H.Dz.Vels-Nevidljivi covek

u šta sam to išao.
»Čuh zvuke muzike i pogledavši napred videh grupu ljudi koja je dolazila

sa Rasel Skvera, s crvenim trikoima i zastavom vojske spasa na čelu. Nisam se
mogao nadati da ću se moći probiti kroz takvu gomilu, koja je pevala na kolo‐
vozu i smejala se na trotoarima. Odlučivši se u trenutku, a plašeći se da se vra‐
ćam nazad, ustrčah uz bele stepenice jedne obližnje kuće, s namerom da tu sa‐
čekam da gomila prođe. Srećom po mene, pas, čuvši muziku, prestade da laje;
oklevao je za trenutak, pa podavi rep i otrča nazad ka Blumsberi Skveru.

»Muzika naiđe, svirajući s nesvesnom ironijom neku himnu o »kad ćemo
videti njegovo lice?« Učinilo mi se da je prošla večnost pre no što gomila pro‐
mače pored mene. Tam, tam, tam, udarao je bubanj i za trenutak nisam prime‐
tio dva mangupčeta koji zastadoše kraj ograde u neposrednoj blizini mesta gde
sam ja stajao. »Vidiš li?« reče jedan. »Vidim li, šta?« odgovori drugi. »Zar ne vi‐
diš ove tragove bosih nogu. Isto kao što ih mi pravimo u blatu«.

»Pogledah dole i videh dečake koji su zastali i posmatrali tragove mojih
blatnjavih stopala, koji su ostali na sveže obrisanim belim stepenicama. Narod
koji je prolazio gurao ih je i muvao, ali njihova prokleta radoznalost ih i dalje
zadržavala na tom mestu. »Tram, tram, tram, kad ćemo, tram, vidjeti, tram, nje‐
govo lice, tram, tram«. »Ako se neka bosonogi čovek nije popeo uz ove stepe‐
nice, onda ja ne znam ništa«, reče jedan. »I taj se više nije vraćao nazad. Njego‐
vo stopalo je krvarilo«.

»Najgušća gomila beše već prošla. »Pogledaj tamo, Ted«, reče mlađi od ova
dva detektiva s oštrim prizvukom iznenađenja, pokazujući pravo na moja sto‐
pala koja se nazirahu usled blata što je po njima poprskalo. Za trenutak bio sam
ukočen.

»Pazi, pa to je vrlo čudno!« reče star iji, »đavolski čudno! Baš kao duh od
stopala, zar ne?« On malo oklevaše, a onda pođe k njima s ispruženom rukom.
edan čovek se zaustavi da vidi šta je to dečko hvatao, a za njim i jedna devoj‐
ka. Još samo trenutak i on bi me dodirnuo. Tada se setih šta da uradim. Krenuh
napred – dečko se trže unazad uzviknuvši – i naglim pokretom preskočih
ogradu stepenica i nađoh se na terasi susedne kuće. Međutim, manji dečak
beše dovoljno promućuran da prati pokret stopala i, pre no što uspeh da sletim
niz stepenioe i dokopam se trotoara, on se već drao da su stopala preskočila
preko zida.

»Dečaci otrćaše okolo i primetiše sveže tragove mojih stopala kako se baš

100

pojaviše na poslednjoj stepenici i na trotoaru.
»Šta je to« – upita neko.
»Stopala! Gledajte! Stopala trče!«
»Izuzev moja tri gonioca, svi ostali na ulici išli su za vojskom spasa i ovo je

smetalo kako meni tako i mojim goniocima. Čuđenje i zapitkivanje išlo je u
krug. Na račun jednog mladog čoveka koga sam preturio, uspeh da se provu‐
čem, i u sledećem trenutku već sam se našao na Resel Skveru, trčeći oko sa‐
mog Skvera sa šest ili sedam zabezeknutih ljudi koji su jurili za tragom mojih
stopala. Srećom nisu imali vremena da daju objašnjenja, inače bi čitava rulja
nadala za mnom.

»Dva puta sam optrčao oko okruglih uglova i tri puta prešao preko ulice i
ponovo se vraćao istim tragom, i tada kako su mi se stopala zagrejala i osušila,
otisci postaše sve slabiji i slabiji. Najzad, dobivši malo u vremenu, uspeh da
obrišem rukama stopala i tako se sasvim izgubim. Posleđnje što sam video od
svojih gonilaca bila je grupica od oko možda desetak ljudi, koji su neobično
začuđeni ispitivali tragove stopala što su se polako sušili – tragovi koji su nastali
iz bare na Tevistok Skveru i koji su za njih bili isto tako usamljeni i nerazum‐
ljivi kao što su za Robinzona Krusoa bili tragovi Petka.

»Ovo trčanje me je do izvesnog stepena zagrejalo, tako da sam se sada malo
većom kuraži kretao mrežom manje posećivanih ulica koje se u tom kraju
pnostirahu. Leđa su mi se ukrutila i bolelja su me, a takođe i grlo gde su me
zakačili prsti onog kočijaša. Na vratu sam imao ogrebotinu od njegovih nokti‐
u, stopala su me jako bolela, a usled povrede na jednom stopalu malo sam hra‐
mao. Na vreme primetih jednog slepca koji mi se približavao i sklonih mu se s
puta hramljući, jer sam se plašio njegovog izvanrednog čula osećanja. Jednom
Ili dvaput se slučajno sudarih s ljudima, koji ostadoše začuđeni sa psovkama
koje su im neobjašnjivo zvonile u ušima. Onda nešto tiho i lagano pade na
moje lice i preko skvera se spusti tanak veo snežnih pahuljica koje su lagano
padale. Bio sam nazebao i ma kako da sam se trudio nisam se mogao uzdržati
da pokatkad ne kinem. A svaki pas koji bi se pojavio s oborenom glavom i ra‐
doznalo njuškajući za mene je predstavljao užas.

»Onda se pojaviše ljudi i deca, prvo jedan pa za njime ostali, koji su trčali i
vikali. Negde je gorelo Trčali su u pravcu gde saro ja stanovao, i pogledavši
dole niz ulicu videh mlaz crnog dima koji se je uzdizao iznad krovova i tele‐
fonskih žica. To je, bio sam uveren, goreo moj stan, s mojim odelom, mojim

101

aparatom, sa svim što sam imao izuzev čekovne knjižice i tri sveske moga
dnevnika, koji su me očekivali u Grejt Portlend Stritu. Gorelo. Spalio sam les‐
tvice pod sobom! Zgrada je plamtela!«

Nevidljivi čovek ućuta i zamisli se. Kemp nervozno baci pogled kroz pro‐
zor. »Da« reče, »nastavite«

102

GLAVA XXII

U BAZARU

»I tako, prošlog januara, s početkom snežne oluje oko sebe – a ako bi sneg
popao po meni bio bih otkriven! – umoran, promrzao, s bolovima, neopisivo
potišten, i još uvek upola uveren u vrednost svoje nevidljivosti otpočeh ovaj
svoj život na koji sam osuđen. Bez krova nad glavom, bez sredstava, bez ikoga
živog na celom svetu u koga bih se mogao pouzdati. Ispričati nekome moju
tajnu značilo bi otkriti se, načiniti samo od sebe retku stvar za prikazivanje.
Ipak, i pored svega, bio sam blizu toga da nekome priđem, da mu se poverim i
da mu se predam na milost. Ali, znao sam isuviše dobro na kakav bi užas i bru‐
talan postupak naišao. Idući ulicama nisam pravio nikakve planove. Moja jedi‐
na misao bila je: naći zaklan od snega, pokriti se i zagrejati se, pa tek onda mis‐
liti na planove. Ali, čak i za mene, nevidljivog čoveka, londonske kuće behu
zatvorene, zaključane i nepristupačne.

»Jednu jedinu stvar sam samo pred sobom mogao jasno da vidim – hladno‐
ću i bedu snežne oluje i noći.

»A tada, pade mi napamet sjajna ideja. Skrenuh u jednu od ulica koje vode
od Gover Strita ka Totenhem Kort putu, i nađoh se pred Omniumsom, veli‐
kom trgovinom gde čovek može svašta da kupi – znate tu trgovinu: meso, po‐
suđe, veš, nameštaj, odelo, čak i uljane slike – to je pre ogromna mreža više
radnji no što je jedna radnja. Mislio sam da ću zateći vrata otvorena, međutim,
bila su zatvorena. Dok sam tako stajao u širokom ulazu, jedna kola se zaustaviše
i čovek u uniformi – znate te njihove nameštenike s natpisom »Omnium« na
kapi – otvori vrata od radnje. Uspeh da se i ja uvučem unutra i koračajući kroz
radnju – bilo je to odelenje gde se prodaju,pantljike, rukavice, čarape i druge
stvari te vrste – dođoh u prostranije odeljenje s korpama i pletenim namešta‐
em.

103

»Međutim, tu se nisam osećao sigurnim, jer je bilo ljudi koji su išli tamo
amo, te počeh nemirno da se šunjam dok ne dođoh u jedno veliko odelenje
na gornjem spratu u kome se nalazio veliki broj kreveta i madraca. Ja se provu‐
koh među njih i najzad nađoh mesto gde bih se mogao odmoriti između go‐
mile presavijenih vunenih dušeka. Trgovina je bila već osvetljena i prijatno za‐
grejana i ja odlučih da ostanem tu prikriven sve dok se radnja ne zatvori, po‐
smatrajući obazrivo dve ili tri grupice kupaca i prodavača koji su se muvali
kroz odeljenje. Kad se trgovina zatvori, mislio sami, moći ću da ukradem malo
hrane i odela i nešto čime bih se prerušio, pa ću se prošunjati kroz nju, ispitati
e i možda spavati na nekom krevetu. Ovakav plan mi se učini prihvatljivim.
Namera mi je bila da uzmem nešto odela, da se obučem i dobro ali neupadlji‐
vo umotam, da uzmem novaca, a posle da povratim svo je knjige i pakete
odande gde sam ih ostavio, da najmim neki stan i da razradim plan potpunog
ostvarenja preimućstava koje mi pruža moja nevidljivost (kako sam još uvek
mislio) nad drugim ljudima.

»Vreme zatvaranja trgovine dođe dosta brza Nije moglo da prođe više od
ednog sata otkako sam zauzeo poziciju na dušecima kad primetih da se zastori
na prozorima navlače i kupci napuštaju radnju. Onda dođe izvestan broj mla‐
dih krepkih ljudi koji počeše s izvanrednom brzinom da sređuju robu koja je
ostala rasturena. Kad se ovi mladići udaljiše napustih svoje leglo i oprezno se
odšunjah u manje usamljene delove radnje. Bio sam zaista iznenađen kako su
ovi mladi ljudi i devojke brzo sredili robu koja je u toku dana bila izložena za
prodaju. Sve kutije s robom, vešalice s tkaninama, ramovi s čipkama, kutije s
bonbonama u odeljenju kolonijala, uzorci ovoga i onoga, bilo je skinuto s tez‐
gi, skalupljeno i ponovo pažljivo spakovano, a sve ono što se nije moglo skinu‐
ti i sklonili bilo je pokriveno čaršavima od neke grube, kao od džaka, tkanine.
Naposletku sve stolice su bile prevrnute i dignute na tezge, tako da je pod os‐
tao potpuno prazan. Čim bi svaki od ovih mladih ljudi završio s poslom, smes‐
ta bi on, ili ona, pojurio vratima s takvim izrazom zadovoljstva kakav sam rani‐
e retko opažao kod trgovačkih pomoćnika. Posle ovih dođe mnoštvo dečaka s
kotama i četkama posipajući piljevinu po podu. Morao sam da skačem u stra‐
nu da bih ih izbegao i pritom mi se u članak nabi jedna treska. Neko vreme,
lutajući kroz zastrta i zamračena odeljenja, mogao sam da čujem četke pri
radu. I najzad, dobar sat ili više otkako je radnja bila zatvorena, ču se larma od
zatvaranja i zaključavanja vrata. Tišina ovlada radnjom i ja se nađoh kako lu‐

104

tam kroz ogromnu i složenu trgovinu s bezbroj odeljenja, galerija i mesta za
probu. Bilo je vrlo tiho; sećam se kako sam na izvesnom mestu prošao pored
ednog od ulaza iz Totenhem Kort puta i slušao tapkanje peta nekog prolazni‐
ka.

»Prvo sam posetio odelenje gde sam video da se prodaju čarape i rukavice.
Tu je bio mrak i đavolski sam se namučio dok sam pronašao šibice u fioci ma‐
log kasirskog stola. A onda je trebalo da pronađeni sveću. Morao sam da otpa‐
kujem veliki broj kutija i fioka, ali sam na kraju uspeo da pronađem ono što
sam tražio; na kutijama je stajalo ispisano: gaćice od jagnjeće vune i majice od
agnjeće vune. Zatim, čarape, debele i udobne, a onda odoh u odeljenje s goto‐
vim odelom gde uzeh pantalone, žaket, zimski kaput i mekani šešir – neka vr‐
sta šešira koje su nosili sveštenici, s obodom oborenim nadole. Počeh ponovo
da se osećam kao čovek. Moja naredna misao bila je hrana.

»Na gornjem spratu nalazio se bife i tu sam nabavio hladnog pečenja. Bilo
e i kafe još u kazančetu i ja pripalih gas i zagrejah je. Sve u svemu nisam loše
prošao. Posle toga, lutajući kroz radnju u potrazi za čebadima – na kraju sam
morao da se zadovoljim s gomilom perjanih jorgana – naiđoh na odeljenje s
kolonijalnom robom gde pojedoh dosta čokolade i ušećerenog voća, stvarno
više no što je bilo dobro za mene, i popih nešto belog vina. Blizu tog odelenja
nalazilo se je odelenje s dečjim igračkama i tu mi sinu sjajna ideja. Nađoh ne‐
koliko veštačkih noseva – znate one kartonske noseve, i potražih tamne naoča‐
re. Ali Omniums nije imao odeljenje optike. Nos mi je stvarno zadavao pote‐
škoće. Mislio sam i na to da ga obojim. Ali, otkriće u odeljenju igračaka pod‐

stače moju maštu na perike i maske i; tome slično. Najzad legoh da spavam na
gomilu toplih i vrlo udobnih perjanih jorgana.

»Moje poslednje misli pre no što sam zaspao bile su najprijatnije otkako
sam pretrpeo promenu. Fizički sam se prijatno osećao, a to se odrazilo i na
moju psihu. Mislio sam kako ću se moći ujutro izvući neopaženo napolje.
Imaću odelo na sebi, zaviću lice belim šalom koji sam u radnji našao, s novcem
koji budem u radnji ukrao kupiću negde naočare i tako ću upotpuniti svoje
maskiranje. Najzad, utonuh u nesređene snove o svim fantastičnim stvarima
koje su se odigrale ovih poslednjih nekoliko dana. Ukaza mi se moj mali, ružni
gazda, jevrejin, kako se dere u svojoj sobi, videh ponovo njegova dva začuđena
sina i nabrano grubo lice stare žene kako me pita za mačku. Ponovo doživeh
čudno osećanje koje sam imao gledajući kako onaj mali tepih nestaje, i tako,

105

postepeno ponovo se stvorih na vetrovitoj padini brežuljka slušajući kako kija‐
vičavi sveštenik mumla nad otvorenim grobom moga oca: ’Od zemlje jesi
zemlji ideš!’.

»’Ti takođe’, ču se glas i iznenada me neko poče da gura ka grobu. Opirao
sam se, vikao, molio prisutne na sahrani, ali, oni su i dalje nepomično pratili
službu; stari sveštenik se takođe nije obazirao, već je i dalje otezao glasom i
šmrkao. Uvideh da sam nevidljiv i da me niko ne može čuti, da su me nesavla‐
dive sile uhvatile u svoje kandže. Uzalud sam se opirao. Bejah silom gurnut do
ivice rake, mrtvački sanduk zveknu šuplje poda mnom i zemlja bacana lopata‐
ma poče da pada preko mene. Niko nije obraćao pažnju na mene, niko nije
bio svestan da sam ja tu. Napregnuh sve snage da se otrgnem i – probuditi se.

»Bledo londonsko jutro beše već izbilo. Radnja je bila puna sive svetlosti
koja se probijala oko ivica prozorskih zastora. Podigoh se i za izvesno vreme
nisam mogao da se snađem gde sam i kakav je ovo prostrani apartman sa svo‐
im tezgama, gomilama tuba materijala, naslaganih jorgana i jastuka i svojim
gvozdenim stubovima. Onda, setivši se svega, čuh neki razgovor.

»Tada, daleko na drugom kraju trgovine, na jasnijem svetlu nekog odeljenja
čiji su zastori već bili podignuti, videh dva čoveka kako se približavaju. Skočih
na noge gledajući oko sebe i tražeći neki put gde bih mogao pobeći. Zvuk
ovog mog pokreta privuče im pažnju. Izgleda da su bili primetili neku figuru
koja se tiho i brzo udaljavala. ’Ko je to?’ uzviknu jedan od njih. ’Stoj!’ vikao je
drugi. Potrčah iza jednog ugla i sudarih se – pazite, onako s nevidljivim licem
 – s jednim petnaestogodišnjim dečakom. Dečak kriknu, ja ga preturih, hitro ga
pređoh, okrenuh iza jednog drugog ugla i srećno inspirisan bacih se potrbuške
iza jedne tezge. U sledećem trenutku protrčaše pored mene i čuh glasove koji
su vikali: ’Pazite na vrata’, zatim kako se zapitkuju šta je po sredi i kako savetu‐
u jedan drugoga na koji način će me uhvatiti.

»Ležeći na podu bio sam jako preplašen. Međutim, nekim čudom, kako iz‐
gleda, nije mi u tom trenutku palo napamet da se svučem, što je trebalo da
uradim. Izgleda zato što sam se bio ranije odlučio da pobegnem odeven i to
mi je ostalo u pameti. A onda dole s kraja tezge neko dreknu ’Evo ga!’.

»Hitro skočih na noge, zgrabih stolicu s tezge i bacih je svom snagom na
budalu koja je vikala, zatim pojurih ka jednom drugom uglu, odgurnuh silovi‐
to onoga što je viknuo i poleteh uz stepenice. Ovaj se održi na nogama, viknu
i druge i dade se za mnom uz stepenice. Gore na stepenicama bilo je naslagano

106

mnoštvo onog svetlo obojenog posuđa. Kakavo je to posuđe, Kemp?”.
 – Umetničko posuđe, – pretpostavi Kemp.
 – Tako je! Umetničko posuđe. Dakle, na vrhu stepenica se okretoh, ščepah

edan sud sa gomile i tresnuh ga o luckastu glavu onoga koji mi je bio za peta‐
ma. Cela hrpa sudova se preturi tumbe i ja čuh povike i korake koji su sa svih
strana pristizali. Besno pojurih ka bifeu. Tamo je bio jedan čovek u belom
mantilu – ličio je na kuvara – koji se pridruži hajci i nadade za mnom. Učinih
oš jedan očajnički pokušaj i nađoh se među lampama i gvožđarijom. Sakrih se
iza tezge i sačekah onoga kuvara, pa kad se ovaj pojavi na čelu hajke tresnuh
ga jednom lampom tako da se odmah skljoka na pod. Sagnuh se ispod tezge i
počeh što sam brže mogao da skidam sve sa sebe. Kaput, sako, pantalone, cipe‐
le, sve je išlo glatko, ali potkošulja od jagnjeće vune se tako pripila uz telo da je
to čudo. Čuh ljude koji su još pristizali. Moj kuvar je ležao na podu s druge
strane tezge i nije puštao glasa od sebe, da li što je bio ošamućen ili preplašen,
svejedno, tek ja moradoh još jednom da nagnem u bekstvo, kao zec kad ga iz‐
ure iz naslage drva.

»’Ovuda, policajče’, čuh kako neko viče. Nađoh se ponovo u odelenju s
krevetskim stvarima, i na kraju, u pustoj garderobi. Uleteh u nju, uvukoh se iz‐
među ormana i posle kako mi se učinilo – beskrajno dugog petljanja uspeh da
smaknem potkošulju. Stajao sam tako ponovo slobodan, zadihan i preplašen,
kad se iza ugla pojaviše policajac i tri trgovačka pomoćnika. Potrčaše i podigo‐
še potkošulju i gaće i šćepaše pantalone. ’On ispušta ono što je ukrao’, reče je‐
dan od mlađih ljudi. ’Mora da je negde ovde’.

»Ali, ipak me nisu našli.
»Stajao sam tako neko vreme posmatrajući kako me traže i proklinjući ne‐
sreću što sam izgubio odelo. Onda odoh u bife, popih malo mleka koje sam tu
našao i sedoh pored peći da razmislim o svom položaju.
»Posle kraćeg vremena u bife uđoše dva pomoćnika koji su prepričavali ceo
događaj vrlo uzbuđeni i budalasti, kakvi su stvarno i bili. Čuo sam uveličan
prikaz moje pljačke i druge pretpostavke o tome gde sam se sakrio. Tada otpo‐
čeh ponovo da planiram. Nepremostiva teškoća celog ovog mesta, naročito
sada kada je sve alarmirano, bilo je izneti ma što napolje. Siđoh dole u magacin
da vidim ima li neke šanse da upakujem i adresirani paket. Međutim, nisam
mogao da se snađem u sistemu ekspedicije i naplaćivanja. Oko jedanaest časo‐
va, pošto se sneg topio a dan bio lepši i topliji nego prošli, zaključih da je bez‐

107

nadežno ostati u bazaru te izađoh napolje, ogorčen neuspehom i s gotovo ni‐
kakvim planovima u mojoj glavi«.

108

GLAVA XXIII

U DRURI LEJNU

»Dakle, počinjete sada da shvatate«, nastavi nevidljivi čovek, »sve nezgode
moga položaja. Nisam imao krova nad glavom, bio sam go – obući se značilo
e napustiti sva preimućstva, načiniti od sebe čudo i strašilo. Gladovao sam, jer 
esti, napuniti sebe nesvarenom hranom, značilo bi postati ponovo groteskno
vidljiv«.

 – Nikad na to nisam pomislio, – reče Kemp.
 – Ni ja. Sneg me je takođe podsetio na druge opasnosti. Ne bih mogao iza‐
ći napolje na sneg, jer bi popadao po meni i otkrio me. Kiša bi, takođe, od
mene napravila kao neku vodenu siluetu, blistajuću površinu čoveka – veliki
mehur. Pa magla – izgledao bih kao prazan mehur u magli, površina, ljigavi
trag ljudskoga roda. A pored toga, izašavši napolje – na londonski vazduh – po
mojim člancima skupila se prljavština, a po koži gar i prašina. Nisam znao koli‐
ko će potrajati pre no što i usled toga postanem vidljiv, ali sam jasno video da
neće trajati dugo pa će se i to desiti.
»Bar u Londonu ne«.
»Odlutali u zabačene četvrti ka Grejt Portlend Stritu i nađoh se na kra ju
ulice u kojoj sam bio stanovao. Nisam dalje išao zbog gomile ljudi koja se sa‐
kupila otprilike na pola puta, prekoputa ruševine kuće koju sam ja zapalio i
koja se još dimila. Moj najhitniji problem beše da nabavim odelo. Tada prime‐
tih u jednoj od onih radnja gde se sve može kupiti – novine, slatkiši, igračke,
uvek iste, zaostale božične igračke, i tome slično – niz maski i noseva, i setih se
ideje na koju sam došao u odeljenju igračaka bazara Omnium. Okrenuh se,
sada ne više bez cilja, i pođoh okolišnim putem da bih izbegao posećenije uli‐
ce ka zadnjlim ulicama severno od Strenda, jer se setih, istina ne sasvim jasno
gde, da neki krojači pozorišnih kostima imaju radnje u ovom kraju.

109

»Dan je bio hladan i niz ulice koje su se protezale u severnom pravcu du‐
vao je oštar vetar. Išao sam brzo da bih izbegao da me neko prestigne i naleti
na mene. Svaki prelaz predstavljao je opasnost, svaki prolaznik stvar koju sam
morao budno da osmatram. Jedan čovek, koga sam se baš spremao da obiđem
na vrhu Bedford Strita, naglo se okrete i nalete na mene, odbacivši me s troto‐
ara zamalo pod točkove kola, koja su tuda prolazila. Zaključak kočijašev beše
da je taj doživeo neku vrstu potresa. Toliko sam tim sudarom bio uznemiren
da se sklonih na pijacu Kovent Gardena i sedoh u jednom mirnom uglu pored
tezge s ljubičicama, dahćući i drhteći neko vreme. Primetih da sam nanovo na‐
zebao, te posle izvesnog vremena pođoh dalje da ne bih kijanjem skrenuo na
sebe pažnju.

»Najzad, dođoh do mesta moga traganja – prljave, pune muva male radnje u
sporednoj uličici blizu Druri Lejna, s izlogom punim perlanih haljina, lažnog
nakita, perika, papuča, domina i pozorišnih fotografija. Radnja beše starinska,
niska i tamna, u zgradi mračnoj i bednoj, koja se još četiri sprata uzdizala iznad
radnje. Provirih kroz prozor i ne videvši nikoga unutra uđoh. Otvorivši se, vra‐
ta izazvaše zvonjenje nekog zvonceta. Ostavih ih otvorena i obiđoh oko golog
krojačkog stola i odoh u ugao pozadi ogledala. Minut ili tako nešto prođe i
niko se ne pojavi. Onda čuh teške korake kako prelaze preko sobe i s kraja
radnje pojavi se jedan čovek.

»Moj plan beše potpuno određen. Nameravao sam da se uvučem u kuću i
tamo prikrijem, sačekam povoljan čas, pa kad sve bude mirno, iščeprkam peri‐
ku, masku, naočare i kostim i izađem međ svet, možda malo groteskna ali još
uvek pristojna ličnost. I, onako uzgred, naravno, mogao sam da dignem novac
koji budem našao.

»Čovek koji je ušao u radnju beše mala, malko grbava, namrštena osoba s
dugačkim rukama i vrlo kratkim, krivim nogama. Očigledno sam ga prekinuo
usred obeda. On se obazre po radnji s izrazom iščekivanja. Za ovim dođe izne‐
nađenje, a onda ljutnja kad vide da je radnja prazna. »Prokleti mangupi?« reče,
izađe na vrata i pogleda uz i niz uliou. Zatim se povuče unutra, ritnu vrata pa‐
kosno, i vrati se mumlajući natrag u kuću.

»Izađoh iza ogledala i pođoh za njim. Čuvši šum od moga pokreta on naglo
stade, a to isto uradih i ja, preplašen njegovim odličnim sluhom. On zatim tres‐
nu vrata baš pred mojim nosem.

»Stajao sam oklevajući. Iznenada čuh njegove hitre korake kako se vraćaju, i

110

vrata se ponovo otvoriše. Stajao je tako u vratima kao neko koji još nije pot‐
puno zadovoljan. Onda, mumlajući nešto u sebi pogleda iza tezge i zaviri iza
nekih stalaka, pa zastade sumnjajući. Kako je vrata od stana ostavio otvorena ja
se ušunjah u zadnju sobu.

»Bila je to čudna i slabo nameštena sobica. U jednom uglu nalazio se izves‐
tan broj maski. Na stolu je stajao njegov zakasneli doručak. Strašno razdražljiva
stvar za mene, Kemp, mirisati njegovu kafu i stajati tako i posmatrati kako nas‐
tavlja obed. A i njegovi maniri pri jelu su me užasno nervirali. Sobica je imala
oš dvoja vrata, od kojih su jedna vodila gore a druga dole, ali sva troja su bila
zatvorena. Dok je on bio u sobi ja nisam mogao izaći iz nje. Nisam smeo da se
pomeram, jer sam se bojao njegovog oštrog sluha. Odnekud je dolazila proma‐
a na moja leđa i ja u dva maha jedva uspeh da se uzdržim od kijanja.

»Izvanredna osobina mojih osećanja beše čudna i nova, ali i pored svega
toga bio sam vrlo umoran i ljut mnogo pre no što on završi s jelom. Ali, naj‐
zad, on dokrajči svoj obed, stavi mizerno posuđe na crni plehani poslužavnik,
na kome mu je stajao čajnik, i, skupivši prethodno mrvice sa čaršava uprljanog
senfom, ponese sve ove stvari sa sobom. Teret koji je nosio sprečavao ga je da
za sobom zatvori vrata, što bi inače uradio. Nikad nisam video takvog čoveka
što se tiče zatvaranja vrata – i ja pođoh za njim u vrlo prljavu kuhinju u sute‐
renu. Bio sam zadovoljan kad sam opazio kako počinje da pere sudove, a tada,
uvidevši da nema potrebe da i ja ostanem dole, a kako je i pod u kuhinji bio
od cigle i hladan za moje noge, vratih se gore i sedoh na njegovu stolicu pored
peći. Peć se bila skoro ugasila i ja ne misleći stavih malo uglja na vatru. Šum
ovoga smesta ga dovede gore i on stade začuđen. Zagleda se unaokolo po sobi
i pritom umalo što me ne dodirnu. Čak i posle ovog ispitivanja teško da je bio
zadovoljan. Zastade u vratima i baci još jedan pogled pre no što ode dole.

»Čekao sam u sobici čini mi se večnost. Najzad se vrati i otvori vrata za
gornji sprat. Odšunjah se tiho za njim.

»Na stepenicama naglo zastade tako da umalo nisam naleteo na njega. Sta‐
ao je tako gledajući unazad pravo meni u lice, osluškujući. ’Mogo bih se zak‐
leti!’ reče. Dugačkom, maljavom rukom teglio je donju usnu, a očima je prela‐
zio preko stepenica. Onda podrignu i nastavi da se penje.

»Ruka mu je već bila na kvaci nekih vrata kad opet zastade s istim zbunje‐
nim i ljutitim izrazom lica. Postao je svestam jedva čujnog šuma mojih pokreta
oko njega. Taj čovek mora da je imao đavolski oštar sluh. Iznenada pobesne:

111

ako ima ikoga u ovoj kući... dreknu, opsova i ostavi pretnju nedovršenu. Pri‐
tom stavi ruku u džep, ne nađe ono što je tražio i projurivši pored mene slete
larmajući niz stepenice spreman za bitku. Međutim, ja nisam pošao za njim, se‐
deo sam na poslednjoj stepenici očekujući ga da se vrati.

»On se zaista vrati, još uvek mumlajući. Otvori vrata od sobe, ali pre no što
a uspeh da se uvučem on mi ih tresnu pred nosem.

»Odlučih da ispitam kuću i provedoh neko vreme u tome koliko god sam
mogao tiše. Kuća je bila stara i trošna, vlažna, tako da su tapete sa zidova na
mansardi bile oljuštene, i puna miševa. Većina kvaka na vratima bila je zarđana
te sam se bojao da ih otvaram. Nekoliko soba u koje sam ulazio stajale su praz‐
ne, dok su po ostalima bile razbaoane pozorišme starudije, kupljene polovne,
sudeći po njihovom izgledu. U jednoj sobi što se nalazila odmah do njegove
nađoh masu starih odela. Počeh da preturam po njima, i u svojoj žurbi zabora‐
vih opet na njegov očigledno oštar sluh. Iznenada čuh njegove tihe korake i
pogledavši taman na vreme videh ga kako pilji u gomilu starudija s nekim sta‐
rinskim revolverom u ruci. Stajao sam potpuno nepomičan dok je blenuo
otvorenih usta i podozrivo. ’Mora da je to bila ona’, reče polako. ‘Prokleta da
e!’

»Zatvori vrata polako i ja odmah zatim čuh kako se ključ obrnu u bravi.
Onda se njegovi koraci udaljiše. Smesta shvatih da sam bio zaključan. Izvesno
kratko vreme nisam znao šta da radim. Odšetah od vrata do prozora i natrag i
zastadoh zbunjen. Naljutih se. Ali, odlučih da prvo pogledam odela pre no što
nešto preduzmem. Moj prvi pokušaj u tome izazva da se gomila s gornje poli‐
ce sruši na pod. Ovo ga ponovo domami natrag, mračnijeg no ikad. Ovoga
puta me stvarno dodirnu, odskoči zaprepašćen i stade začuđeno nasred sobe.

»Odmah zatim se malo umiri. ‘Pacovi’, reče tiho s prstima na usni. Očigled‐
no je bio malko zaplašen. Izvukoh se polako iz sobe, kad jedna daska na podu
škripnu. Tada ova mala prokleta nakaza pođe s revolverom u ruci po celoj
kući, zaključavajući vrata jedna za drugim i stavljajući ključeve u džep. Kad vi‐
deh i shvatih šta je to smerao, pobesneh; jedva sam se uzdržao i sačekao po‐
voljnu priliku. Sada sam već bio siguran da je sam u kući i ne čekajući više ni‐
šta tresnuti ga po glavi«.

 – Tresnuli ste ga po glavi? – uzviknu Kemp.
 – Da, onesvestio sam ga kad je pošao niz stepenice. Udario sam ga odostrag
ednom stoličicom koja je stajala na stepeništu. Skotrlja se niz stepenice kao

112

vreća starih cipela.
 – Ali – slušajte! Najobičniji obziri čovečnosti...
 – Su sasvim u redu međ običnim ljudima. Ali, činjenica je, Kemp, da sam

morao izići iz kuće preobučen a da me on ne vidi. Nisam mogao nikako da
smislim drugi put za to. Zatim mu gurnuh u usta jednu potkošulju iz doba
Luja Četrnaestog, i uvezah ga u jedan čaršav!

 – Uvezali ste ga u čaršav!?
 – Da, napravio sam od čaršava neku vrstu džaka. Bila je to dobra ideja. Tako
će ostati uplašen i miran, i đavolski teško se može iz toga izvući – jer sam čar‐
šav privezao kod nogu. Moj dragi Kemp, što ste tako zinuli u mene kao da sam
nekoga ubio. On je imao revolver. Da me je samo jednom video, on bi me
posle mogao opisati...
 – Ali ipak, – reče Kemp, – u Engleskoj – danas! I čovek je bio u svojoj, ro‐
đenoj kući, a vi ste... pa, provalili.
 – Provalio! Dođavola! Vi ćete me još nazvati i lopovom. Stvarno, Kemp,
niste toliko budalasti da se za sitnice uznemiravate. Zar ne možete da shvatite
moj položaj?
 – I njegov takođe! – odgovori Kemp.
Nevidljivi čovek se naglo uspravi. »Šta mislite time da kažete«?
Kempovo lice se malo zateže. Zausti da nešto kaže, ali se uzdrža. »Dobro,
recimo da ste«, reče, naglo promenivši ton, »morali to da uradite. Bili ste u te‐
škom položaju. Ali, ipak... «
 – Dabome da sam bio u teškom položaju, đavolski teškom položaju! A on
me je strašno razljutio, loveći me po kući, igrajući se svojim revolverom i za‐
ključavajući i otključavajući vrata. Vi me ne osuđujete, jel te? Ne osuđujete
me?
 – Ja nikada nikog ne osuđujem, – reče Kemp. – To je sasvim zastarelo. Šta
ste posle uradili?
 – Bio sam gladan. U donjoj prostoriji nađoh hleba i nešto užeženog sira – 
više no što je bilo dosta da zadovolji moju glad. Popih malo konjaka s vodom i
vratih se pored mog nepredviđenog džaka; ležao je potpuno nepomičan u sobi
s odelima. Ova soba je gledala na ulicu i prozor je bio zastrt dvema čipkanim
zavesama, koje su izgledale skoro crne od prljavštine. Odoh do prozora i pro‐
virih kroz zavese. Napolju je dan bio svetao – posle polumraka u bednoj kući
u kojoj sam se zatekao, izgledao je zaslepljujući svetao. Na ulici je promet bio

113

živ – piljarska kolica, fijakeri, kola natovarena kutijama, kolica prodavaoca ribe.
Okrenuli pogled ka tamnijim predmetima u sobi, pred očima su mi igrali sve‐
tlaci. Moje uzbuđenje je ponovo ustupalo mesto jasnom shvatanju položaja u
kome sam. Soba je bila puna mirisa od benzina koji je, kako sam pretpostav‐
ljao, bio upotrebljavan za čišćenje odela.

»Otpočeh sistematski da pretresam kuću. Pretpostavljao sam da se grbavko
nalazio duže vremena sam u kući. Bio je neki čudak... Sve što mi je moglo biti
od koristi prikupio sam u sobi s odelima, a zatim sam pažljivo izvršio izbor.
Nađoh jednu tašnu za koju sam mislio da će mi koristiti, zatim puder, ruž i
flaster.

»Prvobitno sam mislio da obojim i napuderišem lice i sve drugo što nije
moglo biti pokriveno odelom, da bih tako postao vidljiv, ali neugodna strana
ovoga bila je u tome što bih posle, kad bi trebalo ponovo da nestanem, morao
imati pri ruci terpentina i drugih sredstava, a pored toga, to bi mi uzelo i dosta
vremena. Naposletku, izabrah veštački nos malo bolje vrste, možda malo gro‐
teskniji, ali ne viši no što je kod velikog broja ljudi, zatim tamne naočare, sive
zaliske i periku. Nisam mogao da pronađem veš; ali to sam mogao docnije da
kupim, a do tog vremena umotah se u cicanu kućnu haljinu i neke bele ka‐
šmirske šalove. Čarape takođe nisam mogao da nađem i zadovoljih se grbavko‐
vim cipelama, koje su mi bile malko velike. U stolu u radnji nađoh tri funte i
oko 30 šilinga u srebru, a u zadnjoj sobi, u zaključanom ormanu koga sam
obio, nađoh osam funti u zlatu.

»Onda dođe čudno oklevanje. Da li je moja pojava stvarno pristojna? Ogle‐
dah se u malom ogledalu spavaće sobe, zagledajući se sa svih strana i pokušava‐
ući da zapazim možda neki zaboravljeni otvor. Ali, činilo se, sve je bilo u redu.
Izgledao sam groteskno, kao kakva pozorišna ličnost – škrtica sa dasaka – ali,
ipak, ne fizička nemogućnost. Prikupivši samouverenje, snesoh ogledalo u rad‐
nju, spustih zastore na prozorima i ponovo se pažljivo ispitah sa svih strana po‐
mažući se i drugim ogledalom iz radnje.

»Nekoliko minuta sam proveo prikupljajući hrabrost, a onda otključah vrata
od radnje i izađoh na ulicu, ostavljajući grbavka da se oslobodi veza i izvuče iz
čaršava kad on to bude želeo. Za pet minuta sam ostavio za sobom jedno dva‐
naestak uglova. Za to vreme me niko nije podozrivije posmatrao. Činilo se
kao da je poslednja poteškoća savladana«.

Nevidljivi čovek za trenutak ućuta.

114

 – I vi se više niste brinuli o grbavku? – upita Kemp.
 – Ne, – odgovori nevidljivi čovek. – Niti sam više ikad čuo šta je bilo s
njim. Pretpostavljam da se je odvezao ili nekako izvukao. Dosta čvrsto sam ga
bio vezao.
On ponovo ućuta, ode do prozora i zagleda se napolje.
 – Šta je bilo kad ste dospeli na Strend?
 – Oh! Opet razočarenje. Verovao sam da je s neprilikama svršeno. Praktič‐
no, mislio sam da mogu slobodno da radim štogod hoću, sve – izuzev da otkri‐
em svoju tajnu. Tako sam mislio. Što god bih uradio, ma kakve posledice iskr‐
sle, za mene to ne bi značilo ništa. Imao sam samo da smaknem odelo i nesta‐
nem. Niko me ne bi mogao zadržati. Novaca bih mogao da uzmem odakle
god bih hteo. Odlučio sam da se bogato počastim, zatim uzmem sobu u do‐
brom hotelu i nabavim novo odelo i ostale potrebe. Osećao sam se neobično
zadovoljnim; nije bilo baš najprijatnije setiti se da sam bio magarac. Uđoh u je‐
dan restoran i već počeh da naručujem ručak, kad mi pade napamet da ne
mogu da jedem dok ne ogolim lice i time izložim pogledima njegovu nevid‐
ljivost. Završih s naručivanjem, rekoh kelneru da ću se odmah vratiti i iziđoh
ogorčen napolje. Ne znam da li ste se vi kadgod razočarali ne zadovoljivši svoj
apetit?
 – Ne baš tako kao vi, – odgovori Kemp, – ali mogu da zamislim kako je to.
 – Došlo mi je da počnem da lupam sve od reda. Najzad, skoro onesvešćen
od želje za ukusnim jelom, odoh u drugi restoran i zatražih privatnu sobu.
»Unakažen sam jako«, rekoh im. Pogledaše me začuđeno, ali, naravno, to ih se
nije ništa ticalo – i tako, najzad, dođoh do ručka. Nije baš bio najbolji, ali me
e ipak zadovoljio i kad ga dovrših, zapalih cigaru i pokušah da mislim o daljoj
akciji. Napolju beše otpočela snežna oluja.
»Što sam više o tome mislio, Kemp, sve sam više uviđao kako je beznadežna
apsurdnost biti nevidljiv čovek po hladnom vremenu u prljavom, pretrpanom,
civilizovanom gradu. Pre no što sam izveo ovaj luđi eksperiment sa sobom, sa‐
njao sam o hiljadu preimučstava. To popodne, pak, bilo je prepuno razočarenja.
Zaleteo sam se na stvarima za koje čovek nagađa da su poželjne. Bez sumnje,
nevidljivost omogućava da se one postignu, ali kad se već dobiju, predstavlja
nemogućnost da se u njima zadovolji i uživa. Ambicija! – Kakva je korist biti
ponos mesta, kad se ne možeš tu pojaviti? Kakva je korist od ženske ljubavi
kad njeno ime mora da bude Dalila? Ja nemam interesa za politiku, za ništavilo

115

slave, za filantropiju, za sport. ta je trebalo da radim? I zbog toga postao sam
zamotana misterija, uvijena i ufačlovana karikatura od čoveka«.

Nevidljivi čovek zastade i pogled mu opet odluta ka prozoru.
 – Ali kako ste došli u Iping? – upita Kemp, s namerom da odvrati pažnju
svoga gosta od prozora.
 – Otišao sam tamo da radim. Imao sam malo nade. Bila je to poluideja. Još
uvek sam pri njoj, ali je ona sada potpuno razvijena. Način kako da se vratim
na staro. O obnavljanju onoga što sam uradio. Kad ja nađem za shodno. Kad
uradim sve ono što sam naumio da uradim nevidljiv. I to je uglavnom ono što
hoću sada s vama da razgovaram...
 – Jeste li otišli pravo u Iping?
 – Da. Imao sam samo da uzmem tri sveske moga dnevnika i čekovnu knji‐
žicu, prtljag i donji veš, poručim izvesnu količinu hemikalija koje su mi bile
potrebne za rad – pokazaću vam proračune čim dođem do svojih knjiga – i
odmah sam krenuo. Gospode! Sećam se sada one snežne oluje i proklete muke
oko toga da sprečim da mi sneg ne pokvasi nos od kartona. ..
 – I na kraju, – preuze reč Kemp, – prekjuče, kad su vas otkrili, vi ste nekako
 – sudeći po novinama ...
 – Jesam. Svakako. Da li sam ubio onu budalu od stražara?
 – Ne, – reče Kemp. – Očekuje se da će se oporaviti.
 – Srećan je, znači. Bio sam potpuno izgubio strpljenje. Budale! Zašto me
nisu ostavili na miru? A onaj nezgrapni bakalin?
 – Ni tu se ne očekuje smrt.
 – Ne znam šta je s onom mojom skitnicom, – reče nevidljivi čovek nepri‐
atno se nasmejavši.
»Bogami, Kemp, ljudi vašeg kova ne znaju šta je to bes!... Raditi godinama,
planirati i pripremati, a onda dođe neka nezgrapna, glupa idiotčina i počne da
se meša u vaše stvari!... Sva neka, što se može zamisliti blesavija stvorenja behu
poslata da me ljute. Ako još toga doživim, ja ću da podivljam, počeću da ih ko‐
sim.
»I ovako su učinili stvar hiljadu puta težom«.

116

GLAVA XXIV

PLAN KOJI NIJE USPEO

 – Al, – reče Kemp, bacivši postrance pogled na prozor, – šta ćemo sada da
radimo?

Kemp se primače bliže gostu da bi onemogućio da ovaj primeti tri čoveka
koji su se približavali putem s brežuljka – nepodnosivo lagano kao što se Kem‐
pu činilo.

 – Šta ste nameravali da uradite kada ste se uputili ka Port Bardoku? Da li
ste imali kakav plan?

 – Spremao sam se da pobegnem iz zemlje. Ali sam ga promenio čim sam
vas video. Mislio sam da bi bilo pametnije, sada kad je vreme toplije i nevidlji‐
vost moguća, poći na jug. Naročito kad je moja tajna otkrivena i kada će svako
paziti na maskiranog i umotanog čoveka. Odavde polaze brodovi za Francu‐
sku. Namera mi je bila da se ubacim u jedan od njih, reskirajući, bez pasoša.
Odatle bih uhvatio voz za Španiju, ili za Alžir. To ne bi bilo teško. Tamo čovek
može uvek da bude nevidljiv, a ipak da živi. A i da radi. Ja sam onu skitnicu
koristio kao nosača svoga prtljaga i novca dok ne budem odlučio gde i kako
da ih pošaljem.

 – To je jasno.
 – A onda ta prljava nakaza mora da pokuša da me pokrade. On je sakrio
moje knjige, Kemp. Sakrio mi je knjige!... Samo ako ga uhvatim!...
 – Bolje prvo smislite kako da izvučete knjige od njega.
 – Ali gde je on? Da li vi znate?
 – U gradskoj policijskoj stanici, zatvoren po sopstvenoj želji u najsigurniju
ćeliju.
 – Uh! – uzviknu nevidljivi čovek.
 – To će vam malo poremetiti plan.

117

 – Moramo da nađemo te knjige; one su neophodne.
 – Sigurno – potvrdi Kemp malo nervozno, pitajući se u sebi, da li je to čuo
korake napolju. – Dabome da moramo dobaviti te knjige. To neće biti teško,
ako ne zna šta one znače za vas.
 – Ne, – reče nevidljivi čovek i zamisli se.

*
**

Kemp pokuša da izmisli nešto kako bi produžio razgovor; međutim, nevid‐
ljivi čovek nastavi sam.

 – Dolazak u vašu kuću, Kemp, – produži, – menja sve moje planove. Jer, vi
ste čovek koji može da razume. I pored svega što se dogodilo, i pored članaka
u novinama, gubitka knjiga i svega što sam pretrpeo, još uvek ostaju velike
mogućnosti, ogromne mogućnosti...

»Niste nikome rekli da sam ovde?« upita iznenada.
Kemp je oklevao. »To sam Vam već napomenuo«, odgovori.
 – Nikome? – insistirao je Grifin.
 – Ni živoj duši.
 – Ah! Sada ... – Nevidljivi čovek se uspravi i podbočivši se poče da šeta so‐
bom.
»Pogrešio sam, Kemp, mnogo pogrešio što sam ovu stvar sproveo sam. Izgu‐
bio sam snagu, vreme, mogućnosti. Sam; za divno čudo je koliko malo čovek
može da uradi sam! Da malo pokrade, malo da povredi nekoga, i to je sve.
»Ono što meni treba, Kemp, je »golman«, pomoćnik, mesto gde ću da se sa‐
krivam; mesto gde bih mogao da spavam, da jedem i da se odmaram na miru i
da niko ne sumnja da sam tu. Moram da imam saučesnika. Sa saučesnikom, s
hranom i odmorom, hiljade stvari su mogućne.
»Dosada sam išao neodređenom linijom. Moramo da razmislimo šta sve ne‐
vidljivost znači, i šta sve ona ne znači. Ona ne pruža nikakvo preimućstvo pro‐
tiv prisluškivanja i tome slično – šum mora da se učini. Ona je od male koristi
 – mala korist, možda – za krađe i tome slično. Jednom ako me uhvatite može‐
te me lako zatvoriti. Ali-, s druge strane, mene je teško uhvatiti. Ova nevidlji‐
vost, u stvari, korisna je samo za dve stvari. Korisna je u bežanju i čovek je u
mogućnosti da se lako privuče. Prema tome, naročito je korisna kod ubijanja.
Mogu da se privučem nekome, ma kakvo oružje on imao pri sebi, da izaberem
mesto gde ja hoću, zadam udarac gde ja hoću, sklonim se kako hoću i pobeg‐

118

nem gde hoću«.
. Kempova ruka se podiže do brkova. Da li je to bio neki pokret dole?
 – I ubijati moramo, Kemip.
 – Ubijati moramo, – ponovi Kemip. – Pratim vaše izlaganje, Grifin, ali se ne

slažem, znajte. Zašto ubijati?
 – Ne ubijanje iz obesti, već razumno ubijanje. Činjenica je: oni znaju da

postoji nevidljivi čovek, kao što i mi znamo da postoji nevidljivi čovek, i taj
nevidljivi čovek, Kemp, mora da uspostavi vladavinu užasa. Da; bez sumnje da
e to iznenađujuće, ali ja ozbiljno mislim. Vladavina Užasa. On mora da izabe‐
re mesto, recimo vaš Bardok, da ga prestraši i da zavlada njime. On mora da iz‐
daje naređenja. On to može da radi na hiljadu načina – listić hartije pod vrata
biće dovoljan. I sve one koji ne izvrše njegovo naređenje on mora ubiti, a ubi‐
će i sve one koji ih budu branili.

»Hm!« – izusti Kemp ne slušajući više Grifina, već šum ulaznih kućnih vra‐
ta koja se otvoriše pa zatvoriše.

 – Čini mi se, Grifin, – reče da bi prikrio svoju odlutalu pažnju, – da bi se
vaš saučesnik nalazio u teškom položaju.

 – Niko ne bi znao da je on saučesnik, – reče nevidljivi čovek živo, a onda
će naglo »ŠŠŠ! Šta je to dole?«.

 – Ništa, – odvrati Kemp, a onda iznenada poče da govori glasno i brzo. – 
Ne slažem se s tim, Grifin. Razumite me. Ne slažem se s tim. Zašto sanjati o
nekoj borbi protiv čovečanstva? Kako se možete nadati da time zaslužite sreću?
Nemojte biti usamljeni vuk. Objavite svoje rezultate, imajte poverenja u svet, u
svoju naciju makar...

Nevidljivi čovek ga prekide ispruženom rukom »Neki koraci se približava‐
u uz stepenice«, reče.

 – Besmislica, – odgovori Kemp.
 – Da pogledamo, – reče nevidljivi čovek i pođe ispruženih ruku vratima.
A tada se stvari počeše da događaju munjevito. Kemp je jednu sekundu ok‐
levao, a onda pođe da mu prepreči put. Nevidljivi čovek se trže i zastade. »Iz‐
dajica!« dreknu Glas, kućna haljina se iznenada otvori, i sedajući, nevidljivi
poče da se svlači. Kemp u tri skoka dođe do vrata i u tom trenutku nevidljivi
čovek – noge su mu već nestale – skoči na noge, viknuvši. Kemp hitro otvori
vrata.
Kroz otvorena vrata dospe šum užurbanih koraka na donjem spratu i glaso‐

119

vi.
Naglim pokretom Kemp odgurnu nevidljivog čoveka nazad, izmače se i

tresnu vrata. Ključ je bio spolja spreman, i Grifin bi u sledećem trenutku ostao
sam u sobi na tornju i bio bi zarobljenik, da se nije desila jedna mala stvar. Tog
utra je ključ bio gurnut u bravu na brzinu. Kad je Kemp tresnuo vrata, ključ
e sa šumom ispao na tepih.

Kempovo lice poblede. Pokuša da obema.rukama ščepa kvaku. Za trenutak
e tako stajao vukući za kvaku. Onda se vrata polako otvoriše, oko petnaestak
santimetara, ali on uspe da ih ponovo zatvori. Međutim, po drugi put se otvo‐
riše duplo više, i kroz otvor se pojavi ogrtač koji je pokušavao da se provuče.
Kempovo grlo ščepaše nevidljivi prsti i on bi primoran da pusti kvaku da bi se
odbranio. Bio je gurnut nazad, sapleten i bačen svom težinom u ugao stepeni‐
šta. Prazan ogrtač bi bačen preko njega.

Na sredini stepenica nalazio se pukovnik Ejdaj, kome je Kemp poslao pi‐
smo i šef policije u Bardoku. Stajao je gledajući zabezeknuto kako se Kemp iz‐
nenada pojavi, praćen neverovatnom pojavom haljine koja je prazna visila u
vazduhu. Ejdaj vide kako Kemp pade i kako se upinje da se ponovo digne.
Vide kako se Kemp tetura, polete napred i opet se sruši kao pokošen vo.

Tada ga nešto snažno udari. Nešto, što nije bilo ništa! Velika neka težina,
učini mu se, sruči se na njega, i on polete glavačke niz stepenice s nekim grče‐
vitim prstima oko grla i kolenom u preponama. Neko nevidljivo stopalo naga‐
zi mu na leđa, utvarski koraci prođoše stepenicama, ču kako u holu dva policij‐
ska oficira uzviknuše i potrčaše i kako spoljnja vrata od kuće tresnuše.

Ejdaj se prevrnu i sede na stepenik blenući. Vide Kempa, prašnjavog i raz‐
barušene kose, kako se tetura niz stepenice. Jedna strana njegovog lica bila je
oš bela od udarca i usna mu je krvarila. U rukama je držao ružičastu kućnu
haljinu i nešto druge odeće.

 – Bože moj! – vikao je Kemp. – Igra je svršena! On je pobegao!

BalkanDownload.org

120

GLAVA XXV

LOV NA NEVIDLJIVOG ČOVEKA

Za izvesno vreme Kemp je bio isuviše nerazumljiv da bi pukovnik Ejdaj
mogao shvatiti munjevite stvari koje su se baš odigrale. Stajali su na stepeništu.
Kemp, na čijoj su ruci još uvek visili groteskni Grifinovi zavoji, pričao je užur‐
banim glasom. Međutim, postepeno, Ejdaj poče da shvata.

 – On je lud, -— govorio je Kemp; – on nije ljudsko biće. On je čista sebič‐
nost. Misli samo o svojoj ličnoj prednosti, o svojoj sigurnosti. Jutros sam slušao
neverovatnu priču brutalnog samoobožavanja. On je ranio ljude. On će ih i
ubijati ako ga mi u tome ne sprečimo. Izazvaće paniku. Ništa ga neće zadržati.
On je sada slobodan – besan!

 – Mora biti uhvaćen, – reče Ejdaj. – To je sigurno.
 – Ali kako? – viknu Kemp, i iznenada mu sinuše ideje. – Morate smesta po‐
četi; morate zaposliti svakog raspoloživog čoveka; morate sprečiti da ne napusti
gradi Jednom samo ako pobegne, onda se može šetati gde god hoće, ubijajući i
sakateći ljude. On sanja o nekoj: vladavini Užasa! Vladavini Užasa, kažem vam.
Morate da postavite straže na vozovima, po putevima i na brodovima. Vojska
mora da pomogne. Morate telegrafski tražiti pomoć. Jedino što ga može još
zadržati ovde je pomisao da mora povratiti neke knjige za koje kaže da su mu
od neocenjive važnosti. Pričaću vam o tome! U vašoj policijskoj stanici nalazi
se sada jedan čovek po imenu Marvel.
 – Znam, – reče Ejdaj, – Znam. Te knjige, da. Ali, skitnica ...
 – Kaže da ih nema. On ipak misli da su kod njega. Morate sprečiti da jede i
da spava, ceo kraj mora dan i noć budno da pazi. Hrana mora da se zaključava
i osigurava, sva hrana, tako da ako hoće da do nje dođe, mora da provaljuje. Na
sve strane kuće mora da se zaključavaju. Da hoće samo noći da zahladne i da
pada kiša! Cela okolina mora da pođe u lov za njim. Kažem vam, Ejdaj, on je

121

opasan, zla kob. Dokle god ga ne uhvatimo i dobro osiguramo, užasno je samo
i pomisliti šta sve može da uradi.

 – Šta još možemo da preduzmemo? – upita Ejdaj. – Ja moram smesta da se
vratim i da počnem s organizovanjem. A zašto i vi ne biste pošli? Da, pođite i
vi! Dođite, moramo da održimo ratni savet, – da pozovemo vojsku u pomoć, i
železničke službenike. Gospode! Hitno je. Hajdemo; pričaćete mi usput. Šta
bismo još mogli preduzeti? Pustite te stvari.

Sleđećeg momenta Ejdaj pođe napred niz stepenice i za njime Kemp. Na‐
đoše spoljna vrata otvorena i pred njima policajce kako zure u prazan prostor.
»On je pobegao, ser«, reče jedan.

 – Moramo smesta otići do centralne stanice, – naredi Ejdaj. – Jedan od vas
neka odmah ode po kola; neka nam pođu u susret, brzo. A sada, Kemp, šta još?

 – Pse, – reče Kemp. – Dovedite pse. Oni ga ne vide, ali ga osećaju. Dajte
pse.

 – Dobro, – potvrdi Ejdaj. – Jedan službenik tamnice preko u Holstidu zna
čoveka koji ima lovačke pse. Psi. Još nešto?

 – Upamtite, – reče Kemp, – hrana se u njemu vidi. Posle jela mu se hrana u
stomaku vidi, dok se ne asimiluje. Zato se posle jela mora da skriva. Morate
stalno da udarate, po svakom žbunu. Svaki zabačeni čošak. I sklonite sve oružje,
svaku stvar koja bi mogla poslužiti kao oružje. On ovakve stvari ne može dugo
da nosi. I ono što bi mogao da ščepa i time udara ljude mora biti sklonjeno.

 – I to je dobro, – složi se Ejdaj. – Mi ćemo ga već uhvatiti.
 – A po putevima..., – otpoče Kemp i zastade oklevajuči.
 – Da?
 – Sitno staklo, – reče Kemp. – To je nečovečno, znam. Ali pomislite šta
može sve da uradi!
Ejdaj zviznu kroz zube. »Nije fer. Ne znam. Ali, za svaki slučaj, spremiću sit‐
no staklo. Ako bi preterao«...
 – Taj čovek je i ostao okrutna životinja, kažem vam, – reče Kemp..— Ube‐
đen sam da će uspostaviti vladavinu Užasa čim se bude malo stišao od uzbuđe‐
nja posle bekstva, kao što sam siguran da vam sada govorim. Naš jedini izlaz je
da budemo prvi. On se odmetnuo od svoga roda. Sam će biti kriv za svoju
smrt.

122

GLAVA XXVI

UBISTVO VIKSTIDA

Izgleda da je nevidljivi čovek izleteo iz Kempove kuće u stanju slepog bes‐
nila. Jedno malo dete koje se igralo pored Kempove kapije zgrabio je i bacio
ga u stranu tako da je slomilo nogu u članku, a posle toga on se za nekoliko
časova sasvim izgubi iz domena ljudskog opažanja. Niko nije znao gde je bio i
šta je radio. Ali, možemo ga zamisliti kako žuri u toplom junskom prepodnevu
uz brežuljak, a odatle dalje ka prostranim poljanama pozadi Port Bardoka, be‐
san i očajan na svoju nepodnošljivu sudbinu, i kako, naposletku, nalazi zaklon,
oznojen i umoran, med žbunjem Hintondina, da bi tu ponovo prikupio rastr‐
gane planove protiv svoje rase. Najverovatnije je da se zaista tu sklonio, jer se
na tom mestu pojavio kobno tragičnim načinom oko dva sata popodne.

Neko bi se upitao u kakvom se duševnom stanju nalazio za ovo vreme i ka‐
kav je plan skovao. Bez sumnje da je bio strašno ogorčen Kempovim izdaj‐
stvom, i mi – iako bismo mogli razumeti motive koji su doveli do te prevare – 
možemo još uvek zamisliti, pa čak s njim malo i simpatisati, bes koji je iz toga
proizišao. Mora da mu se nešto od neprijatnosti koje je iskusio u Oksford Stri‐
tu povratilo, jer je, očito, računao na Kempovu pomoć u svojoj okrutnoj za‐
misli terorisanja sveta. No, bilo kako, on se oko podne izgubio izvan domašaja
ljudskog. Niko živi ne može reći šta je radio do otprilike pola tri. To je bila
srećna okolnost za čovečanstvo, ali je za njega predstavljalo kobno gubljenje
vremena.

Za to vreme izvestan broj ljudi, koji je neprestano rastao, rasturen po okoli‐
ni, nalazio se već na poslu. Ujutru je još uvek predstavljao samo legendu, užas;
posle podne, uglavnom zahvaljujući Kempovoj izjavi, postao je opipljivi pro‐
tivnik, koga treba raniti, uhvatiti ili zarobiti, i okolina se već počela da organi‐
zuje nepojmljivom brzinom. Do dva sata je još uvek mogao da se uvuče u voz

123

i tako napusti ovaj kraj, ali posle dva ovo je već bilo nemoguće, jer je svaki
putnički voz u četvorouglu Sautempton – Vinster – Brajton – Horšam išao sa
svim vratima zaključanim, dok su teretni vozovi skoro sasvim obustavljeni. I u
krugu prečnika 30 kilometara oko Port Bardoka, ljudi naoružani puškama i
močugama, u grupicama od po tri i četiri, pođoše s psima da pretražuju puteve
i polja.

Policija na konjima krstarila je okolinom zaustavljajući se kod svake kuće i
opominjući ljude da se zaključavaju i ne izlaze iz kuća ukoliko nemaju oružja.
Sve škole su u tri sata prestale s radom i deca, preplašena i u grupama, žurila su
svojim kućama Kempov proglas – potpisan, naravno od Ejdaja – bio je između
četiri i pet časova istaknut svuda po okolini. Proglas je sadržavao kratke ali jas‐
ne činjenice sukoba, potrebu da se nevidljivom čoveku ne dozvoli da jede i
spava, potrebu za neprekidnom i budnom pažnjom i za hitnim izveštajem uko‐
liko se primeti bilo kakav pokret s njegove strane. A akc ija vlasti beše tako brza
i odlučna, koje su verovanje u postojanje takve osobe primile tako momentano
i opšte, da je pre no što je pala noć prostor od nekoliko stotina kvadratnih ki‐
lometara bio već u stanju stroge pripravnosti. A pre pada noći, takođe, talas
užasa prođe celom budnom, uzbuđenom okolinom i od usta do usta prenese
se brzo šapatom uzduž i popreko celog kraja priča o ubistvu gospodina Viksti‐
da.

Ako je naša pretpostavka da se nevidljivi čovek sklonio u žbunju Hintondi‐
na bila tačna, onda moramo pretpostaviti da je rano popodne odatle opet iza‐
šao, s nekom namerom koja je iziskivala upotrebu oružja. Kakva mu je namera
bila ne možemo znati, ali činjenica da je, kad je sreo gospodina Vikstida, imao
u ruci gvozdenu polugu za mene bar, bila je očigledna.

Naravno, mi ne možemo saznati detalje ovog događajte. Odigrao se na ivici
ame, ni dve stotine metara od kapije kuće lorda Bardoka. Sve pokazuje da se
tu odigrala očajna borba – izgažena zemlja, brojne rane koje je gospodin Viks‐
tid zadobio, njegov slomljeni štap – ali, zašto je napad učinjen, nemoguće je
zamisliti, sem ako nije u nastupu ludila. Zaista, ideja o ludilu je skoro neizbež‐
na. Gospodin Vikstid je bio čovek od četrdeset pet ili šest godina, upravitelj
imanja lorda Bardoka, miran i povučen, poslednja od ličnosti koja bi mogla da
izazove onako strašnog protivnika. Nevidljivi čovek je protiv njega, izgleda,
upotrebio gvozdenu šipku, istrgnutu s jednog dela razlupane ograde. Nevidljivi
čovek je, čini se, zaustavio tog mirnog čoveka kad je ovaj išao svojoj kući na

124

ručak, napao ga, savladao njegovu slabu odbranu, slomio mu ruku, oborio ga i
smrskao mu glavu.

Naravno, nevidljivi čovek mora da je šipku odvalio s ograde još pre no što
e sreo svoju žrtvu. Mora da je nosio spremnu u ruci. Samo još dva detalja po‐
red ovih koji su već navedeni čini se da se tiču ove stvari. Prva je: okolnost da
ama nije na direktnom putu gospodin Vikstidovoj kući, već nekoliko stotina
metara u stranu. Druga je: izjava jedne devojčice da je prilikom njenog odlaska
u školu videla ubijenog čoveka kako »galopira« nekako čudno preko polja ka
ami. Njeno imitiranje njegovih pokreta izaziva pomisao na čoveka koji nešto
traži po zemlji ispred sebe i udara svaki čas po zemlji svojim štapom. Devojčica
e poslednja koja ga je videla živog. Izgubio se ispred njenog pogleda ka svojoj
smrti. Borba je od njenog pogleda bila zaklonjena stablima nekoliko hrastova i
malim udubljenjem u zemlji.

Ova činjenica, bar po mišljenju autora, svakako navodi na pomisao da ubis‐
tvo nije izvršeno iz čiste želje za ubijanjem. Možemo zamisliti Grifina koji je
gvozdenu šipku uzeo stvarno kao oružje, ali bez određene namere da je upo‐
trebi za ubijanje. Vikstid je verovatno baš tada naišao i primetio kako se šipka
neobjašnjivo kreće kroz vazduh. Ne misleći uopšte na nevidljivog čoveka – jer 
Port Bardok je petnaest kilometara udaljen – on je možda pošao za njom. Pot‐
puno je verovatno da Vikstid nije uopšte čuo za nevidljivog čoveka. Neko bi,
onda, mogao zamisliti nevidljivog čoveka kako se kreće pažljivo i tiho da bi
prikrio svoje prisustvo, i Vikstida, uzbuđenog i radoznalog kako ide za ovim
čudnim objektom koji se sam kretao i najzad udara po njemu.

Bez sumnje nevidljivi čovek bi pod normalnim okolnostima mogao lako
izmaći sredovečnom goniocu, ali položaj u kome je Vikstidovo telo nađeno
navodi na zaključak da je Vikstid imao lošu sreću da satera nevidljivog čoveka
između korova koprive i jame. Onima kojima je poznata neobična razdražlji‐
vost nevidljivog čoveka, ostatak događaja lako je zamisliti.

Ali, ovo je sve čista pretpostavka. Jedina nepobitna činjenica – jer se dečjim
tvrđenjima često ne može verovati – su otkriće gospodin Vikstidovog leša i
krvlju umrljane gvozdene šipke među korovom. Napuštanje šipke od strane
Grifina navodi na zaključak da je u uzbuđenju koje je izazvao ovaj događaj
Grifin odustao od prvobitne namere, ako je kakvu uopšte i imao. Svakako da
e Grifin bio neobično sebičan i neosetljiv čovek, ali izgled njegove žrtve, nje‐
gove prve žrtve, krvave i bedne, pored njegovih nogu, mogao je učiniti da za

125

izvesno vreme odustane od ma kakve namere koju je imao.
Posle ubistva gospodina Vikstida, izgleda da je pošao preko poljane ka bre‐

žuljcima. Postoji priča o glasu koji su pri zalasku sunca čuli neki ljudi blizu
Fern Botona. Glas je bio žalostan i smejao se, jecao i ječao, a ponekad bi vik‐
nuo. Mora da je bilo čudno slušati ga. Glas je išao preko sredine polja zasađe‐
nog detelinom ka brežuljcima i tu se izgubio.

U međuvremenu nevidljivi čovek mora da je saznao nešto od onoga što je
Kemp učinio iskoristivši njegovo poverenje. Mora da je nailazio na zaključane
i osigurane kuće, možda je obilazio železničke stanice i šunjao se oko krčmi i,
bez svake sumnje, pročitao je proglas i shvatio nešto od prirode kampanje pro‐
tiv njega. I dok se veče približavalo, po poljima su počele tamo amo da se po‐
avljuju grupice od po tri do četiri čoveka, a vazduh da se ispunjava psećim la‐
vežom. Ovi lovci na ljude dobili su specijalne instrukcije odnosno pružanja
pomoći jedni drugima u slučaju da naiđu na nevidljivog čoveka. Međutim, on
e uspeo da sve izbegne. Možemo razumeti nešto od njegovog ogorčenja, koje
e moglo i da izostane, jer im je on sam pružio podatke koji su sada iskorišćeni
i upotrebljeni protiv njega. I, bar tog dana, on beše izgubio srčanost; skoro
puna dvadeset i četiri časa, izuzev kad je napao Vikstida, on je bio taj koga su
gonili. U toku noći, međutim, mora da je našao nešto za jelo i da je spavao, jer 
e ujutru opet bio onaj start, aktivan, snažan, ljut i zloban, spreman za svoju
poslednju veliku borbu protiv čovečanstva.

126

GLAVA XXVII

OPSADA KEMPOVE KUĆE

Kemp je čitao čudnu poruku, ispisanu olovkom na umašćenom listu hartije.
»Bili ste neobično energični i pametni«, pisalo je, »iako ne mogu zamisliti
šta ćete time dobiti. Vi ste protiv mene. Celog dana ste me gonili – pokušali
ste da mi oduzmete noćni odmor. Ali ja sam našao hrane i spavao sam i pored
vašeg nastojanja da bude obratno, a igra tek počinje. Tek počinje. Ništa drugo
ne preostaje nego otpočeti teror. Ovim se oglašuje prvi dan terora. Port Bar‐
dok nije više pod vladavinom kraljice, recite to vašem policijskom pukovniku i
ostalim; on je pod mojom vladavinom. Teror! Ovo je prvi dan prve godine
nove epohe – Epohe nevidljivog čoveka. Ja sam Nevidljivi čovek prvi. U po‐
četku, naredba će biti laka. Prvog dana biće jedno pogubljenje, u cilju davanja
primera – čoveka po imenu Kemp. Smrt za njega nastupa danas. On se može
zaključati, može se sakriti, može postaviti stražu oko sebe, staviti oklop ako
hoće – smrt, nevidljiva smrt, dolazi. Neka preduzme mere predostrožnosti, to
će impresionirati moj narod. Smrt počinje u podne od stuba s poštanskim san‐
dučetom. Kad poštar prođe, pismo će pasti u sanduče, a onda napred! Igra po‐
činje. Smrt nastupa. Nemoj ga braniti, narode moj, jer će onda smrt i po tebe
doći. Danas će Kemp da bude mrtav«.
Kemp je dvaput pročitao pismo. »To nije šala«, reče. »To je njegov ton! I on
stvarno to misli«.
Okrenu presavijeni list i vide na adresiranoj strani poštanski žig Hintondina,
kao i prozaični detalj »primalac plaća dva penija«.
Kemp ustade polako, ostavljajući ručak nedovršenim, – pismo je stiglo po‐
štom od 13 časova, – i ode u sobu za radi. Pozvoni za domaćicu i reče joj da
smesta obiđe kuću, ispita sve reze na prozorima i zatvori sve roletne. Roletne
na sobi za rad on lično zatvori. Iz zaključane fijoke ormana u spavaćoj sobi iz‐

127

vadi revolver, ispita ga pažljivo i stavi ga u džep od sakoa. Napisa nekoliko
kratkih pisama, od kojih jedno pukovniku Ejdaju, i otposla ih po devojci,
objasnivši joj tačno kako da napusti kuću. »Nema opasnosti«, reče joj, pa doda‐
de u sebi, »po vas«. Pošto svrši ovo, ostade kratko vreme razmišljajući, pa se
onda povrati ručku koji se hladio.

 Jeo je premišljajući. Najzad tresnu po stolu. »Još ćemo ga mi uhvatiti!« reče,
»a ja sam mamac. Dotle će stići«.

Uputi se gore na toranj, pažljivo zatvarajući sva vrata za sobom. »To je igra«,
govorio je, »neravna igra, ali su sve šanse na mojoj strani, gospodine Grifine, i
pored vaše nevidljivosti. I srčanosti. Grifin contra mundum... s osvetom!«

Stajao je kraj prozora posmatrajući sparn  u padinu brežuljka. »Mora da jede
svaki dan – ne zavidim mu Da li je stvarno spavao prošle noći? Negde pod
otvorenim nebom, negde gde je bio siguran da neće natrapati na njega. Voleo
bih kad bi dobro zahladnilo, i kad bi umesto ove vrućine naišlo kišovito vre‐
me«.

»Možda me baš sad posmatra«.
Približi se još više prozoru. Nešto lupnu lagano po simsu i on naglo odsko‐
či unazad.
»Postajem nervozan«, reče. Ali, punih pet minuta prođe pre no što opet pri‐
đe prozoru. »Mora da je bio vrabac« zaključi.
U tom trenutku začu zvono na spoljnim vratima i požuri dole, otključa
vrata i smače rezu, pa pošto isproba i namesti lanac, odškrinu ih oprezno ne
pojavljujući se. Poznati glas ga pozdravi. Beše to Ejdaj. »Vaša devojka je bila na‐
padnuta, Kemp«, reče ispred vrata.
 – Šta! – uz viknu Kemp.
 – Oteo joj je pismo koje ste po njoj poslali. Mora da je u neposrednoj blizi‐
ni. Pustite me unutra.
Kemp otkači lanac i otvori samo toliko vrata koliko je Ejdaj jedva mogao
da se provuče unutra. Ejdaj uđe u hol, posmatrajući s neobičnim olakšanjem
kako Kemp ponovo osigurava vrata. »Pismo joj je bilo otrgnuto iz ruke. Straš‐
no se prepala. Sada se nalazi u stanici. Napad histerije. On je vrlo blizu. Kakvo
e te pismo bilo?«
Kemp opsova.
 – Ala sam bio budala! -- reče. – Trebalo je da se setim. Pa od Hintondina
nema ni jedan sat hoda. Već!

128

 – ta je? – upita Ejdaj.
 – Gledajte! – reče Kemp i povede ga u sobu za rad. Pruži mu pismo nevid‐
ljivog čoveka. Ejdaj ga pročita i lagano zviznu. »I vi... ? reče.
 – Htedoh da ga navučem u klopku, budala, odgovori Kemp, – i poslah mu
poruku po devojci Njemu.
Ejdaj sledova Kempovom primeru – opsova.
 – Sad će da se izgubi, – dodade.
 – On, ne!
Odgore odjeknu tresak razbijenog stakla. Ejdaj primeti srebrni odsjaj malog
revolvera koji je virio iz Kempovog džepa. »Prozor na gornjem spratu!« reče
Kemp i pođe napred. Dok su još uvek bili na stepenicama začu se i drugi tre‐
sak. Popevši se u sobu za rad nađoše dva od ukupno tri prozora razbijena. Po‐
lovina sobe je bila prekrivena razlupanim staklom, a jedno poveće parče ležalo
e na pisaćem stolu. Dva čoveka zastadoše u vratima posmatrajući razlupano
staklo. Kemp ponova opsova, a u tom trenutku i okno trećeg prozora prsnu,
prasnuvši kao pucanj iz pištolja, za časak ostade viseći, a onda se sruši u sobu
raspavši se u sitne, oštre komadiće.
 – Šta je ovo? – upita Ejdaj.
 – Početak, – odgovori Kemp.
 – Postoji li mogućnost da se uspuže ovde?
 – Ni za mačku, – odgovori Kemp.
 – Nema roletni?
 – Ovde ne. Sve donje sobe imaju – halo! Tresak, a onda odozdo dopre sna‐
žan udar u dasku.
»Proklet da je!« uzviknu Kemp. »To mora da je – da to je u jednoj od spa‐
vaćih soba. Razlupaće celu kuću. Budala. Roletne su podignute i staklo će pas‐
ti napolje. Poseći će noge«.
 Još jedan prozor objavi svoje uništenje. Dva čoveka stajahu na stepeništu za‐
prepašćena.
 – Setio sam se! – reče Ejdaj. – Dajte mi neki štap ili nešto tako. Otići ću
dole do stanice i narediću da se puste psi. To mora da reši stvar!
 Još jedan prozor prođe kao i prethodni.
 – Nemate li revolver? – upita Ejdaj.
Kempova ruka pođe džepu. Zastade oklevajuči.
»Nemam – to jest, imam samo jedan – za mene«.

129

 – Vratiću vam ga. Vi ste ovde sigurni.
Kemp, postiđen svojim trenutnim zaobilaženjem istine, pruži mu oružje.
 – A sada hajdemo na vrata, – reče Ejdaj.
Dok su stajali u holu oklevajuči, čuše kako prozor u jednoj od spavaćih
soba na prvom spratu prsnu i razbi se. Kemp priđe vratima i otpoče da povlači
rezu koliko god je laganije mogao. Lice mu je bilo malo bleđe no obično.
 – Morate hitro izaći, – primeti Kemp.
U sledećem trenutku Ejdaj je već bio na pragu i za njim su se reze ponovo
zatvarale. Za moment je oklevao, osećajući se udobnije s leđima oslonjenim o
vrata. Onda krenu, uspravan i plećat, niz stepenice. Pređe preko travnjaka i pri‐
bliži se kapiji. Povetarac je njihao travu. Nešto se blizu njega pokrenu.
 – Stanite malo – ču se Glas. Ejdaj se ukoči i ruka mu čvršće steže revolver.
 – Da? – izgovori Ejdaj, bled i ozbiljan, napetih živaca.
 – Zadužite me time što ćete se vratiti u kuću, – reče Glas, ozbiljan i napetih
živaca kao i Ejdaj.
 – Žao mi je, – na to će Ejdaj, malo promuklo, ovlaživši usnice jezikom. Glas
e dolazio s njegove leve strane i spređa, mislio je; kako bi bilo kad bi okušao
sreću hicem.
 – Gde ste pošli? – upita Glas. Obojica učiniše hitre pokrete. Iz otvorenog
Ejdajevog džepa blesnu odsjaj sunčevog svetla.
Ejdaj odusta od namere i zamisli se. »Gde ja idem«, reče polako, »moja je
lična stvar«. Reći još nisu zamrle na njegovim usnama kad ga neka ruka obu‐
hvati oko vrata, koleno mu se nabi u leđa i on se povede unazad. Trže nespret‐
no revolver i opali nasumce. Idućeg trenutka dobi udar preko usta i revolver 
mu odlete iz ruke. Pokuša da se prihvati za klizavu butinu nevidljivoga, napre‐
že se da se uspravi i pade ponovo, »Prokletstvo!« uzviknu Ejdaj. Glas se nasme‐
a.
 – Ubio bih vas kad mi ne bi bilo žao metka, – reče Glas. Ejdaj vide na dva
metra od sebe, u vazduhu revolver uperen u njegovom pravcu.
 – Da? – izusti Ejdaj, uspravljajući se u sedeći položaj.
 – Ustanite.
Ejdaj ustade.
 – Pazite! – reče Glas, pa nastavi čvrstim glasom – ne pokušavajte ništa.
Upamtite da ja mogu da vidim vaše lice, ako vi ne možete moje. Morate da se
vratite u kuću.

130

 – On me neće pustiti, – reče Ejdaj.
 – Šteta, – reče nevidljivi čovek. – Protiv vas nemam ništa.
Ejdaj pokvasi ponovo usne. Skrenu pogled s revolverske cevi i vide u daljini
more, vrlo tamno i plavo na podnevnom suncu, glatku zelenu livadu, belu ste‐
nu na vrhu i mnogonastanjenu varoš, i iznenada uvide da je život bio vrlo lep.
Pogled mu se ponovo vrati na malu metalnu stvar koja je na dva koraka od
njega visila između neba i zemlje.
 – Šta da radim? – upita mrko.
 – Šta ću ja da radim? – upita nevidljivi čovek.
 – Vama će pomoći. Jedina stvar za vas je da se vratite.
 – Pokušaću. Ako me pusti unutra. Hoćete li mi obećati da nećete kidisati
na vrata?
 – Protiv vas nemam ništa, – ponovi nevidljivi čovek.
.Pošto je pustio Ejdaja na vrata Kemp se žurno vratio gore i sad je, čučnuvši
među razbijeno staklo i zvireći oprezno preko simsa prozora u sobi za rad, vi‐
deo Ejdaja kako stoji i razgovara s nevidljivim. »Zašto ne puca?« prošaputa u
sebi. Onda se revolver malo pomeri i sunčeva senka blesnu u Kempovim oči‐
ma. On zakloni oči i pokuša da pronađe izvor ovog zaslepljujućeg zraka.
 – Sigurno mu je Ejdaj predao revolver. – reče.
 – Obećajte mi da nećete navaliti na vrata, -govorio je Ejdaj. – Nemojte da
terate tako daleko, naročito kad ste sad vi u dobitku. Dajte čoveku mogućnos‐
ti.
 – Vratite se natrag u kuću. Kažem vam, prosto na prosto, neću ništa da obe‐
ćam.
Ejdaj se, izgleda, naglo odluči. Okrete se u pravcu kuće i pođe polako s ru‐
kama na leđima. Kemp ga je posmatrao začuđeno. Revolver nestade, zasja po‐
novo, opet se izgubi i pri pažljivom posmatranju mogao se i dalje videti kao
mali i crni predmet koji je išao za Ejdajom. Onda se stvari počeše da odigrava‐
u vrlo brzo. Ejdaj odskoči unazad, okrete se munjevito, poseže za malim pred‐
metom, promaši ga, ruke mu poleteše uvis i pade licem na zemlju. U vazduhu
ostade da lebdi malo plavog dima. Kemp nije čuo pucanj revolvera. Ejdaj se
previjao, zatim se izdiže na jednu ruku, pade unapred i ostade ležeći nepomi‐
čan.
Kratko vreme Kemp ostade zapanjen Ejdajovim potpuno nemarnim drža‐
njem. To popodne beše vrlo toplo i mirno. Izgledalo je kao da se ništa na ce‐

131

lom svetu nije pomeralo, izuzev dva žuta leptira koji su se jurili po žbunju iz‐
među kuće i dvorišne kapije. Ejdaj je ležao na travi pored kapije. Zastori na
svim vilama na putu duž podnožja brežuljka bili su navučeni, ali u jednoj ma‐
loj, zelenoj letnjoj kućici mogla se videti bela figura nekog starca koji je oči‐
gledno spavao. Kemp pažljivo ispita pogledom okolinu kuće, pokušavajući da
vidi odsjaj revolvera. Međutim, njega je nestalo. Pogled mu se ponovo vrati ka
Ejdaju. Igra je uveliko otpočela.

Utom se na spoljnim vratima začu zvonjenje i lupanje koje je postepeno
prelazilo u zaglušnu buku. Međutim, prema Kempovim instrukcijama, posluga
se bila pozaključavala u svojim sobama, tako da niko nije odgovarao. Zatim
lupa prestade i zavlada tajac. Kemip je sedeo osluškujući. Onda se diže i otpoče
da zviri oprezno kroz sva tri prozora jedan za drugim. Izađe na stepenište i
zastade kod ograde uznemireno prisluškujući. Naoruža se žaračem iz spavaće
sobe i pođe u prizemlje da bi još jednom isprobao kako su prozori pričvršćeni
iznutra. Sve je bilo u redu i svuda je vladala tišina. On se vrati na toranj. Ejdaj
e još uvek ležao nepokretan onako kako je i pao na ivici pošljunčene staze.
Putem sa strane gde su vile dolazili su devojka i dva policajca.

Sve je bilo mrtvački mirno. Izgledalo je kao da ove tri osobe mile. Kemp je
mislio šta li sad radi njegov zakleti neprijatelj.

Trže se. Dole nešto tresnu. Oklevao je za trenutak a onda siđe. Odjednom
cela kuća odjeknu od teških udaraca i cepanja dasaka. Kemp ću tresak i jasan
zveket gvozdenih reza roletni. On okrenu ključ u bravi i otvori vrata od kuhi‐
nje, i u tom momentu roletne, iverje i razlupano staklo ulete unutra. Stajao je
zaprepašćen. Prozorski okvir je stajao netaknut, izuzev jedne poprečne daske,
ali je od okna ostalo samo nekoliko šiljatih parčića stakla, koji su se još držali
na okviru. Roletna je bila izbijena pomoću sekire, koja je sada padala u punim
zamasima na prozorski okvir i gvozdene poluge koje su ga osiguravale. Iznena‐
da sekira odskoči u stranu i nestade je.

Kemp vide revolver kako leži napolju na stazi, a onda kako ovo malo oružje
skoči u vazduh. Kemp odskoči unazad. Pucanj samo za trenutak zakasni i zrno
pogodi u ivicu vrata koja su se zatvarala, odvalivši parče koje samo što ne očeša
Kempa. On hitro zatvori vrata i zaključa ih. Iza zatvorenih vrata Kemp ću
kako napolju Grifin viknu i nasmeja se. A onda se nastaviše udarci sekire pra‐
ćeni cepanjem i raspadanjem drveta.

Kemp je stajao u hodniku pokušavajući da pribere misli. Za trenutak će ne‐

132

vidljivi čovek biti već u kuhinji. Ova vrata ga neće zadržati ni sekund, a
onda...

Zvonjenje na spoljnim vratima se ponovi. To će biti policajci. Potrča u hol,
otkači lanac i smače reze na vratima. Natera devojku da govori još pre no što
e spustio lanac i sve troje ulete unutra u gomili. Kemp tresnu za njima vrata i
ponovo ih osigura.

 – Nevidljivi čovek! – reče. – Ima revolver u kome su ostala još samo dva
metka. Ubio je Ejdaja, ili ga je, u svakom slučaju, pogodio. Zar ga niste videli
na pragu, tamo leži.

 – Ko? – upita jedan od policajaca.
 – Ejdaj, – odgovori Kemp.
 – Mi smo došli s druge strane, – reče devojka.
 – Kakvo je to treskanje? – upita jedan od policajaca.
 – On je u kuhinji, ili će uskoro biti. Našao je neku sekiru...
Iznenada kuća odjeknu od udaraca kojima je nevidljivi čovek probijao vra‐
ta od kuhinje. Devojka je blenula ka kuhinjskim vratima i ode u trpezariju.
Kemp je pokušavao da im objasni isprekidanim rečenicama. Čuše kako ku‐
hinjska vrata popustiše.
 – Ovuda! – uzviknu Kemp, odjednom postavši aktivan, i gurnu policajce u
trpezariju.
 – Žarač, – dodade i polete ka ogradi kamina.
Tutnu žarač koji je već imao sa sobom jednom policajcu i drugi, iz trpeza‐
rije, drugom.
Iznenada odskoči unazad. »Up«, viknu jedan policajac, izmače se, i zadrža
udarac sekire žaračem. Pištolj ispali svoj pretposleđnji metak, koji okrznu vred‐
nog Sidni Kupera. Drugi policajac udari žaračem po malom oružju – na način
kao kad neko lovi muvu u letu – i odbaci ga na pod gde zveknu.
Na prvi udar devojka vrisnu, ostade kratko vreme pored kamina i dalje vri‐
šteći, a onda potrča da otvori roletnu, verovatno s namerom da pobegne kroz
razbijeni prozor.
Sekira se povuče u hodnik i spusti se na otprilike pola metra od zemlje.
Mogli su da čuju kako nevidljivi čovek diše. »Vas dvojica, sklonite se«, progo‐
vori. »Hoću tog čoveka, Kempa«.
 – Mi hoćemo vas, – reče prvi policajac, kroči hitro korak napređ i zamahnu
žaračem u pravcu gde se čuo glas. Nevidljivi čovek mora da se izmače, jer po‐

133

licajac ulete u stalak za kišobrane.
A onda, dok se policajac teturao od zamaha koji je namenio nevidljivom

čoveku, ovaj zamahnu sekirom i šlem se zgužva kao papir. Policajac pogođen
preturi se na pod uvrh kuhinjskih stepenica.

Međutim, drugi policajac zamahnu žaračem povrh sekire i pogodi nešto
meko. Ču se oštar uzvik bola i sekira se otkotrlja na pod. Policajac zamahnu
oš jednom u prazan prostor i promaši; pritisnu sekira nogom i zamahnu još
ednom. Zatim zastade sa spremnim žaračem osluškujući, gotov da reaguje i na
najmanji šum.

On ču kako se prozor na trpezariji otvori i brze korake iznutra. Njegov ko‐
lega se prevrnu i uspravi sedeći; niz slepoočnicu mu je curila krv. »Gde je?«
upita čovek s poda.

 – Ne znam! Pogodio sam ga. Stoji negde u hodniku, ukoliko se nije provu‐
kao pored vas. Doktore Kemp, gospodine!

 – Doktore Kemp, – viknu policajac ponovo.
Drugi policajac se s mukom podiže na noge. Iznenada se na kuhinjskim
stepenicama začu tiho tapkanje bosih nogu. »Ep!« viknu prvi policajac, zamah‐
nu žaračem i tresnu po lusteru.
Učini kao da će da pojuri dole za nevidljivim čovekom, a onda bolje pro‐
misli, i vrati se u trpezariju.
 – Doktore Kemp... – otpoče da viče, a onda naglo ućuta.
»Doktor Kemp je heroj«, završi, kad njegov kolega pogleda preko njegovih
ramena.
Prozor na trpezariji bio je otvoren i niti devojka niti Kemp nisu se mogli
videti.
Mišljenje drugog policajca o Kempu beše određeno i jasno.

134

GLAVA XXVIII

GONILAC JE PROGONJEN

Gospodin Hilas, Kempov najbliži sused međ vlasnicima vila, spavao je u
svojoj letnjoj kućici kad je opsada Kempove kuće otpočela. Gospodin Hilas je
bio jedan od one uporne većine koja je odbijala da poveruje u »svu tu besmis‐
licu« o nevidljivom čoveku. Njegova žena, međutim – na šta ćete se brzo setiti
 – nije delila njegovo mišljenje. Insistirao je da se šeta po bašti kao da se ništa
ne događa, a posle ručka prileže malo da odrema, u skladu sa svojom dugogo‐
dišnjom navikom. Spavao je za sve vreme dok su prozori leteli u paramparčad,
a onda se iznenada probudi s ubeđenjem da nešto nije u redu. Pogleda preko‐
puta u Kempovu kuću, protrlja oči i opet se zagleda. Onda spusti noge na
zemlju i ostade sedeći i osluškujući. Reče: nek budem proklet! Međutim, čud‐
na stvar se i dalje videla. Kuća je izgledala kao da je već nedeljama napuštena,
posle strašnog džumbusa. Svi prozori do jednog bili su razlupani i na svima su,
izuzev onih u sobi za rad na tornju, unutrašnje roletne bile zatvorene.

 – Mogao bih se zakleti da je sve bilo normalno... – pogleda u svoj časov‐
nik... – pre dvadeset minuta.

Gospodin Hilas ču ravnomerne udare i zveket stakla u daljini, a onda, dok
e sedeo otvorenih usta, dogodi se još čudnija stvar. Roletne na prozoru od tr‐
pezarije se naglo otvoriše i na prozoru se pojavi devojka, obučena kao za izlaz
i sa šeširom na glavi, mučeći se da otvori prozor. Iznenada se pozadi nje pojavi
čovek, koji joj priteče u pomoć. – Doktor Kemp! U sledećem trenutku prozor 
se otvori i devojka se pope, polete glavačke s njega i nestade je u žbunju. Gos‐
podin Hilas ustade uzviknuvši neodređeno i uzbuđeno na sve ove čudne stvari.
Vide kako Kemp stade na sims, skoči dole i skoro istovremeno se ponovo po‐
avi trčeći stazom između žbunja i saginjući se kao neko koji želi da se sakrije
od pogleda. Izgubi se iza jednog žbuna jorgovana, pa se ponovo pojavi pored

135

ograde koja je razdvajala kuću od otvorene livade. Kemp se penjao na ogradu i
u sekundu se stvori na drugoj strani, pa potrča koliko su ga noge nosile niz pa‐
dinu ka gospodinu Hilasu.

 – Gospode? – dreknu gospodin Hilas, kome sinu u pameti jedna ideja, to je
taj grozni nevidljivi čovek! Znači, ipak je tačno!

Za gospodina Hilasa je misliti značilo isto što i raditi. Njegov kuvar, koji ga
e posmatrao sa svoga prozora, iznenadi se kad vide kako »polete« u pravcu
kuće brzinom od dobrih 13 kilometara na sat. Vrata su treskala, zvonca zvonila
i glas gospodina Hilasa odzvanjao je kao bikovska rika. »Zatvarajte vrata, zatva‐
rajte prozore, zatvarajte sve – nevidljivi čovek dolazi!« Za trenut se kuća napu‐
ni vriskom, naređenjima i trkom. On lično zatvori vrata koja su se otvarala na
terasu. U tom trenutku Kempova glava, ramena i koleno pojaviše se iznad ba‐
štenske ograde i u sledećem trenutku Kemp se probi kroz asparagus i potrča
preko teniskog igrališta ka kući.

 – Ne možete unutra! – Viknu gospodin Hilas, zatvarajući reze. – Jako mi je
žao ako vam je za petama, ali ne možete unutra!

Kemp ustrča na verandu s licem čiji je izraz odavao užas i poče da lupa, a
onda i da bedno trese vrata. Tada, videvši da su mu napori uzaludni, potrča duž
verande, oblete oko ugla i poče da gruva na sporedna vrata. Onda otrča okolo
kuće kroz pobočnu kapiju, ka prednjem kraju kuće i odatle na drum. Gospo‐
din Hilas, posmatrajući ga s prozora užasnutog lica, vide kako Kemp nestade, i
bacivši slučajno pogled na mesto gde je Kemp preskočio prviput ogradu, vide
kako se asparagus povija pod nevidljivim stopalom. Tada gospodin Hilas pobe‐
že glavačke na gornji sprat, i ostatak potere ostade van domašaja njegovog vida.
Ali, prolazeći pored prozora na stepenicama, on ču kako pobočna kapija tres‐
nu.

Izbivši na otvoreni put Kemp se, prirodno, uputi nizbrdo. Tako se desi da i
on dožive onu istu trku koju je samo pre četiri dana kritički posmatrao s pro‐
zora svoje sobe za rad na tornju. Trčao je dosta dobro za čoveka koji je bez
treninga, i mada mu je lice bilo bledo i oznojeno, bio je vrlo staložen. Trčao je
dugačkim koracima i kad god bi se na njegovom putu isprečila džomba, oštro
kamenje ili parčići stakla, trčao je pravo preko njih, ostavljajući bosim, nevidlji‐
vim nogama koje su išle za njim na volju da izaberu sebi pravac.

Prvi put u svom životu Kemp otkri da je ovaj drum neopisivo prostran i
pust, i da je početak varoši daleko dole u podnožju brežuljka, neobično uda‐

136

ljen. Nikad nije bilo laganijeg i bolnijeg napredovanja od ovog trčanja. Sve
usamljene vile, zaključane i zamandaljene, izgledalo je kao da behu zaspale na
popodnevnom suncu; bez sumnje, zaključane i zamandaljene su po njegovom
naređenju. Ali, bar su mogli da osmatraju i paze na eventualnost kao što je ova
sada! – Varoš je bivala sve bliža i more se izgubilo iz vida pozadi nje. Narod se
dole komešao. Tramvaj beše baš stigao u podnožje brežuljka. Iza toga nalazila
se policijska stanica. Da li su to koraci što čuje iza sebe? Uloži krajnju snagu.
Ljudi ispod njega su ga posmatrali. Jedan ili dvojica potrčaše. Poče da gubi dah.
Tramvaj je sad bio već sasvim blizu, i u krčmi »Veseli kriketeri« vrata su se
šumno zatvarala i zaključavala. Pozadi tramvaja nalazile su se skele i gomila
šljunka – drenažni radovi. Kempu prvo sinu ideja da skoči u tramvaj i tresne
vrata za sobom, ali se predomisli i odluči da trči ka policijskoj stanici. U siede‐
ćem trenutku prođe pored vrata krčme »Veseli kriketeri« i nađe se na početku
ulice sa živim bićima oko sebe. Kondukter tramvaja i njegov pomoćnik, začu‐
đeni njegovom divljom žurbom, blenuli su s ispregnutim konjima. Malo dalje,
u kanalu, iznad gomila šljunka, pojaviše se začuđena lica radnika.

Kemp uspori malo korake, ali, čuvši hitro tapkanje stopala svoga gonioca,
polete opet napred. »Nevidljivi čovek!« viknu radnicima, pokazavši neodređe‐
no gestom, i, najednom inspirisan, preskoči rupu i ostavi grupu radnika izme‐
đu sebe i gonioca. Tada, napustivši ideju o policijskoj stanici, skrenu u malu
pobočnu ulicu, projuri pored piljarskih kolica, pred vratima jedne poslastičar‐
nice oklevao je deseti delić sekunde, a onda se uputi ka početku aleje koja je
vodila nazad u glavnu ulicu, Hil Strit. Dvoje troje male dece igralo se na ovom
mestu i on ih svojom pojavom preplaši, tako da se deca razbegoše vičući; pro‐
zori i vrata se pootvaraše i uzbuđene majke izliše svoja srca. Još jednom ulete u
Hil Strit tri stotine metara od kraja tramvajskih šina i smesta primeti ljude koji
su trčali i galamili.

Kemp pogleda uz ulicu ka brežuljku. Nepunih dvanaestak metara udaljen,
trčao je krupan radnik, psujući isprekidano i zamahujući besno ašovom, a od‐
mah pozadi njega jurio je stisnutih pesnica kondukter tramvaja. Gore, uz ulicu,
ovoj dvojici se pridružiše i drugi koji su udarali i vikali. Dole, u pravcu varoši,
ljudi i žene su trčali, i on jasno vide jednog čoveka koji izađe iz radnje sa šta‐
pom u ruci »Raširite se! Raširite se!« vikao je neko. Kemp iznenada shvati da
se situacija u gonjenju promenila. Zaustavi se i pogleda unaokolo zaduvan.
»On je blizu!« viknu. »Obrazujte liniju preko puta... «Nešto ga udari iza uveta,

137

i on se zatetura, pokušavajući da se okrene licem ka svom nevidljivom protiv‐
niku. Jedva se održa na nogama i uputi uzaludno kontra udarac u vazduh.
Onda dobi još jedan udarac, ovog puta u vilicu, i pruži se glavački na zemlju.
U sledećem trenutku koleno mu pritište dijafragmu, a dve pohlepne šake šče‐
paše ga za gušu. Pritisak jedne bio je nešto slabiji od druge. Kemp uhvati ove
ruke, ču uzvik bola koji ispusti njegov napadač, a tada ašov onog radnika zviz‐
nu kroz vazduh iznad njega i udari u nešto što potmulo odjeknu. Stisak oko
njegove guše naglo popusti, i Kemp grčevitim naporom uspe da se oslobodi,
uhvati za mlitavo rame i obrnu se tako da sad on dođe gore. Ščepa nevidljivi
lakat blizu zemlje. »Uhvatio sam ga!« vrisnu Kemp. »Pomoć! Pomoć – drž’te
ga!! On je ispod mene! Držite ga za noge!« U sledećem sekundu otpoće opšta
trka ka gomili. Stranac koji bi iznenada naišao mogao bi pomisliti da se to ra‐
zvijala neka izuzetno divlja igra ragbija. Posle Kempovih uzvika nije bilo više
vike – jedino su se čuli udarci i koraci, i teško disanje.

Onda se nevidljivi čovek, uloživši maksimum napora, uspravi na nogama.
Kemp je visio o njemu, kao što bi lovački pas visio o jelenu, a desetak ruku je
grčevito hvatalo nevidljivog. Kondukter ga uhvati za vrat i obori ga nazad.

Cela gomila se opet nađe na zemlji i divlje udaranje se nastavi. Iznenada se
začu očajni krik »milost, milost!« koji se naglo utiša i pretvori u krkljanje.

 – Odbite, budale! – uzviknu Kemp prigušenim glasom. Ljudi počeše da se
odmiču. – Povređen je, kažem vam, odstupite!

Nastade oštro muvanje i prostor se malo raščisti. Krug radoznalih lica po‐
smatrao je doktora koji je klečao, kako je izgledalo, u vazduhu, dvadesetak san‐
timetara od zemlje, držeći nevidljive ruke pritisnutim uz zemlju. Pozadi njega
stražar je stezao nevidljive članke.

 – Nemojte ga puštati! – vikao je krupni radnik, koji je držao krvlju umrlja‐
ni ašov; – pretvara se.

 – Ne pretvara se, – reče doktor, oprezno podigavši koleno, – ja ću ga držati.
 – Lice mu je bilo ugruvano, i već je počelo da crveni; govorio je teško, jer mu
e usna krvarila. On oslobodi jednu ruku i poče njom, kako je izgledalo, da
opipava nevidljivo lice »Usta su mu mokra«, reče, a onda dodade »Gospode
bože!«

Naglo se uspravi, onda kleče na zemlju pored nevidljive stvari. Ljudi su se
gurali i muvali. Pristizali su i novi pojačavajući pritisak gomile. Iz kuća su izla‐
zili ljudi. Vrata krčme »Veseli kriketeri« se naglo otvoriše. Vrlo malo se govori‐

138

lo. Kemp je pipao unaokolo; činilo se kao da rukom prolazi praznim prosto‐
rom. »Ne diše«, reče, pa nastavi, »ne mogu da osetim otkucaje srca. Bok mu je
 – uh!«

 Jedna starica, koja je zvirila ispod ruke krupnog radnika oštro vrisnu. »Po‐
gledajte tamo!« reče, i pokaza naboranim prstom. Pogledavši u pravcu koji je
pokazala, svi opaziše magličasti i prozirni oblik šake, šaka mlitave i s dlanom na
zemlji, koja kao da beše načinjena od stakla, tako da su se mogle raspoznati
vene i arterije, kosti i nervi. Šaka je polako postajala tamnija i neprozirna.

 – Ha-lo! – uzviknu stražar. – Evo mu se i stopalo pokazuje!
I tako, polako, počev od šaka i stopala, pa uz noge ka glavnim centrima nje‐
govoga tela, nastavi se ova čudna promena od nevidljivog ka vidljivome. Bilo
e to kao lagano rasprostiranje otrova. Prvo se pojaviše sitne bele vene duž ne‐
asno sivog oblika butina, zatim staklaste kosti i ukrštene arterije, a onda mišić‐
no tkivo i koža, i to najpre kao bleda magla, a onda brzo postajući gušći i ne‐
prozirniji. Naposletku, ukazaše se smrskane grudi i ramena i tamni oblik nje‐
govog iskrivljenog i razlupanog lica.
Kad, na kraju, gomila načini mesta za Kempa da se uspravi, na zemlji je le‐
žalo nago i bedno, ugruvano i izlomljeno telo mladog čoveka od otprilike tri‐
deset godina. Njegova kosa i obrve behu bele – ne sede od starosti, već bele po
prirodi, a oči kao rubini. Šake mu behu zgrčene, oči širom otvorene, a izraz
lica ljutit i uplašen.
 – Pokrite mu lice! – uzviknu jedan od ljudi. – Zaimeboga! Pokrite to lice!
Neko donese čaršav iz krčme »Veseli kriketeri«. Pokriše ga i odneše u krč‐
mu. Tako je na neuglednom krevetu u neukusnoj, slabo osvetijenoj sobi, okru‐
žen gomilom neukih i uzbuđenih ljudi, ležao izlomljen i izranavljen, izdan i ni
od koga ne sažaljevan, Grifin, prvi od svih ljudi koji je sebe načinio nevidlji‐
vim. Grifin, najobdareniji fizičar koga je svet ikada imao, završi potpunom pro‐
pašću svoju čudnu i strašnu karijeru.

139

 EPILOG

I tako se završava ova priča o čudnom i zlom eksperimentu nevidljivog čo‐
veka. No, ako biste želeli da čujete nešto više o njemu, morate otići do male
krčme blizu Port Stouva i razgovarati s njenim vlasnikom. Znak krčme je širo‐
ka tabla na kojoj su nacrtani šešir i cipele, a ime je naslov ove priče. Vlasnik je
kratak i debeljuškasti čovečuljak, s velikim okruglim nosem, proređenom ko‐
som i lica mestimično crvenog. Pijte dosta, i on će vam dosta reći o onome što
se s njim dogodilo posle tog vremena, i kako su advokati pokušavali »da mu iz‐
vuku bogatstvo koje je kod njega nađeno«.

 – Kada su uvideli da ne mogu da dokažu čiji je koji novac, nek budem
proklet, – pričao je, – ako nisu pokušali da od mene načine neko ukleto zako‐
pano blago! Da li vam ja ličim na zakopano blago? A tada mi je jedan džentl‐
men ponudio gini5) na noć da pričam o tome u »Empajer Mjuziku«. Sve – da
im pričam svojim rečima, izuzev jedne.

A ako biste želeli naglo da prekinete tok njegovog izlaganja, možete to
uvek uraditi samo ako ga pitate: zar nisu u priči pomlnjane tri knjige ispisane
rukopisom. Priznaće vam da jesu, a onda će nastaviti da objašnjava ubedljivo
kako svako misli da ih on ima. Ali, života vam! on ih nema. »Nevidljivi čovek
e bio taj koji ih je uzeo i sakrio negde dok sam ja bežao ka Port Stouvu. To je
onaj gospodin Kemp usadio ljudima misao da su kod mene«.

Zatim postaje ozbiljno zamišljen, posmatra vas podozrivo, nervozno petlja
nešto s čašama najzad, napušta bar.

On je neženja – oduvek je bio protivnik ženidbe – i u kući nema žena. Što
se tiče odela, sada ima spolja dugmeta – kako se to od njega i očekuje; među‐
tim, za malo intimnije stvari, na primer, za vezivanje svojih pantalona, još uvek
upotrebljava kanap. Svoj posao vodi istina ne s mnogo uspeha, ali zato sa znat‐
nom pompom. Njegovi pokreti su lagani, i on je veliki mislilac. U selu uživa
ugled pametnog i štedljivog čoveka. Njegovo poznavanje puteva Južne Engle‐

140

ske moglo bi da tuče Kobeta.
Nedeljom ujutru – svake nedelje, u toku cele godine – i svake noći posle

deset, kad je krčma zatvorena, on se povlači u barski salon sa čašom džina u
koji je kanuo dve tri kapi vode. Pošto bi spustio čašu, zaključava vrata, isproba‐
va zastore na prozorima, pa čak zagleda i ispod stola. A onda, kada se uveri da
e sam, otključava orman, u ormanu otključava jedan sanduk i u sanduku jed‐
nu pregradu, vadi iz ove tri knjige povezane u zagasitu kožu i stavlja ih dosto‐
anstveno nasred stola. Korice knjiga su izanđale i obojene mestimično od ža‐
bokrečine – jer su jednom upale u baru – a sa nekih stranica prljava barska
voda je sasvim sprala slova. Krčmar seda u fotelju : puni polako svoju dugačku
porcelansku lulu, trijumfalno gledajući neko vreme u knjige. Tada uzima jed‐
nu i počinje da je studira prevrćući listove napred i nazad.

Obrve bi mu mrštile, a usne s teškom mukom pokretale. »Heh, malo dva
gore u vazduhu, krst i ova sitnica. Gospode! Što je on imao inteligencije!«

Tada bi zastajao malo da se odmori i zavaljivao bi se u stolicu, pa bi se kroz
duvanski dim zagledao preko sobe u stvari nevidljive za druge poglede. »Puno
tajni«, govorio je. »Divnih tajni«.

»Kad samo uhvatim kako ide – gospode!«
»Ne bih radio ono što je on uradio; ja bih... eh!« I povukao bi dim iz lule.
I tako zapada u san, besmrtni, divan san svoga života. I pored neumornog i
neprestanog traženja Kempovog, niko živi izuzev krčmara ne zna da su knjige
tu. Knjige u kojima je ispisana tajna nevidljivosti i tuce drugih tajni. I niko
drugi neće o njima saznati do njegove smrti.

141

H. DŽ. VELS

Dvadeset i prvog septembra 1866. godine, rodio se u Engleskoj, u pokrajini Kent, u
mjestu Bromliju, jedan od najvećih pisaca naučno-fantastične proze u svijetu, Herbert 
Džordž Vets (Herbert George Wells), u siromašnoj porodici vrtlara. Kasnije, porodica se 
reselila u London, otac je otvorio bakalnicu, rasla je nada da će početi bolji život. Me‐
đutim, od toga nije bilo ništa – bakalnica je propala, s njom otac i sve njihove nade.
Majka je počela da radi na nekom imanju, a i sam dječak morao je rano da se zaposli.
Šegrtovao je u jednoj radionici platna, a kasnije postao trgovački pomoćnik. Mučio se i 
kroz lična iskustva vrlo rano upoznao razne oblike društvene nejednakosti. Inteligentan,
taleniovan, nije dopustio da ga samelje žrvanj nemilosrdnih neprilika njegovog vremena.
Uspio je da se upiše na Pedagošku akademiju i da se zaposli kao vaspitač u jednoj od 
školskih ustanova. Na tim stepenastim usponima, u borbi za život i afirmaciju, uspio je 
da prodre i na londonski Univerzitet. U koledžu za prirodne nauke veoma revnosno je 
slušao naučna predavanja poznatog stručnjaka i naučnog radnika Hakslija. Neko vrije‐
me, poslije završenih studija, ostaje na Univerzitetu kao asistent i saradnik u Hakslije‐
voj laboratoriji. Vrlo aktivan, bavio se u isto vrijeme davanjem časova, pisanjem u novi‐
nama i časopisima, pa je napisao čak i jedan priručnik iz biologije. Tad počinje da piše i 
objavljuje i prve svoje kratke pripovijetke naučno-fantastičnog sadržaja, u kojima su se 
već tada zacrtale sve osnovne osobine budućeg pripovjedača i romansijera, između kojih
su najvažnije, odlično poznavanje svakodnevnog života čovjeka, njegove psihologije i 
njegovih nevolja u društvu, i s druge strane,mogućnost tog čovjeka da putem nauke pre‐
obrazi svijet do fantastičnih razmjera. Godine 1895. on objavljuje i svoj prvi ro man
»Mašina vremena«, po kome se pročuo i čiji ga je uspjeh konačno privukao književ‐
nom radu kao pozivu i profesiji, kojoj će ostati vjeran sve do dana i časa smrti. Umro je 
u dubokoj starosti, kao osamdesetogodišnjak, kao jedan od najjačih predstavnika moder‐
ne engleske proze i jedan od najpoznatijih duhova svog vremena u suvremenom svijetu.

H. Dž. Vels bio je veoma plodan pisac. Pisao je prosječno po dvije knjige godišnje, te 
biblioteka njegovih vlastitih prvih izdanja iznosi više od stotinu knjiga. Ostajući vjeran

142

biologiji kao nauci iz koje je crpio najviše ideja za svoj literarni rad, on nije samozado‐
voljno prestao da se interesuje za ostale naučne grane i sam život, proučavao je istoriju,
ilozofiju, sociologiju, zakone praktične politike, a izvršio je i nekoliko značajnih puto‐
vanja, sa kojih nam je dao vrijedna svjedočanstva o Sovjetskom Savezu, Italiji, Americi 
i drugim zemljama i njihovim narodima. Baš zbog njegove svestrane istraživačke strasti 
i njegovog stava u pitanjima budućnosti čovjeka, mnogi poznavaoci njegovog djela svr‐
stavaju ga u kategoriju savremenih filozofa. Tvrdeći to, oni kao dokumenat uzimaju
njegovu čuvenu ‘ trilogiju: »Povjest svijeta«, »Nauka o životu« i »Rad, bogatstvo i sre‐
ća čovječanstva«. Zajedno sa još dvije druge knjige, koje su prvenstveno namijenjene 
njegovim zemljacima: »Svijet Vilijema Klisolda« i »Otvorena vrata«, Velsova trilogija
ispovijeda njegov pogled na svijet. On je kosmopolitski. I utopistički.

Međutim, kroz njegovo ukupno književno i naučno djelo, taj pogled na svijet je čes‐
to protivrječan i nedosljedan. Velsove ideje su u mnogo slučajeva socijalističke. No, nje‐
ov socijalizam nema revolucionarnosti koja je potrebna da bi socijalizam i pobijedio.
On vjeruje u moć nauke, u njen razvoj do te mjere da će vlasnici sredstava za proizvod‐
nju sami pristati na pravedniju raspodjelu dobara. Velsov optimizam ponekad zataji,
naročito u obradi tema koje se odnose na mogućnosti tehnokratije. Ponekad se kod njega
ojavi bojazan da izumi koji bi trebalo da služe za dobro čovječanstva mogu da se 
zloupotrebe, da posluže za njegovo totalno uništenje. Socijalne ideje naročito su jako
Velsa okupirale početkom ovog stoljeća. On piše veliki broj socijalnih studija i romana
iz društvenog života. Među studije te vrste mogu se ubrojati »Čovječanstvo u stvara‐
nju«, »Brak«, »Prve i posljednje stvari«, »Predviđanja« itd., a od literarne proze, tih re‐
alističkih studija engleskog srednjeg društva: »Kolo sreće«, »Ljubav i  gosp. Lujšem«,
»Kips«, »Istorija gospodina Polija« i drugo. Za vrijeme prvog svjetskog rata Vels doživ‐
ljava razočaranja i u izvjesnoj mjeri traži utočišta u religiji. Nekoliko njegovih romana
iz tog perioda blijeda su samo svjedočanstva o njegovom talentu i u njima teško može‐
mo da prepoznamo pravog Velsa. Tek poslije rata, on će se vratiti svojoj pravoj inspiraci‐
i, pisanju naučno-fantastičnih romana, u koje je unosio i najviše naučne strasti, ali i 
najviše umjetničke intuicije.

Ma koliko njegova naučna, upravo naučno-publicistička djela imala odjeka među či‐
talačkom publikom u svijetu, ma koliko njegova realistička književnost o engleskom
društvu ispunjavala jedan značajan period u engleskoj književnosti, ono što poslije sve‐
a ostaje i što će ostati kao najvrijednije u dugogodišnjem stvaralačkom naporu ovog iz‐
vanrednog Engleza to su njegove fantastične kratke pri če i naučno-fantastični romani.
»Vrata u zidu«, »Zemlja slijepih«, »Pokojni gospodin Elvešam« i »Čovjek koji je mo‐

143

ao da čini čuda«, spadaju danas u klasiku kratke naučno-fantastične priče. Kao i il 
Vern, engleski romansijer vodi nas u svijet mašte i budućnosti. Međutim, dok Vern sve 
rješava putem fizike, odnosno mehanike, Vels ide dalje, duboko u psihu čovjeka, jer su
bez toga organskog aspekta svi podvizi i sva ostvarenja mrtvi i neuvjerljivi. Prva veća
Velsova proza, mali roman »Mašina vremena« predstavlja nam sliku daleke budućnosti.
Naša planeta se hladi, sve umire. Zašto čovjek ne bi sebi mogao da osigura let na drugu
lanetu? Ovaj motiv izazvan je pojavom prve zemaljske avijacije, kao što je 1897. go‐
dine Vels napisao svog popularnog »Nevidljivog čovjeka« na osnovu vijesti o pronala‐
sku Rentgenovih zraka. Ali, ni u ovom romanu, kao ni prije ni kasnije, Velsa ne inte‐
resuje sâm naučni proces nekog pronalaska. On u vezi sa pronalaskom studira čovjeka i
daje njegov odnos prema društvu i pojavi u kome je nastala. Još prije »Nevidljivog čo‐
vjeka« Vels je  objavio roman »Ostrvo doktora Moroa« u kome obrađuje mogućnost 
romjene životinja u naprednije vrste, kirurškim putem. Velsu je ipak bilo stalo najviše 
do toga da se naruga društvu. Njegove preporođene životinje na ostrvu, na koji je pro‐
tjeran naučnik Haksli, u stvari su parodija na pojedine tipove iz društva. Romanom
»Rat svjetova« Vels postiže najviše uspjeha. U tom djelu, objavljenom 1898., Vels opi‐
suje invaziju Marsovaca koji su biološki daleko otišli ispred čovjeka, zahvaljujući du‐
žem razvoju vrste kroz koji su prolazili. Jasno je da su i njihova tehnička sredstva savr‐
šenija i opasnija. Zatim slijede sve nova i nova djela iz područja nauke i tehnike bu‐
dućnosti, a Vels taj kontinuitet u pisanju naučno-fantastične literature nije potpuno pre‐
kidao ni u periodima u kojima se angažovao na realističkom romanu ili u svojim publi‐
cističkim stranstvovanjima.

Bez obzira koliko njegovi romani bili slikoviti, maštoviti i bajkoviti, Vels se odlikuje 
oblikovanjem radnje na čvrstom tlu i konkretiziranim činjenicama. Čak i  najsitnijim,
najdetaljnijim činjenicama iz topografije, profesije, običnih ljudskih navika, kojim pot‐
krepljuje svaku svoju rečenicu. Zato se njegove knjige čitaju kao da se u njima opisuje 
stvarni život, ma koliko nas vodili u svijet nemogućeg: Kao i djela Žil  Verna, Vels je u
svojim romanima predvidio razvoj mnogih grana nauke i tehnike, pa je, između ostalog 
u romanu »Oslobođeni svijet« fiksirao mogućnost upotrebe atomske energije, mnogo ra‐
nije nego što su o tome naučnici rekli i jednu riječ. Dokazao je, dakle, da nemoguće vre‐
menom i razvojem postaje moguće. Fantastični svijet Herberta Džordža Velsa u mno‐
ome se već danas ostvaruje, postaje stvarnost, istina.

M. DIZDAR 

144

TEHNIČKI UREDNIK
Hilmo Hadžić

Naslovnu stranu izradio: Mirko Stojnlć. Korektor:
Zineta Pešto

145

Zabilješke

1 Sarsaparilla – preparat načinjen od korena istoimene biljke puzavice tropskih predela Ame‐
rike. Prim. prev.

2 Početak latinske izreke: Vox et praeterea nihil – glas i ništa više. Prim. prev
3 Albino – ljudsko biće, životinja, ili biljka neprirodno bele boje. Prim. prev.
4 Refrakcija – prelamanje svetlosti. Prim. prev.
5 Gini – jedna funta i jedan šiling.

146

147

Sadržaj 3

Nevidljivi čovek 5
10
GLAVA I 15
GLAVA II 20
GLAVA III 26
GLAVA IV 29
GLAVA V 33
GLAVA VI 40
GLAVA VII 41
GLAVA VIII 47
GLAVA IX 50
GLAVA X 54
GLAVA XI 59
GLAVA XII 62
GLAVA XIII 68
GLAVA XIV 70
GLAVA XV 74
GLAVA XVI 81
GLAVA XVII 85
GLAVA XVIII 90
GLAVA XIX 98
GLAVA XX 103
GLAVA XXI 109
GLAVA XXII 117
GLAVA XXIII 121
GLAVA XXIV 123
GLAVA XXV 127
GLAVA XXVI 135
GLAVA XXVII 140
GLAVA XXVIII
EPILOG 142

H. DŽ. VELS

148