Izašao je napolje, u hladnoću vrlog novog sveta. Ledeni vetar nosio je kiselkaste kapi kiše niz ulicu; Đango podiže kragnu svog mantila da se koliko-toliko zaštiti od studeni, pa krenu trotoarom, naviše, u pravcu gde se asfalt pretvarao u neon a neon u sumorno crno nebo. Ispod mantila, u futroli od veštačke kože, pod pazuhom, žuljao ga je komad čelika. Preko puta, ulični svirač drndao je svoju raštimovanu gitaru. Pevao je staru pesmu Toma Vejtsa, o unutrašnjosti pokvarenog sata, o vinu što teče slobodno i tanko, poput krvi... O tome kako je neko prožderao noć i kako nema nikog da pozajmi kišobran kišnim psima. Njegov glas bio je bolni jecaj koji se gubio u vetru: Njena duga kosa ko gavran u noći Oh kako smo plesali kad si mi rekla Da se vratiš kući nećeš moći Da se vratiš nikad nećeš moći... 3
BAŠTA, PEPEO, VAMPIRI... Ljudi kojima unutrašnje vreme protiče brže od spoljašnjeg, pokretači su istorije. Svetislav Basara Sviće nov dan i pod svetlom škrtog, tegobnog novembarskog sunca svet se ukazuje kao jezik. Gospodin K. stoji oslonjen na jednu od bezbrojnih tezgi na Bajlonijevoj pijaci i sriče reči ispisane u oblačičima. To nisu sivi kabasti oblaci što poput varvarske vojske natkriljuju prestonicu. Ne, to su oblačići u kadrovima stripa. U njima su ispisani dijalozi koje izgovaraju likovi. A tu su i reči. Tras! Bum! Šljap! Ka-boooom!!! Gospodin K. je udubljen u radnju. Njegovi dugi koščati prsti, dobro požuteli od duvana, stežu novembarsku svesku Spajdermena, u kojoj se čovek-pauk bori sa džinovskim mutantom koji mu je oteo tetku. Crtež je malo aljkav i na momente škripi anatomija, ali zato Sten Li isporučuje dinamičnu i zabavnu priču. Nakon što završi sa čitanjem, odlaže svesku na tezgu koja je zatrpana stripovima, knjigama i roto-romanima. Prebira malo po beletristici, uzima i odbacuje pohabane sveske, mršti se i govori mladiću koji stoji nasuprot njemu. „Rim i Vizantija... Sartr i Dostojevski... Tričarije!“ „Teška noć, gospodine K?“, pita Stevica, prodavac knjiga i stripova na Bajlonijevoj pijaci, i smeška se neubedljivo. „Ubio sam flašu konjaka i dvojicu sledbenika.“ „Je l’ bilo nezgodno?“
„Pa... konjak je izgleda bio domaći. Hoće da boli glava od njega.“ „ Ako vas zanima, moj ujka pravi odličnu prepečenicu.“ „Batali to. Jesi li mi nabavio novog Frazetu?“ Stevica se oprezno osvrće, gleda levo, u pravcu tezge s povrćem, pa desno, u pravcu ribarnice, onda gura ruku pod tezgu i izvlači nešto brižljivo umotano u belo platno. „Ovaj uvoz iz Amerike je prilično skup, gospodine K.“ „Nisam od tebe tražio da budeš moj finansijski savetnik već moj stripdiler. Dakle?“ Stevica lagano razmotava platno, ispod njega iskrsava reprodukcija impresivne slike u magičnom vatrometu boja. Scena je nezemaljska: ogromni gorila zamahuje mačem u pravcu plavokosog heroja, a ovaj povijen, i takođe s mačem u ruci, čeka da zada smrtonosni udarac. Mišići su zapeti, vidi se svaki detalj: plava kosa što vijori u silini pokreta, tračak crvenog pojasa oko struka, koji razbija jednoličnost plavosivog vanzemaljskog dekora, polusrušene stepenice u pozadini desno... I naravno, poluobnažena lepojka što leži na podu od kamenih ploča iščekujući ishod ovog neravnopravnog duela. Gospodin K. ispušta uzdah uzbuđenja i zadovoljstva, i pobožno uzima sliku. Neko vreme je pažljivo razgleda a onda kaže: „Znaš li da Frazeta uglavnom koristi svoju ženu za model? Moram da priznam da se radi o sasvim solidnom parčetu dupeta.“ „Nisam to znao, gospodine K.“, nehajno kaže mali Stevica. Za njega je slika - slika. Bio to Frenk Frazeta, Sava Šumanović ili njegov šestogodišnji bratanac iz Rakovice koji crta Mikija Mausa s dve glave. „Uzimam je“, kaže gospodin K. i hvata se za novčanik. „Ah, ne...“, brani se Stevica. „To je poklon.“ „Daj, ne zajebavaj, mali. Ovo je skupa stvarčica. Sam si to rekao.“ „Vi ste mi redovna mušterija, gospodine K. Toliko ste stvari nakupovali od mene, red je da i ja vas častim... Pa samo ste komplet Alana Forda pazarili četrnaest puta.“ „To poklanjam ovim mojim prijateljima... budalama... književnicima... da vide šta je dobra priča, crni humor i socijalna satira. Da ne seru samo o Čehovu i Dimitriju Tucoviću.“ Utom tezgi prilazi jedna negovana starija gospođa, odevena po najnovijoj modi aktuelnoj u sovjetskim kolhozima. Stežući ceger sa
bakalukom ona krenu da cedi reči: „Mladiću, da li imate nešto od Eriha Koša?“ „Imao sam nešto od onih njegovih bajatih romana. Ali otišlo onomad, kad se pravila zimnica.“ „A Stendala?“ „Slaba potražnja pa ga ne držimo.“ „Maksim Gorki?“ „Ih, kad vam je to bilo... izašlo iz mode, skroz.“ „Da, da...“, klima glavom gospođa i s tezge nasumično grabi jedan strip. „Ali zato ovog šunda i kiča imate u izobilju. Nemate klasike književnosti, ali se za nešto ovako trivijalno na vašoj tezgi našlo mesta.“ Gospodin K. joj tada prilazi, uzima strip iz njene ruke i otvara ga negde na sredini, baš na strani sa raskošnim crtežom srednjovekovnog zamka pod opsadom. „Trivijalno? Da li vam ovo izgleda kao nešto trivijalno? To je Princ Valijant, gospođo. Remek-delo devete umetnosti. Trivijalni su umovi onih osoba koje potcenjuju nešto ovako veličanstveno.“ „Ja vas odnegde poznajem“, kaže dama koja prati modne trendove ruskih kolhoza. „Možda s televizije.“ „Tako je, drugarice. Ja sam Mića Orlović. Svratio sam da pazarim paškanat i praziluk za riblju čorbu.“ „Nije tačno. Lažete. Mića je viši.“ „To je zato što stojim na gajbici od piva dok čitam vesti. A i ova nova televizijska tehnologija... čini čuda. Eto, od vas bismo očas mogli da napravimo Sofiju Loren.“ „Ne, ne...“, vrti glavom gospođa. „Vi ste onaj pisac... Kako beše?“ „Stendal? Koš? Gorki?“, cereka se gospodin K. i pripaljuje cigaretu. Slovenačka „57“ „Znam! Vi ste onaj Danilo...“ pronicljivo če gospođa, „Danilo Kiš? Je li tako?“ Kiš puši cigaretu i nezainteresovano zuri u sivo beogradsko nebo. „Da znate samo da nije lepo što ste onom čoveku ukrali knjigu!“, besno će gospođa. „Kom čoveku?“ „Znate vi dobro... Onom Francuzu.“ „Igo? Sartr? Žan Mišel Žar?“
„Samo se vi šegačite. Čitala sam ja sve o tome u Oku... Ali postoje zakoni u ovoj zemlji pa će i vas sustići ruka pravde“, frkće gospođa i uvređeno pravi nalevo-krug. Dok je pogledom prati kako se probija kroz redove tezgi, Kiš ravnodušno primećuje: „Kad bolje razmislim... kakva smo mi država i kultura. Harold Foster ovde bi završio na Kalemegdanu, crtajući portrete za sitniš.“ Stevica vraća džinovski tom Princa Valijanta nazad na tezgu. „Ne sekirajte se, gospodine Kiš.“ Kiš dopola popušenu cigaretu gasi o tvrde pozlaćene korice Don Kihota, pa podiže revere svog dugog crnog kaputa kako bi se odbranio od iznenadnog naleta hladne dunavske košave. „Hajde, mali...“, kaže promuklim glasom, „vodim te na jedno veselo mesto.“ Novo groblje u Ruzveltovoj ulici bilo je treće po redu hrišćansko groblje u Beogradu. Nastalo je 1886. godine, a nedugo zatim tu je podignuta i Crkva Svetog Nikole, zadužbina Draginje i Stanojla Petrovića. Mnogo znamenitih ljudi na njemu je našlo večito konačište: od Sime Matavulja i Živojina Mišića, preko Petra Kočića i Stevana Mokranjca, do Milana Grola i Slobodana Penezića Krcuna. Grob Jovana Cvijića, ispred kog su se zaustavili, ima više nego skromno obeležje: na omalenoj beloj kamenoj ploči ispisano je njegovo ime, a ispod ime njegovog brata Ljubiše. Kiš je slušao priče o starom prirodnjaku kao oštroumnom agentu Reda, koji je uvek dobavljao veoma važne podatke. Njegove (nat)prirodnjačke studije takođe su bile od velike koristi Lovcima. Zato je voleo da, s vremena na vreme, svrati do njegovog groba i oda mu dužnu poštu. Cvijić je obožavao priče o Šerloku Holmsu. Štaviše, on i Artur Konan Dojl održavali su živu prepisku, a popularni pisac mu je u nekoliko navrata slao autografisane primerke svojih zbirki i romana. Sam Cvijić bio je pretplaćen na Strand magazin, u kome su objavljivane Holmsove avanture. I sve te knjige, i desetine Dojlovih pisama, volšebno su išćezli nakon Cvijićeve smrti. Kiš je jednom obećao sebi da će tu stvar, kada za to nađe vremena, podrobno istražiti. Jedna pogrebna povorka lenjo se, poput dugačke crne zmije, vukla između parcela. Sitna novembarska kiša rosila je ljude koji su došli da
isprate pokojnika. Kiš je u tu scenu zurio s neobičnom ravnodušnošću. „Stevice, znaš li zašto ljudi odlaze na sahrane?“, reče. „Da bi se kurčili kako su još uvek živi.“ „Ovaj...“, mucao je mladić, „ja uopšte ne volim sahrane.“ „Ne, brini. Nismo zbog toga ovde.“ „Gospodine Kiš... ovaj... bio sam slobodan ovih dana, pa sam malo radio u našoj štampariji. Evo, ako vas zanima da vidite...“ „Šta?“ Stevica iz unutrašnjeg džepa izvadi nešto metalno, nalik tabakeri, samo manje po veličini, otvori ga jednim veštim pokretom palca i dodade Kišu beli kartončić koji je otud izvadio. Bila je to vizitkarta. I na njoj je pisalo: DANILO KIŠ ubica vampira „Hahaha...“, kikotao se Kiš dok ju je prevrtao u ruci. „Misliš da svojim mušterijama treba da delim posetnice, kao što su to radile vampirdžije u stara vremena? Ne, dečko moj... Ovo je dvadeseti vek, i to njegova druga polovina! Svaki superheroj mora da ima svoj tajni identitet. Supermen je Klark Kent, Betmen je Brus Vejn, Spajdermen je Piter Parker... Tako je i s negativcima. Zato je Josip Broz - Tito. Misliš da je meni silno zabavno da budem Danilo Kiš, pisac i lektor za srpskohrvatski jezik? Misliš da volim da se zamajavam sa ’kolegama književnicima i palanačkim bibliotekarkama-usedelicama? Ali potrebna mi je maska. Ne mogu da izađem pred svet i kažem: Dobar dan, ja sam Danilo Kiš - licencirani ubica vampira sa skorom od 137 skinutih glava“ „Pa, jeste...“, smušeno če Stevica, „ne možete.“ Utom se iz pravca aleje, u kojoj je sahranjeno nekoliko narodnih heroja i pokoji akademik, pojavi korpulentni čovek u ofucanom kišnom mantilu, s još ofucanijim šeširom nataknutim na mesnatu glavu i s podočnjacima koji su se mogli videti s velike razdaljine. Oprezno im je prišao i rukovao se sa Kišom. Bio je to inspektor Ratko Malavrazić iz Odeljenja za krvne i seksualne delikte. Često se nalazio Lovcima, naročito kada bi trebalo da se iza njih počisti. A neki su znali da budu baš aljkavi prilikom jurnjave za krvopijama, Kiš naročito. „Ko je ovaj mali?“, upita Malavrazić sumnjičavo zureći u Stevicu.
„Moj sajdkik.“ „Tvoj... šta?“ „Sajdkik. Nisi čuo za taj izraz?“ „Jok ja.“ „Sajdkik je pomoćnik superheroja. Ovo je Stevica. On je meni isto što je Zagoru Čiko, Betmenu Robin, drugu Starom Jovanka...“ „Ja se ne bih zajebavao s tim, Danilo.“ „Daj, nemoj da si nakraj srca, Malavraziću. Samo pokušavam da te naučim nekim lepim stvarima. Je l’ ti uopšte čitaš stripove?“ „Ovaj... Ja volim one pisane romane... Trag i X-100.“ „Čendler, Miki Spilejn, Frederik Ešton... Bravo, Malavraziću, to je pravi izbor, a ne da se smaraš sa klasicima.“ „Najviše volim da čitam Luna, kralja ponoći, ali on nema ovog... kako ga ti zoveš...“ „Sajdkika? Pa dobro, možda je to zato što je Lun naš proizvod.“ „Kako to misliš?“ „Lepo, tvorac Luna, koji se na sveskama potpisuje kao Frederik Ešton, naše je gore list. Moj dobar prijatelj Mitar Milošević.“ „Ma, nije valjda?“ „Jeste, jeste... Upoznaću te jednom s njim. Možda ćeš dobiti i autogram. Nego, batalimo mi ovo torokanje o lepoj umetnosti i bacimo se na posao. Šta imaš za mene?“ Ratko Malavrazić žustro se strese od hladnoće koja je okovala Novo groblje, iz džepa izvuče svež primerak novina i pruži ga Kišu. „Da vidimo...“, reče Kiš i poče da ih lista. „Crna hronika: Sotir Kajganić, auto-mehaničar iz Rakovice... Izbo sebe četrnaest puta nožem u stomak dok je ljuštio jabuke?“ Inspektor sleže ramenima i reče: „Dešava se...“ „Aha. A šta je ovo? Abdulah Karamehmedović zvani Srba... odranije poznat organima gonjenja... osuđivan za silovanje i šverc konjske masti...“ Kiš diže pogled s papira i s nevericom stade da zuri u policajca. „Odsekao sebi glavu prilikom brijanja?“ Inspektor Malavrazić opet sleže ramenima. „I tvoji šefovi su ovo kupili?“, bio je u neverici Kiš. „Šta ih briga?“, vajka se Malavrazić. „Ionako su u pitanju dve dokazane protuve. Manje posla za nas iz milicije.“ „A i čitaoci novina će to da kupe?“
„Ma daj, Danilo... Pa je l’ vidiš da je to Politika ekspres?“ „U redu“, reče Kiš pomirljivo. „ Ako ti kažeš da je stvar sređena, onda je sređena. Imaš li još nešto za mene?“ „Toza Bozadžija je ponovo napao. Dve žrtve nakon koncerta Tome Zdravkovića u Pečenjevcu.“ „Toza Bozadžija? To beše onaj leskovački vampir? Šef južne podružnice?“ „Da.“ „Onaj što piše pesme i član je UKS-a i Anketnog odbora SANU?“ „Baš taj.“ „Što je napisao čuvene stihove: Da li od gibanicu ili od ribanjke/ kada vidi vampirdžiju iznabuta mu ga majke?“ „Jeste, on.“ „E pa, iznabutaću ga majke ja njemu, samo da završim s ovim beogradskim krvopijama.“ „Danilo... postao je nezajažljiv. Mora neko da ga sredi.“ „Pa, šta ja znam... Možemo da ga dovučemo ovamo, na neku promociju... Ili na Kongres PEN-a. Pa da mu ja lepo doakam.“ „Nije loša ideja. Videću s ovima iz UKS-a šta mogu da uradim. Možda da sazovu neku vanrednu skupštinu...“ „Ni to nije loša ideja.“ „Vidimo se, Danilo“, oprosti se Malavrazić, rukova se s Kišom i lagano izgubi među nadgrobnim spomenicima. „Dobro...“, reče Kiš pa zavuče ruke u džepove i još jednom osmotri sivo jesenje nebo po kome su se tiskali kišni oblaci. „Vreme je da se nešto popije...“ Čuveni srpski pesnik Milojko Mileusnić naručuje svoj jedanaesti vinjak. U Klubu književnika vlada uobičajena gužva. Između rasprava o prirodi totalitarnih režima i pravog identiteta Vilijema Šekspira padaju narudžbine i masni vicevi: Tolstoj u pratnji šopske salate, Turgenjev uz kolenicu s renom, Emili Dikinson s podvarkom, Kafka u sendviču između njeguške pršute i ajvara... Zajedno s jedanaestim vinjakom za Mileusnićev sto stiže i Danilo Kiš, sveže neobrijan, s primerkom Monda pod miškom. Dovikuje konobaru: „Meni isto što pije Mile! Samo duplo!“
„ A diga si, bre ti, Danilče?“, pita Mileusnić dok tamani feferone iz tacne pred sobom. „Ma, evo...“, vajka se Kiš i seda za sto, „išao malo do pijace.“ Milojko je krupan i dobro uhranjen čovek, s velikom belom bradom zbog koje više liči na Deda Mraza nego na Hemingveja. Brišući zamašćene prste o crni vuneni džemper on, glasom punim zadovoljstva, saopštava novost Kišu. „Spremio sam novu zbirku, u BIGZ-u kažu da je dobra.“ „Kako se zove?“ „Lovac na pukotine“ „Sjajno.“ Stiže dupli vinjak za Kiša, i njih dvojica se kucaju. Dok ispija piće, Kiš krajičkom oka opaža društvo u uglu Kluba, baš ispod onog socijalom inspirisanog platna Miće Popovića. Četvorica likova, i savršena kombinacija: dva književna kritičara, jedan novinar tabloida i urednik - doušnik DB-a. Kiš ustaje sa svoje stolice, okreće se teatralno ka njima, diže čašu i nazdravlja im: „Pozdravljam vas, drugovi inženjeri ljudskih duša!“ Drugovi dižu glavu sa Budinog duplog telećeg gulaša, koji im je dotad okupirao pažnju, isprva iznenađeni. Onda novinar tabloida uzima beli ubrus i briše usne. Diže čašu špricera u pravcu Kiša i cinično dobacuje: „Hvala, druže Danilo. Imaću u vidu vaš ljubazni gest kada budem pisao tekst za novi broj Oka. Još nisam završio s istraživanjem vašeg slučaja...“ „Pre nego što se sasvim preorijentišete na književna istraživanja, dragi moj, potrebno je da naučite da razlikujete zagradu od fusnote.“ „Ta istraživanja dala su svoje rezultate.“ „Ne kažem da nisu, ali nekako mi se čini... Mogli ste bolje da istražite tu stvar, s onim svojim trustom pilećih mozgova.“ „Samo vi vređajte...“, frknu novinar i iskapi špricer. „Za sve ćete ionako platiti na sudu. Ali samo da znate... Dolaze nove generacije pisaca. Mladi, obrazovani, pametni...“ „Drčni...“, dopuni ga Kiš. „Spremni da pišu prave knjige...“, nastavi novinar ne obazirući se na ovu upadicu. „Spremni da...“ „Postoje i krive knjige? Kao Drina? Da može samo da vas čuje pokojni Andrić.“
„Hoću da kažem...“, nervirao se novinar, „uskoro će Prosveta izdati moju knjigu u kojoj ću reći neke stvari...“ „U kojoj ću reći neke stvari?!“, zagrme Kiš i iskapi svoj vinjak. „Korpulentni pisac koji vam je obećao da ćete ući u književnost, makar na vrata za služinčad, prevario vas je. Čovek ne postaje pisac zato što je odabrao da kaže neke stvari, već što je odabrao da ih kaže na izvestan način. A to znači: ako imaš nešto da kažeš, napiši pismo nadležnima, za rubriku Pisma čitalaca, Među nama, ili nešto u formi memoara, sećanja i prisećanja... gde će lektori obaviti nužne intervencije... a čitaoci moći da prate tvoje logičko izlaganje. Ako ga ima.“ Kiš napravi pauzu da se začešlja, pa produži: „Kad uzmem u ruke knjigu nekog našeg pisca za koju su mi kazali da je on u njoj rekao neke stvari, što će reći neke stvari o kojima se nerado govori, neke stvari koje su neka vrsta tabua, je l’ tako?, tada se sretnem s jednim fenomenom koji je isključivo fenomen naše pisane reči: taj je naš književnik (kao) sročio neku svoju naizgled smelu misao, napravio neku aluziju na nekog našeg političara, proturio neku svoju ideološku invektivu, izrazio svoje... ha... nezadovoljstvo... i šta znam sve ne. Kad tamo - iza mucave mase papirnatih likova, iz psihološke zavrzlame odnosa među likovima, iz dosadne i polupismene brljarije shvatim da je ta smela misao u stvari neka od lokalnih invektiva nekog uvređenog kvaziknjiževnika, novinara što škraba paškvile za tabloide, ili urednika - pandurske drukare...“ „Kako se usuđujete!“, dreknu novinar i ustade. „Bez uzbuđivanja...“, reče Kiš. „Još nisam završio.“ Zatim podignu praznu čašu u pravcu šanka i doviknu: „Budo! Još jedan! Dupli!“, a onda smireno nastavi svoje izlaganje. „Naravno, sasvim normalna stvar je da se takve književničke tvorevine prosto-naprosto ne mogu čitati. Možda tu i ima nečeg vrednog, ali to ni u kom slučaju nije roman, nije ni priča... To je prosto trabunjanje, neko pijano nagvaždanje stavljeno u usta raznih marioneta, maloumno neko brbljanje prozno oblikovano, u knjigu ukoričeno... i lepo piše: roman. A, u stvari, najbolje mesto za tu vrstu proze je - kafana. Zato smo se vi i ja sreli baš sada i baš ovde. Takvih smelih misli i ideoloških obračuna, u mnogo primerenijem vidu, naslušao sam se od starih pijanaca - oni vam, zagrejani, pričaju lepo pijanački, s podrigivanjem, plakanjem, sa celokupnom tehnikom usmenog pripovedanja, gestovima i grimasama, genijalnim psovkama i sjajnim lažima, i sve to ima veću umetničku vrednost od tog vašeg knjižurka u kome ste rekli neke stvari. A
znate zašto ima veću umetničku vrednost? Pa zato što je dato u skladu sa zakonitostima usmenog pripovedanja, i u pravi čas i na pravom mestu - u birtiji.“ „Pa vi iz te birtije ne izbijate!“, zaciča novinar očajno. „Eto, vidiš, Mile...“, reče Kiš i uze dupli vinjak s poslužavnika koji je prineo konobar, „banalnost je neuništiva kao plastična boca.“ „Iza vaše teatralne pojave...“, kipteo je novinar od besa, „i iza vaših velikih reči, stoji jedna minorna persona. Ali, samo da znate... Postoje dokazi vaših nepočinstava.“ „Zar?“ „Tako je.“ „Kao na primer?“ „Novogodišnja karta upućena jednom uglednom francuskom akademiku, napisana od vaše ruke.“ „Mislite napisana mojom rukom? I šta ćete s njom? Da je prodate na aukciji?“ „Ne, priložiću je istražnom sudiji.“ „ Ako je i on pismen koliko vi, biće to veoma zabavna situacija.“ Konobar se ponovo vraća i nešto šapuće Kišu na uvo. Ovaj ga sasluša a onda odlazi do šanka gde ga čeka otvorena telefonska veza. Podiže kabastu slušalicu i mrzovoljno pita: „Šta hoćeš, Malavraziću? Znaš da sam u ovom periodu dana samo književnik.“ „Imam nešto za tebe“, čuje se hrapavi glas s druge strane žice. „Nadam se da je važno“, mršti se Kiš i cirka svoj vinjak. „Nerado prekidam druženje s mojim saborcima u književnoj misiji.“ „Izvini, Danilo, znam da ne voliš da te uznemiravam dok ločete i svađate se u Klubu književnika, ali stvar je hitna.“ „O čemu se radi?“ „Neko je sinoć ukokao arhitektu Rolovića.“ „Onu budalu? Pa šta ja imam s tim? Nije bio vampir nego alkoholičar.“ „Ubica je ostavio neku vrstu posetnice, verujem da će te zanimati...“ „Kakve posetnice?“ „Pero... golubije pero.“ „Dolazim odmah.“ Kiš ispija svoj vinjak, ostavlja dve zgužvane novčanice na šanku i žurno kreće ka izlazu. Na pola puta presretnu ga novinar i zausti da nešto kaže. Kiš poklopi njegovo oblo lice šakom i gurnu ga.
„Ajde odjebi, budalo nepismena“, reče hitajući ka stepenicama. „Sutra ću da te prebijem. Sad imam neka posla.“ Negde iza njega, za stolom u uglu, čuveni srpski pesnik Milojko Mileusnić slegnu ramenima i naruči svoj dvanaesti vinjak. „Ko je ovo?“, pita Danilo Kiš dok pogledom premerava sumorni samački stan na Zvezdari. „Stanodavac“, kaže inspektor Malavrazić. Kiš odmeri brkatog starčića u iznošenoj rolki i kariranoj košulji, pa reče: „Liči na konja ometenog u razvoju.“ „Pa tak’i su ti ovi što žive na Zvezdari...“, vajkao se Malavrazić. „Kažu da je to od podzemnih voda.“ Kiš priđe stanodavcu pa mu se unese u izgužvano lice. „Je li, deda, znaš li srpski?“ „Vi iz milicije baš volite da zajebavate pošten narod“, odgovori ovaj. Kiš se okreće ka Malavraziću i zadovoljno kaže: „Zna...“ „Šta ’oćete više?“, glas stanodavca bio je nekako opor. „Sve sam vam reko. Vala sam se ratosiljo ove protuve...“ Zatim dodade tugaljivim glasom. „Kome ću sad da iznajmim stan di su ucmekali čoveka? „Nemojte da potcenjujete ljudsku izopačenost, ni atraktivnost bizarnog, morbidnog i nekrofilnog.“ „Milicijac...“, obraća se čiča Malavraziću, „ovaj tvoj izgleda ne zna srpski.“ „Odgovaraj na pitanje čoveku, čiča. Da te ne bismo vodili u Strahinjića bana na vanredni pregled bubrega.“ „Dobro, nemoj se ljutiš... ne zna deda.“ „Osim što se družio s kolegama i što je privodio kurve, da li je imao, naš dragi inženjer, pokoj mu duši, neke druge poznanike?“, upita Kiš. „Pa, dolazili su kockari, pijandure i ostali ološ.“ „Ma nije valjda? A da li je bio neko ko je izgledao pomalo drugačije... i da je dolazio noću?“ „Kako to misliš: pomalo drugačije? I kako to misliš: noću? Pa svi su dolazili noću.“ „Recimo, da li je bio bledunjav? Da li su mu se oči crvenele u mraku?“ „Je l’ ti to mene pitaš da l’ se Rolović družio s vampirima?“
„Odgovori na pitanje.“ „Bio jedan... suvi... bledunjavi... smrdeo na šalitru.“ „Na šalitru?“ „Jašta. Na šalitru.“ „Kakav nadasve živopisan lični opis. Daj još neku pojedinost.“ „Pa stalno je nešto kao mrmljao sebi u bradu, na nekom stranom jeziku.“ „Na srpskom?“ „Jok, bre. Pre će bude švapski.“ „I?“ „I ništa. Uđe kod Rolovića, popričaju malo... odelju pola litra komovice, i ovaj si ode s neku fasciklu pod mišku. Mislim da su tu bili neki planovi jer unutra, vido to ja, bila ona plava ’artija znaš... ono, ko planovi za kuću.“ „Pa nije džabe Rolović završio građevinski fakultet. I to je sve? Dođe, popije, uzme fasciklu i ode?“ „Nije. Kad je Roloviću bilo hitno za pare, sastajali su se u jednoj čuburskoj kafani.“ „Kojoj?“ „E, jebiga, ne mogu da se setim.“ „Bolje bi ti bilo da se setiš, izlapotino...“, bio je razložan Kiš. „Inače Malavrazić ima da ti pokaže unutrašnjost podruma u Majke Jevrosime.“ „Strahinjića bana“, ispravi ga Malavrazić. „Što si ti neki nezgodan čovek... Evo... setio sam se“, reče stanodavac, „kafana Poslednja čaša.“ Kiš zadovoljno klimnu, pa stade da šeta po garsonjeri. Bio je to tipičan ćumez napravljen da u njemu svije gnezdo jugoslovenski poluintelektualac sa diplomom, malom platom i hrpicom poroka. Radni sto s lampom, na njemu lenjiri, rotring tuševi, cirkle i krivuljari... Nezgrapna polica sa klasicima socijalističke literature i sabranim delima Maksima Gorkog u kožnom povezu i sa zlatotiskom. Malo plastično poprsje druga Tita. Na zidu, reprodukcije Van Goga i Karavađa. I poneka slika iz detinjstva i s letovanja. U uglu, mala peć na drva a na njoj olupana džezva u kojoj se greje rakija ili kuva kafa i čaj od lipe. Ležaj francuski, da se prepozna dobar ukus. I poluispražnjeni bar u kome su flaše od „džonija vokera“ i „napoleona“ napunjene komovicom i klekovačom. U uglu, kraj prozora koji prekriva pohabana zavesa, rolne s planovima.
Kiš unapred zna da tamo nema onih nacrta zbog kojih se dobri inženjer predstavio Gospodu. Nepoznati gost crvenih očiju pobrinuo se za to. Kiš zato gleda na sat i razmišlja koliko mu treba da pre mraka stigne do Čubure. Književnost SFRJ i njene kafane: jedno bez drugog ne ide. Ova pred koju je Danilo Kiš, lovac na vampire, stigao negde oko sedamnaest-nula-nula, taksijem za čijim volanom je bio raspričani Ličanin, bila je jedno od onih zdanja u kojima se piše loša poezija i toči još gora džibra. Ali, šta da se radi. Još je Leonida na Termopilima rekao: „Amateri... I oni posluže svrsi.“ Kafana Poslednja čaša na Čuburi bila je upravo jedno od onih mesta u kome su obitavali netalentovani literati u potrazi za inspiracijom i cirozom jetre. Jugoslavija i njeni pisci bili su u tajnom dosluhu: država je svojim umetnicima davala skromnu apanažu i književne časopise, da u njima objavljuju svoja praznoslovlja, a oni ne laju mnogo protiv nje, sem kad se napiju, ali to se nije računalo jer društvena kritika ima težinu jedino kad je izrečena pri čistoj svesti. Uz to, alkoholizam je bio društveno prihvatljiv porok, za razliku od kocke, narkomanije i sakupljanja stripova, tako da izrečena kritika, bilo da je išla na račun državnog vrha ili Udruženja književnika, nije pripisivana samom vinovniku već stanovitoj količini rakije, piva ili špricera, koja bi u tom momentu obitavala u njemu. Zato su u mestima kao što je bila Poslednja čaša na stolovima, pored pepeljara, vlasnici stavljali i činiju s kuvanim jajima - ona su služila da se oštrica kritike otupi pre nego što bude uočena od udbaških tastera, i kao takva postane opasna kako po socijalističko društvo i samoupravljanje u celini, tako i po samog kritičara. A upravo to je bilo ono što je Kišu zapalo za oko čim je ušao u kafanu i seo za sto u uglu, a pored klozeta. Nema kuvanih jaja. Štaviše, ni limena pepeljara nije zakucana za astal. Veoma čudno. Prilazi konobar, u beloj košulji i prsluku, s leptir-mašnom čiji čvor ima veličinu dečje glave, i pita: „Koje trošite?“ „Molim?“ „Mislim... Šta će popiješ?“ „Dupli vinjak.“
„Odma dođe.“ Čak ni klijentela kafane nije baš ono što je očekivao. Nema zgužvanih kvazidisidenata da laju protiv Tita i Partije, ni polupismenih provincijskih pesničkih genija da recituju stihove o ovcama i reci Gruži, ni gladnih studenata zaljubljenih u Prevera, nema čak ni lokalnih grebatora koji slušaju sva ta bulažnjenja jer im sleduje besplatno pivo... Naprotiv. U polumračnoj unutrašnjosti bircuza sede sve same pogurene, nerazaznatljive prilike, gotovo pa senke. I niko ne priča, niko se ne svađa, svi pomno i u skoro sakralnoj tišini slušaju vesti sa radija i piju svoje kokte, limunade i kabeze. Konobar se vraća i na sto, pred Kiša, stavlja vinjak i kiselu vodu. „Izvinite, mogu nešto da pitam?“, poče Kiš. „Izvolite?“, uslužno će konobar. „Da li je ovde često navraćao arhitekta Rolović?“ „Naravno. Stalno je sedeo za šankom. Voleo je klekovaču i manastirku. Ponekad bi čak i pojeo nešto.“ „Znači, bio vam je redovna mušterija?“ „Tako je, druže. Bili smo baš šokirani kad smo čuli šta mu se desilo.“ „A šta mu se desilo?“ „Molim?“ „Pitam... Šta se to desilo arhitekti Roloviću?“ „Pa to... Što su ga ucmekali.“ „Kako znate da su ga ucmekali?“ „Ovaj... Pisalo je u novinama?“ „Nije.“ „Nije?“ „Ne. U večernjem izdanju Borbe piše da je umro. Ali se uzrok smrti ne navodi. Ni u molitvama, ni u crkvenim knjigama.“ „Eh? Pa onda sam verovatno čuo od nekog ovde u kafani...“ „U to ne sumnjam.“ „Da li vam treba još nešto?“ „Da. Kuvana jaja.“ „To ne držimo.“ „Zašto?“ Konobar bez reči slegnu ramenima. „Dobro... Onda mi donesite pet komada s lukom. Sa puno luka.“
„Ovaj, druže... Skara ne radi.“ „Ma šta kažete?“ „Žao mi je...“ „Ma, nema lošo.“ Konobar krenu ka šanku, ali ga Kiš zaustavi. „Još nešto...“ „Izvooorte?“ „Ja u stvari tražim još nekoga... Rolovićev prijatelj koji je ovde pio s njim?“ „Mnogi su ovde pili sa Rolovićem.“ „Ovaj je poseban.“ „Zaista?“ „Da. Imao je čudan miris.“ „Čudan?“ „Mirisao je na šalitru.“ „Na šalitru?“ „Jes, vala...“, reče Kiš i otpi malo vinjaka. „Na šalitru. Ili kalijum nitrat, ako baš hoćete.“ Konobarovo lice dobi čudan izraz, ali samo na tren, a onda se brzo pribra i vrati u prirodno stanje ljubaznog ugostitelja. „Ne znam vam ja to...“ „Da... baš šteta“, slegnu ramenima Kiš i otpi još malo vinjaka. „Šteta?“ „Aha... Inače ne bih morao da uradim ovo.“ Kiš ustade i bodež sa srebrnim sečivom zabode konobaru pravo u oko. Ovaj samo utrnu, iznenađen, u neverici buljeći u Kiša onim preostalim okom, pa se, kad ovaj trgnu nož nazad, sruši mrtav na sto kafane. Kiš okrenu vinjak do kraja a onda sluz i krv s noža obrisa o belu košulju mrtvog vampira-konobara. Osvrnu se oko sebe i shvati da od stolova gde se do tada mirno pila kokta, kabeza i limunada, režeće prilike grozničavih očiju počinju da ustaju, preteći pogurene u polumraku. „Izgleda da sam došao na pravo mesto“ reče Kiš smireno. Za tili čas u birtiji nastade haos. Ali Kišovo brzo oko registruje svaku vampirsku pretnju. Koliko ih tačno ima? Jedan, dva, tri... četvrti je na vratima. I još dva sledbenika. Kakvo oružje koristiti? Nikako vatreno. Privući će komšije, privući će
muriju. A i glava ga još boli. Posledica zakasnelog mamurluka. Poslednje što mu treba je zaglušujuća buka koju proizvodi pištolj velikog kalibra. Dakle - noževi i katana. Kiš poteže samurajski mač iz transportne vreće pod svojim nogama; sečivo ciči reskim zvukom od klizanja metala o metal, dok izlazi iz korica. Vampiri uzmiču. Namirisali su blagi trag srebra ukovanog u oštricu. To traje kratko. Ipak... Uvek je isto: uprkos opasnosti koja preti, oni misle da mogu da pobede. Zato i nasrću, bezglavo, životinjski. Prvi napada frontalno. Kiš obara sto ravno pred njega, ovaj zastaje samo na delić sekunde, ali i to je dovoljno - Kiš mu silovitim zamahom odseca glavu. Onda preskače njegovo truplo, koje već kreće da se raspada, i napada dalje. Studeni blesak mača ubilački iskri u memljivom polumraku kafane. Ubija prvog pred sobom oštrim ubodom u srce. Zamahuje levo i desno... Odrubljene glave kotrljaju se trulim drvenim podom. Sledbenik na vratima je brz, zaskače ga s leđa. Ali kasno: Kiš se okreće, zariva mu nož u čelo, do balčaka, kratko posmatra kako se ovaj trza i nešto nerazgovetno krklja, a onda povlači sečivo nazad. Mlitavo telo sledbenika ruši se na pod. Ostao je još jedan sledbenik, i taj momak sada drhti u dovratku. Kiš zastaje da zapali cigaretu. Sledbenik je mršavi mladić u kariranom džemperu na kome je upadljiva značka FK Aluminijum. Lice mu je unezvereno, oči izbečene u čudu i užasu, a drhtave ruke stežu nekakav zamašćeni papirnati smotuljak. „Kako se zoveš, sinko?“, pita ga Kiš. „Sve... Svetislav.“ „Odakle si?“ „Iz... iz... Bajine... Ba... Bašte.“ „Šta ti je to u rukama?“ „Čva... čvarci.“ „Jesu dobri?“ „Je... jesu...“ „Šta radiš ovde, Svetislave?“ „Po... po... poslo me gazda Jefta.... po... po... čva... čvarke.“ „Aha. A šta inače radiš u životu?“ „Stu... studiram.“ „Je l’ ti to mucaš od rođenja?“
„N... ne. Sa... samo kad na... Ču... Ču... Čuburi... sre... sretnem... čo... čo... čoveka s okrvavljenim samurajskim mačem.“ Kiš pogleda u katanu koju je stezao u rukama, pa je obrisa o zavesu. Vrati je nazad, u transportnu vreću, vreću obesi o rame pa pođe ka izlazu. Okrenu se onda studentu, pa ga upita. „Šta te privuklo da postaneš sledbenik?“ „Re... rekli su mi da će mi otkriti ta... tajnu velike za... zavere.“ „E pa, zajebali su te.“ Student pogledom pređe preko iskasapljenih i obezglavljenih vampirskih leševa, sada već u stanju poluraspadanja. „T... to vidim i sam.“ Kiš se nasmeši. „Sad si ostao samo ti, da mi kažeš...“ „Šta to?“ „O čoveku sa crvenim očima koji je smrdeo na šalitru.“ „T... to... ni... nije čovek.“ „Znam, Svetislave.“ „Ne... ne mogu vam mnogo pomoći... a... ali... znam da su on... i Ro... Ro... Rolović stalno nešto pe... petljali s jednim taksistom.“ „Znaš mu ime?“ „Na... nadimak.“ „Da čujem.“ „Go... Golubar. Mo... možete ga naći na Zelenjaku.“ Kiš zadovoljno klimnu glavom. „Aj’ uzdravlje, Svetislave.“ „Do... doviđenja.“ *** Bez ikakve pripreme, bez najave, bez nebeskih znakova, začuđujuće jednostavno, maltene bez zvuka, poput utvarnih dvokolica, žuti tristać sa taksi oznakama kretao se Prizrenskom ulicom. Sedeći u Zlatnom burencetu, filozofski nadnet nad svojom četvrtom stomaklijom, Danilo Kiš, lovac na vampire, posmatrao je ovu manifestaciju demonskog na beogradskim ulicama sa ravnodušnošću čoveka koji zna da ubod ispod petog rebra donosi sigurnu smrt.
A prestonica Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije već dugo je prenatrpana demonskim prikazama. Kao da su sami gospodari pakla rešili da ovde naprave istureno odeljenje. Treba ih pobiti sve do jednog, mislio je Kiš srčući svoju stomakliju, i ta smela misao, gotovo opsesija, bila je jedina svetlost u statusu kvo te mutne jeseni. Zato mu je i skor pobijenih vampira i njihovih saradnika osetno skočio, za šta je dobio direktnu pohvalu iz Centrale. Na sve to on je samo odmahivao rukom: ovaj posao ne radi zbog počasti i unapređenja, već iz uzvišenijih namera. A ne treba zanemariti ni ushićenje koje svaki pravi lovac na vampirsku žgadiju oseti kada skrati za glavu neku od tih krvopija. Taksi se zaustavio upravo tamo gde je rekao Svetislav, sledbenik koji se razume u čvarke. Kiš je pogledom fiksirao čoveka za volanom. Dobro, ne baš čoveka. S ove razdaljine videle su se samo konture: korpulentna senka u polumraku. Iskapio je stomakliju u trzaju, ostavio dve-tri zgužvane novčanice na stolu i izašao iz kafane. Lagano se kretao ka taksiju, stežući u desnoj ruci transportnu vreću, i pokušavajući da nazre lice čoveka za volanom - ali, to mu nije uspevalo. Na kraju je stigao do tristaća, zakucao o staklo i dobio odgovor u vidu odsečnog klimanja glavom. Otvorio je vrata i seo na zadnje sedište. „Kuda?“, začuo se mrzovoljni glas. „Na Čuburu“, reče Kiš. „Gde na Čuburu?“ „Znaš li kafanu Poslednja čaša?“ Tišina. Zatim opet mrzovoljni glas. „Znam.“ „E, tamo idemo.“ „To je opasno mesto.“ „Zar?“, napravi se nevešt Kiš. „Nije moguće. Čuo sam da tamo zalaze samo golubari.“ Vozač ne reče ništa, samo startova motor. Tristać se zakašlja, jako, kao tuberan kome je ostao neki mesec života, zatim zabrunda i lagano krenu. Prošli su pored hotela Moskva, onda krenuli ka Slaviji. Zatim levo, pa desno... Onda desno, pa levo. Čudna neka putanja. Samo da ne prođu pored
Narodne biblioteke, od nje je Kiša podilazila jeza više nego od grobalja. U stvari, od grobalja ga jeza nije ni podilazila. „Ovde vam se baš nešto oseća...“, reče kada je taksista skrenuo u jednu polumračnu ulicu za koju nije mogao da razazna da li je čuburska ili ne. „Čudan neki miris... Kao na... šalitru?“ „Imate nešto protiv šalitre?“, oglasi se čovek za volanom. „Ne znam... Možda... pino silvestre?“ „Ja više volim brut.“ „A ja vinjak.“ Vozač je tada dodao gas i moćni tristać je niz kaldrmisanu ulicu krenuo strelovito. Kiš oseti kako ga je brzina bukvalno prikovala za sedište. Posegnu za tanto nožem s drškom od ružinog drveta, koji je bio zadenuo za pojas, ali bilo je kasno... Auto je (brzinom kojom novinari potamane posluženje na koktelima) leteo ka jednom ovećem beogradskom hrastu, jamačno savremeniku Branislava Nušića i čika Vase Pelagića. Strahovit tresak zapara noćni vazduh, zaiskri karoserija ponosa socijalističke auto-industrije i tristać se prosto zakuca u stoletno drvo koje, uprkos silini udara, nije uspeo da pomeri. Ali zato je stradala jedna drvena bandera, koja je, fiksirana samo u podnožju, izgubila oslonac i pala direktno na ulicu, kidajući kablove. Kiš je ispuzao iz tristaća maltene četvoronoške, kao iz kafane, propisno ugruvan i s razbijenom arkadom iz koje je krenula krv. Osvrnuo se oko sebe ne bi li ugledao nesavesnog vozača, ali u polumraku nije bilo ničega. Pridigao se otresajući prašinu i krhotine stakla sa sebe. Tada vide da se iz moćne senke hrasta pomalja nešto crno. Bio je ogroman, taj vampir nad vampirima, u ofucanim leviskama i kožnoj jakni braon boje. Iz njegovih žućkastih očiju iskrilo je čisto zlo. Baš kao elektricitet iz kablova koji su virili s vrha srušene bandere. Vampirtaksista zakorači napred, da ga Kiš bolje vidi, pritom posegnu rukom ka licu gde mu se u levo oko zabilo pozamašno parče vetrobrana. Izvukao ga je i bacio u stranu. „Došao si da me ubiješ? Je l’ tako, mali čoveče?“ „Tako nekako“ reče Kiš. Vampir tad podiže šake, ogromne, neljudske, slične kandžama. „Reći ću ti nešto o ubijanju...“, poče. „To je lepo. To je lako.“ Kiš izvuče svoj tanto i hitnu ga u njegovom pravcu. Nož se zabi taksisti u grudi, ali ovaj samo frknu. Izvuče nož, lako i bez napora, kao što je
izvukao parče stakla iz oka, i naceri se. „Glupi smrtniče! Meni čelik ne može ništa!“ „Znam“, reče Kiš. „To je bilo samo da ti skrenem pažnju...“ Kiš kratko osmotri baricu u kojoj je stajao vampir, a onda, pokretom punim urođene elegancije, vrhom cipele gurnu parče kabla u nju. Prvo je zaiskrilo, baš kao i karoserija tristaća nekoliko minuta pre toga, a onda se taksista pretvorio u živu buktinju. Nije goreo dugo. Porozno vampirsko meso bilo je prožderano plamenom brzo, ostala je samo hrpica pepela u bari nastaloj na udubljenju u čuburskoj kaldrmi. Kiš zapali cigaretu. Izbaci dug dim. „Žrtve“, reče. „Zar nismo to svi mi?“ „Stevice, budi se!“ Davno je prošla ponoć na Bajlonijevoj pijaci i prodavac stripova i pisanih romana Stevica Šurdilović baš je bio sanjao kako je otišao na izlet sa svojom simpatijom, komšinicom Milenom, studentkinjom arheologije, i da mu je ona poklonila čokoladicu „životinjsko carstvo“ kao zalog večne ljubavi i prijateljstva, kada ga je Kiš probudio munuvši ga vrhom cipele u rebra. „To ste vi, gospodine K.?“ „Naravno da sam ja, Stevice. Ko je još lud da u ovo vreme banza praznom pijacom?“ „Možda oni vaši vampiri“, reče Stevica i poče da se izvlači ispod tezge gde je imao improvizovani ležaj. „Šta mogu da učinim za vas u ovo gluvo doba?“ „Tvoj stric... kako ono beše?“ „Živadin. Iz Sremčice.“ „Taj.“ „Šta s njim?“ „On je bio neki šef na železnici pre nego što se penzionisao?“ „Jeste. Radio je na održavanju.“ „Sjajno. Moram da porazgovaram s njim.“ „Sad?“ „U pitanju je, bojim se, stvar koja ne može čekati do jutra. A ovde u Beogradu brzo sviće...“ „Šta je toliko hitno?“ Kiš podiže duguljaste fišeke plavog papira koje je držao u desnoj ruci.
„Ovo sam našao kod izvesnog taksiste, tačnije u njegovom autu, nakon što sam ga spržio sa 50.000 volti. Zanimljiva stvar.“ „Ako smem da pitam - o čemu se radi?“ „Planovi beogradskog metroa.“ „ Ali...“, bio je zbunjen Stevica, „Beograd nema metro.“ „To sam i ja mislio. Hajde... Obuci kaput pa idemo u Sremčicu.“ Nakon što su pronašli taksi čiji vozač nije vampir, Kiš i njegov privremeni sajdkik krenuli su ka skromnom prebivalištu Stevičinog strica. „Na delu je jedna velika zavera, moj naivni Stevice“, mrmljao je Kiš sa zadnjeg sedišta, pušeći cigaretu. „Kakva zavera, gospodine K.?“ „Vampirska zavera, Stevice“, reče mudro i zamišljeno Danilo Kiš odmeravajući svaku reč kao dukat. „Velika... vampirska... zavera.“ Zatim ugasi polupopušenu cigaretu u pepeljaru pred sobom, pa izvuče novu iz pakle. „Vampiri su se infiltrirali u naše sisteme, među naše ljude, institucije... Deo su našeg nasleđa i naše budućnosti. Planiraju, konstruišu, love... Deo su čak i naše književne scene.“ „Ma nije valjda?!“ „Mi pišemo na jednom mrtvom jeziku i živimo u mrtvom svetu. Trebalo bi da se zapitamo ko su u stvari živi mrtvaci? Mi ili oni?“ „Ovaj... pa ne znam baš...“ „Milutin, to je često ime za vampira. O jednom takvom kolega Danko Popović sprema roman. Kaže da će ga objaviti kad za to kucne pravi čas.“ Mračna beogradska predgrađa promicala su s one strane stakla. S radija koji je uključio ćutljivi taksista nežnih, gotovo slikarskih ruku, čuo se noćni program Radio Beograda. Upravo je preslušavan novi album Pop mašine. „A i ovaj moj lažni posao književnika...“, nastavljao je Kiš svoju besedu. „Dok sam se ono bavio dekadentnim svojstvima reči, znao sam često da se zapitam: nije li posao pisca neka vrsta lešinarenja? Krademo i otimamo od davno mrtvih ljudi, pijemo njihovu usahlu krv, prežvakavamo njihovo trulo meso, tvoreći iluziju da sve to što radimo ima smisla. A sve je već napisano, moj Stevice - savremeni pisci hrane se mesom i krvlju jednog Balzaka, Tolstoja, Šekspira... Kradu njihove misli, metafore i ideje, poput drumskih razbojnika: bez skrupula, reda, smisla, obzira, griže savesti. Sva sreća pa se početkom ovog veka pojavio strip i uneo preko potreban dah
svežine, inače bi svi pocrkali u smradu stereotipa, i prežvakanih fraza, i opštih mesta.“ Taksi je zastao na raskrsnici. Ulično svetlo obasjavalo je grad u fazi kliničke smrti. Nikog na zadnjem sedištu auta to nije bilo briga. „Takođe, često bih znao da se zapitam...“, nastavi Kiš, „ima li razlike između književnih kritičara i krvopija. Kritičari se hrane tuđim stvaralaštvom kao što se vampiri hrane tuđom krvlju. I umesto da tumače književno delo, oni često tumače njegovog autora, trudeći se da se, kao pravi strvinari, ne zagrcnu od sirove džigerice... Druga vrsta su bibliotekari. Bibliotekarka-usedelica, recimo... Baba-devojka u nekoj palanačkoj biblioteci koja nosi ime nekog partizana što je po Titovom nalogu popio metak u čelo... Ona, recimo, misli da poznaje pisca zato što je pročitala njegove knjige. A knjige lažu. Zar strastveni čitači to ne bi trebalo prvi da znaju? E pa, stvar je u tome da ti knjigofili, gutači beletristike, verzirani poznavaoci svakog slova i zapete u opusu Tomasa Mana, više nalikuju ljudima koji svakog dana za doručak jedu zemičku, nesvesni njenog ukusa... ili neukusa. Oni sve rade jer tako mora. Jer im je to obaveza. Posao. Jer su zbog toga pozavršavali fakultete i škole. I ne vide veličanstvenost reči... samo njenu golu manifestaciju. Kao da je njihovo božanstvo Apolon, bog svetlosti, razuma, proporcije, harmonije, brojeva... Pritom zaboravljaju jedno: Apolon zaslepljuje one koji mu priđu preblizu, obožavajući ga. Nije dobro gledati pravo u Sunce. S vremena na vreme treba ući u mračni bar i popiti koje pivo sa Dionisom.“ Kiš ugasi cigaretu koju je pušio, onda izvadi i zapali novu. Kratko se zamisli, pa reče: „Pričam o bogovima, a ateista sam. Ali takođe sam umetnik... A time i lažov. Sumnjajte u sve što kažem. Ja govorim istinu.“ „Je l’ to rekao Flober?“ „Ne, to je rekla Ursula Legvin.“ Vožnja se nastavi u atmosferi koju je diktirala muzika sa radija. Stevici ipak nije prijalo bremenito ćutanje, zato ponovo upita: „A ko je još vampir, gospodine K.? Onaj Jeremić... Da nije on?“ „Zar ti stvarno misliš da je Draganu Jeremiću to pravo ime?“, frknu Kiš. „On je rođen još u drevnom Egiptu, tamo su ga smatrali božanstvom.“ „Opa!“ „Pa i ona debela svinja iz Belog dvora. I on je vampir.“ „ A onaj novinar što vas je optuživao da ste plagijator? Je l’ i on vampir?“
Taksi stade ispred trošne straćare na obodu Sremčice. Kiš dobaci taksisti nekoliko novčanica i maši se za kvaku da izađe. „Ne. Nije“, reče pre nego što otvori vrata taksija. „On je budala.“ *** Otežao od mamurluka i nesanice, Živadin Šurdilović, penzionisani radnik Jugoslovenskih železnica i hronični astmatičar, zakuvavao je kafu na šporetu u uglu sobe zastrte pirotskim ćilimima, u kojoj je provodio zemaljske dane. Odocnela poseta ga je iznenadila, naročito zato što sinovca Stevicu nije video mesecima. Ali, kako nije dobro spavao danima, svejedno mu je bilo u koje vreme se on pojavio, vodeći sa sobom neobičnog gosta koji se predstavio kao „ubica vampira i lektor za srpskohrvatski jezik“ „Kakvu kafu pije gospodin?“, upita Kiša, koji je, sa Stevicom, seo za rasklimatani kuhinjski sto. „Bez šećera.“ „Znači - jedna gorča i dve slađe.“ Kiš, sa hrpe novina na stolu, podiže jedan francuski magazin, koji je ko zna kako našao put do Sremčice i neuglednog sobička gospodina Šurdilovića. Na naslovnoj strani bio je mornar sa kapetanskom kapom i velikim zulufima: najava najnovije avanture Korta Maltezea. „Hugo Prat, da...“, klimnu glavom Kiš. „Njegov rođak je Boris Karlof.“ „Onaj što je igrao Frankenštajna?“, upita Stevica. „Tako je. Njegovo pravo ime je Vilijam Henri Prat. Da li si znao da je on bio inspiracija za jednog od Betmenovih nemezisa, onog po imenu Klejfejs?“ „Betmen? Ovaj... ja više volim Mirka i Slavka.“ „Tako sam i mislio.“ Stariji Šurdilović priđe stolu i drhtavim rukama posluži goste kafom. Zatim iz kredenca izvuče flašu stomaklije i nali im po jednu. „Znači, gospodine Kiš...“, reče sedajući za sto, „daćete mi pet banki ako vam ispričam šta sve znam o ovome što je na planovima?“ Kiš jedan od planova rasklopi po stolu, onda preko njega položi fotokopirani isečak iz novina. „Beogradske opštinske novine... 1938. godina. Studija Ratimira D. Nikolića. Razmotreno je uvođenje metroa na tri glavne saobraćajne linije grada: Kralja Aleksandra - Terazije - Zemun, Kalemegdan - Slavija -
Autokomanda i Topčider - Železnička stanica Sava - Terazije - Železnička stanica Dunav, od kojih bi svaka imala od deset do trinaest miliona putnika godišnje...“ „M-da...“, oglasi se Šurdilović i srknu malo kafe. „Bio pametan čovek taj inženjer Nikolić. Znao je da u to vreme u Evropi svaki grad sa više od pola miliona stanovnika ne može da funkcioniše bez metroa. Beograd je, sa Zemunom, pred rat imao nešto više od 300.000 stanovnika, tako da se pitanje uvođenja metroa nametalo samo od sebe.“ „Ali do izgradnje metroa nije došlo.“ „Nije. Gradske vlasti procenile su da je sve to preskupo. Skoro sto miliona ondašnjih dinara... A moralo je i da se kopa ispod Save.“ „Pa je l’ se kopalo?“ „Šta?“ „Tunel. Ispod Save.“ „Čuli ste šta sam vam rekao, druže Kiš. Nije bilo metroa. Nije bilo ni tunela.“ „Kako onda objašnjavate ovo?“ Kiš spusti komad hartije pred bunovnog Šurdilovića. On ga uze u ruku, pogleda - i odmah mu prestade glavobolja. Poče da ga obrće i zagleda, zatim okrenu svoju stomakliju dokraja. „Sunce ti poljubim. Je l’ ovo pravo?“ „Našao kod taksiste... Istog onog kod kog sam našao ove mape metroa.“ „O čemu se radi?“, upita zbunjeni Stevica. Kiš uze hartiju iz Šurdilovićeve drhtave ruke i pokaza mu. „Karta za beogradski metro iz 1939. godine.“ „Ali... Ali... Kako je to moguće?“ „Postoje dva racionalna objašnjenja“, reče Kiš. „Prvo je da se radi o predmetu koji je ovamo došao iz druge dimenzije, u kojoj postoji neki malo drugačiji Beograd, i u njemu metro. Drugo je da su metro, ili bar neki njegovi delovi, ipak izgrađeni. Ovde se konkretno radi o stanici Savamala.“ „A ovi planovi?“, upita Šurdilović i upre prstom u plave hartije na stolu. „Novi su.“ „Njih je jamačno izrađivao blaženopočivši Rolović. Dok ga nisu skratili za glavu. Izgleda da neko radi na proširivanju tog fantomskog metroa.“ „Da...“, mrmljao je Stevica. „Ali ko?“
„Pa, vidi ovako, Stevice...“, započe Kiš izlaganje dolivajuči stomakliju u čašu. „Metro, to ti je faktički rupa u zemlji. A u rupi ispod zemlje, koja uz to još ide ispod reke, lepo je, fino, vlažno i komotno... I mračno. I danju i noću. Šta misliš, kome najviše odgovara takav jedan komoditet?“ Doživevši prosvetljenje, Stevica srknu malo kafe, pa malo stomaklije, namršti se, a onda reče: „Sad sve kapiram.“ Sećanja na velike predratne i posleratne poplave davno su iščilela iz glava Beograđana okrenutih svetloj socijalističkoj budućnosti u gradu koji je pretio da postane balkanski Njujork, i u zemlji koja je imala ambiciju da bude Švajcarska, samo uređena po principima komunističke doktrine. Još je Marija Terezija napravila prvi nasip na Savi, pokušavajući da ukroti neposlušnu reku i njene pritoke, ali sve je to bilo jalaš-rabota, kako su znali da kažu neki stanovnici Sava-male, Pištolj-male i Jatagan-male, jer se reka izlivala kad god je to smatrala za shodno, kao da je živo biće koje ima sopstvenu, nezgodnu narav. Doduše, još ima onih koji se sećaju poplava iz tridesetih, kada je voda po ulicama dosegla nivo od skoro pola metra, pa se do prodavnica po hleb i u apoteku po promincle išlo u čamcima; tada je stvar, kažu, spasla beogradska kaldrma po kojoj se voda razlivala. Mesto do koga je, negde pred zoru, došao Danilo Kiš, ubica vampira i lektor za srpskohrvatski jezik, izgledalo je baš tako - kao da je upravo pretrpelo izlivanje prgave reke. Za trenutak je pomislio da se vratio u tridesete, što i ne bi bilo čudno ako se ima u vidu da u Beogradu, kao i u svim velikim gradovima u svetu, postoje takozvana „meka mesta“. Reč je o tačkama u univerzumu u kojima se ukrštaju prošlost, sadašnjost i budućnost, i u koje čovek može namerno ili nenamerno zalutati tako da jednom nogom bude, recimo, u viktorijanskoj Engleskoj, a drugom, recimo, u rimskom Singidunumu. Ipak, ovo nije bio takav slučaj, i Kiš je to odmah shvatio. Ogromna rupa u zemlji pripadala je ovom vremenu i ovom prostoru, dakle sedamdesetima i Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji. Zastao je i zapalio cigaretu. Zamišljeno je zurio u veliki prokop nastao pre dosta decenija, mimo svakog urbanističkog plana, logike i znanja nadležnih. Otvor u zemlji delovao je upravo onako kako ga je opisao Stevičin stric, a, prema njegovom tumačenju Rolovićevih nacrta, unutra bi trebalo da bude
pravi mali grad namenjen smeštaju armije vampira. Pitao se, odbijajući dimove, da li da sačeka pojačanje ili da uđe sam i krene da satire bandu. I upravo u tome trenutku, kada je postajao svestan da je radoznalost osnovna crta njegovog karaktera, radoznalost koja se graniči sa grehom, dok mu se, dakle, činilo kako stoji na samim vratima Sodome, javi se glas, poznat glas, koji razbi svaku sumnju i dilemu. „Nema tu više nikog“, reče čovek koji se uspinjao utabanom putanjom pravo prema njemu. „Jesi li siguran?“, upita Kiš. „Kako da ne“, reče čovek i zastade da dođe do vazduha. Bio je to visok muškarac, riđe keltske brade, naočit i korpulentan, u dugom tamnom kišnom mantilu ispod kog su se nazirali noževi za bacanje zadenuti za specijalni pojas oko struka. Kiš mu pruži ruku, on je prihvati uz snažan stisak šake. „Kako si, Danilo?“, u njegovom srpskog izgovoru bili su uočljivi tragovi tvrdog irskog akcenta, poput otisaka vampirskih zuba na vratu mlade device. „Dugo se nismo videli.“ „Da. Još od one gužve u Budimpešti.“ „Jašta... Beše gadno.“ „Otkud ti u Beogradu?“ „Načulo se u Centrali da si na tragu otkrivanja Gnezda, pa sam rešio da dođem i ispitam stvar.“ „I?“, upita Kiš pokazujući na rupu u zemlji. „Ništa“, slegnu Irac ramenima. „Evakuisali su se.“ „Zašto?“ „Čuli su da dolaziš.“ „Dobro znaš šta to znači, stari prijatelju.“ „Da“, uzdahnu Irac. „Imamo krticu u organizaciji.“ „Bah... Ništa nije kao što je bilo.“ Irac posegnu za unutrašnji džep mantila i izvadi pljosku. „’Džejmison‘?“, upita Kiš. „Star 16 godina“, reče Irac i pruži mu pljosku. Kiš pošteno trgnu iz pljoske pa mu je vrati. „E, ovo je viski...“, reče. „A ne ona škotska sranja sa fri-šopa. Neki sociolog ili psihijatar mogao bi da napiše doktorsku disertaciju na temu fascinacije Jugoslovena lošim viskijem. ’Džoni voker’, ’balantajns’, ’tičers’... Pre bih pio najgoru brlju.“
„Kao što znaš, kolega... Naš problem nisu oni koji piju viski, nego oni koji piju krv.“ „Znam.“ „Zato i jesmo ovde. Da održimo ravnotežu.“ „Ravnotežu...“, reče Kiš sa jedva čujnim uzdahom. „Sve je u tome. U ravnoteži.“ Gledajuči kako se sunce pomalja iznad novobeogradskih betonskih košnica, Kiš prozbori: „U lažnoj raspodeli pravednika sebi sam dodeljivao ulogu Lotove žene. Jer mi se njen postupak činio najljudskijim, najporočnijim, dakle - najbližim meni. Ophrvanom radoznalošću, privučenom stravičnim prizorom požara i katastrofe, kad se kuće ruše a kule oburvavaju kao domine, dok se ljudski vapaj diže do neba, moja se radoznalost - dovedena do eksplozije i samo dodatno provocirana božanskom opomenom - odjednom pretvarala u jedinu i svemoćnu osobinu, gušila u meni osećanje straha, pretvarala me u strašnog osvetnika, nesposobnog da odoli svojoj urođenoj znatiželji. I ja bih se osvrnuo naglo, poput Lotove žene, kao zavrnut koncentrisanom centrifugalnom silom svoje radoznalosti, koja mi je kroz telo prolazila kao samurajski mač, postavši moja osovina.“ „Misliš da smo zato postali lovci na vampire?“, upita stasiti Irac. „Zbog radoznalosti?“ „Ne znam...“, uzvrati Kiš, „ali smo verovatno zbog toga postali pisci.“ „I to je nešto...“, složi se Irac, pa otpi još malo „džejmisona“. „Ko zna...“, reče Kiš i krenu niz putanju kojom je Irac došao. „Možda je to i jedino bitno...“ „Šta?“ upita Irac prateći ga pogledom. „Pa to... Da znaš kad da se osvrneš u gnevu.“ „Zar on nije izmišljeni lik, iz knjige?“, upita Stevica brišući zamašćene prste o vuneni džemper. „Ma kakvi...“, odvrati Kiš koji se borio sa trećom osminom bureka. „Drakula je Bremova autobiografija.“ „Brem Stoker je bio Van Helsing?“, bio je preneražen Stevica. „Tako je“, reče Kiš. „I još jeste, koliko ja znam.“ „I kažete da ste se sreli jutros... Na Savi?“ „ Aha“, odvrati Kiš. „Došao je da me podseti na neke... elementarne stvari.“
U skučenoj buregdžinici Kod. Gradeta Surle bilo je toplo i ušuškano. Pored vitrine i peći na drva bila su samo dva mala stola i stolice. Kroz izlog, na kome je bila ispisana firma, videlo se sivo jesenje beogradsko jutro. Dan je bio na početku, nudeći razne mogućnosti i izbore. Danilo Kiš, pisac i lektor za srpskohrvatski jezik, dvoumio se oko mnogo njih, a prvo oko toga da li da pripali cigaretu ili dovrši burek sa sirom. Zavukao je ruku u transportnu vreću i iz nje izvadio fasciklu na čijim narandžastim koricama ostadoše otisci masnih prstiju. Otvori je i stade da pilji u parče pelir-papira na kome je nešto bilo otkucano. „Bio sam inspirisan jutros, pa sam sročio ova uputstva“, reče. „Uputstva?“, upita Stevica. „Tako nešto...“, reče Kiš. „Naslovio sam tekst Saveti mladom ubici vampira. Hoćeš da ti pročitam?“ Stevica klimnu potvrdno. Kiš poče da čita: Gaji sumnju u svakog kome se oči crvene u mraku. Drži se podalje od grobalja. Čuvaj se da svoj govor ne zagadiš jezikom ideologija. Veruj da si moćniji od vampira, ali se ne meri s njima. Ne veruj da si slabiji od vampira, ali se ne meri s njima. Ne veruj u utopijske projekte, osim u one koje sam stvaraš. Budi jednako gord prema vampirima kao i prema gomili. Imaj čistu savest u odnosu na privilegije koje ti tvoj zanat ubice donosi. Prokletstvo svoga izbora nemoj brkati sa klasnom opresijom. Imaj uvek na umu misao: „Ko pogodi cilj, taj prvi ubija. “ Ne veruj u statistike, u cifre, u javne izjave: stvarnost je ono što se da probosti sečivom. Posećuj fabrike, kolhoze, radilišta, birtije i usputna svratišta: vampirizam je ono što se ne vidi golim okom, on treba da se otkrije. Ne bavi se ekonomijom, sociologijom, psihoanalizom. Šta će ti to kad imaš dovoljno oružja? Ono što se ne da ubiti jednim srebrnim metkom, može se ubiti s dva.
Budi svestan činjenice da je fantazija istina unutar laži, i stoga opasna. Ne udružuj se ni sa kim: ubica vampira je sam. Ne veruj onima koji kažu da je ovo najgori od svih svetova. Ne ubijaj vampire po narudžbini dana. Napravi spisak i idi redom. Ne kladi se na trenutak, jer ćeš se kajati. Ne kladi se ni na večnost, jer ćeš se kajati. Budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer samo su budale zadovoljne. Ne budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer ti si Izabrani Kiš. Ne traži moralno opravdanje za one koji su izdali. „A ti, Danijele, zatvori ove riječi i zapečati ovu knjigu do pošljednjega vremena: mnogi će pretraživati, i znanje će se umnožiti“ - Knjiga proroka Danijela, 12, 4. Ne budi servilan, jer će te vampiri uzeti za avatara. Kiš odloži papir u stranu. Zapali cigaretu, malo se zamisli pa reče: „Hmmm... mogao bih ovo prekomponovati pa od cele stvari napraviti nešto kao Savete mladom piscu. Šta kažeš?“ U pozne jesenje sate, kada kafane počnu da se pune gostima, a na periferiju se spusti mrak, lepljiv od znoja i mastan od krvi, konobarica Danka prilazi njegovom stolu noseči poslužavnik koji je već počeo da gubi onu glazuru koju je imao kada su ga, zajedno s tri kutije manastirke i četiri kutije stomaklije, doneli radnici „Prokupca“, kao deo besplatne reprezentacije koja je podrazumevala i set čaša za vino i rakiju. Po ivicama, gde se poput zaštitnog bedema uzdizao limeni obod crvene boje, još su se videli tragovi nekadašnjeg sjaja. Ali tu gde su se nazirale ogrebotine i deformacije, gde je poslužavnik bio ulubljen od kafanske dugovečnosti, najbolje se videla svrha ovog neuglednog predmeta - služio je da na njemu raspuštaljke, prerano ostarele lepotice i samohrane majke svojim mušterijama donesu malo tečne utehe. Onaj ko bi držao poslužavnik (a to je bila najčešće konobarica Danka) morao je da po jagodicama svojih prstiju, istrošenih od pranja u hladnoj vodi, oseti ispupčenja i izbočine, kao kratere na mrtvoj površini dalekog asteroida koji je poneo ime nekog zaboravljenog italijanskog astronoma. Tu, između tih kratera, tih izvrnutih planina u limu,
nahvatao se talog masnoće i prljavštine, nastao od kafe, jeftinog zejtina, sirćeta i zlatiborskog belog sira. Ne otvarajući oči Danilo Kiš, lovac na vampire i lektor za srpskohrvatski jezik, znao je, po zveckanju koje je oglašavalo sudar čaše sa vodom o čašu za vinjak, da je Danka spustila poslužavnik na sto pred njega, i vratila se za šank da primi novu narudžbu. Kad je otvorio oči, Kiš je nasuprot sebe, na drvenoj stolici ofucanog tapacirunga, ugledao nepoznatog čoveka. „S kim imam čast?“, upita mladića jake muskulature i sede kose, koji je jednako mogao da bude sredovečan čovek ali i stogodišnji starac. Čovekove oči zaiskriše užarenim, crvenim vampirskim sjajem kada ga oslovi: „Druže Kiš...“, zarežao je, „varate se ako mislite da je sve gotovo.“ Kiš podiže ruku u kojoj je dogorela cigareta i pozva konobaricu Danku. Kada ona dođe do stola, Kiš joj pokaza na escajg koji je bio na stolu ispred njega: „Ja se izvinjavam, gospođo. Je l’ ova viljuška od srebra?“ „Jeste“, reče ona. „Ostalo od moje pokojne svekrve.“ Danilo Kiš se okreče čoveku koji sedi za njegovim stolom i dok gleda u užareno crveno oko, kaže: „Odlično.“ Sken i obrada: BABAC
BELEŠKA AUTORA Niko ne zna kako nastaju priče. Stiven King jednom je rekao da ne moraš da znaš kako radi motor sa unutrašnjim sagorevanjem da bi vozio kola. Isto je i sa pričama: ne moraš da znaš kako nastaju da bi iz njih izvukao malo zadovoljstva. Bilo da ih pišeš ili čitaš. Priče u ovoj zbirci nastajale su u prethodnih nekoliko godina, uporedo sa mojim romanima, i nekako su ostale u njihovoj senci jer je u srpskoj književnosti njegovo visočanstvo Roman neprikosnovena književna forma, bilo da je posredi publika ili ono što sebe naziva „književnom kritikom“. Ova knjiga trebalo bi da ispravi tu nepravdu. Naslovna priča „Kišni psi“ naziv duguje pesmi Toma Vejtsa a atmosferu Ijanu Mekdonaldu i Filipu K. Diku. Priča je prvobitno objavljena u Laguninoj antologiji priča o Grčkoj Ovako je počelo, i prvi je moj spisateljski rad preveden na jezik starih Helena. Pripovetka „Čuvar prelaza“ omaž je Reju Bredberiju i državi koje više nema a koju smo znali pod imenom Jugoslavija. Pisana je za antologiju Tajanstveni putnik, zbirku „brzih“ priča pisaca iz južne Srbije. „Pucanj“ je priča o beogradskim danima Gavrila Principa i svemu onome što se kasnije desilo, ispripovedana kroz niz vremenskih skokova. Pripovetka je izašla u zbirci priča o Sarajevskom atentatu Gavrilov princip, koju je uredio Vule Žurić. „Mrtve stvari“ je pripovetka pisana za antologiju priča o Ivi Andriću Nebeski dugovi. Preštampana je i kao poklon priča u okviru broširanog izdanja romana Konstantinovo raskršće. Na neki način, ona je bila nukleus iz kog je nastao roman Kainov ožiljak, koji sam napisao zajedno sa Vladimirom Kecmanovićem.
„Upitaj mrak“ je novela u čijem je naslovu odata pošta Džonu Fanteu, i tu se veza s njim prekida. U pitanju je klasična horor priča, inspirisana relativno često korišćenim motivom, a to je: grupa ljudi zarobljena u zatvorenom prostoru koje opseda neka zla i izopačena sila. Novelu je naručio Goran Petrović, tada urednik edicije „Srbija i komentari“ u Službenom glasniku, i ona je objavljena u knjizi Živi pokojnik, zajedno sa esejom o vampirima iz pera etnologa Vesne Marjanović. Ovde se pojavljuje u neznatno prerađenoj verziji. Naposletku, tu je novela o Danilu Kišu, profesionalnom ubici vampira, koji se krije pod identitetom književnika i lektora za srpskohrvatski jezik. Ona se u ovoj zbirci i u ovom obliku premijerno pojavljuje pred čitaocima. Sve priče u knjizi koju držite čine određenu celinu, neku vrstu mozaika, ali su takođe i samostalna dela, koja mogu da se čitaju odvojeno, bez predznanja; neka su deo većeg narativnog univerzuma, poput naslovne priče koja je spin-off romana koji tek treba da bude završen. Postoje i poveznice sa mojim ostalim delima - tu je pre svega avetinjska pojava Nemanje Lukića koji lagano postaje deo jedne šire priče i koji će, možda, vremenom dobiti sopstveni roman, gde će biti ispričan njegov život s ove i one strane smrti. Dok se to ne desi, ostaju priče i snoviđenja, što je i neka vrsta podnaslova ove zbirke (prilično nonšalantno „pozajmljenog“ od Nila Gejmena), jer zaista niko, pa ni sam pisac, ne zna kako priče nastaju. D. S. U Nišu, aprila 2015.
O AUTORU Dejan Stojiljković (1976), prozaista, dramski pisac i scenarista. Jedan je od najčitanijih savremenih srpskih pisaca. Knjige su mu do sada samo u Srbiji prodate u tiražima većim od 100.000 primeraka. Objavio je prozne zbirke Leva strana druma (2007) i Low Life (2008) kao i romane Konstantinovo raskršće (2009), Duge noći i crne zastave (2012), Znamenje anđela (2013) i Kainov ožiljak (u koautorstvu sa Vladimirom Kecmanovićem, 2014). Dobitnik je više priznanja za svoj književni rad; među najvažnijim je „Miloš Crnjanski“ za roman Konstantinovo raskršće. Proza mu je prevođena na engleski, ruski, francuski, makedonski i grčki. Član je Srpskog književnog društva i književne grupe P-70.
1 Andrićev prevod: Na radosnoj liniji čovečanstva. 2 „Nisam, gospodaru“ (lat.). 3 Tom Vejts, Sabljasti trombon: odabrane pesme 1976-1995. (preveo i priredio Aleksandar Blagojević), Gradina / Studentski kulturni centar, Niš, 1997.