Slavomir Nastasijevic - Legende o Milosu Obilicu

jaruga prividno stvarajući mračne ambise. Sebar Jovandera pođe prema

štali da opremi konje mladim vitezodima, koji su stajali u dvorištu. U
noćnoj tišini izdaleka se na mahove čuo topot konjskih kopita o tvrdu

zemlju.
— Neko se približava — reče Ivan, Relja oslušnu:
— Jedan konjanik, glasnik ili zalutali putnik. Mesečina je padala na

živu ogradu. Između gustih bokora trnja, zove i šipka belasao se put
vijugajući uz strmi breg. Topot kopita utihnu. Izdaleka dopreše glasovi,
zapomažući, bolni i bespomoćni kao u davljenika, za trenutak probiše

tišinu i zamukoše.
— Gospode, šta se ovo događa! — uzviknu kuvar Blagoje. Na vrhu

brežuljka, kao da je iz zemlje iskočio, pojavi se konjanik. Prema
mesečini činilo se da su i čovek i konj iz jednog komada isklesani. Pas

zaurla i jurnu prema otvorenoj kapiji, dohvati se puta, onda okrete ulevo,
probi se kroz živu ogradu, izbi na livadu i nestade između žbunova.
Konjanik se sjuri niz breg. Na strmom putu činilo se da konj i čovek
lebde i da će mahnito nestati u sunovrat.

— Kao klupče će se skotrljati niz breg! — reče Relja. — A, vi,
zamlate — obrati se momcima — za oružje i na konje! Ratnici otrčaše
prema štali, a Relja u nekoliko skokova dopade do praga kuće, tresnu

nogom u vrata i upade u odaju. Konjanik prolete kroz kapiju i umalo ne
obori kuvara Blagoja, koji mu je potrčao u susret. Ivan i Miloš pomogoše

ratniku da sjaše.
— Ranjen je — reče Miloš.
— Čudo da je još živ! — dodade Ivan. Krvavo lice ratnikovo

presijavalo se na mesečini. Iznad desne slepoočnice zjapila mu je rana
oko koje se već zgrušala krv, a iz levog ramena izvirivalo je pero od
kratke strele. Relja se pojavi na vratima. Opasujući kajas od mača, upita:

— Je li živ?
— Jeste, ali dosad ni reč nije progovorio. Ne znamo ni kome

pripada — odvrati Ivan. Relja se zagleda ratniku u lice:
— Pripada mojima — reče. — Po podne ih je dvanaest otišlo u

izviđanje... Ej, Stamenko, gle su ostali? — prodrma vitez ratnika.

— Svi mrtvi... — izusti ratnik.

— Nebesa!... Ko ih je pobio?
— Altomanovići... Prokleti Danojlić!... Pognali su nas od ušća Raške

i...

— Gde su sad?

— Tu odmah iza brega... Jedva sam im utekao.
— Blagoje! — doviknu Relja kuvaru. — Uvedi ranjenika u kuću i

pobrini se oko njega... Jovandera, na konja i trk prema ergeli!... Digni sto

pedeset ratnika!... Smesta neka krenu, neka lete za nama!... Poslednjoj
petorici lično ću udariti po deset štapova!... Napred! Sebar se baci na

51

konja, ošinu ga i izlete na put.

— Ostali, jašite za mnom! — viknu Relja. Vranac Relje Krilatoga,

dohvativši se puta, kao lastavica polete prema bregu. Konji šestorice
ratnika, sve probrani trkači, sa snažnim grudima i vitkim nogama, jurili su
u stopu za njim. Obilić i Kosančić, ne hoteći da zaostanu iza grupe,
zaparaše ostrugama trbuhe svojih konja. Udarac korbača nadjača topot
kopita. Reljin vranac preskoči živu ogradu i jurnu preko livade. Ostali

potekoše za njim.
— Preseći ćemo put razbojnicima! — doviknu Relja. Ivan i Miloš,

kivni na ratnike Altomanovića, plamteli su od želje da se što pre sukobe
s njima i otpočnu borbu. Neočekivana prilika za osvetu utrostručila im je
snagu. Bili su u oklopima i pod kacigama i naoružani samo mačevima.
Jureći na odmornim konjima, trudili su se da u stopu prate domaćina i
njegove vatrene momke. Uzalud. Dva mlada viteza počela su da

zaostaju, jer njihovi konji nisu se mogli po brzini i snazi meriti sa odavno

proslavljenim rasnim konjima Relje Krilatoga. I koliko se gonjenje
produžavalo, Ivan i Miloš su sve više zaostajali tešeći sr da će ipak stići
na vreme za borbu. Relja je bio uveren da mu Altomanovićevi ratnici ne
mogu izmaći, jer su jahali premorene konje. Znao je on dobro sve staze i
prečice u svojoj oblasti oko grada Trgovišta, reke Raške i doline Ibra.
Vitez je takođe znao da će njegovu malu grupu ratnika uskoro stići odred
od sto pedeset konjanika koje će sebar Jovandera dići sa ergele. Ali

iskusnom ratniku, zagrejanom dobrim vinom i borbenim besom, nije palo
na pamet do koje su mere Altomanovićevi ratnici podmukli. Put od
visokog brega skretao je ulevo praveći veliki luk prema ušću Raške u
Ibar. Relja i njegovi pratioci, jezdeći preko njiva i livada, jurili su kao po
tetivi. I već su u daljini nazirali guste vrbake na obali reke, kad im do

ušiju dopreše glasovi, dovikivanje ljudi i lavež psa.
— Čini, se da je pas Velja pre nas stigao razbojnike i otpočeo

borbu! — nasmeja se Miloš.
— Za to će ga plemeniti gospodar dobro nagraditi. Daće mu

nekoliko vrućih udaraca korbačem — dodade Ivan.

— Istina je — dodade Miloš. — Psina je otkrila naš dolazak. Takvu

nagradu je i zaslužila.
— Pazi! — dobaci Ivan. — Mislim da ćemo uleteti u zasedu.

Gledaj!...
Sa male uzvišice dva viteza ugledaše beličasti put kako vijuga i

nestaje u tamnoj masi vrbaka. Na prostranoj livadi pojedinačno drveće
se proredilo, a niski žbunovi, idući prema reci, sve više su šarali sivu

zemlju. Relja i njegovi pratioci stigli su na put. Nekoliko konjanika kao
utvare izbiše iz vrbaka i jurnuše im u susret. Borba otpoče s takvom
žestinom da do Ivana i Miloša u isti mah dopreše borbeni pokliči i zveket

oružja.

52

— Šta će sad biti! — uzviknu Miloš.

— Propast! — dodade Ivan. — Eno, zdesna i sleva konjanici
pristižu. Naš pijani domaćin upao je u zasedu.

— I pijan i lud! Moramo mu pomoći! — reče Miloš.

— Tako je!... Napred!

Dva mlada viteza obodoše konje i stigoše do mesta borbe u isti mah
kad i ratnici iz zasede. Preprečivši put onima sleva, odmah otpočeše
borbu. Miloš ulete u gomilu protivnika. Vitlajući mačem strahovitom

brzinom, u prvom naletu obori s konja jednog protivnika, jurnu na
drugog, izbi mu mač prvim udarcem, probode ga s boka i nasrnu na
trećeg.

— Miloš Gradimirov!... Miloš Kobilić!... Živa ga hvatajte!... —
zavikaše Altomanovićevi ratnici. Miloš se namah seti svih poniženja i
podlosti koje je nedavno pretrpeo od Altomanovića. Pred očima mu se

stvori lik] mrtve majke i zabodena strela u njenim grudima. Jauci ir kletve

sebarskih žena i slugu i vrisak dece mešaju se s j huktanjem plamena

koji proždire stogove sena i slame i s treštanjem zapaljenih krovova na
zgradama. Gledajući ispred sebe surova lica Altomanovićevih ratnika,
mladić oseti kako mu se želja za osvetom pretvara u pomamu. Ivan se
borio desno od Miloša. Njegovi potezi mačem bili su manje brzi, ali

precizniji, a udarci smišljeniji i opasniji. I on je dva protivnika svalio s
konja i ukrstio mač s trećim. Altomanovićevi ratnici, videći pred sobom
samo dva borca, navaljivali su odasvud. Računajući na njihovu mladost i
nedovoljno boračko iskustvo, želeli su da ih zarobe i žive odvedu svome

gospodaru u Užice. Naviknuti na podmukle borbe, nasrtali su po trojica
na jednoga. Ivan je odbijao udarce i vešto se branio nagoneći konja da
svakog časa odskače i menja mesto borbe. U jednom naletu mladi vitez
obori i trećeg protivnika, a četvrtom dobro zaseče mišicu na levoj ruci.

— U zao čas ste trojica navalili na jednog! — podviknu Miloš svojim
protiviicima. Njegov mač zviznu, ali ne domaši cilj. Od silnog zamaha
mladić se zanese u sedlu i umalo ne pade s konja. Tri ratnika ga
okružiše. Miloš oseti težak udarac po glavi, u isti mah i drugi preko leđa.

Protivnički mačevi pali su iskosa i pljoštimice. Kaciga izdrža udarac,
a oklop na leđima vitezovim dobro se ulubi. Treći udarac zaseče po

vratu Miloševa konja. Životinja bolno vrisnu, prope se i za trenutak
izbeže nove napade. Mladi vitez, ošamućen udarcem po glavi, kao kroz
maglu video je tri napadača. U nastupu borbenog besa zateže uzde

svome konju i dobro mu zapara trbuh mamuzama. Ranjena životinja
zarza i u jednom skoku nađe se među protivnicima. Mladićev mač
nanovo blesnu prema mesečini i s treskom pade na glavu najbližeg
napadača. Altomanovićev ratnik pade s razbijenom kacigom i
raspolućene glave.

— Gospode! — uzviknu drugi ratnik i strmoglavi se s konja.

53

Miloševa pesnica pogodila ga je posred lica. Treći ratnik, svakako vešt
borac na maču, opreznije otpoče borbu. Hoteći da zbuni mladića,
napade ga bodovima. Njegov mač tri puta ne domaši cilj. Četvrti udarac
odbi se o oklop, a peti zaseče butinu Milošu. Mladić oseti oštar bol i vide
kako mu se krv sliva niz nogu. Njegov protivnik, sad već uveren u
pobedu, izmahnu mačem prema licu protivnikovu, ali ga ne dokači. U

zamahu, ratnik se za trenutak izvi u sedlu. Miloš izmahnu i kao dželat
jednim udarcem mu odseče glavu.

— Gospode, kakav udarac!... Mladić je besan!... Bežite ljudi!... —

povikaše preostala trojica, okrenuše konje i jurnuše prema putu. Ivan
poteče za njima, jer je znao da je Relja u smrtnoj opasnosti, ako već nije
poginuo. Mamuzajući konja do krvi, mladić pristiže poslednjeg begunca,
ošinu ga mačem po vratu i nastavi da goni ostalu dvojicu. Mada ranjen, i

Miloš pokuša da krene prema putu, ali uvide da mu je konj iznemogao.
Životinja s naporom napravi nekoliko skokova i ječeći kleče na prednje

noge. Mladi vitez sjaha.
— Uhvatiću drugog konja — reče i tiho jeknu. Žestok bol u ranjenoj

nozi obori ga u travu. Pokuša da ustane, ali klonu i ostade ležeći. Dva
ratnika begunca i Ivan Kosančić gotovo naleteše na Relju Krilatoga.

Vitez je bez pratilaca jurio preko livade, a iza njega na nekoliko stotina

koraka videla se zbijena masa konjanika.
— Propast! — doviknu Relja Ivanu. — Okreći konja i beži!

— A tvoji pratioci?
— Svi pobijeni!... Prokleti Danojlić!... Dva ratnika begunca okretoše

ulevo i zamakoše iza žbunova. Ivan i Relja obodoše konje i nastaviše

trku preko prostrane livade. Ali uskoro do ušiju im dopre zujanje strela.
— Polezi po vratu konja!... Satane nas gađaju iz samostrela!... —

doviknu Relja. Zujanje strela mešalo se sa zviždukom vetra koji je duvao

zdesna i sve više uzimao maha. Mali oblaci kao sive krpe leteli su po
nebu, ganjali se i, povremeno zaklanjajući mesec, nastavljali trku od

zapada prema istoku. Dva konjanika jurila su naporedo, mada je Reljin
vranac mogao uveliko isprednjačiti. Iskusni ratnik nije hteo ni za dva

koraka da izmakne ispred mladog prijatelja. A Ivan se povremeno
osvrtao uzalud tražeći očima Miloša. Stežući zube i boreći se da mu
suze ne udare, mladić oseti i žalost i očajanje.

— Moj prijatelj je ostao! — uzviknu — Mrtvog ili ranjenog, moram ga
naći!

— Naletećeš pravo na gonioce! — dobaci Relja.

— Ako! — odvrati Ivan i okrete konja.

Jedan crni oblak zakloni mesec. Tutanj konjskih kopita odjekivao je

po prostranoj livadi. Relja je nastavio bežanje u istom pravcu, gonioci su

jurili za njim, a Ivan je jezdio ulevo prema mestu gde su se on i Miloš

borili. Do mladog viteza za trenutak dopreše psovke i kletve Relje

54

Krilatoga:
— Zar sad tek stižete, đavolja štenad!... Kao da jašete na

kornjačama, a ne na konjima iz ergele Relje Krilatoga! Ratnici Preljuba
Danojlića naleteše na Reljine konjanike, izmešaše se s njima i otpočeše
borbu. Mesec osvetli bojište, bljesnu blagom svetlošću i nanovo zamače
za oblak. Preljubu Danojliću i njegovim konjanicima činilo se da su
opkoljeni morem protivnika i da su im poraz i propast neizbežni.

— Spasavaj se ko može! — prolomi se jedan glas.
— Beži!... Kud koji!... Spasavajte se!... — pridružiše mu se drugi
glasovi.
— Ah, Danojliću, kugo, sakagijo!... Čuma te pojela, dabogda!... —
zavika Relja. — Bežite, satane, ali nećete uteći! Jauci i zapomaganje
učestaše. Među Altomanovićevim konjanicima za časak nastade
komešanje, a onda prsnuše na sve strane. Mesec, sad već potpuno
zaklonjen oblacima, bacao je na zemlju neznatnu svetlost.
— Goni! — dreknu Relja.
Ratnici potekoše za beguncima. Prema slaboj svetlosti konjanici su
kao senke proletali i nestajali iza žbunova. Pljeskanje kopita po vodi
goniocima je ukazivalo na to da su se begunci dočepali vrbaka i prešli
reku. Relja uvide da su noć i gusti topoljari na drugoj obali Raške
progutali Danojlića i njegove ratnike i da je dalje gonjenje onemogućeno.
Vitez uze trubicu koja mu je visila o sedlu i dunu. Zvuk odjeknu i razbi
tišinu koja je stravično zavladala iza vike, zveket oružja, jauka ranjenika i
vrištanja konja. Reljini pratioci pridolazili su s raznih strana. Pojavi se i
Ivan. Vitez je vodio konja na koga je smestio ranjenog prijatelja.
— Šta je? — upita Relja.
— Ništa!... — odvrati Miloš.
— Ranjen je — dodade Ivan.
— To može svakom živom da se desi... — sleže ramenima Relja,
pritisnu trubu na usne i nanovo zasvira. Pošli su prema gradu ne žureći.
Na mestu gde su se sukobile dve grupe ratnika, konji bez jahača, već
smireni, pasli su sočnu travu tresući glavama i kriveći vilice u uzaludnim
pokušajima da iz usta istisnu džem.

*

Tek kad stigoše do kuće Relje Krilatog, ratnici uvideše koliku su
štetu pretrpeli. Osim jedanaest izviđača pobijenih pre bitke, šest
momaka, najboljih među najboljima, ostalo je mrtvo na putu u blizini
reke. Od ratnika koji su sa sebrom Jovanderom krenuli od ergele i uleteli

55

u bitku, četrnaest se nije vratilo. Od ostalih, sedmorica su bili lakše ili
teže ranjeni. Međutim, prema svetlosti buktinje, Ivanu i Milošu pade u oči

da Relja s mukom sjaha s konja, posrte i pade na ruke jednom ratniku. U

isti mah primetiše zgrušanu krv na vratu vitezovu i kratku strelu

zabodenu u list desne noge.

— Ranjen, i to na dva mesta! — uzviknu Ivan.
— Iz kakvog sam se čuda izvukao tamo na putu, živeću sto godina!

— nasmeši se Relja. — A sad — razvika se — kuvara Blagoja ovamo!...
Ranjenike treba lečiti... I meni ovu prokletu strelu da iščupa iz noge!... A
ti, momče — obrati se Milošu — dobio si mačem po butini i ostao bez

konja... Verujem da si se valjano borio.

— Ubio sam petoricu! — odvrati Miloš.

— Neka si živ!... Nisam te precenio!... Jovandera — obrati se sebru

— sutra zorom kreni sa dvadeset ljudi prema reci. Upregnite konje u

osmora kola i pokupite one leševe tamo...

— Zar samo naše? — upita sebar.
— I njihove!... Donesite sve ovamo, pa ćemo ih pokopati na

gradskom groblju.

Kuvar Blagoje Drndar oprao je slanom vodom rane ratnika, stavio
melem na njih i zavojima od čistog platna previo. Posle toga Ivan i Miloš
uzjahaše konje i napustiše kuću Stefana Relje Krilatoga. Jezdeći lagano,
dva viteza tek u zoru stigoše na imanje Ivana Kosančića. Sedam dana
Miloš Obilić je ležao u postelji boreći se sa groznicom. Osmoga dana
rana poče da zarasta i bolovi prestadoše. Vreme je prolazilo. Dva mlada
viteza uveliko su otpočela da se vežbaju u rukovanju mačem i bojnom
sekirom. Sebar Mitar Danguba uvek je bio spreman da ih uči kako treba
gađati iz samostrela. Jednoga dana poseti ih Stefan Relja. Iza njega
jahao je sebar Jovandera vodeći jednog mladog alata. Ovčarski pas
Velja trčkarao je oko konjanika netremice prateći pogledom pokrete

svoga gospodara.
— Junače! — oslovi Relja Miloša — prilikom borbe s onim

Altomanovićevim razbojnicima izgubio si konja. Namesto njega doveo

sam ti drugog, boljeg... Miloš i Ivan s divljenjem su gledali konja. Kosmat

i poludivlji alat imao je duge noge i snažan vrat i grudi.

— Tvrd je na uzdi i svojeglav — nastavi Relja. — Na viku i zveket

oružja odgovara njiskom, propinjanjem i udarcima prednjih nogu. Kao
pomaman juri u gomilu neprijateljskih konjanika, krči prolaz i sve

potiskuje desno i levo... Takva je to vrsta... Dobrom junaku i dobar konj
treba da pripadne!... Svetlih očiju od uzbuđenja, Miloš se maši kese s

novcem.

Relja ga pogleda popreko:
— Skloni kesu s novcem, derane, jer ćeš me naljutiti! Ovakav konj
se ne prodaje! On može preći u tuđe ruke samo kao poklon. Toga dana

56

obilato se pilo u kući Ivana Kosančića, jer je Relja Krilati, osim dobrih
konja, voleo i vino, staro i nepretakano, koje jača hrabrost i oduzima
pamet. Milošev konj dobio je ime Ždralin.

57

MILAN TOPLICA

Jednoga dana, krajem meseca januara,35 u naselje Ivana

Kosančića dojezdi grupa od net konjanika. Mladi domaćin se obradova
kad ugleda braću Musiće, Stefana i Lazara, i Oliveroviće, Krajimira i
Damjana. Peti vitez bio je nepoznat i Milošu i Ivanu.

— Ovo je Milan Toplica — predstavi ga Lazar Musić. — Trebalo bi
da pripada ratnicima Jug-Bogdana, tamo u Prokuplju. A on, umesto
toga, čini usluge knezu Lazaru. Mladić se do pre četiri meseca borio uz
kralja Vukašina, učestvovao u bici na Marici i nije poginuo.

— Vidimo, vidimo! — reče Ivan.
Miloš se nasmeja pa, gledajući s divljenjem stasitog mladića,
dodade:
— Ovakvima su naklonjeni bog i sreća! Nema ni dvadeset godina, a
već je učestvovao u bici koja će se pamtiti i, što je najvažnije, izvukao je
čitavu glavu!...
— A mi... — umeša se Damjan Oliverović. — Još nismo ni videli
pravu bitku. Mlatili smo se s onim Altomanovićevim razbojnicima i stekli
slavu na kojoj bi nam moglo pozavideti jedino nedoraslo momče. Milan
Toplica je bio za glavu viši od ostalih vitezova. Sa crnpurastog lica i iz
krupnih izrazitih očiju izbijala je odlučnost i nekakva smirenost kao u ljudi
bar deset godina starijih. Po godinama on je bio najbliži Milošu. Kratak
zimski dan bližio se kraju. Brestove cepanice buktale su u kaminu
bacajući crvenkaste odbleske po prostranoj odaji i osvetljavajući niklene
kondire, pehare i zažarena lica mladih vitezova. Plavičasti dim kolao je
iznad plamena i vučen hladnim vazdušnim strujanjem kovitlao se i hujao
u dimnjaku. Mladi vitezi odavno su završili ručak i uz pehare dobrog vina
vodili razgovor. Musići ispričaše kako je knez Lazar prebrodio životnu
opasnost i da se bolje oseća posle podlosti koju mu je priredio Nikola
Altomanović.36 Vitezi ispiše pehare za zdravlje kneza Lazara. Krajimir i
Damjan bili su u Nerodimlju kad je umro car Uroš.37 Dva brata su
pripadala užoj sviti preminulog cara. Oni vajkajući se izneše nezgodno
stanje u koje su zapali: izgubili su svoga gospodara, a novog nisu stekli.
Damjan otpoče naširoko pričati kako je car umro, kako je sahranjen u
manastiru Svete Bogorodice, kako otada neprekidno kruže priče o
njegovoj nasilnoj smrti i, na kraju, kako je telo pokojnikovo nestalo iz
groba.

58

— Je li doista nestalo? — upita Stefan Musić.
— Ko to zna! — odvrati Damjan. — Iguman manastira neće ni da
čuje o tome da se grob otvori.

— Otkud onda znaju da je telo nestalo? — upade Toplica. — Grob

je neko morao otvoriti!...

— Otvorio i zatvorio... — nasmeši se Miloš.

— A šta vlastela na to kažu?

— Ništa! — sleže Damjan ramenima. — Svima je stalo do toga da
mogu pričati priče, prepričavati i dodavati prema nahođenju. Njima istina

nije važna.
— A sebri? — upita Lazar Musić. — Oni se valjda kunu u ova čuda

da su videli kako se poslednji Nemanjić digao iz groba i krenuo put neba!
Uroš će još i svetac postati!...

— Gotovo da je tako! — nasmeja se Damjan.
— Da li se zna ko je prvi počeo da priča o utvarama? — upita
Stefan Musić.

— Dijaci manastira Svete Bogorodice.
Lazar Musić pljesnu rukama:
— Tako mi boga — reče — njima to i dolikuje! Dijaci, ti ubledeli,
izgladneli i nikad siti čupavci!... Kad iguman zaboravi da izvadi ključ iz

podrumskih vrata, onda za njih nastaje slavlje!... Jedan po jedan uvuku
se u podrum... Pričao mi čovek. Svojim očima je gledao kako su se dijaci
otimali ko će pre da legne kraj bureta i ustima dohvati slavinu. Piju bez
mere i zbog toga viđaju utvare! Vitezi ispiše pehare za pokoj duše cara
Uroša i nastaviše razgovor. Svima je bilo poznato da turski odredi često
prelaze iz Trakije i Bugarske u Makedoniju radi pljačkanja i da postaju
sve drskiji. Ratnici Dimitrija Vojinovića četiri puta su se s njima sukobili
na padinama Osogovskih planina i uvek se vraćali svedeni na polovinu.
Krajimir Oliverović primeti da bi trebalo preduzeti pohod na te turske
odrede, ali tek pošto se unište razbojničke družine u Srbiji i Makedoniji.

— Proleće se približava — reče Stefan Musić. — Trebalo bi
pripremiti ratnike i za turske pljačkaše i za razbojnike. Mladi vitezi osećali
su želju za bojem i ratničkom slavom. U dokolici stadoše nabrajati sve
mogućnosti i slučajeve u kojima bi njihovi mačevi dobro došli za

isterivanje pravde i osvete. Oni naširoko stadoše praviti planove kako da
otpočnu borbu s turskim odredima koji silovito udaraju na naselja i na
brzim konjima nestaju u noći. Milan Toplica je od svih najbolje poznavao
turske ratnike i način njihova borenja. On je kao poklisar išao u tabor
proslavljenog bega Evrenos-beja, pobednika na Marici, i dobro uočio

snagu i vrednost njegovih ratnika.
— Posle neočekivane pobede kod Černomerskih lugova nad

srpsko-makedonskom vojskom, turski ratnici su se osilili — otpoče

Toplica.

59

— Oni sad smatraju da im je sve mogućno. Osioni i pohlepni na
pljačku, odmah su počeli u manjim odredima da se prebacuju dalje u
Bugarsku, pa i u Makedoniju... Među sultanovim ratnicima nalazi se
odred megdandžija. To su srčani borci koji sebe nazivaju delijama.
Skupljeni kao beskućnici, pijanice i ubojice, ti ratnici su zaštitnici časti i
slave sultana, vezira i emira.38 Njihova dužnost je da neprijatelje
izazivaju na megdan. Za svaku odsečenu glavu delija dobija od sultana

peškeš u zlatu, a od emira u srebru. Mladi, snažni i pustopašni, ovi
ratnici nose odela od vučje ili medveđe kože da bi izgledali strašniji. Na
glavi imaju šubare od jagnjeće kože s dva orlova krila. Od oružja nose

sablju, topuz, koplje i nož sa dva reza. Od konja najradije jašu snažne
paripe krupnih kostiju, suve glave i jake kičme. Najviše cene konje mrke
ili dorataste boje, vrance manje, a na belce se i ne osvrću. Vitezi su s
pažnjom slušali reči Milana Toplice. Mladić je govorio lagano i bez
uzbuđivanja.

— Delijama ih zovu, kažeš? — upita Lazar Musić.

— Koliko ih ima? — dodade Damjan.
— U ono vreme, pre bitke na Marici, kako sam čuo, bilo ih je sto
dvadeset. A sad, verovatno će ih biti i više — odvrati Toplica.

— Da li je ikome pošlo za rukom da ubije nekog od tih delija? —
upita Kosančić.

— Ne znam! — sleže ramenima Toplica.
— Znači, oni se prebacuju ovamo? — upita Miloš.
— Oni, i to s malim odredima, najviše do pedeset ljudi — reče

Toplica, pa dodade:
— O njima bi više mogli da vam pričaju ratnici Dimitrija Vojinovića u

Skoplju. Miloš Obilić, kako i dolikuje najmlađem u društvu, najmanje je

govorio. Ali u Jednom trenutku njegov upitni pogled pade na Ivana
Kosančića:

— Razbojničke družine, delije i turski odredi stoje pred nama —
reče.

— Ali najpre treba raskrstiti s Altomanovićima. Dokle onog Danojlića
i crnoga Gavrila ne smlatimo, ništa ne možemo otpočeti.

— Tako je! — složi se Kosančić. — Županovi razbojnici ni dva dana
neće čekati. Čim čuju da smo napustili naselje, doći će nam u pohode i

sve rasturiti i popaliti. Prvo na njih treba udariti. Miloš i ja opremili smo i

uvežbali dve stotine momaka. Ako nam se i vi pridružite sa svojim
ratnicima, možemo otpočeti borbu sa Altomanovićima. Oliverovići se
značajno pogledaše. Lazar Musić reče:

— Od toga pohoda neće biti ništa!

— Bar zasad! — dodade Damjan.

— Zašto? — prenu se Miloš.

— Neka ti kaže Milan Toplica. On je zbog toga napustio Kruševac i

60

pošao s nama — dobaci Lazar Musić.
— Znači, ti nam zabranjuješ? — namršti se Miloš na Toplicu.

— Ja! — mirno odvrati vitez.
— U čije ime?
— U ime kneza Lazara. On me je poslao da Kosančiću i tebi kažem
da ne pomišljate na borbu s Altomanovićima bez njegova odobrenja...
Odavde ću otići da isto to saopštim Stefanu Relji Krilatome...
— Taj se neće pokoriti naređenju! — prkosno odvrati Miloš.

— To je njegova stvar, a moje je da izvršim kneževe naloge zbog

kojih sam i pošao ovamo — odvrati Toplica.
— Neshvatljivo! — uzviknu Ivan Kosančić.

— Zar posle one županove podlosti knez nije prestao da bude

popustljiv prema njegovim razbojnicima!...
— Kneževo naređenje je kratko i jasno: nikakve pohode ne treba

preduzimati u zemlju Altomanovića — povisi glas Milan Toplica.

— Ako oni nas napadnu? — upita Miloš.
— Borićete se... To je razumljivo! — osmehnu se visoki mladić.
— Neshvatljivo! — ponovo uzviknu Kosančić.
— I za nas je neshvatljivo! — stavi mu ruku na rame Lazar Musić.
— Ali naređenje kneza Lazara za nas je isto što i zakon.
— Podlost kod košare na reci Dičini nije dovoljna knezu da uvidi da
su u pitanju obični razbojnici! — planu Ivan.
Lazar Musić se osmehnu i sleže ramenima:
— Možda smo suviše mladi ili glupi! — reče.
— Ovo drugo će biti verovatnije, osobito kad si ti u pitanju! —
dobaci Damjan Oliverović. Musić ga odmeri pogledom:
— Mladiću — odvrati — kad sam izgovorio reč »glupi«, slučajno mi
je pogled pao na tvoje lice. Zbog toga sam tresnuo tako očevidnu istinu!
Ali iz uviđavnosti prema tvome nadmenom dostojanstvu, stvar sam hteo

donekle da ublažim, pa sam je uopštio. Molim ostale vitezove za
oproštaj, mada ni oni ne shvataju kneževo naređenje... Vitezi se
nasmejaše i mašiše se pehara. Međutim, svima je palo u oči da su
Altomanovićevi ratnici u poslednje vreme prekinuli svoje podmukle

napade na zemlje kneza Lazara i Stefana Relje. Posle svega što se
događalo do pre nekoliko meseci činilo im se neverovatno i pomisliti da
je između župana i kneza Lazara nastala neka vrsta prećutnog
pomirenja. Sutra zorom pet vitezova nastaviše put. Musići i Oliverovići
krenuše za Skoplje da se kod Dimitrija Vojinovića raspitaju kakvo je

stanje u Makedoniji. Milan Toplica okrete desno, prema Trgovištu, da

poseti Relju Krilatoga. Ivan i Miloš, isprativši goste, dugo su razgovarali
o Toplici. Obojici se činilo da je mladi vitez preterano ozbiljan i
samouveren. Ali na kraju se složiše da je na njih ostavio čudan utisak.

Obojica su priželjkivala da se uskoro opet sretnu s njim. Želja im se

61

ispunila tek polovinom marta meseca. Milan Toplica opet je došao s

porukom od kneza Lazara. Za njim se otegla povorka od sto dvadeset

konjanika.
— Šta je sad? — upita Miloš gledajući više u Ivana nego u došljaka.

Milan Toplica sjaha i predade seizu vođice svoga konja.
— Dolazim opet s kneževim nalogom — reče.
— Opet neko naređenje? — upita Ivan. Toplica se obrati svojim

pratiocima:

— Sjašite, momci!... Namirite konje pa se i sami prihvatite jela.
Nećemo se ovde dugo zadržavati. Tri viteza uđoše u kuću i sedoše za

sto.
— I ovoga puta doneo sam naređenje kratko i jasno — otpoče

Toplica.
— Jedna razbojnička družina tri puta je prelazila iz Bugarske u

Srbiju i uvek se vraćala bez borbe i štete po sebe. Pljačkaši su dosad

spalili sedam ili osam naselja i odveli preko sto pedeset robova... Knez
naređuje da i vi krenete sa mnom... Koliko imate ratnika?

— Dobro uvežbanih oko dvesta konjanika. Ako treba, možemo da

namaknemo još dvaput toliko — odvrati Ivan.
— Sasvim je dovoljno dve stotine. Sa mojih sto dvadeset imaćemo

celu vojsku! — nasmeši se Toplica.
— Gde ćemo naći razbojnike? — upita Miloš.

— Uvek idu istim putem — odvrati Toplica. — Pojavljuju se negde u

dolini reke Slivnice, pa udare na Dragoman do padina Stare planine.

Kad se dohvate izvorišta Nišave, ne udaljuju se od reke sve do Suve
planine. Sa malo sreće ući ćemo im u trag ili ih negde sačekati. Glavno

je: povratka za nas nema dokle tu grupu razbojnika ne uništimo.
— Hoće li i Relja Krilati s nama? — upita Ivan.
— Ne! On ostaje kod kuće, jer župan Altomanović može da iskoristi

priliku i napravi pustoš po celoj oblasti oko Trgovišta. Toga dana u

podne ratnici su bili spremni za polazak. Trista dvadeset konjanika,
dobro opremljenih i naoružanih, stajalo je na poljani ispred kuće
Kosančića. Na začelju kolone bilo je petoro kola dobro natovarenih
hranom i rezervnim oružjem, jer su mladi vitezi računali da će njihov

pohod na razbojnike duže potrajati. Na polasku, Ivan se obrati svome
nastojniku, najstarijem i najiskusnijem među stotinarima:

— Strašimire, — reče — tebi poveravam brigu oko naselja. Od pet

stotina ratnika, koliko vas ostaje ovde, u svako doba stotina mora biti

pod oružjem i spremna za borbu. Zasad, opasnost nam preti samo od
Altomanovićevih razbojnika. Ako vas napadnu, branite se kao od
najcrnjih dušmana... I ne bi bilo naodmet da odmah pozovete u pomoć

Relju Krilatoga...
— Budi spokojan — odvrati nastojnik. — Umećemo već nekako da

62

se snađemo.
Ivan podiže ruku i povorka ratnika krete prema putu. Miloš Obilić,

Milan Toplica i Ivan Kosančić s veselim srcem preduzeli su ovaj pohod,
iako su bili svesni da im neće doneti ratničku slavu. Jer borbe s
razbojničkim družinama, pored tegoba i opasnosti, nisu obećavale ni

priznanje ni pohvalu. Osim podrugljivih osmeha starijih i iskusnijih
vitezova, posle ovakvog pohoda ništa se više nije moglo očekivati.

— Idite i uništite tu razbojničku družinu — rekao je knez Lazar
Toplici. — Korist će biti dvostruka: oslobodićete ceo kraj od neprestanog
straha i opasnosti; i to će biti zgodna prilika za vas i vaše ratnike da
steknete iskustvo i usavršite boračku veštinu. Miloš Obilić i Ivan
Kosančić još nisu valjano izučili ratnički zanat, a umiru od nestrpljenja da
se što pre osvete Altomanoviću. Veliki obračun nam predstoji sa

samovoljnim županom, a isto tako i s Turcima... — Milan Toplica
saopštio je kneževe reči dvojici prijatelja i oni su shvatili da bez roptanja
treba da preduzmu pohod. Jahali su na čelu povorke, zadovoljni što im
se bar ovakva prilika pruža da okušaju svoju sreću i boračku veštinu. Za

njima je bio odred od trideset strelaca. Njih je predvodio Mitar Danguba,
kome je Kosančić poverio ulogu vođe. Kržljavi sebar, koga su
Altomanovićevi ratnici po zlu upamtili, prvi put je stao na čelo strelaca
koje je lično vežbao. Osim samostrela, svakom je za pojasom bio
zadenut nož sa dva reza, a o sedlu bila okačena po četiri toboca, dobro

nabijena kratkim strelama. Svi ostali ratnici imali su na sebi pancire i
kacite, a od oružja mačeve i topuze. Ibar su prešli skelom i dohvatili se
podnožja planine Kopaonika. U predvečerje stigli su do ušća Sitnice u
Ibar i postavili bivak kraj crkve Svetoga Dimitrija, nedaleko od naselja. 39
Sutradan u podne jezdili su Leskovačkom kotlinom, a pred noć pali na
levu obalu reke Jablanice. Trećega dana povorka ratnika stigla je pod

Suvu planinu. Kraj reke Vlasine bilo je nekoliko sebarskih naselja. Tri
viteza odlučiše da tu postave tabor. Seljaci, videvši naoružane ratnike,

uzjazbiše se, spremni da se razbegnu na sve strane. Ali kad uvideše da

su Srbi, njihov strah se pretvori u radost. Starešina glavnog naselja,
starac Radovan, iznese pred vitezove so i hleb i sa suzama u očima ih

pozdravi:
— Mi smo, eto, tako reći, već mesecima na belom hlebu!... Prokleti

Krum!... Uništiće nas ako mačevi vaših ratnika ne dođu pod gušu

njegovih razbojnika...

— Ko je Krum? — upita Toplica.
— Vođa razbojnika, ne bilo ga! — odvrati starac. — Pa velimo, ako
vaši mačevi ne preseku ovo stanje — hoću reći njihove vratove — ne
ostaje nam drugo nego da napustimo naselje, a s nama i ostala četiri,

tamo uz i niz reku.
Starac obrisa dlanom suzave oči, pa nastavi:

63

— Imamo ječma za vaše konje, a biće i po komad slanine za
ratnike, samo da poterate, terate i usatarite toga Kruma i njegove
razbojnike.

— Jesu li stizali do vas? — upita Kosančić.
— Istini za volju, nisu! — odvrati starac.
— Jer da su stigli, vi biste ovde umesto naselja zatekli zgarište, a
umesto nas živih, naše oglodane kosti... Imamo begunce iz popaljenih

naselja...
— Gde su begunci?...
Iz gomile seljaka izdvoji se tridesetak ljudi i žena, svi u podrtim

odelima i sa strahom u očima.
— Odakle ste? — upita Toplica.
— Mi smo... Došli smo... Pobegli... Na milosti... Po milosti

gospodnjoj... — zagalamiše begunci.
— Jedan neka govori! — podviknu starac Radovan. — Jedan neka

govori, a ostali, ili ćutite, ili se što dalje mičite iz gomile!... Koji vrag vas je
spopao te ne umete dve unakrst da izustite!... Govori, Stamenka!...
Ostali, odbijte! Iz gomile begunaca izdvoji se Stamenka, žena mlada i
snažna kao od brega odvaljena. Ona odgurnu laktovima nekoliko
muškaraca i istupi napred.

— Odmah ću vam reći! — otpoče. — Znam otkud dolaze, kuda
prolaze i kojim putem se vraćaju. Kruma sam svojim očima videla.

— Je li koliki? — upita Mitar Danguba.
— Pa, da vidiš i jeste! — odmeri ga žena pogledom. — Biće
maltene dvaput veći i žešći od tebe!...
— O-ho! — uzviknu Danguba.
— Tek ćeš vikati »o-ho« kad ga ugledaš! — odvrati Stamenka. —
Znaš kakva jedna momčina!... Za nekog Miloša tamo pričaju da je kobilu
potegao za rep i izvukao iz štale. Bogme, ovaj kakav je, veruj da bi i dve
mogao!
— Bogme, prijatelju — obrati se Ivan Milošu — tvoja slava nadaleko
se pronela. Ako ova žena ne preteruje, imaćemo žestok posao. Miloš,
rumen u licu i sevajući očima, reče ženi:
— A ti, Stamenka, znaj da sam ja taj za koga pričaju da je kobilu
izvukao za rep.
— Ti? — uzviknu žena. — Ja!
— Ba! — Nećeš Krumu odoleti!
— Živog ću ti ga dovesti na konopcu! — planu Miloš.
— Dela, majčin sokole! — rasplinu se žena.
— Dovedi ga, tako ti krsta! Dovedi razbojnika, makar ga ja
svojeručno obesila o granu onoga duda!...
— E pa, Stamenka, ako si voljna i ako ti strah od Kruma i njegovih
razbojnika nije saterao srce u podgrlac, još danas ćeš nas odvesti na

64

mesto kuda prolaze razbojnici! — reče Toplica.
— Prema vašoj volji! — pokloni se žena.
— Umeš li da jašeš konja?
— Umem...
— Ovakva kakva je, ista ta Stamenka, — umeša se starac Radovan

— biće kao da vam je rukom dodata. Vodiće vas bolje nego iko!
Međutim, i nekoliko muškaraca se ponudiše da ih povedu, jer su i oni
znali kuda prolaze razbojnici. Ali Stamenka ih nadvika i ućutka; a
vitezima je godilo da ih junak-žena vodi. Toga dana tri viteza i Mitar
Danguba sa svojim strelcima napustiše naselje. Na čelu povorke jezdila
je Stamenka. Ona je dovela ratnike do planine Babušnice i pokazala im
prevoj kuda su se razbojnici četrnaest dana ranije vratili posle pljačke.
Milan Toplica smesti grupu strelaca na jednom uzvišenom proplanku
odakle se na nekoliko milja daljine prema bugarskoj granici moglo
osmatrati.

— Sad neka naiđe Krum! — reče vitez.
— Može! — nasmeši se Ivan. — Nego, ovo mesto nije pogodno za
zasedu.
— Nije, svakako! — odvrati Toplica. — Ali zato se ne može dogoditi
da nam neprijatelji promaknu. Kad ih ugledamo, lako ćemo izabrati
mesto i dočekati ih... Nego, vas dvojica se vratite u naselje. Kroz tri dana
u ovo vreme neka dođe jedan da me smeni... Dangubini strelci rasedlali
su konje, sputali ih i pustili da pasu na proplanku.
— Zgodno mesto za plandovanje! — reče Miloš. — Dokle li ćemo
ostati ovde?
— To zavisi od Kruma i njegovih pratilaca — odvrati Toplica. —
Neka samo što pre dođu! Miloš i Ivan vratili su se u naselje. Pored njih je
jezdila Stamenka. Međutim, vreme je prolazilo. Već se polovina aprila
meseca približavala, a razbojnici se nisu pojavljivali. Ratnici su se
izmenjivali na uzvišenom proplanku i uzalud motrili na ove strane. Ali
jednog dana, kad se niko nije nadao, u naselje nagrnuše ljudi i žene,
vukući za sobom decu i starce. Bilo ih je preko tri stotine.
— Ko ste?... Otkuda dolazite?... Od koga bežite? — učestaše
pitanja.
— Hleba nam dajte!... Gladujemo!... Sve su nam popalili, prokletnici!
— zagalamiše došljaci. Iz gomile se izdvoji jedan sebar, snažan i grlat.
— Mi smo čak tamo od reke Veternice, ispod planine Lisca. Evo,
ceo u boga dan bežimo i jedva stigosmo do vas.
— Ko vas goni? — upita starac Radovan.
— Turci...
— Gospode svevišnji, pomiluj nas i usliši! — uzviknu starac.
— Čekaj! — odgurnu ga Miloš i priđe sebru beguncu:
— Gde su Turci?

65

— Spalili su naše selo i nastavili put Prema Jablanici. Dokle će
dopreti, bog će znati... Od naših nisu robili nikoga. Protutnjali su, spalili
naselje i pobili oko pedeset duša. Mi smo utekli i evo nas. Miloš Obilić se
zamisli. U naselju se samo on zadržao, pošto su Toplica i Ivan sa stotinu
ratnika toga jutra otišli na proplanak. Mladi vitez goreo je od nestrpljenja
da krene za turskim odredom, ali činilo mu se i nemoguće i nedostojno
da napusti svoja dva prijatelja; a bilo je i opasno poći u neizvesnu borbu

sa svega dvesta ratnika. Miloš se priseti i upita sebra:
— Koliko je Turaka prošlo kroz vaše naselje?
— Ne umem da brojim, brate slatki! Ali mogu ti reći da ih je mnogo

više nego svih nas u ovom naselju.
— Stamenka! — viknu vitez.
— Tu sam! — odazva se žena.
— Čula si šta je rekao ovaj begunac?
— Jesam, isto kao i ti.
— Onda na konja pa pravo onima gore na proplanak! Reci im da su

Turci u blizini.
— Odmah, rode! — uzviknu žena i ustumara se tražeći konja od

ratnika na poslugu.
— Šta je sad?! — uzviknu jedan ratnik. — Eno našeg glasnika! Juri

kao da od smrti beži.
— Istina je! Glasnik je ono! Mora biti da je naš!... Tako mi boga,

zaokreće pravo ovamo u naselje! — zagalamiše ratnici i seljaci.
— Naš je svakako! — dodade starac Radovan. — Čini se da ćemo

se danas sresti s Krumom i njegovim lopovima! Međutim, konjanik
strelovito izlete na put i uskoro upade u naselje.

— Šta je?... Šta je?... Govori! — zavikaše mnogi.
— Razbojnici dolaze... — odvrati glasnik.
— Gde su? — upita Miloš.
— Tamo, iza planine...
— Ba! — uzviknu starac Radovan. — I zar zato toliko jurenje?...
Eto, i konja si mogao da satreš.
— Naši se lagano povlače s proplanka — reče glasnik Milošu. —
Traže zgodno mesto za zasedu. Bacajte se na konje i trk gore prema
planini!
— Spremajte se! — doviknu Miloš ratnicima. Mladome vitezu činilo
se da bi bilo probitačnije krenuti za turskim odredom, ali je uviđao da nije
zgodno ni razbojnike ostaviti. U nedoumici pade mu na pamet da su tri
nedelje lenstvovali i badava straćili vreme čekajući Kruma. A sad, i Turci
i razbojnici pojavljuju se u isti mah. Miloš se osmehnu i sleže ramenima.
Njegovu pažnju privukoše ratnici koji su se brzo opremali. Mnogi su već
bili na konjima.
— Šta mislite? — obrati im se vitez. — Hoćemo li na razbojnike ili

66

na Turke?
— Na razbojnike! — graknuše ratnici.
— Onda najpre na Kruma... Napred, i trkom koliko konj može

izdržati!
Povorka ratnika bez reda jurnu prema putu. Oni na bržim konjima

odmah isprednjačiše. Miloš ih prestiže i izbi na čelo. Ali ni polovinu puta
nisu prešli, a pred sobom ugledaše svoje ratnike. Ivan i Toplica mahali

su im rukama kao da ih bodre da što pre stignu.
— Šta je? — upita Miloš kad stiže do prijatelja.
— Nevolja — odvrati Ivan. — Razbojnici su skrenuli desno, prema

Nišavi. Lepo smo ih videli kako silaze u rečnu dolinu. Miloš se počeša
iza uha:

— Ranije nam to nije palo na pamet — reče. — Nekoliko naselja u
ovom pravcu uništili su. Sad nemaju potrebe da zalaze ovamo.

Milan Toplica se namršti:
— Istina je! — reče. — Trebalo je misliti na to. Krenućemo za njima,
pa gde ih sustignemo, zametnućemo borbu.
— Drugo nam ništa ne ostaje. — odvrati Miloš. — Nego, braćo moja
— nastavi — jedan turski odred konjanika upao je u našu zemlju i stigao
do reke Jablanice.

— Eto ti sad! — uzviknu Ivan. — I razbojnici i Turci u isti mah! Kuda
ćemo gore?

— Najpre na razbojnike! Polazak! — odvrati Toplica. Išli su jedan za
drugim krivudavom stazom. Popodne je već odmaklo kad su stigli blizu
proplanka odakle su osmatrali. Kosi sunčevi zraci padali su po
krošnjama visokog drveća, probijali se između oretkih stabala i zlatili
vrhove žbunova prekrivenih divljom lozom koja se otegla unedogled.
Konjska kopita uranjala su u vlažno lišće, jer su prolećni pljuskovi po
nekoliko puta dnevno obilato natapali zemlju. Na strelomet od proplanka
Toplica zaustavi povorku:

— Ako izbijemo na proplanak, videće nas kao na dlanu! — reče. —
Sad samo dvojica napred, i to pešice.

— Ja ću poći — reče Miloš i sjaha, pa pružajući vođice seizu,

dodade:
— Danguba, dole s konja i kreni za mnom! Sebar skoči s konja,

prebaci samostrel preko ramena i pođe za Milošem.
— Motrite i pazite da vas ne primete! — doviknu im Toplica.
Dva ratnika trčeći pređoše kratko rastojanje i stigoše do proplanka.
— Stoj! — reče sebar i uhvati Miloša za ruku.
— Šta je?
— Lezi! Čujem rzanje konja...
— To su naši konji...
— Nisu... Rzanje dopire s druge strane proplanka. Dva ratnika,

67

ležeći na zemlji iza jednog gustog žbuna, pritajiše se. Trenuci su lagano
prolazili. Jedna ptičica lepršala je iznad žbunova hvatajući muve u letu;

odnekud su dopirali tupi udarci kljuna o suhu koru drveta.
— Žunja! — tiho reče sebar. — U predvečerje ptica probija koru na

stablima i hvata bubice i crviće — reče Danguba zapinjući samostrel.
— Isto to čini i detlić i sve ptice puzavci od najmanje do najveće —

nastavi sebar stavljajući strelu na tetivu.

— Šta to radiš? — prošaputa Miloš.

— Gledaj onaj žbun tamo udesno... Izgleda da taj Krum spada
među one koji imaju nešto u glavi...

— Ne vidim ništa! — odvrati Miloš.
— Gledaj bolje, pa ćeš videti! On je, mladiću moj, pametniji nego

mnogi koji drže na sebe... Mesto mi njemu, on je nama postavio

zasedu!...

— Gospode! — trže se Miloš. Prasak tetive još više gazbuni.
— Gotov je! — reče sebar nanovo zapinjući samostrel.

— Koga si ubio? — upita vitez.
— Njihova uhodu, osmatrača... A da li sad čuješ?
— Ala imaš zdrave uši, seljače! — nasmeši se Miloš. — Sad sam
već i ja čuo rzanje konja s one strane proplanka.

— Imam, imam zdrave uši — tiho odvrati sebar. — Moj deda mogao
je da čuje kako trava raste.

— I zdrave oči?
— I oči... Mogao je da vidi kako iza trećeg brega, s one strane,
zečica davi tvora.

— Kad sebar laže, onda se i kamenje pomera — odvrati Miloš. —

Nego, da se vratimo?
— Možemo... Idemo našima... Podelićemo se u dve grupe pa ćemo

razbojnicima prirediti veselje kakvo u životu nisu imali — reče Danguba
povlačeći se pobauljke.

— Ovoga puta sreća nas je poslužila! — reče Toplica gledajući
značajno Ivana.

— Da smo uleteli u zasedu razbojnika, zlo bi bilo...

— Bogami, zlo! — dodade Ivan. Plan za napad brzo su napravili. S
druge strane brda put je bio širi, a i stabla u šumi ređa, jer je zemljište na
tom mestu kamenito. Bilo je očevidno da su razbojnici ostavili svoje
konje negde u jaruzi i da će se borba voditi pešački.

— Slušajte svi — reče Toplica. — Podelićemo se u tri grupe: jedna
će levo, druga desno, a treća na proplanak. Jer u zabuni razbojnici će
bežati na sve strane. Ja ću levo, Ivan desno, obojica sa po sto četrdeset
ljudi, Ostali s Milošem na proplanak. Trudićemo se da razbojnike

nateramo na vas... Ratnici stadoše vezivati ulare konja za drveta i niske

grane. Kad i to bi gotovo, Toplica im se još jednom obrati:

68

— Naš napad mora biti munjevit. Jer ko okleva u ovakvoj prilici, taj

gubi. Udarci treba da budu smišljeni, brzi i smrtonosni... Polazite!
— Krum nas umalo nije nadmudrio — reče Ivan Milošu.

— Zahvalnost dugujemo sebru Dangubi! — odvrati Miloš.

Ivan i Toplica izvršili su napad gotovo u isti mah. Razbojnici,
iznenađeni i unezvereni, za trenutak izgubiše samopouzdanje. To je bilo
dovoljno da se pokolebaju. Borba se vodila između stabala koja su i

jednima i drugima povremeno pružala zaklon. U takvoj okolnosti sukob
se pretvorio u pojedinačne borbe u kojima su bolji i veštiji pobeđivali.
Ratnici kneza Lazara pod Toplicom pravili su pustoš među razbojnicima.
S druge strane, Ivanovi strelci pod vođstvom sebra Dangube obarali su
protivnike strelama, a ratnici, ugledajući se na Kosančića, nisu izostajali
iza njega u hrabrosti i brzim udarcima. Toplica Milan ukrsti mač s vođom

razbojnika. Ali odmah oseti da pred sobom ima prekaljenog borca.
Zanemarivši ostale, Toplica udvostruči snagu. Saletao je Kruma tako
žestoko da razbojnik poče da se koleba. Najposle naže da beži uzbrdo,
prema proplanku, i nalete na Miloša Obilića. Dvoboj između dva ratnika
otpoče naglo i svom žestinom. Dok su Miloševi pratioci navalili da se
tuku s beguncima, da ih gone po proplanku i da ih seku, dvojica vođa
zadavali su i odbijali udarce. Mačevi su zveketali, siktali i stravično
fijukali prilikom promašaja. Bugarskom razbojniku činilo se da mu je
obezbeđeno bekstvo ako savlada ovu jedinu prepreku. Bezazleno lice
mladića nagoveštavalo mu je pobedu. Ali teški udarci koje je dočekivao
na svoj mač i brzi pokreti protivnikovi nagnaše ga da se pokoleba.
Međutim, Miloš je odavno priželjkivao ovakvu borbu. Ona je za njega
značila u isti mah i opasno iskušenje i priliku da isproba svoju veštinu

borenja. Ispred sebe je video snažnu ljudinu, goleme glave i kratka
vrata. Ispod niskog čela, pokrivenog kosom tvrdom kao čekinja, bleskala

su dva sitna i zla oka kao u zmije otrovnice. Ispod tankih brkova i guste

brade stezale su se snažne vilice sa krupnim zubima, belim kao u
kurjaka. U trenutku Miloš se seti reči sebarke Stamenke: »Krum bi i dve
kobile izvukao za rep«. Mladić se nasmeši. »Ja nisam izvukao nijednu«,
pomisli. Miloš je osećao da mu samo jedan pogrešan potez može doneti

smrt. Zbog toga je njegova pažnja došla do vrhunca. U toku borenja
mladom vitezu palo je u oči da mu brzina udaraca mačem ne koristi, jer
se protivnik služi istim načinom borenja. Zbog toga poče da primenjuje
lukave poteze, varke tela i prividna povlačenja i obletanja, nagoneći
protivnika da se okreće u mestu. Vreva, ubojni pokliči i jauci na

proplanku nisu smetali borcima. Rešeni da jedan drugom zadadu smrtni
udarac, Krum i Miloš nisu ni čuli ni videli šta se oko njih događa.

Odjednom, nova grupa begunaca dojuri na proplanak. Za njima u stopu
stvoriše se Milan Toplica i Ivan Kosančić. Miloševi pratioci navališe na
begunce i zbunjene i prestrašene stadoše ih seći s više reda.

69

— To je Krum! Živa ga hvatajte!... — povika Toplica. Vođa
razbojnika za trenutak baci pogled na tu stranu. Milošev mač pade mu
pljoštimice na glavu, ulubi kacigu i obori razbojnika.

— Ubi ga! — radosno uskliknu Ivan.
— Ubio sam vraga! — odvrati Miloš i tresnu mač pred noge. —
Ovakvom borcu nisam dorastao!
— Oborio si ga! — reče Toplica.
— Slučajno! — sleže Miloš ramenima, podiže svoj mač i stade mu
zagledati sečivo iskrzano na više mesta. Međutim, Krum je bio živ, ali
onesvešćen. Mitar Danguba to primeti, okrete ga potrbuške i veza mu
ruke pozadi.
— Evo poklisara za Stamenku! — reče sebar. Ratnici se
nasmejaše. Ceo odred razbojnika bio je uništen. Oko petnaest
zarobljenika s vođom Krumom ratnici poteraše ispred sebe.
Sebri u naselju gromoglasnom vikom pozdraviše pobedioce. Ne
hoteći da gube vreme, smesta obesiše zarobljene razbojnike. Sebarka
Stamenka, blagosiljajući Miloša, lično je stavila omču oko vrata Krumu i
zategla konopac.
— Održao si reč! Živa si uhvatio razbojnika, bog i sreća uvek bili na
tvojoj strani! — reče žena mladome vitezu. Miloš progunđa nešto i baci
se na svoga konja.
— Polazak! — reče. — Idemo na Turke. Uprkos sumraku koji je već
pokrio brda i doline, ratnici kretoše u nov pohod. Pobeda nad
razbojnicima nije im pričinila veliku radost, jer su i sami imali dosta
gubitaka. Četrdeset i dva borca ostala su mrtva gore na brdu, a petorica
ranjenih u naselju. Međutim, od sebara begunaca vitezi su doznali da
turske pljačkaše predvode četiri delije.

70

AKINDŽIJE

Četiri mlada sebra begunca vodila su povorku konjanika prema reci

Veternici i planini Liscu. Njihova žarka želja bila je da srpski ratnici što
pre stignu turske pljačkaše, da ih napadnu, da preotmu pljačku i robove i
da ih kazne za uništena naselja. Jedan od vodiča obrati se vitezima:

— Ako nisu prodrli dalje ili blagovremeno udarili istim putem natrag,
zateći ćemo ih između Morave i Veternice. Prokopije, najotresitiji među
vodičima, reče:

— Sedam dana hleba i vode u usta neću metnuti — makar mi žuč
prepukao — ako dopustimo da nam turski razbojnici umaknu! Milan
Toplica ga pogleda iskosa:

— Noć se približava — reče. — Još malo, pa nećemo, osim
konjskih glava i ušiju, ni na pet koraka ispred sebe videti. Moguće je da
nam neprijatelji promaknu.

— Onda ćemo za njima, po tragu, sunce im nebesko! — lupi se
sebar pesnicom u prsa. Miloš Obilić se umeša u razgovor:

— Begunci pričaju da taj turski odred ima najmanje pet stotina ljudi.
— Nose oni pljačku i gone robove — odvrati Prokopije. — To im
usporava kretanje.
— Gonićemo ih, makar do Sofije morali kasati za njima! — dobaci
Ivan Kosančić.
— Pristajem! — uzviknu sebar. Vitezi se nasmejaše.
— I ja pristajem — reče Toplica. — Biće to pravi ratnički podvig.
Pljačkaše predvode četiri delije. Sebar Prokopije se promeškolji na sedlu
i zatrepta:
— Pa, ovaj... Kad već kažete da su u pitanju delije, sad se, opet, ja
pitam, a, tako reći, i vi se valjda pitate, da li ćete moći s njima izaći na
kraj.
— Pokušaćemo! — nasmeši se Toplica.
— Delije! — noluglasno reče Miloš Obilić. — Ni za šta na svetu ne
smemo propustiti ovu priliku!
— Onda trk! — viknu sebar Prokopije i ošinu konja. Tri viteza su
odlučila da izbegnu klisuru između planine Lisca i Čemernika40 i da na
desnoj obali Morave postave bivak. Međutim, mrak je bio gust i vodiči su
izgubili pravac. Da se Milan Toplica nije upravljao prema položaju
zvezda, ratnici bi u toku noći teško stigli do Morave.

71

*

Oko ponoći povorka konjanika izađe iz šibljaka i, ostavivši desno
goleme šume na padinama Čemernika, dohvati se ravnog polja. Uskoro
do ušiju ratnika dopre kreketanje žaba i klepetanje roda. Ratnici
postaviše bivak na jednom brežuljku. Rasedlani konji odmah navališe da
pasu. Na četiri istaknuta mesta Miloš postavi po tri stražara. Umorni
ratnici opružiše se po zemlji i uskoro se odasvud začu hrkanje. Ivan
Kosančić je ležao oslonivši glavu na sedlo. Vitez je osećao bolove u
krstima, jer je u borbi na Babušnici dobio udarac preko leđa. Kraj njega
su sedeli Miloš i Toplica, a nekoliko koraka dalje sebar Prokopije. Mladi
vitezi nisu mnogo govorili, kao da ih je umor savladao. Ali sva trojica su
osećala nelagodnost, jer pobeda nad Krumom i njegovim razbojnicima,
umesto da im donese radost, bacila ih je u brigu. Činilo im se da nisu
dorasli da budu vođe većeg broja ratnika. Samo zahvaljujući bistrom oku
sebra Dangube izbegli su zasedu. Bitku su dobili, ali ih je pobeda stala
preko četrdeset ratnika.

— Dopustili smo da nas razbojnici vide na proplanku — stade se
vajkati Milan Toplica. — Okrenuli su prema Nišavi da nas zavaraju. I
naseli smo njihovom lukavstvu!

— Ćuti! — dobaci Ivan Kosančić. — Zahvaljujući sreći, dobro se
svršilo.

— Ostavi sreću. — reče Miloš Obilić. — Nestalna je. Ona oduvek
zavarava slabe i lakoverne i navodi ih na iskušenja da im posle, u
najtežoj prilici, okrene leđa. Pravom vitezu i ratniku probitačnije je da se
uzda u svoju desnicu...

— I pamet! — dobaci Prokopije.
— I pamet, seljače! — podviknu Miloš. — I pamet!... Dobro si rekao,
mada od tebe niko nije tražio mišljenje. Sebar sleže ramenima i zatleda
se u zemlju:
— Hteo bih da mi date nešto od oružja. — reče. — Hoću da se
borim.
— Dobio si konja. Daćemo ti i mač. — odgovori Miloš. — Bori se
kad te srce vuče, ali se ne mešaj u naš razgovor.
— Pa eto... — otpoče sebar. — Ako je po volji i, tako reći, ako imate
dragu volju, ja bih da budem jednom od vas trojice seiz, a, bogami, i
štitonoša. Vitezi se pogledaše.
— Moj seiz je poginuo gore na proplanku. — reče Miloš. — Uzeću
te za seiza i štitonošu ako umeš da se boriš.

72

— Vladam toljagom bolje nego mnogi mačem i topuzom. Neću

zazirati i na deliju turskog da napadnem! — isprsi se sebar.

— Primam te. — odgovori Miloš. — Ali ako u toku borbe okreneš
leđa neprijatelju, znaj da ću ti svojom rukom odseći glavu.

— Časnoga mi krsta i ove svete trojice. — sastavi Prokopije tri prsta
— nećeš me videti da bežim, osim ako iz mene duša ne utekne!

— Onda od sutra počinješ vežbanje mačem i topuzom.
— Ako je to tvoja želja, ispuniće ti se. Ali se toljage ni za živu glavu
neću odreći. Milija mi je nego majka rođena! — odvrati sebar.
Ivan Kosančić se beše pritajio. Ležeći oslonjen glavom na sedlo
vitez je ko zna koji put zahvaljivao sreći što je imao oklop na sebi kad je
preko leđa dobio udarac. Milan Toplica je u duši zahvaljivao strelcu
Dangubi što je blagovremeno otkrio Krumova izviđača i ubio ga, a Miloš
se u sebi grizao, jer mu se činilo da njegova veština u borenju nije

dostigla pravu vrednost. Ukoliko se zora približavala, ratnici su se budili,
jer je hladnoća sve više osvajala. Uskoro se na istoku pojavi blago
rumenilo. Lak povetarac stade ljuljati vrhove žbunova otresajući sa
listova kapljice rose. Beli oblačići krenuše na svoj beskrajni put po nebu.
Kreketanje žaba odavno je prestalo. Rode su nepomično stajale na
jednoj nozi i kao ukleti stražari rasturene po močvarnoj livadi bdele
očekujući izlazak sunca. Jato čvoraka, povijajući se u letu kao lesa,
kružilo je iznad trstika i vrbaka kraj Morave. Konji, predosećajući lep dan
ili dug put, širili su nozdrve i ržući stresali rosu sa griva i ušiju. Žedne
životinje bečile su oči u pravcu reke, iznad koje je kao ljubičasta traka

visila izmaglica. Prvi zraci jutarnjeg sunca obasjaše brda, doline, travne

livade prekrivene žbunovima i siva stabla na ivicama džinovskih šuma.

Ratnici se spustiše niz brežuljak prekriven gustom pirevinom i sitnom

paprati. Prema Moravi, na desetak strelometa, pružala se ravnica.
Konjska kopita uranjala su u mekanu zemlju natopljenu vodom od čestih
kiša. Divlji bosiljak i majčina dušica raskošno su prosipali miris pod
sunčevim zracima. Konjanici su jezdili preko širokog polja ne nailazeći

na tragove niti znake ljudskog života.
— Naselja su s druge strane Morave, tamo prema Veternici. — reče

sebar Prokopije kao da pogađa misli trojice vitezova. Na baricama i
lokvama mestimično rasturenim po livadi ratnici su napojili konje. Od
prolećnih kiša i topljenja snegova po uvalama, jarugama i vododerinama

Morava je silno nabujala.

Zbog toga ratnici ostaviše kola i vozare na desnoj obali reke. Konji,
tresući glavama i propinjući se, zagaziše u mutnu vodu. Na levoj obali
Morave vrbak je bio ređi i kao uzani pojas delio je reku od valovitog

zemljišta prekrivenog žbunovima, divljim bagremom i crnim glogom.
Sebri vodiči išli su najprečim putem prema naseljima kuda su prošle

turske akindžije.

73

— Stanite! — odjednom uzviknu Prokopije zatežući uzde svome

konju.
Povorka konjanika, komešajući se i tiskajući se nekoliko trenutaka,

zastade.

— Šta je? — upita Toplica.
— Čujete li? Zakasnili smo. Nasilnici su otišli — reče sebar.
— Ne teraj šegu s nama! — doviknu Kosančić. — Po čemu znaš da

smo zakasnili?
— Slušajte i uverićete se! Čujem zavijanje psa.
— I ja čujem — dobaci Miloš.

— I ja... I ja... — stadoše uzvikivati ratnici.
— Urla na pustom zgarištu! — reče jedan sebar. Toplica diže ruku.

Povorka konjanika nastavi put.
Ratnici su jezdili osluškujući i bacajući u daljinu unezverene

poglede. Zavijanje psa čulo se sve jasnije. Milošev Ždralin, osetivši pod
nogama uzbrdicu, opruži svoje vitko telo i začas isprednjači. Ostali konji,
dašćući i čuljeći uši, jurili su za njim. Kad izbi na vrh brda, Ždralin naglo

zastade, prope se i okrete u stranu.
— Miran! — viknu Miloš zatežući uzde. U isti mah do nozdrva mu

dopre zadah od prosute utrobe i usirene krvi. Na nizbrdici, između
žbunova, vitez ugleda nekoliko vukova. Režući, zveri su proždirale

nekakvu lešinu. Odozdo, iz podnožja brda, zavijanje psa zlokobno se
razlegalo. Urlik se ponavljao, uvek istovetne dužine i jačine,
beznadežno, bespomoćno kao večiti predznak propasti. Miloš Obilić sa
užasom shvati da zveri proždiru čoveka. Zvižduk strele razbi mu
osećanje groze. Jedan vuk urliknu, sklupča se i pade pored leša, a
ostali, s nakostrešenom dlakom na grbini, režeći šmugnuše između

žbunova.
— Turci i vuci! — reče Danguba stavljajući samostrel preko ramena.

Nad spaljenim naseljem, pod lakim povetarcem izvijao se plavkasti dim
mučno se otimajući sa zgarišta kao i urlik usamljenog psa. Ratnici
poteraše konje. Na mestu naselja zjapila je pustoš. Konji su, trzajući
glavom, ubrzavali hod pokraj izgaženih i nagorelih leševa. Skupljajući se
u jata, vrane su lepršale u krošnjama drveća nemirno iščekujući svoj deo

na putu kuda je prošla smrt. Sve kolibe, osim nekoliko u blizini reke
Veternice, bile su spaljene, voćke polomljene ili nagorele, a torovi

rastureni.
— Ovde je stanovala moja porodica — reče sebar Prokopije

pokazujući jedno opustošeno dvorište. Brišući dlanovima suze, mladić

nastavi:

— Moja majka, sestra i brat nestali su... Pobijeni ili odvedeni u
roblje! Jadikovali su i ostali sebri vodiči. Međutim, Mitar Danguba tražio
je tragove i lako našao utisnuta kopita u mekanu zemlju. Turski pljačkaši

74

išli su obalom, niz reku, prema drugim naseljima. Ratnici su nailazili na

leševe ljudi, žena i dece. Prolazili su pored koliba i stogova slame
pretvorenih u pepeo, i nagorelih stabala lipe i bagrema. Stravična tišina
visila je iznad pustoši. Kad ratnici postaviše bivak u blizini četvrtog
naselja, dan je uveliko osvojio. Na tom mestu završavala se čista livada.
Bregovito zemljište pokrivalo je šiblje, gusto kao četka. Bokori zove,

leske i divljeg bagrema kao zagušeni isprepletali su grane i ogranke.
Između njih otimale su se u visinu jasike, vitkih stabala s beličastom
korom i krošnjama s treperavim lišćem. Dalje, prema padini planine

Lisca dizala se golema šuma bukava i hrastova.
— Nigde traga od života. — reče Miloš Obilić sedajući na jednu

kladu kraj vatre koju su ratnici naložili.

— Valjda nije sve pobijeno i oterano u ropstvo! — primeti Ivan
Kosančić.

— Ne bi se moglo reći! — umeša se sebar Prokopije. — Ako

dopuštate, ja bih malo prokrstario šibljakom i zašao gore u šumu. Mora

biti da i tamo ima naših begunaca.
— Idi. — reče Toplica. — Povedi i ostalu četvoricu... I ne

zadržavajte se dugo. Uskoro ćemo krenuti. Prokopije doviknu svojima i
uputi se prema šibljaku. Tri mlada viteza, ispunjavajući želju kneza
Lazara, izučavali su teški ratnički zanat. Oni su uvideli koliko su u tome

poslu važni napor, izdržljivost i strpljenje. Pošli bi oni i u ovaj pohod kao
na veselje, da im gnev zbog podlosti turskih pljačkaša nije naterivao krv

u glavu i mutio razum. Njima nije bilo teško shvatiti da dobar ratnik mora
sve videti i svako čudo izdržati. Milan Toplpca, iskupivši ratnike,

progovori:
— Videli ste kakvom smo neprijatelju na tragu... Čini se da je

turskim razbojnicima važnije ubijanje nevinih i pustošenje nego pljačka.
Oni se hvale čineći zločinstva i zverstva i s ponosom pričaju svojima

koliko su naselja popalili, koliko života uništili i koliko seljaka odveli u

roblje. Upadaju u srpsku zemlju kao u svoje lovište, hvataju ljude i
zabavljaju se ubijajući nejač. Prošli ste kroz četiri naselja i sve videli i
shvatili. Zbog toga nije potrebno da vas podstičem na hrabrost. Zar se
moglo desiti da neko ne vidi kako iz spaljenih koliba strče ogoleli direci i
na njima obešena tela nesrećnika koje je vatra spekla ili dim ugušio!
Tako postupaju turske delije i akindžije. Njihovu uživanju u tuđim
mukama i satana bi pozavideo. Milan Toplica zastade, pa brišući
rukavom znoj s lica i savlađujući gnev, nastavi:

— Još malo ćemo pustiti da se konji odmore i napasu, pa onda
krećemo tragom razbojnika... I neka niko od vas ne poželi da se sa ovog
pohoda vrati, dokle i poslednjeg zločinca ne posečemo ili ga ne okačimo
na drvo. Pokazaćemo razbojnicima i onima koji ih šalju ovamo da u Srbiji
ima nekoga ko ih se ne plaši. Napadaćemo ih i tamaniti kao zmije

75

otrovnice. Borićemo se otvoreno i podmuklo, prepadima i zasedama i
nagnati ih da osete svu strahotu smrti. Trudićemo se da od nas nijedan

ne pogine a da najpre bar trostruko nije osvetio svoju smrt... A sad,

leškarite, odmarajte se i dobro se najedite, jer nam predstoji dug i
naporan put. Ratnici u tišini saslušaše govor svoga vođe. Po njihovim
ubledelim licima i užagrenim pogledima mogla se videti odlučnost da
istraju do kraja. Iz daljine se čulo dovikivanje petorice sebara koji su otišli

da tragaju za svojim beguncima. Glasovi su se razlegali i umnožavani

odjecima talasali se iznad šibljaka i dubrava i kao neuslišeni vapaj

odbijali se o visoke krošnje bukava i hrastova.
— Nikoga nisu našli — reče Danguba.
— Čini se. — sleže ramenima Miloš.

— Spremajte se za polazak! — dobaci Toplica. Dok su ratnici

hvatali i sedlali konje, konjušari su vikom dozivali sebre begunce i uskoro
povorka ratnika bila je spremna za polazak. Međutim, pristigoše i sebri,
izgrebeni po licu i rukama i sa bespomoćnim izrazom u očima.

— Nikoga nismo našli. — reče Prokopije. — Ili su svi pobijeni ili

odvedeni u roblje.

— Možda su pobegli dublje u šumu, s one strane planine. — primeti
Ivan Kosančić.

— I na to smo pomišljali. — odvrati jedan sebar. — Neka se gospod
smiluje dušama mrtvih, a živima neka podari sreću i dug vek! Povorka
ratnika napusti bivak. Mitar Danguba i njegovi strelci isprednjačili su kao
neumorni psi tragači. Iako je uloga sebara vodiča prestala, sva petorica
su se pridružila ratnicima. Milan Toplica svakome je dao mač, nož,

samostrel i po dva toboca nabijena strelama. Plahoviti i nestrpljivi momci
bacali su iskosa smrknute poglede na ratnike, jer im se činilo da sporo
odmiču. Njihova mržnja prema turskim pljačkašima gonila ih je u
samovolju i neposlušnost. Izmicali su ispred strelaca tragača u želji da
povorku podstaknu da se brže kreće. Na opomene Mitra Dangube nisu

se osvrtali dok im sebar strelac ne podviknu:
— Koji vam je vrag zašao pod kožu te izlećete napred i uništavate

tragove neprijatelja! Hoćete valjda da nas zavedete na stramputicu! Tri
viteza tamo iza nas isteraće vas iz reda ako im doviknem da ne
poštujete moja naređenja. Sebri nešto progunđaše i stadoše zatezati
uzde svojim konjima. Međutim, tragove turskih pljačkaša bilo je
nemoguće izgubiti iz vida. Pet stotina konja ostavilo je za sobom dobro

ugaženu travu. Na nekoliko mesta ratnici su videli na njivama zelenu

pšenicu kopitima sabijenu u zemlju ili srubljenu do korena. Turskim
razbojnicima sviđalo se da pšenicom hrane svoje konje. Sebar Prokopije
škrgutao je zubima od besa ili se pesnicama gruvao u prsa, prizivajući

svetog Iliju, osvetnika nepravde, da krvavo kazni »bezbožnike koji konje
svetim pričestom hrane.«41 Po podne povorka konjanika nanovo pregazi

76

Moravu i dohvati se ravnice koja se prostirala južno od Grdeličke klisure,
a pred noć stiže do jedne rečice. Sebar Prokopije se obrati vitezima:

— Znam ovaj put... Naši dušmani idu jedinim prelazom preko
prevoja između Čemernika i Besne kobile.

— Jesi li prelazio tim prevojem? — upita Toplica.

— Jesam!

— Ima li skretanja s puta desno i levo?
— Koliko se sećam, nema.

— Sjašite! — viknu vitez. — Prokopije i Danguba za mnom! Ostali

neka postave bivak...
— Pogledajte! — reče Miloš. — Približavaju se neki konjanici.

Ratnici se trgnuše. Iza jedne zavojice pod bregom pojavi se neugledna

grupa konjanika. Na prvi pogled videlo se da su sebri, pastiri ili težaci.
Šibajući kljusad, oni stigoše do ratnika. Bilo ih je svega osam. Svaki je

za pojasom imao nož, a u ruci toljagu.
— Ko ste? — upita Ivan Kosakčić.
— Ama, sebri smo, brate, i krstimo se časnim krstom isto kao i vi! —

reče najstariji među došljacima. — Stada ovaca napasamo gore,

uzvodno, kraj Morave.
— Videli smo izdaleka turske pljačkaše kako idu istim putem kao i

vi... — dodade drugi pastir.
— Pa smo krenuli da vam javimo... — umeša se treći.
— ... Da lopovi nisu ni do vrha planine isprednjačili. — nastavi prvi.

— Skoro ste im za petama... I, anđela vam gospodnjeg, povedite i nas!...

— A vaše ovce? — upita Ivan.
— Drugi ih čuvaju... Tri viteza se pogledaše. Bez mnogo reči

napraviše plan napada.
Međutim, i vozari su pristigli. Deset ratnika ostalo je kod kola uz njih,

a ostali, vodeći svaki svoga konja, lagano krenuše uz brdo. Toplica,
Danguba, Prokopije i dva sebra došljaka isprednjačiše. Išli su utabanim
putem između debelih stabala. Sitne oči Mitra Dangube kao strele su
probijale pomrčinu. Za njim u stopu išao je Milan Toplica, a na kraju
Prokopije sa dva sebra. Golemi hrastovi bujali su u visinu i širinu. Idući
prema grebenu planine, stabla su bila sve deblja, a čistina oko njih sve
veća. Osim izgaženih niskih žbunova, mestimično raštrkanih, prolaz je
bio čist.

— Da li ste videli robove? — obrati se Prokopije sebrima.

— Jesmo, bogami!

— Je l' ih bilo mnogo?

— Mnogo!

— Koliko?

— Sijaset!
— Hm!...— učini Prokopije.

77

Kad su podobro odmakli, Danguba zastade.
— Stanite da se malo izduvamo. — reče.
— I da oslušnemo. — dodade Prokopije sedajući na zemlju.

Posedaše i ostali.
— Ima gore proplanak… — tiho reče jedan pastir.

— Isusa mi, ima! — dodade Prokopije. — I evo, kunem se u sve na
svetu: blejao kao ovan koji u životu krušac soli42 nije liznuo, ako zlikovci

nisu na tom proplanku postavili bivak!

— Je li daleko proplanak? — upita Toplica.

— Nije! — odvrati pastir. — Dvaput kamenom da se baciš...
— Znači: tu je?

— Tu, blizu, brate slatki...
— Ni reč više! — ustade vitez.

— Tu negde mora da su im stražari. — primeti Danguba, skide s
ramena samostrel i stade zatezati tetivu. Idući lagano, prešli su još

stotinak koraka, kad Prokopije zaustavi grupu:
— Stanite i slušajte! — reče
— U pravu si — prošaputa Danguba. — Čujem...

— Proplanak mora da je tu u blizini — dodade jedan pastir. — Sad
već i ja čujem žagor... Žagor su čuli svi, ali niko nije mogao odrediti
odakle dopire. Nekima se činilo da dolazi sleva ili zdesna, ostalima, ozgo

ili ispod zemlje.
— Ići ćemo još malo napred — reče Toplica. — Danguba za mnom,

a vi ostali sedite na zemlju i čekajte... Kroz noćnu tišinu probi se ćukanje

sove i lepršanje u granama. U krošnjama visokih hrastova odjeknu
pištanje slepih miševa. Noćna grabljivica otpočinjala je lov. Odnekud se

javi pupavac u tri maha po triput. Milan Toplica i Mitar Danguba
nastaviše uzbrdicom. Sebar je išao napred držeći zapet samostrel na

levoj ruci, a u zubima dve kratke strele.
— Lezi! — uzviknu naglo i skoči iza stabla. Milan Toplica pade

potrbuške na zemlju i gotovo u isti mah ču kako mu više glave zviznu

strela i lupi o drvo. Vitez shvati da mu je Danguba spasao život.
— Ko nas gađa? — upita.

— Turski stražar — odvrati Danguba iza stabla.

— Kako ga ugleda u mraku?
— Čuo sam kad je zakačinjao tetivu za klinac...

— Vidiš li ga?
— Ne... Ako ga ugledam, taj sutrašnji dan neće videti!... Sad, polako
puzi po zemlji... Čini mi se da su dvojica... Čuješ li ih?
— Ne čujem!

— Da li ih vidiš?

— Ne vidim ni tebe! Mrak je kao u rogu... Još dve strele zviznuše.

Jedna lupi u drvo iza koga je stajao Danguba, a druga se zabi u zemlju

78

ispred lica Milana Toplice. Vitez skoči i zakloni se iza jednog stabla.
— Bolje je tako. — reče sebar. — Od stabla do stabla, prema

njima... I drži se malo ulevo... Oni nas ne vide... Sad, trk! Dva ratnika u
nekoliko skokova protrčaše između debelih stabala. Milan Toplica zape

nogom za nekakvu žilu i pade. Dangubin glas odjeknu:

— Sad je na nas red!...
Tetiva prasnu. Krik i tup udar o zemlju gotovo u isti mah se začuše,

a onda odjeknu kletva Mitra Dangube:
— Neka mi đavoli kožu oderu ako išta mogu razabrati u ovom

mraku!... Dvojica nam ispred nosa pobegoše!...

— Kako?... — upita Toplica.
— Satana će ih njihov znati!... Čuo sam kako beže uz brdo!

— Otkud znaš da su dvojica?
— Toliko već mogu razabrati po koracima...

— A ko je dreknuo kad si odapeo samostrel?
— Treći!...
— Znači: trojica su bila?
— Trojica, u kamen se stamanili! Dva ratnika pođoše uz brdo. Leš
trećeg stražara ležao je na leđima.
— Pun pogodak! — reče Danguba pipajući mrtvog stražara.

Milan Toplica zavrte glavom:
— Sad se već ne može ni misliti o prepadu — reče. — Turski
pljačkaši znaju da smo im na tragu...
— Hoćemo li natrag? — upita sebar.
— Ne! Ovde ćemo se svi iskupiti... Dozovi ostale.
Danguba za trenutak iščeze u mraku. Uskoro stigoše svi ratnici.
Miloš Obilić i Ivan Kosančić priđoše Toplici.
— Šta sad? — reče Ivan. — Da se povučemo ili da jurišamo?
— Ovde ćemo ostati do zore — odvrati Toplica.
Na nizbrdici u mračnoj šumi ratnici posedaše po zemlji, jer im ništa
bolje nije palo na pamet. Činilo se da nema smisla izlaziti na proplanak i
upasti u zasedu. Dok su ratnici dremuckali oslonjeni leđima o stabla ili
tiho razgovarali, tri mlada viteza utonula su u ćutanje.
— Sutra, na svetlosti dana borićemo se s pljačkašima. — kao za
sebe reče Milan Toplica.
— Slažem se! — primeti Ivan Kosančić. — Borićemo se iako nas je

manje.
— Ja se ne slažem! — dobaci Miloš Obilić.
— A šta nam bolje ostaje? — nemarno reče Toplica.
— Ostaje: najpre prepad, onda zaseda i borba u mračnoj šumi.
Dva viteza se prenuše. Miloš Obilić im u nekoliko reči iznese svoj

plan.
— Gospode! — uzviknu Ivan Kosančić. — Ko noćas iz ove šume

79

izađe, celoga veka će pričati da se iz pakla živ izvukao!...
— Da se ne bismo između sebe klali u mraku, borbeni poklič je

»sebar strelac«. — reče Toplica.
— »Sebar strelac«. — pronese se od usta do usta među ratnicima.
Miloš Obilić, Mitar Danguba, Prokopije i dvadeset strelaca izdvojiše

se.
— Podelićemo se u dve grupe. — reče Miloš.
— Danguba desno, ja levo, i na dati znak zasućemo strelama

razbojnike.
— Ko će dati znak? — upita Danguba.
— Ja! — odazva se Prokopije. — Umem da krekećem.

— Ba! — uzviknu Miloš. — Otkud žaba na planini gde ni kapi vode

nema?
— To je baš dobro! — isprsi se sebar. — I razbojnici će se tome

čuditi. Dok se budu pitali otkud kreketanje...
— Polovina će ih pomreti od čuda! — dobaci Kosančić.
— Napred! — reče Obilić. — Zapnite samostrele i spremite po četiri

strele. Kad ih izbacite, bežite natrag istim putem. Dve grupe ratnika
kretoše uz brdo i za nekoliko trenutaka iščezoše u mraku. Miloševa

grupa išla je ulevo. Ratnici su oprezno obilazili debela stabla, dok ne
iziđoše na ivicu šume. Proplanak je naginjao prema suprotnoj strani
grebena. Iza žbunova rasturenih na početku proplanka video se
odblesak vatri. Oštar miris dima, sagorelog loja i pečenog mesa

ukazivao je ratnicima da su na domaku bivaka.

— Oni su dole... Zaklanjaju ih žbunovi i brežuljkasto zemljište —
tiho reče Prokopije.

— Lezite! — šapatom dobaci Miloš. — puzeći moramo do žbunova.
Ratnici se počeše vući kroz visoku travu. Pošto su išli ulevo od puta,

približavali su se bivaku s boka. Na toj strani nije bilo stražara. Prokopije

i Miloš puzili su ispred ostalih. Kad stigoše do žbunova, razmakoše
grančice i pred očima im se ukaza bivak. Na sredini proplanka gorele su
vatre. Okolo su sedeli ili leškarili pljačkaši. Miloš se iznenadi kad vide

koliko ih ima.
— Biće ih najmanje sedam stotina — šapnu na uvo svome pratiocu.

— U bici na otvorenom polju teško bismo s njima izašli na kraj.

— Ja tako ne mislim... Ovaj, kako da kažem, naprotiv... Zbog
čega?...

— Ćuti! — stavi mu vitez šaku na usta.
— Ja, ovaj... — trže se sebar. — Ako hoćeš da znaš, kunem se u

svoju glavu — a evo svega jednu imam na ramenima — da nam nijedan
neće uteći. Između njih i bivaka bilo je preko stotinu koraka.

— Odavde ne možemo gađati strelama. Daleko je — reče Miloš.

— Naprotiv!... Za dobrog strelca ni dvesta koraka nije daleko!...

80

— Ćuti! — reče Miloš. — Puzićemo kroz travu.
— Biće da si u pravu... — reče sebar. — Kad se približimo bivaku,
nijedna naša strela neće bita uzalud puštena.
— Posle borbe lično ću ti udariti deset štapova!

— E, a zašto, rode?
— Jer mnogo brbljaš... Međutim, pristigli su i ostali pratioci. Ležeći u
travi iza žbunova, čekali su naređenje svoga vođe.
— Tako ti boga, gledaj treću vatru! — zgrabi sebar Miloša za ruku.

— Oko nje su turske starešine. Mlataraju rukama i nadvikuju se kao da
se svađaju. Dole, kraj treće vatre, iz žagora se izdvoji jedan prodoran
glas. Pljačkaši se stadoše komešati. Grupa od pedesetak ljudi,

naoružanih sabljama i noževima, krete pravo prema žbunovima.

— Idu na nas! — prošaputa Prokopije.
— Pazi! — odvrati Miloš. — Došlo je vreme da krekećeš.
— Divota! — reče sebar i nadu obraze. Turski pljačkaši krupnim
koracima su se približavali. Predvodio ih je snažan ratnik držeći golu

sablju u desnoj ruci. On jedini imao je oklop i kacigu.
— Počinji! — obrati se Miloš Prokopiju. Kreketanje odjeknu. Od

pljačkaša niko se ne začudi. Njihova pažnja bila je upravljena drugom
važnijem smeru. Odjednom, među njima nastade pometnja. Nekoliko ih

pade, ostali ostadoše zapanjeni.

— Udri! — viknu Miloš. Tetive gotovo u isti mah prasnuše. Povici,
izmešani sa jaucima i kletvama, ispuniše proplanak. Polovina pljačkaša
još je bila na nogama. Derući se iz sveg glasa, udariše natrag. Bežeći
prema vatrama, posrtali su i padali pod udarcima strela. Miloš, gledajući
preko žbunova, vide strahovitu pometnju među pljačkašima. Vika i
zapomaganje begunaca i ranjenika digli su bivak na noge. Podskakujući
i trljajući ruke, sebar Prokopije uzviknu:

— Sad će početi vašar! Ratnici izbaciše i po četvrtu strelu. Kraj
vatre se graja pojačavala. Pljačkaši u gomili jurnuše prema šumi. Kao da
se utrkuju ko će pre stići, gurali su se mlatarajući oružjem. Najposle

uhvatiše put i stuštiše se nizbrdicom. Miloš i njegovi pratioci bežali su
ispred gomile vičući:

— »Sebar strelac!«

— Jeste li svi tu? — viknu vitez kad stiže do svojih.

— Svi, osim Prokopija — odazva se jedan glas.
— Danguba! Gde je Mitar Danguba? — zavika Kosančić.

— Tu je!... »Sebar strelac« — odazvaše se ratnici zdesna. Vika i
tutnjava stravično su se približavali.

— Čitava poplava juri za nama! — reče Miloš.
— Proredite se... Svi iza stabala! — viknu Toplica. Turski pljačkaši
trčali su kroz mračnu šumu.

Njihova vika stapala se u neprekidnu graju, bodrila ih i razbijala im

81

strah. Brži i srčaniji, isprednjačivši, naleteše na gole mačeve i noževe.

Kao golemi talas kad tresne o obalu i razbijen u sitne kapi nestaje, tako
prvi redovi napadača u jednom naletu padoše smoždeni. Povici i graja
namah se pretvoriše u krikove pomame i užasa. Hladna sečiva uranjala
su u tela pljačkaša. Crna smrt nevidljivim rukama grabila je duše »dece
alahove« odnoseći ih u mračne ambise i provalije gde ljudska noga nije
kročila. Ispred duša umrlih u strahu i tami vrata dženeta43 nikad se neće
otvoriti. Srpski borci kao utvare su proletali između stabala. Uzvikujući
poklič »sebar strelac«, probadali su mačevima i noževima grudi, leđa i
slabine pljačkaša koji su se spoticali o leševe i ranjenike i padali na

nizbrdici. Ratnici Mitra Dangube, odloživši strele, jurišali su s boka i
samostrelima kao budžama razbijali glave i lomili ruke napadača. Već su
glasovi promukli od vike i straha pozivali turske pljačkaše na odstupanje.
Trčeći uzbrdo i tukući se između sebe o prolaz, begunci se dohvatiše

proplanka.

— Za njima! — podviknu Toplica svojima. Srpski ratnici, osetivši

radost pobede, pojuriše za beguncima. Ali kad izbiše iz šume, zastadoše
kao opčinjeni. Pred očima im se ukaza prizor od koga mnogima zastade

dah. Na proplanku se vodila borba, brza i žestoka do bezumlja.

— Šta je sad ovo?! — uzviknu Toplica.
— Lom! — dobaci Kosančić.
— Opsena ili istinska pomoć! — reče Obilić. Prema slaboj svetlosti

zvezda masa ljudi se talasala,
sudarala i kovitlala kao u kotlu. Povici »sebar strelac« sve češće su

izbijali iz meteža i opšte vike i zlokobno se orili na bojištu raspaljujući žeđ

za ubijanjem. Milan Toplica zaokruži usta šakama i razvika se:
— »Sebar strelac«, napred! Udri! Ratnici grunuše u leđa begunaca.

Jedna crna prilika, vitlajući toljagom više glave, probi se kroz gomilu
pljačkaša i kao utvara stade ispred Miloša.

— Prokopije! — uzviknu vitez.

— Ja! — odazva se zadihani sebar. — Oslobodio sam robove... Oni

se tuku...

— Koliko ih ima?

— Preko tri stotine... Sve mladi ljudi i žene!
— Gospode! — zaprepasti se Miloš. — Čime se bore?
— Svačim! Šta je ko dohvatio u brzini, time se i tuče: odbačenu
sablju ili mač, nož, toljagu, kamen ili busiku. Ko nema ništa u rukama,
skače neprijatelju na leđa. Dva ratnika uleteše u borbu. Uskoro graja na
proplanku poče da slabi. Bitka se završavala. Tek u zoru videla se
strahota poraza. Preko pet stotina turskih pljačkaša ležalo je rastureno
po proplanku i u šumi između stabala. Među leševima srpski ratnici
pronađoše četiri delije. Kad su pali i ko ih je ubio, niko nije mogao reći.

Oko šezdeset robova, ljudi i žena, i trideset pet ratnika platilo je životom

82

ovu pobedu. Mladi vitezi, sad već zadovoljni sobom i svojim borcima,
krenuli su put grada Trgovišta. Naređenje kneza Lazara dvostruko su
izvršili. Poklonivši celokupni plen robovima, i treći put pregaziše Moravu.
Sebar Prokopije oslobodio je iz ropstva svoju majku, sestru i brata i
uputio ih na staro naselje da podignu novu kolibu i oprave torove. Sad
već priznat kao seiz i štitonoša Miloša Obilića, sebar je ponosito jahao
uz viteza pričajući, ko zna po koji put, kako je robove oslobodio dodavši
im nož i kako ih je poveo u borbu.

— Bio je to đavolski težak posao! — govorio je Prokopije. —
Ovakva vrsta junaštva zahteva veliku hrabrost... I sve u svemu, ni uzmi
ni ostavi, nije to bilo bogzna kako mučno... Ali kad dobro razmislim, opet
mi padne na pamet u kakvu sam opasnost uleteo. Drugi bi na mom
mestu... Težak je to posao bio... Vitezi i ratnici smejali su se bezazlenom
sebru, a Miloš Obilić počeo je da se navikava da bez ljutnje sluša
njegovo brbljanje.

83

PAD ALTOMANOVIĆA

Vojska Nikole Altomanovića bila je utaborena na tri mesta između

Užica i Požege. Ratnici su bili u pripravnosti, jer se očekivala zapovest
za pokret. Župan je imao nameru da preduhitri kneza Lazara i da
upadne u moravsku Srbiju. Zbog toga su njegovi ratnici bili radosni
nadajući se dobroj zabavi i bogatom plenu. Tako su uhode kneza
Lazara, lako doznale i približan broj ratnika i županove namere.
Međutim, s Kruševačkog polja krenula je vojska od svega šest hiljada
ratnika. Vitezi kneza Lazara bili su zabrinuti, jer se znalo da Altomanović
samo na Požeškom polju ima preko dvadeset hiljada konjanika i pešaka,
ne računajući sluge i konjušare. Nespokojstvo se prenelo i na proste
ratnike kad su doznali s kakvom silom treba da se bore. Ali na prvom
odmorištu, u blizini manastira Žiče, vojska kneza Lazara naiđe na
postavljen tabor. Relja Krilati, Ivan Kosančić i Miloš Obilić doveli su oko
četiri hiljade ratnika, većinom konjanika. Posle kratkog odmora, spojene
vojske nastaviše put. Idući dolinom Zapadne Morave, ratnici stigoše do
mesta Gradac, i u blizini crkve, zadužbine župana Stracimira, postaviše
tabor za prenoćište. Rasporedivši jake straže, knez Lazar pozva
istaknute starešine pod šator.

— Ako nam Altomanović ne krene s vojskom u susret — otpoče
knez — prekosutra ujutru imaćemo bitku. Tada ćemo videti koga je
sudbina odredila da se bori s Turcima. Ako izgubimo bitku, ta čast će
pripasti Altomanovićima. Izađemo li kao pobednici, bićemo načisto
kakvom snagom raspolažemo i čemu se možemo nadati u sukobu s
Azijatima. Županovi ratnici su hrabri, ali njihova ljubav prema otadžbini je
neznatna i ne daje nade da će se moći uspešno boriti protiv Turaka... A
sad, dobri moji ratnici, čujte: ako nekom od vas izgleda nedolično što
smo digli vojsku protiv srpskog velmože, pravoslavnog hrišćanina, neka
mu bude znano: svaki naš poduhvat većeg zamaha protiv Turaka župan
bi iskoristio... Napao bi nas s leđa ili bi upao u našu zemlju i lako je
osvojio!... Dokle njega ne satremo, nećemo imati odrešene ruke i
slobodan put prema Turcima. Mi ne smemo dozvoliti da se stvori još
jedna Marica sa sramnim porazom. U skupu nastade žagor. Povici
odobravanja učestaše.

— Borićemo se i uništiti razbojnike! — viknu Borovina Vukašinović.
— Tako je! — prihvatiše ostali.

84

Vitezi i ratnici, osim kneza Lazara, nisu znali da je i ban Tvrtko
digao vojsku iz Srebrnice krenuo na Altomanoviće. Bosanski ban udario
je na Jadar, uzvodno stigao do Drine i u blizini manastira Rače prebacio
splavovima svoje ratnike preko reke. Dvanaest hiljada konjanika i
pešaka krenulo je iz Bosne da se sveti za dugogodišnje nepravde i
zlostavljanja. Prema tajnom dogovoru, trebalo je da se dve vojske sretnu
na određenom mestu u oblasti Altomanovića. Zbog toga su županovi
ratnici izgubili samopouzdanje kad su izviđački odredi doneli vest da se
masa konjanika i pešaka kreće dolinom Zapadne Morave, a da se druga
vojska približava od Drine. Nikola Altomanović je pod svojim šatorom
govorio starešinama:

— Nalazimo se pred odsudnom bitkom. Neprijatelji idu na nas sa
dve strane... Sada nije ni vreme ni prilika da se na skupu ovakve vrste
prosipaju mnoge reči. Isto tako nije mi namera da vas podstičem na
hrabrost. Borite se kao i dosad što ste, pa će pobeda biti na našoj
strani... Obe neprijateljske vojske nalaze se na tri sata hoda od nas. Sad
nam valja odlučiti: da li da ih sačekamo ovde, ili da svoju vojsku
razdelimo i da im krenemo u susret? Mada je navikao da se njegovi
predlozi bezuslovno prihvataju, župan je postavio ovo pitanje. Dok je
očekivao da se javi govornik, njegov pogled je prelazio po vitezima.

Mnogi osetiše nelagodnost koja im se uvek nametala u prisustvu
županovu. Vitez Gavrilo prvi se javi:

— Mislim da bi trebalo poći neprijateljima u susret!... Uzimam na
sebe kneza Lazara.

— A ja Ivana Kosančića i Miloša Obilića. Prvoga ću poseći, a
drugog živa uhvatiti — dobaci Danojlić.

— Podelićemo vojsku i odmah krenuti u susret neprijateljima! —
reče Toma Altomanović.

— Ako nije dockan! — doviknu Miljko.
— Za toliko imaćemo vremena! — nasmeši se Toma.
— Uvek smo napadali! — dobaci Dobriša.
— Ta vrsta borbe najbolje nam odgovara.
— Smesta podeliti vojsku! Odmah krenuti! Napašćemo ih iznenada!
— zagrajaše ratnici. Nikola Altomanović ustade, zbaci sa sebe ogrtač i
doviknu štitonoši:
— Oklop, mač i kacigu ovamo!... A vi, — obrati se ratnicima — čujte
moj predlog: ovde ćemo sačekati neprijatelja! Glavni zapovednik sam ja,
i biće tako!
— I teško onome ko ne posluša! — dobaci Toma podrugljivo.
Župan ga preseče pogledom:
— U pravu si! — reče. — Ovoga puta ko ne posluša, visiće na
konopcu.

85

*

Knez Lazar i ban Tvrtko preko glasnika su održavali vezu. Njihove
vojske su se približavale Požeškom polju, gde su Altomanovićevi ratnici,
raspoređeni i spremni za borbu, stajali. Milošu Obiliću i Ivanu Kosančiću
pripala je čast da otpočnu bitku. Na čelu odreda od pet stotina konjanika
mladi vitezi jurnuše pravo u sredinu Altomanovićeva ubojnog reda. Nalet
je bio toliko silovit da se borci smesta izmešaše, zbiše se i pokvariše
redove. Pod udarcima mačeva i topuza treštali su štitovi i oklopi.
Poobarani konji i leševi ratnika uskoro zakrčiše prolaz, pa su se
protivnici tukli u strahovitoj stisci. U prvom naletu Ivan Kosančić se
sukobi s jednim mladim zapovednikom županovih gardista i ukrsti mač s
njim. Skolivši ga munjevitim udarcima, obori ga s konja. Miloš Obilić ubi
jednog desetara džinovskog rasta i zaredi da seče proste ratnike. Kraj
mladog viteza borio se sebar Prokopije. Štitonoša je odbacio toljagu jer
je dobro izučio veštinu borenja mačem i topuzom. Štiteći desni bok
svoga gospodara, Prokopije se borio isprednjačivši ispred ostalih. Za
Obilićem i Kosančićem nadirali su izvrsni borci, prekaljeni u borbama s
turskim pljačkašima i razbojničkim družinama. Idući u stopu za svojim
vođama, zadavali su udarce desno i levo krčeći prolaz. Uzalud su
županovi konjanici davali žestok otpor. Tučeni i potiskivani, najposle
stadoše da se povlače. Mnogi, izgubivši mesto u bojnom redu, s mukom
su pokušavali da u stisci okrenu konje. Zbijena masa konjanika ometala
im je povlačenje. Međutim, ratnici kneza Lazara, ne vodeći računa što se
udaljuju od svojih, zapadali su u gomile protivnika. Županovi borci, vešti
u manevrisanju, navališe da ih tuku s bokova i mnoge isprobadaše
mačevima i kopljima. Uzalud je Ivan Kosančić uzvikivao pokušavajući da
svoje ljude iskupi oko sebe. U jednom trenutku vitez se nađe na čistini.
Jedan od njegovih pratilaca se razvika:

— Ljudi, tako vam boga, gledajte! Ivan Kosančić pogleda u tom
pravcu i pretrnu. Miloš Obilić je za stotinu koraka prodro u masu
županovih konjanika. Oko njega je bilo svega petnaest pratilaca.
Kosančić vide kako se vatreni Ždralin propinje mlatarajući prednjim
nogama i kako se u Miloševoj desnici blista mač dižući se i zadajući
udarce strahovitom brzinom.

— Propali su! Na komade će ih iseći! — primeti strelac Mitar
Danguba.

— Napred! — viknu Kosančić i obode konja. Njegovi ratnici
potekoše i nanovo otpočeše borbu. Konji bez jahača, vrišteći i propinjući
se, izletali su iz gužve, obarali pešake i stvarali pometnju. Kosančić je sa
svojim pratiocima nadirao trudeći se da najkraćim putem stigne do

86

Obilića. I dok se bitka na tom mestu s nesmanjenom žestinom vodila, i
dok su Kosančićevi borci, prokrčivši prolaz, otpočinjali borbu s više reda,

s druge strane dojuri grupa od nekoliko stotina županovih konjanika. Oni
se spojiše sa svojima i zatvoriše krug. Kosančić i Obilić bili su stisnuti i
opkoljeni. Od njihovih pet stotina ratnika polovina je izginula. Dovikujući
se i bodreći svoje ratnike, dva viteza su se približavala jedno drugom.
Od županovih ratnika najveću pustoš pravio je Preljub Danojlić. On je
jurio u najgušće redove kneževe konjice boreći se mačem i topuzom.

Njegovi pratioci, najbolji u županovoj vojsci, probiše ubojni red protivnika
i otpočeše pojedinačne borbe. Ivan Kosančić znao je da je Danojlić
zakleti neprijatelj kneza Lazara i njegovih viteza. Gledajući izdaleka
strašnog ratnika kako ruši i obara sve ispred sebe, odluči da se probije
do njega i da ga napadne. Ali u isti mah vitez primeti kako Miloš Obilić,
opkoljen sa svih strana, očajnički izmahuje mačem, zaklanja se topuzom

i nagoni konja da se propinje. Oko njega nije bilo više nijednog ratnika
da mu štiti bokove i leđa. Oko Miloša, kao čopor lovačkih pasa, obletali
su županovi ratnici. Valjda uvereni da će savladati usamljenog viteza,

vikali su iz sveg glasa:
— Miloš Gradimirov!... Hvatajte Kobilića!... Na točku ćemo ga

rastrgnuti!... Napred! I jurišali su odasvud. Ali ko se približio nadomak
vitezu, padao je kao od groma. Ivan Kosančić, vičući svojima da se što
pre probiju do Miloša, sukobi se s Danojlićem i smesta ukrsti mač s njim.
Grupe ratnika, potiskivane sapima konja, razmakoše se. Kosančić, u

želji da što pre stigne do Miloša, brzim udarcima salete protivnika,
Županov iskusni borac za trenutak se pokoleba, obode konja i odskoči u
stranu. Onda naglo jurnu na Ivana i u prvom naletu mačem mu probode
desno rame. Kosančić ispusti mač, zaljulja se na konju i pade na ruke

svojih pratilaca. I dok su jedni pravili krug oko ranjenog viteza, drugi
žestoko navališe na Danojlićeve ratnike i u mestu ih zaustaviše.
Međutim, Miloš Obilić, boreći se, lagano se povlačio prema mestu gde
su se tukli Kosančićevi ratnici. Njegov konj, propinjući se i obarajući
grudima konjanike i pešake, približavao se mestu gde je bila najveća
stiska. Plahoviti mladić je sve udarce dočekivao s takvom silinom da je
mačeve izbijao iz ruku protivnika, a koga je dokačio, smesta ga je
obarao s konja. Županovi ratnici počeše se povlači ti ostavljajući prazan
prostor oko viteza. I Miloš se nađe ispred Danojlića. Za trenutak dva
borca se pogledaše. Obojica snažni i srčani, u isti mah izmahnuše
mačevima. Županovi ratnici zbiše se u gomilu i tiskajući se ostaviše
prostor borcima, Kneževi ratnici takođe uzmakoše. Među njima se stvori

i sebar Prokopije, koji je sa grupom od desetak ratnika uspeo da stigne

do svoga gospodara. Tako i jedni i drugi prekinuše borbu i upreše
poglede u dva viteza koji su se borili na život i smrt. Miloš Obilić je znao
da ga posle ove borbe očekuje velika slava ili slavna smrt. Odvratnost

87

koju je osećao prema Altomanoviću i njegovim ratnicima tokom vremena

pretvorila se u mržnju. Žudnja za osvetom nagonila mu je krv u glavu i
nalazila oduške jedino u seči ratnika koji nose oružje u slavu župana.
Sad mu se činilo da su sve podlosti, izopačenost i surovost skupljene u
jednom ratniku u čijim očima vidi rešenost da ga ponizi i smakne. Mladi
vitez dugo je osećao kako ga pritiskuje mržnja i želja za osvetom i
zahvaljivao je srećnoj okolnosti što će se za svagda osloboditi toga
tereta. Jer Preljub Danojlić bio je desno krilo župana Altomanovića.
Međutim, Danojlić je znao Miloša kao mladića o čijoj su snazi sebri
pričali priče. Ali ni na pamet mu nije padalo da bi se neobuzdani i sirovi
mladić mogao pojaviti na bojištu kao borac ispred koga se u strahu
povlače najistaknutiji ratnici. Danojlić nije znao da su Miloša učili
rukovanju mačem Stefan Musić i Krajimir Oliverović i da su ta dva viteza
priznavala da ih je učenik nadmašio u snazi i veštini. Županov istaknuti

borac, pošto je u ovoj borbi oborio s konja dvanaest kneževih ratnika i
ranio Ivana Kosančića, smatrao je da će s Milošem lako izaći na kraj. On

je hteo najpre da se poigra s protivnikom, pa onda da ga ošamuti i

zarobi, a ne da ga odmah ubije. Miloš je ozbiljnije shvatio ovaj sukob. On
tri puta odbi Danojlićeve udarce. Četvrti put njegov mač kao grom tresnu
više balčaka protivnikov mač. Od udarca Danojlić se zanese u sedlu i

umalo ne pade s konja. Županov vitez s užasom oseti kako mu iz utrnule
ruke ispada mač. On se naglo maši topuza koji mu je o unkašu visio. Ali
je bilo kasno. Milošev mač kao malj tresnu o njegovu kacigu.

— Pogibe Danojlić! — dreknuše županovi ratnici i pokolebaše se.
Kosančićevi ratnici navališe na njih i stadoše ih goniti i obarati s konja.
Međutim, bitka se vodila na celom bojištu, na svakom mestu žestoka do
bezumlja. Na levom krilu tukli su se ratnici Stefana Musića i Krajimira
Oliverovića. Ne kvareći ubojni red, kneževi borci nadirali su i potiskivali
županove konjanike dok ih ne nagnaše na povlačenje. Stefan Musić ubi
Dobrišu, po surovosti poznatog županovog viteza, a Krajimir Oliverović

salete Miljka, obrani ga po vratu i desnoj ruci i toliko ga zbuni da
nesrećni ratnik okrete konja i naže u bekstvo. Damjan Oliverović, Lazar
Musić i Milan Toplica borili su se na desnom krilu. Jašući na konjima iz
ergele Relje Krilatoga, tri ratnika još u početku bitke izazvaše pometnju
među županovim konjanicima. Snaga im se trojila, jer se činilo da se uz
ratnike bore i njihovi poludivlji konji. Vojvoda od Stalaća, Damjan i Pavle
Orlović tukli su se u sredini, kraj viteza Borovine Vukašinovića. Ispred

ratnika koji su nekad pripadali caru Urošu isticao se Jug-Bogdan,

njegova tri sina uvela su u bitku osam stotina dobro uvežbanih strelaca
pod stotinarom Tešanom. Obučeni u koporane od jute obojene upadljivo

žutom bojom, ovi ratnici videli su se sa velike daljine. Ušavši u bitku,
odapeše po četiri strele. Onda, zabacivši samostrele preko leđa,

potrgoše topuze. Bosanski ban Tvrtko približio se bojnom polju u

88

smaknutom poretku. Dok su njegovi konjanici išli u šest grupa, pešaci su
se dohvatili šumovitih kosa i šibljaka. Miloš Obilić s nekoliko desetina
pratilaca, goneći ispred sebe gomilu županovih konjanika, natera ih na
ratnike Relje Krilatoga. Priklješteni između dve grupe boraca, begunci su
mlatarali oružjem i vikali iz sveg glasa:

— Predajemo se!... Predajemo se!...
— A, predajete se, bednici! Predajete se sad, kad ste propali! —
viknu Relja i mahnu rukom svojima da obustave borbu.
Strašni vitez pritera konja županovu stotinaru, krupnoj ljudini crvena
lica i modra nosa:
— Znači: predajete se? — reče.
— Pa, eto, kad moramo!... — sleže ramenima stotinar. Relja
premesti mač u levu ruku, a desnom tresnu šamar ratniku i umalo ga ne
obori s konja.
— A vi — obrati se ostalima — bacajte oružje i dole s konja!... Miloš
Obilić se nasmeja i potera konja prema mestu gde su se borili Toma
Altomanović i Vlatko Vuković. Nesrećni županov brat, već ranjen strelom
u butinu, posle nekoliko poteza baci mač i predade se. Crnom vitezu
Gavrilu pođe za rukom da se probije kroz obruč bosanskih ratnika i da
umakne u šibljak.
Vojska Nikole Altomanavića bila je razbijena i poražena. Župan,
videvši propast, podviknu ratnicima koji su ga okruživali, obode konja i
pojuri prema gradu Užicu. Lazar Musić i Damjan Oliverović pri kraju bitke
pridružili su se ratnicima Stefana Relje. Njima se pridruži i Miloš Obilić.
Dok su kneževi borci jurili i hvatali begunce, Dazar Musić viknu:
— Ljudi, pogledajte!... Pobeže nam župan!... Trk za njim!
Vitez ošinu svoga vranca. Životinja se prope i jurnu preko polja.
Reljini konjanici, naviknuti na mahnito teranje, potekoše za Musićem.
Okružen gomilom begunaca, Nikola Altomanović je grabio prema Užicu.
Lazar Musić pristiže begunce i zaredi da ih tuče topuzom. Najposle,
ostavivši taj posao Reljinim konjanicima, nadade se za županom, stiže
ga i opusti mu topuz među plećke. Župan pade s konja.
— Tako, golube! — reče vitez i sjaha. — Došlo je vreme da se
polažu računi.
Opipavši bilo županu, Musić Dodade:
— Živ je!... Udarac je bio tačno po meri!

89

SUKOB S VUKOM BRANKOVIĆEM

Knez Lazar i bosanski ban Tvrtko podelili su zemlju Nikole

Altomanovića. Istočni deo sa Rudnikom, Užice i drugi gradovi pripali su
Lazaru, a Polimlje, Prijepolje, Gacko i Podrinje dobi Tvrtko. Podela je
izvršena u Kruševcu, na saboru kome su prisustvovale istaknute
velmože i vitezi iz moravske Srbije, Bosne i Makedonije. Posle toga
prešlo se na suđenje braći Altomanovićima. Trebalo je da im se sudi kao
članovima visokog plemstva, da sud časti uzme u razmatranje njihove
krivice, prouči tužbu i da im odgovarajuće kazne. Na početku suđenja
Borovina Vukašinović zatraži reč od predsedavajućeg logofeta44 Jovana
Vojnića. Kad je dobi, vitez otpoče:

— Slavni sude i časni vitezi... Kad je priznat i objavljen Dušanov
zakonik, nije bilo slučajeva da ljudi iz višeg plemstva čine nedela od kojih
bi se grozili i drumski razbojnici. Ovde nije u pitanju jedna vrsta
zločinstva, nego ceo niz, počev od izdaje i vređanja cara i njegovog
dostojanstva pa do pljačkanja i nasilja najniže vrste... Dušanov
zakonodavac nije predvideo ovakve slučajeve, jer ih tada nije ni bilo.
Tako se čini da smo u neprilici jer moramo sami da stvorimo
odgovarajući član i po njemu postupimo... Niža vlastela i sebri zgledaju
se i došaptavaju očekujući da ovaj sud donese presudu. Oni s
nestrpljenjem zapitkuju ratnike i starešine koja će se mera primeniti
prilikom donošenja presude. Iz njihovih na izgled bezazlenih lica izbija
šeretski osmeh. Oni likuju, jer smo mi, njihovi gospodari, došli u najgori
položaj... Kad neko iz višeg plemstva izađe na sud zbog zločinstva, sebri
i niža vlastela bacaju se porugama na ceo stalež. Braća Altomanovići
pripadaju tom staležu. Oni su ga oskrnavili i nas sve izvrgli ruglu.
Okrivljeni nijednog trenutka nisu pomišljali da, čineći nedela, ruše i ugled
staleža kome pripadaju. Njima nije stalo do viteške časti i dostojanstva
koje im je rođenjem pripalo. A kad to za njih nema važnosti, ne vidim
zašto bismo ih smatrali sebi ravnima!... Predlažem da se braći
Altomanovićima sudi kao običnim zločincima i vinovnicima svih nedela
koja su se u njihovo ime činila. Isto tako predlažem da se svi pljačkaši,
klevetnici, siledžije, podlaci i podmuklice koji su služili zločincima
najstrože kazne. U velikoj dvorani, prepunoj vitezova i vlastele, nastade
žagor. Ovakav govor Borovine Vukašinovića niko nije očekivao. Njegov
predlog potpuno je izmenio karakter suđenja. Predsedavajući logofet,

90

Jovan Vojnić, nađe se u nedoumici. On baci upitan pogled prema knezu

Lazaru i na njegovu licu primeti znake odobravanja.
— Hoćemo li okrivljenima suditi kao običnim zločincima? — obrati

se jedan prisuditelj skupu.
— Na mučilište!... Na točak!... Ruke i noge da im se polome!... —

zavikaše mnogi.
Miloš Obilić i Ivan Kosančić zahtevali su da im braća Altomanovići

izađu na megdan.
— Ubili su mi majku i očuha i spalili naselje! — viknu Miloš. —

Zahtevam od suda da lično osvetim nepravdu!
— Mene su uhvatili na prevaru! — dodade Ivan Kosančić. —

Vezanog su me tukli i bacili u tamnicu! Oca su mi ubili!... Zahtevam

megdan! Optuženi su sedeli na uzvišenom prostoru desno od sudskog
stola. Iza njihovih leđa bila je porota od dvadeset i četiri člana, a kraj nje
stajao je za visokim pultom dijak kome je stavljeno u dužnost da tačku
po tačku pročita optužbu protiv župana i njegovog brata. U početku na
licima okrivljenih, osim bledila, nisu se primećivali znaci straha. Ali kad
vitezi, u nastupu jarosti, stadoše pominjati sprave za mučenje, županove
oči čudno zasvetleše, a usne mu se zategoše. Oko kukastog nosa izbiše

mu kapljice znoja. Toma, kao udaren, pognu glavu i poduže ostade tako.

Videlo se da viteza proždiru stid i poniženje. Predlog Borovine
Vukašinovića gotovo jednoglasno je prihvaćen. Na galeriji, između

kneginje Milice i Jefimije, udovice despota Uglješe, sedela je Dostana,
kći Tome Altomanovića. Desno i levo od njih poređale su se žene
plemića i vitezova. One nisu imale pravo da sudeluju u suđenju, ali su
došle kao posmatrači.

— Kakvo poniženje dostojanstva!... Lišeni viteške časti!... — tiho
reče Jefimija.

— Njihova zločinstva su i velika i odvratna! — dodade kneginja
Milica. — Ipak, treba im suditi kao članovima; plemstva. Dosta je što su
u bici pobeđeni i ovim suđenjem poniženi. Za viteze to je veća kazna od

smrti.
Gledajući iskosa Dostanu, kneginja dodade:

— Ko treba da primi greh na dušu za patnje ovog deteta.
— Toma je moj otac... — šaputala je devojka. — Jedini čovek koga
volim... Sedi kao zločinac... Umoriće ga na mukama i baciti prokletstvo

na njegovu dušu...

Kneginja joj steže ruku:
— Ćuti! — reče.
— Prokletstvo će preći i na mene i moju decu, i na ceo rod...
Dostana je gledala dole, na skup. Njene oči tražile su jednog viteza
širokih pleća i živahnih pokreta. Najposle ugleda njegovu crnu kosu koja

mu je u uvojcima padala na ramena. U isti mah primeti lepo, crnpurasto

91

lice, krupne oči i brkove. Bio je to Vlatko Vuković, vitez bosanskog bana
Tvrtka. Vuković je godinu dana ranije, za ljubav kneginje Milice i lepih
očiju device Dostane, spasao iz tamnice u Srebrnici Tomu Altomanovića.
Njihovi pogledi se sukobiše. Bledo lice i bespomoćan izraz devojčin
namah padoše u oči vitezu. On joj se osmehnu i klimnu glavom u znak
naklonosti. Međutim, kad je predsedavajući sudija dao znak dijaku za
pultom da počne čitanje optužbe, Toma Altomanović ustade i uzviknu:

— Stoj! Ne treba čitati! Malopre smo moj brat i ja dobili izazov na
megdan od Miloša Obilića i Ivana Kosančića. Izaći ćemo i boriti se na

život i smrt.
— Tako i treba! Borićemo se! — viknu Miloš Obilić.
— Borićemo se! — kao odjek dodade Ivan Kosančić.

Sudija ustade:
— Nećete se boriti! — reče. — Vitezima ne dolikuje da ukrste mač s
ljudima koji su izgubili čast!

— Sudija je u pravu! Megdan ne dolikuje! — doviknu Borovina
Vukašinović.

— Stanite!... Molim za reč! — odjeknu jedan odlučan glas na levoj

strani dvorane.
Vlatko Vuković istupi. Sve oči se upraviše na njega. Vitez poče:
— Časni sude i drugovi i prijatelji... Malopre smo doneli odluku da

se oba okrivljena izbace iz viteškog reda. Tako je dobro i bogu drago, jer
je to glas onih koji čast i dostojanstvo svoga staleža cene iznad ovoga.
Sad su se optuženi našli pred neumitnim sudom kao obični razbojnici.
Njih više ne štiti položaj velikodostojnika. Međutim, jedan od njih, Toma
Altomanović, u bici se sukobio sa mnom i bio pobeđen. Prema tome,
pošto ga sad smatramo kao običnog ratnika, on po boračkom pravu

pripada meni kao rob. Tako, slavni sude, stavljam svoje pravo kao
pobednik nad pobeđenim, da mi se Toma Altomanović i svi ostali

županovi ratnici koje smo mi, Bosanci, zarobili, predaju kao ratni plen...
— Šta ćeš učiniti s njim? — viknu Lazar Musić. — Jednom si ga već

oslobodio iz tamnice...
Altomanovićevi ljudi su činili nedela i po Bosni. Smatram da imamo

pravo da sudimo onima koji su pali u ropstvo kod nas. Vlatko Vuković,
rešen da ni reč više ne progovori u prilog svome zahtevu, povuče se i
sede na svoje mesto. U dvorani opet nastade iznenađenje. Povici
učestaše:

— Ima pravo!... Nema!... Zločinca hoće da oslobodi!... Smrt
Altomanovićima!... Sudija Jovan Vojnić ustade:

— Pre nego što sud izrekne svoju odluku o zahtevu Vlatka
Vukovića, treba da čujemo mišljenje ovoga skupa.

— Na smrt! Nećemo! Ne pristajemo! — opet se začuše glasovi.
Za reč se javi Vuk Branković. On ustade, priđe sudijskom stolu i

92

stade pored desnog prisuditelja. Smeškajući se, vitez reče:
— Mislim da je nepotrebno prosipati mnoge reči za slučaj koji je

sam po sebi jasan. Toma Altomanović je pobeđen na megdanu i tim je
postao zarobljenik i rob pobedioca. Zahtev Vlatka Vukovića opravdan

je...
— Da se glasa!... Ne može tako!... Da čujemo kneza!... — zavikaše

vitezi.
Knez Lazar ustade. Mnogi pomisliše da će čuti bujicu reči. Ali on

samo dobaci:
— Ovoga puta neće se glasati, jer to spada u nadležnost suda.

Molim sudije da se povuku i donesu odluku o zahtevu viteza Vlatka
Vukovića. Sudija i dva prisuditelja ustadoše i odoše u drugu odaju.
Dvadeset i četiri porotnika, koji su natmurenih lica sedeli, gledali su se
kao da se pitaju da li je njihova uloga izgubila značaj. Onda neočekivano
ustade Miloš Obilić. Krajimir i Damjan sedeli su mu s leve strane, a s
desne braća Musići, Milan Toplica i Ivan Kosančić. Vitezi primetiše kako
Milošu sevaju oči od gneva. Predosećajući da će ljutina njihova prijatelja
izazvati još veću pometnju u skupu, svi stadoše da ga smiruju.

— Sedi! Sačekaćemo sudije! — doviknu Krajimir.
— Znam kakvu će odluku doneti! — odvrati Miloš.
— Ćuti! Sačekaj! Da vidimo! — povuče ga Stefan Musić za ruku.
— Porotnici sede skrštenih ruku, a sudije same rešavaju! — reče

Miloš.
Knez Lazar mahnu rukom i sačeka nekoliko trenutaka. Kad zavlada

tišina, reče:
— Čini mi se da Miloš Obilić želi da govori! Pustite ga neka kaže šta

mu je na srcu.
— Želim da govorim i reći ću sve! — planu vitez. — Ako lični razlozi

imaju uticaja na današnje suđenje, mislim da i mi treba da iznesemo

svoje!...
— Na koga se to odnosi? — doviknu Vuk Branković.
— Na tebe i Vlatka Vukovića... U ovom skupu treba svi da znaju da

postoje srodničke veze između Brankovića i Altomanovića. Otac Nikolin,
Altoman, bio je brat kneza Vojislava Vojinovića, a zet Mladena
Brankovića, dede po ocu Vuka Brankovića. Eto zbog čega se Vuk
zauzima za optužene zločince Altomanoviće!

— Kakav veličanstven dokaz moje naklonosti prema županu i
njegovu bratu! — glasno se nasmeja Vuk Branković. Njegov smeh bio je

smišljen, namešten i neprirodno prodoran. Oni koji su sedeli bliže
sudijskom stolu s nelagodnošću primetiše na Vukovu licu ledeni izraz, a
oko usta pakosni grč.

— Osvetićemo se za nepravdu! — nastavi Miloš. — Tući ćemo se
sa zločincima i onima koji ih štite!

93

— Ispuniće ti se želja! — dobaci Vuk. — Tući ćemo se, ne zbog
toga što štitimo zločince jer to niko pametan ne bi činio, nego da
potkratimo jezik jednom neobuzdanom mladiću koji sebe smatra
vitezom!... A sad, da čujem kakvi razlozi navode Vlatka Vukovića da traži
roba koji mu po ratnom pravu pripada!...

— Vuković je jednom pustio iz tamnice Tomu Altomanovića —
smesta odvrati Miloš. — Oslobodio je zločinca i smatra da je učinio
viteško delo. Uveren sam da će to i sad učiniti za ljubav lepih očiju
device Dostane, Altomanovićeve kćeri. Vlatko Vuković ustade i, ne
povišavajući glas, odgovori:

— Ovoga puta to neću učiniti »radi lepih očiju Altomanovićeve
kćeri«... Izazov na megdan prihvatam i stojim na raspolaganju u svako
doba svakome ko god udari na moju vitešku čast!... Tući ćemo se!

— Tući ćemo se! — kao odjek dobaci Vuk Branković.
— Zabranjujem! Nećete se tući! — reče knez Lazar. — Ako se neko
ogreši o moju zapovest, baciću ga u tamnicu kao buntovnika. U skupu
zavlada mučna tišina. Miloš Obilić i Vlatko Vuković, upućujući jedan
drugom preteće poglede, sedoše. I Vuk Branković ode na svoje mesto.
Međutim, sudije uđoše u dvoranu. Predsedavajući logofet sačeka malo
da žagor prestane, pa otpoče:
— Časni skupe, svetli dostojanstvenici i vrli vitezi... Sud je doneo
odluku da se zahtev viteza Vlatka Vukovića uvaži. Toma Altomanović i
ostali ratnici koje su Bosanci zarobili u borbi od ovoga trenutka smatraju
se kao ratni plen bana Tvrtka. Ali županu Nikoli Altomanoviću sudiće, i
prema krivici odmeriti kaznu, ovaj sud. Njega su zarobili srpski ratnici,
poglavito Lazar Musić, pa je zbog toga takva odluka suda, prema
zakonskim propisima, i doneta... Dijak Bogoslav može početi da čita
optužbu, a porotnike molim da pažljivo prate...

*

Nikola Altomanović je osuđen. Pošto je utvrđen veliki broj
zločinstava, sud i porota su se saglasili da župan, pre nego što ode bogu
na istinu, jedan deo grehova okaje u manastiru u najstrožem iskušenju.
A da bi se gresi umanjili, sud i porota doneli su odluku: da se okrivljeni
župan najpre oslepi. Istoga dana, pod nadzorom Lazara Musića,
presuda je izvršena. A sutradan, pod jakom oružanom pratnjom, Nikola
Altomanović je poslan Ðuri Balšiću da ga smesti u jedan od manastira u
Zeti. Tomanija, supruga Nikole Altomanovića, našla je utočište u
ženskom manastiru Svete Bogorodice u Zeti. Vlatko Vuković odbio je da

94

primi zahvalnost od Tome Altomanovića i njegove kćeri Dostane.
Zamoljen od kneginje Milice, bosanski vitez pustio je na slobodu
županova brata. Istoga dana Toma i Dostana krenuli su za Ugarsku.

95

DELIJE

Posle neočekivane pobede nad srpsko-makedonskom vojskom kod

Černomenskih lugova na reci Marici, turski ratnici su se osilili i zahtevali
su od sultana vojni pohod najvećeg zamaha. Činilo se da ih niko ne
može sprečiti da zauzmu celo Balkansko poluostrvo. Kad su
zagospodarili dobrim delom Trakije, osioni i pohlepni na pljačku, odmah
su počeli da se prebacuju u Makedoniju i južni deo Srbije. Ali, na
zaprepašćenje emira, mnogi od tih odreda vraćali su se s malim brojem
ljudi, ili su bili uništeni do poslednjeg čoveka. Turski ratnici koji su stizali
u Drenopolj, izranjavljeni i sa strahom u očima, valjda da bi opravdali
svoj poraz, pričali su i kleli se u sva čuda da viteze kneza Lazara sablja
ne seče, strela ne pogađa a koplje ne domašuje; ko se s njima sretne u
boju, tome je pisana smrt. Tako se dogodilo da su imena Milana Toplice,
Ivana Kosančića i drugih zbog čestog pominjanja među Turcima, postala
slavna. O snazi i hrabrosti Miloša Obilića priče su se pronosile, pa i ona
o izvlačenju kobile za rep iz štale. U pohode turskih pljačkaških odreda
polazile su i delije. Ali osmorica su ostavila svoje glave u dolini reke
Strumice i na padinama Osogovskih planina. U Drenopolju se znalo da
je samo Miloš Obilić ubio četvoricu, Milan Toplica tri, a Ivan Kosančić
jednog. Eto zbog čega su imena trojice srpskih vitezova postala slavna
među Turcima. Međutim, posle suđenja Altomanovićima, knez Lazar,
podlegavši uticaju Vuka Brankovića, ohladneo je prema trojici vitezova, a
osobito prema Milošu Obiliću. Tokom vremena oni su postali snažni i
iskusni ratnici. I mada su sva kneževa naređenja uvek izvršavali i vraćali
se kao pobednici iz borbi i s megdana, činilo im se da izgubljenu
naklonost kneza Lazara nikad više neće zadobiti. Tri viteza imala su
vidnog udela u Crepovoj pobedi nad Turcima kod Dubravnice,45 isto tako
kod grada Koprijana i u bici kod Pločnika. Imena Miloša Obilića, Milana
Toplice i Ivana Kosančića postala su slavna i na zapadu. Knez Lazar ih
je poslao da se bore na strani hercega Karla Dračkog koga su Hrvati
svesrdno pomagali protiv Sigismunda Luksemburškog, posle smrti
ugarskog kralja Lajoša. Dobri vitezi, Obilić, Kosančić i Toplica, navikli su
da od kneza Lazara primaju naređenja i da ih izvršavaju kako najbolje
znaju i mogu.

Zbog toga nisu pravili pitanje kad im je knez odredio posao koji im
se činio nedostojan.

96

— Na kraju, i to mora neko uraditi! — bezvoljno reče Milan Toplica.
Ivan Kosančić sleže ramenima i dodade:
— Od svega najgore je što ćemo morati kroz Srbiju i Bugarsku, sve
do Drenopolja, ići okruženi turskim ratnicima.
— Ne! — nasmeja se Miloš Obilić. — Mi ćemo napred, a oni za
nama... Kao pratioci dobro će nam doći kad budemo išli kroz Trakiju.

Toga dana u Kruševac su stigli turski poklisari. Emir Evrenos-bej, u ime

sultana Murata, predlagao je knezu Lazaru da izvrše razmenu robova.

Posle pobede na Marici Turci su zauzeli zemlju despota Uglješe, pošto
su je najpre, po svome običaju, opljačkali i sve što je bilo mlado i zdravo
odveli u ropstvo. Ali u bici najpre kod Dubravnice, a zatim na Pločniku, u

ruke srpskih ratnika palo je oko devet hiljada Turaka. Evrenos-bej nudio

je srpskom knezu dvanaest hiljada robova po izboru, samo da bi se
dočepao svojih ratnika. Posle kratkog savetovanja i dogovora s

velmožama i vitezima na dvoru u Kruševcu, knez je prihvatio sultanovu
ponudu. Posao oko razmene robova trebalo je da obave Obilić,
Kosančić i Toplica. Njihova dužnost je bila da s turskim poklisarima odu

u Drenopolj i sa Evrenosom utvrde pogodbu. Razmena robova izvršila bi

se kraj reke Nišave, u blizini Pirota, jer je taj grad bio na granici Srbije i
Bugarske. Turske poklisare pratila je grupa od četrdeset ratnika. Toliki
broj poveli su i srpski vitezi. Ivan Kosančić je na svome posedu godinu

dana držao nekoliko zarobljenih turskih ratnika. Vitez se nije libio da s
njima razgovara, pa je donekle naučio da se sporazumeva na turskom

jeziku, I mada su ga dva prijatelja prekoravala, Ivan je uz put razgovarao
s vođom turskih poklisara. Tako je doznao da emiri na prostranom polju

kod Drenopolja pribiraju vojsku sa svih strana, da su Balaban, Evrenos,
Isak-beg, Dala Šahin, Kurd-aga, Timurtaš i Saridže46 počeli u spiskove
da beleže asape i sarahore, što se obično čini pred veliki vojni pohod.

— A kud misle da krenu? — upita Kosančić.

— Osim alaha na nebu i padišaha Amurata i velikog vezira Ali-paše
na zemlji, nikom to nije poznato. Tek, vojska se skuplja i biće bojeva
napretek. U toku razgovora Kosančić doznade da su svi emiri, čak i Ali-
paša, pali u nemilost kod sultana posle poraza na Pločniku.

Mladi poklisar se nasmeši:
— Sad su rešili — reče — da dokažu sultanu koliko vrede! Hoće da
se iskupe zbog izgubljene bitke sa srpskim Laz-oglu.47
— Neće, valjda, opet na nas? — reče vitez.
— Ne verujem! — sleže ramenima Turčin. — Ratnici su naplašeni i
neće im se da nanovo s vama kušaju sreću. Srpski vitezi nisu se čudili

što poklisar govori o stanju u turskoj vojsci. Sakupljanje ratnika na polju
kod Drenopolja značilo je da se sprema pohod. A kad i na koju će stranu
krenuti, to verovatno ni emiri nisu znali. To je mogao poklisar naslućivati
kao i svako drugi, Sakupljenu vojsku i srpski vitezi će videti kad stignu do

97

Drenopolja. Od grada Sofije do Drenopolja srpski poklisari su sretali ili
pristizali ratnike na konjima, goniče kamila, rogate marve i ovaca i

kiridžije s natovarenim mazgama. Dželepi bivola, tromih i ogrezlih u
prljavštinu, vukli su se po prašnjavom putu goneći putnike da se

sklanjaju ili da ih obilaze. Rojevi muva leteli su iznad njih, zujali i padali
po leđima grdosija. Divlji čobani, promukli od vikanja, uzalud su
izmahivali i pucali dugačkim bičevima. Bivoli su dozlaboga sporo

odmicali kroz oblake prašine. Još pre pobede na Marici Murat je preneo
svoju prestonicu iz Bruse u Dimotku, a odatle u Drenopolj. Grad potiče iz

rimskog doba. Podigao ga je car Hadrijan 125. godine, a Turcima je
pripao 1361. Tvrđava, opasana visokim zidovima i bedemima, leži na
ušću reke Tundže u Maricu. Grad je u doba Rimljana predstavljao
uporište protiv tračkih plemena, uvek spremnih na zasede i prepade.
Zbog izuzetno važnog položaja u toku vekova od male tvrđave postao je

grad koji je mogao da primi sto hiljada ratnika. Sultan Murat podigao je u

Drenopolju džamiju s malim i velikim kulama. Sedam puta dnevno hodža

je vikao s tornja: »O, bože bogova! Muhamed je božji poslanik, bože
bogova!« A u hramu, petkom, madin48 je uzvikivao vernima: »Svemogući
nam je dao sablju da uništavamo kaure!49 Po Muhamedovoj zapovesti,
mučite kaure gde god možete da ne bi oni vas mučili! Tražite ih u
njihovim domovima da ih ne biste u svojim dočekivali!« U gradu je

vrvelo. Ratnici su boravili u zgradama i pod šatorima. Bilo ih je iz

Anadolije i Rumelije, iz Velike Armenije i doline Eufrata. Na prostranim
livadama kraj reka Tundže i Marice izležavale su se ahandije, 50 koje niko
nije popisivao. Oni su očekivali vojni pohod da kao hijene krenu za
vojskom radi pljačke. Među njima bilo je Kurda, Nubijaca s gornjeg toka

reke Nila, Tatara, gusara s Maloazijskog arhipelaga, odbeglih robova i
veslača s mletačkih, dubrovačkih i vizantijskih brodova. Odvojeni, u
zasebnom taboru, boravili su sarahori,51 koji su na brzinu uzimani pred
veliku bitku. Oni su s nestrpljenjem očekivali da ih emiri popišu i priključe
carskoj vojsci, gde im je plaćeno po jedan zlatnik na četiri dana. U gradu
su tumarali, pijančili po krčmama janičari52 i asapi,53 turski pešaci, zatim
mazuli,54 koji su pali u nemilost kod sultana i kojima je imovina zbog toga
oduzeta, a uz njih martolozi55 prezrena gomila hrišćanskih beskućnika

koji su služili Turcima. Mada su se klanjali alahu i obožavali Muhameda,
turski ratnici nisu se libili da po krčmama piju vino — »tečnost ružine
boje« — koje daje hrabrost i jača snagu. U dvoru i po sultanovim
vrtovima skupljale su se vojne starešine, zapovednici većih odreda,
dizdari, ćehaje, paše, begovi, čauši56 i drugi. Ceneći važnost mesta i

dostojanstvo sultanovo, oni su razgovarali tiho, sklapali prijateljstva ili

slali jedan drugom podmukle poglede. Na dvoru su u to vreme rasla dva

Muratova sina: Bajazit i Jakub. Od sve sultanove dece njih dvojica su se

istakla bistrinom, snagom i pregalaštvom. Zbog toga se na dvoru utvrdilo

98

mišljenje da jedan od njih mora biti naslednik prestola, što je stvaralo
zavist i omrazu među braćom. Donedavno bio je i treći, najstariji sin
sultanov, Saudži-bej,57 pravi prestolonaslednik. Ali se mladiću prohtelo
da se pre vremena dočepa prestola. On je sklopio zaveru protiv oca.
Kad je došlo do bitke, pobeđen je, zarobljen i oslepljen. Ostali su Jakub i
Bajazit. Iznad njihovih glava lebdelo je veličanstvo sultanske moći i —

crna smrt. Tri srpska viteza u blistavim oklopima i pod oružjem jezdila su
kroz grad. Iza njih je išla povorka od četrdeset srpskih i toliko turskih

ratnika. Svetina se tiskala da vidi proslavljene vitezove.
— Obilić... Kosančić... Toplica... — čuli su se glasovi.

Mada su imena trojice vitezova izazivala gnev, mnogi su hteli da im

se primaknu i da ih osmotre izbliza, kao što pojava opake zveri ili zmije
otrovnice privlači svačiju pažnju.

Čuli su se i preteći glasovi:
— Kaurski prokletnici!... Na komade ih treba iseći!...

Turski poklisar se razvika:

— Ovo su srpski poklisari! Šalje ih Laz-oglu pravo velikom

padišahu!

— To su naši zlotvori! — dobaci neko iz gomile. Poklisar nastavi:
— Na čengelima će skončati svako ko digne ruku na srpske

poklisare!
Asapi, spahi-oglani58 i sarahori, škrgućući zubima, gunđali su kletve.

— Dlaka na glavi ne sme im faliti! — dobaci turski stotinar, glavni
među pratiocima.

Na jednoj raskrsnici, ratnici, prost narod, čak i robovi, toliko su se
tiskali da su poklisari sabljama i kamdžijama krčili prolaz. I samo

preveliki strah od padišahova gneva zadržavao je svetinu da ne jurne na

srpske poklisare.
— Da je s nama Relja Krilati, krv bi već brizgala po drenopoljskoj

kaldrmi! — nasmeja se Obilić. Tri viteza jahala su uzdignute glave,
bacajući prezrive poglede na svetinu. Obilićev štitonoša Prokopije
upućivao je hitre poglede desno i levo. Njegova desna ruka bila je
spremna da munjevito potrgne mač. Mitar Danguba, držeći zapeti

samostrel preko krila, motrio je pokrete sarahora i asapa strelaca.
Topličin štitonoša, Ljubim Dragović, držao je u levoj ruci topuz šestoper,

a na njegovoj glavi blistali su se klinci. Ostali pratioci, sve odabrani
ratnici, ni za trenutak nisu gubili iz vida bukače59 koji su se isticali u
svetini. Međutim, ukoliko se povorka približavala sultanovu dvoru,
svetina se razređivala, jer su janičarske straže, sastavljene od dvadeset
konjanika, bile sve češće i surovije. Oko sultanova dvora nije se smela
čuti nijedna glasnije izgovorena reč, a kamoli pretnje i vređanja
poklisara. Ispred dvorske kapije jedan mlad stotinar pođe u susret

poklisarima.

99

— Skrenite levo, na drugi ulaz! Emir Evrenos-bej će vas primiti —
reče.

Tri srpska viteza se pogledaše.
— Sreća nam nije naklonjena! — primeti Toplica. — Ovoga puta
nećemo videti sultana Murata.
— Ne mari! — odvrati Miloš. — Ukazaće se bolja prilika. Videćemo
ga već, a i on nas...
— Kako to misliš? — utače se u razgovor Prokopije. — Ako on vidi

nas, ne može biti da mi njega ne vidimo, osim...
— Ćuti! — preseče ga Miloš pogledom. — Sad nije prilika za

brbljanje...
Kuća Evrenos-beja nalazila se u blizini dvora, na levoj strani.

Zgrada se ni po čemu nije razlikovala od ostalih, na izgled običnih

golemih zgrada, sa debelim zidovima i uzanim prozorima i sa krovovima
na četiri vode, pokrivenim ćeramidom. Rasturene po prostranoj dvorskoj
bašti, zgrade su bile okružene jablanima, plemenitim voćkama i
šimširom, a pri ulazu, ispred svake bujalo je cveće svih boja šireći
mirise. Izdaleka kuća Evrenos-beja izgledala je kao magaza. Tri srpska
viteza u čudu su se zgledala ne mogući da shvate da u prekrasnom vrtu
može stajati tako neugledna zgrada. Ali njihovu čuđenju nije bilo kraja
kad uđoše u predvorje. Pod je bio izrađen u mozaiku od kamenčića živih

boja i predstavljao je scene iz lova. A zidovi, od poda do tavanice, bili su
obloženi zelenim mermerom. Ploče su bile savršeno složene i uglačane
kao ogledalo. Po prostranim odajama, poređani kraj zidova, stajali su
minderluci,60 prekriveni svilenim tkaninama različitih boja. Niski i okrugli
stolovi i stolice s ovalnim naslonima, izrađeni od orahova drveta,

predstavljali su izvanrednu vrednost rezbarske veštine. Sve odaje bile su
zastrte debelim ćilimima, donetim iz Sogdijane, Smirne i Persepolja.
Njihova boja i veličina bile su u skladu s prostorom na kome se nalaze i

bojama stavljenim na zidove. Gotovo u svakoj odaji bili su po uglovima
smešteni oklopi, a uz svaki prislonjen golemi krstaški mač. Poturčenjak

Evrenos-bej ponosio se što u svome dvoru ima ostatke drevnih
hrišćanskih vitezova koji su se nekad u Palestini borili za Hristov grob i
ostavili kosti od Antiohije do Jerusalima. Na jednobojnim ćilimima,
prikucanim po zidovima, stajalo je izvešano oružje: krive sablje, mačevi,
dvorezni noževi, topuzi sa srebrnim glavama, džiliti, samostreli i dugački
lukovi, toboci sa strelama, okrugli štitovi sa srebrnim pločicama, kacige,
narukvice i pojasevi sa srebrnim paftama.61 Emir je primio srpske
poklisare u odaji narandžaste boje. Kroz uzane prozore sunčevi zraci su

treperili na zastorima koji su padali od tavanice do poda. Žarkasti odsjaji
padali su na žute pokrivače po minderlucima, ćilime boje zrele dunje i
tronošce od limunova drveta. Mirisi venje i izmirne do zasićenosti su

ispunjavali odaju. Srpski poklisari posedaše za okrugli sto. Prema njima

100