Dejan Stojiljković - Kišni psi

Dok u ruci držim motalicu, pogledom merkam visoki bor koji se uzdiže kraj puta, odmah pored bandere na koju se popeo Panta da popravi žice koje je neko stručno isekao. Negde na samom vrhu drveta, okačena o polomljenu granu, vise vrata lade nive. Plave su boje i na njima je sada već pomalo isprani grb MUP-a. „Kako li je ovo završilo gore?“, pitam. „Panduri naleteli na tenkovsku minu... tanjiraču...“, znalački odgovara plavac. „Eksplozija je bila toliko jaka da je auto odbacila u tri kurca... vrata stoje zakačena tu gore još od prošle godine.“ „Gadno...“ „Aha...“, klima ovaj glavom i gleda u pravcu bagera koji kopa kanal kraj puta. Panta silazi sa bandere i negodujući prihvata ponuđenu flajku vinjaka, koju su nam jutros doneli iz grada. „Da ga jebem, Niški...“, kaže i poteže iz flaše. „Što ja uvek mora da se penjem?“ „Znaš pravilo: penje se najlakši. Ako bih se ja, sa ovih mojih devedeset kila, uspeo na tu banderu, tol’ko bi joj i bilo.“ „Tako je ceniš, a?“ „Tako.“ Raspoređujemo se s obe strane puta i pratimo inženjerce. Jedan bager i jedan valjak sređuju put, drugi bager kopa kanal, veliki transportni kamion odnosi zemlju. Napredujemo sporo ali postojano. Oko nas je šuma koja ćuti, nema ni ptica da pevaju, ničeg. Sneg, koji je sinoć pao, kopni sa strane, ali hladnoća i dalje štipa obraze. Srećom, tu je vinjak. Dogurali smo već do pola flaše, Panta, plavac i ja. Čekamo na smenu, trebalo bi da iz baze stignu za nekih pola sata. Utom se iz pravca prvog bagera začu neka vika. Bio sam već malo usporen, zbog dejstva vinjaka, a i nije me baš bilo briga šta se dešava: da li se nekom inženjercu noga zaglavila u gusenici, ili je nešto drugo u pitanju - ne zanima me. Moje je da pazim na šumu i ono što bi eventualno moglo da naiđe iz nje. Shvatio sam da je stvar ozbiljna tek kad je Panta bacio cigaretu i repetirao svoj kalaš. Pogledao sam ga i učinio isto. Šta god da je posredi, nije naodmet imati metak u cevi. Krenuli smo niz drum. Stvar ipak nije bila tako ozbiljna.

Okretna kašika bagera udarila je u nešto tvrdo pod zemljom. Ličilo je na veliku kamenu ploču. Silina mašine ju je potpuno izmestila, izdigla. „Šta je bilo?“, upitao sam plavca. „Bager je zakačio nešto.“ „To vidim, nisam ćorav.“ „Ej, Zemunac!“, prcao je Panta inženjerijskog desetara. „Sabotiraju te Šiptari. Vidi samo gde su stavili ovu kamenu ploču.“ „Jedi govna!“, doviknu mu ovaj prilazeći mestu gde se kašika bagera zakovala u kamen. „Šta je to? Neka stena?“, pita ga plavac kao da ga to stvarno zanima. „Ma jok...“, češe se ovaj po glavi i zagleda kamenu ploču. „Ovo je, bre, nešto ljudskom rukom pravljeno.“ „Da nije monolit iz onog es-ef filma?“ zajebava ga Panta. „Nije... ali vidi...“, stade ovaj lopatom da grebe po ploči. Zatim nastavi da grebe još jače, i na kraju stade zureći preda se kao debil. „Slova...“, izusti zbunjeno. „Šta?“ „Piše nešto na ploči.“ „Stvarno? Šta piše?“ „Jebem li ga... nije na srpskom. A nije ni šiptarski.“ „Možda piše: vratiti Hašimu Tačiju avio-poštom“, sprda se plavac. „Zovi Profu“, reče Panta. Profa je brzo stigao do nas, zadihan pod težinom pancira i bojeve municije; spustio se do inženjerca i krenuo da razgleda kamenu ploču. Na kraju je stavio one svoje smešne štreberske naočari i skinuo šlem. Uzeo je lopatu i počeo da skida preostale naslage zemlje i mahovine sa kamena. To je trajalo kratko, a onda je ustao i odmakao se. Prišli smo da i mi osmotrimo njegovo otkriće. Na ploči je, ispod nekog čudnog okruglog reljefa, pisalo: LEGIO MIHINOMEN EST, QUIA MULTISUMUS „Šta je ovo, koj’ kurac?“, upita Panta sasvim suptilno. „Latinski“, rekoh ja. „Šta piše, Profo? Je l’ možeš da prevedeš?“ „Mogu...“, mucao je ovaj zbunjeno. „Pa, ajde...“ „Šta?“ „Prevedi, jebo te patak! Za koj’ moj si učio sve one silne škole?“

Profa je i dalje oklevao, i bivao u licu sve bleđi. Ruka kojom je skinuo naočari blago je drhtala. Na kraju je ipak uspeo da promrmlja: „Legi ja mi je ime... jer nas je mnogo“ „To piše?“, upita plavac. „Da.“ „Nema nikakvog smisla“, reče Panta. „Ima“, Profin glas bio je ravan ko daska za peglanje. „Ima moj kurac“, odmahnu Panta i krenu nazad, ka kamionu. Tada Profa poče da deklamuje, kao da si uključio neki govorni automat, a glas mu je bio izveštačen, gotovo neljudski. „I dođoše preko mora u okolinu Gadarinsku... I kad iziđe iz lađe, odmah ga srete čovjek s duhom nečistijem, koji življaše u grobovima i niko ga ne mogaše svezati ni verigama; jer je mnogo puta bio metnut u puta i u verige, pa je iskidao verige i puta izlomio; i niko ga ne mogaše ukrotiti. I jednako dan i noć bavljaše se u grobovima i u gorama vičući i bijući se kamenjem. A kad vidje Isusa iz daleka, poteče i pokloni mu se. I povikavši iza glasa reče: Šta je tebi do mene, Isuse sine Boga višnjega? Zaklinjem te Bogom, ne muči me. Jer mu govoraše: Iziđi, duše nečisti, iz čovjeka. I pitaše ga: Kako ti je ime?“ Cela ta scena bila je opako bolesna: svi su nekako zanemeli i utrnuli gledajući netremice u ćatu koji je završavao svoje izlaganje: „...I odgovori mu: Legija mi je ime; jer nas je mnogo.“Ćutali smo kao zaliveni nekoliko dugih sekundi, a onda se Panta opet oglasi: „Šta ti je sad pa to?“ „Biblija...“, reče Profa i nabi šlem na glavu. „Jevanđelje po Marku, glava peta.“ Flaša „džonija vokera“ na stolu ispred kapetana Grobarova i njegova dva podoficira bila je poluprazna. Prisustvujemo tipičnom radnom sastanku ponosnih srpskih vojnih starešina. Alkohol je tu obavezna tačka dnevnog reda, a gde je alkohol, i to onaj kvalitetni, švercovan preko granice, pod tačkom „razno“ dolaze i raznorazni mezetluci. Kroz maglu od duvanskog dima, koja je zaposela unutrašnjost brvnare, kapetan nas nezainteresovano pita: „I šta kažete da ste našli? Grobnicu?“ „Kapetane, ovde se radi o nečemu što potiče, u najmanju ruku, iz ranog srednjeg veka, možda čak iz antike“, pokušava Profa da bude razuman, što je u vojsci jalova rabota. „To je nešto od možda neprocenjive vrednosti “

„Tebe beše zovu Profa? A, dečko?“, pita ga kapetan a ne gleda u njega, nabada bajonetom suvo mesište na tanjiru ispred sebe. „Tako je.“ „E pa, slušaj me, Profo...“, kaže Grobarov značajno, dok drži nož na čijem vrhu je komad sušenice, „mi smo ovde vojska. Nismo arheolozi. I jebe nam se za bilo kakve grobnice, makar u njima bio sahranjen Tutankamon lično.“ „Ali...“ „Nema ali... Što se mene tiče, to sranje je na trasi veoma bitnog vojnog puta koji vodi prema granici sa Kosovom... koje će jednog dana - a taj dan će doći brzo - junačka srpska vojska da oslobodi od okupatora. Zato me zabole kurac šta je u pitanju; ako ne možete da ga sjebete bagerima, dignite ga u vazduh. Možda nemate mozga, ali eksploziva zato imate kol’ko vam duša ište.“ „Ej, šefe, slušaj...“, oglašava se tad stariji vodnikkoji sedi do njega, Doljevčanin, face izdužene toliko da podseća na lasicu. Dole u kasarni dobio je nadimak Zeleni Zub zato što mu je osmeh ulepšan karijesom kao da je pušio petarde. Zeleni Zub nagnuo se prema kapetanu i počeo nešto da mu šapuće. Negde usred tog domunđavanja Grobarov je zainteresovano podigao obrve. „Šta kažeš? Zlato?“ „Jašta...“, mrmljao je Zeleni Zub cedeći viski. „Po tej grobnice moz se nađe svašta... zlatnici, srebrnjaci, đinđuve razne...“ „ A je l’ mora mi to da prijavimo?“ „Pa sam si reko da smo vojska a ne arheolozi.“ „I to što kažeš... Momci... Gde ste tačno našli tu kamenu ploču?“ „Kod kote 66“, odgovaram. „Nedaleko od onog... sela.“ „Aha. I ko je sad tamo?“ „Dvojica iz PVO-a. Inženjerci su se vratili jer će uskoro mrak.“ „Dobro...“, reče Grobarov, iskapi svoj viski i ustade. „Idemo da vidimo o čemu se radi.“ Dok smo izlazili iz brvnare, prateći kapetana i starijeg vodnika, zbunjeni Profa pogleda me kroz svoje piksle i reče: „Zlato?“ ***

Kraj kamene ploče nije bilo nikog. Već se lagano spuštao mrak pa je samo mesto izgledalo prilično zlokobno pod škrtim svetlom novembarskog sumraka. I dalje zjapeći iz zemlje, ploča išarana latiničnim slovima ličila je na odlomljeni zub nekog diva iz bajke. „Gde su plave beretke?“, upita kapetan Grobarov izlazeći iz terenca. „Pa, bili su ovde...“, mrmljao je zbunjeno plavac, njihov desetar. „Rekao sam im da nas čekaju.“ „Otišli su do onog napuštenog sela...“, reče Panta. „Tamo se sastaju sa Šiptarima od kojih kupuju gras i rakiju.“ Plavac ga prekorno pogleda. „Šta je?“, uzvrati Panta. „Mislio si da se to ne zna?“ „Vama čovek ni lipov kurac ne može da ostavi na čuvanje“, negodovao je kapetan. Zatim je prišao ploči, položio šaketinu na nju i počeo da je razgleda. „I šta kažeš, naučnik?“, obratio se Profi. „Ovo je, kao, neka grobnica?“ „Da. I to rimska.“ „Otkud Rimljani na ovoj planinčugi?“ „Ovaj deo Srbije je nekad bio rimska provincija Gornja Mezija. Verovatno su imali neki razlog da se popnu ovamo. Možda su i oni pravili puteve.“ „ A kaži ti meni...“, okrenu se Grobarov i izvadi paklo marlbora iz džepa. „Je l’ možda ima nekog blaga unutra?“ „Blaga?“ „Aha. Oni rimski zlatnici... ili nekakav nakit... zlatne poluge, jebem li ga.“ „Rimljani su svoje preminule često sahranjivali sa dragocenostima. Naročito ako je plemstvo bilo u pitanju.“ Grobarov je paleći cigaretu pogledao u Zelenog Zuba, a ovaj se nacerio od uva do uva. „More, lisica si ti, Vule...“, uzvratio mu je kapetan istim takvim osmehom, dok mu je glas podrhtavao od pohlepe, „imaš nos za ove stvari.“ „Kažem ti ja. U moje selo je jedan tako našo ćup sa zlato. Unuci obezbedio.“ „Ovaj...“, oglasi se Profa svojim unjkavim štreberskim glasom, „sve stvari nađene u grobnicama i drugim arheološkim nalazištima mora da se prijave državi.“ „Ne seri, naučnik“, prekide ga kapetan. „I vi ostali... ni reč da niste šušnuli o ovom. Jasno?“

Zagledasmo se za tren između sebe, onda poslušno klimnusmo glavama. „Sutra se vraćamo ovamo i postavljamo stražu. Ima da se kopa i noću, pod lampama ako treba. A sad idemo u selo po one dve budale. Vidite da se smrkava. Ko će da se lomata noću po ovim šumama...“ Ušli smo u vozila i produžili u pravcu jugoistoka, ka selu. Put pred nama jedva se razaznavao pod svetlom farova. Šuma je lagano tonula u mrak i počela da dobija drugačiji oblik, nama dobro znan. Oblik koji je podsećao na nešto živo. Setih se tada šta se desilo sa šiptarskom decom iz sela. Uzela ih šuma. U napušteno selo stigli smo kad je već uveliko bila pala noć. Do njega se spuštalo putem sa jednog brda. Prošli smo nečim što je nekad davno moglo da bude glavna ulica, između zatravljenih dvorišta i bašti, polako promičući pored napuštenih polusrušenih kućeraka. Bile su to jednostavne prizemne kuće od tugle, sa krovom pokrivenim crvenom ćeramidom. Primetio sam da na zidovima, sem prozora, postoje i uzani prorezi. Ništa čudno. Albanska sela na granici uvek su imala puškarnice. Zastali smo u samom centru naselja jer se pred nama ukazala kampanjola parkirana pored zgrade koja bi mogla da bude crkva. Izašli smo. Kapetan i plavac upalili su baterijske lampe. Na našim terencima ostali su da gore farovi. „Alo, bando!“, razdera se Grobarov. Nije se čulo ništa. Samo gluva tišina visi u vazduhu, poput kakvog teškog otrovnog isparenja. „Čujete li me?“, bio je uporan Grobarov prilazeći kampanjoli. Uperio je snop baterijske lampe u pravcu vozila, malo ga razgledao a onda mu prišao postrance. Zastao je za tren, pa otvorio suvozačeva vrata. Njegovo okruglo laloško lice za tren se skamenilo, pod slabom svetlošću avetinjski belo, poput lica mrtvaca. Napravo je korak-dva unazad, i samo tiho prošaputao: „Šta, koj’ kurac...“ Gledali smo ga zbunjeno trenutak-dva, a onda začuh Pantin glas. „Kapetane? Je l’ sve u redu?“ Grobarov se okrenu ka nama. Nikad ga nisam video takvog. Bio je u nekoj vrsti šoka. „Ne...“, promuca, „nije.“

Osetio sam kako mi se nešto zgrčilo duboko u utrobi. Progutao sam pljuvačku i pogledao u Pantu. On mi je samo glavom pokazao da priđemo vozilu. Došli smo do kapetana i snop svetla iz lampe uperili ka unutrašnjosti vozila. Bila je potpuno prekrivena krvlju. Krvi je bilo svuda: po šoferšajbni, instrument-tabli, sedištima... „Jebo te patak...“, mrmljao je Panta, „ovde ko da je neko klao prase za Uskrs.“ Šetao sam snopom po unutrašnjosti a onda se zaustavio na jednom mestu. Volan. Panta se nagnuo da bolje vidi. Okrenuo se ka meni i pogledao me, a onda opet pogledao u pravcu volana. Jasno se videlo. Šaka koja ga steže. Otkinuta u zglobu. Stoji tako kao neki groteskni privezak. Brzo su pristigli i ostali. Šokirani i zgroženi prizorom, stajali su neko vreme bez reči. A onda se javio Zeleni Zub, iznoseči inteligentan zaključak. „Kurjak...“, glas mu je bio nesiguran i drhtav. „Ovo gi je kurjak izeo... sto posto.“ „Vukovi ne rade ovakve stvari“, reče Profa. „Ne znaš ti šta je kurjak, sinko... Opasna živujka je toj.“ „Pogledajte ovamo!“, oglasi se plavac. Prišli smo do mesta na kome je stajao, nekoliko metara od kampanjole. Snop iz njegove lampe bio je uperen ka zemlji. „Tragovi krvi. Vode u ovom pravcu.“ Krenuli smo za njim, ali nas je Grobarov zaustavio. „Polako, budale. Prvo repetirajte puške. Metak u cev, pa onda u potragu.“ Nije trebalo da nam dva puta kaže. Kao po komandi, svi smo se dohvatili svojih kalaša. Kroz gluvu noć prosu se metalni zvuk repetiranja automatskog oružja. Kli-klak! Kli-klak! Kli-klak! Grobarov je iz futrole za pojasom izvukao pištolj, načas proverio okvir, i krenuo prvi. Mi ostali smo se iza njega razvili u strelce. Trag krvi bio je uočljiv na zemlji čak i u mraku koji nas je okruživao. Vodio je van sela, u pravcu u kom se nazirala polusrušena drvena ograda. Kad smo stigli do nje, pred očima nam se otvorilo široko polje iz koga su virili čudni oblici - njihove senke pod mesečinom podsećale su na nešto živo. Lagano sam

prišao jednome od njih i shvatio da je preda mnom poluraspadnuta drvena krstača. „Groblje...“, prošaputao sam. „Mi smo na groblju.“ Krenuo sam dalje, ka mestu gde su prestajali drveni a počinjali kameni spomenici. Zastao sam kraj jednoga od njih i osvetlio ga. Izgledao je neobično. Profa, koji je bio odmah iza mene, priđe i nagnu se da pročita natpis. Nisam baš sve razaznavao, jer je bio ispran od kiše i vremena, ali mi on ukaza na jedan red koji je bio čitav.

LEGIO IV FLAVIA FELIX „Šta je to?“ „Legija koja je u ovim krajevima služila u Konstantinovo vreme.“ „Konstantinovo?“ „Da. Konstantin Veliki. Onaj što je rođen u tvom gradu.“ „Aha. Taj Konstantin.“ „Znaš nekog drugog?“ „Ajde, ne seri... Objasni ti meni šta će rimski spomenik u šiptarskom selu.“ Profa krenu da razgleda ostale spomenike. „Sve ovo su nadgrobni spomenici rimskih legionara.“ „Ludilo...“ „Pitam se šta...“ Nečiji glas prekinu Profu u pola izlaganja. „Ej, ljudi! Ovamo! Ovamo!“ Bezglavo smo potrčali u pravcu iz kog je dopro glas. Da smo u ratu, već bi nas pokosili snajperi ili rafalna paljba. Nije bilo nikakve taktike niti vojničke logike u ovome što smo radili. Samo neki sumanuti životinjski instinkt. Grobarov je stajao kraj jednog od spomenika. Zeleni Zub do njega. Panta i ja smo prišli poslednji, i zastali kraj plavca čija je faca bila u nekom čudnom, pomalo komičnom grču, kao da hoće i da prdne i da stisne. Bio je pomalo smešan takav, ali brzo sam na to zaboravio kada sam ugledao prizor pred sobom. Oslonjen na go kamen, pritiskajući rasutu utrobu koja je virila iz ogromne rane na njegovom stomaku, sredovečni Šipac disao je plitko i glasno, obasjan svetlom baterijskih lampi. Bio je sav krvav, i prilično

ubledeo; zurio je grozničavo u nas, očiju iskolačenih od straha ili šoka, ko će ga znati... Ponavljao je jednu jedinu reč. „Kukuti... kukuti...“ Niko od nas nije se usudio da progovori. Samo smo ćutke gledali kako umire, na naše oči. Panta je izvadio čuturicu sa vodom i pokušao da mu da malo da pije. Ovaj je tada posegnuo za njegovom bluzom, zgrabio ga krvavom rukom za revere. „Kukuti... kukuti!“, zavapio je, a krvava pena tada mu udari na usta. Još jedan izbuljen, grozničav pogled, a onda se jednostavno skljokao, jedne ruke položene na rasuta creva i utrobu, druge blago opuštene uz telo. Odavno znam da nema ničeg dostojanstvenog u umiranju... ali ovo... bilo je poučno na neki morbidan način. Gledali smo u mrtvog Šiptara neko vreme, ne znajući šta da činimo. Razmišljao sam da odem do vozila i uzmem šatorsko krilo, ali mi je bilo frka da to učinim sam. Tad se oglasio plavac, hrapavim glasom koji je pre ličio na šapat. „Nisam baš siguran... ali jedno znam. Nije pametno da ostanemo ovako ovde... na brisanom prostoru.“ „Ajde?“, bio je ironičan Panta. „Šta ćemo s njega?“, bio je razložan Zeleni Zub. „Idemo mi nazad u bazu...“, ravnodušno preseče Grobarov. „Ovo nisu čista posla. Doći ćemo sutra ponovo.“ „A naši?“, upita plavac. „Sinko... sudeći po ovom Šipcu, čisto sumnjam da je od naših mnogo ostalo.“ „Čekajte, kapetane, to znači da...“ Zvuk, sličan jauku, sa prizvukom nečeg životinjskog ali i pomalo ljudskog u sebi, prekinu plavca u pola rečenice, i zapara gluvu planinsku noć. Zatim utihnu, iznenadno kako je i počeo. Osetih lagano peckanje u bešici. I trnce kako mi se penju uz kičmu. Jače stegnuh kalašnjikov. Ponovo zvuk. Ali ne isti. Ovoga puta bilo je to režanje. Kao da čopor besnih pasa lutalica, tu blizu nas, oko nas, čeka da zagrize komad mesa.

Kao po komandi, počeli smo da se povlačimo. Isprva smireno i u redu, a onda, kada se režanje pojačalo, prvi koji je počeo bezglavo da beži bio je plavac. Gledali smo ga kako trči prema kućama čiji su se obrisi nazirali u daljini, dok je Grobarov vikao za njim: „Stani, budalo! Treba da se držimo zajedno!“ Džabe. Dečko s plavom beretkom nestao je u mraku pedesetak metara ispred nas. Režanje je prestalo za koji tren. A onda smo začuli pucnjeve, prvo pojedinačne pa dva kratka rafala. Zatim tišina. I još jedan rafal. I opet tišina. A onda je plavac, tu negde u mraku ispred nas, počeo da vrišti. Kao da ga živog deru. Potrčali smo bezglavo, u mrak. Svi. Grobarov na čelu, mi za njim. Ko zna zašto, u glavi mi je odjekivala ona čudna reč koju je ponavljao Albanac na samrti. Kukuti... Stigli smo do naselja. Od plavca ni traga ni glasa. Naišao sam na njegovu automatsku pušku, na zemlji, i podigao je. Kapetan mi je uze iz ruke i reče: „Zajebi to. Idemo do kola. Brzo!“ Trčali smo niz ulicu napuštenog sela, koje sada više nije bilo mrtvo. Oni čudni, jezivi grleni zvuci pojačavali su se. I jasno sam mogao, čak i u trku, da vidim kako se pale crvene žiške u mraku svuda oko nas. Bilo ih je zaista svuda: na razbijenim oknima prozora, u dovratku svake kuće, u duguljastim prorezima puškarnica... Stotine crvenih očiju u tami posrebrenoj mesečinom. Terenci su bili tamo gde smo ih ostavili. Grobarov i Zeleni Zub ušli su u prvi, a Panta, Profa i ja u drugi. Dok je startovao motor, moj klasić iz Jagodine grozničavo je ponavljao: „Ovo se ne događa, ovo se ne događa, ovo se ne događa...“ Motor je zarežao i Panta dodade gas. Kroz taj zvuk probio se još jedan: prodorni krik stvorenja koje je iskočilo iz mraka i razbilo šoferšajbnu na terencu u kojem su bili kapetan i Zeleni Zub. Video sam Grobarova kako puca u tamno obličje pred sobom i Zelenog kako junački istrčava iz auta i bezglavo beži... Još nekoliko stvorenja iskrslo je iz mraka i navalilo na kapetanov terenac. Izašao sam iz auta stežući čvrsto pušku. Iza sebe sam čuo Pantu kako urla: „Vraćaj se unutra, Niški, jebem ti mater!“

Krenuo sam prema terencu u kom je Grobarov i dalje pucao na stvorenja. „Kapetane!“, viknuo sam u mrak, podigao pušku i nanišanio. Nešto iskrsnu iz tame preda me, i ja pritisnuh obarač. Bratatatatatatatat!!! Šta god to bilo, kretalo se neverovatno brzo. Baš kao i ostala obličja koja su opsedala kapetanov auto. To nerazaznatljivo mnoštvo gotovo da je potpuno prekrilo terenac, i osim divljeg režanja više se ništa nije čulo - ni pucnji, ni krici. Osetio sam kako me neko trza za rame, tamo gde je bio čičak kojim sam pričvrstio pancir, i shvatih da me Panta vuče nazad, prema terencu. „Dolazi ovamo, budalo!“ „A kapetan?!“ „Nema više kapetana!“ „A Zeleni Zub?“ „Ko mu jebe mater! Oduvek je bio smrad!“ Ušli smo u auto i Panta je nagario motor. Terenac je jurio kroz naselje. Jasno smo mogli da vidimo kako i sleva i zdesna, iz kuća, izlaze bela zlokobna obličja crvenih očiju. Izleteli smo iz sela pri brzini od skoro sto kilometara na sat i stuštili se niz put, ka bazi. Taman sam mislio da možemo da odahnemo, bar na tren, kad se začu lupanje na krovu. „Nešto je gore...“, procedi Panta kroza zube, stežući volan. „Nešto?“ Začu se još jedan udarac po krovu auta. „Jedan od onih... stvorova.“ „Šta da radimo?“, postavio sam glupo pitanje. „Šta da radimo? Uzmi pušku i najebi mu se majke. Eto šta!“ Oklevao sam na tren a onda repetirao kalaš. Izvukao sam se kroz prozor, izvio koliko sam dug, i zastao sleđen od straha. Oči u oči sa bićem kakvo do tada nisam mogao da zamislim ni u najgorim košmarima. To definitivno nije bilo čovek. Nije bilo ni životinja. Bilo je pomalo i jedno i drugo. Visilo je na zadnjem delu auta, držeći se za debelu radio-antenu, to biće kože bele poput snega, okrugle, jajaste glave bez kose, očiju obojenih vatrom. Strah koji me je na tren paralisao, ipak me je odmah potom naterao da reagujem. Povratio sam prisebnost, nanišanio i jednim dugim rafalom bukvalno mu odsekao ruku u ramenu. Ispustilo je cičeći krik i nestalo u

mraku, a ruka je ostala: bledi patrljak na čijem kraju je šaka i dalje grčevito stezala antenu na krovu terenca. Spustio sam se nazad, u sedište suvozača. Terenac je odmicao kroz šumu. Svud oko nas bio je mrak. Vozili smo se tako, u mraku i tišini, neko vreme. Onda Panta iz kasete izvuče polutku domaće rakije i ponudi profesora koji se zgrčio na zadnjem sedištu. „Profo, šta znači ona reč?“, upita ga pružajući mu flašu. „Koja reč?“ „Ona koju je ponavljao onaj Šipac na groblju.“ „Kukuti...“reče on i potegnu gutljaj iz pljoske. Zatim dodade i meni flajku, malo se strese od žestine domaće džibre, pa na kraju reče: „Tako se na albanskom kaže vampir.“ *** U bazi je još gorelo svetlo. Agregat se gasio tek nakon povečerja. U celoj ovoj gužvi i pometnji izgubio sam pojam o vremenu, ali izgleda da još nije bilo prošlo deset. Vojska se spremala za počinak, kuvari su prali šerpe i lonce u potočiču kraj brvnare, stražari su bili na svojim mestima. Sve je išlo po rutini i po PS-u. Baš kao što vojna pravila nalažu. Projurili smo kroz gornju rampu tolikom brzinom da zamalo nismo zgazili sirotog Pirketa. Panta je terenca zaustavio nasred baze, u velikoj blatnjavoj bari ispred brvnare, na mestu koje je bilo najbolje osvetljeno reflektorom sa krova. Izašli smo iz auta; svi se, kao po komandi, okupiše oko nas. Zurio sam u sve te izbečene ljude, i njihove unezverene poglede, pokušavajući da dođem do daha. Desna ruka mi je i dalje stezala rukohvat kalašnjikova; cev mu je još bila vrela. Prvi nam je prišao jedan od plavaca, stražar. „Gde je Roki?“ „Kakav, bre, Roki?“, upitah ga. „Naš desetar. Pošao je s vama.“ „Ah, ta budala...“, oglasi se Panta. „Nisam znao da se tako zove.“ „Šta sereš, bre, vezaro?“, bio je uvređen plavac. „Gde je Roki? Niste ga valjda ostavili gore?“

„Jebo te Roki, i ti njega!“, odbrusi Panta. „Jedva smo izvukli žive glave!“ „Šipci vas napali?“, upita jedan od kuvara. „U šumi ima nečeg...“, reče tada Profa, glasom koji je odavao nešto sablasno. „Aha“, bio je uporan plavac. „Ima Šiptara koji valjaju gras i viski. Vi ste im izgleda bili dobre mušterije.“ Panti tada puče film, repetira svoj kalaš i priđe plavcu uperivši mu cev pravo u tikvu. „Ako nastaviš da me nerviraš, prosuću ti mozak a da ne trepnem!“ Plavac uplašeno ustuknu. Suočeni sa Pantinim grozničavim pogledom i cevkom repetirane automatske puške, i ostali učiniše isto. „Deco...“, oglasi se tada neko. Okrenusmo se u pravcu iz kog je došao glas. Brkati Zaća stajao je na ulazu u brvnaru i gledao nas. „Gde vam je kapetan?“ „Nema kapetana“, rekoh. „Kako to misliš?“ „Nema ni Rokija, ni Zelenog Zuba... ni one dvojice iz PVO-a.“ „Šta se desilo?“ „Gore, u onom napuštenom selu... napalo nas je nešto.“ „Ko vas je napao?“ „Ne ko nego šta. Došli su iz mraka, mnogo njih... Uzeli su kapetana i Zelenog Zuba... i ostalu trojicu.“ „Šta bulazniš, Nišlijo?“, opet se oglasio plavac. „Jesi pijan il’ udrogiran?“ Panta tada zabaci na rame svoj kalaš i ode do zadnjeg dela terenca. Tamo se zadržao kratko, a kad se vratio, nešto je doneo sa sobom. Oklevao je tren ili dva pa je to bacio pred okupljenu gomilu. Svi su, užasnuti, ustuknuli. Bila je to ruka stvora koju sam isekao rafalom, dok smo bežali. I bila je živa. Prsti na njoj su se i dalje grčili i pomerali. „Šta je ovo, koj’ kurac?!“, bio je zgrožen plava beretka. „Ne znam...“, promrmlja Panta paleći cigaretu, „ali ono što je na drugom kraju te ruke, dolazi ovamo da te pojede živog.“ Ovo je na vojsku delovalo kao kašikara bačena u gomilu. Jedini je Zaća sačuvao prisebnost. Kratko je zurio u parče mesa na zemlji a onda rekao:

„Polijte ovu... stvar... benzinom i spalite je. Desetaru, podeli bojevu municiju.“ Džaba smo vrteli telefon i petljali oko kabaste telefonske centrale. Veza je bila mrtva. Po ko zna koji put otkad smo došli u bazu, a prošlo je već skoro sat vremena, pokušavali smo da dobijemo kasarnu; nije išlo. Nije postojala veza ni sa ostalim bazama. Bio je to staromodan način komunikacije, kao u Prvom svetskom ratu: poljski telefoni i žice razvučene preko planine. Ali bio je efikasan, mnogo sigurniji nego moderni elektronski gedžeti koji riknu baš kad su ti najpotrebniji. „Ti si, Niški, kanda neki jebeni vezista?“, pita me Panta. „Jesam.“ „Pa kako to da ne možeš da dobiješ nikog s druge strane?“ „Ne znam... Izgleda... izgleda da su presekli žice.“ „Ko, bre?“ „Stvari iz šume.“ „Presekli? Kako je to moguće?“, režao je Panta. „Pa oni su životinje\“ „Bojim se... da nije baš tako“, promuca smušeni Profa. „Šta hoćeš da kažeš, profesore? Da ove zveri umeju da misle? Da su svesno presekle telefonske žice?“ Profa ponovo učini onaj rutinski potez rukom i skinu naočari, protrlja njihova zamućena stakla o uniformu i vrati ih na nos. „Vidiš...“, započe on, „u prirodi postoji nešto što se zove lanac ishrane. Na vrhu tog lanca su ljudi. Svi ostali... medvedi, ajkule, lavovi, insekti... su ispod. Sad... šta ako to nije baš tako? Šta ako mi nismo na samom vrhu? Ako postoji još jedan stepenik iznad? I na njemu je...“ „Ko?“, bio je nestrpljiv Panta. „Drevna vrsta, fizički i intelektualno superiorna u odnosu na nas, koja postoji od samih početaka onoga što zovemo istorijom...“ „Šta to onda znači? Ako su oni iznad nas u tom tvom... lancu... stepeništu... koj’ kurac da je... Šta onda?“ „To znači da se oni hrane nama.“ „Gluposti!“ „Video si im zube. Video si im kandže“, slegnu Profa ramenima. Zatim smireno dodade. „Budi ubeđen da im ne služe za branje jabuka.“ Sledečeg trena nastao je mrak.

Uz prasak, agregat je prestao da radi. Reflektor na krovu se ugasio. Baš kao i sva ostala svetla u bazi. „Ovde su“, reče Panta. Jedino što je u brvnari radilo bio je stari tranzistor Zelenog Zuba. S njegovog malog zvučnika čuo se glas Jure Stublića. Dobro poznata pesma grupe Film. Doći ću ti u snovima, Kad noć proguta dan... „Beterac...“, oglasi se Panta opet, „ugasi to sranje.“ Samo što je zvuk u tranzistoru zamukao, zamenio ga je drugi. Prodoran ljudski krik. Iako deformisan u svakoj oktavi bola koja se uzdizala kroz živu planinsku noć, prepoznali smo ga. Pripadao je Pirketu. Izleteli smo napolje, ali bilo je kasno. Mogli smo samo da se ukopamo u blato i gledamo kako bela prilika nestaje u mraku ostavljajući iza sebe rasporenog Piroćanca. „Nazad, deco...“, ćuo sam kako Zaća komanduje iza nas. „Svi u brvnaru! Zabarikadirajte se! Puške na gotovs!“ Povlačili smo se nazad, gazeći raskvašenu zemlju, a šuma pred nama lagano je oživljavala. Jedan po jedan, u mraku su se palili crveni žišci. Bela telesa i dugački udovi komešali su se u tami između borova. Podigao sam pogled ka nebu; bilo je bistro i zvezdano a iza oblaka pomolio se veliki zlatni krug meseca. Repetirao sam pušku i ušao u brvnaru. Prst na orozu. I hladni dodir metala. Stežem svoju automatsku pušku kao ljubavnicu. I gledam u mrak pred sobom. Profa skida naočari s nosa i briše ih prljavom platnenom maramicom. Zatim ih vraća i gleda u mene... kroz mene. „Da, Niški... jesu“, kaže tiho. Onda baca pogled preko mog ramena, tamo gde konture prilika među borovima počinju da se belasaju u mraku, i dodaje. „To su vampiri.“

Tiho, gotovo nečujno, upućujem još jedno pitanje svom klasiću. „I šta misliš? Koliko ih ima tamo u šumi?“ „Pa lepo ti piše na onoj ploči što smo našli... Legija“ „Legija...“, ponavljam ovu reč kao mantru. Između borova nešto se pomera i kreće ka nama. Jedna jedina prilika obasjana mesečinom. Stvor se kreće gipko, bešumno, kao da klizi kroz mrak i studeni vazduh. Zastaje nasred blatnjave bare pred brvnarom, belih nogu duboko u vodi. Zatim čuči i izvija glavu ka nebu, osluškuje i njuši vazduh oko sebe. Tek tada vidim da nešto drži u svojim rukama-kandžama. Nešto crno i okruglo. Spustio je glavu i počeo da jede. „Daj mi dvogled za noćno osmatranje“, rekoh Panti. On mi dodade spravu sa kabastim okularom na kojoj je bila oznaka NATO-a, i ja pogledah kroz nju. Zeleni blesak me na tren zaslepi, a onda se noćni prizor preda mnom otvori, oštar poput vampirskih zuba. To što je stvor jeo... Bila je glava Zelenog Zuba. „Šta vidiš?“, pita me Panta. Bez reči mu dodadoh dvogled. Bacio je pogled kroz njega i hladnokrvno prokomentarisao: „Vratio nam se stariji vodnik Vule... taman za večeru.“ „Ja sam čuo da se vampiri ne mogu ubiti...“, drhtao je jedan od plavaca ščućuren u ćošku brvnare negde iza nas. „Mogu“, oglasi se drugi. „Glogovim kocem... ili srebrnim metkom.“ „To su gluposti iz holivudskih filmova!“, reče Beterac. „A glava?“, upita Panta. Profa, kome je ovo pitanje bilo upučeno, trgnu se. „Šta glava?“ „Pa ako mu prospem mozak? Je l’ može da preživi?“ Profa se zamišljeno počeša po potiljku. „A, jebem li ga... U svim vampirskim mitovima regeneracija je vrlo bitan momenat. Naši stari su im sekli glave... U principu, ne vidim kako može da se regeneriše ako mu rastočiš lobanju.“ „E, pa ako je tako, aj’ da proverimo...“, reče Panta i ustade. „Gde ćeš, Panteliću?“, upita ga Zaća.

„Nisam vam reko, gospodine zastavniče, zašto sam otišo u vojsku...“, reče Panta dok je petljao nešto po fioci u kapetanovom stolu. „Upucao sam jednu svinju. Prišo sam mu i zveknuo ga, metak mu otkinuo pola ramena. Jebiga, bio sam pijan... Došo sam ovamo dok se moji ne pogode sa advokatima i sudijom, inače bi me odma strpali u zatvor.“ Panta iz fioke izvuče kapetanov dezert igl. Bio je to stvarno lep komad oružja. I vrlo moćan. Možda bi siroti Grobarov tamo gore u selu imao veće šanse da je mesto službenog CZ-a poneo ovaj mali top. „Stani, vojniče!“, dreknu Zaća kad Panta otvori vrata i zakorači napolje. Ne obraćajući pažnju na njegove reči, Panta krenu ka stvorenju koje je u bari glodalo vodnikovu glavu. Zastao je na neka dva metra od njega. Stvor je prestao da jede. Podigao je svoju oblu jajastu glavu i stao da zuri u njega crvenim očima koje su sijale u mraku. Negde iza - komešanje među četinarima. Čuli su se i zvuci, tiho režanje, škrgutanje zubima... Vampir odbaci vodnikovu glavu, ona potonu u blato i prljavu vodu. Zatim ustade iz čučečeg položaja; bio je za glavu niži od Pante. Gledao ga je znatiželjno, kriveći vrat neprirodno, kao da je od gume. Onda mu se usta rastvoriše u nešto što bi moglo da bude groteskni pokušaj osmeha, a redovi oštrih zuba, između nečega što bi teško moglo da se nazove usnama, zablistaše pod srebrnom mesečinom. Panta podiže pištolj i opali. BANG! Dezert igl ima zrno sa magnum punjenjem, vrlo probojno, a ova kapetanova verzija pištolja bila je 50 ekšn ekspres. Toliko je trznuo da je Pantu odbacio unazad. Glava stvora raspukla se kao zrela lubenica. Ostao je tako koji sekund, obezglavljeni trup na nogama, a onda se srušio u baru. Panta je oklevao tren-dva, a onda mu prišao i malo ga zagledao. Zatim se okrenuo prema nama, podigao pištolj i uz osmeh pun samozadovoljstva rekao: „Izgleda da radi!“ Šuma iza njega je tada oživela. Bukvalno. Desetine telesa, belih, s dugačkim udovima na čijim krajevima su bile kandže, urlajuči i cičeći prastare kletve kroz oštre očnjake, provuklo se između borova i nasrnulo na bazu.

„Lezi, budalo!“, viknuo sam Panteliću koji im je bio okrenut leđima. Panta me je poslušao i bacio se na blatnjavu zemlju koliko je dug. Istog trena raspalili smo iz svih oružja. Bratatatatatatatata! Noć je gorela. Rafali su sekli mrak i belo vampirsko meso. Bio je to prizor veličanstven u svojoj krvavoj grozoti. Sasekli smo prvi talas, u froncle. Bukvalno smo ih pokidali. Ruke, noge, glave... Sve se razletelo u crvenom vatrometu satrvenog mesa i krvi. Pobili smo sigurno njih dvadesetak za tili čas, ali tada je naišao drugi talas... A te zveri kretale su se tako prokleto brzo. Skakali su po granama drveta i verali se po njima kao majmuni. Između dva rafala iz automatske puške jasno sam mogao da čujem kako njihova bosa stopala dobuju po krovu brvnare. „Obustavi vatru!“, drao se Zaća. „Prestani! Prestani!“ Trenutak zatišja. Barutni dim koji štipa oči i neujednačeni udarci gore po krovu. „Panteliću! Ulazi!“, doviknu Zaća Panti. Ovaj nije čekao da ga dvaput pozove. Ustao je i uleteo u brvnaru. Stajao je kratko, zadihan, kraj vrata; prednji deo uniforme bio mu je umrljan blatom, zadnji krvlju. Buka i vriska oko nas pojačavala se. „Sad smo opkoljeni“ reče neko. „Kako vam se čini ova naša situacija, gospodine zastavniče?“, bio je ironičan Panta. „Onako, sa vojničkog stanovišta?“ Začuo se prasak i staklo se razletelo po brvnari. Stvor zgrabi jednog od kuvara i, dok je ovaj vrištao, povuče ga napolje. Beterac je skočio i dohvatio ga za noge, ali bilo je uzalud. U ruci mu je ostala samo jedna čizma. Drugi stvor ulete kroz prozor i snažnim zamahom raspoluti plavu beretku. Vodoskok krvi poprska Beterca, a ovaj poče nekontrolisano da urla, izbezumljen od užasa. Vampir se nadvi nad njega, spreman za još jedan smrtonosni udarac. Panta tada stade između njih dvojice i pištoljem raznese glavu stvorenju. Na prozoru se pomoli još jedan - Panta ostatak okvira isprazni u njega. Dvojica inženjeraca dohvatiše teški metalni vojnički orman i njime zatvoriše prozor. Dok su ga podupirali ramenima, s druge strane kandže su lupale i grebale po njemu.

„Šta ćemo sad, u pičku materinu?“, čuo sam Pantino pitanje dok je menjao okvir u iglu. „Sačekaćemo jutro“, reče Zaća. „Ne možemo da čekamo do jutra, gospodine zastavniče!“, negodovao sam. „Ne možemo da čekamo ni pola sata. Sve će nas pobiti!“ „Imaš neki bolji predlog, Niški?“, upita Panta. „Imam.“ „Da čujemo.“ „Možemo da upotrebimo motorolu i javimo se najbližoj bazi.“ „Zaboravio si da ovde nema signala.“ „Ovde nema. Ali na onom uzvišenju iznad severne rampe, tamo gde je magacin, možemo da uhvatimo signal. Sećaš se da smo odatle telefonirali mobilnim, da ima mreže...“ „Jeste... ali treba doći do uzvišenja.“ „Uz dovoljno vatrene snage možemo to da uradimo.“ „Slušaj ga...“, cerio se Panta. „Govori kao da je pravi vojnik. Uz dovoljno vatrene snage..“ „Dečko je u pravu“, oglasi se tad Zaća. Svi pogledasmo u njega. Matori je bio smiren poput kladioničara koji upravo uplaćuje tiket na utakmicu za koju je dobio pouzdanu dojavu. Sedeo je za stolom, municijom punio okvir svog kalaša - bila je to rutina koja se stiče samo na ratištu. Na kraju krajeva, on je jedini u brvnari s borbenim iskustvom, doduše - protiv ljudi a ne protiv vampira. „Uz dobro pokrivanje odavde, iz brvnare, možemo se probiti do magacina. Četvorica je dovoljno. Tamo će dvojica pokušati da dobiju bazu, a dvojica da iz magacina izvuku što više oružja. Ima tamo dosta toga, najviše eksploziva i bombi...“ „Okej...“, slegnuo sam ramenima. „Ko ide sa mnom?“ Zavladao je tajac, ako bi tako mogao da se nazove trenutak u kojem smo mi u brvnari ćutali a krvopije napolju režale i grebale po zidovima i krovu. „Idem ja“, reče Panta. „I ja ću“, reče Beterac. „Dobro“, oglasi se ravnim glasom brkati Zaća i ubaci okvir u pušku. „Ja ću da vas vodim.“ „Zar nije pametnije da vi ostanete ovde, gospodine zastavniče?“, upitah ga. Zaća se samo blago nasmeši i ustade.

„U ormanu imate jedan ručni bacač i nekoliko defanzivnih bombi. To će nam dobro doći. Ponesite i nekoliko baklji za signalizaciju. Trebalo bi da se ovi stvorovi plaše svetla. Je l’ tako, profesore.“ „Trebalo bi, gospodine zastavniče“, promuca Profa. Plan je bio jednostavan. Nas četvorica trebalo bi da izađemo iz brvnare i, dok nas ostali pokrivaju rafalnom vatrom, otrčimo do uzvišenja gde je magacin. Panta i ja bismo pozvali bazu dok nam Zaća i Beterac čuvaju leđa. Možda je tako nešto palilo u Vukovaru i Bosni, ali ovde, sa ovim stvorovima što se veru po drveću i lete po mraku, ko zna... A opet, nismo imali izbora. Očajnici rade ono što moraju. Vrata su se otvorila uz škripu. Pred nama se ukazao neverovatan prizor. Zaista, bila je to legija. Neizmerno mnoštvo. U blatu ispred brvnare, kraj jedne i druge rampe, na drveću u šumi... gola tela obasjana mesečinom, očnjaci i kandže. Vrela glad za krvlju. Prvi je istupio Beterac, sa bacačem. Podigao ga je, nanišanio, mada to nije morao da čini, i ispalio raketu pravo u masu. Eksplozija je oduvala njih dvadesetak, razleteli su se kao lego kockice na sve strane, glave i udovi... Zatim smo iz brvnare izjurili Panta i ja i bacili po kašikaru. Nismo čekali da eksplodiraju već smo odmah potrčali ka uzvišenju na kojem je bio magacin. Sledio nas je zadihani debeli Zaća. Dve detonacije začuše se negde iza, praćene neljudskim kricima stvorova. Odmah zatim usledila je rafalna paljba naših iz brvnare. Nisam se usuđivao da se okrenem, ali sam krajičkom oka opazio kako se, u šumi pored nas, u krošnjama drveća, nešto veoma brzo kreće. Dotrčali smo do rampe. Tu zastadoh da dođem do vazduha. Zaća je protrčao pored mene, i ja tad bacih pogled prema bazi. Videla se neujednačena paljba automatskih pušaka i gomila belih tela kako kidiše na brvnaru. Dvadesetak metara ispod, približavalo nam se nekoliko stvorova. Udahnuo sam duboko i krenuo za Zaćom. Stigli smo do magacina; on je takođe građen kao brvnara, samo manja. Zaća je počeo nešto da petlja oko katanca na ulazu, a Panta se već uzverao na krov. Uz tešku muku i ja sam učinio isto. Panta je već palio radio-stanicu i tražio pravu frekvenciju.

Dok je to radio, nešto ga je zaskočilo iz mraka. Zver se pojavila niotkuda, kao da je pala s neba. Zgrabila ga je s leđa i oborila na krov. Pretrnuo sam na tren, doslovno se paralisao od straha. Stvor je zgrabio Pantu za rame i ostavio mu duboku brazgotinu iz koje je navrla krv. Moj klasić je ispustio kratak jauk, a onda ga udario kundakom puške u glavu. Stvor se zateturao, i to mi je dalo dovoljno vremena da se saberem. Jednim dugim rafalom oduvao sam ga s krova zgrade. Tada sam čuo kako Beterac i Zaća dole, u podnožju, počinju da pucaju. Panta mi gurnu motorolu u ruku. „Zovi!“ Zabacio sam kalaš na rame i počeo da govorim u motorolu. „Goč Jedan zove ostale baze, prijem!“ Buka oko mene se pojačavala, pucnji i vriska, vriska i pucnji. „Goč Jedan zove ostale baze, prijem!“, ponovio sam. „Goč Jedan ovde Jezerska Mahala, prijem“, začu se glas s druge strane. „Napadnuti smo, ponavljam, napadnuti smo! Zahtevamo hitno pojačanje i evakuaciju!“ „Ponovi Goč Jedan, prijem!“ „U toku je napad na bazu, prijem!“ „Ko vas napada? Prijem.“ „Vampi...“, zastadoh na trenutak. Pogledao sam u Pantu. On mi je uzvraćao staklast i unezveren pogled. Zatim se okrenuh oko sebe: po drveću su se verala bela stvorenja crvenih očiju, iznad njih blistao je srebrni mesec. Pritisnuo sam taster motorole. „Šiptari...“, rekoh glasom koji nije bio moj, „napadaju nas Šiptari. Teroristi. Prijem.“ „Koliko ih ima? Prijem.“ „Ima ih...“, zurio sam u pravcu brvnare koja je bila preplavljena belim telesinama, „ima ih mnogo... čitava... legija.“ „Ponovi Goč Jedan, koliko napadača dejstvuje po vama? Prijem.“ „Cela jedna brigada. Prijem.“ „Pojačanje stiže. Držite se, momci. Prijem.“ Odložio sam motorolu u stranu i pomogao Panti da se spusti s krova. Beterac i Zaća napravili su barikadu od sanduka i džakova s brašnom, i odatle rokali po stvorovima. Sad su ovi nadirali iz pravca brvnare, mnogo njih. Skinuo sam kalaš i tada osetio tup udarac iznad sebe. Krov. Spustio se s drveta, pravo nama iza leđa. Zgrabio je Beterca i zavitlao ga u stranu, zatim skočio između mene i Pante.

Našao sam se oči u oči s njim tren ili dva. A onda se zver pružila ka meni. Zamahnula je silovito ka mojim grudima - bio sam siguran da će mi kandžama izvaditi živo srce. Osetio sam udarac, grebanje, a onda je ustuknula. Zastao sam, pogledao poderotinu na maskirnoj tkanini, i trostruki beleg koje su kandže ostavile na metalnoj ploči pancira. Čelik je ipak bolji od kevlara. Bar kad su vampiri u pitanju. Pogledi su nam se ponovo susreli. Ubacio sam novi okvir u pušku, podigao je i onoga preda mnom bukvalno razneo. Okrenuo sam se u pravcu brvnare, odakle su nadirali, i počeo da pucam. Urlao sam koliko me grlo nosi... Rafali iz kalaša sekli su im glave, ruke i noge, ali oni su i dalje napadali, uporno, bezumno, životinjski. Kada sam ispraznio poslednji okvir, okrenuo sam se da pogledam gde je Panta. Ležao je oslonjen na zid magacina, ruke položene na rame, a ceo desni rukav njegove bluze bio je taman od krvi. „Niški...“, promrmljao je, „izgleda da ćemo kosti da ostavimo u ovoj vukojebini.“ „Izgleda“, rekao sam. „A ostalo nam samo četiri dana do skidanja...“ „Jebiga.“ Tada u unutrašnjosti magacina nešto blesnu. Prvo sam video Zaćinu sablasno bledu facu osvetljenu signalnom bakljom. Onda sam spazio da on tu baklju drži iznad otvorenog sanduka s dinamitom. Prišao sam Panti i podigao ga na noge; zajedno smo načinili nekoliko koraka unazad. Osvrnuo sam se da pogledam u mrak iz koga su dopirali neljudski krici. Zatim sam opet pogledao u Zaću. On je rekao samo: „Bežite, deco...“ A onda je spustio baklju u sanduk. U ušima mi je zujalo. Glava me je strahovito bolela. Otvorio sam oči i ugledao plavo nebo.

Pomerio sam se i osetio oštar bol u grudima. Negde iznad mene lebdeo je veliki transportni helikopter. Podigao sam se na laktove i osvrnuo oko sebe. Tragovi noćašnje borbe bili su svud. Ostaci magacina goreli su na uzvišenju. Oko njega ležali su rasuti komadi betona, drveta i zemlje; jedan od buldožera bio je izvrnut na bok, kao i nekoliko sanduka i džakova koji su nekako preživeli eksploziju, i mnoštvo čaura... Prišao mi je vojnik u crnoj uniformi, pridigao me a onda doviknuo nekome. „Imamo ovde još jednog živog!“ Sedeli smo ispred kuhinje. Tačnije, ispred šatora u kojem se nekad obedovalo. Ni od njega ni od brvnare nije mnogo ostalo. Ljubazni momci iz 63. padobranske dali su nam neke slatkiše i čaj. Jeo sam „cipiripi“ tablu i nezainteresovano zurio preda se. Crvene i crne beretke, maskirne i crne uniforme, tri helikoptera i nekoliko terenaca. Bila je i jedna ekipa koju su činili tipovi u plastičnim odelima i sa gas-maskama. Nisu imali nikakve oznake. Pored mene je bio Panta, upadljivo bled zbog gubitka krvi, pored njega Beterac i Profa. To je sve što je ostalo od cele posade na bazi Goč 1. Zaća se razneo u magacinu, ostale su pobile zveri. Profa se spasao zahvaljujući tome što se deo krova srušio na njega. Beterca je stvor bacio u potok. „Beterac, ti si dugo u vojsci. Jesi li ikad video ovakve oznake?“, reče Panta i pokaza na tipa u crnoj uniformi koji je razgledao ostatke brvnare. „Nikad, brate.“ Lik se tada okrenu ka nama i odmeri nas. Neki major iz redova padobranaca nešto mu je saopštavao, ovaj je klimao ne prestajući da pilji u nas. Bio je gladak i okrugao kao jaje. Nije imao obrve, ni trepavice, ni kosu. Podsetio me je... Ne znam ni sam zašto, ali podsetio me je na jednog od onih stvorova. Istog dana su nas transportovali u kasarnu. Ušli smo na zadnji a ne na prednji ulaz, i to pod jakom oružanom pratnjom tipova iz Žandarmerije. Smestili su nas u jednu od kancelarija u komandi. Dali su nam da jedemo makarone. Bile su dobre. Panta je tražio da nam daju nešto za cirku.

Poručnik iz 63. padobranske, koji nas je čuvao, prvo je malo oklevao. Panta mu je onda rekao da je to zbog bolova koje ima. Za divno čudo, padobranac se vratio sa polutkom domaće rakije i četiri čaše. Tu smo proveli ceo dan. A onda su nas ispratili do Vile. Ponovo sam se obreo u Petrovićevoj kancelariji. Imao sam osećaj nekog apsurdnog dežavija. Guzati karijerista nije bio sam. Sa leve i desne strane stola stajale su dve gorile u civilnim odelima. Njihove frizure, tvrde kockaste brade i mišići koji su se ocrtavali ispod odela govorili su da se radi o vojnicima kojima je neugodno što nose civilku. U stolici preko puta Petrovića sedeo je još jedan civil u skupom odelu, očigledno šivenom po meri. Mada, bio je tu jedan arhaični detalj koji me je, ko zna zbog čega, zbunio: stari sat na zlatnom lancu visio je iz džepa na prsluku ispod sakoa. „Evo naših Obilića!“, reče ozareno Petrović. Zgledasmo se. „Ovo vam je ponos i dika Prištinskog korpusa.“ „Šta sereš, bre, Petroviću?“, upitah ga ja. „Niški...“, vajkao se on, „znam da si pod stresom, ali imaj u vidu da...“ „Šta nas opet drkaš, Petroviću? Zar ga nismo dovoljno najebali gore na Goču?“ „Niški, upozoravam te...“ „U redu je, poručniče“, reče tada čovek u odelu i ustade. „Ja ću nastaviti dalje.“ „Kako to mislite?“ „Samo vi izađite. Ja ću porazgovarati s momcima.“ „Kako vi kažete, gospodine majore“, reče Petrović poslušno. Major? U civilki? Može biti samo bezbednjak ili pandur. Nakon što je Petrović napustio prostoriju, „major“ nam se obrati skoro pa svečanim glasom. Bio je to visok čovek, duge kose vezane u rep i sa lepo potkresanom bradom koja je uokviravala njegove pune usne. Sudeći po tome, izgleda nije mnogo mario za pravilo službe, što ga je činilo još misterioznijim. Na levom obrazu imao je ožiljak, brazgotinu koja je mogla da nastane i od noža i od životinjske kandže, recimo onakve kakve su imali naši sinoćni gosti. Bilo je neke harizmatične elegancije u pozi koju je

zauzeo na stolici preko puta poručnika, u načinu na koji je držao cigaretu između neobično dugih prstiju. „Gospodo vojnici...“, započe on šireći ruke, a levi rukav na sakou mu se pri tome gestu malo povuče i otkri crnu brojanicu na zglobu. „Ono što ste učinili sinoć, bio je pravi podvig. I vaša otadžbina će vam večno biti zahvalna zbog toga.“ „Ma šta kažete?“, reče Panta. „Da, da... Vaš podvig će biti nešto što će inspirisati pokoljenja srpske omladine. Naravno, nećete smeti da pričate o njemu, ali šta da se radi...“ „Kako to mislite nećemo smeti da pričamo?“ upitah ga ja. Major se malo zamisli, pa reče: „Vidite... To što se sinoć dogodilo... u stvari se nije dogodilo.“ „Šta hoćete da kažete?“ „Hoću da kažem da taj... incident... na Goču - zvanično ne postoji.“ „A oni što su poginuli, je 1’ oni postoje?“ „O, da, naravno... Naravno... Oni su naši heroji, baš kao i vi... s tim što su oni dali živote u odbrani naše granice od albanskih terorista.“ „Tako ćete da kažete njihovim porodicama?“ „Otprilike.“ „A šta ako neko od njih poželi da zaviri u limeni kovčeg koji ćete da im pošaljete?“ Major me prodorno pogleda. Osetih se prilično nelagodno zbog toga. „Ti si beše onaj... Nišlija, je l’ tako?“ „Da.“ „E, pa vidiš, Nišlija...“, reče on i ugasi cigaretu u piksli na stolu pred sobom, „postoji nešto što se zove viši interes države. I u ime toga interesa vi ćete morati da ćutite o ovome što se sinoć desilo. A takođe nećete ni da zavirujete bilo gde... Radoznalost ponekad zna da bude... kobna. Razumeš?“ Tren ili dva gledao sam ga zbunjeno. Učini mi se, na delić sekunde, kako njegove oči zablistaše čudnovatim, purpurnim sjajem. Brzo sam se pribrao i promucao. „Razumem... gospodine majore.“ On ustade i bez reči izađe iz kacelarije, praćen gorilama. Dva dana nakon toga mi smo se skinuli. Profu i Beterca nisam otad viđao, sa Pantom sam ostao u kontaktu, čak sam mu bio na svadbi.

Prištinski korpus ubrzo je rasformiran i većina oficira i ugovoraca prešla je u Niški garnizon. Petrović je avanzovao u kapetana i često sam ga viđao kako pijan baulja po Staroj Srbiji i Belom bagremu. Uvek se pravio da me ne poznaje, ili je možda bio suviše pijan, ko će ga znati... Nikad nisam završio prava. Matori me zaposlio kod sebe u kombinatu. Tamo sam radio kao alatničar. Komšije su zazirale od mene jer su mislile da sam čudan, a keva nije umela da objasni zašto se iz moje sobe noću, s vremena na vreme, čuju krici. Neko vreme ćaletu je predlagala da me vode psihijatru. Na kraju je išla kod neke babe da mi baje. Kaže da se baba usrala od straha kad je otvorila karte, i da ju je ispratila kući uz reči: „Za takvi uroci... nema lek.“ Jedne večeri, tačno godinu dana otkako sam izašao iz vojske, neko me je pozvao telefonom i dugo ćutao s one strane žice. Nisam siguran, ali činilo mi se da sam negde u daljini, kroz jedva čujni šum statike, razaznao tiho režanje. Četiri godine kasnije U mraku treperi užareno oko televizora. Na njemu vidim talasanje sveta. Bezumna gomila pozdravlja novog vođu, uz pesmu i zastave koje se vijore. Podsećaju me, u tom ludilu, na jednu drugu gomilu, koju sam video na planini. Neiskazivo mnoštvo vođeno najnižim instinktima. I na njih bih pucao, samo da mi daju pušku i municiju. Panta me je pozvao prošle nedelje. „Znam šta su uradile te pičke...“, glas mu je bio drhtav, grozničav. „Ko?“ „Oni. Vojska.“ „Šta su uradili?“ „Dali su Amerikancima tela onih stvorova... za ispitivanje, za eksperimente, jebem li ga... za tako nešto. Sećaš se onog tipa okruglog ko jaje?“ „Ajde, otkuliraj, čoveče... Tvoja žena kaže da ne uzimaš lekove, je l’ to tačno?“ „Ona kurvetina? Pa nju su mi namestili... zato sam se i razveo.“ „Ko ti je namestio? Šta lupetaš?“

„Oni. Oni, Niški. Znaš i sam da smo na prismotri od skidanja. Šta, kao, nisi primetio da si pod neprestanim nadzorom?“ Kratak flešbek. Dvojica što stalno stoje ispred dragstora. Crni kombi koji sam s vremena na vreme viđao parkiran ispred kuće komšije preko puta. Čudni telefonski pozivi. Sredovečna žena na trafici koja je znala moje ime a da me nikad pre toga nije videla. Penzionisani DB-ovac sa kojim sam se zapio u ujčetovoj birtiji, i koji mi je pričao o nekoj posebnoj jedinici vojske koja se bavi paranormalnim fenomenima. „Rat će uskoro da počne, Niški...“ šapuće Panta drhtavim glasom. „I da ti kažem nešto... Ja sam spreman. Kupio sam na crno kalaš, deset okvira i dve kutije bombi. Ako dođu po mene, jebaću im svima majku. Kao one noći na Goču.“ „Ništa...“, čujem sebe kako govorim, „ništa se nije desilo one noći na Goču.“ Spuštam slušalicu. Odlazim u svoju sobu i sedam na krevet pored koga je stočić s lekovima za smirenje, staklena čaša i malo žestine. Posežem za fiokom na stočiću, iz njega vadim notes. U njemu su nasumično vođene beleške o vremenu posle vojske. Hrpa nepovezanih, paranoičnih misli. Negde u sredini, poput bukmarkera, između dve strane ubačena je stara crno-bela fotka. To je fotografija na koju sam nabasao slučajno, kada smo čistili podrum jedne stare kuće predviđene za rušenje. Ta kuća pripadala je uglednoj niškoj porodici kojoj su komunisti nacionalizovali imovinu posle rata, a nakon što su vlasnici pobegli u inostranstvo. Teofilovići, tako su se zvali. Imali su u posedu nekoliko dućana u Dušanovoj i čuvenu kafanu Karpatija, koja je kasnije pretvorena u menzu za radnike i sirotinju, a još kasnije srušena da bi se na njenom mestu napravio parking. Na toj bledoj, požuteloj slici ovekovečen je jedan sasvim običan dan u staroj niškoj kafani Atina. Na poleđini su upisani mesec i godina - jun 1944. Tog dana je bašta Atine bila puna, mahom nemačkih vojnika i lokalnih kurvi. Ali u prvom planu su dvojica muškaraca: jedan gospodin u beloj košulji, a drugi... Visoki, elegantni muškarac, duge kose vezane u rep, uredno potkresane gospodske brade, s jedva vidljivim ožiljkom na levom obrazu. Ispred njega krigla piva. Kraj krigle - džepni sat sa zlatnim lancem.

U desnoj ruci, između dugih prstiju, veoma elegantno, drži dugačku cigaretu. Mislio sam da sam poludeo. Možda i jesam. Ali to ne može biti on. To ne može biti tajanstveni major sa Goča s kojim smo nakratko razgovarali u Petrovićevoj kancelariji. Nosio sam fotografiju nekim komšijama matoranima. Svi su na njoj prepoznali Krsmana Teofilovića, uglednog predratnog Nišliju, ali niko nije znao ko je stranac. Sve dok jednog dana, sasvim slučajno, kao što to uvek biva, fotografiju nije sa stola u tprezariji, gde sam je bio zaboravio, podigao kevin ujak, stari komunista deda Radisav. „Odakle ti ovo?“, upitao je tvrdo. „Našao sam...“ „Gde?“ „U jednoj staroj kući.“ „Ovaj čovek na slici...“, deda Radisavov glas bio je gorak i prigušen. „Sa bradom...“ „Poznaješ ga?“ „Četnički major Nemanja Lukić. Predsedavao sam većem koje ga je osudilo na smrt.“ Setih se da je deda bio jedan od onih revnosnih komunjara koji su odmah po oslobođenju sedeli u poroti prekih sudova što su se obračunavali sa ratnim profiterima i narodnim izdajnicima. Zbog toga ga danas kunu generacije Nišlija. „Znači, streljali ste ga?“ „Ne“, reče on sa još većom gorčinom u glasu. „Nismo. Sudili smo mu u odsustvu.“ Deda Radisav odloži fotografiju i sede za trpezarijski sto. Zatraži da mu donesem šećer i vodu, i nakon što je iskapio čašu i obrisao drhtave usne, on reče: „Ubio ga je...“ Zatim se izbulji u mene, a ja namah ustuknuh od tog grozničavog pogleda. „Odrubio je glavu mom najboljem drugu Mladenu. Tek tako. Prosto ju je otkinuo. I ostali... Bože...“ Cela ova scena prilično me je uzdrmala, ali tek sad kad sam čuo da stari komunac Radisav priziva Boga, osetio sam onaj stari dobri osećaj jeze kako mi se uspinje uz kičmu.

„Bili su bukvalno raskomadani. Svi. Nemci nisu mogli da ih popakuju u sanduke, pa su ih sve bacili na gomilu i zapalili ih. To je učinila ta četnička zver... major Lukić. U proleće 1944, kada je grupa mojih saboraca pokušala da ga ubije u kući Krsmana Teofilovića, gde je bio odseo. Uleteli su u zasedu, da... A za sve je bila kriva ona nadobudna seljačina Voja Drainac, on ih je predvodio... Mislio je da će to biti rutinska likvidacija. Uostalom, ko je mogao da pretpostavi, ko je mogao da zna? Četnici jeste da su znali da kolju i muče... ali ovaj... izgledalo je kao da ih je prosto rastrgao golim rukama... Niko... nikada... nije video ništa slično. Reci mi, sine, kako... kako...“ Matori me je tada zgrabio za ruku i čvrsto je stegnuo. Lice mu je bilo belo, bez kapi krvi. „Kako je to moguće?“ Položio sam dlan na njegovu šaku i pažljivo je vratio na sto. „Ne znam, deda.“ Zatim sam spustio pogled na fotografiju sa koje je u mene zurio major Lukić iz vreline jednog sunčanog prolećnog dana od pre skoro šezdeset godina. Za trenutak mi se učinilo da mu oči sijaju purpurnim sjajem. Stojim kraj prozora i gledam u usnuli grad. Desna ruka mi blago drhti, na dlanu osećam neku čudnu utrnulost, gotovo bolnu, kao da dodirujem hladan metal. Palim cigaretu i posmatram čoveka što stoji ispod ulične svetiljke preko puta. On podiže glavu da bi me ovlaš okrznuo pogledom. Zatim odlazi niz ulicu i nestaje u mraku. Gasim cigaretu o dlan, ne osećam kako upaljena koža boli, samo mi blagi miris sprženog mesa golica nozdrve. Večeras ispijam poslednju flašu vinjaka i idem na počinak. Kao i obično, mislim na ćaletov tetejac na vrhu ormana. Kratko se kolebam. A onda odustajem. Sklapam oči da ponovo potonem u mrak... i da ga nešto upitam... Napolju, svet je blistav u svom crnilu, napolju zveri beličaste kože love u mraku. Mnogo ih je. Čitava legija.

KIŠNI PSI Sa prozora pored koga sedi, Đango može da vidi to mesto u pustinji, grad opružen po crnilu jalove zemlje, hiljadu svetiljki u noći, nad koje se, poput đavoljeg nakovnja, nadnosi olujno nebo. Taj grad je nekada imao lice, Đango je siguran u to, ali njegovi obrisi nestali su u spletu sirovog metala, u titrajima elektronskih impulsa, blesku neona, vijuganju slepih koloseka i ulica koje mirišu na kisele kiše i protraćeno vreme... Ostali su samo haos, skaredni ožiljak urezan u kožu davno ubijene zemlje, slika koja poriče bilo kakav smisao, skica za portret gospodina Armagedona. Te večeri Đango je rodno mesto mogao da vidi iz drugačije perspektive jer bio je visoko, na pedeset sedmom spratu zgrade kojoj je neko nekad nadenuo pompezno ime Sky Dagger i sa koga je, iza tri sloja neprobojnog stakla, pucao pogled na glavni grad Demokratske Republike Srbije, njegove kule i tornjeve, korporacijske zgrade i sirotinjske kvartove, vrhove bogomolja sa načičkanim krstovima, Davidovim zvezdama, polumesecima i reklamama za votku i kinesku hranu... Grad nije izgledao kao da spava, više je podsećao na nekog ko je dobro urađen pa, tako stondiran, vegetira dovoljan samom sebi, nikom nepotreban u svom snu drugačijem od svih snova. U jednu od luksuznijih kancelarija u tom neboderu, gde su smešteni i predsednička rezidencija, vlada, nekoliko ministarstava i stranih ambasada, dovela su ga dva pripadnika Službe. Obojica krupajlija, u dugim kožnim mantilima tipičnim za njihov soj, stajali su sada blizu njega, kao u stavu mirno, jedan levo a jedan desno, poput lovačkih kerova. „Gospodine Miloševiću...“, začuo se nazalni glas iz nevidljivih zvučnika. „Dobro došli!“

„Gospodin Milošević...“, cinično se naceri Đango. „Poslednji čovek koji me je tako oslovljavao bio je moj profesor latinskog.“ Vrata kancelarije otvoriše se bez zvuka i u prostoriju uđoše trojica. Društvo čudno raznoliko: visoki oficir specijalnih jedinica Alijanse, zatim uglađeni lik u skupom odelu i, što je Đanga najviše iznenadilo, mlad čovek u crnoj monaškoj odori. Oficira je odmah prepoznao, bio je to njegov stari prijatelj Sergej Mojsilović, nekadašnji komandir 63. padobranskog bataljona a sada zamenik ministra vojnog. „Kako si, Đango?“, upita ga Sergej pružajući mu ruku. „Video sam i bolje dane... hm... noći“, reće ovaj rukujući se s oficirom. Trojica ljudi zauzeše mesto za stolom preko puta njega. „Biću kratak, gospodine Miloševiću“, započe čovek u odelu, otvarajući folder učitan u površinu stola. „Ovde ste da nam pomognete.“ „A kome to?“ „Vašoj vladi i državi, Miloševiću.“ „ Aha, znači predsednik će mi opet dati izuzetnu priliku da popijem metak za dobrobit Srbije? Divno.“ „Znamo vaše motive i vaš način rada. Za ovo ćete biti plaćeni. Dobro.“ „Oho... E, pa to je već nešto drugo. O čemu se radi?“ „General Luković, ministar pravde, ima kćer. Dvanaest godina.“ „Zaista? Baš čudno. Zar ne mislite da je bilo pametnije da se ljudima poput njega uskrati mogućnost za razmnožavanje?“ Čovek u odelu pogleda u pukovnika Mojsilovića i upita ga: „Šta ovom čoveku daje pravo da bude ovako drzak?“ „Recimo to da sam u ratu spasao guzicu gospodinu ministru vojnom...“, odgovori Đango umesto njega. „Pa mi neće zameriti.“ „Ali zameriću vam ja“‚ reče čovek u odelu. „Znaš šta, namazani...“, procedi Đango kroza zube i lako se naže preko stola. „Zabole me kurac i za tebe i za tvoje mišljenje.“ „Polako, ljudi...“, oglasi se tada pukovnik. „Nismo ovde došli da se prepiremo. Đango, oladi. Hoćeš li ovaj posao? Dobra lova je u pitanju.“ „Hoću.“ „Onda prestani da sereš i saslušaj šta čovek ima da ti kaže.“ Pomalo oklevajući, vidno iznerviran, čovek u odelu nastavi izlaganje. „Dete o kome govorimo... pati od izuzetno retke bolesti... Potrebno je presađivanje organa, ali ona ima veoma retku krvnu grupu, tako da je pronalaženje adekvatnog donora maltene nemoguće. Ne bih da ulazim u

detalje... ali situacija se poslednjih meseci zakomplikovala. Probali smo sve. Naši i inostrani lekari iscrpli su sve mogućnosti kojima raspolaže savremena medicina - jednostavno, ništa nije pomoglo.“ „Pa šta onda hoćete od mene?“, upita Đango. „Da vam ulovim nekog izgnanika kako bi mu povadili jetru i bubrege?“ „Ne“, odgovori čovek u odelu. „U vašem dosijeu stoji da ste četiri godine proveli u Grčkoj, u Solunu, poznajete grad u prste, kao i tamošnje... hm... poslovne ljude. Govorite grčki i posedujete određene... veštine... koje su nam potrebne.“ „Potrebne za šta?“ Čovek u odelu pokaza na monaha koji je sedeo do njega. „Ovo je otac Tadej iz manastira Svetog Nikolaja Žičkog.“ Đango ga osmotri. Ovaj uzvrati blagim naklonom. „Bićete njegov pratilac. Desantnim helikopterom Alijanse prebacićemo vas u Solun, gde ćete se susresti s prijateljem naše vlade i preuzeti paket.“ „Kakav paket?“ Čovek u odelu opet se obrati pukovniku Mojsiloviću. „Pobogu, pukovniče, zar moramo da ga uputimo baš u sve detalje misije? Bezbednosna procedura ne dozvoljava da...“ „Rekao sam vam da neće pristati ako ne zna o čemu se tačno radi.“ „Dobro. Dakle... Paket je u stvari manuskript iz doba ranog hrišćanstva. Manuskript za čijeg se autora smatra Sveti Dimitrije, zaštitnik grada Soluna.“ „Manuskript?“, začudi se Đango. „To su gluposti. Sveti Dimitrije je bio vojnik, nije pisao knjige.“ „Otkud vi to znate?“, upita ga monah. „Diplomirao je slikarstvo sa ikonopisanjem na likovnoj akademiji u Sremskim Karlovcima“, odgovori mu pukovnik Mojsilović. „On!?“ „Ovako: nedavno smo dobili vest da je, prilikom preseljenja Kripte Svetog Dimitrija na bezbedniju lokaciju, tamo pronađen manuskript“, nastavi čovek u odelu ne obraćajući pažnju na šokiranog monaha. „Mislite - posle Dana Velike vode?“, upita Đango. „Tako je. A u haosu koji je nakratko nastao u Grčkoj, prilikom nedavnih demonstracija i štrajkova, manuskript je navodno izgubljen. Nedavno se pojavio na crnoj berzi antikviteta. Otac Tadej je stručnjak za tu oblast, on

može da prepozna eventualni falsifikat, zato upravo njega šaljemo da taj manuskript otkupi. Vi idete s njim kao telohranitelj.“ „Kakve to veze ima sa generalom Lukovićem i njegovom bolesnom kćerkom?“ „Prema predanju...“, oglasi se otac Tadej ponovo, ovoga puta s dozom sakralnog u glasu, kao da izgovara molitvu, „taj manuskript ima isceliteljsku moć.“ „Čekajte, čekajte... Vi hoćete da kažete da general Luković... onaj general Luković... misli da će uz pomoć hrišćanskog manuskripta izlečiti kćer?“ „Nemojte tako...“, prekori ga monah. „General je poslednjih godina pronašao smirenje u veri. Ja lično sam njegov duhovnik.“ „O, je li? Baš me zanima gde je bila ta Lukovićeva vera kad nam je, posle one tarapane u Tirani, naredio da pobijemo sve zarobljenike?“ „Đango...“, na to će pukovnik Mojsilović, „obojica znamo da se to zvanično nikad nije dogodilo.“ „Ma, da... izvini... i ja lupetam svašta. Oni siroti Amerikanci svi su, kolektivno, izvršili samoubistvo. Pedesetorica njih pucali su sebi u glavu, svi istog momenta. Pitam se šta navodi čoveka da učini tako nešto? Presvetli oče, imate li vi neko objašnjenje za to? Mislim... onako sa stanovišta pravoslavne psihologije?“ „Prihvatate li posao ili ne?“, upita čovek u odelu. Đango slegnu ramenima. „Naravno da prihvatam.“ Nebeski bodež bio je zariven u nebo čije su meso činili gusti sivi oblaci, a iz kojeg je krvarila zelenkasta kisela kiša. Baš kao i krv, i ona je imala bakren ukus, pomešan sa finom aromom radioaktivnosti. Negde iza brda džinovska oluja valjala se zemljom, njeni glasnici bile su oštre bleštave munje praćene gromovima čiji glas je tresao nebo i zemlju. Đango nije mogao da čuje taj pomamni vrisak srditih nebesa jer ga je zaglušivala buka elise helikoptera u kome su bili on i otac Tadej. Samo je ćutke zurio u prizor pod sobom, pitajući se šta se to desilo sa svetom i vremenom. Druga prestonica pod njim bila je ovaploćenje ludila u kome se udavila civilizacija sa svim svojim tekovinama. Prošlo je skoro petnaest godina otkako je prestonica Srbije preseljena iz Beograda u Niš. I ništa se nije promenilo, sem što je Radnički ušao u Prvu

ligu. Grad je bio podeljen na dva dela, a zelena milja koja ga je rasekla popola bila je Nišava. Baš kao u starom Rimu, život je ostao s desne strane reke, gde se danas pruža metalnosivi megalopolis obasjan neonom. Sve ostalo bilo je na levoj strani, koju su stari Rimljani namenili zagrobnom životu. U gornjem delu bile su državne zgrade, poslovni kvart, kineska, ruska i jevrejska četvrt, sirotinjska predgrađa i veteranski stambeni blokovi... Nebeski bodež predstavlja centar te ljudske košnice, ogromni nož zariven u noćno nebo. Donji deo bio je donekle poplavljen, a u njemu su carevali mafija, crnoberzijanci, narko-dileri i poneko normalan. Dok je helikopter odmicao prema jugoistoku, skrenuo je pogled s te grobnice ljudskih nadanja koja se lagano gubila u daljini. Ispred njega, na podu letelice, bili su pedantno poređani oružje i oprema: dve berete, jedan dezert igl, okviri sa rezervnom municijom, okviri sa pancirnim i rasprskavajućim mecima, dva kevlarska prsluka i pojas sa noževima za bacanje. Izvukao je jedan od njih i podigao ga do visine očiju, fiksirajući pogledom oštricu čeličnog sečiva. „Pobogu, čoveče, šta će vam sve to?“, monah je zapanjeno zurio u njega. „Noževi su za blisku borbu efikasniji od pištolja... Kevlar je tu zbog zaštite. Nećemo da vaše posvećeno dupe prerano zablista pred kapijom Svetog Petra, zar ne?“ „Neću obući taj prsluk... I nemojte da bogohulite.“ „Ovaj kevlar nesumnjivo će vam zatrebati, oče. Sem ako vas dobri Gospod nije učinio neprobojnim na metke. Znate li od čega prave ove prsluke?“ Monah uzdahnu nezainteresovano, ali Đango nastavi. „Od mleka. Tačnije, niti od kojih se kroje dobijaju se od mleka krava kojima je ubačen DNK pauka.“ „I vi to smatrate zanimljivim?“ „Ne. Samo prigodnom ilustracijom pakla u kome živimo.“ „Verujete da pakao postoji?“ „O, da...“ nacerio se Đango dok je proveravao okvire za berete, „sigurno postoji.“ „A da li verujete u Boga, gospodine Miloševiću?“, upita monah. „Ne budite smešni, oče...“, reče Đango i gurnu okvir u dršku pištolja. Zatim osmotri nalepnicu kraj pokretnih vrata letelice, na kojoj se stilizovani srpski grb prelivao u logo vladajuće partije, pa ravnodušno

promrmlja: „Šta će ljudima Bog kad imaju predsednika Republike?“ Iako je pista u vojnoj bazi Alijanse, prigodnog naziva Ahilej, bila mokra od kiše, pilot desantnog helikoptera nije imao problema da džinovskog insekta bezbedno spusti. Kada su izašli iz letelice, stotinak metara niže, na parkingu, dočekao ih je krupan čovek u maskirnoj uniformi sa činom majora. Imao je dve zastave prišivene za desni rukav bluze, srpsku i grčku. Mirisao je na jeftin afteršejv i vojničku rutinu. „Poručnik Milošević, pretpostavljam?“, upita oficir. „He... poručnik Milošević... tako mi se poslednji put obratio vojni sudija kada su me rebnuli šest meseci zbog pijančenja i barske tuče.“ „Pukovnik Mojsilović nam je naložio da vam na raspolaganje stavimo jedno od naših vozila.“ Đango pređe pogledom preko impozantnog voznog parka kojim je Alijansa raspolagala u Ahileju, pa prstom pokaza na vozilo koje je bilo na kraju reda, uza samu odbrambenu ogradu. „Hoću onaj hamvi.“ „Ali...“, zbunjeno će oficir, „on radi na... staromodni pogon. Nema Teslin motor.“ „Da. Baš zato ga i hoću. Hamvi koji ide na staro dobro fosilno gorivo. Teslini motori, i uopšte, sva ta elektronska sranja, jebeno su nepouzdani. Veruj mi, majore, dobro sam to naučio u ratu.“ „Kako hoćete. Ali, molim vas, probajte da ga vratite u jednom komadu. To nam je jedini koji imamo. Praktično relikvija.“ „Ne brinite, gospodine majore. Dobićete nazad svoju bebicu. Šta je bilo sa onom drugom stvari koju vam je naložio pukovnik Mojsilović?“ „Druga stvar? Ah, da...“, major pozva vojnika, a ovaj preaade Đangu nešto zamotano u krep-papir. „Zbog bezbednosnih protokola nisam sa ovim mogao u helikopter, kapirate?“ „Ne“, reče oficir suvo. „Nema veze.“ Đango se okrenu monahu, koji je sve vreme ćutke stajao iza njih. „Gospodine oče, hoćemo li?“ Pola sata kasnije blindirani hamvi klizio je pustom autostradom prema Solunu. S obe njegove strane se, kroz matirano neprobojno staklo, nazirala helenska pustinja, mrtvi pejzaži sagoreni radijacijom i kiselim kišama.

Negde ispred bio je Solun, nekada lepo uređeno turističko mesto, danas veoma važna vojna luka Alijanse i crnoberzijanski centar poznat po svojim kladionicama, kockarnicama i toples-barovima. Druga stvar po kojoj je Solun bio poznat bili su fudbalski klubovi Aris i Žalgiris, koji su dominirali istočnoevropskom ligom. Negde iza njih nailazila je oluja, iz pravca Srbije i Bugarske, kao uhoda koji im prati trag. Đango posegnu za papirnatom kesom koju mu je dao vojnik i iz nje izvuče flašu žestine. „Šta je to?“, zapanjeno upita monah. „’Džek denijels ?“ „Šta da se radi, oče...“, slegnu Đango ramenima i otpi dobar gutljaj. „Nije svako toliko bogat da sebi priušti finu, domaću, organsku prepečenicu.“ Ponudio je monahu flašu; on odbi s gađenjem. „Ne bi trebalo da pijete dok vozite.“ Đango opet slegnu ramenima i još jednom dobro potegnu iz flaše. Hamvi zavrnu na krivini i pred njima se otkri pogled na Egejsko more koje je, ovako iz daljine, izgledalo kao bara razlivene crne tinte, a ispred njega ležao je grad koji se, gledan s te daljine, nije mnogo razlikovao od Niša. Mnoštvo svetlećih tačkica u mraku, pulsirajuća mreža ulica i bulevara, titraji života negde u njima... Ista zver, samo drugačije ćudi. „Solun“, promrmlja Đango i dodade gas. „Tamo sam se četiri godine usavršavao.“ „U ikonopisanju?“ upita monah sa zanimanjem. „Ne“, reče ovaj suvo, „u reketiranju.“ Ugašene neonske reklame za Burger king, Mekdonalds i Koka-kolu podsećale su na čitulje koje oglašavaju smrt jedne imperije. Nije prošlo mnogo otkako su cunamiji i zemljotresi doneli pravu kataklizmu Sjedinjenim Američkim Državama, i Đango nije mogao a da se ne zapita kako sve to sada izgleda u velikim gradovima poput Čikaga, Detroita ili Njujorka. Mora da sve te velike reklame, bilbordi i digitalni stubovi sada nalikuju na nadgrobne spomenike ispod kojih su, zajedno s američkim snom, sahranjeni milioni onih koji su verovali u njega. Grčka je, međutim, bila drugačija. Ona nije, poput Srbije, zemlja u večitoj tranziciji, ni tamo ni ovamo, i upravo je Solun bio oličenje te helenske opredeljenosti da se živi i dalje. Kada je nivo mora porastao,

Solunjani su se povukli naviše, prema brdima. I to je bilo nešto sasvim logično: tako su bili bliži svojim starim paganskim bogovima a ovi su znali da cene tu ponovo otkrivenu bliskost. Posejdon je zauzdao more na tren, taman toliko da se izgradi nova luka i na brdima nikne nov grad; Zevs je sakrio svoje munje, makar nakratko, Dionis se postarao da razgali razočarana srca s malo digitalnog hedonizma... Jedino Afrodita nije izašla da svojim bosim nogama gazi po obali, jer u ponovo stvorenom svetu nije bilo mesta za ljubav i lepotu. Oči oca Tadeja bile su uprte ka upadljivo osvetljenom mestu koje se uzdizalo iznad Soluna. „Pogledajte, gospodine Miloševiću...“, reče s iskrenim divljenjem, „Grci su Belu kulu rasturili kamen po kamen i ponovo je sagradili na brdu iznad grada.“ „Bravo za njih...“, ravnodušno je mrmljao Đango okrećući volan. „U našem Hramu Svetog Save još služe liturgiju za ribe.“ „Znate neki način da se Hram premesti iz poplavljenog Beograda?“, upita ga monah s dozom ironije u glasu. „Crkva bi bila voljna da čuje vaš predlog.“ „Taman posla... Beograd treba da ostane poplavljen. Što duže, to bolje.“ „Vi ste zaista neverovatni u svom cinizmu i otuđenju od vere.“ „Jesam li?“ „Da, da... Pogledajte Grke, oni nikad nisu poklekli u ispovedanju pravoslavlja, nikad ih nije porazila malodušnost, nisu izgubili nadu... Poštovali su svog sveca, molili mu se, i Sveti Dimitrije je Solunu pritekao u pomoć... Odbranio ih je od neprijatelja, i pomogao im da obnove grad.“ „Sveti Dimitrije je Solun branio i od Srba, kada su ga ujedinjena slovenska plemena opsedala u petom veku. Niste to znali?“ Monah ne odgovori. „Mada su nas u to vreme naša pravoslavna braća Grci nazivali varvarima..“, nastavi Đango, „prema legendi, kamenje koje su Sloveni izbacivali iz katapulta ka zidinama grada, Sveti Dimitrije je vraćao nazad...“ „To je samo narodna legenda“, kaže monah. „Možda. Ali kao i svaka legenda, ima naravoučenije“, Đango skrenu u ulicu levo i zaustavi terenac ispred zgrade koja je nekad očigledno bila dom predstavnika bogatijeg solunskog staleža. Iako pomalo oronula, petospratnica, čija se bela fasada sad već izmetnula u nijansu depresivnosive, i dalje je u sebi čuvala nešto od starog

dostojanstva. Na četvrti sprat popeli su se starim teretnim liftom jer obični nije radio. Na vratima stana broj 17 pisalo je Karipidis, i nakon dugog zvonjenja njih je otvorio sredovečni Grk upalog lica i neugledne spoljašnjosti. „Ko si ti?“, upita Đanga na grčkom. „Šta hoćeš?“ „Kostas...“, ispreči se monah ispred Đanga, „zar me ne prepoznajete? To sam ja, Tadej.“ Doktor Karipidis podiže naočari koje je bio natakao na orlovski nos, i dobro ga osmotri. „Ah... da. Nisam vas očekivao.“ „Kako to misliš nisi nas očekivao?“ upita ga Đango. „Polako, gospodine Miloševiću...“, reče monah. „Kostas? Možemo li da uđemo?“ „Pa ja... ovaj... ne znam.“ „Šta, bre, ne znaš?“, srdito će Đango. „Nismo došli da ti uvalimo jeftin usisivač na paru ili brošure Jehovinih svedoka. Nemam nameru da mi se muda smrznu ovde u hodniku.“ Karipidis se na to bez reči pomeri i propusti ih u stan. Prošli su kroz mračan hodnik i našli se u dnevnoj sobi koja je podsećala na neodržavani muzej. Artefakti su bili rasuti po ćoškovima, jedan od uglova sobe bio je zatrpan amforama, zidovi prekriveni tapiserijama i slikama, debeo sloj prašine mirovao je na komadu stilskog nameštaja pored prozora s kog su se videla solunska predgrađa. Jedino je titravi ekran kompjutera na radnom stolu bio dokaz da je prostorija zaista u dvadeset prvom veku. „Ne razumem, Kostas...“, bio je zbunjen otac Tadej, „dogovorili smo se.“ „Taj dogovor otpada“, Karipidis će ravnodušno dok je sebi sipao jeftini cipuro u prljavu čašu na stolu. „Kako to mislite?“ „Lepo...“, reče doktor i iskapi čašu do dna, „manuskript nije originalan.“ „Kako nije?“, upita monah s dozom blage panike u glasu. „Pa... vi ste potvrdili autentičnost u više navrata. Uzorak papira koji ste nam poslali u Niš datira iz valjanog perioda, boja, tekstura, sve je...“ „Pogrešio sam. Zaboravite na sve.“ „Ali... ali...“, mucao je monah. „Šta si uradio s njim, doktore?“, upita tada Đango. Karipidis sumnjičavo pogleda u visokog plaćenika, obučenog u dug kišni mantil, koji je stajao u

uglu sobe i zurio u njegovu kantu za đubre. „Manuskrpit. Gde je?“, bio je uporan Đango. „To je bezvredni falsifikat...“ „Nema veze. Gde je?“ Doktor Karipidis nasu sebi još jednu dozu cipura. „To se vas ne tiče.“ Đango prestade da se interesuje za sadržaj kante za smeće i priđe stolu, kraj kojeg je stajao arheolog. „U redu. Onda da te pitam nešto drugo...“ „Izvolite?“ „Koliko si izgubio na poslednjem porazu Iraklisa?“ „Šta?“ „Ona korpa za đubre, u uglu, puna je poništenih tiketa. Imate strast ka nelegalnom klađenju, gospodine doktore?“ „Kako se usuđujete...“ Đango je zgrabio flašu cipura sa stola i tresnuo arheologa u glavu. Prasak praćen oštrim vriskom zaparao je ustajali vazduh sobe, a komadi stakla se razleteli na sve strane. Doktor se presamiti u bolnom trzaju ali ga Đango jednom rukom zgrabi za kragnu prljave košulje dok je drugom već vadio nož i stavljao mu ga pod grlo. „Pičko kockarska, prodao si manuskript, je l’ tako?“ „Gospodine Miloševiću!“, zavapi monah iza njega. „Zar je nasilje baš neophodno?!“ „Nije. Ali je delotvorno.“ „Pustite tog čoveka, za ime Božje!“ „Pustiću ga kad mi kaže za koliko je i kome uremio stvar po koju smo potegli iz Niša čak dovde. Jesi li me čuo, pizdo doktorska?“, Đango jače pritisnu nož uz Karipidisov vrat; koža na tom mestu poče da krvari. „Odraću te živog i od tvoje kože napraviti korice za novu svetu knjigu, jebem ti mater kockarsku! Gde je manuskript?!“ „Ne... molim, vas... nemojte...“, cvileo je arheolog dok mu se niz vrat slivao mlaz krvi. „Ja nisam... nisam...“ „Šta nisi? Hoću ime i mesto, ništa više. Posle možeš da se vratiš svom opijanju i kockanju.“ „Morao sam da im dam... Rekli su da će mi otpisati dug.“ „Ko?!“ „Skiron... iz Onazisovih favela.“

„Skiron? Onaj Skiron? Skiron Palikuća? Jebeno ne mogu da verujem! Od svih razbojnika u Solunu, ti si morao da se zadužiš kod najgoreg?“ „On je... davao...“, cvileo je i dalje arheolog dok su mu suze tekle niz obraze i mešale se sa krvlju, „najbolje kvote.“ Đango ga pusti, a ovaj se skljoka na pod. Dok je vraćao tanto nož u futrolu za pojasom, primetio je kako ga otac Tadej sablažnjeno posmatra. „Šta je?“ „Ne mogu da verujem.“ „Ne mogu ni ja. Skiron! Iz Onazisovih favela. Zamislite?“ „Ne“, odmahivao je glavom monah, i dalje u neverici. „Ne mogu da verujem šta ste uradili.“ „Manite se moralisanja, oče...“ reče Đango. „Ovo je ništa prema onom što nas čeka u favelama.“ Grci u početku nisu znali šta će sa silnim izbeglicama koje su, nakon Dana Velike vode, nadolazile sa svih strana, ali su taj problem efikasno rešili izgradnjom naselja zamišljenog kao privremeni izbeglički kamp... U međuvremenu je reč „privremeno“ izgubila smisao u svetu u kome se svakog dana dešavao neki potres apokaliptičkih razmera... i tako su nastale Onazisove favele. Kada bi se pogledalo iz vazduha, naselje je podsećalo na nakazni čir na glavi čoveka kome je izgorelo lice. Dok su se vozili, Đango je svome saputniku objašnjavao neke finese: „Ovde nema mesta za neuslišene molitve, oče... sve je unapred proračunato i proreknuto, od kvota za fudbalske utakmice do časa nečije smrti.“ Zatim se malo zamislio, pa dodao: „Sudbina je jeftina droca, a solunski narko-lordovi njeni glavni makroi.“ Dugački Vangelisov bulevar presecao je predgrađe napola. Bila je to napuštena autostrada za budućnost, u koju ni Grčka ni čitava Evropa nikad neće otići. Đango je vozio hamvi pustom ulicom još nekoliko kilometara, a onda zastao ispred noćnog bara Pomona. „Tu smo“, rekao je opipavajući set noževa na panciru. „Gde?“, upita zbunjeno monah. „Ovde je oduvek bilo sedište Skironovog ganga. U moje vreme, specijalnost im je bila paljevina. Ako je neki sirotinjski kvart slučajno na mestu gde treba da nikne nova kockarnica ili kladionica, momci bi se postarali da on nestane za jednu noć, u požaru.“ „Užasno.“

„Aha... Idemo. Prema onome što nam je rekao dobri doktor Karipidis, manuskript je doneo ovde, jednome od Skironovih kapetana.“ Unutrašnjost Pomone bila je nakaradna kombinacija kiča i pop-arta; za dugačkim šankom sedele su lokalne propalice, slot mašine pištale na drugom kraju prostorije, levo od mesta gde se kvarcovana kurolomka vrtela oko šipke uz prastari hitić Samante Foks. Dok su išli ka dnu, gde je crnomanjasti šanker lokalcima uzimao opklade, otac Tadej se jednako osvrtao oko sebe, izbečenih očiju, krsteći se neprestano. Đango je odgurnuo dvojicu tipova i stao pred bukmejkera koji je brojao novac. „Kako se zoveš, sinko?“, upitao ga je. „Tezej“, odgovori ovaj ne skidajući pogled s love koju je brojao. „Je l’ ti to mene zajebavaš?“ Buki smota novac u metalnu kutiju ispred sebe i pogleda ga. „Ne. A ko si ti?“ „Ja sam prijatelj doktora Karipidisa.“ „Ah...“, naceri se buki. „Da“, nastavi Đango i izvuče svežanj novčanica koji mu je dao Sergej. „Došao sam da otkupim njegov dug.“ Kada je buki video novac, njegove usne se razvukoše u sladostrastan osmeh. „Zašto odmah ne kažete? Izvolite, pođite za mnom... Ovaj... hm... gospodin... je sa vama?“ Dango se okrenu i nehajno odmeri monaha. „Da... nažalost.“ Buki je Đanga i oca Tadeja proveo kroz dugi hodnik, onda kroz kotlarnicu i na kraju strmim stepenicama u podrum. Tamo su ih, ispred masivnih metalnih vrata, sačekala dva krupna lika u imitacijama Armanijevih odela. „Oduvek sam se divio Grcima...“, reče Đango ocu Tadeju, „i njihovom neodoljivom ukusu za oblačenje.“ „Imaš li oružje?“, upita jedan od gorila. „Imam. A ti?“ Čuvar pogleda u bukija. Ovaj klimnu glavom. „U redu je, Marko...“, reče. „Ima dovoljno kredita da bude drzak. A ako unutra ispadne sranje, teško da će stići da se uhvati i za svoj kurac a kamoli za utoku.“

Čuvar klimnu i otvori vrata. Kancelarija u kojoj su se obreli pripadala je, očigledno, nekom od visoko rangiranih kapetana. Njen seljački luksuz upadljivo je svedočio tome u prilog. Baš kao i odelo koje je nosio debeli tip namašćene crne kose, koja se presijavala pod sjajem neonske svetiljke. Pod njom se on - za radnim stolom od čvrste orahovine, na kome su jedine poslovne alatke bile mašina za brojanje para, nekoliko paketića rapta i dve utoke - mučio da savlada pileći batak. Podgojeni gangster podozrivo je pogledao u svoje goste, a onda poluoglodanu kost bacio nazad, u plastični tanjir. „Ko su ti ovi, Tezeje?“, upita on bukija. „Kažu da su prijatelji doktora Karipidisa.“ „One pičke? I šta s tim?“ „Hoće da otkupe njegov dug.“ „Njegov dug je već rešen“, namršti se kapetan zureći sumnjičavo u Đanga - ovaj je očima šarao po prostoriji, odmeravajući dvojicu njegovih ljudi na kauču levo i jednog od zamenika koji je pušio cigaretu naslonjen na prozor desno od ulaza. Bilo je nečeg zloslutnog u neobičnoj mirnoći toga čoveka. Kapetan nije mogao da odredi tačno šta. „Je li ovo s njim...“, upita kapetan začuđeno, „pravoslavni monah?“ „Ne“, reče Đango, „samo ludak za čiji sam transport zadužen. Voli čovek da se maskira. Juče je bio Napoleon. Sutra će biti Kaligula. Ja ga samo vozim i nabavljam mu kostime.“ „Imaš smisla za humor...“, naceri se kapetan. „A i lepo govoriš grčki, prijatelju. Toliko dobro da bi čovek pomislio da si rođeni Solunac. Ipak, nedovoljno dobro da se ne oseti zrnce srpskog naglaska.“ „Provalio si me. Mada... i ja primećujem malu nijansu albanskog u tvom izgovoru. Otkad to Skiron unajmljuje one koji nisu Grci?“ „Otkako su, zbog ratova bandi i intervencija vojne policije, kvalitetni ljudi postali deficitarna roba.“ „Ha... Koliko to tačno čovek treba da bude kvalitetan da bi dilovao rapt i primao opklade?“ „Svi smo ovde dovoljno kvalitetni... Čak i Tezej. On se preziva Huseni.“ „Da, da... Odmah sam provalio po tome kako onoj dvojici banzova na ulazu stoje kradena odela. Izgledaju previše džiberski čak i za Grke. U svakom slučaju, lep susret starih neprijatelja na neutralnoj teritoriji... Nazdravio bih u to ime, ali mi je flaša džeka ostala u kolima.“ „Neki drugi put. A sad, zajebi proseravanje i kaži šta hoćeš?“

„Ono glupo kockarsko govno od Karipidisa donelo vam je u rem jednu knjigu. Cenim da se ti i tvoja ekipa baš ne satirete od čitanja beletristike. Hoću da je kupim.“ „He, he, he...“, cerekao se kapetan žvaćući plastičnu čačkalicu. „Stvarno si duhovit, Srbine. I u pravu si: nije baš da smo neki ljudi od literature.“ Kapetan zavuče ruku u jednu od fioka na stolu i iz nje izvadi knjigu. „Ovo tražiš?“ Otac Tadej se odmah zagledao u prašnjave korice, u natpis urezan na njima, trag pozlate po ivicama, stilizovani znak ribe. „Da, da...“, uspeo je da promuca. „U drugačijoj situaciji ja bih vam je prodao. Ali Skiron gaji neobično interesovanje za knjigu, tako da od posla nema ništa.“ „Šteta...“, promrmlja Đango. „Da. Baš šteta“, reče kapetan. „A sad... pošto sam bio tako ljubazan da vas primim, budite i vi tako zahvalni i tornjajte se odavde.“ „Jesi li siguran?“, upita Đango. „Šta?“ „Jesi... li... siguran?“, odsecao je Đango svaku reč, poput gutljaja vode. Otac Tadej zausti nešto da kaže, nije znao tačno šta: nije bio baš vičan u pregovaranju sa razbojnicima, mudra reč tu nije od pomoći, a ni diplomatija - pa ipak, možda postoji način da se kapetan privoli da proda rukopis ili... Udahnuo je duboko tražeći pravu reč negde u lavirintima svog uma... Ali, nije stigao da izdahne. Niti da bilo šta kaže. Đangova desna ruka podigla se u munjevitom trzaju i nož dugačke čelične oštrice završio je u kapetanovom vratu. Sledeće što je otac Tadej video jeste kako se Đangovo telo bešumno okreće i prilikom tog okreta bukijev vrat biva prerezan u kratkom metalnom blesku. Đangove ruke, gotovo neuhvatljive za monahovo oko, sad opet šalju smrtonosne čelične oštrice kroz vazduh: jedna pogađa čoveka kraj prozora direktno u čelo, druga jednog od ljudi na kauču pravo u srce. Preostali bodigard ustaje, ispušta čašu s pićem, koju je držao, i poseže za pištoljem ispod sakoa. Đango mu priskače u dva munjevita koraka, jednom rukom zadržava njegovu, koja je već na dršci pištolja, a drugom mu zariva nož u grlo. Čovek pada unazad, i njegova telesina uz prasak lomi stakleni sto. Dvojica čuvara na ulaznim vratima bezglavo uleću u kancelariju, i Đango tada poteže beretu. Prvo puca u jednog, raznevši mu pola lobanje, a onda ostatak šaržera ispaljuje u grudi drugom čuvaru.

Dok kancelariju ispunjava miris sveže krvi i miris baruta, otac Tadej gleda oko sebe u neverici. Ona reč... možda reč mira, reč kojom se označava Bog, reč koja može da pripitomi divlju zver, reč za koju je mislio da ju je čuo toliko puta - na liturgijama ili u pokori molitve - reč sada tako daleka i nedokučiva, ostala mu je na vrhu jezika, baš kao i dah koji mu je zapeo negde u dnu grudi. On zatiče sebe bespomoćnog, kako samo nemo zuri u Đanga koji uzima knjigu sa stola na koji je glavu položio mrtvi kapetan. „Idemo“, kaže mu Đango sa savršenim mirom u glasu, i otac Tadej ga bez pogovora sluša, kreće za njim ka izlazu preskačući leševe i pazeći da ne ugazi u krv. U noćnom baru još niko nije primetio šta se desilo u podrumu, i Đango i monah oprezno hitaju ka izlazu. Iz nevidljivih zvučnika trešti Bili Ajdol i Šok za sistem, kurvetina na šipki sada već ima društvo, dvojicu napaljenih klinaca koji joj tange pune drahmama. Na pola su puta do izlaza kada se prvo čuje ženski vrisak, zatim komešanje i nepovezani povici... Na nekih desetak metara od izlaznih vrata Đango ocu Tadeju tutnu u ruke manuskript i gurnu ga u zaklon, iza poker aparata. „Hej, pizdo! Stani!“, začu urlik iza sebe, između dve strofe Ajdolovog refrena. Đango udahnu duboko, izvuče dezert igl i raznese glavu gangstera koji je sa sačmarom izlazio iz šanka. U tom trenutku započe haos. Đango nije mogao da proceni odakle sve izviru ljudi sa oružjem, i zato se bacio u stranu. Rafalna paljba ispuni Pomonu poput grmljavine. Sevalo je sa svih strana, i u - toj pometnji nekoliko nesrećnih gostiju popilo je metak umesto uobičajenog voćnog koktela. Đango je sačekao da dobar deo ljudi pobegne kroz sporedne izlaze, a onda se pridigao. Pucao je u prvog gangstera, visokog lika sa heklerom; oborio ga je jednim metkom. Zatim je overio dvojicu pored šanka. Pogledom je potražio oca Tadeja - video ga je šćućurenog pored poker aparata. Zgrabio ga je i povukao prema velikom staklenom portalu. Ispalio je još nekoliko hitaca u pravcu šanka, odakle je, iz šarenog mraka, sevala paljba automatskog oružja. Onda je zavitlao metalnu stolicu u portal; on se rasprsnuo u milion komada. Gurnuo je monaha kroz njega, pucao u nogu tipu koji se pojavio na sporednim vratima levo od njega, a onda i sam skočio kroz portal.

Na ulici je pljuštalo kao da se najavljuje neki novi potop. Kao da je i olujno nebo nad Solunom želelo da učestvuje u ovoj frci. Đango se osvrnu oko sebe da vidi da li na ulici ima koga od kapetanovih ljudi, ubaci nov okvir u dezert igl i reče: „Idemo, oče...“ Potrčao je u pravcu parkiranog hamvija. A onda stade, okrenu se i vide oca Tadeja kako, oslonjen o zid, grčevito steže manuskript. Lagano mu priđe i pogleda ga... „Oče?“ Ruke koje su stezale knjigu bile su blede i u grču. Đango posegnu za knjigom i uze je. Ispod Tadejevih grudi bila je rupa od metka. Krv je lagano oticala iz nje, kvaseći ubogu monašku rizu. Monah je samo tiho šaputao, i Đango je u slabome titraju reči mogao da razazna molitvu: „...i duša moja... kao bezvodna zemlja... i duša... moja...“ Zevs oštrim munjama probada nebo. Negde visoko iznad Soluna njegove nevidljive ruke kidaju tamne olujne oblake da od njih sačine mrtvački pokrov. Iza poderotine na crnoj tunici neba nakratko se pomalja puni krug bledog meseca, zlatnik za oči mrtvaca, bakšiš za Harona, čamdžiju Donjeg sveta. Kiša lije na spaljenu zemlju i Đango jedva razaznaje neosvetljenu magistralu kojom vozi u pravcu baze. „Jebote, ovo je pravi potop!“ „Bog zna put...“, smireno šapuće otac Tadej zgrčen na svom sedištu, poput pustinjaka u pećini. „Bog će pomoći... Ako zatvori jedna... otvori druga vrata.“ „Voleo bih da delim vaš optimizam, oče...“, Đango zabrinuto gleda u njegove dve šake položene na grudima, ispod kojih je krvavi tampon-zavoj, „ali jedina stvar u koju sam siguran u vezi sa Bogom jeste da On želi da ovaj svet skonča u agoniji.“ „Vi... i dalje... sumnjate... gospodine Miloševiću?“ „Bog je zatarabio vrata raja i zakucao ih debelim ekserima“, mrmlja Đango sa gorčinom u glasu. „Mi smo samo dva psa na kiši u Solunu, moj oče... koja laju pred tim vratima. I jedina razlika između mene i vas je u tome što vi gajite suludu nadu da će vam se ona jednog dana otvoriti...“ „Ta vrata se otvaraju...“, mrmljao je monah, „upravo sada...“

Đango je samo krajičkom oka uspeo da spazi crveni blesak lasera, i to za ciglo delić sekunde. Znao je da malo šta može da se učini, zato je samo trgnuo volan udesno, nadajući se da će oklop hamvija ublažiti udar. Imao je sreće: projektil ispaljen iz raketnog bacača potkačio je zadnji deo hamvija i, uz razornu detonaciju, podigao ga uvis... Nekoliko dugih sekundi bili su u vazduhu, terenac se zatim okrenuo i tresnuo na krov, uz prasak jači od gromova koji su parali helensko nebo iznad njih. Visio je na sigurnosnom pojasu poput krpene lutke, komadi stakla zarili su mu se u čelo, ali bol nije osećao; u ušima mu je još odjekivao eho eksplozije. Uprkos tome, jasno je mogao da razazna glasove i korake kako se približavaju. Zgrabio je beretu zadenutu za pojas, drugom rukom obrisao krv koja mu se slivala u oči. Trudeći se da koliko-toliko razazna prilike u polumraku, koje su iskrsavale iz vela od kiše i magle, sačekao je još tren ili dva da povrati prisebnost... Prvog napadača upucao je u kolena, sačekao da padne na asfalt, a onda ga overio u glavu. Drugi napadač ispalio je u njegovom pravcu dva metka, ali su zgužvani metal i ostaci blindiranog stakla hamvija uradili svoje. Njega je pogodio prvo u vrat, a kada se on zateturao unazad, ostatak okvira sasuo mu je u grudi i stomak. Čekao je još malo, pa kada se uverio da su bila samo dvojica, odbacio je pištolj u stranu. Pokušao je da otkači sigurnosni pojas, ali to mu nije pošlo za rukom. Okrenuo se ka ocu Tadeju i video da ovaj, bez svesti, visi okačen o svoj pojas. Tada je uočio da je projektil koji je razneo zadnji deo hamvija, na rezervoaru napravio dobru rupu. Sada je otud curilo gorivo i lagano se razlivalo niz asfalt mokar od kiše, pravo ka prednjem delu... gde su varničile žice iz pokidane utrobe terenca. Osetio je kako mu se telom uzdiže talas jeze. Biće dovoljna jedna iskra - i njih dvojica biće živi spaljeni. Pokušao je još jednom da se oslobodi iz stiska metala i sigurnosnog pojasa, ali ponovo bezuspešno. Potom je samo malaksalo klonuo, bespomoćno zureći u žice koje su iskrile... i potočiće goriva što su se lagano slivali ka njima. Jetko je procedio kroza zube: „Jebalo me... staro... dobro... fosilno gorivo...“ A onda se dogodilo nešto čudno. Bez ikakvog zvuka, još jedna prilika iskrsla je iz mraka. Đango je instinktivno posegnuo za tanto nožem, ali je odmah i odustao od namere da ga upotrebi. Iako je bio okrenut naglavačke, iako mu se u glavi mutilo a krv pomešana s kišom slivala se u oči, jasno je mogao da

razazna konture čoveka koji je istupio iz neprozirnog vela od kiše i izmaglice, i zastao na nekoliko koraka od slupanog vozila. Bio je to visok čovek, možda najviši koga je Đango ikada video. I bio je lep čovek. Možda najlepši koga je Đango ikada video. Imao je potpuno savršene crte lica, smeđa kosa padala mu je na ramena, oči svetloplave. Ipak, ono što je Đango prvo uočio, tako okrenut naopačke, bilo je da čovek ima bose noge, i na njima sandale, identične onima koje su nosili stari Rimljani. Tada je bio siguran da halucinira. Ko nosi rimske sandale na kiši, u Solunu, u dvadeset prvom veku? Možda tribun rimske vojske, jer čovek je ličio baš na nekog takvog: imao je pancirnu košulju boje zlata, dugačak purpurni plašt i gladijus, u ukrašenim koricama o levom boku. Đango se nasmeši ironiji sudbine koja se ove noći, koji trenutak pre nego što će smrt doći po svoje, igra njegovim umom, a onda se ipak desi nešto čudno. Čovek se naže prema njemu i progovori. „Jesi li dobro, vojniče?“ Nekoliko sekundi ostao je u neverici jer te reči nisu bile izgovorene na grčkom, niti na srpskom, već na latinskom. Đango krenu da prebira po mozgu da nađe pravi odgovor, ali, kao da to čine same, njegove usne se miču i on govori: „Nescio... domine...“ 2 Čovek podiže manuskript koji je ležao u bari kraj druma, i reče: „Mislim da ovo pripada meni.“ Đango uvuče vazduh u bolne grudi i pokuša da izgovori još nešto, ali čovek tada zgrabi branik hamvija i poče lagano da ga podiže. Metal cvili poput prebijenog pseta; Đango oseća kako pritisak tona čelika iznad njega popušta, i kako se terenac vraća u ispravni položaj. Osvrće se da osmotri svog zagonetnog spasioca, ali on je iščezao isto onako kako se i pojavio. Svet oko njega postaje zamagljeno okno vetrobrana, zakratko, a onda vidi kako vojna vozila primiču autostradom, vidi izdužene figure kako izlaze iz njih... Čini mu se da u njima prepoznaje demone koji su došli da mu uzmu dušu... Jedan od njih prilazi mu, i Đango na desnom rukavu njegove uniforme prepoznaje znak Alijanse - dva ukrštena mača i dvoglavog vizantijskog orla... a ispod uočava prišivku s motivom srpske zastave... Zatim svet oko njega počinje da se prosenjuje i lagano iščezava u kiši i izmaglici.

*** Dvoglavi orao na žutoj podlozi, isti takav na šarama srpske zastave; iznad oba je kruna, znak da vlast dolazi od Boga, negde odozgo, s visina, s oblaka, poput kiše koja nikako da prestane da pada. Predstavnik te vlasti date s neba jeste oficir u maskirnoj uniformi, pukovnik. Iznad levog džepa na njegovoj bluzi je metalna pločica sa gravirom „Mojsilovic“. On stoji sa šakama sklopljenim iza leđa, vojnički kruto, u potpunom kontrastu sa sterilnom belinom bolničke sobe u kojoj se nalazi. Đango sedi na ivici bolničkog kreveta dok mu medicinska sestra umotava poslednji zavoj oko grudi. Dva slomljena rebra, to je jedini bilans krvave solunske noči, ako se ne računaju dve posekotine na čelu i to što je nekoliko sati bio bez svesti. Sergej Mojsilović čeka da bolničarka završi posao a onda joj diskretno saopštava da ih ostavi same. Zatim poseže za Đangovom košuljom koja visi na čiviluku i dodaje mu je. „Bio si dobar“, kaže, a to je više konstatacija nego pohvala. „Ne, nisam. Ostao sam bez paketa.“ „Nije bitno.“ „Kako to misliš?“ „Lepo. Sve je to ionako religiozno bulažnjenje.“ „Šta je bilo? Generala Lukovića je iznenada napustila novootkrivena vera?“ „Ne baš...“, zamišljeno reče Sergej nudeći Đanga cigaretom. „Otac Tadej... umro je jutros na intenzivnoj.“ „Bio je dobar čovek“, mrmlja Đango uzimajući cigaretu. „I više od toga“, složi se Sergej i zapali mu. „Imao je donorsku karticu. I ispostavilo se da ima istu retku krvnu grupu kao Lukovićeva kćerka. Transplantacija je zakazana za večeras. Dete će biti spaseno.“ Đango uvuče dugi dim i zakašlja se. Pogleda svog starog ratnog prijatelja i upita ga: „ A mi?“ „Šta s nama?“ Napravio je kratku pauzu, zureći u obrise grada s one strane bolničkog prozora, a onda prozborio polušapatom: „Ko će nas da spase?“

S prozora pored kojeg sedi, Đango može da vidi to mesto u pustinji, grad zarobljen u neonu, hiljade slepih koloseka, autostradu za Nigde... kojom ljudi promiču poput crnih elektronskih impulsa, kao oznake života koji to odavno nije. Može da vidi i više od toga: nebodere što sežu visoko, baražne balone kako vise iznad njihovih krovova, blistave bilborde i crvena svetla u noći... Jedno od njih nalazi se na petospratnici preko puta kafea u kome je sedeo. To je poruka postavljena od komercijalista Srpske evangelističke crkve, ali dva slova nisu dobro radila, pa je umesto ISUS SPASAVA pisalo ISUS SPA**VA. Reklama sponzora prikačena pored bila je u redu: filigranski zlatni vez i poznati brend... SOBRANIE. Život u glavnom gradu Srbije podsećao je na bivstvovanje unutar mehanizma pokvarenog sata. Vreme je stalo u jednom trenutku, okamenilo se, i unutra više ništa nije kucalo. Postojao je samo privid napretka a, u stvari, svaki delić toga mehanizma, čak i onaj najmanji, stajao je u mestu. Đango je bez žurbe dovršavao svoju kafu i vinjak. Negde iza njega, sa zvučnika starog rashodovanog radija, išle su vesti. ...ministar pravde, general Luković, nakon dužeg odsustva ponovo je stupio juče na dužnost. Na konferenciji održanoj u Vladinom pres-centru izrazio je nezadovoljstvo stanjem bezbednosti u glavnom gradu. S tim u vezi doneo je niz bezbednosnih mera. Od večeras policijski čas počinje sat ranije, tako da se svim građanima nalaže da se ponašaju u skladu sa Zakonom o ograničenju kretanja. General Luković je takođe potvrdio smrtne presude trojici sindikalnih lidera odgovornih za prošlomesečne štrajkove u tvornici titanijuma „Goran Šepa Gale“. Oni su streljani danas popodne. Ministarstvo je takođe donelo odluku da se svim uhapšenim štrajkačima produži pritvor do daljnjeg. Iz Ministarstva je stigao i novi pravilnik o upotrebi bojeve municije od strane pripadnika organa reda, i s tim u vezi odbačena je primedba anketnog odbora o klaster municiji kao nehumanoj... Đango ustade i navuče svoj dugi kišni mantil. Izvadio je srolani keš, iz njega izvukao zelenu banknotu s likom Milorada Pavića i spustio je na sto. Razmislio je tren ili dva, pa toj novčanici od dvadeset dinara dodao i onu od pet, s likom Novaka Đokovića, kao bakšiš.