H.Dz.Vels-Nevidljivi covek

B I B L I O T E K A »D Ž E P N A K N J I G A«
220

Urednik
RISTO TRIFKOVIĆ

2

B I B L I O T E K A »D Ž E P N A K N J I G A«
220

Urednik
RISTO TRIFKOVIĆ

2

H. DŽ. VELS

Nevidljivi čovek

SVJETLOST

Sarajevo – 1961.
3

Naslov originala.
THE INVISIBLE MAN
A grotesque Romance

by
H. G. Wells

4

GLAVA I

DOLAZAK ČUDNOG ČOVEKA

 Jednog zimskog dana, početkom februara, od železničke stanice Brembl‐
harst koračao je kroz oštar vetar i gusti sneg – poslednji sneg u godini – jedan
stranac s malim crnim koferom u ruci na kojoj je imao debelu rukavicu. Stra‐
nac je bio zavijen od glave do pete. Obod mekog šešira sakrivao mu je potpu‐
no lice, izuzev sjajnog vrha njegovog nosa. Sneg beše napadao na njegova ra‐
mena i grudi, i ovaj beli oklop je još više povećavao teret koji je nosio. On se
otetura u krčmu »Kočije i konji« više mrtav no živ i baci kofer na pod. »Vatru«,
povika, »tako vam čovečnosti! Sobu i toplu peć!« Otrese noge i strese sneg sa
sebe u baru, pa pođe za gospođom Hol u sobu za goste da se tamo pogađa. I
posle tog kratkog upoznavanja i još dva zlatnika koje baci na sto, zauze sobu u
krčmi.

Gospođa Hol potpali vatru u kaminu i ode da mu lično pripremi obed os‐
tavljajući ga samog u sobi. Gost koji u zimsko doba odseda u Ipingu beše već
nečuveno srećna okolnost, a da i ne govorimo o gostu koji nije tvrdica, – i ona
odluči da se pokaže zaslužna svoje dobre sreće.

Čim je slanina bila skoro ispržena, a pošto je Mili, svoju limfatičnu pomoć‐
nicu malo odobrovoljila s nekoliko pažljivo izabranih izraza, gospođa Hol od‐
nese čaršav, tanjire i čaše u sobu i poče da postavlja sto s najvećom pompom.
Iznenadi se kad vide, iako se vatra već bila razbuktala, da njen gost još uvek
ima na sebi šešir i kaput. Stajao je' leđima okrenut njoj i zurio kroz prozor u
sneg koji je napolju padao.

Ruke, još uvek u rukavicama, beše skrstio na leđima i činilo se kao da je iz‐
gubljen u mislima. Ona primeti da otopljeni sneg s njegovih ramena kaplje na
tepih

 – Hoćete li skinuti šešir i kaput, – upita ona, – da ih odnesem u kuhinju i

5

dobro osušim?
 – Ne, – odgovori on, ne okrećući se.
Ona nije bila sasvim sigurna da je čula njegov odgovor i spremala se da po‐

novi pitanje.
On okrenu glavu i pogleda je preko ramena^
 – Radije bih ih zadržao na sebi, – progovori, naglašavajući svaku reč. Gos‐

pođa Hol opazi da je nosio velike plave naočare,sa zaklonom i sa strane i da je
imao guste zaliske koji su mu padali preko kragne njegovog kaputa, koja mu je
potpuno sakrivala lice.

 – Vrlo dobro, gospodine, – reče. – Kako Vi hoćete. Uskoro će soba biti to‐
plija.

Ne odgovarajući joj on ponovo okrenu lice od nje, i gospođa Hol, osećaju‐
ći kako njen pokušaj da povede razgovor nije srećno izabran, brzim, oštrim
pokretima dovrši postavljanje stola i naglo napusti sobu. Kada se je povratila
on je još uvek stajao na istom mestu, kao čovek isklesan od kamena, povijenih
leđa, s podignutom kragnom od kaputa i obodom od šešira povijenim nadole
tako da su mu lice i uši bili potpuno sakriveni. Ona spusti s dosta jakim fre‐
skom pržena jaja i slaninu na sto i više viknu no što učtivo reče:

 – Vaš ručak je na stolu, gospodine.
 – Hvala – odgovori on u isto vreme, ne okrećući se dokle god ona ne za‐
tvori vrata za sobom. Tada se naglo okrete i brzo priđe stolu.
Dok je odlazila iza bara u kuhinju, gospođa Hol ču zvuke koji su se ponav‐
ljali u određenim razmacima. Klink, klink, klink – zvuci koje je izazivala kašika
udarajući o zdelu. »Ah, ta devojka!« reče. »Eto, potpuno sam zaboravila! To ona
gnjavi!« i, dok je preuzimala na sebe spremanje senfa, u nekoliko reči izgrdi
Mili za njenu sporost. Dok je ona spremila šunku i jaja, postavila sto i uradila
sve drugo, Mili (kakva »pomoć«!) uspela je samo da zadocni sa spremanjem
senfa. I to za njega, novog gosta, koji želi da ostane! Ona napuni zdelicu sen‐
fom, stavi je s izvesnorn razmetljivošću na poslužavnik zlatne i crne boje, i po‐
nese je u sobu za goste.
Zakuca na vrata i odmah uđe ne čekajući poziv. Čim se vrata otvoriše, njen
gost se hitro saže, tako da ona vide samo blesak nekog belog predmeta kako
nestaje ispod stola. Izgledalo je kao da se sagnuo da dohvati nešto s poda ispod
stola. Ona spusti senf na eto i pritom primeti da je skinuo kaput i šešir i stavio
ih na stolicu ispred kamina. Par mokrih cipela pored kamina pretio je da će

6

doprineti da njena sjajna čelična ograda od kamina zarđa. Gospođa Hol odluč‐
no pođe ovim stvarima. »Pretpostavljam da sada mogu da odnesem ove stvari
da se suše?«, reče glasom koji nije dozvoljavao pogovora.

 – Ostavite šešir, – odvrati njen gost prigušenim glasom. Okrenuvši se ona
vide da je on podigao glavu i da je gledao u nju.

Za trenutak ostade zureći u njega isuviše iznenađena da bi mogla govoriti.
Stranac je držao nekakvu belu maramu – beše to servijeta koju je doneo
sobom – preko donjeg dela svoga lica, tako da su mu usta i vilice ostajale pot‐
puno sakrivene, i zato mu se glas čuo prigušeno. Ali, ovo nije naročito iznena‐
dilo gospođu Hol. Nju je iznenadilo to što je njegovo čelo, iznad plavih na‐
očara, pokrivao beli zavoj, dok su mu uši bile zavijene drugim zavojem, tako
da nijedan delić njegovog lica nije bio otkriven, izuzev ružičastog šiljastog
nosa. Nos mu je bio svetloružičast i sjajan, upravo onakav kakvog ga je prvi
put ugledala. Stranac je imao na sebi somotski sako zatvoreno braon boje s ve‐
likom kragnom, postavljenom crnim platnom i podignutom oko vrata. Jaka
crna kosa koja je izbijala ispod i između ukrštanih zavoja u neobičnim prame‐
novima i rogovima, davala mu je najčudniji izgled koji se mogao zamisliti. Ova
pokrivena i zavijena glava ne beše ni nalik na ono što je ona mogla pretposta‐
viti, tako da je za trenutak ostala ukočena.
On ni sada ne skloni servijetu sa usta, već je i dalje držao rukom u braon
rukavici, posmatrajući je kroz svoje neprozirne naočare. »Ostavite šešir«, pono‐
vi nerazgovetnim glasom kroz belo platno.
Njeni nervi počeše da se oporavljaju od udara koji behu zadobili. Ostavi
šešir na stoticu pored kamina. »Ja nisam znala, gospodine«, otpoče, »da ...« i zas‐
tađe osetivši se nelagodno.
 – Hvala promrmlja on suvo, gledajući čas u nju čas u vrata.
 – Ja ću ih odmah lepo osušiti, gospodine, – reče ona, ponevši njegovo odelo
iz sobe. Izlazeći na vrata ponovo baci pogled na glavu zavijenu u belo i nepro‐
zirne naočare; servijeta još uvek beše ispred njegovog lica. Dok je zatvarala
vrata za sobom ona se malo strese. Njeno lice je odavalo iznenađenje i zabri‐
nutost. »Ja, nikad!« prošaputa. »Eto!« Ona pođe polako ka kuhinji isuviše pre‐
okupljena svojim mislima da bi, kad uđe unutra, upitala Mili šta to sad radi.
Gost je u sobi sedeo, osluškujući njene korake koji su se udaljavali. On baci
upitni pogled ka prozoru pre no što ukloni servijetu ispred lica i nastavi da
ede. Uze jedan zalogaj, pogleda podozrivo u prozor, uze drugi zalogaj, zatim

7

ustade držeći servijetu u ruci, pređe preko sobe do prozora i spusti zastor do
bele platnene zavese koja je pokrivala donji deo prozora. Soba se malo smraći.
Donekle umiren povrati se stolu i svome jelu.

»Jadnik, doživeo je neki nesrećni slučaj, ili operaciju, ili nešto slićno«, po‐
misli gospođa Hol. »Ala me je, priznajem, uplašio onaj zavoj«.

Ona stavi još malo uglja na vatru, raširi vešalicu i obesi putnikovo odelo
preko nje. »Pa one naočari! Oh, on je ličio više na gnjurčevu opremu negoli
na živog čoveka!« Zatim obesi šal na kraj vešalice. »A ona maramica stalno is‐
pred njegovih usta. I govori kroz nju!... Možda su mu i usta povređena... vero‐
vatno!«.

Ona se trže, kao neko koji se odjednom seti nečega. »Bože moj!«, iznenada
će, »zar još nisi završila s tim krpama, Mili?«.

Kada se gospođa Hol vratila u strančevu sobu da bi spremila sto posle nje‐
govog ručka, njena ideja: da su i strančeva usta isećena ili povređena u nesreć‐
nom slučaju, za koji je ona pretpostavljala da je stranac pretrpeo – bila je pot‐
vrđena, jer kad je pušio lulu, za svo vreme dok se ona nalazila u sobi nije ni za
trenutak spuštao svileni šal koji beše obavio preko donjeg dela svoga lica, da bi
stavio lulu u usta. A ipak, to nije bila zaboravnost, jer je primetila da je posma‐
trao kako duvan gori. Sedeo je u uglu leđima okrenut prema prozorskom zas‐
toru i, okrepljen jelom i pićem i udobno zagrejan, govorio je sada s manje
agresivne oštrine nego ranije. Odsjaj plamena iz kamina na njegovim naočari‐
ma davao im je izvesnu prijatnost, koja im je dosad nedostajala.

 – Nešto prtljaga mi je ostalo na Bremblharstskoj železničkoj stanici, – pri‐
meti stranac, a zatim je upita kako bi ga mogao dobaviti. Dosta učtivo nakloni
svoju uv ijenu glavu u znak priznanja na njeno objašnjenje. »Sutra?« reče. »Zar 
ne može biti brže?«; izgledao je razočaran kad ona odgovori »ne«. »Da li je
potpuno sigurna! zar nema nekog ko bi kolima otišao donde?«

Gospođa Hol, odobrovoljena, odgovori na njegova pitanja a zatim produži
konverzaciju. »To je opasan put u sumraku, gospodine«, reče kao odgovor na
njegovu primedbu za kola, a zatim, koristeći ovaj trenutak, produži: »Baš na
tom mestu su se otprilike pre godinu dana jedna kola preturila. Pored koč ijaša
i jedan gospodin je poginuo. Nesrećni slučajevi se dešavaju začas, zar ne, gos‐
podine?«

No, njen gost se nije dao tako lako navući. »Da, dešavaju se«, odgovori kroz
svoj šal, posmatrajući je mimo iza neprozirnih naočara.

8

 – Ali, dosta vremena im je potrebno dok se ne oporave, jelte, gospodine?
Eto, na primer, sin moje sestre, Tom, posekao se po ruci kosom – preturio se
na livadi – i, bogami, puna tri meseca je bio vezan za postelju, gospodine. Te‐
ško da ćete to poverovati. Od toga vremena ja se jako plašim kose, gospodine

 – Mogu vas potpuno razumeti.
 – Jedno vreme smo se bojali da će morati da se operiše, toliko je bio rđavo,
gospodine.
Stranac se iznenada nasmeja smehom koji, kako je izgledalo, kao da se rodio
i odmah zamro na njegovim usnama. »Istina?« reče.
 – Dabome, gospodine. I nije im bilo lako. Ja sam morala da radim sve oko
njega, jer je moja sestra bila mnogo zauzeta oko svoje male dece. Previjati
ranu, gospodine, iz dana u dan, nije bilo lako, tako da, ako mogu biti toliko slo‐
bodna da primetim, ja....
 – Hoćete li mi doneti šibice? – naglo je prekide gost. – Lula mi se ugasila..
Gospođa Hol se trže. Baš je to ružno od njega posle svega što mu je ispriča‐
la da je uradila. Ona se za trenutak zagleda u njega uvređeno, a onda se seti
ona dva zlatnika, i ode po šibice.
 – Hvala, – reče kratko, kad ih ona spusti na sto, i okrenu joj leđa, pa se po‐
novo zagleda kroz prozor. Bilo je jasno da je dosta osetljiv kad se govori o
operacijama i zavojima. I pored svega, neće biti toliko zadrta da mu išta prime‐
ti. Ali, njegova neučtivost ju je malo nervirala, i Mili je to popodne dobro ose‐
tila tu njenu nervozu.
Stranac je u sobi za goste ostao do četiri sata popodne, a da nije ni pomislio
da se izvini što se toliko zadržao. Najveći deo vremena bio je potpuno miran
sedeo je u polumraku prema svetlu koje je davala vatra u kaminu, pušeći, a
možda i dremajući.
 Jednom ili dvaput neko ko bi pažljivo prisluškivao mogao bi ga čuti kako
stavlja ugalj na vatru, a za vreme od nekih pet minuta čulo se kako šeta po
sobi. Izgledalo je kao da govori sam sa sobom. A onda bi fotelja zaškripala – 
on je ponovo seo.

9

GLAVA II

PRVI UTISCI TEDI HENFRIJA

U četiri sata, kada je bilo već prilično mračno i kad je gospođa Hol priku‐
pila dovoljno hrabrosti da ode i upita svoga gosta hoće li uzeti čaj, Tedi Henfri.
časovničar, uđe u bar.

 – Moje poštovanje, gospođo Hol, – reče – za slabe cipele ovo vreme je
užasno.

Napolju je sneg sve jače padao.
Gospođa Hol se složi s njim, a onda primeti da je imao uza se svoje radno
koferče. »Kad ste već ovđe. gospodine Tedi«, reče mu, »bila bih vam zahvalna
ako biste pogledali onaj moj stari časovnik u salonu. Radi i otkucava dobro i
asno, ali velika kazaljka neće ni da mrdne, već stalno stoji na šest časova«.
I, idući napred, pođe ka vratima od salona, zakuca i uđe.
Otvorivši vrata vide da njen gost sedi zavaljen u fotelji pored kamina dre‐
majući, kako je izgledalo, s glavom oborenom malo na jednu stranu. Jedina
svetlost u sobi dolazila je od crvenog plamena u kaminu. Sve joj je izgledalo
crvenkasto, mračno i teško za raspoznavanje, pogotovo zato što su joj oči još
bile zaslepljene od svetlosti lampe koju je baš bila zapalila u baru. Ali, za se‐
kund, učini joj se da čovek u koga je gledala ima ogromna, široko razjapljena
usta, usta neverovatno velika, koja su, kako se činilo, progutala ceo donji deo
njegovog lica. Bio je to trenutan utisak; belo uvijena glava, monstruozne bulja‐
ve oči i veliki otvor ispod njih. Tada se on pomeri, uspravi u svojoj stolici i
podiže ruku. Gospođa Hol otvori širom vrata tako da soba dobi više svetlosti, i
vide ga jasnije, sa šalom ispred lica, isto onako kako je ranije držao serv  ijetu.
Senke, pomisli, prevarile su je.
 – Izvinite, gospodine, ovaj čovek dolazi da pogleda časovnik, – reče, povra‐
tivši se od trenutne zbunjenosti.

10

 – Da pogleda časovnik? – začudi se on, gledajući unaokolo bunovno, a
onda, rasanivši se, dodade – samo izvolite.

Gospođa Hol ode da donese lampu, a on ustade i protegli se.
Onda stiže svetlo, i gospodin Tedi Henfri, ulazeći, nađe se ispred uvijene fi‐
gure. Kao što je posle pričao. Tedi beše zaprepašćen.
 – Dobar dan! – reče stranac posmatrajući ga, kako se gospodin Tedi docnije
izrazio – »kao rak«.
 – Nadam se, – odvrati gospodin Henfri, – da vas neću uznemiriti.
 – Ne, nikako, – odgovori stranac. – Mada sam mislio, – dodade, okrenuvši
se gospođi Hol, – da je ova soba stvarno stavljena potpuno meni na raspolaga‐
nje.
 – Mislila sam, gospodine, – reče gospođa Hol, – da biste želeli da časovnik...
 – Sigurno, – prekide je stranac, – sigurno; ali, u principu, volim da budem
sam i neuznemiravan.
On se okrenu leđima prema kaminu i skrstl ruke na leđima. »A sada«, pro‐
duži, »pošto časovnik bude opravljen, želeo bih da mi donesete čaj. Ali, nikako
pre nego što časovnik bude gotov«.
Taman se gospođa Hol spremala da napusti sobu, – ovog puta nije pokuša‐
vala da potpiruje razgovor, jer nije htela da pred gospodinom Henfrijem stra‐
nac bude neučtiv prema njoj, – kad je gost upita je li išta preduzela da se nje‐
govi koferi donesu sa stanice. Ona mu reče da je o tome govorila s poštarem i
da će ih sutra nosač doneti.
 – Jeste li uvereni da je to najranije što je moguće? – upita on.
Odgovorila mu je s izrazitom hladnoćom da je uverena.
 – Trebalo je da objasnim, – dodade stranac, – ali sam bio isuviše promrzao i
umoran da to uradim ranije, da se bavim naučnim istraživanjem.
 – Zaista gospodine? – upita gospođa Hol jako impresionirana.
 – U prtljagu se nalaze moji aparati i instrumenti.
 – To su zaista vrlo korisne stvari, gospodine.
 – Prirodno, vrlo sam nestrpljiv da nastavim s« svojim istraživanjima.
 – Naravno, gospodine.
 – Razlog moga dolaska u Iping, – nastavi stranac s izvesnom dozom oprez‐
nosti, – bila je... želja za samoćom. Ne volim da me iko uznemirava u radu.
Pored moga rada, jedan nesrećan slučaj ...
 – Baš sam to i mislila, – reče gospođa Hol o sebi

11

 – Izazvao je potrebu za izvesnim odmorom. Oči su mi ponekad toliko slabe
i bole me, da se tada satima zatvaram u mraku, prosto se zaključam. Istina, to se
ne dešava često. Ne u ovom trenutku, svakako. U tim časovima i najmanje uz‐
nemirenje, na primer, ulazak stranog lica u sobu, prouzrokuje kod mene vrlo
bolnu nervozu... Mislim da je potrebno da ove stvari napomenem.

 – Sigurno, gospodine, – reče gospođa Hol. – Ako mogu biti toliko slobodna
da upitam...

 – To će, mislim, biti dovoljno, – prekide je stranac tim njemu svojstvenim
načinom da završi razgovor, načinom kome se nije moglo odoleti. Gospođa
Hol zadrža svoje pitanje i izraze simpatija za bolju priliku.

Pošto je gospođa Hol napustila sobu, on ostade stojeći ispred kamina, bulje‐
ći – tako se gospodin Henfri izrazio – u časovnik. Gospodin Henfri je radio
oko časovnika s lampom koju je stavio sasvim blizu sebe. Zeleni zaklon lampe
bacao je jaku svetlost na njegove ruke i mehanizam časovnika, dok se ostatak
sobe nalazio u senci. Kada bi digao pogled s časovnika, pred njegovim očima
bi zaigrali svetlaci. Kako je po prirodi bio radoznao, on premesti časovnik – 
iako je to bilo potpuno nepotrebno – s namerom da odugovlači sa svojim od‐
laskom i, možda, otpočne razgovor sa strancem. Ali, stranac je i dalje stajao na
istom mestu, potpuno ćutljiv i nepokretan, tako nepokretan da je to gospodinu
Henfriju išlo na nerve. On se oseti sasvim usamljen i pogleda prema strancu;
tamo beše uvijena glava, siva i poluosvetljena, i velika, tamna okna naočara,
koja su zurila u jednu tačku, dok je ispred njih treperila magla zelenih tačkica.
To je za Henfr ija bilo tako nepr ijatno, da su čitav minut ostali gledajući beziz‐
raizno jedan u drugog. Onda Henfri obori pogled. Vrlo nepr ijatna situacija.
Zaželeo je da nešto kaže. Da li je trebalo primetiti da je vreme vrlo hladno za
ovo doba godine?

Henfri opet podiže pogled kao da se sprema da otpočne razgovor onom
uobičajenom frazom. »Vreme. ..« otpoče.

 – Zašto ne završite već jednom i ne idete? – reče ukočena figura, očigledno
edva se suzdržavajući da ne prasne. – Sve što ima da se uradi to je da pričvrsti‐
te veliku kazaljku na osovinu: Vi, prosto, izigravate.

 – Naravno, gospodine, samo još jedan minut. Zaboravio sam... – I gospodin
Henfri završi i izađe. Ali, izađe osećajući se neobično uvređenim. »Dođavota«,
reče gospodin Henfri u sebi, žureći u selo kroz sneg koji je padao, »čovek sva‐
kako mora da provede zvesno vreme opravljajući časovnik«.

12

A onda, »zar čovek ne sme da vas pogleda? Grozno!«
I, opet, »izgleda ne. Da vas policija traži ne biste mogli bolje da se prerušite,
onako uvijen i ufačlovan«.
Na Glisonovom uglu vide Hola – koji se nedavno beše oženio strančevoim
gazdaricom krčme »Kočije i konji«, a koji je sada vozio povremeno Ipinška
kola do Siderbriđžske raskrsnice – kako mu dolazi u susret s povratka iz tog
mesta. Hol je, sudeći po tome kako je vozio, očigledno bio »malo svratio« u
Siderbridž. »Zdravo Tedi!« reče prolazeći.
 – Imaš čudnu ličnost kod kuće! – odvrati Tedi.
 – Šta kažeš? – upita Hol, zaustavljajući kola raspoložen za razgovor.
 – U krčmi »Kočija i konji« odseo je vrlo čudan gost, – odgovori Tedi. – 
Časti mi!
Zatim nastavi da živo opisuje Holu grotesnog gosta njegove žene. »Liči
malo na prerušivanje, zar ne? Kad bi neko kod mene odseo, ja bih tražio da
mu vidim lice«, reče Henfri. »Ali, žene uvek tako lako poveruju kada su stranci
u pitanju. Odseo je u tvojim sobama, a nije čak ni ime dao, Hol«.
 – Ma šta mi kažeš! – reče Hol, koji nije baš brzo i lako shvatao stvari.
 – Da. Na nedelju dana. Ma šta da je ne možete ga se otresti pre nedelju
dana. A sutra mu dolazi mnogo prtljaga, tako bar on sam kaže. Nadajmo se,
Hol, da u koferima neće biti kamenje.
Zatim ispriča Holu kako je njegova tetka u Hestingsu bila prevarena od
ednog stranca s praznim koferčetom. Sve u svemu, on ostavi Hola neodređeno
podozrivim. »Hajd’mo, starka«, reče Hol. »Moram da vidim šta se to događa«.
Tedi produži svojim putem jako olakšan pri duši.
Međutim, umesto »da vidi šta se to događa«, Hol je, po svom povratku, bio
ozbiljno napadnut od žene zato što se dugo zadržao u Siderbridžu. Na svoja
blaga ispitivanja dobio je samo kratke i okolišne odgovore. Ali, i pored ovog
prvog neuspeha, klice sumnje koje je Tedi posejao nikoše u mozgu gospodina
Hola. »Vi žene ne znate baš sve«, reče Hol, odlučivši da podrobnije ispita lič‐
nost svoga gosta što je moguće ranije. I, pošto se stranac povukao da legne – a
to je bilo oko pola deset – gospodin Hol odlučno ode u sobu za goste, oštrim
pogledom osmotri nameštaj svoje žene, da pokaže tom strancu da nije on tu
gospodar, i pregleda malo ironično list hartije na kome su bile ispisane neke
matematičke formule, a koji je stranac tu ostavio. Kad je najzad pošao da legne,
on dade gospođi Hol instrukcije da pažljivo pregleda strančev prtljag kada

13

bude sutra donešen.
 – Gledaj ti svoje stvari, Hol,— reče mu gospođa Hol, – a ja znam šta radim.
Ona je utoliko više bila raspoložena da se breca na Hola, jer je stranac, bez

sumnje, bio neka čudna vrsta stranca, te ni ona sama nije baš stekla neko pozi‐
tivno mišljenje o njemu. Usred noći ona se probudi sanjajući kako je jure neke
ogromne bele glave koje su izgledale kao bundeve, postavljene na beskrajno
duge vratove i s velikim crnim očima. Ali, kako je bila razumna žena, gospoda
Hol savlada svoj užas, okrenu se na drugu stranu i ponova zaspa«.

14

GLAVA III

HILJADU I JEDNA BOCA

I tako, devetog dana meseca februara, pred početak topljenja snega, ova
čudna ličnost »pade s neba« u selo Iping. Dan posle toga stiže kroz lapavicu
prtljag – i to kakav prtljag! Bila su tu dva sanduka, (doduiše, takve sanduke je i
neki normalan čovek mogao da ima), ali pored ta dva sanduka nalazio se tu i
oš jedan sanduk s knjigama – velikim, debelim knjigama, među kojima je je‐
dan deo bio ispisan potpuno nerazumljivim rukopisom – i tuce ili više plete‐
nih korpa, kutija i kofera, u kojima su bile spakovane razne stvari uvijene u sla‐
mu, staklene boce, kako se to učinilo Holu, čeprkajući s urođenom radozna‐
lošću po slami. Stranac, potpuno pokriven kaputom, šeširom, šalom i rukavica‐
ma izađe nestrpljivo da sačeka Firensajdova kola, dok Hol izmenja nekoliko
reči s kočijašem pomažući da se prtljag iznese. Izlazeći stranac nije primetio Fi‐
rensajdovog psa koji je njuškao oko Holovih nogu.

 – Požurite s tim stvarima, – reče, – dosta sam i onako čekao. – I siđe nekoli‐
ko stepenica u pravcu zadnjeg kraja kola s namerom da sam uzme manju kor‐
pu. Međutim, čim ga Firensajdov pas primeti, nakostreši se i poče divlje da
reži, a kad stranac siđe niz stepenice, pas učini najpre neodlučan pokret, a zatim
divlje skoči pravo za njegovu ruku. »Uh!« kriknu Hol, odskočivši unazad – jer 
nije bio baš junak kad su u pitanju psi – dok Firensajd dreknu »lezi« i ščepa
bič.

Obojica videše kako se pseći zubi odvojiše od ruke, čuše udarac, videše
kako pas odskoči u stranu pa se ustremi na strančevu nogu i čuše kako se pan‐
talone pocepaše. A onda tanji kraj Firensajdovog biča stiže do cilja, i pas cik‐
nuvši bolno, pobeže međ točkove kola. Sve se to odigralo za nepunih pola mi‐
nuta. Niko nije normalno govorio, svi su se drali. Stranac brzo baci pogled na
svoju pocepanu rukavicu i svoju nogo, učini pokret kao da će da se sagne, pa

15

se naglo okrenu i odjuri uz stepenice u krčmu. Oni ga čuše kako projuri pre‐
ko hodnika i nezastrtih stepenica u svoju sobu.

 – Ti, životinjo, ti! – vikao je Firensajd, penjući se na kola s bičem u ruci,
dok ga je pas posmatrao kroz paoce na točku.

 – Dolazi ovamo! – dodade, – biće bolje.
Hol je stajao zapanjen. »Ujeo ga je«, reče. »Dobro će biti da odem i vidim
kako je«, i odgega za strancem. U holu srete gospođu Hol. »Nosačev pas«, reče,
»ujeo ga je«.
Pope se uz stepenice, pa kako su vrata od strančeve sobe bila otvorena,
gumu ih i uđe bez ikakve ceremonije, jer je po prirodi bio osetljiv na tuđe ne‐
volje.
Zastor na prozoru bio je spušten i soba se nalazila u polumraku. Hol vide
nešto vrlo čudno, nešto što je izgledalo kao ruka bez šake, kako maše put nje‐
ga, i lice koje se sastojalo od tri velike, neodređene bele tačke, vrlo slične cvetu
»dana i noći« blede boje. Onda ga nešto udari u grudi i izbaci napolje, vrata
mu tresnuše pred nosem i on ču kako se zaključavaju. To se sve odigralo tako
munjevito da nije imao vremena da sve to dobro osmotri: mahanje onog nera‐
zjašnjivog oblika, udarac i šok. Stajao je na tamnom malom stepeništu, čudeći
se šta bi moglo biti ono što je video.
Posle nekoliko minuta on se pridruži maloj grupi ljudi, koja se skupila is‐
pred krčme »Kočije i konji«. Tu je bio i Firensajd, pričajući im već po drugi
put sve ispočetka; pa gospođa Hol, koja je Firensajdu govorila da njegov pas
nije imao nikakvog prava da ujede njenog gosta; pa ljubopitljivi Hakster, trgo‐
vac od prekoputa; Sendi Vedžers, kovač, koji je davao pravna objašnjenja; žene,
deca sa svojim glupim upadicama: »Što nije pokušao da ujede mene«, »Takve
pse ne treba držati«, »Šta je imao da ga ujeda?« itd.
Gospodin Hol, posmatrajudi ih sa stepenica i slušajući ih, nalazio je da je
ono što je video da se gore odigralo isuviše neverovatno. Pored toga, rečnik
mu je bio isuviše skučen da bi mogao objasniti svoja zapažanja.
 – Kaže da ne želi nikakvu pomoć, – odgovori na ženino pitanje. – Bolje bi
bilo da unesemo njegove stvari.
 – Trebalo bi da je odmah dezinfikuje, – reče gospodin Hakster, – naročito
ako je makar i malo inficirana.
 – Ja bih ga smesta ubila, eto, to bih ja uradila, – dobaci jedna žena iz gomile.
Iznenada pas poče ponovo da reži

16

 – Hajde već jednom-, – ču se ljutiti glas s vrata. Na vratima je stajao stranac,
uvijen, s podignutom kragnom i natučenim obodom od šešira. – Ukoliko brže
unesete stvari utoliko ću biti zadovoljniji. – Neki nepoznati posmatrač prime‐
tio je da su pantalone i šešir na njemu drugi.

 – Da li ste povređeni, gospodine? – upita Firensajd. – Jako me je žao da
pas...

 – Nimalo, – odgovori stranac. – Nije me čak ni ogrebao. Požurite s tim
stvarima.

Gospodin Hol je docnije uveravao, da je stranac posle toga opsovao u sebi.
Čim je prva korpa, na koju je stranac ukazao, unesena u salon, on se neo‐
bičnom žustrinom, tako reći baci na nju i poče da raspakuje, razbacujući slamu
s očiglednom nemarnošću na tepih gospođe Hol, i otpoče iz nje da vadi boce
 – male zdepaste boce s prahom, male uske boce s obojenim i bezbojnim teč‐
nostima, plave boce u obliku epruveta na kojima je bilo ispisano »otrov«, boce
okrugle s tankim grlićima, velike zelene boce, velike bele boce, boce sa stakle‐
nim zapušačima i kristalnim pločicama, boce s finim zapušačima, boce s gru‐
bim zapušačima, boce s drvenim poklopcem, vinske boce, boce za zejtan i sir‐
će, – stavljajući ih jednu pored druge na orman, na sto pored prozora, unaoko‐
lo po podu, na stalku za knjige, svuda. Drogerija u Bremblharstu nije mogla da
ima ni polovinu od toga. Beše to neobičan prizor. Korpa za korpom sadržavala
e boce, i, na kraju, kada je i poslednja od šest bila prazna, na stolu se stvorila
visoka gomila slame. Jedino što su pored boca sadržavale još ove korpe bio je
izvestan broj epruveta i pažljivo upakovane terazije.
Čim su korpe bile raspakovane, stranac ode do prozora i otpoče s radom,
nimalo se ne brinući za gomilu slame, što se vatra skoro ugasila, o kutijama s
knjigama koje su ostale napolju, niti o sanducima, i drugom prtljagu koji je
odnet gore.
Kad mu je gospođa Hol donela večeru on je već toliko bio apsorbovan
poslom, sipajući kapi iz boce u epruvete, da je uopšte nije čuo sve dok ona ne
zbaci slamu i spusti poslužavnik na sto s možda malo nadmenosti, videći u
kakvom se stanju njen pod nalazi. Tada tek upola okrete glavu, da je odmah
zatim trgne nazad. Ali, ona ipak uspe da primeti da je skinuo naočare; ležale su
pored njega na stolu. Njoj se učini da su mu očne duplje neobično duboke.
Stranac stavi ponovo naočare, a zatim se okrete i pogleda je. Taman se sprema‐
la da se požali zbog slame na podu kada je on preteče.

17

 – eleo bih da više ne ulazite bez kucanja, – reče jako uvredljivim tonom,
koji je bio tako karakterističan kod njega.

 – Kucala sam, ali, izgleda...
 – Možda ste i kucali, ali moja istraživanja – stvarno vrlo hitna i neophodna
istraživanja – i najmanje uznemiravanje, tresak vrata... Moram vas zamoliti...
 – Naravno, gospodine. Možete zaključati vrata ako je tako. Kad god hoćete.
 – Vrlo dobra ideja, – primeti stranac.
 – Ova slama, gospodine. Ako mi dozvolite da prlmetim...
 – Nemojte. Ako vam slama smeta, stavite to u račun. – I promrmlja još ne‐
što, neke reči koje su ličile na psovku.
Stojeći tako s bocom u jednoj i epruvetom u drugoj ruci, izgledao je tako
čudan, agresivan i eksplozivan da se gospođa Hol dosta uplašila. Ali, gospođa
Hol je bila odlučna žena. »U tom slučaju, volela bih da znam, gospodine, koli‐
ko pretpostavljate...«
 – Šiling – stavite jedan šiling. Jedan šiling je sigurno dosta?
 – Neka bude, – reče gospođa Hol, uze stolnjak i poče da ga rasprostire po
stolu. – Ako ste vi zadovoljni, naravno...
Stranac se okrete i sede leđima okrenut njoj.
Celo popodne je radio iza zaključanih vrata i, kao što se gospođa Hol uve‐
rila, najveći deo vremena u potpunoj tišini. Jednom samo čuo se neki udar i
zvonjenje boca, kao da je neko udario o sto i boce se s treskom srušile na pod,
a zatim brzi koraci preko sobe. Bojeći se da se nije štogod dogodilo, ona priđe
vratima osluškujući, ali ne usuđujući se da zakuca.
 – Ne mogu dalje, – besneo je – ne mogu dalje! Tri stotine hiljada, četiri
stotino hiljada! Ogromni zbirovi! Prevaren! To može da traje ceo život! ...
Strpljenja! Strpljenja, đavola!... Budala! Budala!
Odozdo, iz bara, dopre do gospođe Hol šum potkovanih cipela i ona mora‐
de, na svoju žalost, da prekine osluškivanje strančevog monologa. Kada se po‐
vratila, u sobi beše opet sve mirno, izuzev tihog škripanja stolice i povremenog
zveketa boce. Sve je prošlo, stranac se ponovo vratio poslu.
Kada mu je unela čaj, primeti u uglu sobe, ispod udubljenog ogledala, go‐
milicu razbijenog stakla i mrlju zlatne boje, koja je bila površno obrisana. Ona
mu skrenu pažnju na to.
 – Stavite i to u račun, – obrecnu se njen gost. – Zaimeboga, ostavite me na
miru. Ako sam pričinio ikakvu štetu, naplatite, – i nastavi da markira list u

18

svesci koja je ležala pred' njim.

*

 – Kazaću ti nešto, – reče Firensajd tajanstveno. Popodne beše već poodmak‐
lo. Sedeli su u malom Ipinškom bifeu,

 – Da, šta? – nestrpljivo će Tedi Henfri.
 – Taj čovek o kome si govorio, onaj što ga je moj pas ujeo, e – on je crnac.
Ili, u najmanju ruku, bar su mu noge crne. Video sam kroz rascep na njegovim
pantalonama i rukavici. Ti bi očekivao da se kroz rascep pokaže rozikasta koža,
zar ne? E, baš nije bilo tako. Potpuno crno! Kažem ti, on je crn kao ovaj moj
šešir.
 – Ma nemoj! – reče Henfri. – Cela ta stvar je vrlo čudna. Pa nos mu je ru‐
žičast kao da je obojen ružičastom bojom.
 – To je istina, znam. Reći ću ti šta ja mislim. Taj čovek je šaren, Tedi; crn
ovde, a beo onde, u mrljama. I on se stidi toga. On je neka vrsta meleza, -samo
što se boje umesto da se mešaju pojavljuju u mrljama – ovde belo tamo crno.
a sam slušao o takvim ljudima. Kao što svi znamo, to se često dešava kod ko‐
nja.

19

GLAVA IV

GOSPODIN KAS INTERVJUIŠE STRANCA

Ispričao sam okolnosti strančevog dolaska u Iping dosta detaljno, da bi čita‐
oci mogli razumeti čudni utisak koji je on izazvao. Ali, izuzimajući dva malo
čudnija incidenta što su se dogodila, vreme koje je on proveo u ovom mestu
do dana klupskog festivala možemo preći dosta površno. Bilo je izvesnog čar‐
kanja s gospođom Hol oko kućne discipline, ali je on to – sve do dockan u
aprilu, kada su se kod njega pojavili prvi znaci nemaštine – lako zaglađivao ek‐
stra plaćanjem. Holu se nije sviđao i kad god bi se usudio predlagao je da ga se
otarase; ali, on je tu svoju antipatiju ispoljavao uglavnom tako što ju je prikri‐
vao i što je više bilo moguće izbegavao susret s njim. »Čekaj samo dok dođe
leto«, govorila bi gospođa Hol proročanski, »kad turisti počnu da dolaze. Tada
ćemo videti. Možda je on malo težak, ali tačno plaćeni račun je tačno plaćeni
račun, ma šta ti rekao«.

Stranac nije odlazio u crkvu i, u stvari, mije pravio nikakvu razliku između
nedelje i radnih dana, čak ni u odevanju. Radio je, bar kako je gospođa Hol
mislila, vrlo neujednačeno. Nekih dana bi vrlo rano silazio i radio bi dugo bez
prekida. Drugih pak dana ustajao bi dockan, šetao sobom, gunđao glasno sati‐
ma, pušio, ili spavao na stolici pokraj kamina. Nikakve veze sa spoljnim svetom
nije imao. Njegova narav se za sve vreme pokazivala nesigurnom: najvećim de‐
tain bila je kao kod nekoga koji je patio od tako reći neizdržljive nervoze.
Dvatriput je u iznenadnim napadima nekog besnila treskao, cepao, ili kršio raz‐
ne stvari. Uređenost da govori prigušenim glasom sam sa sobom sve više je u
njemu rasla i taj običaj je sve češće ispoljavao. Ali, iako je gospođa Hol namer‐
no prisluškivala ove njegove monologe, nije nikako mogla da sastavi kraj s kra‐
em od onoga što je čula.

Stranac je vrlo retko izlazio preko dana. Međutim, posle zalaska sunca, s pr‐

20

vim sumrakom, izlazio bi, i to uvek zavijen »do guše«, bilo vreme hladno ili ne,
a za svoje šetnje bi izabrao najzabačenije staze i to one koje su najviše bile za‐
mračene senkama okolnog drveća. Jednom ili dvaput njegove buljave naočale i
aventinjsko, ufačlovano lice ispod do ušiju natučenog šešira, iznenada, izlazeći
iz mraka, iskrslo bi pred ponekog radnika koji se vraćao kući s posla. Jednom,
oko pola deset uveče, Tedi Henfri, izlazeći iz krčme »Crveni žaket«, beše se
strašno prepao od strančeve glave koja je, iznenada osvetljena svetlošću što je
doprla kroz otvorena vrata krčme, ličila na lobanju (stranac je ovog puta šetao
sa šeširom u ruci). Deca koja bi ga videla predveče sanjala bi celu noć o utva‐
rama; da li su deca više mrzela njega ili je on više mrzeo decu, teško bi bilo
reći, ali, u svakom slučaju, mržnja je s obe strane postojalai

Nije onda bita čudo što je ličnost s ovako upadljivom pojavom postala
predmet čestih razgovora u takvom mestu kao što je Iping. Mišljenja o njego‐
vom zanimanju bila su jako podeljena. Gospođa Hol je u tome bila jako oset‐
ljiva. Kada bi je ko upitao, pažljivo bi objašnjavala da je on »naučni istraživač«,
oprezno izgovarajući svaki slog kao neko ko se boji da ne upadne u klopku.
Kada bi pak bila dalje upitana šta je to »naučni istraživač«, primetila bi prvo s
izvesnom dozom superiornosti da većina školovanih ljudi zna što to znači, pa
bi onda objasnila da je on »pronalazač«. Njen gost je preživeo jedan nesrećni
slučaj, dodala bi, koji je imao za posledicu da su mu za izvesno vreme ruke i
lice promenile boju. a kako je osetljiv ne želi da ga iko vidi u takvom stanju.

Van domašaja njenog sluha beše dosta rasprostranjeno mišljenje da je on
zločinac koji pokušava da izbegne pravdu, krijući se od policije tako što se
potpuno zavija. Ova ideja je ponikla u mozgu gospodina Tedi Henfrija. Nije
bilo poznato da se od sredine ili kraja februara naovamo desio ma kakav zna‐
čajniji zločin. Gospodin Guld, učitelj u Nacionalnoj školi, razvio je u svojoj
mašti ovu teoriju tako što je po njegovom mišljenju stranac bio prikriveni
anarhista koji je spremao eksploziv, i on odluči da preduzme takve detektivske
operacije koje mu njegovo slobodno vreme dozvoljava. Ove operacije su se
najvećim delom sastojale u tome što bi se vrlo oštro zagledao u stranca kad
god bi se sreli, ili u postavljanju pitanja o njemu licima koja ga uopšte nisu vi‐
dela. Međutim, on ne otkri ništa.

Druga grupa je delila mišljenje gospodina Firensajda, da je stranac rođeni
melez kod koga se boje nisu izmešale već se pojavljuju u mrljama, bilo prima‐
ući to mišljenje u celosti ili s nekim izmenama. Sajles Dergen, na primer, re‐

21

kao je da »ako bi se on rešio da se pokazuje na vašarima vrlo brzo bi se oboga‐
tio«, a kako je malko bio i teolog, upoređivao je stranca s nadčovečanskim bi‐
ćem. Postojalo je još jedno mišljenje, koje je objašnjavalo celu stvar prikazujući
stranca kao bezopasnog luđaka. Ovo mišljenje je imalo tu prednost što je sve
što se događalo objašnjavalo vrlo prosto – lud je. Između ovih glavnih grupa
postojali su i takvi koji su menjali mišljenje, kao takvi koji su našli neki kom‐
promis. Narod iz Saseksa je vrlo malo sujeveran, i tek posle događaja koji su se
odigrali početkom aprila pojavila su se u selu prve šaputanja o natprirodnim
silama, čak i tada ova šaputanja su nailazila na prijem samo međ ženskim sve‐
tom.

Ali, mada su bili podeljenog mišljenja o njemu, narod ga je u Ipingu složno
mrzeo. Njegova preka narav, koja bi, možda, i bila razumljiva gradskoj inteli‐
genciji, ovom mirnom seoskom narodu Saseksa bila je vrlo čudna. Divlje gesti‐
kulacije koje bi ih pokatkad iznenadile, žustra šetnja posle pada mraka i nagli
okreti na uglovima, nečovečanska grubost prema radoznalosti, naklonost pre‐
ma tmini, koja se ispoljavala u zatvaranju vrata, spuštanju zastora na prozoru,
gašenju sveća i lampa – ko bi se složio s takvim stvarima? Kad bi prolazio kroz
selo sklanjali bi mu se s puta, a kad bi već prošao, poneki mlađi šaljivčina bi
podigao kragnu od kaputa i spustio obod na šeširu, pa bi pošao nervoznim ko‐
racima za njim imitirajući tako njegovo misteriozno držanje. U to vreme se
pevala jedna pesmica s naslovom »Čovek utvara«. Gospođica Sečel je tu pesmi‐
cu pevala na školskom koncertu – koji je priređen u korist nabavke lampa za
crkvu – i posle toga, kad god bi se dva ili više seljaka sastala i stranac naišao,
neko od njih bi zazviždukao, manjeviše odveć visoko ili nisko, poneki odlo‐
mak ove pesme. Takođe bi po koji zakasneli dečak viknuo za njim »utvara«, pa
nagao da beži, strahovito uzbuđen.

Kasa, seoskog doktora, proždirala je radoznalost. Zavoji podstakoše njegov
profesionalan interes; izveštaj o hiljadu i jednoj boci izazva ljubomornu pažnju
Ceo april i maj je neobično žudeo za nekom prilikom da stupi u razgovor sa
strancem i, najzad, nekako pred Duhove, ne mogade više izdržati, pa pokrenu
prikupljanje dobrovoljnih priloga za seosku bolničarku – da bi mu to bio raz‐
log da mu se približi. Kas se iznenadi kad mu gospođa Hol reče da ne zna
kako joj se gost zove.

 – Kazao je svoje ime, – primeti gospođa Hol, da bi tek nešto rekla, uosta‐
lom potpuno neosnovano, – ali ga nisam dobro čula. – Mislila je da je sasvim

22

luckasto ne znati njegovo ime.
Kas zakuca na vrata od sobe za goste i uđe. Iznutra, dosta jasno, dopre neka

psovka,
 – Izvinite što vas uznemiravam, – reče Kas i zatvori za sobom vrata, one‐

mogućivši tako gospodi Hol da čuje ostatak razgovora.
U toku daljih deset minuta gospođa Hol je čula samo neko mrmljanje, za‐

tim uzvik iznenađenja, neko meškoljenje, pa stolicu koja je bila naglo odgur‐
nuta, prasak smeha, brze korake ka vratima, i Kas se pojavi, bled, zureći preko
svojih ramena. Ostavi za sobom vrata otvorena i ne gledajući uopšte u nju,
pređe preko hola, sjuri se niz stepenice, i ona ću njegove brze korake koji su se
udaljavali. Gospođa Hol je stajala iza šanka u baru i gledala u otvorena vrata od
sobe za goste. Tada ču kako se stranac mirno smeje i njegove korake po sobi. S
mesta gde je stajala nije mogla da vidi njegovo lice. Vrata od sobe se s treskom
zatvoriše, i sve se ponovo utiša.

Kas ode pravo Bantingu, seoskom parohu.
 – Da li sam ja lud? – reče, ulazeći u mali, skromnli parohov kabinet za rad.
 – Ličim li ja na nekog luđaka?
 – Šta se dogodilo? – upita paroh, stavljajući školjku sa stola na listove svoga
pripremanog idućeg govora s predikaonice.
 – Onaj čovek u krčmi...
 – Da?
 – Dajte mi nešto da popijem, – reče Kas i sede
Kad mu se nervi malo smiriše od čaše jevtinog Šerija, jedinog pića koje je
dobri paroh imao, poče da prića o svome intervjuu sa strancem.
 – Uđoh, – pričao je zamuckujući, – i otpočeh da mu tražim prilog za onaj
fond seoske bolničarke. Čim sam ušao on zavuče ruke u džepove, sede i skupi
se sav na stolicu. Šmrknu. Rekoh mu da sam čuo da se interesuje za naučne
stvari. ,Da’, odgovori mi, i ponovo šmrknu. Celo vreme je šmrkao, verovatno
e đavolski nazebao. A nije ni čudo onako umotan. Izložih mu ideju o bolni‐
čarki, a za sve vreme sam gledao unaokolo. Boce – hemikalije – svuda. Terazije,
epruvete, stalci, i miris ruže. Da li bi štogod priložio? Reče da će još da raz‐
misli. Upitah ga direktno da li štogod istražuje. Da, odgovorio je. Dugo neko
istraživanje? Dosta se naljuti, »đavolski dugo«, odseče. »Oh?« rekoh ja. Njegova
uzdržijivost beše pri kraju. Jedva se uzdržavao da ne prasne, a moja pitanja su
ga sve više nervirala.. Dobio je recept, vrlo vredan recept – zašta, nije hteo da

23

kaže. Medicinski? »Idite dođavola! našta ciljate?« Izvinih se. On ponovno
šmrknu i nakašlje se, pa produži. Pregledao ga je. Pet sastojaka. Spustio ga je i
okrenuo glavu. Promaja od otvorenog prozora podigla je recept i ovaj je pole‐
teo. Radio je u sobi s kaminom., reče. Primetio je kako je recept proleteo po‐
red njega pravo u kamin, zapalio se i pošao naviše kroz dimnjak. Skočio je da
ga uhvati u trenutku kad ga je nestajalo. Ovako! – I u tom času, da bi mi ilus‐
trovao svoju priču, on izvuče ruku iz džepova.

 – Pa?
 – Nije bilo šake. Samo prazan rukav. Gospode! Pomislih, to znači biti defor‐
misan! Ima veštačku ruku. pretpostavih, pa je sada skinuo. A onda pomislih da
tu nije nešto u redu. Šta, dođavola, drži rukav podignut i raširen ako nema ni‐
šta u njemu? A ništa nije bilo u njemu, kažem vam. Ništa, sve do pazuha. Lepo
sam mogao da vidim sve do lakta; u unutrašnjosti rukava video se trag svetlosti
koja je ulazila kroz otvor na njegovom kraju. »Gospode bože!« uzviknuh. Tada
on ućuta. Pogleda onim svojim praznim, buljavim oćima prvo u mene pa onda
u rukav.
 – Da, pa?
 – To je sve. Ćutao je, zurio u mene, pa hitro zavuče rukav ponovo u džep.
»Gde sam ono stao«, nastavi on, »čini mi se onde kad je recept počeo da gori,
e li tako«? i upitno se nakaštja. »Kako dođavola«, rekoh ja, »možete onako da
pomerate prazan rukav?« »Prazan rukav?« »Da«, rekoh ja, »prazan rukav«.
»Prazan rukav, je li? Videli ste da je rukav bio prazan?« Naglo se uspravi. Ja
ustadoh takođe. On mi priđe s tri vrlo lagana koraka i zaustavi se vrlo blizu
preda mnom. Šmrknu preteći. Nisam ni trepnuo, i neka budem obežen ako i
samo ona njegova ufačlovana glavurda i one naočare nisu dovoljni da nekoga
iznerviraju, kad onako tiho iskrsnu pred vas.
»Kazali ste da je rukav bio prazan, je li?« reče on. »Sigurno« odgovorili. Bu‐
ljeći i ćuteći ovaj čovek bez lica, grozan, otpoče da »grebe«. Onda sasvim pola‐
ko izvuče ponovo rukav iz džepa, i poče da ga diže lagano put mene, kao da
hoće ponovo da mi ga pokaže. Radio je to vrlo, vrlo lagano. Gledao sam u
njega. Činilo mi se da prolazi večnost. »Da«, rekoh, nakašljavši se malo da pro‐
čistim grlo, »nema ništa u njemu«.
 – Morao sam nešto da kažem. Počeh da se osećam preplašen. Mogao sam
da vidim duboko unutra On ispruži rukav pravo k meni, lagano, lagano – evo
ovako – tako da njegov otvor dođe na desetak centimetara od moga lica. Gad‐

24

na stvar gledati kako vam prazan rukav dolazi tako do lica! A tada ...
 – Da?
 – Nešto, nešto što se osećalo baš kao pravi kažiprst i palac uštinu me za nos.
Banting poče da se smeje.
 – Ali tu nije bilo ničega! – reče Kas i glas mu kod ono »tu« pređe u vrisak.

 – Lako je vama da se sada smejete, ali kažem vam, ja se toliko prepadoh da ga
snažno udarih po rukavu, okrenuh se i pobegoh, ostavio sam ga...

Kas zastađe. U iskrenost njegovog straha nije se moglo posumnjati. Bespo‐
moćno se okrenu, pa ispi i drugu čašu parohovog odličnog, a u isto vreme jef‐
tinog šerija. »Kad sam ga udario po rukavu«, reče, »kažem vam, osetio sam kao
da sam udario neku ruku.

»A ruke nije bilo! Ni traga od ruke nije bilo!«
Gospodin Banting se zamisli. Gledao je podozrivo u Kasa. »Vrlo čudnovata
priča«, reče. Izraz njegovog lica beše zaista vrlo ozbiljan i zamišljen. »Stvarno«,
dodade presudnim tonom, »to je vrlo čudna priča«.

25

GLAVA V

PROVALA U PAROHOVOM DOMU

Činjenice provale parohovog doma doprle su do nas uglavnom kroz priča‐
nja paroha i njegove žene. Provala je izvršena u sitne sate duhovskog ponede‐
onika, dana koji je u Ipingu posvećen klupskom festivalu. Gospođa Banting se,
kako izgleda, iznenada, usred tišine pred zoru, probudila s jakim utiskom da su
vrata od njihove spavače sobe bila otvorena a zatim zatvorena. Ona ne probudi
odmah muža, već se uspravi u krevetu osluškujući. Tada potpuno jasna ču tap,
tap, tap – korake bosih nogu kako izlaze iz susedne sobe za oblačenje i odlaze
preko hodnika ka stepenicama. Čim se uveri da je to stvarnost, ona pažljivo
probudi gospodina Bantinga. Ovaj odmah ustade, pa ne paleći svetlost, stavi
naočare, ogrnu ženin šlafrok, navuče svoje papuče i izađe iz sobe na stepenište
osluškujući. Ču potpuno jasno kako dole u kabinetu za rad neko barata oko
njegovog pisaćeg stola a zatim jako kijanje.

Onda se povrati u spavaću sobu, naoruža se oružjem koje mu prvo dođe
pod ruku – žaračem – i siđe koliko god je tiše mogao niz stepenice. Gospođa
Banting izađe iz sobe i ostade gore na stepeništu.

Bilo je oko četiri sata ujutru i već je počelo da sviće. Trag blede svetlosti
probijao se do hola, ali je udubljenje vrata od kabineta još bilo u neprozirnom
mraku. Potpunu tišinu narušavalo je samo jedva čujno škripanje stepenica pod
gospodin Bantingovim koracima, i tihi neki pokreti u kabinetu. Onda nešto
škljocnu, fijoka od stola se otvori i ču se šuštanje hartije. Ovome je sledovala
neka psovka, neko kresnu palldrvce i kabinet bi oevetljen žutom svetlošću.
Gospodin Banting se već nalazio u holu i kroz odškrinuta vrata mogao je da
vidi pisaći sto s otvorenom fijokom i sveću koja je na stolu gorela. Međutim,
provalnika nije mogao da vidi. Stajao je tako u holu neodlučan šta bi uradio.
Gospođa Banting, lica bledog ali odlučnog, šunjala se polako za njim stepeni‐

26

cama. Jedna^ stvar je kuražila gospodina Bantinga – uverenje da je provalnik
bio neko iz sela.

Oni čuše zveket novca i uvideše da je provalnik pronašao njihovu domaću
rezervu zlata, sve u svemu dve funte i deset šilinga u komadima od po pola
zlatnika. Taj zvuk nagna gospodina Bantinga na odlučnu akciju. Ščepavši čvr‐
sto žarač, jurnu u sobu praćen u stopu od gospođe Banting.

 – Predaj se! – dreknu gospodin Banting i zastade začuđen. Soba beše oče‐
vidno potpuno prazna.

A ipak, njihovo uverenje da su baš u tom trenutku čuli da se neko kreće po
sobi poraslo je do sigurnosti. Pola minuta možda stajati su zabezeknuti, a onda
gospođa Banting pređe preko sobe i pregleda iza zastora, dok gospodin Ban‐
ting, pod uticajem urođenog nagona, zaviri ispod stola. Zatim gospođa Banting
izvrnu zavese na prozorima, a gospodin Banting pogleda u odžak od kamina i
isproba ga žaračem. Gospoda Banting potom pažljivo ispita korpu za otpatke
od hartije, a gospodin Banting podiže poklopac od sanduka za ugalj. Najzad,
dođoše do kraja i stadoše ispitujući pogledima jedno drugog.

 – Mogao bih se zakleti... – reče gospodin Banting.
 – Sveća! – dodade. – Ko je zapalio sveću?
 – Fijoka! – reče gospođa Banting. – I novca nema! – Ona hitro ode do vra‐
ta.
 – Od svih izvanrednih događaja...
Iz hodnika se začu jako kijanje. Istrčaše iz kabineta, i u tom trenutku se vra‐
ta od kuhinje s treskom zatvoriš«.
 – Donesi sveću! – viknu gospodin Banting i pođe napred. Oboje čuše da
reze na vratima zveknuše. Otvorivši vrata od kuhinje Banting vide kako se
spoljna vrata baš otvaraju i bleda svetlost svanuća otkri u pozadini tamne mase
bašte. On beše siguran da niko nije izašao na vrata. Ona se samo otvoriše, staja‐
hu malo otvorena, a onda se s treskom zatvoriše. Sveća koju je gospođa Ban‐
ting donela iz kabineta zatreperi i bljesnu... Prođe ceo minut, a možda i više,
pre no što uđoše u kuhinju.
Nikoga nije bilo. Zabravise ponovo spoljna vrata, pretražiše skroz kuhinju,
ostavu i sobicu pored kuhinje i, na kraju, spustiše se u podrum. Iako su temelj‐
no pretresli celu kuću ne nađoše ni žive duše.
Zora zateče paroha i njegovu ženu, neobično odeven mali par, kako još
uvek pretražuju donji sprat uz potpuno nepotrebnu svetlost već dogoreie sve‐

27

će.
 – Od svih čudnih događaja... poče paroh već po dvadeseti put.
 – Dragi, – prekide ga gospođa Banting, – eno Suzi silazi. Pričekaj ovde dok

ne uđe u kuhinju, a onda se iskradi gore.

28

GLAVA VI

NAMEŠTAJ KOJI JE POLUDEO

Dogodilo se da su u sitne sate duhovskog ponedeonika, pro nego što bi
pošli u potragu po Mili za njen dnevni posao, gospodin i gospođa Hol ustali i
sišli nečujno u podrum. Posao koji su dole imali bio je privatne prirode, a
imao je neke veze sa specifičnom težinom piva koje su točili.

Tek što su sišli u podrum, kad se gospođa Hol priseti da je zaboravila da
ponese bocu sa sars aparilom1 iz njihove spavaće sobe. Kako je ona bila ekspert
i glavni operator u ovom poslu, Hol, prirodno, ode gore po bocu. Popevši se
na stepenište, iznenadi se kad vide da su vrata od strančeve sobe otvorena. On
ode u svoju sobu i nađe bocu prema dobivenom uputstvu

Međutim, sišavši, primeti da su reze na spoljnim vratima otvorene – da su
vrata, u stvari, samo pritvorena. Iznenadno inspirisan, Hol dovede ovo u vezu
sa strančevom sobom i sugestijama Tedi Henfrija. Jasno se sećao da je pridrža‐
vao sveću dok je gospođa Hol ove reze sinoć zatvarala. Setivši se toga zastađe
zabezeknut; zatim, držeći bocu još uvek u ruci, on se ponova pope gore i za‐
kuca na strančeva vratar Nikakvog odgovora ne dobi. Zakuca ponovo, a onda
gurnu vrata, koja se širom otvoriše i uđe u sobu. Bilo je onako kako je i očeki‐
vao. Krevet, a takođe i soba bili su prazni. A što je još čudnije, čak i za njegovu
ograničenu inteligenciju, na stolici i preko krevetskih stranica beše razbacano
odelo – koliko je on znao to je jedino odelo što ga je stranac imao – kao i za‐
voji strančevi. Čak je i šešir s velikim obodom bio nemarno prebačen preko
krevetske noge.

Dok je tako stajao ču ženin glas koji je dolazio iz dubine podruma, s onim
naglašavanjem slogova i upitnim povišavanjem tonova poslednjih reči, kojim
seljani iz Zapadnog Saseksa hoće da naglase veliko nestrpljenje. »Džordž! Jesi li
našao ono što sam htela?«

29

uvši to Hod požuri dole k njoj.
 – Dženi, – reče preko ograde podrumskih stepenica, – istina je što Henfri
kaže. On nije u svojoj sobi, a spoljna vrata su otvorena.
U početku ga gospođa Hol nije razumela, ali čim je shvatila šta on to govo‐
ri, odluči da i sama pogleda sobu. Hol, još uvek s bocom u ruci, pođe napred.
»Ako on nije tamo«, reče, »njegovo odelo jeste! Šta li samo radi bez odela?
Vrlo čudna stvar«.
Kad se popeše uz podrumske stepenice učini im se (to su posle potvrdili
edno drugom) da su čuli kako se spoljna vrata otvaraju i zatvaraju. Međutim,
videvši ih zatvorena a unutra nikoga, ne rekoše tada jedno drugome ni reči o
tome. U hodniku gospođa Hol pređe ispred muža i ustrča prva uz stepenice.
Na stepenicama neko kinu-. Hol, idući za njom šest stepenika niže, pomisli da
e to ona kinula; ona, opet, idući napred, beše pod utiskom da je Hol kinuo.
Stigavši do sobe gospođa Hol otvori širom vrata i stade posmatrajući sobu.
»Od svih čuda...!« reče.
Ona ču kako neko šmrknu – kako joj se učini – odmah iza njene glave i,
okrenuvši se, iznenadi se kad vide Hola pet šest koraka udaljenog na najvišoj
stepenici. Ali, idućeg trenutka on je već bio pored nje. Gospođa Hol se saže i
opipa rukom jastuk, pa zatim ispod jorgana.
 – Hladan, – reče ona. – Sat ili i više je van kreveta.
U tom trenutku dogodi se jedina vrlo čudna stvar.
Krevetski čaršavi se skupiše sami od sebe, izdigoše se iznenada načinivši ne‐
što nalik na brdo, a onda skočiše naglo preko donje strane kreveta. Odigralo se
to baš onako kao kad bi ih neko rukom štipao po sredini i bacio u stranu. Od‐
mah zatim strančev šešir skoči s noge od kreveta, i u letu kroz vazduh opisa
luk i tresnu gospođu Hol posred lica. Onda isto tako brzo doleti sunđer s umi‐
vaonika, pa se stolica – odbacivši strančev žaket i pantalone nepažljivo u stranu
i smejući se suvo smehom koji je ličio na strančev – okrenu sa svoje četiri
noge prema gospođi Hol, učini kao da za trenutak nišani u nju a onda poleti
prema njoj. Ona vrisnu i okrete se, a tada se noge od stolice spustiše polako ali
čvrsto na njena leđa i izguraše nju i Hola napolje iz sobe. Za njima se vrata s
treskom zatvoriše i zaključaše. Za trenutak je izgledalo kao da stolica i krevet
igraju neki trijumfalni ples, a onda se naglo sve umiri.
Gospođa Hol samo što ne pade u nesvest. Na stepeništu je gospodin Hol
prihvati. On i Mili, koja se probudila na vrisak gospođe Hol, s teškom mukom

30

uspeše da je spuste niz stepenice u donja odeljenja, gde je malo povratiše pri‐
menjujući sredstva koja se u takvim slučajevima upotrebljavaju.

 – To su bili duhovi, – progovori gospoda Hol. – Znam da su to bili duhovi.
Čitala sam u novinama o njima. Stolovi i stolice koji skaču i igraju...

 – Uzmi još jedan gutljaj, Dženi, – reče Hol. – To će te smiriti.
 – Zaključaj spoljna vrata, – naredi gospođa Hol. – Nemoj da ga puštaš više
unutra. Upola sam nagađala. .. Mogla sam da znam. One njegove buljave oči i
ufačlovana glava... A nedeljom nikad u crkvu nije išao. Pa one silne boce – baš
nije pravo da ih iko toliko ima. On je uterao duhove u nameštaj... Moj dobri,
stari nameštaj! Baš u onoj istoj stolici je moja majka obično sedela još dok sam
bila devojčica. Kad pomislim da se baš ona sada podigla protiv mene.
 – Još samo jedan gutljaj, Dženi, – prekide je Hol. – Tvoji nervi su popustili.
Oni poslaše Mili prekoputa – kroz zlatnu jutarnju sunčevu svetlost – po
gospodina Sendi Vedžersa, kovača.
Gospodin Hol ga pozdravlja. Nameštaj u gornjim odeljenjima se vrlo čud‐
no ponaša. Da li bi gospodin Vedžers bio ljubazan da dođe?
Pametan čovek je bio gospodin Vedžers i uvek spreman da pomogne. On je
vrlo ozbiljno shvatio ovaj slučaj. »Nek budem proklet ako u ovo nije umešao
prste neki veštac«, beše njegovo mišljenje. »Vama je potrebna konjska potkovi‐
ca za takvu ličnost kao što je on«.
Gospodin Vedžers stiže jako zainteresovan. Htedoše da on ide napređ, ali se
njemu, izgleda, nije žurilo; više je voleo da razgovara u hodniku. Prekoputa se
pojavi Haksterov pomoćnik i otpoče da diže roletnu na prozoru radnje. Pozva‐
še ga da se pridruži diskusiji. Gospodin Hakster, prirodno, dođe posle nekoliko
minuta. Anglosaksonski genije za parlamentarnu vladavinu se potvrdi: i ovog
puta je bilo mnogo razgovara bez odlučne akcije.
 – Da čujemo najpre činjenice, – insistirao je gospodin Sendi Vedžers. – 
Uverimo se da ćemo potpuno pravilno uraditi ako silom otvorimo vrata.
Neobijena vrata se još uvek mogu obiti, ali jednom obijena vrata ne mogu se
povratiti da budu neobijena.
Međutim, iznenada i za divno čudo, vrata koja su bila predmet diskusije
otvoriše se sama od sebe, i oni začuđeni videše kako niz stepenice silazi stranac,
gledajući još crnje i praznije nego ikad ranije onim njegovim bezrazložno veli‐
kim staklenim očima. Silazio je kruto i polako, gledajući celo vreme ukočeno,
pređe preko hodnika, buljeći i dalje, pa se zaustavi.

31

 – Pogledajte tamo! – reče im. Njihovi pogledi pođoše za njegovom ispru‐
ženom rukom u rukavici i zaustavile se na boci sa sarsaparilom, koja je stajala
pred podrumskim vratima. Onda uđe u sobu za goste i iznenada, brzim pokre‐
tom, tresnu vrata pred njihovim nosevima.

Niko ni reći nije progovorio sve dok i poslednji odjek treska nije zamro.
Buljili su jedan u drugoga.

 – E, ako ovo ne prevazilazi sve mere! – reče gospodin Vedžers, i ostavi al‐
ternativni deo rečenice neizgovoren.

 – Ja bih, da sam na tvom mestu, ušao i porazgovarao malo s njim o ovome,
 – okrete se gospodin Vedžers Holu. – Zahtevao bih objašnjenje.

Trebalo je da prođe izvesno vreme pre no što se krčmaričin muž odlučio na
ovaj poduhvat. Naposletku, zakuca na vrata, otvori ih i dospe ovoliko daleko:

 – Izvinite...
 – Idite dođavola! – uzviknu stranac strašnim glasom, – i zatvorite vrata za
sobom.
I tako se ovaj kratak intervju završi.

32

GLAVA VII

OTKRIVANJE STRANCA

Stranac je ušao u sobu za goste krčme »Kočije i konji« otprilike oko pola
šest ujutru i ostao je tamo sve do blizu podne sa spuštenim zastorima i zatvo‐
renim vratima, i niko se, posle Holovog poraza, nije usuđivao da mu se približi.

Celo to vreme morao je da gladuje. Tri puta je zvonio – treći put dugo i
besno— ali mu niko nije odgovarao. »On i njegovo ’idi dođavola’, zaista!« reče
gospodin Hol. U to vreme dopreše i prvi glasovi o provali u parohovom
domu, te se ove dve stvari dovedoše u vezu. Hol, praćen od strane gospodina
Vedžersa, pođe da nađe gospodin Saklforta, magistrata, da bi od njega potražio
savet. Niko se nije usuđivao da ode gore. Kako je stranac proveo ovo vreme
ostalo je nepoznato. Ponekad bi žustro šetao sobom, a u dva maha dopreše iz
sobe zvuci psovki, cepanja hartije i divljeg razbijanja boca.

Mala grupa zaplašenih ali radoznalih ljudi poraste. Gospođa Hakster takođe
stiže. Nekoliko veselih mladića ukrašenih crnim konfekcijskim sakoima i
»pike« mašnama – jer, duhovski ponedeonik je! – pridruži se grupi zajedno sa
svojim zbunjenim i zbunjivim pitanjima. Mladi Arči Haker istače se time što je
izašao u dvorište i pokušao da zaviri ispod spuštenih zastora. Naravno, nije
mogao ništa da vidi, ali je dao razloga za pretpostavku da jeste nešto video, te
mu se i drugi Ipinški mladići pridružiše.

Bio je to najlepši od svih mogućih duhovskih ponedeonika, i dole, niz se‐
osku ulicu, stajaše red od blizu tuce vašarskih tezgi i jedna baraka za gađanje iz
puške, a na travi, pored kovaćnice, troja žute i čokoladne boje kola i nekoliko
živopisno obučenih stranaca oba pola, koji su podizali cirkusku šatru. Muškarci
su na sebi imali plave trikoe, a žene bele kecelje i dosta modeme šešire s veli‐
kim perjem. Vudajer, iz »Rumene košute«, i gospodin Džegers, obućar, koji je
ujedno prodavao i obične polovne bicikle, razapinjali su preko ulice konopac

33

sa zastavicama.
A unutra, u veštački stvorenom mraku sobe za goste, u koji je prodirao

samo jedan tanak zrak sunčeve svetlost:, stranac, gladan – to moramo pretpos‐
taviti – i strašan, sakriven neugodnim toplim zavojima, piljio je kroz crne na‐
očare u svoje hartije ili zveckao svojim malim prljavim bocama i povremeno
grubo psovao decu koja su larmala pod prozorom. U uglu pored kamina ležali
su ostaci pola tuceta razbijenih boca, a oštri miris hlora ispunjavao je vazduh.
Toliko znamo od onoga što se u to vreme čulo kao i od onoga što je posle vi‐
đeno u sobi.

Otprilike oko podne stranac iznenada otvori vrata od sobe za goste, stade u
njima i zagleda se oštro u tri-četiri čoveka u baru. »Gospođo Hol«, viknu.
Neko krišom ode po gospođu Hol.

Posle izvesnog vremena pojavi se gospođa Hol, malo zaduvana, ali utoliko
više odlučnijeg izgleda. Hol se još nije bio vratio. Ona beše dobro promislila
šta će da uradi i dođe držeći u ruci mali poslužavnik na kome se nalazio nepla‐
ćeni račun. »Vi ste hteli račun, zar ne, gospodine?« reče ona.

 – Zašto mi doručak nije bio donesen? Zašto mi niste spremili obed i oda‐
zvali se na moje zvonjenje? Mislite li da ja mogu da živim a da ne jedem?

 – Zašto moj račun nije plaćen? – reče gospođa Hol. – To je ono što ja hoću
da znam.

 – Rekao sam vam pre tri dana da očekujem novčanu pošiljku...
 – A ja sam vam pre tri dana rekla da neću da čekam nikakvu pošiljku. Vi ne
možete da gunđate što vam je doručak malo zakasnio, kad moj račun čeka pet
dana da bude plaćen; možete li?
Stranac opsova kratko ali jasno.
 – E, e! – ču se iz bara.
 – I bila bih vam veoma zahvalna, gospodine, da te vaše psovke zadržite za
sebe, gospodine! – dodade gospođa Hol.
Stranac je stajao ljut i ličio je više no ikad na gnjurčevu opremu. Opšte
ubeđenje u baru bilo je da , je gospođa Hol gospodar situacije. Strančeve sle‐
deće reči potvrdiše to.
 – Slušajte, dobra ženo... – otpoče.
 – Nisam ja nikakva vaša dobra žena, – brecnu se gospođa Hol.
 – Rekao sam vam već da mi novčana pošiljka još nije stigla.
 – Hm, novčana pošiljka! – ironično će gospođa Hol.

34

 – Ipak, možda u mome džepu...
 – Pre tri dana ste mi rekli da nemate kod sebe više od šilinga u srebru.
 – Da, ali sam sad našao još.
 – A-la-la! – iz bara.
 – Gde li ste ih samo našli? – upita gospođa Hol.
To izgleda, mnogo naljuti stranca. Tresnu nogom.
»Šta time hoćete da kažete?«
 – Da se pitam gde li ste ih mogli naći, – odgovori gospođa Hol. – I pre no
što naplatim račun, ili vam donesem doručak, ili uradim bilo kakvu sličnu stvar 
imate da mi objasnite nekoliko stvari koje ne razumem, koje niko ne razume, a
koje svi jedva čekaju da razumeju. Hoću da znam šta ste to uradili s mojom
stolicom gore, i hoću da znam kako to da je vaša soba bila prazna i kako ste
ponovo ušli? Oni koji odseđaju ovde ulaze na vrata, to je pravilo u ovoj kući, a
vi tako niste uradili, i ono što ja hoću da znam jeste kako ste ušli. I, hoću da
znam...
Iznenada, stranac podiže stisnutu pesnicu u rukavici, tresnu nogom i dreknu
»prestanite!« tako jako da je momentalno ućutala.
 – Vi ne znate ko sam ja i šta sam. Ja ću vam pokazati. Nebesa mi! Pokazaću
vam! – I onda otvorenu šaku stavi na lice pa je ponovo udalji. Sredina njego‐
vog lica postade crna rupa. »Evo«, reče, stupi korak bliže i pruži gospođi Hol
nešto što ona, buljeći u njegovo izmenjeno lice, primi automatski. Tada, kad
vide šta je to, vrisnu, ispusti tu stvar i povede se unazadi. Nos – bio je to stran‐
čev nos, ružičast i sjajan – otkotrlja se po patosu sa zvukom šupljog kartona
Zatim skide naočare, i svi do jednog u baru zinuše od čuda. Onda smače
šešir i naglim pokretom otrgnu zaliske i zavoje. Za trenutak stajahu nepomični
i nemi. Bljesak groznog priviđenja prođe kroz bar. »Oh, bože!«, reče neko. A
onda pobegoše.
Bilo je to gore no išta. Gospođa Hol, otvorenih usta i zgranuta, vrisnu i po‐
lete izlaznim vratima. Svi se uzmuvaše. Bili su spremni da vide svašta: posekoti‐
ne, nakaznost, opipljivu grozu – međutim, ništa! Zavoji i lažna kosa doleteše
preko hodnika u bar. Skotrljaše se jedan preko drugog niz stepenice. Jer čovek
koji je stajao gore i dovikivao neka nerazumljiva objašnjenja beše samo od
peta do vrata vidljiva figura koja je gestikulirala, a dalje – ništa, uopšte se više
ništa nije videlo!
Dole u selu narod ču povike i vrisku i gore uz ulicu vide kako iz krčme

35

»Koč ije i konji« izleću ljudi. Vide kako gospođa Hol pade i Tedi Henfrija kako
e preskače da bi izbegao da se o nju saplete i preturi, a onda ču strašnu vrisku
Mili, koja se, izašavši iz kuhinje da vidi kakva je to buka, iznenada stvori iza
bezglavog stranca. Vriska naglo prestade.

Za tren oka sa svih strana ulice pojuriše svi ka krčmi – prodavač slatkiša,
vlasnik cirkuske šatre i njegov pomoćnik, vlasnik ljuljaške, dečaci i devojčice,
seoski dendi, udešene devojke, starci i cigani u keceljama – i u vrlo kratkom
vremenu stvori se ispred krčme gospođe Hol grupa od možda četrdesetak lju‐
di, koja je naglo rasla, njihala se, nadvikivala, zapitkivala, vikala i sugerisala. Sva‐
ko je hteo da govori u isto vreme, i rezultat toga bio je – Vavilon. Mala grupa
pomože gospođi Hol, koju su pronašli onesvešćenu. Nastade zbrka i nevero‐
vatno objašnjenje jednog grlatog očevica. »Utvara«. »Šta joj je uradio?« »Da
nije povredio devojku?« »Ubo je nožem«. »Bez glave, kažem vam. Ne mislim
time da kažem da je to uradio bezglavo, ne misleći, nego da čovek nema gla‐
vu!« »Budalaština! to je neki cirkuski trik«. »Skinuo je zavoje...«

Nastojeći da zaviri unutra kroz otvorena vrata gomila beše formirala klin s
vrhom bliže krčmi, u kome su se nalazili oni više avanturistički raspoloženi.
»Stajao je za trenutak, čuh kako devojka vrisnu i on se okrenu; videh kako joj
se suknje podigoše usled naglog okreta i on pođe za njom. Nije prošlo ni deset
sekundi a on se povrati s nožem u jednoj ruci i hlebom u drugoj; stajao je baš
tako kao da se u nešto zagledao. Ušao je na ona vrata tamo. Nema ni nekoliko
sekundi. Kažem vam, on uopšte nema glavu. Da ste samo malo ranije stigli vi‐
deli biste... «

Zadnji kraj grupe se uskomeša. Govornik zastade da bi propustio malu gru‐
pu koja je odlučnim koraoima išla ka krčmi: napred gospodin Hol, vrlo crven i
odlučan, za njim gospodin Bobi Džefers, seoski pandur, i, na kraju, oprezni
gospodin Vedžers. Ovog puta oni su sa sobom nosili rešenje o hapšenju.

Ljudi dovikivahu oprečna objašnjenja o onome šta se dogodilo. »S glavom
ili bez nje«, reče Džefers. »imam nalog da ga uhapsim i ja ću ga uhapsiti«.

Gospodin Hol se pope uz stepenice, ode pravo do vrata od sobe za goste i
nađe ih otvorena. »Stražaru«, reče, »vršite svoju dužnost«.

Džefers uđe prvi, za njim Hol i naposletku Vedžers. U polumraku videše
bezglavu figuru okrenutu njima, s parčetom hleba u jednoj ruci i grumenom
sira u drugoj. Na obema rakama imao je rukavice.

 – To je on! – reče Hol.

36

 – ta je, dovraga, to? – ču se ljutiti glas iznad kragne bezglave figure.
 – Vi ste dozlaboga čudna mušterija, gospodine, – reče gospodin Džefers, – 
ali, s glavom ili bez nje. nalog kaže »telo«, a služba je služba...
 – Dalje od mene! – odvrati figura, kročivši unazad.
Zatim naglo odbaci hleb i sir, i gospodin Hol jedva uspe da ščepa nož na
stolu i da ga tako spase. Leva rukavica, skinuta, tresnu u gospodin Džefersovo
lice. Sledećeg trenutka Džefers, naglo prekinuvši konstataciju u pogledu naloga
za hapšenje, zgrabi figuru za ruku iznad nevidljive šake i ščepa je za nevidljivu
gušu. On dobi jaki udarac u bradu, od čega uzviknu, ali ne popusti stisak. Hol
gurnu nož po stolu i on kliznu do Vedžersa, koji je u ofanzivi igrao ulogu gol‐
mana – da se tako izrazimo, i kroči napred ka Džefersu i strancu koji su se nji‐
hali i teturali gušajući se i udarajući. Stolica što im se stvori na putu odlete s
treskom u stranu i oni se nađoše ma podu.
 – Drž’te ga za noge, – promrmlja Džefers kroz zube.
Gospodin Hol, nastojeći da deluje po instrukcijama, primi zvonak udarac u
rebra, koji ga trenutno onesposobi za akciju; a gospodin Vedžers, videći bezgla‐
vog stranca kako se prevmu i dođe iznad Džefersa, povuće se k vratima s no‐
žem u ruci i sudari se s gospodinom Haksterom i Siderbriđžskim kočijašem,
koji su dolazili da pomognu da se zavede zakonitost i red. U istom trenutku s
ormana padoše tri četiri boce rasprostirajući oštar miris svoje sadržine kroz
vazduh u sobi.
 – Predajem se! – viknu stranac, iako je Džefers bio ispod njega, i u slede‐
ćem trenutku ustade zaduvan; čudna figura, bezglava i bez šaka. Pored leve on
beše skinuo i desnu rukavicu. »Ne vredi«, izusti, kao da se borio da dobije vaz‐
duha.
Bila je to najčudnija stvar na svetu čuti taj glas koji kao da je dolazio iz
praznog prostora, ali Sasekski seljaci su možda najrealniji ljudi pod suncem.
Džefers takođe ustade i izvadi par lisica, a onda zastade zabezeknut.
 – Dođavola! – uzviknu, shvativši odjednom nemogućnost cele ove situacije,
 – pa ja ne mogu da ih upotrebim.
Stranac pređe rukama preko svoga prsluka i, kao čudom, dugmad na koja se
njegovi prazni rukavi upravile otkopčaše se. Onda reče nešto o svojoj bradi i
saže se. Izgledalo je kao da nešto petlja oko cipela i čarapa.
 – Pazi! – uzviknu Hakster iznenada, – pa to nije uopšte čovek. To je samo
prazno odelo. Gledajte! Niz kragnu može da se vidi i postava od odela. Mogu

37

da stavim ruku...
On ispruži ruku, pa kao da se na pola puta srete s nečim u vazduhu, povuče

e nazad uzviknuvši oštro. »Želeo bih da mi ne brkate prstima u oči«, ču se iz
vazduba besni i ljutiti glas. »Činjenica je da sam ja ceo ovde – glava, ruke, noge
i sve ostalo, ali sam nevidljiv. To je dozlaboga neprijatno, ali je tačno. Međutim,
to nije razlog da me svaki blesavac u Ipingu može čačkati i rastrzati, je li
tako?«.

Odelo, sada već celo raskopčano, visilo je s rukavima savijenim, obrazujući
trougao (kao kad su ruke na kukovima) o svoje nevidljive držače.

Za ovo vreme u sobu je ušlo još nekoliko ljudi, tako da je sada bila prepuna.
»Nevidljiv, eh!?« reče Hakster, ne vodeći računa o strančevoj grdnji. »Ko je još
čuo o tako nečem?«.

- Čudno jeste, možda, ali nije zločin. Zašto sam napadnut od pandura na
ovaj način...

 – Oh, to je druga stvar, – reče Džefers. – Nema sumnje, dosta teško je vide‐
ti vas u ovom polumraku, ali ja imam nalog za hapšenje koji je potpuno ispra‐
van. Ono zašto sam ja ovde nije nevidljivost već provala. Izvršena je provala
edne kuće odakle je ukraden novac.

 – Da, pa?
 —. Izvesne činjenice pokazuju...
 – Glupost i budalaština! – odvrati nevidljivi čovek.
 – Nadajmo se, gospodine, ali ja sam dobio instrukcije. ..
 – Pa dobro, – prekide ga stranac. – Poći ću s vama. Poći ću, ali bez lisica.
 – To je uobičajeno, – primeti Džefers.
 – Bez lisica, – stranac ponovi.
 – Izvinite, – reče Džefers.
Iznenada figura naglo sede, i pre nego što je iko mogao da shvati šta se de‐
šava, papuče, čarape i pantalone odleteše pod sto. Onda se opet uspravi i odba‐
ci kaput
 – Ej, stanite s tim, – viknu Džefers, shvativši iznenada šta se događa. Ščepa
za prsluk; ovaj kao da se kratko vreme opirao, košulja se izvuče iz njega i prs‐
luk ostade prazan u Džefersovim rukama. – Držite ga! – uzviknu Džefers. – 
Ako ostane potpuno bez odela niko...
»Držite ga!« svi su vikali i jurili ka beloj košulji koja se lepršala, i koja je
sada bila jedino što se na strancu videlo.

38

Rukav od košulje tresnu Hola po licu, zaustavi ga u njegovom napadu i
odbaci unazad na starog Tutsona, crkvenjaka. U sledećem trenutku košulja se
podiže, zatrese se i ostade da visi na rukama, baš kao kad se košulja skida preko
glave. Džefers je zgrabi i time samo pomnože da se lakše svuče. Nešto iz vaz‐
duha ga lupi po ustima i on nesvesno izvuče svoj pendrek pa razmahnuvši
njim tresnu Tedi Henfrija posred glave.

»Pazite!« drali su se svi, trčeći tamo amo i udarajući uprazno. »Držite ga!
Zatvorite vrata! Nemojte ga pustiti da pobegne. Uhvatio sam nešto. Evo ga!«
Potpuna zbrka glasova! Izgleda da je svako u Isto vreme dobio po koji udarac, i
Sendi Vedžers, pametniji no ikad, a pogotovu posle strašnog udarca po nosu,
otvori vrata i povede gomilu. Drugi, pošavši nesvesno za njima, za trenutak za‐
krčiše vrata, i lupetanje se produži. Fipsu, novovercu, slomiše prednji zub, a
Henfriju beše ozleđeno uvo. Džefers zadobi udarac ispod brade, i, okrenuvši se
uhvati u gužvi nešto što se ispreči između njega i Hakstera. On oseti mišićave
grudi, i u sledećem trenutku cela masa teturajućih, uzbuđenih ljudi izlete na‐
polje u prenatrpani hodnik.

 – Uhvatio sam ga! – viknu Džefers prigušeno, teturajući se kroz gužvu, no‐
seći se modrog lica i nabreklih vena s nevidljivim protivnikom.

Borci ove čudne borbe teturali su se prema spoljnim vratima krčme odba‐
cujući na svom putu ljude levo i desno. Naposletku se skotrljaše sa sredine ste‐
penica krčme. Džefers viknu upola ugušen, ali još uvek držeći čvrsto, no izgu‐
bivši ravnotežu, okrenu se i tresnu svom težinom glavom o šljunak. Tek tada
njegovi prsti popustiše.

Čuše se uzbuđeni povici: »držite ga!«, »nevidljiv!« itd. Jedan mladić, stranac
u ovom mestu, čije je ime ostalo nepoznato, smesta pojuri, uhvati nešto, ispusti
ga ponovo i pade preko ispruženog tela pandurevog. Na sredini puta neka
žena vrisnu kad se nešto o nju očeša; pas, očigledno ritnut, skiknu i otrča zavi‐
ajući u gospodin Haksterovo dvorište – i time prolaz nevidljivog čoveka beše
dovršen. Za trenutak su ljudi stajali začuđeni i gestikulirajući, a onda nastade
panika, koja ih rasturi po selu kao što vihor rastura opalo lišće. Međutim, Dže‐
fers je ležao potpuno nepomičan na leđima sa savijenim kolenima u podnožju
stepenica krčme.

39

GLAVA VIII
U PROLAZU
Osma glava je vrlo kratka i opisuje kako je Gibons, amater prirodnjak iz
ovog kraja, ležeći na travi prostrane livade, na kojoj na tri kilometra unaokolo
nije bilo ni žive duše – bar tako je mislio – i dremajući, čuo blizu sebe glasove
kao kad čovek kašlje, kija a onda divlje psuje sam za sebe, i kako, kad je pogle‐
dao, nije primetto ništa. A ipak, glasovi su se, bez sumnje, čuli. Psovke su i dalje
zvonile s onom sočnošću i raznovrsnošću kojom se odlikuju psovke kulturnog
čoveka. Glasovi dostignuše maksimum jačine, oslabiše ponovo i zamreše u da‐
ljini koja je, kako se Gibonsu učinilo, vodila u pravcu Aderdina. Čuše se još
ednom u obliku grčevitog kijanja, a onda potpuno iščezoše. Gibons nije ćuo
ništa o onome što se tog jutra dogodilo, ali fenomen beše tako upadljiv i uzne‐
miravajući, da njegova filozofska mirnoća iščeze; hitro ustade i pođe što je brže
mogao niz stranu brda, u selo.

40

GLAVA IX

GOSPODIN TOMAS MARVEL

Gospodina Tomasa Marvela morate zamisliti kao ličnost punog, mekog lica,
s velikim okruglim nosem, širokim vlažnim ustima i ekscentričnom čekinjas‐
tom bradom. Njegova figura je naginjala ka debeljušnosti, što su potvrđivale i
kratke noge. Na glavi ja imao svilasti krzneni šešir, a česta upotreba konca i
pertle od cipela umesto dugmadi na kritičnim mestima njegovog odela odava‐
hu karakterističnog neženju. Gospodin Tomas Marvel je sedeo sa stopalama u
arku pored puta koji je vodio preko brežuljaka ka Aderdinu, otprilike dva i po
kilometra od Ipinga. Na stopalama nije imao cipela, već samo čarape s rupama
kroz koje su probijali široki palci, kao načuljene uši u psa čuvara. Leno je po‐
smatrao – on je i sve drugo uvek radio leno – par dubokih cipela. Bile su to
najzdravije cipele na koje je naišao posle dužeg vremena, ali isuviše velike za
njega, dok su, pak, one koje je već imao bile dobre i udobne pri suvom vre‐
menu, ali isuviše tankih pendžeta za kišno. Gospodin Tomas Marvel je odveć
mrzeo prostrane cipele, ali, isto tako, mrzeo je i mokre. Još nikad dosad nije
dublje razmišljao koje cipele više mrzi, a tog dana beše lepo vreme i on nije
imao ništa bolje da radi. I tako, stavi sve četiri cipele u dostojanstvenu grupu
na travu i zagleda se u njih. Posmatrajući ih tako međ travom u prolećnoj pri‐
atnosti, iznenada uvide da su oba para bila strašno ružna. Nimalo se ne trže
kad ču glas pozadi sebe.

 – Ipak, cipele su! – reče Glasi
 – To su poklonjene cipele, – odvrati gospodin Tomas Marvel s glavom nag‐
nutom na jednu stranu posmatrajući ih s nipodaštavanjem, – a koji je od ova
dva najružniji par na celom ovom prokletom svetu, nek idem dođavola ako
znam!
 – Hm, – izusti Glas.

41

 – Nosio sam i gore, a vrlo često nisam nikakve ni nosio. Ali, ako dozvolite
da se tako izrazim, nikad tako bestidno ružne. Ja sam, u stvari, danima izbega‐
vao da nosim cipele, jer sam ih sit. Naravno, nositi cipele je dosta zdravo, ali
džentlmen skitnica ima isuviše mnogo muke s njima. I, ako mi verujete, u ce‐
loj ovoj prokletoj zemlji nisam nikad ništa drugo skupljao nego njih – iako
sam i drugo tražio. Pogledajte ih! A kraj, uopšte uzev, vrlo dobar u pogledu ci‐
pelai Ali, šta ćete, moja promenljiva sreća! Nosim te cipele u ovom kraju već
deset ili i više godina. A onda vam ovako vraćaju.

 – Grozan je ovaj kraj, – reče Glas, – a ljudi u njemu svinje.
 – Zar ne? – reče gospodin Tomas Marvel. --Gospode! Ali ove cipele! To
prevazilazi sve.
Marvel okrete glavu da bi preko desnog ramena pogledao cipele svoga sa‐
govornika i uporedio ih sa svojima, ali, oh! tamo gde je trebalo da se nalaze ci‐
pele njegovog sagovomika nije bilo ni cipela ni nogu. Okrete glavu i pogleda
preko levog ramena, ali tamo takođe nije bilo ni cipela ni nogu. Poče da se
nervira ovako rano započetim iznenađenjima. »Gde ste?« upita gospodin To‐
mas Marvel preko ramena, spustivši se na sve četiri. Pred njime se prostirao ši‐
roki pojas praznih livada, na kojima je povetarac njihao retke žbunove paprati
sa zelenim vrhovima.
 – Da li sam pijan? – upita se gospodin Marvel.
 – Da to nisu bila priviđenja? Jesam li to govorio sam sa sobom? Šta, do...
 – Nemojte se uznemiravati, – reče Glas.
 – Dosta s tim vašim govorom iz stomaka, – na to će gospodin Tomas Mar‐
vel, skočivši hitro na noge.
 – Gde ste? Hm, uznemiren, zaista!...
 – Ne uznemiravajte se, – ponovi Glasi.
 – Vi ćete biti za koji čas uznemireni, vi blesava budalo, – reče gospodin To‐
mas Marvel. – Gde ste? Pokažite se samo pa ću vas...
 – Jeste li negde zakopani? – produži posle kratke pauze.
Odgovora nije bilo. Gospodin Tomas Marvel stajaše bos i začuđen s kapu‐
tom skoro skinutim za borbu.
 – Pi-vit, – ču se glas usamljenog galeba.
 – Pi-vit, zaista! – potvrdi gospodin Marvel. – Ovo nije vreme za budalašti‐
ne. – Livada beše prazna ka istoku i zapadu, severu i jugu; drum, sa svojim ru‐
pama i belim ivičnim kamenjem, protezao se prav i prazan ka severu i jugu, i,

42

izuzev onog galeba, plavo nebo beše takođe prazno. »Božemipomozi«! reče
gospodin Tomas Marvel, navukavši žaket ponovo na ramena. »To je sinoćnje
piće. Mogao sam da mislim«.

 – Nije to od pića, – javi se opet Glas. – Nemojte da se nervirate.
 – Oh – uzdahnu gospodin Marvel i lice mu između mrlja probledi. – Si‐
noćnje piće, – ponoviše njegove usne bezglasno. Stajao je i dalje polako se
okrećući unazad. – Mogao bih se zakleti da sam čuo glasove – prošaputa.
 – Naravno da ste čuli.
 – Evo ga opet, – reče gospodin Marvel, zatvorivši oči i lupivši se rukom po
čelu s tragičnim gestom. Iznenada, nešto ga uhvati za okovratnik, jako prodrma
i ostavi zapanjenijeg no ikad. »Ne budite budala«, reče Glas.
 – Ja – sam – poludeo! – jedva izgovori gospodin Marvel. – Ne vredi. To je
ono moje naklapanje o tim prokletim cipelama. Poludeo sam. Ili su to duhovi.
 – Ni jedno ni drugo, – reče Glas. – Slušajte!
 – Lud! – ponovi gospodin Marvel.
 – Jedan minut samo, – reče Glas oštro, drhteći od samouzdržavanja'.
 – Dakle, šta? – upita gospodin Tomas Marvel s čudnim osećajem kao da mu
e neko upro prstom u grudi.
 – Vi mislite da sam ja samo priviđenje, samo priviđenje?
 – Šta drugo možete da budete? – odgovori gospodin Marvel, češući se po
vratu.
 – Vrlo dobro, – reče Glas tonom olakšanja. – U tom slučaju ja ću vas gađati
kamenčićima dokle god ne promenite mišljenje.
 – Ali, gde ste vi?
Glas ne odgovori. Uiiz – doleti kamenčić, kako je izgledalo odnekle iz vaz‐
duha i za dlaku promaši gospodin Marvelovo rame. Gospodin Marvel, okre‐
nuvši se, vide kako jedan kamenčić odskoči u vazduh, opisa komplikovani put,
zastade trenutak u vazduhu, a onda pade pored njegovih nogu skoro nevidlji‐
vom brzinom. Bio je isuviše začuđen da bi mrdnuo. Uiiz – doleti i odbi se od
golog palca u jarak. Gospodin Tomas Marvel odskoči jedan korak i vrisnu, a
onda otpoče da trči, saplete se preko nekog nevidljivog predmeta, preturi se i
ostade u sedećem položaju.
 – A sada, – upita Glas, dok se treći kamenčić podiže u luku i zastade u vaz‐
duhu iznad skitnice, – jesam li priviđenje?
Umesto odgovora gospodin Marvel se podiže na noge, ali bi odmah pono‐

43

vo oboren. Za trenutak je ležao nepomičan.
 – Ako se i dalje budete opirali, – reče Glas, – baciću vam kamenčić na gla‐

vu.
 – To je pošteno, – progovori gospodin Tomas Marvel, uspravi se u sedećem

položaju, uhvati ozleđeni palac rukom i zagleda se u treći kamenčić. – Ne ra‐
zumem ovo. Kamenčići sami sebe bacaju. Kamenčići govore... Savladaj se...
Budalaština! Propao sam!

Treći kamenčić pade.
 – Vrlo prosta stvar, – reče Glas. – Ja sam nevidljivi čovek.
 – Recite nam nešto što ne znam, – reče gospodin Marvel, uizdahnuvši bol‐
no., – Gde ste se sakrili – kako to radite. – Ne znam. To je previše za mene.
 – To je sve, – reče Glas. – Ja sam nevidljiv. To je ono što hoću da shvatite.
 – Pa to svako može da vidi šta Vi hoćete. Nema potrebe da budete toliko
nestrpljivi, gospodine. Dakle, dajte nam ideju. Kako ste se sakrili?
 – Nevidljiv sam. To je najvažnija činjenica. I ono što hoću da razumete je...
 – Ali gde? – prekide ga gospodin Marvel
 – Ovde – pet metara ispred vas.
 – Eh, ma nemojte! Nisam ćorav. Posle ovoga ćete mi reći da ste ništa drugo
nego vazduh. Nisam ja od onih skitnica glupaka...
 – Da. Ja sam – vazduh. Vi gledate pravo kroz mene.

 – Šta! zar nema u vama ništa? Vox et2... šta je to? – blebetanje. Je li to?
 – Ja sam ljudsko stvorenje kao i svaki drugi, kome je potrebno jelo i piće,
kome je potrebno odelo takođe... Ali, ja sam nevidljiv. Vidite? Nevidljiv. Sa‐
svim prosto, nevidljiv.
 – Šta, pravi čovek?
 – Da, pravi.
 – Ako ste pravi onda dajte vašu ruku, – reče Marvel. – U tom slučaju neće
da mi bude tako prokleto neobično...
 – Gospode! – uzviknu, – kako ste me prepali! – ščepavši me tako!
Prstima svoje slobodne ruke Marvel opipa šaku koja ga beše uhvatila za
ruku. Bojažljivo nastavi s pipanjem idući dalje uz ruku, potapša mišićave grudi
i ispita lice zaraslo u bradu. Lice mu dobi zapanjen izraz.
 – E, nema šta! – izusti. – Ovo prevazilazi sve! Nešto naročito! A, ipak, mogu
da vidim pravo kroz vas zeca tamo na oko kilometar daleko! Ni delić od vas
nije vidljiv – izuzev – 

44

On ispita pažljivo naizgled prazan prostor.
 – Da niste jeli hleba i sira? – upita, držeći nevidljivu ruku.
 – U pravu ste. Organizam ih nije još asimilovao.
 – Ah! – huknu gospodin Marvel. – Nekako avetinjski.
 – Naravno, sve to nije ni upola tako neobično kao što vi mislite.
 – Za moje skromne želje to je potpuno dovoljno neobično, – reče gospo‐
din Tomas Marvel. – Kako ste samo uspeli? Kako se, dođavola, to uopšte može
učiniti?
 – To je dugačka priča. A, pored toga...
 – Kažem vam, sve ovo je isuviše za mene, – primeti gospodin Marvel.
 – Ja hoću sada da kažem ovo: meni je potrebna pomoć. Dotle sam došao.
Iznenada sam naišao na vas. Lutao sam, besan, go i nesposoban ma za šta. Mo‐
gao sam i da ubijem... I videh vas...
 – Gospode! – uzdahnu gospodin Marvel.
 – Prišao sam pozadi vas... oklevao... i produžio.
Izraz lica gospodin Marvela postade rečit.
 – Onda zastadoh. – »Evo«, rekoh, »jednog koji se odmetnuo od društva kao
i ja što sam. To je čovek koji je meni potreban«. I tako se povratim k vama. Vi.
I...
 – Gospode! – ponovi gospodin Marvel. – U meni se sve zbrkalo. Mogu li
vas upitati: kako to izgleda?... i kako vam ja mogu pomoći? Nevidljiv!
 – Želeo bih da mi pomognete da nađem odelo i da se negde sklonim, a
posle i u drugim stvarima. Dosta dugo je kako sam ih ostavio. Ako nećete – 
dobro! ... Ali vi hoćete – morate.
 – Slušajte, – reče gospodin Marvel. – Isuviše sam zbunjen. Nemojte se više
igrati sa mnom Pustite me da idem. Moram malo da se smirim Skoro ste mi
smrskali palac. Sve je ovo tako nerazumljivo. Prazna livada, prazno nebo. Ništa
vidljivo kilometrima unaokolo, izuzev onoga što je priroda stvorila.obradaboden
A onda dođe Glas. Glas iz nebesa. I kamenčići. I udarac pesnicom. Gospode!
 – Saberite se, – reče Glas, – jer vi mora da izvršite posao koji sam za vas iza‐
brao.
Gospodin Marvel napući usta, a oči mu se zaokrugliše.
 – Izabrao sam vas, produži Glas. – Vi ste jedini čovek – pored nekoliko bu‐
dala dole – koji zna da postoji tako nešto – nevidljivi čovek. Morate mi po‐
moći. Pomozite mi i ja ću za vas uraditi mnogo. Nevidljivi čovek je moćan

45

čovek. – Zastade za trenutak da bi jako kinuo.
 – Ali, ako me izneverite, – nastavi, – 'ili ne uspete u onome što vam ja na‐

ložim..
Nevidljivi čovek zastade i potapša gospodina Marvela blago po ramenu. Na

dodir gospodin Marvel vrisnu. »Neću da vas izneverim«, reče, izmaknuvši se
malo. »Ma šta radili nemojte na to uopšte da mislite. Sve što želim to je da po‐
mognem vama – recite mi samo šta treba da uradim. (Gospode!) Šta god zaže‐
lite da se uradi, to ću ja drage volje učiniti«.

46

GLAVA X

GOSPODIN MARVELOVA POSETA IPINGU

Pošto se prvi nalet patnike stišao. Iping se malo smiri. Iznenada zavlada
skepticizam – istina, neka vrsta nervoznog skepticizma – bez ikakve osnove, ali
ipak skepticizam. Mnogo je lakše bilo ne verovati da zaista postoji tako nešto
kao što je nevidljivi čovek, i oni koji su stvarno videli kako on nestaje ili su
osetili snagu njegove pesnice mogli su se prehrojati na prstima ruku. A i od tih
svedoka u ovom trenutku nije bilo gospodina Vedžersa, koji se beše povukao
iza neprobojnih reza i katanaca svoje kuće, i Džefersa, koji je ležao bez svesti u
sobi za goste krčme »Kočije i konji«. Velike i čudne, teško shvatljive zamisli
često imaju na ljude manji efekt nego manje, opipljivije činjenice. Iping je bio
sav iskićen a ljudi u svečanim odelima. Više od mesec dana je duhovski pone‐
deonik nestrpljivo iščekivan. A kad dođe posle podne, čak i oni koji su verova‐
li u nevidljivog prihvatiše se svojski svojih malih zabava, pretpostavljajući da se
sasvim izgubio, a skeptici su na njegov račun već pravili šale. I narod – skeptici
i oni koji su verovali, podjednako – ceiog tog dana bio je očito društven.

Na Hejsmenovoj livadi bilo je veselo. Tu je bio postavljen šator u kome su
gospođa Banting i druge gospođe spremale čaj, dok su se deca, oslobođena
škole, utrkivala i igrala pod oštrim nazorom parohovog pomoćnika i gospođa
Kas i Sakbat. Bez sumnje, neka mala nelagodnost se i osećala, ali su ljudi, naj‐
većim delom, imali toliko razuma da prikriju svako nelagodno osećanje koje
bi im iskrslo. Mladići i devojke su se najradije zadržavali i zabavljali na ljuljač‐
kama i u cirkuskoj šatri, koje su bile postavljene na zelenoj livadi ispred sela.
Šetalo se je takođe dosta. Jedne org  ulje, pokretane parom, koje su bile priklju‐
čene uz mali ringišpil, ispunjavale su vazduh oštrim mirisom ulja i isto tako pi‐
skavim zvucima muzike. Članovi kluba, koji su pre podne prisustvovali službi
u crkvi, bili su okićeni značkama ružičaste i zelene boje, a neki veseliji među

47

njima čak su i svoje polucilindre okitili pantljikama drečećih ali njima omilje‐
nih boja. Stari Flečer, čije mišljenje o svetkovanju nije bilo baš najpovoljnije,
mogao se videti kroz grane jasmina oko prozora ili kroz otvorena vrata, (zavisi
s koje strane ste izabrali da pogledate), kako u delikatnoj pozi stoji na dasci
postavljenoj na dve stolice i kreči plafon svoga pretsobija.

Oko četiri sata posle podne u selo uđe neki stranac koji je dolazio iz pravca
gde su se prostirali brežuljci. Beše to mala, punačka ličnost koja je na glavi
imala jako izanđao cilinder. Stranac je bio zaduvan i njegovi obrazi su se čas
opuštali a čas opet naduvavali. Njegovo pegavo lice beše zaplašeno, i on se
okretao nekako neodlučno. Kod crkve okrenu iza ugla i uputi se u pravcu krč‐
me »Kočije i konji«. Između ostalih i stari Flečer se sećao njegovog lica, i ovaj
stari gospodin bio je toliko iznenađen njegovim čudnim držanjem da je, po‐
smatrajući ga, nepažljivo dozvolio da mu se izvesna količina kreča s četke oce‐
di u rukav.

Vlasnik cirkuske šatre primetio je da je stranac govorio nešto sam sa sobom,
a to je zapazio i gospodin Hakster. Stranac zastade u podnožju stepenica krčme
»Kočije i konji«, i, ako je verovati gospodinu Haksteru, pretrpe ozbiljnu unu‐
trašnju borbu pre nego što uspe da se odluči na ulazak u krčmu. Najzad, pope
se uz stepenice i tada ga gospodin Hakster spazi kako skrenu ulevo i otvori
vrata od sobe za goste. Gospodin Hakster ču glasove koji su dolazili iz sobe i iz
bara kako opominju stranca da je pogrešio.

 – To je privatna soba, – reče Hol, i stranac smeteno zatvori vrata i pređe u
bar.

Posle nekoliko minuta on se ponovo pojavi taruči usta nadlanicom, s izra‐
zom zadovoljstva, koji na gospodina Hasktera nekako ostavi utisak samouvere‐
nosti.

Nekoliko trenutaka stranac je stajao posmatrajući unaokolo, a onda gospo‐
din Hakster vide kako se uputi, kao krijući se da ga ko ne vidi, u pravcu kapije
od dvorišta, prema kome se otvarao prozor sobe za goste. On se, posle trenutka
oklevanja, nasloni na jedan od stubova kapije, izvuče kratku zemljanu lulu i
spremi se da je pripali. Pritom mu prsti zadrhtaše. Nekako nespretno je pripali
i, prekrstivši ruke, poče da puši zauzevši izvesno nezainteresovano držanje. Me‐
đutim, povremeni brzi pogledi ka dvorištu odavali su da je ovako njegovo dr‐
žanje samo prividno.

Sve je ovo gospodin Hakster video kroz prozor svoje radnje, i čudno vlada‐

48

nje ovog čoveka navelo ga je da nastavi s posmatranjem.
Baš u tom trenutku stranac se naglo uspravi i slavi lulu u džep, a zatim ga

nestade u dvorištu. Gospodin Hakster, shvativši da je svedok neke krađe, skoči
iza svoje tezge i istrča na put da presretne lopova. U tom momentu se gospo‐
din Marvel (jer to je bio on) ponovo pojavi s nakrivljenim šeširom i povećim
zavežljajem uvijenim u plavi stolnjak u jednoj ruci, i tri knjige vezane nečim
što se posle ustanovilo da je bio parohov kaiš – u drugoj. Kad ugleda Hakstera
trže se i okrenuvši hitro nalevo otpoče da beži. »Držite lopova!« uzviknu Hak‐
ster i potrča za njim.

Gospodin Haksterovi utisci behu živi ali i kratki. On vide čoveka nepo‐
sredno ispred sebe kako hitrim koracima zamače za crkvenim uglom i dole niz
drum ka brežuljcima. Vide seoske zastavice i svetkovinu pozadi, i samo jedno
ili dva lica što se okrenuše za njim. Dreknu »držite lopova!« ponovo i dade se
hrabro u poteru. Teško da je odmakao desetinu koračaja kad ga nešto misteri‐
ozno ščepa za cevanicu, i on više nije trčao već leteo neverovatnom žustrinom
kroz vazduh. Iznenada vide zemlju vrlo blizu svoje glave. Učini mu se da se sve
pretvorilo u milion svetlaca, i »šta je posle bilo nije ga više interesovalo«.

49