Stephen.King.Uporiste III

sebe, najednom uplašena.
Bilo je previše hladno.
Usamljeni strmi bregovi pretvorili su se u tamne monolite. Peščane dine bile

su nalik na zlokobne srušene kolose. Čak su i bodljikavi šumarci kaktusa ličili na
optužujuće kosturske prste mrtvih, koji štrče kroz pesak iz njihovih plitkih grobova.

Iznad nje, kosmički točak neba.
Pade joj na pamet deo stiha iz neke Dilanove pesme, hladan i nemilosrdan:
Progonjena kao krokodil... silovana u kukuruzištu...
A odmah za tim neka druga pesma, pesma Iglsa, iznenada zastrašujuća: I
hoću ove noći da spavam s tobom u pustinji... sa milion zvezda oko nas...
Najednom je znala da je on tu.
Znala je to i pre nego što je progovorio.
„Nadin.“ Njegov tihi glas začu se iz sve gušćeg mraka. Beskrajno blag,
konačni sveobuhvatni užas zbog kog joj se učinilo da se vratila kući.
„Nadin, Nadin... kako samo volim da volim Nadin.“
Ona se okrenu i vide ga tamo, baš kao što je oduvek znala da će ga jednog
dana ugledati, krajnje jednostavno. Sedeo je na haubi starog „ševrolet“ sedana (je li
ona uopšte bila tu pre trenutak ili dva? nije bila sigurna, ali činilo joj se da se
upravo pojavila), ukrštenih nogu, sa rukama lako položenim na kolena izbledelih
farmerki. Gledao je u nju i nežno joj se osmehivao. Ali oči mu nisu bile ni
najmanje nežne. One su pomisao na to da taj čovek može osećati bilo šta nežno
činile lažnom. U njima je videla crnu radost koja je beskrajno poigravala poput
nogu čoveka koga su upravo pustili da propadne kroz kapak platforme sa vešalima.
„Zdravo“, reče ona. „Evo i mene.“
„Da. Konačno, evo i tebe. Kao što je i bilo obećano.“ Osmeh mu se raširi i
on pruži ruke prema njoj. Ona ih uze u svoje i pri tom oseti kako iz njega izbija
strahovita vrelina. Zračio je njom kao dobro naložena peć od opeke. Njegove glatke
šake bez brazda obaviše se oko njenih... a onda stegnuše čvrsto, kao lisice.
„O, Nadin“, šapnu on i nagnu se da je poljubi. Ona tek malčice okrenu glavu,
pogledavši uvis u hladnu vatru zvezda, tako da on spusti poljubac na udubljenje
ispod njene vilice umesto na njena usta. Nije ga prevarila. Osetila je podrugljivo
izvijanje njegovog keza uz svoje meso.
Gnušam ga se, pomisli ona.
Ali gnušanje je bilo najobičnija hrapava krasta preko nečeg goreg
- skorele i odavno skrivene požude, stari čir koji je konačno sazreo dovoljno
da bučno štrcne iz sebe neku tečnost, nešto slatko što se odavno već ukiselilo.
Njegove šake koje su joj klizile po leñima bile su mnogo vrelije od njenih
opekotina od sunca. Pribila se uz njega, i najednom je tanušno sedlo izmeñu njenih
nogu izgledalo bucmastije, punije, osetljivije, svesnije. Šav njenih pantalona grebao
ju je tanano i skaredno nagoneći je na želju da se trlja, da se otarasi tog svraba, da

ga izleči jednom za svagda.
„Kaži mi jedno“, reče ona.
„Šta god poželiš.“
„Rekao si: ’Kao što je obećano.’ Ko me je tebi to obećao? I zašto mene? I

kako da ti se obraćam? Čak ni to ne znam. Znam za tebe gotovo celog života, a ne
znam kako da te zovem.“

„Zovi me Ričard. To mi je pravo ime. Tako me zovi.“
„To ti je pravo ime? Ričard?“ upita ona sumnjičavo, a on se nasmeja uz njen
vrat, tako da je osetila žmarce od gnušanja i požude. „I ko me je to obećao?“
„Nadin“, reče on, „zaboravio sam. Hodi sad.“
On skliznu s haube automobila, držeći je i dalje za ruke, i ona mu se umalo
ne ote i ne pobeže... ali šta bi joj to vredelo? Samo bi pojurio za njom, uhvatio je,
silovao.
„Mesec“, reče on. „Pun je. Baš kao i ja.“ On povuče njenu ruku do glatkog i
izbledelog meñunožja farmerki, a tamo je bilo nešto strašno, nešto što je pulsiralo
sopstvenim životom ispod reckave hladnoće njegovog rajsferšlusa.
„Ne“, promrmlja ona i pokuša da odmakne ruku, pomislivši koliko se ovo
razlikuje od one druge noći pune mesečine, koliko je nemoguće daleko od nje. Ovo
je bio drugi kraj vremenske duge.
On joj zadrža ruku na sebi. „Hodi u pustinju i budi mi žena“, reče on.
„Ne!“
„Prekasno je da kažeš ne’, draga moja.“
Ona poñe sa njim. Bila je tamo vreća za spavanje, kraj pocrnelih kostiju
logorske vatre pod srebrnim kostima meseca.
On je položi na tle.
„U redu“, prodahta on. „Tako, samo tako.“ Prstima raskopča opasač, zatim
dugme, pa rajsferšlus.
Ona vide šta on to ima spremno za nju i vrisnu.
Mračnjakov kez se raširi na taj zvuk, ogroman, presijavajući i skaredan u
noći, dok je mesec prazno piljio u njih dvoje, natečen kao kolut sira.
Nadin je vrištala i vrištala, a onda pokušala da otpuzi dalje od njega, ali on ju
je zgrabio i ona je onda stisla noge svom silinom, a kad se jedna od tih glatkih šaka
zavukla izmeñu njih, one su se raširile kao voda i ona je pomislila: Gledaću uvis...
gledaću u mesec... neću osetiti ništa i biće gotovo... biće gotovo... neću osetiti
ništa...
A kada je njegova mrtva hladnoća kliznula u nju, krik joj se oteo, razlegao
pustinjom i ona je počela da se otima, ali otimanje je bilo beskorisno. Zabio se u
nju, osvajač, razarač, i hladna krv pokuljala je niz njene butine, a onda se obreo u
njoj, sasvim do njene materice, i mesec joj je bio u očima, hladna i srebrna vatra, a
kad je svršio, bilo je to kao topljeno gvožñe, topljeno sirovo gvožñe, topljeni

mesing, i svršila je i sama, svršila vrišteći od neverovatnog zadovoljstva, svršila od
strave, od užasa, prošavši kroz kapiju od sirovog gvožña i mesinga u zemlju ludila,
proterana, oduvana tamo kao list nošen njegovim grohotom, zagledana u lice koje
mu se topilo i pretvaralo u dlakavu njušku demona koja se njihala tik iznad njenog
lica, demona sa očima poput blistavih žutih sijalica, prozora u pakao kakav nikada
nije ni zamišljala, a opet je u njima i dalje bilo tog groznog dobrog raspoloženja, u
očima koje su posmatrale krivudave sokake hiljada mračnih noćnih gradova; bile su
to oči zapiljene, svetlucave i na kraju krajeva, glupave. Izlivao se iznova... iznova...
iznova. Činilo se da se nikada neće isprazniti. Hladan. Bio je hladan kao smrt. I
star. Stariji od čovečanstva, stariji od zemlje. Iznova i iznova, on ju je punio svojim
groznim porodom, urlajući od smeha. Zemlja. Svetlost. Svršavanje. Ponovno
svršavanje. Poslednji krik koji joj se oteo odneo je pustinjski vetar do najudaljenijih
noćnih odaja, tamo gde su hiljade komada naoružanja čekale da njihov novi vlasnik
doñe po njih. Čupava demonska glava, isplaženi jezik duboko rasečen u račve.
Njegov mrtvi dah zapljusnuo joj je lice. Sada je bila u zemlji ludila. Gvozdena
kapija se zatvorila.

Mesec... !

Mesec samo što nije zašao.
Uhvatio je još jednog zeca, uhvatio je drhtavo stvorenjce golim rukama i
slomio mu vrat. Založio je novu vatru na ostacima stare i sad se zec pekao i sa
njega su u lelujavim trakama dizao ukusan miris. Više nije bilo vukova. Večeras su
ostali podalje - i dobro je što su to uradili. Na kraju krajeva, bila je to njegova prva
bračna noć, a omamljeni i apatični stvor koji je sedeo zguren s druge strane vatre
bila je njegova rumena nevesta.
On se nagnu prema njoj i podiže joj ruku iz krila. Kad ju je pustio, ona je
ostala na istom mestu, pridignuta do njenih usta. Posmatrao je načas taj fenomen, a
onda joj je spustio ruku natrag u krilo. Tamo su prsti počeli sporo da joj se pokreću,
kao zmije na samrti. Prineo je naglo dva prsta njenim očima kao da želi da je
ubode, a ona nije ni trepnula. Samo je i dalje zurila u prazno i zurila.
Bio je iskreno zbunjen.
Šta joj je to uradio?
Nije mogao da se seti.
A nije ni bilo važno. Ona je bila trudna. Ako je pri tom bila i katatonična, pa
šta onda? Bila je savršeni inkubator. Rodice mu sina, porodice se i onda će moći da
umre, ispunivši svrhu svog postojanja. Najzad, zbog toga je i bila tu.
Zec je bio gotov. Prelomio ga je na dva dela. Njenu polovinu je iskidao u
sitne komade, kao što se sitni hrana za bebu. Onda ju je hranio komad po komad.
Neki parčići su joj ispali iz usta u krilo polusažvakani, ali pojela je dobar deo
obroka. Ako bude ostala u ovakvom stanju, biće joj potrebna bolničarka. Možda

Dženi Engstrom.
„To je bilo veoma dobro, draga moja“, reče on tiho.
Ona je prazno gledala u mesec. Fleg joj se blago osmehnu i pojede svoju

svadbenu večeru.
Uvek bi ogladneo od dobrog seksa.

Probudio se krajem noći i pridigao u sedeći položaj u svojoj vreći za
spavanje, zbunjen i uplašen... uplašen na neki nagonski, beslovesan način kao što se
plaši životinja - grabljivca koja sluti da je i samu neko lovi.

Je li to bio san? Vizija...?
Dolaze.
Uplašen, on pokuša da shvati tu misao, da je smesti u nekakav kontekst. Nije
mogao. Ostala je da visi tamo sama kao loše predskazanje.
Sada su već blizu.
Ko? Ko je to blizu?
Noćni vetar je šaputao oko njega, kao da mu donosi nečiji miris. Neko dolazi
i...
Neko odlazi.
Dok je on spavao, neko je prošao kraj njegovog bivaka, prema istoku. Onaj
nevidljivi treći? Nije znao. Bila je to noć punog meseca. Zar je treći pobegao? Ta
pomisao ga ispuni panikom.
Da, ali ko to dolazi?
On pogleda u Nadin. Spavala je, skupljena čvrsto u položaj fetusa, položaj
koji će njegov sin zauzeti u njenom stomaku za samo nekoliko meseci.
Hoće li imati mesece na raspolaganju?
Ponovo ga obuze taj osećaj da se sve kruni na ivicama. On leže natrag,
pomislivši kako te noći za njega više neće biti sna. Ali zaspao je. A kada se
sledećeg jutra dovezao do Vegasa, ponovo se osmehivao i gotovo zaboravio na
svoju malu noćnu paniku. Nadin je sedela krotko kraj njega na sedištu, kao velika
lutka sa semenom pažljivo skrivenim u stomaku.
Otišao je u Grand, gde je saznao šta se dogodilo dok je spavao. Primetio je
novi izraz u njihovim očima, podozriv i upitan, i osetio kako ga strah ponovo
dodiruje lakim krilima, kao noćni leptir.
Otprilike u isto vreme kada je Nadin Kros počela da shvata izvesne činjenice
koje su možda bile očigledne i pre toga, Lojd Henrejd je sedeo sam u Kab baru,
igrao pasijans i pri tom varao. Bio je na kraju živaca. Tog dana je došlo do
iznenadnog zapaljenja skladišta goriva u Indijan Springsu, sa jednim mrtvim i troje
povreñenih, s tim što su mogli očekivati da jedno od njih umre od teških opekotina.
Nisu u Vegasu imali nikoga ko bi znao da leči takve opekotine.
Karl Haug je doneo vest. Bio je ekstremno nadrndan, a to nije bio čovek

koga je trebalo olako shvatati. On je pre zaraze radio kao pilot za aviokompaniju
Ozark, kao bivši marinac, i mogao je jednom rukom da polomi Lojda napola dok
drugom sebi mućka koktel, samo da je to poželeo. Kako je sam pričao, Karl je ubio
nekoliko ljudi tokom svoje duge i šarolike karijere, a Lojd je bio sklon da mu to
poveruje. Nije posredi bio nekakav Lojdov fizički strah od Karla Hauga; pilot je
bio krupan i grub, ali zazirao je od Šetača kao i svi drugi na zapadu, a Lojdu je oko
vrata visila Flegova amajlija. Ali on je bio jedan od njihovih pilota, i pošto je to
bilo posredi, morao je da postupa diplomatski. I začudo, Lojd je imao ponešto dara
za diplomatiju. Iskustvo mu je bilo jednostavno, ali zato gotovo neverovatno: on je
proveo nekoliko nedelja sa izvesnim ludakom po imenu Pouk Frimen i doživeo da
može o tome da priča. Isto tako, proveo je nekoliko meseci sa Rendalom Flegom, a
i dalje je disao i bio čiste pameti.

Karl je ušao oko dva sata 12. septembra sa kacigom za vožnju motocikla pod
miškom. Imao je gadnu opekotinu na levom obrazu i plikove na jednoj ruci. Došlo
je do vatre. Bilo je gadno, ali ne onoliko gadno koliko je moglo da bude.
Eksplodirala je cisterna sa gorivom i rasula kerozin po čitavoj pisti.

„U redu“, rekao je Lojd. „Pobrinuću se za to da glavni baja sazna. Povreñeni
su smešteni u ambulantu?“

„Da. Smešteni su. Ne verujem da će Fredi Kampanari poživeti dovoljno da
vidi zalazak sunca. To znači da preostaju dva pilota, ja i Endi. Kaži mu to, a kaži
mu i još nešto kad se vrati. Hoću da se onaj posrani Đubretarac nosi u tri lepe. To
zahtevam da bih ostao.“ Lojd se zagleda u Karla Hauga. „Ma nije nego?“

„Lepo ti kažem.“
„Pa, vidi ovako, Karle“, reče Lojd. „Tu poruku ne mogu da prenesem. Ako
želiš njemu da nareñuješ, moraćeš to da radiš lično.“ Karl je najednom izgledao
zbunjeno i pomalo uplašeno. Strah nije naročito pristajao tom rošavom licu. „Da,
shvatam šta hoćeš da kažeš. Samo sam umoran i sjeban, Lojde. Lice me ñavolski
boli. Nisam imao nameru da se istresam na tebi.“
„U redu je to, burazeru. Zbog toga sam ovde.“ Ponekad je priželjkivao da
nije tako. Glava je već počela da ga boli.
Karl reče: „Ali on mora da ide. Ako ja budem to morao da mu kažem,
uradiću to. Znam da on ima jedan od tih crnih kamenčića. Pretpostavljam da su on i
dugonja pajtosi. Ali, saslušaj me.“ Karl sede i stavi kacigu na sto za bakaru.
„Đubros je kriv za taj požar. Zaboga, kako ćemo uopšte uspeti da uzletimo u tim
avionima ako jedan od ljudi glavnog baje spaljuje posrane pilote?“
Nekoliko ljudi koji su prolazili kroz predvorje Granda s nelagodom je
pogledalo prema stolu za kojim su sedeli Lojd i Karl. „Tiše malo, Karle.“
„Dobro. Ali shvataš problem, zar ne?“
„Koliko si siguran da je Đubros to uradio?“
„Slušaj“, reče Karl nagnuvši se napred, „on je bio u voznom parku, u redu?

Dugo je bio tamo. Dosta njih ga je videlo, ne samo ja.“
„Mislio sam da je otišao negde. U pustinju. Znaš, da traga za novim

stvarima.“
„Pa, vratio se, u redu? Vozilo za pesak koje je dovezao bilo je puno

koječega. Sam bog sveti zna gde on to pronalazi, ja svakako to ne znam. Pa, do
pauze za kafu, neki momci su zahvaljujući njemu već zaradili kopče. Znaš kakav
je. Za njega je naoružanje isto što i slatkiši za dete.“

„Da.“
„Na kraju nam je pokazao jedan od onih zapaljivih fitilja. Povučeš za prsten i
bukne malo fosfora. Onda ništa pola sata ili četrdeset minuta, u zavisnosti od
veličine fitilja, u redu? Razumeš? A onda plane ñavolski požar. Mali, ali vrlo jak.“
„Da.“
„Znači, u redu. Đubrence nam pokazuje to, u stvari, praktično bali nad
fitiljem, a Fredi Kampanari kaže: ’Hej, ljudi koji se igraju vatrom piške u krevet,
Đubrose.’ A Stiv Tobin - znaš ga, taj ti ima smisla za humor koliko i gumena štaka
- on će onda: ’Momci, bolje posakrivajte šibice, Đubrence se vratilo u grad.’ Tu je
Đubros postao skroz čudan. Okrenuo se prema nama i promrmljao nešto sebi u
bradu. Sedeo sam odmah do njega i učinilo mi se da je rekao: ’Ne pitajte me više za
ček matore gospoñe Sempl.’ Razumeš li ti to?“ Lojd odmahnu glavom. Ništa u vezi
sa Đubretarcem on nije naročito razumeo.
„Onda je prosto otišao. Pokupio je stvari koje nam je pokazivao i otišao.
Vidi, nikome od nas nije bilo naročito drago zbog toga. Nismo nameravali da ga
uvredimo. Većini momaka Đubros se baš dopada. Ili im se dopadao. Kao malo dete
je, znaš.“
Lojd klimnu glavom.
„Sat kasnije, ta prokleta cisterna sa gorivom odletela je u vazduh ko raketa. I
dok smo gledali kako da pokupimo parčiće, slučajno sam podigao pogled, kad eto ti
tamo Đubrenceta u vozilu za pesak kod zgrade kasarne, gleda nas kroz dvogled.“
„To je sve što imaš?“ upita Lojd s olakšanjem.
„Ne. Nije. Da jeste, ne bih se ni gnjavio dolaskom kod tebe, Lojde. Ali to me
je nagnalo da razmislim o tome kako je cisterna eksplodirala. Upravo se za takve
stvari koristi zapaljivi fitilj. U Namu su Kongovci baš tako digli u vazduh puno
skladišta municije, koristeći naše roñene posrane zapaljive fitilje. Turiš ga pod
kamion, na auspuh. Ako niko ne pokrene kamion, eksplodira kad istekne vreme na
tajmeru. Ako ga neko pokrene, eksplodira kad se zagreje cevka. Ovako ili onako,
buuuum, pozdravi se s kamionom. Nije se uklapalo samo to da u voznom parku
uvek ima desetak cisterni, a mi ih nikad ne koristimo nekim posebnim redosledom.
I tako, pošto smo sirotog starog Fredija smestili u ambulantu, Džon Vejt i ja smo
otišli tamo. Džon je zadužen za vozni park i bio je van sebe. On je ranije video
Đubrosa unutra.“

„I bio je siguran da je to bio Đubretarac?“
„S tim opekotinama do pola ruke, teško ga je zameniti s nekim drugim, šta
kažeš? U redu? Niko tada nije ni pomislio na to. Samo je njuškao okolo, a to mu je
i posao, zar ne?“
„Da, mislim da se mora reći da jeste.“
„I tako ja i Džon počnemo da pregledamo ostale cisterne s gorivom. I bog te
mazo, na svakom od njih je po jedan zapaljivi fitilj. Postavio ih je na auspuhe tik
ispod samih rezervoara s gorivom. Razlog za to što je kamion koji smo koristili
prvi eksplodirao bilo je to što mu se auspuh zagrejao, kao što sam ti rekao, u redu?
Ali i ostali samo što nisu odleteli u vazduh. Dva ili tri su već počela da se dime.
Neke cisterne su bile prazne, ali najmanje pet ih je bilo puno kerozina. Još deset
minuta i ostali bismo bez cele posrane baze.“
O, pobogu, pomisli Lojd žalosno. Zaista je loše. Loše da lošije ne može biti.
Karl podiže šaku prekrivenu plikovima. „Ovo sam zaradio kada sam skidao
jedan od vrućih. Shvataš li sada zašto on mora da ide?“ Lojd reče s oklevanjem:
„Možda je neko ukrao te fitilje iz njegovog vozila dok je on pišao ili tako nešto.“
Karl reče strpljivo: „Nije se tako dogodilo. Neko ga je uvredio dok je on
pokazivao svoje nove igračke, pa je pokušao sve da nas sprži. I umalo nije u tome
uspeo. Nešto se mora uraditi u vezi sa tim, Lojde.“
„U redu, Karle.“
Ostatak popodneva je proveo raspitujući se za Đubrosa - da li ga je iko
video, zna li ko gde je ovaj otišao? Uzdržani izrazi lica i odrečni odgovori. Već se
raščulo. Možda je to bilo dobro. Ko god ga bude video prijaviće to brzo, u nadi da
će glavonja čuti koju dobru reč o njemu. Ali Lojd je slutio da niko neće videti
Đubrosa. Malo ih je naterao da zaigraju pipirevku i zaždio natrag u pustinju na
svom vozilu za pesak.
Pogledao je u pasijans nareñan pred njim i pažljivo suzbio želju da počisti
sve karte i baci ih na pod. Umesto toga, na prevaru je otvorio još jednog keca i
nastavio sa igrom. Nije bilo važno. Kad Flegu bude zatrebao, ovaj će samo
posegnuti za njim i dovesti ga. Staro Đubrence na kraju će da završi na ukrštenoj
banderi baš kao i Hek Drogan. Šta da ti radim, ortak.
Ali u dubini srca, pitao se da li će baš biti tako.
U poslednje vreme su se dešavale stvari koje mu se nisu dopadale. Kao
Dejna, na primer. Fleg je znao za nju, istina, ali ona nije progovorila. Umesto toga,
nekako mu je pobegla u smrt i ostavila ih i dalje u neznanju što se tiče trećeg
uhode.
A to je bila ta druga stvar. Kako to da Fleg nije jednostavno znao za trećeg
špijuna? Znao je za matorog kešu, a kad se vratio iz pustinje, znao je i za Dejnu, i
rekao im tačno kako će da završi posao s njom. Ali, to mu nije upalilo.
A sada i Đubretarac.

Đubros nije bio baš niko i ništa. Možda je to bio u staro doba, ali više ne.
Nosio je mračnjakov kamen baš kao i on. Pošto je Fleg spržio mozak onom
laprdalu od advokata u El-Eju, Lojd je video kako Fleg spušta ruke Đubretarcu na
ramena i govori mu blago kako su svi snovi bili istiniti. A Đubros je prošaputao:
„Život ti dajem.“

Lojd nije znao šta je to bilo izmeñu njih, ali bilo je jasno da je on tumarao
pustinjom sa Flegovim blagoslovom. A sad je Đubretarac pomahnitao.

Što je dovelo do nekih prilično ozbiljnih pitanja.
I zbog toga je Lojd sedeo tu sam u devet uveče, varao u pasijansu i
priželjkivao da se napije.
„Gospodine Henrejd?“
Šta je sadi On podiže pogled i ugleda neku devojku lepog, napućenog lica. U
tesnom belom šortsu. Sa halter-majicom koja joj nije do kraja pokrivala areole oko
bradavica. Radodajka, svakako, ali izgledala je nervozno i bledo, gotovo bolesno.
Grčevito je grizla nokat na palcu, i on vide da su joj svi nokti izgrizeni i iskrzani.
„Šta je?“
„Ja... moram kod gospodina Flega“, reče ona. Glas joj je brzo gubio snagu i
završio se šapatom.
„Moraš, a? Pa šta ti to misliš o meni, da mu ugovaram društvene aktivnosti?“
„Ali... rekli su mi... da doñem kod vas.“
„Ko ti je to rekao?“
„Pa, Endži Heršfild. Ona mi je to rekla.“
„Kako se zoveš?“
„Uh, Džuli.“ Zakikotala se, ali samo refleksno. Preplašeni izraz neprestano
joj je bio na licu i Lojd se upitao kakvo se sranje sada sprema. Jedna takva devojka
ne bi pitala za Flega osim ako nije posredi nešto zaista ozbiljno. „Džuli Lori.“
„Pa, Džuli Lori, Fleg sada nije u Las Vegasu.“
„Kad se vraća?“
„Ne znam. On dolazi i odlazi, a ne nosi sa sobom pejdžer. Niti mi objašnjava
svoje postupke. Ako imaš nešto, reci meni, a ja ću se postarati da on dobije
poruku.“ Ona ga pogleda sumnjičavo i Lojd ponovi ono što je tog popodneva rekao
Karlu Haugu. „Zbog toga sam ovde, Džuli.“
„Okej.“ A onda, brzo: „Ako je važno, kažite mu da sam vam ja to rekla.
Džuli Lori.“
„Okej.“
„Nećete zaboraviti?“
„Neću, zaboga! A sad, o čemu se radi?“
Ona se napući. „E, pa ne morate da budete tako neprijatni.“ On uzdahnu i
spusti karte koje je držao u ruci na sto. „Ne“, reče. „Verovatno ne moram. Hajde
sad, šta je posredi?“

„Onaj tutamuta. Ako je on tu negde, mislim da špijunira. Samo sam mislila
da treba to da znate.“ Oči joj zlobno blesnuše. „Majku mu jebem, potegao je pištolj
na mene.“

„Kakav tutamuta?“
„Pa, videla sam retarda, pa sam zaključila da i tutamuta mora biti sa njim,
znate? A oni se prosto ne uklapaju meñu nas. Sigurno su došli s one druge strane.“
„Tako misliš, a?“
„Da.“
„Pa, bog me ubio ako znam o čemu ti to pričaš. Ovo je bio dugačak dan i
umoran sam. Ako ne počneš da pričaš razumljivo, Džuli, odoh ja na spavanje.“
Džuli sede, prekrsti noge i ispriča Lojdu o njenom susretu sa Nikom
Androsom i Tomom Kulenom u gradu Prat, u Teksasu. O „pepto-bizmolu“ („Samo
sam se malo zajebavala sa benavim, kad je taj gluvonemi likpotegao pištolj na
mene!“). Čak mu je ispričala kako je pucala na njih dok su odlazili iz grada.
„I šta sve to dokazuje?“ upita Lojd kad je završila. Malo ga je zaintrigirala
reč „špijun“, ali posle toga je zapao u omamljenost dosade.
Džuli se ponovo napući i pripali cigaretu. „Pa rekla sam vam. Taj benavi je
sada ovde. I kladim se da je špijunčina.“
„Kažeš, zove se Tom Kulen?“
„Da.“
Jedva je mogao da ga se seti. Kulen je bio krupan i plav, i svakako mu je
falila koja daska u glavi, ali to svakako nije bilo tako teško stanje kao što ga je
opisivala ova odurna gadura. Pokušao je da se priseti još nečega, ali bez uspeha.
Ljudi su još dolazili u Vegas i to po šezdeset, pa sve i do sto dnevno. Bilo je gotovo
nemoguće voditi računa o svima njima, a Fleg je rekao da će doseljavanje grdno da
se pojača pre nego što konačno ne posustane. Pa, mogao je da ode do Pola
Berlsona, koji vodi evidenciju o stanovnicima Vegasa, i sazna nešto o tom liku
Kulenu.
„Hoćete li ga uhapsiti?“ upita Džuli.
Lojd je pogleda. „More, uhapsiću tebe ako mi se ne skineš sa grbače“, reče
on.
„Baš lepo, jebote!“ povika Džuli Lori i glas joj se diže svañalački. Ona skoči
na noge i zapilji se u njega. U tom tesnom belom šortsu činilo se da joj noge sežu
sve do brade. „A ja probala da vam učinim uslugu!“
„Proveriću.“
„Da, kako da ne, znam ja dobro tu priču.“
Ona izañe besno, vrteći guzom u malim krugovima uvreñenosti.
Lojd je gledao za njom umorno i donekle razveseljeno, pomislivši kako na
svetu ima mnogo riba kao što je ona - čak i sada, posle supergripa, bio je spreman
da se opkladi kako ih je mnogo unaokolo. Lako je zalepiti se za šminku, ali pripazi

se kasnije noktiju. Pljunute ženke pauka koje proždiru svoje mužjake posle seksa.
Dva meseca je prošlo, a ona još nije mogla da zaboravi na to kako ju je uvredio taj
nemi lik. Kako reče da se zvao? Andros?

Lojd izvadi pohabanu crnu svesku iz zadnjeg džepa, liznu prst i prelista je do
prazne stranice. Bila je to njegova knjižica za podsećanje, puna kratkih poruka koje
je pisao sam sebi - od toga da se obrije pre sastanka sa Flegom do uokvirenog
podsetnika da naredi popis sadržine apoteka u Las Vegasu pre nego što počnu da
im nedostaju morfin i kodein. Ubrzo će morati da nabavi novu takvu knjižicu.

Ravnim i rastegnutim rukopisom iz osnovne škole on napisa: Nik Andros ili
možda Androtis - nem. U gradu? A ispod toga: Tom Kulen, proveriti sa Polom. On
zavuče sveščiću natrag u džep. Sedamdeset kilometara severoistočno, mračnjak je
konzumirao svoju dugotrajnu vezu sa Nadin Kros pod svetlucavim pustinjskim
zvezdama. Njega bi veoma zanimalo da sazna kako se prijatelj Nika Androsa nalazi
u Las Vegasu.

Ali on je spavao.
Lojd je mrzovoljno spustio pogled na svoj pasijans, zaboravivši na Džuli
Lori, njenu pizmu i čvrsto dupence. Na prevaru je otvorio još jednog keca i misli su
mu se žalosno vratile Đubretarcu i onome što bi Fleg mogao da kaže - ili uradi -
kad mu Lojd to bude saopštio.

***

U isto vreme kada je Džuli Lori izlazila iz Kab bara, sva posrana zbog toga
što je samo uradila ono što je smatrala svojom grañanskom dužnošću, Tom Kulen
je stajao kraj panoramskog prozora u svom stanu u drugom kraju grada i sneno
gledao u pun mesec.

Došlo je vreme da poñe.
Vreme da se vrati.
Ovaj stan nije ličio na njegovu kuću u Bolderu. Ovo mesto je bilo
namešteno, ali ne i ukrašeno. On nije tu stavio nijedan plakat, a nije o klavirsku
žicu okačio ni punjenu pticu. Ovo mesto je za njega bilo samo usputna postaja, i
sada je došlo vreme da krene dalje. Bilo mu je drago. Ovde mu je bilo grozno.
Osećao je ovde nekakav zadah, suv i truo smrad koji nikako ne možeš do kraja da
prepoznaš. Ljudi su uglavnom bili ljubazni, a neki od njih su mu se dopadali
jednako koliko i ljudi u Bolderu, oni kao Endži i onaj mališa Dini. Niko mu se nije
rugao zbog toga što sporo misli. Dali su mu posao i šalili se s njim, a za vreme
pauze za ručak menjali su se ako bi im se učinilo da u tuñoj kutiji ima nečeg boljeg.
Bili su to fini ljudi, ne mnogo drugačiji od ljudi iz Boldera, koliko je on mogao da
zaključi, ali...
Ali imali su taj zadah.

Kao da su svi samo čekali i posmatrali. Ponekad bi meñu njima zavladala
čudna tišina i oči bi im postale staklaste, kao da svi sanjaju isti neprijatan san.
Obavljali su poslove ne tražeći objašnjenje za to zbog čega ih obavljaju, ili čemu
sve to služi. Kao da su na licima nosili srećne maske, ali njihova stvarna lica, ona
ispod, bila su lica čudovišta. Jednom je gledao neki strašan film o tome. Takva
vrsta čudovišta se zvala vukodlak.

Mesec se vinuo iznad pustinje, avetan, visok i slobodan.
Video je Dejnu, iz Slobodne zone. Video ju je jednom i nikad više. Šta se sa
njom dogodilo? Da li je i ona bila uhoda? Da li se vratila?
Nije znao to. Ali je bio uplašen.
Na fotelji koja je stajala preko puta beskorisnog televizora u boji u stanu
nalazio se mali ranac. Ranac je bio pun vakuumski spakovanih režnjeva šunke,
„slim džimova“ i slanih krekera. Uzeo ga je i namaknuo na leña.
Putuj noću, spavaj danju.
Izašao je u dvorište i nije se ni osvrnuo. Mesec je bio toliko sjajan da je
Tomova senka padala na ispucali beton gde su potencijalni veliki kockari nekada
parkirali svoja vozila sa tablicama iz drugih država.
On pogleda uvis u avetni srebrnjak koji je lebdeo na nebu.
„M-E-S-E-C, tako se piše mesec“, šapnu on. „Vala, baš. Tom Kulen zna šta
to znači.“
Bicikl mu je bio naslonjen na zid stambene zgrade prekriven ružičastim
malterom. Zastao je jednom kako bi podesio ranac, a onda se popeo i povezao
prema meñudržavnom auto-putu. Do jedanaest sati uveče, napustio je Las Vegas i
okretao je pedale prema istoku u zaustavnoj traci meñudržavnog auto-puta broj 15.
Niko ga nije video. Niko nije digao uzbunu.
Um je prestao da mu se napreže, kao i uvek kada bi obavio one najpreče
stvari. Postojano je vozio bicikl, svestan samo toga da mu prija dodir noćnog lahora
na oznojenom licu. Malo-malo pa je morao da zaobiñe peščane dine koje su se
prikrale iz pustinje i opružile bele, kosturske ruke preko druma, a kada se prilično
udaljio od grada, počeo je da nailazi i na zaglavljena kola i kamione koje je morao
da zaobilazi - gledajte samo šta radim, vi silni, i očajavajte, mogao je Glen Bejtmen
da kaže u svom ironičnom stilu.
Stao je u dva ujutro kako bi pojeo nekoliko krekera i otpio malo „kul-ejda“ iz
velikog termosa privezanog za zadnji deo bicikla. Onda je nastavio dalje. Mesec se
spustio. Las Vegas je bio sve dalje iza njega sa svakim okretom njegovih točkova.
Zbog toga se osećao dobro.
Ali u četiri i petnaest tog jutra, 13. septembra, preplavio ga je hladan talas
straha. Još je strašniji bio zahvaljujući tome što je bio tako neočekivan i naizgled
iracionalan. Tom bi jeknuo, ali glasne žice bile su mu najednom zamrznute,
blokirane. Mišići u nogama kojima je okretao pedale opustili su mu se i on je

nastavio da se vozi po inerciji pod zvezdama. Crnobeli negativ pustinje sve je
sporije hujao kraj njega.

On je bio blizu.
Čovek bez lica, demon koji sada hoda zemljom.
Fleg.
Dugonja, tako su ga zvali. Iskeženi, tako ga je Tom zvao u dubini duše.
Samo što ti se pred njegovim kezom sva krv u telu zaustavi i meso ti ostane hladno
i sivo. Čovek koji je mogao da pogleda mačku i natera je da ispovraća loptice od
dlaka. Dok je prošao kroz gradilište, ljudi su udarali čekićem samo sebe po
noktima, stavljali crepove naopako, kao mesečari hodali do ivice grede i...
... i, o bože blagi, probudio se!
Tomu se ote cviljenje iz grla. Osetio je iznenadnu budnost. Činilo mu se da
vidi/sluti kako se u tami praskozorja otvara Oko, strašno crveno Oko još donekle
krmeljivo i zbunjeno od spavanja. Okretalo se u mraku. Tražilo. Tražilo njega.
Znalo je da je Tom Kulen tamo negde, ali ne i tačno mesto na kom se ovaj nalazio.
Obamrlo je nogama pronašao pedale i nastavio da vozi, sve brže i brže,
pognut nad upravljačem kako bi smanjio otpor vazduha, ubrzavajući sve dok nije
gotovo leteo putem. Da je naišao na slupana kola, naleteo bih na njih punom
brzinom i možda sam sebe ubio.
Ali malo-pomalo, osetio je kako to mračno, vrelo prisustvo zaostaje za njim.
A za najveće čuñenje bilo je to što je crveno Oko pogledalo prema njemu, prešlo
preko njega pogledom a da ga nije videlo (možda zato što sam se toliko pognuo na
upravljač, rezonovao je Tom Kulen nesuvislo)... a onda se ponovo zatvorilo.
Mračnjak je opet zaspao.
Kako se zec oseća kad senka sokola padne preko njega kao tamno raspeće...
a onda produži bez zastajkivanja ili čak i bez usporavanja? Kako se miš oseća kada
mačku koja ceo dan strpljivo čuči ispred njegove rupe nje gazda bez pardona
podigne i izbaci napolje iz kuće? Kako se oseća jelen dok tiho stupa kraj moćnog
lovca koji drema posle tri piva popijena za ručkom? Možda oni ne osećaju ništa, ili
možda osećaju ono što je Tom Kulen osetio dok je vozio izvan te crne i opasne
sfere uticaja: veliki, gotovo električni nalet olakšanja; osećaj novog roñenja. I
ponajviše osećaj gotovo nezaslužene bezbednosti, to da je takva velika sreća
sigurno nebeski znak.
Vozio je do pet ujutro. Ispred njega, nebo je postalo tamno-plavo, prošarano
zlatnim nitima osvita. Zvezde su bledele.
Tom je bio gotovo iznemogao. Produžio je još malo, a onda ugledao oštru
padinu sedamdesetak metara desno od auto-puta. Prebacio je bicikl preko ograde i
odgurao ga u suvo korito. Poslušavši ono što mu je govorio nagon, navukao je
dovoljno suve trave i žbunja da gotovo sasvim prekrije bicikl. Desetak metara od
njegovog bicikla, dve stene su stajale naslonjene jedna na drugu. Zavukao se u džep

hladovine ispod njih, stavio jaknu pod glavu i gotovo istog trena zaspao.
65.
Šetač se vratio u Vegas.
Stigao je oko pola deset ujutro. Lojd ga je video kako dolazi. I Fleg je video

Lojda, ali nije obratio pažnju na njega. Prolazio je predvorjem Granda i vodio sa
sobom neku ženu. Svi su okretali glavu za njom uprkos tome što su gotovo svi
izbegavali da gledaju u mračnjaka. Kosa joj je bila potpuno bela, kao sneg. Imala je
strašne opekotine od sunca, toliko teške da je Lojd morao da pomisli na žrtve
požara od zapaljenog kerozina u Indijan Springsu. Bela kosa, strašne opekotine,
sasvim prazne oči. Posmatrale su svet bez ikakvog izraza, toliko da tu posredi nije
bila smirenost, čak ni beslovesnost. Lojd je već jednom video takve oči. U Los
Anñelesu, pošto je mračnjak završio s Erikom Strelertonom, advokatom koji je hteo
Flega da nauči kako da se ponaša.

Fleg nije gledao ni u koga. Cerio se. Doveo je ženu do lifta i uveo je unutra.
Vrata su se zatvorila za njima, i popeli su se do poslednjeg sprata:

Sledećih šest sati Lojd je bio zauzet pokušajima da sve organizuje, kako bi
bio spreman kada ga Fleg pozove na raport. Smatrao je da je sve pod kontrolom.
Preostalo je samo da pronañe Pola Berlsona i sazna od njega sve što može o tom
Tomu Kulenu, za slučaj da je Džuli zaista natrapala na nešto. Lojdu se to nije činilo
verovatnim, ali kada je Fleg u pitanju, bolje je sprečiti nego lečiti. Mnogo bolje.

Podigao je slušalicu i strpljivo sačekao. Posle nekoliko trenutaka, čulo se
škljocanje, a onda mu je u uhu zazvonio južnjački naglasak Širli Danbar, koja je
bila iz Tenesija: „Centrala.“

„Ćao, Širli, ovde Lojd.“
„Lojd Henrejd! Kakav si?“
„Nisam loše, Širlice. Možeš li da mi okreneš 6214?“
„Pola? On nije kod kuće. Otišao je u Indijan Springs. Sigurno bih mogla da ti
ga nañem u Bazi.“
„Dobro, probaj tamo.“
„Svakako. Nego, Lojde, kad ćeš da navratiš da malo probaš moj kolač od
kafe? Mesim novu turu svaka dva-tri dana.“
„Ubrzo, Širli“, reče Lojd i nasmeši se. Širli je imala četrdeset godina i nekih
sto kila... a navrzla se na Lojda. Prilično su ga zezali zbog nje, naročito Vitni i Roni
Sajks. Ali dobro je upravljala centralom i činila je prava čuda sa telefonskim
sistemom Las Vegasa. Osposobljavanje telefona - makar onih najvažnijih - bio im
je najvažniji zadatak posle struje, ali najveći deo opreme za automatske centrale
pregoreo je, pa su se vratili ekvivalentu limenih konzervi i razvučenih navoštenih
kanapa. Osim toga, struja je stalno nestajala. Širli je upravljala onim čime se
upravljati moglo sa neverovatnom veštinom, i imala je strpljenja sa tri-četiri

operaterke koje su još učile kako se to radi.
Osim toga, zaista je mesila dobar kolač od kafe.
„Vrlo brzo“, nadoda on i pomisli kako bi lepo bilo da se čvrsto, zaobljeno

telo Džuli Lori moglo ukrstiti sa umećem i blagom, trpeljivom prirodom Širli
Danbar.

Izgleda da je time bila zadovoljna. Na liniji se začu pištanje i pucketanje, kao
i visoko, odjekujuće pištanje koje ga natera da odmakne slušalicu od uveta i iskrivi
lice. Onda telefon zazvoni sa druge strane u nizu promuklih šumova.

„Bejli, Baza“, reče glas plehan od daljine.
„Lojd ovde“, dreknu on u slušalicu. „Je li Pol tamo?“
„Kakav fol, Lojde?“ upita Bejli.
„Pol! Pol Berlson!“
„O, on! Da, tu je, pije kokišku.“
Nastade tišina - Lojd pomisli da se veza prekinula - a onda se javi Pol.
„Pole, moramo da se deremo. Veza ne valja.“ Lojd nije bio sasvim siguran
da Pol Berlson ima dovoljno veliki kapacitet pluća da bi se drao. Bio je to žgoljavi
čovečuljak sa debelim sočivima u naočarima, i neki ljudi su ga zvali Mister Kul
zato što je uporno nosio na sebi trodelno odelo svaki dan uprkos suvoj stezi vreline
Vegasa. Ali on je bio dobro rešenje za mesto oficira za informisanje, a Fleg je
rekao Lojdu jednom prilikom kada je bio raspoložen za priču da će do 1991. godine
Berlson postati šef tajne policije. I taj posao će taaaako da mu leži, dodao je Fleg
sa toplim osmehom punim ljubavi.
Pol je uspeo da govori malo glasnije.
„Jesi li poneo imenik sa sobom?“ upita Lojd.
„Jesam. Sten Bejli i ja razrañivali smo program rotacije poslova.“
„Vidi imaš li išta o liku po imenu Tom Kulen, važi?“
„Samo sekund.“ Taj sekund se razvukao u dva ili tri minuta, i Lojd je počeo
ponovo da se pita nije li veza meñu njima prekinuta. Onda Pol reče: „Dobro, Tom
Kulen... jesi li još tu, Lojde?“
„Evo me.“
„S obzirom na to kako rade telefoni, nikad ne možeš biti sasvim siguran. Ima
negde izmeñu dvadeset dve i trideset pet godina, to je moja pretpostavka. On nije
siguran. Lakše je mentalno zaostao. Ume da radi ponešto. Dodelili smo ga ekipi za
čišćenje.“
„Koliko je dugo u Vegasu?“
„Nešto manje od tri nedelje.“
„Iz Kolorada?“
„Da, ali imamo ovde desetak ljudi koji su pokušali da se snañu tamo i
zaključili da im se ne dopada. Ovoga su oterali. Kresnuo je neku normalnu ženu i
izgleda da su se uplašili za čistoću svog genetskog izvora.“ Pol se nasmeja.

„Imaš njegovu adresu?“
Pol mu je dade i Lojd je zapisa u svesci.
„Je li to sve, Lojde?“
„Još jedno ime, ako imaš vremena.“
Pol se nasmeja - bio je to nervozni smeh čovečuljka. „Naravski, ionako sam
na pauzi za kafu.“
„Ime glasi Nik Andros.“
Pol smesta reče: „To ime je na mom crvenom spisku.“
„O?“ Lojd razmisli što je brže mogao, a to je bilo daleko ispod brzine
svetlosti. Nije imao pojma šta bi mogao da bude Polov crveni spisak. „Ko ti je dao
njegovo ime?“
Iznerviran, Pol reče: „A šta misliš? Isti onaj koji mi je dao sva imena sa
crvenog spiska.“
„O. Dobro.“ Pozdravio se i prekinuo vezu. Ćaskanje je bilo nemoguće preko
tako loše linije, a Lojd je ionako imao isuviše tema za razmišljanje da bi mu bilo do
ćaskanja.
Crveni spisak.
Imena koja je Fleg dao samo Polu i, očigledno, nikome drugome - premda je
Pol pretpostavljao da Lojd zna za to. Crveni spisak, šta to znači? Crveno znači stoj.
Crveno znači opasnost.
Lojd ponovo podiže slušalicu.
„Centrala.“
„Ponovo je Lojd, Širlice.“
„Pa, Lojde, jesi li...“
„Širli, ne mogu sad da brbljam. Natrapao sam na nešto što bi moglo biti
veliko.“
„U redu, Lojde.“ Iz Širlinog glasa iščeznu svaki prizvuk flerta i on postade
strogo poslovan.
„Ko je dežurni u Obezbeñenju?“
„Bari Dorgan.“
„Spoji me s njim. I zaboravi da sam te uopšte zvao.“
„Da, Lojde.“ Sada je zvučala uplašeno. I Lojd se plašio, ali je isto tako bio i
uzbuñen.
Trenutak kasnije, javi se Dorgan. On je bio dobar lik, i Lojd je zbog toga
osećao iskrenu zahvalnost. Previše ljudi nalik na Pouka Frimena gravitiralo je
policiji.
„Hoću da mi privedeš nekoga“, reče Lojd. „Hoću ga živog. Moram ga imati
živog makar to značilo da ćeš ti ostati bez nekoliko ljudi. Zove se Tom Kulen i
verovatno ga možeš uhvatiti kod kuće. Dovedi ga u Grand.“ On saopšti Bariju
Tomovu adresu, a onda ga natera da je ponovi.

„Lojde, koliko je to važno?“
„Veoma. Ako izvedeš to kako valja, neko na višem položaju od mene biće
veoma zadovoljan tobom.“
„Važi.“ Bari spusti slušalicu, a Lojd učini isto to, siguran da je Bari razumeo
i suprotno: Ako zajebeš stvar, neko će se veoma naljutiti na tebe.
Bari mu se javio sat kasnije kako bi mu rekao da je prilično siguran da je
Tom Kulen zbrisao.
„Ali on je benav“, nastavi Bari, „i ne ume da vozi. Čak ni moped. Ako je
krenuo na istok, nije mogao stići dalje od Suvog jezera. Možemo ga uhvatiti, Lojde,
znam da možemo. Samo mi daj zeleno svetlo.“ Bari samo što nije balio. On je bio
jedan od četvoro ili petoro ljudi u Vegasu koji su znali za špijune, i pročitao je
Lojdove misli.
„Daj da razmislim o ovome“, reče Lojd i prekinu vezu pre nego što je Bari
stigao da protestuje. Razmišljanje mu je išlo bolje nego što je u danima pre gripa
mogao i da poveruje, ali znao je da je ovo preveliki zalogaj za njega. A ta stvar sa
crvenim spiskom ga je zabrinjavala. Zbog čega on nije znao za to?
Prvi put otkad je upoznao Flega u Feniksu, Lojd je imao zabrinjavajući
osećaj da njegov položaj može biti ugrožen. Od njega su se krile stvari. Verovatno
su još mogli da uhvate Kulena; i Karl Haug i Bil Džejmison umeli su da lete
vojnim helikopterima smeštenim u hangare u Indijan Springsu, i ako budu morali,
zatvoriće svaki put iz Nevade prema istoku. Osim toga, taj lik nije bio Džek
Trbosek niti Doktor Oktopod; bio je odbegli retard. Ali zaboga! Da je znao za tog
Androsa, ko god on bio, kad mu je došla Džuli Lori, možda bi stigli da ga uhvate
još u njegovom stanu u severnom Vegasu.
Negde u njemu otvoriše se vrata i pustiše unutra hladan lahor straha. Fleg je
zajebao stvar. A Fleg je bio u stanju da ne veruje Lojdu Henrejdu. A to je bilo
gaaaadno sranje.
Opet, moraće ovo da mu kaže. Nije nameravao da svojevoljno započne novi
lov na čoveka. Ne posle onoga što se dogodilo sa Sudijom. On ustade kako bi
prišao kućnim telefonima i naiñe na Vitnija Horgana koji je dolazio odatle.
„Glavonja, Lojde“, reče on. „Tebe traži.“
„U redu“, reče on i iznenadi ga smirenost sopstvenog glasa -strah je u njemu
sada bio veoma velik. A iznad svega ostalog, bilo mu je veoma važno da upamti
kako bi odavno već umro od gladi u ćeliji u Feniksu da nije bilo Flega. Nije vredelo
da se zavarava; pripadao je mračnjaku od glave do pete.
Ali ja ne mogu da radim svoj posao ako mi uskraćuje informacije, pomisli on
dok je prilazio liftovima. Pritisnu dugme za apartman na vrhu zgrade i kabina lifta
se brzo podiže. Ponovo ga obuze taj uporan, neprijatan osećaj: Fleg nije znao. Treći
špijun je sve vreme bio tu, a Fleg to nije znao.

„Uñi, Lojde.“ Fleg se lenjo osmehivao u običnom plavom kariranom kućnom
ogrtaču.

Lojd uñe. Klima je gruvala i učinilo mu se da je ušao u odaju pod otvorenim
nebom na Grenlandu. A opet, dok je Lojd prolazio kraj mračnjaka, osetio je telesnu
toplotu kojom je ovaj zračio. Kao da je bio u sobi sa malom, ali veoma jakom peći.

U ćošku je, u beloj baštenskoj stolici, sedela žena koja je tog jutra došla sa
Flegom. Kosa joj je bila brižljivo podignuta i prikačena šnalama, a na sebi je imala
jednostavnu haljinu. Lice joj je bilo prazno, kao mesec, i dok je gledao u nju, Lojd
je osetio da ga prožima duboka jeza. Dok je bio tinejdžer, jednom je sa nekim
drugovima ukrao dinamit sa gradilišta, stavio fitilj u njega i bacio ga u jezero
Harison, gde je dinamit eksplodirao. Mrtve ribe koje su isplutale na površinu posle
toga imale su isti taj izraz grozne prazne ravnodušnosti u praznim očima.

„Dozvoli da te upoznam sa Nadin Kros“, reče Fleg tiho iza njega, nateravši
Lojda da se trgne. „Moju ženu.“

Zaprepašćen, Lojd pogleda u Flega i vide samo taj podrugljivi kez, te
nemirne oči.

„Draga moja, ovo je Lojd Henrejd, moja desna ruka. Lojd i ja smo se
upoznali u Feniksu, gde je Lojd bio zatvoren, pa se zbog toga spremao da pojede
kolegu robijaša. U stvari, Lojd je možda čak stigao da se posluži predjelom. Je li
tako, Lojde?“

Lojd tupo pocrvene i oćuta, iako je žena bila potpuno beslovesna, ili totalno
nadrogirana.

„Pruži ruku, draga“, reče mračnjak.
Nadin pruži ruku kao robot. Oči su joj i dalje ravnodušno zurile u neku tačku
iznad Lojdovog ramena.
Zaboga, kako je ovo jezivo, pomisli Lojd. Laki znoj izbio mu je po telu i
pored ledenog klima-ureñaja.
„Baš mi je drago“, reče on i prodrma toplo meso njene šake. Potom se jedva
odupre snažnom porivu da obriše ruku o nogavicu pantalona. Nadinina ruka ostade
da mlitavo visi u vazduhu.
„Ljubavi, sada možeš spustiti ruku“, reče Fleg.
Nadin spusti ruku natrag u krilo, gde ova poče da se uvija i migolji. Lojd
shvati, donekle užasnut, da ona to masturbira.
„Moja žena je danas malo indisponirana“, reče Fleg sa podsmešljivim
kikotom. „Osim toga, zanela je, kako se to već kaže. Čestitaj mi, Lojde. Postaću
taja.“ Ponovo taj kikot; zvuk uspaničenih, lakonogih pacova iza starog zida.
„Čestitam“, reče Lojd, osetivši da su mu usne obamrle i poplavele.
„Možemo slobodno da pričamo pred Nadin, zar ne, draga moja? Ona ti je
nema kao grob. Neće nikome ni reč da zucne.
Kako stoje stvari u Indijan Springsu?“

Lojd trepnu i pokuša da promeni mentalnu brzinu, sa osećajem da je ogoljen
i u defanzivi. „Stoje dobro“, izusti on konačno.

„Stoje dobro?“ Mračnjak se nagnu prema njemu i Lojd je na trenutak bio
siguran da će ovaj otvoriti usta i odgristi mu glavu kao lilihip. On ustuknu. „Teško
da bih to mogao da nazovem podrobnom analizom, Lojde.“

„Ima drugih stvari...“
„Kad budem hteo da pričamo drugim stvarima, pitaću za druge stvari.“
Flegov glas se dizao, neprijatno blizu urliku. Lojd nikada nije video tako naglu
promenu raspoloženja, i gadno se uplašio od toga. „Sada hoću izveštaj o razvoju
situacije u Indijan Springsu i bolje bi bilo da si mi ga spremio, Lojde, za tebe bi
bilo bolje da jesi!“
„U redu“, promrmljao je Lojd. „Dobro.“ Zapetljao je po džepu za sveskom i
sledećih pola sata proveli su u razgovoru o Indijan Springsu, mlaznjacima
Nacionalne garde i projektilima tipa „svračak“. Fleg je počeo da se ponovo opušta -
mada je bilo teško to ustanoviti sa sigurnošću, i nimalo nije valjalo da bilo šta
uzimaš zdravo za gotovo kad imaš posla sa Šetačem.
„Šta misliš, hoće li moći da nadlete Bolder za dve nedelje?“ upita on.
„Recimo... do prvog oktobra?“
„Mislim da bi Karl to mogao“, reče Lojd dvoumeći se. „Za ostalu dvojicu ne
znam.“
„Hoću da budu spremni“, promrmlja Fleg. On ustade i ushoda se po sobi.
„Hoću da se oni tamo kriju u rupama do sledećeg proleća. Hoću da udarim po
njima usred noći, dok spavaju. Da preorem taj grad s kraja na kraj. Hoću da posle
toga liči na Hamburg i Drezden u Drugom svetskom ratu.“ On se okrenu prema
Lojdu i lice mu je bilo belo kao pergament, dok su mu tamne oči gorele
unutrašnjom ludačkom vatrom. Kez mu je ličio na srp. „Naučiću ja njih da mi šalju
špijune. Kad doñe proleće, živeće u pećinama. A onda ćemo otići tamo i loviti ih
jedno po jedno. Oni će meni da šalju špijune.“
Lojd konačno stisnu petlju i progovori. „Treći špijun...“
„Pronaći ćemo ga, Lojde. Ne brini za to. Pronaći ćemo tog gada.“ Osmeh mu
je ponovo bio na licu, mračno šarmantan. Ali Lojd je primetio trenutni gnevni i
zbunjeni strah pre nego što se taj osmeh ponovo pojavio. A strah nije ni najmanje
očekivao na tom licu.
„Mislim da znamo ko je on“, reče Lojd tiho.
Fleg je premetao figuricu od žada po rukama i zagledao je. Sad mu se ruka
ukoči usred pokreta. On ostade nepomičan, a na licu mu se polako pojavi neobičan
izraz koncentracije. Pogled Krosove prvi put se pomeri, najpre prema Flegu, a onda
žurno u stranu. Vazduh u apartmanu na vrhu zgrade kao da se zgusnuo.
„Šta? Šta si to rekao?“
„Treći špijun...“

„Ne“, reče Fleg s iznenadnom odlučnošću. „Ne. Plašiš se senki, Lojde.“
„Ako smo u pravu, to je drugar lika po imenu Nik Andros.“
Figurica od žada skliznu Flegu kroz prste i razbi se. Trenutak kasnije Lojd se
odiže od stolice povučen za košulju. Fleg je stigao do njega s drugog kraja
prostorije toliko brzo da Lojd to nije uspeo ni da vidi. A onda je Flegovo lice bilo
priljubljeno uz njegovo, ta grozna i bolesna vrelina pržila ga je, a Flegove oči crne
kao u lasice nalazile su se samo nekoliko centimetara daleko od njegovih.
Fleg zaurla: „A ti si sedeo tamo i pričao o Indijan Springsu? Trebalo bi da te
izbacim kroz taj prozor!“
Nešto - možda to što je video da je mračnjak ranjiv, možda samo zbog
saznanja da ga Fleg neće ubiti dok ne doñe do svih informacija - omogućilo je
Lojdu da doñe do reči i kaže nešto u svoju odbranu.
„Pokušao sam da ti kažem!“ povika on. „Nisi mi dozvolio! A nisi mi rekao
ni za crveni spisak, šta god to bilo! Da sam znao za to, mogao sam još sinoć da
skleptam tog posranog retarda!“
Tada polete na drugu stranu prostorije i tresnu u suprotni zid. Zvezde mu
eksplodiraše u glavi i on pade na parket, ošamućen. Zatrese glavom, pokušavajući
da je razbistri. U ušima je čuo visoko zujanje.
Fleg kao da je poludeo. U trzajima je koračao po sobi, lica praznog od besa.
Nadin se skupila i utisnula što je dublje mogla u fotelju. Fleg stiže do police za
dzidžabidže pune mlečnozelenih životinja od žada. Zapilji se na tren u njih, gotovo
kao da su ga nečim zbunile, a onda ih sve počisti na pod. Tamo se one rasprsnuše
kao majušne ručne bombe. On poče da rita veće komade bosom nogom i oni se
razleteše unaokolo. Tamna kosa mu je pala preko čela. Zabaci je trzajem glave i
okrenu se prema Lojdu. Na licu mu je bio groteskni izraz saučešća i milostivosti - a
oba ta osećanja bila su stvarna koliko i novčanica od tri dolara, pomislio je Lojd.
Fleg priñe da pomogne Lojdu da ustane i Lojd primeti da je stao na nekoliko
nazubljenih komada razbijenog žada bez ikakvog znaka bola... i bez krvi.
„Izvini“, reče on. „Da popijemo po piće.“ On pruži ruku i pomože Lojdu da
se osovi na noge. Kao dete koje ima napad besa, pomisli Lojd. „Ti beše piješ čisti
burbon, zar ne?“
„Može.“
Fleg priñe šanku i nasu im čudovišno veliko piće. Lojd sruči polovinu svog u
jednom gutljaju. Čaša nakratko zvecnu kad ju je spustio na stočić. Ali osećao se
malo bolje.
Fleg reče: „Mislio sam da je crveni spisak nešto što ti nikada neće zatrebati.
Na njemu je bilo osam imena - sad ih je pet. To su članovi njihovog vladajućeg
saveta, i ona baba. Andros je bio jedan od njih. Ali on je sada mrtav. Da, Andros je
mrtav, siguran sam u to.“ On se zapilji u Lojda kroz spuštene kapke, pogledom
punim mržnje.

Lojd mu sve ispriča, bacajući s vremena na vreme pogled u svesku. Nije mu
trebala, ali bilo je dobro povremeno izbegavati taj sažižući pogled. Započeo je sa
Džuli Lori i završio sa Barijem Dorganom.

„Kažeš da je retardiran“, reče Fleg zamišljeno.
„Da.“
Zadovoljstvo se razli Flegovim licem i on zaklima glavom. „Da“, reče, ali ne
Lojdu. „Da, zato nisam mogao da vidim...“
On zaćuta i priñe telefonu. Nekoliko trenutaka kasnije razgovarao je sa
Barijem.
„Helikopteri. Neka Karl uzme jedan, a Bil Džejmison drugi. Neprekidna
radioveza. Pošalji šezdeset - ne, stotinu ljudi. Zatvorite svaki put koji vodi iz
istočne i zapadne Nevade. Neka svi dobiju lični opis tog Kulena. I hoću izveštaje
na svaki sat.“
On prekinu vezu i zadovoljno protrlja ruke. „Uhvatićemo ga. Šteta samo što
ne možemo glavudžu da pošaljemo njegovom pajtosu Androsu. Ali Andros je
mrtav. Zar ne, Nadin?“
Nadin je samo prazno zurila.
„Helikopteri večeras neće biti od neke vajde“, reče Lojd. „Za tri sata će se
smrknuti.“
„Nemoj da brigaš, Lojde moj stari“, reče mračnjak veselo. „Sutra će biti
sasvim dovoljno vremena za helikoptere. Nije on daleko. Ne, uopšte nije daleko.“
Lojd je nervozno savijao svesku sa spiralom tamo-amo, sa željom da se
nalazi bilo gde, samo ne tu. Fleg je sada bio dobro raspoložen, ali Lojd nije mislio
da će tako biti i pošto čuje za Đubrosa.
„Imam još jednu stvar“, reče on s oklevanjem. „Reč je o Đubretarcu.“
Zapitao se hoće li ovo izazvati još jedan napad nalik na onaj sa razbijanjem žada.
„Drago Đubrence. Je li otišao u neko novo istraživanje?“
„Ne znam gde je. Izveo je jedan mali trik u Indijan Springsu pre nego što je
ponovo otišao.“ Prepričao je sve onako kako mu je Karl juče kazao. Flegu se lice
smrklo kada je čuo da je Fredi Kampanari smrtno povreñen, ali kada je Lojd
završio, lice mu je ponovo bilo smireno. Umesto da plane od besa, Fleg je samo
nestrpljenjem odmahnuo rukom.
„U redu. Kad se vrati, hoću da ga ubijete. Ali brzo i milosrdno. Neću da pati.
Nadao sam se da će... duže potrajati. Verovatno ne razumeš to, Lojde, ali osećao
sam izvesnu... prisnost sa tim momkom. Mislio sam da bih mogao da ga upotrebim
- i jesam - ali nikada nisam bio sasvim siguran u to. Čak i majstor skulpture može
da shvati kako mu se u ruci obreo manjkavi nož za vajanje. Je li tako, Lojde?“
Lojd, koji nije znao ništa o skulpturama i noževima za vajanje (mislio je da
ovi koriste čekiće i dleta), zaklima glavom kao da se slaže s tim. „Naravski.“
„A on nam je napravio veliku uslugu kada je uspeo da aktivira Svračke. On

je to uradio, zar ne?“
„Jeste. On je.“
„Vratiće se on. Reci Bariju da Đubrosu treba... prekratiti muke. Bezbolno,

ako je moguće. Sada me više brine taj retardirani momak istočno od nas. Mogao
bih da ga pustim da umakne, ali reč je o principu. Možda uspemo da završimo s tim
i pre mraka. Slažeš li se, draga moja?“

Sada je čučao kraj Nadinine stolice. On joj dodirnu obraz, a ona uzmaknu
kao da ju je dotaknuo usijani žarač. Fleg se isceri i ponovo je pipnu. Sada mu se
pokori, sva uzdrhtala.

„Mesec“, reče Fleg oduševljeno. Đipi na noge. „Ako ga helikopteri ne opaze
pre mraka, večeras će im pomoći mesečina. Ama, kladim se da koliko sada, usred
bela dana, vozi bajs meñudržavnim broj 15. Očekuje da ga babin bog sačuva. Ali i
ona je mrtva, draga moja, zar ne?“ Fleg se zadovoljno oglasi smehom srećnog
deteta. „Kao i njen bog, rekao bih. Sve će ispasti baš kao što treba. A Rendi Fleg će
da bude cakum-pakum.“

Ponovo joj dodirnu obraz. Ona zastenja kao povreñena životinja. Lojd
obliznu suve usne. „Ja bih sad da krenem, ako misliš da je to u redu.“

„Dobro, Lojde, dobro.“ Mračnjak se nije ni osvrnuo; zurio je ushićeno u
Nadinino lice. „Sve se dogaña kao što treba. Vrlo dobro.“ Lojd izañe što je brže
mogao, gotovo trkom. U liftu ga sve to sustiže i on bi primoran da pritisne dugme
za zaustavljanje usred vožnje pošto ga je obuzela histerija. Smejao se i plakao
skoro pet minuta. Kad je ta oluja prošla, bilo mu je malo bolje.

Ne raspada se on, reče Lojd sam sebi. Ima nekoliko problemčića, ali za
njega su oni mačji kašalj. Sve će se verovatno okončati do prvog oktobra, a ako ne
dotad, onda svakako do petnaestog. Sve kreće nabolje, baš kao što je rekao, i nema
veze to što me umalo nije ubio... nema veze to što sada izgleda čudnije nego ikad
pre...

Lojda je petnaest minuta kasnije pozvao Sten Bejli iz Indijan Springsa. Sten
je bio gotovo histeričan od besa zbog Đubrosa i od svog straha od mračnjaka.

Karl Haug i Bil Džejmison uzleteli su iz Springsa u 18:02, u izviñanje
istočno od Vegasa. Jedan od preostala tri pilota koji su bili na obuci, Klif Benson,
vozio se sa Karlom kao posmatrač.

U 18:12, oba helikoptera su eksplodirala u vazduhu. Koliko god da je bio
preneražen, Sten je poslao pet ljudi u Hangar 9, gde su stajala još dva mala i tri
velika helikoptera tipa „bebi hjui“. Pronašli su eksploziv prilepljen trakom za svih
pet preostalih helikoptera i zapaljive fitilje prikačene na jednostavne kuhinjske
tajmere. Fitilji nisu bili isti kao oni kojima je Đubros minirao cisterne s gorivom,
ali bili su veoma slični. Tu nije bilo mnogo mesta za sumnju.

„Đubretarac je to uradio“, rekao je Sten. „Skroz je pomahnitao. Bog sveti zna

šta ie još sve ovde minirao.“
„Proveri sve“, reče Lojd. Srce mu je tuklo brzo i drhtavo od straha.

Adrenalin mu je ključao telom i činilo mu se da će mu oči iskočiti iz glave.
„Proveri sve! Da si pokupio sve ljude tamo i pretresao tu posranu bazu od početka
do kraja. Čuješ li me, Stene?“

„Čemu sve to?“
„Čemu sve to?“ zaurla Lojd. „Zar moram da ti crtam, govnaru jedan? Šta će
glavni baja da kaže ako cela baza...“
„Svi naši piloti su mrtvi“, reče Sten tiho. „Zar ne kapiraš, Lojde? Čak i Klif,
a on nije bio naročito dobar. Imamo još šestoricu koji nisu ni blizu tome da lete
samostalno, a nemamo nijednog instruktora. Koji će nam moj sad svi ti mlaznjaci,
Lojde?“
I on prekinu vezu, ostavivši Lojda da sedi zgromljen, pošto mu je konačno
sinulo.

Tom Kulen se probudio te večeri malo posle pola deset, sav žedan i ukrućen.
Otpio je vode iz čuturice, ispuzao ispod dve nakrivljene stene i pogledao uvis u
tamno nebo. Mesec je lebdeo gore, tajanstven i miran. Bilo je vreme da krene. Ali
moraće da bude oprezan, vala baš.

Zato što su sada tragali za njim.
Sanjao je. Nik mu se obraćao i to je bilo čudno, pošto Nik nije mogao da
govori. On je bio M-E-S-E-C, tako se piše gluvonem. Morao je sve da piše, a Tom
je jedva umeo da čita. Ali snovi su bili čudne stvari, u snu se sve moglo dogoditi, a
u Tomovom, Nik je pričao.
Nik je rekao: „Sada znaju za tebe, Tome, ali nisi ti kriv za to. Uradio si sve
kako je trebalo. Prosto nisi imao sreće. Zato sada moraš biti obazriv. Moraš sići s
puta, Tome, ali moraš nastaviti da ideš na istok.“
Tom je razumeo to za istok, ali ne i kako da se ne zbuni u pustinji. Mogao bi
jednostavno da pravi velike krugove.
„Znaćeš već“, rekao je Nik. „Prvo moraš potražiti Prst božji...“
Sada je Tom ponovo zakačio čuturicu za opasač i podesio ranac. Otišao je do
petlje autoputa, ostavivši bicikl za sobom. Popeo se uz nasip do puta i pogledao i
levo i desno. Pretrčao je preko srednje trake i posle novog opreznog pogleda
otkaskao preko kolovoznih traka meñudržavnog auto-puta broj 15 koje su vodile na
zapad.
Sada znaju za tebe, Tome.
Zakačio je nogom za kabl ograde na suprotnoj strani i stumbao se gotovo do
samog dna nasipa kraj auto-puta. Nakratko je ostao da leži tamo, dok mu je srce
tuklo. Nije se čulo ništa osim slabog vetra, koji je cvileo preko izlomljenog
pustinjskog tla.

Ustao je i osmotrio horizont. Vid mu je bio oštar, a pustinjski vazduh
kristalno čist. Ubrzo ga je ugledao, spram neba punog zvezda nalik na uskličnik.
Prst božji. Kad se okrenuo prema istoku, kameni monolit bio je u položaju koji je
odgovarao oznaci za deset sati na časovniku. On pomisli da bi mogao da mu priñe
za sat ili dva. Ali jasan i uveličavajući vazduh umeo je da prevari i iskusnije pešake
u prirodi od Toma Kulena, i njega je zbunjivalo to što se činilo da kameni prste
ostaje stalno na istoj udaljenosti. Prošla je ponoć, potom i dva ujutro. Veliki
časovnik zvezda se okrenuo na nebu. Tom je počeo da se pita nije li kamen koji
toliko liči na upereni prst možda samo fatamorgana. Protrljao je oči, ali ovaj je još
bio tamo. Iza njega, petlja se utopila u tamnu daljinu.

Kad je ponovo pogledao u Prst, učinilo mu se da je ovaj malo bliže, a u četiri
ujutro, kad je neki unutrašnji glas počeo da mu šapuće kako je došlo vreme da
pronañe dobro skrovište za nailazeći dan, nije bilo nikakve sumnje da se primakao
tom orijentiru. Ali neće moći da doñe do njega ove noći.

A kad bude došao do njega (pod pretpostavkom da ga ne pronañu kad se
razdani)? Šta onda?

Nije bilo važno.
Nik će mu reći. Stari dobri Nik.
Tom je jedva čekao da se vrati u Bolder i da ga vidi, vala baš.
Pronašao je prilično udobno mesto u senci ogromnog stenovitog hrbata i
gotovo istog trena zaspao. Te noći je prevalio pedesetak kilometara prema
severoistoku i približavao se Mormonskim planinama.
Tokom popodneva, krupna zvečarka se zavukla kraj njega kako bi se sklonila
sa dnevne vreline. Sklupčala se kraj Toma, odspavala neko vreme, a onda nastavila
dalje.

Fleg je tog popodneva stajao na ivici terase za sunčanje na krovu i gledao na
istok. Sunce će zaći za četiri sata, a onda će retard krenuti dalje.

Jak i postojan pustinjski lahor dizao mu je tamnu kosu sa vrelog čela. Grad
se završavao tako naglo tamo gde je počinjala pustinja. Nekoliko bilborda na ivici
ništavila, i to je bilo to. Toliko mnogo pustinje, toliko mnogo mesta za skrivanje. I
ranije se dešavalo da se ljudi zapute peške u tu pustinju i da ih niko nikada više ne
vidi.

„Ali ne i sada“, šapnu on. „Uhvatiću ga. Uhvatiću ga.“
Nije mogao da objasni zbog čega je toliko važno da uhvati retarda;
racionalnost tog problema mu je neprestano izmicala. Sve više je osećao poriv da
jednostavno dela, da se pokrene, da čini. Da uništava.
Prošle večeri, kad ga je Lojd obavestio o eksplozijama helikoptera i pogibiji
tri pilota, morao je da upotrebi svaki izvor energije koji mu je stajao na
raspolaganju da ne zaurla i preda se nekontrolisanom besu. Najpre je poželeo da

naredi da se smesta formira borbena jedinica - od tenkova, vozila za spaljivanje,
oklopnih vozila, svega što su imali na raspolaganju. Mogli su stići u Bolder za pet
dana. I cela smrdljiva priča svršila bi se sa nedelju i po.

Svakako.
Ali ako su planinski prevoji prekriveni ranim snegom, to bi bio kraj velikog
Wehrmachta. A već je bio 14. septembar. Lepo vreme više nije bilo sigurna stvar.
Do ñavola, kako je tako brzo postalo tako kasno?
Ali on je bio najmoćniji čovek na kugli zemaljskoj, zar ne? Možda postoji
neki poput njega u Rusiji, Kini ili Iranu, ali taj bi problem morao da rešava tek za
deset godina. Sada je bio važan samo njegov uspon, znao je to, osećao je to. Bio je
jak, i to je sve što je taj retard mogao da im kaže... ako uspe da izbegne da se ne
izgubi u pustinji ili smrzne i umre u planinama. Mogao je samo da im kaže kako
Flegovi ljudi žive u strahu od Pešaka i kako će poslušati svaku Pešakovu komandu.
Mogao je da im kaže samo stvari koje bi ih dodatno demoralisale. Zbog čega onda
nije mogao da se otrese te neprestane, dosadne slutnje da se Kulen mora pronaći i
ubiti pre nego što ode sa zapada?
Zato što je to ono što hoću, i dobiću ono što hoću, a to je sasvim dovoljan
razlog.
A tek Đubretarac. Mislio je da može potpuno odbaciti Đubrosa. Mislio je da
se Đubretarac može ostaviti kao manjkava alatka. Ali ovaj je uspeo da uradi ono što
čitavoj Slobodnoj zoni nije pošlo za rukom. Ubacio je klipove u oklopljene točkove
mašinerije mračnjakovog osvajačkog pohoda.
Pogrešno sam procenio...
Bila je to mrska pomisao i on nije hteo a dopusti da je njegov um sledi do
neizbežnog zaključka. Hitnuo je čašu preko niskog bedema krova i video kako ona
svetluca i premeće se, sve dalje i sve niže. Nasumična zlobna pomisao, pomisao
ćudljivog deteta, blesnu u njegovoj glavi: Nadam se da će nekoga pogoditi u glavu!
Duboko dole, čaša pade na parking i rasprsnu se... toliko nisko da mračnjak
nije to ni čuo.
Nisu pronašli više bombi u Indijan Springsu. Pretresli su celo mesto od
početka do kraja. Izgleda da je Đubros minirao prvo na šta je naišao, helikoptere u
Hangaru 9 i cisterne u voznom parku kraj njega.
Fleg je ponovio nareñenje da Đubretarca ubiju čim ga ugledaju. Pomisao na
to da Đubros tumara okolo po tom silnom državnom zemljištu, gde bog sveti zna
šta sve nije uskladišteno, sad ga je činila krajnje nervoznim.
Nervoznim.
Da. Ono divno samopouzdanje je i dalje čilelo. Kad je ono počelo da čili?
Nije mogao to da odredi, ne sa sigurnošću. Znao je samo da se sve kruni. I Lojd je
to znao. Video je to u načinu na koji ga je Lojd gledao. Možda ne bi bilo loše da
Lojda snañe neka nesreća pre nego se završi zima. Imao je previše drugara meñu

pripadnicima garde u palati, meñu ljudima kao što su Vitni Horgan i Ken Demot.
Čak i Berlson, koji se izlanuo u vezi s onim crvenim spiskom. Pomislio je dokono
da Pola Berlsona zbog toga odere naživo.

Ali, da je Lojd znao za crveni spisak, ništa od svega ovoga se ne bi...
„Umukni“, promrmlja on. „Samo... umukni!“
Ali ta pomisao nije htela tako lako da ga ostavi na miru. Zašto nije Lojdu
rekao imena glavnih ljudi iz Slobodne zone? Nije to znao, nije mogao da se seti.
Činilo mu se da je u to vreme imao savršeno dobar razlog, ali što se više trudio da
ga dokuči, to mu je on više klizio kroz prste. Je li to bila samo lukavo-glupa odluka
da ne stavlja previše jaja u istu korpu - osećaj da ne sme previše tajni poveriti
jednom čoveku, čak ni nekome tako glupom i odanom kao što je Lojd Henrejd?
Licem mu preñe izraz zbunjenosti. Zar je sve vreme donosio tako glupe
odluke?
Uostalom, koliko mu je Lojd zaista bio odan? Taj izraz u njegovim očima...
On naglo reši da se mane svega toga i da malo levitira. Od toga mu je uvek
bilo bolje. Osećao se jači, smireniji, i u glavi bi mu se razbistrilo. On pogleda u
pustinjsko nebo.
(Ja sam, ja sam, ja sam, JA SAM...)
Njegove izlizane potpetice čizama odigoše se od površine terase za sunčanje,
zalebdeše, pa se podigoše za još nekoliko centimetara. Potom za još nekoliko.
Obuze ga mir, i on najednom shvati da može pronaći odgovore. Sve je bilo jasnije.
Najpre mora da...
„Oni dolaze, znaš.“
On tresnu natrag na zvuk tog tihog, nepokolebljivog glasa. Snažan udar
protrese mu noge i kičmu sve do vilice, koja glasno škljocnu. Obrnu se u mestu kao
mačka. Ali nagli osmeh se izgubi na njegovom licu kad ugleda Nadin. Bila je
odevena u belu spavaćicu, u metre i metre providnog materijala koji joj se nadimao
oko tela. Kosa, bela kao i spavaćica, vijorila joj je oko lica. Izgledala je kao neka
bledunjava i poremećena proročica, i Fleg ne uspe da se odupre naletu straha. Ona
obazrivo stupi bliže. Stopala su joj bila bosa.
„Dolaze. Stju Redman, Glen Bejtmen, Ralf Brentner i Leri Andervud.
Dolaze da te ubiju kao lasicu koja krade piliće.“
„Oni su u Bolderu“, reče on, „kriju se pod svojim krevetima i oplakuju mrtvu
crnčugu.“
„Ne“, reče ona ravnodušno. „Sad su već gotovo u Juti. Ubrzo će stići ovamo.
I zbrisaće te kao bolest.“
„Umukni. Idi dole.“
„Idem ja dole“, reče ona dok mu se približavala, i sada se ona osmehnula -
osmehom koji ga je ispunio strepnjom. Jarosna boja izbledela mu je iz obraza, a sa
njom kao da je nestala i njegova čudna, vrela vitalnost. Načas je izgledao kao krhki

starac. „Idem dole... baš kao i ti.“
„Izlazi.“
„Idemo dole“, zapeva ona s osmehom... bilo je to užasno. „Dole, dooleeee...“
„Oni su u Bolderu!“
„Samo što nisu stigli ovamo.“
„Silazi dole!“
„Sve što si stvorio ovde se raspada, a kako i ne bi? Efektivno vreme

poluraspada zla uvek je relativno kratko. Ljudi ti već šapuću iza leña. Kažu da si
pustio Toma Kulena da pobegne, običnog i prostog zaostalog momka koji je ipak
bio dovoljno pametan da nadmudri Rendala Flega.“ Reči su joj navirale sve brže i
brže i sada su kuljale kroz njen podrugljivi osmeh. „Kažu da je tvoj stručnjak za
oružje poludeo, a ti nisi znao da će se to dogoditi. Plaše se da će ono što sledeći put
bude doneo iz pustinje biti namenjeno njima umesto ljudima na istoku. I odlaze.
Jesi li znao to?“

„Lažeš“, šapnu on. Lice mu je bilo belo kao kreč, oči iskolačene. „Ne bi se
usudili. A sve i kad bi se usudili, ja bih to znao.“

Oči su joj prazno zurile preko ramena prema istoku. „Vidim ih“, šapnu ona.
„Vidim ih kako napuštaju svoja stražarska mesta usred noći, a tvoje Oko ih ne vidi.
Napuštaju svoja mesta i kradom odlaze. Ekipa radnika ode sa dvadeset ljudi, a vrati
se sa osamnaest. Graničari beže na drugu stranu. Plaše se da je došlo do promene u
ravnoteži snaga. Napuštaju te, napuštaju, a oni koji ostaju neće prstom mrdnuti
kada ljudi sa istoka doñu da te dokrajče jednom za svagda...“

I to puče. Šta god to bilo u njemu, sada puče.
„LAŽEŠ!“ zaurla na nju. Šakama tresnu po njenim ramenima i slomi joj obe
ključne kosti kao olovke. Podiže je visoko iznad glave prema izbledelom
pustinjskom nebu i okrenu se na petama pa je zavitla, uvis i daleko od sebe, kao što
je bacio čašu. Ugleda veliki osmeh olakšanja i trijumfa na njenom licu, iznenadnu
prisebnost u njenim očima, i shvati. Navela ga je da to uradi, shvativši nekako da je
samo on može osloboditi...
A nosila je njegovo dete.
On se nagnu preko niskog bedema i umalo ne preturi na drugu stranu u
pokušaju da opozove neopozivo. Njena spavaćica zaleprša. Šaka mu se stegnu oko
providnog materijala i on oseti da se ovaj kida, tako da mu u ruci ostade samo parče
tkanine toliko tanane da je video sopstvene prste kroz nju - kao da je sazdana od
snova u vreme buñenja.
Tada ona nestade, sunovrativši se pravo dole, nožnih prstiju uperenih prema
zemlji, dok joj se spavaćica nadimala u nanosima oko vrata i lica. Nije vrisnula.
Sunovratila se nemo kao pokvarena raketa.
Začuvši neopisivi udar njenog tela o tle, Fleg zabaci glavu prema nebu i poče
da zavija.

Nije bilo važno, nije bilo važno.
Sve mu je još bilo na dlanu.
On se ponovo nagnu preko bedema i vide ih kako trče, kao gvozdeni opiljci
koje privlači magnet. Ili kao crvi koje privlači rasuta iznutrica.
Bili su tako mali, a on tako visoko iznad njih.
Levitiraće, odlučio je, i ponovo postići stanje smirenosti.
Ali prošlo je mnogo, mnogo vremena pre nego što su se potpetice njegovih
čizama odigle od poda terase za sunčanje, a kada se to dogodilo, zalebdele su tek
pola centimetra iznad betona. Nisu mogle više da se uzdignu.

Tom se te večeri probudio u osam sati, ali još je bilo previše svetlo da bi
krenuo dalje. Sačekao je. Nik mu se vratio u san, pa su razgovarali. Bilo je tako
dobro pričati sa Nikom.

Ležao je u senci velike stene i posmatrao kako nebo tamni. Počeše da se
pojavljuju zvezde. On pomisli na čips marke „pringls“ i požele da mu se nañe koje
pakovanje. Kad se bude vratio u zonu - ako se zaista bude vratio u zonu - naješće
se toga do mile volje.

Preždraće se od „pringlsa“. I uživaće u ljubavi svojih prijatelja. To je
nedostajalo tamo u Las Vegasu, zaključio je on - jednostavna ljubav. Oni su bili
sasvim fini i sve to, ali u njima nije bilo mnogo ljubavi. Zato što su bili previše
zauzeti stalnim strahom. Ljubav ne uspeva naročito dobro tamo gde ima samo
straha, baš kao što biljke ne rastu naročito dobro tamo gde je stalno mrak.

Samo otrovne pečurke rastu krupne i debele u mraku, to čak i on zna, vala
baš.

„Ja volim Nika, Freni, Dika Elisa i Lusi“, šapnu Tom. Bila je to njegova
molitva. „Volim isto tako i Lerija Andervuda i Glena Bejtmena. Volim Stena i
Ronu. Volim Ralfa. Volim Stjua. Volim...“

Čudno kako su mu lako dolazila njihova imena. A dok je bio u zoni, imao je
sreće ako je mogao da se seti Stjuovog imena kad bi mu ovaj došao u posetu. Misli
su mu se okrenule igračkama. Garaži, kolima, modelima vozova. Igrao se sa njim iz
sata u sat. Ali pitao se hoće li poželeti da se toliko dugo igra njima kad se bude
vratio odavde... ako se bude vratio. Neće biti isto. To je bilo tužno, ali možda je isto
tako bilo i dobro.

„Gospod je moj pastir“, poče on tiho da recituje. „Ništa mi nedostajati neće.
On mi za počinak daje zelena polja. On mi glavu miropomazuje. On mi daje kung-
fu pred neprijateljima mojim. Amin.“

Sada je bilo dovoljno mračno, pa je nastavio dalje. U pola dvanaest te noći,
došao je do Prsta božjeg i zastao tamo da nešto prezalogaji. Tu je tle bilo visoko, a
kada je pogledao iza sebe, tamo odakle je došao, ugledao je svetla u pokretu. Na
petlji, pomislio je. Mene traže.

Tom ponovo pogleda na severoistok. Daleko napred, jedva vidljivu u mraku
(mesec, koji je bio pun prethodne dve noći, već je počeo da tone), ugledao je
zaobljenu granitnu kupolu. Tamo je sada trebalo da krene.

„Toma bole noge“, šapnu on sebi u bradu, ali donekle veselo. Stvari su
mogle biti daleko gore od bolnih nogu. „M-E-S-E-C, tako se pišu bolne noge.“

Hodao je dalje, a noćna stvorenja su bežala od njega, i kada je legao u osvit,
prešao je gotovo šezdeset pet kilometara. Granica izmeñu Nevade i Jute bila je
nedaleko istočno od njega.

U osam tog jutra čvrsto je zaspao, glave položene na jaknu. Oči su počele da
mu se brzo pomeraju tamo-amo iza sklopljenih kapaka.

Nik je došao, i Tom je razgovarao sa njim.
Tomu se u snu nabralo čelo. Rekao je Niku kako jedva čeka da ga ponovo
vidi.
Ali iz nekog razloga, Nik mu je okrenuo leña.
66.
O, kako se samo istorija ponavlja: Đubretarac se ponovo pržio na ñavoljem
tiganju - ali sada nije bilo nade da će ga Sibolini rashlañujući vodoskoci održati u
životu.
To i zaslužujem, samo to i zaslužujem.
Koža mu je izgorela, oljuštila se, izgorela i ponovo se oljuštila da bi na kraju
pocrnela umesto da samo potamni. On je bio živi dokaz za tvrdnju da čovek
konačno poprimi izgled onoga što jeste. Đubros je izgledao kao da ga je neko
umočio u kerozin i pripalio na njemu šibicu. Plavetnilo njegovih očiju izbledelo je
u neprekidnom nepodnošljivom sjaju pustinje, i pogled u njih bio je kao pogled u
čudne, vandimenzionalne rupe u svemiru. Bio je odeven kao da na neki čudan
način oponaša mračnjaka - u crvenu kariranu košulju raskopčanog okovratnika,
izbledele farmerke i pustinjske čizme koje su već bile izgrebane, izlupane,
ispresavijane i razvaljene. Ali bacio je svoju amajliju sa crvenom flekicom. Nije
zaslužio da je nosi. Pokazao se nedoličnim. I poput svih nesavršenih ñavola, i on je
bio prognan.
Zastao je pod proključalim suncem i prešao mršavom i drhtavom rukom
preko čela. Bio je suñen ovom mestu i vremenu - ceo njegov život bio je priprema
za to. Prošao je kroz plamene hodnike pakla da bi stigao tu. Istrpeo je šerifa
oceubicu, istrpeo je ono mesto u Tera Hoti, istrpeo je Karlija Jejtsa. Posle čitavog
tog čudnog i samotnog života, pronašao je prijatelje. Lojda. Kena. Vitnija Horgana.
I, o bože, kako je samo sve sjebao. Zaslužio je da izgori tu, u ñavoljem
tiganju. Zar mu nema iskupljenja? Mračnjak bi to mogao da zna. Đubretarac pojma
nije imao.
Sada je jedva mogao da se seti šta se dogodilo - možda zato što njegov
izmučeni um nije želeo toga da se seti. On je u pustinji proveo duže od nedelju dana

pre svog poslednjeg, katastrofalnog povratka u Indijan Springs. Škorpion ga je ubo
u srednji prst leve ruke (njegov jebački prst, što bi rekao davno nestali Karli Jejts iz
davno nestalog Pautenvila, vulgaran kao i svi koji su stalno visili u sali za bilijar), i
ta ruka mu se nadula kao gumena rukavica napunjena vodom. Nestvarno žestoki
plamen ispunio mu je glavu. Ali on je uporno išao dalje.

Konačno se vratio u Indijan Springs, i dalje s utiskom da je samo proizvod
nečije mašte. Ljudi su dobrodušno pričali meñu sobom dok su razgledali ono što je
pronašao - zapaljive fitilje, protivpešadijske mine, zapravo sve same sitnice.
Đubros je počeo da se dobro oseća prvi put otkad je pretrpeo ubod škorpiona.

A onda, bez ikakvog upozorenja, vreme je nekako skliznulo unazad i on se
ponov obreo u Pautenvilu. Neko je rekao: „Ljudi koji se igraju vatrom piške u
krevet, Đubrose“, i on je podigao pogled, očekujući da vidi Bilija Džejmisona, ali
to nije bio Bil, bio je to Rič Graudmor iz Pautenvila, cerio se i čačkao zube
šibicom, prstiju crnih od mašinskog ulja pošto je ušetao u salu za bilijar iz Teksako
pumpe na ćošku, kako bi odigrao partiju za vreme pauze. A neko drugi je rekao:
„Bolje skloni to, Riči, Đubros se vratio u grad“, i zvučalo je to isprva kao glas Štiva
Tobina, ali nije to bio Stiv. Bio je to Karli Jejts u staroj, izlizanoj motociklističkoj
jakni sa kapuljačom. Sa rastućim užasom, video je da su svi oni tamo, neupokojeni
leševi koji su ponovo oživeli. Riči Graudmor, Karli, Norm

Moriset i Heč Kaninhem, onaj što je počeo da ćelavi iako mu je bilo tek
osamnaest godina, a svi ostali su ga zvali Heč Kunilingus.

I svi su mu se podrugljivo cerili. Tada je začuo, glasno i brzo, kroz
grozničavu omamljenost godina: Hej, Đubrose, što nisi spalio ŠKOLU? Hej,
Đubrence, si već stigo sebi da spališ miška? Hej, Đubretarac, čujem da šmrčeš
benzin za upaljač, je l' to tačno?

A onda Karlija Jejtsa: Hej, Đubrose, šta je matora Semplova rekla kad si joj
zapalio ček od penzije?

Pokušao je da zaurla na njih, ali oglasio se samo šapatom: „Ne pitajte me
više za ček od penzije stare gospoñe Sempl.“ A onda je pobegao.

Ostalo je bilo kao san. Uzimanje zapaljivih fitilja i njihovo kačenje na
kamione u voznom parku. Ruke su mu same radile, dok su mu misli bile daleko, u
zbunjenom kovitlacu. Ljudi su ga videli kako ide od voznog parka do svog vozila
za pesak sa gumama nalik na balone, a neki od njih svi mu čak i mahali, ali niko
nije prišao da ga pita šta to radi. Na kraju krajeva, on je nosio Flegovu amajliju.

Đubrence je obavio svoje i razmislio o Tera Hoti.
U Tera Hoti su ga terali da grize gumu kad su ga podvrgavali šokovima, a
čovek koji je rukovao aparatom ponekad je izgledao kao šerif oceubica, ponekad
kao Karli Jejts i ponekad kao Heč Kunilingus. A on se svaki put histerično kleo
pred samim sobom da se ovaj put neće upišati. I uvek bi to uradio.
Kad su cisterne bile sreñene, ušao je u najbliži hangar i sredio helikoptere u

njemu. Trebali su mu fitilji sa tajmerom da bi posao bio obavljen valjano, pa je
otišao u vojničku kuhinju i pronašao više od desetak onih jeftinih plastičnih
tajmera. Podesiš ih na petnaest minuta ili pola sata i kad se vrate do nule, oglase se
sa ding, tako da zna da je vreme da izvadiš pitu iz rerne. Samo što će ovog puta,
pomislio je Đubros, umesto da se oglase sa ding, napraviti jedno veliko bum. To
mu se dopadalo. To je bilo prilično dobro. Ako Karli Jejts ili Rič Graudmor
pokušaju da polete u nekom od tih helikoptera, doživeće grdno iznenañenje. On je
jednostavno povezao kuhinjske tajmere sa sistemima paljenja helikoptera.

Kad je sve bilo gotovo, razum mu se načas vratio. Bio je to trenutak izbora.
Zagledao se začuñeno u helikoptere parkirane u hangaru punom odjeka, a zatim i u
svoje ruke. Zaudarale su na paljevinu. Ali ovo nije bio Pautenvil. U Pautenvilu nije
bilo helikoptera. Sunce u Indijani nije blistalo tako divlje i nemilosrdno kao ovo.
Nalazio se u Nevadi. Karli i njegovi drugari iz sale za bilijar bili su mrtvi. Umrli su
od supergripa.

Đubros se okrenuo i sa sumnjom pogledao u svoje rukotvorine. Zbog čega je
sabotirao mračnjakovu opremu? Bilo je to besmisleno, bezumno. Poskidaće sve to,
brzo.

O, ali te divne eksplozije.
Te divne vatre.
Plameno gorivo za mlaznjake koje liže na sve strane. Helikopteri koji
eksplodiraju u vazduhu. Tako divno.
I on je najednom odbacio od sebe svoj novi život. Otrčao je natrag do svog
vozila za pesak, sa pritajenim kezom na licu crnom od sunca. Popeo se i odvezao
odatle... ali ne predaleko. Sačekao je, i jedna cisterna sa gorivom konačno je izašla
iz garaže voznog parka i sporo krenula po asfaltu kao velika buba sivomaslinaste
boje. A kad je eksplodirala, rasprsnuvši masnu vatru na sve strane, Đubros je
ispustio dvogled i zaurlao u nebo, uzmahujući pesnicama u neizrecivom
zadovoljstvu. Ali to zadovoljstvo nije potrajalo dugo. Zamenio ga je smrtonosni
užas i mučno, jadno kajanje.
Odvezao se u pustinju na sevtroistok, terajući vozilo za pesak gotovo
samoubilački brzo. Koliko je vremena prošlo otad? Nije to znao. Da mu je neko
rekao da je sada šesnaesti septembar, on bi samo klimnuo glavom sasvim prazno,
bez trunke razumevanja.
Pomislio je da se ubije, da za njega više nema ničega, da su svi sada protiv
njega i da upravo tako i treba da bude. Kad ujedeš ruku koja te hrani, onda i
očekuješ da se ta ruka stegne u pesnicu. Nije posredi samo bio uobičajen poredak
stvari u životu; to je bila pravda. Pozadi u vozilu imao je tri velika kanistera sa
benzinom. Poliće se njim, a onda kresnuti šibicu. Ništa drugo nije ni zaslužio.
Ali nije to uradio. Nije znao zašto. Neka sila, moćnija od agonije kajanja i
samoće, zaustavila ga je. Činilo se da čak ni samospaljivanje nalik na nekog

budističkog kaluñera nije dovoljno teška kazna. Odspavao je. A kada se probudio,
ustanovio je da mu se nova misao uvukla u glavu, a ta misao je bila:

ISKUPLJENJE.
Je li ono bilo moguće? Nije to znao. Ali ako pronañe nešto... nešto veliko... i
odnese to mračnjaku u Las Vegas, zar to ne bi bilo moguće? A čak i ako
ISKUPLJENJE nije moguće, možda POKAJANJE jeste. Ukoliko je to istina, i dalje
postoji šansa da umre zadovoljan.
Šta? Šta bi to moglo biti? Šta je to dovoljno veliko za ISKUPLJENJE, ili
makar za POKAJANJE? Ne protivpešadijske mine niti flota kamiona za paljenje
rastinja, ne ručne bombe, niti automatsko oružje. Ništa od svega toga nije bilo
dovoljno veliko. On je znao gde se nalaze dva eksperimentalna bombardera (bili su
napravljeni iako Kongres nije znao za to, i plaćeni novcem iz tajnih vojnih
fondova), ali on nije mogao da ih odvuče u Vegas, a sve i da je mogao, niko nije
mogao da njima uzleti. Po njihovom izgledu, bila im je potrebna posada od deset
ljudi, možda i više.
On je bio kao infracrveni nišan koji traga po mraku i otkriva izvore toplote
kao nejasna, ñavolski crvena obličja. Mogao je, na neki čudan način, da oseti stvari
ostavljene u tim pustarama, gde su obavljani tako brojni vojni projekti. Mogao je da
ode pravo na zapad, gde se nalazio Projekt Plavo, gde je sve ovo i započelo. Ali
hladna zaraza nije bila po njegovom ukusu, i na svoj zbrkan, ali ne sasvim
nelogičan način, smatrao je da ona ne bi bila ni po Flegovom ukusu. Zaraza nije
marila za to koga ubija. Za ljudsku rasu bi možda bilo bolje da su pokretači
Projekta Plavo imali tu jednostavnu činjenicu na umu.
I tako je otišao na severoistok iz Indijan Springsa, u peščanu pustoš zemljišta
vazduhoplovne baze Nelis, zaustavivši vozilo kako bi prosekao ograde od
bodljikave žice s oznakama na kojima je pisalo: IMOVINA VLADE SAD.
PRISTUP ZABRANIEN i NAORUŽANI STRAŽARI, PSI ČUVARI i KROZ
OVE ŽICE PROLAZI STRUJA VISOKOG NAPONA. Ali struje nije bilo, baš kao
ni pasa čuvara niti naoružanih stražara, i Đubretarac je nastavio dalje, podešavajući
smer s vremena na vreme. Nešto ga je vuklo, privlačilo sebi. Nije znao šta je
posredi, ali mislio je da je dovoljno. Sasvim dovoljno.
Balonske „gudjir“ gume na vozilu postojano su se okretale i nosile Đubrosa
kroz suve dine i uz strmine toliko stenovite da su ličile na poluogoljene kičme
stegosaura. Vazduh je bio nepomičan i suv. Temperatura je bila tu negde odmah
iznad četrdeset. Čulo se samo zujanje modifikovanog „studbejker“ motora u vozilu.
Uspeo se na vrh brega, ugledao ono što se nalazilo ispod njega, i nakratko
ubacio brzinu u ler kako bi bolje pogledao.
Dole je bio kompleks zgurenih zgrada koje su treperile kroz sve jaču jaru kao
živa. Vojničke barake i niske grañevine od blokova šljake. Vozila zaustavljena tu i
tamo na prašnjavim ulicama. Čitavu oblast okruživale su trostruke ograde od

bodljikave žice, a video je i porcelanske provodnike. Nisu to bili oni mali
provodnici veliki kao zglavak šake koji su provodili slabu struju za teranje
neželjenih posetilaca; ovi su bili džinovski, veliki kao stisnuta pesnica.

S istoka, popločani drum sa dve kolovozne trake vodio je do stražarske
kućice koja je izgledala kao ojačani bunker. Tamo nije bilo slatkih malih tabli sa
natpisima PREDAJTE KAMERU DEŽURNOM VOJNOM POLICAJCU ili AKO
VAM SE DOPALO KOD NAS, KAŽITE TO SVOM KONGRESMENU. Jedini
primetan znak bio je ispisan crvenim slovima na žutoj pozadini, bojama opasnosti,
kratak i jasan: SMESTA POKAŽITE IDENTIFIKACIJU.

„Hvala ti“, šapnu Đubretarac. Pojma nije imao kome se zahvaljuje. „O hvala
ti... hvala ti.“ Njegovo posebno čulo dovelo ga je ovamo, ali on je sve vreme znao
da se to nalazi tu. Tu negde.

Ubacio je vozilo u brzinu i krenuo u trzajima niz padinu. Deset minuta
kasnije, dovezao se prilaznim putem do stražarske kućice. Na drumu su stajale
crno-bele rampe i Đubros je izašao da ih pregleda. Ovakva mesta imala su velike
generatore kako bi se obezbedila znatnom količinom rezervne energije. Sumnjao je
da bi ijedan generator mogao da obezbeñuje napajanje i posle tri meseca, ali morao
je svejedno da bude veoma oprezan i uveri se da je sve pogašeno pre nego što uñe.
Ono što je želeo sad mu je bilo nadohvat ruke. Ne sme dozvoliti sebi da podlegne
preteranoj želji i ostane spržen kao pečenje u mikrotalasnoj rerni.

Iza petnaest centimetara debelog blindiranog stakla, mumija u vojnoj
uniformi zurila je napolje, iza njega.

Đubros se sagnuo ispod rampe na ulaznoj strani stražarske kućice i prišao
vratima male betonske zgrade. Pokušao je da ih otvori i uspeo u tome. Dobro je.
Kad ovakvo mesto mora da preñe na vanredne izvore napajanja strujom, sve treba
da se automatski zaključa. Ako se zadesiš u kenjari, ostaneš tamo zaključan sve
dok. kriza ne proñe. Ali ako vanredni izvori napajanja prestanu sa radom, sve se
ponovo otključa.

Mrtav stražar je mirisao suvo, sladunjavo i zanimljivo, kao cimet i šećer
pomešani da se zajedno proprže. Nije se naduo niti istrulio; prosto se osušio. Još je
imao crnu diskoloraciju ispod vrata, upadljivi trag Kapetana Tripsa. U uglu iza
njega stajala je automatska puška „brauning“. Đubretarac je uze i vrati se napolje.

On pomeri prekidač na pojedinačnu vatru, podesi nišan, a onda uglavi
kundak u udubljenje mršavog desnog ramena. Nacilja jedan porcelanski provodnik
i opali. Začu se glasan prasak poput pljeskanja rukom i on oseti uzbudljivi dašak
baruta. Provodnik se rasprsnu na sve strane, ali bez pratećeg ljubičastobelog sjaja
struje visokog napona. Đubretarac se osmehnu.

Pevušeći, on priñe kapiji i pogleda je. Baš kao i vrata stražarske kućice, i ona
je bila otključana. On malo odgurnu vrata pa čučnu. Ispod asfalta se nalazila mina
koja je reagovala na pritisak. Nije znao otkud to zna, ali jednostavno je znao.

Možda je bila aktivna, možda i nije.
On se vrati do vozila za pesak, ubaci ga u brzinu i proñe njim kroz branike

rampe. Oni popucaše s praskom i škripom i velike balon-gume vozila zakrckaše
preko njih. Pustinjsko sunce je tuklo odozgo. Đubretarčeve neobične oči
zadovoljno zasvetlucaše. Pred kapijom, on izañe iz vozila za pesak i ponovo ga
ubaci u brzinu. Vozilo bez vozača krenu napred i otvori kapiju do kraja. Đubretarac
pohita u stražarsku kućicu.

On stisnu oči, ali ne začu se nikakva eksplozija. To je bilo dobro; tu zaista
ništa nije funkcionisalo. Sistemi za slučaj opasnosti mogli su da rade mesec, možda
dva, ali na kraju su ih vrućina i nedostatak redovnog održavanja onesposobili. Ipak,
biće oprezan.

U meñuvremenu, njegovo vozilo za pesak se smireno kretalo prema zidu od
talasastog lima dugačke vojne zgrade. Đubretarac potrča za njim i sustiže ga baš
dok je ovaj poskakivao preko ivičnjaka nečega što se, sudeći po putokazu, zvalo
Ulica Uinois. On vrati menjač u ler i vozilo se zaustavi. Đubretarac se pope, krenu
u rikverc i obiñe oko zgrade kako bi došao do ulaza u nju.

Bila je to kasarna. Senke u unutrašnjosti bile su pune tog cimetno-šećernog
mirisa. Na pedesetak kreveta nalazilo se možda dvadesetak vojnika. Đubretarac
krenu prolazom izmeñu njih, zapitavši se kuda je krenuo. Tu nije bilo ničeg za
njega, je li tako? Ti ljudi su svojevremeno bili neka vrsta oružja, ali grip ih je
neutralisao.

Ali bilo je nečeg zanimljivog za njega na samom kraj zgrade. Tamo je stajao
neki znak. On mu priñe da ga pročita. Unutra je bilo strahovito vruće. Od te vreline
bubnjalo mu je u ušima i činilo mu se da mu glava otiče. Ali kada je stao ispred
znaka, lice mu se razvuče u osmeh. Da, bilo je to tu. Negde u ovoj bazi bilo je ono
za čim je tragao.

Znak je prikazivao karikaturu čoveka pod karikaturom tuša. On je žustro
sapunjao svoje karikirane genitalije; bile su gotovo sasvim prekrivene nacrtanim
mehurićima. Ispod slike je pisalo: UPAMTITE! U VAŠEM JE NAJBOLJEM
INTERESU DA SE SVAKODNEVNO TUŠIRATE!

Ispod toga je bio žuto-crni amblem sa tri trougla uperena nadole.
Simbol za radijaciju.
Đubretarac se nasmeja kao dete i pljesnu rukama u posvemašnjoj tišini.
67.
Vitni Horgan je zatekao Lojda u njegovoj sobi kako leži na velikom
okruglom krevetu koji je doskora delio sa Dejnom Jirgens. Na njegovim golim
grudima stajala je velika čaša sa džin-tonikom. Zurio je ozbiljno u svoj odraz u
ogledalu na plafonu.
„Uñi samo“, reče on kad ugleda Vitnija. „Šta se tu cifraš, pobogu. Ionako
nisi ni kucao. Gade.“ Zaplitao je jezikom.

„Pijan si, Lojde?“ upita Vitni oprezno.
„Jok. Još ne. Ali samo što nisam.“
„Je li on tu?“
„Ko? Neustrašivi voña?“ Lojd se uspravi u sedeći položaj. „Tu je negde.
Ponoćno tumaralo.“ On se nasmeja i ponovo leže.
Vitni reče tiho: „Bolje malo pripazi šta pričaš. Znaš da nije pametno udarati
po oštrom piću kad je on...“
„Ma jebeš to.“
„Seti se šta se desilo sa Hekom Droganom. I sa Strelertonom.“ Lojd klimnu
glavom. „U pravu si. I zidovi imaju uši. Posrani zidovi imaju uši. Jesi li ikada čuo
tu izreku?“
„Da, tu i tamo. Ovde je ta izreka istinita, Lojde.“
„Nego šta je.“ Lojd se najednom uspravi i zavrljači piće na drugu stranu
sobe. Čaša puče. „Eto malo posla za čistačicu, je l' tako, Vitni?“
„Jesi li dobro, Lojde?“
„Dobro sam. Hoćeš malo džin-tonika?“
Vitni je načas oklevao. „Njah. Ne volim to bez limete.“
„Hej, pobogu, nemoj da odbijaš samo zbog toga! Ja imam limete. Iz bočice
na stiskanje.“ Lojd priñe baru i podiže plastičnu flašicu „prave limete“. „Liči na
levo jajce Zelenog džina. Smešno, a?“
„Ima li ukus kao limeta?“
„Naravski“, reče Lojd zlovoljno. „Šta misliš, koji moj, kakav je ukus? Jebote,
pa nisu ti to žitne pahuljice. Dakle, šta kažeš? Budi muško i popij jedno piće sa
mnom.“
„Pa... dobro.“
„Da lepo popijemo kraj prozora dok uživamo u panorami.“
„Ne“, reče Vitni, oštro i naglo. Lojd zastade pre nego što je došao do šanka i
lice mu najednom preblede. On pogleda Vitnija i oči im se načas susretoše.
„Da, dobro“, reče Lojd. „Izvini, druže. To je bilo neukusno.“ „U redu je.“
Ali nije bilo u redu, i to su obojica znali. Žena koju je Fleg predstavio kao
svoju „nevestu“ juče se sunovratila odozgo. Lojd se setio kako je Ejs Haj rekao da
Dejna ne može da skoči sa balkona zato što se prozori ne otvaraju. Ali apartman na
vrhu bio je opremljen terasom za sunčanje. Verovatno su mislili da niko od zaista
velikih kockara - a to su mahom bili Arapi - nikada neće poželeti da skoči. Mnogo
su pa oni znali.
Smućkao je Vitniju džin-tonik pa su neko vreme sedeli i pili u tišini. Napolju
je sunce zalazilo u crvenom sjaju. Vitni konačno reče glasom suviše tihim da bi se
čuo: „Stvarno misliš da je svojevoljno skočila?“
Lojd slegnu ramenima. „Kakve veze ima? Naravski. Mislim da se bacila. Zar
ti ne bi, da si sa njim u braku? Može još?“

Vitni pogleda u svoju čašu i vide, donekle iznenañen, da zaista može. Pruži
je Lojdu, koji je odnese do šanka. Lojd je sipao džin nemilice, i Vitni je bio prijatno
pripit.

Ponovo su neko vreme pili u tišini i posmatrali zalazak sunca.
„Šta ima novo u vezi s onim likom, Kulenom?“ upita Vitni konačno.
„Ništa. Ni slovca. Nula. Nema ništa novo, Bari nije čuo nikakve vesti. Ništa
sa puta broj 40, sa puta broj 30, sa puta broj 2 i 74, kao ni sa meñudržavnog broj
15. Ništa sa sporednih puteva. Sve smo ih pokrili, ali njega nigde nema. Tamo je
negde, u pustinji, i ako nastavi da se kreće noću i ako uspe da provali kako da i
dalje ide na istok, provući će se. Uostalom, kakve veze ima? Šta može da im kaže?“
„Ne znam.“
„Ni ja. Što se mene tiče, može slobodno da ide.“
Vitniju je bilo neprijatno. Lojd je ponovo bio opasno blizu da kritikuje
gazdu. Sada je bio još omamljeniji alkoholom i bilo mu je drago zbog toga. Možda
će uskoro stisnuti petlju i konačno reći ono zbog čega je i došao.
„Da ti kažem nešto“, reče Lojd, nagnuvši se napred. „Počeo je da gubi
kontrolu nad utakmicom. Jebote, jesi li čuo nekada da se tako kaže? Utakmica se
bliži kraju, a on nema više rezervi na klupi.“
„Lojde, ja...“
„Može još jedna?“
„Naravski, što da ne?“
Lojd im smućka novo piće. Pruži jednu čašu Vitniju, a ovaj otpi i malo
uzdrhta. Sada je to bio gotovo čisti džin.
„Gubi kontrolu“, reče Lojd, vrativši se svojoj priči. „Najpre Dejna, onda taj
lik Kulen. Njegova žena - ako je uopšte to i bila - bacila se sa terase. Zar misliš da
je on isplanirao njen skok sa balkona potkrovlja?“
„Ne bi trebalo da pričamo o tome.“
„I Đubretarac. Pogledaj samo šta je taj uradio sasvim sam. S takvim
prijateljima, šta će ti neprijatelji? To bih hteo da znam.“
„Lojde...“
Lojd je odmahivao glavom. „Ništa ti ja to ne razumem. Sve je išlo sasvim
dobro, do one noći kad je došao i rekao da je ona starica u Slobodnoj zoni umrla.
Rekao je da je i poslednja prepreka uklonjena s našeg puta. Ali tada je sve krenulo
kako ne treba.“
„Lojde, stvarno mislim da ne treba da...“
„Sad prosto ne znam. Valjda ćemo moći da ih sredimo kopnenim napadom
na proleće. Sasvim sigurno ne možemo krenuti pre toga. Ali do proleća, bog sveti
zna šta će oni tamo sve da pripreme, znaš? Nameravali smo da udarimo po njima
pre nego što stignu da smisle nezgodna iznenañenja, a sada ne možemo. Osim toga,
za ime božje, moramo da mislimo i na Đubrosa. On je negde tamo u pustinji i cunja

okolo, tako da sam sasvim siguran da...“
„Lojde“, reče Vitni tihim, prigušenim glasom. „Slušaj me.“ Lojd se nagnu

napred, zabrinut. „Šta je bilo? U čemu je problem, stari druže?“
„Nisam znao čak ni da li ću imati petlje da te pitam“, reče Vitni. Grčevito je

stezao čašu. „Ja, Ejs Haj, Roni Sajks i Dženi Engstrom. Palimo odavde. Hoćeš sa
nama? Bože, sigurno sam poludeo kad ti ovo pričam, a toliko si blizak s njim.“

„Palite odavde? Kuda ćete?“
„U Južnu Ameriku, valjda. U Brazil. To bi trebalo da bude dovoljno daleko.“
On zaćuta načas, neodlučan, pa nastavi. „Mnogi ljudi odlaze. Pa, možda ne baš
mnogi, ali prilično ih je, i sve ih je više iz dana u dan. Misle da Fleg nije sposoban
da stvari dovede do kraja. Neki idu na sever, u Kanadu. Tamo je za mene
prehladno. Ali moram da se izvučem odavde. Otišao bih na istok kad bih bio
siguran da će me tamo primiti. I kad bih bio siguran da možemo da se probijemo.“
Vitni naglo zaćuta i pogleda Lojda, sav jadan. Na licu mu je bio izraz čoveka koji
misli da je preterao.
„U pravu si“, reče Lojd tiho. „Neću te odati, druže stari.“
„Ovde je prosto... sve krenulo po zlu“, reče Vitni s očajanjem u glasu.
„Kad smeraš da kreneš?“ upita Lojd.
Vitni ga pogleda krajnje podozrivo.
„Ma, zaboravi da sam te to uopšte pitao“, reče Lojd. „Može piće?“
„Ne još“, reče Vitni i pogleda u čašu.
„Ja hoću.“ On priñe baru. Leñima okrenut Vitniju, on reče: „Ne mogu.“
„A?“
„Ne mogu!“ reče Lojd oštro i okrenu se ponovo prema Vitniju. „Dužan sam
mu. Mnogo sam mu dužan. Izvukao me je iz gadne frke u Feniksu i otad sam sa
njim. Čini mi se da je prošlo više vremena nego što zaista jeste. Ponekad mi izgleda
kao prava večnost.“
„Mogu misliti.“
„Ali nije samo to posredi. On mi je uradio nešto, postao sam nekako bistriji.
Ne znam o čemu se radi, ali nisam kao pre, Vitni. Ni nalik. Pre... njega... Bio sam
običan sitni krimos. Sad mi je dao da ovde upravljam situacijom, i dobro mi ide.
Kao da bolje razmišljam. Da, zahvaljujući njemu, postao sam bistriji.“ Lojd podiže
kamen sa flekicom sa grudi, pogleda ga načas, pa ga ponovo pusti. Obrisa dlan o
pantalone kao da je dodirnuo nešto gnusno. „Znam da sada nisam neki genije.
Moram da beležim u svesku sve što treba da uradim kako ne bih to zaboravio. Ali
dok je on iza mene, mogu da dajem nareñenja i najčešće sve ispadne kako treba.
Ranije sam mogao samo da slušam druge i upadam u nevolje. Promenio sam se...
on me je promenio. Da, kao da je prošlo mnogo više vremena nego što zaista jeste.
Kad smo došli u Vegas, ovde je bilo samo njih šesnaestoro. Roni je bio jedan
od njih; Dženi takoñe, i jadni stari Hek Drogan. Čekali su ga. Kad smo ušli u grad,

Dženi Engstrom se spustila na ta njena lepa kolena i poljubila mu čizme. Kladim se
da ti u krevetu to nikada nije pričala.“ On se kiselo osmehnu Vitniju. „A sad hoće
da zapali odavde. Pa, ne krivim je zbog toga, baš kao ni tebe. Ali svakako ne treba
mnogo da se pokvari dobar posao, je l’ tako?“

„Ti ćeš da ostaneš?“
„Do samog kraja, Vitni. Njegovog ili mog. Toliko mu dugujem.“ Nije dodao
da i dalje veruje toliko u mračnjaka da misli kako će Vitni i ostali najverovatnije
skončati na krstu. A bilo je tu još nešto.
Ovde je on bio Flegov drugokomandujući. Šta bi mogao da bude u Brazilu?
Pa, i Vitni i Roni su bili pametniji od njega. On i Ejs Haj završili bi kao sitne ribe, a
to baš i nije bilo po Lojdovom ukusu. Ranije mu to ne bi smetalo, ali stvari su se
promenile. A kad ti se sve promeni u glavi, shvatio je on, promeni se praktično
zauvek.
„Pa, možda bi to bilo dobro za sve nas“, reče Vitni neubedljivo.
„Naravski“, reče Lojd i pomisli: Ali ne bih da sam na vašem mestu ako sve
na kraju ipak ispadne Flegu u prilog. Ne bih da sam na vašem mestu kad on
konačno bude imao dovoljno vremena da obrati pažnju na vas tamo dole, u
Brazilu. Tada bi razapinjanje na krst moglo da vam bude najmanja briga...
Lojd podiže čašu. „Zdravica, Vitni.“
Vitni podiže svoju čašu.
„Da niko ne strada“, reče Lojd. „To je moja zdravica. Da niko ne strada.“
„Druže, rado ću popiti u to ime“, reče Vitni i obojica iskapiše čaše.
Vitni je otišao ubrzo posle toga. Lojd je nastavio da pije. Obeznanio se oko
pola deset i zaspao mrtav pijan na okruglom krevetu. Ništa nije sanjao, i to je bilo
gotovo vredno sutrašnjeg mamurluka.

Kada je sunce granulo 17. septembra, Tom Kulen se ulogorio severno od
Ganloka, u Juti. Bilo je dovoljno hladno da vidi kako mu se dah magli. Uši su mu
bile hladne i obamrle. Ali dobro se osećao. Prošao je prethodne noći sasvim blizu
izbrazdanog lošeg puta i video trojicu ljudi okupljenih oko male, pucketave
logorske vatre. Sva trojica su bili naoružani.

Kada je pokušao da se provuče kraj njih kroz teško prohodno stenovito polje
- sada je bio na zapadnom rubu pustara Jute - pod nogom mu se odronilo malo
oblutaka koji su se skotrljali i pali u suvo rečno korito. Tom se ukočio. Topla
mokraća kliznula mu je niz noge, ali on je bio svestan toga da se upiškio kao beba
tek kada je prošao sat ili više.

Sva trojica su se okrenula i podigla oružje na gotovs. Tomov zaklon je bio
slab, jedva dovoljan. Bio je tamo samo jedna od senki. Mesec je bio skriven iza
grebena oblaka. Da je odabrao taj trenutak da se pojavi...

Jedan od njih se opustio. „To je sigurno bio jelen“, rekao je on. „Ima ih

svuda unaokolo.“
„Mislim da bi trebalo da pogledamo“, kazao je drugi.
„Nabij palac u dupe pa pogledaj to“, odgovorio je treći, i na tome se završilo.

Ponovo su posedali oko vatre i Tom je počeo da se šunja dalje, pazeći pri svakom
koraku, posmatrajući kako se njihova logorska vatra gubi u daljini bolno sporo.
Posle jednog sata, pretvorila se u puku iskru na padini ispod njega. Konačno je
nestala i sa njegovih ramena kao da je spao veliki teret. Počeo je da se oseća
bezbedno. Još je bio na zapadu i znao je da treba da bude oprezan - vala baš - ali
opasnost nije više izgledala tako sveprisutna, kao da su svud oko njega Indijanci ili
odmetnici.

A sada, dok se sunce dizalo, on se čvrsto sklupčao u niskom čestaru i
spremio se da spava. Moram naći ćebad, pomislio je. Postaje hladno. Onda ga je
savladao san, iznenada i potpuno, kao i uvek.

Sanjao je Nika.
68.
Đubretarac je našao ono što je želeo.

Bio je u prolazu duboko pod zemljom, prolazu i mračnom kao rudnik. U
levoj ruci držao je baterijsku lampu. U desnoj je držao pušku, pošto je tu dole bilo
jezivo. Vozio se električnim vozilom koje je nemo prolazilo širokim hodnikom.
Oglašavalo se samo tihim, gotovo nečujnim zujanjem.

Vozilo se sastojalo od sedišta za vozača i velikog prostora za prevoz tereta.
Tamo je ležala atomska bojeva glava.

Bila je teška.
Đubros nije mogao da pretpostavi koliko je teška, pošto nije uspeo rukom da
je pomeri. Bila je dugačka i cilindrična. Bila je hladna. Dok je prelazio rukom
preko njene zaobljene površine, bilo mu je teško da poveruje kako tako hladan i
mrtav komad metala može da izazove toliku vrelinu.
Pronašao ju je u četiri ujutro. Vratio se u vozni park i uzeo dizalicu sa
gredom i lancem. Spustio je dizalicu i lanac obavio oko bojeve glave. Devedeset
minuta kasnije, ona je bila zgodno ugnežñena na električnom vozilu, nosa uperenog
uvis. Na nosu joj je bilo odštampano A161410USAF. Tvrdi gumeni točkovi lepo su
se ulegli kad ju je posadio na vozilo.
Sada se približavao kraju prolaza. Pravo pred njim bio je veliki teretni lift
čija su vrata stajala primamljivo otvorena. Bio je sasvim dovoljno velik da primi
vozilo, ali naravno, nije bilo struje. Đubros je sišao stepenicama. Na isti način je
spustio i dizalicu sa lancem. U poreñenju sa bojevom glavom, ona je bila laka kao
pero. Težina joj je bila samo nekih sedamdesetak kila. Opet, jedva je uspeo da je
spusti niz petostruko stepenište.
Kako će da prenese bojevu glavu uz te stepenice?

Motornim čekrkom, šapnu njegov um.
Dok je sedeo na vozačevom sedištu i nasumično obasjavao prostor oko sebe
baterijskom lampom, Đubros je sam sebi klimnuo glavom. Svakako, tako treba.
Podići će je čekrkom. Postaviće motor na vrhu i vući je, stepenik po stepenik,
odmorište po odmorište, ako bude morao. Ali gde da nañe lanac dugačak sto
pedeset metara iz jednog komada?
Pa, verovatno nigde. Ali mogao bi da zavari više lanaca. Da li bi to upalilo?
Da li bi varovi izdržali? Teško je to bilo proceniti sa sigurnošću. A čak i ako izdrže,
šta će sa svim onim krivinama u stepeništima?
Skočio je s vozila i prešao nežno rukom preko glatke, smrtonosne površine
bojeve glave u nemoj tami.
Ljubav će pronaći način.
Ostavivši bojevu glavu na vozilu, ponovo je krenuo uza stepenice da vidi šta
bi mogao da pronañe. U ovakvoj bazi sigurno ima svega pomalo. Naći će već ono
što mu treba.
Popeo se uz dva stepeništa i zastao da doñe do daha. Najednom se zapitao:
Jesam li se ozračio? Oni su sve to oblagali štitom, štitom od olova. Ali u filmovima
koji su se prikazivali na televiziji, ljudi koji su rukovali radioaktivnim stvarima
uvek su imali na sebi ona zaštitna odela i značke koje su menjale boju ukoliko bi se
ozračili. Jer zračenje je bilo nemo. Nevidljivo. Samo ti se usadi u meso i kosti. Ni
ne znaš da si bolestan dok ne počneš da povraćaš, gubiš kosu i juriš u klozet na
svakih nekoliko minuta.
Hoće li se sve to dogoditi i njemu?
Shvatio je da ga nije briga. Odvući će on tu bombu gore. Nekako će je popeti
tamo. Nekako će je odvesti natrag u Las Vegas. Morao je da se iskupi za onu
strašnu stvar koju je uradio u Indijan Springsu. Ako bude morao da umre kako bi se
iskupio, onda će i umreti.
„Život ti dajem“, šapnu on u tami i ponovo krenu uza stepenice.
69.

Bila je skoro ponoć 17. septembra. Rendal Fleg je bio u pustinji, umotan u tri
ćebeta, od brade do nožnih prstiju. Četvrto ćebe bilo mu je obavijeno oko glave kao
nekakav burnus, tako da su mu se videle samo oči i vrh nosa.

Malo-pomalo, on dopusti da mu sve misli iščeznu iz glave. Ostade
nepomičan. Zvezde su gorele kao hladne vatre, veštičja svetla.

On odasla Oko.
Oseti kako se ono odvaja od njega sa slabim i bezbolnim trzajem. Oko polete
tiho kao soko, dižući se na tamnim toplim strujama. Sada se Fleg sjedinio sa noći.
Bio je oko vrane, oko vuka, oko lasice, oko mačke. Bio je škorpion, ustrčali kućni
pauk. Bio je smrtonosna otrovna strela koja beskrajno klizi kroz pustinjski vazduh.

Bez obzira na sve što se dogodilo, Oko ga nije napustilo.
Dok je leteo bez ikakvog napora, svet stvorenja vezanih za tle otvarao se pod

njim kao brojčanik časovnika.
Dolaze... sad su već gotovo stigli u Jutu...

Leteo je visoko, naširoko i tiho iznad sveta pretvorenog u groblje. Ispod
njega, pustinja je ležala kao izbeljena grobnica presečena crnom trakom
meñudržavnog auto-puta. Leteo je na istok, sad već preko državne granice, dok mu
je telo ostalo daleko iza, a svetlucave oči zakolutale su mu u dupljama tako da su
im se videle samo slepe beonjače.

Sada je zemlja počela da se menja. Brežuljci, čudni vetrom isklesani stubovi
i uzvisine ravne na vrhu kao stolovi. Auto-put se pružao pravo izmeñu njih. Sama
ravnica Bonevila nalazila se daleko na istoku. Dolina lobanje negde na zapadu. Let.
Zvuk vetra, mrtav i dalek...

Orao koji se nalazio na najvišoj račvi drevnog bora rascepljenog gromom
negde južno od Ričfilda osetio je da nešto prolazi kraj njega, neka smrtonosna
vidovita stvar što piči kroz noć, i orao je poleteo za tim, neustrašiv, da bi ga odbio
iscereni osećaj smrtonosne hladnoće. Orao umalo nije pao sasvim na tle, omamljen,
pre nego što se oporavio i ponovo uzleteo.

Mračnjakovo Oko je hujalo na istok.
Sada je pod njim bio meñudržavni put broj 70. Gradovi su bili zgurene hrpe,
napušteni izuzev pacova, mačaka i jelena koji su već počeli da izlaze iz šuma pošto
je miris ljudi iščeznuo. Gradovi sa imenima poput Frimonta, Grin Rivera, Sega,
Tompsona i Harli Douma. Onda varoš, takoñe napuštena, po imenu Grand
Džankšen u Koloradu. A onda...
Odmah istočno od Grand Džankšena videla se iskrica logorske vatre.
Oko se obruši u spirali.
Vatra je gasnula. Oko nje su spavale četiri ljudske prilike.
Dakle, to je bilo istina.
Oko ih je hladno odmerilo. Dolazili su. Iz razloga koje nije mogao da dokuči,
zaista su dolazili. Nadin je govorila istinu.
Začu se duboko režanje i Oko se okrenu na drugu stranu. Iza vatre je bio neki
pas, spuštene glave, repa savijenog nadole, preko genitalija. Oči su mu sijale kao
ćilibarski dragulji puni mržnje. Režao je neprekidno, kao da uporno kida tkaninu.
Oko je zurilo u njega, a pasje zurio u Oko, bez ikakvog straha. Usne su mu se
povukle i ogolile mu zube.
Jedno od obličja pridiže se u sedeći položaj. „Kodžače“, promumla ono.
„Zaboga, hoćeš li više umuknuti?“
Kodžak nastavi da reži, sa podignutim dlakama na vratu.
Čovek koga je probudio - bio je to Glen Bejtmen - obazreo se oko sebe,

osetivši najednom nelagodnost. „Koga ima tamo, momče?“ šapnu on psu. „Ima li
tamo nečega?“

Kodžak nastavi da reži.
„Stju!“ On prodrma susedno obličje. Ono promrmlja nešto i ponovo utihnu u
svojoj vreći za spavanje.
Mračnjak koji se sada pretvorio u mračno Oko video je dovoljno. Vinuo se i
načas video kako pas krivi vrat kako bi ga ispratio pogledom. Duboko režanje
preraslo je u salvu laveža, isprva glasnih, da bi zatim izbledeli i iščezli.
Tišina i mrak koji hrli.
Posle ko zna koliko vremena, zastao je nad pustinjskim tlom, zagledavši se u
svoje telo. Spustio se polako, prilazeći telu, a onda utonuo u sebe. Načas je tu bio
neobičan osećaj vrtoglavice, spajanja dve stvari u jednu. Onda Oko nestade i
preostaše samo njegove oči, zagledane uvis u hladne i sjajne zvezde.
Dolaze, da.
Fleg se osmehnu. Zar im je to starica rekla da doñu? Da li su je oni poslušali
ako im je, na samrtničkoj postelji, naložila da izvrše samoubistvo na taj nov i
neobičan način? Pretpostavljao je da je i to bilo moguće.
Ono na šta je zaboravio bilo je toliko neverovatno jednostavno da se gotovo
postideo: Oni su takoñe imali probleme, oni su se takoñe plašili... a rezultat toga
bila je njihova kolosalna greška.
Je li čak bilo moguće da su oterani?
Ta zamisao mu se toliko dopala da joj je posvetio mnogo pažnje, ali na kraju
nije mogao do kraja da poveruje u nju. Dolazili su svojevoljno. Dolazili su
zaogrnuti u pravednost kao grupica misionara koja prilazi selu ljudoždera.
O, kako je to bilo divno!
Više neće biti sumnji. Više neće biti strahova. Biće dovoljan pogled na
njihove četiri glave nabodene na šiljke ispred vodoskoka MGM Granda. Okupiće
sve u Vegasu i naterati ih da proñu kraj njih i dobro pogledaju. Fotografisaće ih,
odštampati letke, poslati ih u El-Ej, San Francisko, Spokejn i Portland.
Pet glava. Nataknuće i glavu psa na motku.
„Dobra kuca“, reče Fleg i nasmeja se naglas prvi put otkad ga je Nadin
navela da je baci s krova. „Dobra kuca“, ponovi on, isceren.
Spavao je dobro te noći, a ujutro je javio da se utrostruče straže na putevima
izmeñu Jute i Nevade. Više nisu tragali za jednim čovekom koji se zaputio na istok,
već za četiri čoveka i psom koji su se zaputili na zapad. I morali su da ih uhvate
žive. Da ih uhvate žive po svaku cenu.
O, da.
70.

,Znate“, reče Glen Bejtmen, zagledan u Grand Džankšen u svetlu ranog jutra,

„već godinama znam za izraz živo sranje iako nisam sasvim siguran šta znači. Sad
mislim da znam.“ On spusti pogled na svoj doručak koji se sastojao od
vegetarijanskih kobasica „farms morning star“, i iskrivi lice.

„Ne, ovo je dobro“, reče Ralf iskreno. „Trebalo bi da probaš nešto od onoga
što su nam davali u vojsci.“

Sedeli su oko logorske vatre koju je Leri ponovo potpalio pre jednog sata.
Svi su na sebi imali tople kapute i rukavice, i svi su ispijali drugu šolju kafe.
Temperatura je bila oko dva stepena iznad nule, a nebo je bilo oblačno i sumorno.
Kodžak je dremao što je bliže mogao vatri, a da ne oprlji dlaku.

„Dosta sam hranio čoveka u sebi“, reče Glen dok je ustajao. „Dajte mi svoje
sirote, dajte mi svoje gladne. Kad bolje razmislim, dajte mi samo svoje otpatke.
Zakopaću ih.“

Stju mu pruži kartonski tanjir i čašu. „Ovo pešačenje je stvarno dobra stvar,
ćelavi, zar ne? Kladim se da nisi bio u ovako dobroj kondiciji još od svoje
dvadesete.“

„Da, pre sedamdeset godina“, reče Leri i nasmeja se.
„Stju, ja nikada nisam bio u ovakvoj kondiciji“, reče Glen smrknuto dok je
uzimao otpatke i ubacivao ih u plastičnu kesu koju je nameravao da zakopa.
„Nikada nisam ni želeo da budem u ovakvoj kondiciji. Ali ne smeta mi. Posle
pedeset godina osvedočenog agnosticizma, izgleda da mi je suñeno da sledim boga
jedne matore crnkinje pravo u čeljusti smrti. Ako mi je tako suñeno, šta da se radi.
Kraj priče. Ali radije bih pešačio nego što bih se vozio, kad bolje razmislim.
Pešačenje traje duže, tako da ću duže i poživeti... makar nekoliko dana. Izvinite,
gospodo, moram dostojno da sahranim ove pomije.“
Gledali su kako prilazi ivici njihovog logorišta sa ašovčićem. Ovaj „obilazak
Kolorada i zapadnih mesta pešice“, kako je Glen to nazivao, najteže je padao
samom Glenu. On je bio najstariji od njih, dvanaest godina stariji od Ralfa
Brentnera. Ali nekako je ostalima mnogo olakšao čitavo putovanje. Njegova ironija
bila je konstantna ali blaga, i činilo se da je pomiren sam s sobom. Činjenica da je
mogao da ide dalje iz dana u dan impresionirala je ostale, premda nije baš uspevala
da im posluži kao nadahnuće. Bilo mu je pedeset sedam godina, i Stju je video
kako on razgibava zglavke prstiju u poslednja tri ili četiri hladna jutra i pri tom se
mršti. „Gadno boli?“ pitao ga je Stju juče, oko jedan sat pošto su krenuli. „Aspirin
pomaže. Posredi je artritis, znaš, ali nije tako jak kao što bi bio za pet ili sedam
godina, i da budem iskren, Istočni Teksašanine, ne gledam toliko napred.“
„Stvarno misliš da će nas pobiti?“
A Glen Bejtmen je tada rekao nešto neobično: „Neću se bojati zla.“ I to je
bio kraj rasprave.
Sada su čuli kako kopa u zamrznutom tlu i psuje.

„Lik i po, zar ne?“ reče Ralf.
Leri klimnu glavom. „Da. Slažem se.“
„Oduvek sam mislio da su ti profesori sa koledža mekušci, ali ovaj svakako
nije. Znaš šta mi je rekao kad sam ga upitao zašto jednostavno ne baci to sranje
pored puta? Rekao je da nema potrebe da ponovo počinjemo sa tim sranjem. Rekao
je da smo već ponovo uveli isuviše starih sranja.“
Kodžak ustade i otrča da vidi šta to Glen radi. Glenov glas dolebde do njih:
„Eto i tebe, brabonjku jedan lenji. Već sam počeo da se pitam kud si se denuo.
Hoćeš da i tebe zakopam?“
Leri se isceri i skinu merač preñene udaljenosti koji mu je stajao prikačen za
opasač. Uzeo ga je iz sportske prodavnice u Goldenu. Podesiš ga po dužini koraka i
onda zakačiš za kaiš kao stolarski lenjir. Svake večeri je beležio koliko su
prepešačili tog dana na često presavijanom listu papira sa „ušima“.
„Smem li da pogledam taj folirantski spisak?“ upita Stju.

DATUM
KILOMETARA
UKUPNO KILOMETARA

6. septembar
45,20
45,20

7. septembar
43,40
88,60

8. septembar
42,60
131,20

9. septembar
45,40
176,60

10. septembar
44,90
221,50

11. septembar
46,80
268,30

12. septembar
46,30
314,60

13. septembar
47,50

362,10
14. septembar

51,50
416,60
15. septembar
52,60
469,20
16. septembar
57,10
526,30
17. septembar
59,90
586,20
„Naravski“, reče Leri i pruži mu ga.
Na početku stranice Leri je štampanim slovima ispisao: Od Boldera do
Vegasa: 1.240 kilometara. Ispod toga:
Stju uze parče papira iz novčanika i poče da računa. „Pa, bolje napredujemo
nego kad smo krenuli, ali još nam preostaje više od šeststo kilometara. Sranje,
nismo još prešli ni pola puta.“
Leri klimnu glavom. „I treba da idemo brže. Sad se spuštamo. A Glen je u
pravu, znaš. Čemu žurba? Taj lik ima samo da nas zbriše kad stignemo tamo.“
„Znaš, nešto baš i ne verujem u to“, reče Ralf. „Možda ćemo izginuti,
svakako, ali neće to biti nimalo jednostavno niti očekivano. Majka Ebigejl nas ne bi
poslala samo da bismo bili ubijeni, bez ikakvog drugog rezultata. Ona to prosto ne
bi uradila.“
„Ne verujem da je ona ta koja nas je poslala“, reče Stju tiho. Lerijev
daljinometar oglasio se sa četiri jasna škljocaja kad ga je on podesio za taj dan:
000,0. Stju je zatrpao zemljom ono što je preostalo od logorske vatre. Mali jutarnji
rituali trajali su i dalje. Proveli su već dvanaest dana na putu. Stjuu se činilo da će
se dani nastaviti tako u beskrajnom nizu: Glen će dobrodušno zanovetati zbog
hrane, Leri će beležiti prevaljena rastojanja na svom pohabanom listu, dve šolje
kafe, neko će zakopati jučerašnje otpatke, neko drugi će zatrpati vatru. Bila je to
rutina, dobra rutina. Taman da zaboraviš čemu sve to vodi, i to je bilo dobro.
Ujutro, Fren mu je izgledala veoma daleko - veoma jasno, ali veoma daleko, kao
fotografija čuvana u medaljonu. Ali uveče, kad padne mrak i mesec zaplovi nebom,
činilo mu se da je ona vrlo blizu. Gotovo dovoljno blizu da je dodirne... a tu se,
naravno, krio sav bol. U takvim trenucima, njegova vera u Majku Ebigejl pretvarala
se u ogorčenu sumnju i on bi poželeo da ih sve probudi i kaže im kako su krenuli za
uzaludnim poslom, kako su poneli gumena koplja za napad na smrtonosnu
vetrenjaču, kako bi bolje bilo da se zaustave u sledećem gradu, nabave motocikle i

vrate se. Kako bi bolje bilo da ugrabe malo svetlosti i malo ljubavi dok još mogu -
jer Fleg im neće dopustiti više od toga.

Ali to je bilo noću. Jutrom mu se i dalje činilo da je u redu što idu.
Zamišljeno je posmatrao Lerija i pitao se misli li Leri na Lusi kasno noću. Sanja li
je i želi li...

Glen se vratio u logorište sa Kodžakom za petama, mršteći se malo pri
svakom koraku. „Ajmo po njih“, reče on. „Je l’ tako, Kodžače?“

Kodžak mahnu repom.
„On kaže: Las Vegas ili propast“, reče Glen. „Hajdemo.“
Oni se popeše uz nasip do meñudržavnog puta broj 70 koji se sada spuštao
prema Grand Džankšenu, pa započeše svoj dnevni hod.

Kasno tog popodneva, počela je da pada hladna kiša, tako da su promrzli i
razgovor meñu njima je zamro. Leri je hodao sam, nabivši ruke u džepove. Isprva
je mislio na Harolda Laudera, čiji su leš pronašli pre dva dana - izgleda da je
postojao prećutni dogovor meñu njima da ne pričaju o Haroldu - ali na kraju su se
njegove misli okrenule čoveku kome su nadenuli ime Vukodlak.

Pronašli su Vukodlaka istočno od Ajzenhauerovog tunela. Tamo su kola bila
gadno zaglavljena, a zadah smrti mučan i jak. Vukodlak je napola virio iz jednog
„ostina“. Imao je na sebi farmerke sa nitnama i svilenu šljokičastu kaubojsku
košulju. Oko „ostina“ je ležalo nekoliko mrtvih vukova. Sam Vukodlak je upola
virio sa sedišta vozača, a na grudima mu je bio mrtav vuk. Vukodlakove šake bile
su stegnute vuku oko vrata, a krvava njuška životinje stajala je pod uglom
oslonjena uz Vukodlakovo grlo. U pokušaju da rekonstruišu dogañaj, pomislili su
da je čopor vukova sišao sa viših planina, primetio usamljenog čoveka i napao.
Vukodlak je imao pištolj. Uspeo je da ih nekoliko ubije pre nego što se povukao u
„ostin“.

Koliko je vremena prošlo pre nego što ga je glad naterala da napusti
skrovište?

Leri to nije znao, nije želeo da zna. Ali video je koliko je Vukodlak bio
strašno mršav. Sedam dana, možda. Išao je na zapad, ko god bio, išao je da se
priključi mračnjaku, ali Leri tako groznu sudbinu nije želeo nikome. Jednom je o
tome razgovarao sa Stjuom, dva dana pošto su izašli iz tunela, kada je Vukodlak
ostao bezbedno daleko iza njih.

„Stju, zašto bi grupa vukova toliko dugo ostala na istom mestu?“
„Ne znam.“
„Hoću reći, ako su već želeli nešto za jelo, zar nisu to mogli da nañu?“
„Da, mislim da su mogli.“
Za njega je to bila zastrašujuća misterija i on je neprestano razmišljao o tome
siguran da nikada neće pronaći rešenje. Ko god bio Vukodlak, imao je muda.

Konačno podlegavši žeñi, otvorio je vrata suvozača. Jedan vuk ga je zaskočio i
zaklao ga. Ali Vukodlak je uspeo da ga zadavi dok je bio na samrti.

Njih četvorica su prošli kroz Ajzenhauerov tunel povezani užetom, i u tom
užasnom mraku, Lerijev um se vratio njegovom putovanju kroz Linkolnov tunel.
Samo što ga sada nisu proganjale slike Rite Blejkmor već Vukodlakovo lice,
zamrznuto u poslednjoj grimasi dok su se on i vuk meñusobno ubijali.

Je li vukove neko poslao da ubiju tog čoveka?
Ali ta pomisao je bila previše uznemirujuća da bi je uopšte razmatrao.
Pokušao je da sve to istisne iz glave i prosto nastavi da hoda, ali bilo je to teško
izvodljivo.

Te noći su se ulogorili iza Lome, sasvim blizu državne granice Jute. Večerali
su ono što su mogli da nañu i pili prokuvanu vodu, kao i za svaki obrok - sledili su
doslovno uputstva Majke Ebigejl: Poñite u odeći koja je na vama. Nemojte ništa
poneti.

„U Juti će biti gadno“, napomenu Ralf. „Tamo ćemo verovatno ustanoviti da
li bog zaista bdi nad nama. Ima jedna deonica, duža od sto šezdeset kilometara, bez
ijednog grada, pa čak i bez benzinske pumpe ili kafea.“ Činilo se da nije naročito
zabrinut zbog toga. „Voda?“ upita Stju.

Ralf slegnu ramenima. „Ni toga nema mnogo. Mislim da ću sad na
spavanje.“

Leri se poveo za njegovim primerom. Glen je ostao budan koliko da popuši
lulu. Stju je imao nekoliko cigareta, pa je odlučio da popuši jednu. Neko vreme su
pušili u tišini.

„Daleko si od Nju Hempšira, ćelavi“, reče Stju konačno.
„Ni ti nisu baš nisi naročito blizu Teksasa.“
Stju se osmehnu. „Ne. Ne, nisam.“
„Pretpostavljam da ti nedostaje Fren.“
„Da. Nedostaje mi, brinem se zbog nje. Brinem se zbog bebe. Još je teže kad
padne mrak.“
Glen otpuhnu dim. „To ne možeš da promeniš, Stjuarte.“
„Znam. Ali brinem.“
„Naravski.“ Glen kucnu lulom po kamenu kako bi je ispraznio. „Stju, prošle
noći se dogodilo nešto čudno. Ceo dan pokušavam da ustanovim je li bilo stvarnost,
san ili nešto treće.“
„O čemu se radi?“
„Pa, probudio sam se usred noći, a Kodžak je režao na nešto. Sigurno je
prošla ponoć, pošto je vatra gotovo skroz sagorela. Kodžak je bio s druge strane i
sve dlake na vratu bile su mu nakostrešene. Rekao sam mu da začuti, a on me nije
ni pogledao. Gledao je uvis, desno od mene. A ja sam pomislio: Šta ako su vukovi?

Otkad smo videli onog lika koga Leri naziva Vukodlakom...“
„Da, to je bilo gadno.“
„Ali tamo nije bilo ničega. Nisam ništa video. On je režao u prazno.“

„Nanjušio je nešto, to je sve.“
„Da, ali ono nenormalno tek je usledilo. Posle nekoliko minuta počeo sam da

se osećam... pa, zaista čudno. Osećao sam da ima nečega tamo kod nasipa petlje, i
da me to posmatra. Sve nas je posmatralo. Činilo mi se da gotovo mogu to da
vidim, da ću ga zaista videti, samo ako začkiljim na pravi način. Ali nisam to želeo.
Zato što sam imao osećaj da je to on.

Osećao sam da je to Fleg, Stjuarte.“
„Verovatno nije posredi ništa“, reče Stju trenutak kasnije. „Vala, činilo mi se
da je i te kako posredi nešto. Baš kao što se činilo i Kodžaku.“
„Pa, šta i ako nas stvarno nekako nadzire? Šta bismo mogli da uradimo u
vezi s tim?“
„Ništa. Ali ne dopada mi se. Ne dopada mi se to što je u stanju da nas
posmatra... ako je uopšte to posredi. Usrao sam se od straha.“ Stju je dopušio
cigaretu, pažljivo je ugasio o kamen, ali nije još kročio prema svojoj vreći za
spavanje. Pogledao je Kodžaka, koji je ležao kraj logorske vatre sa njuškom na
šapama i gledao u njih. „Dakle, Harold je mrtav“, reče Stju konačno.
„Da.“
„Kakva je to samo šteta bila. Šteta zbog Su i Nika. Valjda i zbog njega
samog.“
„Slažem se.“
Nisu više imali šta da kažu o tome. Naišli su na Harolda i njegovu žalosnu
samrtničku poruku sutradan po izlasku iz Ajzenhauerovog tunela. On i Nadin su
sigurno prešli preko prevoja Lavlend, zato što je Harold još imao svoj motor marke
„trijumf“ - ili makar njegove ostatke - a kao što je Ralf rekao, bilo je nemoguće
provući bilo šta veće od dečjih kolica kroz Ajzenhauera. Lešinari su se prilično
pogostili njime, ali Harold je još ukrućenom rukom stezao beležnicu sa plastičnim
koricama. Pištolj kalibra 38 bio mu je nabijen u usta kao neki groteskni lilihip, i
mada nisu sahranili Harolda, Stju je uklonio oružje. Uradio je to nežno. Kada je
video kako je mračnjak efikasno uništio Harolda, a onda ga nemarno odbacio kad
je ovaj odigrao svoju ulogu, Stju je Flega još više zamrzeo. Zbog toga mu se činilo
da su se upustili u neki bezumni dečji krstaški pohod, i mada je osećao da treba da
nastave dalje, Haroldov leš sa smrskanom nogom progonio ga je baš kao što je
Vukodlakova ukočena grimasa progonila Lerija. Shvatio je da želi da se osveti
Flegu zbog Harolda baš kao i zbog Nika i Suzan... ali bio je sve sigurniji u to da
nikada neće imati priliku za to.
Ali bolje da se pripaziš, pomisli on smrknuto. Bolje da se pričuvaš ako ti se
samo primaknem dovoljno blizu da te uhvatim za gušu, nakazo.

Glen ustade i malo se namršti. „Idem na spavanje, Istočni Teksašanine.
Nemoj me preklinjati da ostanem s tobom. Žurka ti je baš dosadna.“

„Kako taj tvoj artritis?“
Glen se osmehnu i reče: „Nije strašno“, ali dok je prilazio svojoj vreći za
spavanje, hramao je.
Stju pomisli da ne bi trebalo da uzme još jednu cigaretu - dovoljno je da puši
dve ili tri dnevno i da ostane bez zaliha do kraja nedelje - a onda je svejedno
pripali. Ovo veče nije bilo toliko hladno, ali i pored toga, na ovim visinama nije
bilo nikakve sumnje makar u to da je leto prošlo. Rastužio se zbog toga, zato što je
i dalje snažno slutio da sledeće nikada neće videti. Kada je ovo počelo, on je bio
radnik sa povremenim zaposlenjem u fabrici koja je proizvodila džepne
kalkulatore. Živeo je u varoši po imenu Arnet, i mnogo slobodnog vremena
provodio je na benzinskoj pumpi Teksako koja je pripadala Bilu Heskambu, slušao
kako drugi momci kenjaju o privredi, državi, teškim vremenima. Stju je
pretpostavljao da niko od njih zapravo nije znao šta su zaista teška vremena.
Dokrajčio je cigaretu i bacio je u logorsku vatru.
„Budi mi dobro, Freni, stara moja“, reče on i zavuče se u vreću za spavanje. I
u snovima je pomislio kako je nešto došlo u njihov logor, nešto zlobno što ih
nadzire. Mogao je to biti vuk koji misli kao čovek. Ili vrana. Ili lasica, koja se šunja
kroz žbunje trbuha stisnutog uz tle. Ili je to moglo biti nešto bestelesno, pozorno
Oko.
Neću se bojati zla, promrmlja on u snu. Da, makar išao dolinom u senci
smrti, neću se bojati zla. Nikakvog zla.
Konačno je san izbledeo i on je čvrsto usnuo.
Sledećeg jutra, ponovo su bili rano na drumu, Lerijeva spravica otkucavala je
kilometre dok se auto-put lenjo pružao tamo-amo niz sve blažu Zapadnu padinu
prema Juti. Malo iza podneva, ostavili su za sobom Kolorado. Te večeri su se
ulogorili zapadno od Harli Douma u Juti. Prvi put su osetili da je veliki muk,
preteći i zlokoban. Ralf Brentner je te noći zaspao pomislivši najpre: Sad smo na
zapadu. Sa našeg terena zašli smo na njegov.
I te noći je Ralf sanjao vuka sa jednim jedinim crvenim okom koji je došao
iz pustara da ih posmatra. Odlazi, rekao mu je Ralf. Odlazi, ne plašimo se. Ne
plašimo te se.

U dva sata po podne, 21. septembra, prošli su kraj Sega. Sledeći veliki grad,
po Stjuovoj džepnoj mapi, bio je Grin River. Posle njega dugo, dugo neće više
drugih gradova. Onda će, kao što je Ralf rekao, verovatno ustanoviti je li bog uz
njih ili nije.

„U stvari“, reče Leri Glenu, „ne brine me toliko hrana koliko voda. Gotovo
svi koji krenu na put imaju u kolima neke grickalice, keks, sušene smokve, takve

stvari.“
Glen se osmehnu. „Možda će nam gospod poslati pljuskove blagoslova.“
Leri pogleda u vedro, plavo nebo i iskrivi lice na tu pomisao. „Ponekad mi se

čini da je na samom kraju potpuno skrenula.“
„Možda i jeste“, reče Glen blago. „Da si malo čitao teologiju, ustanovio bi da

bog često bira da govori kroz usta samrtnika i ludaka. Meni se čak čini - to se sad iz
potaje pomalja jezuit - da za to postoje dobri psihološki razlozi. ludak ili žena na
samrtničkoj postelji jeste ljudsko biće drastično izmenjene psihe. Zdrava osoba
može filtrirati božansku poruku, menjati je sopstvenom ličnošću. Drugim rečima,
zdrav čovek ti je bedan prorok.“

„Putevi gospodnji“, reče Leri. „Znam. Gledamo kroz tamno staklo. Bogami,
što se mene tiče, sasvim je crno. Zašto ovoliko pešačimo kad smo mogli za nedelju
dana da se odvezemo tamo, to nikako ne mogu da shvatim. Ali pošto radimo nešto
sasvim ludo, onda valjda i priliči da to radimo na ludački način.“

„Ono što radimo ima neku vrstu istorijskog presedana“, reče Glen, „i ja
uviñam savršeno osnovane psihološke i sociološke razloge za ovo pešačenje. Ne
znam jesu li ti razlozi božji ili nisu, ali za mene oni imaju smisla.“

„Kao na primer?“ I Stju i Ralf su prišli da to čuju.
„Nekoliko plemena američkih Indijanaca je u okviru rituala sazrevanja
dečaka u muškarca imalo i takozvane vizije. Kad kucne čas da postaneš muško,
treba da se nenaoružan zaputiš u divljinu. Treba da uloviš jednu životinju i ispevaš
dve pesme - jednu o Velikom duhu i drugu o sopstvenoj veštini u lovu, jahanju,
ratovanju i jebanju - i da doživiš tu viziju. Ne smeš da jedeš. Treba da se uzdigneš -
mentalno, kao i fizički - i da sačekaš da ti se ta vizija ukaže. I naravno, to se na
kraju i dogodi.“ Zakikotao se. „Izgladnjivanje je sjajno za halucinacije.“
„Misliš da nas je Majka poslala ovamo kako bi nam se ukazale vizije?“ upita
Ralf.
„Možda kako bismo stekli snagu i svetost u postupku pročišćenja“, reče
Glen. „Odbacivanje stvari je simbolično, znate. Kao talisman. Kad odbacite stvari,
isto tako odbacujete i druge sa kojima imate veze i koji su simbolično povezani sa
tim stvarima. Započinjete proces pročišćenja. Praznite se kao posuda.“
Leri polako odmahnu glavom. „Ja to ne mogu da razumem.“
„Pa, uzmi za primer inteligentnog čoveka iz vremena pre pošasti. Ako mu
pokvariš televizor, šta če on cele noći da radi?“
„Da čita knjigu“, reče Ralf.
„Da ode kod prijatelja“, reče Stju.
„Da sluša muziku“, reče Leri, osmehnuvši se.
„Naravski, sve to“, reče Glen. „Ali taj televizor mu i dalje nedostaje. Tamo
gde je nekada bio televizor, u njegovom životu je rupa. Negde u potaji on i dalje
misli: U devet ću da uzmem nekoliko piva i da gledam Sokse na televiziji. A kad

ode tamo i ugleda praznu komodu, grdno se razočara. Deo života na koji je navikao
iscurio je iz njega, zar ne?“

„Da“, reče Ralf. „Naš televizor se jednom pokvario na dve nedelje i nisam
bio svoj sve dok nije bio vraćen s popravke.“

„U njegovom životu to ostavi veću rupu ako je mnogo gledao televiziju,
manju ako je gledao tek malčice. Ali nečeg više nema. Oduzmite mu sad sve
knjige, sve prijatelje i muzičke ureñaje. Takoñe mu oduzmite sve izvore hrane osim
onoga što može usput da nakupi. To je proces pražnjenja i istovremeno umanjenje
ega. Vaše biće, gospodo - pretvara se u prozorsko okno. Ili još bolje, u praznu
čašicu.“

„Ali čemu sve to?“ upita Ralf. „Zbog čega prolaziti kroz čitav taj cirkus?“
Glen reče: „Ako čitate Bibliju, videćete da je za proroke bilo prilično
uobičajeno da s vremena na vreme idu u divljinu - poput starozavetnog magičnog
misterioznog putovanja. Obično se kaže da su takvi izleti trajali četrdeset dana i
četrdeset noći, što je hebrejski idiom koji zapravo znači ’niko ne zna tačno koliko
ga nije bilo, ali potrajalo je poprilično’. Podseća li vas to na nekoga?“
„Naravski. Na Majku“, reče Ralf.
„Sad pomislite na to da ste akumulatori. Jer to zaista jeste, znate. Mozak vam
radi na hemijski pretvaranu električnu struju. Kad smo već kod toga, i mišići vam
rade na male naboje - zahvaljujući hemikaliji koja se zove acetilholin, ti naboji
prolaze kad treba da se pomerite, a kad treba da stanete, stvara se druga hemikalija,
holinesteraza. Holinesteraza uništava acetilholin, pa vam nervi ponovo postaju loši
provodnici. I dobro je što je tako. Inače, kad biste jednom počeli da češete nos,
nikada ne biste mogli da prestanete.
Dobro, stvar je u ovome: Sve što pomislite, sve što uradite, sve to zavisi od
akumulatora. Kao sporedni ureñaji u kolima.“
Svi su ga pažljivo slušali.
„Gledanje televizije, čitanje knjiga, razgovor sa prijateljima, obilne večere...
sve to funkcioniše zahvaljujući akumulatoru. Normalan život - makar ono što je on
bio u zapadnoj civilizaciji - ličio je na vožnju kola sa električnim prozorima,
električnim kočnicama, električno podesivim sedištima, svim tim zezalicama. Ali
što više zezalica, to se akumulator teže puni. Je li tako?“
„Da“, reče Ralf. „Čak ni veliki delko’ akumulator neće se nikada dopuniti
ako se nalazi u ’kadilaku’.“
„Pa, mi smo se zapravo otarasili zezalica. I sad se punimo.“ Ralf reče s
nelagodom: „Ako predugo ostaviš akumulator da se puni, ima da eksplodira.“
„Da“, saglasi se Glen. „Isto je i sa ljudima. Biblija nam govori o Isaiji i Jovu,
kao i o drugima, ali ne kaže koliko se proroka vratilo iz divljine sa vizijama koje su
im spržile mozak. Pretpostavljam da ih je bilo. Ali ja gajim zdravo poštovanje
prema ljudskoj inteligenciji i ljudskoj psihologiji, uprkos ponekom zaostalom