Slavomir Nastasijevic - Legende o Milosu Obilicu

Slavomir Nastasijević

LEGENDE O MILOŠU
OBILIĆU

NARODNA KNJIGA · BEOGRAD

By

2

LEGENDE O MILOŠU OBILIĆU

U narodu su sačuvane mnoge legende o našim junacima iz perioda

pre kosovske bitke. Imena Miloša Obilića, Milana Toplice, Ivana
Kosančića, Relje Krilatoga i drugih junaka nerazlučivo su vezana za
vreme kad je Srbija bila u punom sjaju i naglo počela da opada. Tvorac
tih legendi — narod — kao da nije priznavao ništa što se pod imenom
Srbije nadovezivalo na kosovski boj. Cvet viteštva velike i moćne države
pao je u tom okršaju, a preživeli su ostali »kukavice« i »izdajnici«. Tako
su nastale legende o herojima, svesnim žrtava za otadžbinu. Legende o
hajducima, uskocima, o junacima koji se bore, ne za veliku i moćnu
Srbiju, nego radi osvete delaju pod turskom okupacijom, u mnogome se
razlikuju od prethodnih. Borbe se vode u zemlji koja pripada drugome.
Zbog toga u tim legendama susrećemo ljude od krvi i mesa, slične
pevaču koji ih opeva ili njegovim slušaocima. Ti ljudi poseduju hrabrost i
snagu, ali u granicama ljudskih mogućnosti. Nijedan od njih nije ispolin,
vitez bez mape i straha. Čak ni Kraljević Marko nije to, jer njegova
golemost i snaga, spojene s neumerenošću, pre su odražaj potajne želje
da se osvajač ismeje, da se unizi, da bude slab, nego potreba za
oživljavanjem plemenitog dokosovskog heroja. Često se pitamo zašto
mi, i pored toliko bogate istorije, nemamo nacionalnih junaka iz ranijih
perioda. U svetu se pominju imena Robina Huda, Dejvi Kroketa i drugih.
Ta imena i te kako plene srce čitalaca, osobito omladine. Zar naši sukobi
s Turcima i pad Srbije pod njihovu vlast nisu i značajniji i tragičniji nego
događaji vezani za druge, popularne junake u svetu? Zar imena junaka
sa Kosova ne mogu biti jednaka imenima saskih hajduka, kad je i jedne i
druge narod odabrao iz mora istorijskih zbivanja i sačuvao ih do danas?
Valja povući paralelu, i zagonetka će se sama razjasniti. Popularnost
junaka kao što su Dejvi Kroket i Robin Hud počiva na činjenicama i
kreće se u oblasti podviga koje hrabar, snažan i snalažljiv čovek s malo
sreće može da učini. Oni su, dakle, samo izuzetni ljudi. Naša narodna
legenda u mnogome je kosovske junake približila tipizovanim
Homerovim herojima i polubogovima. Težnja je narodnog stvaraoca da
što više istakne negdašnju veličinu i moć. Zato se savijaju grane kad
Miloš Obilić diše i zato se vile mešaju u sukobe dobrih i zlih. Iz istih
izvora proizlazi i ispolinska snaga kosovskih junaka koji »sedam paša
biše i ubiše«. Današnjeg čitaoca ta vrsta legende ne pleni kao nekad. U

3

mašti savremenog dečaka ne nalaze se vile i aždaje, nego Turci. Zato
su potrebni junaci da ih tuku, i to ranjivi, smrtni junaci, za čiji se život
može strepeti. Takvu priču pokušao sam da ponudim našoj omladini
pišući ovo delo. Malo će se šta naći u njoj iz starih narodnih predanja.
Dičnosti imaju one karakterne osobine koje im je narodni pevač dao, a
stavljene su u središte istorijskih zbivanja između maričke i kosovske
bitke. Na taj način Miloš Obilić i vitezi koji ga po predanju prate dobili su
realni ambijent u kome se kreću i delaju — postali su živi ljudi. To su
teze koje sam obradio u svome romanu Vitezi kneza Lazara. Već ovde
sve ličnosti imaju određeni delokrug. Zato su pojedini pasusi iz tog
romana prilagođeni ovom delu.

Slavomir NASTASIJEVIĆ

4

CARSKI POKLISARI

Poklisari1 cara Uroša i kneza Lazara izašli su iz doline Ibra i krenuli

uz Moravu prema oblasti Nikole Altomanovića. Na čelu grupe od
šezdeset konjanika jezdili su mladi vitezi Lazar Musić i Damjan
Oliverović.2 Njima su dva vladara poverila da kao poklisari utiču na
surovog župana3 Altomanovića da prestane s pograničnim čarkama,
prepadima i pljačkanjem susednih oblasti. Osim toga, Damjan Oliverović
nosio je Altomanoviću pismeni poziv od cara Uroša da dođe u Kruševac
na sastanak s njim i drugim velikašima. Lazar i Damjan znali su da
župan Altomanović najradije boravi u Užicu, iako je taj kraj na visini,
planinski i s malo obradive zemlje.4 Dva sliva: desni, Drinin, i levi,
Zapadne Morave, pokriveni su gustom šumom, a Rzav, Ðetinja, Skrapež
i Bjelica vijugaju između obala punih ovalnog stenja i žućkaste gline.
Oblast je bogata jelenima, divljim svinjama i vucima. Zlatiborska goveda
uvek su bila na ceni zbog ukusnog mesa i kože. Iako poludivlje, krave su
bile dobre mlekuše. Ipak, sebri5 su radije gajili ovce i koze. Iz užičkog
kraja trgovci su na veliko otkupljivali jabuke, kruške i orahe i prodavali po
tržištima drugih, udaljenijih gradova. Tek što je povorka konjanika kročila
na zemlju Nikole Altomanovića, kad se na jednom proplanku sleva
pojaviše dva konjanika. Oni su se u kasu približavali poklisarima. Prvi je
bio postariji vlastelin gospodskog držanja. Na grudima mu se presijavao
dobro očišćen pancir,6 a na glavi kaciga sa belim perom. O sedlu mu je
visio topuz šestoper, a o pasu divan mač na čijem se balčaku blistao
rubin veličine lešnika. Iako dobro opremljen, vlastelin nije izgledao
borben. Iz njegovog naboranog lica i plavih očiju izbijali su blagost i
dobrota. Drugi konjanik bio mu je pratilac, svakako sluga, konjušar, a po
nuždi i štitonoša. Na prvi pogled videlo se da je sebar. Na nogama je
imao opanke od neučinjene svinjske kože sa dlakom okrenutom upolje.
Široke čakšire i džoka7 od valjanog sukna skrivali su kržljavo telo i
neugledan stas. Mada je sunce svojski žeglo, sebar je na glavi nosio
golemu šubaru od jagnjeće kože.

Oči pepeljave boje bile su mu sitne, živahne i utekle u glavu. O
sedlu njegova paripa visio je gospodarev štit, a s druge strane
samostrel8 s tri toboca dobro nabijena kratkim strelama. Damjan najpre
uoči gospodara:

— Kakav ugledan vitez! — reče.

5

— A štitonoša još ugledniji — dodade Musić i počeša se iza uha. —

Sebar strelac i štitonoša! Otresit momak. Kao da ga je rodila majka

mušmula...

Priteravši konja poklisarima, vitez uzviknu:

— Neka se slavi ime Hristovo!

— Na vjeki vjekov! — odvratiše Damjan i Lazar.
— Moje je ime Ognjen iz plemena Kosančića, tamo od Novog

Pazara, a ovo je Dmitar, zvani Danguba. Služi mi verno od svoga
rođenja. A vi ko ste?

— Poklisari cara Uroša i kneza Lazara. Pošli smo Altomanoviću.

Nosimo carsku poruku — odvrati Damjan.
— I ja sam pošao Altomanoviću. Idem da molim, da se ponižavam,

a možda i da poginem — dodade vitez. — Idem, dobri moji, da otkupim

sina. Županovi ljudi uhvatili ga na prevaru i bacili u tamnicu.
— Da ga otkupiš! — prenu se Musić. — Još nisam čuo da je kome

pošlo za rukom da se izvuče iz tamnice Nikole Altomanovića. Vitez ga

pogleda iskosa:
— Pokušaću da otkupim sina. Ako ne uspem, izazvaću siledžiju

velikaša na megdan i trudiću se da svoju smrt bar jednom mrtvom
glavom iskupim. Moj sluga Danguba odličan je strelac. Na sto koraka
pogađa vuka u trku. Njegova strela probija pancir kao cedilo.

Lazar Musić pogleda kržljavog sebra i osmehnu se:
— Iz samostrela to je moguće, samo ako ovaj delija ima snage da
valjano zategne tetivu i da je zakači za klinac.

— Moj Danguba! — uzviknu vitez. — Svako se prevari kad ga
pogleda. Žilav je on i okretan kao jazavac. Dok očitaš »Očenaš«,9 sebar
će triput zapeti samostrel i poslati strelu u metu.

— Na tvome mestu u to se ne bih kladio — odvrati Musić. — Da si
rekao »Vjeruju«,10 pa do amin valjda bi jednom zategao tetivu. Sebar
Danguba, kao da nije reč o njemu, gledao je poklisarske pratioce tako

pažljivo kao da ih broji.

— Dakle, primate li me u društvo? — upita vitez.
— Vrlo rado — odvrati Damjan. — S poklisarima je lakše ići kroz
razbojničku zemlju.
Idući kroz šumu četinara i probijajući se kroz leskovo šiblje, ratnici
stigoše do naselja Gradac,11 minuše crkvu župana Stracimira12 i
dohvatiše se puta uz Moravu prema užičkoj oblasti. Mada su već zašli u
zemlju Altomanovića, vitezi nisu nailazili na oružane ljude. Grupe i
grupice sebara radile su po njivama zazirući od vitezova. Unezverenim

pogledima pratili su konjanike koji su se u povorci otegli prašnjavim

putem.
— Nigde naoružanog čoveka! — reče Damjan.

— Nigde! — sleže ramenima vlastelin Ognjen.

6

— Varate se — dobaci Lazar Musić. — Ispred nas ih nema, ali su

nam zacelo za petama.
— Ja sam ih dvaput video — reče sebar Danguba. — Idu za nama

desno i levo od puta. Prate nas.
— A što ćutiš, Dangubiću? — uzviknu Musić. — Čekaš valjda da

nas poubijaju, pa tek onda da otvoriš usta?

— U prisustvu gospode sebru se ne pristoji govoriti, ako ga niko ne

pita — odvrati Danguba.
— U ovom slučaju ja ti dopuštam. Govori, slatka sebarska dušo, čim

vidiš da se miče šiblje, ili vrh od koplja ili kacige... Eh! — nastavi Musić.

— Bežao sam jednom ovuda ispred potere i jedva živu glavu izneo. Da
me nisu spasle brze noge moga vranca, koji i sad nešto čulji uši, ovo

poklisarstvo prošlo bi bez mene.
— Ovde negde, u blizini ušća Bjelice u Moravu, treba da je malo

naselje vlastelina Gradimira — reče Damjan. — Tu ćemo se zaustaviti

da odmorimo konje.

— To je Milošev Gradimir dobaci Danguba.
— Nije, nego Gradimirov Miloš — nasmeja se Musić.
— Vlastelin Gradimir ima pastorka Miloša. Znaš kakva momčina!
Tek što je ušao u sedamnaestu a po snazi može se meriti s najjačim

ratnicima.

— Ako dopušta vaše gospodstvo... — umeša se u razgovor desetar
Obrad, ratnik širokih pleća i kosmate glave.

— Velim, ako dopuštate... Toga mladića Miloša sebri zovu Kobilić.

Jednom je, kažu, iz štale izvukao najkrupniju kobilu... Potegao za rep i

izvukao...
— Lažu sebri!... — dobaci Musić.

— More, ne lažu!... I to što kažu, istom kao da jeste! Jednom je taj

momak zabio sekiru u panj i prilegao da se odmori... Sebri lopovi, što je
prirodna stvar, kad su čuli da momčina hrče kraj panja, privuku se da
ukradu sekiru. Povuci, potegni, drž' jedan, pa drugi, pa treći... A-ja!...

Sekira ni da krene. Zapnu onda sva trojica za držalicu. Badava! Sekira

kao da je izrasla iz panja.
— Tri čoveka nisu mogla sekiru da izvuku iz panja!? — nasmeja se

Musić.
— Sreće mi, tako pričaju sebri!... I eto, sad ne viču Miloš

Gradimirov, istom kao što jeste, nego Gradimir Milošev...
— Uskoro ćemo videti momka i uveriti se! — reče Musić.

Vitezima se nije žurilo. Konji su išli lagano. Iako je sunce odavno
prevalilo zenit, vrućina je bila nesnosna. Uz put je Ognjen Kosančić
pričao mladićima o svojoj postojbini, o gradu Trgovištu13 na reci Raškoj i

o svome feudalnom gospodaru Stefanu Relji, zvanom Krilati, i o njegovoj
maloj ali do bezumlja hrabroj vojsci. Govoreći o svome sinu Ivanu, stari

7

vitez je uzdisao, zastajkivao u pričanju i šapatom izgovarao molitve
zaričući se na strogi post.

— Jedinac mi je — reče — mlad, vaših godina. Uhvatili ga
Altomanovićevi ljudi u dolini Ibra. Uhvatili ga na prevaru, prokletnici,
vezali ga i tukli. Sad je u tamnici u užičkoj tvrđavi.

— Kako si to doznao? — upita Damjan.
— Ispričala mi četiri sebra koji su od Altomanovića prebegli u našu

oblast.

— Da li si poneo novac za otkup?
— Nisam... Ako dođe do pogodbe, poslaću čoveka svojoj kući...
Zaćutaše. Neko vreme se samo čuo topot konjskih kopita i

cvrkutanje ptica u žbunju desno i levo od puta. Prolazili su kroz zemlju
ljudi kojima su zasede i mučki napadi najomiljenija zabava. Zbog toga su
lica poklisara i njihovih pratilaca postala brižna, a iz očiju im izbijalo

nespokojstvo.
— Lazare Musiću — nasmeši se Damjan — gde su tvoje uobičajene

šale? Tvoja vesela narav ovoga puta je zatajila! U tvojoj duši nešto se
krupno događa...

— Eh! — odmahnu Lazar rukom. — Kad pogledam tvoje opuštene i
ubledele obraze i zastrašene oči, gubim volju za šalu. Strah je zarazna

bolest.
— Idete kao poklisari — reče vlastelin Ognjen. — Ništa vam se

rđavo ne može desiti.
— Svakako! — odvrati Musić. — Šta se može desiti valjanim

vitezima u razbojničkoj zemlji, osim da neka strela doleti iz šibljaka i da

tebi, meni ili mom drugu probije grlo!... Ne treba se zavaravati! Mi idemo
među ljude za koje viteško dostojanstvo ne znači ništa. Konji su išli
tromo, klimajući glavom. Samo je Musićev vranac čuljio uši i širio
nozdrve. Desetar Obrad pritera konja poklisarima. Skidajući luk s
ramena, reče:

— Ispred nas na proplanku vidim naoružane ljude i nekoliko konja...
— Vrati se na svoje mesto i čekaj zapovest! — reče Damjan.
— A ti, Dangubiću, jesi li video ratnike? — upita Lazar.

— Jesam! — nemarno odvrati sebar.
— I opet si prećutao?

— Opet.

— A zašto?

— Jer me niko nije pitao...
— Gospode!... Zar ti nisam dao pravo da govoriš!... Šapući, govori
glasno, viči, vuci nas za rukav ili mlatni koga po glavi ako štogod
sumnjivo primetiš!... Tamo napred vrvi od konjanika, a on ćuti!... More,

da vidiš deset, pet, jednog, imaš da nam skreneš pažnju! Upamti,
Dangubiću: u ovim krajevima i muva da ti proleti ispred nosa, pa i ona

8

znači opasnost!... Sebar ga je gledao čudeći se, obazirao se i vrteo na

sedlu kao da se pita da li njemu govori.
— Moj Dmitar je valjan momak! — reče Ognjen.
— Da! — odvrati Musić. — Valjan i ćutljiv. Ako bude i dalje ćutao,

od našeg poklisarstva ostaće samo uspomena. Altomanovićevi
razbojnici će nas pobiti pre nego što doznaju ko smo.

— Imaš oči pa gledaj! — dobaci mu Damjan. Ne ubrzavajući hod,

povorka konjanika nastavi put. Na stotinak koraka pred njima bila je

okuka.
— Na onom laktu upašćemo u zasedu — reče Musić, pa okrenuvši

se ratnicima dodade:
— Budite spremni! Ako nas napadnu, svako je sebi vođa. Odred se

lagano približavao krivini na putu.
— Šta je ovo? — začudi se Musić. — Nema zasede!
— Nema, stari moj i iskusni ratniče — dobaci Damjan. — Zasedu

prave brojno slabiji... Pogledaj proplanak ispred nas!...
— Isuse Nazarećanine, pomiluj nas! — uzviknu Lazar i isuka mač.

Pratioci potrgoše lukove stavljajući strele na tetive. Na proplanku je
zagustilo od konjanika. Bilo ih je preko pet stotina. Ne žureći, bez reda
se počeše spuštati niz padinu i uskoro ih zakloni visoko šiblje u jaruzi.

— Ostavite oružje! — viknu Damjan svojima. — Mi smo poklisari.
Ratnici gunđajući poslušaše. Pokori se i Musić i vrati mač u korice.

Prepreka nije bila daleko. Tri konjanika u oklopima i kacigama stajala su
na putu. U sredini, na kosmatom paripu, bio je vitez koščate glave i
tankih brkova, crn u licu kao Azijat. Ratnik se levom rukom podbočio, a u

desnoj je držao topuz okovan sjajnim klincima. Ostala dvojica, prave

drumske siledžije, gledala su podrugljivo došljake.
— Sad će otpočeti predstava — reče Musić.
— Ono je Gavrilo, Altomalovićev stotinar. Sebri ga zovu Gaga —

dodade Damjan, pa se okrete pratiocima i viknu iz sveg glasa:
— Ne potržite oružje! Nećemo se tući! Mi smo poklisari...
— Kao da je to važno! — reče Gagin desni pratilac, ratnik crvena

lica i modra nosa.
— Kakva zgodna meta! — progunđa stotinar Obrad stavljajući luk

preko ramena.

— Kuda? — upita Gaga.
— Županu Altomanoviću. Mi smo poklisari — odvrati Damjan.
— Čiji?

— Cara Uroša.

— E! — oteže crni vitez. — Zar je taj car još u životu?
— Da, još je živ! — nasmeši se Damjan. Lazar Musić, gledajući

iskosa Gagu, dobaci:
— Živ je, i to življi nego ikad, i sprema se da vam dođe u pohode.

9

— Kakva čast za našeg gospodara! — prezrivo se nasmeja Gavrilo.

— Odakle dolazite? — upita njegov modronosi pratilac.
— Iz Kruševca. A, od Lazara Pripca!14 Onoga što otima tuđe sebre.
Danas i obični pljačkaši nose titulu kneza!...
— Ko ste vi i kakvom gospodaru služite? — pretećim glasom dobaci
Musić. — Danas i razbojnici poštuju poklisare i cene dostojanstvo

njihovih velmoža!
— Vašem gospodstvu do zemlje se klanjam! — podrugljivo reče

Gagin pratilac.
— Tako ti tvog modrog nosa, časni viteže, reci mi iz koga si obora

izašao!..
— Mir! "Nećemo se tući — reče Damjan.
— Nećemo, dok naše poklisarstvo traje — odgovori Musić. — A

posle, neću se smiriti dok ovom cveklinom bratu ne izbušim kožu na pet

mesta.
— Polako, Musiću! — dobaci Gaga. — Tebe niko ne napada. Biće

još dana, pa ćemo se obračunati, ako ti je baš stalo do toga. A sad nam
pokažite carski nalog i pečat. Damjan izvadi iz bisaga zamotan papirus,
razvi ga i pokaza pečate cara Uroša i kneza Lazara. Na papirusu je
krupnim slovima bio ispisan poziv Altomanoviću na sastanak u

Kruševcu.
— Ne znam da čitam, ali poštujem svaki pečat — smešeći se reče

Gaga i stavi papirus u bisage na svome konju. Vlastelin Ognjen
Kosančić nije se mešao u razgovor. Bahato ponašanje crnoga viteza i

njegovih pratilaca bacilo ga je u brigu.
— Dobri viteže — reče — ja i moj sluga ne pripadamo poklisarima.

— Ko si i kuda ideš? — obrati mu se Gaga.
— Ja sam vlastelin Ognjen Kosančić. — Idem Altomanovićima da
otkupim svoga sina Ivana. Uhvatili ste ga u dolini Ibra i bacili u užičku

tamnicu.
— Ja sam ga uhvatio i odveo u Užice... Srčan i ponosit momak!

Verujem da će moj gospodar primiti otkup. Samo ćeš morati dobro da
platiš. Oholi vitez odmeri vlastelina prezrivim pogledom. Međutim, iz
šibljaka su izlazili konjanici s isukanim mačevima. Dva poklisara i njihovi

pratioci bili su opkoljeni.

— Razoružajte ih! — doviknu Gaga.
— Polako, junače! — reče Musić. — Gde je bilo da se carski
poklisari razoružavaju! Isusa mi, potrgnućemo mačeve i tući se s vama
dok svi ne izginemo. A onda, ceo valjani svet pljuvaće na vašeg

gospodara.
— Predajte oružje ili ćemo ga silom oteti! — viknu Gagin pratilac

modrog nosa.
— Pokorićemo se! — reče Damjan otpasujući mač.

10

— Pokajaćeš se zbog toga — dobaci Musić i povede se za njim.
Ognjen i njegov sluga bez reči predadoše oružje.
— Tako, momci! — reče Gaga. — Sad pođite s nama. Poklisarski

pratioci, naviknuti na poslušnost, bez otpora dopustiše da ih razoružaju.

Gomila ratnika neko vreme tiskala se na uzanom putu. Onda, uvrstivši
se po četiri, kretoše prema ušću reke Bjelice u Moravu. Gavrilo i njegovi
pratioci podrugljivo su gledali razoružane ratnike praveći šale na njihov
račun i bezočno se smejući. Musić se obrati Damjanu:

— Ako se izvučemo iz ruku ovih razbojnika, celoga veka
prekoravaćeš sebe što si dozvolio da te bez borbe razoružaju. Damjan
Oliverović oseti stid. Rumenilo mu izbi na obrazima. Ali se seti reči
kneza Lazara kad ga je, pri polasku iz Kruševca, ispraćao:

»Budi spreman na poniženja, možda i na smrt. Pravi vitez mora da

podnese sve. Tvoj izveštaj za mene je dragocen. Zbog toga se naoružaj
strpljenjem i trpi sve što te snađe. Važno je da izdržiš do kraja. Ako te
ubiju, bićeš osvećen... I pazi na Lazara Musića. U njega je jezik brz, a
ruka brža od pameti... Na ušću Bjelice u Moravu ima malo naselje. Tu je

gospodar vlastelin Gradimir. On mi je naklonjen. Poseti ga, jer od njega
možeš dobiti dragocene podatke«. Damjan se seti tih reči i s bolom u
duši oseti da s mukom podnosi poniženje koje je tek otpočelo.

— Ipak je lakše boriti se! — tiho reče.
— Zar? — osmehnu se Musić.

— Šta? — prenu se njegov drug.
— Čuo sam tvoje reči. Istina je: lakše je boriti se. Samo, nevolja je u

tome što tvoj razum radi sporo i stiže sa zakašnjenjem. U blizini malog
naselja na ušću reke Bjelice konjanici naiđoše na sebre koji su radili na

polju. Po njihovim prestrašenim licima moglo se videti da se plaše
crnoga viteza kao kuge. Jer za njegovo ime bile su vezane mnoge priče
o pljačkanju, nasilju i zverstvima. Nemoćni sebri proklinjali su viteza,
odlazili vračarama i prizivali nečiste sile na njegovu glavu. I ništa nije
pomoglo. Nije pomoglo ni bacanje čini, ni čaranje,15 ni zaveti koje su
polagali bogu i đavolu. Na kraju digoše ruke od vradžbina i ostadoše

uvereni da se crnome Gagi ne može dohakati. Vlastelin Gradimir
stanovao je na kraju naselja blizu reke, na jednom ćuviku. Njegova kuća,

napravljena od naboja, s krovom na dve vode, bila je niska ali prostrana.
Oko kuće, između plastova sena i slame, nalazile su se staje za konje i

rogatu marvu, brvnare za smeštaj žita i vajati, a malo dalje nekoliko

svinjaca i veliki tor za ovce i koze. Vlastelin je imao ženu iz višeg

plemstva, koju je kao udovicu doveo odnekud iz doline reke Sitnice. S
udovicom došao je i njen sin Miloš, mladić od nepunih sedamnaest

godina, i desetak slugu. Vlastelin Gradimir bio je u nemilosti kod svoga
sizerena16 Nikole Altomanovića. Župan je bio nemilosrdan prema

svakom ko je bar donekle pokazivao znake prijateljstva prema knezu

11

Lazaru, kralju Vukašinu i Stefanu Relji Krilatome. Kad stigoše pred

naselje, Gaga naredi svojim konjanicima da nastave put prema Užicu, i

da odvedu razoružane poklisarske pratioce. On sa deset ratnika, dva

poklisara i vlastelinom Ognjenom svrati kod gospodara naselja.
— Ko su vitezi i kuda ćeš s njima? — upita Gradimir.
— Kažu da su poklisari cara Uroša i kneza Lazara. Ovaj treći

vlastelin ide u Užice da otkupi svoga sina.

— Oteli ste im oružje? — zaklima glavom vlastelin. — Carske

poklisare razoružavate! Da li je to igde bilo?
— Ne čudi se, stari! — oholo odvrati crni vitez. — Njima oružje i

tako neće biti potrebno. Verovatno ćemo ih zadržati kao taoce. Kad knez

Lazar vrati naše sebre koji su prebegli i još uvek beže u njegovu oblast,
pustićemo ih neka idu kud hoće.

— Poklisari nisu taoci! — preseče ga pogledom Gradimir.
— To tvoja briga nije! Nego, spremaj se da pođeš s nama u Užice.
Altomanovići večeras priređuju gozbu. Naređeno mi je da tebe i tvoga

pastorka Miloša pozovem.

— Nije mi do gozbe i veselja! — odmahnu rukom Gradimir.
— Poći ćeš jer ti je naređeno! — pretećim glasom reče Gaga.
— Hoćeš li i nas da razoružaš?
— Poći ćete bez oružja. Na gozbi se valjda nećete tući! — pakosno
odvrati crni vitez. Lazar Musić i Damjan Oliverović se pogledaše. Njihov
razgovor s vlastelinom Gradimirom bio je onemogućen. Dan se već

bližio kraju. Vlastelin Gradimir, da bi stigao na vreme, pohita da se
opremi za gozbu. Pri ulasku u kuću doviknu slugama da opreme dva

konja, pa se obrati svome pastorku:
— Naređeno je da i tebe povedem u Užice. Pođi sa mnom u kuću

da se spremiš.
— Poći ću ako želiš. Više volim da budem uz tebe nego ovde da

čekam i strepim za tvoj život — odvrati Miloš.

— Opremaj se i polazi kad ti se zapoveda! — podviknu mu Gaga.
Miloševe sive oči čudno zasvetleše. Mladić zausti da odgovori, ali
oćuta i uputi se lagano za očuhom. Damjan i Lazar s divljenjem su
posmatrali široka pleća i nabrekle mišice mladićeve. Njegove šake,

stegnute u pesnice, izgledale su kao dva malja.
— Kakva snaga! — reče Musić. — Tek što je izašao iz dečaštva, a

mogao bi se nositi s najsnažnijim ratnicima.
— Istina je — nasmeja se Gagin modronosi pratilac. — Sebri pričaju

i kunu se u sva čuda da taj momak u jednoj šaci lomi konjsku potkovicu

kao da je ljuska od jajeta.
— Lažu sebri! — odvrati Musić.

— Ne lažu, nebeske mi svetlosti! — umeša se drugi Gagin pratilac.
— Svojim su očima videli kada je prošle zime uhvatio za rep najjaču

12

kobilu i izvukao je iz štale. Onda su ga prozvali Kobilić.
— Šta je imao kog vraga da vuče kobilu za rep!
— A ko će ga znati!... Valjda se ritnula i klepnula ga kopitom, pa

momak u nastupu ljutine...
— Šteta je za njega! — reče Gaga. — Mladić je snažan, ali nabusit i

divljačan. Altomanovići ne vole nepokorne, pa je pouzdano da će ga
jednoga dana baciti u tamnicu, a možda i pogubiti. Vlastelin Gradimir i
Miloš nisu se dugo zadržali u kući. Do vrata ih isprati Miloševa mati
Evdokija, stamena i, mada zašla u godine, još lepa žena. Ona zagrli
najpre sina, pa muža. Onda se za trenutak zagleda u njih i kao da je
naslućivala zlo, baci se Milošu u zagrljaj.

— Sveti Ðurđe neka vas štiti! — reče drhtavim glasom, napravi
rukom znak krsta i, ne pogledavši grupu ratnika, uđe u kuću. Gradimir i
Miloš bili su svečano obučeni. Imali su na sebi kratke župane višnjeve
boje, ukrašene belom čipkom oko vrata i na rubu rukava. Tu vrstu odela
nekoliko godina ranije doneli su kao modu poklisari cara Uroša kad su
se vratili iz Mletaka. Čakšire ljubičaste boje, pripijene uz telo, završavale
su se niskim čizmicama s visokim potpeticama. Vlastelin i mladić baciše
se na konje i pridružiše se povorci ratnika koja je već krenula. U sumrak
vitezi stigoše pred Užice. Na zidovima grada već su se palile buktinje, a
truba je objavljivala da stražari noćne smene treba da stupe na svoje
mesto.

13

GOZBA

Crni vitez Gavrilo, njegovi pratioci i poklisari uđoše u grad Užice.

Ognjen Kosančić, vlastelin Gradimir i Miloš išli su poslednji. Damjan
Oliverović i Lazar Musić iznenadiše se kad ugledaše svoje ratnike kako,
vezani, po dva i dva, sede u jednom uglu dvorišta. Oko grupe
zarobljenika šetkali su stražari s isukanim mačevima. U uglu dvorišta,
pored staja za konje, ležalo je nabacano na gomilu oružje poklisarskih
pratilaca.

— Šta ovo znači? — upita Damjan.
— Predostrožnost! — odvrati Gaga. — To je svakako učinjeno po
naređenju našeg gospodara.
— Da smo otišli u Aziju, među varvare, ne bi se s nama ovako
postupalo! — planu Musić.
Na kamenim stepenicama pojavi se grupa dvorana. U sredini je bio
visok, malo pogrbljen velmoža. Njegova plava proseda kosa, tanki brkovi
i oretka brada namah padoše u oči poklisarima.
— Ova sovuljaga verovatno je Nikola Altomanović! — reče Musić.,
— Divan domaćin! — dodade Damjan. — Taj će nam zavrnuti šiju!
Nikola je bio obučen u crnu, do zemlje dugačku haljinu,
nagaravljenu od nekakve tkanine koja se presijavala pri svetlosti
buktinja. Mladi poklisari slušali su o hrabrosti i drskosti Altomanovićevoj,
ali se iznenadiše kad ispred sebe videše čoveka ni nalik na viteza.
Župan ih je podsećao na podmuklog dvoranina. Pokreti gospodara Užica
bili su spori i nekako nespretni. Glavu je držao malo nakrivo. Zbog toga
su zelene, malo izbuljene oči, gledale iskosa, što je čoveka nagonilo da
u njegovom prisustvu bude oprezan. Iznad povelikih usta s tankim
usnama nadneo se kukast nos, kao kljun u ptice grabljivice.
— Ovakvu kukumavku nije rodila majka! — tiho reče Musić.
Pored Nikole stajao je njegov brat Toma, naočit vitez, ni nalik na
svoga brata, a uz Tomu kći mu Dostana, predmet obožavanja vitezova
starih i mladih.
— Dolaze poklisari cara Uroša i kneza Lazara! — viknu Gavrilo.
— Neka je slava bogu! Primamo ih pod svoj krov! — piskavim
glasom odvrati župan Altomanović dodirujući prstima desne ruke veliki
krst koji mu je na lančiću visio oko vrata. — Uđite u naš skromni dom.
Zvezda vodilja mudraca s istoka17 pomolila je svoje božansko lice i

14

opominje da je vreme za početak naše gozbe. Danas se navršilo

dvadeset osam godina kako se moj pokojni otac Altoman — bog neka se

smiluje njegovoj duši — spasio iz tamnice u koju ga je car Dušan vrgao.
Otada, današnji dan, rođenje presvete Bogorodice, kao preslavu svi
Altomanovići praznuju. Međutim, vitezi su sjahali i sluge odvele konje u

staje. Vlastelin Gradimir i njegov pastorak Miloš stajali su po strani.
Braća Altomanovići ne udostojiše ih pogleda. Vitezi, vlastela i dvorani
žagoreći krenuše uz stepenice, ali odjednom svi zastadoše, jer je stražar
na zidu vikao da se otvori velika kapija. Spolja su se čuli ljudski glasovi,

frktanje konja i topot kopita.
— Koji je ovo sad đavo! — progunđa župan.
— Naši ratnici vraćaju se iz Bosne. Otvorite kapiju! — zavika

stražar.
U grad uđe grupa od četrdeset konjanika. Za svako sedlo bio je

vezan na dugačkom konopcu po jedan rob, a za neko i io dva. Iznureni,

ogrezli u prašinu, krvavih lica i ramena, oguljenih vratova, vukli su se za
konjima. Kad uđoše u dvorište, svi popadaše po kamenim pločama.

— Dajte im vode i hleba! — reče župan. — Danas osećam milosrđe
u srcu. A sutra, videćemo šta nam valja činiti s robovima. Konjanici

sjahaše. Iz grune se izdvoji debeljušan vitez, kratkih ruku i nogu i

zadrigla vrata. On skide kacigu i duboko se pokloni pred županom.
— Presvetli — reče — splavom smo prešli Drinu i duboko zašli u

Bosnu. Četiri sukoba imali smo s banovim ratnicima. Ubili smo preko

sedamdeset. Od naših nije poginuo nijedan.

— Miljko, Miljko, da li da ti verujem? — zaklima glavom župan. —
Među robovima vidim samo sebre. Gde su vitezi i ratnici?

— Pobegli u strmoglav! — dobaci Lazar Musić. — Kad su videli

ovakva junaka, zagrebali su preko brda i dolina.
— Gle! — prenu se župan. — Lazar Musić sumnja u tvoje junaštvo,

Miljko!
— Ni pomena! — odvrati Musić. — Kakva sumnja! Junaštvo je to.

Ovi povezani robovi veličanstven su dokaz. Nije lako naoružanom vitezu

da uhvati sebra i da ga veže na uzicu.
Miljko stade pogledom meriti Musića žmirkajući trepavicama belim

od prašine.
— To je, dakle, Lazar Musić čije su bljutave šale dodijale celom

svetu! — reče. — Čudiš se gde su vitezi? Na to pitanje sutra ćeš dobiti

odgovor.
— Vrlo dobro! — odvrati Lazar. — Sutra ćemo prirediti zabavu na

poljani izvan grada. Biće i smeha i plakanja! Ustupam ti pravo da biraš
oružje, dobri moj kratkonogi junače! Miljko škripnu zubima i potrže mač:

— Ova će ti šala biti poslednja! — reče.

— Stoj! — viknu Lazar. — Pošto sam bez oružja, molim župan da

15

naredi slugama da mi iz kuhinje donesu sataru da se branim.
— Ubiću te! — nasrnu Miljko.
— Ostavi oružje! — doviknu mu župan. Musić se podboči desnom

rukom:
— Tvoje guščje siktanje i strašan pogled iz vodnjikavih očiju toliko

su me prestrašili da večeras na gozbi od straha ni usta neću moći da

otvorim. Obojica ste dobri na jeziku! — nasmeja se župan. — Sutra
ćemo videti kako će vas mač i koplje služiti!... A sada na gozbu. Vitezi i

dvorani kretoše uz stepenice. Dvorana je bila osvetljena buktinjama
zadevenim u alke po zidovima i voštanim svećama u čirakcima na

stolovima. Zelenkasta svetlost padala je iskosa na freske po zidovima i

sablasno isticala žutim, zelenim i plavim bojama naslikane scene iz lova:
zdepaste ili izdužene lovačke pse i glavate divlje veprove« sa strahobno
golemim očnjacima, kratkonoge konje i brkate vitezove spljeskanih
noseva, krupnih volovskih očiju i velikih ušiju. Između slika, na
najvidnijem mestu, isticao se portret Altomana, oca domaćinova,
rodonačelnog porodice Altomanović. Slika je predstavljala kočopernog

starca jajaste glave, nakostrešene brade i brkova, s upalim obrazima i
zelenim podmuklim očima. Gledajući sliku starog Altomana, Damjan tiho
reče:

— Evo satanina brata!
— Mio je! — odvrati Musić prćeći usta kao da je prežvakao zelenu

oskorušu.
Sto je bio postavljen na pokoj.18 Oko pedeset zvanica, vitezova i

vlastele, posedaše. Negde odjeknu zvono. Ispod jednog svoda u dnu
dvorane otvoriše se vrata. Kroz njih, tiskajući se, uđoše žene. Bilo ih je
oko petnaest, sve u šarenim haljinama i čipkastim kapicama. Žagoreći,
žene zauzeše gotovo celu jednu stranu stola. Glavna među njima bila je
Tomanija, supruga Nikole Altomanavića, žena mesnate glave i golemih
grudi. Ispod oniskog čela i čupavih obrva bleskala su dva crna,

neumoljiva oka. Ostale žene, prividno stidljive, smejuljile su se i ispod

oka gledale mlade vitezove. Na suprotnoj strani sedeli su poklisari,
Damjan Oliverović i Lazar Musić. Desno od njih je sedeo Miloš, pored
njega vlastelin Gradimir, pa Ognjen Kosančić.

Nikola Altomanović sedeo je u čelu trpeze. Desno od njega bila je

Dostana, a levo njen otac Toma. Pored Tome je bilo prazno mesto,
određeno za isposnika Vasilija, kaluđera iz manastira Lesnova. Trebalo
je da isposnik dođe na kraju gozbe da mudrim rečima i dobrim savetima
utiče na društvo. Trpeza je bila pretrpana činijama, tepsijama i karlicama
prepunim mesa, sira, hleba i svakovrsnog voća. Pehari i kondiri belasali
su se prema svetlosti sveća. Sluge, sve mladići duge kose u uvojcima,
obučeni u kratke župančiće i čakšire pripijene uz noge, upirali su oči u

gospodara, spremni da smesta ispune svaku zapovest. Županov pogled

16

pređe po zvanicama i zaustavi se na praznom mestu kraj Tome:

— Gde je otac Vasilije? — upita jednog slugu.
— U svojoj ćeliji. Moli se bogu za zdravlje i sreću porodice
Altomanović — odvrati mladić, zatrepta i liznu usne. Župan se namrgodi,

ali se umeša Toma:
— Brate, rekao si mu da dođe na kraju gozbe.

— Istina je! Rekao sam — seti se župan. — Isposniku se ne pristoji
da sedne za ovako bogatu trpezu. Ipak ovoga puta nećemo početi gozbu
dok on ne očita svoje blagotvorne molitve. Župan se obrati sluzi:

— Idi i reci ocu Vasiliju da smo dobili strane goste, poklisare

velikaša koji nas smatraju za bezbožnike. Mladi sluga šmugnu levo i

nestade ga u vratima ispod svoda.
— Blago nama! — reče Lazar Musić.
— Musiću, mislim da si nešto kazao? — izbulji se župan.

— Jeste. Rekao sam: blago nama, jer za naše grešne duše molitve
bogougodna čoveka prava su blagodet. Vlastela, vitezi i žene, gledajući
tobože nemarno u đakonije na stolovima, nestrpljivo su očekivali oca

Vasilija. Mladi vitezi su bacali poglede na žene i devojke. One su se
snebivale, smejuljile, pućile usne i podgurkivale se laktovima. Jedna
pokrupna s kosom boje kudelje, obučena u kao krv crvenu haljinu
prošaranu belim cvetićima, gutala je očima Damjana Oliverovića. Druga,

suvonjava crnka, žena stotinara Miljka, umilno se smešila na Lazara
Musića, ne hajući što su njen muž i poklisar zakazali za sutrašnji dan

megdan na život i smrt. Crni vitez Gavrilo piljio je u Dostanu. Devojka je

izbegavala njegove vatrene poglede i krišom posmatrala Miloša,

pastorka vlastelina Gradimira. Mladoj devojci nije smetalo što je njegov
očuh u nemilosti kod Altomanovića. Međutim, otac Vasilije nije se
pojavljivao. Nije se vratio ni sluga koji je onako hitro otrčao da ga zovne.
Nelagodno čekanje postajalo je sve teže. Lazar Musić uštinu Damjana

za mišicu:
— Kaluđer se sprema da nas unese u spisak isposnika i

podvižnika19 — reče. — Ako uskoro ne dođe, skapaćemo od gladi bez
njegove blagotvorne molitve i neposvećeni otići bogu na istinu.
Oliverović se nasmeja. Nasmeja se i Miloš.

— Musiću — doviknu župan. — Opet si nešto kazao?
— Ne! — odvrati Lazar. — Ovoga puta ćutao sam kao nadojeno
prase sisanče.

Grohotan smeh razbi neugodnu tišinu. Smejali su se i mladi, i stari i

žene. Ali Miljko i Gavrilo ostadoše ozbiljni, jer su primetili kako se usne
županove krive i kako mu iz očiju bleska zloba. Međutim, pojavi se i otac
Vasilije, kaluđer obrastao u dugu kosu, bradu i brkove. Na njegovom
koščatom telu visila je džoka od kostreti. Ispod nje su izvirivale široke
čakšire od valjana sukna i najposle bose noge sa golemim i malo

17

odvojenim palčevima. Na licima vlastele, vitezova i žena blesnu radost,
jer pojava isposnika značila je početak gozbe. Otac Vasilije pomisli da je
njegova ličnost izazvala takav utisak i, da bi zadovoljio verne ozarenih
lica, stade čitati molitve. On bez predaha očita sedam puta »Očenaš«, tri
puta »Bogorodice djevo« i dvaput »Vjeruju« sa svih dvanaest članova.

Kad završi molitve, otac Vasilije znakom krsta blagoslovi jelo i piće i
sede na klupu pored Tome govoreći da ga svi čuju:

— Danas je Mala gospojina. Bogu će biti ugodno da ovom prilikom
malo premrsim. Kaluđer smesta izvadi iz karlice jednu poveliku trticu od
ćurana. To je bio znak da svi za stolom prionu jelu.

— Kakav nam je divan primer dao kaluđer! — reče Musić. — Ali ne
zavidim Tomi Altomanoviću. Vidim kako taj vitez prći nos i usta kao da je
pomirisao travu smrdljevak.20 Uveren sam da kaluđer zaudara na raso i
beli luk. Društvo oko Musića se smejalo. Ali Lazar i Damjan, zaboravivši

nevolju u koju su zapali i svoje poklisarstvo, grohotom se nasmejaše kad
im Miloš ispriča zbog čega je otac Vasilije došao u Užice.

— On je na epitimiji!21 — reče.
— E! — oteže Musić. — A zbog čega?
— Zbog proždrljivosti. U potaji premrsio sedam petaka,22 onda se u

nastupu kajanja ispovedio igumanu.
— Gospode, pomiluj nas i usliši grešne! — uzviknu Musić.

Miloš se osmehnu pa nastavi:
— Altomanovići su od igumana manastira Lesnova tražili kaluđera

valjana, koji je pri bogu, a on im poslao grešnika, iskušenika, koji je
kažnjen da godinu dana obučen u kostret sedi u samici i jednoniči.23

— Gle! — zažmire Musić. — Mesto da jednoniči, iskušenik traži po
karlici trticu od najdebljeg ćurana! Bog i duša, taj se neće posvetiti!

— Neće! — prihvati Miloš. — Altomanovići se pretvaraju i ovima
pričaju da im je taj kaluđer sreća, a ovamo su uvereni da ih zbog njega
bije baksuzluk. Jedva čekaju da ga se otarase.

— A kuda će grešnik? — tužnim glasom reče Musić. — Oni u

Lesnovu zacelo su ga precrtali u spisku bogougodnika.

— Precrtali ga, išibali i poslali ovamo da okajava grehove — završi

Miloš.
— Sad mi je jasno zašto su molitve toga kaluđera »bogougodne«...

Pogledajte ga!... Jede kao izgladneli sebar! I ne grize ga savest što je
sedam petaka premrsio! — reče Musić. Kad zvanice utoliše glad, sluge
navališe da toče nino. Otac Vasilije ustade i diže pehar. Svi se povedoše
za njim. On otpoče:

— Hvalimo gospoda!... On nam svakodnevno daje priliku da ga
slavimo! Srećni su oni koji ga u srcu nose. Srećni su mladi, jer osećaju
blagodet ljubavi. Srećni su i stari, jer su poznali mudrost. Srećni su i oni
koji praštaju i osete blagodet davanja, a još srećniji koji umeju da za

18

dobro uzvrate dobrim. Nisu manje srećni i nevini stradalnici, jer njihova
žrtva uvek urodi plodom... Blagosiljam ovaj skup časnih vitezova,

bogobojažljive vlastele i smernih gospi, a pre svega našeg plemenitog
župana Nikolu Altomanovića, njegovu vernu suprugu Tomaniju, brata

Tomu i devicu Dostanu. Zvanice pljeskanjem i glasnim povicima

pozdraviše govornika. Otac Vasilije bez predaha ispi pehar vina i ode u
svoju isposničku ćeliju. Za trpezom nastade punjenje i pražnjenje
pehara. Svako je pio koliko je hteo i mogao. Odnekud se pojavi i pevač s
lautom.24 On je, takmičeći se s poslugom u jelu i piću, u kuhinji
proslavljao dan oslobođenja rodonačelnog Altomanovića. I crnpurasti i

zmijoglavi Vizantinac po imenu Onesikrit bio je po dvorovima poznat po

dobrom pevanju, pijanstvu i lopovlucima. Pripiti gosti oduševljeno
pozdraviše pevača. On sede na jednu izdvojenu klupu pa, namignuvši
Lazaru Musiću kao starom poznaniku, stade udešavati žice na lauti.
Uskoro žice odjeknuše i pevač zapeva. Pevao je pesmu u kojoj se često
pominjala čežnja, meko srce i tvrdo srce, suze, ridanje i, najposle,
čemerna smrt zbog neutešne i svirepe ljubavi. Stihovi su se ređali,
ponavljali i opet ređali, ponavljali i opet ponavljali. Lopov Vizantinac
umeo je i najtvrđe srce da razneži i da iz najsurovijeg oka iscedi suzu.
Gospe su dlanovima brisale oči i uzdišući pijuckale vino iz pehara.
Župan je s blaženim izrazom na licu i zamagljenim očima gledao svoju
suprugu, obučenu u haljinu boje pokošene trave. Altomanović se sećao
svoje mladosti i momačkih dana. Pod uticajem slatkih uspomena i
dobrog vina župan je i sad čežnjivo gledao izabranicu svoga srca.
Tomanija se smeškala i ožimala očima, rešavajući se da li da pevaču
pokloni kesicu s deset perpera25 koju je u nedrima držala. Poklisari se

stadoše podgurkivati.
— Kakva ljubav uzvišena i vatrena! — reče Damjan.
— I dugotrajna! — dodade Musić. Miloš se nasmeši i dobaci:

— Župan je još uvek voli iako mu je izrodila petoro dece, koja su
kao muhe pomrla u prvim mesecima po rođenju.

— Čudnovato! — reče Musić. — Ovakva žena! Kao carska galija!...

Uostalom, možda ona nije kriva.
— Tako će biti! — složi se Miloš. Veselje se nastavljalo. Pevač je

izmenjivao pesme žalosne i vesele. Miloš se obrati Ognjenu Kosančiću:

— Voleo bih da upoznam tvoga sina. Stari vlastelin uzdahnu:
— Ako mi pođe za rukom da ga izvučem iz tamnice...

— Teško je dobiti milost od župana — dobaci Miloš.
Međutim, poklisari su se čudili što župan ne počinje razgovor s

njima. Njima se nije dala prilika da mu zamere što ih je stotinar Gavrilo
razoružao i što je njihove pratioce zasužnjio. Pogađajući njihove misli,
Miloš reče:

— Nikakvu milost ne očekujte!... Župan se najradije sveti kad je

19

pijan. Tada postaje razdražljiv i krvoločan. Lazar Musić dobro je osetio u
kakvu su nevolju zapali on i Damjan, a uz njih i mladić Miloš, koga je za
kratko vreme zavoleo. U toku večere stalno je razmišljao i kovao planove

kako da se izvuku iz ruku župana i njegovih razbojnika. U jednom
trenutku veselja i opšte galame on ustade i priđe pevaču Vizantincu,

prijateljski ga potapša po ramenu i krišom mu doturi kesu sa pedeset

srebrnih perpera.

— Imaš li nož? — šapnu mu.
— Imam! — odvrati pevač klibeći se.
— Noćas ga doturi našim pratiocima. Oni leže povezani u dvorištu.
— Video sam ih... Biće po tvome naređenju, Musiću! — dodade

Vizantinac glasno i zapeva jednu veselu pesmu. Sa laute odjeknuše
živahni zvuci. Pevač, znajući kad je čemu vreme, zapeva jednu
prostačku pesmu koju su u to vreme pevale rabadžije, konjušari,

badavadžije i skitnice po drumovima. Društvo se raspali. Svi prihvatiše
pesmu podvriskujući i natežući pehare. Vizantinac je pevao o »sebarskoj
curi debelih časti« i njenom strasnom momku »svračijih nogu i guravih
leđa«. Noć je lagano odmicala. Veselje za stolom nije popuštalo. Samo
su Gradimir i Ognjen Kosančić tiho razgovarali, poginjali glave i ispod
oka posmatrali domaćina i njegovu suprugu. Dok je pevač ispredao
svoju pesmu, uzvikujući šta sve »sebarska cura debelih časti« ima, a šta
njen ljubavnik »svračijih nogu i guravih leđa« nema, Nikola Altomanović
je namrgođen ćutao. Musić primeti kako župan i njegova supruga
ukrštaju značajne poglede.

— Čini se da će veselje da okrene u žalost! — tiho se Musić obrati

Damjanu. Toga trenutka župan ustade i baci pogled po znojavim i

zajapurenim licima. Tanke, beskrvne usne mu se zategoše:
— Dobri i verni moji... — otpoče. — Odanost koju ste mi više puta

dokazali dovoljna mi je nagrada za sve što sam učinio i što činim za vas i

vaše dobro. Mnogo puta sam se uverio da je moja radost i vaša, moj bol

i vaš bol. Moj dom i ova trpeza pripadaju najpre vama, pa onda meni.
Tako je dobro i valjano, i bilo bi još bolje da se među vas nije usadio

kukolj. Ima ljudi koji na moje dobro odgovaraju mržnjom, a umesto

odanosti pripremaju mi izdaju. To treba da je zahvalnost za sve što je
ova kuća učinila za njih, da i ne pominjem vazalsku obavezu26 i zakletvu

koju su mi položili na vernost pred sveštenim licima u rizi i pred krstom i
jevanđeljem!... Župan uzdahnu. Lice mu dobi bespomoćan izraz. On
sleže ramenima kao čovek koji uviđa dockan da je sav njegov trud bio
uzaludan, a dobra volja shvaćena naopako. Vlastela i vitezi za stolom
žagoreći upreše poglede u Gradimira i njegova pastorka Miloša.

Mahnuvši rukom, župan prekide žagor i nastavi:

— Pravilno postupate, ljubazni moji, kad svoje prekorne poglede
upućujete vlastelinu Gradimiru. Možda je nezgodno što u ovako

20

svečanoj prilici, za trpezom u svome domu, iznosim na videlo nedela

svoga vazala! Osam dana držim u svome domu ljude koji mogu dokazati

izdaju vlastelina Gradimira i njegova pastorka Miloša. Nisam hteo ništa
da otpočinjem bez vas, mojih odanih, i sačekao sam priliku kad ste svi
na okupu. Sutra zorom već svako će svome domu.

— Izdaja!... O kakvoj izdaji govoriš? — drhtavim glasom upita

Gradimir.

Župan ga prezrivo pogleda i produži: — Svima je poznato da naši

sebri beže. Zašto beže i kuda, to najbolje znaju vlastelin Gradimir i
njegov pastorak Miloš, zvani Kobilić! Oni ih nagovaraju da beže preko

granice u zemlju moga zakletog neprijatelja, kneza Lazara.

— To je laž! — planu Gradimir. — Za ovakvu optužbu potrebni su

dokazi. Podnesi ih ako možeš!
— Podneću ih! — reče župan i sede.
— Gavrilo... — viknu Toma. — Dovedi ona četiri sebra! Gaga

ustade i povodeći se izađe iz dvorane. Toma mirno nastavi:
— Ne čudite se, časni i plemeniti! Ta četiri čoveka reći će pred

vama ko ih je nagovarao da beže od svoga gospodara. Zar treba više

dokaza?
— Ne treba!... — viknu Miloš i ustade. Začuđeni pogledi sa svih

strana upraviše se na njega. Na nekoliko mesta za stolom začu se
gunđanje i preteći glasovi. Jer smatralo se više nego smelost da se
mladić, tek što je izašao iz dečaštva, usudi da govori protiv starijih.
Međutim, poklisari i Ognjen Kosančić primetiše silnu odlučnost koja je
izbijala iz Miloševih očiju.

— Ne treba! — ponovi mladić. — Četiri sebra dokazaće da smo moj
očuh i ja izdajnici! A kako i ne bi dokazali, kad im gospodar u jednoj ruci
pokazuje srebrni perper, a u drugoj trostruku kamdžiju27 i preti da će ih
predati u ruke tamničaru, Debelom Mrševiću!... Sebar će i svoga
rođenog oca oterati na vešala, samo da izbegne zloglasnu tamnicu
Altomanovića i sprave za mučenje!... Ovaj način našeg gospodara dobra
je pouka za sve nevaljalce kako poštenim ljudima treba oteti čast i

imanje!
— Dosta! — viknu župan i tresnu pesnicom o sto. — Ko se usuđuje

da govori!... Deran koga sam udostojio da sedne za moju trpezu!... Zar
misliš da će gospodar tvoga gospodara takve podlosti upotrebljavati da
bi valjano kaznio izdaju?... Svinje da čuvaš, robe, a ne sa vitezima da

sediš za trpezom!...
— Niko iz moje porodice nije bio rob niti je svinje čuvao! — doviknu

Miloš.
— Čuvaćeš ih ti!... U tamnicu s njim!... Na mučilište!... Ubijte

nevaljalca!... — zavikaše mnogi. U dvoranu uđe Gaga gurkajući ispred
sebe četiri sebra.

21

— Evo ih! — reče Toma. — Sad ćemo doznati sve... Sebri, priđite i
ne bojte se. Kad se gospodar veseli, treba n sebri da se počaste... Jeste

li dobro jeli u kuhinji?...

— Jesmo! — graknuše sebri uglas. — I hvala vam koje ste se vi nas

siromaha setili! Pili smo i jeli, i opet pili i jeli...

— Znate li zašto smo vas doveli ovamo? Sebri se stadoše klibiti i
gurkati laktovima kao da se rešavaju ko će da progovori. Između njih se
izdvoji najstariji, momčina sa ogromnim razgaženim stopalima, obučen u
prljavu prtenu košulju do kolena. Sebar je bio ćosav i s grdnim pegama

na licu.
— Mi, evo, veseli smo i orni, za koje opet neka bog čuva našeg

gospodara, koje se on setio nas siromaha! — reče zaklanjajući golemom

šakom škrbave zube.

— Ko vas je nagovarao da bežite u zemlju kneza Lazara? — zapita

Toma.
— Zar kneza Lazara? — reče sebar i kašljucnu u šaku.

— Da, u njegovu zemlju.

— Po duši, nagovarao nas je onaj onde momak, što ga zovu Miloš
Gradimirov. Drugi ga viču Kobilić, jer je, kažu, prošle zime potegao za
rep najjaču kobilu i izvukao iz štale.

— Zar baš on? — upita Toma.
— On, slatka dušo, on lično i njegov očuh, taj tu vlastelin Gradimir

što sedi... Idite, kažu, u zemlju gde vlada bolja pravda za vas sebre...
Bežite, kažu, od zlikovca Altomanovića, i kažu...

— Dobro, dobro! — prekide ga Toma. — Reci mi tačno kako su

vam govorili.
— Pa eto tako!... Bežite, vele, od zlikovca Altomanovića.
— To smo čuli već, do đavola! — tresnu župan pesnicom o sto. —

Govori šta su vam drugo rekli!
— Pa to! — odvrati ćosavi sebar premeštajući se s noge na nogu.

— A vi šta kažete? — obrati se Toma ostalim sebrima.

— Mi isto što i Kuzman! — viknuše ostala trojica. Jedan sebar,
omalen, čupave glave i sakat u desnu nogu, koga su zvali Cvrca,

dodade:

— Duše valja, vlastelin Gradimir i taj tu Miloš nagovorili su nas.
Bežite, kažu, iz zemlje zlikovca Altomanovića... Ja, Cvrca, velim isto što i

Kuzman...

— Napolje! — dreknu župan.
Sebri jedva dočekaše da se sklone s očiju svojih gospodara.
Gurajući se, izađoše na mala vrata ispod svoda. Za trpezom zavlada
mučna tišina. Svima se činilo da nikakvi novi dokazi nisu potrebni.
— Čuli smo šta su rekli sebri... — otpoče župan.
— Kuzman i Cvrca... — ubaci Lazar Musić. Župan ga preseče

22

pogledom.
— Miljko... — obrati se stotinaru. — Dovedi šest ratnika.
Kratkonogi stotinar smesta ustade i izađe u dvorište. Malo zatim

vrati se sa šest snažnih momaka.
— Vodite ih u tamnicu! — viknu župan. Gradimir i Miloš se

pogledaše. Nijedan od njih nije imao oružje. Oni bez reči ustadoše i
pođoše prema izlazu. Opkoljeni stražarima, iziđoše u dvorište. Ponoć se
približavala. Sveži povetarac duvao je sa Zlatibora noseći miris smole i
majčine dušice. Velika kapija na gradu bila je širom otvorena. Konjušari
su dogonili konje sa noćne ispaše. Stražari sa sužnjima zastadoše na
stepenicama, jer su konji tiskajući se zakrčili prolaz. Povezani pratioci
poklisara i seljaci iz Bosne ležali su na drugom kraju prostranog dvorišta.
Pridižući se i kriveći glave, robovi su prema svetlosti buktinja gledali dva
sužnja na stepenicama i stražare oko njih. Odjednom iz nekoliko grla
odjeknuše povici. Još poslednji konji nisu ušli u dvorište, a Miloš tresnu
pesnicom za vrat stražara ispred sebe, drugog udari nogom i jurnu
prema kapiji, šmugnu između konja i izgubi se u mraku. Pokolebani
stražari za časak zastadoše, pa onda četvorica pojuriše za beguncem.
Na stepenicama iz podzemnog dela grada pojavi se Debeli Mršević.
Tamničar ščepa za mišicu vlastelina Gradimira i odvuče ga niz
stepenice. Kad župan doznade da je Miloš pobegao, razvika se:

— Pedeset momaka na konje pa za njim! Uhvatite ga ili ubijte!...
Gavrilo, Miljko, Dobriša, Pravdoljub, napred! Na konje, i za beguncem!

23

POKLISARI U TAMNICI

Oduvek je bilo ljudi koji su se neviteški ponašali, ali zakon

gostoprimstva retko se zanemarivao. Siledžije Altomanovići nisu se
ustezali da ljude od svoje trpeze bacaju u tamnicu. Njihovi stotinari i
istaknuti ratnici, zahvaćeni lošim primerom surovog gospodara, kao da
su se takmičili u nevaljalstvu. A licemernim i podlim dvoranima nije
padalo na pamet — niti bi se usudili — da županu stavljaju primedbe
koje mu nisu u volji. Carski poklisari zaprepašćeno su gledali razjarena
lica za stolom, i slušali gnevna dobacivanja:

— Uhvatiće ga!... Dok očitaš „Očenaš". Gavrilo će doneti glavu
pustopašnog derana!... Miljko će mu kosti polomiti! Devica Dostana
dobaci:

— Neće ga uhvatiti! Mladić je hrabar i snažan. Prebeći će u zemlju
kneza Lazara ili Relje Krilatoga.

— Onda, njegova očuha sutra na točak! — reče Tomanija.
— Tako će biti! — složi se župan. — U mojoj zemlji svaki izdajnik
mora da ispašta za svoja nedela. U dvorištu se začuše ljudski glasovi i
topot konjskih kopita. Altomanovićevi ratnici izlazili su kroz veliku kapiju
da odjezde prema reci Bjelici gde su kuće vlastelina Gradimira. Župan
opet progovori:
— Ovako je pravo i bogu drago! Vlastelin Gradimir odavno održava
veze s knezom Lazarom i čeka trenutak da se sa svojim slugama
priključi njegovoj vojsci ili da nam zabode nož u leđa... A sad, red je da
čujemo poklisare cara Uroša i kneza Lazara. Damjan Oliverović ustade:
— Ovlašćenje i pismenu poruku oteo nam je stotinar Gavrilo po
naređenju ili prećutnom odobrenju gospodara ovoga grada. Naši pratioci
su razoružani i zasužnjeni, a mi, poklisari, dovedeni u stanje prinudnog
boravka pod ovim krovom. Car i knez Lazar šalju poruke na sve strane
da se ova zemlja jednom dovede do mirnog i srećnog stanja, a ovamo, s
poklisarima se postupa kao da su robovi! Car i knez pozivaju sve
velikaše Srbije, Zete i Dalmacije da dođu na sastanak u Kruševac, gde
će se na Dan svete Petke održati skup velikaša. Želja je da se teško
stanje koje nas je zadesilo posle Dušanove smrti bar donekle popravi.
Dakle, ovako, usmeno, kad su nam pismena ovlašćenja već oteta,
pozivam župana Altomanovića da svojim prisustvom u Kruševcu uveliča
važnost toga sastanka. Ujedno molim da nam se vrate oružje i konji i da

24

se naši pratioci puste na slobodu. Pošto smo poklisarski posao obavili,

nameravamo da u toku sutrašnjeg dana napustimo ovaj grad.

— Da napustite grad? — žmirnu župan. — Zar vas ne interesuje

moj odgovor?
— Svakako! — odvrati Damjan. — Mislim da ćemo ga sad čuti...
— Čućete ga odmah! — planu župan. — Mogu vam reći da

sumnjam u iskrenost onih koji su vas poslali! Dan svete Petke nije
daleko, a nije daleko ni od Kruševca dovde. Poručite svojim
naredbodavcima da potrude svoje gospodstvo i dođu ovamo na
pregovore. Župan Altomanović navikao je da zapoveda, a ne da sluša
tuđa naređenja!

— U pitanju su car i jedan knez! — odvrati Damjan.

— Car! — nasmeja se župan. — Zar onog jadnika što danju spava
a noću druguje s buljinama i slepim miševima neko naziva carem!

Grohotan smeh se prolomi za trpezom.
— Bolji i žešći u grob se sahranjuju! — nastavi župan. — A knezu

Lazaru možete reći da se približava vreme kad ću ga baciti na kolena.
Od njega ću napraviti seiza da po našim štalama timari konje i
magarce... Ovoga trenutka vaše poklisarstvo je završeno. Dobićete
svoje oružje i konje. Možete ići, osim ako Lazar Musić ne želi da se

ogleda na megdanu s našim stotinarem Miljkom.

— A naši pratioci? — upita Damjan.
— Oni će ostati ovde sve dok knez Lazar ne vrati naše sebre koje

drži u svojoj zemlji.

— Dakle, tako se u tvojoj zemlji postupa s poklisarima! — ustade
Lazar Musić. — Zar misliš da se ne zna zbog čega vitezi župana
Altomanovića hvataju ratnike i seljake po Srbiji i Bosni? Svi plemeniti
ljudi s gnušanjem izgovaraju ime Altomanovića!

— Šta?! Ko s gnušanjem, sebarski grmalju s planine Rudnika? —

planu Toma.

— Hvatate srpske seljake pa ih prodajete trgovcima robova! —
viknu Musić.

— To je laž! — izbeči se župan.
— Srpski sebri okovani veslaju na španskim i mletačkim galijama!...
Nikola Altomanović, bled i razbarušene kose i brade, skoči. Ali ne
hoteći da pred zvanicama pokaže svoj gnev, uzdržavajući se reče:

— Oni koji su vas poslali ovamo ne biraju sredstva da što više ocrne
ime moga roda i moje. Nikad Altomanovići nisu prodali nijednog roba
van granica ovoje zemlje. Ali kad su u pitanju moja čast i moje ime, onda

svako smatra da ima pravo da se na njih baci blatom!
Jedan sluga utrča u dvoranu i viknu:
— Glasnici Preljuba Danojlića!

Župan za trenutak pogleda po ozbiljnim licima za trpezom, pa se

25

obrati poklisarima:
— S vama je naš razgovor završen... Neka uđu glasnici! Premoreni

i prašnjavi, glasnici Preljuba Danojlića uđoše u dvoranu. Ne čekajući

pitanje, jedan progovori:
— Naš starešina Preljub Danojlić sa hiljadu i pet stotina konjanika

nalazi se na dan hoda od Užica.
— Zbog čega se vraćate? — upita župan.

— Od kralja Vukašina ne preti nam više opasnost. Doznali smo da

naš neprijatelj ima druge namere. On sprema pohod, ali ne na nas.

— Je li to pouzdano? — upita Toma.

— Potpuno! Proverili smo. Nekoliko njegovih ratnika prebeglo je

nama.
— Vrlo dobro! — reče Toma, napuni dva pehara i pruži ih

glasnicima.
— Za dobre vesti — reče — popijte, pa onda u kuhinju među

poslugu da vam daju da jedete.
— Tako je, braćo! — veselo dobaci župan. — Velika briga skinuta

nam je s vrata. Vukašin, sin Mrnjavin, ide na drugu stranu. Neka bi ga
gospod odveo u propast!28 Jedan stari vitez, koji je za vreme gozbe malo
govorio a više jeo i pio, ustade pa, sučući brkove, otpoče:

— Kako god okrenete, sve se nekako namešta u našu korist. Neka

je bogu slava i hvala i neka podrži ovako!... Kad je Vukašin postao

bezopasan, sad možemo svu svoju vojnu silu da krenemo na grad

Kruševac!

— Tako je! — kao iz jednog grla zavikaše ratnici i vlastela.

Stari vitez nastavi:

— Došlo je vreme da uhvatimo kneza Lazara, da ga na konopcu
dovedemo u grad Užice i da ga poklonimo našem tamničaru, Debelom
Mrševiću! Smeh se zaori u dvorani. Damjan Oliverović i Lazar Musić se
pogledaše. Kad su pošli Altomanovićima kao poklisari, bili su spremni na
sve. Ali ovakvu podlost nisu mogli ni zamisliti. Musić baci letimičan
pogled na pevača Vizantinca, koji je stajao kraj vrata ispod svoda, i
mahnu mu lagano glavom. Pevač se blago pokloni, nasmeši se i izađe.

Stari vitez nastavi:
— Kad je već takvo stanje, braćo, mislim da nema smisla pustiti

poklisare da odu.
—U svakom slučaju, dobro je zadržati poklisare, a isto tako i

Ognjena Kosančića — reče župan. — Naša odluka mora ostati u

tajnosti. Docnije starog vlastelina možemo pustiti i primiti od njega otkup

za sina — ako se pogodimo. A sad, živa duša ne sme napustiti grad. Za
trpezom bilo je desetak mlađih vitezova koji su pripadali Altomanoviću. U

toku gozbe oni se nisu isticali. Više puta Toma je na njih bacao
ispitivačke poglede, ali sad primeti negodovanje.

26

— Izgleda da za ovom trpezom nisu svi saglasni! — reče. Mladi
vitezi izdržaše njegov pogled i ni reč ne rekoše. Međutim, u dvorani se
zaoriše novi poklici:

— Poklisare u tamnicu!... Ognjena Kosančića u tamnicu!... Glave im
posmicati!... Hvatajte ih!...

Damjan, Lazar i Ognjen nisu ni pokušali da se brane. Vlastela, vitezi
i sluge, kao da se utrkuju ko će bolje ugoditi gospodarima, dočepaše svu
trojicu i izvedoše ih na glavna vrata. Uskoro se tri viteza nađoše u
tamnici. Prema buktinji koju je pijani i dremljivi pomoćnik tamničara,
Dobra, zvani Makanja,29 držao, Ognjen Kosančić u jednom uglu vide
svoga Ivana. Otac i sin padoše jedan drugom u zagrljaj. Tamnička vrata
se zatvoriše. Debeli Mršević stavi gredu prevornicu30 i ode uz stepenice
da i treći put za tu noć večera u kuhinji. Njegov pomoćnik Dobra klateći
se odgega prema ćumezu i pade na postelju.

27

BEKSTVO MILOŠEVO

Pastorak vlastelina Gradimira, Miloš, bežao je prašnjavim putem

koji se u blagoj nizbrdici spuštao prema reci Ðetinji. Iza sebe je čuo
četvoricu stražara, ali je, uzdajući se u svoje brze noge i mrak bio uveren
da će umaći. Kad je osetio da se rastojanje između njega i gonilaca
uvećalo, mladić malo uspori trčanje, pređe reku na plićaku i dohvati se
staze koja je krivudala uzbrdo kroz leskovo šiblje. To je bio preki put koji
vodi kroz borovu šumu i izbija na prostranu livadu gde županovi ljudi
obično izgone konje na noćnu ispašu. Iako je znao da je jedan deo konja
doteran u grad, mladić se nadao da će na livadi naići na ergelu koja
pripada ratnicima van grada. Nameravao je da se dočepa jednog konja i
da pre potere stigne do svoje kuće na ušću Bjelice u Moravu. Ali pre
svega trebalo je zavarati trag stražarima koji su mu bili za petama.
Milošu se činilo da će biti bolje ako gonioce propusti ispred sebe i ako ih
drži na oku. Zbog toga leže u šibljak kraj staze i pritaji se. Za trenutak
mu pred oči izađoše nedela Altomanovića i njegovih ratnika. Mladić se
seti svoje majke, njenog brižnog lica, uzdaha i uplakanih očiju. Županovi
poreznici uzimali su od njegova očuha sve što su hteli, tukli sebre i sluge
i otimali devojke i mlade žene. Iza poreznika išli su stotinari, izdirali se i
pretili da će popaliti sve zgrade, ambare i stogove sena i slame
vlastelina Gradimira, a njega i Miloša doživotno baciti u tamnicu.
Razmišljajući o tome, mladić oseti da su surovi gospodari počeli pretnje
da privode u delo. Gradimira su zasužnjili, a njega gone kao divlju zver.
Drugi će otići na ušće Bjelice u Moravu, spaliti kuće, sluge i sebre
pohvatati i prodati u roblje, a njegovu majku pretući. Miloš se seti priča
koje su se pronosile o tome kako su bezdušni sizereni surovo postupali
prema nepokornim vazalima. Uništavali su ih do istrage. Topot konjskih
kopita trže ga iz razmišljanja. Po odjecima u noći Miloš utvrdi da grupa
konjanika nije mala.

— Oni idu u poteru za mnom, jer misle da bežim putem —
promrmlja i oseti kako mu krv udari u glavu. — Uništiće naše naselje,
spaliti, opustošiti... A moja majka?...

Četiri stražara prešla su Ðetinju na plićaku i dohvatila se staze koja
vodi kroz šibljak. Miloš začu korake i reči:

— Naši ratnici zacelo su dobili naređenje od gospodara da spale
naselje vlastelina Gradimira.

28

— Svakako! — dodade drugi. — Ako vlastelinov deran umakne
ispred nas, pašće im u ruke.

— Mladića mi moramo uhvatiti, jer ne želim da imam reči sa
županom — reče treći stražar, svakako njihov starešina. Miloš je čuo
svaku reč. On se nije nadao ničem dobrom, ali se sada uveri da mu se
valja boriti na život i smrt. Ležeći na zemlji, mladić je stezao šake u
pesnice. Tri stražara jedan za drugim prođoše mimo njega. Četvrti je

zaostao pedesetak koraka i zadihan žurio da stigne drugove. Miloš se

pridiže i pripremi za skok, ali se za trenutak predomisli. Pade mu na
pamet da bez oružja sa četiri snažna ratnika ne može izaći na kraj.
Međutim, trebalo je žuriti, dočepati se konja iz ergele na pašnjaku i trkom
odjuriti kući. Stražari izmakoše. Miloš oprezno krete za njima. Uzbrdica
se naglo povećavala, šiblje se proređivalo. Borova šuma bila je pred
njim. Išao je od drveta do drveta pazeći da se odstojanje između njega i
stražara ne smanji. Pucketanje suvih grančica pod nogama pretilo je da
skrene pažnju gonilaca. Zbog toga mladić uspori korake. Ispred sebe je
kroz mrak nazirao stazu i debela stabla. Na završetku šume počinjala je

prostrana livada na kojoj su se u daljini prema vatri nazirale dve kolibe,
stanište konjušara koji su danju i noću bdeli kraj ergele. Na ivici šume
začuše se glasovi, psovke stražara i dovikivanje. Od kolibe se odazvaše

konjušari. Uskoro do Miloševih ušiju dopre topot konjskih kopita, zatim
učestali glasovi stražara i konjušara:

— Pastorak vlastelina Gradimira pobegao nam je! Ako se prikrade
ergeli i dočepa konja, nećemo ga uhvatiti! Zaklonjen iza jednog debelog
stabla, Miloš izvirujući ugleda prilike tri konjanika i četiri pešaka. Jedan
konjanik reče:

— Ako se begunac primakne našim kolibama, otkriće ga psi. Imamo
četiri ovčarska, s vukovima se kolju.

— Tražite po šumi! Mora da je tu negde! — reče drugi konjušar.
— Na livadu nije izašao. Naši psi bi ga osetili! — dodade treći. Da
tražimo!... Uhvatićemo ga i namrtvo isprebijati. Deran je još u šumi!...

Rasporedite se i tragajte! Miloš se pribi uz debelo stablo. Prema slaboj
svetlosti zvezda video je na prostranoj livadi žbunove i pojedinačno
drveće. Na hiljadu koraka u pravoj liniji svetlela je vatra konjušara.
Trebalo je preći celu livadu i svakako naići na pse ili druge konjušare.
Mladića spopade očajanje i stade zamerati sebi što nije i dalje trčao

kolskim putem. Stražarima bi zacelo umakao. A ovako?... Izgubio je u
vremenu i zašao s pravog puta. Mladić zaustavi disanje i još više se pribi
uz stablo. Na desetak koraka od njega prođoše dva tragača. U isti mah

povetarac s livade donese mu do nozdrva oštar miris konja. Sedam
gonilaca smucalo se po šumi dozivajući se i psujući. Miloš oprezno, od

drveta do drveta, stiže do ivice šume i stade kao ukopan. Na pet koraka

od sebe u mraku ugleda tri konja privezana za drvo. Konjušari, da bi

29

lakše išli kroz šumu, sjahali su i konje ostavili privezane. Miloš priskoči
najbližem konju, odreši ular i baci mu se na gola leđa. I dok su konjušari
i stražari tražili po šumi, mladić je uveliko odmicao ivicom livade. Zatim
se dohvatio druge šume i spustio se niz jednu vododerinu.

30

IVAN KOSANČIĆ

Sužnji su sedeli u tamnici na slami i tiho razgovarali. Mladi Ivan

Kosančić prekoravao je oca što je radi njega svoju slobodu, a možda i
život, stavio

na kocku. Vlastelin Gradimir zamerao je sebi što blagovremeno nije
prebegao u zemlju kneza Lazara. Stari vlastelin se zaklinjao da će se
krvavo osvetiti za poniženje u koje su ga braća Altomanovići bacili.
Musić i Oliverović vajkali su se, dogovarali i prepirali.

— Nije trebalo predavati oružje onom gavranu i njegovim ratnicima!
— reče Musić.

— Nas je bilo svega šezdeset, a njih pet stotina — odvrati
Oliverović.

— Oduvek je važio nepisani zakon koga se i varvari drže: na
neprijateljskoj zemlji, čak i u ratnom stanju, poklisar je svetinja. Napadne
li ga ko, ima pravo da se brani i da zbog toga nikome ne odgovara... Ovo
je valjda prvi put da poklisare razoružavaju!

— Kako lepo i poučno govoriš! — reče Musić. — Slušam te, bože,
pa se topim od miline! Jer ovo saznanje zlata vredi, osobito u ovakvoj
prilici... Čuli smo šta su rekla ona dva glasnika, koje je kao paspalj 31
popala prašina: Preljub Danojlić sa hiljadu i pet stotina konjanika nadire
s juga. U toku sutrašnjeg dana biće ovde, a posle tri dana verovatno će
krenuti na našeg kneza. U Kruševcu se niko ne nada tome.

— Zlo! — uzviknu Damjan.
— Biće i gore ako se noćas ne izvučemo iz tamnice. Iz mraka se
začu glas mladoga Kosančića:
— Ko se odavde spase, slobodno može pričati da je iz mrtvih ustao!
... Mesec dana ovde čamim, stotinu planova prošlo mi je kroz glavu, a
nijedan nisam mogao ostvariti.
— Zar ne bismo mogli da zapalimo slamu uz vrata? — reče
Damjan.
— To možemo... — odvrati Lazar. — Da skupimo pozder ispod
sebe, da napravimo gomilu uz vrata i da zapalimo...
— Pa da se pogušimo u dimu — dobaci Gradimir.
— Ili da izgorimo! — dodade Ognjen.
— Bar da vidimo kako izgleda tamnica! — reče Musić vadeći iz
nedara kesicu. Iz nje izvuče kremen i trud i odmah stade kresati. Trud se

31

zažari. On ga ubaci u gužvicu slame i uskoro plamen obasja svod,
kamene zidove i hrastova vrata. Musić primeti u uglu testiju s vodom.

— Gasite slamu! — viknu Ognjen.
Lazar se saže i dohvati testiju. Mućnu je i vodom poli zapaljenu

gužvu.
— Dobro je — reče. — Testija je puna.

— Pa šta? — dobaci Damjan.

— Ako prvu glavu koja se pojavi na vratima ne razlupam ovom
testijom, celoga veka ne gledao ništa osim tamničkih zidova! — reče
Musić.

— Slaba je to uteha, junače! — dobaci Ivan Kosančić.
— Ja ne tvrdim da je uteha. To je lično zadovoljstvo — odvrati
Musić, pa dodade:
— Nego, dobri naš prijatelju Gradimire... Čuješ li me?
— Čujem... Čujem — odazva se vlastelin iz mraka.
— Mogao bi nam reći — pošto si ovdašnji pa ti je zacelo poznato —

koliko ratnika ima ovde u gradu i okolini?
— Između zidova ima ih sto dvadeset, bez posluge i onih volova što

piju za trpezom.
— Znači: trenutno ih je svega sedamdeset, bez volova... pošto je

njih pedeset otišlo u poteru za Milošem.
— Ubiće ga! — uzdahnu vlastelin. — Ubiće mi i ženu i spaliti kuće,

prokletnici!
— A oko grada? — preseče ga Musić.

— Gore uz vodu, pored Ðetinje, ima naselje. Tamo žive svi
Altomanovićevi ratnici sa svojim porodicama. Ima ih preko hiljadu.

— Divota! — pljesnu Lazar rukama. — Kad sutra stigne Danojlić,
biće ih dve i po hiljade. Ako nam spolja ne dođe pomoć, propašćemo i

mi i knez Lazar.
— Treba nekako javiti knezu šta mu se sprema — reče Ivan

Kosančić.
— Treba, ali kako? — muklo odvrati Musić.
— Možda po onom pevaču Vizantincu — seti se Damjan. — Taj je

pohlepan na novac. Ako ga dobro nagradimo, odneće poruku knezu.
— Kako doći u vezu s njim! — reče Ognjen.
— Taj je zacelo već pijan i sad spava u nekom uglu dvorišta! —

dobaci Gradimir.
— Ama, ja sam s njim nešto drugo započeo — reče Musić. — Dao

sam mu pedeset perpera i... mislim da mi je obećao da našim

povezanim ratnicima tamo na dvorištu doturi nož...
— Ćut'! — tiho reče Damjan. — Čujem korake.
Svi ućutaše i stadoše osluškivati. Doista, u hodniku su se čuli I

koraci, ljudski glasovi i nešto sličio mumlanju. Damjan priđe vratima i

32

prisloni uho na uzanu pukotinu.
— Mumlanje! — reče. — Kao da medveda vode... I
— Nije to medved — dobaci Gradimir. — To je tamničar, Debeli

Mršević. Zacelo je pijan pa ga vode u ćumez... Lazar Musić napipa
testiju i priđe vratima. On došapnu Damjanu:

— Prvog koji otvori vrata hvataj za gušu. Drugog ostavi meni...
— A trećeg meni! — začu se tihi glas iza njih.
— Ko si ti? — upita Musić.

— Ivan!
— Da si živ kad si tako valjan!... Koga dočepaš za gušu, ne puštaj

dokle mu dušu ne isteraš na nos. Jedna buktinja zadenuta u alku na zidu
osvetljavala je dugački hodnik. Dva stražara vukla su pijanog tamničara.
Pevač ih je podgurkivao, bodrio i motao se oko njih. Najposle, grupa
stiže do ćumeza na kraju hodnika. Stražari s mukom uvukoše kroz mala
vrata gojazno telo Debelog Mrševića i stadoše zapinjati da ga podignu
na postelju. Za to vreme pevač otvori jednu tamnicu. Iz mraka se čulo
potmulo hrkanje. Tu su bili zasužnjeni sebri. Vizantinac priskoči drutim
vratima, diže gredu prevornicu i otvori ih. U tom trenutku nečije žilave
ruke ščepaše ga za gušu.

— Puštaj ga! To je pevač! — prošapta Lazar i istrča u hodnik. Za

njim povrveše ostali.
— Š-š-š-š!... — zašišta pevač stavljajući prst na usta.

— Tamo su dva stražara...

Vašima u dvorištu doturio sam nož...
U nekoliko skokova Musić pritrča ćumezu. Damjan i Ivan u stopu za
njim. Iz dvorišta se začu galama. Jedan prodoran glas odjeknu:
— E-hej!... Upomoć!
Na vratima ćumeza pojavi se prvi stražar vičući:

— Sotire, brzo za mnom!
— Evo me! — dobaci Musić i tresnu mu testiju o glavu. Drugi
stražar istrča kroz uzana vrata, spotače se o telo svoga druga i pade
pravo u ruke Ivanu Kosančiću. Mladić ga prodrmusa, ščepa za vrat i
tresnu mu glavu o zid. Damjan i Lazar dohvatiše mačeve onesvešćenih
stražara i potekoše uza stepenice. Za njima potrčaše i ostali. Pored staja
za konje u gradu je bila jedna velika odaja određena za ratnike. Tu su
oni za dugačkim stolovima jeli, a pored zidova, na slami, prekrivenoj
asurama, spavali. Od sto dvadeset ljudi, određenih da županu uvek

budu pri ruci, u odaji je bilo oko sedamdeset. Ostali su otišli u poteru za
odbeglim mladićem Milošem. Te noći župan ni svoje ratnike nije
zaboravio. Dao im je tele da zakolju i ispeku i dve čabrice sira. Iz bureta,
namenjenog posluzi, momci su zahvatili osam vedrica vina. Čuvši viku
za pomoć, jedna grupa ratnika dočepa oružje i jurnu u dvorište. Drugi

stadoše buditi pospale. Pratioci poklisara i zarobljeni bosanski seljaci bili

33

su na nogama. Ubivši dva stražara, svi potrčaše prema gomili oružja.
Gurajući se i tiskajući, na jagmu razgrabiše mačeve, topuze, lukove,
toboce sa strelama i noževe. Mitar Danguba, seiz Ognjena Kosančića,

našavši svoj samostrel, smesta zateže tetivu i zape je za klinac. Ratnik

koji se prvi pojavi na vratima odaje pade sa strelom zabodenom u grudi.
Ostali, preko trideset njih, jurnuše u dvorište mlatarajući mačevima. Kad
Musić, Oliverović i ostali ustrčaše uz stepenice, u dvorištu se vodila

žestoka borba. Ratnici kneza Lazara, sve birani momci, izvrsni borci na
maču i topuzu, strahovito kidisaše na gradske stražare. Međutim, iz
odaje su istrčavali i ostali županovi ratnici.

— Na veliku kapiju!... — viknu Musić vitlajući mačem.
— Za njim! — dodade Damjan. — Otvarajte kapiju. Mačevi su
zveketali na sve strane. Bosanski seljaci, dočepavši lukove sa gomile,

borili su se njima kao batinama. Poklisarski pratioci, besni što su
nepravedno zasužnjeni, krvnički su se tukli. Pevač Vizantinac, mada je
osećao želju za borbom, ipak je ostao u podzemnom hodniku. On
pogleda dva onesvesla stražara i reče:

— Glupi su! Precenio sam njihovu pamet. Dok su se natezali sa
debelim tamničarem, od šale sam dodao nož zasužnjenim poklisarskim
pratiocima... Svašta se događa!... — uzdahnu, saže se i opipa nedra

jednog stražara. Opipa i drugog i pljunu u stranu:
— Sramota! Županovi ratnici, pa nemaju ništa! Čisti su kao od

majke rođeni...
Pevač izvadi buktinju iz alke i uđe u ćumez da pretrese pijanog

tamničara. Zelena svetlost obasja bledo lice Debelog Mrševića i potiljak
njegova pomoćnika Dobre, zvanog Makanja. Pevač stade tražiti pod
uzglavljem jedne i druge postelje, zavuče ruku pod jednu i drugu
slamnjaču, zatim otvori sanduk koji je stajao u uglu i poče da pretura po
krpama. Odjednom zastade i ukoči se od straha. Pijani tamničar

promeškolji se na postelji, pridiže se i viknu:

— Kamo zvezde, proklete duše!?
Vizantinac smesta izgubi volju za krađu. On dohvati lautu, koju je
bio spustio kraj sebe, i tresnu je tamničaru o glavu. Žice na lauti
poslednji put odadoše kvintakord i zamreše. Mršević zakoluta očima i

uzdahnu. Glava mu pade na uzglavlje. Vizantinac, kao da ga satana

goni, pobeže niz hodnik, dohvati se stepenica i dvorišta i ulete pravo u
bitku. Probijajući se kroz borce i vrdakajući, pevač se dohvati mirnijeg
dela dvorišta i, idući pored zida, stiže do vrata na stajama i pokuša da ih
otvori. Najposle napipa klin i izvuče ga, otvori vrata, uđe u prostranu
štalu i zađe među konje. Međutim, u dvorištu se vodila žestoka bitka. Krv
je brizgala na sve strane, pravila barice po kamenim pločama i prskala

ratnike koji su se spoticali o mrtve i ranjene. Jedan ratnik džinovskog
rasta i odličan borac na maču pravio je pustoš među poklisarskim

34

pratiocima i bosanskim seljacima. Oslonjen leđima o veliku kapiju, ratnik
je odbijao udarce napadača i zadavao strahovite bodove. Desno i levo
od njega, štiteći mu bokove, borila su se dva starija ratnika. Ta tri borca
ubila su i ranila šest poklisarskih pratilaca i četiri bosanska seljaka.
Musić i Oliverović uvideše da kapiju ne mogu otvoriti dokle god su ta tri
ratnika na nogama. Lazar napade srednjeg, Ognjen Kosančić desnog, a
levog vlastelin Gradimir. Ivan Kosančić i Damjan Oliverović sa grupom
već naoružanih pratilaca stadoše sprečavati ostale županove ratnike da

se približe kapiji. Oni su odbijali nalete i zadavali munjevite udarce. Na
velikim stepenicama začu se graja. Preko dvadeset vitezova, koji su se
dotle veselili za trpezom u dvorani, nagrnuše, svi naoružani mačevima.
Među njima stajao je Nikola Altomanović. Župan baci brz pogled po

dvorištu i razvika se:
— Udri!... Šta čekaš!... Ubijajte!... Sve pobijte!... Živu dušu ne

ostavite!...

Odjednom, župan se strese i stuknu dva koraka. Strela mu je

smakla plišanu kapu s glave i pribila je na vrata.
— Trubač!... Sviraj uzbunu!... Dozovi one iz naselja! — povikaše

vitezovi.
Mitar Danguba i drugi put zateže tetivu na svom samostrelu. Čuvši

ove reči, sebar vide kako trubač istupi dva koraka, podboči se levom

rukom, a desnom diže trubu i pritisnu je na usne. Toga trenutka prasnu
tetiva, trubač se povede i pade na leđa. Pero od kratke strele izvirivalo
mu je iz čela. Međutim, županovi vitezovi uleteše u borbu. Ali pod

uticajem vina i umora zadavali su nejake udarce i slabo se branili. Jedan
za drugim počeše posrtati i padati. Jedino se Toma Altomanović borio
svojski. On ubi dva poklisarska pratioca i mačem probode rame jednom
bosanskom seljaku. Izbuljenih očiju od besa, župan je izvirivao iza vrata i
vikao na sav glas bodreći svoje ratnike. Sebar Mitar Danguba u jednom
trenutku ga uvreba, ali tek što diže samostrel, neko od boraca iseče
mačem buktinju i kraj vrata nastade mrak. Druga buktinja još je

osvetljavala borce kraj kapije. Sebar baci pogled na tu stranu i ugleda
kako jedan ratnik pogodi mačem u trbuh njegovog gospodara, Ognjena
Kosančića. Danguba diže samostrel, nanišani i odape. Ratnik koji se
borio pored džinovskog stražara, pade pogođen strelom u podgrlac.
Drugoga ubi vlastelin Gradimir, ali i sam pade proboden mačem. Njega
obori najjači među županovim borcima. Ivan Kosančić tukao se s
polupijanim vitezima, a Damjan Oliverović ukrsti mač s Tomom
Altomanovićem. Lazar Musić, mada izranjavljen po rukama i licu, s

nesmanjenom žestinom je napadao džinovskog stražara. Vitez je
upotrebljavao sve majstorije borenja i najposle otpoče da protivniku
zadaje udarac za udarcem. Najpre mu dobro zaseče mišicu na desnoj

ruci, zatim mu okrznu levu butinu, onda lakim trzajem tela zavara

35

protivnika i probode mu desnu slabinu. Borba se vodila strahovitom
brzinom, jer je udarao borac na borca. Izvan sveta, poklisarima i
njihovim pratiocima žurilo se da što pre otvore kapiju i izađu iz grada.
Zadihani od borbenog besa pomamno su se tukli. Ivan Kosančić žestoko
se svetio za sva poniženja koja je pretrpeo. Još kad vide da mu otac
pade kraj kapije, mladić udvostruči udarce sejući smrt ispred sebe. Četiri
županova ratnika padoše skroz probodena njegovim mačem. Jedan
vitez, hoteći da ih osveti, jurnu s boka na Kosančića. Ivan podbaci mač i
dobro ga zaseče po licu. Drugi udarac ga dotuče. Za to vreme pevač
Vizantinac odrešio je sve konje u stajama. Otvorivši širom vrata, istera ih
u dvorište. Ritajući se i propinjući, konji uleteše među borce, neke
oboriše, druge razdvojiše i jurnuše prema kapiji.

— Hvatajte konje!... Jaši!... — zavika Musić. Ratnici pojuriše i
hvatajući konje za oglave počeše skakati na njihova gola leđa. Kapija je
bila širom otvorena. Poklisarski pratioci i bosanski seljaci bacali su se na
konje i izletali iz grada na put. Lazar Musić pritrča Gradimiru, uhvati ga
za ruku, ali je odmah pusti. Vlastelin je bio mrtav. Držeći konja za ular,
vitez primeti Ivana Kosančića kako pridiže telo svoga oca i kako u njemu
traži znake života. Stavivši ruku mladiću na rame, vitez reče:

— Prijatelju, iza mrtvih, osim uspomene, ne ostaje ništa.
— Ostaje! — odvrati Ivan brišući suze. Musić ga začuđeno pogleda.
— Ostaje žeđ za osvetom! — dodade Ivan i baci se na konja koga
mu privede Mitar Danguba. Od preostalih županovih ratnika nije bilo ni
traga. Izgubivši četiri petine drugova, povukli su se u svoju odaju i
poduprli vrata hrastovom gredom. Desetak vitezova koji su ostali u
životu, izranjavljeni i prestravljeni, zamakli su u staje za konje. Lazar i
Damjan, pokupivši svoje ranjene drugove, staviše ih na konje između
zdravih ratnika, pa i sami uzjahaše i ispadoše na put. Tu im se pridruži
pevač Vizantinac jašući Musićeva vranca. Ratnici obodoše konje i
odjuriše putem prema Ðetinji. U dvorištu grada, između leševa, pridiže
se Toma Altomanović. Zasečen po desnom obrazu, škrgutnu zubima od
besa i stida. Bol u vilici natera mu suze na oči. Topot konjskih kopita
začu se na kapiji. Konjanici sa golim mačevima nagrnuše u dvorište.
— Prokleti da ste!... Napred za beguncima!... — viknu Toma i izgubi
svest.
Konjanici shvatiše da treba nekoga da gone. Njih je obavestio jedan
stražar koji je s beguncima izašao na kapiju. Napustivši svoje naselje,
dve stotine županovih konjanika poteklo je u pomoć ratnicima u gradu.
Videći da su zakasnili, obodoše konje i jurnuše za beguncima.

36

MILOŠEVA PRVA BORBA

Poklisari i njihovi pratioci jurili su prašnjavim putem, sve dok konji

nisu počeli od umora brektati. Lazar Musić prvi uspori hod, zateže uzde i
zaustavi konja.

— Slušajte, ljudi! — reče. — Ako produžimo ovako, konji će nam
popadati.

— Moramo stati da se konji izduvaju! — dodade Damjan.
— Čini se da nam još niko nije za vratom — reče pevač Vizantinac
osvrćući se bojažljivo i osluškujući.
— Čini se, rode! — prihvati Musić. — Neto, moraćemo ti i ja da
izvršimo razmenu konja. Daću ti ovoga paripa, a ti meni moga vranca.
— Zar baš mora? — zateže pevač.
— Mora, dobra dušo... Znam da ti nije pravo, jer dobijaš babu za
devojku, ali moj vranac već gorke suze lije što na plećima ne nosi svoga
gospodara.
— A zahvalnost koju mi dugujete? — isprsi se pevač.
— Zahvalnost i nagradu dobićeš kad se izvučemo iz zemlje župana
Altomanovića. Ali sve mi se čini da će i jedno i drugo još u toku ove noći
propasti.
— Kako to?
— Prosto!... Propašćemo mi, s tim i naše obaveze, a i ti sa svojim
opravdanim potraživanjima. Prema tome: zasad davanja i potraživanja
na onom svetu.
— Da se prebrojimo — reče Damjan. — Uskoro nam predstoji nova
bitka. Ispred nas se nalazi odred od pedeset konjanika. Možemo
očekivati i napad s leđa, jer su ratnici iz naselja zacelo obavešteni o
našem bekstvu.
— U pravu si — odvrati Musić. — Ako nas dva neprijateljska odreda
priklješte s dve strane, od nas će ostati samo slavna uspomena. Ivan
Kosančić je izbrojao ratnike. Pratilaca je bilo dvadeset i pet, među njima
osmorica s ranama; bosanskih seljaka osam, uz njih Mitar Danguba,
sebar strelac, Ivan Kosančić i pevač Vizantinac, jedini bez oružja.
— Ima nas ukupno trideset osam — reče mladi Kosančić.
Prema slaboj svetlosti zvezda Musić stade razgledati svoju družinu.
Zatim uzdahnu i reče:
— Eh, da nam je gospod svima podario još po četiri ruke i u svakoj

37

po topuz ili mač!...

— Bosanski seljaci... — pozva Damjan. — Vama se pruža prilika da

se spasete. Možete sjahati s konja i bežati desno ili levo kroz šibljake,
jaruge i vododerine. Možda će nekom od vas poći za rukom da se

prokrade do Drine...

Seljaci se stadoše zagledati.
— Nećemo! — rekoše uglas. — S vama idemo pa šta bogda!
— Onda izaberite između sebe vođu.

— Milun! Milun da nas vodi! — graknuše seljaci.
— Ne vičite toliko — reče Lazar — jer ćete otići do đavola i vi i

Milun, a i mi s vama!... Možda nas neprijatelj u blizini vreba, a oni zapeli
iz sveg glasa »Milun, Milun«! Razvikali se kao da biraju kralja! Između
seljaka izdvoji se jedan, omalen, krutuljast, kratka vrata i čupave glave.

— Ti si Milun? — upita Musić.
— Još kako! — isprsi se seljak, raskreči noge i zabaci kapu na

zatiljak.
— Borićete se?

— Još kako!
— Borite se do poslednjeg daha — povisi Lazar glas da ga svi čuju
— jer koga uhvate Altomanovićevi ljudi, raščerečiće ga kao nazime!32

Jasno?
— Ko sunce nebesko! — odvrati Milun. Međutim, pratioci su

gužvama suve trave istrljali konje. Svi pojahaše.
— Sad napred! — reče Damjan. — Do kuća vlastelina Gradimira

stići ćemo u zoru. Ivan Kosančić je s dva ratnika izjahao stotinak koraka
ispred odreda. Ova opreznost nije bila izlišna, jer su Altomanovićevi

ratnici mogli postaviti zasedu. Mada su konji bili premoreni, poklisari su
ih gonili da što više izmaknu ispred potere. Jer svima je bilo jasno da će
iz grada krenuti odred veći nego onaj koji je bio pred njima. Noć je
odmicala. U praskozorje, u žbunovima kraj puta slavuji otpočeše svoju
uobičajenu pesmu. Jata vrana napuštala su svoja legala i letela iznad
visokih krošnji bukava i hrastova. U malom sebarskom naselju čulo se

dovikivanje, mukanje krava i lavež pasa. Izašavši uz jednu strminu, Ivan
Kosančić zaustavi svoja dva pratioca i uperi pogled u daljinu. Na vidiku

su bleskali crveni odsjaji.
— Sunce! — reče jedan pratilac.

— Otkud sunce na toj strani! — dobaci drugi.
— Požar! — uzviknu Kosančić i mahnu rukom drugovima iza sebe.

— Šta je?... Šta je?... — povikaše Lazar i Damjan.
— Požar! Vatra! Gore kuće vlastelina Gradimira!

— Napred! — viknu Damjan i obode konja. Odred konjanika sjuri se

niz put i dohvati se ravnice. U daljini se video breg obrastao
sitnogoricom. S druge strane put je vodio prema naselju i kućama

38

vlastelina Gradimira. Kad stigoše u podnožje brega, Musić zaustavi

konja.
— Zakasnili smo — reče. — Altomanovićevi ljudi spalili su naselje...

Mislim da bismo mogli ovde postaviti zasedu. Kad se vrate, uleteće u

kljusa. Ratnici sjahaše. Gladni konji navališe da pasu poleglu suvu travu
pokraj puta. Međutim, zora je osvojila. Sedeći na travi, Damjan, Lazar i
Ivan pravili su plan kako da izvrše napad. Musić predloži da ratnike

podele, da se privuku naselju i da na dati znak s dve strane izvrše

napad.
— Malo nas je — reče Kosančić. — Ako se razdvojimo,

propašćemo.
— Sjurićemo se niz breg u naselje — dobaci Damjan. —

Napašćemo razbojnike, pa šta kome Bog da. Što veće iznenađenje, to

bezbedniji uspeh. Nego, pogledajte tamo!... Ivan i Lazar se prenuše. U
daljini se video krivudavi put kojim su prošli. Kao dugačak pojas spuštala
se žuta traka između tamnozelenih vrzina i golemih bokora zove i
jasmina. Iza brega videlo se veće brdo i na njegovoj nizbrdici kao
dugačak lanac otegla se povorka konjanika.

— Potera za nama! — reče Musić. — Županovi konjanici...
— Još su daleko — odvrati Kosančić.

— Svi na konje i polako uz vrzinu!... — viknu Damjan. U naselju su
stogovi slame i sena dogorevali. Iz kuća

su izbijali plamenovi. Na tihom vremenu dim se zgušnjavao iznad

doline i reke. Županovi ratnici, na konjima i pešice, hvatali su sluge i

sebre i vezivali ih. Vrisak dece i kuknjava žena dopreše do poklisara i

njihovih pratilaca.
— Pogledajte! — viknu Musić pokazujući na ravnicu pored reke.

Prema naselju je u punom trku jurio konjanik. U levoj ruci držao je

opušteni ular, a u desnoj toljagu.
— Ono je Miloš, pastorak vlastelina Gradimira. — reče Mitar

Danguba.
— U pravu si, Dangubiću! — potvrdi Lazar.

— Miloš je ono...
— Gospode! — uzviknu Ivan Kosančić. — On sam juriša na odred

od pedeset konjanika!
— Trk!... U pomoć mladiću!... — uzviknu Damjan. Idući skriveni iza

visoke vrzine, poklisari su odstojanje do naselja smanjili na polovinu.
Županovi ratnici, misleći da im od grada stiže pojačanje, ne obratiše
pažnju na njih. Sve oči bile su uprte u Miloša. Mladić nalete na grupu
pešaka i razmahnu toljagom po njima. Altomanovićevi ljudi potrgoše
mačeve i zbiše se u gomilu. Miloš obori jednog, zatim i drugog, trećem
izbi mač iz ruke i napade četvrtog. Tojaga se u snažnim rukama
munjevito dizala i spuštala. Zaprepašćeni, županovi ratnici stadoše se

39

povlačiti prema svojim konjima, koje su ostavili privezane u naselju.
Mladić ih je u stopu gonio dok ih ne nagna u bekstvo. Poklisari upadoše

u naselje i svom silinom napadoše županove ratnike koji su bili na
konjima. Stotinar Gavrilo sukobi se s Ivanom Kosančićem, ukrsti mač s
njim i otpoče borbu. Ali o megdanu nije moglo biti ni pomena. Bosanski
seljaci, ne hajući za viteška pravila, svi navališe na crnoga viteza.

— Osveta, braćo!... Napred, Bosno! — zavika Milun i mačem kao
batinom zaokupi Gagu. Seljaci, kao čopor lovačkih pasa, željni osvete,
zadihani i s besnilom u očima, kidisaše sa svih strana. Županov stotinar
je trzao konja, branio se i mlatarao mačem, ali uzalud. Po njegovom
oklopu i kacigi lukovi i mačevi pljuštali su kao kiša.

— Gospode! — uzviknu Lazar Musić. — Otkako grešnim nogama

gazim po ovoj zemlji, nisam video ovakav pljusak od batina!... Ivan
Kosančić diže ruke od Gage i pojuri u pomoć Milošu, koji je s
udvostručenom snagom mlatio po razbojnicima. Međutim, Gavrilov konj,

ranjen u sapi, vrisnu, prope se i kao pomaman odjuri preko polja i
zamače u čestar. Životinja spase svoga gospodara od sigurne smrti.
Seljaci potrčaše prema sredini naselja, gde su se poklisarski pratioci
uveliko tukli s razbojnicima. Lazar Musić spopade Dobrišu i s nekoliko
brzih poteza mačem toliko ga zbuni da ratnik okrete konja i naže u
bekstvo. Miloš toljagom izbi mač iz ruke stotinaru Miljku i zadade mu

udarac po glavi. Kaciga zveknu i ratnik pade s konja. Od pedeset ratnika
župana Altomanovića jedva se spaslo sedam. Ostali su ležali po naselju
pobijeni i izranjavljeni. Međutim, vatra je silovito izbijala iz krova glavne
zgrade i već hvatala vrata i pobočne grede. Uprkos jari i dimu, Miloš
priskoči kući. Ispred sebe, na podnožju praga, ugleda svoju majku,
mrtvu. Ležala je na leđima. Iz grudi joj je izvirivalo pero od strele. Mladić

klekne kraj mrtvog tela i zaplaka. Damjanu i Lazaru zavrteše se suze u
očima. Gledajući kako se od jecanja i plača tresu široka ramena

Miloševa, zaplakaše i oni.
— Krvnici! — škrgutnu zubima Ivan Kosančić. — Svoj bes čak i na

ženama iskaljuju! Ali trebalo je žuriti, jer potera iz grada mogla je svakog
časa stići. Ivan Kosančić priđe Milošu, blago mu stavi ruku na rame i
reče:

— Brate, bog da prosti tvoju dobru majku! Iz mrtvih je nećeš podići.
Pođi s nama! Vatra će te prožderati. Miloš poljubi u čelo svoju mrtvu
majku, iščupa strelu iz njenih grudi, slomi je i baci u vatru.

— Razbojnici Altomanovići svojom krvlju iskupiće tvoju smrt! —
reče, skide svoj župan i prekri joj lice i grudi. Sebri, sluge i bosanski

seljaci jurili su po naselju i hvatali konje. Uskoro ih skupiše oko
četrdeset. Povorka je bila spremna za polazak. Žene i starci iz naselja
skupiše decu i, natovareni torbama s hranom i odećom, kretoše prema

šumi.

40

— Srećko! — pozva Miloš jednog slugu. — Uzmi sedam ljudi i staraj
se o ovoj sirotinji. — Idite prema planini Jelici, obiđite Gradac i siđite u
zemlju kneza Lazara. Naći ću vas kod Kruševca.

— Bog te čuvao, dobri naš! — zavikaše žene. Srećko, sa
sedmoricom ljudi, pridruži se povorci

koja je već zamicala u šumu.
Poklisarski pratioci pokupiše razbacano oružje županovih ratnika i
dadoše ga Miloševim sebrima i slugama koji su već pojahali konje.
— Polazak! — viknu Musić.
Toga trenutka velika zgrada se sruči. Miloš pogleda na gomilu
zažarenih greda i reče:
— Bog neka se smiluje tvojoj duši!...
— Amin! — dodadoše ratnici skidajući kape.
Kad potera od dvesta županovih ratnika stiže na opustelo zgarište,
poklisari i njihovi pratioci uveliko su grabili putem za Gradac. Ratnici
sjahaše i stadoše skupljati svoje mrtve i ranjene. Pronađoše i stotinara
Miljka. Miloševa toljaga nije ga ubila. Iz šume se pojavi grupa od
nekoliko ratnika. Među njima bio je stotinar Gavrilo. Vođa potere se
iznenadi kad ču da Gaga predlaže da se gonjenje begunaca obustavi.
— Uzalud je juriti za njima! — reče. — Izmakli su... I zašto naše
ljude izlagati sigurnoj propasti? Musić i Oliverović postaviće vam zasedu
i... teško da ćete se izvući. Jer čini mi se, nismo dorasli da se nosimo s
njima.
— A šta će reći župan? — upita vođa.
— Župan! — bolno se nasmeši Gaga. — Mislim da je već rekao šta
ima da kaže.

41

KOD KNEZA LAZARA

Damjan Oliverović i Lazar Musić srećno su prošli kroz zemlju

Altomanovića i stigli u Kruševac. Knez ih zagrli i pohvali pred pratiocima i
odvede ih u jednu odaju u svome dvoru. Poklisari mu opširno ispričaše
šta su doživeli. Knez je bledeo i stiskao usne, ustajao od stola i šetao po
odaji.

— Da ste otišli među najkrvoločnije razbojnike, bolje bi se postupalo
s vama! — reče.

— Hvala vam, dobri mladići! Zaslužili ste najveću pohvalu. Ponašali
ste se viteški... Sad idite i pošaljite mi Miloša, pastorka pokojnog
Gradimira, i mladog Ivana Kosančića. Uskoro Miloš i Ivan izađoše pred
kneza. Ivan je bio stasit momak smeđe kose i krupnih plavih očiju. U
njegovom držanju osećao se ponos kao kod svih sinova bogatih
vlastelina. Pogled mu je bio pronicljiv, reči odlučne, a svaki pokret
smišljen.

Visok i tanka struka, ratnik je bio sušta protivnost Milošu. Ivan je
biranim rečima ukratko ispričao ko je, odakle je i kako je na prevaru
uhvaćen. Kad u pričanju dođe do trenutka kad mu je otac ubijen, u
mladićevom glasu oseti se prizvuk srdžbe. On završi:

— Oca su mi ubili!... Osvetiću ga!... Knez Lazar primeti kako mu
zadrhtaše usne, a oči čudno zasvetleše, pa i to samo za trenutak. Jer
Ivan Kosančić je spadao u vrstu mladih ljudi na izgled mirnih i
povučenih, ali koji potajno u sebi proživljavaju i radost i bol. Miloš je bio
bar za četiri godine mlađi od Ivana. Bio je srednjeg rasta; za svojih
sedamnaest godina preterano bujan. Njegova široka pleća, nabrekle
mišice i goleme šake ulivale bi nespokojstvo i bojazan da mu iz rumenog
lica i krupnih smeđih očiju nije izbijala plemenitost i dobrota kao u
bezazlena deteta. On je sa suzama u očima govorio knezu:

— Ubili su mi očuha, popalili zgrade na imanju, rasterali sluge i
sebre... Ali šta im je skrivila moja majka?... Šta sam im ja kriv?... Miloš
zagnjuri glavu u šake.

— Sad sam bez ikoga i ičega! — reče. Knez ga je milovao po kosi
čekajući da se malo smiri.

— Očuha su ti ubili — reče — jer je bio protiv nasilja i bezakonitosti.
Knez Lazar se ushoda po odaji. Onda zastade, zagleda se Milošu u
lice i reče:

42

— Ubili su ti očuha jer je bio moj prijatelj.
— Znam — odvrati mladić. — I ja sam tvoj prijatelj... Knez se

nasmeši:
— Tvoje prijateljstvo biće mi dragoceno — reče. — Kad stigneš u

godine, proizvešću te u viteza. A zasad, biću ti umesto oca. Miloš se
prenu i zagleda se u kneževo lice. Iz krupnih, kestenjastih očiju izbijala je

snažna volja koja je navikla da gospodari, da vlada i da pleni duhove. Ali
mladić oseti samo dobrotu. On zgrabi kneževu ruku i obasu je

poljupcima.
— Za tebe da živim i umrem! — reče drhtavim glasom. — Šta treba

da radim?
— Zasad ništa! — osmehnu se knez. — Kad dođe vreme, biće

posla za sve, pa i za tebe. Ivan Kosančić priđe Milošu i stavi mu ruku na

rame:
— Dobri moj — reče — tvoja i moja nesreća sjedinile su naše duše.

Pred nama je zajednička osveta. Pođi sa mnom i budi mi brat!... Iza

smrti oca — bog neka se smiluje njegovoj duši — ostao je veliki posed u
blizini Novog Pazara. Ja sam jedini naslednik. Što je moje, biće i tvoje.

— Primam bratstvo! — uzviknu Miloš i pade mu u zagrljaj.
— Neka ste blagosloveni! — reče blago knez.
— Ali Miloš je moj... Plećati mladić uzviknu:

— Blago meni! Stekao sam i oca i brata! Miloš sede za sto i, malo

smiren, dodade:
— Imam petnaest slugu i četrdeset sebara. Od njih ću napraviti

ratnike.
— U dolini Morave dobićeš veliki komad zemlje — reče knez Lazar.
— Tu ćeš napraviti svoje naselje. Ivan se pokloni knezu.
— Zahvaljujem tvojoj dobroti! — reče. — Ali moj posed biće

dovoljan...
— Čekaj! — prekide ga Lazar. — Miloš može s tobom, a njegovi

sebri nastaniće se kraj Morave.

— Neka se slavi ime gospodnje! — uzviknu Miloš. — Moj sluga
Srećko dovešće ovamo žene, decu i iznemogle starce. Svi ćemo služiti

tebi, plemeniti kneže... Kad ti naše mišice budu potrebne, pošalji
glasnika. Ivan i ja nećemo izostati.

Dva mladića, poklonivši se duboko, pođoše izlazu.
— Čekajte! — doviknu im knez pa, obrativši se Milošu, dodade:
— Tebe zovu Kobilić?... Ne verujem da si kobilu izvukao iz štale za

rep.
— Nisam nikakvu kobilu vukao, tako mi krsta! — uzviknu mladić. —

I zašto bih?

— Dobro, dobro!... — potapša ga knez po ramenu. — Nadimak su ti
prišili Altomanovićevi sebri. Njega se ne možeš lako otresti...

43

Zbog toga, od danas bićeš Obilić...
— Hm! — učini Miloš. — To je svakako bolje!
— I ja mislim! — dodade Ivan. — Napred, Obiliću!... Dva mladića
zagrljeni izađoše iz kneževe dvorane.

44

MILOŠ DOBIJA KONJA PREMA SEBI

Vlasteosko imanje Kosančića bilo je nedaleko od grada Trgovišta.

Oko osam stotina sebara, odraslih muških glava, obrađivalo je njive i
vinograde, kosilo travu po prostranim livadama kraj reke Raške, čuvalo
krupnu i sitnu stoku i ergele, u kojima se gajilo nekoliko stotina konja.
Sebri su živeli u blizini naselja, po kolibama kraj reke. U naselju su bila
niža vlastela. Svaki muški odrasli član imao je obaveze prema
gospodaru, a u naknadu dobijao je nešto zemlje, gde je podizao sebi
kuću. Vlastela i sebri bili su odani Ognjenu Kosančiću i poštovali ga zbog
blagog i pravednog postupanja prema njima. Pošto su oplakali i ožalili
starog gospodara i izdali mu sva podušja, vlastela i sebri svesrdno
prionuše uz njegova sina Ivana i ljubav i odanost preneše sa oca na
sina. Na kraju Novopazarskog polja, na stavama Raške i Sebičeve
nalazio se grad Trgovište, nekadašnji Ras, prestonica starih Nemanjića.
Tu je bio dvor gospodara oblasti, Stefana Relje, koga je narod nazvao
Krilati. Njegovih trista pedeset ratnika uvek je bilo pod oružjem. Odabrani
među ostalima, nisu bili mlađi od dvadeset pet ni stariji od trideset
godina. Regrutovani iz niže vlastele, bili su odani svome gospodaru i
zahvalni što ih je uzdigao do sebe. Jer Relja je s njima jeo i pio, rvao se i
nadmetao u bacanju koplja i džilita. Mladi ratnici divili su se svome
gospodaru i svesrdno se trudili da mu u svemu budu slični. Relja je
jahao pomamnog ždrepca, ljutog kao vatra i brzog kao vetar. Pratioci koji
nisu bili u stanju da svoje konje gone u stopu s njim brisani su iz
spiskova telohranitelja i odlazili u stajaću vojsku koja je brojala oko dve
hiljade ljudi. Ergela Stefana Relje bila je izuzetno negovana. Na
livadama su se vršila ukrštanja najboljih pasmina konja koji su dovođeni
iz domaćih štala drugih velikaša ili za veliki novac kupovani u Vizantiji i
Maloj Aziji. Konjanici Stefana Relje, zbijeni u bojni poredak, imali su
strahovitu udarnu snagu. Oni su lomili protivničke redove, proletali kroz
njih i tek onda otpočinjali pojedinačne borbe. Ratnike Nikole
Altomanovića hvatao je užas od samog pomena imena Relje Krilatoga.
Jer svaki pokušaj da silovitog viteza satru završavao se njihovim
porazom i bežanjem. Ivan Kosančić je primio navike i način borenja
svoga sizerena. I među njegovim ratnicima bilo je hrabrih i snažnih
momaka, regrutovanih od sinova niže vlastele i sebarskih mladića koji su
se isticali okretnošću i bistrinom. I u njegovoj ergeli bilo je silovitih konja.

45

— I vi ste moji — govorio je Relja gledajući samilosno Kosančićeve

mlade ratnike.
— U svoje vreme svi ćete doći pod moju ruku.
— Kad dođe vreme — smeškao se Ivan. — A dotle moji ratnici

pripadaju samo meni.
— Neka ti bude! — odvrati gospodar premećući korbač iz desne u

levu ruku.

Ratnici jednog i drugog pratili su ovaj razgovor, smejuljili se, sukali

brkove i prsili se. Jer Reljini su smatrali da su bolji, a Ivanovi da nisu gori
od njih. Šest nedelja proveo je Miloš na posedu Kosančića. Za to vreme
Ivana je zavoleo kao rođenog brata, pomagao mu u sređivanju teških
domaćih prilika nastalih posle smrti starog Ognjena, i dobrim savetima i

vedrim raspoloženjem olakšavao brige svome prijatelju. Osim toga,
mladići su se svakodnevno vežbali u rukovanju oružjem. Miloš je
priznavao Ivanu da ga nadmašuje u veštini borenja mačem, a Ivan

Milošu da je hitriji i da ima teži udarac. Jednom su mladi ratnici posetili
Stefana Relju, dobro se počastili i presiti i napojeni vratili se kući. Jer

Relja, nije podnosio suprotstavljanje, makar bilo i za trpezom. Siloviti
vitez, osim besnih konja, mača i topuza, voleo je dobro vino koje jača
hrabrost i oduzima pamet. Iskusnom ratniku odmah je pala u oči

Miloševa snaga, a uz nju okretnost i bistrina.
— Derane — obrati mu se Relja — bićeš dobar ratnik, ako ne

stradaš s lude glave!... Čujem da si dobro mlatio motkom po
razbojnicima župana Altomanovića. Produži tako, sinko, pa će ova
zemlja i od tebe videti koristi... Posle četvrtog pehara. Relja je dodao:

— Možda ćeš i vitez postati!... A sad, jedite dobro i pijte još bolje.

Jer od moje trpeze niko nije ustao gladan i žedan. Ivan i Miloš su se
zgledali. Ne znajući da li da se čude ponašanju domaćina ili da se ljute

na njega, jeli su i pili do presitosti.

— Pred nama je težak posao — nastavi Relja.

— Turci su se pojavili kao nova napast. Potukli su na Marici najbolje
ratnike Dimitrija Vojnovića33 i ubili kralja Vukašina...

Vitez iskapi pehar i baci ga preko sebe. Miloš i Ivan primetiše kako

mu jurnu krv u lice.
— Ba!... — učini Relja. — On je bio kralj koliko i moja strina!... Ja

takva vojskovođu ne bih postavio ni luk da čuva, a car Uroš mu je
poverio vojsku od četrdeset hiljada ratnika!... Kako bilo, tek predstoje
nam borbe kao nikad dosad... Moramo raščistiti i s Altomanovićima.
Zakleo sam se da onog njihova Danojlića isečem kao repu!...

— On im je najbolji borac! — dobaci Ivan.

Relja ga mrko pogleda:

— Nekoliko puta obletao je oko granice moje oblasti, ali se
nijednom nije usudio da zađe ovamo, malo bliže.

46

— Vrebao je on kralja Vukašina — reče Miloš. — On mu je bio

važniji.
— Kralj Vukašin, kažeš, bio mu je važniji? — zažmire domaćin i

maši se pehara koji mu je sluga dohvatio s poda i napunio. — A šta sam

onda ja?
— Sad si ti na redu... Danojlić će upasti u tvoju oblast. — odvrati

Miloš.

— Neka bi dao gospod! — nasmeši se Relja, ispi pehar i okrete ga

naopako. Onda se zagleda u Miloša i nasmeja se:
— Ovi moji lažljivi sebri pričaju da si iz štale izvukao kobilu za rep.

Šta kažeš na to?

— Ništa! — sleže ramenima Miloš.
— Znači, lažu?

— Lažu, dabome!

— He!... — nasmeši se Relja. — Snažan si. Ali ako ti srce nije
prema snazi, ne verujem da bi i mačku izvukao za rep!...

Miloševo lice, zajapureno od popijenog vina, još više buknu. Mladić

se namršti:
— Možda su ovi tvoji junaci navikli da vuku mačke za rep... Dovedi

svog najjačeg ratnika, pa ako ga ne tresnem o zemlju dok izbrojiš do
deset, pristajem da mi se udari četrdeset štapova po tabanima...

— Hoćeš da se rveš?

— Još kako!...
— Ba! — učini Relja. — Rvanje smo ukinuli. Sad se vežbamo u
pesničenju...
— Nećete se valjda tući? — nemarno dobaci Ivan i šapnu Milošu: —

Poniženje je to, sa sebrima...
— Ja svakako neću! — odvrati Relja. — Sa deranom će se pesničiti

moj sebar Jovandera.
— Neću s Jovanderom. — odvrati Miloš smešeći se na Ivana.
— E, a zašto? — ispreči se Relja.
— Zato što se ne tučem sa sebrima.
— Ponos! — uzviknu Relja bečeći oči.

— Ponos ili nešto drugo...
Miloš steže pesnice, pomače se malo na sedištu, ali oćuta. Ivan mu

stavi ruku na rame.
— Brate — reče mu — vreme je da idemo kući.
— Istina je, treba da pođemo! — odvrati Miloš i ustade.
Dva mladića, zagrljeni i povodeći se, pođoše izlazu. Relja je gledao

za njima dok se vrata ne zatvoriše. Onda iskapi pehar, pa i on ustade i

krenu.
Toga dana Ivan i Miloš kolima su se vratili kući. Tako se završila

prva poseta Relji Krilatome. Prilikom druge posete dva mlada prijatelja

47

uvideše da sa Stefanom Reljom nije probitačno družiti se. Jer prilikom te
druge posete umalo ne izgubiše glave. Samo zahvaljujući svojoj
hrabrosti i sreći izbegli su propast. Veče se približavalo. Beličasta

prašina lebdela je na tihom vremenu i lagano padala po žbunovima, živoj
ogradi i po posivelom lišću kopriva i repušine u jarku kraj puta. Sebri su
već dogonili stoku s paše. Ovce i koze, zbijene u gomilu, kao pokretna
masa išle su putem ostavljajući za sobom oblak prašine. Krave sa
opterećenim vimenima tromim i ujednačenim hodom primicale su se
naselju. Na stotinak koraka od kuće, kraj puta, stajao je vitez Relja. Kraj
njega je bio sebar Jovandera, snažna momčina dugačkih ruku i žilava

vrata. Kratka košulja od prtena platna jedva mu je prelazila preko
kukova, a čakšire od valjana sukna bile su učkurom sapete za čitavu
šaku ispod pupka. Vitez i njegov sluga nemarno su očekivali dva gosta.
Oko njih je skakutao, motao se i neprestano mahao čupavim repom
ovčarski pas Velja.

— Naš domaćin je pijan — reče Miloš.
— Čini se — odvrati Ivan smešeći se. — Ako počne da se ruga

našim konjima, pogodio si.
Relja se doista čudno ponašao: smejuljio se i krivio glavu

zaklanjajući usta šakom kao da s mukom uspeva da obuzda smeh koji
ga je spopao. Onda stade korbačem mlatiti po listovima repušine i po
koprivama koje su u bokorima bujale kraj puta. Ovčarska psina,
gledajući netremice u korbač, odmakla se na pristojno odstojanje.

— Dobro mi došli, momci! — uzviknu Relja.
— Sjašite sa ta dva magareta, pa da pođemo u kuću. Tamo nas
očekuje postavljena trpeza... Jovandera — obrati se sebru — rasamari

ove jadne životinje, odvedi ih u staje i smesti podalje od naših konja. Daj
im dvostruki obrok ječma da se malo prihrane. Miloš nešto progunđa, a

Ivan se nasmeja. Sebar prihvati konje za uzde. Vitezi sjahaše.

— Jovandera — doviknu Ivan — naši konji su siti. Nije potrebno da
im povećavaš obrok!

— Učini što sam kazao! — pretećim glasom dobaci Relja. — Iz
mojih štala samo presiti konji mogu izaći!... Znate — namignu vitez —
nikad se ne zna da li ćeš morati da bežiš ili nekoga da goniš. A ko želi
stići ili uteći, a nema dobro nahranjenog konja, zaslužuje da mu se
svaka rđa nasmeje u brk... Nego, ovo su moja dva najvernija pratioca:
sebar Jovandera i pas Velja. Pas Velja, valjda hoteći da potvrdi reči
svoga gospodara, zgrabi Miloša za nogu. Srećom, zubi ne probiše čizmu
od juneće kože, a psina, dobivši udarac korbačem, skiknu i odskoči u

stranu.
— Divan doček! — reče Ivan smejući se.
— Vala baš! — dodade Miloš. — Domaćin se podsmeva našim

konjima, sebar nam se klibi, a pas nas ujeda za noge!... Gde smo ovo

48

došli?
— Na dobrom ste i bezbednom mestu — reče Relja.

— Verujem, verujem — zavrte glavom Miloš.
— Videćemo i tu bezbednost.
Idemo u kuću i pravo za trpezu — nastavi domaćin. — Sad će doći
moji odabrani momci. Dobri su junaci, a nisu loši ni pri jelu i piću.
Poslaću Jovanderu da ih zovne. Međutim, sumrak je počeo da se spušta
kad dva gosta i domaćin uđoše u kuću. Reljini momci, ne čekajući da ih
sebar pozove, već su sedeli za stolom, prepunim činija, karlica, tanjira,
kondira i pehara. Mladi ratnici doista su bili naočiti. Prema svetlosti

buktinja zadenutih u alke okolo po zidovima, lica su im izgledala
rumenija, oči svetlije, a pleća šira. Bilo ih je svega šest. Relja ih širokim

pokretom ruke predstavi:
— Najbolji među najboljima — reče.

— Zar i to može? — dobaci Miloš.
— Ako ne veruješ, pokušaj da ih uvrediš, pa ćeš uvideti da je bolje u

osice da si dirnuo.

— Nije potrebno — odvrati Miloš. — Neka momci dobro jedu i piju i
neka uživaju u slavi koju su stekli dvoreći valjanog gospodara. Domaćin
se namrgodi, ali ne reče ništa. Momci, kao uzgredno, zagunđaše,
pogledaše se i u isti mah se prihvatiše jela. U toku večere Relja je, valjda
po dužnosti domaćina, najviše govorio. Žestoko je hvalio svoju ergelu, u
kojoj je bilo doista izvrsnih konja. Zatim pređe na braću Altomanoviće i
njihove ratnike. Trudeći se da hladno govori o svojim najvećim

neprijateljima, vitez, u naknadu za uzdržavanje, ispi dva pehara vina.
— Dolaze stalno... Dovlače se... Spuštaju se niz planinu Goliju i

silaze do reke Raške — reče žmirkajući.

— Što ih ne poterate? — upita Miloš.

— Ne vredi. Razbegnu se, kukavice.
Međutim, momci su svojski navalili da jedu i piju ne mešajući se u

razgovor viteza. Kad sebar Jovandera i mršavi kuvar Blagoje, koga su
zvali Drndar, digoše sa stola prazne činije i karlice, pehari se počeše
češće puniti i prazniti. Momci zapevaše, svi u jedan glas, kako i dolikuje
mladim ljudima istih navika i sličnih pogleda na život. Tri viteza, ne
obzirući se na vesele momke i njihovu pesmu, nastaviše razgovor. Relja
je, sevajući očima od ljutine i zbog popijenog vina, opet pričao o srpskom

porazu na reci Marici i o turskim ratnicima koji su se razmileli po Trakiji.
Miloš i Ivan se iznenadiše što vitez ovoga puta ne osuđuje braću
Mrnjavčeviće. Jedini prekor upućen kralju Vukašinu i despotu Uglješi

izazva osmeh kod mladih vitezova.

— Precenili su vrednost svojih ratnika. I to je sve! Izginuli su, i o
tome sad ne vredi govoriti — reče Relja. — Ljudski život je kao sveća:
nekome gori do kraja, a kad se božija volja ispreči, ugasi se pre

49

vremena... Ali one levente od ratnika i mrtve bi trebalo tući. Napili se,

pospali i dopustili Turcima da ih iznenade. I umesto da udare po
napadačima, oni navalili da se između sebe kolju! Tako mi boga, moji

pastuvi u ergeli više pameti imaju!
— U takvom slučaju krivica pada na vođe — reče Miloš.

— Ni pomena! — uzviknu Relja. — S onakvim ratnicima ni u
svatove se ne ide!... Pokojni kralj Vukašin — zatrepta domaćin i uzdahnu

— bio je pravi vitez i velmoža... Malo je takvih u našoj zemlji... Šta!...

Jeste li nešto kazali?

— Nismo, ali se ne slažemo s tobom — odvrati Ivan.
— Kakve vođe, takvi i ratnici! — sleže ramenima Miloš.

Relja obuhvati golemom šakom nikleni pehar i steže ga.
— Mladi ste i tvrdoglavi — reče. — Ako ikad postanete dobri ratnici,
to zacelo neće biti zbog vaše pameti. Rasuđujete kao nedorasli momčići.

Miloš buknu, ali u isti mah oseti na svojoj mišici Ivanovu ruku. Dva
prijatelja se značajno pogledaše. Relja je ćutao gledajući zamagljenim

pogledom buktinje u alkama koje su dogorevale. I momci, valjda presiti i
pesme, ućutaše. Bacajući blažene poglede na svoga gospodara, činilo
se da mu odobravaju sve što je rekao i što će još reći. Ivanu se činilo da
u njihovim očima vidi podmuklu želju da na gospodarev mig jurnu na dva

gosta i da raspale po njima. Sebar Jovandera i kuvar Blagoje Drndar

gledali su iskosa dva mlada viteza. I oni, pijani, kao da nestrpljivo
očekuju i protest i znak svoga gospodara pa da napadnu, da tuku i da
isprebijane namrtvo izbace iz kuće dva gosta. I pas Velja otpoče da reži.

Po nakostrešenoj dlaci na grbini i po iskeženim zubima reklo bi se da je i

životinja spremna na juriš. Ali sve to potraja nekoliko trenutaka. Relja,
već smiren, nastavi:

— Istina je! Prošlog puta govorio sam onako, a sad ovako. Ko će

mu znati šta je pravo!... Nego, ni šest nedelja nije prošlo od bitke na
Marici, a turski odredi već se prebacuju u našu zemlju. Pale, ubijaju,
pljačkaju i odvode robove...

— Da, to su akindžije.34 — primeti Ivan. — Mali odredi sastavljeni
od najistaknutijih boraca. Njih šalju turske vojskovođe, da unose zabunu

i strah pre nego što preduzmu vojni pohod na neku zemlju.

— Akindžije: kažeš? — žmirnu Relja.

— Tako ih zovu. Sad se prebacuju u našu zemlju. Dolaze preko
oblasti braće Dejanovića.

— Jednoga dana poći ćemo u lov na akindžije — reče Relja.

Pas nanovo zareža. Ovoga puta njegova pažnja bila je skrenuta na
vrata prema dvorištu. Međutim, noć je uveliko odmakla. Ivan i Miloš
digoše se od stola u nameri da napuste gostoljubivog domaćina. Iznad
oblih vrhova planine Kopaonika pun mesec je kao začarana svetiljka
rasipao žućkastu svetlost skraćujući vidike i od tamnih senki uvala i

50