H.Dz.Vels-Nevidljivi covek

GLAVA XI

U KRČMI »KOČIJE I KONJI«

Da bi se jasno moglo razumeti šta se dogodilo u krčmi, potrebno je da se
vratimo malo unazad, do časa kada je gospodin Marvel prvi put dospeo u
zonu vidljivosti s prozora gospodina Hakstera.

Tačno u tom trenutku u sobi za goste nalazili su se gospodin Kas i gospo‐
din Banting. Njih dvojica su ozbiljno pretresali čudne jutrošnje događaje, i, s
gospodin Holovom dozvolom, vršili detaljni pretres stvari nevidljivog čoveka.
Džefers se beše delimično povratio od pada i otišao je kući u pratnji svojih
prijatelja. Razbacano strančevo odelo i veš sklonila je gospođa Hol i soba je
bila ponovo uređena. Na stolu pored prozora, gde je stranac obično radio, Kas
e odmah tako reći naleteo na tri velike knjige u rukopisu na kojima je stajao
naslov »Dnevnik«.

 – Dnevnik! – uzviknu Kas udarivši rukom, po knjigama na stolu. – Sada
ćemo bar nešto saznati. – Paroh je stajao oslonjen rukama o sto.

 – Dnevnik, – ponovi Kas, sedajući za sto, pa otvori jednu knjigu, podmet‐
nuvši druge dve da posluže kao naslon prvoj. – Hm, nema imena na prvoj stra‐
ni. Mučno!... Šifrovano. I brojke.

Paroh mu priđe iza leđa i pogleda preko njegovog ramena.
Kas je prevrtao stranice dok mu je lice odavalo razočarenje. »Ja... vraga! Pa
ovo je sve sama šifra. Banting«.
 – Zar nema nikakvih dijagrama? – upita gospodin Banting. – Nikakvih
ilustracija koje bi makar malo rasvetlile ...
 – Pogledajte sami, – reče Kas. – Nešto je u matematičkim formulama, a ne‐
što na ruskom ili nekom sličnom jeziku (sudeći po slovima), a nešto opet na
grčkom. Pa grčki, mislim, vi zna ...
 – Dabome, – prekide ga gospodin Banting, izvadi naočare i obrisa stakla,

50

osetivši se naglo vrlo neprijatno, jer njegovo znanje grčkog beše već davno iz‐
lapilio, – Dabome, grčki, naravno, može da bude ključ.

 – Naći ću vam mesto.
 – Radije bih prvo prelistao celu knjigu, – reče gospodin Banting još uvek
trljajući stakla na naočarima. – Opšti utisak prvo, Kas, a onda, znate, možemo
potražiti ključ.
Nakašlja se, natače naočari, namesti ih pažljivo, ponova se nakašlja – i zaželi
da se dogodi nešto što bi odvratilo pažnju od njegove očigledno neizbežne
bruke. Onda uze polako knjigu koju mu Kas pruži. A tada se stvarno nešto do‐
godi.
Vrata se iznenada otvoriše.
Obojica se naglo trgoše, okrenuše se, i odahnuše kad se pred njima ukaza
neko lice s ružičastim mrljama ispod svilastog krznenog šešira. »Bar?« upita lice
i stade blenući.
 – Ne! – odgovoriše obojica u isti mah.
 – Preko, na drugu stranu, prijatelju, – objasni gospodin Banting. – I molim
vas, zatvorite vrata, – dodade gospodin Kas razdraženo.
 – Dobro, – reče nepozvani, kako se učini niskim glasom, koji se čudno raz‐
likovao od prošlog tona njegovog prvog pitanja. – U redu, – dodade istim gla‐
som.— Ostanite tu, – i nestade zatvorivši vrata za sobom.
 – Mornar, rekao bih, – primeti gospodin Banting. – Vrlo prijatni ljudi ti
mornari. »Ostanite tu« Zaista. Mornarski izraz. Misli zato što se on povlači iz
sobe, valjda.
 – Možda, – na to će Kas. – Moji nervi su danas jako popustili. Prosto sam
skočio kad se vrata onako otvoriše.
Gospodin Banting se nasmeši kao da on nije skočio. »A sada«, reče uzdah‐
nuvši, »ove knjige«.
 – Samo za čas, – reče Kas i ode te zaključa vrata. – Sada smo mislim sigurni
da nas niko neće uznemiravati.
Neko šmrknu kad on ovo izreče.
 – Jedna stvar je van svake sumnje, – reče Banting, privukavši stolicu blizu
Kasove. – U Ipingu su se ovih poslednjih nekoliko dana stvarno dešavale vrlo
čudne stvari, vrlo čudne. Ja, naravno, ne mogu da verujem u priču o nevidlji‐
vosti...
 – Neverovatno jeste, – prekide ga Kas – neverovatno, ali činjenica je da sam

51

lično video, video sam skroz dole niz njegov rukav...
 – Ali, jeste li zbilja – da li ste sigurni... Recimo, na primer, ogledalo... Privi‐

đenje je tako lako proizvesti. Ne znam da li ste ikad gledali nekog zaista do‐
brog mađioničara...

 – Ne želim da se ponovo raspravljam, – reče Kas. – To smo već pretresli,
Banting. A evo sada ove knjige. Ah! evo ovde nečega što mislim da je na grč‐
kom! Grčka slova, sigurno.

Kas pokaza na sredinu stranice. Gospodin Banting malo pocrvene i približi
svoje lice, očigledno naišavši na neku smetnju s naočarima. Ovaj mali čovek
znao je grčki vrlo slabo, a čvrsto je verovao da mu je svako van crkve pripisi‐
vao znanje grčkog i hebrejskog jezika. A sada, da li je trebalo da prizna? Ili je
trebalo da se pravi kao da zna? Iznenada oseti neki čudni dodir na vratu. Po‐
kuša da pokrene glavu, ali naiđe na otpor koji nije mogao savladati.

Bio je to neki čudni pritisak – stisak teške, čvrste ruke, koji je nezadržljivo
pritiskao njegovu bradu ka stolu. »Ne mrdajte, mali čoveče«, prošapta neki glas,
»ili ću vam obojici prosuti mozak«.

Banting pogleda Kasa u lice, koje je bilo vrlo blizu njegovome, i vide na
njemu grozni odsjaj svoje sopstvene mučne zapanjenosti.

 – Žao mi je što moram ovako grubo da postupam – nastavi Glas, – ali dru‐
gačije ne mogu.

 – Kad ste to naučili da zabadate svoje noseve u privatni dnevnik jednog is‐
traživača-, – produži Glas, i dve brade lupiše u isto vreme o sto, a dva para zuba
škljocnuše.

 – Kad ste naučili da upadate u privatnu sobu čoveka koji je u neprilici, – i
udarci se ponoviše.

 – Gde su mi sklonili odelo?
 – Slušajte, – produžavao je dalje Glas. – Prozori su pričvršćeni, a ključ od
vrata je kod mene. Ja sam dosta snažan čovek, pri ruci mi je i žarač, a pored
svega toga i nevidljiv sam. Nema nimalo sumnje da bih vas mogao obojicu
ubiti i izvući se vrlo lako samo ako bih hteo – razumete li? Vrlo dobro. Ako
vas pustim da odete, da li biste mi obećali da nećete pokušati da činite nikakve
gluposti i da ćete uraditi ono što vam budem kazao?
Paroh i doktor se pogledaše i doktor izduži lice. »Da«, reče gospodin Ban‐
ting; doktor ponovi isto. Tada pritisak na vratove popusti i doktor i paroh se
uspraviše, obojica vrlo crveni u licu, i promrdaše glavama.

52

 – Molim vas, sedite mirno na istim mestima, – reče nevidljivi čovek. – Vi‐
dite li, evo žarača?

 – Kada sam ušao u sobu. – nastavi nevidljivi čovek, pošto podmetnu žarač
pod nos obojici svojih posetilaca, – nisam očekivao da ću je naći zauzetom, a
očekivao sam da ću pored svezaka moga dnevnika naći i svoje odelo. Gde je
ono? Ne! – nemojte ustajati. Vidim da je odneseno. U ovo doba, iako su dani
dovoljno topli da jedan nevidljivi čovek može da ide go, večeri su sveže. Hoću
odelo, a i drugo što je potrebno. A i ove tri knjige moram da uzmem.

53

GLAVA XII

NEVIDLJIVI ČOVEK GUBI STRPLJENJE

Neizbežno je da se u ovom času priča mora opet prekinuti, iz izvesnog vrlo
tugaljivog razloga koji će odmah biti jasan. Dok se ovo događalo u sobi za gos‐
te, i dok je gospodin Hakster posmatrao gospodina Marvela kako naslonjen na
kapiju puši svoju lulu, nedaleko odavde, ni desetak koračaja udaljen, gospodin
Hol i Tedi Henfri diskutovali su u stanju magličaste zbrke jedini Ipinški pred‐
met razgovora. Iznenada do njih dopre snažan tupi udair o vrata sobe za goste,
oštar krik, a onda. – tišina.

 – Ha-lo!, – reče Tedi Henfri.
 – Ha-lo!, – iz bara.
Gospodin Hol je sve stvari shvatao polako ali sigurno. »Nešto nije u redu«,
primeti i pođe oko šanka u baru ka vratima od sobe za goste.
On i Tedi priđoše vratima zajedno odlučnog izraza lica. Pogledi im se sre‐
toše. »Nešto nije u redu«, ponovi još jednom Hol i Henfri klimnu glavom u
znak potvrđivanja. Talas neprijatnog mirisa neke hemikalije zapljusnu ih, a do
ušiju im dopreše prigušeni glasovi nekog razgovora vrlo brzog i tihog.
 – Je 1’ sve u redu tamo? – upita Hol zakucavšl.
Prigušeni razgovor se naglo prekide. Za trenutak zavlada tišina, pa se nastavi
šuštećim šapatom, a onda se začu oštar krik »Ne! nemojte!« Iznenada nastade
neko komešanie, preturanje stolice i kratko gušanje A onda opet tišina.
 – Šta je to, dođavola! – uzviknu Henfri poluglasno.
 – Je-li – sve – u redu – tamo? – oštro upita gospodin Hol ponovo.
Parohov glas odgovori s čudnim isprekidanim naglašavanjem. »Sasvim u re-
du. Molim vas – nemojte – uznemiravati.
 – Čudno! – primeti gospodin Henfri.
 – Čudno!, – potvrdi gospodin Hol.

54

 – Kaže, ’nemojte uznemiravati’. – reče Henfri.
 – I ja sam čuo, – potvrdi Hol.
 – I neko ušmrkivanje, – reče Henfri.
Oni ostadoše da prisluškuju. Razgovor se nastavi brzo, ali tiho, »Ne mogu!«,
reče gospodin Banting povišavajući glas, »Kažem vam, gospodine, neću«.
 – Šta to reče? – upita Henfri.
 – Kaže da neće, – odgovori mu Hol. – Nije valjda, govorio nama, a?
 – Sramota! – reče gospodin Banting unutra.
 – ’Sramota!’ – ponovi gospodin Henfri. – Čuo sam jasno.
 – Ko to sada govori? – upita Henfri.
 – Mislim, gospodin Kas. – odgovori Hol. – Možeš li da čuješ išta?
Tišina. Glasovi unutra postaše nejasni i zamršeni
 – Šušti kao da se neki čaršav pomera – reče Hol.
Iza šanka u baru pojavi se gospođa Hol. Hol joj gestom dade znak da ćuti i
da priđe. Ovo kod gospođe Hol izazva žensku opoziciju.
 – Šta to prisluškuješ tamo Hol? – upita gospodu Hol. – Zar nemaš nikakva
pametnija posla na današnji, ovako poslovan dan?
Hol je pokušavao da joj prenese sve grimasama i mutavim govorom, ali
gospođa Hol beše tvrdoglava. Ona podiže glas. I tako se Hol i Henfri poku‐
njene vratiše na prstima u bar gestikulirajući, da bi joj objasnili.
U početku ona odbi da poveruje da je uopšte bilo nečega u onome što su
njih dvojica: čuli. Zatim je insistirala da Hol ćuti dok Henfri ispriča. Bila je
spremna da poveruje da je ta cela stvar obična glupost; možda su samo pome‐
rali unutra nameštaj.
 – Čuo sam kako su rekli ’sramota’, to sam čuo, – reče Hol.
 – I ja sam to isto čuo, – dodade Henfri.
 – Neće biti, – otpoče gospođa Hol.
 – Ššš! – gospodin Tedi Henfri će, – nisam li to čuo kako se prozor otvara?
 – Kakav prozor? – upita gospođa Hol.
 – Prozor u sobi za goste, – odgovori Henfri.
Sve troje stadoše pažljivo da osluškuju. Oči gospođe Hol, uprte direktno is‐
pred sebe, videše, i ne zapažajući, terasu ispred vrata od krčme, drum, beo i ži‐
vahan, i Haksterov izlog koji se blistao na julskom suncu. Iznenada se Hakste‐
rova vrata otvoriše i Hakster se pojavi, očiju svetlih od uzbuđenja, gestikulira‐
ući rukama.

55

 – Ep! – uzviknuo je Hakster. – Drž’te lopova! – potrča okolo preko terase
ka kapiji od dvorišta i nestade ga.

Istovremeno iz sobe za goste dopre šum nekog komešanja i zatvaranja pro‐
zora.

Hol, Henfri i svi koji su bili u baru pojuriše glavački na ulicu. Istrčavši vi‐
deše kako neko zamače iza ugla u pravcu druma koji je vodio ka brežuljcima, i
gospodina Hakstera kako napravi komplikovani let kroz vazduh, koji se završi s
licem i ramenima na zemlji. Dole, niz ulicu, narod je stajao začuđen. Neki im
potrčaše u susret.

Gospodin Hakster je ležao omamljen. Henfri zastade da bi ovo ispitao, a
Hol i dva radnika iz bara otrčaše brzo do ugla, vičući nešto nerazumljivo. Vi‐
deše gospodina Marvela kako nestade iza ugla od crkvenog zida. Izgleda da su
iznenada došli do nemogućeg zaključka da je to bio nevidljivi čovek koji je
postao vidljiv, i smesta se dadoše u poteru. Međutim, Hol teško da je prevalio
desetinu metara, kad ispusti glasni uzvik čuđenja i polete glavački na stranu
uhvativši se za jednog od dvojice radnika, povukavši i njega na zemlju. Neko
ga je napao baš onako kako se napada igrač u ragbiju. Videvši ovo drugi rad‐
nik zastade i povrati se, pa, pomislivši da se Hol sam od sebe proturio, okrete se
da nastavi s poterom, kada ga nešto ščepa za članak, baš kao što se i s Hakste‐
rom dogodilo. I tada, dok se prvi radnik s mukom dizao, on se preturi u stranu
od udarca koji je bio toliko jak da bi i vola oborio.

U tom trenutku se iza ugla začuše mnogobrojni koraci koji su pristizali iz
pravca gde je bila seoska poljana. Prvi koji se pojavi beše vlasnik cirkuske šatre,
krupan čovek u plavom trikou. On se začudi kad vide ulicu praznu izuzev tri
čoveka koji su se glupo valjali po zemlji. A onda se nešto desi s njegovom no‐
gom i on polete naglavice i preturi se na stranu baš na vreme da saplete svoga
brata i partnera, koji se prevrnu preko njega. Na ovu dvojicu naleteše i ostali
koji su trčali za njima, sapletoše se o njih i preturiše psujući, te se napravi go‐
mila.

U trenutku kad su Hol. Henfri i radnici istrčali iz krčme, gospođa Hol, koju
e dugogodišnje iskustvo naučilo tome, ostade u baru pored kase. Iznenada se
vrata od sobe otvoriše i na njima se pojavi gospodin Kas koji, ne obraćajući
uopšte pažnju na nju, strća niz stepenice i pojuiri ka ugiu. »Držite ga!« vikao
e, »ne dajte da pusti zavežljaj! Možete ga videti samo toliko dugo dok drži za‐
vežljaj«.

56

Kas nije znao ništa o postojanju gospodina Marvela, jer je nevidljivi čovek
tek u dvorištu predao Marvelu zavežljaj i knjige. Lice gospodina Kasa imalo je
ljutit i odlučan izraz. Međutim, s odelom mu nije bilo nešto u redu – od poja‐
sa mu je visilo nešto nalik na belu suknju, koja je podsećala na suknje grčkih
evzona. »Držite ga!« drečao je. »Odneo mi je pantalone! a paroha je skinuo do
gole kože«.

 – Pomozite mu za trenutak! – viknu Henfriju prolazeći pored ispruženog
Hakstera, i okrenuvši iza ugla da bi se pridružio gužvi bi smesta oboren na ni‐
malo dekorativnu gomilu. Neko ga u punom trku nagazi na prst. On dreknu,
pokuša da se podigne, ali bi ponova oboren – i postade mu jasno da je bio
upleten ne u poteru nego u neku gužvu. Svi su trčali natrag u selo. Podiže se
ponova i neko ga jako udari pozadi uva. Zatetura se, a onda se i on uputi hitro
natrag ka krčmi »Kočije i konji«, preskočivši na putu napuštenog Hakstera, koji
se beše upola podigao i sada sedeo na zemlji.

Kada je već bio na pola stepenica krčme začu iza sebe iznenadan besan
uzvik koji se jasno isticao u zbrci povika, kao i zvonak udarac po nečijem licu.
U tom uzviku on prepoznade glas nevidljivog čoveka, čiji je ton odavao čove‐
ka koji je iznenada pobesneo zbog zadobijenog bolnog udarca.

U sledećem trenutku gospodin Kas se već nalazio u sobi za goste.
 – On se vraća, Banting! – uzviknu uletevši unutra. – Spašavajte se!
Gospodin Banting je stajao pored prozora, zauzet pokušajem da se nekako
odene malom ponjavom i novinama »Uest Sari Gazet«.
 – Ko se vraća? – upita, tako se trgnuvši da mu se kostim« umalo ne raspade.
 – Nevidljivi čovek! – odgovori Kas i pohita ka prozoru. – Bolje će biti da
se izgubimo odavde. Pobesneo je! On je lud!
I u sledećem momentu nađe se u dvorištu.
 – Dragi bože! – uzviknu gospodin Banting oklevajutći između dve grozne
alternative. Čuvši strašnu gužvu u hodniku krčme njegova odluka pade. Sman‐
drlja se preko prozora, popravi nekako svoj poremećeni kostim i odjuri kroz
selo toliko brzo koliko mu njegove kratke, debele noge dozvoljavahu.

*

Od trenutka kad je nevidljivi čovek besno jauknuo i gospodin Banting iz‐
veo svoje nezaboravno bekstvo kroz selo, nemoguće je dati dosledan prikaz
događaja u Ipingu. Verovatno je da je prvobitna namera nevidljivog čoveka
bila samo da pomogne Marvelu da se izvuče s odelom i knjigama. Međutim,

57

izgleda da je ovoga puta, usled nekog slučajnog udarca koji je zadobio, sasvim
izgubio strpljenje, koga i onako nije imao, tako da je otpočeo da udara i pretu‐
ra ljude iz čistog zadovoljstva da nanese bol. Morate sebi predstaviti ulicu punu
ljudi koji su trčali, treskali vratima i otimali se o mesta gde bi se sakrili. Morate
zamisliti rulju kako se iznenada ruši na nestabilnu ravnotežu gospodin Fleče‐
rove improvizovane skele s poraznim rezultatom. Morate predstaviti sebi jedan
zaplašeni par koji bi uhvaćen u ljuljašci. A tada cela bučna gužva prođe. Izuzev
nevidljivog čoveka koji je još uvek besneo, Ipinška ulica sa svojim šarenilom i
zastavama ostade pusta, pretrpana šatrama, iskidanim zastorima od kanvasa i
razbacanom robom s tezge sa slatkišima. Na sve strane su se čuli šumovi od
spuštanja roletni i zatvaranja reza, i jedino što se od živih stvorenja moglo vi‐
deti bilo je po neko oko s uzdignutom obrvom koje je virilo kroz ugao pro‐
zorskog okna.

Nevidljivi čovek se još neko vreme zabavljao razbijajući sve prozore na kr‐
čmi »Kočije i konji«; zatim ubacujući uličnu svetiljku kroz prozor u salon gos‐
pođe Grogrem. Mora da je bio on taj što je presekao telegrafske žice za Ader‐
din na mestu odmah iza Higinsove kućice na Aderdinskom drumu. I posle
toga, pošto mu je to njegova čudna osobina omogućavala, izgubi se sasvim, i
više se uopšte nije čuo, video, niti osetio u Ipingu.

Međutim, prošla su skoro puna dva časa pre no što se iko živ usudi da izađe
na opustele Ipinške ulice.

58

GLAVA XIII

GOSPODIN MARVEL PODNOSI OSTAVKU

Mrak se polako spuštao i Iping je počeo lagano i pažljivo ponovo da oživ‐
ljava na ruševinama svoga propalog festivala. Mali debeljuškasti čovek s otrc a‐
nim svilenim šeširom koračao je umorno kroz sumrak iza bukove šume na
putu za Bremblharst. Nosio je tri knjige, uvezane nekakvim elastičnim kaišem,
i zavežljaj umotan u plavi stolnjak. Njegovo zajapureno lice imalo je užasnut i
umoran izgled. Izgleda kao da je bio u nekoj asmatičnoj žurbi. Uporedo s njim
išao je neki Glas koji nije bio njegov, i on se stalno trzao od dodira nekih ne‐
vidljivih ruku.

 – Ako mi opet pobegnete, – govorio je Glas, – ako samo ponovo pokušate
da pobegnete...

 – Gospode! – reče gospodin Marvel, – to rame mi je i onako puno modri‐
ca.

 – Na časnu reč, – produži Glas, – ubiću vas
 – Nisam pokušao da vam pobegnem, – uveravaše Marvel glasom koji nije
bio daleko od suza. – Kunem vam se, nisam. Nisam znao za onaj prokleti ugao
i to je uzrok svemu! Kako sam dođavola, mogao da znam za taj prokleti ćošak?
Zato se i desilo da sam prošao ovako...
 – Proći ćete još mnogo gore ako ne budete pazili šta radite, – reče mu Glas,
i gospodin Marvel naglo ućuta. Njegovo lice se izduži, a oči mu dobiše očaj‐
nički izraz.
 – Dovoljno je što su one nespretne seljačine otkrile moju malu tajnu i bez
vašeg bekstva s mojim knjigama. Dobro je za neke od njih što su pobegli, ina‐
če!... Eto! ... Niko nije znao da sam nevidljiv! A sada, šta ću sada da radim?
 – Šta ću ja da radim, – primeti Marvel jedva čujno.
 – Svi sad znaju! I novine će to doneti! Svi će me tražiti... Svako će biti na

59

oprezi!...
Glas pređe na sočne psovke pa ućuta. Očajanje na gospodin Marvelovom

licu se produbi i on uspori korake.
 – Produžite, – zapovedi Glas.
Gospodin Marvelovo lice dobi između crvenih mrlja sivkastu boju.
 – Nemojte da ispustite te knjige, glupane! – uzviknu Glas oštro.
 – Činjenica je, – produži, – da ću morati da se poslužim vama... Vi ste, isti‐

na, slaba pomoć, ah moram.
 – Ja sam mizerna pomoć, – dodade Marvel.
 – Jeste, – potvrdi Glas.
 – Ja sam najlošija pomoć koju možete da imate. – nastavljao je Marvel.
'— Ja nisam jak, – dodade posle obeshrabrujući tišine.
 – Nisam snažan, – ponovi.
 – Ne?
 – A i srce mi je slabo. Onaj mali posao izvršio sam, naravno, ali, bogami,

mogao sam i da se srušim.
 – Pa?
 – Ja nemam nerava ni snage za posao koji vi od mene...
 – Ja ću vas podsticati.
 – Voleo bih da me ne podstićete. Ne bih, znate, želeo da vam kvarim pla‐

nove, ali može se desiti. Onako, iz čistog straha i bede.
 – Bolje nemojte, – reče Glas s priličnom jačinom.
 – Voleo bih da sam mrtav, – na to će Marvel.
 – To nije pravo, – nastavi, – morate to priznati ... čini mi se da imam sasvim

pravo!
 – Požurite!
Marvel ubrza korak i oni izvesno vreme nastaviše put ćuteći.
 – To je đavolski nepravo, – pokušavao je dalje gospodin Marvel.
Ovo ne ostavi nikakvog utiska na njegovog saputnika. Pokuša drugu politi‐

ku.
 – Šta ja time dobivam? – otpoče i ovog puta tonom neizrecive nepravde.
 – Oh! umuknite! – uzviknu Glas iznenadnom čudnom snagom. – Pobrinu‐

ću se za vas. Imate da radite šta vam se kaže. Vi ćete to uraditi. Budala ste i sve
drugo, ali ćete uraditi...

 – Kažem vam, gospodine, nisam stvoren za to. Svaka čast – ali tako je ...

60

 – Ako ne umuknete već jednom zavrnuću vam opet ruku, – završi nevidlji‐
vi čovek. – Hoću da razmišljam.

U tom trenutku se kroz drveće pojaviše dva zraka žute svetlosti, i kroz ve‐
černji sumrak nazirao se četvrtasti toranj neke crkve. »Držaču ruku na vašem
ramenu«, govorio je Glas, »za sve vreme dok prolazimo kroz ovo selo. Idite
pravo i ne pokušavajte nikakvu budalaštinu. Ako uradite tako nešto biće samo
gore po vas«.

 – Znam ja to, – uzdahnu gospodin Marvel, – znam ja sve to.
Ličnost nesrećnog izraza lica s otrcanim svileni šeširom prođe sa svojim te‐
retom ulicom malog sela i izgubi se u mrak koji se spuštao izvan domašaja sve‐
losti s prozora.

61

GLAVA XIV

U PORT STOUVU

Deset časova sledećeg jutra zateče gospodina Marvela neobrijanog, prljavog
i promenjenog od puta, kako sedi s rukama nabijenim u džepovima na klupi
ispred male krčme na ulazu u mesto Port Stouv. Izgledao je vrlo umorno, ner‐
vozno, nelagodno; njegovi obrazi su se svaki čas naduvavali, pa opet splašnjava‐
li. Pored njega nalazile su se knjige, ali sada uvezane kanapom. Zavežljaj je os‐
tavljen u jelovoj šumi pozadi Bremblharsta u skladu s promenama u planovima
nevidljivog čoveka. Gospodin Marvel je sedeo na klupi i dalje vrlo uzbuđen,
iako niko uopšte nije obraćao pažnju na njega. Svaki čas bi podizao ruke čud‐
nim, nervoznim pokretima ka svojim mnogobrojnim džepovima, opipavajući
ih.

Kada je tako sedeo već skoro ceo sat, iz krčme iziđe postariji mornar koji je
u ruci držao novine, i sede na klupu pored njega.

 – Prijatan dan, – reče mornar.
Gospodin Marvel se obazre unaokolo s izrazom koji je mnogo ličilo na
užas. »Vrlo«, odgovori.
 – Baš prijatno vreme za ovo doba godine, – produži mornar, ne obaziruči
se na odbijanje.
 – Dosta, – završi kratko gospodin Marvel.
Mornar izvuče čačkalicu i (zadržavši izvinjenje za sebe) neko vreme je bio
zauzet njome. U međuvremenu njegove oči behu slobodne da ispitaju gospo‐
din Marvelovu prašnjavu figuru kao i knjige pored njega. Približavajući mu se
čuo je zvuk kao kad se metalni novac spušta u džep. Njega je začudio kontrast
između gospodin Marvetovog izgleda i ove sugestije o bogatstvu. Zbog toga se
njegove misli vratiše natrag na predmet koji beše uhvatio čudnog korena u
njegovoj mašti.

62

 – Knjige? – upita iznenada, glasno čeprkajući čačkalicom međ zubima.
Gospodin Marvel se trže i pogleda ga. »Oh, da«, odgovori. »Jeste, to su knji‐
ge«.
 – U knjigama ima neobičnih stvari.
 – Imate pravo.
 – A ima neobičnih stvari i van njih.
 – I to je istina, – odgovori gospodin Marvel i pogleda svoga sagovornika, a
onda se obazre oko sebe.
 – Ima, na primer, nekih neobičnih stvari u novinama, – produži mornar.
 – Ima.
 – U ovim novinama.
 – Ah! – uzviknu gospodin Marvel.
 – Ima jedna priča, – govorio je dalje mornar, mereći gospodina Marvela oš‐
trim i odlučnim pogledom; – priča o nevidljivom čoveku, na primer.
Gospodin Marvel iskrivi usta i počeša se po obrazu. Oseti kako mu se uši
zažariše. »Šta sve neće još da pišu«, primeti slabim glasom. »Austrija ili Ameri‐
ka«?
 – Ni jedno ni drugo, – reče mornar. – Ovde.
 – Gospode! – uzviknu gospodin Marvel trgnuvši se.
 – Kad kažem ovde, – nastavi mornar, – ja. naravno, ne mislim baš ovde u
ovom mestu, nego tu negde u okolini. – Gospodin Marvel se oseti mnogo lak‐
še.
 – Nevidljivi čovek!, – reče, – šta je on to radio?
 – Svašta, – odgovori mornar, motreći gospodina Marvela, a onda dodade
uveličavajući: – sve đavolske stvari!
 – Ja nisam ni video novine ova četiri dana, – reče Marvel.
 – Iping je mesto u kome je započeo.
 – Zaista! – na to će gospodin Marvel.
 – Tamo je započeo, a odakle je došao, izgleda, niko ne zna. Evo, vidite:
’čudna priča iz Ipinga!’ a u novinama se kaže da su dokazi neobično jaki.
 – Gospode! – uzviknu gospodin Marvel.
 – Ali, i sama priča je oebična. Postoje dva svedoka, jedan pop i jedan dok‐
tor, koji su ga lepo videli. ili, bolje, nisu ga videli, Bio je odseo, priča kaže, u
krčmi »Kočije i konji« i, čini se, niko nije ni slutio o njegovoj nesreći, tako
kaže, slutio o njegovoj nesreći, dok se nisu u jednoj gužvi u krčmi smakli za‐

63

voji s njegove glave. Tada je primećeno da mu je glava nevidljiva. Smesta su
pokušali da ga uhvate; međutim, zbacivši sa sebe odelo i veš, priča dalje kaže,
uspeo je da pobegne, ali tek posle očajničke borbe u kojoj je naneo ozbiljne
povrede, kako u novinama stoji, našem vrednom i sposobnom policajcu, gos‐
podinu Dž. A. Džefersu. Ova priča zvuči dosta istinito, a? Imena i sve drugo.

 – Gospode! – reče gospodin Marvel gledajući nervozno oko sebe i pokuša‐
vajući da pipanjem prebroji novac u svojim džepovima, zaokupljen čudnom
novom idejom. – Zvuči vrlo čudnovato.

 – Zar ne? Izvanredna, ja to nazivam. Nikad ranije nisam čuo priču o nevid‐
ljivom čoveku, ali sada se može čuti mnogo izvanrednih stvari tako da ...

 – Je li to sve što je uradio? – upita gospodin Marvel, pokušavajući da izgle‐
da neuzbuđem.

 – Pa zar nije i ovo dosta?
 – Da se nije slučajno vraćao? – upita Marvel. – Samo tako, pobegao i to je
sve, a?
 – Sve! – odgovori mornar. – Zašto! Zar nije i to dosta?
 – Sasvim dosta.
 – Itekako dosta, – rečt mornar. – Itekako dosta.
 – Nije imao nikakvog druga, tu ne kaže da je imao ikakvog druga, Je li? – 
upita gospodin Marvel zabrinuto.
 – Zar jedan takav nije dosta za vas? – upita mornar. – Ne, hvala nebesima,
kako bi neko rekao, nije!
Mornar klimnu polako glavom. »I sama pomisao da se taj čovek nalazi u
ovom kraju čini da se osećam veoma neugodno! Zasada je na slobodi, i prema
izvesnim činjenicama pretpostavlja se da je pošao – otišao, mislim da su hteli
da kažu – putem za Port Stouv. Vidite, tu mi imamo pravo! Nikakva vaša ame‐
rička čuda! A pomislite samo šta sve on može da uradi! Šta biste vi radili kad
bi mu palo napamet da na vas nasrne! Pretpostavimo da hoće da ukrade, ko bi
mogao da ga spreči? Može da prođe gđe hoće, može da provali, može da se
provuče kroz kordon policije isto tako iako kao što bismo vi ili ja mogli da
pobegnemo nekom šlepom čoveku! Još lakše! Jer slepi imaju jako izoštren
sluh. Tako sam bar čuo. I gde god ima alkohola koji bi mu se sviđao...«
 – U velikom je preimućstvu, svakako, – primeti gospodin Marvel. – I,
ovaj...
 – Imate pravo, – reče mornar. – U velikom preimućstvu.

64

Za sve ovo vreme gospodin Marvel je gledao oko sebe, osluškujući ne bi li
čuo tihe korake i pokušavajući da oseti nečujne pokrete. Izgledalo je kao da se
spremao na neku veliku odluku; nakašlja se s rukom ispred usta.

Pogleda ponovo oko sebe, posluša, naže se ka mornaru i spusti glas.
 – Činjenica je da ja znam jednu ili dve stvari o tome a i o nevidljivom čo‐
veku. Iz privatnog izvora.
 – Ah! – uzviknu mornar. – Vi?
 – Da, ja!
 – Zaista! – opet će mornar, – a mogu li vas pitati..
 – Zaćudićete se, – reče Marvel iza šake. – Prosto neverovatno,
 – Zaista!
 – Činjenica je, – otpoče gospodin Marvel poverljivim šapatom. Iznenada
izraz njegovog lica se čudno promeni. »Au!« uzviknu. Ukruti se i lice mu dobi
izraz fizičkog bola. »Joj!« uzviknu još jednom.
 – Šta je sad? – upita mornar, zainteresovan.
 – Zubobolja, – reče gospodin Marvel i stavi ruku na uvo. Uze knjige. – 
Mislim da moram ići. – Odmače se od svoga sagovornika vukući se po klupi
nekako čudnim načinom.
 – Ali, spremali ste se baš da mi kažete nešto o ovom nevidljivom čoveku, – 
protestovao je mornar 
Izgledalo je kao da se gospodin Marvel konsultovao sam sa sobom.
 – Izmišljotina, – reče Glas.
 – To je izmišljotina – ponovi gospodin Marvel.
 – Ali, pa u novinama piše, – reče mornar.
 – Ipak je izmišljotina. Poznajem toga ko je izmislio tu laž. No postoji, uop‐
šte, nikakav nevidljiv čovek ... Vraga!
 – Ali... novine? Nećete valjda da kažete...
 – Ni jedne jedine reći, – prekide ga gospodin Marvel odlučno.
Mornar je blenuo držeći novine u ruci. Gospodin Marvel se oštro okrete.
»Čekajte malo«, reče mornar polako, dižuć’ se. »Ne mislite valjda da kažete
da...?«
 – Mislim.
 – Zašto ste me onda pustili da vam ispričam celu ovu prokletu stvar? Šta vi
mislite, pustiti tako čoveka da pravi od sebe budalu?
Gospodin Marvel nadu obraze. Mornar je iznenada jako pocrveneo. Steže

65

pesnicu. »Govorio sam ovde deset minuta«, reče. »I vi, vi mali debeli, zgužvani,
đavolski sine, niste imali ni najosnovnijih manira da...«

 – Kako se usuđujete da takve reči bacate meni u lice, – preseče ga gospodin
Marvel.

 – Bacate reči! More, ako vas samo...
»Ajde«, reče. Glas, i gospodin Marvel bi iznenada hitro okrenut, i poče kora‐
čati nekako čudno i isprekidano. »Bolje bi bilo da pođete«, reče mornar. »Ko
da pođe?« upita gospodin Marvel. Išao je napred nekako čudnim, užurbanim
koracima s povremenim oštrim trzajevima unapred. Posle izvesnog vremena
otpoče prigušeni monolog protesta i osuda.
 – Glupi đavole, – reče mornar, stojeći raširenih nogu s rukama na kukovima
i posmatrajući figuru koja se udaljavala. – Pokazaću ja tebi, glupa budalo, koga
ti lažeš! Kad je, evo, sve to ovde u novinama!«
Gospodin Marvel odvrati nešto nerazumljivo, i figura koja se udaljavala nes‐
tade iza zavijutka na putu. Međutim, mornar je i dalje dostojanstveno stajao
nasred puta sve dok ga mesarska kola koja naiđoše ne nateraše da se ukloni.
Onda se okrete ka Port Stouvu. »Puno izvanrednih budala«, reče polako sam
sebi. »Samo tek da me malo iznervira – to je bila njegova glupa namera ... A
sve je to ovde u novinama!«
Ali, toga dana imao je da čuje još jedinu čudnu stvar, koja se dogodila vrlo
blizu njega. To je bila vizija »šake pune novaca« (ne manje od toga), koja je pu‐
tovala bez ikakve vidljive pomoći duž zida na uglu ulice Sv. Mihajla. Ovu div‐
nu pojavu video je tog istog jutara jedan drugi mornar. Ovaj je pokušao od‐
mah da ščepa novac, ali umesto novca zadobio je strašan udarac koji ga je obo‐
rio, a kad je ponovo ustao, letećeg novca nije nigde bilo. Naš prvi mornar bio
e u stanju da poveruje svašta, ali, kako on izjavi, ovo je bilo malo isuviše. Me‐
đutim, docnije, on poče o ovome ponovo da razmišlja.
Priča o novcu koji je sam leteo bila je istinita. I svuda u okolini, čak i iz ču‐
vene Londonske i Zemaljske banke, iz kasa i kašica trgovina i krčmi – jer su u
ovom toplom vremenu vrata svuda bila potpuno otvorena – novac je toga
dana polako i glatko nestajao, i u omotima a i onako zgužvan lebdeo u vazdu‐
hu i kretao se duž zidova ili osenčenih mesta, skrivajući se hitro od pogleda
ljudi koji bi mu se približavali. I sav taj novac – iako ga niko nije pratio – zavr‐
šavao je svoj misteriozni let uvek u džepu onog uzbuđenog džentlmena s otr‐
canim svilenim šeširom, što je sedeo ispred male krčme na ulazu u Port Stouv.

66

Tek deset dana docnije, u stvari, tek pošto je priča iz Bardoka već zastarila,
naš mornar dovede ove dve činjenice u vezu i poče da uviđa koliko je bio bli‐
zu tog čudnog nevidljivog čoveka.

67

GLAVA XV

ČOVEK KOJI JE TRČAO

Početkom jedne večeri doktor Kemp je sedeo u svojoj sobi za rad na tornju
male vile na brežuljku iznad Bardoka. Bila je to prijatna sobica s tri prozora,
od kojih je jedan gledao na sever, drugi na zapad, a treći na jug. U sobici su se
nalazile police ispunjene knjigama i naučnim publikacijama, Široki pisaći sto, a
ispred severnog prozora jedan mikroskop, staklene pločice, precizni instrumen‐
ti, nekakve kulture i razbacane flaše nekih reagenasa. Doktor Kempova stolna
lampa bila je upaljena iako je napolju bilo još dovoljno svetlo. Zastori na pro‐
zorima stajali su podignuti, jer se isključivala opasnost da bi neko mogao zavi‐
riti unutra i time izazvati potrebu za njihovim spuštanjem. Doktor Kemp je
bio visok i vitak mlad čovek, s plavom kosom i skoro belim brkovima, i posao
na kome je baš radio trebalo je, kako se on nadao, da mu donese članstvo Aka‐
demije nauka – toliko mu je pridavao važnosti.

Zastavši za trenutak u radu, pogled mu pade na brežuljak preko puta od
onoga na kome se on nalazio, koji beše otpozadi jako osvetljen zracima zalaze‐
ćeg sunca. Ceo minut možda sedeo je tako, s perom u ustima, diveći se bogat‐
stvu zlatne svetlosti iznad vrha brežuljka, kada mu pažnju privuče neka mala
figura čoveka, tamna, koja je trčala preko vrha brežuljka u njegovom pravcu.
Beše to neki omanji čovek s visokim šeširom na glavi; trčao je tako brzo da je
izgledalo kao da mu noge ne dodiruju zemlju.

 – Još jedan od mnogih magaraca, – pomisli doktor Kemp, – kao onaj maga‐
rac što je jutros naleteo iza ugla na mene s njegovim »Nevidljivi čovek dolazi,
gospodine!« Ne mogu da shvatim šta je to obuzela ljude. Neko bi pomislio da
živimo u trinaestom veku.

On ustade, priđe prozoru i zagleda se u mračnu padinu brežuljka i malu
tamnu figuru koja je jurila niz nju. »Izgleda da mu se strašno žuri«, pomisli, »ali

68

čini mi se kao da uopšte ne napreduje. Da su mu džepovi puni olova ne bi
valjda teže trčao«.

Sledećeg trenutka vile koje su se nalazile na višim mestima na brežuljku iz‐
nad Bardoka zakloniše figuru koja je trčala. Ona se zatim za čas opet pojavi,
onda još jednom, pa još jedared – triput između tri usamljene vile – a onda je
nestade sasvim iza terase.

 – Magarci! – progunđa doktor Kemp, okrenuvšt se na petama i vraćajući se
svome stolu.

Međutim, oni koji su malu figuru videli izbliže, jer su se nalazili na otvore‐
nom drumu, i koji su zapazili užas na njegovom oznojenom licu, nisu delili
mišljenje doktora Kempa. Čovek je teško jurio zveckajući, kao što zvecka kada
se protrese kesa dobro napunjena metalnim novcem. Nije gledao ni levo ni
desno. Njegove široko otvorene oči bile su uprte pravo dole niz brdo, tamo
gde su gorele svetiljke i gde je bilo mnogo naroda na ulici. Njegova iskrivljena
usta bila su otvorena, usnice zapenušene, a disanje glasno i promuklo. Svi pored
kojih je prošao zastadoše i počeše da bulje uz i niz drum, ispitujući jedan dru‐
goga, malo neugodno se osećajući, o uzrocima njegove žurbe.

U tom trenutku, daleko gore na brežuljku, neki pas koji se igrao na drumu
ciknu i pobeže ispod kapije. I, dok su još uvek stajali začuđeni, nešto – vetar – 
tap, tap, tap, šum kao od zadihanosti, projuri pored njih.

Ljudi su uzvikivali i sklanjali se hitro s trotoara. To se povicima i instinktom
prenese dalje niz brežuljak. Na ulici su već vikali pre no što je Marvel stigao
tamo. Sklanjali su se u kuće i treskali vratima za sobom. Marvel to vide i ču i
učini još jedan očajnički pokušaj da brže potrči. Strah se uvuče, preteče ga, i
obuhvati ceo grad.

»Nevidljivi čovek dolazi! Nevidljivi čovek!«

69

GLAVA XVI

U KRČMI »VESELI KRIKETERI«

Krčma »Veseli kriketeri« nalazi se u samom podnožju brežuljka, tamo gde
počinje tramvajska linija. Barmen beše naslonio svoje debele crvene ruke na
šank i razgovarao je o konjima s jednim anemičnim fijakeristom. Jedan čovek s
crnom bradom, u sivom odelu, gutao je biskvite i sir, pio »Barton« i razgovarao
američkim naglaskom s jednim policajcem koji je bio van službe.

 – Kakva je to galama? – upita anemični fijakerista, trgnuvši se i pokušavaju‐
ći da preko prljave žute zavese na niskom prozoru krčme pogleda uz brežuljak.
Neko napolju protrča.

Koraci nekoga koji je teško trčao približiše se, vrata se naglo širom otvoriše,
i Marvel, suznih očiju, gologlav i razbarušene kose, s iscepanim okovratnikom
od kaputa, ulete unutra, instinktivno se okrete i pokuša da zatvori vrata, koja
su jednim kožnim kaišem bila držana upola otvorenim.

 – Dolazi! – dreknu glasom koji je drhtao od užasa. – Dolazi! Nevidljivi čo‐
vek! Juri me! Za ime boga! Pomoć! Pomoć! Pomoć

 – Zatvorite vrata, – reče mu policajac. – Ko dolazi? Šta je to? – Ode do
vrata, otkači kaiš, i vrata se s treskom zatvoriše. Amerikanac zatvori druga vra‐
ta.

 – Pustite me unutra, – reče Marvel, teturajući se i grcajući, ali još uvek ne
ispuštajući iz ruku knjige. – Pustite me unutra. Zaključajte me negđe. Kažem
vam, juri me. Pobegao sam mu. Rekao je da će me ubiti, a on će to i učiniti.

 – Ovde ste sigurni, – reče čovek s crnom bradom. – Vrata su zatvorena. U
čemu je stvar?

 – Pustite me unutra, – ponovi Marvel i vrisnu kad vrata zadrhtaše od nekog
udarca, posle koga je sledilo užurbano lupanje i vikanje spolja.

 – Halo, – viknu policajac, – ko je to?

70

Gospodin Marvel poče da juriša na drvene tapete koje su mnogo ličile na
vrata. »Ubiće me – ima nož ili nešto drugo. Zaimeboga...!«

 – Evo, – reče mu barmen, – dođite ovamo. – Pritom podiže poklopac na
ulazu u šank.

Gospodin Marvel ulete pozadi šanka. Lupanje spolja ponovi se. »Ne otva‐
rajte vrata«, vikao je. »Molim vas nemojte otvarati vrata. Gde ću da se sakri‐
em!«

 – Ovo je – je li to onda nevidljivi čovek? – upita čovek s crnom bradom
stavljajući jednu ruku pozadi sebe. – Vreme je već da vidimo kako izgleda.

Prozor na krčmi se streskom slomi. Napolju, na ulici, začuše se uzvici i
neko trčanje tamo-amo. Policajac je stajao na fotelji, piljio napolje izduženog
vrata i pokušavajući da vidi ko je na vratima. Onda siđe s uzdignutim obrvama.
»To je«, reče. Banrnen je stajao ispred vrata od barskog salona, u kome je sad
Marvel bio zaključan, zagleda se u razbijeni prozor i priđe drugoj dvojici.

Iznenada se sve utiša. »Voleo bih da mi je pri ruci moj pendrek«, reče poli‐
cajac uputivši se neodlučno ka vratima. »Ako ih samo otvorimo, eto njega
unutra. Ne možemo ga zadržati«.

 – Nemojte mnogo da žurite s tim vratima, – progovori anemični fijakerista
zabrinuto.

 – Povucite rezu, – reče čovek s crnom bradom. – i ako uđe... – Pritom po‐
kaza revolver koji je držao u ruci

 – To nikako, – reče policajac, – to bi bilo ubistvo.
 – Znam u kakvoj sam zemlji, – primeti čovek . s bradom. – Pucaču u noge.
Povucite rezu.
 – Ne s tom stvarčicom uprtom u moja leđa«, – reče Barmen, izduživši vrat
da bi pogledao preko zavese.
 – Dobro, – reče čovek s crnom bradom, i sagnuvši se, sa spremnim revolve‐
rom, povuče se sam. Barmen, fijakerista i policajac stajahu spremni.
 – Ulazite, – reče bradati čovek prigušenim glasam, odmaknuvši se od vrata,
pa okrenut licem prema otključanim vratima čekaše s pištoljem iza sebe. Niko
ne uđe; vrata ostadoše otvorena. Pet minuta docnije, kad jedan drugi fijakerista
promoli opremo glavu kroz vrata, oni su još čekali. Jedno drugo zaplašeno lice
proviri kroz vrata od barskog salona i dade objašnjenje.
 – Jesu li sva vrata na krčmi zatvorena? – javi se Marvel. – On obilazi okolo,
prikrada se. Vešt je kao đavo.

71

 – Gospode bože! – uzviknu zadrigli Barmen. – Zadnja vrata! Gledajte samo
ta vrata! Ja...! – On se obazre unaokolo bespomoćno. Vrata od barskog salona
tresnuše i oni čuše kako se ključ okrete u bravi.

 – Postoje vrata koja vode u dvorište i privatni ulaz. Vrata za dvorište...
I istrča iz bara.
Posle jednog minuta ponovo se pojavi držeći u ruci kuhinjski nož. »Vrata
koja vode u dvorište bila su otvorena«, reče, i debela donja usna mu se otrom‐
bolji.
 – Možda je već u kući, – primeti prvi fijakerista.
 – U kuhinji nije, – odgovori Barmen. – Tamo su samo dve žene, a ja sam
svaki santimetar prostora bocnuo s ovim kuhinjskim nožem. One misle da
niko nije ušao. Primetile su...
 – Jeste li ih zaključali?, – upita prvi fijakerista.
 – Sasvim sam zaboravio. – reče Barmen.
Čovek s bradom ponovo spremi revolver. Uto se poklopac od ulaza u šank
zatvori i reza zveknu, a onda s jakim treskom brava prasnu i vrata od barskog
salona se naglo otvoriše.
Oni čuše kako Marvel ciknu kao uhvaćeni zečić, i smesta pojuriše glavački
ka baru da mu pomognu. Revolver bradatog čoveka prasnu, i ogledalo na zad‐
njem zidu salona zatreperi, prsnu u paramparčađ i sruši se.
Ušavši, Barmen vide Marvela čudno skupljenog u klupče kako se opire o
vrata koja vode u dvorište i kuhinju. Dok je oklevao, vrata se otvoriše i Marvel
bi izguran u kuhinju. Ču se vrisak i tresak sudova. Marvel, oborene glave, i vu‐
kući se tvrdoglavo unazad, bi silom odvučen do spoljnih kuhinjskih vrata.
Reze se otvoriše.
Policajac, koji je pokušao da obiđe barmena, ulete unutra, praćen od jednog
fijakeriste, ščepa nevidljivu ruku koja je držala Marvela za jaku, dobi udarac u
lice i otetura se unazad. Vrata se otvoriše i Marvel učini očajnički pokušaj da
se održi unutra,. Onda fijakerist uhvati nešto.
 – Imam ga! – viknu.
Barmenove crvene ruke zariše se u nevidljivog.
 – Evo ga! – uzviknu.
Gospodin Marvel iznenada oslobođen tresnu na pod i učini pokušaj da ot‐
puzi iza nogu ljudi koji su se borili. Borba se odvijala oko ivice vrata. Glas ne‐
vidljivog čoveka ču se po prvi put, jauknuvši oštro kad ga policajac nagazi po

72

stopali, a onda razdraženo i njegove pesnice se razmahnuše unaokolo kao mot‐
ka za trešenje tepiha. Fijakerist iznenada ciknu i presavi se zadobivši udarac u
stomak. Vrata koja vode iz kuhinje u salon s treskom se zatvoriše, obezbeđuju‐
či gospodin Marvelovo povlačenje. Ljudi u kuhinji ostadoše da se hvataju u
koštac i gušaju s praznim prostorom.

 – Gde je otišao? – uzviknu čovek s bradom. – Je li napolje?
 – Ovuda, – reče policajac, izađe u dvorište i zastađe.
Parče cigle zviznu pored njegove glave i tresnu međ posuđe na kuhinjskom
stolu.
 – Ja ću njemu pokazati! – viknu čovek s crnom bradom. Iznenada više poli‐
cajčevog ramena blesnu čelična cev i pet hitaca jedan za drugim odleteše u su‐
ton u pravcu odakle je doletela cigla. Pucajući, bradati čovek je pomerao ruku
s pištoljem u horizontalnoj liniji, tako da su hici leteli lepezasto po uskom
dvorištu, kao što se paoci na točku šire od osovine ka obodu.
Posle ovoga zavlada tišina. »Pet metaka«, reče čovek s crnom bradom. »To je
najbolje. Četiri asa i džoker. Dajte neko lampu i dođite da mu potražimo telo«.

73

GLAVA XVII

DOKTOR KEMPOV POSETILAC

Doktor Kemp je nastavio da piše u svojoj sobi za rad sve dok ga ne uzne‐
miriše revolverski hici. Krak-krak-krak – dođoše jedan za drugim.

 – Ha-lo! – uzviknu doktor Kemp stavljajući ponovo pero u usta i oslušku‐
ući. – Ko to puca u Bardoku? Šta ti magarci sad opet rade?

Ode do južnog prozora, otvori ga i, nagnuvši se napolje, pogleda dole na
splet osvetljenih prozora, mehurova gas lampi i trgovina s crnim otvorima od
krovova i dvorišta – kako je grad noću izgledao. »Ono dole u podnožju bre‐
žuljka pored »Kriketera« liči mi na gomilu ljudi«, reče i produži da osmatra.
Pogled mu zatim skrenu odatle i odluta preko grada daleko tamo gde su gorela
svetla na brodovima i gat svetlucao – mali osvetljeni paviljon koji je ličio na
žuti dragi kamen. Mesec u svojoj prvoj četvrti Visio je iznad zapadnog brežulj‐
ka. Zvezde su sijale skoro tropskom jasnoćom.

Posle pet minuta, za koje vreme njegova mašta beše odlutala u daleka raz‐
mišljanja o socijalnim uslovima budućnosti i najzad se izgubila u beskonačnost,
doktor Kemp siđe s prozora uzdahnuvši, zatvori ponovo prozor i povrati se
svom pisaćem stolu.

Mora da je od tog vremena prošao ceo sat kad zvonce na spoljnim vratima
zazvoni. Otkako je čuo one pucnjeve, radio je ležernije no dotad i s povreme‐
nim intervalima pažnje odvraćene od posla. Zastade i oslušnu. Ču kako devoj‐
ka otvori vrata i očekivaše da čuje njene korake na stepenicama, ali ona ne
dođe. »Ko li je to bio?« pomisli doktor Kemp.

Pokuša da nastavi s radom. Ne uspevši u tome, ustade od stola, izađe iz sobe
za rad na stepenište, zazvoni i viknu preko ograde devojci koja beše izašla u
hol na donjem spratu. »Je li to bio pismonoša?« upita.

 – Ne, gospodine, – odgovori ona, – neki mangup koji je zazvonio pa pobe‐

74

gao.
 – Noćas sam nešto nervozan, – reče doktor u sebi. Povrati se u sobu za rad,

i ovog puta navali odlučno na posao.
Za kratko vreme opet je bio čvrsto zadubljen u rad, i jedini šum koji se čuo

u sobi bilo je kucanje časovnika i jedva čujna škripa njegovog pera, koje je
brzo letelo preko hartije u centru svetlosnog kruga koji se od oboda stolne
lampe odbijao na sto.

Bilo je već dva sata posle ponoći kad doktor Kemp završi s radom za tu
noć. Diže se, zevnu i pope se u spavaću sobu. Već je bio skinuo kaput i prsluk
kad oseti žeđ. Uze sveću i siđe u trpezariju da potraži sifon sa sodom i viski.

Doktor Kempova naučna istraživanja učinila su da je lako zapažao stvari;
vraćajući se preko hola opazi crnu mrlju na linoleumu blizu otirača u podnož‐
u stepenica. Pođe uz stepenice, a onda mu pade na pamet da se upita otkud
ona crna mrlja na linoleumu. Verovatno mu je u podsvesti počelo nešto da
radi. Bilo kako, okrenu se zajedno s teretom, siđe ponovo u hol, spusti sifon i
viski na pod, i, čučnuvši, opipa mrlju. Ne iznenadi se nimalo kad nađe da mrlja
ima lepljivost i boju krvi koja se suši.

Uze svoj teret i povrati se gore gledajući oko sebe i pokušavajući da odgo‐
netne otkud ta krvava mrlja. Na stepeništu primeti nešto i zastade začuđen.
Kvaka na vratima od spavače sobe bila je umrljana krvlju. Doktor Kemp po‐
gleda u svoju ruku. Bila je potpuno čista. Iznenada se seti da su vrata od spava‐
će sobe bila otvorena kad je sišao iz sobe za rad, pa, prema tome, kvaku nije
uopšte ni dodirnuo. Ode pravo u spavaću sobu potpuno hladnokrvan. – možda
samo nešto malo odlučnijeg izraza lica nego obično. Njegov pogled, lutajući
upitno, pade na krevet. Na pokrivaču beše lokva krvi a čaršav iscepan. On ovo
nije primetio ranije, kad je prvi put ušao u sobu, jer je tada otišao pravo ka to‐
aletnom stolu. Na drugom kraju kreveta posteljina beše ulegnuta kao da je
neko baš pre toga sedeo na njoj.

Iznenada dožive čudno osećanje kao da je čuo kako neko niskim glasom
reče: »Gospode bože? – Kemp!«, ali, doktor Kemp nije verovao u glasove.

Stajao je i zurio u ispreturane čaršave. Da li je to zaista bio glas? Pogleda
ponovo unaokolo, ali ne primeti ništa više do rasturen i krvlju umrljan krevet.
Onda jasno ču pokret na drugom kraju sobe, u blizini umivaonika. Svi ljudi,
ma kako visoko školovani, zadržavaju bar tragove sujeverja. To osećanje spopa‐
de i njega. Zatvori vrata od sobe, priđe toaletnom stolu i spusti na njega svoj

75

teret. Iznenada, trgnuvši se, opazi savijeni i krvlju umrljani zavoj napravljen od
platnenog čaršava kako visi u vazduhu između njega i umivaonika.

Kemp je u čudu zurio u tu stvar. Bio je to prazan zavoj – zavoj pravilno
uvijen, ali potpuno prazan. Taman se spremao da mu priđe i ščepa ga, kad ga
zadrža neki dodir i glas koji je govorio sasvim blizu njega.

 – Kemp!
 – Eh?! – uzviknu Kemp zinuvši.
 – Ne uzbuđujte se, – nastavi Glas. – Ja sam nevidljivi čovek.
Za trenutak Kemp nije odgovarao već, je samo buljio u zavoj. »Nevidljivi
čovek?« reče najzad.
 – Ja sam nevidljivi čovek, – ponovi Glas.
Priča, koju je tog jutra odbacio kao smešnu, prostruja kroz Kempov mozak.
U ovom trenutku nije izgledao ni suviše uplašen, niti mnogo iznenađen. Sve je
to došlo kasnije.
 – Mislio sam da je sve to obična laž, – reče. Misao koja je najviše zaokuplja‐
la njegovu maštu bila je ponovljeni jutrošnji argument. – Imate li na sebi za‐
voj? – upita.
 – Da, – odgovori nevidljivi čovek.
 – Oh! – reče Kemp trgnuvši se. – Ali! Pa to je nemoguće. To je neki trik. – 
Koraknu iznenada napred i njegova ruka ispružena ka zavoju napipa nevidljive
prste.
Ustuknu i promeni boju.
 – Budite mirni Kemp, zaimeboga! Jako mi je potrebna pomoć. Stanite!
Neka šaka ščepa Kempa za ruku. Kemp udari po njoj. »Kemp!« uzviknu
Glas. »Kemp, budite mirni!« I stisak se pojača.
Neobuzdana želja da oslobodi ruku obuze Kempa. Šaka zavijene ruke
uhvati ga za rame i on iznenada bi spotaknut i bačen natraške na krevet. Kemp
otvori usta da vikne, ali mu jedan kraj čaršava bi uguran između zuba. Nevid‐
ljivi čovek ga je držao čvrsto pritisnutim. Međutim, kako su mu ruke bile slo‐
bodne on poče da udara njima, pokušavajući i da ga divlje ritne
 – Budite razložni, hoćete li? – reče nevidljivi čovek, držeći ga čvrsto i po‐
red učestalih udaraca u rebra. – Nebesa mi, učinićete da uskoro pobesnim!
 – Lezite mimo, luđače! – šištao je nevidljivi čovek u Kempovo uvo.
Kemp se još jedan trenutak opirao a onda se umiri.
 – Ako viknete smrskaću vam zube, – produži nevidljivi čovek oslobađajući

76

Kempu usta. – Ja sam nevidljivi čovek. To nije nikakva budalaština i nikakva
magija. Ja sam stvarno nevidljivi čovek i potrebna mi je vaša pomoć. Ne bih
želeo da vas povredim, ali ako se i dalje ponašate kao neobuzdana prostačina,
biću primoran. Zar me se ne sećate Kemp? Grifin, iz Univerzitetskog koledža«.

 – Pustite me da ustanem, – reče Kemp. – Ostaću tu gde sam. I dopustite mi
da se za trenutak odmorim.

On se uspravi i opipa vrat.
 – Ja sam, Grifin, iz Univerzitetskog koledža, i ja sam sebe učinio nevidlji‐
vim. Ja sam kao i svaki drugi čovek, čovek koga ste vi poznavali, ali nevidljiv.
 – Grifin – reče Kemp.
 – Grifin. – odgovori Glas. – Student kad ste i vi bili, samo mlađi, šest stopa

visok i plećat, albino3), belog lica i ružičastih očiju, koji je dobio medalju za
hemiju.

 – Ja sam zbunjen, – reče Kemp. – U mozgu mi je zbrka. Kakve veze ima
ovo s Grifinom?

 – Ja sam Grifin.
Kemp se zamisli. »Grozno!« reče. »Kakva đavolija mora da se učini da bi čo‐
vek postao nevidljiv?«
 – Nikakva đavolija. To je proces, razuman i dovoljno inteligentan...
 – To je strašno! – uzviknu Kemp. – Kako, dođavola...?
 – Jeste, dosta je strašno. Ali, ja sam ranjen i u bolovima, i umoran ... Veliki
bože! Kemp, vi ste čovek. Primite to mirno. Dajte mi nešto da pojedem i po‐
pijem, i dopustite da sednem ovde.
Kemp je zurio u zavoj koji se kretao preko sobe, a onda vide pletenu stoli‐
cu kako se vuče po podu i zaustavi pored kreveta. Škripnu i uleže se za santi‐
metar ili dva. Kemp protrlja oči i opipa ponovo vrat-»Ovo prevazilazi i duho‐
ve«, reče i nasmeja se glupo.
 – Tako je bolje. Hvala bogu, postajete razuman!
 – Ili lud, – dodade Kemp i opet protrlja oči.
 – Dajte mi malo viskija. Skoro sam mrtav:
 – Ne bih rekao prema onome što sam osetio. Gde ste? Ako ustanem hoću li
naleteti na vas? Tako! U redu. Viski... Evo. Gde ću da vam dodam?
Stolica zaškripa i Kemp oseti kako se čaša odlepi iz njegove ruke. On je
pusti s naporom; instinkt mu beše protiv toga. Čaša se zaustavi otprilike pola
metra iza prednje ivice stolice. Kemp je buljio u čašu s beskrajnim čuđenjem.

77

 – Ovo je – ovo mora da je hipnoza. Vi mora da ste mi sugerisali da ste ne‐
vidljivi.

 – Budalaština! – reče Glas.
 – Pa to je neverovatno!
 – Slušajte me.
 – Ja sam jutros definitivno dokazao, – otpoče Kemp, – da nevidljivost...
 – Ostavite to što ste vi dokazali! Skapavam od gladi, – govorio je Glas, – a
noć je sveža za čoveka bez odela.
 – Hrane? – upita Kemp.
Flaša s viskijem se podiže sama. »Da«, reče nevidljivi čovek spustivši flašu.
»Imate li sobni ogrtač?«
Kemp uzviknu poluglasno. Ode do ormana i izvadi ogrtač tamnocrvene
boje. »Hoće li ovo bita dobno?« Ogrtač bi otrgnut iz njegove ruke. Za trenu‐
tak ostade opušten u vazduhu, zatim se raširi, zastade i zakopča se sam, a onda
sede na stolicu.
 – Donji veš, čarape i papuče bi mi dobro došle, – dodade nevidljivi kratko.
 – I nešto za jelo.
 – Sve što hoćete. Ali ovo je najneverovatnija stvar koju sam u životu doži‐
veo!
Kemp preturi fijoke da nađe tražene stvari, a onda siđe dole da pretraži os‐
tavu. Vrati se s malo hladnih kotleta i hlebom, privuče stočić i postavi sve pred
svog gosta.
 – Nož mi nije potreban, – reče posetilac, i kotlet se podiže i zastade u vaz‐
duhu sa šumom žvakanja.
 – Uvek volim da imam nešto na sebi kad jedem, – nastavi nevidljivi čovek
punih usta, jedući halapljivo. – Čudna navika!
 – Pretpostavljam da vam je s rukom sve u redu? – napomenu Kemp.
 – Imajte poverenja u mene, – reče nevidljivi čovek.
 – Od svih neobičnih i čudnih...
 – Tačno. Ali, čudno kako sam uleteo baš u vašu kuću da se previjem. Moja
prva srećna okolnost! Bilo kako, mislim da noćas prespavam u ovoj kući. Vi
me morate podneti! Ovo je strašno neugodno što se moja krv vidi, zar ne?
Dosta velika grudva onde. Postaje vidljiva kad se zgruša, primećujem. To je je‐
dina živa materija koju sam ja izmenio, i to samo toliko dugo dok živim... Ja
sam u ovoj kući tri časa.

78

 – Ali kako ste to uradili? – otpoče Kemp ljutito. – Dovraga! Cela ova stvar 
e od početka do kraja bezrazložna.

 – Sasvim razložna, – reče nevidljivi čovek; – potpuno razložna.
Ispruži se i prihvati čašu s viskijem. Kemp je zurio u ogrtač koji je gutao.
Zrak svetlosti od sveće probijao se kroz iscepano parče ogrtača na levom ra‐
menu ostavljajući svetli trag u obliku trougla ispod levih rebara.
 – Kakvi su se to pucnji čuli – upita Kemp. – Kako je došlo do pucanja?
 – Neka budala, moj saučesnik u neku ruku, proklet bio, pokušao je da mi
ukrade novac. I uradio je to.
 – .Je li i on nevidljiv?
 – Ne!
 – Pa onda?
 – Mogu li da dobijem još nešto da pojedem, pre nego počnem sve to da
pričam? Gladan sam i u bolovima; a vi hoćete da vam pričam!
Kemp ustade. »Vi niste pucali?« upita.
 – Ja, ne! – odgovori njegov gost. – Neka budala koga nikad ranije nisam vi‐
deo pucao je onako nasumice. Mnogi su se poplašili. Svi su se poplašili od
mene. Prokleti da su! Ali, Kemp, hoću još da jedem!
 – Pogledaću ima li još štogod dole, – reče Kemp. – Bojim se neće biti baš
mnogo.
Pošto je završio s jelom – a jeo je mnogo – nevidljivi čovek zatraži cigaru.
Odgrize vrh divljački pre no što mu Kemp donese nož i opsova kad se gornji
list odmota.
Beše čudno gledati ga kako puši; njegova usta i grlo, nosna i grlena šupljina
postaše vidljivim kao neka vrsta kalupa u kome se dim skupljao.
 – Ova prokleta navika pušenja, – reče, pućkajući snažno. – Srećan sam što
sam na vas naišao, Kemp. Vi mi morate pomoći. Zamislite, baš sada sam naleteo
na vas. U đavolskoj sam gužvi. Bio sam pobesneo, mislim. Kroz šta sam sve
prošao! Ali, mi ćemo tek sada da radimo, kažem vam.
Nevidljivi se posluži s još viskija i sode. Kemp ustade, obazre se i donese
sebi čašu iz druge sobe.
 – Glupo je, ali pretpostavljam mogu da pijem.
 – Niste se mnogo promenili za ovih dvanaest godina, Kemp. Vi, časni ljudi,
ne menjate se. Hladan i metodičan ... Moram vam reći, radićemo zajedno.
 – Ali kako se to postiže? – upita Kemp, – kako ste postali ovakav?

79

 – Zaimeboga! pustite me da malo na miru pušim, a onda ću početi da vam
pričam.

Međutim, priča te noći ostade neispričana. Nevidljivog čoveka je ruka sve
više bolela; bio je u groznici, iscrpljen, i njegove misli skrenuše na gonjenje niz
brežuljak i gužvu u krčmi. Otpočeo je priču, a onda se udaljio od nje. Pričao
e isprekidano o Marvelu, pušio sve brže i glas mu je postajao sve Ijutitiji.
Kemp je pokušavao da uhvati što je mogao više.

 – On me se plašio, – video sam da me se plašio, – ponavljao je nevidljivi
čovek bezbroj puta. – Nameravao je da mi pobegne, uvek je na to računao!
Ala sam bio budala!

 – Pokvarenjak!
 – Bio sam besan. Mogao sam ga ubiti...
 – Odakle vam novac? – upita Kemp naglo.
Nevidljivi čovek je za trenutak ćutao. »Ne mogu vam to noćas reći«.
Iznenada jeknu, naže se napred i nasloni svoju nevidljivu glavu na nevidlji‐
ve šake.
 – Kemp, – reče, – nisam spavao skoro tri dana, izuzev što sam jednom ili
dvaput odremao po sat ili tako nešto. Moraću uskoro da legnem.
 – Dobro, spavajte u mojoj sobi, u ovoj sobi.
 – Ali kako mogu da spavam? Ako budem spavao on će sasvim pobeći. Uh!
Nek bude kako bude!
 – Kako je rana? – upita Kemp.
 – Ništa, ogrebotina i malo krvi samo. Oh, bože! kako bih želeo da spavam!
 – Pa zašto ne spavate?
Izgledalo je kao da nevidljivi čovek posmatra Kempa. »Zato što sam protiv
toga da budem uhvaćen od ljudi«, reče polako.
Kemp se trže.
 – Ala sam budala! – uzviknu nevidljivi čovek udarivši oštro rukom po sto‐
lu. – Sad sam vam tek dao ideju.

80

GLAVA XVIII

NEVIDLJIVI ČOVEK SPAVA

Iako ranjen i iscrpljen, nevidljivi čovek odbi da primi Kempovu reč da će
se njegova sloboda poštovati. On isproba oba prozora u spavaćoj sobi, podiže
zastore i otvori roletne, da bi se uverio u Kempovo tvrđenje da je bekstvo pre‐
ko njih mogućno. Napolju je noć bila vrlo tiha i mirna. Mladi mesec je zalazio
iza brežuljaka. Nevidljivi čovek zatim isproba ključeve od spavaće sobe i dveju
pomoćnih soba, kako bi se uverio da je i s te strane osiguran. Na kraju, izjavi
da je zadovoljan. Stajao je na malom tepihu pored kreveta i Kemp ga ču kako
zevnu.

 – Žao mi je, – reče nevidljivi čovek, – što ne mogu noćas da vam ispričam
sve što sam uradio. Ali, iscrpljen sam. Fantastično je, nema sumnje! I strašno!
Ali, verujte mi, Kemp, i pored vaše jutrošnje argumentacije, to je potpuno mo‐
gućna stvar. Pronašao sam način. Mislio sam da ga zadržim za sebe. Ne mogu!
Moram da imam partnera. A vi... nas dvojica možemo svašta uraditi... Ali sutra.
A sada, Kemp, osećam da moram da spavam ili da nestanem.

Kemp je stao nasred sobe zureći u bezglavi ogrtač. »Pretpostavljam da bi
trebalo da vas ostavim«, napomenu. »To je neverovatno. Tri ovakve stvari da se
dogode – ja bih poludeo. Ali, ova je stvarna! Treba li vam još štogod?«

 – Ne! Jedino mi zaželite laku noć.
 – Laku noć! – reče Kemp, stisnuvši nevidljivu ruku i ode postrance do vra‐
ta.
Iznenada ogrtač hitro pođe za njim. »Razumite me«! reče ogrtač. »Ne po‐
kušavajte da me vežete ili zarobite! Inače...«
Kempovo lice se malo izmeni. »Mislio sam da sam vam dao reč«.
Kemp lagano zatvori vrata za sobom, i za njim se odmah ključ obrnu u bra‐
vi. Tada, dok je stajao s izrazom pasivnog čuđenja na licu, brzi koraci se pribli‐

81

žiše vratima pomoćne sobe, pa se i ova zaključaše. Kemp se lupi šakom po čelu.
»Sanjam li ja? Je li svet poludeo, ili sam ja?«

Kemp ode do prve stepenice, okrenu se i zagleda se u zaključana vrata. »To
e činjenica«, reče i pipnu se prstom po neznatno ugruvanom vratu. »Neporeč‐
na činjenica! Ali...«

Zatrese glavom bespomoćno, okrete se i siđe niz stepenice.
U trpezariji upali lampu, izvadi cigaru i otpoče da šeta s kraja na kraj, huk‐
ćući. S vremena na vreme bi sam sa sobom nešto raspravljao.
»Nevidljiv!«
»Da li postoji nevidljiva životinja?... U moru – da. Na hiljade – milione. Sve
larve, sve mikroskopski sitne materije – meduze. U moru ima više nevidljivih
no vidljivih stvari! Nikad o tome nisam ranije mislio... I u barama, takođe! Sve
one materije koje žive po barama – sitne, bezbojne, prozirne materije!... Ali u
vazduhu! Ne!
»Nemoguće«.
»Ali najzad – zašto ne?«
»Da je čovek sagrađen od stakla opet bi bio vidljiv«.
Njegovo razmišljanje postade duboko. Tri cigare se pretvoriše u pepeo na
tepihu pre nego što ponovo progovori. A i tada, beše to samo uzvik. On se
okrete, izađe iz trpezarije i ode u svoju ordinac iju gde pripali gas. Bila je to
mala ordinacija, jer doktor Kemp nije živeo od prakse. U njoj su se nalazili
dnevni listovi. Jutarnje novine ležale su nepažljivo otvorene i bačene nastranu.
Kemp ih diže, prevmu listove i poče da čita članak »Čudna priča iz Ipinga«,
koju je onaj mornar u Port Stouvu ispričao onako teško Marvelu. Čitao je
brzo
»Umotan!« govorio je glasno Kemp. »Prerušen! Sakrivao se! Izgleda niko
nije bio svestan njegove nesreće ... Kakva je, dođavola, njegova namera?«
Ostavi novine i poče da traži nešto pogledom. »Aha!« uzviknu i dohvati St.
ames’s Gazette koja je ležala savijena onako kako je stigla. »Sada ćemo saznati
istinu«. Hitro pocepa omot i otvori je. Dva stupca mu padoše u oči. »Celo selo
u Saseksu poludelo«. stajalo je u naslovu.
»Gospode bože!« uzviknu Kemp, gutajući neverovatan prikaz događaja od
prethodnog popodneva u Ipingu, koji su već bili opisani. S druge strane je bio
preštampan izveštaj koji su donele jutarnje novine.
Pročita ga ponovo. »Trčao je ulicama udarajući levo i desno. Džefers bez

82

svesti. Gospođin Hakster u velikim bolovima – još nije sposoban da opiše šta
e video. Teško poniženje – paroh. Žene bolesne od pretrpljenog užasa. Prozo‐
ri polupani. Ova neobična priča je verovatno izmišljena. Isuviše dobra da se ne
štampa – sa rezervom«.

Doktor Kemp ispusti novine i zagleda se prazno ispred sebe. »Verovatno iz‐
mišljena!«

Ponovo dohvati novine i pročita još jednom celu stvar.
»Ali, kad se skitnica pojavljuje? Zašto je, dovraga, jurio skitnicu?«
Kemp se naglo spusti na otoman.
»On ne samo da je nevidljiv«, reče, »već je i lud! Ubica!...«
Kad jutro stiže da pomeša svoju bledu svetlost sa svetlošću gas lampe i du‐
vanskim dimom u trpezariji, Kemp je još uvek šetao gore dole pokušavajući da
shvati neverovatno.
Bio je isuviše uzbuđen da bi mogao spavati. Njegova posluga, silazeći drem‐
ljivo, zateće ga dole, sklona da poveruje da je njegov preterani rad uzrok ovo‐
me. Kemp im dade neobično ali potpuno jasno naređenje da doručak postave
za dvoje u sobi za rad na tornju, a posle toga da ostanu u suterenu i donjem
spratu. Potom produži da šeta preko trpezarije dokle god jutarnje novine ne
stigoše. Ove su imale mnogo da kažu, ali malo da objasne, pored potvrde od
prethodne večeri, i vrlo rđavo napisanog prikaza jedne druge čudne priče iz
Port Bardoka. Ovaj prikaz pružio je Kempu mogućnosti da sazna o srži doga‐
đaja u krčmi »Veseli kriketeri« i o Marvelovom imenu. »Primorao me je da os‐
tanem uz njega dvadeset i četiri časa«, izjavio je Marvel. Izvesne manje činjeni‐
ce behu pridodane uz Ipinšku priču, naročito presecanje telegrafske žice. Me‐
đutim, nije bilo ničega što bi razjasnilo vezu između nevidljivog čoveka i skit‐
nice, jer gospodin Marvel nije dao nikakvog objašnjenja u pogledu triju knjiga
i novca kojim je bio pretrpan. Ton neverovatnosti beše iščezao, i grupa repor‐
tera i istraživača već je bila na poslu ispitujući stvar.
Kemp je pročitao svaku reč izveštaja. On posla devojku u varoš da donese
sve jutarnje novine koje bude našla. I ove je takođe »gutajući« pročitao.
»Nevidljiv je!« reče. »I, sudeći po ovome što piše, to je bes koji prelazi u
maniju. Šta sve još može da uradi! Šta li sve još može da uradi?! A on je gore
slobodan kao ptica na grani. Šta, dođavola, treba ja da uradim?
»Na primer, da li bi to bilo gaženje date reči ako ... Ne!«
Kemp ode za mali, pretrpani pisaći sto u uglu i otpoće da piše belešku. On

83

e upola napisanu pocepa i napisa drugu; pročita je i zamisli se. Zatim je stavi u
koverat i ovaj adresira na »Pukovnik Ejdaj, Port Bardok«.

Nevidljivi čovek se probudi taman u trenutku kad je Kemp ovo radio. Pro‐
budio se rđavo raspoložen, i Kemp, budan na svaki šum, ču tapkanje njegovih
stopala preko spavaće sobe iznad njegove glave. Potom se neka stolica preturi,
a stakleni bokal na umivaoniku razbi se u paramparčad. Kemp požuri gore i
zakuca živo.

84

GLAVA XIX

IZVESNI PRVI PRINCIPI

 – Šta se dogodilo? – upita Kemp, pošto ga nevidljivi čovek pusti unutra.
 – Ništa, – glasio je odgovor.
 – Ali, dođavola! Tresak?
 – Izliv besa, – reče nevidljivi čovek. – Zaboravio sam na ruku, a ona boli.
 – Vi ste skloni takvim izlivima?
 – Jesam.
Kemp pređe preko sobe i pokupi parčiće razbijenog stakla. »Sve činjenice o
vama su već objavljene«, reče Kemp stojeći sa staklom u rukama. »Sve što se
dogodilo u Ipingu i dole, u podnožju brežuljka. Svet je saznao o svom nevid‐
ljivom građaninu ali niko ne zna da ste ovde«.
Nevidljivi čovek opsova.
 – Tajna je otkrivena. Mislim da je to bila tajna. Ne znam kakvi su vaši pla‐
novi, ali, naravno, voljan sam da vam pomognem.
Nevidljivi čovek sede na krevet.
 – Doručak je gore, – produži Kemp, govoreći koliko je mogao mirnije.
Obradova se kad vide da njegov čudni gost rado ustade. Kemp pođe napred uz
uzane stepenice ka tornju.
 – Pre no što bismo mogli išta uraditi, – reče Kemp, – mora da mi objasnite
nešto bolje ovu vašu nevidljivost. – Pošto je prvo nervozno pogledao kroz pro‐
zor sede tako kao da se spremao za duži razgovor. Njegove sumnje u pogledu
razumnosti cele ove stvari su čas prestajale, a čas opet iskrsavale za vreme dok
e gledao prekoputa sebe, tamo gde je za stolom sedeo Grifin, bezglavi i bezru‐
ki ogrtač, koji je brisao usta čudnovato lebdećom servijetom.
 – Sve je to dosta prosto i dovoljno verovatno, – progovori Grifin, ostavlja‐
ući servijetu.

85

 – Bez sumnje, za vas, ali... – Kemp se nasmeja.
 – Pa, da, meni je to u početku izgledalo divno, svakako. Ali sada, gospode
bože!... Ali, mi ćemo još velike stvari uraditi! Ja sam na ovu stvar prvo pomislio
u Čizilstouvu.
 – Čizilstouv?
 – Kad sam napustio London, tamo sam otišao. Poznato vam je da sam na‐
pustio medicinu i odao se fizici? Ne? E pa, tako je bilo. Svetlost me je opčinila.
 – Ah!
 – Optička gustoća! Cela stvar je splet zagonetaka, splet kroz koji svetlucaju
prikrivena rešenja. A kako sam imao dvadeset i dve godine i bio pun entuzi‐
azma, rekoh sebi: »ceo svoj život posvetiću ovome. Ovo je vredno toga«. Vi
znate kakve smo mi budale s dvadeset i dve godine?
 – Budale onda ili budale sada, – reče Kemp.
 – Kao da je znati jedino zadovoljstvo čoveku!
 – Ali, odao sam se poslu, kao crv. Teško da sam radio i razmišljao šest mese‐
ci, kad kroz jedan od spletova izbi svetlost iznenada, zaslepljujući! Našao sam

opšti princip pigmenata i refrakcije4) – formulu, geometrijski izraz koji sadrži
četiri dimenzije. Budale obični ljudi, čak i obični matematičari ne znaju šta je‐
dan opšti izraz može da znači za studenta molekularne fizike. U knjigama,
knjigama koje je onaj skitnica negde sakrio, ima divota – čuda! Ali to nije bio
metod, bila je samo ideja, koja je mogla da dovede do metoda pomoću koga bi
bilo mogućno bez menjanja drugih osobina materije – izuzev, u nekim sluča‐
evima, boje – sniziti indeks refrakcije neke mater ije, čvrste ili tečne, na onaj
koji ima vazduh, pod uslovom da su sve praktične činjenice zadovoljene.

 – Pih! – reče Kemp. – To je čudno! Ali ja još uvek ne mogu da vidim...
Mogu da razumem da tako možete da pokvarite neki dragi kamen, ali nevid‐
ljivost ličnosti je daleko od toga!

 – Tačno, – reče Grifin. – Ali, vidite, vidljivost zavisi od ponašanja vidljivih
tela prema svetlosti. Dopustite da vam izložim osnovne činjenice, kao da vam
one nisu uopšte poznate. Tako ću biti jasniji. Vi znate dobro da neko telo ili
apsorbuje svetlost, ili je odbija ili prelama, ili radi sve ove tri stvar!. Ako niti ap‐
sorbuje, niti odbija ili prelama, ono samo po sebi ne može biti vidljivo. Vi vidi‐
te, na primer, jednu neprozirnu crvenu kutiju, jer boja apsorbuje jedan deo
svetlosti a odbija ostali, sav crveni deo ove svetlosti k vama. Ako ne bi apsorbo‐
vala nijedan deo svetlosti, nego odbila svu, tada bi kutija bila bela i sijala bi.

86

Srebro! Dijamantska kutija ne bi ni apsorbovala mnogo svetlosti, niti bi je
mnogo odbila s opšte površine, već bi se tek ovde-onde, gde je površina po‐
voljna, svetlost odbijala i prelamala, tako da biste dobili svetlucavi izgled blešte‐
ćeg odbijanja i propuštanja svetlosti; neka vrsta skeleta od svetlosti. Staklena
kutija ne bi toliko svetlela, niti bi bila tako jasno vidljiva kao dijamantska, jer bi
odbijanja i prelamanja svetlosti bilo manje. Shvatate li ovo? S izvesne tačke po‐
smatranja vi biste videli dosta jasno kroz nju. Neke vrste stakla bi bile vidljivije
od drugih. – Kutija od kristalnog stakla bila bi svetlija od kutije od običnog
prozorskog stakla. Kutija od vrlo tankog običnog stakla bi se pri rđavoj svetlos‐
ti teško videla, zato što ne bi apsorbovala skoro nimalo svetlosti, a prelamala bi
e i odbijala vrlo malo. A ako bi ploču od običnog belog stakla zagnjurili u
vodu, ili još bolje, u neku tečnost gušću od vode, ploča bi se sasvim izgubila,
zato što se svetlost, prolazeći kroz vodu i padajući na staklo samo neznatno
prelama ili odbija, ili, stvarno, ostane uopšte nepromenjena. Ploča je skoro isto
tako nevidljiva kao mlaz plina ili vodonika u vazduhu. A tačno iz istog razloga!

 – Da, – primeti Kemp, – to je prosto objašnjenje. Svaki đak u školi zna da‐
nas sve to.

 – A evo još jedne činjenice koju će svaki đak znati. Ako se parče stakla isit‐
ni, Kemp, i samelje u prah, postaće na vazduhu mnogo vidljivije, dok, napos‐
letku, ne postane neprozirni, beli prah. Ovo dolazi otuda što prah ima mnogo
veću površinu odbijanja i prelamanja. Na staklenoj ploči postoje samo dve po‐
vršine; kod praha se svetlost odbija ili prelama kroz svako zrno, dok između
zrna u gomili praha prođe veoma malo. Međutim, ako se beli prah stavi u
vodu, ove pojave nestaje. Stakleni prah i voda imaju skoro isti indeks refrakcije,
tj. svetlost prolazeći s jednog na drugo pretrpi vrlo malo odbijanja ili refrakcije.

Staklo postaje nevidljivo stavljanjem u tečnost približno istog indeksa re‐
frakcije; neki prozirni predmet postaje nevidljiv ako se stavi u ma koju sredinu
sa skoro istim indeksom refrakcije. I, ako samo za sekund promislite, Kemp, vi‐
dećete, takođe, da se prah od stakla može učiniti nevidljivim u vazduhu, samo
ako se njegov indeks refrakcije dovede da bude isti s indeksom refrakcije vaz‐
duha. Jer, tada neće biti niti prelamanja niti odbijanja svetlosti prilikom njenog
prolaženja sa stakla na vazduh«.

 – Da, da, – reče Kemp, – ali čovek nije isto što i prah od stakla!
 – Ne, – složi se Grifin. – On je još prozirniji!
 – Besmislica!

87

 – I to kaže doktor! Kako se stvari zaboravljaju! Zar ste, već za deset godina,
zaboravili vašu fiziku? Pomislite samo na sve one stvari koje su prozirne, a ne
daju taj utisak? Papir, na primer, pravi se od prozirnih vlakana, a beo je i ne‐
proziran samo iz istog razloga kao i prah od stakla. Zamastite beo papir, tj. is‐
punite šupljikice između čestica uljem, tako da nema više odbijanja ili prela‐
manja svetlosti izuzev na površinama, i papir će postati providan kao staklo. I
ne samo papir! Pamučna vlakna, lanena vlakna, vunena i drvna vlakna, i kosti,
Kemp, mišićna vlakna, Kemp, kosa, Kemp, nokti i nervi, Kemp, u stvari, sva
materija od koje je čovek sastavljen, izuzev crvena krvna zrnca i tamni pig‐
ment kose, sagrađena je od prozirnog, bezbojnog tkiva – toliko malo ostaje od
onog što nas čini vidljivim. Najvećim delom, vlakno od kojih je sagrađeno
neko živo biće nije ništa neprozirnije od vode.

 – Dabome, dabome! – uzviknu Kemp. – Koliko noćas sam mislio o mor‐
skim larvama i meduzama!

 – Sada ste me shvatili! A sve to ja sam znao i o tome mislio godinu dana
posle moga dolaska iz Londona – pre šest godina. Ali, ja sam sve to zadržao za
sebe. Radio sam pod očajnim okolnostima. Hobema, moj profesor, bio je na‐
učna zavrzlama, lopov ideja, uvek je njuškao! Vama je poznat nitkovski sistem
naučnog sveta! Prosto nisam hteo da objavim svoje radove i dopustim im da
dele sa mnom slavu. Nastavio sam s radom; dolazio sam sve bliže i bliže mo‐
gućnosti da moju formulu pretvorim u eksperiment – stvarnost. Nisam nikom
živom rekao, jer sam mislio da iznenadim svet i postanem trenutno slavan. Po‐
zabavio sam se pitanjem pigmenata da bih popunio izvesne praznine, i iznena‐
da – ne planski, nego slučajno – učinio sam jedno otkrovenje u fiziolog iji.

 – Da?
 – Vama je poznata stvar s crvenom bojom krvi. E, ona se može učiniti be‐
lom, bezbojnom, a da jednovremeno zadrži istu funkciju koju je i dotad imala.
Kempu se ote krik neverovatnog čuđenja.
Nevidljivi čovek ustade i otpoče da šeta malom sobom za rad. »Možete slo‐
bodno uzvikivati. Sećam se te noći. Bilo je dockan – preko dana je čovek stal‐
no uznemiravan, od glupih radoznalih studenata – i ja sam radio često do uju‐
tru. Blesnulo je iznenada, sjajno i potpuno u mome mozgu. Bio sam sam. U
laborator ijumu je bilo sve mimo, visoke lampe su gorele blještavom, ujednače‐
nom svetlošću...« Životinja – tkivo – može se učiniti prozirnom! Može se uči‐
niti nevidljivom! Sve, izuzev pigmenata. Ja bih mogao postati nevidljiv«, rekoh

88

u sebi, iznenada uvidevši šta znači biti skoro potpuno beo čovek s takvim ot‐
krićem. Bio sam isuviše uzbuđen. Napustih filtraciju koju sam baš radio, odoh
do velikog prozora i zagledah se u zvezde. »Mogao bih postati nevidljiv«, po‐
novih.

»Učiniti takvu stvar značilo bi prevazići magiju. I pred očima mi se pojavi,
nepomračena sumnjom, divna vizija svega onog što nevidljivost može značiti
za čoveka. Tajanstvenost, moć, sloboda. Prepreke uopšte nisam video. Imate
samo da mislite! I ja, neugledni, siromašni, večiti demonstrator, koji je učio
glupane jednog provincijskog koledža, mogao sam iznenada da postanem ovo.
Pitam vas, Kemp, ako vi... Bilo ko, kažem vam, bacio bi se na takvo istraživanje.
I ja sam radio pune tri godine. Posle svake teškoće koju bih s mukom prebro‐
dio rađala bi se nova. Beskonačni detalji! I razočarenja! I profesor, provincijski
profesor, koji je uvek njuškao! »Kada ćete objaviti taj vaš rad?« Bilo je njegovo
večito pitanje. I studenti, udrvenjeni glupači! Tri godine sam tako preživeo...

»I posle tri godine tajnog rada i muke, nađoh da je završiti bilo nemoguće – 
nemoguće« .

 – Kako? – upita Kemp.
 – Novac, – reče nevidljivi čovek i ode ponovo da zuri kroz prozor.
A onda se naglo okrete.
 – Pokrao sam starog čoveka – opljačkah sam svoga oca. Novac nije bio nje‐
gov i on se ubio.

89

GLAVA XX

U KUĆI U GREJT PORTLEND STRITU

Za trenutak Kemp je sedeo u tišini, zureći u leđa bezglave figure na prozo‐
ru. Onda se trže, setivši se nečega, ustade, uhvati nevidljivog čoveka za ruku i
okrenu ga od prozora.

 – Umorni ste, – reče, – i dok ja sedim vi se šetate. Uzmite moju stolicu.
Kemp se postavi između Grifina i najbližeg prozora. Kratko vreme Grifin je
sedeo ćuteći, a onda naglo nastavi:
»Bio sam već napustio Čizilstouv koledž, kada se to dogodi. Bilo je to proš‐
log decembra. Uzeo sam sobu u Londonu, prostranu, nenameštenu sobu u ve‐
likoj, oronuloj kući za izdavanje u siromašnoj četvrti, blizu Grejt Portland Stri‐
ta. Soba je uskoro bila puna sredstava koja sam kupio za novac uzet od oca, i
rad je napredovao polako ali sigurno, uspešno i približavao se kraju. Ja sam bio
kao čovek koji izlazeći iz guste šume iznenada naiđe na neočekivanu tragediju.
Sahranio sam oca. Kad sam još uvek stalno mislio na rad, nisam ni prstom ma‐
kao da spasem očevu čast. Sećam se tog pogreba. Jevtina kola, skromna po‐
grebna svečanost, vetrovita, smrznuta padina brežuljka na kome se nalazilo
groblje, i njegov stari školski drug kako nad njim drži opelo, pogrbljeni starac
u neuglednom crnom odelu, koji je imao kijavicu.
»Sećam se kako sam se vraćao praznoj kući kroz mesto koje je nekada bilo
selo a koje je sada sa svojim zgradetinama dobivalo Izgled ružnog grada. Puto‐
vi su u svim pravcima izlazili na obesplođena polja i završavali se gomilama
đubreta i smrdljivim, barskim korovom. Sećam se kako sam ja, mršava, crno
odevena figura, koračao duž klizavog svetlog trotoara, osećajući čudnu odvrat‐
nost prema bednom izgledu, prema prljavom komercijalizmu mesta...
»Nisam nimalo žalio za ocean. Izgledalo mi je da je bio žrtva sopstvene glu‐
pe sentimentalnosti. Obziri predrasuda zahtevali su moje prisustvo na pogrebu,

90

a, u osnovici, cela ta stvar nije me se ticala.
»Međutim, idući duž Haj Strita, stari život mi se u trenutku povrati u svesti.

Sretoh devojku koju sam poznavao od pre deset godina. Naši se pogledi sreto‐
še..

»Nešto me je vuklo da se vratim i da pričam malo s njom. Bila je sasvim
obična ličnost.

»Ta poseta starom kraju beše za mene kao san. U tom trenutku nisam ose‐
ćao da sam usamljen, da sam iz sveta došao u pustoš. Priznavao sam nedostatak
simpatije za izgubljenim ocem, ali sam to pridavao opštoj besmislenosti života.
Ponovni ulazak u moju sobu izgledao je kao povratak stvarnosti. Bilo je tu
poznatih stvari koje sam voleo. Tu je stajao aparat i sređene probe očekivale su.
A sada su skoro sve teškoće bile prebrođene i ostalo je samo isplanirati detalje.

»Ja ću vam, Kemp, ranije ili docnije objasniti ceo komplikovani proces. Za‐
sad nije potrebno da se u to upuštamo. Najvećim delom, izuzev nekoliko stvari
koje sam ostavio samo u pameti, sve je ispisano šifrovano u one tri knjige koje
e skitnica sakrio. Moramo ga pronaći. Moramo opet naći one knjige... Među‐
tim, bitna faza procesa bila je: postaviti providni predmet čiji indeks refrakcije
treba da se snizi između dva centra, koji zrače neku vrstu eternih vibracija,
koje ću vam docnije detaljnije objasniti. Ne – ne rendgenske vibracije; ne
znam da li su ove moje već negde opisane, ali stvarno postoje. Bila su mi po‐
trebna dva mala dinama – principijelno, koji su dobivali energiju od jednog
evtinog gasnog motora... Prvi eksperiment izveo sam s malim belim vunenim
tepihom. Bila je to, možda, najčudnija stvar na svetu posmatrati ovu mekanu
belu tkaninu kako se između varnica polako pretvara u neku vrstu buketa od
dima, a onda sasvim nestaje.

»Jedva sam poverovao da sam uspeo. Stavio sam ruku tamo gde na očigled
nije bilo ničega, a, međutim, ona je bila tu, čvrsta kao i dotad. Opipah je nez‐
grapno i bacih je na pod. Stajalo me je malo muke dok sam Je ponova našao.

»A tada se desi čudna slučajnost. Čuh neko maukanje pozadi sebe, i, okre‐
nuvši se, videh na poklopcu rezervoara napolju pored prozora, malo, vrlo prlja‐
vo, olinjalo belo mače. »Sve ti ide na ruku«, rekoh sebi, odoh do prozora, otvo‐
rih ga i pozvah tiho. Mače uđe u sobu, predući – sirota životinjica bila je pre‐
gladnela i ja joj dadoh malo mleka. Sva moja hrana nalazila se u ormanu u
uglu sobe. Pošto je polokalo mleko ono se prošeta sobom njuškajući, očigled‐
no s namerom da se odomaći. Saplete se o nevidljiv tepih; trebalo je samo da

91

vidite kako se nakostreši i frknu na njega. Ali, postavih ga na jastuk svoga polj‐
skog kreveta I dadoh mu puter da bi se lizanjem opralo«.

 – I vi ste i mačku podvrgli procesu?
 – Da, podvrgnuo sam je. Ali, naterati mačku da uzme droge nije šala,
Kemp!... I proces ne uspe.
 – Nije uspeo?
 – U dva detalja. Kandže i ona pigmentna stvar – kako se ono zvaše? Ono
na zadnjoj strani mačjeg oka. Vi to znate?
 – Tapetum.
 – Da, tapetum. Nije išlo. Pošto sam joj dao jednu stvar da bi joj obezbojio
krv i izvršio na njoj neke druge stvari, dadoh joj opijum i stavih je s jastukom
na kome je spavala na aparat. I pošto sve ostalo pobledi i nesta, ostaše samo one
dve đavolske tačke njenih očiju.
 – Čudno.
 – Ne mogu to da objasnim. Naravno, zamotao sam je i vezao da bi se osi‐
gurao da mi ne pobegne, ali se ona probudi još sasvim nepovraćena i mauknu
bedno Neko zakuca na vrata. Bila je to jedna stara žena s donjeg sprata, koja je
verovala da ja vršim vivisekcije, jedna pijanstvu sklona stara protuva koja je na
celom svetu imala samo jednu mačku o kojoj se brinula. Brzo uzeh malo hlo‐
roforma, pritisnuh ga mačetu na njušku i odoh do vrata. »Da li sam to ćula
mačku?«, upita me ona. »Moju mačku?« »Ne! Ovde niste«, odgovorih joj vrlo
učtivo. Pogleda me malo sumnjivo i pokuša da pored mene proviri u sobu – 
bez sumnje za nju dosta čudnu, s golim zidovima, nezastrtim prozorima, polj‐
skim krevetom, gasnim motorom koji je zujao i mirisom na hloroform, koji se
e u vazduhu osećao. Naposletku, morade da se zadovolji mojim odgovorom i
ode«.
 – Koliko dugo je trajalo? – upita Kemp.
 – Tri do četiri časa – za mačku. Kosti, žile i slanina su poslednji iščezli, i vr‐
hovi obojene dlake. A, kao što sam već rekao, zadnji deo očiju – žilava stvar 
duginih boja nije se uopšte izgubila.
»Napolju je noć već uveliko pala, pre no što je opit bio gotov. Ništa se nije
videlo izuzev tamnih očiju i kandži. Zaustavih gasni motor i opipah i pomilo‐
vah životinjicu koja je još uvek bila bez svesti, oslobodih je veza i, kako sam
bio umoran, ostavih je na nevidljiv jastuk da spava, a ja odoh u krevet. Među‐
tim, nisam mogao da zaspim. Ležao sam tako budan, misleći malodušno na

92

besciljne stvari; ponavljajući stalno u sebi detalje eksperimenta, ili sanjajući
grozničavo kako stvari oko mene postaju magličaste i nestaju, dok čak i pod na
kome sam stajao nije nestao, i tako zapadoh u težak san pun besmislenih snova.
Oko dva sata mačka poče da mauče po sobi. Pokušah da je ućutkam tepajući
oj, a onda odlučih da je isteram napolje. Sećam se kakav sam šok pretrpeo kad
sam upalio svetlost i video samo okrugle zelene oči kako svetle i ništa oko
njih. Dao bih joj još mleka, ali ga više nisam imao. Ona ne htede da se smiri
već je sedela pored vrata: i maukala. Pokušao sam da je uhvatim s namerom da
e pustim kroz prozor, ali se ona ne dade uhvatiti. Bežala je i maukala svuda po
sobi. Naposletku otvoriti prozor i pojurih je. Pretpostavih da je najzad izišla.
Nikad je više nisam čuo ni video.

»Tada – bogtepita zašto – pade mi napamet pogreb moga oca i mizerna ve‐
trovita padina brežuljaka, o čemu sam mislio sve do svanuća. Uvidevši da je san
beznadežan, izađoh da lutam ulicama., zaključavši vrata za sobom«.

 – Ne mislite valjda da kažete da negde na svetu postoji i nevidljiva mačka, – 
reče Kemp.

 – Ako dosad nije uginula, – odgovori nevidljivi čovek, – zašto ne?
 – Zašto ne? – ponovi Kemp. – Nisam mislio da vas prekidam.
 – Vrlo verovatno da je uginula, – produži nevidljivi čovek. – Znam da je
bila živa četiri dana posle eksperimenta, negde u uličnom kanalu u Grejt Tič‐
fild Stritu, jer sam video gomilu ljudi oko tog mesta, koji su pokušavali da vide
odakle maukanje dolazi.
Dobar deo minuta prođe u tišini a onda nevidljivi čovek nastavi naglo: »Se‐
ćam se tog jutra pre promene vrlo živo.
»Mora da sam otišao uz Grejt Portlend Strit – jer pamtim barake u Albani
Stritu i vojnike na konjima koji su odatle izlazili – i naposletku se nađoh kako
sedim na suncu na kraju Primroz ulice, osećajući se vrlo bolesnim i nekako
čudno. Beše sunčani januarski dan – jedan od onih sunčanih, mraznih dana
koji su prethodili snegu ove godine. Moj umoran mozak pokušavao je da for‐
muliše položaj, da sastavi plan akcije.
»Bio sam iznenađen videći, sada kada je nagrada bila na domaku, kako je iz‐
gledalo da je nemoguće dostignuće privesti kraju. U stvari, bio sam isuviše
premoren. Neobičan napor skoro četvorogodišnjeg neprekidnog rada ostavio
me je nesposobnim za ma kakvo osećanje. Bio sam apatičan i pokušavao sam
uzalud da povratim oduševljenje mojih prvih ispitivanja, strast za pronalaže‐

93

njem, koja je čak dovela do toga da me propast moga oca ostavi hladnim. Iz‐
gledalo je kao da me se ništa ne tiče. Jasno sam video da je to prolazna ćud,
posledica preteranog rada i nedovoljnog sna, i da bih mogao povratiti energiju
bilo drogama, bilo dužim odmorom.

»Jedino u što sam bio siguran bilo je da moram nastaviti s radom – fiksideja
me je stalno progonila – i to uskoro, jer sam s novcem bio pri kraju. Gledao
sam oko sebe u mladiće kako se zabavljaju na brežuljku i devojke kako ih po‐
smatraju, pokušavajući da dočaram viziju fantastičnog preimućstva, koje bi je‐
dan nevidljivi čovek imao na svetu. Posle izvesnog vremena odvukoh se kući,
uzeh nešto hrane i jaku dozu strihnina i legoh onako obučen na nerazmešten
krevet... Strihnin je sjajan tonikum, Kemp, koji ubija malodušnost u čoveku.

 – Đavolska stvar. – reče Kemp. – To je prepotopska stvar u boci.
 – Probudio sam se osnažen i, donekle, nervozan. Poznata vam je ta stvar?
 – Poznajem to sredstvo.
 – Na vratima je neko lupao. Bio je to gazda od kuće, stari poljski jevrejin u
dugaćkom sivom kaputu i masnim papučama, koji je zapitkivao i pretio. Zlos‐
tavljao sam mačku noćas. Siguran je u to, reče mi; video sam da je jezik stare
žene imao posla. Insistirao je da sve sazna. Zakon u ovoj zemlji ne dozvoljava
vivisekciju – i on može da odgovara. Uveravah ga da nisam imao nikakvu
mačku. Onda mi reče kako se vibracije malog gasnog motora osećaju po celoj
kući. To je istina, sigurno. On me obiđe i uđe pored mene u sobu piljeći una‐
okolo preko svojih nemačkih srebrnih naočara. Spopade me iznenadan strah da
bi mogao da sazna nešto od moje tajne. Pokušah da se postavim između njega
i aparata koji sam baš namestio, i to ga samo učini još radoznalijim. Šta ja to ra‐
dim? Zašto sam uvek sam i tajanstven? Da li je ono što radim legalno? Da li je
opasno? Ne plaćam ni marjaša više od uobičajene kir ije. Njegova kuća je bila
oduvek poznata kao čestita itd. itd. Iznenada izgubih strpljenje. Rekoh mu da
se gubi. Poče da protestuje, naklapajući o svom pravu da ulazi u stanove. U
momentu ga ščepah za okovratnik – nešto se pocepa – i on odlete glavačke u
svoj rođeni hodnik. Tresnuh vrata, zaključah ih i sedoh drhteći od besa.
»On se napolju bunio, našta ja nisam ni obraćao pažnju, i posle izvesnog
vremena ode.
»Međutim, ovo je dovelo celu stvar u krizu. Nisam znao šta će uraditi, niti
čak šta ima pravo da uradi. Da se preselim odatle značilo bi odugovlačenje, a
pored toga, nisam mogao sebi to ni dozvoliti, jer mi je od novca ostalo još sve‐

94

ga oko 20 funti i to većim delom u banci. Izgubiti se! Beše neizbežno. U tom
slučaju će doći do ispitivanja i premetačine.

»Na pomisao o mogućnosti da moj rad može da bude otkriven i prekinut,
sad kad je dostigao vrhunac, naljutih se i postadoh aktivan. Požurih napolje sa
svojim trima knjigama i čekovnom knjižicom – sada su kod skitnice – i poslah
ih s najbliže pošte na kuću za ostavljanje pisama i paketa u Grejt Portlend Stri‐
tu. Pokušao sam da se izvučem neopažen. Vraćajući se s pošte zatekoh gazdu
kako se tiho penje – valjda je čuo kad su se vrata zatvorila. Nasmejali biste se
da ste ga videli kako je skočio u stranu na stepeništu kad sam poleteo za njim.
Buljio je raširenih očiju u mene dok sam prolazio pored njega. Ušavši u sobu
tresnuo sam vratima tako da se cela kuća zatresla. Čuh ga kako se meškolji oko
mojih vrata, okleva i vrati se. Smesta otpočeh s pripremama.

»Sve je bilo gotovo u toku te večeri i noći. Dok sam sedeo još mučno, pos‐
pano se osećajući od droge koja obezbojava krv, na vratima se začu kucanje.
Prestade, koraci se udaljiše pa se opet povratiše i kucanje se ponovi. Neko po‐
kuša da gurne nešto ispod vrata – neku plavu hartiju. Tada, u naletu razdraže‐
nja ustadoh, odoh do vrata i širom ih otvorih. »A sada?« rekoh.

»Bio je to gazda od kuće, s otkazom ili tako nečim u ruci. Pruži mi ga i u
tom trenutku primeti nešto čudno na mojim šakama, valjda, i podiže oči ka
mome licu.

»Za trenutak je zevao od čuda, a zatim pusti neki neatrikulisani krik, ispusti
sveću i hartiju, i poleti slepo preko hodnika ka stepenicama..«

»Zatvorih vrata, zaključah ih i odoh do ogledala da se pogledam. I tada mi
bi jasan njegov užas... Lice mi je postalo belo – kao beli mermer.

»Bilo je strašno. Nisam očekivao toliku patnju. Noć agonije, muke i nesves‐
ti. Stisnuh zube, iako mi je koža gorela, celo telo gorelBilo je strašno. Nisam
očeko, ležao sam tako kao mrtav. Sada sam tek razumeo kako je bilo mački
dok je nisam opio hloroformom. Srećom da sam živeo sam u sobi i bez ičije
pomoći. Bilo je momenata kada sam jecao i jaukao i buncao. Ali, izdržao sam...
Onesvestih se. Probudih se iznemogao u mraku.

»Bolovi behu prošli. Mislio sam da sam sam sebe ubijao i nije me se ticalo.
Nikad neću zaboraviti to jutro i užas kad sam video svoje šake koje su postale
nalik na mlečno staklo, i gledajući ih dalje kako postaju sve tanje i providnije,
dok najzad nisam pravo kroz njih mogao da vidim nered u sobi, iako sam za‐
tvorio svoje sada providne očne kapke. Noge mi takođe postaše kao staklo,

95

kosti i vene pobledeše i nestaše, a za njima, kao poslednji, i sitni beli nervi. Stis‐
nuh zube i izdržah do kraja. Naposletku, ostaše samo mrtvi vrhovi nokata na
prstima, bledi i beli, i braon mrlje od neke kiseline na prstima.

»Zateturah se. U početku sam bio nesposoban kao beba u povojima – kora‐
čajući nogama koje nisam mogao da vidim. Osećao sam se vrlo slab i gladan.
Odoh i zagledah se u ogledalo i videh – ništa, ništa, izuzev nešto oslabljenog
pigmenta, bleđeg od magle, koji je još ostao na mojim mrežnjačama. Morao
sam da se oslonim o sto i naslonim čelo na staklo.

»Samo očajničkim naporom volje uspio sam da se dovučem do aparata i da
dovršim proces.

»Pre podne sam spavao, navukavši čaršav preko očiju da bih sprečio svetlost
da do njih dođe. Otprilike oko podne ponovo me probudi kucanje. Snaga mi
se beše povratila. Uspravih se i oslušnuh, i čuh neko šaputanje. Skočih na noge,
i koliko god sam mogao tiše rastavih delove aparata i rasturih ih po sobi da bih
tako uništio mogućnost za njegovo ponovno sastavljanje. Onda se kucanje po‐
novi i neko pozva, prvo gazda od kuće, a zatim druga dva glasa. Da bih dobio
u vremenu odgovorih im. Nevidljivi čilim i jastuk mi dođoše pod ruku i ja
otvorih prozor i bacih ih na poklopac rezervoara. U momentu kad se prozor 
otvori nešto tresnu u vrata. Neko je došao na ideju da ob ije bravu. Međutim,
ake reze koje sam nekoliko dana ranije namestio sprečiše ih u tome. To me
trže, naljuti me. Počeh da drhtim i ubrzah stvar.

»Sakupih nasred sobe nešto hartije, slame, pak-papira i drugo i otvorih gas.
Teški udarci počeše da padaju na vrata. Nikako nisam mogao da nađem šibice.
Od besa sam udarao rukama o zidove. Zavrnuh ponovo gas, zakoračih prozor i
stadoh na poklopac rezervoara, polako zatvorih prozor i sedoh, siguran i ne‐
vidljiv, ali drhteći od ljutine, očekujući da vidim šta će se dogoditi. Videh kako
probiše vrata i u sledećem trenutku izbiše kukaste klinove reza i zastadoše u
otvorenim vratima. Gazda sa svoja dva pastorka – dva snažna mlada čoveka od
dvadeset tri i dvadeset četiri godine. Pozadi njih klatila se uz stepenice ona sta‐
ra veštica.

»Možete da zamislite njihovo čuđenje kad nađoše sobu praznu. Jedan od
mladića dotrča do prozora, otvori ga i pogleda napolje. Njegove buljave oči i
bradato lice s debelim usnama zaustavi se na stopu pred mojim licem. Pomislih
da ga udarim po onom glupom licu, ali uspeh da zadržim već stisnute pesnice.

»Zurio je pravo kroz mene, a to su radili i ostali kad su mu se pridružili.

96

Starac zaviri pod krevet a onda svi jurnuše ka ormanu. Objašnjavali su se u isto
vreme na hebrejskom i pokvarenom engleskom jeziku. Zaključiše da im ja ni‐
sam odgovorio, već da su se u tome prevarili. Osećaj čudnog nekog oduševlje‐
nja preuze mesto ljutnje, dok sam sedeći s one strane prozora posmatrao ovo
četvoro, – jer je i stara dama ušla gledajući oko sebe podozrivo kao mačka, po‐
kušavajući da reši zagonetku moga postojanja.

»Starac, koliko sam mogao da razumom njegovu mešavinu svih jezika, sla‐
gao se sa starom damom da sam ja vivisekcionista. Sinovi su protestovali pok‐
varenim engleskim jezikom iznoseći svoje mišljenje da sam električar, poziva‐
ući se na dinamu i radijatore. Stara dama zavirivala je pod krevet i u orman.
edan od mojih komšija stanara, piljar, koji je delio sobu prekoputa moje s jed‐
nim kasapinom, pojavi se na stepeništu i oni ga pozvaše unutra i ispričaše mu
nerazumljive stvari.

»Pade mi na pamet da bi me moji čudni radijatori, ako bi dospeli u ruke
nekoj pronicljivoj, dobro školovanoj osobi, mogli izdati, i, sačekavši povoljan
trenutak, sidoh s prozorskog simsa i uđoh u sobu, pa obišavši staricu preturih
edan od dinama sa stalka na kome je stajao i razbih oba aparata. Kako su se
samo prepali!... Onda, dok su pokušavali da objasne kako se to desilo, odšunjah
se iz sobe i sidoh tiho niz stepenice.

»Sklonih se u jedan od salona gde sam sačekao da siđu, još uvek puni naga‐
đanja i argumenata, svi donekle razočarani što nisu naišli ni na kakav »užas« i
pomalo zabrinuti kako će legalno sa mnom razgovarati. Čim su sišli dalje dole
u suteren, ja se odšunjah ponovo u sobu, ovog puta ponevši šibice, i zapalih
gomilu papira i đubreta, stavih na vatru stolice i krevetske stvari i provedoh gas
pomoću gumenog creva do vatre...«

 – Zapalili ste kuću? – uzviknu Kemp.
 – Zapalio sam kuću. To je bio jedini način da zaturim trag, a kuća je, bez
sumnje, bila osigurana. Otvorih polako reze na spoljnim vratima i iziđoh na
ulicu. Bio sam nevidljiv i počeo sam da shvatam koliko je izvanredno pre‐
imućstvo koje mi je donela moja nevidljivost. Glava mi se već počela da puni
planovima svih divljih i divnih stvari koje sam sada mogao slobodno da radim.

97

GLAVA XXI

U OKSFORD STRITU

»Kad sam prvi put silazio niz stepenice naišao sam na neočekivanu teškoću,
er nisam mogao da vidim svoje noge, a dvaput sam izgubio i ravnotežu. Tako‐
đe sam ispoljio i neuobičajenu nespretnost u otvaranju reze. Međutim, ne gle‐
dajući gde koračam već idući pravo uspeo sam da se naviknem da koračam
dosta sigurno.

»Kao što rekoh, bio sam nekako ushićen. Osećao sam se onako kao što bi se
neko koji dobro vidi i koji ima gumene đonove i odelo koje ne odaje nikakve
šumove osećao među slepcima. U sebi sam osećao divlji nagon da teram šegu s
ljudima, da ih plašim, udaram po leđima, skidam im šešire s glava i, uopšte, da
koristim svoje neobično preimućstvo.

»Tek što sam izbio na Grejt Portlend Strit (moj stan se nalazio blizu one ve‐
like trgovine zavesa), kad čuh neki tresak, i u istom momentu me nešto jako
udari po leđima. Okrenuvši se ugledah nekog čoveka koji je nosio korpu punu
sifona sa sodom, kako začuđeno gleda u svoj teret. Iako su me leđa stvarno za‐
bolela, osetih nešto tako neodoljivo u njegovom čuđenju da se glasno nasme‐
ah. »Đavo je u korpi«, rekoh i iznenada mu je istrgnuh iz ruke. On je nesvesno
pusti i ja je podigoh u vazduh.

»Međutim, neka budala od kočijaša, koji je stajao ispred jedne kafane, izne‐
nada polete da prihvati korpu i njegovi ispruženi prsti udariše me pozadi uveta
takvom snagom da sam sve zvezde video. Ispustili korpu s treskom na kočijaša i
onda, čuvši povike i kloparanje stopala oko sebe i videvši ljude kako izlaze iz
trgovina i kako se kola na sve strane zaustavljaju, uvideh šta sam uradio, te se,
proklinjući svoju ludost, pribih uz izlog jedne radnje, spremajući se da se izvu‐
čem iz gužve. Samo trenutak i ja bih bio opkoljen svetinom i neizbežno otkri‐
ven. Odgurnuh jednog kasapskog dečka, koji se srećom ne okrenu da vidi šta

98

ga je to gurnulo, i provukoh se iza kočijaševih kola. Ne znam kako se cela stvar 
svršilo. Požurih pravo preko ulice, koja je srećom bila prazna, i skoro ne obra‐
ćajući pažnju kuda idem zaronih u popodnevnu gužvu Oksford Strita.

»Pokušah da uđem u struju ljudi, ali je gužva bila isuviše velika, tako da su
me stalno gazili po nogama. Sidoh s trotoara i pođoh slivnikom čija mi je ra‐
pavost nanosila bolove po stopalima. U istom trenutku ruda jednog fijakera
koji je išao polako žabi mi se ispod lopatica, podsetivši me da sam već ionako
bio ozbiljno ugruvan. Teturajući se sklonih se s puta f ijakeru, izbegoh neka de‐
čija kolica trzajem tela i nađoh se pozadi fijakera. Srećna misao mi sinu i spase
me. Naime, kako se fijaker polako kretao ja sam ga pratio koračajući odmah iza
njega drhćući i začuđen preokretom moje avanture. I ne samo da sam drhtao
već sam i cvokotao od zime. Bio je to oštar januarski dan, a ja sam išao potpu‐
no go. Tanak sloj blata koji je pokrivao put skoro se je mrznuo. Glupo, kako
sad vidim, nisam računao da sam, providan ili ne, još uvek podložan vremenu i
svim njegovim posledicama.

»Tada mi iznenada sinu sjajna ideja. Požurih oko fijakera i uvukoh se u nje‐
ga. I tako, cvokoćući, uplašen, šmrčući s prvim znacima nazeba i osećajući bo‐
love u leđima, vozio sam se polako duž Oksford Strita preko Totenhem Kort
puta. Koliko je moje raspoloženje bilo različito od onoga u koje sam uskočio
deset minuta ranije, može se samo zamisliti. Ovakva nevidljivost, zaista! Jedina
misao koja me je zaokupljala beše kako da se izvučem iz gužve u koju sam
upao.

»Prođosmo Madi i na tom mostu jedna visoka žena, s pet-šest knjiga u žu‐
tim omotima, zaustavi moj fijaker, najmi ga i ja jedva uspeh, da iskočim na vre‐
me da ne sedne na mene, izbegavši pritom za dlaku jedna teretna kola. Pođoh
nagore putem za Blumsberi Skver s namerom da izbijem severno, pozadi Mu‐
zeja, i tako dospem u mirniji kraj. Bio sam strašno promrzao i neobičnost
moga položaja je tako na mene uticala da sam plakao idući. Na zapadnom
uglu Skvera iz kancelarije Društva apotekara istrča mali beli pas i jurnu nesves‐
no njuškajući za mnom.

»Nikada nisam ranije to uviđao, ali njuška je razumu psa isto što su oči ra‐
zumu čoveka. Psi osećaju miris čoveka u pokretu kao što ljudi opažaju njego‐
vu vidljivu pojavu. Pas poče lajati i skakati, pokazujući, što je meni bilo potpu‐
no jasno, kako je svestan da sam ja tu. Pređoh preko Grejt Rasel Strita gledaju‐
ći unazad preko ramena, i zađoh već nešto u Montegju Strit pre no što shvatih

99