Terry Pratchett - Peti slon

Terry Pratchet 50 „Ako šaljemo škljockalicu gospodinu Vajmsu, treba da mu kažemo za somun i Gureksa", reče Redž Cipela. „Znaš da je ostavio poruku u vezi s tim. Napisao sam izveštaj." „Zašto? On je na stotine kilometara odavde." „Meni bi naprosto bilo lakše ako on zna", reče Redž, „jer se brinem." „Kakva vajda onda od slanja?" „Zato što će se onda brinuti on, a ja mogu da prestanem", reče Redž. „Kaplare Nobse!" „Prisluškuje na vratima, izeš mi sve", reče Algastisnu. „Odoh ja odavde." „Dolazim, kapetane", viknu Nobi. Izvukao je najnižu fioku svog olupanog, zamrljanog stola, izvukao kutiju čokoladnih biskvita i otmeno poredao nekoliko na tacnu. „Uopšte mi ne prija da te gledam takvog", reče Algastisnu i namignu ostalim patuljcima. „Imaš ti štofa za stvarno lošeg pandura. Slama mi se srce kad vidim kako se pretvaraš u stvarno lošu konobaricu." „Ha-ha-ha", reče Nobi. „Doći će maca na vratanca, to je sve što imam da kažem." Progovori glasnije: „Stiže odma', kapetane." Kada je Nobi ušao, u kapetanovoj prostoriji osećao se oštar zadah paljevine. „Ništa kao dobra vatra da se malo oraspoložiš", reče vedro i spusti poslužavnik na sto. No kapetan Kolon nije obraćao pažnju. Iz zaključane fioke izvukao je ćasu s kockama šećera i poredao ih u kolone. „Je l' vidiš da nešto ne valja sa ovim kockama, kaplare?" „Pa malo su se uštrokavile kad ih pipkaš svakog..." „Ima ih trideset sedam, kaplare." „Kapetane, žao mi je." „Mora da ih je Bani marnuo dok je bio ovde. Sigurno je posredi neka debela stranska smicalica. Umeju oni to, znaš. Da se uzveru uz kanap, pa nestanu na vrhu i tako to." „Je l' imao kanap?", reče Nobi. „Kaplare, je l' ti to mene ismevaš?" Nobi salutira. „Ne, gospodine! Možda je kanap bio nevidljiv, gospodine. Na kraju krajeva, ako mogu da nestanu na konopcu, mogu i konopac da načine nevidljivim. Jasno ko dan." „Lepo si to smislio, kaplare." „Kad smo kod mišljenja", reče Nobi i zaroni naglavačke, „jeste li u svom pretrpanom rasporedu našli vremena da promislite o unapređenju novog narednika?" „Zapravo sam, kaplare, premetao to po glavi." „Odlično, gospodine." „Uzeo sam u obzir sve što si rekao, i kandidat mi se ukazao sam od sebe." „Da, gospodine!", reče Nobi, isprsi se i salutira. „Nadam se samo da zbog toga neće nastupiti opšte nezadovoljstvo. Ume to da se desi kad neko dobije unapređenje. Dakle, ako do tako nečeg dođe, hoću da mi se istog časa prijavi osoba koja krade šećer, jasno?" „Da, gospodine!" Nobi jedva da je stopalima dodirivao zemlju. „I računam na tebe, kaplare, da me obavestiš ako narednik Kremen bude imao ikakvih poteškoća." „Narednik Kremen", reče Nobi tanušnim glasom. „Znam da je trol, ali neću da se priča kako sam nepravičan." „Narednik Kremen." „Kaplare, znam da na tebe mogu da se oslonim." „Narednik Kremen." „To bi bilo sve. Za sat vremena moram na sastanak s njegovim gospodstvom. I želim malo vremena da razmislim. Eto šta je moj posao - razmišljanje." „Narednik Kremen." „Da. Da sam na tvom mestu, otišao bih da mu se javim na dužnost."

Teri Pračet 51 * * * Belo kokošje perje razletelo se svud po polju. Na vratima kokošinjca zemljoradnik je stajao i vrteo glavom. Podigao je pogled kada mu se približio neki konjanik. „Dobro jutro želim! Imate li kakvih nedaća?" Zemljoradnik je otvorio usta da odgovori nešto podrugljivo ili barem neprijatno, ali nešto ga je sprečilo. Možda je u pitanju bio mač koji konjanik beše zabacio na leđa. Možda čovekov gotovo neprimetan osmeh. Osmeh ga je nekako više plašio. „Ovaj, nešto mi je napalo živinu", reče. „Lisica, čini mi se." „Sumnjam na vuka", reče konjanik. Čovek zausti da kaže: „Nemoj da si blesav, nema ti ovde vukova u ovo doba godine", ali opet je, zbog samopouzdanog osmeha, oklevao. „Zgrabili mnogo kokoši, a?" „Šest", reče zemljoradnik. „A ušli su kroz..." „Pa, to i jeste čud... Ej, ne puštaj tog psa blizu!" Omanji mešanac skočio je sa sedla i sada je njuškao oko kokošinjca. „Neće vam ništa", reče konjanik. „Ne bih se ja s njim zezao, burazeru, vidiš da je u nezgodnom raspoloženju", reče neki glas iza zemljoradnika. Ovaj se hitro osvrnu. Pas nedužno pogleda uvis u njega. Svi znaju da kučići ne govore. „Vuf? Av? Cvil?", reče. „Sjajno je izdresiran", reče konjanik. „Jašta, kako da ne", reče glas iza zemljoradnika. Čovek je osećao neutoljivu želju da ovom konjaniku vidi leđa. Osmeh ga je onespokojavao, a sad čuje i nekakve glasove. „Nije mi jasno kako su ušli", reče. „Na vratima je bila reza..." „A vukovi obično ne ostavljaju novčanu nadoknadu, je l' da?", reče konjanik. „Bokca mu njegovog, otkud znaš za to?" „Pa, imam više razloga, gospodine, ali nisam mogao a da ne primetim kako ste čvrsto stisli pesnicu čim ste me čuli, te iz toga izvodim zaključak da ste našli - da vidimo - tri dolara koje je neko ostavio u kokošinjcu. U Ank-Morporku bi šest komada dobre živine koštalo tri dolara." Čovek bez reči otvori šaku. Novčići blesnuše na suncu. „Ali... ali ja i' na kapiji prodajem za deset penija!", zavapi. „Trebalo je samo da zatraže." „Verovatno nisu hteli da vas uznemiravaju", reče konjanik. „Pošto sam već tu, gospodine, bio bih zahvalan ako biste i meni prodali pile..." Iza zemljoradnika pas reče: „Vau, vau!" „...dva pileta, i više vam neću traćiti vreme." „Vau, vau, vau." „Tri pileta", reče jahač umorno. „A ako ih očerupate i skuvate dok se postaram za konja, rado ću vam platiti dolar po komadu." „Vau, vau." „Bez belog luka ili ma kakvih začina na dva pileta, molim vas", reče jahač. Zemljoradnik ćutke klimnu glavom. Tri dolara za tri mrtva pileta nije za bacanje. Takvoj ponudi ne okreću se leđa. No, najvažnije od svega, ne možeš odreći poslušnost čoveku s takvim bledunjavim, jedva primetnim osmehom na licu. Činilo se da se ne mrda i ne menja. Kad se o osmesima radi, ovog biste poželeli da se otarasite što pre. Požurio je do dvorišta gde je držao najbolju živinu, sagnuo se da odabere najdeblje... i zastao. Čovek voljan da plati dolar za dobro pile možda bi se sasvim zadovoljio i pristojnim piletom, na kraju krajeva. Ustao je. „Gospon, samo najbolje." Okrenuo se na peti. Nije bilo nikog osim olindralog psića, koji je došao za njim i sada je češanjem dizao oblak prašine.

Terry Pratchet 52 „Vau?", reče. Bacio je kamenicu na njega i ovaj je otkasao. Onda je izabrao tri zaista najbolja pileta. Kerot je ležao pod drvetom i pokušavao udobno da smesti glavu na bisage. „Jesi video kako je skoro izbrisala otiske šapa u prašini?", reče Gaspod. „Da", reče Kerot i zažmuri. „Je l' uvek plati piliće?" „Da." „Zašto?" Kerot se okrenu na drugu stranu. „Zato što životinje to ne rade." Gaspod je gledao u Kerotov potiljak. Uglavnom je uživao u tom neobičnom daru govora, ali nešto u sve jačem crvenilu Kerotovih ušiju saopštilo mu je da je ovo vreme za upražnjavanje još ređeg dara zvanog ćutanje. Smestio se u položaj koji je gotovo nesvesno svrstavao pod „verni sadrug čuva stražu", a onda mu je dosadilo, odsutno se počešao, sklupčao se u položaj poznatiji kao „verni sadrug se sklupčao s nosom zabijenim u rođenu guzicu",13 i zaspao. Uskoro su ga probudili neki glasovi. Iz pravca seoske kuće dopirao je i slabašan miris pečene piletine. Gaspod se prevrnuo i spazio zemljoradnika kako priča s nekim drugim čovekom na kolima. Slušao je načas, pa se uspravio u sedeći položaj, utonuo u metafizičku zavrzlamu. Naposletku je lizanjem uva probudio Kerota. „Krklj... Staje?" „Moraš da obećaš da ćeš prvo pokupiti pečene piliće, važi?", reče Gaspod sa žestinom. „Molim?" Kerot se uspravi. „Uzimaj piliće, pa moramo da krećemo, može? Moraš da obećaš." „Dobro, dobro, obećavam. Šta se događa?" „Jesi čuo nekad za grad Oskud Kalot?" „Mislim da je na petnaestak kilometara odavde." „Komšija gospon zemljoradnika upravo mu je rekao da su tamo uhvatili vuka." „Ubili?" „Ne, ne, ne, ali lovci na vukove... u ovim krajevima ima lovaca na vukove, znaš. Zbog ovaca na bregovima i... prvo moraju da izdresiraju pse ne zaboravi da si obećao piletinu!" * * * U tačno jedanaest časova začulo se dolično kucanje na vratima lorda Vetinarija. Patricij se zbunjeno namršti na drvenariju. Naposletku reče: „Napred." Fred Kolon imao je poteškoća pri ulasku. Vetinari ga je posmatrao nekoliko trenutaka, sve dok sažaljenje nije prevladalo čak i u njemu. „V. d. kapetane, nije neophodno da stojite u stavu mirno sve vreme", reče ljubazno. „Smete dovoljno da se sagnete kako biste na prihvatljiv način rukovali kvakom." „Da, gos-podine!" Lord Vetinari podiže ruku da zaštiti uvo. „Slobodno sedite." „Da, gos-podine!" „Slobodno se malo i utišajte." „Da, gos-podine!" Lord Vetinari se povuče u bezbednost radnog stola. „Ako smem da pohvalim što vam se tako blista oklop, v. d. kapetane..." „Opljuneš pa izglancaš, gos-podine! Ništa tome ne može ni da prismrdi, gos-podine!" Znoj se u potocima slivao Kolonu niz lice. 13 Položaj na koji se nijedno drugo stvorenje na svetu ne bi odvažilo.

Teri Pračet 53 „Sjajno, sjajno. Očigledno ste se snabdeli dodatnim količinama pljuvačke. E sad, da vidimo..." Lord Vetinari izvuče list papira iz hrpice ispred sebe. „Elem, v. d. kap..." „Gos-podine!" „Svakako, svakako. Ovde imam još jednu žalbu na isuviše marljivo podglavljivanje točkova. Siguran sam da znate na šta ciljam." „Izazivalo je ozbiljan zastoj u saobraćaju, gos-podine!" „Razume se. Poznata je po tome. Ali to je, zapravo, zgrada opere." „Gos-podine!" „Vlasnik smatra da velike žute stege na svakom uglu narušavaju ono što bismo mogli nazvati atmosferom građevine. Pored činjenice da ga, naravno, sprečavaju da je nekud odveze." „Gos-podine!" „Uistinu. Mislim da bi u ovom slučaju bilo preporučljivo postupati s malo više uviđavnosti, v. d. kapetane." „Moram od nje da napravim primer, gos-podine!" „Ah. Da." Palcem i kažiprstom patricij je otmeno držao drugi list papira, kao da je u pitanju nekakva retka i neobična zverka. „Ostalo je.... da vidimo mogu li se setiti, nešto vam se prosto ureže u sećanje, tako da.... ah, da. Još tri zgrade, šest vodoskoka, tri kipa i vešala u Ulici Ninalik. Ah da, i moja sopstvena palata." „U potpunosti razumem da ste parkirani poslom, gos-podine!" Lord Vetinari zastade. Razgovor s Fredom Kolonom teško mu je padao. Svakodnevno se hvatao ukoštac s ljudima koji se prema razgovoru odnose kao prema kakvoj složenoj igri, ali s Kolonom je sve vreme morao da prilagođava reči kako ne bi promašio metu. „Pošto sam, moram priznati, podugo i sve opčinjenije pratio vašu novu karijeru, osećam poriv da vas pitam zašto Straža sada broji dvadesetoro zaposlenih." „Gos-podine?" „Donedavno ste imali šezdesetoro, siguran sam." Kolon obrisa lice. „Odsecamo trulo granje, gos-podine! Tako da straža bude žešća i u boljoj formi, gos-podine!" „Tako dakle. Broj unutrašnjih disciplinskih postupaka koje ste pokrenuli protiv svojih ljudi" - ovde patricij uze mnogo deblju fasciklu - „deluje pozamašne. Vidim čitavih stotinu i sedamdeset tri prekršaja poput prevrtanja očima, ušima i nozdrvama, na primer." „Gos-podine!" „Prevrtanja nozdrvama, v. d. kapetane?" „Gos-podine!" „Oh. I vidim, ah da, jednu optužbu za to što je 'iz inata naterô ruku da mu otpadne protiv pozornika Cipele. Zapovednik Vajms uvek mi je podnosio besprekorne izveštaje o ovom stražaru." „Ma, to vam je ništarija kakve nema, gos-podine! Mrtvima se ne može verovati!" „Niti, izgleda, najvećem broju živih." „Gos-podine!" Kolon se nagnu napred, lica iskrivljenog u jezivu zavereničku grimasu. „Nek ovo ostane među nama, ali zapovednik Vajms nije imao dovoljno čvrstu ruku. Previše im je gledao kroz prste. Ne ostavljajte ih nasamo sa šećerom, gos-podine!" Vetinari suzi oči, ali teleskopi na planeti Kolon bili su na preniskom stupnju razvoja da bi primetili njegovo raspoloženje. „Svakako se sećam da je pominjao nekoliko stražara čija su netačnost, neurednost, stav i sveukupna beskorisnost pružali jeziv primer ostatku ljudstva", reče patricij. „To vam i govorim", reče Kolon s likovanjem. „Valja odvojiti žito od kukolja!" „Mislim da je sad zaostalo samo pokoje zrnce", reče patricij. „Šačica, može biti." „Ništa vi ne brinite, Vaše gospodstvo! Sve ću ja to da izokrenem naglavce. Ima da se dovedu u red!"

Terry Pratchet 54 „Siguran sam da ste u stanju da me iznenadite još i više", reče Vetinari i zavali se. „Svakako ću vas držati na oku, vi stvarno treba da ste na posmatranju. A sada, v. d. kapetane, imate li me o još čemu izvestiti?" „Sve fino i mirno, gos-podine!" „Voleo bih da jeste", reče Vetinari. „Samo sam se pitao ima li ičeg novog u vezi sa osobom u gradu poznatom kao" - pogleda dole, u novi list papira - „Gureks?" Kapetan Kolon gotovo proguta jezik. „Sitničica, gos-podine!", procedi. „Dakle, Gureks je živ?" „Ovaj... našli ga mrtvog, gos-podine!" „Ubijenog?" „Gos-podine!" „Budi bog s nama. Mnogi to ne bi smatrali sitničicom, v. d. kapetane. Gureks, na primer." „Pa, gos-podine, ne slažu se svi s tim što on radi, gos-podine!" „Da nije ovde, nekim slučajem, reč o Volasu Gureksu? Proizvođaču gumene robe?" „Gos-podine!" „Meni čizme i rukavice ne deluju nimalo sporno, v. d. kapetane." „U pitanju je, ovaj, ono drugo, gos-podine!" Kolon uzrujano kašljucnu. „Pravi one gumene andrake, gos-podine!" „Ah. Preventative." „Mnogi se s tako nečim ne slažu, gos-podine!" „Čuo sam." Kolon se opet uspravi u stav mirno. „Nije to prirodno, po mom mišljenju, gos-podine! A ja se protivim svemu neprirodnom." Vetinari je izgledao zgranuto. „Dakle, jedete sirovo meso i spavate na drvetu?" „Gos-podine?" „Ma, ništa, ništa. Izgleda da se neko u Ubervaldu u poslednje vreme zanimao za njega. A sada je mrtav. Ne bih ni sanjao da govorim Straži kako da radi svoj posao, naravno." Pažljivo je posmatrao Kolona da vidi je li ovaj to primio k znanju. „Kažem, u potpunosti od vas zavisi šta ćete istraživati u ovom uzavrelom gradu", podstaknu ga. Kolon je bio izgubljen u nepoznatoj zemlji i nije imao mapu. „Hvala, gos-podine!", odseče. Vetinari uzdahnu. „A sada, v.d. kapetane, siguran sam da imate posla..." „Gos-podine! Nameravam da..." „Hteo sam reći, ne bih da vas zadržavam." „Ma, nema veze, gospodine, imam vremena..." „Doviđenja, v. d. kapetane Kolone." Napolju u čekaonici Fred Kolon je neko vreme stajao sasvim nepomično, sve dok mu otkucaji srca nisu prerasli iz brektanja u predenje. Prošlo je, sve u svemu, sasvim dobro. Vrlo dobro. Neverovatno dobro, zapravo. Njegovo gospodstvo samo što ga nije proglasilo za čudo prirode. Rekao je da ga treba posmatrati. Fred se pitao zašto se svih ovih godina plašio oficirske dužnosti. Ništa to nije, zapravo, samo malo stisneš zube. da je samo počeo pre nekoliko godina! Naravno, nije hteo ni da čuje nešto loše o gospodinu Vajmsu, koji bi trebalo malo da se pripazi u tim opasnim stranskim krajevima... ali, pa sad, Fred Kolon već je bio narednik dok je Sem Vajms još bio novajlija, pa zar ne? Samo ga je urođeno poštovanje prema onima na višem položaju sputavalo svih ovih godina. Kad se Sem Vajms vrati i kad patricij kaže pokoju lepu reč za njega, Fred Kolon će se svakako naći na putu unapređenja. Samo do čina punog kapetana, naravno, mislio je dok se šepurio niz stepenice - veoma pažljivo, jer obično je nemoguće šepuriti se dok silaziš. Nije želeo viši čin od kapetana Kerota. To bi bilo... pogrešno.

Teri Pračet 55 Ova činjenica pokazuje da, ma koliko neko poludeo od moći, trun nagona za samoodržanjem uvek preostaje. * * * Prvo je otišao po piliće, mislio je Gaspod dok je krivudao kroz noge svetine. Neverovatno. Nisu stali da jedu, doduše. Gaspod je završio u drugoj strani bisaga i ne bi opet poželeo da proživi onakvih petnaest kilometara, naročito ne tako blizu mirisu pečene piletine. Činilo se da se održava vašar, a podbadanje vuka sačuvali su za nekakvu završnu ceremoniju. Ogradili su nepravilan krug. Muškarci su držali pse za ogrlice - krupne, zdepaste pse neprijatnog izgleda, već podivljale od uzbuđenja i slaboumničke tuposti. Pored ograde nalazio se kavez. Gaspod se probio do njega i kroz drvene rešetke provirio prema hrpi ućebanog sivog krzna u senkama. „Burazeru, biće da si prdnuo u čabar", reče. Protivno legendi - a postoji toliko legendi o vukovima, mada su to uglavnom legende o onome kako ljudi zamišljaju vukove - mnogo je verovatnije da će zarobljen vuk cvileti i umiljavati se nego pomahnitati od gneva. Ipak, ovaj je sigurno smatrao da nema šta da izgubi. Gubica isprskana penom škljocnu prema rešetkama. „A gde ti je ostatak čopora?", reče Gaspod. „Nema čopora, mali." „A. Vuk samotnjak, a?" Najgora sorta, pomisli Gaspod. „Nema te pečene piletine koja je vredna ovoga", progunđa. Naglas zareža: „Jesi li viđao neke druge vukove unaokolo?" „Jesam!" „Odlično? Je l' bi da izvučeš živu glavu?" „Sve ima da ih pobijem!" „Dabome, dabome, al' ima ih na desetine, znaš. Nemaš nikakvih izgleda. Iscepkaće te u froncle. Psi su mnogo gadniji od vukova." „Što mi to pričaš, pseto?" „Jer sam, vidiš, došô da ti pomognem. Radi šta ti kažem i za pola sata bi mogao da budeš napolju. Inače sutra ima da budeš ponjava na nečijem patosu. Kako god ti 'oćeš. Naravno, možda i ne ostane dovoljno od tebe da se napravi ponjava." Vuk je osluškivao pseće arlaukanje. Nije bilo sumnje šta to smeraju. „Šta imaš na umu?", reče. Nekoliko minuta kasnije Kerot je blago odgurkivao svetinu u stranu dok je mic po mic jahao prema oboru. Vreva zamre. Mač na konju uvek pobudi poštovanje; jahač je obično tu samo nekakva sitnica, onako reda radi, ali u ovom slučaju nije bilo tako. Od posla u Straži Kerotovi mišići nabrekli su još malo i postali blistaviji. A bio je tu i onaj bledunjavi osmeh. Od sorte od koje je bolje uzmaći. „Dobar dan. Ko je ovde glavni?" Usledilo je nešto upoređivanja društvenih položaja i jedan muškarac oprezno diže ruku. „Ja sam vicegradonačelnik, Vaše gosponstvo." „A kakav je ovo događaj?" „Mi 'teli da priredimo borbu s vukovi, Vaše gosponstvo." „Zaista? I ja posedujem goniča vukova neobične snage i spretnosti. Mogu li da ga oprobam protiv ovog stvora?" Usledilo je još domunđavanja među prisutnima, a sveukupna presuda bila je: Što da ne? Osim toga, tu je i taj osmeh... „Hajte, Vaše gosponstvo", reče vicegradonačelnik. Kerot strpa prste u usta i zviznu. Varošani su zgranuto posmatrali kako im se Gaspod provlači kroz noge i seda. Potom se zaorio smeh. Posle nekog vremena je zamro, zato što onaj bledunjavi osmeh nije. „Nešto nije u redu?", reče Kerot.

Terry Pratchet 56 „Ima da ga pocepa kô svinja masnu krpu!" „Pa šta? Zar vas je briga šta će biti s vukom?" Smeh ponovo izbi. Vicegradonačelnik je imao utisak da mu se neko ruga. „Tvoj pas, gospodine." Psić lanu. „A da bi bilo zanimljivije, kladićemo se u pola kila šnicli", reče Kerot. Kuče opet lanu. „Kilo šnicli", ispravi se on. „Ma, meni se sve čini da će biti baš zanimljivo i ovako", reče vicegradonačelnik. Onaj osmeh počinjao je da mu nagriza živce. „Dobro, momci, dovedite vuka." Dovukli su stvorenje u ogradu dok je ono balavilo i režalo. „Ne, ne vezujte ga", reče Kerot kad je čovek prišao da obmota kanap oko stuba. „Pobeći će ako to ne uradimo." „Neće imati prilike, verujte mi." Pogledali su u onaj osmeh, svukli vuku brnjicu i skočili na sigurno. „E sad, za slučaj da se predomišljaš u vezi s našim dogovorom", reče Gaspod vuku, „predložio bih ti da pogledaš lice onog tipa na konju, kapiraš?" Vuk baci pogled uvis. Na licu konjanika video je izraz žderavca. Gaspod lanu. Vuk zacvile i prevrnu se na leđa. Svetina je čekala. A onda: „Je l' to to?" „Da, tako to obično biva", reče Kerot. „Naročit lavež, znate. Sva žrtvina krv istog časa se zgruša od najčistijeg užasa." „Nije ga ni glocnuo!" „U čemu bi", reče Kerot, „bila svrha?" Sjahao je, ušao u ring, podigao vučje telo i prebacio ga preko sedla. „Zastenjao je. Čuo sam...", poče neko. „Verovatno sam istisnuo vazduh iz leša", reče Kerot. Osmeh još ne beše nestao i tog trena je veoma blago nagoveštavao kako je Kerot čuo samrtničke izdahe na stotina leševa. „Dabome", reče neko u gomili. „To svak' zna. A šta sad bi sa šniclom za hrabro kučence?" Ljudi su se osvrtali da vide ko govori. Niko nije pogledao dole, pošto psi ne pričaju. „Možemo da preskočimo šniclu", reče Kerot i uzjaha. „Ne, ne možem... ne možete", reče glas. „Dogovor je dogovor. Ko je ovde stavljao glavu u torbu, to bih ja voleo da znam." „Dođi, Gaspode", reče Kerot. Uz kevtanje i gunđanje, psić izađe iz svetine i pođe za konjem. Tek kada su stigli do ivice varoškog trga, neki čovek reče: „Ama šta se ono, koji klinac, dogodilo?" i čarolije nestade. Ipak, tada su već i konj i pas putovali veoma, veoma brzo. * * * Vajms je mrzeo i prezirao blagodeti visokog položaja, ali za jedno su valjali: barem si mogao da ih mrziš i prezireš iz udobnosti. Vilikins bi stigao u gostionicu sat vremena pre Vajmsove kočije i, s nadmenošću na kakvu se Vajms nikad ne bi odvažio, preuzeo nekoliko soba i postavio Vajmsovog ličnog kuvara u kuhinju. Vajms se na ovo požalio Inigu. „No, vidite, Vaša milosti, niste vi ovde kao pojedinac, već u ime Ank-Morporka. Kad ljudi pogledaju vas, vide grad, mhm, mhm." „Je li? Je l' onda treba da prestanem da se kupam?" „Sjajna pošalica, gospodine. Ali vidite, gospodine, vi i grad ste jedno te isto. Ako vas uvrede, uvrede Ank-Morpork. Ako vi sklopite prijateljstvo, sklapa ga i Ank-Morpork." „Stvarno? A šta bude kad odem u klozet?" „To od vas zavisi, gospodine. Mhm, mmf."

Teri Pračet 57 Sutradan za doručkom Vajms je odsekao vršak rovitog jajeta s pomišlju: Ovo sad AnkMorpork odseca vršak rovitog jajeta? Ako iseckam hleb na vojnike, verovatno smo u ratu. Kaplarka Guzičica oprezno je ušla i salutirala. „Stigao vam je odgovor", reče ona i predade mu papirić. „Od narednika Algastisnua. Dešifrovala sam vam ga. Ovaj... pronašli su somun iz Muzeja." „Pa, eto šta se spremalo da tresne na mene. A ja se već zabrinuo." „Zapravo, pozorniku Cipeli se to nimalo ne dopada", reče Vesela. „Pomalo je teško razlučiti šta hoće da kaže, ali izgleda da misli kako je neko napravio kopiju somuna." „Šta, lažni lažnjak? Čemu to?" „Stvarno ne znam, gospodine. Vaša druga pretpostavka je... tačna." Vajms prelete pogledom preko papira. „Ha. Hvala, Vesela. Uskoro ćemo sići." „Seme, pevušiš za sebe", reče Sibil posle nekog vremena. „Što znači da će nekog snaći nešto grozno." „Divna je ova tehnologija", reče Vajms dok je mazao komad prepečenog hleba puterom. „Vidim da ima vajde od nje." „A kad se tako blistavo ceriš, znači da neko igra magarca i ne zna da ćeš mu upravo uvaliti malu dvojku." „Mila, nemam pojma šta hoćeš da kažeš. Biće da mi naprosto prija planinski vazduh." Ledi Sibil spusti šolju čaja. „Seme?" „Reci, draga." „Verovatno sad nije najbolje vreme da ovo pominjem, ali znaš ono kad sam ti rekla da sam išla do stare gospođe Kontent? Pa, ona kaže..." Neko opet pokuca na vrata. Ledi Sibil uzdahnu. Ovog puta je ušao Inigo. „Vaša milosti, trebalo bi da krećemo, ako nemate ništa protiv. Voleo bih da do ručka stignemo u Nasit i pre mraka prođemo planinsko sedlo kod Vilinusa, mhm, mhm." „Moramo li toliko da jurcamo?", uzdahnu Sibil. „Sedlo je... malčice opasno", reče Inigo. „Donekle vlada bezakonje. Mhm, mhm." „Samo donekle?", reče Vajms. „Naprosto će mi biti draže kad ostane za nama", reče Inigo. „Bilo bi dobro ako bi druga kočija išla za vama, blizu, a vaši ljudi bili u pripravnosti, Vaša milosti." „U političkoj službi kod lorda Vetinarija podučavaju vas vojnoj taktici, je li, Inigo?", reče Vajms. „Samo zdravom razumu, mhm, mhm, gospodine." „Što ne pričekamo do sutra s tim prelaskom preko sedla?" „Uz dužno poštovanje, Vaša milosti, ne bih to savetovao. Kao prvo, vreme se pogoršava i siguran sam da motre na nas. Moramo im pokazati da u grbu Ank-Morporka kuca lavlje srce, mhm, mhm." „Pre će biti", reče Vajms, „srca nilskih konja. Onih što se propinju." „Hoću da kažem", reče Inigo, „da na barjaku Ank-Morporka nema mesta kukavičluku." „Jok, ali ima jedna sova kukuvija", reče Vajms. „Dobro, dobro. Znam šta hoćete da kažete. Ali, pazite, neću da izlažem sluge nikakvoj opasnosti. I bez prepirke, jasno? Mogu da ostanu ovde i sutra krenu poštanskom kočijom. Više niko ne napada poštanske kočije." „Gospodine, predlažem da ostane i ledi Sibil, mhm." „Ne dolazi u obzir", reče Sibil. „Neću ni da čujem! Ako za Sema nije preopasno, nije preopasno ni za mene." „Da sam na vašem mestu, s njom se ne bih prepirao", reče Vajms Inigu. „Najozbiljnije." * * * Vuk nije bio baš presrećan što su ga privezali za drvo, ali, kao što je Gaspod rekao, nikad ne veruj nikome.

Terry Pratchet 58 Na neko vreme su zastali u šumi, nešto manje od deset kilometara od grada. Biće to kratka stanka, rekao je Kerot. Neki na varoškom trgu izgledali su kao sorta koja voli, pazi i mazi rođeni nedostatak smisla za humor. Posle nešto lajanja i režanja, Gaspod reče: „Moraš da s'vatiš da je ovaj ovde druškan kô neka crna ovca, da ne kažem dibidus bela vrana, među ovdašnjim vučjim svetom, pošto je pomalo, a-ha-ha, vuk samotnjak..." „Da?" Kerot je skidao pečene piliće s ražnja. Gaspod nije skidao pogled s njih. „Ali čuje noćno zavijanje." „Aha, vukovi se sporazumevaju?" „Da ti pravo kažem, to zavijanje ti je kô kad se popišaš uz drvo da bi rekao kako je to, majku mu, tvoje drvo, al' uvek ima i pokoja novost. Nešto gadno se događa u Ubervaldu. Ne zna šta." Gaspod progovori tiše. „Nek ovo ostane među nama, ali ovaj naš drugar je kad su se delili mozgovi bio negde pri kraju reda. Da su vukovi ljudi, on bi ti bio kô Smrdljivi Ole Ron." „Kako se zove?", reče Kerot kao da o nečem premišlja. Gaspod uputi Kerotu Pogled. Koga briga kako se tamo neki vuk zove? „Vučja imena su teška", reče. „Više kao opisi, kapiraš? Nije kao da se nazoveš Mazuljica ili Džeki, razumeš..." „Da, znam. Dakle, kako se zove?" „Znači, hoćeš da znaš kako mu je ime?" „Da, Gaspode." „Dakle, zapravo, želiš da saznaš ime ovog vuka?" „Tako je." Gaspod se nelagodno promeškolji. „Čmarina", reče. „O." Na iskreno zaprepašćenje psa, Kerot pocrvene. „To ti je otprilike to, kad se sve sabere, al' prevod je dosta tačan", reče. „Ne bih pominjao to, ali sam si pitao..." Gaspod je zastao i načas zacvileo u pokušaju da mu stavi do znanja kako mu, usled nedostatka piletine, ponestaje glasa. „Ovaj, u zavijanju je bilo dosta reči o Angui", nastavi kada Kerot, izgleda, nije uspeo da shvati poruku. „Ovaj, misle da njeno prisustvo ne sluti na dobro." „Zašto? Na kraju krajeva, putuje u vučjem obličju." „Vukovi mrze vukodlake." „Molim? Nemoguće! Kad je u vučjem obličju, potpuno je ista kao vuk!" „Pa šta? Kad je u ljudskom obličju, potpuno je ista kao čovek. Kakve to veze ima s bilo čim? Ljudi ne vole vukodlake. Vukovi ne vole vukodlake. Ljudi ne vole vukove koji razmišljaju kao ljudi, a ljudi ne vole ljude koji mogu da se ponašaju kô vukovi. Što ti samo dokazuje da su ljudi svugde isti", reče Gaspod. Premotao je ovu rečenicu u glavi, pa dodao: „Čak i kad su vukovi." „Nikad nisam o tome razmišljao na taj način." „I ona ne miriše kako valja. Vukovi su baš osetljivi na tako to." „Pričaj mi još malo o zavijanju." „Ma, to ti je kô ono škljockasto. Vesti se pronose stotinama kilometara." „Pominju li vukovi... njenog... sadruga?" „Ne. Ako hoćeš, pitaću Čmar..." „Radije bih koristio neko drugo ime, ako nemaš ništa protiv", reče Kerot. „Nije lepo govoriti ružne reči." Gaspod zakoluta očima. „Među nama, četvoronožno obdarenim vrstama, toj reči ništa ne fali", reče. „Vrlo smo usredsređeni na mirise." Uzdahnu. „Šta kažeš na 'Bulja'? U smislu nekoga ko ima, ovaj, krupne oči? Iskrlješti ih kad god vidi živinče?" Okrenu se vuku i progovori psećim jezikom: „Dakle, Buljo, ovaj čova je odlepio, a veruj mi, umem da prepoznam luđaka kad ga vidim. Ide mu pena na usta, ali iznutra, i ima da ti ždere kožu s leđa i prikuca je za drvo ako nam ne kažeš istinu, je l' jasno?"

Teri Pračet 59 „Šta si mu to upravo rekao?", kaza Kerot. „Samo objašnjavan da smo prijatelji", reče Gaspod. Šćućurenom vuku zalaja: „No dobro, verovatno će to svejedno da uradi, al' mogu da popričam s njim, tako da imaš nekih izgleda samo ako nam sve kažeš...." „Niš' ne znam!", zacvile vuk. „Bila s velikim mužjakom iz Ubervalda! Iz Klana Koji Ovako Miriše!" Gaspod onjuši. „Daleko je od kuće, znači." „Taj vuk ne sluti na dobro!" „Reci mu da će zauzvrat dobiti pečeno pile", reče Kerot. Gaspod uzdahnu. Biti prevodilac - pasji je to život. „Dobro", zareža. „Ubediću ga da te odveže. Al' neće biti laća, samo da znaš. Ako ti ponudi pile, ne uzimaj, otrovano je. E, što ti je čovek..." Kerot je gledao vuka kako beži. „Čudno", reče. „Pomislio bi čovek da je sigurno gladan, pa zar ne?" Gaspod podiže pogled s pečenog pileta. „E, što ti je vuk...", promrndža. Te noći, kada su začuli vučje zavijanje u dalekim planinama, Gaspod je razabrao jedan jedini, usamljen glas iza njih. * * * Tornjevi su ih pratili uz planine, iako su, kako je Vajms primetio, bili malo drugačije sagrađeni. Dole u nizini mahom su se sastojali samo od visokih drvenih skela, sa šupom na dnu, ali ovde je, iako su bili sagrađeni na isti način, to očito bilo privremeno rešenje. Pored njih ljudi su gradili teška kamena postolja - utvrde, shvatio je, što je zaista značilo da je sada van domašaja zakona. Naravno, tehnički gledano, bio je van domašaja svog zakona otkako je otišao iz Ank-Morporka, ali zakoni se primenjuju tamo gde uspeš da ih zapatiš, a u današnje vreme značka Gradske straže pridobila bi makar poštovanje, ako ne zaista i saradnju, svud u ravnici. Ovde gore, to je bio samo ružan broš. Ispostavilo se da je Nasit drumska gostionica kamenih zidova i ne mnogo više od toga. Vajms je primetio veoma debele kapke na prozorima. Takođe se na kaminu nalazilo i nešto što mu je ličilo na neobičnu gvozdenu rešetku, sve dok nije prepoznao šta je posredi - neka vrsta gvozdene kapije koja može da spreči pristup kroz odžak. Od ovog mesta očekivalo se da se odupre povremenoj opsadi, koja bi mogla podrazumevati i leteće neprijatelje. Kada su izašli iz kočije, padala je susnežica. „Sprema se oluja, mhm, mhm", reče Inigo. „Moraćemo da požurimo." „Zašto?", kaza Sibil. „Planinski prelaz verovatno će biti neprohodan nekoliko dana, milostiva. Ako budemo čekali, možda čak propustimo krunisanje. I... ovaj... ovde, može biti, ima neznatne razbojničke delatnosti..." „Neznatne razbojničke delatnosti?", reče Vajms. „Da, gospodine." „Hoćeš da kažeš, probude se pa odluče da se vrate u krevet? Ili ukradu taman dovoljno za šoljicu kafe?" „Sjajna pošalica, gospodine. Ozloglašeni su po tome što uzimaju taoce..." „Ja se razbojnika ne plašim", reče Sibil. „Ako smem...", poče Inigo. „Gospodine Skimeru", reče ledi Sibil i uspravi se do punog obima, „zapravo sam vam upravo saopštila šta ćemo raditi. Postarajte se za to, molim. U konzulatu ima slugu, zar ne?" „Postoji jedan, verujem..." „Onda ćemo se bez problema snaći kako najbolje umemo, je l' tako, Seme?" „Naravno, draga."

Terry Pratchet 60 Do trenutka kada su krenuli, ozbiljno je snežilo, u velikim paperjastim klupčićima koji su padali uz jedva čujno vlažno šištanje i tako prigušivali sve ostale zvuke. Da kočija nije stala, Vajms ne bi ni znao da su stigli do prelaza. „Kočija na kojoj su vaši... ljudi trebalo bi da ide napred", reče Inigo dok su stajali u snegu pored konja, koji su se pušili. „Trebalo bi da se držimo tik iza njih. Ja ću se voziti uz kočijaša, za svaki slučaj." „Te da, u slučaju napada, možete da im date sažet prikaz političke situacije?", reče Vajms. „Ne, vi ćete se voziti unutra s ledi Sibil, a ja ću na kočijaškom sedištu. Moram da štitim civile, pa je l' tako?" „Vaša milosti, ja..." „No cenim vaš predlog", nastavi Vajms. „Upadajte unutra, gospodine Skimeru." Čovek zausti nešto. Vajms izvi obrvu. „Dobro onda, Vaša milosti, ali izuzetno je..." „Alal vam vera." „Svejedno, voleo bih da se moja kožna akten-tašna spusti s krova." „Svakako. Upoznavanje s činjenicama malko će vam skrenuti misli." Vajms ode do druge kočije, promoli glavu unutra i reče: „Narode, spremaju nam zasedu." „Jašta, baš zanimljivo", reče Detritus. Progunđa nešto dok je navijao oprugu samostrela. „Aha", reče Vesela. „Ne bih rekao da će probati da nas ubiju", nastavi Vajms. „To znači da ne probavamo ni mi njih da roknemo?" „Prosudite sami." Detritus je nanišanio debelim buketom strela. Bile su njegova zamisao. Pošto je njegov divovski samostrel bio u stanju da ispali gvozdeno koplje kroz kapije grada pod opsadom, smatrao je da je prilično razbacivanje traćiti ga na samo jednu osobu, pa ga je preradio tako da ispaljuje svežanj od nekoliko desetina strela, sve odjedanput. Niti koje su ih držale na okupu trebalo je da puknu pri ubrzanju. Tako je i bilo. Počesto bi se i strele raspukle u vazduhu, nesposobne da izdrže ogroman pritisak. Nazivao ga je Paramparčatelj. Isprobao ga je samo jednom, na strelištu. Vajms je video kako meta nestaje; isto se dogodilo i s metama pored nje, humkom zemlje pozadi, a oblak perja koji je u spiralama lebdeo naniže bio je sve što je preostalo od nekoliko galebova koji su se u pogrešno vreme našli na pogrešnom mestu. U ovom slučaju, pogrešno mesto bilo je tačno iznad Detritusa. Sada nijedan drugi stražar nije hteo u patrolu sa ovim trolom osim ako bi mogli da se drže na barem sto metara pravo iza njega. Ipak, ovaj probni hitac doneo je željene rezultate, jer u Ank-Morporku neko vidi sve i novosti o meti su se proširile. Sada je i samo saznanje da se Detritus nekuda zaputio raščišćavalo ulicu mnogo brže od ma kakvog oružja. „Imam ja dosta prosude", reče on. „Pazi s tim tu", reče Vajms. „Mogao bi nekoga da povrediš." Družina je ponovo krenula kroz kovitlace snega. Vajms se smestio među prtljag, pripalio cigaru, a onda, kad je bio siguran da će čangrljanje kočije prikriti zvuke, počeo da pretura dalje ispod cirade i izvukao Inigov jeftini, izgrebani kožni kofer. Iz džepa je izvukao smotuljak crnog platna i razvio ga na krilu. U svetlosti fenjera na kočiji, složeni mali kalauzi načas blesnuše. Dobar pandur mora biti u stanju da razmišlja kao zločinac. Vajms je bio izuzetno dobar pandur. Takođe je bio i izuzetno živ pandur, a nameravao je da tako i ostane. Zato je, kada se iz katanca začulo škljoc, on kofer položio na truckavi krov tako da se otvarao na drugu stranu od njega, zavalio se unazad i čizmom pažljivo podigao poklopac. Dugačko sečivo sevnu napolje. Zauvek bi pokvarilo varenje nekom lopovu namerniku. Neko je očigledno na ovom putovanju očekivao veoma loše čuvane hotele.

Teri Pračet 61 Vajms ga pažljivo vrati u kanije sa oprugama, pogleda sadržinu kofera, osmehnu se ne preterano radosnim osmehom, i oprezno podiže nešto što se sjajilo srebrnastim bleskom pažljivo osmišljenog, divno načinjenog i vrlo sićušnog zla. Pomislio je: Bilo bi lepo nekad se prevariti kad je reč o ljudima. * * * Gaspod je znao da su sada u podnožju planina. Proredila su se mesta gde se mogla kupiti hrana. Ma kako pažljivo Kerot kucao na vrata nekog usamljenog imanja, na kraju bi morao da razgovara s ljudima sakrivenim ispod kreveta. Ovdašnji svet nije bio navikao na mišićave ljude s mačevima koji zapravo izgaraju od želje da nešto kupe. Na kraju se ispostavilo da je brže prosto ući, pregledati ostavu i na stolu ostaviti nešto novca, koji će ljudi pronaći kad izađu iz podruma. Od poslednje kolibe prošlo je dva dana, a tamo je bilo toliko malo svega da je, na Gaspodovo gađenje, Kerot samo ostavio nešto novca. Šuma je postajala gušća. Jele su zamenile jove. Svake noći padao je sneg. Zvezde su bile nalik na ledene čiodine glave. I, sve hladnije i grublje, čulo se zavijanje u sumrak. Dizalo se sa svih strana, snažan žaloban urlik nad mraznim šumama. „Toliko su blizu da mogu da i' nanjušim", reče Gaspod. „Već danima su nam za petama." „Nije potvrđeno da je ijedan vuk ikada, osim ako bi ga izazvali, napao odraslog čoveka", reče Kerot. Obojica se behu šćućurila pod njegovim ogrtačem. Posle nekog vremena Gaspod reče: „A to je dobro, je li?" „Kako to misliš?" „Paaa, jašta, psi imaju samo malecki mozak, ali meni se čini da si upravo rekao kako se nijedno odraslo ljucko biće koje je izazivalo vuka nikad nije vratilo da ispriča šta mu se desilo, je l' da? 'Oću da kažem, vuk samo treba da pazi i ubija narod na nekom usamljenom mestu tako da nikad niko ne sazna, ne?" Još snega je napadalo na ogrtač. Bio je veliki i debeo i pretrpeo je mnogo dugih noći na ankmorporškoj kiši. Ispred njega vatra je treperila i šištala. „Gaspode, voleo bih da nisi to rekao." Ovo su bile krupne, ozbiljne snežne pahulje. Zima je hitro silazila s planina. „Ti priželjkuješ da nisam to rekao?" „Ali... ne, siguran sam da nemamo čega da se plašimo." Nanos snega gotovo je prekrio ogrtač. „Nije trebalo da u prošlom selu zameniš konja za krplje", reče Gaspod. „Mučenik je već bio gotov. U svakom slučaju, nije to baš bila razmena. Ljudi nisu hteli da izađu iz dimnjaka. Rekli su da uzmemo šta god hoćemo." „Zapravo su rekli da pokupimo sve, samo da im poštedimo živote." „Da. Ne znam zašto. Smešio sam im se." Usledio je kučeći uzdah. „Problem je što, vidiš, na konju možeš da me nosiš, ali ovo je dubok sneg a ja sam sitan psić. Moje nedaće su prizemnije prirode. Nadam se da ne moram da ti crtam." „Imam malo rezervne odeće u rancu. Možda mogu da ti napravim kaput..." „Kaput ne bi odradio posao." Opet otpoče zavijanje, ovog puta poprilično blizu. Sneg je padao mnogo gušće. Šištanje vatre preraslo je u cvrčanje. Onda se ugasila. Gaspod se nije dobro snalazio na snegu. S tom padavinom obično nije morao da se hvata ukoštac. U gradu uvek postoji neko toplo mestašce, ako znate gde da tražite. Osim toga, sneg je ostajao sneg svega sat ili dva, a onda je postajao smeđa bljuzgavica i ugazili bi ga u opštu uličnu kaljugu. Ulice. Gaspodu su zaista nedostajale ulice. Na ulicama je mogao da bude promućuran. Ovde je bio glup kao panj, kojih je ionako bilo svud naokolo.

Terry Pratchet 62 „Ugasila se vatra", reče. Kerot nije odgovarao. „Kažem: Ugasila se vatra..." Ovog puta začu se hrkanje. „Ej, ne možeš da zaspiš", zavapi Gaspod. „Ne sad. Ima da se smrznemo nasmrt." Najbliži glas koji je zavijao kao da je bio svega nekoliko debala daleko. Gaspodu se činilo da u beskrajnom zastoru od snega vidi tamna obličja. „...ako budemo imali sreće", promumla. Liznuo je Kerota po licu; posledica ovoga obično je bivala da liznuta stranka juri Gaspoda niz ulicu metlom. Usledilo je samo još hrkanja. Gaspodov mozak radio je sto na sat. Naravno, on je pas, a psi i vukovi... pa, oni su jedno te isto, je l' te? Svi to znaju. Daaaaakle, reče neki izdajnički glas iznutra... možda zapravo u nevolji nisu Kerot i Gaspod. Možda samo Kerot. Ma, da, samo terajte, braćo! Hajde zajedno da mahnito jurimo pod mesečinom! Ali prvo dajte da pojedemo ovog majmuna! Ipak, u neku šapu... Ima mačju kugu, usne grinje, štenećak, grizlice, gingivitis, šugu, a na potiljku nešto prilično čudno što ne može da dohvati. Gaspod nekako nije mogao da zamisli kako će vukovi reći: „Ej, pa ovaj je jedan od nas!" Pored toga, iako je moljakao, tukao se, varao i krao, nikad zapravo nije bio Loša Kuca. Morali biste da budete barem donekle vični teološkim raspravama da biste ovo prihvatili, naročito pošto je znatan broj kobasica i šnicli nestao s mesarskih tezgi u sivoj izmaglici i sa zaostalim zadahom klozetske ponjave, ali, svejedno, u rođenoj glavi Gaspod je bio siguran da nikad nije prešao granicu od običnog Nevaljalka. Nikad nije ugrizao hraniteljsku ruku,14 Nikad nije uradio Ono na tepihu. Nikad nije izvrdavao Dužnost. Bezvezarija, ali šta da se radi, pasja posla. Zacvileo je kada se krug tamnih obličja sklopio oko njih. Oči su sjaktale. Ponovo je zacvileo, a onda zarežao dok ga je opkoljavala nevidljiva smrt naoružana očnjacima. Ovo očito nije imalo učinka ni na koga, pa čak ni na samog Gaspoda. Uzrujano je mahnuo repom. „Samo smo u prolazu", reče pridavljeno vedrim glasom. „Nikom ne smetamo!" Nije bilo sumnje da se seni iza pahuljica zgušnjavaju. „Ovaj, jeste išli na letovanje ove godine?", zaskviča. Ni ovo im se izgleda nije dopalo. Pa, to je onda to. Legendarni poslednji otpor. Srčani psić brani gospodara. Dobra Kuca. Šteta što neće preostati niko ko bi to ispričao dalje... Zalajao je: „Moje! Moje!" i uz režanje skočio prema najbližem obličju. Ogromna šapa ošamari ga u letu, pa ga nauznak prikova u sneg. Pogledao je uvis, preko belih očnjaka i dugačke njuške, i ugledao poznate oči. „Hmoje", zarežala je vučica. Bila je to Angua. * * * Kočije su usporile do brzine koraka na drumu džombastom od rupa pod neugaženim snegom - svaka od njih u tami je bila zamka za lomljenje točkova. Kad je, na nekoliko kilometara dalje niz prolaz, ugledao treperenje svetlosti pored puta, Vajms klimnu glavom za sebe. Sa obe strane nekadašnji odroni stvorili su šljunkovite obronke na koje se prelivala šuma. Tiho je skočio niz zadnju stranu kočije i iščezao u senkama. 14 Na kraju krajeva, tako je mnogo manje verovatno da će te ruka nahraniti i sutradan.

Teri Pračet 63 Kočija na čelu zaustavila se kod klade kojom je neko zaprečio drum. Usledilo je nekakvo komešanje, a onda vozač doskoči u blato i jurnu natrag niz prelaz koliko ga noge nose. Iz drveća se promoliše nekakve prilike. Jedna stade kod vrata prve kočije i oproba bravu. Načas je čitav svet zadržavao dah. Prilike su to svakako osetile, jer čovek je već odskakao u stranu kada se začuo škljocaj, i čitava vrata s dovratkom poleteše upolje u oblaku iverja. Stvar s vatrama, primetio je Vajms jednom, jeste što samo mamlaz stane između njih i trola koji nosi samostrel od hiljadu kilograma. Nisu se to vratnice pakla otvorile. Bio je to samo Detritus. Ipak, s metar-dva razdaljine i nije bilo primetne razlike. Druga prilika posegnu prema vratima druge kočije baš pre nego što je Vajms opalio iz tame i pogodio ga u rame uz zvuk kao kad nekog prekoljete. Potom je Inigo sunuo kroz prozor, zakotrljao se s krajnje nečinovničkom spretnošću kada je pao na tlo, ustao ispred jednog razbojnika, zamahnuo i bridom dlana udario čoveka u vrat. Vajms je i ranije viđao ovaj trik. Obično bi samo razljutio ljude. Povremeno bi uspeo da ih onesposobi. Nikad nije video da od njega leti glava. „Svi stojte!" Izgurali su Sibil iz kočije. Iza nje napolje kroči jedan čovek. Držao je samostrel. „Vaša milosti Vajmse!", povika. Reč je odzvanjala od litice do litice. „Vaša milosti Vajmse, znam da ste tu! A evo i vaše gospe! A nas je mnogo! Vaša milosti Vajmse, izađite!" Snežne pahuljice šištale su nad vatrama. Začuo se nekakav šapat, a za njim nov udar čelika o mišić. Jedna prilika s kapuljačom skljoka se u blato grčevito se držeći za nogu. Inigo polako ustade. Čovek sa samostrelom kao da nije primetio. „Vaša milosti Vajmse, ovo je kao šah! Razoružali smo trola i patuljka! A ja sam zarobio kraljicu! Ako me ustrelite, jeste li sigurni da neću imati vremena da povučem okidač?" Na ivici druma svetlost vatre blistala je na izuvijanom drveću. Prošlo je nekoliko sekundi. Potom je Vajmsov samostrel veoma glasno pao u krug svetlosti. „Alal vera, Vaša milosti Vajmse! A sad i vi sami, ako biste bili ljubazni!" Inigo je razabrao obličje koje se, sa obema rukama u vazduhu, pojavilo na samom rubu svetlosti. „Sibil, jesi li dobro?", reče Vajms. „Malo mi je hladno, Seme." „Nisi povređena?" „Nisam, Seme." „Vaša milosti Vajmse, držite ruke tako da ih vidim!" „Hoćeš li mi obećati da ćeš da je pustiš?", reče Vajms. Plamen zatreperi blizu Vajmsovog lica - blistavo jezerce u tami - kada je zapalio cigaru. „Ih, Vaša milosti Vajmse, a što bih to uradio? No siguran sam da će Ank-Morpork platiti podosta za vas!" „Aha. Tako sam i mislio", reče Vajms. Otrese šibicu i vršak cigare načas zasija. „Sibil?" „Da, Seme?" „Miči se." Narednu sekundu ispunilo je samo usisavanje vazduha, a onda, dok se ledi Sibil bacala unapred, Vajmsova ruka pojavi se u luku iza njegovih leđa, začu se nekakav svilenkast šum, i čovekova glava trže se unazad. Inigo skoči i dohvati čovekov samostrel dok je ovaj padao, pa se zakotrlja i skoči na noge, pucajući. Još jedna prilika posrnu. Vajms je bio svestan komešanja negde drugde dok je grabio Sibil i pomagao joj da se vrati u kočiju. Inigo je nestao, ali krik u tami nije po zvuku ličio ni na koga poznatog Vajmsu. A onda... samo šištanje snega na vatri.

Terry Pratchet 64 „Mislim... da odlaze, gospodine", reče Veselin glas. „Ne tako brzo kao mi! Detrituse?" „Gospodine?" „Jesi dobro?" „Osećam se vala baš onako promišljeno, gospodine." „Vas dvoje uzmite onu kočiju, ja ću ovu, i hajte da se gubimo odavde što pre, važi se?" „Gde je gospodin Skimer?", reče Sibil. Iz šume dopre još jedan vrisak. „Zaboravi na njega!" „Ali on je..." „Zaboravi ga!" Dok su se uspinjali kroz prolaz, snežilo je gušće. Duboki sneg lepio se za točkove, a Vajms je video samo tamnija obličja konja naspram beline. Onda su se oblaci načas razdvojili, a on požele da nisu, jer su razotkrili kako mrak s njegove leve strane više nije stena, već provalija. Na vrhu prelaza, svetlosti gostionice blistale su upolje, prema sve gušćem snegu. Vajms utera kočiju u dvorište. „Detrituse?" „Gospodine?" „Ja ću nam čuvati leđa. Ti se uveri da je ovo mesto u redu, može?" „Jašta, gospodine." Trol skoči dole i napuni Paramparčatelj novim svežnjem strela. Vajms je taman na vreme opazio njegovu nameru. „Naredniče, prosto pokucaj." „Kako vi kažeš, gospodine." Trol je pokucao i ušao. Žamor iznutra iznenada zamre. Vajms začu prigušeno, pored vrata: „Vojvoda iz Ank-Morpork ulazi 'vamo. Je l' se neko buni? Samo kaž'te." A u pozadini, meko brujanje, pevuckanje napetog Paramparčatelj a. Vajms je pomogao Sibil da siđe iz kočije. „Kako si sad?", upita. Ona se slabašno osmehnu. „Mislim da ćemo ovu haljinu morati da pretvorimo u krpe za prašinu", reče. Osmeh joj se malo proširi kad ugleda njegov izraz lica. „Seme, znala sam da ćeš nešto smisliti. Kad tako usporiš i postaneš hladan, to znači da će se desiti nešto stvarno gadno. Nisam se plašila." „Stvarno? Ja sam se usr... prestravio", reče Vajms. „Šta je bilo s gospodinom Skimerom? Sećam se da je preturao po koferu i psovao..." „Nešto mi se čini da je Inigo Skimer živ i zdrav", reče Vajms smrknuto. „A to se baš i ne može reći za one oko njega." U glavnoj prostoriji gostionice vladala je tišina. Čovek i žena, po svoj prilici gostioničar i supruga, stajali su leđima priljubljeni uz šank. Desetak gostiju bilo je postrojeno uza zidove s rukama podignutim uvis. Iz nekoliko prolivenih krigli curkalo je pivo. „Sve mirno, stanje uobičajeno", reče Detritus i okrenu se. Vajms shvati da svi pilje u njega. Pogleda dole. Košulja mu je bila poderana. Na odeći je imao skorelo blato i zgrušanu krv. S njega se cedio istopljen sneg. U desnoj ruci je, ne obraćajući pažnju, još držao samostrel. „Mala nezgodacija na drumu", reče. „Ovaj, znate već kako to ide." Niko ne mrdnu. „O, blagi bogovi, Detrituse, spusti to, je l' važi?" „Važi se, gospodine." Trol spusti samostrel. Dvadesetak ljudi ponovo prodisa. Potom iza šanka istupi jedna žgoljava žena, klimnu glavom Vajmsu, pažljivo uze ruku ledi Sibil iz njegove i pokaza prema širokim drvenim stepenicama. Vajms se zbuni zbog mrkog pogleda koji mu je uputila. Tek tada je shvatio da ledi Sibil drhti. Suze su joj se slivale niz lice.

Teri Pračet 65 „I, ovaj, supruga mi se malo uzrujala", reče slabašno. „Kaplarko Guzičice!", dreknu da prikrije zbunjenost. Vesela kroči kroz vrata. „Idi s ledi Sib..." Zastao je zbog sve jačeg žagora. Jedno ili dvoje pokazivalo je prstom. Neko se smejao. Vesela stade i obori glavu. „Šta je sad?", prošišta Vajms. „Ovaj, ja, gospodine. Ankmorporška patuljačka moda ovde se nije baš primila, gospodine", reče Vesela. „Suknja?", upita Vajms. „Da, gospodine." Vajms se osvrtao od lica do lica. Pre su izgledala zgranuto nego besno, mada je u jednom uglu opazio nekoliko krajnje nezadovoljnih patuljaka. „Idi s ledi Sibil", ponovi on. „To možda nije baš dobra zamis...", poče Vesela. „Pa, izem mu bogove!", viknu Vajms, nesposoban da se obuzda. Gomila se utiša. Iscepan, krvlju umrljan luđak sa samostrelom u stanju je da u potpunosti zaokupi posmatračku pažnju. Potom se strese. Sada je želeo krevet, eto šta, ali pre kreveta, više no bilo šta drugo, želeo je piće. I nije smeo da ga popije. To je naučio odavno. Jedno piće je piće previše. „Dobro, pričaj", reče. „Gospodine, svi patuljci su muškarci", reče Vesela. „Mislim... po tradiciji. Tako svi ovde gore na to gledaju." „Pa, ostani ispred vrata ili... ili zažmuri ili već nešto. Može?" Vajms podiže bradu ledi Sibil. „Draga, jesi li dobro?", reče. „Izvini što sam te izneverila, Seme", prošaputa ona. „Ali bilo je tako grozno." Vajms, koga je priroda načinila kao jednog od onih muškaraca koji nisu u stanju da u javnosti poljube rođenu ženu, bespomoćno je potapša po ramenu. Ona misli da je izneverila ona njega. Nepodnošljivo. „Ti samo... hoću reći, Vesela će... a ja ću... da sredim sve i odmah dolazim", reče. „Čini mi se da ćemo dobiti dobru spavaću sobu." Ona klimnu, i dalje pognute glave. „I... idem samo da udahnem svežeg vazduha." Vajms izađe. Sneg je trenutno prestao. Oblaci su napola skrivali mesec a u vazduhu je mirisalo na mraz. Kada je neka prilika doskočila s puzavica na zemlju, iznenadila se kako se Vajms okrenuo kao munja i prikovao je telom za zid. Kroz crvenu izmaglicu Vajms je gledao u mesečinom obasjano lice Iniga Skimera. „Dakle, izeš mi...", poče. „Vaša milosti, pogledajte dole", reče Skimer. „Mhm, mhm." Vajms oseti najtananije moguće bockanje oštrice noža na stomaku. „Vi pogledajte još niže", reče. Inigo spusti pogled. Proguta knedlu. I Vajms je imao nož. „Dakle, zaista niste od gospodstvene sorte", reče. „Naglo se mrdnite, pa vaše sorte više neće biti. Sad se čini da smo stigli do onoga što narednik Kolon uporno naziva patka-pozicija." „Uveravam vas da vas neću ubiti", reče Inigo. „Toliko znam", reče Vajms. „Ali hoćete li pokušati?" „Ne, ovde sam radi vaše zaštite, mhm, mhm." „Šalje vas Vetinari, je li?" „Znate da nikad ne razotkrivamo ime..." „Istina. Vrlo ste časni", Vajms ispljunu ovu reč, „u tom pogledu."

Terry Pratchet 66 Obojica se malo opustiše. „Ostavili ste me samog, opkoljenog neprijateljima", reče Inigo, ali bez mnogo optuživanja u glasu. „Šta me briga šta će biti s banditskom ruljom?", reče Vajms. „Vi ste profesionalni ubica." „Kako ste otkrili? Mmf?" „Pandur posmatra ljudski hod. Klačani kažu da je čoveku noga kao drugo lice, jeste li znali? A taj vaš činovnički, 'joj što sam bezopasan' hod previše je dobar da bi bio istinit." „Hoćete da kažete da ste naprosto iz mog hoda..." „Ne. Niste uhvatili pomorandžu", reče Vajms. „Ma, dajte..." „Ne, ljudi je ili uhvate ili se izmaknu. Vi ste videli da ne predstavlja opasnost. A kad sam vas uhvatio za podlakticu, ispod odeće sam osetio metal. Onda sam samo poslao kući škljockalicu s vašim opisom." Pustio je Iniga i vratio se do kočije, tako da su mu leđa ostala nezaštićena. Skinuo je nešto s prtljažnika i mahnuo tim prema čoveku. „Znam da je vaše", reče. „Ćornuo sam vam ga iz prtljaga. Ako ikad uhvatim nekoga u Ank-Morporku sa ovako nečim, napraviću vam od života potpuni pičvajz, kako to samo pandur ume. Je l' jasno?" „Ako ikad uhvatite nekoga sa ovako nečim u Ank-Morporku, Vaša milosti, mhm, svejedno će imati sreće jer ga Esnaf ubica nije prvi pronašao, mmf. To je na crnoj listi unutar grada. Ali sad smo daleko od Ank-Morporka. Mmf, mmf." Vajms je premetao predmet po rukama. Maglovito je podsećao na čekić dugačke drške ili možda nekakav uvrnut teleskop. U osnovi je to bila opruga. To vam je prost opis samostrela, eto. „Muka živa da se napuni", reče. „Umalo sam dobio kilu dok sam ga natezao uz stenu. Imaš samo jedan hitac." „Ali to je jedan hitac koji niko ne očekuje, mhm, mhm." Vajms klimnu glavom. Možeš čak i da ga sakriješ u pantalonama, iako je smatrao da bi sva ta snaga opruge pod naponom, i to tako blizu, zahtevala čelične nerve, kao i pojedine druge delove tela načinjene od čelika, ako do toga dođe. „Ovo nije oružje. Ovo služi za ubijanje ljudi", reče. „Ehm, tako vam je to s većinom oružja", reče Inigo. „Ne, nije. Služi da ne moraš nikoga da ubiješ. Služi da... da ga imaš. Da se vidi. Kao upozorenje. Ovo u to ne spada. Ovo kriješ dok ga ne izvučeš i ne pobiješ narod u tami. I gde vam je ono drugo?" „Vaša milosti?" „Doručni bodež. Ne pokušavajte da me lažete." Inigo slegnu ramenima. Od ovog pokreta nešto srebrno sunu mu iz rukava; bilo je to pažljivo oblikovano sečivo, tapacirano s jedne strane, koje mu je klizilo niz ivicu ruke. Negde iz unutrašnjosti njegove jakne začuo se škljocaj. „Bogove mu poljubim", dahnu Vajms. „Čoveče, znate li vi koliko puta su pokušavali da me ubiju iz potaje?" „Znam, Vaša milosti. Devet puta. Esnaf je za vas postavio cenu od šeststo hiljada dolara. Poslednji put kad je neko izneo taj predlog, nijedan član esnafa nije se prijavio. Mhm, mhm." „Ha!" „Slučajno, i sasvim nezvanično, razume se, cenili bismo ako biste nam razotkrili gde se nalazi telo časnog Eustahija Basingli-Pokolja, mhm, mhm." Vajms počeša nos. „Je l' to onaj što je probao da mi otruje penu za brijanje?" „Da, Vaša milosti." „Pa, osim ako mu je telo izuzetno dobar plivač, još je na brodu za Gat preko Rta užasa", reče Vajms. „A i platio sam kapetanu hiljadu dolara da mu ne skida lance pre Zambinga. Biće to lepa, duga šetnja kući kroz klačansku džunglu, gde sam siguran da će mu poznavanje retkih otrova baš dobro doći, mada možda ne onoliko dobro kao poznavanje protivotrova." „Hiljadu dolara!"

Teri Pračet 67 „Pa, imao je hiljadu dvesta dolara kod sebe. Ostatak sam dao kao dobrovoljni prilog Prihvatilištu za bolesne zmajeve Sunašce. Imamo i priznanicu, kad smo kod toga. Mislim da tvoji drugari silno vole priznanice." „Ukrali ste mu novac? Mhm, mhm." Vajms duboko udahnu. Kada je isplivao na površinu, glas mu je bio jednoličan i spokojan. „Nisam nameravao da traćim sopstveni. A upravo je pokušao da me ubije. Posmatrajte to kao ulaganje u njegovo zdravlje. Naravno, ako posle izvesnog vremena poželi da dođe i vidi se sa mnom, postaraću se da dobije šta mu sleduje." „Ja... zaprepašćen sam, Vaša milosti. Mhm, mhm. Basingli-Pokolj je bio izuzetno vešt mačevalac." „Je l'? Ja uglavnom ne čekam da ustanovim." Inigo razvuče usne u onaj svoj tanki osmejak. „A pre dva meseca pronašli su ser Ričarda Lidlija privezanog uz vodoskok na Trgu Sator, ofarbanog u ružičasto i sa zastavicom nabijenom u..." „Bio sam u blagonaklonom raspoloženju", reče Vajms. „Izvinite, ja te vaše igre ne igram." „Ubistvo nije igra, Vaša milosti." „Kako je vi igrate, jeste." „Moraju postojati pravila. Inače bi naprosto zavladalo bezvlašče. Mhm, mhm. Vi imate svoje propise, mi svoje." „A vas su poslali da me štitite?" „Vičan sam i nečem drugom, ali... da." „Otkud vam ideja da ćete mi trebati?" „Pa, Vaša milosti, ovde nema pravila. Mhm, mhm." „Najveći deo života izlazim na kraj s ljudima koji ne poštuju pravila!" „Da, naravno. Ali ako njih ubijete, ne ustanu opet na noge." „Nikad nikog nisam ubio!", reče Vajms. „Onog razbojnika ste pogodili u grlo." „Nišanio sam u rame." „Da, oružje malo vuče ulevo", reče Inigo. „Hoćete reći, nikad niste namerno nekog probali da ubijete. Ja, s druge strane, jesam. A ovde oklevanje možda neće dolaziti u obzir. Mmf." „Nisam oklevao!" Inigo uzdahnu. „U esnafu, mi se ne... pravimo važni." „Važni?" „Ono s cigarom..." „Mislite, kad sam zatvorio oči pa su u mraku morali da gledaju u plamen?" „A..." Inigo zastade. „Ali mogli su da vas ustrele na licu mesta." „Ne. Nisam predstavljao pretnju. A i čuo si mu glas. Često čujem takav glas. Neće prebrzo ustreliti ljude, to bi pokvarilo zabavu. Mogu da se pouzdam u to da nemate ugovor za mene?" „Tačno." „I dali biste reč?" „Časnu reč profesionalnog ubice." „Da", reče Vajms. „Eto nama poteškoće, naravno. I, ne znam kako da vam kažem, Inigo, ali ne ponašate se uobičajeno za ubicu. Lorde ovo, gospodine ono... Esnaf je gospodska škola, ali vi - i sami bogovi sveti znaju da ja ovo ne smatram uvredom - vi niste baš..." Inigo čačnu šiške. „Dali mi stipendiju, gospodine." O, bogovi, da, pomisli Vajms. Prosečne laičke ubice možeš da nađeš na svakoj ulici. Obično su odlepili ili su pijani ili je to neka nesrećna žena koja je imala težak dan, a onda joj je prekardašilo kad je muž opet digao ruku na nju, i iznenada dvadeset godina suzbijenog besa preuzima uzde. Ubistvo neznanca, bez ikakve zlobe ili zadovoljstva, osim stručnog ponosa zbog

Terry Pratchet 68 dobro obavljenog posla, toliko je redak dar da vojske provode mesece i mesece u pokušajima da ga usade u mlade vojnike. Ljudi uglavnom nerado ubijaju ljude s kojima se nisu čak ni upoznali. U esnafu je moralo postojati jedno ili dvoje poput Iniga. Zar nije neka baraba od filozofa nekad rekla kako su vlasti potrebni kasapi koliko i pastiri? Pokaza na mali samostrel. „Dobro, uzmite ga", reče. „Ali slobodno proširite vesti da ako ikad, ikad zateknem ijedan na ulicama, vlasnik će ga pronaći nabijenog tamo gde sunce ne sija." „Ah", reče Inigo. „Šaljiv naziv seoceta u Lenkru, je l' tako? Na svega osamdesetak kilometara odavde, rekao bih. Mhm, mhm." „Budi siguran da ću naći prečicu." * * * Gaspod je opet pokušao da dune Kerotu u uvo. „Vreme za buđenje", zareža. Kerot otvori oči, zatrepta da izbaci sneg iz njih, pa pokuša da se pokrene. „Samo ti mirno lezi, važi?", reče Gaspod. „Ako ti je tako lakše, posmatraj ih kao vrlo tešku jorgančinu." Kerot se slabašno otimao. Vukovi povrh njega promeškoljiše se. „'Teli malčice da te zgreju", reče Gaspod i uzrujano se isceri. „Vučji prekrivač - kapiraš? Naravno, neko vreme ima malko da bazdiš, al' bolje svrabež nego smrt, pa je l' da?" Marljivo počeša uvo zadnjom nogom. Jedan vuk zareža na njega. „Izvini. Klopa će biti za koji časak." „Hrana?", promumla Kerot. U Kerotovom vidnom polju pojavi se Angua, odevena u kožnu košulju i helanke. Stajala je i gledala naniže u njega s rukama na kukovima. Na Gaspodovo zaprepašćenje, Kerot je zapravo uspeo da se uspravi na laktove i zbaci nekoliko vukova. „Pratila si nas?", reče. „Ne, oni su", reče Angua. „Mislili su da si glupav kao tocilo. Čula sam to u zavijanju. I bili su u pravu! Tri dana ništa nisi jeo! A ovde zima ne nagoveštava svoj dolazak postepeno, tokom mesec dana. Samo se pojavi jedne noći! Zašto si bio tako tupav?" Gaspod se osvrnu po čistini. Angua je opet potpalila vatru. Gaspod ne bi poverovao da nije video rođenim očima, ali odistinski vukovi su joj dovukli odistinska drva za potpalu. A onda se pojavio još jedan sa omanjim jelenom, još debelim od jeseni. Od mirisa pečenja curile su mu bale. Između Kerota i Angue odvijalo se nešto čovečje i nerazumljivo. Zvučalo je kao prepirka, ali nije tako mirisalo. U svakom slučaju, za Gaspoda su nedavni događaji imali savršenog smisla. Ženka beži, mužjak je juri. Tako to ide. Zapravo, obično je to dvadesetak mužjaka svih veličina, ali očigledno je, priznao je Gaspod, kod ljudi to malo drugačije. Vrlo uskoro, pretpostavljao je Gaspod, Kerot će primetiti velikog vuka kako sedi pored vatre. A onda će leteti krzno na sve strane. E, što su ti ljudi... Gaspod nje bio siguran u sopstveno poreklo. Bilo je tu nešto terijera, mrvičak španijela, verovatno nečija noga, i užas božji od mnoštva mešanaca. Ali dogmatično je verovao kako u svakom psu ima delić vuka, a njegov je silovito poručivao kako je vuk pored vatre od onih koje ne gledate pravo u oči, nikada. Nije vuk bio vidljivo opak. Nije ni morao da bude. Čak i dok je mirno sedeo, zračio je samouverenošću koja proističe iz sposobnosti i moći. Gaspod je iz mnogobrojnih uličnih tuča izašao možda ne baš kao pobednik, ali kao preživeli i, kao takav, ne bi se upustio u borbu sa ovom životinjom čak ni da mu leđa štite dva lava i čovek sa sekirom. Umesto toga, postrance je prišao vučici koja je oholo posmatrala vatru. „'De si, kujo", reče. „Ššša kažžžeš?" Gaspod promeni taktiku. „Ćao, ribo... ovaj... vučja gospo", pokuša. Izvestan pad temperature nagovestio je da ni ovo ne pali. „'Bar dan, gospojice", reče pun nade.

Teri Pračet 69 Njena njuška okrenu se prema njemu. Oči joj se suziše. „Ššša si ti?" Led je klizio sa svakog sloga. „Zovu me Gaspod", lanu Gaspod sa sumanutom razdraganošću. „Ja sam pas. To ti je kao neka vrsta vuka, već nešto tu, tako. A kako se ti zoveš?" „Kuš." „Nisam hteo da te uvredim. E, ja čuo da vukovi biraju partnera za ceo život, je l' tako?" „I?" „Voleo bih da i ja to mogu." Gaspod se ukoči kada mu njuška vučice škljocnu tik ispred od nosa. „Tamo odakle sam ja, žderrremo takfe kao ti." „Dobro, dobro", reče Gaspod u povlačenju. „Ne znam, pokušaš da budeš prijatan, a evo šta dobiješ zauzvrat..." Bliže vatri, ljudi su bivali sve nerazumljiviji. Gaspod se odšunja nazad i leže. „Mogla si da mi kažeš", govorio je Kerot. „Predugo bi trajalo. Uvek sve želiš da razumeš. Osim toga, ne tiče te se. Ovo je porodična stvar." Kerot mahnu prema vuku. „Rođak?", reče. „Ne... prijatelj." Gaspod trznu ušima. Pomisli: Ajoj. „Vrlo je krupan za vuka", reče Kerot polako, kao da vari ovaj novi podatak. „To je jedan vrlo krupan vuk", kaza Angua i slegnu ramenima. „Takođe vukodlak?" „Ne." „Samo vuk?" „Da", reče Angua sarkastično. „Samo vuk." „A zove se...?" „Ne bi se bunio da ga zovemo Gavin." „Gavin?" „Jednom je pojeo nekoga po imenu Gavin." „Šta, celog?" „Naravno da ne. Taman dovoljno da bude siguran kako taj više neće postavljati zamke za vukove." Angua se osmehnu. „Gavin je... stvarno neobičan." Kerot pogleda vuka i osmehnu se. Podiže prut i lagano ga baci ka njemu. Vuk ga, poput psa, uhvati zubima u vazduhu. „Ma, bićemo mi drugari, sigurno", reče. Angua uzdahnu. „Čekaj." Gaspod, posmatrač na koga niko nije obraćao pažnju, gledao je kako Gavin, ne skidajući oči s Kerota, veoma polako pregriza štap napola. „Kerote", reče Angua sladunjavim glasom. „Nemoj više to da radiš. Gavin čak nije ni iz istog klana kao ovi ostali vukovi, a preuzeo je vođstvo u čoporu a da niko nije ni zacvileo. To nije pas. I ubica je, Kerote. Ma, nemoj tako da me gledaš. Ne mislim da skače na zalutalu dečicu ili da tu i tamo pojede neku baku. Hoću da kažem, ako pomisli da neki čovek zaslužuje smrt, taj smrt i dobije. Uvek, uvek će se boriti. Takav je, dozlaboga jednostavan." „Stari prijatelj?", reče Kerot. „Da." „Dakle... prijatelj?" „Da." Angua zakoluta očima i sarkastično otpevucka: „Bila ja jednog dana u šumi i upala u neku staru jamu za lov na vukove pod snegom, i pronašli me neki vukovi, i ubili bi me, ali pojavio se Gavin i rasterao ih. Ne pitaj zašto. Ljudi svašta rade iz ko zna kojih razloga. Vukovi isto tako. Kraj priče." „Gaspod kaže da se vukovi i vukodlaci ne slažu", reče Kerot strpljivo.

Terry Pratchet 70 „U pravu je. Da Gavin nije ovde, rastrgli bi me u paramparčad. Možda izgledam kao vuk, ali vuk nisam. Vukodlak sam! Nisam ni ljudsko biće. Vukodlak sam! Kapiraš? Znaš ono kad mi ljudi ponekad dobacuju? E pa, vukovi ne dobacuju. Oni skaču za grkljan. Vukovi imaju odličan nos. Ne možeš ga prevariti. Mogu da se provučem kao ljudsko biće, ali ne i kao vuk." „Nikad nisam tako o tome razmišljao. Hoću da kažem, pomislio bi čovek da vukovi i vukodlaci..." „E pa, tako je kako je", uzdahnu Angua. „Rekla si da su ovo neka porodična posla", reče Kerot kao da ide po spisku u glavi. „Htela sam da kažem da je lične prirode. Gavin je došao skroz u Ank-Morpork da me upozori. Čak je danju spavao na kolima koja prevoze drva da bi ostao u pokretu. Je l' možeš da zamisliš koliko hrabrosti za to treba? Nema nikakve veze sa Stražom. Nema nikakve veze s tobom." Kerot se osvrnu. Sneg je opet padao i pretvarao se u kišu iznad vatre. „Sad sam ovde." „Idi. Molim te. Mogu ovo da sredim." „I vraćaš se u Ank-Morpork? Posle?" „Ja..." Angua je oklevala. „Mislim da treba da ostanem", reče Kerot. „Vidi, potreban si gradu", reč Angua. „Znaš da se Vajms oslanja na..." „Dao sam otkaz." Na trenutak Gaspod je imao utisak da čuje pad svake pojedine pahulje na tlo. „Nisi valjda?" „Jesam." „A šta je rekao matori Kamena Faca?" „Ovaj, ništa. Već je bio na putu za Ubervald." „Vajms dolazi u Ubervald?" „Da. Na krunisanje." „Upleo se u ovo?" „U šta se upleo?" „Moja porodica je pravila kojekakve... gluposti. Nisam sigurna da znam baš sve, ali vukovi se brinu. Kad vukodlaci prave belaj, uvek nastradaju pravi vukovi. Ljudi bi ubili sve što ima krzno." Angua je načas piljila u vatru, a onda sa usiljenom vedrinom reče: „Dakle, ko je sad glavni?" „Ne znam. Fred Kolon je najstariji po činu." „Ha, da. U njegovim najcrnjim snovima." Angua zastade. „Stvarno si otišao?" „Jesam." „O." Gaspod je još malo osluškivao pahulje. „Pa, sad sâm nećeš daleko stići", reče Angua i ustade. „Odmori se još sat vremena, a onda idemo u duboku šumu. Tamo još nema mnogo snega. Treba da pređemo veliku razdaljinu. Nadam se da ćeš uspeti da održiš korak." * * * Rano sutradan ujutru, za doručkom, Vajms je primetio da se ostali gosti drže toliko podalje od njega da se pribijaju uza zidove. „Ljudi koji su izašli vratili su se oko ponoći, gospodine", reče Vesela tiho. „Jesu li uhvatili koga?" „Ovaj... takoreći, gospodine. Pronašli su sedam leševa." „Sedam?" „Misli da su neki drugi pobegli stazom koja vodi uza stenje." „Ali sedam? Detritus je dokačio jednog i... ja jednog, dvojica su bila ranjena, i Inigo je ubio... jednog..." Vajmsov glas zamre.

Teri Pračet 71 Zurio je u Iniga Skimera, koji je sedeo na drugoj strani prostorije za pretrpanim stolom otvorenim za sve goste. Mesta oko Vajmsa i ledi Sibil bila su pusta; Sibil je to pripisala poštovanju prema njihovom društvenom položaju. Čovečuljak je jeo supu u svom malom, cakum-pakum sređenom, samodovoljnom svetu, među razmahanim rukama i nasrtljivim laktovima. Čak je ututkao i salvetu pod bradu. „Bili su... veoma mrtvi, gospodine", šapnu Vesela. „Pa, baš... zanimljivo", reče ledi Sibil i otmeno obrisa usta. „Nikad ranije za doručak nisam jela supu s kobasicom. Vesela, kako se zove?" „Masupa, gospođo", reče Vesela. „Što znači masna supa. Sad smo blizu naslagama sala pod Čvarcbergom i, pa, hranljiva je i štiti od hladnoće." „Kako je to zanimljivo." Ledi Sibil pogleda u muža. Nije skidao oči sa Iniga. Vrata se otvoriše, unutra upade Detritus i zatrupka kako bi otresao sneg s nogu. „Nije tol'ko strašno", reče. „ Gospodine, vele da bi valjalo rano da krenemo." „Nisam ni sumnjao", reče Vajms i pomisli: Ne žele da im se neko poput mene vrzma naokolo. Nikad se ne zna ko će sledeći nastradati. Sada je nedostajalo nekoliko lica kojih se bledo sećao od sinoć. Najverovatnije je nekoliko putnika krenulo još i ranije, što znači da su ga novosti verovatno već pretekle. Uteturao se unutra, sav krvav i blatnjav, sa sve samostrelom, i znate šta, kad su se ljudi vratili 'namo, zatekli su sedmoricu mrtvih. Dok se ta priča prenese petnaest kilometara, on će imati i sekiru, a ono slobodno mogu da budu tridesetorica mrtvih i kuče pride. Baš je fino započeo diplomatsku karijeru, a? Dok su se peli u kočiju, primetio je strelicu zabijenu u dovratak. Bila je metalna, s perjem od metala, i sve u svemu je svedočila o sopstvenoj brzini, kao da biste, kada je dodirnete, mogli opeći prste. Obišao je kočiju do zadnje strane. Iz drvenarije je, gore visoko, štrčala još jedna, mnogo veća strela. „Pokušali su da vas sustignu na uzbrdici", reče Inigo iza njega. „Pobili ste ih." „Neki su umakli." „Iznenađen sam." „Vaša milosti, nemam ni ja sto ruku." Vajms baci pogled naviše, na tablu sa imenom krčme. Na dasci je nevešto bila naslikana velika crvena glava sa sve surlom i kljovama. „Ovo je krčma Peti slon", reče Inigo. „Ostavili ste zakon za sobom kad smo prošli Lenkr, Vaša milosti. Ovde vlada običajno pravo. U se i u svoje kljuse. U se, na se i poda se. Najjači preživljavaju." „I u Ank-Morporku ima poprilično bezakonja, gospodine Skimeru." „U Ank-Morporku ima mnogo zakona. Samo ih ljudi ne poštuju. A ako na to ovde budete računali, Vaša milosti, ode mast u propast, mhm, mhm." Krenuli su u karavanskom poretku. Detritus je sedeo na krovu čeone kočije, kojoj su nedostajali vrata i najveći deo jednog boka. Pogled je bio ravan i beo, bezlično snežno prostranstvo. Posle nekog vremena prošli su pored škljocnog tornja. Tragovi paljevine na zidovima kamene osnove nagoveštavali su kako je neko smatrao da je jedina dobra vest - mrtva vest, ali kapci semafora škljocali su i treperili na svetlosti. „Čitav svet nas posmatra", reče Vajms. „Ali nikad ga nije bilo briga", reče Skimer. „Sve dosad. A sad hoće da strgne gornji sloj zemlje i pokupi ono ispod, mmf, mhm." Aha, pomisli Vajms, naš ubilački nastrojeni ćata ima više od jednog osećanja. „Ank-Morpork se oduvek trudio da bude u dobrim odnosima sa ostalim državama", reče Sibil. „No, u današnje vreme, barem."

Terry Pratchet 72 „Ne bih rekao da se baš trudimo, draga", reče Vajms. „Naprosto smo ustanovili kako... Zašto se zaustavljamo?" Spustio je prozor. „Naredniče, šta se dešava?" „Čekamo na ovi patuljci, gospodine", doviknu trol. Nekoliko stotina patuljaka, po četvorica uporedo, kasali su prema njima preko bele ravnice. Odisali su, pomislio je Vajms, nekakvom izuzetnom odlučnošću. „Detrituse?" „Kaž'te, gospodine?" „Probaj da ne ličiš previše na trola, važi?" „Probavam kô lud, gospodine." Kolona se našla uporedo s njima pre nego što je neko dreknuo naređenje da se stane. Jedan patuljak odvoji se od ostalih i zaputi se ka kočiji. „Ta'grdzk?!", urliknu. „Vaša milosti, želite li da se postaram za ovo?", reče Inigo. „Ja sam ovde ambasador, majku mu", reče Vajms i siđe. „Dobro jutro, patuljče [sa značenjem: prestupnik], ja sam predradnik Vajms iz Police." Ledi Sibil začu kako je Inigo malčice zastenjao. „Krz? Gr'dazak jad?" „Čekaj, čekaj, znam ovo... Siguran sam da si patuljak koji nikad nije bio prosuđivan. Da se rukujemo i zaključimo posao, patuljče [sa značenjem: prestupnik]." „Da, ovo će baš ići kao po loju, mislim", reče Inigo. „Mhm, mhm." Stariji patuljak zacrveneo se u onim delovima lica vidljivim ispod brade i kose. Ostatak odreda je s novim zanimanjem posmatrao kočiju. Vođa duboko udahnu. „D'kraha?" Vesela skoči s kočije. Kožna suknja uzleprša joj na vetru. Kao jedan, patuljačka kolona naglo se okrenu i zapilji se u nju. Vođa iskolači oči. „B'dan? K'raa! D'kraga 'ha'ak'!" Vajms opazi izraz na Veselinom okruglastom lišcu. Iznad njega začuo se zveket kada je Detritus oslonio napunjeni Paramparčatelj na ivicu kočije. „Znam ja tu reč što joj je rekô", objavi celom svetu. „Ne valja ta reč. Neću opet da čujem tu reč." „Pa, sve je ovo baš dražesno, mmf, mhm", reče Inigo i siđe. „A sad, ako bi se svi na časak opustili, možda se izvučemo živi odavde, mmf." Vajms podiže ruku i lagano odgurnu kraj Detritusovog samostrela u manje pretećem pravcu. Inigo je veoma brzo govorio u bujici nečega što se Vajmsu činilo kao veoma tečan patuljački, iako je bio siguran da je čuo i povremeno „mmf". Otvorio je kožni kofer i izvukao nekoliko dokumenata s teškim voštanim pečatima. Patuljci su ih ispitali izuzetno sumnjičavo. Jedan pokaza na Veselu i Detritusa. Inigo nestrpljivo odmahnu rukom - pokret koji među svim narodima i narodnostima znači da se treba manuti nebitnih pitanja. Onda su proučavali još papira. Konačno, uz još opšterazumljivog govora tela koji je značio: „Mogao bih da ti uradim nešto gadno, ali trenutno me stvarno mrzi", patuljak odmahnu Inigu da ide, uputi Vajmsu pogled koji je nagoveštavao kako je Vajms, uprkos svim opipljivim dokazima, ispod njega, i krupnim koracima se vratio svojim trupama. Dreknu nekakvo naređenje i patuljci ponovo krenuše s druma i zaputiše se prema šumi. „Pa, izgleda da se sve sredilo", reče Inigo dok se vraćao u kočiju. „Gospođica Guzičica bila je omanji kamen spoticanja, ali patuljci poštuju veoma složena dokumenta. Nešto se dešava. Nije hteo da kaže šta. Želeo je da pretrese kočiju." „Ma, nek se nosi on malo. Zašto?" „Ko će ga znati. Ubedio sam ga da imamo diplomatski imunitet."

Teri Pračet 73 „A šta ste mu rekli o meni?" „Vaša milosti, pokušao sam da ga ubedim kako ste neopevan glupak. Mmf, mhm." „A je l'?" Vajms začu prigušen smeh ledi Sibil. „Bilo je neophodno, verujte mi. Vaša milosti, ulični patuljački nije bio dobra zamisao, ali kada sam ukazao na činjenicu da ste plemić..." „Nisam ja... Pazite, zapravo nisam..." „Da, Vaša milosti, ali ako biste prihvatili moj savet - dobar deo diplomatije zasniva se na tome da izgledate daleko tupaviji nego što jeste. Lepo vam je krenulo, Vaša milosti. A sad mislim da bi bolje bilo da pođemo, mhm." „Inigo, drago mi je što više niste onoliko ponizni", reče Vajms kada su ponovo bili na putu. „Pa, dobro, Vaša milosti, sad sam vas bolje upoznao." * * * Gaspodova sećanja na ostatak te noći bila su smućena. Čopor se brzo kretao i on shvati da najveći deo njih juri ispred Kerota kako bi ugazili sneg. Za Gaspoda nije bio dovoljno ugažen. Na kraju ga je neka vučica podigla za kožu na vratu i ponela ga uz mumlave primedbe na grozan ukus. Posle nekog vremena sneg je prestao, a tračak meseca promolio se iza oblaka. A svud naokolo, blizu i daleko, čulo se zavijanje. Povremeno bi se čopor zaustavio na nekoj čistini ili bleštavobelom vrhu brda i pridružio se. Gaspod je došepao do Angue dok su se oko njih dizali urlici. „Čemu sve ovo?", upita. „Politika", reče Angua. „Pregovori. Prelazimo preko tuđih teritorija." Gaspod baci pogled na Gavina. Ne beše se pridružio zavijanju, već je sedeo malo podalje i s kraljevskim držanjem delio pažnju između Kerota i čopora. „On traži dozvolu?", reče. „Mora da se uveri kako će mene pustiti da prođem." „A. To predstavlja problem?" „Ne neki koji ne bi mogao da progrize." „O. Ovaj, je l' pominju mene u zavijanju?" „Sitno, odvratno, smrdljivo kuče." „A, dobro." Nekoliko minuta kasnije ponovo su krenuli, niz padinu ovenčanu snegom na mesečini, pa prema šumi, i Gaspod je video seni kako se hitro šunjaju prema njima preko snežnih polja. Načas mu se sa svake strane nalazio po čopor, jedan stari i jedan novi, a onda je prvobitna pratnja zaostala za njima. Dakle, imamo novu počasnu stražu, pomislio je dok je trčao u središtu zida od sivih nogu, koje su se kretale tako brzo da su se gotovo maglile. Vukovi koje ne znamo odranije. Nadam se samo da su zavijanjem preneli i „nije ukusan". Onda je Kerot pao u sneg. Potrajalo je časak dok nije ponovo ustao. Vukovi su nesigurno kružili i povremeno bacali poglede na Gavina. Gaspod je sustigao Kerota nezgrapnim skokovima kroz sneg. „Jesi dobro?" „Te... ško... trčati." „Ne bih da te, znaš već, brinem i to nešto", zacvile Gaspod, „ali ovde nismo baš među prijateljima, ako me razumeš? Ovaj naš Gavin nigde neće osvojiti nagradu za psića s najrazdraganijim repom." „Kad je spavao poslednji put?", oštro zapita Angua, koja se progurala kroz vukove. „Pojma ne'am, stvarno", reče Gaspod. „U poslednjih nekoliko dana krećemo se baš brzo." „Bez sna, bez hrane i bez odgovarajuće odeće", zareža Angua. „Somina." Neki vukovi oko Gavina cvileli su i režali. Gaspod je seo pored Kerotove glave i posmatrao kako se Angua... prepire.

Terry Pratchet 74 Nije govorio vučji baš najbolje, a osim toga govor tela je ovde igrao daleko veću ulogu nego u psećem. Ipak, niste morali biti preterano bistri da zaključite kako ne ide sve baš kao po loju. U atmosferi je svakako bilo poprilično Atmosfere. Ako se odjednom nađu u nebranom grožđu, izgledi da jedan psić preživi jednaki su izgledima čokoladnog čajnika na usijanom šporetu, mislio je Gaspod. Usledilo je poprilično kevtanja i režanja. Jedan vuk - Gaspod ga je u sebi nazivao Bangavi - nije bio zadovoljan. Činilo se da se nekoliko vukova slaže s njim. Jedan iskezi zube prema Angui. Onda je Gavin ustao. Otresao je pahuljice s krzna, nehajno se osvrnuo i meko otapkao do Bangavog. Gaspod je osećao kako mu se svaka dlačica ježi. Ostali vukovi ustuknuše. Gavin na njih nije obraćao pažnju. Kada se našao na oko metar od Bangavog, nakrivio je glavu i rekao: „Hrurrrm?" Zvuk je bio gotovo prijatan. Ali duboko u Gaspodovim kostima okinuo je akord koji je govorio: Ovog časka možemo se zaputiti jednom od dve staze. Postoji lak način, a taj je veoma lak. Nikad nećeš saznati kakav je teži način. Bangavi ga je neko vreme gledao u oči, a onda spustio pogled. Gavin nešto zareža. Petoro ili šestoro vukova, sa Anguom na čelu, otrča prema šumi. Vratili su se dvadeset minuta kasnije. Angua je opet bila čovek - barem, ispravi Gaspod samog sebe, u ljudskom obličju - a vukovi su bili upregnuti u velike saonice. „Pozajmio mi neki čovek u selu s one strane brda", reče ona kada se doklizaše do Kerota i stadoše. „Baš lepo od njega", reče Gaspod i reši da se ne upušta dalje. „Ipak, čudi me da vidim upregnute vukove." „Pa, ovo je bio onaj lak način", reče Angua. Baš neobično, mozgao je Gaspod dok je pored usnulog Kerota ležao na sankama. Onoliko se zanimao dok je Bulja pričao o zavijanju i kako se tim putem prenose poruke pravo gore u planine. Da sam sumnjičav pas, pomislio bih kako je znao da će se ona vratiti po njega ako ga zadesi istinska opasnost, ako stavi sve na kocku... Promolio je glavu ispod ćebeta. Sneg ga je pekao u očima. Na samo metar i nešto od Kerota, pored saonica je trčao, blistavosrebrn na mesečini, Gavin. Eto šta se meni dešava, mislio je Gaspod, zaglavim negde između ljudi i vukova. Pasji život. * * * Ovo je život, mislio je v. d. kapetan Kolon. Sad nikakva papirologija nije stizala ovamo gore, i uz mnogo muke i truda uspeo je da sasvim raščisti i ono što je zaostalo. Sada je bilo i mnogo mirnije. Dok je Vajms bio ovde - i Fred Kolon je iznenada shvatio kako o reči „Vajms" misli bez prefiksa „gospodin" - glavna kancelarija vrvela je od toliko buke i muvanja da si jedva čuo i sopstveni glas. To, vala, baš nije bilo nimalo delotvorno. Kako da se nadaš da ćeš ma šta obaviti? Ponovo je prebrojao šećer. Dvadeset devet. Ali dve je popio u čaju, tako da je to bilo u redu. Batina je iz raja izašla. Kolon je otišao i odškrinuo vrata taman toliko da vidi kancelariju tamo dole. Čudo jedno u čemu sve na taj način možeš da ih uhvatiš. Tiho. A i uredno. Svaki radni sto bio je čist. Mnogo bolje od rusvaja koji je obično tamo vladao. Vratio se do stola i prebrojao kocke šećera. Bilo ih je dvadeset sedam. A-ha! Neko pokušava da ga otera u ludilo. E pa, dvoje mogu da igraju tu igru. Ponovo je prebrojao kockice. Bilo ih je dvadeset šest i neko je kucao.

Teri Pračet 75 Od ovoga se vrata razjapiše prema unutra i Kolon poskoči sa zlobnim likovanjem. „A-ha! Upadaš mi nepozvan, a? O..." „O" je bilo tu zahvaljujući činjenici da je vinovnik kucanja bio je pozornik Dorfl, golem. Bio je viši od dovratka i dovoljno snažan da prelomi trola napola. Nikada ovo nije učinio, pošto je bio nadasve moralno biće, ali čak se ni Kolon ne bi upuštao u prepucavanje s nekim ko namesto očiju ima užagrene crvene rupe. Obični golemi nikad ne bi povredili ljudsko biće jer u glavama imaju magijske reči koje im to ne dopuštaju. Dorfl nije imao magijskih reči, ali nije povređivao ljude jer je zaključio da je to nemoralno. Ovo je ostavljalo zabrinjavajuću mogućnost da bi, ako ga dovoljno izazovu, mogao da se predomisli. Pored golema je stajao pozornik Cipela i besprekorno je salutirao. „Gospodine, došli smo po obračunčić za plate", reče. „Po šta?" „Obračunčić za plate, gospodine. Mesečni obračun, gospodine. Onaj što ga odnesemo u palatu i vratimo se s platama, gospodine." „Ništa ti ja o tome ne znam!" „Gospodine, juče sam vam ga stavio na sto. Potpisao ga lord Vetinari, gospodine." Kolonove oči i protiv volje sevnuše u stranu. Crni pepeo u ognjištu sada se već prelivao napolje. Cipela isprati njegov pogled. „Nisam video ništa slično", reče Kolon, a boja mu je nestala s lica kao s posisane luše. „Siguran sam da jesam", reče pozornik Cipela. „Tako nešto ne bih zaboravio, gospodine. Zapravo, jasno se sećam kako sam pozorniku Baniju rekao: 'Sudoperko, odoh samo da odnesem ovaj... '" „Ama, vidiš valjda da sam u poslu!", obrecnu se Kolon. „Nek se neki narednik za to pobrine." „Nije ostao nijedan narednik sem narednika Kremena, a on samo ide naokolo i pita ljude šta treba da radi", reče pozornik Cipela. „Osim toga, gospodine, obračun mora da potpiše oficir najviši po činu..." Kolon se uspravi, osloni se o pesnice i dreknu: „A, tako dakle, 'moram', je li? Ovo je, bre, čist bezobrazluk! 'Moram', a? Najveći deo te vaše rulje ima sreće što ih neko uopšte zapošljava! Gomila zombija i nastranog sveta i baštenskih ukrasa i kamenčuga! Dovde mi vas je!" Cipela se naže unazad kako bi se našao van dometa pljuvačke. „Onda se plašim da ću ovo morati da iznesem pred Stražarski esnaf, gospodine", reče. „Stražarski esnaf? Ha! A otkad postoji Stražarski esnaf?" „Ne'am blage. Kol'ko je sad sati?", reče kaplar Nobs, koji se upravo ušetkao u prostoriju. „Ima bar nekol'ko sati. 'Brojtro želim, kapetane." „Nobi, šta ćeš ti ovde?" „Kapetane, za vas sam gospodin Nobs. I, pošto već pitate, predsednik sam Stražarskog esnafa." „Ma, to i ne postoji, izem vas blesave!" „Sve cakum-pakum i po zakonu. Registrovali se u palati i sve. Čudo jedno kako su ljudi jurnuli da se učlane." Izvuče štrokavu beležnicu. „O nekoliko stvari treba s vama da porazgovaram, ako imate nekoliko minuta. Doduše, kad kažem nekoliko..." „Ne pada mi na pamet ovo da trpim!", zaurla Kolon, grimizan u licu. „Ovo je državna izdaja! Svi letite napolje! Svi ste..." „Svi smo u štrajku", reče Nobi mirno. „Ne možete da stupite u štrajk dok vas negiram!" „Naš štrajkački štab nalazi se u stražnjim prostorijama Kofe u Šljaštećoj ulici", reče Nobi. „Ej bre, to je moja birtija! Zabranjujem vam da štrajkujete po mojoj rođenoj kafani!" „Bićemo tamo kad poželite da popričamo o uslovima. Hajmo, braćo. Sada se zvanično nalazimo u stanju sukoba." Izmarširali su odatle.

Terry Pratchet 76 „I ne morate ni da se vraćate!", viknu Kolon za njima. * * * Tjuc nije bio u skladu s Vajmsovim očekivanjima. Zapravo, teško bi umeo reći šta je to očekivao, izuzev: Ne ovo. Zauzimao je uzanu dolinu oko krivudave, belo zapenjene reke. Grad je imao zidine. Nisu bile kao u Ank-Morporku, koje su prvo postale prepreka širenju grada, a potom izvor građevinskog materijala za isto to. Ove su imale unutrašnju i spoljašnju stranu. Na bregovima je bilo zamkova. Na gotovo svakom bregu u ovim krajevima postojao je zamak. A drum je prečila visoka kapija. Detritus čuknu o bok kočije. Vajms promoli glavu. „Neki ljudovi na drumu", reče trol. „Imadu galebarde." Vajms pogleda kroz prozore. Tu su stajali petorica ili šestorica stražara i uistinu su imali halebarde. „Šta sad oni hoće?", reče. „Pretpostavljam da će i oni želeti da nam pogledaju dokumenta i pretresu kočiju", reče Inigo. „Jedno su dokumenta", reče Vajms izlazeći iz kočije, „ali niko nam neće preturati po stvarima. Znam ja taj trik. Ne traže oni nešto određeno, samo hoće da nam pokažu ko je gazda. Hajde sa mnom i prevodi." Dodade: „Ne brini, držaču se kao diplomata." Dvojica koji su prečili put imali su kacige i bili su naoružani, ali se njihove uniforme nisu poklapale sa uobičajenom uniformisanošću. Stražari, pomisli Vajms, ne treba da se oblače u crveno, plavo i žuto. Tako bi ih ljudi opazili u dolasku. Vajms je voleo uniforme u kojima si mogao da se pritajiš. Izvukao je značku, podigao je, i pošao napred s prijaznim osmehom. „Gospodine Skimeru, samo ponovite ovo." Vajms progovori glasnije: „Pozdrav prijateljskom oficiru, kao što vidite, ja sam zapovednik V..." Sečivo načini luk. Da se Vajms nije zaustavio, naleteo bi pravo na njega. Inigo kroči napred, kožnog koferčeta već otvorenog, s nekoliko upečatljivih listova papira u jednoj ruci, i ustima koja su već uobličavala neke odgovarajuće rečenice. Stražar uze jedan list i zapilji se u njega. „Ovo je uvreda s predumišljajem", procedi Inigo krajičkom usta dok se i dalje osmehivao. „Neko želi da vidi kako ćete se poneti, mmf, mhm." „Ovi?" „Ne. Neko nas posmatra." Vratili su im papir. Usledio je sažet razgovor. „Kapetan straže kaže da su ovo vanredne okolnosti i da će pretražiti kočiju", reče Inigo. „Ne", reče Vajms, koji je motrio izraz kapetanovog belog lica. „Znam kad neko izvodi besne gliste, pošto sam i sam to radio." Pokaza na vrata svoje kočije. „Vidite ovo?", upita. „Recite mu da je to grb AnkMorporka. I ovo jeste ankmorporška kočija, vlasništvo Ank-Morporka. Ako je samo darnu, to će se računati kao objava rata protiv Ank-Morporka. Recite mu to." Video je kako čovek uzrujano oblizuje usne dok je Inigo prevodio. Mučenik, pomisli on. Nije sam ovo tražio. Verovatno je očekivao miran dan na kapiji. Ali neko mu je izdao naređenja. Inigo reče: „Kaže da mu je veoma žao, ali takva su mu uputstva, i potpuno će razumeti ako Njegova milost odluči da se požali najvišoj instanci, mmf, mhm." Stražar okrenu kvaku na vratima kočije. Vajms ih zalupi. „Reci mu da će rat početi ovog časa", kaza. „A onda će postepeno uzimati maha." „Vaša milosti!" Stražari su motrili Detritusa. Bilo je poteško nehajno držati Paramparčatelj, a on se nije ni trudio.

Teri Pračet 77 Vajms je uporno gledao kapetana straže u oči. Ako čovek ima imalo zdravog razuma, biće mu jasno - ukoliko Detritus opali iz onoga, sve će ih pobiti, a pored toga kočiju poslati unazad brzinom munje. Molim te, samo da ima dovoljno zdravog razuma da sklopi karte i odustane dok je vreme. Krajičkom uva načuo je sašaptavanje stražara. Razabrao je reč „Vilinus". Kapetan je odstupio i salutirao. „Izvinjava se zbog neprilika i nada se da ćete uživati u boravku u njegovom divnom gradu", reče Inigo. „Naročito se nada da ćete posetiti Muzej čokolade na Trgu princa Vodornija, gde mu radi sestra." Vajms salutira. „Reci mu da smatram kako ga čeka svetla oficirska budućnost", kaza. „Budućnost koja će, nadam se, veoma uskoro podrazumevati i otvaranje ove smrdljive kapije." Kapetan je klimnuo glavom ljudstvu pre nego što je Inigo preveo i dopola. Aha... „I pitaj ga kako se zove", reče. Čovek je bio dovoljno bistar da ne odgovori dok prevod nije bio gotov. „Kapetan Tantonije", reče Inigo. „Zapamtiću", reče Vajms. „A da, i reci mu da ima muvu na nosu." Tantonije je osvojio nagradu. Samo je sevnuo očima prema tom mestu. Vajms se isceri. Što se same varoši tiče... bila je to prosto naprosto varoš. Krovovi su bili strmiji nego u Ank-Morporku, nekom luđaku su dali alat za rezbarenje i pustili ga da se poigra drvenarijom, i bilo je više farbe nego što se kod kuće viđalo. Ne da vam to išta govori; mnogi bogataši obogatili su se baš tako što se, slikovito rečeno, nisu bavili farbanjem drvenarije. Kočije su se kotrljale kaldrmom. Ne kaldrmom od one valjane vrste, naravno. Vajms je to znao. Kočija opet stade. Vajms promoli glavu kroz prozor. Ovog puta su im put preprečila dva daleko ofucanija stražara. „E, ove prepoznajem", reče Vajms tmurno. „Sve mi se čini da smo sad sreli Koloneskua i Nobskog." Izašao je i zaputio se prema njima. „Dakle?" Deblji je oklevao, pa pružio ruku. „Pišoška kontrola", reče. „Inigo", reče Vajms tiho, ne okrećući glavu. „Ah", reče Inigo pošto su razmenili nekakvo mrndžanje. „Izgleda da je sada problem narednik Detritus. U ovom delu grada trolovima izgleda nije dozvoljen pristup danju, ne bez pasoša s potpisom... vlasnika. Ovaj... u Tuc se puštaju samo trolovi koji su ratni zarobljenici. Moraju da nose lična dokumenta." „Detritus je ankmorporški građanin i moj narednik", reče Vajms. „Svejedno, trol je. Možda biste, diplomatije radi, napisali kratku..." „Je l' treba meni pišoš?" „Pasoš... Ne, Vaša milosti." „Onda ne treba ni njemu." „Pa ipak, Vaša milosti..." „Nemojte vi meni pa ipak." „Ali verovatno bi bilo preporučljivo..." „Nemojte mi ni 'preporučljivo'." Još nekoliko stražara dolunjalo je do njih. Vajms je bio svestan posmatračkih očiju. „Mogli bi da ga izbace na silu", reče Inigo. „Eto nama ogleda koji ne bih propustio ni za šta na svetu", reče Vajms. Detritus ispusti nekakav tutnjav zvuk. „Ne smeta mene da se vrnem ako..." „Naredniče, ti si slobodan trol. Umukni. To je naređenje." Vajms je dozvolio sebi da još jednom pogledom preleti po sve većoj, tihoj svetini. I video je strah u očima ljudi s halebardama. Nisu želeli ovo da rade ništa više nego onaj kapetan od malopre.

Terry Pratchet 78 „Znate šta, Inigo", reče. „Kažite stražarima da ih je ambasador Ank-Morporka pohvalio zbog marljivosti, da im čestita na ukusu za odevanje i daće sve od sebe da se njihova uputstva odsad pa nadalje slede. To bi trebalo sve da reši, je l' da?" „Razume se, Vaša milosti." „A sada, Detrituse, okreći kočiju. Inigo, idete s nama?" Inigov izraz lica brzometno se promenio. „Pre petnaestak kilometara prošli smo pored neke gostionice", nastavi Vajms. „Šta mislite, verovatno ćemo stići pre mraka, a?" „Ali, Vaša milosti, ne možete vi da odete!" Vajms se okrenu, veoma polako. „Gospodine Skimeru, biste li ponovili to?" „Hoću reći..." „Odlazimo, gospodine Skimeru. Šta ćete vi učiniti, naravno, zavisi od vas." Seo je. Preko puta njega u kočiji Sibil steže pesnicu i reče: „Svaka čast." „Izvini, draga", reče Vajms dok je kočija zaokretala. „Nije delovalo kao preterano fina gostionica." „Ništarije jedne, tako im i treba", reče Sibil. „Baš si im pokazao." Vajms gvirnu napolje i na rubu gomile opazi crnu kočiju zatamnjenih prozora. U pomrčini unutra razabrao je nekakvu priliku. Nesrećni stražari gledali su u nju kao da čekaju uputstva. Ona im tromo odmahnu rukom u rukavici. Počeo je da broji u sebi. Jedanaest sekundi kasnije Inigo je dokasao do kočije i skočio na pedalu. „Vaša milosti, izgleda da stražari nisu postupali u skladu sa uputstvima i biće kažnjeni..." „O, da, jesu. Gledao sam ih. Imali su naređenja", reče Vajms. „Svejedno, diplomatski gledano, bilo bi preporučljivo prihvatiti objaš..." „Pa da povešaju one nesreće za palčeve?", reče Vajms. „Jok. Samo se vi vratite i recite onom što izdaje naređenja da svi naši ljudi vala mogu da se kreću po gradu kako im padne na pamet, ma kog oblika da su." „Gospodine, mislim da to zapravo ne možete da zahtevate..." „Oni momci imali su oružje firme Barli i Algastisnu, gospodine Skimeru, ankmorporške izrade. Isto kao i ljudi na kapiji. Trgovina, gospodine Skimeru. Zar nije to jedan od ključnih delova diplomatije? Vraćajte se onamo i popričajte s onim u crnoj kočiji, ma ko to bio, a onda bi vam bolje bilo da pozajmite od njega konja, zato što mi se sve nešto čini da ćemo do tada mi već odmaći odavde." „Možda biste mogli da pričekate..." „Ni na pamet mi ne pada." Zapravo je kočija bila pred gradskim kapijama pre nego što ih je Skimer opet sustigao. „Neće biti problema ni s jednim vašim zahtevom", prodahta on i načas se činilo da mu se na licu vidi tračak divljenja. „Alal vam vera. Recite Detritusu da zaokrene nazad, važi se?" „Seme, ceriš se", reče Sibil dok se Vajms vraćao na sedište. „Samo sam pomislio kako bih mogao i da se naviknem na život u diplomatiji", reče Vajms. „Još nešto", reče Inigo kada je ušao u kočiju. „Reč je o nekom... predmetu od istorijske vrednosti u posedu patuljaka, i kruže glasine..." „Pre koliko vremena su ukrali stenoviti somun?" Inigova usta ostala su razjapljena. Onda ih je zatvorio i suzio oči. „Kako ste, za ime sveta, znali za to, Vaša milosti? Mmf?" „Došapnula mi jedna ptičica", reče Vajms, lica pažljivo bezizražajnog. „Imam odlične ptičice na raspolaganju." „Stvarno?" „Kako da ne."

Teri Pračet 79 * * * Pseći seksualni život daleko je jednostavniji od ljudskog, zaključio je Gaspod. Eto, može tome da se raduje, za slučaj da ikad dosegne seksualni život. Ovde neće otpočeti, to je bilo sigurno. Ako bi prišao preblizu, vučice su škljocale zubima na njega, i to nisu bila naprosto upozorenja. Morao je zaista da pazi gde gazi. Ono stvarno neobično u vezi sa čovečjim seksom bila je i činjenica da se odvijao čak i kad su ljudi potpuno odeveni i jedno preko puta drugog sede oko vatre. Nalazio se u onome što su govorili i onome što nisu, u načinu na koji su se zgledali, pa skretali pogled. Preko noći, jedan čopor opet je ustupio mesto drugom. Planine su bile više, a sneg imao deblju pokoricu. Najveći deo vukova sedeo je na izvesnoj razdaljini od Kerotove vatre - taman dovoljno daleko da stave do znanja kako su oni ponosita stvorenja divljine koja ne zavise od tako nečega, ali dovoljno blizu da se ogreju. A bio je tu i Gavin, koji je sedeo malo podalje i gledao čas u jedne, čas u druge. „Gavinov narod mrzi moju porodicu", reče Angua. „Kazala sam ti, uvek vukovi nadrljaju kad vukodlaci postanu suviše moćni. Vukodlaci su pametni i lakše uteknu lovcima. Zato vukovi daleko više vole vampire. Vampiri ih ostavljaju na miru. Vukodlaci ponekad love vukove." „Ne mogu da verujem", reče Kerot. Angua slegnu ramenima. „Zašto? Love i ljude, zar ne? Kerote, mi nismo fini svet. Svi smo prilično jezivi. Ali moj brat Volfgang je nešto posebno. Otac ga se plaši, a i majka bi, kad bi samo htela da prizna, ali misli da će zahvaljujući njemu klan postati moćniji, pa mu ugađa. Oterao mi je drugog brata, a sestru nam je ubio." „Kako...?" „Rekao je da je bio nesrećan slučaj. Jadna Elzica. Bila je jenork, baš kao i Andrej. To je vukodlak koji se ne preobražava, znaš? Sigurno sam ih pominjala. U svakoj porodici se jave s vremena na vreme. U leglu smo samo Volfgang i ja bili klasični bimorfovi. Elza je uvek izgledala kao ljudsko biće, čak i kad je pun mesec. Andrej je stalno bio vuk." „Hoćeš da kažeš, sestra ti je bila ljudsko biće a brat vuk?" „Ne, Kerote. Oboje su bili vukodlaci. Ali onaj, kako da kažem, onaj mali... prekidač... u njima nije radio. Razumeš? Ostajali su u istom obliku. U stara vremena, klanovi bi brzo pobili jenorke, a Volfgang se pridržava običaja kad god je reč o nečem groznom. Kaže da je zbog njih krv postala nečista. Vidiš, jenork može da ode i živi kao čovek ili vuk, ali i dalje nosi vukodlačku krv u sebi, a onda se venča i dobije decu... ili štence... i, no, eto odakle potiču čudovišta iz bajki. Ljudi s nečim vučjim u sebi i vukovi izrazito nasilne prirode koja je toliko čovečja." Ona uzdahnu i načas pogleda u Gavina. „Ali Elza ne bi ni mrava zgazila. Posle toga, Andrej nije sačekao da se isto dogodi njemu. Sad je u Borograviji, radi kao ovčarski pas. Lepo mu ide, kako čujem. Pobeđuje na izložbama", dodade gorko. Besciljno je džarala vatru. „Neko mora da zaustavi Volfganga. Nešto spletkari s pojedinim patuljcima. Gavin kaže da se sastaju u šumi." „Zvuči baš dobro obavešten, za jednog vuka", reče Kerot. Angua gotovo zareža na njega. „Nije on glup, tek da znaš. Razume više od osamsto reči. Mnogi ljudi se snalaze s manje! A njuh mu je dobar skoro kao moj! Vukovi vide sve. Vukodlaci su sad stalno u pokretu. Progone ljude do smrti. Igra - tako to zovemo. Svi krive vukove. Izgleda da krše dogovor. A tu su i ti sastanci, duboko u šumi, gde misle da ih niko ne vidi. Meni sve to zvuči kao da neki patuljci nešto gadno mute. Zatražili su pomoć od Volfganga! To je kao da zamoliš pticu grabljivicu da ti iščačka komadić koji ti je zapao među zube." „Šta ti tu možeš?", reče Kerot. „Ako ni tvoji roditelji ne uspevaju da ga obuzdaju..." „Kad smo bili mali, tukli smo se. On je to zvao šutke-gurke. Ali mogla sam tako da ga izmlatim da pobegne zavijajući. Volfgang mrzi pomisao da bi ga iko mogao pobediti, pa ne mislim da će se oduševiti kad se ja pojavim. Nešto smera. U tom delu Ubervalda oduvek, pa, sve mahom ide glatko jer niko nije previše moćan, ali ako se patuljci podžapaju između sebe, Volfgang će ugrabiti prednost, sa sve svojim glupim uniformama i glupavom zastavom." „Ipak, ne bih voleo da te gledam kako se biješ."

Terry Pratchet 80 „Onda se okreni na drugu stranu! Nisam tražila da pođeš za mnom! Misliš da se ponosim ovim? Jedan brat mi je pas ovčar!" „Prvak među ovčarima", reče Kerot usrdno. Gaspod je posmatrao Anguin izraz lica. Tako nešto na psu nikad ne biste mogli videti. „Ti to ozbiljno", reče ona naposletku. „Zapravo to ozbiljno misliš, je l' da? Pa, stvarno. A ako bi ga sreo, to ti ne bi smetalo, je l' tako? Za tebe je svako osoba. Ja sedam noći mesečno moram da spavam u kerećoj korpi, a tebe ni to ne brine, je l' da?" „Ne. Znaš da ne." „Trebalo bi! Ne pitaj me zašto, ali trebalo bi! Tako si... fin bez i trunke razmišljanja, kad je to u pitanju! A pre ili kasnije devojci finoća dozlogrdi!" „Nisam namerno fin." „Znam. Znam. Samo bih volela da... ma, ne znam, da malo zakukaš. Dobro, ne baš da kukaš. Bar da uzdahneš ili tako nešto." „Zašto?" „Zato... zato što bih se tako bolje osećala! Ma previše je teško da se objasni. Verovatno je nešto osobeno za vukodlake..." „Žao mi je..." „I nemoj ni da ti je neprestano žao!" Gaspod se sklupčao tako blizu vatre da je isparavao. Psima je mnogo lakše, zaključio je. * * * Zgrada koja je trebalo da služi kao ambasada bila je podalje od druma, u mirnoj sporednoj ulici. Protandrkali su ispod luka u zadnje dvorištance s nekoliko štala. Vajmsa je sve to podsećalo na veliku krajputašku krčmu. „Trenutno je ovo zapravo samo konzulat", reče Inigo, listajući papire. „Trebalo bi da nas dočeka... ah, da, Vondo Spavalo. Ovde je već nekoliko godina, mhm." Iza kočija se zatvori dvokrilna kapija. Čulo se navlačenje teške reze. Vajms je piljio u prikazu koja je hramala natrag prema vratima kočije. „I vidi se", reče. „Oh, ne bih rekao da je to..." „Dobro veče, gofpodari, gofpodarice...", reče prilika. „Dobro došli u Ank-Morpork. Ja fam Igor." „A kako se prezivate, Igore?", reče Inigo. „Famo Igor, gofpodine. Uvek... famo Igor", reče Igor i spokojno spusti stepenik na sklapanje. „Ja fam vam majftor va fve." „Ma, nemoj da pričaš", reče Vajms, opčinjen. „Je l' vas zadesila neka strašna nesreća?", reče ledi Sibil. „Jutrof fam profuo čaj na košulju", reče Igor. „Baš fte ljubavni što primetifte." „Gde je gospodin Spavalo?", reče Inigo. „Bojim fe da od gofpodara Fpavala nema ni traga ni glafa. Fve fam fe nadao da ćete vi vnati šta mu fe defilo." „Mi?", reče Inigo. „Mhm, mmf! Očekivali smo ga ovde!" „Pre dve nedelje je otišao vrlo hitnim poflom", reče Igor. „Nije me udoftojio obaveštenja kud ide. Uđite, uđite, a ja ću fe poftarati va prtljag." Vajms pogleda uvis. Sada je padalo nešto malo snega, ali bilo je dovoljno svetla da se vidi kako je iznad njih, preko celog dvorišta, razapeta gvozdena mreža. Sa zasunima na vratima i zidovima zgrade sa svih strana, nalazili su se u kavezu. „Famo malecni vaoftatak iv ftarih vremena", reče Igor vedro. „Nema ravloga va brigu, gofpodine." „Upečatljiv čovek", reče Sibil slabašno dok su ulazili. „Više njih, po izgledu sudeći." „Seme!"

Teri Pračet 81 „Izvini. Siguran sam da ima dobro srce." „Odlično." „Nečije dobro srce, ako ništa." „Seme, pa stvarno!" „Dobro, dobro, ali moraš priznati da izgleda malo... čudno." „Seme, svi smo mi takvi kakvi smo i ništa tu ne možemo da uradimo." „Ovaj deluje kao da je probao. Bog te tvoj..." „Jao, pobogu", reče ledi Sibil. Vajms nije imao ništa protiv lova, makar zato što se u Ank-Morporku retko mogla susresti divljač krupnija od velikih rečnih pacova. Ali pred prizorom zidova nove ambasade čak i najzagriženiji lovac bi možda zastao i uzviknuo: „Dobro, pa dakle stvarno..." Prethodni stanovnik bio je zagrižen za lov, streličarstvo i pecanje, a kako bi svaki zid prekrio trofejima, sigurno je radio sve troje u isto vreme. Na stotine staklenih očiju, nakaradno živahnih na svetlosti vatre u ogromnom kaminu, zijalo je naniže u Vajmsa. „Isto kao radna soba mog dede", reče Sibil. „Bila je tu neka jelenja glava koje sam se na smrt plašila." „Ovde ima praktično svega. Joj, ne..." „Bogovi", prošaputa ledi Sibil. Vajms se očajnički osvrtao. Detritus je upravo ulazio s nekim koferima u rukama. „Stani ispred onoga!", prošišta Vajms. „Nisam tako visoka, Seme! Ni toliko široka!" Trol pogleda u njih, pa u trofeje, a onda se isceri. Ovde gore je hladnije, pomisli Vajms. Brže kopča.15 Čak ni Nobi neće s njim zimi da igra poker. Izem ti život! „Je l' nešto ne valja?", reče Detritus. Vajms uzdahnu. Čemu sve ovo? Primetiće je pre ili kasnije. „Detrituse, baš mi je žao zbog ovoga", reče i skloni se u stranu. Detritus pogleda u jezivi trofej i klimnu glavom. „Jašta, u stara vremena se tako to vazda događavalo", reče spokojno i spusti prtljag. „Al' zubi nisu stvarno od dijamant, naravno. Izvadu ih pa strpaju veće, staklene unutra." „Ne smeta ti?", reče ledi Sibil. „Ono je glava nekog trola! Neko je zapravo okačio trolovsku glavu na zid!" „Nije moja", reče Detritus. „Ali užasno je!" Detritus je načas stajao zamišljen, pa otvori zamrljanu drvenu kutiju u kojoj se nalazilo sve što je našao za shodno da ponese. „Ovo ipak stara domovina", reče. „Pa ako će vi bude lakše..." Izvukao je kutijicu i počeo da pretura po nečemu nalik na kamičke i krpice dok nije pronašao nešto žućkasto-smeđe i okruglasto, nalik na plitak pehar. „Trebalo je da to frljnem", reče. „Al' to mi jedina uspomena od baku. Držala koješta u njoj." „To je komad ljudske lobanje, je l' tako?", reče Vajms naposletku. „Jašta." „Čije?" „A je l' neko pitô onaj trol gore kako se zove?", upita Detritus, a načas mu je u glasu zasjalo nešto krto i britko. Potom je pažljivo odložio činiju. „U stara vremena sve drukče. Sad vi neće nama otfikarite glave, a mi neće pravimo bubanj od vašu kožu. Sve cakum-pakum. I samo to ima da znademo." 15 Detritusov mozak na bazi silikona bio je, kao i kod većine trolova, izuzetno osetljiv na promenu temperature. Kada se termometar vrlo spusti, umeo je da bude opasno intelektualan.

Terry Pratchet 82 Ponovo je podigao kofere i pošao uz stepenice za ledi Sibil. Vajms još jedanput pogleda trofejnu glavu. Zubi su bili dugački, daleko duži nego što bi bili kod pravog trola. Lovac bi morao da bude veoma hrabar i da ima veoma mnogo sreće da bi se uhvatio ukoštac s ratobornim trolom i preživeo. Bilo bi daleko lakše navrznuti se na nekog matorog, pa kasnije zameniti izlizane opiljke blistavim očnjacima. Bogovi, šta sve radimo... „Igore", reče kada je majftor va fve prošepao pored njega pod teretom još dve torbe. „Da, Vaša ekfelencijo?" „Sad sam ekselencija?", reče Vajms migu. „Jeste, Vaša milosti." „A i dalje sam i Moja milost?" „Da, Vaša milosti. Vi ste Njegova milost Njegova ekselencija vojvoda od Anka, komandant ser Semjuel Vajms, Vaša milosti." „Čekaj, čekaj. Njegova milost potire ono 'ser', toliko znam. Kao kad dobiješ keca u pokeru." „Strogo gledano, gospodine, to je tačno, ali ovde se mnogo polaže na titule i najbolje je potegnuti sve adute, mmf." „Jednom sam bio redar u školi", reče Vajms oštro. „Celo polugodište. Je l' i to nešto znači? Gospoda Venting, učiteljica, govorila je da niko ne ume da obriše tablu kao ja." „Korisna činjenica, Vaša milosti, možda bude od presudnog značaja u slučaju patpozicije, mmf, mhm", reče Inigo, pažljivo bezizražajnog lica. „Mi, Igori, uvek radije govorimo gofpodar", reče Igor. „Šta fte ono želeli?" Vajms pokaza na glave koje su prekrivale sve zidove. „Hoću da se poskidaju što pre. Smem to, zar ne, gospodine Skimeru?" „Gospodine, vi ste ambasador. Mmf, mhm." „E pa, onda lete napolje. Sve do jedne." Igor uputi zabrinut pogled kamforastom mnoštvu. „Čak i fabljarka?" „Čak i sabljarka", reče Vajms odlučno. „A fnežni leopardi?" „Oba, da." „A šta ćemo fa trolom?" „Trol naročito. Na posao." Moglo bi se reći da je Igor izgledao kao da mu se čitav svet upravo urušava, osim što je zapravo izgledao kao da se to već bilo dogodilo. „Gofpodaru, šta ćemo fa njima?" „Šta god hoćeš. Pobačaj ih u reku, možda. Pitaj Detritusa za trola... Možda treba da se sahrani ili tako nešto. Je l' ima šta za večeru?" „Ima fvež valago,16 nogi,17 fklot,18 navime i fočne fveže kobafice", reče Igor, i dalje očigledno uzrujan zbog trofeja. „Idem futra u kupovinu ako miloftiva naredi." „Je l' nazime isto što i prase?", reče Vajms. Ljudi u sušnim predelima dobro bi platili da čuju kako Igor izgovara „sočne sveže kobasice". „Da", reče Inigo. „A šta je u kobasicama?" „Ovaj... mefo?", reče Igor, koji je izgledao spreman da se da u beg. „Odlično. Probaćemo njih." Vajms se popeo na sprat i, prateći zvuk razgovora, stigao do spavaće sobe, gde je Sibil vadila odeću na krevet veličine omanje države. Vesela joj je pomagala. 16 Vrsta peciva od zavesa. 17 Rolnice od heljde filovane filom. 18 Hleb od paškanata, koji se naširoko smatra daleko ukusnijim od onog dosadnog, pšeničnog.

Teri Pračet 83 Zidovi su bili izrezbarene drvene ploče. Krevet je bio od izrezbarenih drvenih ploča. Ludi rezbardžija se i ovde raspojasao, mada podovi nisu bili od drveta; bili su kameni i isijavali su hladnoću. „Pomalo je kao da uđeš u sat s kukavicom, je l' da?", reče Sibil. „Vesela se dobrovoljno prijavila da mi za sada bude družbenica." Vesela salutira. „A što da ne?", reče Vajms. Posle ovakvog dana, družbenica dugačke, lepršave brade činila se savršeno normalnom. „No podovi su malčice hladnjikavi. Sutra ću da ih premerim, za tepihe", reče Sibil odlučno. „Znam da ne ostajemo dugo, ali treba da ostavimo nešto i onima što dođu posle nas." „Da, draga. Lepo si sve smislila." „Ovuda se ide u kupatilo", reče Sibil i klimnu glavom. „Izgleda da u blizini ima vrelih izvora. Sprovode vodu iz njih ovamo kroz cevi. Bolje ćeš se osećati posle vruće kupke." Deset minuta kasnije Vajms se sa zadovoljstvom složio. Voda je bila sumnjive boje i mirisala je na nešto što bi učtivo nazvao pokvarenim jajima, ali bila je prijatna i topla i osećao je kako mu izvlači napetost iz mišića. Kada se zavalio, zapljusnuo ga je uznemirujući miomiris recikliranog pasulja. Na drugom kraju džinovske kade, kamen kojim je ostrugao mrtvu kožu s tabana tupkao je o bok korita. Vajms ga je obnevidelo posmatrao dok je razvrstavao misli o tom danu. Tu nešto smrdi, baš kao voda u kojoj se kupa. Ukrali su stenoviti somun, a? Kakva slučajnost. Izvalio je to nasumično, onako s neba pa u rebra. No u poslednje vreme je imao sreće kada je reč o ciljanju u pojedine delove tela. Neko je ćapio kopiju kamena, a sada je nestao i pravi, a u Ank-Morporku čoveka koji je dobro pravio kalupe od gume pronašli su mrtvog. Ne treba vam um poput Detritusovog u snežnom nanosu da posumnjate u vezu između ta dva. Nekakvo sećanje nije mu davalo mira. Neko je nešto rekao, i on je u tom trenutku pomislio kako je to čudno, a onda se dogodilo nešto drugo i on je ovo smetnuo s uma. Nešto u vezi s... dobrodošlicom u Tuc. Samo... Pa, eto ga ovde. U to nema sumnje. Neporeciva potvrda ove činjenice izneta je pola sata kasnije, za večerom. Vajms je zasekao kobasicu i zapiljio se. „Šta je u njima? Sve ovo.... ružičasto?", zahtevao je. „Ovaj, Vaša milosti, to je meso", reče Inigo s druge strane stola. „Pa, gde mu je tekstura? Gde su bele tačkice i žute tačkice i one zelene tačkice za koje se uvek nadaš da su začini?" „Ovdašnji poznavaoci, Vaša milosti, ankmorporšku kobasicu ne bi ni smatrali kobasicom, mmf, mhm." „A, je li? A kako bi je nazvali?" „Veknom, Vaša milosti. Ili možda cepanicom. Ovde mogu da obese kasapina ako mu kobasice nisu sasvim od mesa; meso ima biti od imenovane domaće životinje, a kad kažem imenovane, možda treba dodati da ne mislim na imena poput 'Džeki' i 'Cica', mmm, mhm. Ako bi Vaša milost više volela odistinski ankmorporški ukus, siguran sam da bi Igor mogao da napravi neka jela od bajatog hleba i strugotine." „Hvala ti na toj patriotskoj opasci", reče Vajms. „Svejedno, ovo je... Pristojno, recimo. Samo sam se malko zaprepastio, to je sve. Ne!" Stavio je šaku na kriglu kako bi sprečio Igora da je napuni pivom. „Gofpodaru, nešto nije u redu?" „Samo vodu, molim te", reče Vajms. „Ne pivo." „Gofpodar ne pije... pivo?" „Ne. I možda u krigli bez nacrtanog lica?" Opet pogleda u vrč. „I zašto ima poklopac, kad smo kod toga? Plašite se da će kiša upasti unutra?"

Terry Pratchet 84 „U to nikad nisam bio sasvim siguran", reče Inigo dok se Igor gegao napolje. „No, na osnovu onog što sam video, svrha poklopca je, mislim, da se pivo ne prospe dok dirigujete kriglom pri pevanju, mmm, mhm." „A, stari bekrijaški problem", reče Vajms. „Baš pametno." Sibil ga potapša po kolenu. „Dragi, nisi više u Ank-Morporku", reče. „Sad kad smo nasamo, Vaša milosti", reče Inigo i nagnu se bliže. „Veoma me brine gospodin Spavalo. Vršilac dužnosti konzula, sećate se? Izgleda da je nestao, mmm, mhm. Nestali su i neki lični predmeti." „Otišao na odmor?" „Ne u ovakvom trenutku, gospodine! I..." Začuo se tresak drveta o drvo kada je Igor ponovo ušao, naglašeno noseći merdevine. Inigo se vrati u stolicu. Vajms shvati da zeva. „Bolje da ujutru popričamo o tome", reče dok je Igor odvlačio lestve prema jezivim lovačkim trofejima. „Naporan dan, kad se sve uzme u obzir." „Naravno, Vaša milosti." Krevetski dušek bio je tako mek da je Vajms bojažljivo utonuo, uplašen da će mu se možda sklopiti iznad glave. Sto i nije bilo tako loše, pošto je jastuk bio... no, svi znaju da je jastuk u stvari džak perja, je l' tako? Ne pripravnik za jorgan kao ovo ovde. „Samo ga presavij, Seme", reče Sibil iz dubina dušeka. „'Ku noć." „'Ku noć." „Seme...?" Od Sema Vajmsa dopirale je hrkanje. Sibil uzdahnu i okrenu se na drugu stranu. Vajmsa je nekoliko puta probudilo treskanje s donjeg sprata. „Snežni leopardi", promrmljao je i opet utonuo u san. Začula se glasnija lomljava. „Los", promrmlja ledi Sibil. „Irvas?", promumla Vajms. „Ma, sigurno los." Nešto kasnije doprli su prigušen vrisak, udarac, i zvuk veoma nalik onom kad ogromnim drvenim lenjirom ošinete sto. „Sabljarka", rekoše Sem i Sibil uglas i vratiše se na spavanje. * * * „Trebalo bi da pokažete preporuke vladarima Tuca", kazao je Inigo ujutru. Vajms je gledao kroz prozor. Ispred ambasade stražari u uniformama duginih boja kruto su stajali u stavu mirno. „Šta će ovi ovde?", reče. „Čuvaju", reče Inigo. „Čuvaju koga od čega?" „Samo uopšteno čuvaju, mmf. Pretpostavljam da stražari daju taj završni izgled važnim zgradama." „Šta ono rekoste o preporukama?" „To su samo zvanična pisma od lorda Vetinarija, koja potvrđuju vaše nameštenje. Mmf, mmm... običajno pravo je pomalo složeno, ali je trenutni redosled starešinstva ovakav: budući ispodnički kralj, ledi Margolota i baron Fon Ubervald. Svako od njih, naravno, pretvaraće se da niste posetili ono drugo dvoje. To se zove dogovor. Nezgrapan sistem, ali mir tako opstaje." „Ako sam dobro razumeo one činjenice koje ste mi ukratko izneli", reče Vajms, koji je još posmatrao stražare, „u danima carskog Ubervalda glavnu reč su vodili vukodlaci i vampiri, a svi ostali su bili užina." „Donekle uprošćeno, ali uglavnom istina, mhm", reče Inigo i obrisa malo prašine Vajmsu s ramena.

Teri Pračet 85 „A onda je sve to puklo i patuljci su stekli moć jer patuljaka ima s kraja na kraj Ubervalda i uvek se drže zajedno..." „Njihovo društveno uređenje svakako preživljava politička talasanja, da." „A onda? Kako ono bi? Bubožderački proglas?" „Bubomezetni proglas, mmm. S tim što je 'mezet' ubervaldska reč za 'sastanak', a Bub je važan grad uz reku, čuven po lanenim piroškama. Svi su postigli... dogovor. Niko neće zapodevati rat sa ostalima i svi mogu da žive u miru. Ne sme se gajiti beli luk niti iskopavati srebro. A vukodlaci i vampiri su obećali da te stvari neće biti ni potrebne. Mmm, mmm." „Malo previše poverenja, kako mi se čini", reče Vajms. „Izgleda da im je pošlo za rukom, mhm." „Šta su ljudi mislili o svemu tome?" „Pa, ljudi su oduvek bilo pomalo deveta rupa na svirali u ubervaldskoj istoriji, Vaša milosti." „Mora da je neupokojenima malčice dosadno, ipak." „Ma, oni bistriji znaju kako se stara vremena nikad neće vratiti." „E pa, u tom grmu uvek i leži zec, je l' da? Kako pronaći one bistrije?" Vajms stavi kacigu na glavu. „A kakvi su patuljci?" „Smatra se da je budući ispodnički kralj poprilično oštrouman, Vaša milosti." „Kako gleda na Ank-Morpork?" „Može da prihvati Ank-Morpork ili da ga ostavi na miru, Vaša milosti. Kad se sve uzme u obzir, mislim da nas ne voli preterano." „Mislio sam da nas Albreht ne voli?" „Ne, Vaša milosti, Albreht bi silno voleo da neko spali Ank-Morpork do temelja. Ris naprosto priželjkuje da ne postojimo." „Mislio sam da je on na našoj strani!" „Vaša milosti, zapravo sam na putu ovamo čuo kako ste izrazili pojedina negativna osećanja u vezi sa Ank-Morporkom, mhm, mhm." „Da, ali ja tamo živim! Ja smem! To je patriotski!" „Vaša milosti, izgleda da se izraz 'na našoj strani' koristi širom sveta, ali, sasvim neobjašnjivo, ne znači isto što i 'voli Ank-Morpork'. Čini mi se da ćete uvideti i sami. Sa ostalim dvoma daleko lakše ćete izaći na kraj. Možda je sinoć ledi Margolota probala da izvede onu malenu smicalicu sa stražarima. U svakom slučaju, ona me je poslala da vas dovedem nazad. Pozvala vas je na piće." „O." „Ona je vampirica, mmm, mmm." „Kako molim?" Inigo uzdahnu. „Vaša milosti, mislio sam da shvatate. Vampiri su naprosto deo Ubervalda. Ovde im je i mesto. Bojim se da ćete s tim morati da se pomirite. Ako sam dobro razumeo, sada.... dogovorno pribavljaju krv. Na neke ljude, titula ostavlja... utisak, Vaša milosti." „Blago njima." „Baš tako. U svakom slučaju, vi ćete biti bezbedni. Ne zaboravite na svoj diplomatski imunitet, mmm, mhm." „Prekjuče nešto i nisam primetio da nam je bio od pomoći u Vilinuskom prelazu." „Ma, to su bili najobičniji razbojnici." „Je li? A je l' se onaj vaš Spavalo pojavio? Zar se niste obratili ovdašnjoj Straži." „Ovde nema Straže, onako kako vi taj izraz upotrebljavate. Videli ste ih. To su... čuvari na kapiji, izvršni organ gradskih vladara, mhm, mmm, ne policajci u službi zakona. Ipak, istraga je u toku." „Ide li Sibil sa mnom u ove posete?", reče Vajms i pomisli: I mi smo donedavno bili takvi stražari... „Obično to obavljaju novi ambasador i njegova garda."

Terry Pratchet 86 „E pa, Detritus ostaje ovde da pazi na nju, važi? Jutros je rekla kako zaista smatra da bi ovom mestu baš dobro došao jedan pristojan tepih, a kad upadne u to raspoloženje i dohvati se santimetra, nemoguće je zaustaviti je. Povešću Veselu i jednog od ovih njihovih momaka, čisto reda radi. Pretpostavljam da idete i vi?" „Neće biti potrebe, gospodine. Mmm. Novi kočijaš zna put. Morporški je jezik diplomatije, na kraju krajeva i... idem da se postaram za istragu u toku." „Onaj osetljiviji deo istrage?" „Uistinu, Vaša milosti." „Ako su ga ubili, zar to ne bi značilo rat?" „I da i ne, Vaša milosti." „Molim? Spavalo je bio.... i jeste naš čovek!" Inigo je izgledao kao da mu je nelagodno. „Zavisi... gde se tačno nalazio i šta je radio..." Vajms ga bledo pogleda, a onda mu sinu i varnica mu pokrenu um. „Uhodio?" „Prikupljao obaveštenja. Svi to rade, mmm, mhm." „Da, ali ako uhvatiš diplomatu kad ode predaleko, samo ga pošalješ kući uz ukor, pa zar nije?" „Oko Kružnog mora, Vaša milosti, to jeste slučaj. Ovde možda imaju drugačiji pristup." „Nešto podosta oštrije od ukora?" „Baš tako. Mmm." Među stražarima je bio i kapetan Tantonije. Usledilo je malo natezanja, ali tvrdnja kako, ako već čuva Vajmsa, vala baš može da bude na istom mestu kao Vajms - na kraju je odnela prevagu. Tantonije je izgledao kao mučno logički nastrojen čovek. Dok je kočija kloparala napolje iz grada, uporno je čudno pogledao u Vajmsa. Pored njega je sedela Vesela i klatila nogama. Vajms je opazio, iako obično nije opažao takve stvari, da je gotovo neprimetno preinačila grudni oklop - verovatno kod istog onog kovača kog je Angua posećivala - kako bi nagoveštavao da grudi ispod njega nisu baš istog-istackog oblika kao one pod oklopom, recimo, kaplara Nobsa; mada verovatno niko i nema grudi oblika kao kaplar Nobs, naravno. Obula je i gvozdene čizme s visokim potpeticama. „Vidi, ne moraš s nama", reče on glasno. „Da, moram." „Hoću da kažem, mogu umesto toga da odem po Detritusa. Mada pretpostavljam da bi nadigli još veću larmu ako bih u patuljački rudnik doveo trola. Mislim, pre nego... nego..." „Devojku", reče Vesela usrdno. „Ovaj, da." Vajms je osetio kako kočija usporava i zaustavlja se, iako još ne behu izašli iz grada, pa je pogledao napolje. Ispred njih, s druge strane malenog trga, nalazilo se kao neko utvrđenje, ali s mnogo većom kapijom nego što bi se na osnovu njegove veličine očekivalo. Dok je Vajms zurio, neko je otvori iznutra. Unutra se nalazila padina. Čitava tvrđava sastojala se od četiri zida oko velikog, strmog tunela. „Patuljci žive ispod grada?", reče dok je svetlost spolja polako ustupala mesto raštrkanom sjaju baklji. Ipak, jasno se videlo kako kočija tandrče pored dugačkog, dugačkog niza nepomičnih kola. U jezercima svetlosti videli su se konji, kao i vozači koji su razgovarali u grupama. „Ispod dobrog dela Ubervalda", reče Vesela. „Ovo je prosto najbliži ulaz, gospodine. Verovatno ćemo za koji minut morati da stanemo, jer konji ne vole... Ah." Kočija se opet zaustavi i kočijaš zalupa po boku da im stavi do znanja kako su stigli na kraj puta. Drugim tunelom red kola zavijao je naniže, ali kočija se zaustavila u pećinici velikih vrata. Tu su ih čekala dva patuljka. Na leđima su nosili sekire, iako se među patuljcima ovo prosto računalo u „pristojno odevanje" pre nego u „teško naoružanje". Njihovo držanje, međutim, govorilo je međunarodnim jezikom ljudi koji čuvaju kapije svud po svetu.

Teri Pračet 87 „Komandant Semjuel Vajms, Ankmorporška gradska st... Ambasador iz Ank-Morporka", reče i pruži im jedan dokument. Barem patuljke nije bilo teško gledati s visine. Na njegovo iznenađenje, temeljito su iščitali dokument - jedan patuljak virio je drugom preko ramena i ukazivao na zanimljive potparagrafe. Pažljivo su ispitali zvanični pečat. Jedan stražar pokaza na Veselu. „Kra'k?" „Moja zvanična telohraniteljka", reče Vajms. „Potpada pod 'propratno osoblje' na strani broj dva", dodade usrdno. „Mhoram phretražim košiju", reče stražar. „Jok. Diplomatski imunitet", reče Vajms. „Vesela, reci im." Saslušali su Veselin žustri patuljački. Potom drugi stražar, čije je lice nagoveštavalo kako mu nešto u glavi skakuće gore-dole i ne da mu mira, podgurnu sadruga i odvuče ga u stranu. Usledila je šaputava bujica. Vajms nije razumeo, ali načuo je reč „Vilinus". I, uskoro potom, reč „hr'grag"- „trideset" na patuljačkom. „O, bogovi", reče on. „A kuče?" „Kô prstom u oko, gospodine", reče Vesela. Žurno su mu vratili papire. Vajms je umeo da čita govor tela, pa makar i ispisan sitnije nego obično: Ovde verovatno postoji nekakav skup problem, te će ga stražari prepustiti nekom ko zarađuje više od njih. Jedan povuče konopac za zvono pored vrata. Posle nekog vremena vrata skliznuše u stranu i razotkriše omanju prostoriju. „Gospodine, moramo da uđemo", reče Vesela. „Ali nema drugih vrata!" „Gospodine, sve je u redu." Vajms kroči unutra. Patuljci povukoše vrata natrag i ostaviše ih u prostoriji osvetljenoj jednom jedinom svećom. „Neka vrsta čekaonice?", upita Vajms. Negde u daljini začulo se klonk. Pod je načas podrhtavao i Vajms je imao nelagodan osećaj da se mrda. „Prostorija se pokreće?", reče. „Da, gospodine. Dvesta-trista metara naniže najverovatnije. Mislim da sve to radi pomoću protivtegova." Stajali su u tišini, nesigurni šta da kažu, dok je prostorija oko njih škripala i stenjala. Onda je usledilo tandrkanje, prolazan osećaj težine, i soba je prestala da se kreće. „Kud god da idemo, načulji uši", reče Vajms. „Osećam da se nešto dešava." Vrata skliznuše unazad. Vajms pogleda napolje u noćno nebo pod zemljom. Zvezde su bile svud oko njega... ispod njega... „Mislim da smo sišli preduboko", reče. Potom je njegov um uneo nekakav smisao u ono što mu oči vide. Pokretna soba dovela ih je do mesta na zidu ogromne pećine. Gledao je u hiljade tačkica od svetlosti sveća širom pećinskog poda i na drugim galerijama. Sada kada je pojmio veličinu svega toga, shvatio je da se mnoge kreću. Vazduh je vrveo od divovskog žamora hiljada glasova koji su odjekivali iznova i iznova. Povremeno bi se istakao nekakav povik ili smeh, ali uglavnom je to bilo beskrajno more zvuka koje zapljuskuje obale vaše bubne opne. „Mislio sam da živite u malim rudnicima", reče Vajms. „Pa, gospodine, ja sam mislila da ljudi žive u kolibama", reče Vesela, uze sveću s velike police pored vrata i pripali je. „A onda sam videla Ank-Morpork." Bilo je nečeg prepoznatljivog u načinu na koji su se svetla kretala. Čitavo sazvežđe beše se zaputilo prema jednom nevidljivom zidu, gde je odblesak svetlosti sada veoma slabašno nagoveštavao ulaz u velik tunel. Ispred njega se nalazio red svetala. Zamislite da su se mnogi zaputili prema nečemu što jedan red ljudi... čuva. „Onaj narod dole je nezadovoljan", reče Vajms. „Meni liči na rulju. Pogledaj, vidi im se po načinu kretanja."

Terry Pratchet 88 „Komandante Vajmse?" Okrenuo se. U pomrčini je uspeo da razabere nekoliko patuljaka, a svakom je za kacigu bila pričvršćena po sveća. Ispred njih se nalazio, po svemu sudeći, još jedan patuljak. Viđao je ovakve patuljke po Ank-Morporku, ali uvek su hitali nekuda. Ovo je bio dubozemni patuljak. Odora mu je bila načinjena od kožnih pločica koje su se preklapale. Umesto male, okrugle gvozdene kacige s kojom je Vajms oduvek mislio da se patuljci rađaju, imao je špicast kožni šešir, s još kožnih štitnika svud naokolo. Onaj spreda bio je zasukan uvis i privezan, kako bi nosilac mogao da vidi svet oko sebe, ili barem njegov podzemni deo. Sve u svemu je ličilo na pokretan kornet. „Ovaj, da, taj sam", reče Vajms. „Dobro došli u Čvarcberg, Vaša ekselencijo. Ja sam kraljev jar'ahk'haga, što biste na svom jeziku nazvali...." No Vajmsove usne brzo su se micale dok se trudio da prevede. „Kušač... ideja?", reče. „Ha! Moglo bi se tako reći, da. Zovem se Di. Biste li pošli za mnom? Ovo neće dugo potrajati." Prilika otplovi dalje. Jedan patuljak veoma nežno džarnu Vajmsa, da mu stavi do znanja da pođe za njom. Larma odozdo se udvostruči. Neko je vikao. „Je l' nešto ne valja?", reče Vajms, kada je sustigao Dija, koji se brzo kretao. „Kod nas sve valja." Aha, već me laže, pomisli Vajms. Izigravamo diplomate. Vajms je pratio patuljka kroz još pećina. Ili tunela... bilo je teško reći, jer u tami je Vajms mogao da se oslanja samo na osećaj prostora oko sebe. Povremeno bi prošli pored osvetljenog prolaza u neku drugu pećinu ili tunel. Pred svakim je stajalo po nekoliko stražara sa svećama na kacigama. Njegov prekaljeni pandurski radar nije prestajao da pišti. Nešto rđavo se dešava. Mirisalo je na napetost, na osećaj pritajene panike. Vazduh je bio prezasićen njom. Povremeno bi neki drugi patuljak protrčkarao pored njih ne obraćajući pažnju, nekim poslom. Nešto veoma loše. Nisu znali šta dalje da rade, pa su pokušavali da urade sve. I usred svega ovoga, važni oficiri morali su da prekinu posao pošto kreten iz tamo nekog dalekog grada treba da preda parče papira. Naposletku, vrata se otvoriše u tamu. Vodila su u veliku, nepravilno ovalnu pećinu, koja je, s nizovima knjiga po zidovima i papirima koji su zasipali stolove, ličila na kancelariju. „Molim vas, sedite, komandante." Šibica blesnu. Neko upali sveću, potpuno izgubljenu i samu u tami. „Trudimo se da se gosti osećaju kao kod kuće", reče Di i šmugnu iza radnog stola. Skinuo je špicasti šešir i, na Vajmsovo zaprepašćenje, stavio par debelih zatamnjenih naočara. „Imate papire?", reče. Vajms mu ih pruži. „Ovde piše 'Njegova milost'", reče patuljak nakon što ih je neko vreme iščitavao. „Da, to sam ja." „A stoji i 'ser'." „I to sam ja." „I ekselencija." „Bojim se da je tako." Vajms suzi oči. „Neko vreme sam bio i redar." Kroz vrata na drugoj strani prostorije dopirali su ljutiti glasovi. „Šta redar radi?", reče Di nešto glasnije. „Molim? Ovaj, morao sam da brišem tablu posle časa." Patuljak klimnu glavom. Glasovi se pojačaše, dobiše na žestini. Patuljački jezik je bio sjajan da se na njemu nervirate. „Brisanje učenja nakon što je naučeno!", viknu Di, kako bi ga Vajms čuo.

Teri Pračet 89 „Ovaj, da!" „Zadatak koji dobijaju samo osobe od poverenja!" „Da, moguće!" Di je presavio pismo i vratio mu ga, uz kratak, letimičan pogled prema Veseloj. „Pa, izgleda da je u redu", reče. „Želite li piće pre nego što krenete?" „Molim? Mislio sam da moram da se predstavim vašem kralju." Psovke s druge strane vrata pretile su da progore drvenariju. „Ma, neće biti neophodno", reče Di. „Trenutno ga ne bi trebalo zamajavati..." „...nebitnim stvarima", reče Vajms. „Mislio sam da tako treba. Mislio sam da patuljci uvek sve rade kako treba." „Ovog časa... ne bi bilo preporučljivo", reče Di glasnije, kako bi nadjačao buku. „Siguran sam da shvatate." „Pretpostavimo da sam vrlo glup", reče Vajms. „Uveravam vas, Vaša ekselencijo, da kralj vidi šta ja vidim i čuje šta ja čujem." „To je trenutno svakako istina, a?" Di je dobovao prstima po stolu. „Vaša ekselencijo, proveo sam kod vas u... gradu taman onoliko vremena koliko mi je trebalo da steknem uvid u vaše običaje, ali pričinjava mi se da me ismevate." „Mogu li da govorim bez ustručavanja?" „Sudeći po onome što sam o vama čuo, Vaše redarstvo, obično to i radite." „Jeste li pronašli stenoviti somun?" Izraz Dijevog lica stavio je Vajmsu do znanja da je dao gol. I da će, gotovo sigurno, sledeće što patuljak kaže biti laž. „Kako su vaše reči neobične i neistinite! Ne postoji mogućnost da je somun ukraden! To je neporecivo objavljeno! Ne želimo više da slušamo tu laž!" „Rekli ste mi da...", pokuša Vajms. Iza vrata se, po zvuku sudeći, odvijala tuča. „Svi će videti somun na krunisanju! Ovo se ne tiče ni Ank-Morporka niti ma koga drugog! Negodujem zbog ovog mešanja u naša lična pitanja!" „Samo sam..." „Niti moramo da pokazujemo somun tamo nekom njuškalu koje samo pravi rusvaj! Somun je svetinja i dobro je čuvana!" Vajms je ćutao. Di je bio bolji od Dežurnog Krivca Dankana. „Svaka osoba koja izlazi iz Somunske pećine pod jakom je prismotrom! Somun se ne može izneti! Savršeno je bezbedan!" Di je sada vikao. „Aha, shvatam", reče Vajms tiho. „Odlično!" „Dakle, niste ga još pronašli?" Di otvori usta, opet ih zatvori, pa klonu na stolicu. „Vaša milosti, mislim da bi najbolje bilo da..." Vrata na drugom kraju prostorije kliznuše unazad. Drugi patuljak, kupast i u crnoj odori, istrupka napolje, stade, osvrnu se streljajući pogledom, vrati se kroz vrata, dreknu nešto što mu je naknadno palo na pamet na nekoga pozadi, a onda krenu da izađe iz sobe. Ukopao se kad je gotovo naleteo na Vajmsa. Patuljak nakrivi glavu naviše, prema njemu. Nije tu bilo pravog lica, samo nagoveštaj bleska ljutitih očiju između kožnih klapni. „Arnak-Morporak?" „Da." Vajms nije razumeo naredne reči, ali ružan ton glasa ne biste ni sa čim mogli pomešati. Važno je zadržati osmeh na licu. Tako se to radi u diplomatiji. „Pa, hvala vam", reče. „I ako smem reći..." Od patuljka dopre nekakvo graktanje. Ugledao je Veselu. „Ha'ak!", viknu.

Terry Pratchet 90 Vajms ču oštro usisavanje vazduha. Drugi patuljci tiskali su se oko vrata. Potom pogleda naniže u Veselu. Oči su joj bile sklopljene. Drhturila je. „Ko je ovaj patuljak?", upita Dija. „To je Albreht Albrehtson", reče kušač ideja. „Pretendent na presto?" „Da", reče Di promuklo. „Je l' možete onda da kažete tom stvoru da će, ako samo još jednom upotrebi tu reč u mom prisustvu ili u prisustvu ma koga od mog osoblja, kako mi to kažemo u diplomatiji, posledice biti vrlo neugodne. Umotajte to u diplomatske oblande i uručite mu, važi?" Krajičkom uha Vajms je naslutio da jezik nije nepoznat svim patuljcima u dometu sluha. Nekolicina se već beše odlučno zaputila ka njima. Di je brbljao bujicu histeričnog patuljačkog, baš kada su ostali patuljci stigli do Albrehta, koji je stajao razjapljenih usta. Odveli su ga mirno ali čvrsto, no ne pre nego što je jedan došapnuo nešto kušaču ideja. „Ovaj, kralj želi da vas vidi", promumla ovaj. Vajms pogleda prema vratima. Sada je kroz njih hitalo još patuljaka. Odeća nekih spadala je u ono što je Vajms smatrao „normalnim" patuljačkim odevanjem, dok su drugi nosili debelu crnu kožu dubozemnih klanova. Svi su ga u prolazu streljali pogledom. Potom je video samo prazan pod, celim putem do vrata. „Je l' idete i vi?", reče. „Ne ukoliko me ne pozove", reče Di. „Srećno vam bilo, Vaše redarstvo." U sobi iza vrata, police za knjige protezale su se uvis i u daljinu. Tu i tamo poneka sveća samo je menjala gustinu pomrčine. Ipak, mnoge su tačkale daljinu. Vajms se pitao koliko li je prostorija zapravo velika. „Ovde se nalazi zapis o svakom braku, svakom rođenju, svakoj smrti, svakoj selidbi patuljka iz jednog rudnika u drugi, smeni kraljeva svakog rudnika, napredovanju svakog patuljka kroz k'zakru, rudarske tapije, istorijat čuvenih sekira.... i još štošta važno", reče glas iza njega. „A, možda najvažnije, svaka odluka doneta u skladu s patuljačkim zakonom u proteklih hiljadu i po godina zapisana je u ovoj sobi, budite toga svesni!" Vajms se okrenu. Iza njega je stajao patuljak nizak čak i po patuljačkim merilima. Činilo se da očekuje nekakav odgovor. „Ovaj, svaka odluka?" „A da." „Ovaj, jesu li sve bile valjane?", reče Vajms. „Važno je da su sve donete", reče kralj. „Hvala ti, mladi... patuljče, možeš da se uspraviš." Vesela se klanjala. „Izvinite, je l' i ja treba to da uradim?", reče Vajms. „Niste... vi valjda kralj?" „Još ne." „Ja, ovaj, izvinjavam se, očekivao sam nekoga, onako...." „Samo recite." „...nekoga onako... kraljevskijeg." Ispodnički kralj uzdahnu. „Hteo sam da kažem... hoću reći, izgledate kao običan patuljak", reče Vajms slabašno. Ovog puta kralj se osmehnu. Bio je za dlaku niži od patuljačkog proseka i odeven u uobičajenu gotovo-uniformu od kože i verižnjače iskovane u kućnoj radinosti. Izgledao je staro, ali patuljci bi počeli da izgledaju staro sa otprilike pet godina i izgledali su staro i trista godina kasnije; govorio je melodičnim naglaskom koji je Vajms povezivao s Lamedosom. Da je zamolio Vajmsa da mu doda kečap u Gimletovim patuljačkim delikatesima, Vajms ne bi obratio posebnu pažnju na njega. „Celo ovo zamešateljstvo s diplomatijom", reče kralj. „Učite polako?" „Nije lako, moram priznati... ovaj, Vaše veličanstvo."

Teri Pračet 91 „Koliko shvatam, do sada ste bili stražar u Ank-Morporku?" „Ovaj, da." „I imate čuvenog pretka, kraljoubicu?" Kreće, dakle, pomisli Vajms. „Jeste, Kamena Faca Vajms", reče, što je bezizražajnije mogao. „Ipak, oduvek mislim da je to pomalo nepošteno. Bio je to samo jedan kralj. Nije to radio kad god ugrabi malo slobodnog vremena." „Ali vi ne volite kraljeve", reče patuljak. „Gospodine, ne srećem ih često", reče Vajms s nadom da će ovo proći kao diplomatski odgovor. Činilo se da je zadovoljio kralja. „Jednom sam bio u Ank-Morporku, kad sam bio mlad patuljak", reče, prilazeći dugačkom stolu s visokom hrpom svitaka. „Ovaj, je li?" „Baštenski ukras, eto kako su me nazivali. I... kako ono bi... a, da... kržljoguzi. Neka deca su me gađala kamenjem." „Žao mi je." „Pretpostavljam da ćete mi reći da se tako nešto više ne dešava?" „Ne toliko često. Ali uvek ima budala koje ne idu u korak s vremenom." Kralj prodorno pogleda u Vajmsa. „Da. Vreme... Ali sada je to isključivo ankmorporško vreme, je l' da?" „Molim?" „Kada ljudi kažu: 'Moramo ići u korak s vremenom', zapravo kažu: 'Moraš da se ponašaš na moj način.' A neki bi rekli da je Ank-Morpork... kao neki vampir. Ujeda, a ono što ugrize pretvara u kopiju sebe samog. I isisava. Imam utisak da nam svi najbolji ljudi odlaze u AnkMorpork i tamo žive u nemaštini. Ne ostavljate nam ništa." Vajms nije znao šta bi rekao. Bilo je jasno kako je malena prilika za dugačkim stolom mnogo oštroumnija od njega, mada se on trenutno ionako osećao bistar baš kao boza. Isto tako očigledno, kralj već neko vreme nije spavao. Odlučio se da se okuša sa iskrenošću. „Ne bih znao, gospodine", reče, opredelivši se za pristup korišćen za razgovore s Vetinarijem. „Ali..." „Da?" „Zapitao bih se... da sam ja kralj, znate... zapitao bih se zašto ljudi radije žive u nemaštini u Ank-Morporku nego što ostaju kod kuće... gospodine." „Aha. A sad mi govorite kako da razmišljam?" „Ne, gospodine. Samo kako ja razmišljam. Širom Ank-Morporka ima patuljačkih barova, gde su rudarski alati žicom privezani za zidove, a patuljci svako veče dolaze da loču pivo i žalostivo pevaju o tome kako bi voleli da su kod kuće u planinama i da kopaju zlato. Ali ako biste im rekli: 'Pa dobro, kapija je otvorena, samo izvol'te, idite, pošaljite razglednicu', oni bi kazali: 'Da, dobro, vrlo rado, ali upravo sam završio novu radionicu.... Možda ćemo u Ubervald sledeće godine.'" „Vraćaju se u planine da umru", reče kralj. „Žive u Ank-Morporku." „Zašto, šta vi mislite?" „Ne bih znao. Zato što im niko ne govori kako da žive, pretpostavljam." „A sada želite naše zlato i gvožđe", reče kralj. „Zar ne možemo ništa da zadržimo?" „Ni to ne bih znao, gospodine. Mene za ovaj posao niko nije obučavao." Kralj progunđa nešto za sebe. Potom, mnogo glasnije, reče: „Vaša ekselencijo, ne mogu vam nuditi nikakve ustupke. Znate, ovo su teška vremena." „Ali moj pravi posao je da iznalazim ovo i ono", reče Vajms. „Ako mogu išta da uradim da..." Kralj gurnu dokumenta Vajmsu u ruke. „Vaše preporuke, Vaša ekselencijo. Njihov sadržaj primili smo k znanju!" I sad mi je začepio usta, pomisli Vajms.

Terry Pratchet 92 „Jedno bih vas pitao, ipak", nastavi kralj. „Recite, gospodine?" „Stvarno tridesetorica ljudi i kuče?" „Ne. Bilo ih je samo sedam. Ja sam ubio jednog zato što sam morao." „Kako su ostali izginuli?" „Ovaj, žrtve nezgodnih okolnosti, gospodine." „Dobro, onda... Čuvaću tajnu. Prijatno jutro želim, gospođice Guzičice." Vesela je izgledala zgranuto. Kralj joj se kratko osmehnu. „Prava pojedinca, poznati ankmorporški izum, ili tako bar kažu. Hvala ti, Di, Njegova ekselencija je upravo krenula. Možeš da pošalješ ovamo izaslanstvo sa Zmijske planine." Dok su žurno pratili Vajmsa napolje, video je još jednu grupu patuljaka okupljenu u predvorju. Jedan ili dvojica klimnuše mu glavom dok su ih uvodili unutra. Di se okrenu Vajmsu. „Nadam se da niste izmorili Njegovo veličanstvo." „Po izgledu sudeći, neko drugi to već radi." „Ovo su besana vremena", reče kušač ideja. „Je l' se pojavio somun?", reče Vajms nedužno. „Vaša ekselencijo, ako se uporno budete držali tog stava, poslaćemo žalbu vašem lordu Vetinariju!" „Jao, on to jedva čeka. Je l' ovuda izlaz?" Ne rekoše ništa više sve dok se Vajms i njegovi stražari nisu našli u kočiji a pred njima se otvorila vrata prema dnevnoj svetlosti. Krajičkom oka Vajms vide da Vesela drhti. „Baš te strefi ovaj hladan vazduh posle one vrućine unutra....", pokuša on. Vesela se isceri sa olakšanjem. „Nego šta." „Izgleda kao pristojan tip", reče Vajms. „Šta je ono mumlao kad sam rekao da nemam obuku?" „Rekao je: 'A ko pa ima?', gospodine." „Tako je i zvučalo... Sve te prepirke... dakle, nije kao da samo sediš na prestolu i govoriš: 'Uradite ovo, uradite ono'." „Patuljci su veoma skloni prepirci, gospodine. Naravno, mnogi se ne bi složili. Ali nijedan veliki patuljački klan nije ovim zadovoljan. Znate već kako to ide, oni sa Zmijske planine nisu želeli Albrehta, a Čvarcberžani ne bi podržali nikog s prezimenom Glodson, ankmorporški patuljci su se rascepili, a Ris je iz nekog rudničića uglja blizu Lamedosa koji nije dovoljno važan da bi bio na ma čijoj strani..." „Hoćeš da kažeš, nisu ga proglasili za kralja zato što se svima sviđao, nego zato što niko nije bio mnogo protiv njega?" „Jeste, gospodine." Vajms pogleda u zgužvana pisma koja mu je kralj tutnuo u ruku. Pri dnevnoj svetlosti mogao je da vidi žvrljotinu u uglu. Bile su to samo dve reči: PONOĆ, ZNATE? Pevušeći za sebe, iscepkao je papir i zgužvao ga u loptu. „A sada vampirica, izeš mi sve." „Ne brinite, gospodine", reče Vesela. „Šta je najgore što može da uradi? Da vam otkine glavu?" „Baš ti hvala, kaplarko. Reci mi... one odore koje su neki patuljci nosili. Znam da ih nose na površini da ih ne upogani grozna sunčeva svetlost, ali što ih nose tamo dole?" „Običaji, gospodine. Ovaj, nosili su ih... pa, vi biste ih nazvali sablasnicima, gospodine." „Šta su radili?" „Pa, znate za jamski gas? Onaj što se povremeno javlja u rudnicima. Eksplozivan je." Dok je Vesela objašnjavala, Vajmsu su se pred očima javljale slike.

Teri Pračet 93 Rudari bi se sklonili s nekog mesta, ako bi imali sreće. A sablasnik bi ušao unutra, odeven u slojeve i slojeve verižnjače i kože, s vrećom punom loptica od pruća u koje bi nabili krpe i ulje. I s dugačkom motkom. I praćkom. Duboko u rudnicima, sasvim sam, čuo bi sablasti. Agija Maljokradljivca i još štošta što proizvodi zvuke duboko pod zemljom. Nije smelo biti svetlosti jer svetlost je mogla da znači iznenadnu, gromovitu smrt. Sablasnik bi opipavao put kroz potpunu pomrčinu, daleko pod površinom. U rudnicima živi jedna vrsta cvrčka. U prisustvu jamskog gasa, glasno zriče. Sablasnik je nosio jednog u kutiji privezanoj na šešir. Kada bi ovaj zapevao, sablasnik - ili veoma samopouzdan ili izrazito sklon samoubistvu - koraknuo bi unazad, pripalio baklju na kraju motke, i gurnuo je napred. Oprezniji sablasnik bi se vratio dosta dalje i iz praćke odapeo loptu zapaljenih krpa u nevidljivu smrt. U svakom slučaju, oslanjao se na kožnu odeću da ga zaštiti od najgoreg dela eksplozije. U početku se ova opasna struka nije u porodicama prenosila s kolena na koleno, jer ko bi se venčao sa sablasnikom? To su bili hodajući patuljački leševi. No ponekad bi mladi patuljak zamolio da postane jedan od njih; porodica bi mu bila ponosna, mahnula mu u znak oproštaja, a onda govorila o njemu kao da je mrtav, jer je tako bilo lakše. Ipak, ponekad su se sablasnici vraćali. A oni koji bi preživeli, nastavili bi da preživljavaju, jer je preživljavanje stvar vežbe. I ponekad bi razmenili pokoju reč o onome što su čuli, sasvim sami u dubokim rudnicima... kuckanje mrtvih patuljaka koji pokušavaju da se vrate u svet, daleki smeh Agija Maljokradljivca, otkucaje srca kornjače koja na leđima nosi svet. Sablasnici bi postajali kraljevi. Vajms je slušao razjapljenih usta i pitao se otkud, koji andrak, patuljci veruju kako nemaju ni religiju ni sveštenike. Sama činjenica da si patuljak već je religija. Odlazili bi u tamu za dobrobit klana, i čuli svašta, i to bi ih promenilo, a onda su se vraćali i o tome pričali... A onda je pre pedeset godina patuljak koji je nešto majstorisao u Ank-Morporku otkrio da, ako preko fenjera staviš veoma gustu metalnu mrežu, plamen u prisustvu gasa poprimi plavu boju, ali gas ne eksplodira. Bilo je to otkriće od neprocenjive vrednosti za patuljački rod i, kako to s takvim izumima obično biva, odmah je izazvalo rat. „A posle toga je bilo dve vrste patuljaka", reče Vesela tužno. „Oni sa Zmijske planine, gde svi koriste fenjer i novootkriveni način za dovođenje gasa do eksplozije, i Čvarcberžani, koji se pridržavaju starih običaja. Naravno, svi smo patuljci", reče ona, „ali odnosi su malo... zategnuti." „Kladim se da jesu." „Ma ne, svi patuljci shvataju da nam ispodnički kralj treba, samo..." „...ne shvataju zašto su sablasnici i dalje toliko moćni?" „Sve je to vrlo tužno", reče Vesela. „Jesam li vam pričala da je moj brat Snori otišao da bude sablasnik?" „Mislim da nisi." „Poginuo je u eksploziji negde ispod Borogravije. Ali radio je ono što je želeo." Časak kasnije, savesno dodade: „Dobro, sve dok ga nije strefio prasak. Posle toga ne verujem da jeste." Sada je kočija čegrtala uz planinu s jedne strane grada. Vajms pogleda naniže, u malenu okruglu kacigu pored sebe. Čudno kako misliš da poznaješ nekoga, reče u sebi. Točkovi zakloparaše preko pokretnog drvenog mosta. Kakvih sve zamkova ima, ovaj je delovao kao da bi ga mogla osvojiti omanja četa ne preterano vičnih vojnika. Graditelj nije mislio o bedemima i zidinama. Nadahnuće su mu bile bajke i, može biti, pojedine kitnjastije vrste torti. Bio je to zamak za gledanje. Što se odbrane tiče, ćebe navučeno preko glave pružilo bi za mrvicu više bezbednosti. Kočija se zaustavila u dvorištu. Na Vajmsovo zaprepašćenje, poznata prilika u otrcanom crnom kaputu dohramala je da otvori vrata. „Igore?". „Da, gofpodaru?"

Terry Pratchet 94 „Šta to, koji andrak, radiš ovde?" „Ovaj, otvaram ova ovde vrata, gofpodaru", reče Igor. „Ali zašto nisi..." Onda se Vajmsu prikrade pomisao da je Igor drugačiji. Oba oka ovog Igora bila su iste boje, a neki ožiljci bili su mu na drugim mestima. „Izvini", promumla. „Pomislio sam da si ti Igor." „A, vi miflite na mog brata od ftrica Igora", reče Igor. „On radi dole u ambafadi. Kako je on?" „Ovaj, izgleda... fino", reče Vajms. „Dosta.... dobro. Jeste." „Gofpodine, a je l' pominjao kako je Igor?", reče Igor, koji je ćopao tako brzo da je Vajms morao da potrči kako bi održao korak. „Vato što fe niko od naf ne čuje fa njim, čak ni Igor, a oni fu oduvek vrlo blifki." „Izvini? Je l' ti se cela porodica zove Igor?" „O, da, gofpodine. Da ivbegnemo fvaku vabunu." „Je l'?" „Jefte, gofpodine. Fvako ko drži do febe u Ubervaldu ne bi ni fanjao da va flugu uvme nekoga ofim Igora. A, evo naf, gofpodine. Gofpodarica vaf očekuje." Prošli su ispod luka i Igor je otvorio vrata, daleko okovanija nego što je dolično. Vodila su u nekakav hodnik. „Jesi li sigurna da hoćeš sa mnom?", reče Vajms Veseloj. „Ona je vampirica." „Ne brinu mene vampiri, gospodine." „Blago tebi", kaza Vajms. Baci pogled na ćutljivog Tantonija. Čovek je izgledao napeto. „Reci ovom našem drugaru da nam neće biti potreban i nek sačeka ispred u kočiji, srećković jedan pogani", reče. „Ali nemoj da prevodiš ovo poslednje." Igor je otvorio unutrašnja vrata dok je Tantonije maltene istrčavao iz hodnika. „Njegova miloft Njegova ekfelencija..." „Ah, ser Semjuele", reče ledi Margolota. „Uđite, uđite. Snam da ne folite da fas sofu Faša milosti. Je l' da je dosadno? Ali šta da se radi?" Nije ovo očekivao. Vampiri ne treba da nose bisere ili ružičaste džempere. U Vajmsovom svetu nisu nosili ni zdravorazumske cipele ravnog đona. Niti im je svaki zamisliv komad nameštaja u salonu bio presvučen mebl-štofom cvetnog dezena. Ledi Margolota izgledala je kao nečija majka, mada možda kao majka nekoga ko se obrazovao u skupim školama i imao ponija po imenu Vrpoljica. Kretala se kao osoba navikla na svoje telo i, uopšteno gledano, ličila je na one koje ljudi često, kako je Vajms načuo, opisuju kao „žene u izvesnim godinama". Nikad nije sa izvesnošću ustanovio koje su godine u pitanju. Ipak... nije sve bilo kako valja. Po ružičastom džemperu bili su izvezeni slepi miševi, a i šare na nameštaju imale su... nešto šišmišasto u sebi. Psić s mašnom oko vrata, koji je sklupčan ležao na jastučetu, više je ličio na pacova nego na psa. Po tom pitanju, doduše, Vajms i nije bio baš siguran; psi od takve sorte svejedno su često pomalo pacoliki. Sve to zajedno odavalo je utisak da je neko pročitao note, ali nikad nije čuo muziku. Vajms shvati kako ona ljubazno čeka na njega, pa se kruto pokloni. „Ma, ne samajavajte se s tim, molim fas", reče ledi Margolota. „Sedite, sedite." Prišla je bifeu i otvorila ga. „Šelite li bikofu krf?" „Je l' to ono piće s votkom? Zato što..." „Ne", reče ledi Margolota tiho. „Ofo je, bojim se, od one druge sorte. Ipak, to nam je zajedničko, zar ne? Nijedno od nas ne pije... alkohol. Ser Semjuele, koliko shfatam bili ste alkoholičar." „Ne", reče Vajms, potpuno zatečen. „Bio sam pijandura. Morate biti bogatiji od mene da biste bili alkoholičar." „Ah, lepo rečeno. Imam limunade, ako šelite. A gospođica Gusičica? Nemam piva, što fam je sigurno drago." Vesela iznenađeno pogleda Vajmsa. „Ovaj, možda šeri?", reče.

Teri Pračet 95 „Naravno. Igore, idi ti slobodno. Sar nije pravo slato od čofeka?", dodade kada se Igor povukao. „Izgleda kao da su ga upravo iskopali, u svakom slučaju", reče Vajms. Ovo se nije razvijalo u skladu sa scenariom u njegovoj glavi. „Ma, sfi Igori tako isgledaju. U porodici je feć dfesta godina. Najfeći deo njega, u sfakom slučaju." „Stvarno?" „Isusetno omiljen među mladim damama, is nekog razloga. Tako fam je to sa sfim Igorima. Shfatila sam da je najbolje ne rasmišljati sašto." Ledi Margolota se blistavo osmehnu Vajmsu. „Pa, da nasdrafimo sa faš borafak, ser Semjuele." „Znate dosta o meni", reče Vajms slabašno. „Uglafnom sfe najlepše, uferafam fas", reče ona. „Bes obsira što ste skloni da saborafite na administratifne papire, lako se isnerfirate, stfarno ste preterano sentimentalni i žalite sbog sopstfenog nedovoljnog obrasofanja a u tuđe nemate poferenja - neismerno ste ponosni na sfoj grad i pitate se da niste isdali sopstfeni stalež. Moji... prijatelji u Ank-Morporku nisu uspeli da otkriju ništa saista loše, a, ferujte mi, njima to baš lepo polasi sa rukom. I is dubine duše mrsite fampire." „Ja..." „Sasvim rasumljivo. Užasne smo osobe, uglafnom." „Ali vi..." „Ja se trudim da na to gledam s fedrije strane", reče ledi Margolota. „No sfejedno... kako fam se dopao kralj?" „Veoma je... tih", reče diplomata Vajms. „Slobodno recite prefrigan. Sigurno je sasnao o fama mnogo fiše nego fi o njemu. Hoćete biskfit? Ja ih ne jedem, rasume se, ali dole u faroši neki čofečuljak prafi difnu čokoladu. Igore?" „Da, gofpodarice", reče Igor. Vajms je umalo isprskao limunadu po celoj prostoriji. „Nije bio u sobi!", reče. „Video sam ga kako izlazi! Čuo kako zatvara vrata!" „Ima Igor svojih načina. Igore, molim te daj ser Semjuelu salfetu." „Rekli ste da je kralj prefrigan", reče Vajms brišući limunadu sa čakšira. Igor spusti tacnu s biskvitima i odgega se iz sobe. „Jesam li? Ne, nemoguće da sam rekla tako nešto. Ne bi bilo diplomatski", reče ledi Margolota glatko. „Sigurna sam da sfi mi podržavamo novog ispodničkog kralja, izbor čitafog patuljačkog roda, pa čak i ako su mislili da dobijaju tradicionalistu, a dobili su neposnati imenilac." „Jeste li zapravo rekli to poslednje?", reče Vajms, koji beše otplutao na moru diplomatije i mokrih pantalona. „Ni slučajno. Snate da je stenofiti somun ukraden?" „Kažu da nije", reče Vajms. „Ferujete im?" „Ne." „Krunisanje bes njega ne može da se obafi, jeste li snali?" „Moraćemo da sačekamo dok ne umese novi?", reče Vajms. „Ne. Neće fiše biti ispodničkih kraljefa", reče ledi Margolota. „Legitimitet, snate. Somun predstaflja neposrednu fesu s fremenom B'rajana Krfoseka. Kažu da je sedeo na somunu dok je ofaj još bio topao i, takoreći, ostafio otisak." „Hoćete reći da se kraljevski položaj prenosio s dup.. s tura na tur?" „Ljudska bića feruju u krune", sar ne?" „Da, ali se one bar stavljaju na drugi kraj!" „Prestole, onda." Ledi Margolota uzdahnu. „Ljudi toliko polažu na kojekakfa čuda. Krune. Mosti. Beli luk. Sfe u sfemu, biće građanskog rata oko fođstva i Albreht će sfakako pobediti, i prekinuće sfaku trgofinu sa Ank-Morporkom. Jeste li snali? On misli da je to mesto čisto slo."

Terry Pratchet 96 „Ja znam da je zlo", reče Vajms. „A ja tamo živim." „Čujem da će sfe tamošnje patuljke proglasiti sa d'hra-rake", nastavi vampirica. Vajms je čuo kako Vesela oštro usisava vazduh. „To znači da nisu patuljci." „Baš velikodušno od njega", reče Vajms. „Naši momci će se vala baš potresti." „Ehm", reče Vesela. „Baš tako. Mlada dama isgleda sabrinuto, a faljalo bi fam nju da slušate, ser Semjuele." „Izvinite", reče Vajms, „ali kakve sve ovo veze ima s vama?" „Ser Semjuele, zaista nimalo ne pijete?" „Ne." „Ni jedno pićence?" „Ne", reče Vajms oštrije. „Znali biste to, da znate išta o...." „A ipak u najnižoj fioci držite pola boce, kao fečito iskušenje", reče ledi Margolota. „E to, ser Semjuele, sfedoči da ste čofek koji ispod odeće nosi košulju od kostreti." „Hoću da znam ko vam je sve ovo ispričao!" Ledi Margolota uzdahnu. Vajms je imao osećaj kako opet nije položio nekakav ispit. „Bogata sam, ser Semjuele. Tako vam to često bifa s fampirima. Sar niste snali? Snam da lord Fetinari feruje kako je snanje nofac. No, sfi snaju da je nofac odufek snanje. Bogatstfo ne mora da govori, samo da sluša." Stala je i zagledala se u Vajmsa kao da je iznenada odlučila da sluša. Vajms se nelagodno meškoljio pod nepomičnim pogledom. „Kako je Hafelok Fetinari?", reče ona „Patricij? Ma... dobro." „Sada je sfakako poprilično star." „Nikad nisam bio sasvim siguran koliko ima godina", reče Vajms. „Otprilike smo vršnjaci, pretpostavljam." Onda ona iznenada ustade. „Ser Semjuele, bio je ofo sanimljif sastanak. Nadam se da je ledi Sibil dobro?" „Ovaj, jeste." „Sjajno. Baš mi je drago. Sigurna sam da ćemo se ponofo fideti. Igor će fas ispratiti. Posdrafite barona kad ga fidite. Potapšite ga po glafi od mene." „Vesela, šta bi sve ovo, koji andrak?", reče Vajms kada je kočija opet krenula nizbrdo. „Koji deo, gospodine?" „Manje-više sve, zapravo. Što bi se ankmorporški patuljci bunili ako neko kaže da nisu patuljci? Znaju da su patuljci." „Neće potpadati pod patuljački zakon, gospodine." „Nisam ni znao da potpadaju." „Hoću reći, to vam je kao... način života, gospodine. Venčanja, sahrane i tako to. Brakovi neće biti zakoniti. Stari patuljci neće smeti da se sahranjuju ovde kod kuće, a to bi bilo užasno. Svaki patuljak sanja da ostari, pa da se vrati kući i otvori neki rudničić." „Svaki patuljak? Čak i oni rođeni u Ank-Morporku?" „Dom nije tek mesto gde se rodite, gospodine", reče Vesela. „Ima tu još koječega. Ugovori se neće važiti. Patuljci vole dobra, čvrsta pravila, gospodine." „Imamo zakone i u Ank-Morporku. Manje-više." „Gospodine, patuljci više vole da među sobom koriste sopstvene." „Da se kladimo da se patuljcima sa Zmijske glave ovo ne bi dopalo?" „Da, gospodine. Biće razdora. I još jedan rat." Ona uzdahnu. „Ali zašto je sve vreme pričala o piću?" „Ne znam, gospodine." „Ne volim ih. Nikad nisam i nikad i neću." „Da, gospodine." „Jesi li videla onog pacova?" „Jesam, gospodine."

Teri Pračet 97 „Mislim da mi se podsmevala." Kočija se opet kotrljala ulicama Tuca. „Koliki rat?" „Gori od onog pre pedeset godina, rekla bih", reče Vesela. „Ne sećam se da se o njemu pričalo", reče Vajms „Ljudska bića uglavnom nisu ni znala za njega", reče Vesela. „Pretežno se odvijao pod zemljom. Potkopavanje prolaza i kopanje invazionih tunela i tako dalje. Možda je nekoliko kuća upalo u jame neobjašnjivog porekla i ljudi nisu dobijali ugalj, ali to vam je to." „Hoćeš reći da se patuljci naprosto trude da obruše rudnike na druge patuljke?" „O, da." „Mislio sam da ste svi vi zakonoljupci." „O, jesmo, gospodine. Vrlo smo zakonoljubački nastrojeni. Samo ne preterano milostivi." Bogove mu poljubim, mislio se Vajms dok se kočija preko mosta kotrljala u centar grada. Nisu me poslali na krunisanje. Poslali su me u rat koji još nije počeo. Pogleda uvis. Tantonije ga je pomno posmatrao, ali brzo je skrenuo pogled. * * * Ledi Margolota je gledala za kočijom dok ova nije stigla do gradske kapije. Stajala je malo podalje od prozora. Nebo je bilo malčice oblačno, ali navika preživljavanja teško zamire. „Kakaf besan čofek, Igore." „Jefte, gofpodarice." „Prosto fidiš kako mu se bes nagomilafa isa strpljenja. Pitam se na šta se sfe može nagnati?" „Izveo fam konje, gofpodarice." „Jao, sar je tako kasno? Bolje da krećemo, onda. Svi se nešto oslofolje kad propustim sastanak, snaš." * * * Zamak na drugoj strani doline bio je mnogo izanđaliji od šećerleme ledi Margolote. Svejedno, kapije su bile širom otvorene i nije delovalo kao da ih često zatvaraju. Glavna vrata bila su velika i naizgled teška. Jedino što je nagoveštavalo da nisu naručena iz uobičajenog kataloga za izgradnju zamkova bila su manja, uža vrata, oko metar visoka i ugrađena u njih. „Za šta je ovo?", reče Vajms. „Čak i patuljak bi lupio glavom." „Pretpostavljam da zavisi od toga u kom si obličju kad ulaziš", reče Vesela mračno. Glavna vrata se otvoriše čim je Vajms taknuo zvekir u obliku vučje glave. No ovog puta je bio spreman... „Dobro jutro, Igore", reče on. „Dobar dan, Vaša ekfelencijo", reče Igor i pokloni se. „Igore, pozdravljaju te Igor i Igor." „Hvala, Vaša ekfelencijo. Kad već pomenufte, je l' mogu na vašu kočiju da ftavim jedan paket va Igora?" „Misliš za Igora u ambasadi?" „To fam i rekao, gofpodine", reče Igor strpljivo. „Ima nekih problema, pa moram da mu pružim ruku fpafa." „Da, u redu je." „Odlično. Lepo je vamotana a na ledu će oftati fina i fveža. Biste li pošli va mnom? Gofpodar fe trenutno preobražava." Igor je odšepao u prostranu dvoranu, čiju je skoro celu jednu stranu zauzimalo ognjište, pa opet izašao, sve vreme se klanjajući. „Je l' rekao ono što mislim da je rekao?", reče Vajms. „O ruci i ledu?" „Gospodine, nije to baš tako kako zvuči", reče Vesela.

Terry Pratchet 98 „I nadam se da nije. Bogovi, pogledaj onu prokletinju!" S greda pri tavanici visila je ogromna crvena zastava. U sredini se nalazila crna vučja glava, usta punih stilizovanih munja. „Mislim da je to nova zastava", reče Vesela. „Mislio sam da je to samo grb s dvoglavim slepim mišem?" „Možda su mislili da je vreme da je preobraze, gospodine..." „O, Vaša ekselencijo. Zar Sibil nije s vama?" Žena koja je ušla bila je Angua, ali pomalo tapacirana od godina. Na sebi je imala dugačku, lepršavu zelenu haljinu - po ankmorporškim merilima veoma staromodnu, mada pojedini stilovi nikad ne izađu iz mode ako ste odgovarajuće građe. Češljala se u hodu. „Ovaj, danas je ostala u ambasadi. Poprilično smo se namučili u putu. Vi ste sigurno baronica Serafina fon Ubervald?" „A vi ste Sem Vajms. Sibil samo o vama govori u pismima. Sad će i baron. Bili smo u lovu pa smo izgubili pojam o vremenu." „Sigurno ima puno posla oko konja", reče Vajms učtivo. Serafinin osmeh načas je postao nekako čudan. „Ha. Da", reče ona. „Da pošaljem Igora po neko piće?" „Ne, hvala." Sela je na jednu stolicu predebelog sedišta i blistavo mu se osmehnula. „Vaša ekselencijo, upoznali ste novog kralja?" „Jutros." „Čini mi se da mu nije lako." „Otkud vam ta ideja?", reče Vajms. Serafina je izgledala zatečena. „Mislila sam da svi znaju?" „E pa, ja nisam ovde ni pet minuta", reče Vajms. „Verovatno se ja ne računam." Sada je, kako je sa zadovoljstvom primetio, ona izgledala zbunjeno. „Samo smo... čuli da ima nekih poteškoća", reče. „Pa, dobro... novi kralj, treba organizovati krunisanje... Poteškoće su neminovne", reče on. Dakle, pomisli, ovo je diplomatija. Isto kao laganje, samo što lažeš viši stalež. „Da. Naravno." „Angua je dobro", reče Vajms. „Jeste li sigurni da nećete piće", reče Serafina brzo i ustade. „A, evo mi muža..." Baron je ušao u prostoriju poput vihora koji sa sobom nosi nekoliko pasa. Poskakivali su ispred njega i plesali oko njega. „Zdravo! Zdravo!", riknu on. Vajms pogleda u divovskog čoveka - ne debelog, ne visokog, prosto tako građenog da je bio za recimo deset posto krupniji od proseka. Nije toliko imao bradato lice koliko bradu s malecnim ostacima lica, koji su provirivali iznad nje, kroz onaj uzani procep između brkova i obrva. Obrušio se na Vajmsa u oblaku skakutavih tela, dlake i mirisa starih tepiha. Vajms je bio spreman za rukovanje kad je do njega došlo, ali je svejedno morao da iskrivi lice dok su mu se kosti trle jedna o drugu. „Baš lepo što si došao, a? Mnogo sam čuo o tebi!" Ali ne dovoljno, pomisli Vajms. Pitao se hoće li ikada ponovo moći da upotrebljava ruku. Još se nalazila u stisku. Psi su sada usredsredili pažnju na njega. Njušili su ga. „Moje silno poštovanje Ank-Morporku, a?", reče baron. „Ovaj... baš lepo", reče Vajms. Krv mu nije dosezala dalje od ručnog zgloba. „Sedi!", zalaja baron. Vajms se trudio da izbegne tu reč, ali čovek je upravo tako govorio - kratkim, oštrim rečenicama, od kojih su sve do jedne bile uzvične. Poterali su ga prema stolici. Potom mu je baron pustio ruku i izvalio se na ogromnu prostirku, a uzbuđeni psi nagomilali su se povrh njega. Serafina je ispustila zvuk, nešto između režanja i coktanja - supružničkog neodobravanja. Baron poslušno odgurnu pse u stranu i svali se u stolicu.

Teri Pračet 99 „Takvi smo kakvi smo, moraćete s tim da se pomirite", reče Serafina, osmehujući se samo ustima. „Ovo je oduvek veoma opušteno domaćinstvo." „Baš je lepo", reče Vajms slabašno i zapilji se naokolo po ogromnoj prostoriji. Trofejne glave visile su svud po zidovima, ali barem nije bilo trolova. Ni oružja. Nije bilo kopalja, zarđalih starih mačeva, pa čak ni kakvog polomljenog luka, a to je bilo gotovo kršenje zakona o nameštanju zamkova. Ponovo se zagleda u zid, pa u rezbarije iznad ognjišta. A onda mu pogled otplovi naniže. Jedan pas - a Vajms je, da ne bude nikakve zabune, koristio izraz pas samo zato što su se nalazili unutra, a na takvom se mestu vukovi retko sreću - merkao ga je. Nikad nije video da ga ijedno stvorenje tako odmerava. Procenjivao ga je. Bilo je nečeg poznatog u bledozlatnoj dlaci, gotovo grivi. Zapravo, baš je ličio na Anguu, osim što je bio zdepastiji. A postojala je i još jedna razlika, majušna ali strahovito značajna. Kao i Angua, odavao je utisak zaustavljenog kretanja; ali dok je Angua uvek izgledala kao da je spremna na bekstvo, ovaj je delovao spreman da skoči na nekoga. „Sviđa vam se ambasada? Pripadala je nama, znate, pre nego što smo je prodali lordu V... Ve..." „Vetinariju", reče Vajms i nevoljno skrete pogled s vuka. „Naravno, vaši ljudi su svašta izmenjali", nastavi ona. „Mi smo izmenjali još ponešto", reče Vajms i priseti se sjajnih drvenih površina odakle su uklonili lovačke trofeje. „Moram reći da me je stvarno zadivilo kupati... Molim?" Baron samo što nije arlauknuo. Serafina je streljala muža pogledom. „Da", reče ona oštro. „Čujem da su uradili štošta zanimljivo." „Baš imate sreće s tim toplim izvorima", reče Vajms. A i ovo je diplomatija, pomisli, kad pustiš usta da trtljaju koješta a ti promatraš ljudske oči. Baš kao kad si pandur. „Sibil želi da se okupa u vrućoj banji..." Iza sebe je čuo baronovo prigušeno režanje i video kako je Serafininim licem sevnula razdraženost. „Jesam li rekao nešto što nije trebalo?", reče nedužno. „Mom mužu trenutno nešto nije dobro", reče Serafina, onim posebnim glasom udate žene, za koji je Vajms prepoznao da znači: „Misli da mu sad ništa ne fali, ali samo čekaj dok ga dohvatim nasamo." „Pretpostavljam da bi trebalo da vam pokažem preporuke", reče Vajms i izvuče pismo. Serafina brzo pruži ruku i uze ga od njega. „Pročitaću ga", reče sa sladunjavim osmehom. „Sve je to samo da se zadovolji forma, naravno. Svi su čuli za komandanta Vajmsa. Mislim, bez uvrede, razume se, ali pomalo smo se iznenadili kad je patricij..." „Lord Vetinari", reče Vajms usrdno, malčice smuljavši sredinu reči, i začu režanje baš kad je i trebalo. „Da, uistinu... Kad je rekao da vi dolazite. Očekivali smo nekog... iskusnijeg... diplomatu." „Ma, umem ja i te kako da delim tanke sendvičiće s krastavcem", reče Vajms. „A ako hoćete gomilu zlaćanih čokoladnih kuglica, za to sam vam tata-mata." Ona mu uputi spor, bezizražajan pogled. „Oprostićete mi, Vaša ekselencijo", reče. „Morporški mi nije maternji jezik i mislim da smo se možda nenamerno zabunili. Koliko shvatam, u stvarnom životu ste policajac?" „U stvarnom životu jesam", reče Vajms. „Mi u Tucu oduvek smo protivnici policijskih snaga", reče baronica. „Smatramo da sputavaju slobodu pojedinca." „E pa, svakako da sam tu tvrdnju čuo i u naprednijem obliku", reče Vajms. „Naravno, sve zavisi jeste li pojedinac na kog mislite vi sami ili onaj što se pentra da iz kupatila" - primetio je krivljenje lica - „pobegne kroz prozor, s porodičnim srebrom u džaku." „Na sreću, nama bezbednost nikad nije predstavljala problem", reče Serafina. „Ne čudi me", reče Vajms. „Mislim... zbog svih ovih zidova i kapija i tako toga."