd s neba, zajedno s kišom, padaju austrougarske granate. To traje već toliko dugo da ljudi više i ne razlikuju artiljerijske salve od grmljavine i božji gnev od ljudskog. Ipak, ovaj potonji kao da je bio jači i uporniji ovde, u ubogoj kafani nadomak luke, između astala zastrtih kariranim stolnjacima i ljudi otupelih od rakije i ratovanja. „Šest banki? Šest banki, kažeš?“, grmi čovek u uniformi. „Toliko, gospodine potporučniče...“, muca zgrčeni nesrećnik zureći u crnilo pištoljske cevi. „Toliko ste popili.“ „Kuš, rđo kelnerska! Daću ja tebi šest metaka! Tri u guzicu i tri u lažljiva usta!“ „Molim vas, gospodine potporučniče...“ „I ima da moliš! Majku ti jebem ništačku! Krenuli Švabe da nas satru a ti bi da zarađuješ na srpskom vojniku!“ „Ja...“, uzvraća konobar poluglasno, „ja samo radim svoj posao.“

„Ma nemoj?“, besni potporučnik ustade sa stolice. „E pa, sad ću da ti pokažem kako ja radim svoj.“ Potporučnik krenu da udari kelnera, ali ga nečija ruka zadrža u silini zamaha i odgurnu unazad. On se pribra i ponovo zamahnu, ali ne stiže da zada udarac: silovit tresak posred lica obori ga na zemlju. Nadvijajući se nad njim, poput kakvog crnog oblaka, stajao je visok čovek u oficirskom šinjelu. U prvi mah nije delovao kao vojnik jer je imao dugu kosu vezanu u rep i bradu koja je isticala njegove pune, mesnate usne. Iznad brade, na desnom obrazu, isticao se groteskni ožiljak koji je, po svoj prilici, zaorala neka oštrica... Potporučnik zgrabi revolver koji je ležao na podu kafane pa ga uperi u čoveka u šinjelu. „Ja to ne bih radio da sam na tvom mestu“, oglasi se drugi oficir, brkati potpukovnik sa kojim je sedeo za stolom. „Čuvaj se za Švabe, dečko...“, reče dugokosi oficir. „Brzo će oni preko Save i Dunava.“ „Ko si, bre, ti? I šta ’oćeš? Ima creva da ti prospem... I tebi i ovom ništaku kelnerskom!“ „ Ako te baš zanima, sinko...“, reče potpukovnik i ustade od stola, „ovo ti je major Nemanja Lukić. Četovao sam s njim i Tankosićem po južnoj Srbiji. Taj će ti grlo prerezati ako ga samo popreko pogledaš... A ti si, mali, učinio više od toga.“ Potporučnik okleva kratko, gleda čas u svog nadređenog čas u čoveka u šinjelu, zatim obori pogled, vrati revolver u futrolu pa se, uz tešku muku, trudeći se da čvrsto stoji na nogama utrnulim od rakije, dohvati drvene stolice i spusti se na nju. „Dobro da si uspeo da stigneš, Nemanja“, reče potpukovnik. „Da je dobro... sigurno se ne bismo sreli ovde. Šta oficir tvog ranga radi u ovakvoj rupi?“ „Eh, ko da smo sad u situaciji da biramo... Kad pobedimo Švabe, ima u Oficirskom domu da pijemo šampanjac. Osim toga, i ti si jednom bio ovde, sećaš se? Odavde smo krenuli da pobijemo one skotove.“ „Trudim se da zaboravim, Vemiću.“ „O, ti još misliš da smo se poneli poput varvara? Da smo pogazili zakletvu?“ „Da. Mislim.“ „I žao ti kralja i njegove matore kučke?“

„Žao mi.“ „E pa, vidiš... meni nije“, reče Vemić i trgnu rakiju iz čokanja. Nemanja sede naspram njega. Vemić mu uputi tup pogled svojih vodnjikavih očiju, pa dozva konobara. Naruči za sebe i Nemanju. Mladi oficir do njega pobuni se, ali mu ovaj odbrusi: „Kad ne znaš da se ponašaš u kafani, onda nemoj ni da piješ.“ Konobar stiže sa čokanjima i drhtavim rukama spusti ih na sto. U daljini, tutnjava se pojačavala. „Blizu su, a?“, upita Vemić. „Blizu.“ „I šta kažeš? Oni tvoji Englezi i Rusi će da ih zaustave?“ „Tu su da pomognu.“ „Saveznici? Jebo im ja mater!“ Nemanja na ovo ne reče ništa, ali Vemić nastavi. „Znam ja šta vi gore radite... U Gradskom pododseku.“ „Znaš?“ „Znam. Kurčite se! Rusi i Englezi postavljaju podvodne mine... Reflektore... Da njima pohvataju švapske monitore. Mislite, ako ste šlepovima i čamcima blokirali prilaz Savskom mostu i Dunavskom keju, to će Austrijance zaustaviti?“ „Činimo ono što je u našoj moći.“ „Da, da... Britanci poslali jedan torpedni čamac s onim tvojim drugarom... kako se zvaše?“ „Poručnik Ker.“ „E, taj! Šta li je njemu koji lipov kurac pripelo da pogine ovde u Beogradu? Ima da se udavi kao pacov u Dunavu, zajedno s ostalima. Čujem da je improvizovao nekakvu... srpsku flotilu. Angažovao ribare i alase... Kakva budala!“ Začu se snažni niz plotuna. Kafana se zatrese. „Eto ti...“, uzdahnu Vemić. „Doterasmo cara do duvara, moj Nemanja... A sećaš se? Sve je počelo s onim tuberanom. Onim poštarevim sinom...“ „Ne, Vemiću“, suvo reče Nemanja i izvadi cigaretu. Dok ju je pripaljivao, kroz oblačiće dima reče: „Sve je počelo one noći na dvoru.“ „Eto ti, sad pokaži tvoje derište, tvog naslednika, kravo jedna!“

To mahniti srpski oficir urla u hladnu majsku noć dok stoji nad telom kraljice Drage. Bleda srebrna mesečina ulazi kroz prozor na kome su rupe od metaka, i obasjava oficirsku sablju oblivenu krvlju. Oficir je poručnik Velimir Vemić, jedan od zaverenika, i upravo je rasporio mrtvu kraljicu od stomaka do grla. Beonjače mu se belasaju u mraku, baš kao i zubi ispod uredno štucovanih brkova; liči na poluludog paganina koji je upravo prineo žrtvu svojim bogovima što žive u procepima između svetova, sličnima onome procepu u zidu dvora u kome su pronašli kralja i kraljicu, i usmrtili ih kišom kuršuma. Možda se Vemić tako i oseća: kao smrtnik koji je upravo ubio boga. Aleksandar, nejaki čovek u crvenoj pidžami, isprva je vikao na njih, glasom koji je bio lišen autoriteta i dostojanstva podjednako, onda očajno zavapio pozivajući se na oficirsku zakletvu, a potom zapretio da će ih sve povešati. U prvi mah, niko se nije usudio da zapuca na kralja. A onda, kao po komandi, svi su opalili iz revolvera. Draga se bacila preko Aleksandra da ga zaštiti, ali on je već bio mrtav. Tada je Vemić prišao leševima i isukao sablju. Nakon što je rasporio kraljicu, okrenuo se ostalima i zaurlao: „Svako ko sebe smatra Srbinom, neka zabije sablju u ovu kurvetinu!“ Usledilo je divljačko kasapljenje, nakon čega su tela kralja i kraljice, gola i unakažena, odvučena dvorskim hodnicima sve do balkona, odakle su bačena u dvorski park, uz poklič: „Tiranin je mrtav!“ Nemanja je sve to posmatrao skamenjen od užasa. Stajao je na ulazu prostorije u kojoj su izmasakrirani Aleksandar i Draga, gledao taj nedostojni čin, zgrožen i bez reči. Zurio je u pomahnitalog Vemića i dvojicu oficira koji su mrtvom Aleksandru poodsecali prste na desnoj ruci da bi poskidali prstenje, a zatim krenuo za njima kroz hodnike, prateći krvavi trag koji su ostavljala tela iznakažena sabljama i bajonetima. Osvrtao se oko sebe u nemoj bespomoćnosti, dok su drugi oficiri i zaverenici pljačkali i lomili, uzimajući sve što su mogli da ponesu. U prizemlju je video poručnika Trifunca kako u džepove trpa nakit, satove i jednu ćilibarsku muštiklu. Ovaj mu je uputio samo ravnodušan pogled, a onda ušao u sledeću prostoriju, gde je premetačina nastavljena. Nekoliko meseci kasnije Trifunac će mu, isto onako ravnodušno kao što ga je tad pogledao, reći da uopšte i nije bio na dvoru kada su ubijeni kralj i kraljica.

Izašao je u dvorski park, otkopčao poslednje dugme na uniformi i duboko udahnuo hladni vazduh. „A ti, Lukiću...“, začu poznat glas. Nemanja se okrenu i ugleda Vemića kako se tetura preko stepeništa. U ruci je držao trofej - kraljevu lovačku pušku. „Ne htede da probodeš kraljicu?“, upita ga Vemić. „Ne htedo’.“ „Mogu li, poručniče, da te pitam zašto?“ „Možeš, Velimire“, reče Nemanja. „Ja sam u ovu stvar sa tobom i Apisom ušao da svrgnem tirane. Ja sam oficir srpski... a ne skrnavitelj leševa.“ Vemić mu priđe, šakom čvrsto poduhvati rever njegove uniforme. „Ne laj, Nemanja... Znao si da ovo bez krvi ne može da se svrši.“ Nemanja ga odgurnu. Mesečina je obasjavala dvorski park, i pod njom je poručnik Vemić izgledao još sablasnije nego u sobi gde su ubili kralja i kraljicu. Iza njega su promicali zaverenici noseći dragocenosti iz dvora. „Krv je krv...“, na to će Nemanja poluglasno. Negde iza Vemića, tačno ispod terase, ležala su gola tela Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin, dok se na cevi puške koju je stezao u krvavoj šaci presijavala mesečina. Ponovo se začu grmljavina iz pravca luke. Dva dopola ispražnjena čokanja rakije zatresoše se na stolu u Zlatnoj moruni. „To te još muči, a? Aleksandar i njegova drolja?“ Nemanja skrenu pogled ka prozoru i ušću, odakle su nastupale austrougarske snage, zatim pogleda u Vemića. „Zar je to sad bitno?“ „Nije... U pravu si. Sad će da nas kajzer i njegove Švabe sravne sa zemljom. Ali znam ja šta ti misliš, Nemanja...“ „Znaš, Vemiću?“ „Ti misliš da se sve ovo ne bi desilo da su Obrenovići ostali na vlasti. Da ih nismo potamanili one noći. Oni su se decenijama uvlačili u guzicu Švabama, pa bi i sad bili na njihovoj strani. Ništa od ovoga se ne bi desilo... Ni ultimatum, ni Cer, ni Kolubara, ni granate što nam sad padaju na glavu, ni loša rakija u ovoj rupi... Ali, da ti kažem nešto... Nije mi žao. Da opet

imam priliku da rasporim tiranina i njegovu metresu, učinio bih to! Ja sam ti, bre, karađorđevićevac, znaš! I takav ću da umrem!“ „Umiranje... To je jedino što je ovih dana izvesno.“ „Daj, zajebi me s tim! Srbija je ovo. Ima li generacije koja nije ratovala? Pa i matora budala Milan udario je na Bugare na Slivnici. Pogan smo ti mi narod, moj Nemanja, pogan... I zato je dobro...“ „Šta je dobro?“ „Sve ovo što se dešava. Sve. S vremena na vreme treba malo da se pročistimo... Da se otrebimo od kukolja. Ono što ostane... to će biti najbolje i najjače od srpskog roda. Učio si na akademiji... preživljavanje najboljih... prirodna selekcija.“ „Da...“, složi se Nemanja i ugasi cigaretu u pepeljari pred sobom. „Samo što tu selekciju ovih dana vrše komandanti austrijskih artiljerijskih baterija.“ „A što si toliko gorak? Pa i ti si imao mogućnost izbora. Mogao si da ostaneš doktor gore u Londonu, i da te zabole dupe za nas... Ali ne... I tebi je bilo pripelo da skratiš kralja za glavu, zar ne?“ Nemanja ne reče ništa. „E sad, jebiga... Što je sve ispalo ovako... ko se nadao? Možda bi bolje bilo da smo ucmekali Poćoreka.“ „Austrougari bi nas napali i da se nije desilo to u Sarajevu.“ „Znam... Znam... Ali možda ne ovako brzo. Imali bismo vremena da se spremimo za rat. Ovako... jebiga... He... Ko bi rekao da je onaj tuberan kadar za tako nešto?“ „Ja sam to rekao.“ „Da, sećam se... Kad su došli na obuku, cela ta bulumenta... jebote... Pa kurac nisu znali da drže u ruci, a kamoli bombu ili pištolj!“ „Tako je... Ali su imali drugih vrlina.“ „Jesu. Svi su bili hodajući mrtvaci.“ Nemanja otpi iz čokanja. U daljini se čulo dobovanje kiše. „Nisam na to mislio.“ „Pre ćeš naučiti svinju da leti nego ovu balavurdiju da puca iz pištolja“, kaže prezrivo kapetan Voja Tankosić gledajući u dvojicu mršavih studenata kako, pod nadzorom Dragiše Stojadinovića, čuvenog strelca, pokušavaju da rasklope i ponovo sklope svoje brauninge.

Na strelištu kod Smutekovca, iznad Vajfertove pivare, nema žive duše. Samo blagi vetar koji njiše papirnate mete sa koncentričnim krugovima, zakačene na solidnoj razdaljini. „Daj im malo vremena...“, pomirljivo će Nemanja Lukić nudeći ga cigaretom. „Ovog malog kao da odnegde znam“ reče kapetan Tankosić pokazujući na jednog od dvojice mladića. „Kako se beše zove?“ „Princip“ odgovori kratko Nemanja. „Princip? Kakvo je to srpsko ime?“ „Gavrilo Princip“, reče Nemanja i zapali mu cigaretu. „Sreli ste se u Prokuplju, u štabu... Prošlog septembra.“ „Ne sećam se.“ „Bio je u grupi dobrovoljaca.“ „On? Pa pogledaj ga kakav je... Nema šanse da je taj ratovao sa mnom i mojima.“ „I nije. Nisi ga primio u četu. Proglasio si ga za škart.“ „Ah... Pa zašto je sad ovde?“ „Zato što ti to nije zaboravio.“ „Idealista, a? I to bandoglav?“ „Takvi su obarali imperije.“ „Ne zajebavaj, Nemanja...“, namrštio se Tankosić. „Povilenili ste i ti i onaj ludak Apis... Zar stvarno mislite da su ovi tuberani kadri da ubiju prestolonaslednika jedne od najmoćnijih evropskih imperija?“ „Ti si bar iskusan ratnik, Vojo... Znaš dobro da se treba najviše plašiti onih što nemaju šta da izgube.“ Stojadinović, prekaljeni ratnik i Tankosićev četovođa u akcijama komitskih jedinica na Kosovu 1905. i 1907, konačno dovrši pripremu dvojice mladića, pa ih uputi do mesta odakle će pucati. Drugi mladić zvao se Trifko Grabež. Bio je Principov prijatelj. Nemanji se u prvi mah učinilo da su braća: ista telesna konstitucija, bolest, siromaštvo i fanatizam. Upoznao ih je igrajući s njima bilijar u Zlatnoj moruni. Malo-pomalo otkrivali su mu svoje anarhističke poglede na svet, ljubav prema poeziji i filozofiji, mržnju prema Austrougarskoj i plamteći ideal o jedinstvu svih slovenskih naroda. Princip je bio najobrazovaniji od njih, što je ponekad smatrao za svoju slabost. Raspravljali su o Obrenovićima i Karađorđevićima, Evropi i Rusiji, Ničeu i Miltonu...

Kad ih je Nemanja pomenuo Apisu, ovaj je u početku bio sumnjičav, ali je kasnije ipak odlučio da ih uzme pod svoje. Nikad se nisu sreli s njim, sve je obavljano preko posrednika, i prenos informacija i obuka. „Vidi ovog...“, opet će prezrivo Tankosić. „To li je stav za pucanje? Natrtio se ko neki buzerant. Ama... Znate li ti i Apis šta radite?“ Odjeknu prvi pucanj. BANG! Drugi. BANG! Treći. BANG! Nedugo zatim Stojadinović im priđe držeći metu u rukama. Tankosić je ovlaš pogleda, ali ne reče ništa. „I?“, upita Nemanja. Stojadinović samo klimnu glavom. „Ovaj mali Princip izgleda i nije toliko loš strelac.“ *** „Ko bi rekao...“, promrmlja pijani Vemić. „Šta?“, upita Nemanja. „Da će onaj mlakonja... Onaj tuberan... Onako ’ladno da ih pokoka. Bum-bum-bum... I odoše Ferdinand i njegova frajla. Upucao ih je ko zečeve. A svi su mislili da je atentat propao kada Čabrinović nije uspeo sa bombom..." „Zato si me zvao ovamo? Da pričamo o Principu i atentatu?“ Jedna detonacija u daljini ponovo zatrese kafanu. „Ne“, reče Vemić. U kafani nestade struje i mrak namah proguta svet oko njih. Bez žurbe, Vemić kresnu šibicu. Pod škrtim svetlom plamena lice mu je delovalo groteskno, neljudski, poput kakve ritualne maske. „Apis želi da te vidi.“ Nemanja... Ti si čudovište. Ove reči odjekuju i gube se u polumraku skromnog stana u Carigradskoj ulici na beogradskoj Paliluli, tačno preko puta kafane Skoplje. U memljivoj

sobi je vojnička postelja, stočič, mali orman, jedna stolica... I mnogo knjiga. „Je li ti dobro, Gavro?“, pita Nemanja zabrinuto. „Ne...“, odgovara mladić zgrčen na krevetu u uglu uboge đačke sobe. „Nije.“ „Da pozovem lekara?“ „Nemoj“, odseče Gavrilo Princip i odmah zatim se gotovo zaceni od silovitog napada kašlja. Nemanja se okrenu prema Trifku Grabežu koji je stajao u dovratku. „Idi po lekara. Brzo...“ „Ali... Vi... Vi ste lekar“, promuca zbunjeno Grabež. „Ja sam sanitetlija, idiote. To nije isto. Po lekara! Brzo!“ Nemanja priđe Gavrilu i položi mu šaku na čelo. Gorelo je. „Otkad znaš da imaš tuberkulozu?“ „Od rođenja...“, reče Princip i poče histerično da se kliberi. „Kad si poslednji put jeo?“ „Ne sećam se.“ Princip se ponovo zakašlja. Zatim se spusti u postelju i poče da diše teško i plitko. „Ako po nečem... budem... pamtio Beograd...“, s teškom mukom je govorio, „onda će to... biti... po tome... što sam u njemu... ovako strašno... gladovao.“ „Koliko puta sam ti ponudio da...“ „A koliko puta sam ti ja... rekao... da ne želim... milostinju?“ Nemanja uzdahnu i priđe prozoru. Kiša, koja je neprekidno padala već tri dana, napravila je od Carigradske ulice pravu močvaru. Vrati se do kreveta, i tada ga Princip koščatim prstima zgrabi za članak desne ruke. Gotovo ga je zabolelo. „Ja znam da ću umreti“, reče on grozničavo, dok mu je u očima iskrilo. „Znam... nema mi leka.“ Zatim se ponovo teško i mučno nakašlja, ali nastavi: „Neko... neko mi je jednom rekao da ljudi koji su jednom nogom u grobu... nekako bivstvuju u oba sveta. Mogu sve jasnije da vide. I prošlost... i budućnost. Ono što je bilo... i ono što će doći.“ „I šta ti možeš da vidiš?“ „Vidim tebe, Nemanja.“ „Mene?“

„Da. Vidim te, negde... u danima koji dolaze. Ali to... to... to nekako nisi ti. Mislim jesi, ali nekako drugačiji... promenjen...“ „Promenjen?“ „Misliš da ne možeš postati gori od onoga kakav si sad. Ali grešiš. Sada si još uvek čovek... I budi srećan zbog toga. Smatraćeš to blagoslovom... jednog dana...“ Princip ispljunu sukrvicu u maramu koju je držao u ruci. „Kada budeš...“, pogleda ga očima koje su se caklile od groznice, „postao čudovište.“ Nemanja ga natera da se ponovo ispruži u postelji. Pokri ga starim vojničkim ćebetom. Zatim pogleda u prozor. Negde iznad beogradskih krovova, poput kakve vojske crnih utvara, stupali su olujni oblaci. „Ne znam šta da vam kažem, gospodine majore...“ Umorna bolničarka dlanom briše zaprljano i znojem orošeno čelo, i uzdiše: „Otkako je pogođena vodovodna centrala, ostali smo potpuno bez vode. Da bismo se nekako iskobeljali iz ovog nemogućeg stanja, organizovali smo snabdevanje vodom uz pomoć onih umno obolelih koji su sposobni za rad.“ Nemanja se osvrnuo da bi podrobnije osmotrio neobičnu povorku koja, zaklonjena drvećem, u koloni po jedan, ide uzbrdo, kroz bolnički krug. Zatim pored vojne bolnice skreću prema Karađorđevom parku, gde na jedinom izvoru pune vodom limene sudove. „Jašta“, potvrđuje bolnički kuvar koji pere kazan u dvorištu. „Ludaci se uparade kao vojnici, i marširaju, doduše u raskoraku, i lupaju kantama. Zato što nose plave uniforme i kape, Austrougari su ih u nekoliko navrata pomešali s pravom vojskom, i zapucali po njima. A oni ništa... Jok. Ne shvataju šta im se dešava: jedan se bekelji, drugi cereka, treći peva... Ponekad pomislim... to ti je i ovaj svet i ovaj rat... Jedna velika ludnica...“ Nemanja klimnu glavom i uputi saosećajni pogled bolničarki. Zatim se stepenicama pope na prvi sprat; tu ga dočeka vojnik i zatraži isprave. Nakon što je sve proverio, propustio ga je u kancelariju u kojoj ga je čekao stari prijatelj. Pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis bio je sam u prostoriji zatrpanoj kutijama i zatrovanoj duvanskim dimom. Kada se Nemanja pojavio na vratima, samo je klimnuo glavom.

„Nisi u rovu, Dragutine?“, upitao ga je Nemanja. „Šta će obaveštajac na prvoj liniji fronta?“ „I to što kažeš...“ „ A koj’ kurac više i da držimo front? Švabe su jutros do šest izgubili dve trećine pontona i ko zna koliko vojnika, ali i dalje uporno napadaju... Šire mostobran... Uzeli su železnički nasip i prugu, i evo ih već kod Dunavske i Banatske ulice... Ovi u štabu kažu da je jedino rešenje odlučan protivnapad.“ „A šta ti misliš?“ „Za mene je Beograd već pao.“ „Već?“ „Ja sam obaveštajac, Nemanja. Posao mi je da znam stvari unapred.“ Nemanja slegnu ramenima i zapali cigaretu. „A i ti si nekad bio...“, reče Apis. „Obaveštajac.“ „Da. I šta s tim?“ „Pa koji je kurac sad ovo?“, Apis podiže jedan papir sa stola. „Šta?“ „Tražio si premeštaj u 10. puk. U drugi bataljon, kod Gavrilovića?“ „Jesam.“ „Želiš da ostaviš kosti ovde u Beogradu?“ „Želim da branim glavni grad svoje države.“ „ A kome si od koristi ako popiješ metak kao običan vojnik, jurišajući na Švabe na Dunavskom keju?“ „Svojoj otadžbini.“ „Svojoj... pfffff “, Apis gotovo prasnu u smeh. „Koja crna otadžbina, Nemanja? Ti si daleko vredniji, svojim znanjem i iskustvom, u štabu, komandi...“ „Misliš - u pozadini?“ Apis ga značajno pogleda. „Idealista do kraja?“ Nemanja ne reče ništa. „Pazi se tog Gavrilovića.“ „Zašto?“ „Taj nije naš.“ „Kako to misliš?“ „Neopredeljen. Neće da bude član nijedne organizacije. Ne duva ni u čija jedra... Ne meša se u politiku. Takvi su ti najzajebaniji... Hoće čovek da

bude samo oficir. Kao da se to može. Hoće da služi kralju i otadžbini, jedino za šta mari su oficirska čast i majčica Srbija... Budala.“ „Hvala na upozorenju, Dragutine“, reče Nemanja i krenu ka izlazu. „Znam ja šta ti misliš, Nemanja...“, začu Apisa kako govori. „Misliš da si se za ubistvo jednog tiranina iskupio ubistvom drugog? Misliš da smo mi koji smo ubili Aleksandra kukavice i razbojnici, a da su balavci koji su upucali Ferdinanda i njegovu kurvu nekakvi heroji? E pa, bio si sa nama one noći na dvoru... To ništa ne može da poništi! Makar poskidao sve kraljevske glave na svetu. I bio si tog dana u Sarajevu... Evo ti ga sad tvoj Princip! Evo!“ Apis pomeri zavesu s prozora; s njega se ukaza pogled na polusrušeni Beograd. „Ovo je tvoje i njegovo nasleđe!“ „Pereš ruke, Dragutine?“ „Molim?!“ „Poput Pontija Pilata... Ali koliko god puta da ih opereš, još će biti krvi na njima. Ti si sve ovo započeo, a ta deca tamo, u Sarajevu, oni su bili samo željni slobode... I verovali su u ono što rade.“. „Je l’ ti ovo liči na slobodu?“ „Ne. Više na smak sveta. Ali, čini mi se... da smo ga nekako zaslužili.“ „Marš napolje“, izbaci pukovnik Apis kroza zube. Nemanja Lukić mu samo ćutke salutira i izađe iz kancelarije. Tog jutra Nedeljko Čabrinović se posvađao s ocem. Stari Čabrinović je hteo da na svojoj kući istakne carsku zastavu, i tako poželi dobrodošlicu prestolonasledniku i njegovoj sviti. Nije znao da njegov sin odlazi u šetnju sa koje se nikad neće vratiti. Ni da je svoj ubogi imetak podelio, poput kakvog starohrišćanskog mučenika. Majci je poklonio perorez i sat. Od novca koji je zaradio nadničenjem, babi je dao dvadeset, sestri Jovanki pet kruna. Od novca koji mu je ostao, kupio je buket cveća i poslao ga devojci Jeli. Već u 8.15 bio je u Vlajnićevoj poslastičarnici, gde se sastao sa Grabežom i Ilićem. Pojeo je tri kolača. A onda je došao Gavrilo i odveo ih u zadnju sobu. Tamo je bio neki neobični čovek u crnom kaputu. Ponudio ih je dugačkim francuskim cigaretama. Nije mogao da prestane da zuri u ožiljak koji je taj čovek duge kose, vezane u rep, imao na desnom obrazu. Od nepoznatog je dobio bombu i otrov zamotan u hartiju.

Tu bombu Čabrinović će kasnije izvući iz pojasa, udariti upaljačem o električni stub i hitnuti u pravcu automobila u kojem se nalazio austrijski nadvojvoda. Bomba će eksplodirati i raniti desetoro ljudi, ali ne i onog kome je namenjena. Nakon što ga budu izvukli iz Miljacke, u koju se bacio prethodno progutavši otrov, mladi atentator će ponosno reći: „Ja sam srpski junak.“ Nemanja je znao da je Čabrinović najslabija karika u lancu. I nije ga mnogo iznenadilo što njegov pokušaj atentata nije uspeo. Ono što ga je više iznenadilo jeste da je povorka s prestolonaslednikom u drugim kolima nastavila da se kreće. Na uglu Latinskog mosta, kod Šilerove radnje, video je Gavrila kako stoji u masi. Među tim ljudima, koji su klicali vladaru i njegovoj supruzi, onako zguren i neuhranjen, sumornog, podbulog lica, podsećao je na sablast. Pucao je ne nišaneći. Čak je i glavu okrenuo u stranu. Odjeknu prvi pucanj. BANG! Drugi. BANG! Zatim je cev svog brauninga okrenuo prema čelu, ali nije uspeo da opali jer su oficiri već krenuli sabljama i pesnicama na njega. Dok su ga tukli i obarali na zemlju, iz džepa mu je ispala bomba koja mu je, baš kao i Čabrinoviću, data u zadnjoj prostoriji poslastičarnice. Na trenutak, učinilo mu se da ga je Gavrilo pogledao, samo na delić sekunde, možda ni toliko, pre nego što ga je oblila krv, i bio skolan od rulje i oficira. Bio je to pogled ispunjen tugom. I kao da je govorio: Nemanja... Ti si čudovište. „Junaci!“ Glas majora Dragutina Gavrilovića meša se s tutnjanjem artiljerije i mitraljeskim rafalima dok se ispred kafane Jasenica obraća svojim vojnicima. „Tačno u 15 časova neprijatelj se ima razbiti vašim silnim jurišom, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima

da bude svetao.“ Pripadnici tri voda 2. i dva voda 3. bataljona 10. puka, Sremski odred i ostaci Žandarmerijskog odreda, koji je nekoliko časova ranije izvršio neuspešan kontranapad, slušali su ga u sakralnoj tišini. „Vojnici! Junaci!“ Glas mu je bio postojan, čvrst. „Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine. Vi nemate više da se brinete za živote vaše...“ Vojska je uniforme okitila cvećem iz jedne dorćolske cvećare, kao da su želeli sebe još žive da ožale, jer posle već neće imati ko. „Oni više ne postoje.“ Jedna granata eksplodira dve ulice niže. Zemlja pod njima se zatrese. „Zato napred u slavu!“, uzviknu Gavrilović koliko ga grlo nosi. „Za Kralja i Otadžbinu! Živeo Kralj! Živeo Beograd!“ Vojnici uzvratiše klicanjem. U savršenom poretku krenuše u juriš ka Dunavskom keju. Ti si čudovište... Major Nemanja Lukić, koji je ostao na začelju, zastade za tren. Poznati glas odjekivao je bojištem i nadjačavao huku bitke. Ti si čudovište, Nemanja... „Znam, Gavrilo...“, promrmlja Nemanja sebi u bradu. Zatim čvršće steže karabin koji je držao u ruci. Prekrsti se. I krenu ka keju. Tamo su srpski vojnici već padali košeni austrijskim kuršumima.

ČUVAR PRELAZA Ožiljci su suveniri koje nikad ne izgubiš. Imam ih dovoljno, na koži i ispod nje, da mogu reći, i sebi i drugima, da jesam živeo. Ali, kao što to uvek biva - u jeftinim romanima, starim crnobelim filmovima i životnim pričama koje mogu a i ne moraju biti istinite - postoji jedan ožiljak koji je poseban. U mom slučaju, on je jedva vidljiva modra crta ispod levog uva. Tu je prošao komad usijanog gvožđa. Tako sam, na gotovo bizaran način, žigosan za ceo život. Ujutru, dok se brijem i gledam svoje lice u ogledalu, dok iz dnevne sobe dopire miris kafe i veseo glas moje trogodišnje kćeri, slučajno dotaknem to mesto, taj modri beleg na koži, i ponekad, ali samo ponekad, vratim se... U vreme pre tog ožiljka. I shvatim da, na neki nedokučiv način, sreća živi zarobljena u tom vremenu, kao duh u lampi koju nema ko da protrlja. Tada vidim još jedan ožiljak. Ali taj ne mogu da dodirnem. Urezan je plitko u zemlju, vijuga kroz predgrađe, kroz jalove livade i žitna polja boje zlata, preko sivih betonskih mostova i pored trošnih udžerica gde žive Cigani koji sakupljaju staru hartiju. Taj ožiljak je pruga, ali ne ona metaforična, koju posred grudi nose veziri i kraljevi što su poubijali svoje očeve, majke što su potrovale sopstvenu decu, ili heroji kojih se odrekla zemlja za koju su krvarili. Ne... ništa slično. Ova pruga je prava. Njom sporo gamižu lokomotive vukući prastare vagone natovarene ugljem, ili putnička kola s nekoliko dremljivih putnika; podsećaju na ogromne sivomaslinaste gusenice i vonjaju na dizel, prašinu i siromaštvo. Ta pruga ide od velikog grada prema pograničnim varošima, još od pre rata, zasigurno nekoliko decenija pre nego što je moj deda napravio kuću u kojoj

i danas živim. I ja sam se vremenom navikao na pišteći cik lokomotive i kabasti zvuk koji prati kloparanje vagona: Tu-tum... Tu-tum... Tu-tum... Dom mojih roditelja nalazio se uza samu prugu. Bilo je to čvrsto zdanje, građeno da nadživi svet - prizemna kuća od poljske opeke, s krovom iz koga se dizao visok dimnjak, sa zidovima prljavobele boje, koji su umesto očiju imali prozore... I vrata kroz koja se iskradam kada roditelji ne vide, a baku slažem da sam završio sa domaćim zadatkom iz matematike. I baš kroz ta vrata ja bežim u dvorište koje natkriljuje veliki lisnati orah, niz kaldrmisanu stazu, ka sporednoj kapiji, iza kuće, gde izlazim u veliki svet i gde škripa zarđalih šarki prati bat mojih koraka dok trčim niz kratko stepenište. Zatim se spuštam ulicom od krtog, popucalog asfalta, pored žive ograde koja oivičava dvorište mog komšije, starog partizanskog ratnog heroja. Drug pukovnik zaliva ružičnjak ispred trema, maše mi dok se s tranzistora na stolu iza njega čuje glas Silvane Armenulić - ona peva o dugim noćima na Ibarskoj magistrali, peva o tome kako nema pravde, i kako ništa ne traje... sem pesme. Koja je nadživela nju, i Ibarsku... i koja će nadživeti sve nas, jednog dana... Ali dvanaestogodišnjaci to ne znaju. Za njih je život još uvek prostrana i neistražena ledina. Ko zna šta se sve krije u travi, u grmu kraj puta, u rupi u zemlji koju su prokopale krtice... Silazim ulicom koju su krpili samo jednom, kada je neki budža iz Saveza komunista išao na proslavu godišnjice neke bitke; idem dole... do pruge. I tamo zastajem. Gledam u čitulju na staroj drvenoj banderi. Sa nje mi se smeši devojčica pomalo upalog lica... Valjda bi tako trebalo da izgledaju mrtvi. Sričem slova: četrdeset dana... od kada...je naša najmilija... naš anđeo... saobraćajna nesreća... Poznajem je. To je kći nadničara koji se ovamo doselio pre neku godinu. A pre nešto više od mesec dana nju je autom pokosio obesni sudijin sin koji živi nekoliko ulica niže. Murge, kako stariji momci zovu toga tipa, nije zbog toga odležao ni dana. Tatica je sredio da se sinčić brani sa slobode. I da se odbrani. Čak mu ni vozačku dozvolu nisu oduzeli. U to vreme, položaj u vrhu Komunističke partije donosio je određene privilegije. U našem malom naselju o tome se glasno ćutalo. Svi su znali šta se desilo, svi su to osuđivali, svi su mrzeli Murgeta i njegovog arogantnog oca, ali niko nikad nije prozborio ni reč. Čak ni moji roditelji. Neko bi to nazvao

manjkom hrabrosti, nesposobnošću osrednjih da se suprotstave nepravdi, kukavičlukom koji te tera da pred jačim saviješ kičmu... Ali ja sam znao šta je tačno posredi. Moji otac i majka su jednostavno bili srećni što se to desilo nekom drugom detetu, a ne meni. I tako je bilo i sa svim ostalim roditeljima. Moje komšije su i dalje, uz blagi naklon i izveštačen osmeh, pozdravljale Murgetovog oca: „Dobar dan, druže Murganoviću... Kako vaša reuma?“ Nadničar i njegova žena su se ubrzo potom odselili; njihovu kuću kupila je druga porodica. I sve kao da je bilo po starom. Čak i glasno ćutanje nije više bilo toliko glasno. Murge je izašao iz pritvora i nastavio po svom. Život je ušao u kolotečinu, mirno, kao što brod uplovljava u luku. U prigradskim naseljima, izniklim između železničke pruge i stanova solidarnosti, sačinjenim mahom od jednospratnica bez fasade, koje su od kredita i ušteđevine izgradili radnici Mašinske i Elektronske industrije, užas se nazivao drugačijim imenima. Bila je to velika bela neman koja nema obličje i ime, ali za koju znaš da je uvek tu. Nije bilo ničeg metafizičkog niti natprirodnog u njoj, bila je ubedljiva u svojoj jednostavnosti. Noću, dok su umorna tela tonula u san, i danju, dok su tupi zubi životne jednoličnosti brazdali jednako umorne duše - imena toga užasa bila su: žrtvovanje, obaveze, posao, brak, računi, plata, penzija, škola, starost, smrt... život. A za nas, klince, sreća je bila stvarna tih dana: to je sve ono što se može dotaći, omirisati, udahnuti... I baš te neravnine na pesku vremena čine prošlost tako živom. Mogu i danas da vidim neke od njih, na loše urađenoj fasadi kuće mog druga Tiće. On je stanovao dve ulice niže i bio godinu dana stariji od mene. Sanjao je da će, kad poraste, biti astronaut, ili bar vatrogasac. Čitao je stripove o Flešu Gordonu i Baku Rodžersu i učio replike iz njih. Ostali dečaci su mu se podsmevali zbog loga, ali on nije mario. Znao je napamet imena dalekih sazvežđa i Jupiterovih satelita. Naterao je oca da mu kupi sliku Jurija Gagarina i uramljenu ju je držao iznad kreveta. *** Tog dana, kada je izašao iz dvorišta, bio je obučen u majicu boje sovjetske zastave, krv proletera prolivena za slobodu, srp, čekič i velikim slovima ispisano: SSSR. „Gde ćemo danas?“, pitao je nehajno.

„Mogli bismo kod Kokana, na stoni fudbal“, rekao sam prebirajući po džepovima, tražeći sitninu. „Ne. Hajdemo u Engleski dom... na partiju klikera.“ „Neću da idem tamo“, namrštio sam se. „Prošli put su me domci opelješili.“ „Znam gde ćemo...“, sinula je Tići ideja. Sačekao sam da oprezno pogleda levo i desno, a onda načuljio uši da razaznam reči koje je prošaputao. „Hajdemo do bunara. Možda nam se posreći.“ Otkako znam za sebe, bunar je bio pored pruge, tik uz voćnjak ograđen bodljikavom žicom, koja nas nikad nije sprečila da iz njega krademo jabuke. Stariji kažu da je iskopan još u vreme Turaka i da je služio da se na njemu namernici napiju vode. U to staro vreme, bunari su zauzimali neko nedefinisano ali sveto mesto u svesti seljaka i običnih ljudi. Možda se baš zato i zatrpavanje, rušenje bunara, ili trovanje vode u njemu smatralo maltene zločinom. Sećam se priče koju mi je jednom kazivao deda dok smo sedeli kraj kazana za pečenje rakije... O čoveku koji je bacio leš svinje u komšijin bunar. O tome kako je umirao dugo i bolno. I kako se niko nije sažalio na njega. Priznajem, nisam verovao u te priče... sve dok nisam video prvog čoveka pregaženog na prelazu. „Ne želim da idem do bunara.“ Rekao sam to Tići odmah nakon što je predložio da okušamo sreću na tom ukletom mestu. „Ma idemo, čoveče. Imam osećaj da ćemo imati sreće.“ „Sreće. Kakve sreće?“ „Da vidimo nju.“ „Koga?“ „Baš si tupan. Znaš koga.“ „Ne. Ne znam. Reci mi.“ Tića se nagnuo ka meni. Opet taj čudni izraz lica. I prigušen šapat. „Nju, tupsone... Duha.“ Naježio sam se na ove njegove reči. Ali sam ipak rešio da pođem. Tako je to sa dvanaestogodišnjacima. U tim godinama volimo stvari koje nas plaše. Kada odrastemo, sve postane drugačije - tada se plašimo onoga što volimo. Bunar je pregurao nekoliko ratova, prašnjavim putem kraj njega tabanale su vojske raznih osvajača, prolazili trgovci i putnici namernici,

porodice izbeglica i onih koji su nakon Prvog svetskog rata želeli da sreću potraže u velikom gradu. Onda je izgrađena pruga; ona je presekla put stvorivši tako raskršće, nezaštićen prelaz na kome noću nije bilo ni fenjera da ga osvetli. Prugom su se tromo kretala velika gvozdena čudovišta, vukući vagone sa ugljern i vagone sa ljudima. Razvučeni jecaj njihovih sirena u noći činio mi se ponekad najusamljenijim zvukom na svetu. A kloparanje vagona, tupo i ravnodušno, nosilo je u sebi malo od prolaznosti, malo od neminovnosti, a ponekad... a to nije bilo tako retko... i malo od smrti. Jednog dana na prelazu se pojavila grupa ljudi. Bili su to fino obučeni činovnici, držanja punog neke rečite gordosti, na očima im naočari a u rukama mape sveta. Bunar im je odmah zapao za oči. Nikako se nije uklapao u ono što su nazivali „urbanističkim planom“. Bili su rešeni da ga pošto-poto uklone. Pozvali su preduzimača koji je trebalo da povadi kaldrmu i umesto nje napravi nov asfaltni put; naložili su mu da istovremeno zatrpa bunar i preko njega postavi veliku betonsku ploču. Stanovnici našeg malog naselja su se pobunili, pokušali to da spreče, ali logika vrlog komunističkog sistema obnove i izgradnje bila je neumoljiva. Jedan od činovnika, brkati cvikeraš koji nije ispuštao cigaretu iz ruke, upitao je okupljene: „Šta će vam bunar kad ćete koliko sutra imati vodovod?“ Radovi su počeli jednog vrelog junskog dana. Bilo je to, kažu stariji, najtoplije leto koje se pamti. Tada je iz obližnjeg sela, iz kog je poticala većina meštana našeg prigradskog naselja, došao zao glas. Najstariji meštanin tog sela (o čijem se četovanju po južnoj Srbiji, sa vojvodom Pećancem, i o tome kako zna nemušte jezike i bajalice kojima leči neizlečive - još ispredaju legende) usnio je jedne noći čudan san. Sanjao je bunar. Sanjao je kako nešto izlazi iz njegove utrobe, nešto crno i zlo... I kako to crno obličje odlazi do pruge i zastaje na mestu gde ona preseca drum. „Ako zatrpate bunar...“, rekao je, „on će da se prozli.“ Ljudi iz opštine samo su se nasmejali na ovo. Radnici na putu samo su se nasmejali na ovo. Čovek iz mesne zajednice, koji je poslat da umiri meštane, takođe se nasmejao... i obećao skoro uvođenje autobuske linije. To obećanje nije ispunjeno do dana današnjeg. Ali zato se starčev san obistinio.

Bunar je uzeo prvu žrtvu. Jedan od radnika pronađen je mrtav na pruzi. Nije ga pregazio voz... Neko ga je preklao od uva do uva. Taj zločin kasnije je pripisan robijašu odbeglom iz lokalne kaznione. Neki ljudi iz naselja otišli su do preduzimača s molbom da se ostavi bunara, da ne priziva zlo. Preduzimač nije želeo da sluša. Naložio je svojim ljudima da se bunar zatrpa. A onda je to počelo da se dešava. Često se može čuti kako je nekog „pregazio“ voz. E pa, takvi su, u neku ruku, najbolje prolazili. Na primer, nesrećno zaljubljeni psiholog iz moje škole otišao je da skrati muke tako što će položiti glavu na šine i čekati da državna železnica odradi ostatak posla. Voz tako ne pregazi samo njega, već i sve njegove probleme. Pregazi onaj jetki osećaj odbačenosti koji u srcima nose iznevereni ljubavnici i slabići, uključujući i sve bolne misli o učiteljici koja se njemu iza leđa kresala s profesorom fizičkog. Oni koje je voz „udarao“, nisu bili te sreće. Kada na nejako ljudsko telo, taj mekani splet kostiju, mesa i kože, naleti grdosija od nekoliko desetina tona čistog gvožđa, onda je to nešto zaista gadno... Čovek se razleti kao da je sastavljen od lego kockica. Kada je voz udario majstor Sretu, koji je često pijan vozio moped po kraju, noge su mu završile u njivi, jedna ruka na krovu ambara, a druga je pala na telefonske žice i tu visila sve dok neko nije primetio da nešto tamno i lepljivo curi odozgo... Od njega i njegovog mopeda ostalo je taman toliko da mi klinci, a odmah smo dotrčali do prelaza, puni morbidne znatiželje, vidimo dovoljno za sledeća dva-tri meseca košmara i noćnog mokrenja. Zato pod mojim krevetom nisu živele babaroge nego osakaćeni ljudi bez udova i očiju... Ljudi koje je voz „pregazio“ ili „udario“. Tako mu je to... Mali dečaci ponekad imaju istančan osećaj za nijanse. Ipak, najgore su prolazili oni koji bi nastradali u automobilu. Matori Bora Cug pričao je kako bi se ljudima, sasvim iznenada, i bez ikakvog razloga, gasio motor na autu baš kad bi bili na prelazu. Nekima od njih, eto, kako je to Bora voleo da kaže između dva gutljaja stomaklije iz unučeta, „vozni red nije bio naklonjen...“ Lokomotive koje su vukle kompoziciju nisu se kretale preterano brzo. Bile su to stare mašine, izrađene u Americi, ogromna gvozdena čudovišta

tamnozelene boje. Negde početkom šezdesetih, kažu oni koji to pamte, Tito ih je dobio na poklon od predsednika Kenedija. I dan-danas su u upotrebi. Vremenom su postale arhaični simbol železnice koja propada i države koja je suviše siromašna da ih zameni novim modelima. Države koja više ne postoji. Te stare mašine bile su spore, ali ono čudovišno kod njih bila je upravo ta masa, ta rušilačka snaga koja je sekla čelik istom onom lakoćom kojom je nož prolazio kroz meso. Ono što mi je kod „kenedijevki“ uvek delovalo zastrašujuće jeste to da je njihovo pročelje podsećalo na ljudsko lice. Po sredini toga stroja išle su žute pruge, s leve i desne strane, padajući pod uglom nadole, da bi se završile tik iznad farova. Tako su te pruge, kada u lokomotivu gledaš spreda, podsećale na obrve, a okrugli farovi na oči. Mogu samo da zamislim šta su osećali nesrećnici zarobljeni u autu čiji motor je iznenada prestao da radi, zureći u to železno lice i dva užarena oka na njemu, koja svakim delićem sekunde postaju sve veća. A bilo ih je dosta... Za sve ove godine, na prelazu kraj bunara postradalo je mnogo ljudi. Školjka jednog slupanog golfa još stoji s leve strane pruge. U njoj je nastradao direktor fabrike u kojoj je radio moj otac. S njim je u autu bila i ljubavnica, nastavnica istorije. Devojčica koju je Murge ubio kolima, bila je prva žrtva koja nije nastradala od voza. I to je bilo čudno. Nije se uklapalo. Još čudnije je postalo kada su naseljem počele da kolaju priče o tome kako se devojčica vratila. Oni koji su je videli, kleli su se u decu i u majčin grob, ali malo ko im je verovao. Postojala je, međutim, jedna stvar u tim svedočanstvima koja se ponavljala kod svih očevidaca. Svi su tvrdili da su devojčicu videli kraj bunara. To nije imalo smisla, nju nije ubio voz. Nju je ubio Murge svojim autom. Tića i ja smo tog dana dugo sedeli na istruleloj klupici pored bunara. Prošla su čak tri voza. Jedan za Zaječar i Dimitrovgrad, drugi za Beograd, treći ekspresni, za Grčku. Sunce je tonulo iza brda na obodima grada, dan se bližio kraju. „ Jebeš ovo...“, rekao je Tića nimalo opčinjen lepotom sutona. „Idemo u Sedmicu.“ Sedmica je bila fliperana tipična za ono vreme. Iako su konzole sa video-igrama, fliperi i aparati za električni poker bili dostupni godinama pre toga, oni su u to vreme, poznih osamdesetih, doživljavali svoju najveću

popularnost. Odmah pored ulaznih vrata, na čijem staklu je bila zalepljena slika bilijarske kugle obeležene brojem sedam, nalazio se veliki fliper. Bila je to stara mašina čije je pročelje, išarano raznobojnim sijalicama, krasio šareni kadar iz stripa Fleš Gordon, a kičastu spejs operu pratili su neobični mehanički zvukovi, neljudski i hladni, poput onih u pesmama grupe Kraftwerk, koju je obožavao moj stariji brat. Taj fliper najviše su igrali takozvani stariji mangupi... štajaznam... možda ih je podsećao na vreme kada su bili malo više muškarci a malo manje oženjeni! Okupljali bi se oko njega kao deca oko prodavca šećerne vune, takmičili se, besno tiltovali mašinu kada bi ih prodala, zbijali šale na svoj i tuđ račun, ispijali jagodinsko pivo i Badelov štok, sve u pokušaju da zaborave kako ih kod kuće čeka kmečeće potomstvo i žena namirisana zaprškom. Odatle se, duž zida oblepljenog posterima sa scenama iz popularnih filmova, pružao red s konzolama za video-igre. Ispod namrgođenih pogleda Brusa Lija, Ramba i opake ekipe uličnih fajtera iz filma Ratnici podzemlja, bili su, redom: svemirske pucačine „galaga“ i „feniks“, bizarni „froger“, dve vrste „pakmana“, „tetris“ i neka suluda karate makljaža čije ime nikako nisam uspevao da zapamtim. Na samom kraju, odmah do šanka, bio je, poput kralja na tronu od tamnog mermera, suvereni vladar domaćinske zabave: poker aparat smešten u crno drveno kućište. Za njim i pored njega uvek je stajao krem lokalnog ološa. Oduvek sam se pitao šta te namrgođene tipove pune love, i sebe, privlači u tim jalovim pokušajima da se nadmudri mašina programirana da otima pare. To pitanje nikad nisam postavio naglas. Čisto da ne bih dobio šamar umesto odgovora. Zato smo mi klinci izbegavali taj zabačeni, mračni kutak Sedmice, gde mutni likovi pokušavaju da utrostruče svoj ful haus birajući između manje i veće karte, dok ispijaju duple vinjake i bivaju sve bešnji jer ne mogu da nadjebu kompjuterski program. Te večeri Tića i ja nismo imali sreće. Naime, za poker aparatom, okružen ekipom dežurnih ulizica, sedeo je Murge. Gotovo da sam mogao da namirišem bes koji se kao nevidljivo otrovno isparenje širio oko njega. „Tićo!“, Murge nas je odmah spazio. „Dođi ovamo! Dobijao sam dok ti nisi ušo u fliperanu. Nisi mogo a da mi ne izbaksuziraš, a? Ajde, kazni se...“ Bez reči, i bez ikakvog protivljenja, Tića bi činio uvek isto kada bi Murge želeo da se iživljava. Siledžija bi podigao ruku i stisnuo pesnicu, a nesrećni klinac bi udarao u nju čelom. Sve dok Murge ne bi zaključio da je bilo dosta samokažnjavanja. „I ti!“, doviknuo je tada Murge. „Dođi Vamo.“

Prišao sam i stao pored Tiće. „I ti ćeš da se kazniš.“ Oduvek sam se pitao da li se ljudi poput Murgeta rađaju zli ili takvi postaju. Šta je njega moglo da navede da postane izopačeni sadista? Njega koji je uvek imao sve? „Neću“, čujem sebe kako govorim. Na koži osećam Tićin zapanjeni pogled. „Šta kažeš?“ „Kažem da neću.“ Murge se prvo smeje, onda odlaže čašu s vinjakom koju je držao u ruci. Gura Tiću u stranu i nadvija se nada mnom poput velikog tamnog oblaka. Znam šta sledi. I nije me briga. Jer ja više nisam paralisan od straha pred obesnim lokalnim siledžijom. Ono što me tera da stojim nepomično, utrnuo od grča koji mi je dograbio telo, nije Murgetova lekcija iz urođenog siledžijstva već ono što vidim iza njegovih ramena: devojčica. Nalazi se na nekih pet ili šest koraka od mesta na kome stojim. U uglu fliperane, ispod postera na kome Edi Marfi sedi na crvenom mercedes kabrioletu. Zuri u mene preko Murgetovog desnog ramena. Usne su joj nepomične, mrtve... Ali ja mogu da joj čujem glas. On pulsira u mojoj glavi... Još malo... još malo... Onda se stišava, gubi... i tada se kroz kratkotrajno ništavilo, u kome sam se našao, probija Murgetov glas, poput bodeža koji cepa tkaninu... glas koji smrdi na vinjak i kvarne zube. „Mnogo mi se ti nešto kurčiš, pička ti materina balava.“ Podižem pogled na tren, ali glava mi se trza od siline udarca; osećam kako mi obraz bridi, ali to je nešto tupo, bezbolno. Nakon trzaja ponovo gledam u Murgeta, u njegovo ružno rošavo lice. Preko njegovih ramena. U prazan mračni ugao fliperane. *** Nije to bio prvi put da mi neko zavali šamar. Moj otac je znao to da primenjuje s vremena na vreme. Mi smo bili dečaci koji su odrastali na crnom hlebu i batinama. Naučili smo da stisnemo zube, i nikad to nismo prestali da radimo.

Nakon poniženja koje smo obojica doživeli u Sedmici, našli smo mesto dovoljno samotno da bismo tu pobegli od sveta. Bio je to bedem nedaleko od osnovne škole, preko puta koga se uzdizao blok tek izgrađenih solitera kraj kojih su i dalje, poput vešala, visili zaostali kranovi i dizalice. Negde iznad njih belasao se okrugli mesec. „Tićo...“, rekao sam tiho, „video sam je.“ „Koga?“ „Nju. Devojčicu.“ „Lažeš. Ona se pojavljuje samo kod bunara. Matori Limar mi je to rekao.“ „Limar je pijandura i budala.“ „ Ali on je nju stvarno video.“ „I ja sam je video. U Sedmici.“ „U Sedmici?“ „Stajala je u uglu, ispod onog postera za Policajca sa Beverli Hilsa.“ „Hahahaha...“, kikotao se Tića kreštavim glasom, u kome nije bilo ničeg veselog. A onda mu je glas postajao sve tiši. Zatim je zaćutao. Lice mu je bilo bledo poput bolničkog čaršava. „Gledaj...“ Okrenuo sam se i pogledao u pravcu zgrada. „Ne vidim ništa...“ „Ne, ne... gledaj.“ Na vrhu suprotne strane bedema - prilika. Na zidu iza nje je mural. Veliki portret Josipa Broza Tita, kolona partizana koja se pruža od jedne strane zida do druge; njegova belina podseća na snegove Igmana, Kadinjače i Jastrepca. I tačno ispred velike petokrake stoji ona, i gleda u nas. Devojčica. Obojica smo slutili šta će se te noći desiti. Ali nismo progovorili ni reč o tome. Pošli smo kućama negde oko devet, nakon što smo obišli crkvenu portu i bacali kamenčiće u bazen s ribama. Ta slutnja visila je između nas poput razapete crne zastave. Ali - pretvarali smo se da je sve u redu. Tići je bilo lakše, on je stanovao blizu, u ulici koja nosi ime jednog od Sedam sekretara SKOJ-a. U stvari, to i nije bila ulica, već blatnjav sokak u kome je njegov otac sagradio kuću bez fasade. Ja sam stanovao dalje, prema brdu, iznad

prelaza. Morao sam da pređem prugu. Morao sam da prođem i pored bunara. Nakon što je Tića nestao u mraku sokaka, produžio sam dalje. Nisam žurio. Na nekih dvadesetak metara od prelaza zastao sam. Čekala je sa one strane. Lica bledog, usana nepomičnih, glasa stvarnijeg od bilo koje nesreće. Glasa koji mi je bolno odjekivao u glavi. Još malo, još malo, još malo... Iz pravca grada dopirala je buka motora, režanje mašine koje je bivalo sve jače i izdizalo se u noć, sve do velikog belog meseca. Automobil. Projurio je kraj mene u silovitom naletu, žuti kadet sitne registracije, hitajući ka prelazu kao da putuje ka večnom ishodištu. Gledao sam ga kako grabi preko šina. Nepomičan i nem, gledao sam u devojčicu, slušao njen glas... Još malo, još malo, još malo... Voz je izronio iz mraka - železno crno čudovište što miriše na dizel i smrt. Udario je u automobil silinom kakvu je teško pojmiti. Prosto ga je pokidao. Slupana karoserija zavrtela se oko svoje ose, u savršenom vatrometu satkanom od stakla, iskri i benzina, i završila u betonskoj ogradi deset metara levo od prelaza. Osetio sam kako me je nešto pecnulo ispod levog uva. Bio je to tren kratkog i oštrog bola, poput ujeda pčele. Podigao sam ruku i prstima opipao mesto. Bilo je vrelo. Komadić metala, deo te žute posmrtne urne, otkinut silinom udarca, poleteo je kroz vazduh i posekao me. Mašinovođa je brzo zaustavio kompoziciju. Izleteo je iz lokomotive držeći se za glavu, zapomagao, ali ja ga nisam čuo. Samo sam nemo zurio u metalnog giganta koji je uzeo još jednu žrtvu. Pročelje lokomotive tada me je, više nego ikad, podsećalo na ljudsko lice. Činilo mi se da će mi veliki far ispod žute trake obrve od farbe - namignuti. Oprezno sam prišao slupanom autu. Kroz smrskani vetrobran virilo je unakaženo telo. Bio je to Murge. Jedna ruka mu je bila gotovo otkinuta - beživotno je visila na dronjku od košulje. Druga je bila ispružena preko haube, okrvavljena šaka kao da je htela da zagrebe po hladnom metalu. Veliko parče lima zarilo mu se u vrat, i niz njega se u tankim potočićima slivala krv. Murge je imao izbezumljen izraz lica, kao da je ugledao đavola lično. Usta su mu bila otvorena, levi

obraz otkinut, a na njegovom mestu zjapila je krvava rupa iz koje se nazirao skaredni osmeh golih zuba. Jedno oko bilo je izbijeno. Drugim je zurio u mene. Čekao sam da mi namigne. Nije to učinio. Te večeri, kada sam došao kući, nisam zatekao ništa neobično. Moji roditelji bili su u dnevnoj sobi, zagledani u magičnu kutiju. Na ekranu se, u uvek ubedljivoj imitaciji pijanca, leturao Jova Radovanović obučen u iznošen sako i s pohabanim šeširom na glavi. Već sam pogled na njegovo lice izazivao je smeh. Ali te večeri ja se nisam smejao. U beskrvnoj rutini svakodnevnog života bilo je nečeg sablasnog. Otac će popiti svoje zlatorog pivo iz limenke, majka pospremiti sto i oprati sudove. Onda će skuvati kafu i njih dvoje će sesti da je popiju ispred televizora na čijem ekranu Suzana Mančić iz velikog bubnja izvlači sedam loptica s brojevima koji će nekog učiniti milionerom. Onda će gledati Olivera Mlakara kako oduševljeno kaže „Odgovor je točan!“ili slušati Sedmoricu mladih dok u raskošno dizajniranom studiju izvode neki džez standard. Zvuk diksilenda zameniće žikino kolo, a onda će, uz klavir i cigaretu bez filtera, stihove Arsena Dedića recitovati Rade Šerbedžija, kao svoje sopstvene. Majka će uz meke uzdahe treptati piljeći zaljubljeno u njegovo neobrijano lice bitange, bogartovski šešir i kišni mantil kakve nose privatni detektivi u američkim filmovima, i večito pijani glumci u jugoslovenskim, a otac će dremati u fotelji... Ja ću otići u svoju sobu da razgledam stare albume sa sličicama. Zamišljaću kako sam Maradona koji Englezima daje gol rukom, ili Dule Savić koji šutem pod prečku ućutkuje hiljade glasova na Hajberiju. Onda će me Duh sa sekirom prošetati Darkvudskom šumom, pričaćemo sa Indijancima i kopačima zlata, ješćemo pečenog zeca i slatko korenje... Učiniću hiljadu drugih stvari te noći, sve ono što dečaci inače čine - i možda... možda ću biti srećan... Ali ništa od toga više neće biti važno na način kao što je to bilo pre. Ništa više neće doneti onaj čudni osećaj u grudima, ništa me neće naterati da dišem duboko, i slutim da su preda mnom hiljade toplih letnjih dana u junu, julu, avgustu i septembru... Jer znam: sve vreme ovoga sveta više nije moje. I noći i dani su kao slonovi na indijskom crtežu.

Oni prolaze i prolaze i prolaze... Jer negde tamo, napolju... devojčica stoji kraj puta i odbrojava sate, dane i godine. Tajanstveni putnik... iz jednog sveta u drugi. Iz sveta živih u svet mrtvih i iz sveta detinjstva u svet odraslih. Mogu da čujem njen glas kako meko, kroz tišinu letnje noći izgovara moje ime, kako ga, kao molitvu, šapuće u topli letnji vetarj Mogu da naslutim šta sriču njene od smrti blede usne, mogu da je čujem kako govori: Još malo,još malo,još malo...

MRTVE STVARI U hotelu Adlon, Nemanja leži na krevetu, sklopljenih očiju. Iz tupog sna trza ga šum. Ustaje polako, bez žurbe. Dok baca ovlašni pogled na prozor sa kog puca vidik na dugi bulevar osenčen lipama, ispod jastuka vadi dugu devetku. Nekoliko trenutaka tišine, a onda ponovo zvuk: kucanje na vratima i glas, muški, gotovo dečački: „Gospodine majore... imate posetu.“ Nemanja hvata mesinganu bravu i otvara vrata. Jedan od momaka sa recepcije zuri u njega, pa onda u pištolj, pa opet u njega. „Neki gospodin... Kaže da je iz vaše ambasade.“ „Je li rekao kako se zove?“ „Andrić. Gospodin Andrić.“ „Recite mu da me sačeka u bifeu. Silazim čim se obučem.“ U hotelskom bifeu, za stolom pored prozora sedi čovek neupadljivog izgleda. Kroz debele naočari gleda u ljude kako promiču žilom kucavicom Berlina, poznatom i kao Unterder Linden, avenijom koju natkriljuju drvoredi lipa i koja spaja Brandenburšku kapiju i most što preko Špreje vodi do bašte Lustig. Tim otmenim šetalištem, koje je nekada bilo široki put od zamka porodice Hoencolern prema lovištu Tirgarten, sada hoda berlinski krem: dame u skupim toaletama, oficiri u uniformama, sivomaslinastim i crnim, i poneki stranac. Kada mu je prišao, čovek ustade i Nemanja u njemu prepoznade opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevskog poslanstva u Berlinu - gospodina Ivu Andrića. „Ja se izvinjavam što ovako...“, započe Andrić rukujući se s njim. „Možda u nezgodno vreme. Ali stvar je hitna.“ Nemanja sede naspram njega i naruči kafu. Iz džepa na sakou izvadi tabakeru sa cigaretama i ponudi ga. Andrić odbi.

„Ne smem... zbog zdravlja.“ Nemanja sačeka da konobar donese kafu i onda zapali cigaretu. Promatrao je čoveka koji je sedeo preko puta njega. Gospodin Ivo Andrić bio je osoba gospodskog držanja i diplomatske učtivosti, iz koje je izbijala neka čudna suzdržanost i prirodna melanholija. Nemanja srknu kafu pa upita: „Šta mogu učiniti za vas?“ „Priča se da ste čovek posebnih sposobnosti.“ „Zaista?“ „Da. Zato sam došao da vas zamolim za jednu uslugu.“ „Kakvu?“ „Potrebne su mi lažne isprave.“ „Vama? Pa vi ste akreditovani diplomata.“ „Ne meni. Jednom mom prijatelju.“ „Aha... vidim. O kome se radi?“ „Moj prijatelj, profesor Batovski...“ „Da?“ „Želim da ga izvučem odavde... u Ženevu. Ili makar u Italiju.“ „Profesor Batovski je, očigledno, konačno postao svestan činjenice da nije popularno biti Jevrejin u Berlinu ovih dana.“ „Zacelo ste čuli za one njihove radne logore?“ „Da. Priča se.“ „Moj dobar prijatelj i kolega, profesor Jagenski, bio je u jednome od njih. U Sašenhauzenu. Dostavio mi je informacije šta se tamo zaista događa. I da je jedna grupa univerzitetskih profesora iz Krakova već prebačena u Dahau. Zamolio sam... poslao depešu u Beograd... da jugoslovenske akademije i univerziteti pozovu krakovske kolege, ne bi li ih izvukli...“ „Igrate se vatrom. Nemci ne vole da im se radi iza leđa.“ „Ovde u Berlinu... svedoci smo porađanja jednog novog zla, gospodine majore. A veliko zlo se izmetne u još veće ako dobri ljudi ništa ne učine.“ „Hmmm... Sumnjam da uticaj jugoslovenskog poslanika može imati bilo kakav efekat na Gestapo.“ „Zato vam se i obraćam. U našem vojnom odseku su mi o vama rekli da ste čovek izuzetne moralnosti.“ „A rekli su vam i da mogu da nabavim lažne isprave i prošvercujem jevrejskog profesora preko granice?“ „Ne. To su mi rekli Englezi.“

Nemanja se nasmeši. „Vi ste... veoma pronicljiv čovek, gospodine Andriću. Moram to da vam priznam. I dobro obavešten.“ „Posao mi je da budem dobro obavešten, gospodine majore.“ „Dobro“, slegnu ramenima Nemanja. „Nađimo se večeras ovde, recimo oko sedam... Ponesite dve profesorove fotografije. I krštenicu. Moj čovek će se pobrinuti za ostalo.“ Andrić ustade i stavi na glavu šešir. Kišni mantil ostao mu je prebačen preko ruke. Blago se nakloni i krenu ka izlazu. Gledajući ga kako se probija kroz gužvu ulice lipa, obasjanu škrtim dalekim suncem, Nemanja pozva konobara i naruči čašu henesija. Ništa tog blagog jesenjeg jutra 1939. u Berlinu nije slutilo na zlo koje je poslanik Andrić pomenuo, samo su se duge crvene zastave s belim krugovima, u kojima su se gnezdile svastike, lagano vijorile na vetru... Kroz tromi vazduh restorana berlinskog hotela Adlon dim cigarete vijuga poput tanke sivkaste zmije. Na stolu ispred Nemanje Lukića je cigareta u srebrnoj pepeljari, čaša bordoa i dopola pojeden obrok - krvavi biftek. S ulice dopire miris lipa i šum berlinskog korzoa. Gospodin Ivo Andrič je tačan. Stiže tačno u sedam. Seda za sto naspram Nemanje i pruža mu kovertu. Nemanja načas proverava njen sadržaj i stavlja je u unutrašnji džep svog crnog sakoa. „Koliko vremena će vam trebati?“, pita ga Andrić. „Ne više od dva dana.“ „Dobro.“ „Jeste li za čašu vina?“ „Ne, ne mogu vino, muči me stomak. Radije ću popiti čašu vode.“ Nemanja doziva konobara, i u tom trenutku stolu prilazi visok Nemac, arijevski plave kose začešljane unazad, markantan i lep čovek u besprekornom crnom odelu. Zastaje na tren i gleda u Nemanju, zatim progovara: „Major Nemanja Lukić?“ Nemanja ga prepoznade. „Klaus? Odavno se nismo videli.“ „Da...“, namršti se ovaj. „Od prošle godine i slučaja onog ubijenog trgovca. Otkud ti u Adlonu? Navikao sam da te srećem po manje uglednim mestima.“ „Promena posla dovodi do promene navika.“

„Zaista? A kojim poslom se sada baviš?“ „Oficir sam pri vojnom odseku poslanstva Kraljevine Jugoslavije.“ „Lepo. Nadam se da imaš vremena da proćaskaš sa svojim starim prijateljem.“ „Sa starim prijateljem - ne. Ali slutim da ću morati da pričam sa starim islednikom.“ Nemanja ponudi Klausa da sedne i, nakon što ovaj to učini, predstavi ga Andriću. „Da vam predstavim gospodina... Klaus Altman. Kriminalkomesar.“ „Unteršturmfirer“ ispravi ga Altman. „Više nisi policajac, Klause?“ „Ne, sada sam vojnik. Vojnik Otadžbine.“ „Da, ako se vojnom službom može nazvati slanje civila u radne logore.“ „Neko to vidi tako... Za nas je to sveta dužnost. Trebljenje kukolja.“ „Pa, dobro, i to je nekakav detektivski posao... Nekada se otkrivalo ko je ubica a sada ko je Jevrejin.“ „Mi ne volimo tu vrstu cinizma, Nemanja, ne danas i ne ovde u Berlinu.“ „ A šta volite, Klause?“ „Volimo strance koji su svesni veličine našeg Rajha i genijalnosti našeg vođe. I koji će, u skladu s tom svešću, dobro odmeravati svoje reči.“ „Zanimljivo... ja sam mislio da najviše volite one strance kojima ste okupirali zemlju.“ „Ako vaše jugoslovenske vođe krasi ista ova nadmenost koju imaju jugoslovenski oficiri, bojim se, Nemanja, da biste uskoro mogli da zateknete sebe kako zavidite Poljacima.“ „Smele reči. Za jednog policajca.“ „Nadam se da gospodin ne zamera...“, reče Altman i okrenu se ka Andriću. „Ne, nikako“, odgovori ovaj. „Neću vas mnogo zadržavati... Ali kada ste već tu...“, nastavi Altman odmereno, njegove ruke uvučene u glatke crne rukavice od kože bile su položene na sto. On tad stegnu šake u pesnice, i koža neprijatno zaškripa. Nemanja ravnodušno uze cigaretu iz pepeljare i povuče jedan dim. Andrić je kroz naočari s debelim okvirima netremice gledao u gestapovca. „Vaši zahtevi...“, nastavi Altman odmerenim i hladnim glasom, „u vezi sa Jevrejima. Mogu u jednom trenutku da postanu problem.“

„Ne razumem.“ „O, da. Mislim da razumete, gospodine Andriću. Jevreji su problem države Nemačke a ne jugoslovenskog poslanstva.“ „Ali, radi se o izuzetnim naučnim radnicima i...“ „Radi se o Jevrejima, gospodine Andriću. Njihove... kvalifikacije... potpuno su irelevantne. Naša rasna politika je jasna. Možda nije dovoljno jasna vama i nekim vašim... prijateljima. Ali verujte mi, diplomatski imunitet štiti vas do određene granice, a vi je svojim postupcima lagano prelazite.“ „Ja samo želim da...“ „Poznato nam je šta želite“, prekide ga Altman. „A ja želim da vam kažem samo jedno...“ Altman podiže desnu ruku i kažiprstom dodirnu jagodicu ispod levog oka; koža na rukavicama ponovo zaškripa. „Držimo vas na oku, gospodine Andriću. Nemojte to smetnuti s uma kada postanete previše sentimentalni u vezi s vašim jevrejskim prijateljima.“ „Je li to sve, Klause?“, upita Nemanja. „Da“, reče ovaj i ustade. „Onda mi ostaj zbogom, kriminalkomesaru.“ Altman se blago nasmeši, zastade nakratko, a onda reče: „Još ćemo se mi družiti, stari prijatelju.“ „Ja volim sve, ali najviše strpljenje i karakter“, kaže jedan pijanac drugom, za stolom periferijske pivnice u Berlinu. Već je pala prohladna jesenja noć i unutrašnjost tog zapuštenog mesta poslaniku Ivi Andriću, koji sedi sam za stolom, tik pored onog za kojim su dva pijana čoveka, izgleda pomalo sablasno. To mesto je ružno u svojoj gruboći i nedovršenosti: drvene klupe i kabasti drveni stolovi, na zidovima prizori iz lova, miris uskislog piva što lebdi u vazduhu, bahati konobari i društvo secikesa u uglu. Nemanja Lukić promiče kroz taj prizor gipko i bez šuma, gotovo nestvarno. Spušta se na drvenu klupu naspram Andrića i pita: „Naručili ste čaj?“ „Da.“ „U lokalu kakav je ovaj to je najbolji način da budete sumnjivi. Naručiću vam pivo.“ Nemanja diže ruku i poziva konobara: „Herr Ober, zwei Bier, bitte!“ „Ne pijem pivo“, reče Andrić mršteći se.

„O, pa onda je Berlin pravo mesto da s tim počnete. Ispijanje piva je, usudiću se da kažem, jedna od arijevskih vrlina. Ova nova Nemačka... Rajh... i začeta je u jednoj ovakvoj pivnici.“ „A porodiće se, slutim, u nekom novom ratu.“ „U to nema sumnje.“ „A koliko juče, jedan moj nemački prijatelj mi je govorio kako smo ovde, u Berlinu an derfrohen Linie der Menscheit...“, 1 reče Andrić s gorčinom u glasu. „Kakve li ironije. I kakvo morbidno shvatanje značenja reči radost. Nemci i Nemačka... To je najveća muka mog života, to je slom koji u čovekovoj sudbini može značiti ili prekretnicu ili smrt. To je problem od kojeg će Evropa bolovati još sto i pedeset godina. Pa ni tada mu ne vidim rešenje. I bez mržnje, bez traga bilo kakve osvetoljubivosti za ono što sam lično propatio od Nemaca i zbog Nemaca, pitam se... ne zbog sebe, ni zbog Nemaca, nego zbog Evrope... zbog čovečanstva: kako će ovi Nemci naći svoje mesto među ljudima? Naročito ovakvi kakav je vaš prijatelj iz Gestapoa.“ „Rekao sam vam već... on nije moj prijatelj.“ „Ljudi kao on... Oni su po rođenju i vaspitanju u zabludi. Oni bi hteli da ih svi ostali i vole i poštuju, i u isto vreme da ih slušaju i da ih se boje. Sve uče i sve bi hteli da znaju, a ne vide ni to da onaj ko ne postupa s ljudima kao s ljudima, prestaje da bude čovek. I da, ne uviđajući tu prostu ljudsku istinu, celo ostalo njihovo ogromno znanje i umenje jeste samo teret koji ih brže i lakše vuče u propast... I mnoge od nas s njima.“ „Mene neće povući“, odmahnu Nemanja rukom. „Ali će povući čitavu Evropu.“ Nemanja izvuče kovertu i pruži je Andriću. „Dokumenti za vašeg profesora... Ausvajs i švajcarski pasoš.“ ,,Da li mogu nešto da vas zamolim?“ „Izvolite.“ „Ako biste mogli...“, snebivao se Andrić, ,,da profesoru lično odnesete ta dokumenta? I pomognete mu da bezbedno izađe iz Berlina.“ „Tražite mnogo, Andriću.“ ,,Da. Tražim.“ Nemanja zavrte glavom, otpi malo piva iz krigle, pa na kraju reče: „Dobro. Nadam se da je vredan toga.“

Profesor Avram Batovski, rođeni Berlinac, bio je visok mršav čovek zbrčkanog lica, kose i kože neodređenih boja. Brkovi su mu bili retki, kao jedva ponikli pa onda zastali u rastu na posnoj koži. Na tome licu sjajile su samo crne oči uplašenog dobričine. Iza njega, na zidu - verna reprodukcija ranog Direra. U njegovim koščatim bledim rukama bio je omalen kofer s najneophodnijim stvarima. Dok ga gleda, Nemanja Lukić pita se kakvi to sumanuti umovi sigurnost opstanka velikog nemačkog Rajha vide u ubijanju ovakvih ljudi. „To je sve?“, pita Batovski žalostivim glasom. „Ne mogu da ponesem ništa sem ovog kofera?“ „Vi navodno idete u Ženevu na trodnevni seminar, gospodine profesore. Za to vam nije potreban veliki prtljag, zar ne? Ako biste sa sobom nosili više od toga, bili biste sumnjivi. Razumete?“ ,,Razumem.“ „Moj čovek će vas autom prevesti do železničke stanice. Javite se gospodinu Andriću kada stignete u Švajcarsku. I pismo obavezno potpišite sa Fric Hugenberg. Tako se sada zovete, ne zaboravite to.“ „Hvala vam, gospodine...“ „Lukić. Nemanja Lukić.“ Batovski se rukova s njim i izađe iz stana. Nemanja sačeka malo u prostranom holu, zapali još jednu cigaretu. U ruci mu je bio ključ koji mu je profesor dao. Ugasio je svetla i zaključao vrata. Rešio je da do hotela pešači. To je dobro za kondiciju, govorili su njegovi kolege oficiri. Njemu je bilo svejedno. On je uvek bio u kondiciji. Sumračne berlinske bulevare natkriljuju krošnje drveća i crvene zastave sa kukastim krstovima. Sa jugoistoka duva prohladni povetarac, donoseći sa sobom jedva primetan miris paljevine. U vazduhu treperi jasna i drhtava slutnja rata. Da li ovi ljudi što promiču kraj njega, dame u modernim haljinama, službenici u tesno krojenim odelima, vojnici u uniformama, znaju to? Da li osećaju tu slutnju svakim delićem svoje utrobe, onako kako on to oseća? Da li mogu da namirišu krv onako kako to on može? Da li slute zlo koje se nadnosi nad Berlinom, i čitavom Evropom, poput tamnih oblaka koji ove večeri donose kišu prestonici Hitlerovog izmaštanog raja? Skrenuo je u jedan haustor da bi se dohvatio prečice koja mu je bila poznata.

Zastao je negde na njegovoj sredini, kada je visoka prilika iskrsla iz mraka. „Žuriš negde, Nemanja?“, začu se poznati glas Klausa Altmana. ,,Ne baš, kriminalkomesaru.“ ,,Unteršturmfirer“, ispravi ga Altman. Gestapovac istupi iz mraka pod škrto svetlo ulične svetiljke. Na sebi je imao dugačak kožni mantil, koji je na njemu delovao groteskno. „Tvoj prijatelj, poslanik Andrić...“ „Jedva da poznajem čoveka.“ „Nije važno... Dosta se družio s jednim ovdašnjim Jevrejinom. Avram Batovski. Zvuči ti poznato?“ „Ne.“ „Baš čudno...“ Altman napravi nekoliko koraka, pa opet stade. „Moji kolege i ja... Bili smo večeras kod Batovskog. Nema ni pola sata. Hteli smo da ga privedemo na informativni razgovor i uputimo dalje, u proceduru koju nalaže rasni zakon...“ „Misliš, hteli ste da ga odvedete u centralu Gestapoa, tamo ga prebijete a onda uputite u radni logor, gde će se već naći neko da mu ispali metak u čelo?“ „Neko je večeras ispred profesorove kuće spazio visokog čoveka u crnom koji je govorio nekim tvrdim akcentom... slovenskim. Po opisu koji smo dobili, zakleo bih se da si to bio ti.“ „Ljudi svašta vide kada gledaju u mrak.“ ,,Ko bi rekao...“, savršeno mirnim glasom će Altman, pa izvadi svoj službeni luger i uperi ga u Nemanju, ,,da ćeš ti jednog dana raditi za britansku obaveštajnu službu.“ „Da li ovo znači, Klause, da i ja moram poći u Gestapo na informativni razgovor?“, upita Nemanja. „Bojim se da je tako, stari prijatelju“, naceri se Altman. „Ti i ja...“, reče Nemanja i blago pomeri ruke tako da gestapovac može videti njegove dlanove, „nikad nismo bili nikakvi prijatelji.“ Ono što je Klaus Altman, SS unteršturmfirer i lovac na glave u Berlinskoj centrali Gestapoa video u sledećih nekoliko dugih sekundi bilo je nešto u šta njegov razum nije želeo da poveruje: ruke Nemanje Lukića, dlanova okrenutih ka njemu, bivale su sve veće, prsti izduženiji nego što se

to činilo na prvi pogled, i zakleo bi se da ono što je bilo na kraju tih prstiju nisu nokti već kandže. Životinjske kandže. Oči Nemanje Lukića tada su počele da gore jakim purpurnim plamenom, koji je zlokobno zasjao u mraku. I njegov glas bio je drugačiji, grublji, usne punije, i među njima, Klaus je sad već bio siguran u to, belasali su se očnjaci. Klaus Altman zadrhta, neodlučno zakorači unazad, i već sledećeg trenutka oseti kako purpur iz Nemanjinih očiju počinje da boji svet oko njega. Škrta svetlost ulične svetiljke utrnu. Berlin potonu u mrak. U svetlo jesenje jutro Ulicom lipa, kao šarenom promenadom, promiču užurbani ljudi. Nemanja Lukić gleda ih dok ispija kafu u bašti jednog od brojnih restorana. U glavi mu je još mutno od izmaglice bezobličnih i bezimenih noćnih snova. U tim snovima krv teče u tankim mlazevima, gusta i otrovna. Udara u oči i zaklanja vidik. U njima, svet više ne postoji, ne onakav kakvim ga Nemanja pamti, niti je njegovo prokletstvo isto kao na javi, kada privid neke moguće sreće nakratko dobije nejasne konture a onda se proseni i nestane u sivome pejzažu svakodnevice, u kojoj nema mesta za nadanje. Poslanik Ivo Andrić je tačan u minut, kao i uvek. Ovoga jutra nosi sivi prugasti sako i crni kišobran. Kišni mantil je, kao i obično, prebacio preko leve ruke. U desnoj su mu novine koje spušta na sto pred Nemanju. Broj je star nedelju dana. „Profesor se javio iz Ženeve...“, kaže Andrić dok seda za sto. Nemanja jedva primetno klima glavom. „Vaš prijatelj gestapovac...“, oprezno nastavlja Andrić, „imao je nezgodu. Usudiću se da kažem, vrlo bizarnu...“ Nemanja uzima novine sa stola i gleda naslovnu stranu. U donjem desnom uglu je slika mračnog berlinskog haustora i naslov: BRUTALNO UBISTVO AGENTA GESTAPOA Sumnja se na boljševike i jevrejske anarhiste „On nije bio moj prijatelj“, reče i odloži novine u stranu. Neko vreme njih dvojica sede ćutke i gledaju ljude kako promiču bulevarom. Onda se Andrić oglasi pitanjem: „Pišete dnevnik, gospodine majore?“

Nemanja pogleda u svesku sa kožnim koricama koja je, otvorena, ležala na stolu pored šoljice sa kafom. Zatim suvo odgovori: „Da.“ „Zaludan posao.“ „Ne volite dnevnike?“ „Ne.“ „Čudno. Vi ste pisac. Čovek od reči.“ „Te reči u njima. Ti minuli događaji i zaboravljeni prijatelji... prošla vremena i usahle nade... sve su to samo... mrtve stvari. Ništa više.“ Nemanja zaklopi dnevnik. „Nit su mrtve stvari tako mrtve kao što se živima čini, nit su svi živi uvek tako živi kao što misle da jesu. Verujte mi na reč, gospodine Andriću. Ja to vrlo dobro znam... Ja sam pomalo i jedno i drugo.“ Poslanik Andrić klimnu glavom na ove njegove reči, i pozva konobara da naruči sebi šolju čaja. Berlinski bulevari su tog jesenjeg jutra bili zakrčene vene koje vode u mrtvo srce grada, srce koje je kucalo ritmom koračnica. I taj bat uglačanih čizama po golom kamenu odjekivao je šireći se u daljinu, ponad berlinskih avenija ocrtanih drvoredima, ponad kamenih germanskih orlova i stegova crvenih i crnih, među koje je vetar zamrsio snove o pobedi... Dok je sunce odmicalo ka zenitu, povremeno se skrivajući iza paperja sivih oblaka, Ivo Andrić, opunomoćeni ministar i izvanredni poslanik Kraljevskog poslanstva u Berlinu, i poznati jugoslovenski pisac, pokušavao je da pronađe reči za početak svoje nove priče.

UPITAJ MRAK Tamo gde je strah, tamo živi mrak. Partibrejkersi Prst na orozu. I hladni dodir metala. Stežem svoju automatsku pušku kao ljubavnicu. Na početku obuke, nakon što smo potpisali zakletvu, rekli su nam da smo se time venčali sa svojom puškom. Baš kao i ženu, moramo da je mazimo i pazimo, i znamo sve o njoj... domet, vatrenu moć, nazive delova... Pokušavam da se setim lekcije iz priručnika za obuku. Automatska puška M-70, poznatija i kao kalašnjikov, nadimak je dobila po ruskom inženjeru koji ju je konstruisao. Kalibar 7.62. Brzina paljbe 600 metaka u minutu. Kapacitet okvira 30 metaka. Najveća nišanska daljina 800 metara. Smrtonosni domet 1.800 metara. Moj klasić Pirke znao je da izdeklamuje sve tehničke karakteristike napamet, kao bukvicu. Znao je i više od toga: umeo je da rasklopi i sklopi pušku najbrže u kasarni. To mu ovde, na maglovitim visinama Goča, i nije bilo od velike pomoći. Eno ga kako leži mrtav kraj ulazne rampe, i gleda u svoju utrobu rasutu po blatu. Onog drugog mene, nesvršenog studenta prava iz Niša koji je zauvek ostao u podnožju ove planine, onog krivinara i alkosa, to bi uznemirilo i uplašilo. Ali ne više. I ne sada. I ne ovde. Dok stežem gospođu kalašnjikov i gledam u mrak pred sobom. Dok osluškujem ukletu tišinu šume. Dok čekam da zlo dođe, da se provuče između gorostasnih borova što sežu u ukleto noćno nebo. Potpuno nesvestan svoga glasa, šapućem: „AB-2... sa sklopivim kundakom... trideset metaka... trideset... metaka... šesto metara... šesto... metara... AB-2... AB-2.. “

Drugi glas, odmah tu kraj mene, javlja se, zabrinut i obojen strahom. „Ej, Niški... daj, nemoj sad da mi odlepiš, molim te.“ Okrećem se i gledam u Beterca. Usrao se. Ni dve godine na Kosovu nije dovoljno da te učini spremnim za sve ovo što nam se noćas desilo. „Dobro sam“, kažem. „I on je...“, drhti Beterac i pokazuje u mrtvog Pirketa kraj rampe, „bio dobro.“ Prilazi nam Profa, ćata u mojoj četi dole u kasarni, čovek koji je zajebao pisanje doktorata u Beču kako bi došao da oduži dug domovini. Da je znao da se taj dug plaća u mesu, crevima i krvi, ostao bi gore u Austriji, sa knjigama i visokim standardom. I on je izbezumljen od straha: čak i u ovom mraku vidim da mu je lice bledo poput čaršava u krevetu device. Obraćam mu se s nekom čudnom smirenošću, pritom nabacujući pušku na rame. „Reci, Profo... ti si pametan čovek... ova stvorenja napolju. Šta su oni?“ „Ja... ne bih znao...“ „Znaš, Profo, završio si sve te silne škole... reci... jesu li ono što mislimo da jesu?“ Profa skida naočari i briše ih prljavom platnenom maramicom. Zatim ih vraća i gleda u mene... kroz mene. „Da, Niški... jesu“, kaže tiho. Onda baca pogled preko mog ramena, gde konture prilika među borovima počinju da se belasaju u mraku, pa dodaje. „To su vampiri.“ Nedelju dana ranije Zubato sunce greje nas sirotane što smo rasprostrli šatorska krila po pisti nedaleko od ulaza u kasarnu. Tu podoficiri obično dovedu vojsku kada ne znaju šta će s njom. Kao, da čistimo oružje i opremu. Oni tada nestanu negde, štekaju se po kancelarijama i ljušte rakijčinu, ili izađu iz kruga, do neke kafane. U principu, mi vezisti imamo sreće: pista je prazna, samo nas dvanaestorica na njoj, ostali su rasuti po bazama ili forsiraju marš po gudurama u punoj ratnoj opremi, zarad održavanja kondicije za rat u koji nikad neće otići. A mi smo nešto kao vojnici druge kategorije, pa smo pošteđeni tog drila. Najteža obaveza nam je ovo čišćenje i uređivanje, koje se obavlja tako što rasprostreš svoje stvari po pisti a onda dremaš na suncu, pušiš cigarete, telefoniraš mobilnim, ćaskaš sa klasićima i čekaš da dođe vreme ručka. Mi

smo ponosni potomci Obilića i Lazara, pripadnici elitnog Prištinskog korpusa Vojske Srbije i Crne Gore, privremeno stacioniranog u Vranju, u kasarni „Sima Pogačarević“. Svoj rok deljemo u izdvojenom objektu koji se zove Vila. Ostala vojska, većina njih u pešadijskom i artiljerijskom bataljonu, smatra nas privilegovanom grupom srećkovića. I mnogo nas mrze zbog toga. Istresam svoju opremu na šatorsko krilo. Da vidimo šta je tu. Puška i pet okvira. Nema municije. Šlem, borbeni ranac, transportna vreća i rezervna odeća u njoj. Košulja, majica, gaće, čarape... paketić vutre. Čuturica. Prazna. Pribor za jelo. Pribor za prvu pomoć. Dok čežnjivo gledam u pravcu kantine, gde su brkate konobarice, napolitanke i hladno superior pivo, prilazi mi desetar, preziva se Krstić. Svi ga zovemo Jagodinac. „Niški... poručnik hoće da te vidi.“ Stavljam šaku preko čela da mi sunce ne ide u oči, gledam u Jagodinca koji se poput oblaka nadvija nada mnom, više debeo nego krupan momak, uniforme utegnute po PS-u, sa desetarskim čvarcima na levom džepu bluze i licem poluretardiranog paora. „A što?“ „Otkud ja znam. Naredenje - izvršenje.“ „Jeste vala, zato si i postao desetar.“ Ustajem i krećem za njim. Vila se nalazi u krugu kasarne, ali je skroz na brdu, potpuno izdvojena. Nekad, u vreme SFRJ, tu je bio jebarnik za generale i admirale, pa je nešto od tog negdašnjeg luksuza i danas ostalo u njoj: smederevac, tekuća voda i televizor EI Niš, čime je postala pogodna da u njoj borave regruti. Ispred je improvizovani teren za odbojku na pesku, poljski WC s tri kabine (nek se vidi raskoš), vozni park sa rashodovanim kampanjolama, puhovima i dajčevima, kao i mesto gde cepamo drva da bismo se zimi ogrejali. Ima i jedna česma sa koritom. Mi smo na spratu, u prizemlju Vile je magacin. To je retka privilegija: da spavaš na nekoliko tona eksploziva i municije. Ne bunimo se, vojna birokratija zna i za mnogo apsurdnije stvari. Jedino ponekad pomislim da će mi se, ako neko zaboravi opušak cigarete dole u prizemlju, guzica sutradan naći u Bugarskoj. Verovatno zato svi stalno traže da ih kapetan rasporedi na neku od baza u Kopnenoj zoni bezbednosti: sigurniji si u planini sa

šiptarskim krijumčarima, ludim vodnicima i čoporima vukova, nego da spavaš na živoj barutani. Ulazimo u Vilu, Jagodinac, njegovo veliko dupe i ja, i zastajemo pred poručnikovom kancelarijom, dok nas ne pozove. Kapetan je prošlog meseca otputovao na neko usavršavanje u Beograd pa je sad poručnik komandir čete, i strašno je ponosan zbog toga. Poziva nas, mi ulazimo i zatičemo ga za stolom kako telefonira. Dragan Petrović, po činu poručnik, po nacionalnosti Prokupčanin, po profesiji je alkos. Upisao se na Vojnu akademiju kako bi pobegao od pluga i njive. Nas dvojica smo vršnjaci. Ta činjenica deluje bizarno i glupo, ali ko mi je kriv što sam toliko čekao da uhvatim zadnji voz za služenje vojnog roka. Osmeh na njegovom licu i seljačko rumenilo dok laprda nešto u slušalicu telefona, odaje nam da se nekom žešće uvlači u guzicu: „Da, da... naravno, gospodine pukovniče... pa to se podrazumeva, gospodine pukovniče. Hvala, gospodine pukovniče... Razumem!“ Spušta slušalicu i rutinski nam se obraća. „Momci... kao što znate, brigada je kratka sa ljudima. A neko mora da ide u KZB, je l’ tako?“ Ne sviđa mi se ovaj uvod. Ne obraća se samo meni, Jagodincu i njegovom debelom dupetu. Još dvojica vojnika su u kancelariji. Prvi je novopridošli gušter iz leskovačke kasarne Sinkovce, lik koga ostali zovu Profa. Koliko sam čuo, momak je živeo mirne civilne dane negde u Austriji i tamo pisao doktorat iz etnologije, kada ga je majčica Srbija pozvala da joj oduži dug, a budala se odmah odazvala. Drugi je Pekar. Moj klasić. Sin vlasnika nekoliko pekara u Ćupriji i okolini. Stvarno je bio pekar i umeo da pravi burek i mekike, imao je veštu ruku, znao je da vrti onu koru za burek iznad glave iako je inače bio relativno slabotelesan i kilav. Nije u četi bilo većeg Srbina od njega. Stalno je nešto bogoradio o Kosovu i raspetom srpstvu, kao i o tome kad treba da se posti a kad da se mrsi, i koji svetac će te strefiti munjom ako radiš na taj i taj dan ili u nedelju. On se oglasio unjkavim prenemaganjem, a bilo je zaista mučno slušati ga. Podsećao je na Jeremiju iz stripa Alan Ford. „Gospodine poručniče, ja stvarno ne mogu... Imam problema sa srcem. I reumom. Nije za mene straža i patrola.“

„Neko mora da ide, sinko, neko mora...“, vrti glavom zadrigli Petrović kao da želi da kaže Ne, ne... nisam tražio običan vinjak, nego dupli. „ Ali pošto si ti bolestan, naći ćemo zamenu. Ne brini, obećao sam pukovniku.“ „Ja sam već odslužio četiri kruga po bazama“, ubacujem se u ovaj njihov razgovor jer ne želim da me naguze na finjaka. „Jedan na Goču, dva na Izvorskoj mahali i jedan na Kamenici, kad si me terao da idem umesto onog Mađara što je hitno trebalo da ide kući na vršu. Šta oćeš više od mene?“ „Ne idete kao vezisti nego kao obezbeđenje inženjerijskoj jedinici iz Zemuna“, kaže Petrović. „Oni prave nekakve puteve gore... ka granici prema Kosovu. Davaćete stražu i ići na trasu s njima.“ „Na trasu? Taj deo je pun minskih polja. A čuo sam da ima i snajpera.“ „Daj, molim te, ko ti je to rekao? Pa nismo više u ratu, boga ti!“ „To kaži arnautskim narko-dilerima, i ovim našima što sa njima trampe oružje za drogu. A možeš da kažeš i onom malom iz Lazarevca kome je prošle nedelje paštetica sredila nogu. Čuo sam da su mu je u niškoj vojnoj bolnici otfikarili do kolena.“ „Pašteticu?“ „Ne, nogu.“ „Daj, ne seri, Niški... neko mora da ide. Treba ova država da se osloni na svoje vojnike, sutra ćemo možda opet na Kosovo, da vratimo našu svetu zemlju. Naše manastire i... šta ti ja znam.“ „Pa što ne šaljete ovog patriotu ovde?“, pokazujem na Pekara što smušeno stoji kraj mene, glave nabijene u muda. „On se svaki dan udara po junačkim grudima kako mu je mnogo žao što ne može da proliva krv za srpstvo i slatko pravoslavlje.“ „Svi u četi znate da su njegovi podmitili komisiju da ga proglase sposobnim. Iako ima urođenu srčanu manu...“, iskren je Petrović. „’Oćeš da rikne od srčke gore na Goču, pa da ja budem odgovoran za to?“ „Šta mu fali? Kad već tako kljakavog ne mogu da ga žene tamo u njegovom selu, onda bar mogu da ga slave ko heroja.“ „Ajde, ne drvi ga više, Niški... nego lepo pokupi opremu i javi se kapetanu Todoroviću.“ Polažem lagano obe šake na poručnikov sto i naginjem se ka njemu. „Ostalo mi još trinaest dana do skidanja.“ „Trinaest? Ajde!? Čuo sam negde da je to srećan broj, hehehe...“ „Zajebavaš poručniče, a?“

„Kako to razgovaraš sa mnom, Niški?“, breca se Petrović i ustaje sa stolice. „To što smo isto godište ne daje ti za pravo... ima da poštuješ čin, bre!“ „Ma kitim cvetka ja i sa tebe i sa tvoj čin. ’Oćeš da me pošalješ na nulatrinaest da mrznem muda po Zoni? Pre ću da to vreme otaljigam u pritvoru.“ „ A, to bi ti hteo, Niški? Da te nabijem u pritvor pa da ne ideš na Goč? E pa, neće moći ove noći... Ima obojica da se kešate na prvog dajca za KZB; u suprotnom, prvo ima da idete u pritvor, pa onda i u KZB. Nemoj misliti da ne mogu kod kapetana da vam izguram produžetak.“ „Ti si stvarno neopevana pička od čoveka, poručniče Petroviću.“ Debeli zaškrguta zubima, ali s mukom ostade suzdržan. „Obrati pažnju na svoje ponašanje, Niški. Ovo ti je poslednje upozorenje. Ja sam tvoj komandir, poručnik.“ „Znaš šta ću da uradim kad se skinem iz vojske, poručniče? Ima jedno veče da odem u Prokuplje, da te nađem i da te odvalim od batina. Jesi čuo, govedo jedno pijano?“ „Marš napolje!“, urla on dok mu brada drhti. Kezim mu se u facu i izlazim iz kancelarije. Čujem kako se dere na ostale. „I vas dvojica! Šta čekate? Marš u kurac odavde!“ Odlazimo ćutke nazad, do piste, gde ja skupljam svoju opremu. Profa i ja pratimo Jagodinca - vodi nas do kapetana Todorovića. Pekar ostaje na pisti da firca svoju pušku i opremu: izvukao se čovek, malo zahvaljujući feleričnoj srčki, malo više zahvaljujući ujaku pukovniku. Više nije toliko zarumenjen i zanemoćao. Dok odlazim, čujem ga kako zvižduće A sad, adio. Nakon što nam je kapetan Todorović održao govor o vojničkim vrlinama i vernosti otadžbini, spakovali su nas u kamion koji je krenuo ka KZB-u. U njemu je bilo baš šareno društvo. Sem Profe i mene, Petrović je poslao i Beterca, koji nije bio vezista već vozač borbenog vozila-amfibije, što nije imalo nikakvog smisla i logike, kao i mog ortaka Pantu, koji mu je išao na jetru zbog stalnog kurčenja i bežanja preko žice. Panta se opružio u uglu dajca i spavao kao odojče. Boli njega, taj je mogao da se uspava i kad glavu položi na kamen. Ostatak ekipe nisu činili vezisti već momci iz PVOa. Jedan od njih je iz transportne vreće izvukao poluispražnjenu flajku žestine i ponudio me.

„Šta je to? Stomaklija? Daj...“ *** Sistem baza trebalo je da ima neki smisao, ali on je izmicao i nama i našim oficirima. Kopnena zona bezbednosti bila je neka vrsta tampon-zone: s jedne strane KFOR, s druge mi. Između su se nalazili šuma, šverceri i minska polja. Rasporedili su nas na prvu bazu u nizu, a nalazila se na samom vrhu planine Goč. Tako se baza i zvala. Činili su je jedna brvnara, u kojoj su bili oficiri, i četiri velika vojna šatora, u kojima smo bili mi regruti. Vojska je volela da ide na baze jer su se dobijale velike dnevnice. Naročito je za nas veziste to bilo unosno: sve vreme svoje ture mogao si da provedeš na toplom i suvom, na dežurstvu kraj radio-stanice. Jedna tura na bazi trajala je desetak dana, toliko nam je rečeno da ćemo boraviti i u ovom navratu. S tom razlikom što ćemo sada davati stražu i ići u patrolu. Na čelo naše čete za obezbeđenje postavljen je matori Zaća, ćutljivi debeli brka, veteran svih JNA ratova, od Vukovara do NATO bembanja na Kosovu. Nije mnogo pričao, samo je redovno potezao votku iz flaše koju je štekao u transportnoj vreći. Bio je pred penzijom, što je moglo da znači da ga posao kojim se bavi nije više mnogo zanimao. Kažu i da je bio u nemilosti nadležnih jer je, svojevremeno, nekom pukovniku razbio njušku. Na Goč smo stigli oko podneva. Dajc se uparkirao pred samom brvnarom, gde nas je dočekao komandant baze, kapetan Nedeljko Grobarov, stasiti Sremac utegnut u ganc-novu uniformu, koju je u struku stezao opasač urađen po NATO standardu. Za pojasom mu je bio bouvi nož i niklovana bereta 92, poklon nekog oficira KFOR-a. Grobarov je od vojske bio cenjen kao pravedan i dobar starešina, ali je takođe bio neviđeni alkos i kurvar. Nadomak Vranja bila je javna kuća u koju su, vikendom, redovno zaglavljivali on i njegova ekipa. Kratko nam je izdeklamovao koje su nam dužnosti, a onda u brvnaru pozvao našeg Zaću na čašicu razgovora. Nas su smestili u šator. Bila je to zaista odvratna rupa: u samom centru peć napravljena od metalnog bureta za gorivo, koju je vojska ložila cepanicama, a spavalo se na raspalim francuskim ležajevima preko kojih su bile postavljene vreće za spavanje. Ispred ulaza u šator bila je skara i džakče ćumura. Smestio sam stvari kraj improvizovanog kreveta i seo na njega. Zarđale opruge su zaškripale pod težinom mog tela, a već sam osećao blagu

utrnulost od ispijene stomaklije. U borbenom rancu sam imao pljosku „džek denijelsa“, koju sam čuvao za crne dane. Nosio sam se mišlju da sad malo potegnem, ali sam odustao. Ručak nam je poslužen u drugom šatoru - improvizovanoj menzi. Klopa je bila dobra, a nakon nje podeljeno nam je i trostruko sledovanje marende. Isto tako je bilo i za večeru, posle koje sam se zavukao u vreću za spavanje i utonuo u topli svet snova. Razvodnik straže me je probudio u neko gluvo doba. Mrak je bio toliki da sam jedva razaznavao njegovo lice. „Idemo, Niški...“, prošaputao je, „tvoj je red.“ „Red za šta?“ „Za stražu, jebote. Ajde, oblači se.“ Nevoljno sam ustao i počeo da navlačim čizme. Spavao sam u pantalonama i uniformi, baš kao i svi ostali. Uzeo sam kalaš i RAP, i krenuo ka izlazu. Krajičkom oka spazio sam kako brkati Zaća u mraku poteže votku i vraća je nazad u vreću. Prvi izlazak napolje bio je šok. Ako postoji surova priroda koja prezire čoveka, onda je ona upravo na Goču. Ledena tišina planine obavila nas je u trenu, u mraku gustom kao krv beleli su se snežni nanosi. Podigao sam pogled ka nebu, a prizor koji sam video bio je nezemaljski jeziv: visoki borovi, šiljati i crni, streme ka zvezdanom nebu poput prstiju bezimenog čudovišta. Ova planina, ona je bila ta užasna neman. Već tada sam to znao. „Bojeva municija“, reče razvodnik pružajući mi okvire. „Šta?“ „Daj mi te prazne okvire što si poneo iz kasarne. Ovde imaš sto pedeset metaka, četiri okvira idu u RAP, jedan u pušku. Drži je otkočenu.“ „Otkočenu?“ „Da. I dobro otvori oči na straži.“ „Što? Očekujemo šiptarski desant?“ „Samo ti zajebavaj, Niški... Ali nemaš pojma šta se sve događa na ovim planinama.“ „O’ladi, malo, bratiću... bio sam ja po bazama...“ „Ali nisi bio na ovoj“, reče razvodnik i pruži mi pancir. „Je l’ to neophodno?“ „Jeste.“

„E, jebiga...“, zavrteo sam glavom i prihvatio starovremski JNA pancir. Oficiri i podoficiri nosili su kevlar, dok je vojsci sledovala budža koju su činile dve metalne ploče, jedna na grudima, druga na leđima. Pancir je imao čičak na levom ramenu pa nije morao da se navlači preko glave, ali je bio đavolski težak, a kad se tome pridodaju četiri puna okvira, koji su ti visili na RAP-u, i automatska puška, bilo je pravo čudo što uopšte možeš da se krećeš u njemu. Postojala su tri stražarska mesta: jedno kod rampe, gde je bio Pirke, naš klasić; drugo iznad brvnare, pored puta koji je vodio u planinu; a treće ispod nje, kraj potoka, gde su intendanti prali šerpe i lonce. Ja sam te prve noći dobio mesto pored puta. Društvo mi je pravio Profa. Zabacio sam pušku na leđa, da rasteretim rame koje je već počelo da me potmulo boli. Zevnuo sam i iz džepa na rukavu vetrovke izvukao „cipiripi“ tablu. Odgrizao sam dobar komad i zagledao se u pravcu puta. Tada sam primetio nešto čudno. Magla je promicala kroz šumu poput živog bića, a kretala se kroz nju bešumno, avetinjski, kao šumska zver. „U jebote...“, promrmljao sam dok mi se mučni ukus šećerne table razlivao u ustima. „Vidiš li ti ovu maglu, Profo? Ko da je živo biće.“ „Nije to magla...“, reče on ravnodušno. „Mi smo na vrhu planine, to oblaci prolaze preko njega.“ Odahnuo sam za tren i odgrizao još malo „cipiripija“. „ Alal ti vera, Profo“, pogled mi je i dalje bio prikovan za crnilo šume. „Ti baš sve znaš.“ Princip stražarenja ustrojen je tako da svakog normalnog čoveka posle nekoliko dana može dovesti do potpunog nervnog rastrojstva. Stražari se po dva sata, onda se ide na četiri sata spavanja, pa onda opet dva sata straže. E, upravo tu je začkoljica, jer dok se odradi smena straže, pa dok skineš opremu i odeš u krevet, izgubi se silno vreme. Onda, razvodnik straže budi te bar pola sata ranije jer moraš opet da navučeš pancir, obesiš kalaš o rame, pa da onda tebe i ostale pospane stražare razvede po stražarskim mestima. Dakle, u praksi, straža funkcioniše po sistemu tri sata straže i tri sata spavanja, što je savršen recept za fras ili šizofreni napad. Ipak, postojala je jedna olakšavajuća okolnost. Na bazama nije bio zabranjen alkohol. Mogao si da ločeš koliko hoćeš.

Svakog jutra u grad je silazio džip da iz kasarne doveze doručak i marendu. Vozači bi dobili spisak od svih nas, kao i kintu, šta još usput treba kupiti. Potrepštine na spisku su uglavnom bile cigarete i cirka. Tako bismo već posle doručka imali na raspolaganju solidnu količinu alkohola, i bilo nam je baš fino. Kombinacija rakije i nespavanja dovodila je čoveka u stanje neke čudne euforije. Kada se na taj miks nadoveže još i bojeva municija, mislim... bilo je tu svega i svačega. Kasarnom su jednako kolale priče o tome kako je bilo momaka koji su nakon dužeg boravka na bazi jednostavno odlepili. Jedan je, kažu, sebe razneo kašikarom. Neki Novosađanin, ili Subotičanin, ne sećam se... ali oni su ionako skloni depresiji, sva ona ravnica i bedara, mislim... Kažu i da je neki Leskovčanin u nastupu besa izrešetao kampanjolu na bazi Petrova stena. Nisu ga poslali na vojni sud, samo su ga otpustili iz vojske. Ipak, priča koja je mene najviše uznemirila tog šestog dana na bazi, kada su me konačno skinuli sa straže i poslali na trasu sa inženjercima, bila je priča o napuštenom šiptarskom selu istočno uz drum, na samoj administrativnoj granici. Ponekad su tamo odlazile zajedničke patrole, KFOR i mi. I jedan od momaka iz PVO doneo je fotografije. Dok sam ih razgledao, truckajući se u kamionu, činilo mi se kao da su snimljene na setu za neki horor film: napuštene i oronule kuće, prazni ambari, polusrušeni krovovi, razbijeni prozori kao mrtve oči što bulje u prazno. „Je l’ ovo naši raselili meštane ili šta?“, upitao sam. „Ne“, bio je zagonetan momak s plavom beretkom. „Kažu da je nešto drugo.“ „Šta?“ „Kažu da su svi pobegli pred nekom kletvom...“ „Kletvom?“ „Aha. Kao, deca su im mnogo umirala... Jedan Šipac je trabunjao kako ih je uzela šuma, ili tako nešto...“ „Uzela ih šuma?“ „Aha. Pa su se na kraju svi pokupili i otišli negde u majčinu. Bilo je to još pre rata, u Slobino vreme.“ „Zanimljivo... Profo, šta ti kažeš na to?“, upitao sam svog kratkovidog klasića koji je sedeo na klupi preko puta. „Praznoverje neobrazovane svetine“, reče on mršteći se prezrivo. „E pa, uverićeš se i sam da l’ je tako...“, reče plavac nudeći ga cigaretom. „Jer upravo tamo idemo.“