Stephen.King.Uporiste III

primerku kao što je ovaj Istočni Teksašanin sa nama...“
„Ne se zadevaš, ćelavi“, zareža Stju.
„Dakle, kapacitet ljudskog uma je mnogo veći i od najvećeg delko’

akumulatora. Mislim da on može beskrajno da se puni. U odreñenim slučajevima,
možda i više od beskraja.“

Neko vreme su hodali u tišini i razmišljali o tome.
„Zar se mi to menjamo?“ upita Stju tiho.
„Da“, odgovori Glen. „Da, mislim da je tako.“
„Malo smo oslabili“, reče Ralf. „Dovoljno je da vas pogledam i da znam da
je tako. A ja sam imao žešći pivski stomak. Sad opet mogu da vidim nožne prste. U
stvari, mogu da vidim gotovo cela stopala.“ „U pitanju je stanje svesti“, reče Leri
najednom. Kad su ga pogledali, izgledao je malo postiñeno, ali je nastavio:
„Otprilike poslednjih sedam dana imao sam neki osećaj koji nisam mogao da
razumem. Ali sad možda mogu. Osećao sam se naduvano. Kao da sam poduvao
pola džointa stvarno žestoke trave ili ušmrknuo malo kokaina. Ali nema one
dezorijentacije koja ide uz drogu. Udrogiraš se malo i čini ti se da ti je normalan
način razmišljanja malčice van domašaja. Osećam se kao da mislim sasvim dobro,
u stvari, bolje nego ikad. Ali i dalje se osećam naduvano.“ Leri se nasmeja. „Možda
je to samo od gladi.“
„Glad to delimično objašnjava“, saglasi se Glen, „ali ne sve.“
„Ja sam stalno gladan“, reče Ralf, „ali to mi ne izgleda previše važno.
Osećam se dobro.“
„I ja“, reče Stju. „Fizički, godinama se nisam osećao ovako dobro.“
„Kad isprazniš posudu, isprazniš je i od svih sranja koja tamo plivaju“, reče
Glen. „Od aditiva. Od nečistoća. Naravski da se osećate dobro. To vam je kao
klistir celog tela, celog uma.“
„Ćelavi, baš umeš lepo da objašnjavaš.“
„Možda nije elegantno, ali jeste tačno.“
Ralf upita: „Hoće li nam to pomoći sa njim?“
„Pa“, reče Glen, „tome to i služi. Nemam tu mnogo sumnji. Ali moraćemo
da sačekamo i vidimo je li tako, zar ne?“
Hodali su dalje. Kodžak je izronio iz žbunja i neko vreme koračao kraj njih,
dok su mu kandže kuckale po asfaltu puta broj 70. Leri se sagnu da ga pomazi.
„Kodžače stari“, reče on. „Jesi li znao da si ti samo akumulator? Veliki stari delko’
akumulator sa doživotnom garancijom?“
Činilo se da Kodžak niti zna, niti mari za to, ali je zamahao repom kako bi
pokazao da je na Lerijevoj strani.

Te noći su se ulogorili oko dvadeset pet kilometara zapadno od Sega, i kao
neka vrsta dokaza za ono o čemu su razgovarali po podne, prvi put otkad su

napustili Bolder, poslužila je činjenica da nisu imali šta da pojedu. Glen je
pripremio poslednje ostatke instant kafe iz kesice, pa su je podelili iz iste šolje,
dodajući je iz ruke u ruku. Poslednjih petnaest kilometara prevalili su a da nisu
videli nijedna kola.

Sledećeg jutra, dvadeset drugog, naišli su na prevrnuti „ford“ karavan u
kojem su bila četiri leša - dva od njih bila su deca. U kolima su bile dve kutije
keksa u obliku životinja, i velika kesa užeglog čipsa. Keks je bio u boljem stanju.
Podelili su ga na pet jednakih porcija.

„Kodžače, nemoj ih proždrati“, prekori Glen psa. „Nevaljalče! Gde su ti
maniri? A ako već nemaš manire - moram sada to zaključiti - gde ti je savoir
faire?“

Kodžak lupnu repom i odmeri keks na način koji je prilično jasno pokazivao
da mu jednako nedostaje savoir faire kao i maniri.

„Onda nek ti bude šta ti bog da“, reče Glen i dade psu poslednji komad iz
svoje porcije - tigra. Kodžak ga proždrljivo proguta, a onda s udalji njuškajući.

Leri je sačuvao celu svoju menažeriju - desetak životinja - kako bi je pojeo
odjednom. Uradio je to veoma sporo i sneno. „Jeste li primetili“, reče on, „da keks
u obliku životinja ima neki skriveni, slabi ukus na limun? Sećam se toga iz
detinjstva. Nikad to nisam ponovo primetio sve dosad.“

Ralf je prebacivao svoja preostala dva keksa iz ruke u ruku, i sada je jedan
pojeo. „Da, u pravu si. Ukus im malo vuče na limun. Znaš, voleo bih da je stari
Niki ovde. Ne bi mi smetalo da još malo delimo taj keks sa njim.“

Stju klimnu glavom. Dokrajčiše keks i krenuše dalje. Tog popodneva su
pronašli kamion sa robom za „Velike zapadne pijace“ koji je izgleda bio na putu za
Grin River, uredno smešten u zaustavnoj traci, sa vozačem koji je sedeo uspravljen
i mrtav za volanom. Ručali su konzervisanu šunku koju su pronašli pozadi, ali
činilo se da niko od njih nije bio naročito gladan. Glen je rekao da im se svima
želudac skupio. Stju je kazao da njemu šunka ne miriše dobro - nije se ukvarila, već
je samo mirisala prejako. Previše mesnato. Osećao je od toga mučninu. Uspeo je da
se natera da pojede samo jedan režanj. Ralf je rekao da bi radije pojeo još dve ili tri
kutije keksa, i svi su se nasmejali. Čak je i Kodžak pojeo tek malu porciju pre nego
što se udaljio da istraži nečiji miris.

Te noći su se ulogorili istočno od Grin Rivera, a u ranim jutarnjim satima
počeo je da pada praškasti sneg.

Došli su do jaruge malo iza podneva, dvadeset i trećeg. Nebo je celog dana
bilo oblačno i bilo je hladno - dovoljno hladno za sneg, pomislio je Stju - i to ne
samo za onaj lagan i redak.

Njih četvorica stajali su na ivici, sa Kodžakom uz Glenovu nogu, i gledali
preko. Negde severno odatle možda je popucala neka brana, ili su jaki letnji

pljuskovi padali u dugom nizu. Kako god bilo, duž San Rafaela, koji je već
nekoliko godina bio samo suvo rečno dno, došlo je do poplave. Ona je odnela
pozamašno parče od desetak metara meñudržavnog auto-puta broj 70. Jaruga je bila
duboka petnaestak metara sa zidovima od trošne, rastresite zemlje i sedimentnog
kamena. Na dnu je mrzovoljno curkala voda.

„Bog te mazo“, reče Ralf. „Neko bi trebalo odmah da zove ministarstvo za
puteve Jute.“

Leri pokaza. „Pogledajte onamo“, reče on. Oni se zagledaše u prazninu u
kojoj su sada tu i tamo počeli da se naziru neobični, vetrom izvajani stubovi i
monoliti. Stotinak metara niz tok San Rafaela videli su umršenu ogradu, kablove i
velike asfaltne ploče. Jedan komad je štrcao uvis prema oblačnom, užurbanom
nebu kao apokaliptični prst, sa sve isprekidanom belom linijom za preticanje.

Glen je gledao u usek pun krša sa rukama u džepovima i odsutnim, snenim
izrazom na licu. Stju reče tiho: „Možeš li preći, Glene?“

„Naravski, mislim da mogu.“
„A tvoj artritis?“
„Bio je i gori.“ On se osmehnu. „Ali da budem iskren, umeo je da bude i
bolji.“
Nisu imali uže kojim bi se meñusobno vezali. Stju je sišao prvi, veoma
oprezno. Nije mu se dopadalo to kako mu se tle povremeno pomeralo pod nogama
u malim odronima kamenja i zemlje. U jednom trenutku, pomislio da će potpuno
ostati bez oslonca i otklizati se sve do dna na turu. Posegnuo je rukom i dohvatio
postojanu kamenu izbočinu, gde je ostao da visi držeći se grčevito sve dok nije pod
nogama ponovo pronašao čvrsto tle. Onda je Koñžak veselo protrčao kraj njega
podižući oblačiće prašine, dok su se pod njegovim šapama slivali potočići zemlje.
Koji tren kasnije, stajao je na dnu, mahao repom i prijazno lajao odozdo na Stjua.
„’Bem ti kuče razmetljivo“, zareza Stju i pažljivo siñe do dna. „Ja ću sledeći“,
doviknu Glen. „Čuo sam šta si rekao za mog psa!“
„Pažljivo, ćelavi! Pripazi, ozbiljno! Zemlja se odranja.“
Glen siñe polako, pomerajući se vrlo obazrivo i birajući oslonac. Stju je
napeto posmatrao rastresitu zemlju koja se osipala pod Glenovim iznošenim
cokulama. Kosa mu se vijorila kao tanano srebro oko ušiju nošena lakim lahorom
koji je počeo da duva. Stju pomisli kako je Glenova kosa, onomad kad ga je prvi
put ugledao kako pokušava da slika kraj druma u Nju Hempširu, još bila samo
proseda.
Sve dok Glen konačno nije stao na ravno blatno dno jaruge, Stju je bio
siguran da će ovaj pasti i polomiti se. Stju odahnu s olakšanjem i pljesnu ga po
ramenu.
„Nisam se ni oznojio, Istočni Teksašanine“, reče Glen i sagnu se da pomazi
Kodžaka.

„Bogami, ja jesam“, reče mu Stju.
Ralf siñe sledeći, oprezno, od oslonca do oslonca, šuljajući se niz poslednjih
dva i po metra. „Stvarno“, reče on. „Na ovom sranju možeš da se pošteno skrljaš. A
šta ako ne budemo uspeli da se popnemo uz drugu obalu? Moraćemo onda da
otpešačimo sedam-osam kilometara uzvodno dok ne pronañemo mesto gde nije
toliko strmo, zar ne?“
„Još bi bolje bilo da naleti novi poplavni talas dok tragamo za takvim
mestom“, reče Stju.
Leri siñe spretno i bez ikakvih problema, pridruživši im se za manje od tri
minuta pošto su počeli da silaze. „Ko će prvi da se popne?“ upita on.
„Što ne bi ti, kad si toliko drčan?“ reče Glen.
„Naravski.“
Trebalo mu je znatno više vremena da se popne, i dvaput je izgubio oslonac
na nesigurnom tlu, tako da umalo nije pao. Ali, na kaju je stigao do vrha i mahnuo
im odozgo.
„Ko će sledeći?“ upita Ralf.
„Ja“, reče Glen i poñe prema drugoj obali.
Stju ga uhvati za ruku. „Slušaj“, reče on. „Možemo krenuti uzvodno i
pronaći pliću obalu, kao što je Ralf i rekao.“
„I da izgubimo ostatak dana? Kad sam bio mali, mogao sam da se popnem
uz takvu strminu za četrdeset sekundi, a da mi puls ostane ispod sedamdeset,
maksimum.“
„Više nisi mali, Glene.“
„Nisam. Ali sve mislim kako je još preostalo ponešto od tog klinca u meni.“
Pre nego što je Stju stigao bilo šta novo da kaže, Glen je pošao. Zastao je
negde na trećini uspona, a onda nastavio. Blizu polovine, uhvatio se za škriljčanu
izbočinu koja mu se okrunila pod rukama i Stju je bio siguran da će se Glen
stumbati sve do dna, onako artritičan.
„O, sranja...“ prodahta Ralf.
Glen zamlatara rukama i nekako zadrža ravnotežu. Poskoči udesno i pope se
još nekih šest metara, zastade da se odmori, pa opet krenu naviše. Pri vrhu se
kamen na koji je stao odvalio i on bi pao, ali Leri je bio tamo. Dograbio je Glena za
ruku i povukao ga uvis.
„Ništa lakše“, doviknu Glen odozgo.
Stju se isceri s olakšanjem. „Kako puls, ćelavi?“
„Mislim da je negde preko devedeset“, prizna Glen.
Ralf se popeo uza strmu obalu kao troma divokoza, proveravajući svako
mesto oslonca, pomerajući ruke i noge krajnje promišljeno. Kad je on stigao do
vrha, Stju je pošao za njim.
Sve do trenutka kada je pao, Stju je mislio da je ta strmina zapravo blaža od

one niz koju su sišli. Bilo je boljih oslonaca, stepen nagiba je bio malo manji. Ali
površina je bila mešavina krečnjačkog zemljišta i kamenih krhotina koje su vlažni
vremenski uslovi gadno razlabavili. Stju je osetio da tu neće biti šale, pa se peo
obazrivo.

Grudi su mu već bile iznad ivice kada je izbočina pod njegovom levom
nogom najednom iščezla. On oseti da počinje da klizi. Leri posegnu rukom za
njegovom, ali ovog puta ne uspe da je uhvati. Stju pokuša da ščepa isturenu ivicu
kolovoza i ona mu se odlomi u ruci. Načas je glupavo zurio u nju, dok se sve brže
spuštao. Bacio je to u stranu sa ludačkim osećajem da se najednom pretvorio u
Kostu Kojota. Sad mi samo treba, pomisli on, da neko kaže bip-bip kad ljosnem o
dno.

Koleno mu udari u nešto i on oseti iznenadni nalet bola. Zagrabi po lepljivoj
površini padine, koja je sada zabrinjavajuće brzo klizila kraj njega, i nastavi samo
da otkida pregršti zemlje.

On tresnu u stenu koja je štrcala iz krša kao veliki tupi šiljak strele i
premetnu se u vazduhu, ostavši potpuno bez daha. Pade pravo u dubinu od oko tri
metra i dočeka se na nozi pod neprirodnim uglom. Začu prasak. Bol je bio
momentalan i strahovit. Dreknu. Prevrnu se unazad preko glave. Sada su mu usta
bila puna zemlje. Oštri šljunak išarao mu je lice i mišice krvavim ogrebotinama. On
ponovo pade na povreñenu nogu i oseti kako ona puca na nekom drugom mestu.
Sada nije dreknuo. Sada je vrisnuo.

Otklizao je poslednja četiri i po metra na stomaku, kao dete na podmazanom
toboganu. Zaustavio se sa pantalonama punim blata, dok mu je srce ludački tuklo u
ušima. Noga mu je gorela od bola. Kaput i košulja ispod njega bili su mu zarozani
do brade.

Lom. Ali koliko gadan? Sudeći po tome koliko boli, prilično gadan.
Najmanje na dva mesta, možda i više. A i koleno mi je iščašeno.

Leri se spuštao niz padinu, u malim skokovima koji su izgledali gotovo kao
podrugljiva imitacija onoga što se upravo dogodilo sa Stjuom. Onda je kleknuo kraj
njega i upitao ga ono što se Stju već pitao i sam.

„Koliko je gadno, Stju?“
Stju se pridiže na laktove i pogleda u Lerija, lica belog od šoka, sa mrkim
prugama od zemlje.
„Mislim da ću možda ponovo prohodati za neka tri meseca“, reče on. Osećao
je sada nagon za povraćanjem. On pogleda u oblačno nebo, stisnu pesnice i zamaha
prema njemu.
„OOOOO, SRANJE!“ zaurla on.

Ralf i Leri su mu stavili udlage na nogu. Glen je izvadio bočicu nečega što je
nazivao „mojim pilulama za artritis“ i dao jednu Stjuu da popije. Stju nije znao šta

sadrže te „pilule za artritis“, a Glen nije hteo da mu kaže, ali bol u njegovoj nozi
izbledeo je u daleko damaranje. Osećao se veoma smireno, spokojno čak. Palo mu
je na pamet da svi ionako već troše pozajmljeno vreme, ne obavezno zbog toga što
su krenuli da pronañu Flega, već zato što su uopšte preživeli Kapetana Tripsa. U
svakom slučaju, znao je šta se mora uraditi... i postaraće se da to zaista i bude
urañeno. Leri je upravo zaćutao. Svi su ga pogledali zabrinuto, da vide šta će on na
to reći. Ono što je bilo je sasvim jednostavno. „Ne.“

„Stju“, reče Glen blago, „ne razumeš...“
„Razumem. I kažem ne. Nema povratka u Grin River. Ni užeta. Ni kola. To
je protiv pravila igre.“
„Jebote, nije ovo nikakva igra!“ uzviknu Leri. „Umrećeš ovde!“
„A vi ćete gotovo sigurno umreti u Nevadi. Krenite sad. Imate još četiri sata
dnevnog svetla. Nema potrebe da ga traćite.“
„Nećemo te ostaviti“, reče Leri.
„Žao mi je, ali hoćete. Nareñujem vam to.“
„Ne. Sad sam ja glavni. Majka je rekla, ako se tebi bilo šta dogodi...“
„... da treba da nastavite dalje.“
„Ne. Ne.“ Leri se obazre prema Glenu i Ralfu u potrazi za podrškom. Oni ga
pogledaše, uznemireni. Kodžak je sedeo u blizini i posmatrao svu četvoricu sa
repom uredno savijenim oko šapa.
„Slušaj me, Leri“, reče Stju. „Ceo ovaj put zasniva se na zamisli da je starica
znala o čemu govori. Ako počneš da to dovodiš u sumnju, dovešćeš sve u pitanje.“
„Da, to je tačno“, reče Ralf.
„Ne, nije tačno, seljaku jedan“, reče Leri besno oponašajući Ralfov naglasak
iz Oklahome. „Nije bila božja volja da Stju ovde padne, nije to čak sredio ni
mračnjak. Bila je to samo rastresita zemlja i to je sve, samo rastresita zemlja'. Neću
te ostaviti, Stju. Više nikoga neću ostaviti za sobom.“
„Hoćeš. Mi ćemo ga ostaviti“, reče Glen tiho.
Leri se okrenu sa pogledom punim neverice, kao da je izdan. „Mislio sam da
si mu ti prijatelj!“
„I jesam. Ali to nije važno.“
Leri se histerično nasmeja i krenu malo niz jarugu. „Ti si lud! Znaš li to?“
„Ne, nisam lud. Dogovorili smo se. Stajali smo oko samrtničke postelje
Majke Ebigejl i sklopili sporazum. To je gotovo izvesno podrazumevalo da ćemo
poginuti, i znali smo da je tako. Shvatili smo dogovor. A sada ćemo ga ispuniti.“
„Pa ja to i hoću, pobogu. Hoću reći, ne mora to biti Grin River; možemo naći
neki karavan, staviti ga pozadi i krenuti dalje...“
„Treba da hodamo“, reče Ralf. Pokaza na Stjua. „On ne može da hoda.“
„Tako je. Dobro. Slomio je nogu. I šta sad hoćete da uradimo? Da ga
ubijemo kao što se to radi sa konjima?“

„Leri...“ zausti Stju.
Pre nego što je Stju stigao da nastavi, Glen dograbi Lerija za košulju i cimnu
ga prema sebi. „Koga ti to pokušavaš da spaseš?“ Glas mu je bio hladan i strog.
„Stjua, ili sebe?“
Leri ga pogleda, pomerajući nemo usta.
„Krajnje je prosto“, reče Glen. „Mi ne možemo da ostanemo... a on ne može
dalje.“
„Odbijam da to prihvatim“, šapnu Leri. Lice mu je bilo mrtvački bledo.
„Ovo je proba“, reče Ralf najednom. „Eto šta je.“
„Možda nam je razum stavljen na probu“, reče Leri. „Glasajmo“, reče Stju sa
zemlje. „Ja glasam da krenete dalje.“
„I ja“, reče Ralf. „Stju, žao mi je. Ali ako će bog paziti na nas, možda će
pripaziti i na tebe...“
„Ja neću to da uradim“, reče Leri.
„Nije Stju taj na koga misliš“, reče Glen. „Mislim da pokušavaš da spaseš
nešto u sebi. Ali ovog puta je ispravno krenuti dalje, Leri. Moramo tako.“
Leri polako protrlja usta nadlanicom.
„Prenoćimo ovde“, reče on. „Hajde da razmislimo.“
„Ne“, reče Stju.
Ralf klimnu glavom. On i Glen se zgledaše, a onda Glen izvuče bočicu sa
„pilulama za artritis“ iz džepa i stavi je Stjuu u ruku. „Imaju morfijumsku bazu“,
reče on. „Više od tri ili četiri bilo bi verovatno smrtonosno.“ On pogleda Stjua u
oči. „Razumeš li me, Istočni Teksašanine“
„Da. Razumem.“
„O čemu vi to pričate?“ uzviknu Leri. „Do ñavola, šta mu ti to predlažeš?“
„Zar ti to ne znaš?“ reče Ralf sa toliko suštim prezirom da je Leri na tren
zaćutao. Onda sve ponovo pohrli pred njim košmarnom brzinom nepoznatih lica
koja šibaju u prolazu na vrtešci: pilule, za dizanje, spuštanje, krstarenje. Rita. Kad
ju je okrenuo u vreći za spavanje i video da je mrtva i kruta, da joj zelena
bljuvotina izbija iz usta kao užegli slatkiši sa žurke.
„Ne!“ dreknu on i pokuša da ugrabi bočicu iz Stjuove ruke. Ralf ga zgrabi za
ramena. Leri poče da se otima.
„Pusti ga“, reče Stju. „Hoću da popričam s njim.“ Ralf ga je i dalje držao,
zagledajući Stjua nesigurno. „Ne, slobodno, pusti ga.“ Ralf ga pusti, ali činilo se da
je spreman da ponovo skoči.
Stju reče: „Leri, doñi ovamo. Čučni kraj mene.“
Leri priñe i čučnu kraj Stjua. Zagleda se sav jadan Stjuu u lice. „Nije u redu,
čoveče. Kad neko padne i slomi nogu, ne možeš da... ne možeš prosto da odeš i
pustiš ga da umre. Zar ne znaš to? Hej, čoveče...“ On dodirnu Stjua po licu. „Molim
te. Razmisli.“

Stju uze Lerija za ruku i zadrža je u svojoj. „Misliš li da sam lud?“
„Ne! Ne, ali...“
„I misliš li da ljudi koji su pri čistoj svesti imaju pravo da odluče sami šta će
sa sobom?“
„O, čoveče“, reče Leri i zaplaka.
„Leri, ovo nema veze s tobom. Hoću da nastavite dalje. Ako se izvučete iz
Vegasa, vratite se ovuda. Možda će bog poslati gavrana da me nahrani, ko zna.
Jednom sam pročitao na stranici za razbibrigu kako čovek može preživeti
sedamdeset dana bez hrane, samo ako ima vode.“
„Pre toga stići će zima. Umrećeš , čak i da ne upotrebiš pilule.“
„To ne zavisi od tebe. U ovom delu ti ne učestvuješ.“
„Ne teraj me od sebe, Stju.“
Stju reče smrknuto: „Teram te.“
„E, stvarno do moga“, reče Leri i osovi se na noge. „Šta će Fren da nam
kaže? Kad sazna da smo te ostavili krticama i lešinarima?“
„Neće vam reći ništa ako ne odete tamo da ga sredite. Baš kao ni Lusi. Ili
Dik Elis. Ili Bred. Ili bilo ko drugi.“
Leri reče: „Važi. Idemo. Ali sutra. Večeras ćemo se ulogoriti ovde, i možda
ćemo sanjati... nešto...“
„Nema snova“, reče Stju blago. „Nema znakova. Ne funkcioniše to tako.
Ostali biste jednu noć, ne bi se desilo ništa, pa biste onda poželeli da ostanete još
jednu, i još jednu... morate krenuti odmah.“
Leri se udalji malo od njih, pognute glave, i stade okrenuvši im leña. „U
redu“, reče konačno glasom gotovo nečujnim. „Uradićemo kako kažeš. Bog nek
nam se smiluje.“
Ralf priñe Stjuu i kleknu. „Stju, možemo li nešto da ti donesemo?“
Stju se osmehnu. „Da. Sve što je Gor Vidal ikad napisao - one knjige o
Linkolnu, Aronu Buru i tim likovima. Oduvek sam nameravao to da pročitam.
Izgleda da mi se sad ukazala prilika.“ Ralf se kiselo osmehnu. „Izvini, Stju. Izgleda
da sam malo uzdrman svim ovim.“
Stju mu stegnu mišicu i Ralf se udalji. Priñe mu Glen. I on je plakao, a kada
je seo kraj Stjua, suze su mu ponovo krenule.
„Daj bre, bebo jedna“, reče Stju. „Biću dobro.“
„Leri je u pravu. Ovo ne valja. Kao nešto što bi uradio bangavom konju.“
„Znaš da se to mora uraditi.“
„Valjda, ali ko zapravo može biti siguran? Kako ti je noga?“
„Sad me uopšte ne boli.“
„Dobro, sad imaš pilule.“ Glen preñe rukom preko očiju. „Zbogom, Istočni
Teksašanine. Đavolski mi je drago što sam te upoznao.“
Stju okrenu glavu u stranu. „Ne govori zbogom, Glene. Bolje je do viñenja,

za sreću. Verovatno ćeš se popeti negde do pola te proklete obale, a onda
smandrljati ovamo, pa ćemo zimu provesti kartajući se.“

„Nije do viñenja“, reče Glen. „Ja to osećam, a ti?“
I pošto je i sam to osećao, Stju ponovo okrenu lice prema Glenu. „Da, i ja“,
reče i onda se malo osmehnu. „Ali neću se bojati zla, je li tako?“
„Tako je!“ reče Glen. Glas mu preñe u promukli šapat. „Izvuci utikač ako
budeš morao, Stjuarte. Nemoj se zajebavati.“
„Neću.“
„Onda, zbogom.“
„Zbogom, Glene.“
Njih trojica se okupiše na zapadnoj strani jaruge i Glen poče da se penje
pošto se najpre jednom osvrnuo. Stju je sa rastućom brigom pratio pogledom
njegov uspon. Kretao se nehajno, jedva da je i gledao gde gazi. Zemlja se jednom
odronila pod njim, pa zatim još jednom. Oba puta se nonšalantno uhvatio i
pronašao oslonac koji se oba puta slučajno baš tamo našao. Kada je Glen stigao do
vrha, Stju je ispustio vazduh koji je zadržavao u dugom, oštrom uzdahu.
Ralf je pošao sledeći, i kada je on stigao na vrh, Stju je poslednji put pozvao
Lerija da mu priñe. Pogledao je Lerija u lice i pomislio kako ga ono neverovatno
podseća na lice pokojnog Harolda Laudera - izuzetno nepomično, očiju budnih i
pomalo opreznih. Lice koje je odavalo samo ono što je želelo da oda.
„Sada si ti glavni“, reče Stju. „Možeš li da izañeš na kraj s tim?“
„Ne znam. Pokušaću.“
„Ti ćeš odlučivati.“
„Zar je tako? Izgleda da je moja prva odluka bila nadglasana.“ Sada su mu
oči odavale emociju: prekor.
„Da, ali to se neće dogoditi ni sa jednom drugom. Slušaj - njegovi ljudi će
vas skleptati.“
„Da. Pretpostavljam da hoće. Ili će nas skleptati, ili ubiti iz zasede kao pse.“
„Ne, mislim da će vas skleptati i odvesti njemu. Mislim da će se to dogoditi u
sledećih nekoliko dana. Kad stignete u Vegas, držite širom otvorene oči. Sačekajte.
Doći će.“
„Šta to, Stju? Šta će doći?“
„Ne znam. Ono zbog čega smo i odaslani. Budite spremni. Prepoznajte to
kad vam se ukaže.“
„Vratićemo se po tebe, ako budemo mogli. Znaš to.“
„Da, važi.“
Leri se brzo pope uz obalu i pridruži se drugoj dvojici. Mahnuli su mu
odozgo. Stju im je otpozdravio podigavši ruku. Pošli su. I više nikada nisu videli
Stjua Redmana.
71.

Njih trojica su se ulogorili dvadeset i pet kilometara zapadno od mesta gde
su ostavili Stjua. Došli su do još jedne jaruge, ovaj put male. Pravi razlog za
tako bednu prevaljenu udaljenost krio se u tome što se činilo da više nisu bili onako
bodri kao pre. Teško je bilo predvideti hoće li im se taj elan ponovo vratiti. Noge
kao da su im bile teže nego ranije. Malo su razgovarali. Niko od njih nije ostale
želeo da gleda u lice, iz straha da tamo ne prepozna odraz sopstvene griže savesti.

Ulogorili su se kad je pao mrak i založili vatru od nakupljenog granja šikare.
Bilo je vode, ali ne i hrane. Glen je nabio poslednje ostatke duvana u lulu i zapitao
se iznenada ima li Stju cigareta. Ta pomisao istisnula je iz njega svaku želju za
duvanom, pa je kucnuo lulom po kamenu, rasejano izbacivši iz nje poslednje trunje
„borkum rifa“. Kad je nekoliko minuta kasnije negde u mraku zatulila sova, on je
pogledao unaokolo.

„Nego, kud se dede Kodžak?“ upita on.
„E vidiš, to ti je baš čudno, zar ne?“ reče Ralf. „Ne sećam se da sam ga
uopšte video u proteklih nekoliko sati.“
Glen se osovi na noge. „Kodžače!“ viknu. „Hej, Kodžače! Kodžače!“ Glas
mu je samotno odjekivao u pustoši. Nije mu odgovorio lavež. On ponovo sede,
ophrvan zlom slutnjom. Nevoljno se oglasi tihim uzdahom. Kodžak ga je sledio
preko gotovo celog kontinenta. Sad ga više nije bilo. Činilo mu se da je to grozno
predskazanje. „Mislite da ga je nešto uhvatilo?“ upita Ralf tiho.
Leri reče tihim, zamišljenim glasom: „Možda je ostao sa Stjuom.“ Glen
podiže pogled, preneražen. „Možda“, reče, razmislivši o tome. „Možda se upravo
to dogodilo.“
Leri je prebacivao kamičak iz ruke u ruku, tamo-amo, tamo-amo. „Stju je
kazao da će mu možda bog poslati gavrana da ga nahrani. Ne verujem da tamo ima
gavranova, pa mu je možda poslao psa kao zamenu.“
Vatra zapucketa i stub varnica polete u mrak, uskovitlavši se u kratkotrajnom
sjaju da bi zatim zgasnuo.

Kada je Stju video kako se tamno obličje šunja niz jarugu prema njemu,
privukao se i uspravio uz obližnju stenu, sa nogom isturenom napred i obamrlom
šakom pronašao oveći kamen. Bio je sav promrzao. Leri je imao pravo. Dva ili tri
dana ležanja napolju na ovakvoj temperaturi sasvim će ga efikasno ubiti. Samo što
se sada činilo da će mu pre toga konce smrsiti ovo što dolazi, šta god to bilo.
Kodžak je ostao sa njim do sutona, a onda ga je ostavio, iskobeljavši se lako iz
jaruge. Stju ga nije pozvao da se vrati. Pas će pronaći Glena i nastaviti dalje sa
njima. Možda je i on imao svoju ulogu u svemu. Ali sada je priželjkivao da je
Kodžak ostao malo duže. Pilule su bile jedna mogućnost, ali on nimalo nije želeo
da ga rastrgne jedan od mračnjakovih vukova.

Stegnuo je kamen čvršće, a tamno obličje se zaustavilo dvadesetak metara

iznad useka. Onda je ponovo počelo da se spušta, senka crnja od noći.
„Doñi onda“, reče Stju promuklo.
Crna senka zamaha repom i pritrča mu. „Kodžače?“
Bio je to on. I držao je nešto u ustima, nešto što je ispustio pred Stjuove

noge. Onda je seo, lupkajući repom, i sačekao na pohvale. „Dobri moj“, reče Stju
zapanjeno. „Dobri moj!“

Kodžak mu je doneo zeca.
Stju izvuče džepni nož, otvori ga i raspori zeca u tri brza pokreta. Podiže
utrobu koja se pušila i dobaci je Kodžaku. „Hoćeš ovo?“ Kodžak je to i te kako
hteo. Stju onda odra zeca. Pomisao na to da ga pojede sirovog nije mu nimalo
podsticala apetit.
„Drva?“ reče on Kodžaku bez mnogo nade. Duž obe strane jaruge bilo je
granja i izvaljenih stabala gde ih je ostavila iznenadna poplava, ali ništa mu nije
bilo nadohvat ruke.
Kodžak zamaha repom, ali se ne pomeri.
„Donesi? D...“
Ali Kodžaka najednom više nije bilo. Hitro se okrenuo, stuštio do istočne
strane jaruge i dotrčao natrag sa velikim komadom suvog drveta u zubima. Ispustio
ga je kraj Stjua i zalajao. Brzo je mahao repom.
„Dobri moj“, ponovi Stju. „E stvarno, bog te mazo! Donesi, Kodžače!“
Zalajavši radosno, Kodžak ponovo otrča. Za dvadeset minuta je doneo
dovoljno drva da se zapali velika vatra. Stju je pažljivo odvalio dovoljno cepki za
potpalu. Pogledao je kako stoji sa šibicama i ustanovio da ima jednu i po kutiju.
Drvca za potpalu planula su posle druge šibice i on je pažljivo dodavao granje u
vatru. Ubrzo je tamo plamtela poprilično velika vatra i Stju joj se primakao što je
bliže mogao, uspravljen u vreći za spavanje. Kodžak je legao s druge strane vatre i
spustio njušku na šape.
Kad je plamen počeo malo da jenjava, Stju je nataknuo zeca na granu i
ispekao ga. Miris je bio dovoljno jak i primamljiv da mu zakrče creva. Kodžak se
pridigao i sada je veoma zainteresovano posmatrao zeca.
„Pola za tebe i pola za mene, bajo, važi?“
Petnaest minuta kasnije sklonio je zeca s vatre i uspeo da ga pokida na dve
polovine, a da ne oprži preterano prste. Na nekim mestima, meso je zagorelo, na
drugim poluživo, ali bilo je daleko bolje od konzervisane šunke „Velikih zapadnih
tržnica“. On i Kodžak su ga smazali... i dok su završavali obrok, jezivo zavijanje
doprlo je niz jarugu.
„Pobogu!“ reče Stju, ustima punim zečetine.
Kodžak je bio na nogama, dlaka oko vrata mu se podigla i režao je. Krenuo
je kruto oko vatre i ponovo zarežao. Stvorenje koje je maločas zavijalo sada je
utihnulo.

Stju je legao, sa kamenom pogodnim da stane u šaku kraj jedne, i otvorenim
džepnim nožićem kraj druge ruke. Zvezde su bile hladne, visoke i ravnodušne.
Pomislio je na Fren i odmah odagnao te misli od sebe. Previše ga je bolelo, bez
obzira na to da li mu je želudac pun ili ne. Neću zaspati, pomisli on. Još dugo neću.

Ali zaspao je, pomoću jedne Glenove pilule. A kada je vatra zgasnula u žar,
Kodžak mu je prišao i zaspao kraj njega, tako da greje Stjua. I tako je, prve noći
posle razlaza grupe, Stju jeo dok su ostali trpeli glad, i spavao čvrsto dok su njihovi
snovi bili isprekidani košmarima i neprijatnom slutnjom da im se brzo bliži
neizbežna propast.

Dvadeset četvrtog je grupa Lerija Andervuda koja se sastojala od trojice
hodočasnika prevalila četrdeset osam kilometara i ulogorila se severoistočno od
Glave san Rafaela. Te noći je temperatura pala na četiri stepena, pa su založili
veliku vatru i zaspali blizu nje. Kodžak im se nije ponovo pridružio.

„Šta misliš, šta Stju radi večeras?“ upitao je Ralf Lerija.
„Umire“, rekao je Leri kratko i zažalio kad je primetio trzaj bola na
Ralfovom jednostavnom, iskrenom licu, ali nije znao kako da se iskupi za ono što
je rekao. Najzad, to je gotovo sigurno bilo tačno.
Ponovo je legao i osetio sa neobičnom sigurnošću da će to biti sutra. Šta god
bilo to čemu su se približavali, samo što nisu tamo stigli.
Bila je to noć ružnih snova. U onom kojeg je najjasnije upamtio posle
buñenja, on je bio na turneji sa grupom po imenu Šejdi bluz konekšen. Trebalo je
da nastupe u Medison skver gardenu i sve su karte bile rasprodate. Izašli su na binu
praćeni gromoglasnim aplauzom. Leri je prišao mikrofonu da ga podesi i spusti na
odgovarajuću visinu, ali nije mogao ni da ga pomeri. Prišao je mikrofonu solo
gitariste, ali i taj je bio nepomičan. Kod basiste i klavijaturiste, ista priča. Publika je
počela da zviždi i tapše u ritmu. Jedan po jedan, članovi Šejdi bluz konekšena
šmugnuli su sa bine, iscereni u potaji u visoke i psihodelične kragne nalik na
kragne košulja koje su Berdsi nosili 1966. godine, kad se Rodžer Makgvin nije
skidao sa trave. Ili sa težih droga. A Leri je i dalje išao od mikrofona do mikrofona
i pokušavao da pronañe makar jedan koji bi mogao da podesi. Ali svi su oni bili
visoki gotovo tri metra i potpuno nepomični. Ličili su na kobre od nerñajučeg
čelika. Neko je iz publike počeo da traži: „Mala, ko je ovaj strašni baja?“ Više ne
izvodim tu pesmu, pokušao je da kaže. Prestao sam da je pevam kad je nastupio
smak sveta. Nisu ga čuli, i počeo je da narasta napev, najpre iz zadnjih redova, da
bi zatim zapljusnuo celu dvoranu, sve jači i glasini: „Mala, ko je ovaj strašni baja!
Mala, koje ovaj strašni baja! MALA, KO JE OVAJ STRAŠNI BAJA!“
Probudio se sa tim napevom u ušima. Znoj mu je izbio svud po telu.
Nije morao Glen da mu kaže o kakvom je snu reč, niti šta on znači. San u
kom ne možeš da dosegneš mikrofone, ne možeš da ih podesiš, uobičajen je meñu

rok muzičarima, jednako uobičajen kao i onaj kad sanjaš da si na bini, a ne možeš
da se setiš jednog jedinog stiha. Leri je pretpostavljao da je svaki izvoñač pre ili
kasnije sanjao jedan od njih pred...

Pred nastup.
Bio je to san o nesposobnosti. Izražavao je taj jednostavan, posvemašnji
strah: Šta ako ne budeš mogao? Šta ako budeš želeo, ali ne budeš mogao? Užas
pred izgledima da ne budeš sposoban za taj jednostavni skok u nepoznato sa kojim
započinje svaki umetnik -pevač, pisac, slikar, muzičar.
Neka ljudima bude prijatno, Leri.
Čiji je to bio glas? Glas njegove majke?
Ti si koristoljubiv, Leri.
Ne, mama - nisam. Više ne izvodim tu pesmu. Prestao sam da je pevam kad
je nastupio smak sveta. Stvarno.
Legao je natrag i ponovo utonuo u san. Na kraju je pomislio da je Stju imao
pravo: mračnjak će ih uhvatiti. Sutra, pomisli on. Šta god bilo to čemu se
približavamo, samo što nismo stigli tamo.

Ali dvadeset petog nisu videli nikoga. Njih trojica su uporno hodali pod
vedrim plavim nebom i videli su mnogo ptica i zverinja, ali ne i ljude.

„Neverovatno je kako se divlje životinje brzo vraćaju“, rekao je Glen. „Znao
sam da će taj proces biti prilično brz i zima će ga naravno donekle usporiti, ali opet,
neverovatno je. Prošlo je tek stotinak dana od prvih slučajeva zaraze.“

„Da, ali nema pasa niti konja“, reče Ralf. „To mi nikako ne izgleda u redu,
znate? Izmislili su virus koji je pobio gotovo sve ljude, ali to nije bilo dovoljno.
Morao je da pokosi i njegove dve omiljene životinje. Odneo je čoveka i njegove
najbolje prijatelje.“ „A ostavio je mačke“, reče Leri mrzovoljno.

Ralf se ozari. „Ali, tu je Kodžak...“
„Tu je bio Kodžak.“
Ta opaska je u njima ubila volju za razgovorom. Bregovi zaravnjenih vrhova
mrštili su se na njih, savršena skrovišta za desetine ljudi sa snajperskim puškama.
Lerija nije napuštao predosećaj da će se to desiti danas. Kad god bi se popeli na
neku uzvisinu, on je očekivao da ugleda ispred njih prepreku na putu. I kad god se
to nije desilo, on je pomislio na zasedu.
Pričali su o konjima. O psima i bizonima. Bizoni se vraćaju, rekao im je Ralf
- Nik i Tom Kulen su ih videli. Nije daleko dan -možda još za njihovog života - kad
će ravnice ponovo potamneti od krda bizona.
Leri je znao da je to tačno, ali je isto tako znao i da trtljaju gluposti - njihov
život možda neće potrajati ni sledećih deset minuta.
Onda je počeo da pada mrak i došlo je vreme da potraže mesto na kom bi se
ulogorili. Popeli su se na vrh poslednje uzvisine i Leri je pomislio: Sada. Biće oni

baš tamo.
Ali tamo nije bilo nikoga.
Ulogorili su se blizu zelenog rellektujućeg putokaza na kojem je pisalo LAS

VEGAS 420. Tog dana su jeli prilično dobro: tako čips, oranžadu iz konzerve i dva
„slim džima“ koje su podelili na jednake delove.

Sutra, pomislio je Leri ponovo i zaspao. Te noći je sanjao da on, Beri Grig i
Dronjavi restlovi sviraju u Gardenu. Bila je to njihova velika šansa - svirali su kao
predgrupa superbendu sa imenom po nekom gradu. Bio je to Boston, ili možda
Čikago. I svi mikrofoni su ponovo bili visoki gotovo tri metra, a on je opet počeo
da se sapliće i prilazi im dok je publika tapšala u ritmu i zahtevala pesmu „Mala, ko
je onaj strašni baja“?

Spustio je pogled u prvi red i osetio nalet straha nalik na iznenadni talas
ledenohladne vode. Tamo je bio Čarls Menson, a slovo x na njegovom čelu iscelilo
se u beli, izuvijani ožiljak, i on je takoñe tapšao i vikao. Tamo je bio i Ričard Spek,
zagledan odozdo u Lerija drskim, bezobraznim očima, sa cigaretom bez filtera
meñu usnama. Izmeñu njih je bio mračnjak. Džon Vejn Gejši je bio iza njih. Fleg je
predvodio publiku u napevu.

Sutra, pomisli Leri ponovo dok se saplitao od jednog previsokog mikrofona
do drugog pod vrelim snenim reflektorima Medison skver gardena. Vidimo se
sutra.

Ali nije to bilo ni sutra, ni prekosutra. Uveče 27. septembra, ulogorili su se u
gradu Frimont Džankšen i tamo našli mnogo toga za jelo.

„Očekivao sam da se sve više završi“, rekao je Leri Glenu te večeri. „I
svakog dana kad se to ne dogodi, samo mi je sve gore.“

Glen klimnu glavom. „I ja se isto osećam. Bilo bi smešno da je on samo
fatamorgana, zar ne? Običan ružan san u našoj kolektivnoj svesti.“

Leri ga pogleda načas iznenañeno, razmišljajući. Onda polako odmahnu
glavom. „Ne. Ne verujem da je on samo san.“

Glen se osmehnu. „Ni ja, mladiću. Ni ja.“
Sreli su ih sutradan.

Već posle deset pre podne, popeli su se na uzvisinu i ispod sebe na zapadu,
nekih osam kilometara dalje, ugledali dva automobila parkirana sučelice preko
druma, tako da su preprečili put. Izgledalo je to upravo onako kao što je Leri i
očekivao.

„Nesreća?“ upita Glen.
Ralf zakloni rukom oči. „Mislim da nije. Ne bi bili tako parkirani.“
„Njegovi ljudi“, reče Leri.
„Da, rekao bih“, saglasi se Ralf. „Šta ćemo sad, Leri?“

Leri izvadi maramu iz zadnjeg džepa i obrisa njom lice. Ili se to danas leto
vratilo, ili su počeli da osećaju vrelinu jugozapadne pustinje. Temperatura je bila
oko dvadeset sedam, dvadeset osam stepeni.

Ali to je suva vrelina, pomisli on mirno. Samo se malo znojim. Malčice. On
strpa maramu natrag u džep. Sad, kad je sve konačno trebalo da počne, osećao se
dobro. Opet je tu bio taj neobičan osećaj da je posredi nastup, koncert koji treba da
se odsvira.

„Idemo dole da vidimo je li bog zaista uz nas. Je li tako, Glene?“
„Ti si šef.“
Krenuli su dalje. Posle pola sata, prišli su dovoljno blizu da vide kako su ta
dva sučelice parkirana automobila nekada pripadala saobraćajnoj policiji Jute.
Tamo ih je čekalo nekoliko naoružanih ljudi.
„Hoće li pucati u nas?“ upita Ralf prijazno.
„Ne znam“, reče Leri.
„Pošto su neke od tih pušaka snajperske. Imaju optički nišan. Vidim im
odsjaj sunca na sočivima. Ako budu hteli da nas poskidaju njima, za tili čas ćemo
im biti u dometu.“
Išli su dalje. Ljudi kod drumske blokade podelili su se u dve grupe, tako da
ih je petoro ostalo napred, sa puškama uperenim u tročlanu grupu koja je koračala
prema njima, dok su još trojica čučala iza automobila.
„Osmorica ih je, Leri?“ upita Glen.
„Da, ja ih vidim osam. Inače, kako si ti?“
„Dobro sam“, reče Glen.
„Ralfe?“
„Samo da nam je da znamo šta da radimo kada kucne čas“, reče Ralf. „Samo
to želim.“
Leri ga uhvati načas za ruku i stegnu. Onda stegnu ruku i Glenu. Sad su bili
na oko kilometar i po od patrolnih kola. „Neće nas odmah pobiti“, reče Ralf. „Već
bi to uradili.“
Sada su mogli da razaznaju lica i Leri ih je radoznalo zagledao. Jedno je bilo
obraslo bradom. Drugi lik bio je mlad, ali gotovo sasvim ćelav - sigurno mu je bilo
teško kad je počeo da gubi kosu još dok je bio u srednjoj školi, pomislio je Leri.
Treći je na sebi imao jarkožutu majicu bez rukava, sa iscerenom kamilom ispod
koje je staromodnim krasnopisom stajalo SUPERGRBONJA. Jedan od njih je ličio
na računovoñu. Petljao je nešto oko „magnuma“ kalibra 357 i izgledao je kao da se
plaši triput više od Lerija; izgledao je kao neko ko će sam sebi razneti stopalo ako
se malo ne primiri. „Ne izgledaju nimalo drugačije od naših ljudi“, reče Ralf.
„Naravno da izgledaju“, odgovori Glen. „Svi su naoružani.“ Prišli su policijskim
kolima koja su zaprečila put do udaljenosti od nekih šest metara. Leri je stao, i
ostali su stali zajedno sa njim. U trenutku mrtve tišine, Flegovi ljudi i Lerijeva

grupica hodočasnika odmeravali su jedni druge. Onda Leri Andervud reče blago:
„Zdravo.“

Čovečuljak koji je izgledao kao ovlašćeni javni računovoña istupi prema
njima. Još se igrao „magnumom“. „Jeste li vi Glendon Bejtmen, Loson Andervud,
Stjuart Redman i Ralf Brentner?“

„Dobro, blento jedan“, reče Ralf, „zar ne umeš da brojiš?“ Neko se
podrugljivo nasmeja. Čovek koji je ličio na računovoñu pocrvene. „Ko nedostaje?“

Leri reče: „Stju je usput doživeo nezgodu. A mislim da će se i tebi desiti isto
ako ne prestaneš da petljaš po tom pištolju.“

Opet se začu podrugljivi smeh. Računovoña uspe da zavuče pištolj za pojas
sivih pantalona, zbog čega je izgledao još smešnije, kao Volter Miti koji sanjari o
tome da postane odmetnik.

„Zovem se Pol Berlson“, reče on, „i na osnovu poverenih mi ovlašćenja,
hapsim vas i nareñujem da poñete sa mnom.“

„U čije to ime?“ reče Glen odmah.
Berlson ga pogleda sa prezirom... ali prezir je bio pomešan sa još nečim.
„Znaš ti o kome ja govorim.“
„Reci onda.“
Ali Berlson je ćutao.
„Zar te je strah?“ upita ga Glen. On pogleda svu osmoricu. „Zar vas je toliko
strah od njega da se ne usuñujete ni ime da mu izgovorite? U redu onda, izgovoriću
ga ja umesto vas. Njegovo ime je Rendal Fleg, poznat još kao mračnjak, poznat još
kao dugonja, poznat još kao pešak. Zar ga neki od vas ne nazivaju tako?“ Glas mu
se digao do visokih, jasnih oktava besa. Neki od njih se zgledaše nelagodno, a
Berlson ustuknu za korak. „Zovite ga Velzevulom, zato što je i to njegovo ime.
Zovite ga Njarlahotepom, Ahazom i Aštarotom. Zovite ga Arijelahom, Setom i
Anubisom. On ima mnoštvo imena, otpadnik je iz pakla, a vi mu dupe ljubite.“
Spustio je glas i očaravajuće se osmehnuo. „Samo sam mislio da treba odmah da
završimo s tim.“
„Drž’te ih“, reče Berlson. „Drž’te ih i pucajte u prvog koji se pomeri.“
U jednom čudnom trenutku niko se ne pokrenu i Leri pomisli: Neće to
uraditi, plaše nas se koliko i mi njih, možda čak i više, premda imaju oružje...
On pogleda u Berlsona i reče: „Ma koga ti zajebavaš, ñubre jedno malo? Mi
želimo sa vama. Zato smo i došli.“
Onda su se pokrenuli, gotovo kao da je Leri bio taj čija su nareñenja slušali.
Njega i Ralfa su strpali pozadi u jedna patrolna kola, Glena u druga. Našli su se iza
pregrade od čelične mreže. S unutrašnje strane vrata nije bilo kvaka.
Uhapšeni smo, pomisli Leri. Onda shvati koliko mu je ta pomisao zabavna.
Četvorica se naguraše napred. Patrolna kola krenuše unazad, okrenuše se i
povezoše na zapad. Ralf uzdahnu.

„Plašiš se?“ upita ga Leri tiho.
„Đavo će ga znati. Toliko mi prija što više ne tabanam po putu da nisam
sasvim siguran.“
Jedan od ljudi spreda reče: „Onaj matori što onako sere. Je li on glavni?“
„Ne. Ja sam.“
„Kako se zoveš?“
„Leri Andervud. Ovo je Ralf Brentner. Treći lik je Glen Bejtmen.“ On
pogleda kroz zadnji prozor. Druga patrolna kola bila su iza njih.
„Šta se desilo s četvrtim?“
„Slomio je nogu. Morali smo da ga ostavimo.“
„Nije imao sreće, vala. Ja sam Bari Dorgan. Snage bezbednosti Vegasa.“
Leri oseti da mu na usne navire apsurdan odgovor: Drago mi je, i bi
primoran da se malčice osmehne. „Koliko traje vožnja do Las Vegasa?“
„Pa, ne možemo baš da pičimo zbog svih tih prepreka na putu. Čistimo ih od
grada, ali sporo ide. Bićemo tamo za nekih pet sati.“
„E, stvarno“, reče Ralf i odmahnu glavom. „Mi putujemo tri nedelje, a tamo
se stiže kolima za samo pet sati.“
Dorgan se okrenu tako da može da ih pogleda. „Nije mi jasno zašto ste
pešačili. Kad smo već kod toga, nije mi jasno zašto ste uopšte došli. Sigurno ste
znali da će se ovako završiti.“
„Poslali su nas“, reče Leri. „Mislim, da bismo ubili Flega.“
„Slabe su ti šanse za to, ortak. Ti i tvoji drugari idete pravo u Okružni zatvor
Las Vegasa. Ne prolazite START, ne dobijate dvesta dolara. Posebno se interesuje
za vas. Znao je da dolazite.“ On načas zaćuta. „Samo se ponadajte da će vam to
brzo završiti. Ali ne verujem da hoće. U poslednje vreme nije naročito raspoložen.“
„Zašto ne?“ upita Leri.
Ali činilo se da Dorgan smatra da je i tako rekao dovoljno toga - možda i
previše. Okrenuo se bez odgovora, i Leri i Ralf su posmatrali kako pustinja leti kraj
njih. Za samo tri nedelje, brzina je ponovo postala nešto sasvim novo.

Zapravo, trebalo im je šest sati da stignu do Vegasa. Ležao je usred pustinje
kao neki neverovatni dragulj. Na ulicama je bilo mnogo ljudi; radno vreme je bilo
završeno, pa su uživali u svežini predvečerja na travnjacima, klupama i autobuskim
stanicama, ili su sedeli u haustorima pustih kapela i zalagaonica. Zijali su za
policijskim kolima države Jute dok su ona prolazila kraj njih, a potom se vraćali
razgovoru.

Leri je zamišljeno gledao unaokolo. Bilo je struje, ulice su bile očišćene, a
krš preostao posle pljački bio je uklonjen. „Glen je bio u pravu“, reče on. „Kod
njega tramvaji poštuju red vožnje. Ali i dalje se pitam da li je ovo pravi način da se
upravlja gradskim prevozom. Ovi vaši ljudi svi izgledaju nekako nervozno,

Dorgane.“
Dorgan oćuta na to.
Stigli su u okružni zatvor i odvezli se iza zgrade. Dva policijska automobila

bila su parkirana na betonskom dvorištu. Kad je Leri izašao, sa trzajem na licu zbog
utrnulih mišića, video je da Dorgan drži dva para lisica.

„Ma daj, bre“, reče on. „Nećeš valjda?“
„Žao mi je. Tako je on naredio.“
Ralf reče: „U životu nisam imao lisice na rukama. Par puta su me pokupili i
ubacili u ćorku da se otreznim pre nego što sam se oženio, ali nikad mi nisu stavili
lisice.“ Ralf je govorio sporo, i njegov naglasak iz Oklahome bio je sve primetniji,
tako da je Leri shvatio da je ovaj potpuno pobesneo.
„Dobio sam nareñenje“, reče Dorgan. „Nemoj nepotrebno da otežavaš
situaciju.“
„Nareñenje“, reče Ralf. „Znam ja ko tebi nareñuje. Ubio je taj mog prijatelja
Nika. Za koji moj si se spetljao s tom džukelom? Izgledaš sasvim pristojno kad si
sam.“ Gledao je u Dorgana sa takvim izrazom ljutitog ispitivanja da je Dorgan
samo odmahnuo glavom i skrenuo pogled.
„Ovo mi je posao“, reče on, „i obavljam ga. To je kraj priče. Pružite ruke
napred, da ne bih rekao nekome da vas natera na to.“ Leri pruži ruke i Dorgan mu
namaknu lisice. „Šta si bio?“ upita Leri radoznalo. „Mislim, pre?“
„Radio sam u policiji Santa Monike. Kao detektiv.“
„I priklonio si se njemu. To je... izvini što tako kažem, ali u neku ruku je
čudno.“
Glena Bejtmena doguraše do njih.
„Zašto ga tako gurate?“ upita Dorgan ljutito.
„Da si ti morao da slušaš kako ovaj kenja šest sati, i ti bi ga bogme gurao“,
reče jedan od njegovih ljudi.
„Baš me briga koliko sranja ste morali da slušate, niste smeli da ga dirate.“
Dorgan pogleda Lerija. „Zbog čega je čudno što sam sa njim? Bio sam policajac
deset godina pre Kapetana Tripsa. Video sam šta se dešava kad vladaju takvi kao
što ste vi.“
„Mladiću“, reče Glen blago, „tvoja iskustva sa nekoliko izudaranih klinaca i
narkomana ne opravdava to što si se priklonio jednom monstrumu.“
„Vodite ih odavde“, reče Dorgan ravno. „Zasebne ćelije, zasebna krila.“
„Ne verujem da ćeš moći da izdržiš posledice svog izbora, mladiću“, reče
Glen. „Izgleda da nisi dovoljno veliki nacista za to.“ Sada Dorgan lično gurnu
Glena.

Lerija su odvojili od preostale dvojice i poveli ga praznim hodnikom koji je
bio ukrašen natpisima NE PLJUJ PO PODU, PUT DO TUŠEVA I

ZAPRAŠIVANJA PROTIV VAŠKI, i jednim sa rečima OVDE NISI GOST.
„Ne bi mi smetalo da se istuširam“, reče on.
„Možda“, reče Dorgan. „Videćemo.“
„Šta ćemo videti?“
„Koliko ćeš biti kooperativan.“
Dorgan otvori jednu ćeliju na kraju hodnika i uvede Lerija u nju. „A

narukvice?“ upita Leri ispruživši ruke.
„Naravski.“ Dorgan ih otključa i skinu. „Bolje?“
„Mnogo.“
„Još želiš da se istuširaš?“
„Nego šta.“ Više od toga, Leri nije želeo da ostane nasamo i da sluša odjeke

koraka koji se udaljavaju od njega. Ako ostane sam, strah će mu se vratiti.
Dorgan izvadi malu beležnicu. „Koliko vas ima? U zoni?“
„Šest hiljada“, reče Leri. „Četvrtkom uveče svi igramo tombolu, a glavna

nagrada je ćurka od deset kila.“
„Hoćeš li ti to tuširanje ili nećeš?“
„Hoću.“ Ali više nije mislio da će ga i dobiti.
„Koliko vas je tamo?“
„Dvadeset pet hiljada, ali četiri hiljade je mlañe od dvanaest godina i

besplatno može u bioskop. U ekonomskom smislu, krajnje problematično.“
Dorgan naglo zalupi beležnicu i pogleda ga.
„Ne mogu, čoveče“, reče Leri. „Stavi se na moje mesto.“ Dorgan odmahnu

glavom. „Ne mogu to da uradim, pošto nisam lud. Šta ćete vi uopšte ovde. Šta
mislite da će vam on uraditi? Sutra ili preksutra ima da vas ubije. A ako bude hteo
da propevate, uradićete to. Ako bude hteo da stepujete i drkate istovremeno,
radićete i to. Sigurno ste ludi.“

„Došli smo ovamo zato što nam je to rekla starica, Majka Ebigejl. Verovatno
si je sanjao.“

Dorgan odmahnu glavom, ali najednom je izbegavao da pogleda Lerija u oči.
„Ne znam šta to pričaš.“

„Onda neka ostane na tome.“
„Siguran si da ne želiš da razgovaraš sa mnom? Da odeš na to tuširanje?“
Leri se nasmeja. „Nisam ja baš toliko jeftin. Pošaljite i sami uhodu na našu
stranu. Ali samo ukoliko možete pronaći nekoga ko ne izgleda kao lasica kad god
se pomene Majka Ebigejl.“
„Kako god hoćeš“, reče Dorgan. On krenu natrag hodnikom pod svetiljkama
zaštićenim metalnom mrežom. Na njegovom kraju on proñe kroz kapiju sa
čeličnim rešetkama koja se zalupi za njim sa muklim praskom. Leri se obazre oko
sebe. Kao i Ralf, i on je u nekoliko navrata bio u zatvoru - jednom zbog pijanstva
na javnom mestu, drugi put zbog posedovanja unce marihuane. Burna mladost.

„Baš i nije neki Ric“, promrmlja on.
Dušek na ležaju izgledao je veoma plesnivo i on se pomalo morbidno zapitao
nije li neko umro na njemu u junu ili početkom jula. Toalet je radio i kad je prvi put
pritisnuo ručicu, šolja se napunila vodom boje rñe, što je bio pouzdani znak da već
dugo nije bio korišćen. Neko je ostavio neku džepnu kaubojsku knjigu. Leri je uze,
a onda ponovo spusti. Sede na ležaj i oslušnu tišinu. Oduvek je mrzeo da bude sam
- ali na neki način je bio osuñen na to... sve dok nije stigao u Slobodnu zonu. I sada
to nije bilo toliko strašno kao što se plašio. Jeste bilo gadno, ali mogao je s tim da
izañe na kraj.
Sutra ili preksutra ima da vas ubije.
Samo što Leri nije u to verovao. Jednostavno, to se neće tako odigrati.
„Neću se bojati zla“, rekao je u mrtvoj tišini krila sa ćelijama i dopalo mu se
kako je to zazvučalo. Ponovio je to.
Legao je, i palo mu je na pamet kako je konačno uspeo da se vrati gotovo do
same zapadne obale. Ali to je putovanje bilo duže i čudnije nego što je iko mogao
da zamisli. I još nije bilo sasvim gotovo.
„Neću se bojati zla“, rekao je. A onda je zaspao, smirenog lica, i spavao u
blaženom odsustvu snova.

Sutradan u deset sati, dvadeset četiri sata pošto su prvi put ugledali blokadu
na putu u daljini, Rendal Fleg i Lojd Henrejd su došli da posete Glena Bejtmena.

On je sedeo ukrštenih nogu na podu svoje ćelije. Pronašao je parče ugljena
ispod ležaja i upravo je završio ispisivanje sledećih reči na zidu usred urezanih
muških i ženskih genitalija, imena, telefonskih brojeva i skarednih pesmica: Ja
nisam grnčar, ni grnčarevo kolo, već njegova glina; zar vrednost dobijenog oblika
ne zavisi podjednako od imanentnih svojstava gline koliko i od kola i Majstorove
umešnosti? Glen se divio toj izreci - ili je to bio aforizam - kad se najednom učinilo
da je temperatura u pustom ćelijskom bloku pala za deset stepeni. Vrata na kraju
hodnika otvoriše se s tutnjavom. Pljuvačka je najednom potpuno presušila u
Glenovim ustima, a ugljen mu se prelomio meñu prstima.

Potpetice čizama zakloparaše hodnikom prema njemu.
Drugi koraci, sitniji i beznačajni, zatapkaše u kontrapunktu, u pokušaju da ih
sustignu.
Pa to je on. Videću mu lice.
Iznenada, artritis mu se pogoršao. Zapravo, grozno ga je zaboleo. Kosti kao
da su mu najednom bile izdubljene i ispunjene mrvljenim staklom. A opet, okrenuo
se sa zainteresovanim osmehom punim očekivanja na licu kad su se potpetice
čizama zaustavile ispred njegove ćelije.
„Vidi, vidi, tu si, znači“, reče Glen. „I nisi ni prineti onom bauku kog smo
zamišljali.“

S druge strane rešetki bila su dva muškarca. Fleg je stajao desno od Glena.
Imao je na sebi farmerke i belu svilenu košulju koja je blago sijala na mutnom
svetlu. Cerio se Glenu. Iza njega je bio niži muškarac koji se uopšte nije
osmehivao. On je imao isturenu bradu i oči koje su izgledale prevelike za njegovo
lice. Njegovom tenu pustinjska klima nikada neće prijati; goreo je, ljuštio se, i
ponovo goreo. Oko vrata je imao crni kamen sa crvenom mrljom. Taj kamen je
izgledao masno, kao nekakva smola.

„Voleo bih da upoznaš mog saradnika“, reče Fleg kroz kikot. „Lojde
Henrejde, ovo je Glen Bejtmen, sociolog, član Komiteta Slobodne zone, i jedini
živi član trusta mozgova Slobodne zone sad, pošto je Nik Andros mrtav.“

„Drago mi je“, promrmlja Lojd.
„Kako tvoj artritis, Glene?“ upita Fleg. Ton mu je bio saosećajan, ali u očima
mu je iskrila čista radost i potajna spoznaja.
Glen je brzo opružao i stezao šake, osmehujući se Flegu. Niko nikada neće
znati sa kolikim je naporom uspevao da održi taj blagi osmeh na licu.
Imanentna svojstva gline!
„Dobro“, reče on. „Mnogo bolje zbog spavanja unutra, hvala i za to.
Flegov osmeh malo zgasnu. Glen načas primeti tračak iznenañenja i besa. Ili
straha?
„Odlučio sam da te pustim“, reče on bodro. Osmeh mu ponovo obasja lice,
ozareno i prepredeno. Lojd se oglasi uzdahom iznenañenja i Fleg se okrenu prema
njemu. „Zar ne, Lojde?“
„Uh... naravski“, reče Lojd. „Svakako.“
„Pa, dobro“, reče Glen lagodno. Osečao je kako mu artritis prodire sve dublje
i dublje u zglobove, tako da su obamirali od njega kao od leda, nadimali se kao u
vatri.
„Dobićeš motorče da možeš da se odvezeš natenane.“
„Naravno, ne mogu otići bez prijatelja.“
„Naravno da ne. I treba samo da to zatražiš. Da klekneš i zamoliš me.“
Glen se nasmeja od srca. Zabaci glavu i nasmeja se, dugim grohotom. I dok
se smejao, bol u njegovim zglobovima počeo je da jenjava. Osećao se bolje,
snažnije, kao da ponovo kontroliše stvari.
„O, koji si ti lik“, reče on. „Da ti kažem šta bi mogao da uradiš. Nañi lepo
veliku gomilu peska, uzmi malj, pa nabij njime sav taj pesak u dupe.“
Flegovo lice se smrknu. Osmeh skliznu sa njega. Njegove oči, pre toga
tamne kao crni kamen koji je Lojd nosio oko vrata, sada kao da su poprimile
žućkasti sjaj. On posegnu za mehanizmom brave i obavi ga prstima. Začu se
električno zujanje. Vatra mu iskoči iz prstiju i u vazduhu se oseti miris vreline.
Kutija brave pade na pod, zadimljena i crna. Lojd Henrejd jeknu. Mračnjak dograbi
rešetke i zavitla vrata ćelije natrag po šinama.

„Prestani da se smeješ.“
Glen se smejao sve jače.
„Prestani da mi se smeješ!“
„Pa ti si niko i ništa!“ reče Glen, brišući suzne oči, i dalje kroz smeh. „O,
izvini... samo, svi smo te se toliko plašili... mislili smo da si neki tamo baja...
smejem se podjednako tome koliko smo blesavi bili, koliko i tvojoj žalosnoj
beznačajnosti...“
„Ubij ga, Lojde.“ Fleg se okrenu drugom muškarcu. Lice mu se užasno
grčilo. Šake su mu bile savijene u kandže grabljivice.
„O, ubij me sam ako već misliš da me ubiješ“, reče Glen. „Svakako si
sposoban za to. Pipni me prstom i zaustavi mi srce. Napravi znak naopakog krsta
tako da dobijem moždanu emboliju. Neka me na tvoj znak munja iz sijaličnog grla
na plafonu prepolovi. O... o, bože... o pa ovo je živi piš!“
Glen se sruši na ležaj ćelije i poče da se ljulja tamo-amo, obuzet smehom
punim zadovoljstva.
„Ubij ga!“ zaurla mračnjak na Lojda.
Bled, uzdrhtao od straha, Lojd zapetlja oko pištolja i izvuče ga nekako iz
opasača, umalo ga ne ispusti, a onda pokuša da ga uperi u Glena. Morao je da se
posluži obema rukama.
Glen pogleda u Lojda, i dalje s osmehom na licu. Mogao je isto tako da se
nalazi na koktelu nastavnog osoblja u vudsvilskom „Getu za pametnjakoviće“ u
Nju Hempširu, da se oporavlja od dobrog vica, spreman da razgovor vrati u
ozbiljnije kanale promišljanja.
„Ako već treba da ubijete nekoga, gospodine Henrejd, ubijte njega.“
„Završi s tim, Lojde.“
Lojd povuče okidač naslepo. Pištolj opali strahovito glasno u zatvorenom
prostoru. Odjeci počeše jarosno da se odbijaju tamo-amo od zidova. Ali metak je
samo odvalio beton pet centimetara od Glenovog desnog ramena, rikošetirao,
pogodio nešto drugo i odzviždao dalje.
„Zar ništa ne umeš da uradiš kako treba?“ zaurla Fleg. „Ubij ga, kretenu
jedan! Ubij ga! Stoji ispred tebe!“
„Pokušavam...“
Glenov osmeh se nije promenio i on se samo malo trgao od pucnja.
„Ponavljam, ako već morate da ubijete nekoga, ubijte njega. On uopšte nije ljudsko
biće, znate. Jednom sam ga prijatelju opisao kao poslednjeg mañioničara racionalne
misli, gospodine Henrejd. Bio sam više u pravu nego što sam tada uopšte znao. Ali
sada gubi svoju magiju. Ona mu klizi kroz prste i on to zna. Znate to i vi. Ubijte ga
sad i poštedite nas ko zna još koliko krvoprolića i smrti.“
Flegovo lice se najednom veoma umirilo. „Ubij jednoga od nas, Lojde“, reče
on. „Ja sam te izvukao iz zatvora kada si umirao od gladi. Ovakvi likovi su oni

kojima želiš da se osvetiš. Mali ljudi puni velikih reči.“
Lojd reče: „Gospodine, nećete me prevariti. Onako je kako Rendi Fleg

kaže.“
„Ali on laže. Znate da laže.“
„On mi je rekao više istinitih stvari nego što se iko potrudio da mi saopšti u

čitavom mom bednom životu“, reče Lojd i opali triput u Glena. Glen polete unazad,
izvi se i okrenu kao krpena lutka. Krv prsnu u tami. On udari u ležaj, odskoči i
skotrlja se na pod. Uspe da se pridigne na lakat.

„U redu je, gospodine Henrejd“, šapnu on. „Vi i ne znate za bolje od toga.“
„Umukni, gade jedan matori i brbljivi!“ vrisnu Lojd. Opali ponovo i lice
Glena Bejtmena iščeznu. On opali još jednom i telo beživotno poskoči. Lojd ispali
još jedan hitac u njega. Plakao je. Suze su mu tekle niz besne, suncem opaljene
obraze. Setio se zeca kojeg je zaboravio i ostavio da pojede sopstvene šape. Setio
se Pouka i ljudi u belom „koniju“, kao i Lepog Džordža. Setio se zatvora u Feniksu,
pacova i toga kako nije mogao da jede punjenje svog dušeka. Setio se Traska i toga
kako je Traskova noga počela malo kasnije da mu liči na večeru u KFC-u. Ponovo
je povukao obarač, ali pištolj se oglasio samo sterilnim škljocajem.
„U redu“, reče Fleg tiho. „U redu. Dobro si to obavio. Dobro si to obavio,
Lojde.“
Lojd ispusti pištolj na pod i uzmaknu od Flega. „Ne dodiruj me!“ kriknu on.
„Nisam to uradio za tebe!“
„Jesi, jesi“, reče Fleg nežno. „Možda misliš da nisi, ali jesi.“ On pruži ruku i
poigra se crnim kamenom koji je visio Lojdu oko vrata. Sklopio je šaku oko njega,
a onda je otvorio i kamena tamo više nije bilo. Zamenio ga je mali srebrni ključ.
„Mislim da sam ti obećao ovo“, reče mračnjak. „U jednom drugom zatvoru.
On nije bio u pravu... Ja ispunjavam ono što obećam, zar ne, Lojde?“
„Da.“
„Drugi odlaze, ili smeraju da odu. Znam ko su oni. Svima im znam ime.
Vitni... Ken... Dženi... o da, svima im znam ime.“
„Zašto ih onda ne...“
„Zaustavim? Šta ga znam. Možda je bolje da ih pustim da idu. Ali ti, Lojde.
Ti si moj dobri i verni sluga, zar ne?“
„Da“, šapnu Lojd. Bilo je to konačno priznanje. „Da, izgleda da jesam.“
„Bez mene, u najboljem slučaju si mogao da se nadaš sitnicama, sve i da si
preživeo taj zatvor. Je li tako?“
„Jeste.“
„Mali Lauder je to znao. Znao je da ga ja mogu učiniti većim. Višim. Zbog
toga je pošao meni. Ali bio je previše ispunjen mislima... previše ispunjen...“
Najednom je izgledao smeteno i staro. Onda je s nestrpljenjem odmahnuo rukom, i
na licu mu je ponovo procvetao osmeh. „Možda zaista sve ide po zlu, Lojde.

Možda je tako, iz nekog razloga koji ni ja ne mogu da shvatim... ali starom
mañioničaru je još preostao poneki trik, Lojde. Jedan ili dva. Slušaj sad. Nemamo
mnogo vremena ukoliko želimo da ovo zaustavimo... da sprečimo ovu krizu
poverenja. Ako želimo da je skrešemo pre nego što ne uzme maha. Sutra treba da
svršimo s Andervudom i Brentnerom. Slušaj sad veoma pažljivo...“

Lojd je legao tek posle ponoći, a zaspao je u sitnim jutarnjim satima.
Razgovarao je sa Pacovčinom. Razgovarao je sa Polom Berlsonom. Sa Berijem
Dorganom, koji se složio sa tim da ono što mračnjak želi može - a verovatno i treba
- da se obavi pre nego što se razdani. Gradnja je počela na travnjaku ispred MGM
Granda oko deset uveče dvadeset devetog, a angažovana je bila radna ekipa od
deset ljudi s aparatima za zavarivanje, čekićima i zavrtnjima i povećom zalihom
dugačkih čeličnih cevi. Montirali su cevi na nosećim platformama dva kamiona
ispred vodoskoka. Zavarivači su ubrzo privukli gomilu.

„Vidi, mama-Endži!“ povikao je Dini. „Biće vatrometa!“
„Da, ali vreme je da svi dobri dečaci idu na spavanje.“ Endži Heršfild je
odvukla dečaka sa pritajenim strahom u srcu, s osećajem da se sprema nešto gadno,
nešto zlo možda koliko i sam supergrip.
„’Oću da vidim! ’Oću da vidim varnice!“ vapio je Dini, ali ona ga je brzo i
odlučno odvukla odatle.
Džuli Lori je prišla Pacovčini, jedinom čoveku u Vegasu koga je smatrala
suviše jezivim da bi s njim spavala... osim možda kad krizira. Njegova crna koža
svetlucala je u svetloplavom sjaju aparata za zavarivanje. On je bio maskiran kao
gusar iz Etiopije - na sebi je imao široke svilene pantalone, crveni opasač i ogrlicu
od srebrnih dolara oko mršavog vrata.
„Šta je to, Pacovčiću?“ upitala je.
„Pacovčina to ne zna, draga moja, ali misli da pretpostavlja. Bogami, izgleda
da je baš tako. Za sutra se sprema nešto gadno, mnogo gadno. ’Oćeš da šmugneš
malo sa Pacovčićem na brzi kres, draga moja?“
„Možda“, reče Džuli, „ali samo ako znaš o čemu se ovde radi.“
„Sutra će to znati ceo Vegas“, reče Pacovčić. „Možeš da se kladiš u svoje
slatke i zamamne sikice. Hodi sa Pacovčinom, draga, da ti pokaže devet hiljada
imena božjih.“
Ali Džuli se, na veliko nezadovoljstvo Pacovčine, udaljila od njega.
Kada je Lojd konačno uspeo da zaspi, posao je bio gotov i gomila se razišla.
Na platformama kamiona stajala su dva velika kaveza. Svaki je na desnom i levom
boku imao četvrtasti otvor. U blizini su bila parkirana četiri automobila, svaki sa po
kukom za prikolicu. Za svaku kuku bio je prikačen težak lanac za vuču. Lanci su
vijugali po travnjaku Granda, i svaki se završavao unutar četvrtastih otvora u
kavezima.

Na kraju svakog lanca visila je po jedna čelična lisica.

U zoru 30. septembra, Leri je čuo kako se na drugom kraju ćelijskog bloka
otvaraju vrata. Koraci su mu se brzo približavali hodnikom. Leri je ležao na krevetu
sa prstima isprepletenim na potiljku. Nije spavao prethodne noći. Umesto toga je

(razmišljao? molio se?)
Bilo je to jedno te isto. Šta god da je posredi, stara rana u njemu konačno se
zatvorila i ostavila ga u miru. Osećao je da su ona dva čoveka koja su živela u
njemu otkad zna za sebe - onaj pravi i onaj idealni - uspela da se spoje u jedno živo
biće. Njegovoj majci bi se dopao ovaj Leri. I Riti Blejkmor. Bio je to Leri kome
Vejn Štuki nikada ne bi morao da objašnjava kako stvari stoje. Bio je to Leri koji bi
se možda dopao čak i onoj davnoj oralnoj higijeničarki.
Umreću. Ako Bog postoji - a sada verujem da mora da je tako - takva je
volja njegova. Umrećemo i sve će se ovo nekako okončati kao rezultat naše smrti.
Podozrevao je da je Glen Bejtmen već umro. Prethodnog dana su se iz
drugog krila čuli pucnjevi, mnogo pucnjeva. Doprli su iz smera gde je odveden
Glen, pre nego Ralf. Pa, on je bio star, artritis ga je mučio, a ono što je Fleg smislio
ovog jutra za njih sigurno će biti vrlo neprijatno.
Koraci stigoše do njegove ćelije.
„Ustaj, batice“, pozva ga radosni glas. „Pacovčina je došao po tu tvoju sivu
guzu.“
Leri se osvrnu. Iscereni crni gusar sa lancem od srebrnih dolara oko vrata
stajao je kraj vrata ćelije, sa isukanim mačem u jednoj ruci. Iza njega je stajao lik sa
naočarima koji je ličio na računovoñu. Berlson, tako se, beše, zvao.
„Šta je sad?“ upita Leri.
„Dragi moj“, reče gusar, „sad nastupa kraj. Sam kraj.“
„U redu“, reče Leri i ustade.
Berlson poče brzo da govori i Leri vide da je uplašen. „Hoću da znaš da ovo
nije meni palo na pamet.“
„Koliko vidim, ništa od svega ovoga ne može da se ubroji u to“, reče Leri.
„Ko je to juče ubijen?“
„Bejtmen“, reče Berlson i obori pogled. „U pokušaju bekstva.“
„U pokušaju bekstva“, promrmlja Leri. On poče da se smeje. Pacovčina mu
se pridruži, podrugljivo. Smejali su se zajedno.
Vrata ćelije se otvoriše. Berlson stupi napred sa lisicama. Leri se nije opirao;
samo je ispružio ruke. Berlson mu namaknu lisice.
„U pokušaju bekstva“, reče Leri. „Za neki dan ćeš i ti biti ubijen u pokušaju
bekstva, Berlsone.“ Očima preñe na gusara. „I ti, Pacovčiću. Jednostavno ubijen u
pokušaju bekstva.“ On ponovo poče da se smeje, i ovog puta mu se Pacovčina ne
pridruži. On pogleda Lerija mrzovoljno, a onda poče da podiže mač.

„Spusti to, budalo“, reče Berlson.
Njih trojica su izašli u koloni - Berlson, Leri i Pacov na začelju. Kad su
stupili kroz vrata na kraju krila, pridružilo im se još pet muškaraca. Jedan od njih je
bio Ralf, takoñe sa lisicama.
„Hej, Leri“, reče Ralf tužno. „Jesi li čuo? Da li su ti rekli?“
„Da. Čuo sam.“
„Gadovi. Još malo pa su gotovi, zar ne?“
„Da. Tako je.“
„Zavežite više!“ zareža jedan od njih. „Vi ste ti koji ste još malo pa gotovi.
Sačekajte samo da vidite šta smo vam spremili. Biće to pravi šou.“
„Ne, gotovo je“, bio je uporan Ralf. „Zar ne znate to? Zar ne osećate?“
Pacovčić gurnu Ralfa i natera ga da posrne. „Umukni!“ viknu on. „Pacovčina
ne želi da sluša više to belačko vudu sranje! Dosta više!
„Strašno si mi bled, Pacovčiću“, reče Leri, isceren. „Strašno bled. Čija je
guza sada siva, a?“
Pacov ponovo zamahnu mačem, ali sada u tom pokretu nije bilo prave
pretnje. Izgledao je uplašeno; svi su oni tako izgledali. U vazduhu se osečalo nešto,
kao da su svi ušli u senku nečeg ogromnog što je hitalo prema njima.
Prljavosivi kombi sa rečima OKRUŽNI ZATVOR LAS VEGASA na boku
stajao je u sunčanom dvorištu. Lerija i Ralfa uguraše unutra. Vrata se zalupiše,
motor pokrenu, i oni se odvezoše odatle. Sedeli su na tvrdim drvenim klupama, sa
okovanim rukama izmeñu kolena.
Ralf reče tihim glasom: „Čuo sam da je jedan od njih rekao kako će svi iz
Vegasa biti tamo. Šta misliš, Leri, hoće li nas razapeti na krst?“
„To, ili nešto slično.“ On pogleda krupnog muškarca. Ralfu je na glavu bio
nabijen oznojeni šešir. Pero mu je bilo iskrzano i zamršeno, ali je i dalje štrcao
prkosno iz trake. „Plašiš li se, Ralfe?“
„Premro sam od straha“, šapnu Ralf. „Ja nikako ne trpim bol. Nikad nisam
voleo da idem kod doktora po injekciju. Tražio sam izgovor da to odložim kad god
sam mogao. A ti? Da li te je strah?“
„Veoma. Možeš li doći ovamo i sesti kraj mene?“
Ralf ustade, uz zveckanje lisica na rukama, pa sede kraj Lerija. Nekoliko
trenutaka su sedeli u tišini, a onda Ralf tiho reče: „Zaorali smo prilično dugu
brazdu.“
„To je tačno.“
„Samo bih voleo da znam čemu je sve to služilo. Vidim samo da će on sa
nama da napravi predstavu. Tako da svi vide koliki je baja. Zar smo zbog toga
prevalili ovoliki put?“
„Ne znam.“
Kombi je brujao dalje u tišini. Sedeli su na klupi bez reći i držali se za ruke.

Leri se plašio, ali iza tog osećanja straha, dublji osećaj mira u njemu bio je
postojan, netaknut. Sve će ispati kako treba.

„Neću se bojati zla“, promrmlja on, ali se ipak plašio. On sklopi oči i pomisli
na Lusi. Pomisli na svoju majku. Nasumične misli. Ustajanje u hladna jutra kako bi
krenuo u školu. Ono kada je povraćao u crkvi. Onda ono kad je pronašao časopis sa
golotinjom u slivniku i pregledao ga sa Rudijem, a obojica su imali oko devet
godina. Gledanje svetskog prvenstva one prve jeseni koju je proveo u El-Eju sa
Ivon Veterlin. Nije želeo da umre, plašio se smrti, ali pomirio se s tim što je bolje
umeo. Na kraju krajeva, on nikada nije imao izbora, i počeo je da veruje kako je
smrt samo priprema, mesto za čekanje, kao što čekaš u zelenoj sobi77 pre nego što
izañeš da sviraš.

Namestio se što je bolje mogao, i pokušao da se pripremi.

Kombi se zaustavi i vrata se naglo otvoriše. Jarka svetlost sunca pokulja
unutra nagnavši njega i Ralfa da omamljeno zatrepću. Pacov i Berlson uskočiše.
Zajedno sa suncem unutra dopre i zvuk - duboki šum žamora koji je Ralfa naterao
da oprezno nakrivi glavu. Ali Leri je prepoznao taj zvuk.

Godine 1986, Dronjavi restlovi imali su svoju najveću svirku - kao
predgrupa Van Hejlenu u Čavesovoj jaruzi. A zvuk neposredno pre njihovog
nastupa ličio je na ovaj. I tako je znao šta da očekuje kada je stupio iz kombija, pa
mu se izraz lica nije promenio, iako je čuo stegnuto Ralfovo brektanje kraj sebe.

Bili su na travnjaku ogromnog hotela-kockarnice. S obe strane ulaza stajala
je po jedna zlatna piramida. Na travi su stajala dva kamiona s platformama. Na
svakoj platformi stajao je kavez napravljen od čeličnih cevi.

Oko njih su bili ljudi.
Raširili su se po travi u nepravilnom krugu. Stajali su na parkiralištu
kockarnice, na stepenicama koje su vodile do vrata predvorja, na kružnom puteljku
gde su se gosti pri dolasku zaustavljali dok je portir zviždaljkom pozivao nosača.
Bilo ih je i na samoj ulici. Neki mlañi muškarci držali su devojke na ramenima
kako bi bolje videle nastupajuće slavlje. Tihi žamor bio je zvuk zveri - gomile.
Leri je prešao očima preko njih, i svako oko sa kojim se susreo skrenulo je
pogled. Svakome je lice izgledalo bledo, daleko, obeleženo za smrt i činilo se da
svi to i znaju. A opet, bili su tu.
Njega i Ralfa poguraše prema kavezima, i Leri usput primeti kola sa kukama
za prikolice i lancima. Ali Ralf je bio taj koji je shvatio njihovo značenje. Na kraju
krajeva, on je najveći deo života proveo sa mašinama i u njihovoj blizini.
„Leri“, reče on suvo. „Nameravaju da nas raščereče!“
„Hajde, ulazite“, reče Pacov, zapahnuvši mu lice užeglim smradom belog
luka. „Penji se tamo, batice. Ti i tvoj drugar ćete malo pojahati tigra.“
Leri se pope na platformu kamiona.

„Daj košulju, batice.“
Leri skinu košulju i ostade golih grudi, dok mu je svež jutarnji vazduh blago
milovao kožu. Ralf je već skinuo svoju. Talas razgovora proli se gomilom i zamre.
Obojica su bili strašno mršavi posle pešačenja; jasno im se videlo svako rebro.
„Ulazi u taj kavez, bledoliki.“
Leri uñe unazad u kavez.
Sada je nareñenja izdavao Bari Dorgan. Išao je od mesta do mesta,
proveravao kako je sve sreñeno, s izrazom gañenja na licu.
Četiri vozača su ušla u kola i upalila ih. Ralf je stajao načas bez ikakvog
izraza na licu, a onda je dograbio jednu zavarenu lisicu koja mu je visila u kavezu i
izbacio je kroz malu rupu. Ona pogodi Pola Berlsona u glavu, a gomilom proñe
nervozni smeh.
Dorgan reče: „Bolje nemoj to da radiš, druškane. Moraću samo da pošaljem
nekoliko ljudi da te drže.“
„Pusti ih da rade svoje“, reče Leri Ralfu. On pogleda odozgo Dorgana. „Hej,
Bari. Jesu li te ovo učili u policiji Santa Momke?“ Gomila se ponovo nasmeja.
„Policijska brutalnost!“ viknu neka smela duša. Dorgan pocrvene, ali oćuta. On
ubaci lance u Lerijevu ćeliju, a Leri pijunu na njih, pomalo iznenañen time što
uopšte ima dovoljno pljuvačke za to. Iz zadnjih redova gomile začu se kratko
klicanje i Leri pomisli: Možda je ovo to, možda će se pobuniti...
Ali u dubini duše nije tako mislio. Lica su im bila previše bleda, previše
potuljena. Prkos iz zadnjih redova bio je besmislen. Oni tamo bili su kao klinci koji
prde u čitaonici, ništa više od toga. Tu je bilo sumnje - osećao je to - i odbojnosti.
Ali Flegu ni to nije smetalo. Ovi ljudi su mogli da se iskradu usred noći i pobegnu
na neko drugo mesto u velikom praznom svetu. A Pešak bi ih pustio da odu,
znajući da mora da zadrži samo one okorele, ljude poput Dorgana i Berlsona. Oni
što beže i šunjaju se noću kradom mogli su se pokupiti kasnije, možda i samo da bi
platili cenu svoje nesavršene vere. Ovde neće biti otvorene pobune.
Dorgan, Pacov i neki treći muškarac ugurali su se u kavez sa njim. Pacov je
držao otvorene lisice zavarene za lance kako bi mogao da ih zatvori oko Lerijevih
ručnih zglobova.
„Ispruži ruke“, reče Dorgan.
„Zar red i zakon nisu sjajni, Beri?“
„Ispruži ih, ñavo te odneo!“
„Ne izgledaš mi dobro, Dorgane - kako ti je srce ovih dana?“
„Poslednji put ti kažem, prijane. Proturi ruke kroz te rupe!“ Leri učini to.
Namaknuše mu lisice i zaključaše ih. Dorgan i ostali uzmaknuše i vrata se
zatvoriše. Leri pogleda desno i vide da Ralf stoji u svom kavezu, pognute glave, sa
rukama kraj bokova. I na njegovim zglobovima bile su lisice.
„Znate da je ovo pogrešno!“ uskliknu Leri, i njegov glas, uvežban godinama

pevanja, proli mu se iz prsa iznenañujuće snažan.
„Ne očekujem da to sprečite, ali očekujem da upamtite! Nas če ubiti zato što

nas se Rendal Fleg plaši! Plaši se nas i ljudi od kojih smo došli!“ Glasniji žamor
proñe gomilom. „Upamtite našu smrt! I upamtite da sledeći put na vas može doći
red da umrete ovako, bez ikakvog dostojanstva, kao obične životinje u kavezu!“

Ponovo taj duboki žamor, sve jači i besniji... a onda tišina.
„Leri!“ doviknu mu Ralf.
Fleg je silazio niza stepenice Granda, a Lojd Henrejd je bio kraj njega. Fleg
je na sebi imao farmerke, kariranu košulju, svoju teksas jaknu sa dva bedža na
prednjim džepovima, i izlizane kaubojske čizme. U muku koji je iznenada
zavladao, čulo se samo kuckanje tih potpetica niz betonsku stazu... zvuk iz nekog
drugog vremena.
Mračnjak se cerio.
Leri se zagleda odozgo u njega. Fleg se zaustavio izmeñu dva kaveza i
pogledao uvis. Osmeh mu je bio mračno šarmantan. Bio je to čovek koji je potpuno
kontrolisao situaciju i Leri je najednom znao da je ovo trenutak odluke, apoteoza
njegovog života.
Fleg se okrenu od njih prema svojima. Preñe pogledom preko okupljenih, i
niko se ne usudi da mu pogleda u oči. „Lojde“, reče on tiho i Lojd, koji je bio bled i
izgledao izmučeno i bolesno, pruži Flegu papir umotan kao svitak.
Mračnjak ga razvi, podiže i progovori. Glas mu je bio dubok, zvonak i
prijatan, i raširio se kroz muk kao usamljeno srebrno mreškanje na površini crnog
jezera. „Znajte da je ovo valjani dokument koji sam ja, Rendal Fleg, potpisao ovog
tridesetog dana septembra, godine hiljadu devetsto i devedesete, poznate sada pod
imenom Godina prva, godina pošasti.“
„Tebi nije ime Fleg!“ zaurla Ralf. Gomila se oglasi preneraženim žamorom.
„Zašto nam ne kažeš kako se zaista zoveš?“
Fleg ne obrati pažnju na njega.
„Daje se na znanje da su ovi ljudi, Loson Andervud i Ralf Brentner, uhode u
Las Vegasu bez dobrih namera već sa podrivačkim motivima, koji su ušli u ovu
državu kradom i pod okriljem tame...“
„Dobar štos“, reče Leri, „pošto smo došli drumom broj 70 usred bela dana.“
Glas mu se diže u gromoglasni povik. „Zarobili su nas u podne na meñudržavnom
auto-putu, tako da smo baš došli kradom i pod okriljem tame!“
Fleg je to strpljivo otrpeo, kao da smatra da Leri i Ralf imaju sva prava da
odgovore na optužbe... premda to na kraju krajeva neće imati nikakvog uticaja.
Sada on nastavi: „Daje se na znanje da su kohorte ovih ljudi odgovorne za
sabotažu i eksploziju helikoptera u Indijan Springsu te tako i za smrt Karla Haua,
Bila Džejmisona i Klifa Bensona. Krivi su za ubistvo.“
Leri dotaknu pogledom oči čoveka koji je stajao na prednjem rubu gomile.

Iako Leri to nije znao, bio je to Sten Bejli, glavni operativac u Indijan Springsu.
Video je kako lice tog čoveka prekriva koprena zbunjenosti i iznenañenja, te kako
ovaj nemo izgovara nešto glupavo, nalik na tarac.

„Daje se na znanje da su kohorte ovih ljudi poslali druge uhode meñu nas i
da su one ubijene. Presuñeno je da se ovi ljudi usmrte na prikladan način, tako da
budu raščetvoreni. Obaveza je i dužnost svakoga od vas da prisustvujete ovoj
kazni, kako biste mogli upamtiti i drugima reći šta ste danas ovde videli.“

Flegov kez blesnu, s namerom da u tom trenutku bude brižan, ali svejedno
nije bio nimalo topliji niti humaniji od keza ajkule. „To ne važi za one sa decom.“

On se okrenu prema kolima, koja su sada radila u leru i izbacivala oblačiće
izduvnih gasova u jutarnji vazduh. Dok je to radio, blizu prednjeg dela gomile
nastade neki metež. Najednom se neki čovek progura na čistinu. Bio je krupan, a
lice mu je bilo gotovo jednako belo kao i kuvarska uniforma. Mračnjak je pružao
svitak Lojdu, i Lojdova ruka se grčevito trgla kad se Vitni Horgan progurao napred.
Začu se jasan, snažan zvuk cepanja svitka.

„Hej, ljudi!“ povika Vitni.
Gomilu prože zbunjeni žamor. Vitni se sav tresao, kao da ga je udarila kap.
Glava mu se trzala prema mračnjaku i natrag. Fleg pogleda Vitnija sa zverskim
osmehom. Dorgan krenu prema kuvaru, a Fleg mu mahnu da odstupi.
„Ovo nije u redu!“ dreknu Vitni. „Znate da nije!“
Mrtva tišina u gomili. Kao da su se svi pretvorili u nadgrobne spomenike.
Vitnijevo grlo se grčevito pomeralo. Adamova jabučica mu je snažno
poskakivala gore-dole.
„Nekada smo bili Amerikanci!“ uskliknu Vitni konačno. „Ovako se
Amerikanci ne ponašaju. Ja nisam bio bogzna šta, priznajem, bio sam običan kuvar,
ali znam da se Amerikanci ne ponašaju ovako i ne slušaju neku tamo krvožednu
nakazu u kaubojskim čizmama...“
Užasnuti, šumni soptaj ote se tim novim žiteljima Las Vegasa. Leri i Ralf se
zgledaše zbunjeno.
„Jer on je upravo to!“ bio je uporan Vitni. Znoj mu je curio niz lice kao suze
od čupavih rubova ravne frizure. „Hoćete da gledate kako ovu dvojicu rastržu na
vaše oči, a? Mislite da tako treba započeti novi život? Mislite da tako nešto uopšte
može biti u redu? Ja vam kažem da ćete sanjati košmare do kraja života!“
Gomila zažagori kao da se slaže s njim.
„Moramo prekinuti s tim“, reče Vitni. „Znate? Moramo imati vremena da
razmislimo o tome šta... šta...“
„Vitni.“ Ta reč, glatka kao svila, jedva čujnija od šapata, ipak je bila
dovoljna da sasvim ućutka kuvarev nesiguran glas. On se okrenu prema Flegu dok
su mu se usne nemo pomerale, a oči bile nepomične kao u skuše. Znoj mu je sada u
potocima lio niz lice.

„Vitni, trebalo je da ostaneš miran.“ Glas mu je bio tih, ali ga je i dalje svako
sasvim jasno čuo. „Pustio bih te da odeš... koji ćeš mi ñavo?“

Vitnijeve usne su se pomerale, ali se i dalje nije čuo nikakav zvuk.
„Doñi ovamo, Vitni.“
„Ne“, šapnu Vitni, i niko nije čuo njegovo odbijanje izuzev Lojda, Ralfa,
Lerija i možda Barija Dorgana. Vitniju se noge pomeriše kao da nisu čule njegova
usta. Izanñale i razgažene mokasine zašuštaše mu kroz travu dok se kretao prema
mračnjaku kao avet.
Svi u gomili zinuše, zagledani netremice.
„Znao sam za tvoje planove“, reče mračnjak. „Znao sam šta smeraš pre nego
što je i tebi samom to bilo jasno. I pustio bih te da otpuziš dok ne budem spreman
da te dovedem natrag. Možda za godinu dana, možda za deset. Ali to je sve sada iza
tebe, Vitni. Veruj mi.“
Vitni doñe do glasa poslednji put i reči mu pokuljaše napolje u prigušenom
kriku. „Ti uopšte nisi čovek! Ti si nekakav... ñavo!“
Fleg ispruži kažiprst leve ruke tako da njime umalo ne dodirnu bradu Vitnija
Horgana. „Da, tako je“, reče toliko tiho da ga nije čuo niko osim Lojda i Lerija
Andervuda. „Jesam.“
Lopta plave vatre velika tek koliko pingpong loptica koju je Leo beskrajno
tapkao iskoči iz vrha Flegovog prsta uz pucketanje ozona.
Jesenji vetar uzdaha prože posmatrače.
Vitni vrisnu - ali se ne pomeri. Vatrena lopta mu obasja bradu. Najednom se
oseti zagušljivi zadah pečenog mesa. Lopta mu preñe preko usana i zavari ih jednu
za drugu, zatvorivši vrisak iza iskolačenih Vitnijevih očiju. Preñe mu preko jednog
obraza iskopavši tamo ugljenisanu i plamenom momentalno kauterizovanu brazdu.
Zatvori mu oči.
Zastade mu iznad čela i Leri začu Ralfa kako govori, ponavlja jedno te isto
iznova i iznova, pa Leri pridruži svoj glas Ralfovom, pretvorivši to u litaniju:
„Neću se bojati zla... neću se bojati zla... neću se bojati zla...“
Vatrena lopta se pope sa Vitnijevog čela i sad se oseti miris zapaljene kose.
Ona mu se skotrlja prema potiljku ostavivši grotesknu ćelavu prugu za sobom.
Vitni se načas zanjiha na nogama, a onda pade, milostivo, pravo na lice.
Gomili se ote dugo, piskavo: Aaaahhhh. Bio je to zvuk kakvim se oglašavaju
ljudi Četvrtog jula, kad je vatromet izuzetno dobar. Lopta plave vatre visila je u
vazduhu, sada veća, previše sjajna da bi se u nju gledalo bez čkiljenja. Mračnjak
pokaza na nju i ona se polako pomeri prema gomili. Oni u prvom redu - meñu
njima i Dženi Engstrom čije je lice bilo belo kao surutka - uzmaknuše natrag.
Fleg im uputi gromoglasni izazov. „Ima li ovde još nekoga ko se ne slaže s
mojom presudom? Ako je tako, neka se sada javi!“
To dočeka duboka tišina.

Fleg je izgledao zadovoljno. „Onda neka...“
Glave najednom počeše da se okreću od njega. Iznenañeni žamor proñe
gomilom, a onda se pojača u opšte blebetanje. Činilo se da je Fleg potpuno
iznenañen. Sad ljudi u gomili počeše da uzvikuju, i mada je bilo nemoguće jasno
razaznati reči, u njihovim glasovima je bio prizvuk čuñenja i iznenañenja. Vatrena
lopta se naglo spusti i nesigurno zavrte.
Do Lerijevih ušiju dopre zujanje elektromotora. I on ponovo uhvati to
zbunjujuće ime koje je skakalo sa usta na usta, nikada jasno, nikada celovito: Rac...
Tarac... Đubre... Đubros...
Neko se približavao kroz gomilu, kao da želi da odgovori na mračnjakov
izazov.

Fleg oseti da mu užas prodire u srčane komore. Bio je to užas od nepoznatog
i neočekivanog. Predvideo je sve, čak i Vitnijev budalasti i hiroviti govor.
Predvideo je sve osim ovoga. Gomila - njegova gomila - razmicala se, uzmicala.
Začu se vrisak, visok, jasan i leden. Neko se dade u beg. Zatim još neko. A onda
gomila, koja je ionako bila na ivici pucanja, popusti i nagrnu u stampedo.

„Ostanite gde ste!“ viknu Fleg iz sveg glasa, ali bilo je to beskorisno.
Gomila se pretvorila u snažan vetar, a čak ni mračnjak nije bio u stanju da zaustavi
vetar. U njemu se diže strašan, nemoćni bes pridruživši se strahu u nekoj novoj i
nestabilnoj mešavini. Opet je sve krenulo kako ne treba. U poslednjem trenutku je
sve nekako krenulo kako ne treba, kao s onim matorim advokatom u Oregonu, sa
ženom koja je sebi prerezala grkljan na prozorskom staklu... i sa Nadin... sa Nadin
koja je pala...

Bežali su na sve strane, jurcali po travnjaku MGM Granda, preko ulice,
prema bulevaru. Videli su poslednjeg gosta, koji je stigao kao neka mračna vizija iz
priče strave i užasa. Videli su, možda, pocrvenelo lice neke konačne, grozne
odmazde.

I videli su šta je povratnik doneo sa sobom sa svog poslednjeg lutanja.
Dok se gomila topila, to je video i Rendal Fleg, baš kao i Leri, Ralf i Lojd
Henrejd, koji je još držao pocepani svitak u rukama.
Bio je to Donald Mervin Elbert, sada poznat kao Đubretarac, sada i zauvek,
do kraja sveta, aleluja, amin.
Bio je za upravljačem dugačkih, prljavih električnih kolica. Niz dugotrajnih
akumulatora na kolicima bio je gotovo ispražnjen. Kolica su zujala, pucketala i
kretala se u trzajima. Đubretarac je poskakivao tamo-amo na otvorenom sedištu
kao neka poludela marioneta.
Bio je u poslednjem stadijumu bolesti od ozračenosti. Više nije imao kosu.
Ruke koje su mu štrcale iz dronjaka košulje bile su pokrivene raspuklim gnojnim
čirevima. Lice mu je bila crvena čorba puna kratera, odakle je jedno plavo oko

izbledelo u pustinji piljilo sa strašnom, žalosnom inteligencijom. Nije više imao
zube. Nije više imao nokte. Očni kapci su mu bili iskrzane kožne krpice.

Izgledao je kao čovek koji je dovezao svoja električna kolica iz mračnog i
podzemnog ždrela samog pakla.

Fleg je posmatrao njegov dolazak, ukočen. Više se nije osmehivao. Nestalo
je i bogato rumenilo njegovog tena. Lice mu je najednom bilo prozor od bledog,
providnog stakla.

Đubretarčev glas zagrgolji u ekstazi iz njegovih grudi.
„Doneo sam... doneo sam ti vatru... molim te... izvini...“
Lojd je bio taj koji je uspeo da se pomeri. Načinio je korak napred, zatim još
jedan. „Đubrose... Đubrence, luče...“ Glas mu je bio promukao.
Ono jedno oko se pomeri, bolno tražeći Lojda. „Lojde? Ti si to?“
„Ja sam, Đubrose.“ Lojd se silovito tresao, onako kako se maločas tresao
Vitni. „Hej, šta imaš to tu? Je li to...“
„To ti je ona Velika“, reče Đubros zadovoljno. „Atomska bomba.“ On poče
da se ljulja napred-nazad na sedištu električnih kolica kao preobraćenik na verskom
skupu. „Atomska bomba, ona Velika, velika vatra, život ti dajem!“
„Odvezi to odavde, Đubrose“, šapnu Lojd. „Opasno je. Radioaktivno... Nosi
je odavde...“
„Neka se otarasi toga, Lojde“, zacvile mračnjak koji se sada pretvorio u
bledunjavka. „Neka nosi to tamo gde je i našao. Nateraj ga...“ Đubretarčevo jedino
funkcionalno oko poprimi zbunjeni izraz. „Gde je on?“ upita, a onda mu se glas
diže u bolno zavijanje. „Gde je on? Nema ga! Gde je? Šta ste to uradili s njim?“
Lojd se potrudi poslednji put, iz sve snage. „Đubrose, moraš se otarasiti toga.
Ti ćeš...“
A Ralf najednom kriknu: „Leri! Leri! Božja ruka“ Ralfovo lice bilo je u
zanosu strašne radosti. Oči su mu sijale. Pokazivao je u nebo.
Leri diže pogled. Vide loptu elektriciteta koju je Fleg izbacio iz prsta.
Strahovito je narasla. Stajala je na nebu, podrhtavala prema Đubretarcu i izbacivala
varnice poput kose. Leri odsutno shvati da je vazduh sada toliko ispunjen
elektricitetom da mu svaka dlaka na telu stoji nakostrešena.
A stvar na nebu ličila je na ruku.
„Neeeee!“ zavapi mračnjak.
Leri ga pogleda... ali Fleg više nije bio tamo. Imao je neodreñeni utisak da
nešto čudovišno stoji ispred mesta gde je bio Fleg. Nešto zgureno i grbavo, gotovo
bezoblično - nešto s ogromnim žutim očima presečenim tamnim mačjim zenicama.
Tada to iščeznu.
Leri vide da Flegova odeća - jakna, farmerke, čizme - stoji uspravno bez
ičega unutra. U deliću sekunde, zadržala je oblik tela koje je nekada bilo u njoj. A
onda je popadala na zemlju.

Pucketava plava vatra suknu prema žutim električnim kolicima koja je
Đubretarac nekako dovezao iz vazduhoplovne baze Nelis. Ostao je bez kose,
povraćao je krv i na kraju povratio i roñene zube dok je bolest od ozračenosti
tonula sve dublje i dublje u njega, ali nijednom nije posustao odlučan da donese to
natrag mračnjaku... moglo se reći da nikada nije klonuo u svom nastojanju da to
ispuni.78

Plava vatrena lopta baci se na zadnji deo kolica, u potrazi za onim što se
tamo nalazilo, privučena tome.

„O, sranje, najebali smo svi do jednog!“ kriknu Lojd Henrejd. Prekri rukama
glavu i pade na kolena.

O bože, hvala ti, bože, pomisli Leri. Neću se bojati zla, neću se b...
Nema bela svetlost ispuni svet.

I pravedni i nepravedni podjednako sagoreše u toj svetoj vatri.
72.
Stju se probudio u zoru posle noći isprekidanog odmora i ostao da leži
drhteći, iako je Kodžak bio sklupčan kraj njega. Jutarnje nebo je bilo hladno i
plavo, ali uprkos drhtavici, on je goreo. Imao je temperaturu.
„Bolestan sam“, promrmljao je, a Kodžak je podigao pogled prema njemu.
Zamahao je repom i otrčao u jarugu. Vratio se sa parčetom suvog drveta i položio
ga pred Stjuove noge.
„Rekoh da sam bolestan, i nisam tražio grančicu, ali valjda će poslužiti“,
kazao mu je Stju. Poslao je Kodžaka po još desetak grančica. Ubrzo je raspalio
vatru. Čak ni sedenjem blizu nje nije mogao da odagna drhtavicu, iako mu se znoj
slivao niz lice. Bila je to završna ironija. Imao je grip, ili nešto veoma slično.
Zakačilo ga je dva dana pošto su ga ostavili Glen, Ralf i Leri. Sledeča dva dana
činilo se da grip razmatra vredi li uopšte da se bakće oko njega. Izgleda da je
zaključio da vredi. Malo-pomalo, bilo mu je sve gore. A ovog jutra se baš osećao
loše.
Meñu raznim drangulijama u džepu, Stju je pronašao patrljak olovke,
beležnicu (sve one organizacione stvari u Slobodnoj zoni koje su mu nekada
izgledale životno važne sada su bile blago blesave), i privezak sa ključevima. Dugo
je zbunjeno zagledao taj privezak i vraćao mu se iznova i iznova u poslednjih
nekoliko dana, uvek iznenañen snažnim bolom tuge i nostalgije. Ovo je bio ključ
njegovog stana. Ovaj je bio od ormarića. Ovo mu je bio rezervni ključ od kola,
„dodža“ iz 1977. koji je bio prilično zarñao - koliko je znao, taj „dodž“ je još bio
parkiran iza stambene zgrade u Ulici Tompson broj 31 u Arnetu.
O privesku je visila i kartonska kartica s adresom u providnoj plastičnoj
foliji. STJU REDMAN - ULICA TOMPSON BR. 31 - TEL. (713) 555-6283, to je
tamo pisalo. Skinuo je ključeve s priveska, zamišljeno ih odbacivao uvis sa dlana

trenutak ili dva, a onda ih bacio od sebe. Poslednji tragovi onoga što je nekada bio
završili su u suvom koritu i zazveckali su u suvom žbunju žalfije gde će ostati,
pretpostavio je, dok je sveta i veka. Izvukao je kartonsku karticu s adresom iz
folije, a onda iscepao praznu stranicu iz beležnice.

Draga Freni, napisao je pri vrhu.
Ispričao joj je sve što se dogodilo do trenutka kada je slomio nogu. Rekao joj
je da se nada da će je ponovo videti, ali i kako sumnja da im je to suñeno. Mogao je
samo da se nada da će Kodžak pronaći Zonu. Odsutno je ivicom dlana obrisao suze
s lica i napisao da je voli. Očekujem da me ožališ i da onda kreneš dalje, napisao je.
Ti i beba morate krenuti dalje. To je sada najvažnije. Potpisao se, savio papir i
zavukao poruku u foliju gde je nekada bila kartica s adresom. Onda je prikačio
privezak Kodžaku za ogrlicu.
„Dobri moj“, reče kad je to bilo gotovo. „Hoćeš da pogledaš malo okolo? Da
pronañeš zeca ili tako nešto?“
Kodžak se u skokovima pope uz padinu, tamo gde je Stju slomio nogu, i
nestade. Stju je ispratio pogledom njegov odlazak s mešavinom gorčine i veselja, a
onda uzeo konzervu gazirane limunade koju mu je Kodžak juče doneo sa jednog
tumaranja umesto grane. Napunio ju je blatnjavom vodom iz jarka. Kad se voda
umirila, blato se nataložilo na dnu. Bilo je to piće koje je krčkalo pod zubima, ali
kao što bi rekla njegova majka, mnogo više krčka kad vode uopšte nema. Pio je
sporo i gasio žeñ malo-pomalo. Bolelo ga je dok je gutao.
„Život je stvarno težak“, promrmljao je, a onda počeo sam sebi da se smeje.
Na trenutak ili dva, oklevao je da prstima opipa otoke na vratu, odmah ispod vilice.
Onda je legao natrag, sa nogom u udlagama ispruženom napred, i zadremao.

Probudio se naglo oko sat kasnije, stegnuvši grumenje zemlje u snenoj
panici. Zar je sanjao neki košmar? Ako je tako, izgleda da je on još trajao. Tle mu
se sporo pomeralo pod rukama.

Zemljotres? Zar nas je ovo zadesio zemljotres?
Za trenutak se držao zamisli da je posredi sigurno delirijum, da mu se
temperatura vratila dok je dremao. Ali dok je gledao prema jaruzi, video je da
zemlja klizi u blatnim potočićima. Odronjeni, poskakujući obluci bleskali su
liskunom i kvarcom pred njegovim iznenañenim očima. A onda se začula slaba,
tupa tutnjava - činilo se da mu se gura u uši. Trenutak kasnije, borio se za dah kao
da je gotovo sav vazduh bio istisnut iz jaruge koju je tu usekla poplava.
Iznad njega se začu cviljenje. Kodžak je stajao ocrtan spram zapadne ivice
useka, pognut sa repom meñu nogama. Zurio je na zapad, prema Nevadi.
„Kodžače!“ povika Stju uspaničeno. Ta tutnjava ga je prestravila - bilo je to
kao da je bog najednom udario nogom po pustinjskom tlu negde nedaleko od njega.
Kodžak se u skokovima spusti niz padinu i pridruži mu se, cvileći. Kada je

Stju prešao rukom preko leña psa, osetio je da Kodžak drhti. Morao je da vidi,
morao je. Obuzeo ga je iznenadni osečaj sigurnosti: ono što je trebalo da se dogodi
dogañalo se: baš sada.

„Penjem se, momče“, promrmlja Stju.
Otpuzao je do istočnog ruba jaruge. Tamo je nagib bio malo strmiji, ali imao
je više mesta da se uhvati rukama. Poslednja tri dana mislio je da bi mogao da se
popne tamo, ali nije u tome video nikakvu svrhu. Bio je gotovo zaklonjen od vetra
na dnu useka, a imao je i vode. Ali sada je morao da se popne tamo. Morao je da
vidi. Vukao je nogu u udlagama za sobom kao batinu. Pridigao se na ruke i izvio
vrat kako bi pogledao vrh. Izgledao mu je veoma visoko, veoma daleko.
„Neću moći, momče“, promrmlja on Kodžaku, a onda svejedno pokuša.
Nova hrpa krša sakupila se na dnu kao posledica... zemljotresa. Ili šta god to
već bilo. Stju se prevukao preko nje i onda počeo polako da puzi uz strminu,
koristeći ruke i levo koleno. Prevalio je dvanaest metara, a onda skliznuo šest
natrag pre nego što je stigao da se uhvati za kvarcnu izbočinu i zaustavi klizanje.
„Jok, more, nema šanse da uspem“, zabrektao je i odmorio se malo.
Deset minuta kasnije, krenuo je ponovo i prevalio još deset metara. Odmorio
se. Nastavio dalje. Došao do mesta bez oslonca, gde je morao da obazrivo puzi
ulevo sve dok ga nije pronašao. Kodžak je hodao kraj njega, pitajući se nesumnjivo
šta to ta budala smera, zbog čega ostavlja za sobom vodu i lepu, toplu vatru.
Toplo. Previše toplo.
Temperatura mu se sigurno vratila, ali makar je drhtavica posustala. Novi
znoj lio mu je niz lice i ruke. Kosa mu je padala na oči, prašnjava i masna.
Gospode, sav gorim! Mora da imam trideset devet, trideset devet i po...
Slučajno je pogledao u Kodžaka. Bio mu je potreban gotovo čitav minut da
shvati ono što je video. Kodžak je dahtao. Nije to bila temperatura, ili makar ne
samo temperatura, pošto je i Kodžaku bilo vruće.
Iznad njega, jato ptica najednom je uzletelo i počelo besciljno da se obrušava
i gače.
I one to osećaju. Štagod bilo posredi, i ptice to osećaju.
Ponovo je počeo da puzi, dok mu je strah davao dodatnu snagu. Prošao je
sat... dva. Borio se za svaki metar, svaki centimetar. Do jedan po podne, već je
stigao na samo dva metra ispod ivice. Video je iskrzane komade asfalta koji su
štrcali iznad njega. Samo dva metra, ali tu je nagib bio veoma strm i gladak.
Pokušao je jednom samo da se uspuže gore kao zmija, ali rastresiti šljunak, podloga
meñudržavnog puta, počeo je da se odronjava pod njim i sada se uplašio da će se
sve to odroniti ukoliko on pokuša da se pomeri, pa će otklizati ponovo sve do dna i
verovatno pri tom slomiti i drugu prokletu nogu.
„Zaglavio sam se“, promrmlja on. „E, alal mi vera. Šta sad?“
To je veoma brzo postalo očigledno. Čak i bez njegovog pomeranja, zemlja

je počela da se spušta pod njim. Skliznuo je za nekoliko centimetara i rukama se
uhvatio za tle. Slomljena noga mu je teško pulsirala, a on se nije setio da ponese u
džepu Glenove pilule.

On skliznu još pet centimetara. Zatim petnaest. Leva noga mu je sada visila
nad prazninom. Samo su ga ruke držale, i na njegove oči počele su da klize,
ostavljajući za sobom deset malih brazda u vlažnom tlu.

„Kodžače!“ povika on očajnički, ne očekujući ništa. Ali Kodžak se
najednom stvori tu. Stju ga naslepo obgrli rukama, ne očekujući da bude spasen,
uhvativši se samo za ono što se uhvatiti dalo, kao davljenik. Kodžak ni ne pokuša
da ga zbaci sa sebe. Ukopa se. Za trenutak su ostali ukočeni, kao živa skulptura.
Onda Kodžak poče da se pomera i kopa centimetar po centimetar, kuckajući
kandžama po kamenčićima i delovima tucanika. Obluci zasuše Stjuovo lice i on
zatvori oči. Kodžak ga povuče, dahćući kao vazdušni kompresor u Stjuovo desno
uvo.

On malčice otvori oči i vide da su gotovo na vrhu. Kodžaku je glava bila
pognuta. Furiozno je kopao zadnjim nogama. Savladao je još deset centimetara i to
je bilo dovoljno. S očajničkim krikom, Stju pusti Kodžakov vrat i zgrabi asfaltnu
izbočinu. Ona mu se odlomi u rukama. On dograbi drugu. Dva nokta mu se
sljuštiše unazad kao vlažne nalepnice i on zaurla. Bol je bio izuzetan,
onesposobljavajući. On zagreba naviše, odbacujući se zdravom nogom i konačno -
nekako - sruči se zadihan na površinu meñunarodnog puta broj 70, zatvorenih
očiju.

Kodžak se tada nañe kraj njega. Zacvile i oliza Stjuovo lice.
Tada se Stju polako pridiže u sedeći položaj i pogleda na zapad. Ostade da
gleda dugo, ne mareći za vrelinu koja mu je i dalje zahvala lice u toplim, ogromnim
talasima.
„O, bože“, reče on konačno slabim, napuklim glasom. „Vidi ti to, Kodžače.
Leri. Glen. Nema ih više. Bože, ničeg više nema. Sve je nestalo.“
Pečurka oblaka nadvila se nad horizontom kao stegnuta pesnica na kraju
dugačke, prašnjave podlaktice. Kovitlao se, zamućen na ivicama, i počeo već da se
razilazi. Bio je osvetljen otpozadi turobnim narandžastocrvenim sjajem, kao da je
sunce odlučilo da zañe rano po podne.
Vatrena oluja, pomisli on.
U Las Vegasu su svi bili mrtvi. Neko je čačnuo gde ne treba i nuklearno
oružje je eksplodiralo... i to neko pakleno veliko, sudeći po izgledu oblaka i vrelini.
Možda je otišlo i celo skladište. Glen, Leri, Ralf... sve i da nisu još stigli do Vegasa,
sve i da su i dalje hodali, svakako su bili dovoljno blizu da ih eksplozija žive sprži.
Blizu njega, Kodžak nesrećno zacvile.
Radioaktivne padavine. Na koju će ih stranu nositi vetar?
Zar je bilo važno?

Setio se svoje poruke za Fren. Bilo je važno da doda šta se dogodilo. Ako
vetar ponese radioaktivne padavine na istok, to bi im moglo doneti nevolje... ali i
više od toga, morali su da znaju da je Las Vegas sada nestao kao mračnjakova
teritorija za pripremu ofanzive. Ljudi su zbrisani zajedno sa svim tim smrtonosnim
igračkama koje su jednostavno ležale unaokolo i čekale da ih neko uzme u ruke.
Trebalo bi sve to da doda u poruci.

Ali ne sada. Sada je bio previše umoran. Bio je iscrpljen od penjanja, a
čudesan prizor oblaka-pečurke koji se razilazio iscrpeo ga je još više. Nije osećao
ushićenje, već samo tup i neumoljiv premor. Legao je na asfalt i poslednje što je
pomislio pre nego što je utonuo u san bilo je: Koliko megatona? Pomislio je da to
niko nikada neće saznati, niti poželeti da zna.

Probudio se posle šest. Oblak-pečurka je nestao, ali zapadno nebo bilo je
ljutito, ružičastocrveno, kao svetla masnica opekotine. Stju se odvukao u zaustavnu
traku i legao, ponovo potpuno iscrpljen. Drhtavica mu se vratila. I groznica.
Dodirnuo je čelo ručnim zglobom i pokušao da tamo izmeri temperaturu.
Pretpostavljao je da ima preko trideset devet stepeni.

Kodžak se pojavio u rano veče sa zecom u čeljustima. Položio ga je pred
Stjuove noge i zamahao repom, sačekavši da bude pohvaljen.

„Dobri moj“, reče Stju umorno. „Baš si ti jedan dobar pas.“
Kodžakov rep zamaha brže. Jesam, ja sam jedan prilično dobar pas, kao da
se slagao sa njim. Ali ostao je zagledan u Stjua kao da nešto čeka. Deo rituala nije
bio završen. Stju pokuša da se seti šta je to. Mozak mu je veoma sporo radio; dok je
spavao, neko kao da mu je zalio sve vijuge sirupom.
„Dobar pas“, ponovi on i pogleda mrtvog zeca. Onda se seti, iako nije više
bio siguran ni da li uopšte ima šibice. „Donesi,
Kodžače“, reče on, uglavnom da bi udovoljio psu. Kodžak odskakuta i ubrzo
se vrati sa dobrim komadom suvog drveta.
Imao je šibice, ali digao se jak lahor, a ruke su mu se snažno tresle. Trebalo
mu je mnogo da potpali vatru. Uspeo je da upali cepke za potpalu koje je strgnuo sa
grana tek desetom šibicom, a onda je vetar podlo iznenada dunuo i pogasio
plamenove. Stju je pažljivo ponovo poslagao drvca, štiteći plamen telom i šakama.
Imao je još preostalih osam šibica u kutiji iz Poslovne škole Lasal. Ispekao je zeca,
dao Kodžaku njegovu polovinu, i uspeo da pojede tek delić svog komada. Dobacio
je Kodžaku ono što je preostalo. Kodžak to nije uzeo u usta. Pogledao je, a onda
nelagodno zacvileo na Stjua.
„Samo napred, momče. Ja ne mogu.“
Kodžak je to pojeo. Stju ga je gledao i drhtao. Njegova dva ćebeta su,
naravno, ostala dole.
Sunce je zašlo i zapadno nebo bilo je puno grotesknih boja. Bio je to

najspektakularniji zalazak sunca koji je Stju video u životu... i ujedno pun čistog
otrova. Sećao se glasa naratora iz Filmskih novosti koji je oduševljeno govorio
početkom šezdesetih kako su posle nuklearne probe zalasci sunca bili divni
nedeljama. I naravno, posle zemljotresa.

Kodžak se pojavio iz jaruge sa nečim u ustima - bilo je to jedno Stjuovo
ćebe. Ispustio ga je u Stjuovo krilo. „Hej“, reče Stu, zagrlivši ga nesigurno. „Ti si
jedan neviñeni pas, znaš li to?“

Kodžak zamaha repom kako bi pokazao da zna.
Stju obavi ćebe oko sebe i pomeri se bliže vatri. Kodžak leže kraj njega, i
ubrzo obojica zaspaše. Ali Stju je spavao lako i nelagodno, plutajući po burnim
vodama delirijuma. Malo iza ponoći prenuo je Kodžaka zavikavši u snu.
„Hep!“ povika Stju. „Bolje isključi pumpe! On dolazi! Crni baja dolazi po
tebe! Bolje isključi pumpe! On je u onim starim kolima!“
Kodžak nelagodno zacvile. Čovekje bio bolestan. Osećao je zadah bolesti i
sa njim se mešao još jedan. Crni zadah. Bio je to zadah zečeva dok je on skakao na
njih. Taj zadah je osetio od vuka kojeg je rasporio ispod kuće Majke Ebigejl u
Hemingford Houmu. Taj se zadah osećao u gradovima kroz koje je prolazio na
putu prema Bolderu i Glenu Bejtmenu. Bio je to zadah smrti. Da je mogao da ga
napadne i istera ga iz čoveka, on bi to učinio. Ali bilo je to unutar ovog čoveka.
Čovek je udisao svež vazduh i izdisao taj zadah nastupajuće smrti, i njemu je
preostalo samo da sačeka i ostane tu do samog kraja. Kodžak ponovo zacvile, tiho,
pa zaspa.
Stju se sledećeg jutra probudio sa jačom groznicom nego ikada. Žlezde ispod
njegove vilice nadule su se i sad su ličile na loptice za golf. Oči su mu bile vreli
klikeri.
Umirem... da, mogu to da potvrdim.
On pozva Kodžaka i izvadi privezak i poruku iz folije za adresu, dopisa ono
što je video i vrati poruku na mesto. Onda ponovo leže i zaspa. A zatim, nekako,
gotovo je pao mrak. Još jedan spektakularan, užasan zalazak sunca goreo je i titrao
na zapadu. A Kodžak je doneo hrčka za večeru.
„Nisi uspeo da nañeš ništa bolje?“
Kodžak zamaha telom i isceri se postiñeno.
Stju ga je ispekao, podelio i uspeo da pojede celu svoju polovinu. Bio je
žilav i imao užasno jak ukus divljači, i kad je završio s jelom, pretrpeo je gadan
napad grčeva u stomaku.
„Kad umrem, hoću da se vratiš u Bolder“, reče on psu. „Vrati se i pronañi
Fren. Pronañi Freni. U redu, ti veliko blentavo pseto?“
Kodžak sumnjičavo mahnu repom.
Sat kasnije, Stjuov želudac oglasi se jednom u znak upozorenja. Imao je
taman dovoljno vremena da se okrene na lakat i izbegne da se ne opogani pre nego

što je svoj deo hrčka izbljuvao napolje.
„Sranje“, promrmlja on sav jadan i zadrema.
Probudio se u sitne sate i pridigao na laktove, dok mu je u glavi zujalo od

temperature. Video je da se vatra ugasila. Nije bilo važno. Bio je pri kraju snaga.
Probudio ga je neki zvuk u tami. Šljunak i kamenje. To se samo Kodžak

penje iz useka uz nasip...
Samo što je Kodžak spavao kraj njega.
Čim ga je Stju pogledao, pas se probudio. Glava mu se digla sa šapa i

trenutak kasnije bio je na nogama, okrenut prema useku, režeći duboko u grlu.
Džangrljanje šljunka i kamenčića. Neko - nešto - nailazilo je odozdo.
Stju se nekako uskobelja u sedeći položaj. To je on, pomisli. Bio je tamo, ali

nekako je pobegao. Sad je ovde, i namerava da me dokrajči pre nego što to bude
mogao grip.

Kodžakovo režanje se pojačalo. Dlake oko vrata su mu se nakostrešile, glava
mu je bila spuštena. Džangrljanje je sada bilo bliže. Stju začu tiho dahtanje. Tad
nastade stanka, dovoljno duga da Stju otre znoj sa čela. Trenutak kasnije, neko
tamno obličje pojavi se zgureno na ivici useka i glava i ramena mu zakloniše
zvezde. Kodžak krenu napred, ukrućenih nogu, režeći i dalje.

„Hej!“ reče zbunjeni, ali poznati glas. „Hej, je li to Kodžak? Je li?“ Režanje
smesta prestade. Kodžak radosno potrča napred, mašući repom.

„Ne!“ zakrklja Stju. „To je trik! Kodžače...!“
Ali Kodžak je skakao gore-dole kraj ljudske prilike koja je konačno uspela
da se uzvere na asfalt. A to obličje... nešto je i u tom obličju bilo poznato. Pošlo je
prema njemu sa Kodžakom za petama. Kodžak je bez prestanka radosno lajao. Stju
je obliznuo usne i pripremi se da se bori ako bude morao. Mislio je da bi mogao da
zada jedan dobar udarac, možda dva.
„Ko je to?“ doviknu on. „Ko je to tamo?“
Tamna prilika zastade, a onda progovori.
„Pa, ovde Tom Kulen, eto ko, vala baš, da. M-E-S-E-C, tako se piše Tom
Kulen. A ko je to?“
„Stju“, reče on i glas mu dopre sa velike udaljenosti. Sada je sve bilo veoma
udaljeno. „Zdravo, Tome, drago mi je što te vidim.“ Ali nije ga video, ne te noći.
Stju se onesvestio.

***

Došao je sebi u deset ujutro drugog oktobra, premda ni on ni Tom nisu znali
koji je datum. Tom je založio ogromnu lomaču i umotao Stjua u svoju vreću za
spavanje i ćebad. Sedeo je kraj vatre i pekao zeca. Kodžak je zadovoljno ležao na
zemlji izmeñu njih dvojice. „Tome“, izusti Stju.

Tom mu priñe. Stju vide da je pustio bradu; nije mnogo ličio na čoveka koji

je pre pet nedelja otišao iz Boldera na zapad. Plave oči su mu zadovoljno
svetlucale. „Stju Redmane! Sad si budan, svega mi, da! Drago mi je. Ala mi je
drago što te vidim. Šta ti je to bilo s nogom? Povredio si je, a? Ja sam jednom
povredio svoju. Skočio sa plasta i slomio je, valjda. I da li me je taja izmlatio?
More, nego šta je! Bilo je to pre nego što je pobegao s onom Didi Pekalot.“

„I moja je slomljena. I te kako. Tome, strašno sam žedan...“
„O, ima vode. Svake fele! Evo.“
On dade Stjuu plastičnu bocu u kojoj je nekada bilo možda mleko. Voda je
bila bistra i izvrsna. Bez ikakvog krckanja. Stju je žedno ispi, a onda sve povrati.
„Treba sporo i polako“, reče Tom. „Tako treba. Sporo i polako. Vala, baš mi
je drago što te vidim. Povredio si nogu, zar ne?“
„Da, slomio sam je. Pre nedelju dana, možda duže.“ Otpio je još vode, i sada
je uspeo da je zadrži u sebi. „Ali nije posredi samo noga. Gadno sam bolestan,
Tome. Imam groznicu. Slušaj me.“
„Tako je! Tom sluša. Samo kaži šta da radim.“ Tom se nagnu napred i Stju
pomisli: Ama, izgleda mi nekako bistriji. Je li to moguće? Gde je Tom to bio? Zna
li bilo šta o sudiji? O Dejni? Imali su toliko tema za priču, ali sada za to nije bilo
vremena. Stanje mu se pogoršavalo. Iz grudi mu se čulo duboko čegrtanje, poput
zvuka transportne trake u pokretu. Simptomi su bili veoma nalik na supergrip. Bilo
je to zapravo veoma smešno.
„Moram da oborim temperaturu“, reče on Tomu. „To je pod brojem jedan.
Treba mi aspirin. Znaš šta je aspirin?“
„Naravski. Aspirin. Za brzo-brzo-brzo olakšanje.“
„Upravo tako, u redu. Poñi putem, Tome. Pogledaj u kasetu svakih kola na
koja naiñeš. Potraži komplet za prvu pomoć - biće to najverovatnije kutija sa
nacrtanim crvenim krstom. Kad pronañeš malo aspirina u jednoj od tih kutija,
donesi ga ovamo. A ako nañeš kola s opremom za kampovanje, donesi i šator.
Važi?“
„Naravski.“ Tom ustade. „Aspirin i šator, a onda će ti opet biti bolje, je l’
tako?“
„Pa, biće dobro za početak.“
„Nego“, reče Tom, „kako je Nik? Sanjao sam ga. U snovima mi on kaže
kuda da idem, zato što u snovima može da govori. Snovi su čudni, zar ne? Ali kad
ja pokušam da popričam s njim, on uvek ode. Dobro je, zar ne?“ Tom zabrinuto
pogleda u Stjua.
„Ne sad“, reče Stju. „Ja... ne mogu sada da pričam. Ne o tome. Samo donesi
aspirin, važi? Onda ćemo razgovarati.“
„Važi...“ Ali strah se spustio na Tomovo lice kao sivi oblak. „Kodžače,
hoćeš li poći s Tomom?“
Kodžak je hteo da poñe s njim. Udaljili su se zajedno, prema istoku. Stju je

legao i prekrio oči rukom.

Kad je Stju ponovo skliznuo u stvarnost, bio je suton. Tom ga je drmao.
„Stju! Probudi se! Probudi se, Stju!“

Uplašio se zbog toga kako se činilo da vreme klizi u iznenadnim naletima -
kao da su se zupci na zupčaniku njegove lične stvarnosti izlizali. Tom mu je
pomogao da se uspravi, a kada je seo, morao je da se nagne meñu noge i iskašlje se.
Kašljao je tako dugo i snažno da se umalo ponovo nije onesvestio. Tom ga je
zabrinuto posmatrao. Malo-pomalo, Stju je stekao kontrolu nad sobom. Privukao je
ćebad bliže sebi. Ponovo se tresao.

„Tome, šta si pronašao?“
Tom mu pruži komplet za prvu pomoć. Unutra su bili flasteri, antiseptički
rastvor i velika boca „anacina“. Sjtu se prenerazio kada je shvatio da ne može da
otvorio poklopac sa zaštitom za decu. Morao je bocu da pruži Tomu, koji ju je
nekako konačno otvorio. Stju je popio tri „anacina“ s vodom iz plastične flaše.
„A našao sam i ovo“, reče Tom. „Bilo je u kolima punim stvari za
kampovanje, ali nije bilo šatora.“ Bila je to ogromna, naduvena dupla vreća za
spavanje, sa spoljne strane fluorescentno narandžasta, dok je postava bila ukrašena
drečavim motivom zvezda i pruga. „Da, to je sjajno. Gotovo kao šator. Dobro si to
uradio, Tome.“
„Kao i ovo. Bilo je u istim kolima.“ Tom zavuče ruku ispod jakne i izvadi
pet-šest pakovanja u foliji. Stju je jedva mogao da poveruje roñenim očima. Suvi
koncentrati. Jaja. Grašak. Bundeva. Sušena govedina. „Hrana, Stju, zar ne? Tu su
slike hrane, vala baš.“
„To jeste hrana“, reče Stju zahvalno. „I mislim da jedino takvu sada i mogu
da jedem.“ U glavi mu je zujalo, a daleko, u središtu njegovog mozga, sladunjavo
mučno visoko C brujalo je i brujalo. „Možemo li zagrejati malo vode? Nemamo ni
šerpu niti čajnik.“
„Pronaći ću nešto.“
„Da, dobro.“
„Stju...“
Stju pogleda u to izmučeno, očajno lice, lice koje je i dalje pripadalo dečaku
bez obzira na bradu, pa polako odmahnu glavom.
„Mrtav je, Tome“, reče blago. „Nik je mrtav. Pre skoro mesec dana. Bila je
to... politička stvar. Atentat, moglo bi tako da se kaže. Žao mi je.“
Tom spusti glavu, i u svetlu tek založene vatre, Stju vide kako mu suze
kaplju u krilo. Tekle su kao blaga srebrna kiša. Ali Tom je ćutao. Konačno je
podigao pogled, i plave oči bile su mu sjajnije nego ikad. Obrisao ih je ivicom
dlana.
„Znao sam“, reče promuklo. „Nisam hteo da mislim da znam, ali znao sam.

Svega mi. Stalno mi je okretao leña i odlazio. On mi je bio najvažniji, Stju - jesi li
znao to?“

Stju pruži ruku i uhvati Toma za krupnu šaku. „Znao sam, Tome.“
„Da, on mi je bio, M-E-S-E-C, tako se piše najvažniji. Strašno mi nedostaje.
Ali videću ga na nebu. Tom Kulen će ga videti tamo. I on će umeti da priča, a ja ću
umeti da mislim. Je li tako?“
„To me uopšte ne bi iznenadilo, Tome.“
„Zlikovac je ubio Nika. Tom zna to. Ali bog je sredio tog zlikovca. Video
sam to. Božja ruka se spustila s neba.“ Hladan vetar zazviždao je iznad tla pustara
Jute i Stju se silovito stresao u njegovom zagrljaju. „Sredio ga je zbog onog što je
ovaj učinio Niku i sirotom Sudiji. Vala, baš.“
„Šta znaš o Sudiji, Tome?“
„Mrtav je! Gore, u Oregonu! Ubili ga!“
Stju umorno klimnu glavom. „A Dejna? Znaš li bilo šta o njoj?“
„Tom je nju video, ali ne zna. Zaposlili su me na čišćenju. A kad sam se
jednog dana vratio, video sam kako ona radi svoj posao. Bila je gore, u vazduhu, i
menjala je sijalicu ulične lampe. Pogledala me je i...“ Zaćutao je na tren, a kada je
ponovo progovorio, više se obraćao sebi nego Stjuu. „Je li videla Toma? Je li
prepoznala Toma? Tom to ne zna. Tom... misli... da jeste. Ali Tom je nikada više
nije video.“
Tom je ubrzo zatim krenuo u potragu i poveo Kodžaka sa sobom, a Stju je
zadremao. Nije se vratio sa velikom limenom kantom, što je bilo najbolje čemu se
Stju nadao, već sa loncem dovoljno velikim da u njega stane božična ćurka. Izgleda
da je pustinja bila puna blaga. Stju se malo osmehnuo i pored bolnih plikova koji su
od groznice počeli da mu se pojavljuju na usnama. Tom mu je rekao da je našao
lonac u jednom narandžastom kamionu s velikim slovom U - Stju je pretpostavio
da je to neko bežao od supergripa sa svom imovinom. Ali to mu očigledno nije
mnogo vredelo.
Pola sata kasnije, imali su hranu. Stju je obazrivo jeo i držao se povrća,
pomešavši koncentrate sa dovoljno vode da napravi retku čorbicu. Uspeo je sve da
zadrži u sebi i osećao se malo bolje, makar privremeno. Nedugo posle večere, on i
Tom su zaspali, a Kodžak je ležao izmeñu njih.

„Tome, slušaj.“
Tom je čučnuo kraj Stjuove velike, naduvene vreće za spavanje. Bilo je to
sledećeg jutra. Stju je mogao da pojede samo malo toga za doručak; grlo ga je
bolelo i gadno mu je oteklo, i tištali su ga svi zglobovi. Kašalj mu se pogoršao, dok
„anacin“ nije naročito dobro uspevao da mu snizi temperaturu.
„Moram naći negde krov nad glavom i popiti lekove inače ću umreti. I to
mora biti danas. Vidi, najbliži grad je Grin River, oko sto kilometara istočno

odavde. Moraćemo da vozimo.“
„Tom Kulen ne ume da vozi kola, Stju. Svega mi, ne ume!“
„Da, znam. Biće to prava muka za mene, jer pored toga što sam bolestan kao

pas, slomio sam i tu posranu nogu.“
„Kako to misliš?“
„Pa... sad nije važno. Previše je to teško objasniti. Nećemo se čak ni brinuti

zbog toga, pošto nam to nije glavni problem. Glavni problem je paljenje motora.
Većina kola stoji tu već tri meseca ili duže. Akumulatori su im sigurno sasvim
prazni. Trebaće nam zato malo sreće. Moramo pronaći kola sa standardnim
menjačem na vrhu jednog od ovih brda. Možda ćemo i uspeti u tome. Ovo je
prilično brdovit teren.“ Nije dodao da bi takva kola morala da budu u relativno
dobrom stanju, da u njima ima nešto benzina... i da im ključ stoji u bravi motora.
Svi oni likovi na televiziji možda i umeju da upale motor pomoću žica, ali Stju
pojma nije imao kako se to radi.

On podiže pogled u nebo na koje se navlačila skrama oblaka. „Najveći posao
će zapasti tebi, Tome. Moraš mi zameniti noge.“ „U redu, Stju. Kad nabavimo kola,
hoćemo li se vratiti u Bolder? Tom želi u Bolder, a ti?“

„Više od svega, Tome.“ On pogleda prema Stenovitim planinama, koje su se
pretvorile u mutnu senku na horizontu. Je li sneg već počeo da pada na visokim
prevojima? Gotovo sigurno. A ako nije još, pašće ubrzo. Zima stiže brzo u ovom
visokom delu sveta bogu iza leña. „To putovanje može potrajati“, reče on.

„Kako da počnemo?“
„Tako što ćemo napraviti polunosila.“
„Polu...?“
Stju dade Tomu svoj džepni nožić. „Moraš izbušiti rupe na dnu ove vreće za
spavanje. Po jednu sa svake strane.“
Bio im je potreban jedan sat da naprave polunosila. Tom je pronašao
nekoliko prilično pravih grana koje je nabio u vreću za spavanje i proturio kroz
rupe u dnu. Doneo je malo kanapa iz prikolice u kojoj je pronašao lonac, pa je Stju
njime privezao vreću za motke. Kad je bilo gotovo, podsetilo je to Stjua pre na
neku ludačku rikšu nego na polunosila poput onih koja su koristili Indijanci iz
ravnica.
Tom podiže motke i pogleda sumnjičavo preko ramena. „Stju, jesi li
unutra?“
„Jesam.“ Pitao se koliko će dugo šavovi izdržati pre nego što se ne rasparaju
po dužini vreće. „Jesam li ti težak, Tomi?“
„Ne mnogo. Mogu te daleko vući. Điha!“
Pokrenuli su se. Jaruga u kojoj je Stju slomio nogu - jaruga u kojoj je bio
siguran da će umreti - polako je ostajala za njima. Iako je bio slab, Stju je osećao
ludačko ushićenje. To makar neće biti tamo. Umreće na nekom drugom mestu,

verovatno ubrzo, ali neće biti sam u blatnjavom jarku. Vreća za spavanje se njihala
tamo-amo i uspavljivala ga. Zadremao je. Tom ga je vukao pod sve gušćim
oblacima. Kodžak je tapkao kraj njih.

Stju se probudio kad ga je Tom spustio.
„Izvini“, reče Tom pokajnički. „Morao sam da odmorim ruke.“ Počeo je da
ih okreće ukrug, a onda opruža i savija.
„Odmaraj se koliko god hoćeš“, reče Stju. „U trci pobeñuje onaj ko se kreće
sporo i lako.“ Bubnjalo mu je u glavi. Pronašao je „anacin“ i nasuvo progutao dve
tablete. Grlo kao da mu je bilo obloženo šmirglom po kojoj neki sadista pali šibice.
Pogledao je šavove vreće za spavanje. Kao što je i očekivao, rašivali su se, ali još
nije bilo mnogo strašno. Bili su na dugom, postepenom usponu, koji je upravo bio
ono što je on tražio. Na takvoj padini, dužoj od tri kilometra, kola sa pritisnutim
kvačilom mogla su da se prilično dobro zalaufaju. Onda bi mogao da pokuša da ih
upali u drugoj, možda čak i u trećoj brzini.
Čežnjivo je pogledao ulevo, gde je ljubičasti „trijumf“ bio postrance parkiran
u zaustavnoj traci. Neki kostur u svetlom vunenom džemperu bio je nagnut za
volanom. „Trijumf“ je svakako imao ručni menjač, ali nije bilo nikakve šanse da on
svoju nogu s udlagama uglavi u njegovu malu kabinu.
„Koliko smo daleko stigli?“ upita Tom, ali Tom je mogao samo da slegne
ramenima. Ipak, to je svakako bio dobar deo puta, pomislio je Stju. Tom ga je
vukao najmanje tri sata pre nego što je stao da se odmori. Stari orijentiri nestali su u
daljini. Tom, koji je bio grañen kao mladi bik, vukao ga je možda deset ili dvanaest
kilometara dok je on dremao. „Odmaraj se koliko god hoćeš“, ponovi on. „Nemoj
se premoriti.“
„Tomu je o-kej. O i K, tako se piše okej, vala baš, svi to znaju.“ Tom je
halapljivo ručao, a Stju je uspeo ponešto da pojede. Onda su nastavili. Drum je i
dalje vijugao naviše, i Stju je počeo da shvata da to mora biti ovo brdo. Ako se
popnu na vrh i tamo ne pronañu odgovarajuća kola, trebaće im još dva sata da
stignu do sledećeg. A onda mrak. Kiša ili sneg, sudeći po izgledu neba. Lepa,
hladna noć napolju, na vlažnom. I zbogom, Stju Redmane. Naišli su na „ševrolet“
sedan.
„Stani“, zakrklja on, i Tom spusti polunosila. „Idi tamo i pogledaj u ona
kola. Izbroj pedale na podu. Reci mi da li su dve ili tri.“
Tom pritrča i otvori vrata kola. Mumija u haljini sa cvetnim aplikacijama
ispade odande kao nečija loša šala. Tašna ispade kraj nje i iz nje se rasu kozmetika,
papirne maramice i novac.
„Dve“, doviknu Tom Stjuu.
„O-kej. Moramo dalje.“
Tom se vratio, udahnuo duboko i dograbio ručke polunosila. Oko četiri

stotine metara dalje, naišli su na „folksvagen“ kombi.
„Da prebrojim pedale?“ upitao je Tom.
„Ne, sada ne moraš.“ Kombi je stajao na tri ispumpane gume.
Pomislio je kako ih neće pronaći; sreća ih je jednostavno izdala. Došli su do

jednog karavana koji je imao samo jednu ispumpanu gumu, ali kao i kod onog
„ševi“ sedana, Tom je izvestio da ima samo dve pedale. To je značilo da mu je
menjač automatski, te tako i beskoristan za njih. Išli su dalje. Sada je dugačko brdo
postalo ravnije, blizu vrha. Stju je video ispred njih još jedna kola, poslednju
priliku. Stju poče da gubi nadu. Bio je to veoma star „plimut“, u najboljem slučaju
iz 1970. Za divno čudo, stajao je na četiri napumpane gume, ali je bio izjeden rñom
i izlupan. Niko se nikada nije mnogo trudio da održava taj krš; Stju je dobro
poznavao takvu sortu iz Arneta. Akumulator će mu biti star i verovatno napukao,
ulje crnje od ponoći u rudarskom oknu, ali volan će biti obložen ružičastom
jambolijom dok će na zadnjoj klupici verovatno stajati punjena pudlica šljokičastih
očiju i klimave glave.

„Hoćeš da pogledam?“ upita Tom.
„Da, trebalo bi. Nismo u situaciji da biramo, je l’ tako?“ S neba je počela da
se navlači fina hladna izmaglica.
Tom preñe preko druma i pogleda u kola, koja su bila prazna. Stju ostade da
leži i drhti u vreći za spavanje. Tom se konačno vrati.
„Tri pedale“, reče on.
Stju pokuša da razmisli. Visoko, slatko-kiselo zujanje u glavi neprestano mu
je smetalo.
Stari „plimut“ će sigurno biti ćorak. Mogli bi da nastave preko druge strane
brda, ali tamo će sva kola biti okrenuta na pogrešnu stranu, uzbrdo, osim ako ne
preñu preko razdelnice... koja se ovde sastojala od kamenitog tla širokog nekih
osamsto metara. Možda će i uspeti da pronañu s druge strane kola sa standardnim
menjaćem... ali tada će već pasti mrak.
„Tome, pomozi mi da ustanem.“
Tom mu nekako pomože da se osovi ne povredivši mu previše nogu. U glavi
mu je bubnjalo i zujalo. Crne komete mu suknuše pred očima i on se umalo ne
obeznani. Onda je jednom rukom obgrlio Tomov vrat.
„Odmor“, promrmlja on. „Odmor...“
Nije imao pojma koliko je dugo tako stajao i koliko ga je Tom strpljivo
pridržavao dok je on plivao kroz sive nijanse polusvesti. Kad se svet konačno
vratio, Tom ga je i dalje strpljivo pridržavao. Izmaglica se zgusnula u sporu, hladnu
kišicu.
„Tome, pomozi mi da priñem kolima.“
Tom obgrli Stjua oko struka i njih dvojica se zateturaše do mesta gde je stari
„plimut“ stajao u zaustavnoj traci.

„Otvorimo haubu“, promrmlja Stju, zapetljavši po rešetki plimuta. Znoj mu
se slivao niz lice. Silovito je drhtao. Pronašao je kvačicu za otvaranje haube, ali nije
mogao da je podigne. Naveo je Tomove ruke do nje i hauba se na kraju podigla.

Stju je upravo i očekivao takav motor - prljav i neodržavan, sa osam
cilindara. Ali akumulator nije bio toliko loš kao što se Stju plašio. Bio je Sirsov, ne
baš vrhunski, ali utisnuti garantni rok je bio februar 1991. Odupirući se grozničavoj
navali misli, Stju poče da broji unazad i pretpostavi da je akumulator bio nov
prošlog maja.

„Pritisni sirenu“, reče on Tomu i osloni se o kola dok se ovaj naginjao da to
uradi. Čuo je da se davljenici i za slamku hvataju i činilo mu se da sada to razume.
Poslednja šansa da preživi bio mu je ovaj krš sa otpada.

Sirena glasno zatrubi. Dakle, u redu je. Ukoliko ima ključa, vredi probati.
Verovatno je trebalo da Tomu kaže najpre to da proveri, ali kad je bolje razmislio,
to i nije bilo mnogo važno. Ukoliko nema ključa, sasvim sigurno su gotovi, bez
obzira na sve.

Spustio je haubu i zakačio je tako što se svom težinom naslonio na nju. Onda
je odskakutao do vozačevih vrata i zagledao se unutra, sasvim siguran da će
ugledati praznu bravu motora. Ali ključevi su bili tamo i visili su o privesku od
imitacije kože sa inicijalima A. K. Sagnuvši se pažljivo, on okrenu ključ kako bi
uključio napajanje pomoćnih sistema. Igla pokazivača goriva polako se zanjiha
preko četvrtine rezervoara. Eto prave misterije. Zbog čega je vlasnik kola, zbog
čega je A. K. stao kako bi dalje nastavio peške, kad je mogao da vozi?

Onako ošamućen, Stju pomisli na Čarlsa Kempiona koji je, gotovo mrtav,
naleteo na Hepove pumpe. Stari A. K. je imao supergrip i bio je u gadnom stanju.
U završnoj fazi. Zaustavio se, isključio motor kola - ne zato što je mislio na to, već
zbog davno stečene navike - i izašao. Bio je u delirijumu, možda je i halucinirao.
Odlutao je u pustare Jute, nasmejan, sa pesmom, uz mrmljanje i cerekanje, da tamo
umre. Četiri meseca kasnije, Stju Redman i Tom Kulen slučajno su naišli, ključevi
su ostali u kolima, akumulator je bio relativno svež, u rezervoaru je bilo benzina...

Božja ruka.
Zar Tom nije to pomenuo u vezi sa Vegasom? Božja ruka se spustila s neba.
A možda je bog ostavio i ovaj izanñali „plimut“ iz 1970. za njih, kao manu u
pustinju. Bila je to ludačka zamisao, ali ništa luña od zamisli o tome da crnkinja
stara sto godina vodi grupu izbeglica u obećanu zemlju.
„I još je sama mesila kolače“, zakrklja on. „Sve do samog kraja, još je sama
mesila kolače.“
„Šta, Stju?“
„Nema veze. Pomeri se, Tome.“
Tom ga posluša. „Možemo li da se vozimo?“ upita on pun nade.
Stju gurnu vozačevo sedište tako da Kodžak može da uskoči, što ovaj i učini

posle malo opreznog njuškanja. „Ne znam. Pomoli se da ovo čudo ovde upali.“
„O-kej“, reče Tom srdačno.

Stju je utrošio čitavih pet minuta na to da se zavuče iza volana. Seo je
nakrivo, gotovo na sredinu prednjeg sedišta. Kodžak je budno sedeo pozadi i
dahtao. Kola su bila puna kutija iz Mekdonaldsa i omotnica Tako Bela;
unutrašnjost se osećala na užegli kukuruzni čips.

Stju okrenu ključ. Stari „plimut“ zavergla oštro dvadesetak sekundi, a onda
anlaser poče da trokira. Stju ponovo lupnu po sireni i sad se začu samo slabi pisak.
Tom obesi nos.

„Nismo još gotovi“, reče Stju. Bio je ohrabren; još se struje krilo u Sirsovom
akumulatoru. On pritisnu kvačilo i ubaci u drugu. „Otvori vrata i poguraj nas. Onda
uskoči nazad.“

Tom reče sumnjičavo: „Zar kola nisu upravljena na pogrešnu stranu?“
„Sada jesu. Ali ako uspemo da pokrenemo ovu starudiju, sredićemo to
začas.“
Tom izañe i upre u dovratak. „Plimut“ krenu. Kad jebrzinomer pokazao deset
kilometara na sat, Stju reče: „Uskači, Tome.“
Tom uñe i zalupi vrata. Stju okrenu ključ u aktivni položaj i sačeka.
Upravljač je radio na struju i nije vredeo bez uključenog motora, tako da mu je bila
potrebno gotovo sva snaga koja je ionako bila na izmaku, samo da bi prednju stranu
„plimuta“ zadržao uperenu pravo niz drum. Igla brzinomera polako se pope na 15,
25, 35. Nemo su se kotrljali niz brdo uz koje ih je Tom vukao gotovo čitavo jutro.
Rosa se sakupila na vetrobranu. Stju prekasno shvati da su ostavili polunosila za
sobom. Četrdeset pet kilometara na sat. „Još ne radi, Stju“, reče Tom zabrinuto.
Pedeset na sat. Dovoljno brzo. „Bog neka nam sada pomogne“, reče Stju i
pusti kvačilo. „Plimut“ poskoči i trže se. Motor zakašlja, zacvrča, omanu, ugasi se.
Stju zastenja, koliko zbog osujećenosti, toliko i zbog bola koji mu je strelovito
suknuo kroz smrskanu nogu.
„Bog te mazo!“ kriknu on i ponovo otpusti kvačilo. „Pumpaj tu pedalu za
gas, Tome! Rukom to radi!“
„Koja je?“ povika Tom zabrinuto.
„Ona dugačka!“
Tom se spusti na pod i dvaput zapumpa pedalom za gas. Kola su ponovo
ubrzavala i Stju je morao silom da natera sebe da sačeka. Spustili su se gotovo niz
polovinu padine.
„Sad!“ viknu on i ponovo pusti kvačilo.
„Plimut“ riknu i proradi. Kodžak zalaja. Crni dim izlete iz zarñalog auspuha i
postade plav. Tada kola krenuše sama, sa seckanjem, preskačući dva cilindra, ali
motor je radio. Stju ponovo pritisnu kvačilo i ubaci u treću, pritiskajući sve pedale

levom nogom.
„Idemo, Tome“, grmnu on. „Sad imamo prevoz!“
Tom viknu zadovoljno. Kodžak zalaja i zamaha repom. U ranijem životu, u

životu pre Kapetana Tripsa kad je on bio Veliki Stiv, vozio se često u kolima svog
gospodara. Bilo je lepo voziti se ponovo, s novim gospodarima.

Posle nekih sedam kilometara došli su do polukružnog skretanja izmeñu
traka koje su vodile prema zapadu i prema istoku. SAMO ZA SLUŽBENA
VOZILA, upozoravao je strogi znak. Stju je uspeo da pritiska kvačilo dovoljno
dobro da poveze okolo u trake koje su vodile prema istoku, samo sa jednim gadnim
trenutkom kada su se stara kola zagrcnula i poskočila, zapretivši da se ugase. Ali
motor je sada bio topao, tako da je Stju uspeo to da prebrodi. Vratio je menjač u
treću brzinu, a onda se malo opustio, zadihan, trudeći se da sustigne otkucaje
roñenog srca, koji su bili brzi i slabi. Sivilo je pretilo da se vrati i preplavi ga, ali on
nije hteo to da dozvoli.

Nekoliko minuta kasnije, Tom ugleda svetlonarandžastu veću za spavanje od
koje su bila napravljena Stjuova priručna polunosila.

„Ćaos!“ doviknu Tom, dobro raspoložen. „Ćaos, odosmo mi za Bolder, vala
baš!“

Večeras ću se zadovoljiti i Grin Riverom, pomisli Stju.
Stigli su tamo taman pošto je pao mrak i Stju je pažljivo vozio u niskom
stepenu prenosa kroz tamne ulice prošarane napuštenim kolima. Parkirao se na
glavnoj ulici, ispred zgrade koja je na sebi imala natpis „Hotel Juta“. Bila je to
grozna trospratnica sa spoljnim okvirom od drva, i Stju je pomislio kako Voldorf-
Astorija još ne mora da brine zbog eventualne konkurencije. U glavi mu je ponovo
zvonilo, i naizmenično je napuštao stvarnost i vraćao se u nju. Povremeno mu se, u
poslednjih trideset kilometara, činilo da su kola puna ljudi. Fren. Nik Andros.
Norm Bruet. Pogledao je jednom i učinilo mu se da kraj njega sedi Kris Ortega,
šanker u Indijanskoj glavi.
Umoran. Je li ikada bio tako umoran?
„Unutra“, promrmlja on. „Moramo tu provesti noć, Niki. Gotov sam.“
„Ja sam Tom, Stju. Tom Kulen. Svega mi.“
„Tom, da. Moramo da stanemo. Možeš li mi pomoći da uñem?“
„Naravski. Paljenje ovih starih kola je bila sjajna stvar.“
„Daj mi još jedno pivo“, reče mu Stju. „I zar nemaš cigaretu? Umreću ako ne
popušim jednu.“ On klonu na volan.
Tom izañe i odnese ga u hotel. Predvorje je bilo vlažno i mračno, ali u njemu
je bio kamin i poluprazan sanduk sa drvima. Tom spusti Stjua na izlizanu sofu
ispod velike preparirane glave losa i poče da loži vatru dok je Kodžak tapkao
unaokolo i njuškao. Povremeno bi nešto promrmljao i malo-malo pa bi vrisnuo

nerazaznatljivo, od čega se Tomu ledila krv u žilama.
Naložio je čudovišno veliku vatru, a onda pošao u razgledanje. Pronašao je

jastuke i prekrivače za sebe i Stjua. Dogurao je sofu malo bliže vatri, a onda se
Tom smestio kraj njega. Kodžak je legao s druge strane, tako da su bolesnika
okružili svojom toplotom.

Tom je ležao i gledao u tavanicu od nabranog lima, opervaženu paučinom u
ćoškovima. Stju je bio veoma bolestan. Bilo je to veoma zabrinjavajuće. Ako se
Stju ponovo probudi, Tom će ga pitati šta da uradi u vezi sa bolešću.

Ali šta... šta ako se ne probudi?
Napolju je vetar ojačao i počeo da zavija oko hotela. Kiša je ošinula po
prozorima. Do ponoći, kada je Tom zaspao, temperatura je pala za još četiri stepena
i začuli su se krckavi naleti susnežice. Daleko na zapadu, oluja je pred sobom
gonila ogroman oblak radioaktivnog zagañenja prema Kaliforniji, gde će još ljudi
umreti.
Malo posle dva ujutro, Kodžak je podigao glavu i nelagodno zacvileo. Tom
Kulen je ustao. Oči su mu bile razrogačene i prazne. Kodžak ponovo zacvile, ali
Tom ne obrati pažnju na njega. Priñe vratima i izañe u razularenu noć. Kodžak
priñe prozoru predvorja i podiže šape, zagledavši se napolje. Ostade neko vreme
tako da gleda, oglašavajući se dubokim i nezadovoljnim zvucima iz grla. Onda se
vrati i ponovo leže kraj Stjua.
Napolju, vetar je zavijao i kreštao.
73.
„Malo mi je falilo da umrem, znaš“, reče Nik. On i Tom su išli zajedno
praznim pločnikom. Vetar je postojano zavijao, kao beskrajni avetni voz koji tutnji
nebesima. U sokacima je neobično hučao. Bog te mazo, rekao bi Tom da je bio
budan, i pobegao odatle. Ali on nije bio budan - ne baš - i Nik je bio s njim. Hladna
susnežica mu je udarala u lice.

„Stvarno?“ upita Tom. „Svega mi!“
Nik se nasmeja. Glas mu je bio dubok i melodičan, dobar glas. Tom je
veoma voleo da ga sluša.
„Nego šta. Svega mi, tako je. Grip me nije sredio, ali jedna mala ogrebotina
na nozi zamalo da me sredi. Evo, pogledaj ovo.“
Naizgled ne mareći za hladnoću, Nik raskopča farmerke i spusti ih niz noge.
Tom se radoznalo nagnu napred, kao dečak kome neko pokazuje bradavicu iz koje
raste dlaka ili zanimljivu ranu ili ubod. Niz Nikovu nogu se spuštao ružan ožiljak,
jedva zaceljen. Polazio je tik ispod prepona, na butnom mišiću, i vijugao pored
kolena do sredine cevanice, gde se konačno gubio.
„I zbog toga ti je malo falilo da umreš.“
Nik podiže farmerke i zakopča kaiš. „Nije bilo duboko, ali se inficiralo.