Stephen.King.Uporiste III

Infekcija znači da unutra prodru gadni bacili. Infekcija je nešto najopasnije, Tome.
Infekcija je omogućila da supergrip ubije sve te ljude. I upravo je infekcija naterala
ljude da požele da stvore taj bacil. Infekcija uma.“

„Infekcija“, šapnu Tom, opčinjen. Ponovo su hodali, gotovo lebdeli nad
pločnikom.

„Tome, Stju sada ima infekciju.“
„Ne... ne, govori tako, Nik... plašiš Toma Kulena, svega mi, plašiš!“
„Znam da je tako, Tome, i žao mi je zbog toga. Ali moraš to da znaš. On ima
upalu oba plućna krila. Spavao je napolju skoro dve nedelje. Moraš neke stvari da
uradiš za njega. I opet, gotovo je sigurno da će umreti. Moraš biti spreman za to.“
„Ne, nemoj...“
„Tome.“ Nik spusti ruku Tomu na rame, ali Tom ne oseti ništa... Nikova
ruka kao da se sastojala od dima. „Ako on umre, ti i Kodžak morate nastaviti.
Moraš se vratiti u Bolder i reći im da si video božju ruku u pustinji. Ako bog bude
tako hteo, Stju će ići sa vama... kada doñe vreme. A ako je volja božja da Stju
umre, onda će umreti. Kao ja.“
„Nik“, preklinjao ga je Tom. „Molim te...“
„Imao sam razloga da ti pokažem nogu. Postoje pilule za infekcije. Na
ovakvim mestima.“
Tom pogleda unaokolo i iznenadi se kad vide da više nisu na ulici. Bili su u
nekoj mračnoj radnji. U drogeriji. Invalidska kolica visila su o žici sa tavanice kao
neki avetni mehanički leš. Tabla desno od Toma oglašavala je: SREDSTVA ZA
HIGIJENU.
„Da, gospodine? Izvolite?“
Tom se brzo okrenu. Za pultom je stajao Nik u belom mantilu. „Nik?“
„Da, gospodine.“ Nik poče da reda bočice sa pilulama ispred Toma. „Ovo je
’penicilin. Veoma je dobar za upalu pluća. Ovo je ampicilin, a ovo amoksicilin.
Takoñe dobra stvar. A ovo je ’ve-ci-lin, koji se obično daje deci, i može da deluje
ako ostali ne vrede. On mora piti mnogo vode i mora uzimati sokove, ali to možda
neće biti moguće. Zato mu daj ovo. Tablete vitamina C. Isto tako, mora se voditi u
šetnje...“
„Ne mogu sve to da upamtim!“ zavapi Tom.
„Plašim se da ćeš morati. Zato što nema nikog drugog. Sam si.“ Tom
zaplaka.
Nik se nagnu napred. Zamahnu rukom. Nije bilo šamara - opet je tu bio taj
osećaj da je Nik samo dim koji se vije oko njega i možda prolazi kroz njega - ali
Tomu se glava svejedno trgnu unazad. Nešto u njegovoj glavi kao da puče.
„Prestani s tim! Sada ne smeš da se ponašaš kao dete, Tome! Budi muško!
Zaboga, budi muško!“
Tom se zapilji u Nika, sa rukom na obrazu, razrogačenih očiju. „Šetaj ga“,

reče Nik. „Neka se oslanja na zdravu nogu. Vuci ga, ako budeš morao. Ali mora
ustati kako se ne bi udavio.“

„On nije pri sebi“, reče Tom. „Viče... viče na ljude koji nisu tu.“ „U
delirijumu je. Svejedno, šetaj ga. Koliko god budeš mogao.

I teraj ga da uzima taj penicilin, pilulu po pilulu. Daj mu aspirin. Utopljavaj
ga. Moli se. To je ono što možeš da uradiš.“

„U redu, Nik. U redu, probaću da budem muško. Probaću da upamtim. Ali
voleo bih da si tu, svega mi, baš bih voleo!“

„Potrudi se koliko god možeš, Tome. To je sve.“
Nik nestade. Tom se probudi i shvati da je u pustoj drogeriji kraj pulta za
lekove koji se izdaju na recept. Na staklu pred njim bile su četiri bočice s pilulama.
Tom je dugo zurio u njih, a onda ih je pokupio.

Tom se vratio u četiri ujutro, sa nanosom susnežice na ramenima. Napolju je
oluja slabila i videla se čista pruga praskozorja na istoku. Kodžak zalaja u ekstazi
dobrodošlice, a Stju zastenja i probudi se. Tom kleknu kraj njega. „Stju?“

„Tome? Ne mogu da dišem.“
„Doneo sam lekove, Stju. Nik mi je pokazao. Uzmi to da se rešiš infekcije.
Moraš odmah uzeti jedan.“ Tom izvadi četiri bočice s pilulama iz kese koju je
doneo, a zatim i veliku bocu oranžade. Nik je pogrešio u vezi sa sokom. U
samoposluzi u Grin Riveru bilo je mnogo sokova u flašama.
Stju pogleda pilule, prinevši ih blizu očiju. „Tome, odakle ti ovo?
„Iz drogerije. Nik mi je dao.“
„Ne, stvarno.“
„Stvarno! Stvarno! Moraš prvo uzeti penicilin da vidiš hoće li delovati. Na
kojoj bočici piše ’penicilin’?“
„Na ovoj... ali Tome...“
„Ne. Moraš. Nik je tako rekao. I moraš da šetaš.“
„Ne mogu da šetam. Slomljena mi je noga. I bolestan sam.“ Stjuov glas
postao je mrzovoljan, hirovit. Bio je to glas kakav priliči bolesničkoj sobi.
„Moraš. Ili ću te ja vući“, reče Tom.
Stju je ostao bez ionako nesigurnog dodira sa stvarnošću. Tom mu je stavio
jednu kapsulu penicilina u usta i Stju je refleksno progutao, zalivši je oranžadom da
se ne bi ugušio. Svejedno se žestoko zakašljao, a Tom ga je zalupao po leñima kao
da tera bebu da podrigne. Onda je povukao Stjua tako da se ovaj osloni na svoju
zdravu nogu i počeo da ga vuče po predvorju, dok ih je Kodžak zabrinuto pratio.
„Molim te, bože“, govorio je Tom. „Molim te, bože, molim te, bože.“
Stju uskliknu: „Znam gde može da se nañe daska za ribanje, Glene! Ima ih u
onoj muzičkoj radnji! Video sam jednu u izlogu!“
„Molim te, bože“, dahtao je Tom. Stjuova glava se ljuljala. Bio je vreo kao

peć. Noga u udlagama beskorisno se vukla za njim.
Bolder nikada nije izgledao tako daleko kao tog užasnog jutra.

Stjuova borba s upalom pluća trajala je dve nedelje. Ispijao je kartone
„gatorejda“, V-8, Velčovog soka od grožña i razne marke pića od pomorandže.
Retko je znao šta pije. Mokraća mu je bila obilna i zaudarala je na kiselo. Praznio
je creva kao beba, i baš kao u bebe, stolica mu je bila žuta, retka i potpuno čista.
Tom ga je brisao. Tom ga je vukao po predvorju hotela Juta. I Tom je čekao noć
kad će se Stju probuditi, ne zato što je ovaj bulaznio u snu, već zato je konačno
prestao da onako izmučeno diše.

Posle dva dana, „penicilin“ je doveo do ružnog crvenog osipa, pa je Tom
prešao na „ampicilin“. To je već bilo bolje. Sedmog oktobra, Tom se probudio
ujutro i video da Stju spava čvršćim snom nego danima pre toga. Čitavo telo bilo
mu je natopljeno znojem, ali čelo mu je bilo hladno. Temperatura mu je spala preko
noći. Sledeća dva dana, Stju je gotovo samo spavao. Tom je morao da se pomuči i
probudi ga makar za toliko da uzme pilule i kocke šećera iz restorana kraj hotela
Juta.

Bolest mu se vratila 11. oktobra i Tom se strašno uplašio da je to kraj. Ali
temperatura mu nije skočila preterano, a disanje mu nije postalo onako teško i
mučno kao u zastrašujuća jutra petog i šestog.

Trinaestog oktobra, Tom se probudio iz omamljenog dremeža u jednoj od
fotelja u predvorju i video da Stju sedi i zagleda prostoriju. „Tome“, šapnu on. „Živ
sam.“

„Da“, reče Tom radosno. „Svega mi, da!“
„Gladan sam. Možeš li pronaći neku konzervu supe, Tome? Sa rezancima,
možda?“
Do osamnaestog, snaga je počela malo da mu se vraća. Mogao je da se kreće
po predvorju i do pet minuta, na štakama koje mu je Tom doneo iz drogerije.
Osećao je neprekidan, izluñujući svrab u slomljenoj nozi pošto su kosti tamo
konačno počele da mu srastaju. Dvadesetog oktobra je prvi put izašao napolje,
umotan u termo donji veš i ogromnu bundu od ovčije kože.
Dan je bio topao i sunčan, ali osećao se u njemu nagoveštaj hladnoće. U
Bolderu je možda još bila sredina jeseni, jasike su počele da se zlate, ali ovde je
zima bila gotovo dovoljno blizu da se dodirne. Video je mrljice zamrznutog,
zrnastog snega u senkama koje sunce nije nikada doticalo.
„Ne znam, Tome“, reče on. „Mislim da možemo stići do Grand Džankšena,
ali posle toga jednostavno ne znam. U planinama će biti dosta snega. A ja ionako
ne smem neko vreme da se pomeram. Moram povratiti snagu.“
„Koliko će proći vremena pre nego povratiš snagu, Stju?“
„Ne znam, Tome. Moraćemo da sačekamo da bismo to saznali.“

Stju je bio rešen da se ne kreće prebrzo, da ne prenagljuje - bio je dovoljno
blizu smrti da bi uživao u svom oporavku. Hteo je da mu taj oporavak bude što
potpuniji. Prešli su iz predvorja hotela u dve spojene sobe u prizemlju. Soba preko
puta postala je Kodžakova privremena kućica. Stjuova noga je zaista zarastala, ali
pošto nije bila dobro nameštena, to više nikada neće biti onaj isti, pravi ud, osim
ako je Džordž Ričardson ne polomi ponovo i namesti je kako treba. Kad bude
prestao da koristi štake, hramaće.

Bez obzira na to, počeo je njome da vežba, u pokušaju da joj povrati gipkost.
Biće mu potrebno mnogo vremena da nogu ponovo osposobi makar do 75
procenata efikasnosti, ali činilo mu se da ima za to čitavu zimu.

Dvadeset osmog oktobra, Grin River je bio prekriven nanosom od gotovo
petnaest centimetara snega.

„Ako ubrzo ne krenemo“, rekao je Stju Tomu dok su gledali napolje u sneg,
„provešćemo celu prokletu zimu u hotelu Juta.“ Sutradan su odvezli „plimut“ do
benzinske pumpe na kraju grada. Često je pravio pauze da bi se odmorio dok je
Tom obavljao fizički teške stvari, ali na kraju su uspeli da zamene ćelave zadnje
gume parom kramponki. Stju je pomislio da uzme vozilo sa pogonom na sva četiri
točka i konačno odlučio, potpuno iracionalno, da se drže onoga što im se već
posrećilo. Tom je posao dovršio ubacivši četiri džaka od po dvadeset pet kilograma
peska u prtljažnik „plimuta“. Napustili su Grin River na Noć veštica i zaputili se na
istok.

Stigli su u Grand Džankšen u podne drugog novembra, kako se ispostavilo,
sa jedva nešto više od tri sata prednosti. Nebo je bilo olovnosivo čitavog
prepodneva, i kada su skrenuli u glavnu ulicu, prvi vlažan sneg počeo je da klizi po
haubi „plimuta“. Videli su usput kratke nalete rastresitog snega u desetak navrata,
ali ovo neće biti lake padavine. Nebo je obećavalo jak sneg.

„Biraj gde ćemo“, reče Stju. „Možda ćemo neko vreme morati tu da
ostanemo.“

Tom pokaza. „Tamo! U motelu sa zvezdom!“
Motel sa zvezdom je bio Holidej In Grand Džankšen. Ispod znaka i zvezde
koja je mamila goste nalazio se pano na kojem je krupnim crvenim slovima pisalo:
BRO DOŠLI NA LETNJI STIVAL GR ND DŽAN ŠNA ’90! OD 12. JUNA DO 4.
JU A! „Dobro“, reče Stju. „Onda neka to bude Holidej In.“
Zaustavio je „plimut“ i ugasio motor koji, koliko su njih dvojica mogli da
znaju, nikada ponovo nije proradio. Do dva po podne, mestimični naleti snega
pretvorili su se u gustu belu zavesu koja je padala bešumno i naizgled beskonačno.
Do četiri sata, laki vetar se pretvorio u vihor koji je terao sneg pred sobom i pravio
nanose koji su rasli toliko brzo da im je to ličilo na halucinaciju. Padalo je cele

noći. Kada su Stju i Tom sledećeg jutra ustali, zatekli su Kodžaka kako sedi pred
velikim dvokrilnim vratima predvorja, zagledan u gotovo nepomični svet beline.
Ništa se nije pomeralo osim jedne jedine sojke koja se važno šetkala po zatrpanim
ostacima letnje nadstrešnice preko puta.

„Bog te mazo“, šapnu Tom. „Zatrpo nas sneg, Stju, zar ne?“
Stju klimnu glavom.
„Kako da se vratimo u Bolder kad je ovako?“
„Sačekaćemo do proleča“, reče Stju.
„Tako dugo?“ Tom je izgledao razočarano, pa je Stju zagrlio krupnog čoveka
dečaka.
„Vreme će proći“, rekao je, ali čak ni on nije bio siguran da će ijedan od njih
biti u stanju toliko dugo da čeka.

Stju je već neko vreme stenjao i brektao u tami. Najzad je jeknuo dovoljno
glasno da sam sebe probudi i istupi iz sna u tu motelsku sobu Holidej Ina pridignut
na laktove, zagledan razrogačeno u prazno. Oglasio se dugim, drhtavim uzdahom i
posegnuo za prekidačem lampe kraj noćnog stočića. Škljocnuo je dvaput pre nego
što mu se sve vratilo. Čudno, koliko je vera u elektricitet teško umirala. Umesto
toga, pronašao je na podu gasnu „kolmenku“ i upalio nju. Kad je zasijala, upotrebio
je nokšir. Onda je seo na stolicu kraj radnog stola. Pogledao je na sat i video da je
tri i petnaest ujutro.

Ponovo taj san. San sa Freni. Košmar.
Uvek je bio isti. Freni u bolovima, lica okupanog znojem. Ričardson izmeñu
njenih nogu, a Lori Konstebl u blizini, kako bi mu pomagala. Frenine noge bile su
podignute u uzengije od nerñajućeg čelika...
Napni se, Freni. Hajde sad. Dobro ti ide.
Ali dok je gledao u Džordžove smrknute oči preko njegove maske, Stju je
znao da Freni uopšte ne ide dobro. Lori joj je sunñerom vlažila znojavo lice i
uklanjala kosu s čela.
Dete je okrenuto naopako.
Ko je to rekao? Bio je to zlokobni, bestelesni glas, tih i razvučen, kao glas sa
ploče od 45 obrtaja puštene na 33 1/3.
Deteje okrenuto naopako.
Džordžov glas: Bolje zovi Dika. Kaži mu da ćemo možda morati da...
Lorin glas: Doktore, ona sada gubi mnogo krvi...
Stju pripali cigaretu. Bila je strašno ustajala, ali posle tog sna, sve mu je
moglo pružiti utehu. To je samo san izazvan brigom. Tipična muška pomisao da se
stvari neće odigrati kako treba ako ti nisi tamo. Utuvi više sebi u glavu, Stjuarte;
ona je dobro. Ne obistinjuje se svaki san.
Ali previše ih se obistinilo u proteklih pola godine. Osećaj da vidi budućnost

u tom povratničkom snu o Freninom poroñaju nikako ga nije ostavljao na miru.
Ugasio je poludopušenu cigaretu i prazno se zagledao u postojani sjaj gasne

lampe. Bio je 29. novembar; odseli su u Holidej Inu Grand Džankšen pre skoro
četiri nedelje. Vreme je sporo prolazilo, ali imali su dovoljno zabave pošto im je
čitav grad stajao na raspolaganju za pronalaženje raznoraznih stvari za razbibrigu.

Stju je pronašao Hondin generator električne struje srednje veličine u
stovarištu na Grand aveniji, pa su ga on i Tom odvukli u Kongresnu dvoranu preko
puta Holidej Ina tako što su ga postavili na saonice sa čekrkom, a onda za saonice
prikačili dve motorne sanke - drugim rečima, premestili su ga na način veoma
sličan načinu na koji je Đubretarac doneo svoj poslednji dar Rendalu Flegu.

„Šta ćemo s njim?“ upita Tom. „Da napajamo motel strujom?“
„Premali je za to“, reče Stju.
„Šta će nam onda? Čemu to služi?“ Tom je poigravao od nestrpljenja.
„Videćeš“, reče Stju.
Smestili su generator u razvodni ormar Kongresne sale, i Tom je odmah
zaboravio na njega - čemu se Stju upravo i nadao. Sutradan se odvezao motornim
saonicama do multipleks bioskopa u Grand Džankšenu, pa je uz pomoć saonica i
čekrka, ovog puta sam, spustio stari filmski projektor od trideset pet milimetara s
prozora na spratu u priručnom skladištu gde ga je pronašao prilikom jedne od
istraživačkih poseta. Bio je umotan u plastičnu foliju... a onda jednostavno
zaboravljen, sudeći po prašini koja se nakupila na zaštitnom omotaču.
Noga mu se lepo oporavljala, ali i dalje mu je trebalo skoro tri sata da
prenese projektor od ulaza u Kongresnu salu do središta partera. Koristio je troja
kolica sa platformom i neprestano očekivao da se Tom svakog trena pojavi, u
potrazi za njim. Da je Tom bio tu da mu pomogne, posao bi završili mnogo brže, ali
to bi pokvarilo iznenañenje. Ali Tom je očigledno imao svoja posla i Stju ga
čitavog dana nije video. Kad se vratio u Holidej In oko pet, rumenih obraza i
umotan u šal, iznenañenje je bilo potpuno spremno.
Stju je doneo sa sobom svih šest filmova koji su se davali u bioskopskom
kompleksu Grand Džankšena. Te noći, posle večere, Stju je nehajno rekao: „Tome,
hajde sa mnom u Kongresnu salu.“
„Zašto?“
„Videćeš.“
Kongresna sala je stajala nasuprot Holidej Ina, s druge strane zavejane ulice.
Stju dade Tomu kutiju sa kokicama na vratima.
„Šta će mi ovo?“ upita Tom.
„Pa ne možeš u bioskop bez kokica, blento jedan veliki“, isceri se Stju.
„BIOSKOP?“
„Nego.“
Tom upade u Kongresnu salu. Ugleda veliki projektor postavljen, s

ušniranom filmskom trakom. Vide da je spušteno veliko kongresno platno za
projekcije. Opazi dve sklopive stolice nasred ogromnog, praznog partera.

„Auh“, šapnuo je i njegov izraz ogoljenog čuñenja bio je upravo ono čemu se
Stju i nadao.

„Radio sam ovo tri leta u drajv-in bioskopu Starlajt u Brejntriju“, reče Stju.
„Nadam se da nisam zaboravio kako da sredim projektor ako se film negde
prekine.“

„Auh“, ponovi Tom.
„Moraćemo da pravimo pauze izmeñu rolni. Mrzelo me je da se vraćam po
drugi projektor.“ Stju kroči kroz haos produžnih kablova koji su vodili od
projektora do Hondinog generatora u razvodnom ormaru, pa povuče uzicu za
paljenje. Generator veselo zapućka. Stju zatvori vrata koliko god je mogao kako bi
prigušio zvuk motora i pogasi svetla. I pet minuta kasnije, sedeli su jedan kraj
drugog i gledali kako Silvester Stalone ubija stotine dilera droge u filmu Rambo IV:
Borba s vatrom. Dolbi zvuk je treštao oko njih iz šesnaest zvučnika Kongresne
sale, ponekad toliko glasno da je bilo teško čuti dijalog (koliko god ga malo bilo)...
ali obojica su bili oduševljeni.
Dok je sada razmišljao o tome, Stju se osmehnuo. Neko ko bi se pravio
pametan nazvao bi ga tupanom - mogao je da prikači video na neki mnogo manji
generator, pa bi tako mogli da biraju izmeñu stotina filmova, verovatno u samom
Holidej Inu. Ali filmovi na TV-u nisu bili isti, nikada, bar ne onako kako je on
gledao na stvari. I zapravo nije u tome uopšte bila suština. Suština je bila
jednostavno u tome da su morali nečim da ubiju vreme... a nekim danima je ono
umiralo krajnje nevoljno.
U svakom slučaju, jedan od filmova bilo je ponovno izdanje poslednjih
Diznijevih crtaća, Olivera i kompanije, koji nikada nisu bili objavljeni na video-
traci. Tom je to gledao iznova i iznova i smejao se kao dete ludorijama Olivera,
Vešte Vrdalame i Fejgina, koji su u crtaću živeli na jednoj barži u Njujorku i
spavali na ukradenoj stolici iz aviona.
Pored filmskog projekta, Stju je napravio više od dvadeset maketa,
uključujući i „rols-rojs“ koji je imao 240 delova i prodavao se za šezdeset pet
dolara pre supergripa. Tom je napravio čudan, ali nekako ubedljiv pejzaž sa
konturama terena koji je zauzeo gotovo polovinu podnog prostora glavne prostorije
Holidej Ina; koristio je vlažan papir, gips i razne boje za hranu. Nazvao je to
Mesečevom bazom Alfa. Da, zanimali su se, ali...
To na šta pomišljaš je ludost.
On opruži nogu. Bila je u boljem stanju nego što je mogao da se nada,
delimično i zahvaljujući teretani i mašinama za vežbanje u Holidej Inu. Još je bila
znatno kruta i malo ga je bolela, ali mogao je da hramlje okolo bez štaka. Mogli su
da se opuste. On je bio sasvim siguran da bi mogao da pokaže Tomu kako da

upravlja jednom od „arktičkih mačaka“ koje su gotovo svi ovde čuvali spakovane u
zadnjem delu garaže. Da prevaljuju trideset kilometara na dan, nose sa sobom
šatore, velike vreće za spavanje, mnogo tih sušenih koncentrata...

Svakako, a kad se na vas stušti lavina na prevoju Vejl, ti i Tom možete da
mašete pakovanjem sasušenih šargarepa pred njom i kažete joj da vam se skloni s
puta. Čista ludost!

Opet...
Smrvio je cigaretu i isključio gasnu lampu. Ali prošlo je mnogo vremena pre
nego što je zaspao.

Za doručkom je rekao: „Tome, koliko zaista želiš da se vratiš u Bolder?“
„I vidim Fren? Dika? Sendi? Svega mi, želim da se vratim u Bolder više od
svega, Stju. Ne misliš valjda da su nekome dali moju kućicu?“
„Ne, siguran sam da nisu. Hoću da kažem, da li misliš da bi to bilo vredno
rizika?“
Tom ga pogleda, zbunjen. Stju se spremao da mu dodatno objasni na šta
misli, kada Tom reče: „Svega mi, pa sve zavisi od čiste sreće, zar ne?“
I odlučili su jednostavno tako. Napustili su Grand Džankšen poslednjeg dana
novembra.

Nije morao da podučava Toma osnovama vožnje motornih sanki. Stju je
pronašao čudovišnu mašinu u spremištu Putne službe Kolorada, nepun kilometar i
po od Holidej Ina. Imala je preterano velik motor, providan štit skrojen tako da
gotovo sasvim zakloni vozača od vetra, i najvažnije od svega, bila je modifikovana
tako da je imala i veliki prostor za tovar. Tu je nekada nesumnjivo stajala
najrazličitija oprema za intervencije na putevima. Taj odeljak bio je dovoljno velik
da se u njega udobno smesti oveći pas. S obzirom na brojne prodavnice u gradu
posvećene aktivnostima u prirodi, nije im bilo nimalo teško da se opreme za put,
iako je supergrip udario početkom leta. Uzeli su lake šatore i teške vreće za
spavanje, po par skija za kros-kontri (iako se Stjuu ledila krv na pomisao da mora
da podučava Toma osnovama terenskog skijanja), veliku gasnu peć marke
„kolmen“, lampe, boce s gasom, dodatne akumulatore, koncentrate hrane i veliku
pušku „garand“ s teleskopom.

Oko dva sata tog prvog dana, Stju je shvatio kako je njegov strah da će ih
negde zavejati sneg i da će umreti od gladi bio neosnovan. Šume su praktično
vrvele od divljači; nikad u životu nije video ništa slično. Kasnije tog popodneva,
ulovio je jelena, svog prvog jelena posle devetog razreda, kad je pobegao iz škole
kako bi išao u lov sa stricem Dejlom. Bila je to žgoljava srna čije je meso imalo
ukus divljači i bilo prilično gorko... zbog toga što je jela koprivu, kako je rekao
stric Dejl. Ovaj je bio srndać, lep, težak i širokih grudi. Ali opet, pomislio je Stju

kad ga je rasporio velikim nožem koji je uzeo iz prodavnice sportske opreme u
Grand Džankšenu, zima je tek počela. Priroda je umela i sama da se obračuna sa
prenaseljenošću.

Tom je naložio vatru dok je Stju kasapio jelena što je bolje umeo, tako da su
mu se rukavi teškog kaputa ukrutili i ulepili od krvi. Kada je završio s jelenom, već
je tri sata bio mrak, a povreñena noga mu je pevala „Ave Marija“. Jelena koga je
ulovio sa stricem Dejlom odneli su starcu po imenu Šoj, koji je živeo u straćari tik
preko linije atara Brejntrija. Ovaj ga je odrao i sredio za tri dolara i pet kila mesa.

„Baš bih voleo da je ovde večeras stari Šoj“, reče on s uzdahom.
„Ko?“ upita Tom, prenuvši se iz poludremeža.
„Niko, Tome. Ja to pričam sam sa sobom.“
Kako se ispostavilo, divljač je bila vredna toga. Slatka i ukusna. Pošto su se
najeli, Stju je sledećeg jutra ispekao još tridesetak kilograma mesa i spakovao ga
ujedno od manjih spremišta motornih sanki putne službe. Tog prvog dana prevalili
su samo dvadeset pet kilometara.

Te noći, san se promenio. Ponovo je bio u porodilištu. Svuda je bilo krvi -
rukavi belog mantila koji je imao na sebi bili su kruti i lepljivi od nje. Čaršav kojim
su prekrili Freni bio je potpuno natopljen. A ona je i dalje vrištala.

Evo ga, dahtao je Džordž. Konačno je kucnuo njegov čas, Freni, jedva čeka
da se rodi, zato se napni! NAPNI SE!

I dete se rodilo, izašlo u posledajem mlazu krvi. Džordž je izvukao bebu i
oslobodio je, zgrabivši je za kukove pošto je bila postavljena naopako.

Lori poče da vrišti. Instrumenti od nerñajućeg čelika poleteše na sve strane...
Jer bio je to vuk sa iscerenim ljudskim licem, njegovim licem, bio je to Fleg,
njegovo vreme je ponovo došlo, nije bio mrtav, još nije bio mrtav, još je hodao
svetom, Freni je rodila Rendala Flega...
Stju se probudio, i čuo sopstveno glasno i oštro disanje. Je li vrisnuo?
Tom je još spavao, zguren toliko duboko u svojoj vreći za spavanje da je Stju
video samo njegov zalizani pramen. Kodžak je bio sklupčan kraj Stjua. Sve je bilo
u redu, to je bio samo san...
A onda se usamljeno zavijanje diže u noći, naraste u leleku, srebrni zvon
očajničkog užasa... zavijanje vuka, ili možda urlik duha nekog ubice.
Kodžak podiže glavu.
Stju oseti da mu se ježi koža na rukama, butinama, preponama.
Zavijanje se nije ponovilo.
Stju je zaspao. Ujutro su se spakovali i krenuli dalje. Tom je bio taj koji je
primetio i napomenuo da je utroba jelena nestala. Tamo gde je ona ležala bilo je
mnogo tragova i mrlja od krvi Stjuovog ulova izbledela u mutnoružičasto na
snegu... ali to je bilo sve.

Pet dana lepog vremena dovelo ih je do Rajfla. Sledećeg jutra, probudili su
se u jakoj mećavi. Stju je rekao da bi trebalo tu da sačekaju da proñe, pa su se
smestili u obližnji motel. Tom je držao otvorena vrata predvorja, a Stju je uvezao
motorne sanke pravo unutra. Kao što je rekao Tomu, bila je to zgodna garaža,
premda su teške gusenice vozila znatno sažvakale duboki tepih predvorja.

Sneg je padao tri dana. Kad su se probudili ujutro desetog decembra i
iskobeljali se iz smetova, sunce je jarko sijalo i temperatura se popela na oko dva
stepena. Sneg je sada bio mnogo dublji, i bilo je sve teže pratiti krivine i vijuganja
meñudržavnog puta broj 70. Ali tog svetlog, toplog i sunčanog dana Stjua nije
brinulo kako će pratiti auto-put. Kasno po podne, kad su plave senke počele da se
izdužuju, Stju je oduzeo gas i ugasio motor vozila, nakrivivši glavu, kao da
osluškuje čitavim telom.

„Šta je bilo, Stju? Šta je...“ Znači, i Tom je to čuo. Duboku tutnjavu levo i
ispred njih. Ona je narasla u duboku grmljavinu ekspresnog voza, a onda utihnula.
Popodne se ponovo umirilo.

„Stju?“ upita Tom zabrinuto.
„Ne brini“, reče on i pomisli: Ja ću brinuti dovoljno za obojicu.

Topli dani su potrajali. Trinaestog decembra su stigli gotovo do Šošona, i
uspinjali su se dalje prema vrhovima Stenovitih planina - za njih će najviša tačka
pre ponovnog spuštanja biti prevoj Lavlend.

Malo-malo pa bi čuli duboku tutnjavu lavina, ponekad daleko, ponekad
toliko blizu da su mogli samo da podignu pogled i ponadaju se da te velike police
bele smrti ne prekriju nebo. Dvanaestog se jedna sjurila preko mesta gde su se
nalazili samo pola sata ranije, zatrpavši tragove motornih saonica tonama nabijenog
snega. Stju se sve više plašio da će vibracije izazvane zvukom motora saonica biti
ono što će ih konačno ubiti, okidanjem lavine koja će ih zatrpati na dubini od deset
metara pre nego što uopšte shvate šta se dešava. Ali sada su mogli samo da teraju
dalje i nadaju se najboljem.

Onda su se temperature ponovo sunovratile i pretnja je donekle posustala.
Zahvatila ih je još jedna oluja, pa su morali dva dana da provedu u mestu. Pročistili
su sebi put i nastavili... a noću su zavijali vukovi. Povremeno su bili daleko,
povremeno toliko blizu da se činilo kako su odmah iza njihovih šatora, tako da je
Kodžak skakao na noge, režao duboko u grudima, napregnut kao čelična opruga.
Ali temperature su ostale niske i lavine su bile reñe, premda su osamnaestog još
jednu jedva izbegli.

Dvadeset drugog decembra, ispred grada Ejvona, Stju je sleteo motornim
sankama niz nasip auto-puta. U jednom trenutku su vozili brzinom od petnaest

kilometara na sat, bezbedni i opušteni, podižući oblake snega za sobom. Tom je
upravo pokazao na neko malo selo ispod njih, nemo kao kakva slika stereoptikona
iz osamdesetih godina devetnaestog veka, s jednim belim crkvenim tornjem i
netaknutim nanosima koji su dosezali sve do krovnih greda kuća. Sledećeg
trenutka, obloga motornih sanki počela je da se naginje napred.

„Jebote, šta t...“ zaustio je Stju, i to je bilo sve za šta je imao vremena.
Motorne sanke se nagnuše još više napred. Stju oduže gas, ali bilo je
prekasno. Bio je tu neobičan osećaj bestežinskog stanja, osećaj koji vas obuzme
kad skočite sa skakaonice i sila gravitacije se izjednači sa silom vašeg skoka uvis.
Oni poleteše s mašine i premetnuše se kroz vazduh. Tom i Kodžak nestade iz
Stjuovog vidokruga. Hladan sneg mu zasu nos. Kad je otvorio usta da vikne, sneg
mu ispuni grlo. Zapade mu za vrat ispod kaputa. Tumbao se. Padao. Konačno se
zaustavio u dubokom belom jorganu od snega.
Borio se da izroni kao plivač, sopćući vrelo. Grlo mu je bilo oprženo
snegom.
„Tome!“ viknu on dok je gacao kroz sneg. Začudo, iz ovog ugla je sasvim
jasno video nasip auto-puta i mesto gde su s njega sleteli, izazvavši pri tom
sopstvenu malu lavinu. Zadnji deo vozila štrcao je iz snega petnaestak metara niz
strminu. Ličio je na narandžastu bovu. Čudno kako su te slike u vezi s vodom bile
uporne... i uzgred, zar se to Tom davi?
„Tome! Tome!“
Kodžak iskoči na površinu, kao da je od glave do repa bio posut šećerom u
prahu, pa poče grudima da se probija kroz sneg prema Stjuu.
„Kodžače!“ viknu Stju. „Pronañi Toma! Pronañi Toma!“
Kodžak zalaja i pomuči se kako bi se okrenuo. Zaputi se prema razbucanom
mestu u snegu i ponovo zalaja. Upinjući se, padajući, gutajući sneg, Stju stiže tamo
i zapipa unaokolo. Jednom rukom u rukavici dograbi Tomovu jaknu i furiozno je
cimnu. Tom iskoči napolje, brekćući i povraćajući nasuvo, pa obojica padoše na
leña u sneg. Tom podvrisnu i zasopta.
„Moje grlo! Jao što je vruće! Svega mi, jadan ja...“
„To je od hladnoće, Tome. Proći će.“
„Gušio sam se...“
„Sad je u redu, Tome. Biće sve o-kej.“
Ležali su na snegu i čekali da doñu do daha. Stju zñgrli Toma oko ramena
kako bi umirio rmpalijino drhtanje. U daljini, najpre glasno, a zatim sve tiše, čula
se hladna tutnjava nove lavine.

Ostatak dana utrošili su na to da preñu kilometar i nešto od mesta gde su
sleteli s puta do grada Ejvona. Pokušaj vañenja motornih sanki ili zaliha privezanih
za njih nije dolazio u obzir; vozilo je jednostavno sletelo predaleko niz strminu.

Ostaće tamo do proleća, u najmanju ruku - a možda i zauvek, s obzirom na
situaciju.

Stigli su do grada pola sata posle sutona, previše promrzli i bez daha da
urade bilo šta osim da nalože vatru i pronañu iole pristojno mesto da prespavaju. Te
noći nije bilo snova - samo crnila krajnje iscrpljenosti.

Ujutro su prionuli na zadatak ponovnog opremanja. To je bilo teže izvesti u
gradiću Ejvonu nego u Grand Džankšenu. Stju je ponovo pomislio da se
jednostavno tu zaustave i prezime - ako on kaže da tako treba da urade, Tom to
neće dovoditi u pitanje, a koliko juče su sasvim jasno uvideli šta se dešava ljudima
koji preterano iskušavaju sreću. Ali na kraju je odbacio tu zamisao. Bebi je termin
bio negde početkom januara. Želeo je da bude prisutan kad se dete rodi. Želeo je da
se roñenim očima uveri da je sve u redu.

Na kraju kratke Ejvonove glavne ulice pronašli su prodavnicu Džona Dira, a
u garaži iza izložbenog salona pronašli su dva „džon dir“ vozila za sneg. Nijedno
od njih nije bilo dobro kao velika mašina službe za puteve kojom je Stju sleteo s
puta, ali jedno od njih imalo je naročito široke pogonske gusenice opremljene
kramponima, pa je pomislio da će im poslužiti. Nisu našli koncentrate, pa su
umesto toga morali da se zadovolje konzervisanom hranom. Drugu polovinu dana
proveli su preturajući po kućama u potrazi za opremom za kampovanje, i bio je to
posao u kom niti jedan od njih nije nimalo uživao. Žrtve pošasti bile su svuda,
pretvorene u groteskno raspadnute eksponate iz ledene pećine.

U smiraj dana pronašli su najveći deo onoga što im je trebalo na jednom
mestu, u velikom pansionu nedaleko od glavne ulice. Pred izbijanje supergripa, ona
je očigledno bila puna mladih ljudi koji su obično dolazili u Kolorado da rade sve
ono o čemu je pevao Džon Denver. Tom je, u stvari, pronašao veliku zelenu
plastičnu kesu za ñubre u prostoru ispod stepenica, punu vrlo moćne verzije
„Visova Stenovitih planina“.

„Šta je ovo? Je li to duvan, Stju?“
Stju se isceri. „Pa, neki ljudi su izgleda mislili da je tako. To ti je trava
ludara, Tome. Ostavi je tamo gde si je našao.“
Pažljivo su natovarili vozilo za sneg, pakujući konzerve, vezujući vreće za
spavanje i šatore. Tada su već počele da se pojavljuju prve zvezde, pa su odlučili da
provedu još jednu noć u Ejvonu.
Dok je vozio polako po snegu na kom se hvatala kora prema kući u kojoj su
se smestili, Stju je najednom pomislio nešto neverovatno: sutra će biti Badnje veče.
Činilo mu se da ne može da poveruje da je vreme prošlo toliko brzo, ali dokaz mu
je bio na kalendaru ručnog sata. Pošli su iz Grand Džankšena pre više od tri
nedelje.
Kad su stigli do kuće, Stju je rekao: „Ti i Kodžak uñite i naložite vatru. Ja
moram da obavim jedan poslić.“

„Šta to, Stju?“
„Pa, radi se o iznenañenju“, reče Stju.
„Iznenañenje? Hoću li ja otkriti šta je to?“
„Da.“
„Kad?“ Tomu zasijaše oči.
„Za nekoliko dana.“
„Tom Kulen ne može da čeka nekoliko dana na iznenañenje, svega mi.“
„Tom Kulen će morati tako da uradi“, reče Stju kroz osmeh. „Vraćam se za
sat. Ti samo spremi sve za spavanje.“
„Pa... dobro.“
Prošlo je zapravo sat i po pre nego što je Stju pronašao upravo ono što je
želeo. Tom ga je gnjavio pitanjima o iznenañenju sledeća dva ili tri sata. Stju je
čuvao tajnu, i kada su legli da spavaju, Tom je potpuno zaboravio na to.
Dok su ležali u mraku, Stju reče: „Kladim se da bi sad više voleo da si ostao
u Grand Džankšenu, a?“
„Svega mi, ne“, odgovori Tom pospano. „Hoću da se vratim u svoju kućicu
što pre. Samo se nadam da nećemo opet sleteti s puta i upasti u sneg. Tom Kulen se
umalo nije ugušio!“
„Samo ćemo morati da vozimo sporije i više pazimo“, reče Stju, ne
pomenuvši šta će im se verovatno dogoditi ako do toga zaista ponovo doñe... a
zaklona ne bude na udaljenosti koju bi mogli prevaliti pešice.
„Šta misliš, Stju, kad ćemo stići tamo?“
„Neće to biti tako skoro, stari moj. Ali približavamo se. I mislim da bi nam
bolje bilo da sada malo odspavamo, zar ne?“
„Valjda.“
Stju ugasi svetlo.
Te noći je sanjao da su i Freni i grozno dete vuk umrli na poroñaju. Čuo je
kako Džordž Ričardson govori iz velike daljine: To je zbog gripa. Nema više beba
zahvaljujući gripu. Trudnoća znači smrt, upravo zbog gripa. Kokoška u svakom
loncu i vuk u svakoj materici. Zbog gripa. Sa svima nama je svršeno. Sa
čovečanstvom je svršeno. Zahvaljujući gripu.
A sa neke manje udaljenosti, sve bliže i bliže, čulo se kako mračnjak zavija
od smeha.

Na Badnji dan, započeli su deo puta koji će potrajati gotovo do Nove godine.
Površina snega se skorila od hladnoće. Vetar je nosio uskovitlane oblake ledenih
kristala preko te kore i gomilao ih u praškaste dine čija je površina ličila na šaru
riblju kost, a vozilo za sneg „džon dir“ lako se probijalo kroz njih. Nosili su naočari
za sunce kako bi se zaštitili od snežnog slepila.

Kampovali su te Badnje večeri povrh snežne kore četrdeset kilometara

istočno od Ejvona, nedaleko od Silvertorna. Sada su zašli u sam prevoj Lavlend, a
zakrčeni i pokopani Ajzenhauerov tunel ostao je negde ispod i istočno od njih. Dok
su čekali da im se podgreje večera, Stju je otkrio nešto neverovatno. Dokono
seckajući sekirom snežnu koru i kopajući rukom po rastresitom prahu ispod nje,
ugledao je plavi metal nadohvat ruke ispod mesta na kom su sedeli. Umalo nije
pokazao Tomu šta je pronašao, ali onda se predomislio. Pomisao na to da sede
manje od pola metra iznad saobraćajne gužve, manje od pola metra iznad ko zna
koliko leševa, bila je uznemirujuća.

Kad se Tom probudio ujutro dvadeset petog u petnaest do sedam, video je da
je Stju već ustao i da priprema doručak, što je bilo pomalo čudno; Tom se gotovo
uvek budio pre Stjua. Kotlić sa Kembelovom čorbom od povrća visio je nad vatrom
i upravo je počeo da vri. Kodžak je to posmatrao sa velikim oduševljenjem.

„Dobro jutro, Stju“, reče Tom dok je zakopčavao jaknu i izvlačio se iz vreće
za spavanje i svog šatora. Strahovito mu se piškilo. „Dobro jutro“, odgovori Stju
nehajno. „I srećan Božić.“

„Božić?“ Tom ga pogleda i sasvim zaboravi na to koliko mu se piškilo.
„Božić?“ ponovi on.

„Božično jutro.“ On pokaza palcem levo od Toma. „Nisam mogao bolje od
ovoga.“

U snežnu koru bio je zabijen vrh smrče visok oko šezdeset centimetara. Bio
je ukrašen kompletom srebrnih ledenica koje je Stju pronašao u zadnjoj prostoriji
prodavnice u Ejvonu.

„Jelka“, šapnu Tom sa strahopoštovanjem. „I pokloni. To su pokloni, Stju,
zar ne?“

Na snegu pod jelkom bila su tri paketa, i svi su bili umotani u svetloplavi
papir sa srebrnim svadbenim zvonima - u prodavnici nije bilo božičnog ukrasnog
papira, čak ni u zadnjoj spremištu. „Pokloni, nego šta“, reče Stju. „Za tebe. Od
Deda Mraza, valjda.“ Tom pogleda Stjua uvreñeno. „Tom Kulen zna da Deda Mraz
ne postoji! Svega mi, ne! Ti su pokloni od tebe!“ Najednom je izgledao ožalošćeno.
„A ja tebi nisam ništa spremio! Zaboravio sam... Nisam znao da je Božić... Glup
sam! Glup!“ On stegnu pesnicu i udari se posred čela. Bio je na ivici suza.

Stju čučnu na snežnu koru kraj njega. „Tome“, reče on. „Ti si meni dao
božični poklon unapred.“

„Ne, gospodine, nisam. Zaboravio sam. Tom Kulen je običan tupan, M-E-S-
E-C, tako se piše tupan.“

„Ali jesi, znaš. Onaj najbolji od svih. Još sam živ. Ne bih to bio da nije bilo
tebe.“

Tom ga pogleda sa nerazumevanjem.
„Da nisi naišao onomad, ja bih umro u onom suvom koritu zapadno od Grin

Rivera. I da nije bilo tebe, Tome, umro bih od upale pluća, gripa ili čega već ne,
tamo, u hotelu Juta. Ne znam kako si izabrao odgovarajuće pilule... da li je za to bio
zaslužan Nik, bog ili obična sreća, ali učinio si to. Nema nikakvog smisla da sam
sebe nazivaš tupanom. Da nije tebe bilo, nikada ne bih dočekao ovaj Božić. Dužnik
sam ti.“

Tom reče: „Aman, nije to isto“, ali sav je sijao od zadovoljstva. „Jeste isto“,
reče Stju ozbiljno.

„Pa...“
„Hajde, otvori poklone. Pogledaj šta ti je doneo. Sasvim sam siguran da sam
mu čuo saonice usred noći. Izgleda da grip nije stigao do Severnog pola.“
„Čuo si ga?“ Tom je pažljivo posmatrao Stjua kako bi video da li ga ovaj to
zavitlava.
„Nešto sam čuo.“
Tom uze prvi paket i odvi ga obazrivo - bio je to fliper u providnoj plastici,
nova sprava za kojom su svi klinci ludeli prethodnog Božića, zajedno sa
dvogodišnjim dugme baterijama. Tomu su se oči ozarile kad je to video. „Uključi
ga“, reče Stju.
„Jok, hoću da vidim šta sam još dobio.“
Bila je tamo dukserica sa umornim skijašem koji se odmarao na krivim
skijama i oslanjao o skijaške štapove.
„Piše: POPEO SAM SE NA PREVOJ LAVLEND“, reče mu Stju. „Još
nismo to uradili, ali mislim da ćemo ubrzo završiti s tim.“ Tom smesta skinu jaknu,
obuče duks i potom ponovo navuče jaknu na sebe.
„Sjajno! Sjajno, Stju!“
U poslednjem, najmanjem paketu bio je jednostavan srebrni medaljon sa
finim srebrnim lančićem. Tomu je on ličio na položeni broj 8. Podigao je zbunjen i
začuñen.
„Šta je to, Stju?“
„Grčki simbol. Sećam ga se od pre mnogo godina, iz jedne lekarske serije
čiji je naziv bio ’Ben Kejsi’. To znači večnost, Tome. Zauvek.“ On pruži ruku
prema Tomu i uze ruku kojom je ovaj držao medaljon. „Mislim da ćemo možda
uspeti da stignemo u Bolder, Tomi. Mislim da nam je od početka bilo suñeno da
stignemo tamo. Voleo bih da nosiš to oko vrata, ako ti ne smeta. I ako ti ikad bude
nešto zatrebalo, pa se zapitaš kome da se obratiš, pogledaj u to i seti se Stjuarta
Redmana. U redu?“
„Večnost“, reče Tom dok je premetao medaljon. „Zauvek.“
On namaknu medaljon oko vrata.
„Upamtiću to“, reče. „Tom Kulen će upamtiti to.“
„Sranje! Umalo da zaboravim!“ Stju zavuče ruku u svoj šator i izvadi još
jedan paket. „Srećan Božić, Kodžače! Daj samo da ti ja ovo otvorim.“ On skinu

omot i izvadi kutiju „Hartsovih planinskih poslastica za pse“. Prosu pregršt po
snegu i Kodžak ih brzo poklopa. Onda se vrati do Stjua, mašući repom pun nade.

„Dobićeš još kasnije“, reče mu Stju i stavi kutiju u džep. „Neka ti maniri
budu glavna stvar u svemu što radiš, kako bi to već stari ćelavac... rekao.“ Čuo je
koliko mu je glas postao promukao i osetio je da su mu oči zapekle suze. Najednom
mu je nedostajao Glen, nedostajao mu je Leri, nedostajao mu je Ralf i njegov
zabačeni šešir. Najednom su mu nedostajali svi, svi oni koji su nestali, strašno su
mu nedostajali. Majka Ebigejl je rekla da će gacati po krvi pre nego što se sve ne
završi i bila je u pravu. U dubini duše, Stju Redman ju je istovremeno i kleo i
blagoslovio.

„Stju? Dobro si?“
„Da, Tomi, dobro sam.“ On iznenada snažno zagrli Toma i Tom mu uzvrati
zagrljajem. „Srećan Božić, stari moj.“
Tom reče sa snebivanjem: „Smem li da otpevam nešto pre nego poñemo?“
„Naravski, ako to želiš.“
Stju je očekivao da to budu „Zvončići, zvončići“ ili „Deda Mraze, ne skreći
sa staze“ otpevani bez sluha i dečjim atonalnim glasom. Ali ono što je čuo bio je
deo „Prvog Božića“ otpevan iznenañujuće prijatnim tenorom.
„Za prvi Božić“, rasuo se Tomov glas nad belom pustoši, praćen slabim,
slatkim odjekom, „anñeli su rekli... sirotim čobanima na poljima... Na poljima...
dok su oni... čuvali ovce... u hladnoj zimskoj noći i mrklome mraku...“
Stju mu se pridružio u refrenu i glas mu nije bio tako lep kao Tomov, ali
kombinacija je zvučala dobro, i stara lepa crkvena himna razlegla se kroz duboku
tišinu božičnog jutra kao u katedrali: „Božić, Božić, Božić, Božić... Hristse rodi u
Izrailju...“
„To je jedini deo kog mogu da se setim“, reče Tom pomalo pokajnički kad
su im glasovi utihnuli.
„Bilo je to sasvim dobro“, reče Stju. Opet je bio na ivici suza. Nije mu
trebalo mnogo da se rasplače, a to bi Tima uznemirilo. On proguta suze. „Treba da
krenemo. Da ne traćimo svetlost dana.“
„Naravski.“ On pogleda Stjua, koji je rasklapao svoj šator. „Ovo je moj
najbolji Božić do sada, Stju.“
„Drago mi je zbog toga, Tomi.“
I ubrzo zatim, ponovo su putovali na istok, pod jarkim i hladnim suncem
Božića.

Ulogorili su se te noći blizu vrha prevoja Lavlend, gotovo tri hiljade i šeststo
metara iznad mora. Spavali su sva trojica u jednom zaklonu pošto je temperatura
pala na trideset stepeni ispod nule. Vetar je beskrajno duvao, hladan kao naoštreno
sečivo kuhinjskog noža, a u visokim senkama stenja sa ludački raskošnim

zvezdanim nebom zime koje je izgledalo dovoljno blizu da se dotakne, vukovi su
zavijali. Činilo se da je svet džinovska grobnica ispod njih, kako na istoku, tako i
na zapadu.

Rano sledećeg jutra, pre prvog svetla, Kodžak ih je probudio lavežom. Stju
je otpuzao ispred šatora, s puškom u ruci. Vukovi su im se prvi put ukazali. Došli
su sa svojih visija i posedali u nepravilnom krugu oko kampa, a sada više nisu
zavijali, već su samo gledali. U očima im je bio duboki zeleni odsjaj, i činilo se da
se svi bezdušno cere.

Stju je ispalio šest hitaca nasumice i rasterao ih. Jedan je skočio visoko i
sručio se na tle. Kodžak mu je pritrčao, onjušio ga, a onda podigao nogu i
pomokrio se na njega.

„Vukovi su još njegovi“, reče Tom. „I uvek će to biti.“
Tom je još izgledao kao da je u polusnu. Oči su mu bile omamljene, snene i
sporo su reagovale. Stju najednom shvati šta je posredi: Tom je ponovo zapao u
ono jezivo stanje hipnoze.
„Tome... je li on mrtav? Znaš li to?“
„On nikada ne može umreti“, reče Tom. „U vukovima je, vala baš. U
vranama. U zvečarki. U senci sove u ponoć i senci škorpiona u podne. Gnezdi se
naopako zajedno sa šišmišima. Slep je kao oni.“
„Hoće li se vratiti?“ upita Stju žurno. Oseti kako ga obuzima hladnoća.
Tom mu ne odgovori.
„Tomi...“
„Tom spava. Otišao je da vidi slona.“
„Tome, vidiš li Bolder?“
Napolju se oštra bela linija zore javljala na nebu spram iskrzanih, sterilnih
planinskih vrhova.
„Da. Čekaju. Čekaju neki glas. Čekaju proleće. Sve je u Bolderu tiho.“
„Vidiš li Freni?“
Tomu se lice ozari. „Freni, da. Udebelila se. Mislim da treba da rodi bebu.
Odsela je sa Lusi Svon. I Lusi će da rodi bebu. Ali Freni će da rodi bebu prva.
Samo što...“ Tomu se lice smrknu.
„Tome? Šta to?“
„Beba...“
„Šta je sa bebom?“
Tom se nesigurno obazre oko sebe. „Pucali smo u vukove, je l’ tako? Zar
sam zaspao, Stju?“
Stju se osmehnu na silu. „Malčice, Tome.“
„Sanjao sam slona. Smešno, a?“
„Da.“ Šta je sa bebom? Šta je sa Fren?
Počeo je da podozreva da neće stići na vreme; da će se ono što je Tom video

dogoditi pre njihovog dolaska.

Lepo vreme je prestalo tri dana pre Nove godine, pa su se zaustavili u gradu
Kitredžu. Bili su sada dovoljno blizu Boldera da obojica budu gorko razočarani
kašnjenjem - čak je i Kodžak izgledao nelagodno i nemirno.

„Možemo li dalje, Stju?“ upita Tom s iščekivanjem.
„Ne znam“, reče Stju. „Nadam se. Da smo imali makar još dva dana lepog
vremena, mislim da bi nam samo toliko trebalo. Do ñavola!“ On uzdahnu, pa
slegnu ramenima. „Pa, možda neće mnogo gusto da pada.“
Ali ispostavilo se da je to bila najgora oluja te zime. Sneg je padao pet dana i
gomilao se u nanosima koji su bili na pojedinim mestima visoki tri i po, čak i četiri
metra. Kad su sebi probili put napolje drugog januara i videli sunce koje je bilo
ravno i malo kao bezbojni bakrenjak, svi orijentiri su nestali. Najveći deo male
gradske poslovne četvrti nije bio tek zatrpan već potpuno pokopan. Snežni nanosi i
dine bile su izvajane vetrom u neobuzdana, vijugava obličja. Mogli su da se nalaze
i na nekoj drugoj planeti.
Nastavili su dalje, ali putovali su sporije nego ikad pre; pronalaženje puta se
iz stalne gnjavaže pretvorilo u ozbiljan problem. Motorne saonice su se neprestano
zaglavljivale, pa su morali da ih oslobañaju iz snega. A drugog dana 1991. lavine
su ponovo počele da se oglašavaju tutnjavom teretnog voza.
Četvrtog januara su naišli na mesto gde se put broj 6 odvajao od petlje prema
Goldenu, i mada nijedan od njih to nije znao - nije bilo ni snova ni predskazanja -
bio je to dan kada je Freni Goldsmit počela da se poraña.
„Dobro“, rekao je Stju kad su zastali na silaznoj rampi. „Makar više nećemo
imati problema što se tiče pronalaženja puta. Probijen je kroz tvrdo stenje. Ali imali
smo ñavolsku sreću što smo pronašli rampu.“
Bilo im je lako da se drže puta, premda to nije važilo za prolaz kroz tunele. U
nekim slučajevima su morali da kopaju kroz rastresiti sneg kako bi pronašli ulaze,
dok su u drugim bili prisiljeni da se probijaju kroz utabane ostatke starih lavina.
Motorne sanke su unutra rikale i nezadovoljno treskale po golom drumu.
Još gore, u tunelima je bilo strašno - to su mogli da im kažu i Leri i
Đubretarac. Bili su mračni kao rudarska okna izuzev snopa svetlosti iz prednjeg
fara motornih sanki, pošto su oba kraja bila zatrpana snegom. Unutra su se osećali
kao da su zatvoreni u mračnom frižideru. Izlazak je bio bolno spor, probijanje na
drugom kraju svakog tunela bilo je grañevinski poduhvat, i Stju se veoma plašio da
će naići na tunel koji jednostavno neće biti prohodan, koliko god oni budu stenjali,
cimali i pomerali kola zaglavljena unutra s jednog mesta na drugo. Ako se to
dogodi, moraće da se okrenu i vrate na meñudržavni auto-put. Tako će izgubiti
najmanje nedelju dana. Nisu ni pomišljali na to da ostave vozilo za sneg; to bi za
njih bilo bolno samoubistvo.

A Bolder je bio tako izluñujuće blizu.
Sedmog januara, oko dva sata pošto su sebi prokopali put iz još jednog
tunela, Tom je ustao na zadnjem delu vozila za sneg i pokazao. „Stju, šta je to?“
Stju je bio umoran, nadrndan i nervozan. Prestao je da sanja, ali na neki
perverzan način, to je bilo još strašnije nego kad su ga snovi pohodili.
„Nemoj da stojiš dok se krećemo, Tome, koliko puta treba to da ti kažem?
Pašćeš unazad naglavačke u sneg i...“
„Da, ali šta je to? Liči na most. Zar smo negde sišli na reku, Stju?“ Stju
pogleda, vide, oduze gas i stade.
„Šta je to?“ upita Tom zabrinuto.
„Nadvožnjak“, promrmlja Stju. „Ja... ne mogu da verujem...“
„Nadvožnjak? Nadvožnjak?“
Stju se okrenu i dograbi Toma za ramena. „To je nadvožnjak kod Goldena,
Tome! Ono gore je put 119, put 119! Put za Bolder! Sad smo na samo trideset
kilometara od grada! Možda i manje!“ Tom konačno shvati. Zinu i komičan izraz
na licu natera Stjua da se glasno nasmeje i potapše ga po leñima. Sad više nije
moglo da mu smeta čak ni neprekidno tupo tištanje u nozi.
„Zar smo stvarno tako blizu kuće, Stju?“
„Da, da, daaaaaaaa!“
Onda su počeli da se grle, igraju nespretno ukrug, padaju, podižu oblačiće
snega, prekrivaju se njim. Kodžak ih je gledao, zapanjen... ali posle nekoliko
trenutaka, i on je počeo da skače unaokolo sa njima, laje i maše repom.
Te noći su se ulogorili u Goldenu, i rano sledećeg jutra nastavili putem 119
prema Bolderu. Ni jedan ni drugi nisu dobro spavali preko noći. Stju nikada u
životu nije osećao takvo iščekivanje... a sa njim i upornu i dosadnu zabrinutost
zbog Freni i zbog bebe.
Oko jedan sat po podne, vozilo za sneg počelo je da štuca i da se trza. Stju ga
ugasi i uze rezervnu kantu sa benzinom privezanu pored Kodžakove male kabine.
„O, zaboga!“ reče on, shvativši koliko je zastrašujuće laka.
„U čemu je stvar, Stju?“
„U meni! U meni je stvar. Znao sam da je ta popišana kanta prazna i
zaboravio sam da je napunim. Valjda sam bio previše uzbuñen. Šta kažeš, koliko
sam glup, a?“
„Ostali smo bez benzina?“
Stju zavitla praznu kantu daleko od sebe. „Nego šta smo. Kako sam samo
mogao da budem toliko glup?“
„Valjda si mislio na Freni. Šta ćemo sad, Stju?“
„Ići ćemo peške, ili ćemo makar pokušati. Trebaće ti vreća za spavanje.
Podelićemo ove konzerve i staviti ih u vreće. Moraćemo da ostavimo šatore. Zao
mi je, Tome. Za ovo sam samo ja kriv.“

„Nema veze, Stju. Šta reče za šatore?“
„Mislim da je najbolje da ih ostavimo, stari moj.“
Tog dana nisu stigli u Bolder; umesto toga, ulogorili su se u suton, iscrpljeni
od gacanja po rastresitom snegu koji je izgledao veoma lak, ali ih je toliko
usporavao da su bukvalno mileli. Te noći nije bilo vatre. Nisu imali drva pri ruci, i
sva trojica su bili previše iscrpljeni da bi kopali i tragali. Bili su okruženi visokim,
talasastim snežnim dinama. Čak ni kad je pao mrak, na severnom horizontu nije
bilo nikakvog sjaja, iako je Stju željno tragao za njim.
Pojeli su hladnu večeru i Tom je nestao u svojoj vreći gde je istog trenutka
zaspao ne rekavši čak ni laku noć. Stju je bio umoran, a povreñena noga užasno ga
je bolela. Treba da budem srećan ako je nisam potpuno sredio, pomisli on.
Ali sutra uveče će biti u Bolderu i spavaće u pravim krevetima - u to je bio
siguran.
Uznemirujuća misao pala mu je na pamet dok se uvlačio u vreću za spavanje.
Doći će u Bolder i videti da je prazan - prazan kao što je bio Grand Džankšen,
Ejvon i Kitredž. Prazne kuće, prazne prodavnice, zgrade sa krovovima urušenim
pod težinom snega. Ulice pune nanosa. Bez ikakvog zvuka osim kapanja snega koji
se topi prilikom nekog od povremenih otkravljenja - čitao je u biblioteci da nije
bilo nečuveno za Bolder da se temperatura naglo digne na dvadeset stepeni usred
zime. Ali tamo neće biti nikoga i svi će iščeznuti kao ljudi u snu kad se probudiš.
Zato što na svetu više nije ostao niko osim Stjua Redmana i Toma Kulena.
Iako je ta pomisao bila luda, nije mogao da je se otrese. Izvukao se iz vreće
za spavanje i ponovo pogledao na sever, u nadi da će na horizontu primetiti onu
slabu svetlost koja se vidi kad u tom smeru nedaleko postoji ljudska zajednica.
Svakako bi trebalo da bude u stanju da vidi nešto. Pokušao je da se seti koliko je
ljudi po Glenovoj proceni trebalo da stigne u Slobodnu zonu pre nego što sneg ne
spreči putovanja. Nije mogao da se seti tog broja. Osam hiljada? Je li toliko bilo?
Osam hiljada ljudi nije bilo mnogo; oni ne bi stvarali preterano jako svetlo, sve i da
je snabdevanje strujom u potpunosti osposobljeno. Možda...
Možda bi trebalo da malo odspavaš i zaboraviš na sve te gluposti. Sutra se
brini za sutra.
Legao je, i posle još nekoliko minuta prevrtanja i bacakanja, surova
iscrpljenost došla je po svoje. Zaspao je. I sanjao da je u Bolderu, u letnjem
Bolderu gde su svi travnjaci bili žuti i mrtvi od vrućine i nedostatka vode. Čula su
se samo otključana vrata koja su lupkala zanjihana lahorom. Svi su otišli. Nije bilo
čak ni Toma.
Freni!, povikao je, ali odgovorio mu je samo vetar i zvuk tih vrata koja su
sporo lupkala, zanjihana tamo-amo.

***

Oko dva sata sutradan, uspeli su da prevale još nekoliko kilometara.
Smenjivali su se prteći stazu. Stju je počeo da pomišlja kako će na putu provesti još
jedan dan. On ih je zapravo usporavao. Noga je počela da mu se koči. Još malo pa
ću da bauljam, pomislio je. Tom je zatim sasvim preuzeo na sebe zadatak
probijanja puta. Kad su zastali da pojedu svoj hladan ručak iz konzervi, Stju
pomisli kako uopšte nije video Freni sa velikim stomakom. Možda još ima šanse za
to. Ali nije verovao da će biti tako. Bio je sve uvereniji da se to dogodilo bez
njega... kakav god ishod bio.

Sada, jedan sat pošto su dovršili ručak, još je bio toliko zaokupljen mislima
da umalo nije naleteo na Toma, koji je stao.

„U čemu je stvar?“ upita on, protrljavši nogu.
„Vidi put“, reče Tom i Stju pohita oko njega da pogleda.
Posle dugačke pauze ispunjenje čuñenjem, Stju reče: „Bog te mazo.“ Stajali
su na vrhu snežnog nasipa visokog gotovo tri metra. Skoreni sneg se spuštao u
strmom nagibu dole do golog druma, a desno je stajala tabla na kojoj je
jednostavno pisalo: GRANICE ATARA BOLDER.
Stju poče da se smeje. Sede na sneg i zacereka se, okrenuvši lice prema nebu,
ne mareći za Tomov zbunjeni pogled. Konačno, on reče: „Čistili su puteve. Vidiš?
Uspeli smo, Tome! Uspeli smo! Kodžače! Doñi ovamo!“
Stju je rasuo ostatak slatkiša za pse po snežnom nasipu i Kodžak ih je
poklopao dok je Stju pušio, a Tom gledao u drum koji je nicao iz kilometara i
kilometara netaknutog snega kao prikaza nekog ludaka.
„Opet smo u Bolderu“, promrmlja Tom tiho. „Stvarno. G-R-A-N-I-C-E-A-T-
A-R-A, tako se piše Bolder, svega mi.“
Stju ga potapša po ramenu i baci cigaretu. „Hajde, Tomi. Idemo kući.“

***

Oko četiri, ponovo je počeo da pada sneg. Do šest po podne, pao je mrak i
crni asfalt druma postao je avetinjski beo pod njihovim nogama. Stju je sada gadno
šepao, gotovo posrtao. Tom ga je jednom pitao da li želi da se odmori, a Stju je
samo odmahnuo glavom.

Oko osam, sneg je već padao gusto i obilno. Jednom ili dvaput, izgubili su
orijentaciju i naleteli na snežne nasipe kraj puta pre nego što su se vratili u pravi
smer. Podloga pod njihovim nogama postala je klizava. Tom je pao dvaput, a onda,
oko osam i petnaest, Stju je pao na povreñenu nogu. Morao je da stegne zube kako
bi zadržao stenjanje u grlu. Tom je pohitao da mu pomogne da ustane.

„Dobro sam“, reče Stju i uspe da se osovi na noge.
Dvadeset minuta kasnije, neki mladi, nervozni glas zadrhtao je iz mraka i
naterao ih da se ukopaju u mestu:
„K-ko to i-ide?“

Kodžak zareža i dlaka mu se nakostreši oko vrata. Tom zasopta. I taman
čujno usred neprestanog zavijanja vetra, Stju začu zvuk od kojeg ga prože užas:
škljocanje zatvarača puške povučenog unazad da ubaci metak u cev.

Stražari. Postavili su stražare. Baš smešno, da preñemo toliki put i da nas
ubije neki stražar ispred tržnog centra. Baš smešno. Tome bi čak i Rendal Fleg
mogao da se nasmeje.

„Stju Redman!“ viknu on u mrak. „Ovde Stju Redman!“ On proguta knedlu i
začu glasno škljocanje u grlu. „Ko je to tamo?“

Glupost. To sigurno nije neko koga poznaješ...
Ali glas koji je dopro do njih zvučao mu je poznato. „Stju? Stju Redman?“
„Tom Kulen je sa mnom... pobogu, ne pucaj!“
„Je li to neki trik?“ Zvučalo je to kao da čovek tamo naglas razmišlja.
„Nije trik! Tome, reci nešto.“
„Zdravo živo“, reče Tom poslušno.
Nastade stanka. Sneg je šibao i hučao oko njih. Tada stražar (da, taj glas mu
jeste bio poznat) doviknu: „Stju je imao sliku na zidu u starom stanu. Šta je bilo na
toj slici?“
Stju mahnito pretraži po sećanju. Neprekidno je čuo zvuk povlačenja
zatvarača puške i smetao mu da misli. On pomisli: Bože, stojim usred mećave i
pokušavam da se setim kakvu sam sliku imao na zidu u stanu - u starom stanu, tako
je rekao. Fren se sigurno uselila kod Lusi. Lusi se šegačila na račun te slike i
pričala kako Džon Vejn čeka te Indijance taman tamo gde ne možeš da ga vidiš...
„Frederik Remington!“ Dreknuo je to iz sveg glasa. „Slika se zove Na ratnoj
stazi!“
„Stju!“ doviknu stražar. Crno obličje se stvori iz snega, saplićući se i klizeći
dok je trčalo prema njima. „Ne mogu da verujem...“ Tad se on nañe pred njima i
Stju vide da je to Bili Garinger, koji im je prošlog leta pravio toliko problema
nesmotrenom vožnjom.
„Stju! Tome! I Kodžak je tu, zaboga! A gde su Glen Bejtmen i Leri? Gde je
Ralf?“
Stju sporo odmahnu glavom. „Ne znam. Bili, moramo se skloniti sa
hladnoće. Smrzavamo se.“
„Naravski, supermarket je odmah niz ulicu. Zvaću Norma Keloga... Harija
Danbartona... Dika Elisa... ma, jebi ga, probudiću ceo grad! Ovo je sjajno! Ne
mogu da verujem!“
„Bili...“
Bili se ponovo okrenu prema njima i Stju dohrama do njega. „Bili, Fren je
trebalo da se porodi...“
Bili se najednom ukoči. A onda šapnu: „O, sranje, zaboravio sam na to.“
„Porodila se?“

„Džordž. Džordž Ričardson može to da ti kaže, Stju. Ili Den Letrop. On nam
je novi doktor, stigao je oko četiri nedelje po vašem odlasku, nekad je lečio uho,
grlo i nos, ali prilično je dob...“ Stju žustro prodrma Bilija, prekinuvši njegovo
gotovo mahnito blebetanje.

„U čemu je stvar?“ upita Tom. „Zar nešto nije u redu s Freni?“
„Kaži mi, Bili“, reče Stju. „Molim te.“
„Fren je dobro“, reče Bili. „S njom će sve biti u redu.“
„Tako si čuo?“
„Ne, video sam je. Toni Donahju i ja otišli smo zajedno kod nje sa cvećem iz
staklenika. Staklenik je Tonijev projekt, i tamo mu raste stvarno svašta, ne samo
cveće. Ona je i dalje u bolnici samo zato što je morala da se porodi, kako se ono
zvaše, operacijom...“
„Carskim rezom?“
„Da, tako je, pošto je beba bila okrenuta naopako. Ali nije bilo frke. Otišli
smo kod nje tri dana pošto se porodila, bio je tada sedmi januar, znači prekjuče.
Odneli smo joj ruže. Mislili smo da bi joj dobro došlo da se malo razveseli pošto
je...“
„Beba umrla?“ upita Stju tupo.
„Nije umrla“, reče Bilo, pa nadoda sa velikim snebivanjem: „Još nije.
Stju najednom oseti da se nalazi negde daleko, da hrli u prazninu. Začu
smeh... i zavijanje vukova...
Bili reče brzo, sav očajan: „Beba ima grip. Ima Kapetana Tripsa. To je kraj
za sve nas, tako ljudi govore. Freni je četvrtog januara rodila dečaka teškog tri i po
kile, i najpre je bio sasvim zdrav tako da su se svi u zoni napili, Dik Elis je rekao da
je to bilo kao Dan pobede u Evropi i Dan pobede nad Japanom spojeni u jedan, a
onda je šestog... mali prosto zakačio virus. Jeste, čoveče“, reče Bili i glas poče da
mu se prelama i prekida. „Zakačio ga je, o sranje, ovo ti i nije neka dobrodošlica,
jebote ne znaš koliko mi je žao, Stju...“
Stju pruži ruku, pronañe Bilijevo rame i privuče ga bliže.
„Isprva su svi govorili kako bi mogao da ozdravi, kako je možda posredi
običan grip... ili bronhitis... možda šarlah... ali doktori kažu kako novoroñenčad
gotovo nikad ne zakače takve stvari. Pošto su ona, kao, prirodno imuna, zato što su
tako mala. A i Džordž i Den... imali su pune ruke posla prošle godine sa
supergripom...“
„Tako da bi teško mogli da pogreše“, dovrši Stju umesto njega.
„Da“, šapnu Bili. „Tako je.“
„Koje sranje“, promrmlja Stju. Okrenu se od Bilija i ponovo zahrama
ulicom.
„Stju, kuda ćeš?“
„U bolnicu“, reče Stju. „Kod moje žene.“

74.
Fren je ležala budna, i lampa za čitanje bila joj je uključena. Lampa je bacala
krug jakog svetla na levu stranu čistog belog prekrivača. U središtu svetla, licem
nadole, ležala je neka knjiga Agate Kristi. Ona je bila budna, ali je polako tonula u
san, u onom stanju kada se sećanja čarobno izoštre pre nego počnu da se pretvaraju
u snove. Spremala se da sahrani oca. Nije joj bilo važno šta će se dogoditi posle
toga, ali smerala je da se iščupa iz stanja šoka dovoljno da to završi. Bio je to čin
ljubavi. Kad je to bilo gotovo, isekla je sebi komad pite od raventa i jagoda. Taj
komad će biti velik, sočan i veoma, veoma gorak.
Marsi je navratila pre pola sata da je obiñe i Fren ju je upitala: „Je li Piter
umro?“ I još dok je izgovarala te reći, vreme kao da se preklopilo tako da nije bila
sigurna misli li na Pitera bebu, ili na Pitera - bebinog dedu, koji je sada bio pokojni.
„Ššššš, dobro je on“, rekla je Marsi, ali Freni je u Marsinim očima videla
iskreniji odgovor. Beba koju je napravila zajedno sa Džesom Rajderom upravo je
umirala negde iza četiri staklena zida. Možda će Lusina beba biti bolje sreće; oba
njena roditelja bila su imuna na Kapetana Tripsa. Zona je sada otpisala Pitera i sve
njene kolektivne nade bile su usmerene na žene koje su začele posle 1. jula prošle
godine. Bilo je to surovo, ali opet sasvim razumljivo.
Misli su joj vrludale, krstarile negde duboko duž granica snova, nadletale
teren njene prošlosti i pejzaže njenog srca. Mislila je na majčin salon u kom su se
godišnja doba smenjivala u razdoblju suše. Mislila je na Stjuove oči, na trenutak
kada je prvi put ugledala svoju bebu, Pitera Goldsmit-Redmana. Sanjala je da je
Stju sa njom, u njenoj sobi.
„Fren?“
Ništa se nije dogodilo onako kako je trebalo. Ispostavilo se da su sve nade
bile lažne, jednako lažne kao one automatske životinje u Diznilendu, obična gomila
mehanizama, prevara, lažna zora, lažna trudnoća...
„Hej, Freni.“
U snu je videla da se Stju vratio. Stajao je na vratima njene sobe, u
džinovskoj krznenoj jakni. Još jedna prevara. Ali videla je da Stju iz sna ima bradu.
Zar to nije bilo čudno?
Počela je da se pita je li to zaista san kad je videla da Tom Kulen stoji iza
njega. I... zar je to Kodžak sedeo kraj Stjuove noge?
Ruka joj je najednom poletela do obraza i snažno je uštinula, tako da joj je
levo oko zasuzilo. Ništa se nije promenilo.
„Stju?“ šapnu ona. „O moj bože, zar je to Stju?“
Lice mu je bilo veoma osunčano izuzev kože oko očiju, koja je možda bila
prekrivena naočarima za sunce. Takve pojedinosti obično ne primećuješ u snu...
Ona se ponovo uštinu.
„Ja sam“, reče Stju dok je ulazio u sobu. „Smiri se, ljubavi.“ Tako je teško

hramao da je gotovo posrtao. „Freni, vratio sam se kući.“
„Stju!“ uskliknu ona. „Jesi li to stvarno ti? Ako jesi, doñi ovamo!“
On joj tada priñe i zagrli je.
75.
Stju je sedeo na stolici privučenoj kraj Freninog kreveta kada su u sobu ušli

Džordž Ričardson i Den Letrop. Fren je smesta dograbila Stjuovu šaku i stegnula je
čvrsto, gotovo bolno. Lice joj je bilo kruto i napeto i Stju je načas video kako će
ona izgledati kada ostari; načas je ličila na Majku Ebigejl.

„Stju“, reče Džordž. „Čuo sam da si se vratio. To je pravo čudo. Nemaš
predstavu o tome koliko mi je drago što te vidim. Koliko nam je svima drago.“

Džordž se rukova s njim, a onda mu predstavi Dena Letropa.
Den reče: „Čuli smo da je došlo do eksplozije u Las Vegasu. Zar si je ti
zaista video?“
„Jesam.“
„Ljudi ovde misle kako je to izgleda bila nuklearna eksplozija. Je li to
tačno?“
„Jeste.“
Džordž je na to klimnuo glavom, a onda kao da je prestao o tome da
razmišlja i okrenuo se prema Fren.
„Kako se osećaš?“
„Dobro. Drago mi je što se moj čovek vratio. Šta je s bebom?“ „U stvari“,
reče Letrop, „zbog toga smo i došli.“
Fren klimnu glavom. „Umrla je?“
Džordž i Den se zgledaše. „Freni, hoću da me pažljivo saslušaš i probaš da
ne shvatiš pogrešno ono što ti budem rekao...“
Lako, suzbijajući histeriju, Fren reče: „Ako je mrtva, samo mi to recite!“
„Fren“, reče Stju.
„Izgleda da se Piter oporavlja“, reče Den Letrop blago.
Za trenutak u sobi zavlada potpuna, preneražena tišina. Fren se, lica bledog i
ovalnog ispod guste rasute kestenjaste kose na jastuku, zagleda u Dena odozdo kao
da je ovaj iznenada počeo da recituje nekakvu ludačku pesmicu. Neko - Lori
Konstebl ili Marsi Sprus - pogleda u prostoriju, a onda produži dalje. Bio je to
trenutak koji Stju nikada neće zaboraviti.
„Šta?“ šapnu Fren konačno.
Džordž reče: „Ne smeš previše da se nadaš.“
„Kazao si... oporavlja se“, reče Fren. Lice joj je bilo potpuno zapanjeno. Sve
do tog trenutka nije ni shvatala koliko se pomirila sa tim da će joj beba umreti.
Džordž reče: „I Den i ja smo za vreme epidemije videli hiljade slučajeva,
Fren... primećuješ da ne koristim termin ’lečili’ pošto ne verujem da je ijedan od
nas ikada izmenio tok bolesti makar za jotu, kod bilo kog pacijenta. Pošteno

zborim, Dene?“
„Da.“
Ona zahtevna bora koju je Stju prvi put primetio u Nju Hempširu nekoliko

sati posle njihovog prvog susreta sada se pojavila na Freninom čelu. „Zaboga,
hoćeš li više preći na stvar?“

„Pokušavam, ali moram biti obazriv pa ću stoga i biti obazriv“, reče Džordž.
„Sada razgovaramo o životu tvog sina, i neću dozvoliti da me požuruješ. Hoću da
shvatiš kako razmišljamo. Sada mislimo da je Kapetan Trips bio grip sa
promenljivim antigenom. E sad, sve vrste gripa - starog gripa - imale su različiti
antigen; zato su se i vraćale posle dve ili tri godine uprkos vakcinaciji. Došlo bi do
epidemije gripa tipa A, hongkonškog gripa zapravo, pa bi dobila vakcinu za njega,
da bi se posle dve godine pojavio soj tipa B i ti bi se onda razbolela ukoliko ne bi
primila drugačiju vakcinu.“

„Ali bi ponovo ozdravila“, upade Den, „zato što bi ti na kraju telo proizvelo
sopstvena antitela. Telo ti se menja kako bi moglo da izañe na kraj sa gripom. Kod
Kapetana Tripsa, sam grip se menjao svaki put kad ti telo zauzme odbrambeni
položaj. U tom smislu je bio sličniji virusu side nego običnim vrstama gripa na koja
su se naša tela navikla. I kao kod side, on se samo menjao iz oblika u oblik sve dok
ne iznuri telo do kraja. Posledica je, neumitno, bila smrt.“

„Zašto onda mi to nismo zakačili?“ upita Stju.
Džordž reče: „Ne znamo. Ne verujem da ćemo ikada to saznati. Možemo biti
sigurni samo u to da se oni imuni nisu razbolevali i potom savladavali bolest; njih
bolest nikada nije ni zahvatila. I to nas ponovo vraća Piteru. Dene?“
„Da. Ključna stvar za Kapetana Tripsa jeste to da se činilo da ljudi gotovo
ozdrave, ali nikada sasvim. E sad, ova beba, Piter, razbolela se četrdeset osam sati
posle roñenja. Nema nikakve sumnje da je to bio Kapetan Trips - simptomi su bili
klasični. Ali one diskoloracije ispod linije vilice, koje smo i Džordž i ja povezali sa
četvrtim i smrtonosnim stadijumom supergripa - kod Pitera se nikada nisu pojavile.
S druge strane, njegovi periodi remisije bili su sve duži i duži.“
„Ne razumem“, reče Fren, zbunjena. „Šta...“
„Kad god se grip promeni, i Piter se menja zajedno sa njim“, reče Džordž.
„Još postoji tehnička mogućnost da mu se bolest vrati, ali on nikada nije zapao u
završnu, kritičnu fazu. Izgleda da on iznuruje virus.“
Za tren zavlada potpuna tišina.
Den reče: „Ti si polovinu imuniteta prenela na svoje dete, Fren. Ono se
razbolelo, ali mislimo da je sada sposobno da bolest savlada. Naša teorija glasi da
su blizanci gospoñe Ventvort imali istu šansu za to, ali okolnosti su bile daleko
nepovoljnije za njih - i smatramo i dalje da verovatno nisu umrli od supergripa već
od komplikacija koje je supergrip izazvao. Znam da je ta razlika veoma mala, ali
mogla bi biti ključna.“

„A druge žene zatrudnele sa muškarcima koji nisu bili imuni?“ upita Stju.
„Mislimo da će one morati da posmatraju kako se njihove bebe isto tako
bolno bore“, reče Džordž, „i neka deca će možda umreti -i Piterov život je neko
vreme visio o koncu, a ko zna, to se možda i ponovi. Ali vrlo brzo ćemo doći do
toga da svi fetusi u Slobodnoj zoni - svi fetusi na svetu - budu začeti od dva imuna
roditelja. I mada nije u redu nagañati, bio bih spreman da se opkladim da ćemo, kad
se to bude dogodilo, pobediti. U meñuvremenu, veoma pažljivo ćemo pratiti
Pitera.“
„I nećemo ga pratiti sami, ako je to za nekakvu dodatnu utehu“, nadoda Den.
„U sasvim stvarnom smislu, Piter sada pripada celoj Slobodnoj zoni.“
Fren šapnu: „Samo želim da živi zato što je moj i zato što ga volim.“ Ona
pogleda u Stjua. „I on mi je veza sa starim svetom. Više liči na Džesa nego na
mene, i drago mi je zbog toga. Čini mi se da tako treba. Razumeš li to, ljubavi?“
Stju klimnu glavom, i pade mu na pamet čudna misao - koliko bi samo voleo
da sedne sa Hepom, Normom Bruetom i Vikom Palfrijem, pije pivo s njima i gleda
kako Vik zavija jednu od onih svojih smrdljivih domaćih cigareta, pa da im ispriča
kako se sve završilo. Oduvek su ga zvali Ćutljivi Stju; stari Stju, govorili su, ne bi
rekao ni „govno“ sve da su mu usta puna toga. Ali on bi im pričao toliko da bi im
uši pootpadale. Pričao bi dan i noć. On naslepo dohvati Freninu ruku i oseti da su
mu suze zapekle oči.
„Moramo u vizitu“, reče Džordž i ustade, „ali pratićemo Pitera pažljivo,
Fren. Bićeš sigurna kada i mi budemo sigurni.“
„Kad bih mogla da ga podojim? Ako... ako on ne...?“
„Za nedelju dana“, reče Den.
„Tek tada!“
„Za sve nas će to biti dugo čekanje. Imamo u zoni šezdeset jednu trudnicu, a
devet ih je začelo pre supergripa. Njima će to čekanje pasti naročito teško. Stju?
Drago mi je što smo se upoznali.“ Den pruži ruku i Stju se rukova s njim. Lekar
izañe brzo, kao neko koga čeka neodložan posao i on jedva čeka da ga obavi.
Džordž se rukova sa Stjuom i reče: „Vidimo se najkasnije sutra po podne, a?
Samo kaži Lori kad ti odgovara.“
„Zbog čega?“
„Zbog noge“, reče Džordž. „Gadno boli, zar ne?“
„Nije toliko strašno.“
„Stju?“ reče Freni, uspravivši se. „Šta to nije u redu s tvojom nogom?“
„Slomljena je, loše zarasla, bila izložena prevelikom opterećenju“, reče
Džordž. „Gadno. Ali može se srediti.“
„Pa...“ reče Stju.
„Ništa pa! Da vidim, Stjuarte!“ Ona zahtevna bora vratila joj se na čelo.
„Kasnije“, reče Stju.

Džordž ustade. „Svrati do Lori, u redu?“
„Uradiće to“, reče Freni.
Stju se isceri. „Hoću. Kad gazdarica tako kaže.“
„Stvarno je sjajno što si se vratio“, reče Džordž. Hiljadu pitanja kao da je
čekalo tik iza njegovih usana. Malo je zavrteo glavom i onda izašao, zatvorivši
čvrsto vrata za sobom.
„Da vidim kako hodaš“, reče Freni. Zahtevna bora još joj je nabirala čelo.
„Hej, Freni...“
„Hajde, da vidim kako hodaš.“
On načini nekoliko koraka pred njom. Bilo je to donekle nalik na hod
mornara po zaljuljanoj palubi. Kad se ponovo okrenuo prema njoj, ona je plakala.
„O, Freni, nemoj da plačeš, ljubavi.“
„Moram“, reče ona i prekri lice rukama.
On sede kraj nje i ukloni joj ruke. „Ne. Ne, ne smeš.“
Ona ga pogleda otvoreno, dok su joj suze još lile iz očiju. „Toliko je ljudi
izginulo... Harold, Nik, Suzan... a šta je s Lerijem? Šta je s Glenom i Ralfom?“
„Ne znam.“

„Šta li će samo reći Lusi? Ona će doći ovamo za jedan sat. Dolazi svaki dan,
a i sama je u četvrtom mesecu trudnoće. Stju, kad te bude pitala...“

„Oni su tamo izginuli“, reče Stju, kao da se obraća sebi, a ne njoj. „Tako bar
ja mislim. Tako znam, u dubini duše.“

„Nemoj tako da pričaš“, preklinjala ga je Fren. „Ne kad Lusi doñe ovamo.
Tako ćeš joj samo slomiti srce.“

„Mislim da su oni bili žrtvovani. Bog uvek traži žrtve. Ruke su mu krvave.
Zašto? Ne znam. Ja nisam mnogo pametan. Možda smo sve to sami navukli na
sebe. Siguran sam samo da je ta bomba eksplodirala tamo, a ne ovde, i da smo neko
vreme bezbedni. Zakratko.“

„Flega nema više? Zaista ga nema?“
„Ne znam. Mislim... moraćemo da pazimo da se ne pojavi. A u nekom
trenutku, neko će pronaći mesto gde su pravili bacile kao što je bio Kapetan Trips,
zatrpati ga zemljom, posoliti tle i pomoliti se tamo. Pomoliti se za sve nas.“

Mnogo kasnije te večeri, malo pre ponoći, Stju je gurao Fren u invalidskim
kolicima tihim bolničkim hodnikom. Lori Konstebl je hodala sa njima, a Fran se
postarala da Stju ne izostane sa zakazanog pregleda.

„Izgleda da je pre tebi mesto u tim invalidskim kolicima, Stju Redmane“,
reče Lori.

„Trenutno mi uopšte ne smeta“, reče Stju.
Došli su do velikog staklenog prozora kroz koji se videla prostorija ofarbana

u plavo i ružičasto. Velika vrteška za bebe visila je sa tavanice. Samo je jedna
kolevka u prvom redu bila zauzeta.

Stju se zagleda tamo, opčinjen.
GOLDSMIT-REDMAN, PITER, pisalo je na kartici ispred kolevke.
MUŠKO. T.P. 3,5 KG. M. FRENSIS GOLDSMIT, SOBA 209 O. DŽESI RAJDER
(POK.)
Piter je plakao.
Ručice su mu bile stegnute u pesnice. Lice mu je bilo crveno. Na glavi je
imao neverovatnu ćubu tamne crne kose. Oči su mu bile plave i činilo se da gledaju
pravo u Stjuove oči, kao da ga optužuju za to da je on zaslužan za sve njegove
muke.
Čelo mu je bilo nabrano oko duboke vertikalne linije... zahtevne bore.
Freni je ponovo plakala.
„Freni, šta je sad?“
„Sve te prazne kolevke“, reče ona, i glas joj se pretvori u jecaj. „Eto šta je.
On je tamo sasvim sam. Nije ni čudo da plače, Stju, sasvim je sam. Sve te prazne
kolevke, bože moj...“
„Neće još zadugo biti sam“, reče Stju i zagrli je. „A izgleda mi da će sasvim
lepo da se izvuče. Slažeš li se sa mnom, Lori?“
Ali Lori ih je ostavila nasamo ispred prozora sale za bebe.
Zgrčivši lice od bola u nozi, Stju je kleknuo kraj Freni i stegnuo je nespretno,
pa su se zagledali u Pitera u zajedničkom čuñenju, kao da je to dete prvo koje se
ikada rodilo na svetu. Malo kasnije, Piter je zaspao, sa ručicama stegnutim na
grudima, a oni su ga i dalje posmatrali... i čudili se što je on uopšte tu.
76.
Prvi maj

Konačno su prebrodili zimu.
Trajala je veoma dugo, i za Stjua, koji je bio iz istočnog Teksasa, bila je
fantastično oštra. Dva dana po povratku u Bolder, desnu nogu su mu ponovo
slomili i namestili, i ovaj put mu stavili težak gips koji mu nisu skinuli pre početka
aprila. Dotad je gips počeo da liči na neku neverovatno komplikovanu drumsku
mapu; činilo se da se na njemu potpisao bukvalno svako iz zone, premda je to bilo
očigledno nemoguće. Hodočasnici su ponovo počeli da pristižu oko prvog marta, a
do dana kada je u starom svetu bio krajnji rok za povraćaj poreza na prihod,
Slobodna zona je imala gotovo jedanaest hiljada stanovnika, po rečima Sendi
Dišjen, koja je sada vodila Biro za popis stanovništva sa desetak zaposlenih, biro
koji je imao sopstveni kompjuterski terminal u Prvoj bolderskoj banci.
Sada su on i Fren stajali sa Lusi Svon u izletničkom parku na pola puta uz
planinu Flagstaf i posmatrali Majsku poteru. Izgleda da su u njoj učestvovala sva

deca zone (i nemali broj odraslih). Prvu majsku korpu, ukrašenu trakama od krep-
papira i punu voća i igračaka, okačili su Tomu Kulenu oko vrata. To je smislila
Fren.

Tom je uhvatio Bila Garingera (i pored postiñene tvrdnje da je prestar za te
dečje igre, Bili se uključio u poteru sa puno volje), pa su zajedno uhvatili malog
Apšoa - ili mu ime beše Apson? Stju nije uspevao da ih sve upamti - a njih trojica
su pronašli Lea Rokveja koji se skrivao iza Brentnerove stene. Tom je lično
dodirnuo Lea i tako ga uhvatio.

Potera se odvijala po čitavom Zapadnom Bolderu, grupe dece i adolescenata
u trku po ulicama koje su još bile uglavnom prazne, a Tom je vikao i nosio svoju
korpu. I na kraju su završili ovde, gde je sunce peklo i gde je duvao topao vetar.
Banda uhvaćene dece brojala je dve stotine, i još su se trudili da pronañu poslednjih
pet-šest koji su još bili „slobodni“. Pri tom su plašili desetine srndaća koji nisu hteli
da imaju nikakve veze sa igrom.

Tri kilometra uz uspon, u Amfiteatru izlaska sunca, postavljen je ogroman
izletnički ručak tamo gde je Harold Lauder svojevremeno čekao na pravi trenutak
da progovori u svoj voki-toki. U podne, dve ili tri hiljade ljudi sešće zajedno i
pogledati na istok prema Denveru, jesti divljač, punjena jaja, sendviče sa buterom
od kikirikija i džemom, i svežu pitu kao poslasticu. Možda je to bilo poslednje
masovno okupljanje u zoni, osim ako svi ne odu za Denver i ne okupe se na
stadionu gde su Bronkosi nekada igrali američki fudbal. Sada, Prvog maja, potočić
iz ranog proleća nabujao je u poplavu doseljenika. Od 15. aprila došlo ih je još
osam hiljada i sad ih je bilo ukupno negde oko devetnaest hiljada - makar
privremeno, Sendin biro za popis stanovništva nije mogao da postigne sve da
evidentira. Retki su bili dani kad ih je dolazilo samo po pet stotina.

U ogradici za igranje koju je Stju doneo i prekrio ćebetom, Piter je žudno
zaplakao. Fren je pošla prema njemu, ali Lusi, velika kao planina u osmom mesecu
trudnoće, stigla je tamo prva.

„Upozoravam te“, reče Fren, „to on zbog pelena. Prepoznajem to po
njegovom plaču.“

„Neće mi ništa faliti ako ugledam malo kake.“ Lusi podiže Pitera koji je
uvreñeno plakao iz ogradice i nežno ga zanjiha tamo-amo na suncu. „Zdravo, bebo.
Šta radiš? Nisi preterao, a?“

Piter stade da vreči.
Lusi ga spusti na drugo ćebence koje su doneli kao podlogu za prepovijanje.
Piter zapuzi dalje od nje, vrečeći i dalje. Lusi ga prevrnu i poče da mu otkopčava
plave somotske pantalone. Piterove noge zamahaše u vazduhu.
„Što se vas dvoje malo ne prošetate?“ reče Lusi. Ona se osmehnu Fren, ali
Stju pomisli kako u tom osmehu ima tuge.
„Baš bismo i mogli“, saglasi se Fren i uze Stjua podruku.

Stju je dozvolio da ga ona povede dalje. Prešli su preko druma i zašli na
pitomu zelenu livadu koja se strmo uzdizala pod brzim belim oblacima i vedrim
plavim nebom.

„Šta sad to bi?“ upita Stju.
„Molim?“ Ali Fren se očito samo pravila nevešta.
„Taj pogled.“
„Koji pogled?“
„Znam ja pogled kad ga primetim“, reče Stju. „Možda ne znam šta znači, ali
znam ga kad ga ugledam.“
„Sedi sa mnom, Stju.“
„Ovako, to hoćeš?“
Seli su i pogledali na istok prema mestu gde se zemlja valovito spuštala do
ravnice koja se gubila u plavoj izmaglici. Tamo negde u toj izmaglici bila je
Nebraska.
„Ozbiljno je. I ne znam kako da pričam o tome s tobom, Stjuarte.“
„Pa, samo se potrudi što bolje umeš“, reče on i uze je za ruku.
Umesto da progovori, Fren se namršti. Suza joj krenu niz obraz, a usta joj se
iskriviše naniže, drhteći.
„Fren...“
„Ne, neću da plačem!“ reče ona ljutito, a onda joj krenuše nove suze i ona
gorko zaplaka, i protiv svoje volje. Zbunjen, Stju je zagrli i sačeka.
Kad se učinilo da je prošlo ono najgore, on reče: „Sad mi reci.
O čemu se radi?“
„Nostalgična sam, Stju. Hoću da se vratim u Mejn.“
Iza njih, deca su podvriskivala i vikala. Stju je pogleda, potpuno
zaprepašćen. Onda se isceri, pomalo nesigurno. „I to je sve?
Mislio sam da si sigurno rešila da se razvedeš od mene, u najmanju ruku.
Mada zapravo i nismo venčani pred Bogom i ljudima, kako se već kaže.“
„Neću ja nikuda bez tebe“, reče ona. Izvukla je papirnu maramicu iz džepa
na grudima i počela da briše oči. „Zar ne znaš to?“
„Pa, rekao bih da znam.“
„Ali želim da se vratim u Mejn. Sanjam ga. Da li ti ikada sanjaš istočni
Teksas, Stju? Arnet?“
„Ne“, reče on iskreno. „Mogao bih sasvim lepo da dočekam kraj svog veka i
umrem srećan, a da nikada ponovo ne vidim Arnet. Zar si htela da se vratiš u
Ogunkvit, Freni?“
„Na kraju, možda. Ali ne iz ovih stopa. Volela bih da odem u zapadni Mejn,
u kraj koji nazivaju Jezerskom regijom. Ti umalo nisi stigao tamo kad smo te
Harold i ja sreli u Nju Hempširu. Tamo postoje predivna mesta, Stju. Bridžton...
Sviden... Kasi Rok. Jezera su prepuna ribe, pretpostavljam. Na kraju bismo valjda

mogli da se skrasimo na obali. Ali ne bih mogla s tim da izañem na kraj prve
godine. Previše sećanja. Bilo bi to isprva preveliko. More bi mi bilo preveliko.“
Spustila je pogled na ruke kojima je nervozno cupkala tkaninu. „Ako ti želiš da
ostaneš ovde... pomogneš im da sve ponovo pokrenu... razumeću to. I planine su
divne, ali... jednostavno mi ne liči na dom.“

On pogleda na istok i shvati da konačno ume da nañene ime onome što je
osetio u sebi čim je sneg počeo da se topi: bio je to poriv da poñe dalje. Tu je bilo
previše sveta; nisu baš sedeli jedni drugima na glavi, makar još ne, ali počeli su da
izazivaju u njemu nervozu. Bilo je tu Zonaca (tako su sebe počeli da nazivaju) koji
su mogli da izañu s time na kraj, i koji su zapravo u tome i uživali. Džek Džekson,
voña novog komiteta Slobodne zone (sada proširenog na devet članova), bio je
jedan od njih. Bred Kičner je bio drugi - Bred je pokrenuo stotinu projekata, i sve
one ljude koji su mogli u svakom od njih da mu pomognu. Njemu je palo na pamet
da pokrene jednu od denverskih TV stanica. Na njoj su se prikazivali stari filmovi
svake večeri od šest po podne do jedan ujutro, sa desetominutnim vestima u devet.

A čovek koji je preuzeo poslove maršala u Stjuovom odsustvu, Hju Petrela,
nije bio od onih koje je Stju naročito mirisao. Sama činjenica da je Petrela vodio
kampanju za taj posao izazivala je u Stjuu nelagodnost. Bio je to grubi puritanac
čije je lice izgledalo kao da je isklesano zamasima sekirice. Imao je sedamnaest
zamenika i na svakom sastanku komiteta Slobodne zone tražio je još - da je Glen
bio tu, po Stjuovom mišljenju sigurno bi rekao kako je ponovo započela beskrajna
američka borba izmeñu zakona i slobode pojedinca. Petrela nije bio loš, ali je bio
grub... i Stju je pretpostavljao da je zahvaljujući svojoj sigurnosti i uverenju da
zakon sadrži odgovor za svaki problem, Hju bolji maršal nego što bi Stju ikada bio.

„Znam da su ti ponudili mesto u komitetu“, govorila je Fren sa snebivanjem.
„Čini mi se da mi je to ponuñeno više kao počasna funkcija, a tebi?“
Fren se osmehnu s olakšanjem. „Pa...“
„Čini mi se da bi bili sasvim zadovoljni i kada bih to odbio. Ja sam poslednji
zaostatak starog komiteta. A mi smo bili krizni komitet. Sada više nema krize. A
šta ćemo s Piterom, Freni?“
„Mislim da će biti dovoljno star da putuje do juna“, reče ona. „A volela bih
da sačekam i da se Lusi porodi.“
U zoni je bilo osamnaest poroñaja otkad je Piter došao na svet 4. januara.
Četiri bebe su umrle, ostale su bile sasvim zdrave. Vrlo brzo, počeće da pristižu i
bebe čija su oba roditelja imuna na pošast, i bilo je sasvim moguće da Lusina bude
prva od njih. Termin joj je bio 14. jun.
„Šta misliš o tome da krenemo prvog jula?“ upita on.
Frenino lice se ozari. „Hoćeš! Želiš to?“
„Naravski.“
„Ne govoriš to samo zato da bi meni udovoljio?“

„Ne“, reče on. „I drugi će početi da odlaze. Ne mnogo njih, i ne tako brzo.
Ali neki hoće.“

Ona mu obisnu ruke oko vrata i zagrli ga. „Možda će to biti samo godišnji
odmor“, reče. „A možda... možda nam se zaista i dopadne.“ Ona ga pogleda
stidljivo. „Možda ćemo poželeti da ostanemo.“

On klimnu glavom. „Možda.“ Ali zapitao se hoće li ijedno od njih moći da se
zadovolji time da se zadrži više godina na jednom mestu.

On pogleda prema Lusi i Piteru. Lusi je sedela na ćebetu i cupkala Pitera na
kolenu. On se kikotao i pokušavao da dohvati Lusin nos.

„Jesi li pomišljala na to da bi on mogao da se razboli? I ti. Šta ako ponovo
zatrudniš?“

Ona se osmehnu. „Postoje knjige. Možemo ih oboje pročitati. Ne smemo
živeti u strahu, je li tako?“

„Tako je, ne smemo.“
„Knjige i dobri lekovi. Možemo naučiti kako da ih koristimo, a što se tiče
lekova čiji je rok trajanja prošao... možemo naučiti da ih ponovo napravimo. Kad
smo već kod razbolevanja i umiranja...“ Ona se osvrnu prema velikoj livadi gde su
poslednja deca koračala prema izletničkom parku, znojava i zadihana. „To će se
dešavati i ovde. Sećaš se Riča Mofata?“ On klimnu glavom. „I Širli Hamet?“
„Da.“ Širli je umrla od kapi u februaru.
Freni ga uze za ruke. Oči su joj bile svetle i sijale su odlučnošću. „Velim da
reskiramo i živimo onako kako želimo.“
„U redu. Meni to zvuči u redu. Baš kako treba.“
„Volim te, Istočni Teksašanine.“
„I ja tebe, gospoja.“
Piter je ponovo zaplakao.
„Da vidimo šta to fali malom careviću“, reče ona, ustade i otre travu s
pantalona.
„Pokušao je da puzi i udario nos“, reče Lusi i pruži Pitera Fren. „Sirota
beba.“
„Sirota beba“, saglasi se Fren, pa prinese Pitera ramenu. On naviknuto položi
glavu na njen vrat, pogleda u Stjua i osmehnu se. Stju mu uzvrati osmehom.
„Lazi buba, nešto tlazi“, reče on i Piter se nasmeja.
Lusi pogleda u Fren pa u Stjua, a onda ponovo u Fren. „Odlazite, zar ne?
Uspela si da ga nagovoriš.“
„Izgleda da jeste“, reče Stju. „Ali ostaćemo još toliko da vidimo šta će tebi
da zapadne.“
„Drago mi je zbog toga“, reče Lusi.
Izdaleka, zvono zazvoni snažnim melodičnim tonovima koji kao da su se
zabili u sam dan.

„Ručak“, reče Lusi i ustade. Potapša svoj džinovski stomak. „Čuješ to,
mališa? Idemo da ručkamo. Jao, ne ritaj se, evo idem.“

Stju i Fren takoñe poustajaše. „Evo, uzmi ti maloga“, reče Fren. Piter je
zaspao. Njih troje poñoše zajedno uzbrdo prema Amfiteatru izlaska sunca.

Suton letnje večeri

Sedeli su na verandi dok je sunce zalazilo i gledali kako Piter oduševljeno
puzi po prašini u dvorištu. Stju je sedeo na stolici sa trščanim sedištem; trska je
ulegla usled godina i godina upotrebe. Levo od njega sedela je Fren, u stolici za
ljuljanje. U dvorištu, levo od Pitera, senka ljuljaške od gume u obliku krofne
ostavljala je dvodimenzionalnu sliku na zemlji u poslednjem prijatnom svetlu dana.
„Dugo je ovde živela, zar ne?“ upita Fren tiho.

„Dugo i dugo“, saglasi se Stju i pokaza na Pitera. „Sav se usvinjio.“
„Ima vode. Ona je imala ručnu pumpu. Treba samo malo duže da pumpamo
dok voda ne poteče. Imamo sve što nam treba, Stjuarte.“
On klimnu glavom i oćuta. Pripali lulu i poče dugo da pučka. Piter se okrenu
kako bi se uverio da su oni još tu.
„Zdravo, maleni“, reče Stju i mahnu.
Piter se preturi. Ponovo se pridiže na ruke i kolena pa poče da puzi u novom
širokom krugu. Na kraju zemljanog puta koji se probijao kroz divlji kukuruz stajao
je mali „vinebago“ za kampovanje, sa prikačenim čekrkom spreda. Držali su se
sporednih puteva, ali su stalno dolazili u priliku da im čekrk zgodno posluži.
„Jesi li usamljen?“ upita Fren.
„Ne. Možda ću biti, za neko vreme.“
„Plašiš se za bebu?“ Ona se potapša po stomaku koji je još bio savršeno
ravan.
„Jok, more.“
„Pit će biti ljubomoran.“
„Proći će ga. A Lusi je rodila blizance.“ On se osmehnu nebu. „Možeš li to
da zamisliš?“
„Videla sam ih. Treba verovati roñenim očima, tako kažu. Šta misliš, Stju,
kada ćemo stići u Mejn?“
On slegnu ramenima. „Krajem jula. U svakom slučaju, imaćemo dovoljno
vremena da počnemo sa pripremama za zimu. Zabrinuta si?“
„Jok more“, reče ona, oponašajući ga podsmešljivo. Onda ustade. „Gledaj ga
samo, baš se usvinjio.“
„Lepo sam ti rekao.“
Posmatrao je kako ona silazi niza stepenice verande i uzima mališana. Sedeo
je tamo gde je Majka Ebigejl sedela često i dugo, i razmišljao o životu koji ih je

čekao. Mislio je da će sve biti u redu. Doći će vreme kad će morati da se vrate u
Bolder, ako ni zbog čega drugog, ono da bi njihova deca mogla da upoznaju
nekoga svojih godina, zabavljaju se, venčaju i prave novu decu. Ili će možda deo
Boldera doći njima. Bilo je ljudi koji su ih podrobno ispitivali o tome šta smeraju,
gotovo kao da su ih podvrgavali unakrsnom ispitivanju... ali njima je u očima bio
izraz čežnje, a ne prezira ili gneva. Stju i Fren očito nisu bili jedini koje je uhvatio
neizñrž. Hari Danbarton, nekadašnji prodavač naočara, pričao je o Minesoti.

A Mark Zelman je pričao o Havajima, od svih mogućih mesta. O tome kako
će naučiti da pilotira i odleteti na Havaje.

„Mark, ubićeš se tako!“ prekorila ga je Fren srdito.
Mark se samo lukavo osmehnuo i rekao: „Pazi ko mi kaže, Freni.“ A Sten
Nogotni je počeo da zamišljeno priča o polasku na jug, i možda o nekoliko godina
boravka u Akapulku, da bi se zatim zaputio u Peru. „Vidi da ti kažem, Stju“, reče
on. „Zbog ovolikog sveta nervozan sam kao čovek s jednom nogom na takmičenju
u ritanju u dupe. Više ne mogu da prepoznam jednog čoveka meñu deset. Ljudi
noću zaključavaju kuće... ne gledaj me tako, to je činjenica. Sad dok me slušaš,
nikad ne bi pomislio da sam živeo u Majamiju, a jesam, šesnaest godina, i svake
noći sam zaključavao kuću. Ali, do ñavola! To je navika koje sam se rado otarasio.
Kako god bilo, gužva je postala prevelika. Mnogo mislim na Akapulko. E sad, kad
bih samo mogao da ubedim Džejni...“
Ne bi to bilo tako loše, pomisli Stju, dok je gledao kako Fren pumpa vodu,
kad bi se Slobodna zona raspala. Glen Bejtmen bi se složio s tim, u to je bio sasvim
siguran. Ispunila je svoju svrhu, rekao bi Glen. Najbolje je raspustiti je pre...
Pre čega?
Pa, na poslednjem sastanku komiteta Slobodne zone pre nego što su on i
Freni krenuli, Hju Petrela je zatražio i dobio ovlašćenje da naoruža svoje zamenike.
Bilo je to glavno pitanje u Bolderu u poslednjih nekoliko nedelja koje su on i Fren
proveli tamo - svi su se podelili oko toga. Početkom juna, neki pijanac je isprebijao
jednog od zamenika i bacio ga kroz izlog Slomljenog bubnja, kafane u Ulici Perl.
Zameniku su stavili trideset kopči i morali su da mu daju transfuziju. Petrela je
tvrdio da se to nikada ne bi dogodilo da je njegov potčinjeni imao policijski
revolver kako bi ga uperio u pijanca. I tako se razgorela rasprava. Bilo je mnogo
ljudi (meñu njima i Stju, premda je on uglavnom svoje mišljenje čuvao za sebe)
koji su smatrali kako bi se incident, da je zamenik imao pištolj, završio s mrtvim
pijancem umesto s ranjenim zamenikom.
Šta će se desiti pošto podelite oružje zamenicima, upitao se on. Šta logično
sledi posle toga? A činilo se da mu je na to odgovorio nastavnički, pomalo suvi
glas Glena Bejtmena. Daš im teže naoružanje. I policijska kola. A kad otkriješ da
postoji zajednica kao Slobodna zona negde u Čileu ili Kanadi, postaviš Hjua
Petrelu za ministra odbrane, za svaki slučaj, i možda počneš da šalješ ekipe za

pretragu, jer na kraju krajeva...
Te stvari samo leže unaokolo i čekaju da ih neko nañe.
„Smestimo ga u krevet“, reče Fren dok se pela uza stepenice.
„Važi.“
„Zbog čega sediš u tako turobnom raspoloženju?“
„Zar ti tako izgleda?“
„Svakako.“
On prstima zategnu krajeve usana u osmeh. „Bolje?“
„Mnogo. Pomozi mi da ga smestim.“
„Sa zadovoljstvom.“
Dok je ulazio za njom u kuću Majke Ebigejl, smatrao je da će biti bolje,

mnogo bolje, ako se raziñu i raštrkaju. Organizovanje treba odložiti što je moguće
duže. Činilo se da organizovanje uvek stvara probleme. Kad pojedinci počnu da
stvaraju velike grupe. Policajcima ne moraš da daješ oružje sve dok mogu svima da
upamte imena... lica...

Fren je upalila petrolejku i iz nje se razlio meki, žuti sjaj. Piter ih je gledao
tiho, već sanjiv. Svojski se izigrao. Fren mu je navukla pižamu.

Možemo samo malo da kupujemo vreme, pomisli Stju. Piterov životni vek,
životni vek njegove dece, možda i životni vek mojih praunuka. Do godine 2100.
možda, svakako ne duže od toga. Možda ni toliko. Dovoljno vremena da se sirota
stara majka Zemlja malo reciklira. Razdoblje počinka.

„Šta?“ upita ona, a on shvati da je to promrmljao naglas.
„Razdoblje počinka“, ponovi on.
„Šta to znači?“
„Sve“, reče on i uze je za ruku.
Zagledan odozgo u Pitera, on pomisli: Možda će on, ako mu ispričamo šta se
dogodilo, ispričati to svojoj deci. Upozoriti ih. Draga deco, igračke donose smrt -
opekotine, bolest od zračenja i crnu, smrtonosnu kugu. Te igračke su opasne; ñavo
u ljudskim glavama vodio je božje ruke kad su one stvarane. Ne igrajte se tim
igračkama, draga deco, molim vas, nikada to ne radite. Više nikada. Molim vas...
molim vas da naučite lekciju. Neka ovaj prazan svet bude vaš udžbenik.
„Freni“, reče on i okrenu je kako bi mogla da ga pogleda u oči.
„Šta je bilo, Stjuarte?“
„Misliš li... misliš li da će se ljudi ikada dozvati pameti?“
Ona zausti da kaže nešto, zastade, pa oćuta. Petrolejka zatreperi. Oči su joj
bile veoma plave.
„Ne znam“, reče konačno. Činilo se da nije zadovoljna sopstvenim
odgovorom; upinjala se da kaže još nešto; da razjasni svoj prvi odgovor; a mogla je
samo da ponovi:
Ne znam.

KRUG SE ZATVARA

Neko treba da nam pomogne, pomisli Pesnik

EDVARD DORN

Probudio se u zoru.

Čizme su mu bile na nogama.
Seo je i pogledao oko sebe. Bio je na plaži beloj kao kost. Iznad njega,
keramičko plavetno nebo bez ijednog oblačka bilo je visoko i daleko. Iza njega,
tirkizno more slamalo se daleko na podvodnom grebenu, a onda nailazilo blago, u
talasima izmeñu neobičnih čamaca koji su bili...
(kanui sa plovcima, trimarani)
Znao je to... ali kako?
Osovio se na noge i umalo nije pao. Drhtao je. Osećao se loše. Osećao se
mamurno.
Okrenuo se. Zelena džungla kao da mu je skočila u oči, taman šumski preplet
lijana, širokog lišća i raskošnih, procvetalih pupoljaka koji su bili
(ružičasti kao bradavica striptizete)
Ponovo se zbunio.
Šta je to striptizeta?
I kad je već kod toga, šta je bradavica?
Jedan tropski papagaj zakreštao je kad ga je ugledao, poleteo slepo, tresnuo o
debelo stablo starog drveta i pao podignutih nogu mrtav u njegovo podnožje.

(na bojištu grob do groba, traži majka sina svoga)
Jedan mungos pogledao je u njegovo rumeno, čekinjasto lice i uginuo od
moždane embolije.
(našla ga je - radost prava...)
Buba koja je užurbano trčkala po deblu palme pocrnela je i smežurala se u
ljušturu sa sićušnim plavim električnim varnicama načas izmeñu antena.
(... pepsi-kola osvežava.)
Ko sam ja?
Nije to znao.
Gde sam?
Zar je to uopšte bilo važno?
On poñe - posrnu - prema ivici džungle. U glavi mu se vrtelo od gladi. Zvuk
talasa bubnjao mu je šuplje u ušima poput damara poludele krvi. Um mu je bio
prazan kao mozak novoroñenčeta.
Prešao je pola puta do ivice tamnog zelenila kad se ono razmaklo i napolju
su izašla tri muškarca. Zatim četiri. Onda ih je već bilo pet-šest.
Bili su to ljudi smeñe, glatke kože.
Zurili su u njega.
On je zurio u njih.
Stvari su počele da mu se vraćaju.
Šestorica su se pretvorila u osmoricu. Osmorica u tuce. Svi su držali koplja.
Počeli su da ih preteće podižu. Čovek sa čekinjama na bradi gledao je u njih. Imao
je na sebi farmerke i stare izanñale kaubojske čizme; ništa drugo. Trup mu je bio
beo kao trbuh šarana i strašno mršav.
Koplja su se sasvim podigla. Tada jedan od tamnoputih ljudi - voña - poče da
ponavlja stegnuto jednu te istu reč, reč koja je zvučala kao Junna!
Jesje, stvari su počele da mu se vraćaju.
Još kako.
Njegovo ime, na primer.
On se osmehnu.
Taj osmeh bio je kao crveno sunce koje se probija kroz crni oblak. Ogolio je
sjajne bele zube i neverovatne plamene oči. Okrenuo je neizbrazdane dlanove
prema njima u univerzalnom gestu mira.
Bili su izgubljeni pred snagom tog keza. Koplja su popadala na pesak; jedno
se žarilo vrhom i ostalo tamo da stoji pod uglom, uzdrhtalo.
„Govorite li engleski?“
Samo su ga gledali.
„Habla español?“
Ne, nisu. Svakako nisu hablali posrani español.
Šta je to značilo?

Gde se nalazio?
Pa, doći će mu to u svoje vreme. Rim nije sagrañen za jedan dan, baš kao ni
Ekron u Ohaju. I mesto nije važno.
Nikada nije važno mesto gde ćeš zauzeti svoje uporište. Važno je samo da si
tamo... i da si još na nogama.
„Parlezvous français?“
Bez odgovora. Zurili su u njega, opčinjeni.
Pokušao je na nemačkom, a onda se glasno nasmejao njihovim glupavim,
praznim licima. Jedan je bespomoćno zajecao, kao dete.
Priprosta raja. Primitivni su; benavi; nepismeni. Ali mogu ih iskoristiti. Da,
savršeno ih mogu iskoristiti.
On krenu prema njima, i dalje s glatkim dlanovima okrenutim prema njima, i
dalje s osmehom. Oči su mu svetlucale toplom i ludačkom radošću.
„Zovem se Rasel Faradej“, reče on polako, jasnim glasom. „Imam posebnu
misiju.“
Zurili su u njega, razrogačeni, užasnuti, opčinjeni.
„Došao sam da vam pomognem.“
Oni popadaše na kolena i pognuše glave pred njim, a kada njegova tamna,
tamna senka pade meñu njih, kez mu se raširi.
„Došao sam da vas naučim kako da budete civilizovani!“
„Junna!“ zajecao je poglavica od radosti i užasa. I dok je on ljubio noge
Rasela Faradeja, mračnjak je počeo da se smeje. Smejao se, smejao i smejao.
Život je takav točak da nijedan čovek ne može dugo da stoji na njemu.
I uvek, na kraju, doñe iznova na isto mesto.

Februar 1975.

Decembar 1988.

Endnotes

1 Po romanu Uporište snimljena je 1994. godine mini TV-serija režisera
Mika Garisa, u kojoj je Stjua Redmana glumio Gari Sinis, Freni Goldsmit - Moli
Ringvold, a Rendala Flega - Džejmi Šeridan; serija je osvojila dve nagrade Emmy;
prim. prev.

2 Aluzija na roman „Slovo srama“ Natanijela Hotorna iz 1850. godine; prim.
prev.

3 Skraćenica za Univerzitet Nju Hempšir; prim. prev.
4 Massachusetts Institute of Technology, ugledni istraživački univerzitet iz
Kembridža, u državi Masačusets; prim. prev.
5 Duet koji je 1968. imao jedan jedini hit, pesmu „2525. godine“; prim. prev.

6 Grenvil Oral Roberts, američki evanñelista, voña Harizmatskog pokreta i

verski iscelitelj; prim. prev.
7 LSU - Državni univerzitet Luizijane; prim. prev.
8 Reklamna maskota za američko pivo „bad lajt“; prim. prev.
9 Lik iz engleskog horor filma Vilijama Kasla „Mr. Sardonicus“ iz 1961;

prim. prev.
10 Vilijam Louz Kali, mlañi, Amerikanac osuñen kao ubica i ratni zločinac.

Taj bivši američki oficir proglašen je krivim zato što je 16. marta 1968. naredio da

američki vojnici u selu Maj Laj u južnom Vijetnamu pobiju više od 300 civila

uključujući žene i decu; prim. prev.
11 Franšiza u kojoj se prodaje istoimeni popularni voćni napitak; prim. prev.
12 Igra reci - Flu made who - i aluzija na naslov albuma grupe AC/DC, Who

Made Who; prim. prev.
13 Jedan od najpopularnijih dobrotvornih dogañaja u Americi koji obuhvata

marširanje i davanje priloga u korist žena sa problematičnom trudnoćom,

nedonoščadi ili beba koje su bolesne od roñenja; prim. prev.
14 Skraćeni naziv organizacije Students for Democratic Society - Studenti za

demokratsko društvo; prim. prev.
15 Reč je o čuvenoj otmici Pati Herst; prim. prev.
16 All-Star Break, godišnja utakmica bezbola u kojoj učestvuju najveće

zvezde Nacionalne i Američke lige po glasovima navijača i trenera; obično se

održava početkom ili sredinom jula, otprilike na polovini godišnje bezbol sezone;

prim. prev.
17 {Stari zavet) - jevrejski prorok upamćen po ljutitim jadikovkama

(jeremijadama) o zloj prirodi svojih sunarodnika (oko 626. - 587. pre nove ere);

prim. prev.
18 Igra reci: beam - balvan, greda, brvno, ali isto tako i zrak ili mlaz;

beamingfaces ozarena lica; prim. prev.
19 U originalu: tharn, izmišljena reč koju Ričard Adams koristi u svom

romanu Brežuljak Voteršip za životinje koje ugledaju farove nailazećeg vozila i

ostanu ukočene u mestu; prim. prev.
20 Gospoña Vigs iz kupusišta, filmska komedija Normana Tauroga iz 1934,

snimljena po romanu Alis Hegan Rajs iz 1901.; prim. prev.
21 Pesma „Hey, little Cobra“ posvećena automobilu „šelbi kobra roudster“,

koju je komponovala Kerol Koner (poznata po svojoj najpopularnijoj pesmi „To

Know Him Is To Love Him“) bila je hit 1964. u izvoñenju serferske pop grupe The

Rip Chords; prim. prev.
22 Pokeno - vrsta igre specijalnim kartama (Pokeno boards) i specijalnim

žetonima (Pokeno chips); prim. prev.
23 John Beresford Tipton, lik „Dobročinitelja“ iz TV serije Milioner koja se

prikazivala na mreži CBS od 1955.ño 1960. Bio je prikazan kao polupenzionisani

industrijalac skriven visokim naslonom svoje fotelje, tako da su gledaoci mogli da

vide samo njegovu desnu ruku kojom je svake nedelje posezao za čekom od milion

dolara kako bi ga dao svom sekretaru, čiji je zadatak bio da odnese taj ček

primaocu, zadrži se taman toliko da mu preda poklon, a onda se izgubi zauvek iz

njegovog života; prim. prev.
24 Šarlotina mreža (Charlotte's Web) je dečja knjiga američkog pisca Elvina

Bruksa Vajta. Prvi put objavljena 1952, to je priča o pauku iz ambara po imenu

Šarlota čiji je prijatelj prase Vilbur. Na kraju knjige, usled kratkog životnog veka

paukova, Šarlota umire na vašaru, ali Vilbur odnosi njenu kesicu sa jajašcima

natrag u ambar, tako da Šarlotine kćerke odlaze u beli svet, ali tri ipak ostaju sa

Vilburom; prim. prev.
25 Henri „Heni“ Jangmen (1906—1998), američki komičar britanskog

porekla, poznat po kratkim, efektnim šalama; prim. prev.
26 Packalotte - ima je. (Prim, prev.)
27 Reč je o političaru Judžinu-Džinu Makartiju, koji je tokom izborne

kampanje u jesen 1967. za kandidata Demokratske stranke napao predsednika

Džonsona i njegovu politiku, naročito rat u Vijetnamu. Uživao je podršku velikog

broja studenata koji su mu pružali podršku prilikom mnogobrojnih govora i

nastupa, pod geslom „Sredi se za Džina“, šišajući dugu kosu i brijući bradu. (Prim.

prev.)
28 Aluzija na pesmu Bitlsa „Lovely Rita“, sa albuma Sgt. Pepper’s Lonely

Hearts Club Band iz 1967. (Prim, prev.)
29 Grange - udruženje poljoprivrednika osnovano u SAD 1867. (Prim. prev.)
30 „Soba na spratu“ je ogranak Ujedinjene metodističke crkve koji podstiće

molitve, pobožnost i čitanje Bibilije. On objavljuje veliki broj ekumenskih

religioznih izvora i najpoznatiji je po svom dnevnom vodiču za molitve čiji je naziv

Soba na spratu. (Prim. prev.)
31 Aluzija na Senku (The Shadow), seriju radio drama iz tridesetih godina

dvadesetog veka koja prati avanture naslovnog lika, borca protiv zločina sa

natprirodnim moćima. Fren ovde aludira na epizode radio drama u kojima je

glumio Orson Vels. (Prim, prev.)
32 Charmin - marka toalet-papira; Fren ovde nabraja poznate TV reklame.

(Prim. prev.)
33 Sibola (Cibola), jedan od sedam fantastičnih gradova od zlata koji postoje

samo u mitu koji je nastao negde oko 1150. godine kad su Mavri osvojili špansku

Meridu. Po legendi, sedam biskupa je pobeglo iz grada, ne samo da bi sebi sačuvali

život, već i da bi sprečili muslimane da ne doñu do dragocenih verskih relikvija.

Godinama kasnije, kružile su glasine da su u nekoj dalekoj zemlji sedmorica

biskupa osnovali gradove Sibolu i Kviviru. (Prim. prev.)

34 Aluzija na pesmu Brusa Gazde Springstina „Racing in the Street“ sa

albuma Darkness on the Edge of Town. (Prim, prev.)
35 Još jedna aluzija na stvaralaštvo Brusa Springstina, ovog puta na pesmu

„Cadillac Ranch“ sa albuma The River. (Prim, prev.)
36 Hemi motor je robna marka motora koji proizvodi korporacija Krajsler.

(Prim. prev.)
37 Stihovi pesme „I Get Around“ grupe The Beach Boys. (Prim, prev.)
38 Aluzija na pesmu koju peva Širli Tempi u filmu Bright Eyes iz 1935.

godine. (Prim, prev.)
39 MDT - Mountain Daylight Time; Planinska vremenska zona u Severnoj

Americi meri vreme tako što oduzima sedam sati od Koordinisanog univerzalnog

vremena (UTC-7) u najkraćim danima jeseni i zime, i tako što oduzima šest sati za

vreme letnjeg računanja vremena u proleće, leto i ranu jesen (UTC-6). U toj zoni se

časovnici navijaju na osnovu srednjeg solarnog vremena meridijana na 105.

stepenu zapadno od Griničke opservatorije. (Prim, prev.)
40 Lost Wages (bukvalno: izgubljene plate) - posprdni naziv za Las Vegas.

(Prim, prev.)
41 Stari zavet, Knjiga o Jovu, prevod Đure Daničića, po ispravkama i

prevodima vladike Nikolaja Velimirovića, Glas crkve, 2005. (Prim. prev.)
42 Huey Pierce Long, Jr. (30. avgust 1893 - 10. septembar 1935) sa

nadimkom Kingfiš, američki političar iz Luizijane, poznat po svojoj radikalno

populističkoj politici. Bio je guverner Luizijane od 1928-1932, ¡senator od 1932-

1935. lako je podržao FrenklinaD. Ruzvelta u izbornoj kampanji 1932, Long se

razišao sa Ruzveltom juna 1933. i navodno je planirao da se i sam kandiduje za

predsednika. (Prim, prev.)
43 Pee-wee Herman je lik popularnog američkog glumca i komičara Pola

Rubensa (1952), omiljen iz TV serije Pee-wees Playhouse i kasnijih filmova

snimljenih krajem osamdesetih godina dvadesetog veka. (Prim, prev.)
44 Sanhédrin - judejsko sudijsko veće koje je platilo Judi Iskariotskom

trideset srebrnjaka da izda Isusa. (Prim. prev.)
45 Labor Day, praznik koji u SAD i Kanadi pada prvog ponedeljka u

septembru. (Prim, prev.)
46 Svet po Garpu - roman Džona Irvinga iz 1978, po kojem je Džordž Roj Hil

1982. režirao istoimeni film sa Robinom Vilijamsom u glavnoj ulozi. (Prim. prev.)
47 Leri misli na roman Dzejmsa Fenimora Kupera The Pathfinder; or the

island sea. (Prim, prev.)
48 Aluzija na model „kadilaka“ zvani „eldorado“. (Prim, prev.)
49 „Honky Tonk Women“, čuveni hit Rolingstonsa. (Prim. prev.)
50 Aluzija na poznatu dečju pesmicu o Deda Mrazu. (Prim. prev.)
51 Igra rečima: motion (predlog) i emotion (emocija). (Prim. prev.)

52 Igra rečima - sole (ñon) i soul (duša) izgovaraju se gotovo jednako. (Prim.

prev.)
53 Sujeverje koje potiče iz Prvog svetskog rata: po njemu, ukoliko tri vojnika

pripale cigarete istom šibicom, jedan od njih trojice, ili onaj poslednji koji pripali,

obavezno će poginuti. (Prim. prev.)
54 Daske za ribanje, odnosno njihova metalna rebrasta površina, koriste se

kao ritmički instrument u američkoj folk muzici. (Prim. prev.)
55 Reč je o popularnoj pesmi „Jug Band Music“ grupe Lavin Spunful (Lovin

Spoonful). (Prim. prev.)
56 Zen And Art of Motocycle Maintenance, knjiga pisca Roberta M. Pirsiga,

sa tekstovima o njegovoj „metafizici kvaliteta“; ova knjiga iz 1974. opisuje u

prvom licu sedamnaestodnevno putovanje motociklima kroz Ameriku na koje su

išli autor, njegov sin Kris i nekoliko prijatelja; putopis je pun filozofskih diskusija o

različitim temama, meñu kojima je najznačajnija filozofija nauke. Ball Four Džima

Butona je dnevnik pisca o sezoni koju je 1969. proveo kao bacač u bejzbol timu

Piloti iz Sijetla. My Gun Is Quick (1950) druga je knjiga Mikija Spilejna o

detektivu Majku Hameru. (Prim, prev.)
57 Aluzija na stihove iz velikog hita Brusa Springstina „Born to Run“ (1975).

(Prim. prev.)
58 Earth shoes: nekonvencionalna obuća izmišljena tokom sedamdesetih

godina dvadesetog veka u Skandinaviji: za razliku od drugih vrsta obuće, ñonovi su

bili debeli, a potpetice tanke (Tehnologija negativnih potpetica), tako da onaj ko ih

ima na nogama hoda spuštenih peta. U reklamama je stajalo da je to nalik na šetnju

plažom, gde ostaju takvi otisci. (Prim. prev.)
59 KingSoopers - lanac samoposluga u Koloradu. (Prim. prev.)
60 Stihovi iz tradicionalne pesme „Wild About My Lovin“ koju su preradili

Linda Ronštat, Bob Kirael i Ken Edvards za album The Stone Poneys (1967)

istoimene grupe. (Prim, prev.)
61 Bullwinkle the Moose - lik iz popularnog ctanog serijala Rocky and His

Friends i The Bulwinkle Show (1959-1964). (Prim, prev.)
62 Harold tu misli na poslovicu Does the bear shit in the woods? (bukvalno:

Da li medved sere u šumi?) kojom se obično odgovara na pitanje čiji je odgovor

očigledan. (Prim, prev.)
63 Redbook, američki ženski časopis koji objavljuje korporacija Herst. (Prim.

prev.)
64 Igra reči - stew (paprikaš) izgovara se isto kao i Stju (skraćeno od Stjuart).

(Prim, prev.)
65 Jevanñelje po Luki 8.30: Isceljenje gadarinskog besomučenika; Novi zavet

po prevodu Vuka Karadžića i Svetog arhijerejskog sinoda, po ispravkama i

prevodima vladike Nikolaja Velimirovića; Glas crkve, 2005. (Prim. prev.)

66 Aluzija na maršala Meta Dilona, izmišljeni lik iz radio i TV serije U dimu

baruta (Gunsmoke). (Prim. prev.)
67 Francis Frank Gary Powers (17.08.1929 - 01.08.1977), američki pilot čiji

je špijunski avion U-2 bio oboren iznad Sovjetskog Saveza, izazvavši tako krizu

1960. godine. (Prim, prev.)
68 Aluzija na istoimeni film (Splendor in the Grass, 1961) Elije Kazana, sa

Vorenom Bitijem i Natali Vud u glavnim ulogama. (Prim, prev.)
69 Igra rečima -fine, odn. Fran. (Prim, prev.)
70 Krava irske imigrantkinje Ketrin O’Liri navodno je izazvala veliki požar u

Čikagu 8. oktobra 1871, posle čega je izgoreo veliki deo grada. (Prim. prev.)
71 „I’ll be Seeing You“, šlager koji su pevale mnoge velike zvezde,

uključujući Bili Holidej i Binga Krozbija. (Prim, prev.)
72 George Herman Ruth, Jr. (1895-1948), poznat još kao Bejb, Bambino i

Sultan udarca, igrao je bejzbol od 1914. do 1935. Svi ga smatraju jednim od

najboljih igrača bejzbola svih vremena. (Prim. prev.)
73 Nemačko vino koje je počelo da se proizvodi 1927. i postalo naročito

popularno u Velikoj Britaniji i SAD posle Drugog svetskog rata. (Prim. prev.)
74 Selo u jugoistočnoj Pensilvaniji na reci Šujkil severozapadno od

Filadelfije. Tamo je bio glavni štab kontinentalne vojske pod komandom Džordža

Vašingtona od decembra 1777. do juna 1778, za vreme Američke revolucije. Tamo

su izuzetno teški vremenski uslovi izazvali velike patnje i rasprostranjene bolesti.

(Prim. prev.)
75 Odnosno Čarli Braun, lik iz stripa Peanuts Čarlsa Šulca. (Prim. prev.)
76 Odnosi se na incident koji se dogodio 8. aprila 1956. godine kada je

narednik Metju Makjoun, odlikovani veteran iz II svetskog rata i Korejskog rata,

poveo svoj vod od 74 regruta na vežbu zbog nediscipline. Makjoun je vod poveo

prema močvarnom terenu na ostrvu Pariš u Južnoj Karolini i 45 minuta po dolasku

na destinaciju, skočio u potok i naredio vodu da ga sledi. Neki regruti nisu umeli da

plivaju, a vod je ubrzo naišao na duboku vodu. Došlo je do vriske i panike, a potom

i do ludačkog bekstva na obalu. Ubrzo zatim, primećeno je da nekih regruta nema.

Šestorica su se udavila. (Prim. prev.)
77 Prostorija u pozorištu, studiju ili na drugom javnom mestu za izvoñenje, za

smeštaj izvoñača ili govornika kad njihovo prisustvo nije potrebno na pozornici.

Njena svrha je da posluži kao mesto gde ce izvoñači provoditi vreme umesto da se

vrate u svlačionicu, kako bi i dalie bili lako dostupni ako treba da ponovo nastupe.

Ovaj izraz prvi put je upotrebljen 1701. godine. (Prim. prev.)
78 Igra rečima: to flag - eng. klonuti, izgovara se isto kao i prezime Rendala

Flega. (Prim. prev.)