Terry Pratchett - Peti slon

Terry Pratchet 150 Odvažno je prišao vukodlaku stisnutih pesnica, s držanjem preslikanim iz figure br. l Plemenite umetnosti pesničenja, što izgleda upečatljivo sve do onog trena kada ti protivnik kriglom razbije nos. Kerotov udarac pesnicom bio je poput udara gvozdene štangle i dok je ustajao, nekoliko puta je snažno mlatnuo Volfganga. Vukodlak je pre izgledao zbunjeno nego povređeno. Potom je promenio obličje. Uhvatio je pesnicu obema rukama i snažno stisnuo. Na Vajmsov užas, koraknuo je napred i bez ikakvog vidljivog napora naterao Kerota na uzmak. „Angua, ništa ne pokušavaj", reče Volf i veselo se isceri. „Ili ću da mu slomim ruku. Ili mu možda svejedno slomim ruku! Da!" Vajms je čak i čuo krckanje. Kerot pobele. Neko ko te drži za slomljenu ruku ima svu nadmoć koja mu je potrebna. Još jedna budala, pomisli Vajms. Kad su već dole, ne pustiš ih da ustanu! Nek se nosi markiz Kaćiper u tri lepe! Nekorišćenje policijske brutalnosti divno je u teoriji, ali prvo moraš protivnika da baciš na leđa. „A! A ima on i drugih kostiju!", reče Volfgang i odgurnu Kerota. Baci pogled prema Angui. „Vraćaj se, vraćaj se. Ili ću još da ga povredim! Ne, svejedno ću još da ga povredim!" Onda ga je Kerot šutnuo u stomak. Volfgang se prevalio unazad, ali pretvorio je ovo u salto. Lako je doskočio, skočio nazad na zaprepašćenog Kerota i dvaput ga pesnicom udario u grudi. Udarci su zvučali kao lopata po vlažnom betonu. Volfgang je ščepao čoveka u padu, jednom rukom ga podigao iznad glave, i zavitlao ga na most pred Anguu. „Civilizovani čovek!", dreknu. „Na ti ga, sestro!" Dole pored sebe Vajms začu nekakav šum. Gavin je pomno posmatrao, i ispuštao iz grla tihe, žestoke zvukove. Malecni deo Vajmsa, ono najsitnije jezgro cinizma tvrdo poput stene, pomislilo je: Tebi ovo, dakle, odgovara. S Volfganga se dizala para. Sijao se pri svetlosti baklji. Plava kosa na ramenima sjajila se kao oreol koji mu je spao s glave. Bezizražajnog lica Angua je kleknula pored tela. Vajms je očekivao jarostan krik. Čuo je plač. Pored Vajmsa, Gavin zacvile. Vajms pogleda dole u vuka. Posmatrao je kako Angua pokušava da podigne Kerota, a onda pogledao u Volfganga. Pa nazad. „Hoće još neko?", reče Volfgang, koji je poigravao napred-nazad po daskama. „Šta bi s tobom, Civilizovani?" „Seme!", prošišta Sibil. „Ne možeš..." Vajms poteže mač. Sad to ništa neće vredeti. Volfgang se sad ne igra, ne zadaje udarce pa beži. One ruke mogle bi da proteraju pesnicu kroz Vajmsova rebra tako da izađe s druge strane. U visini ramena, nešto maglovito jurnu pored Vajmsa. Gavin je pogodio Volfganga u grlo i oborio ga. Kotrljali su se po mostu, dok se Volfgang pretvarao natrag u vuka kako bi na čeljust uzvratio čeljušću. Razdvojili su se, kružili, pa se opet bacili jedan na drugog. Kao u snu, Vajms je začuo neki glasić: „Tamo kod kuće, ne bi potrajao ni pet minuta da se tako tuče. Blesavog mamlaza ima da sastave s kaldrmom kad se tako bije! Nek se nosi, bre, pogani markiz Kaćiper!" Gaspod je sedeo prav kao strela, a patrljak repa mu je podrhtavao. „Glupanderu! Evo kako se pobeđuje u kučećoj tuči!" Dok su se vukovi uporno kotrljali i Volfgang kidao Gavinov stomak, Gaspod je stigao uz režanje i kevtanje i bacio se otprilike u pravcu vukodlakovih zadnjih nogu. Začuo se cvilež. Gaspodovo režanje postade delimično prigušeno. Volfgang poskoči pravo uvis. Gavin skoči. Sva trojica zajedno naletela su na ogradu mosta, odbacila trošne kamenove u stranu, načas su visili u vidu režećeg klupka, a onda pali dole, u gromovitu belinu reke. Sve to, od časka kad je Tantonije prešao most, potrajalo je mnogo manje od minuta. Baronica je zurila dole u klisuru. Držeći je na oku, Vajms se obrati Detritusu.

Teri Pračet 151 „Naredniče, jesi li siguran da si imun na vukodlake?" „Uglavnom, gospodine. Osim toga, opet sam navijo samostrela." „Onda uđi u zamak i dovedi ovdašnjeg Igora", reče Vajms mirno. „Ako neko samo proba da te zaustavi, ustreli ga. I ustreli svakoga ko stoji u blizini." „Tu nema da brinete, gospodine." „Nismo kod kuće i ne treba da izigravamo gospodina Razumnog, naredniče." „Gospodine, ja ne bi' ni rekô da je pošô s nama." „Kreći, onda. Narednice Angua?" Nije dizala pogled. „Narednice Angua!" Sad je pogledala uvis. „Kako možete da budete tako... mirni?", zareža ona. „Povređen je." „Znam. Idi porazgovaraj s onim stražarima što se motaju s druge strane mosta. Izgledaju uplašeno. Ne želim nikakve nezgode. Trebaće nam. Vesela, pokrij nečim Kerota i ovog momka. Utopli ih." Voleo bih da nekako mogu sebe da utoplim, pomisli. Misli su nailazile polako, kao kapi vode na ivici smrzavanja. Osećao je kao da će led popucati na njemu ako se mrdne, da mu se mraz presijava u stopama, da mu je um pun prhkog snega. „A sada, madam", reče kada se okrenuo baronici, „daćete mi stenoviti somun." „Vratiće se on!", siknu baronica. „Taj pad nije ništa! I naći će vas." „Poslednji put vam kažem... patuljački kamen. Vukovi čekaju negde tamo. Patuljci čekaju dole u gradu. Dajte mi kamen i možda svi preživimo. Ovo je diplomatija. Nemojte da probam nešto drugo." „Treba samo jednu reč da kažem..." Angua zareža. Sibil krupnim koracima priđe baronici i ščepa je. „Nikad ni na jedno pismo nisi odgovorila! Za sve one godine koliko sam ti pisala!" Baronica je zaprepašćeno zijala u nju, kao što to obično biva s ljudima kad ih zadese Sibiline oštre izjave potpuno neprimerene trenutnim okolnostima. „Ako znate da je somun kod nas", reče ona Vajmsu, „znate i da to nije onaj pravi. I neće biti od neke koristi patuljcima!" „Da, naručili ste ga iz Ank-Morporka! Ank-Morporka! Trebalo je da lupe pečat s donje strane. Ali neko je smaknuo čoveka koji ga je napravio. To je ubistvo. Što se protivi zakonu." Vajms klimnu baronici glavom. „Zakon je nešto što postoji kod nas." * * * Gaspod se izvukao iz vode i ustao, sav uzdrhtao, na šljunak. Osećao se kao da je svaki komadić njega ugruvan. U ušima mu je gadno zvonilo. Niz jednu nogu curila mu je krv. Poslednjih nekoliko minuta bilo je malo zamagljeno, ali jeste se sećao da je tu bilo umešano mnogo vode koja ga je mlatila poput maljeva. Otresao se. Krzno mu zazvecka tamo gde se već hvatao led. Po navici, prišao je najbližem drvetu, lecnuo se i podigao nogu. IZVINI. Usledila je zauzeta, zamišljena tišina. „To što si sad uradio uopšte nije bilo lepo", reče Gaspod. OPROSTI. MOŽDA NIJE PRAVI TRENUTAK. „Za mene nije, ne. Možda si me i povredio fizički." TEŠKO JE ZNATI ŠTA DA KAŽEŠ. „Drveće obično ne razgovara s tobom, eto šta hoću da kažem", uzdahnu Gaspod. „Dakle, šta sad biva?" KAKO MOLIM? „Mrtav sam, je l' tako?"

Terry Pratchet 152 NE. NIKO NIJE IZNENAĐENIJI OD MENE, MORAM REĆI. ALI IZGLEDA DA TVOJE VREME JOŠ NIJE NASTUPILO. Smrt izvuče peščani sat, načas ga podiže naspram hladnih zvezda, i krupnim koracima ode rečnom obalom. „Izvin'te, nema šanse da me povezeš, a?", reče Gaspod, koji ga je s mukom pratio. NE DOLAZI U OBZIR. „Samo, kad si nizak pas u dubokom snegu, to nimalo ne valja za tvoj znašvećšta, ako s'vataš šta..." Smrt je zastao pored malenog zatona. Nejasno obličje ležalo je u nekoliko centimetara vode. „Oh", reče Gaspod. Smrt se sagnu. Usledio je plavi blesak, a onda je iščezao. Gaspod se strese. Dogacao je i njuškom ćušnuo Gavinovo mokro krzno. „Ne bi trebalo ovako", zacvile. „Da si čovek, stavili bi te u veliki čamac kad dođe plima i zapalili bi ga i svi bi videli. Ne ovako, samo ti i ja, ovde dole, na hladnoći." Trebalo je obaviti još nešto. Znao je to negde duboko u kostima. Otpuzao je natrag do obale i uspentrao se na palo vrbovo stablo. Nakašljao se. Onda je počeo da zavija. Krenulo je loše, sa oklevanjem, ali narastalo je, postajalo snažnije, bogatije... A kada je zastao da uzme dah, zavijanje se nastavljalo i nastavljalo, od grla do grla širom šume. Zvuk ga je obujmio i on kliznu s debla i s mukom poče da se uspinje prema višem zemljištu. Zavijanje ga je uzdizalo iznad dubokog snega. Krivudalo je oko drveća, tkanje sačinjeno od mnogih glasova poprimilo je sopstveni život. Sećao se da je pomislio: Možda stigne čak do Ank-Morporka. Možda dopre i mnogo dalje. * * * Baronica je zadivila Vajmsa. Saterana u ćošak, još se borila. „Ne znam ja ništa ni o kakvim smrtima..." Zavijanje se začu iz šume. Koliko li vukova tamo ima? Nikad ih ne vidiš, a onda kad zaurlaju, zvuči kao da se po jedan krije iza svakog drveta. Ovo se nastavljalo i nastavljalo - zvučalo je kao plač bačen u jezero vazduha, tako da se talasići šire čitavim planinama. Angua zabaci glavu i vrisnu. Potom se uz siktaj ustremi na baronicu, stežući i opuštajući pesnice. „Daj mu... smrdljivi kamen", prošišta. „Hoće... li... iko... od... vas da se kači sa mnom? Elem? Onda mu dajte kamen." „Šta fe dešava, šta nije u redu?" Igor došepa kroz razrušenu kapiju s Detritusom za petama. Ugleda dva tela i požuri onamo, nalik na kakvog veoma krupnog pauka. „Donesite kamen", režala je Angua. „A onda... ćemo... otići. Nanjušila sam ga. Ili hoćete da ga sama uzmem?" Serafina je prostreli pogledom, pa se okrenu na peti i otrča u ruševine zamka. Ostali vukodlaci ustuknuše od Angue kao da je njen pogled bič. „Ako ne možeš da pomogneš ovim ljudima", reče Vajms Igoru, koji je klečao, „ne smeši ti se baš svetla budućnost." Igor klimnu glavom. „Ovom ovde", reče i pokaza na Tantonija, „nifu povređeni organi, mogu da ga vašijem dok fte rekli keks, bev brige. Ovaj ovde", potapša Kerota, „...gadno flomljena šaka." Podiže pogled. „Gofpodar Volfgang fe opet igrao?" „Je l' možeš da ga središ da mu bude dobro?", obrecnu se Vajms. „Ne, danaf mu je frećan dan", reče Igor, „mogu da ga fredim da mu bude bolje. Famo što mi je priftigao divan par bubrega, prava bombona, pripadao mladom gofpodinu Karpantiju, jedva da je i takao koju kap žeftine. Nevgodna ftvar, taj odron..."

Teri Pračet 153 „Je l' mu trebaju?", upita Angua. „Ne, ali nikad ne treba propuštati priliku da fe ufavršiš, uvek to kažem." Igor se isceri. Bio je to neobičan prizor. Ožiljci su mu gmizali po licu poput gusenica. „Samo se pobrini za ruku", reče Vajms odlučno. Baronica se vratila, s po nekoliko vukodlaka sa svake strane. I oni ustuknuše kad se Angua munjevito okrenu. „Uzmite ga", reče Serafina. „Nosite prokletinju. Lažan je. Nikakav zločin nije počinjen." „Ja sam policajac", reče Vajms. „Zločin uvek mogu da nađem." * * * Pod sopstvenom težinom saonice su klizile prema Tucu, a gradski stražari trčali su uporedo s njima i povremeno ih gurali. Sa onesposobljenim kapetanom, bili su izgubljeni i zgranuti i nimalo raspoloženi da od Vajmsa primaju naređenja, ali radili su šta im Angua kaže jer je Angua pripadala staležu koji im je, po tradiciji, izdavao naređenja. Dvojicu ranjenika položili su na ćebad. „Angua?", reče Vajms. „Da, gospodine?" „Vukovi trče uporedo s nama. Vidim ih kroz drveće." „Znam." „Jesu li na našoj strani?" „Recimo da još nisu ni na jednoj drugoj strani, može tako? Ne vole me preterano, ali znaju da... Gavin jeste, a ovog časa je to najvažnije. Neki su otišli u poteru za mojim bratom." „Zar je mogao ono da preživi? Dug je put do dole." „Pa, nije ni vatra ni srebro. Miljama nema ničeg osim bele vode. Verovatno je mnogo bolelo, ali mi se neverovatno dobro zaceljujemo." „Vidi, žao mi je što..." „Ne, gospodine Vajmse, nije vam žao. Ne treba da bude. Kerot prosto nije razumeo kakav je Volfgang. Ne možeš da pobediš nešto poput njega u poštenoj borbi. Znam da smo rod, ali... lično nije isto što i važno. Kerot je uvek to govorio." „Govori", reče ledi Sibil oštro. „Da." Kerot otvori oči. „Šta se... ono desilo?", reče. „Volfgang te je udario", reče Angua. Obrisala mu je čelo. „Čime?" Kerot pokuša da se pridigne na ruke, trže se i pade natrag. „Šta sam ti ono uvek govorio o markizu Kaćiperu?", reče Vajms. „Izvinite, gospodine." Nešto žarko uzdiglo se iz dalekih šuma. Nestalo je, a onda se proširila zelena svetlost. Časak kasnije začuše prasak rakete. „Signalizeri stigli do tornja", reče Vajms. „Zar ova prokletinja ne može brže?", zapita Angua. „Hoću da kažem, možemo da stupimo u vezu sa Ank-Morporkom", reče Vajms. Posle svega, ovo ga je neobično razvedrilo. Kao da se začulo neko naročito ljudsko zavijanje. Sad se ne zaleće kao guska u magli. Zaleće se kao guska u magli na kraju vrlo dugačke uzice. I razlika je ogromna. * * * Bile su to omanje javne prostorije iznad nekog dućana u Tucu i, pošto su bile opšte vlasništvo, delovalo je kao da ne pripadaju nikome. Po ćoškovima je bilo prašine, a stolice, trenutno poredane u nepravilnom krugu, izabrane su pre zato što ih je bilo lako naslagati jednu na drugu nego zbog preterane udobnosti. Ledi Margolota se osmehnu okupljenim vampirima. Volela je ove sastanke.

Terry Pratchet 154 Ostatak skupine bio je prilično raznorodna gomila i pitala se kakvi li su im motivi. Ipak, možda su svi delili jedno ubeđenje - da ono kako si načinjen nije ono što moraš biti ili što možda možeš postati... Kvaka je bila da počneš od malog. Šišaj krv, ali nemoj nabijati na kolac. Mali koraci. A onda otkriješ da zapravo želiš moć, i da postoje mnogo učtiviji načini da je zadobiješ. A onda shvatiš da je moć tričarija. Svaka šuša ima moć. Pravo blago je kontrola. Lord Vetinari je to znao. Kada su na vagi teški tegovi, kvaka je znati gde da spustiš palac. A sva kontrola počinje od samog sebe. Ustala je. Posmatrali su je s pomalo zabrinutim ali prijateljskim izrazima lica. „Moje ime je, ukratko rečeno, ledi Margolota Amaja Katerina Asumpta Krasina fon Uberfald, i fampirica sam..." U horu rekoše: „Zdravo, ledi Margolota Amaja Katerina Asumpta Krasina fon Uberfald!" „Prošlo je feć skoro četiri godine", reče ledi Margolota, „i još ufek se trudim da prežifim sfaku noć, jednu po jednu. Jedan frat bio bi frat prefiše. Ipak... postoji samena..." * * * Na kapijama Tuca nije bilo stražara, ali kada se saonice zaustaviše, ispred ambasade je stajala gomila patuljaka. Upregnuti vukovi preplašeno su se trzali i cvileli u Anguinom pravcu. „Moraću da ih pustim", reče dok je silazila. „Došli su ovako daleko samo iz straha od mene..." Vajmsa ovo nije iznenadilo. Ovog časa, sve i svja plašilo bi se Angue. Pa ipak, odred patuljaka žurio je prema saonicama. Trebaće im nekoliko sekundi da skopčaju šta se dešava, shvati Vajms. Ovde su stražari iz centra grada i jedan Igor i jedan vukodlak. Biće zbunjeni koliko i sumnjičavi. To bi trebalo da mu ostavi malecni procep koji bi mogao da proširi. I, ma koliko ga bilo sram da to prizna, nadobudni gad uvek je u prednosti. Prostreli pogledom patuljka na čelu. „Kako se zoveš?", zapita oštro. „Uhapš..." „Znaš li da je stenoviti somun ukraden?" „Uhap... Molim?" Vajms posegnu i izvuče džak iz saonica. „Donesite te baklje ovamo", povika i, pošto je izdao zapovest glasom koji nimalo nije sumnjao u poslušnost - poslušali su ga. Imam dvadeset sekundi, pomisli, a onda čarolija nestaje. „Sad pogledajte ovo!", reče i izvuče predmet iz džaka. Nekoliko patuljaka palo je na kolena. Mrmljanje se pronese. Još jedno zavijanje, još glasina... U stanju u kom se trenutno nalazio, pred zakrvavljenim očima ukazaše mu se tornjevi u noći kako škljocaju i štucaju, i u Genuu prenose baš onu poruku koju je neko poslao iz AnkMorporka. „Hoću da odnesem ovo kralju", reče u tišini punoj strahopoštovanja. „Mi ćemo ga odn...", poče patuljak i pođe napred. Vajms kroči u stranu. „Dobar večer, momci", reče Detritus i uspravi se na saonicama. Izmučeni šumovi natprirodno zategnutih opruga zvučali su kao kakva metalna životinja u strahovitim bolovima. Patuljak je stajao na metar ili dva od nekoliko desetina vrhova strela. „S druge strane", reče Vajms, „možemo i da nastavimo razgovor. Izgledaš kao patuljak koji voli razgovor." Patuljak klimnu glavom. „Kao prvo, ima li ikakvog razloga da ova dvojica povređenih ne mogu da se unesu unutra pre nego što podlegnu ranama?" Samostrel se trznu u Detritusovoj ruci. Patuljak klimnu glavom. „Mogu da uđu i podvrgnu se odgovarajućoj nezi?", reče Vajms.

Teri Pračet 155 Patuljak klimnu glavom, i dalje zagledan u svežanj vrhova strela veći od njegove glave. „Divota jedna. Vidiš kako se lepo slažemo kad prosto popričamo? A sada predlažem da me uhapsiš." „Hoćete da vas uhapsim?" „Da. I ledi Sibil takođe. Prepuštamo se tvojoj ličnoj odgovornosti." „Tako je", reče ledi Sibil, „zahtevam da me uhapsite." Uspravi se i isprsi; poput lomače je isijavala pravedni gnev i uvređenost, tako da patuljci ustuknuše pred nečim što je očigledno bio neeksplodirani dekolte. „A pošto će hapšenje ambasadora svakako izazvati izvesne... poteškoće sa AnkMorporkom", nastavi Vajms, „zaista vam savetujem da nas odvedete pravo kralju." Igrom blagoslovenih slučajnosti, iz tornja se opet izdiže vatromet. Zelena svetlost načas obasja snegove. „Šta ono znači?", reče patuljački kapetan. „Znači da Ank-Morpork zna šta se događa", reče Vajms, uz molitvu da je to istina. „A ne verujem da želiš da baš ti, od svih patuljaka, zapodeneš rat." Patuljak se obrati patuljku pored sebe. Pridruži im se i treći. Vajms nije mogao da proprati užurban razgovor, ali tik iza njega Vesela šapnu: „Ovo malko prevazilazi njegovo iskustvo. Ne želi da se išta desi somunu." „Odlično." Patuljak se okrenu natrag Vajmsu. „A trol?" „Ma, Detritus ostaje u ambasadi", reče Vajms. Ovo kao da je malo razvedrilo ton rasprave, ali svejedno se činila žestoka. „Šta se sad dešava?", šapnu Vajms. „Ne postoji presedan za ma šta nalik ovome", promrmlja Vesela. „Navodno ste atentator, a vratili ste se da se vidite s kraljem i doneli somun..." „Nema presedana?", reče Sibil. „E, vala baš ima, sunce mu, da prostite, poljubim..." Duboko udahnu i zapeva. „Oh", reče Vesela preneraženo. „Šta?", reče Vajms. Patuljci su zijali u ledi Sibil, koja je menjala brzine sve dok nije dostigla pun operski glas. Za laičku sopranistkinju imala je zadivljujuću snagu i raspon glasa, za mrvicu previše drhtav za profesionalnu pozornicu, ali s taman onom pravom vrstom visoke kolorature da zadivi patuljke. Sneg je klizio s krovova. Ledenice su podrhtavale. Bogove mu poljubim, mislio se Vajms zaprepašćeno. Uz korset s bodljama i krilatu kacigu mogla bi da odnosi mrtve ratnike s bojnog polja... „To je Arija o otkupnini Železnog Malja", reče Vesela. „Svaki patuljak je zna! Ovaj, ne može lepo da se prevede, ali... 'Dolazim sada da otkupim ljubav svoju, donosim veliko blago na dar, sad samo kralj nada mnom može imati moć, stati mi na put protivno je svim zakonima ovog sveta, istina vredi više od zlata'... Ovaj, poslednji stih se uvek dovodi u pitanje, gospodine, ali uglavnom ga smatraju prihvatljivim ako je u pitanju velika istina..." Vajms pogleda u patuljke. Bili su opčinjeni, a jedan ili dvojica su bešumno izgovarali reči zajedno s njom. „Hoće upaliti?", šapnu. „Gospodine, teško da mogu da smisle veći presedan od ovoga. Hoću da kažem, ovo je pesma nad pesmama! Najveća molba na svetu! Gotovo da je ugrađena u patuljački zakon! Ne mogu da odbiju. To bi značilo... da nisu patuljci, gospodine!" Na Vajmsove oči, jedan patuljak iz džepa izvuče verižnu maramicu fine izrade i izduva nos uz vlažno zveckanje. Nekolicina drugih bila je u suzama. Kada je zamrla i poslednja nota, usledila je tišina, a potom iznenadna grmljavina od treskanja sekirama o štitove. „Sve u redu!", reče Vesela. „Pljeskaju!"

Terry Pratchet 156 Sibil se, zadihana od napora, okrenu mužu. Blistala je na svetlosti baklji. „Nije bilo loše, a?", reče. „Kako mi se čini po zvuku, sad si počasni patuljak", reče Vajms. Ponudi joj ruku. „Hoćemo li?" * * * Novosti su ih preduhitrile. Kada su vojvoda i vojvotkinja stigli, patuljci su kroz ulaz već kuljali napolje u centar varoši. Sada je i iza njih bilo patuljaka. Nosili su ih kao plima. A za sve to vreme, ruke su se pružale da u prolazu dodirnu somun. Patuljci su se nagurali s njima u lift. Tamo dole, grmljavina razgovora naglo je zamukla kada je Vajms kročio napolje i podigao somun iznad glave. Potom se jedan divovski poklik iznova i iznova orio među stenama. Čak ga i ne vide, pomisli Vajms. Za većinu je to sićušna bela tačkica. A zaverenici su to i znali, je l' tako? Ne moraš nešto da ukradeš da bi time ucenjivao ljude. „Treba da se uhapse!" Di je žurio napred s još stražara za petama. „Opet?", reče Vajms. Držao je somun visoko. „Pokušali ste da ubijete kralja! Pobegli ste iz ćelije!" „E, za to bismo baš mogli da čujemo malo više dokaza", reče Vajms, što je smirenije mogao. Somun je bio težak. „Ne možete doveka ljude da držite u neznanju, Di!" „Ni slučajno nećete videti kralja!" „Onda ću da bacim somun!" „Samo napred. Nije..." Vajms začu kako su patuljci iza njega oštro usisali vazduh. „Nije šta?", reče tiho. „Nije bitno? Ali ovo je somun!" Jedan patuljak koji ih je dopratio od ambasade uzviknu nešto i nekolicina prihvati povik. „Presedan je na vašoj strani", prevede Vesela. „Kažu, uvek mogu da vas pobiju nakon sastanka s kraljem." „Pa, ne da sam se baš tome nadao, ali moraće da posluži." Vajms pogleda u Dija. „Rekli ste mi da pronađem ovo, je l' da? A sada, nije li pogodno što ga vraćam zakonitom vlasniku..." „Vi... kralj je... Možete ga dati meni", reče Di i uspravi se do visine Vajmsovih grudi. „Ne dolazi u obzir!", obrecnu se Sibil. „Kad je Železni Malj vraćao somun Krvoseku, da li bi ga dao Slogramu?" Usledilo je opšte, horsko odobravanje. „Naravno da ne bi", reče Di. „Slogram je bio izdaj..." Zaustavi se. „Mislim", reče Vajms, „da bi najbolje bilo da odemo do kralja, a vi?" „To ne možete da zahtevate!" Vajms pokaza na gužvu patuljaka iza sebe. „Zapanjili biste se koliko je to teško objasniti ovima ovde", reče. * * * Potrajalo je pola sata dok nisu doprli do kralja. Trebalo ga je probuditi. Morao je da se obuče. Kraljevi ne žure. U međuvremenu, Vajms i Sibil sedeli su u čekaonici, na za njih premalim stolicama, opkoljeni patuljcima koji ni sami nisu bili sigurni jesu li tamničari ili počasna straža. Još patuljaka provirivalo je kroz dovratak; Vajms je čuo brujanje uzbuđenih razgovora. Nisu traćili mnogo vremena na njega. Pogled bi uvek pao na somun koji je držao na krilu. Bilo je jasno da ga mnogi nikad ranije nisu čak ni videli. Mukice, mislio se on. Svi verujete u ovo, a pre nego što današnji dan prođe, svima će vam reći da je u pitanju loša kopija. Videćete da je lažnjak. I to je otprilike to što se tiče vašeg malog sveta, je l' da? Krenuo sam da razrešim zločin, a završavam tako što ću počiniti još veći.

Teri Pračet 157 Imaću sreće ako izvučem živu glavu, zar ne? Vrata se zakotrljaše u stranu. Dva patuljka - Vajms je o njima mislio kao o teško oružanim patuljcima - stupiše napolje i svima uputiše zvanični, profesionalni pogled koji kaže da smo, radi vaše ugodnosti i zadovoljstva, rešili da vas ne pobijemo baš ovog trena. Ušao je kralj, trljajući ruke. „O, Vaša ekselencijo", reče, pre kao da objavljuje očiglednu činjenicu nego da upućuje dobrodošlicu. „Vidim da imate nešto što pripada nama." Kod vrata, Di se izdvoji iz gomile. „Veličanstvo, moram da iznesem ozbiljnu optužbu!", reče. „Stvarno? Odvedi ove ljude u sobu zakona. Pod stražom, razume se." Otišao je dostojanstveno. Vajms pogleda u Sibil i slegnu ramenima. Ostavili su za sobom vrevu glavne pećine i pošli za kraljem. Vajms se ponovo obreo u prostoriji s previše polica i premalo sveća. Kralj sede. „Vaša ekselencijo, je l' težak somun?" „Jeste!" „Nosi težinu istorije, znate. Spustite ga na sto - izuzetno pažljivo, molim vas. I... Di?" „O... ono", reče Di i pokaza prstom, „ono je... lažnjak, kopija. Falsifikat! Napravljen u Ank-Morporku! Deo zavere u koju je, siguran sam da se može dokazati, umešan i Njegovo gospodstvo Vajms! To nije pravi somun!" Kralj malo približi sveću somunu i ispitivački ga pogleda iz više uglova. „Video sam somun već mnogo puta", reče naposletku, „i rekao bih da ovo izgleda kao odistinski i celovit somun." „Veličanstvo, zahtevam... hoću reći, savetujem da vi zahtevate podrobnije ispitivanje, veličanstvo." „Stvarno?", reče kralj blago. „Pa, nisam ja stručnjak, znate. Ali imamo sreće, zar ne, što je Albreht Albrehtson došao na krunisanje? Čitav patuljački rod, mislim, zna da je on najveći autoritet kad je reč o somunu i njegovoj istoriji. Pozovite ga. Verujem da je u blizini. Čini mi se da su manje-više svi živi sada s druge strane onih vrata." „Uistinu, veličanstvo." Dok je gordo prolazio, izraz likovanja na Dijevom licu bio je gotovo raskalašan. „Draga, ako hoćemo da se izvučemo iz ovoga, trebaće nam još jedna pesma, čini mi se", promrmlja Vajms. „Seme, bojim se da sam zapamtila samo tu jednu. Druge su uglavnom bile o zlatu." Di se vratio u pratnji Albrehta i drugih starijih i donekle nadobudnih patuljaka. „O, Albrehte", reče kralj. „Vidiš ovo na stolu? Tvrde da ovo nije odistinski i celovit somun. Molim te, potrebno nam je tvoje mišljenje." Kralj klimnu glavom Vajmsu. „Moj prijatelj razume morporški, Vaša ekselencijo. Samo radije ne zagađuje vazduh izgovarajući ga. Prosto je takav, znate." Albreht prostreli Vajmsa pogledom i priđe stolu. Pogledao je somun iz različitih uglova. Pomerao je sveće i naginjao se blizu kako bi pobliže proučio koricu. Isukao je nož s pojasa, kucnuo somun njime i sa silnom pažnjom osluškivao note koje su iz toga proistekle. Okrenuo je somun. Onjušio ga. Koraknuo je unazad, lica tako namrštenog da se izobličilo, pa rekao: „H'gradz?" Patuljci su se nešto domunđavali, pa jedan po jedan zaklimaše glavama. Na Vajmsov užas, Albreht odlomi parčence somuna i stavi ga u usta. Gips, pomisli Vajms. Svež gips iz Ank-Morporka. A Di će se izvući na neku priču. Albreht ispljunu komadić u ruku, pa načas pogleda u tavanicu dok je žvakao. Onda su se on i kralj dugo, zamišljeno zgledali. „P'akga", reče Albreht naposletku, „a'p'akga-ad..." Kroz provalu mrmljanja, Vajms začu Veselin prevod: „Ovo je odistinski i celovit..."

Terry Pratchet 158 „Da, da", reče Vajms i pomisli: Bogova mu njegovih, što smo dobri. Ponosan sam na Ank-Morpork. Kad mi nešto falsifikujemo, prokletinja ispadne bolje od originala. Osim... osim ako mu je nešto promaklo.... „Hvala vam, gospodo", reče kralj. Mahnu rukom. Sa oklevanjem patuljci jedan po jedan izađoše napolje uz mnogo osvrtanja na Vajmsa. „Di? Molim te donesi moju sekiru iz mojih odaja", reče kralj. „Lično, molim te. Ne želim da je iko drugi dodiruje. Vaša ekselencijo, vi i vaša gospa ostaćete ovde. Vaš... patuljak, međutim, mora napolje. Na vrata će se postaviti stražari. Di?" Kušač ideja nije ni mrdnuo. „Di?" „Št... Da, veličanstvo?" „Uradi šta sam ti rekao!" „Veličanstvo, predak ovog čoveka jednom je ubio kralja!" „Pa, čini mi se da se porodica sad, eto, otarasila i tog poriva! Sad uradi kako ti naređujem!" Patuljak požuri napolje i, dok je izlazio iz pećine, okrenu se i zapilji se u Vajmsa. Kralj se zavali. „Sedite, Vaše redarstvo. I vaša gospa, takođe." Spustio je lakat na naslon za ruku i položio bradu na šaku. „A sada, gospodine Vajmse, recite mi istinu. Sve mi ispričajte. Saopštite mi istinu koja je vrednija od manjih suma zlata." „Više nisam siguran da je znam", reče Vajms. „Aha. Dobar početak", reče kralj. „Ispričajte mi, onda, svoje sumnje." „Veličanstvo, zakleo bih se da je ono tamo falsifikovano koliko i plehani šiling." „Stvarno? Ma nemojte?" „Pravi somun nije ukraden, uništili su ga. Čini mi se da su ga razbili i samleli i pomešali s peskom pećine u kojoj se nalazio. Pazite, veličanstvo, ako ljudi vide da je nešto nestalo, a onda se pojavite s nečim što na to liči, pomisliće: 'Mora da je to - to, mora da jeste, jer ne nalazi se tamo gde smo mislili da se nalazi.' Takvi su ljudi. Nešto nestane, nešto veoma nalik tome pojavi se negde drugde, i oni misle da je sigurno nekako dospelo s jednog mesta na drugo..." Vajms se uštinu za nos. „Izvinite. Nisam se baš naspavao..." „Baš vam lepo ide za nekoga ko hoda u snu." „On... lopov je sarađivao s vukodlacima, mislim. Ona petljavina oko 'Sinova Agija Maljokradljivca' njihovo je maslo. Nameravali su da vas učenom uklone s prestola. Dobro, to znate. Kako bi Ubervald ostao u tami. Ako se ne povučete s prestola, bilo bi rata, a ako biste to učinili, Albreht bi dobio lažni somun." „Šta još mislite da znate?" „Pa, lažnjak je napravljen u Ank-Morporku. Vešti smo kad nešto treba napraviti. Mislim da je neko naručio majstorovo ubistvo, ali ne mogu da saznam više dok se ne vratim. Saznaću." „Onda u tom vašem gradu vrlo uspešno proizvodite koješta, ako ste Albrehta uspeli da prevarite. Kako mislite da su to postigli?" „Veličanstvo, želite istinu?" „Svakako." „Je li moguće da je Albreht bio umešan? Moj stari narednik je uvek govorio: Saznaj gde leži novac." „Ha. Ko je ono rekao: 'Tamo gde ima policajaca, naći će se i zločin?" „Ovaj, ja, gospodine, ali..." „Hajde da vidimo zajedno. Di je verovatno imao dovoljno vremena da razmisli. Ah..." Vrata se otvoriše. Unutra kroči kušač s patuljačkom sekirom u rukama. Bila je to rudarska sekira, s pijukom s jedne strane, kad ideš u potragu za rudom, i pravim sečivom s druge, za slučaj da neko proba da te zaustavi. „Di, pozovi stražare", reče kralj. „I mladog patuljka Njegove ekselencije. Znaš, ovako nešto treba svi da vide."

Teri Pračet 159 O, zaboga, pomisli Vajms, koji je posmatrao Dijevo lice dok su se ostali tiskali unutra. Mora da negde postoji priručnik. Svaki pandur zna kako ovo ide. Staviš im do znanja da znaš kako su uradili nešto rđavo, ali ne kažeš im šta i ni slučajno im ne kažeš koliko znaš, i držiš ih na ivici živaca i tiho pričaš i... „Di, položi ruke na somun." Di se naglo okrenu. „Veličanstvo?" „Položi ruke na somun. Uradi šta ti kažem. Odmah." ...držiš im pretnju pred očima, ali nikad je ne pominješ, o ne. Jer ne možeš im uraditi ništa što im njihova mašta već ne radi. I nastavljaš dok se ne slome ili, u slučaju škole u koju sam ja išao, dok ne osete da su im čizme propustile vodu. A ne ostaje čak ni beleg. „Pričaj mi o smrti Dugoprsta, kapetana sveća", reče kralj nakon što je Di, sa izrazom šuplje strepnje na licu, dodirnuo somun. Reči pokuljaše napolje. „Ma, kao što sam vam rekao, veličanstvo, on..." „Di, ako ne budeš držao ruke na somunu, narediću da ih pričvrste. Reci mi opet." „Ja... on... sam je sebi oduzeo život, veličanstvo. Od sramote." Kralj podiže sekira i okrenu je izduženim vrškom upolje. „Ispričaj mi opet." Sada je Vajms čuo Dijevo disanje, plitko i ubrzano. „Veličanstvo, oduzeo je sebi život!" Kralj se osmehnu Vajmsu. „Vaša ekselencijo, postoji jedno staro sujeverje da će somun, pošto sadrži zrno istine, zablistati žarkocrveno ako neko izrekne laž dok ga dodiruje. Naravno, u današnje vreme, ne bih rekao da iko u to veruje." Okrenu se Diju. „Ispričaj mi opet", prošaputa. Dok se sekira malčice pomerala, svetlost sveća sevala je duž oštrice. „Oduzeo je sebi život! Jeste!" „O, da. Kao što si rekao. Hvala ti", reče kralj. „I sećaš se, Di, kada je Slogram poslao Železnom Malju lažne vesti da je Krvosek poginuo u bici, zbog čega je Železni Malj od prevelike žalosti oduzeo sebi život, ko je bio kriv?" „Slogram, gospodine", reče Di bez oklevanja. Vajms je pretpostavljao da je odgovor došao pravo iz nekakve napamet naučene lekcije. „Da." Kralj je pustio da reč neko vreme visi u vazduhu, pa nastavio: „A ko je izdao naređenje da se ubije zanatlija u Ank-Morporku?" „Veličanstvo?", reče Di. „Ko je izdao naređenje da se ubije zanatlija u Ank-Morporku?" Kraljev ton se nije promenio. Bio je to isti onaj ugodni, razdragani glas. Zvučalo je kao da će doveka postavljati ovo isto pitanje. „Ne znam ništa o..." „Straža, čvrsto mu pritisnite šake na somun." Stupili su napred. Uhvatili su ga za ruke. „Ponovo, Di. Ko je izdao naređenje?" Di se uvijao kao da mu ruke gore. „Ja... ja..." Vajms je video kako je koža patuljkovih šaka pobelela dok se upinjao da ih podigne s kamena. Ali lažan je. Zakleo bih se da je on uništio pravi, dakle zna da je ovo lažnjak, valjda? Ovo je samo komadina gipsa, verovatno još vlažna po sredini! Vajms je pokušavao da razmišlja. Prvobitni somun nalazio se u pećini, je l' tako? Je l' jeste? Ako nije, gde je bio? Vukodlaci su mislili da imaju lažni, a on od tada svakako nije skidao pogled s njega. Kroz maglu premora pokušavao je da razmišlja.

Terry Pratchet 160 Ranije se napola pitao da pravi somun nije bio upravo onaj u Muzeju patuljačkog hleba. Tako bi ga držali na bezbednom. Niko ne bi pokušao da ukrade nešto za šta svi znaju da je lažno. Sve to zajedno je Peti slon, ništa nije kako se čini, sve je šarena laza. Koji je pravi? „Ko je izdao naređenje, Di?", reče kraj. „Nisam ja! Ja sam rekao da moraju da preduzmu sve neophodne korake da se sačuva tajnost!" „Kome si to rekao?" „Mogu da vam dam imena!" „Kasnije i hoćeš. To ti, sinko moj, obećavam", reče kralj. „A vukodlaci?" „Baronica je predložila! Stvarno jeste!" „Ubervald vukodlacima. Ah, da... 'sila će vam doneti radost'. Pretpostavljam da su ti koješta obećali. Sad možeš da skloniš ruke sa somuna. Ne želim dalje da te uzrujavam. Ali zašto? Moji prethodnici su te nahvalili, moćan si i uticajan patuljak... a onda dopustiš da postaneš vukodlački pion. Zašto?" „A zašto bi njima bilo dopušteno da ono rade, a onda nikom ništa?", obrecnu se Di, glasom napuklim od napora. Kralj pogleda u Vajmsa. „No, verujem da će vukodlaci zažaliti što su...", poče. „Ne oni! Oni... U Ank-Morporku! Što se šminkaju i nose haljine i... sve te ogavštine!" Di upre prstom u Veselu. „Ha'ak! Kako uopšte možete da gledate u to! Puštate nju" - Vajms je retko kad čuo reč poškropljenu s toliko otrova - „nju da se šepuri, ovde! I to se dešava na sve strane, jer ljudi nisu bili čvrsti, nisu slušali, pustili su da stari običaji padnu u zaborav! Izveštaji pristižu odasvud. Nagrizaju sve što je patuljačko svojim... svojom mekom odećom i farbom i zverskim ponašanjem. Kako možete da budete kralj a da to dopuštate? Rade to na sve strane, a vi ništa! Što bi oni smeli?" Di je sada jecala. „Ja ne smem!" Vajms začuđeno vide da Vesela obuzdava suze. „Tako dakle", reče kralj. „Pa, pretpostavljam da to sve objašnjava." Klimnu glavom stražarima. „Vodite... je. Ponešto će morati da sačeka dan ili dva." Vesela je iznenada salutirala. „Veličanstvo, smem li s njom?" „Zašto, za ime sveta, mlada... mladi patuljče?" „Sigurno bi volela da popriča s nekim, veličanstvo. Znam da ja bih." „Zaista? Vidim da tvoj komandant nema ništa protiv. Hajde, onda." Kada su stražari odveli zatvorenicu i zatvoreničinu novu savetnicu, kralj se zavali. „Elem, Vaša ekselencijo?" „Ovo je stvarno pravi somun?" „Niste sigurni?" „Di je bila!" „Di je... u stanju nervnog rastrojstva." Kralj pogleda u tavanicu. „Mislim da ću vam ovo reći, zato što, Vaša ekselencijo, zaista ne želim da ostatak svog vremena ovde provedete u postavljanju glupavih pitanja. Da, ovo je istinski somun." „Ali kako je moguće..." „Stanite! Pravi je bio i onaj koji je, da, Di u trenucima... ludila samlela u prah", nastavi kralj. „Isto tako pravi bili su i... čekajte da vidim... onih prethodnih pet. Još netaknut vremenom posle petnaest stotina godina? Kakve smo sanjalice mi patuljci! Čak i najbolji patuljački hleb izmrvi se posle nekoliko vekova." „Lažnjaci?", reče Vajms. „Svi su bili lažnjaci?" Iznenada je kralj ponovo imao rudarsku sekiru u ruci. „Ovo je, Vaše gospodstvo, moja porodična sekira. Posedujemo je skoro devet stotina godina, znate. Naravno, ponekad joj zatreba novo sečivo. A ponekad se morala zameniti drška, ili oblik metalnih delova, pa malo da se osveže ukrasi.... ali zar ovo nije moja devetovekovna porodična sekira? I baš zato što se po malčice menjala vremenom, to je i dalje sasvim dobra sekira, da znate. Stvarno dobra. Hoćete da mi kažete da je i ovo lažnjak?" Ponovo se zavali.

Teri Pračet 161 Vajms se priseti izraza Albrehtovog lica. „Znao je." „Pa, da. Izvestan broj patuljačkih... starešina zna za to. Znanje se prenosi u porodicama. Prvi somun pretvorio se u prah posle trista godina kada ga je tadašnji kralj dodirnuo. Moj predak je bio prisutni stražar, znate. Dobio je brzometno unapređenje, da tako kažemo. Siguran sam da shvatate. Posle toga smo bili malo spremniji. Zajedno pedeset godina svejedno bismo potražili novi. Drago mi je što su ovaj načinili u velikom patuljačkom gradu Ank-Morporku, i ne bi me nimalo iznenadilo da se ispostavi kao zaista dugovečan. Pogledajte, čak su i grožđice potrefili." „Ali Albreht je mogao da vas raskrinka?" „Šta da raskrinka? Nije kralj, ali veoma bi me iznenadilo da s vremenom neko iz njegove porodice ponovo ne postane kralj. Sve to dođe na svoje, što kažu Igori." Kralj se nagnu napred. „Sve vreme imate pogrešnu predstavu, čini mi se. Mislite, zato što Albreht ne voli AnkMorpork i ima... staromodne ideje, da je rđav patuljak. Ali ja ga znam dvesta godina. Pošten je i častan... više nego ja, u to sam siguran. Pre petsto godina bio bi dobar kralj. Danas, možda ne. Danas... heh... sekiri mojih predaka treba nova drška. Ali sada sam ja kralj i on to od sveg srca prihvata, jer da nije tako, ne bi sebe smatrao za patuljka, znate. Naravno da će mi se sada suprotstavljati svakom prilikom. Nikad nije bilo lako biti ispodnički kralj. Ali, da upotrebim jednu od vaših metafora, svi smo mi u istom loncu. Možda pokušavamo jedni druge da izguramo napolje, na vatru, ali samo manijak kao Di provalio bi dno." „Kaplarka Guzičica mislila je da bi došlo do rata...", reče Vajms slabašno. „Pa, uvek ima usijanih glava. Ali, iako se prepiremo ko će da drži varjaču, ne poričemo da je sam paprikaš važan. Vidim da ste umorni. Nek vas vaša dobra gospa odvede kući. Ali za kraj... Šta to tačno Ank-Morpork hoće?" „Ank-Morpork hoće imena ubica", promumla Vajms. „Ne, to hoće komandant Vajms. Šta hoće Ank-Morpork? Zlato? Vrlo često je posredi zlato. Ili gvožđe, možda? Koristite dosta gvožđa." Vajms trepnu. Njegov mozak je konačno odustao. Nije preostalo ništa. Nije bio siguran čak ni da može da ustane. Setio se reči. „Salo", reče bezizražajno. „Aha. Petog slona. Jeste li sigurni? Sad ima dobrog gvožđa. Gvožđe vas jača. Od sala samo postanete ljigavi." „Salo", ponovi Vajms kao papagaj. Tama mu se prikradala sa svih strana. „Mnogo sala." „No, naravno. Cena je deset ankmorporških centi po bačvi, ali, Vaša ekselencijo, pošto se sad znamo, mislim da možda..." „Pet centi po bačvi za prvoklasno dobro ceđeno, tri centa za drugu klasu, deset centi po bačvi za zgusnuti loj, sve bezbedno isporučeno u Ank-Morpork", reče Sibil. „I sve iz naslaga na obroncima Čvarcberga, izmereno na Koroželeznoj vagi. Nešto mi je sumnjiva kakvoća izvora na Velikoj kljovi, dugoročno gledano." Vajms pokuša da se usredsredi na suprugu. Neobjašnjivo, činila se dalekom. „Š'a?" „Ovaj, čituckala sam ponešto dok sam bila u ambasadi, Seme. One beleške. Izvini." „Madam, zar želite da nas svedete na prosjački štap?", reče kralj i podiže ruke. „Možemo da se dogovorimo oko isporuke", reče Sibil. „Klač bi platio barem devet za prvu klasu", reče kralj. „Ali klačanski ambasador nije ovde", reče Sibil. Kralj se osmehnu. „Niti je oženjen vama, gospo, na sopstvenu nesreću. Šest, pet i petnaest." „Šest, s prelaskom na pet posle dvadeset hiljada, tri i po za sve što u to spada za drugu klasu. Mogu da vam dam trinaest za loj." „Prihvatljivo, ali dajte mi četrnaest za beli loj i pristaću na sedam za novi, bledi bubrežni loj koji sada pronalazimo. Prave se od njega pristojne sveće, da znate."

Terry Pratchet 162 „Šest, bojim se. Niste doprli do pune dubine tih naslaga, i mislim da bi bilo razumno očekivati visok nivo otpadaka i ZCG-a u nižim slojevima. Pored toga, mislim da su vaše procene kapaciteta tih naslaga isuviše ružičaste." „Š'a e ZCG....?", promumla Vajms. „Zagorele crne gromuljice", reče Sibil. „Uglavnom neverovatno ogromne i drvene životinje upržene u dubokom ulju." „Ledi Sibil, zadivljen sam", reče kralj. „Nisam znao da ste prošli obuku za vađenje masti." „Skuvati Semu doručak je obuka samo po sebi, Vaše veličanstvo." „Pa, dobro, ko mene pita, ja samo tek običan kralj. Šest, onda. Cena će ostati nepromenljiva dve godine..." Kralj vide kako Sibil otvara usta. „Dobro, dobro, tri godine. Nisam ja nerazuman kralj." „Vi pokrivate troškove utovara?" „Kako da odbijem?" „Dogovoreno onda." „Dokumenta ćemo vam isporučiti ujutru. A sada stvarno treba da se rastajemo", reče kralj. „Vidim da je Njegova ekselencija premorena. Ank-Morpork će plivati u salu. Ne mogu ni da zamislim za šta će vam toliko." „Da osvetlimo tamu", reče Vajms i, dok je mrak konačno padao, blago se prevali napred u naručje sna, koji ga je dočekao dobrodošlicom. * * * Sema Vajmsa probudio je miris vrelog sala. Posvuda oko njega nalazila se mekoća. Praktično je bio njen zarobljenik. Načas je pomislio da je u pitanju sneg, osim što sneg obično nije ovako topao. Naposletku je ustanovio da je posredi oblakoliko meki dušek na ambasadorskom krevetu. Pažnja mu je odlutala natrag ka mirisu masti. Imao je... nekakve primese. Nepogrešiv sastavni deo zagoretine. Pošto se raspon gastronomskih užitaka Sema Vajmsa uglavnom protezao od „dobro proprženo" do „karamelizovano", ovo je neporecivo obećavalo. Promeškoljio se i odmah zažalio. Svaki mišić u telu jauknuo mu je od negodovanja. Ležao je mirno i čekao da mu vatra u leđima zgasne. Komadići i dronjci prethodna dva dana redom su mu se nizali u glavi. Jednom ili dvaput se trgao. Zar je stvarno onako probijao led? Zar se ono Sem Vajms uhvatio ukoštac s vukodlakom, uprkos činjenici da je stvor dovoljno snažan da savije mač ukrug? I je l' Sibil stvarno iznudila gomilu sala od kralja? I... E pa, evo ga u finom, toplom krevetu i, po mirisu sudeći, smeši mu se doručak. Još jedno sećanje dopluta mu u um. Vajms zastenja i na silu spusti noge iz kreveta. Ne, Volfgang svakako nije mogao ono da preživi. Nag, oteturao se u kupatilo i odvrnuo ogromne slavine. Iz njih pokulja topla voda oštrog mirisa. Minut kasnije opet je bio opružen. Voda je bila poprilično vruća, ali sećao se snegova i možda mu odsad pa nadalje nikada neće biti prevruće. Voda je sprala deo bola. Neko zakuca na vrata. „Seme, ja sam." „Sibil?" Ušla je i unela veoma velike peškire i čistu odeću. „Drago mi je što si ustao. Igor prži kobasice. Ne voli to da radi. Misli da ih treba obariti. I pravi ćufte u pivu, nespretnog bakalara i unezvereni sufle. Nisam htela da se baca hrana, znaš. Mislim da ne želim da ostanem do kraja proslava." „Potpuno te razumem. Kako je Kerot?" „Pa, kaže da ne želi kobasice." „Molim? Živ... Na nogama je?"

Teri Pračet 163 „Sedi, ako ništa. Igor je pravo čudo. Angua je rekla da je prelom gadan, ali on ima neku spravu, koja... pa, Kerot ne nosi čak ni ruku u zavoju oko vrata!" „Zvuči kao koristan čovek. Valjalo bi ga držati uza se", reče Vajms i navuče civilizovane pantalone. „Angua kaže da Igor u podrumu ima hladnjaču i tamo drži tegle pune, pune... pa, recimo da je tebi za doručak predložio luk i džigericu, a ja odbila." „Volim luk i džigericu", reče Vajms. Porazmisli. „Pa, voleo sam do sada." „Mislim da i kralj želi da odemo. Na učtiv način to želi. Gomila izuzetno lepo vaspitanih patuljaka odmah jutros je došla ovamo s dokumentacijom." Vajms smrknuto klimnu glavom. Imalo je smisla. Da je on kralj, i sam bi želeo da se Vajms čisti odatle. Hvala vam do neba, lep smo trgovački dogovor sklopili, užasno nam je žao što idete, dođite nam opet, samo ne u skorije vreme... Doručak je bio kao san. Potom je otišao da poseti ranjenika. Kerot je bio bled, sa sivim podočnjacima, ali osmehivao se. Sedeo je u krevetu i pio masupu. „Zdravo, gospodine Vajmse! Znači, pobedili smo?" „Zar ti Angua nije rekla?" „Otišla je s vukovima dok sam spavao, kaže ledi Sibil." Vajms je prepričao sinoćne događaje što je bolje umeo. Nakon toga Kerot reče: „Gavin je bio veoma plemenito stvorenje. Žao mi je što je mrtav. Sigurno bismo se lepo slagali." Svaka reč ti je iskrena, mislio je Vajms. Znam da je tako. Ali na kraju sve ispadne baš kako tebi odgovara, zar ne? Uvek je tako. Da je bilo obrnuto, da je Gavin prvi napao Volfa, onda... znam da bi ti pao niz vodopad s tom ništarijom. Ali nisi bio ti, je l' da? Da si kockica, ljudi bi uvek bacali šestice. A kockice se ne kotrljaju same od sebe. Da se ovo nije protivilo svemu u šta je želeo da veruje, Vajms bi možda baš tad pomislio kako sudbina upravlja ljudima. A bogovi pomažu onim drugim ljudima, koji se nađu u blizini kada sudbina oživi u svetu i počne da prilagođava svakog nesrećnika sebi... Naglas reče: „I jadni matori Gaspod je pao." „Kako? Šta je radio?" „Ovaj, moglo bi se reći da je u potpunosti privukao pažnju onog tipa. Prekaljen u uličnim tučama." „Jadna dušica. U srcu je bio dobar pas." I opet, reči koje bi zvučale otrcano i pogrešno na ma kojim drugim usnama, zaradile su iskupljenje zato što ih je izgovorio Kerot. „A šta je s Tantonijem?", reče Vajms. „Otišao jutros, kaže ledi Sibil." „Pobogu! A Volfgang mu je igrao iks-oks po grudima!" „Igor je pravi tata-mata kad je igla u pitanju." Posle toga, zamišljeni Sem Vajms kročio je u dvorište za kočije. Neki Igor već je utovarao prtljag. „Ovaj, koji si ti?", reče Vajms. „Igor, gofpodaru." „A. Dobro onda. A, ovaj, Igore, jesi li srećan ovde? U Straži bi nam baš koristio čovek nadaren kao ti, tu nema priče." Igor pogleda naniže s krova kočije. „U Ank-Morpork, gofpodaru! Funce mu njegovo. Fvako želi u Ank-Morpork, gofpodaru. Vrlo privlačna ponuda. Ipak, ja vnam šta mi je dužnoft, Vaša ekfelencijo. Moram da pripremim ovo mefto va fledeću ekfelenciju." „Ma, sigurno..." „Međutim, na fvu freću, moj nećak Igor traži nameštenje, gofpodaru. Taj će fe, miflim, fino fnaći u Ank-Morporku. U fvakom flučaju je previše moderan va Ubervald."

Terry Pratchet 164 „Dobar dečko, a?" „Ima veliko frce. To pouvdano vnam, gofpodine." „Ovaj, odlično. Javite mu, dakle. Krećemo što pre." „Gofpodine, oduševiće fe. Čuo fam da po Ank-Morporku tela leže na fve ftrane po ulicama i da fme fvako da ih uvme!" „Igore, ne ide to baš toliko daleko." „Ne? No, dobro, ne može baš fve da nam bude potaman. Odmah ću da mu faopštim." Igor odšepa nekakvim brzinskim gegucanjem. Pitam se što li svi tako hodaju, pomisli Vajms. Sigurno im je jedna noga kraća. Ili to, ili ne umeju da izaberu čizme. Seo je na stepenice kuće i iskopao cigaru. To je to, dakle. Pogana politika. Uvek je posredi ili pogana politika ili pogana diplomatija. Pogane laži u finim oblandama. Čim mrdneš sa ulica, zločinci ti samo izmiču kroz prste. Kralj i ledi Margolota i Vetinari... večito gledaju sveobuhvatno. Vajms je znao da je, i da će uvek biti, čovek koji obuhvata komadić po komadić. Di je korisna, pa će je verovatno osuditi da, oh, nekoliko dana drobi hleb ili kakva god kazna da se ovde dobija kad si nevaljao. Na kraju krajeva, ionako je samo uništila lažnjak, je l' tako? Ili nije? Ipak, mislila je da čini mnogo veći zločin. To bi trebalo nešto da znači, u Vajmsovoj ličnoj zbirci sitnih komadića. A baronica je kriva do sto jedan i nazad. Neki ljudi su stradali. A što se Volfganga tiče... neki se, eto, rode kao krivci. Prosto i jednostavno. Ma šta da urade, to postaje zločin, samo zato što su ga oni uradili. Izduvao je pramen dima. Takvim ljudima ne bi trebalo dopustiti da se naprosto izvuku umiranjem. Ali... i nije umro, zar ne. Sibil kaže da su vukovi otišli daleko niz reku, duž obe obale. Ni traga od njega nisu nanjušili. Dalje od toga leži gomila brzaka i još jedan vodopad. Ako to ne uspe da ga ubije, svakako će poželeti da je mrtav. Ako je otišao nizvodno. Ali uzvodno nema ničeg sem uzburkane vode, sve do grada. Ne, nemoguće... Ma, nije valjda niko u stanju da pliva uz vodopad... Žmarci se javiše u dnu Vajmsovog vrata. Ipak, svaka razumna osoba odmah bi pobegla iz zemlje, zar ne? Vukovi ga traže. Tantoniju neće ostati u lepoj uspomeni, a ako je Vajms dobro procenio kralja, i patuljci mu spremaju neku mračnu malu osvetu. Nevolja je u tome što, ako u glavi stvorite sliku razumne osobe, i pokušate da je stavite preko Volfgangove slike, shvatite da se nigde ne preklapaju. Ima ona stara izreka, je l' tako: Kao što se pas vraća svojoj bljuvotini, tako i bezumnik ponavlja svoje bezumlje. Pa, to se odnosi na Volfganga od glave do pete. Vajms je ustao i oprezno se okrenuo. Nije bilo nikoga. S kapije prema ulici dopirali su zvuci - ljudski smeh, zveckanje konjske opreme, udarci lopate koja je čistila sinoćni sneg. Ušunjao se u ambasadu, leđima priljubljen uza zid, i počeo da pipa prema stepenicama, vireći kroz svaki dovratak. Pretrčao je preko širokog hodnika, zakotrljao se i završio pored suprotnog zida. „Gospodine, je l' nešto ne valja?", reče Vesela. Posmatrala ga je s vrha stepeništa. „Ovaj, jesi li primetila išta čudno?", reče dok se s nelagodom otresao od prašine. „I svestan sam da govorimo o kući u kojoj prebiva Igor." „Gospodine, je l' možete da mi date neku smernicu?" „Volfgang, izem mu bogove!" „Ali, gospodine, on je mrtav. Zar nije?" „Ne dovoljno mrtav." „Šta želite da uradim?" „Gde je Detritus?" „Glanca šlem, gospodine!", reče Vesela, na ivici panike.

Teri Pračet 165 „Zašto, koji andrak, traći vreme na to?" „Ovaj, ovaj, zato što bi za deset minuta trebalo da krenemo na krunisanje, gospodine?" „Jao, da..." „Ledi Sibil mi je rekla da vas nađem. Vrlo izražajnim glasom." Tog časka glas ledi Sibil zaori se hodnikom. „Seme Vajmse! Dolazi ovamo!" „Tim glasom, gospodine", reče Vesela usrdno. Vajms pokunjeno uđe u sobu. Sibil je na sebi imala neku drugu plavu haljinu, dijademu i nepokolebljiv izraz lica. „Je l' treba mnogo da se napirlitamo za ovu priliku?", upita Vajms. „Mislio sam, ako bih obukao čistu košulju..." „Zvanična svečana uniforma ti je u garderobi", reče Sibil. „Juče je baš bio naporan dan..." „Semjuele Vajmse, ovo je krunisanje! Ne možeš da ideš u pantoflama! Idi brzo se oblači. Uključujući i, a ovo ne želim da ponavljam, kacigu s perjem." „Ne valjda i crvene hulahopke", reče Vajms, sa uzaludnom nadom. „Molim te?" „Crvene hulahopke se, Seme, podrazumevaju. I tačka." „Izlizala su im se kolena", reče Vajms, ali bilo je to gunđanje poraženog. „Zazvoniću Igoru da dođe i pomogne ti." „Gde bi nam bio kraj kad ne bih sam mogao da obučem rođene hulahopke, draga, hvala lepo." Vajms se žurno obukao, osluškujući... bilo šta. Nekakvo škriputanje na pogrešnom mestu, možda. Ako ništa, ipak je ovo stražarska uniforma, pa makar i imala šnale na cipelama. Podrazumevala je i mač. Oprava za vojvodovanje nije dozvoljavala mač, što se Vajmsu oduvek činilo neizmerno glupo. Postaješ vojvoda zato što si dobar ratnik, a onda ti ne daju ništa čime možeš da se boriš. Iz spavaće sobe začu se zveckanje stakla i ledi Sibil se zapanji kada joj muž utrča unutra isukanog mača. „Ispao mi je zapušač bočice parfema. Šta je tebi? Čak i Angua kaže da je verovatno kilometrima odavde i ni slučajno u stanju da pravi nevolje! Što si tako napet?" Vajms spusti mač i pokuša da se opusti. „Zato što je taj Volfgang jedan pogani ušljemani odlep, draga. Znam ja tu sortu. Kad dobije batine, svaka normalna osoba otpuže na sve četiri. Ili barem ima toliko zdravog razuma da ostane po strani. Ali ponekad neki prosto neće da te se manu. Slabići od pedeset kila koji pokušavaju Detritusu glavom da razbiju nos. Opake male ništarije pero-lake kategorije koji smrskaju bocu o šank i probaju da napadnu pet stražara odjedanput. Je l' znaš na šta mislim? Kreteni koji će nastaviti da se bore dugo nakon što je trebalo da prestanu. Jedini način da ih središ jeste da ih onesvestiš." „Mislim da prepoznajem tu sortu, da", reče ledi Sibil, sa ironijom koju je Sem Vajms zapravo primetio tek nekoliko dana kasnije. Sibil mu skinu grudvicu vune s ogrtača. „Vratiće se. Osećam to", promumla Vajms. „Seme?" „Da?" „Je l' možeš da mi posvetiš nekoliko minuta pažnje? Volfgang je Anguin problem, ne tvoj. Stvarno moram veoma tiho nakratko da popričam s tobom a da ti ne otrčiš za tamo nekim vukodlacima." Rekla je ovo kao da je u pitanju omanja lična mana, kao recimo sklonost da ostavljaš čizme tamo gde bi ljudi mogli o njih da se sapletu. „Ovaj, oni jure mene", ukaza on. „Ali uvek nekoga nađu mrtvog ili neko proba da te ubije..." „Ne tražim ja to od njih, draga." „Seme, dobiću bebu."

Terry Pratchet 166 Vajmsova glava vrvela je od vukodlaka i njegovo supružničko automatsko strujno kolo umešalo se, spremno da odgovori sa: „Da, draga" ili „Izaberi boju koja se tebi sviđa" ili „Poslaću nekoga da se pobrine za to". Na sreću, sam njegov mozak imao je nagon za samoodržanjem i, ne želeći da se nađe u lobanji koju drže na nahtkasni pored stone lampe, ponovo mu je ispisao Sibiline reči belousijanom vatrom sa unutrašnje strane očne jabučice, a onda otišao da se sakrije. Zato je odgovor izašao napolje u vidu: „Molim? Kako?" „Na uobičajen način, nadam se." Vajms sede na krevet. „Ali... ne baš odmah?" „Zaista sumnjam. Ali gospođa Kontent kaže da nema sumnje, a ona je babica već pedeset godina." „Aha." Još nekoliko moždanih funkcija došunja se natrag. „Lepo. To je... lepo." „Verovatno će ti trebati neko vreme da svariš ovo." „Da." Još jedan neuron se upali. „Ovaj, sve će biti u redu, a?" „Kako to misliš?" „Pa, prilično si... nisi više... ti..." „Seme, članovi moje porodice rođeni su da rađaju. To je plemićka tradicija. Naravno da će sve biti u redu." „A. Dobro." Vajms je sedeo i zurio. Imao je osećaj da mu je glava nekakvo ogromno more koje je kakav prorok upravo razdvojio. Tamo gde je nešto trebalo da se dešava, postojali su samo go pesak i pokoja koprcava riba. Ali ogromni, strmi talasi kolebali su se sa obe strane i za koji minut sručiće se naniže i poplaviti gradove na sto kilometara odatle. Zazvečalo je još stakla, negde na donjem spratu. „Seme, verovatno je samo nešto ispalo Igoru", reče Sibil kada mu ugleda izraz lica. „To je sve. Verovatno je samo oborio čašu." Začulo se režanje i iznenada prekinut vrisak. Vajms skoči s kreveta. „Zaključaj vrata za mnom i gurni krevet na njih!" Načas je zastao na izlazu. „Ali nemoj da se naprežeš!", dodade, pa potrča prema stepenicama. Volfgang je kaskao hodnikom. Ovog puta bio je drugačiji. Vučje uši štrčale su s još uvek ljudske glave. Kosa je narasla oko njega poput grive. Na koži su se videli pramenovi krzna, uglavnom išpartani krvlju. Ostatak njega... nije baš uspevao da se odluči šta je. Jedna ruka pokušavala je da bude šapa. Vajms posegnu za mačem i seti se da mu je ostao na krevetu. Preturao je po džepovima. Sećao se da je ovde i ono drugo, sećao se da ga je uzeo s toaletnog stočića... Prsti mu se sklopiše oko značke. On je podiže. „Stoj! U ime zakona!" Volfgang pogleda naviše u njega, a jedno oko blistalo mu se žuto. Drugo je bilo u užasnom stanju. „Zdravo, Civilizovani", zareža. „Čekaš me, a?" Šmugnu u hodnik koji je vodio ka sobi gde je ležao Kerot. Vajms je pokušao da ga stigne, video kako se prsti s kandžama na vrhu sklapaju oko vrata i čupaju ih iz šarki. Kerot je posezao za mačem. A onda je Volfgang leteo unazad pod punom Anguinom težinom. Prizemljili su se u hodniku u vidu kotrljave lopte krzna, kandži i zuba. Kad se vukodlak bori protiv vukodlaka, oba obličja imaju svojih prednosti. To je večito natezanje da se nađeš u položaju gde su šake snažnije od šapa. A telesna obličja imaju sopstvene živote - što je opasna osobina ako ne vodite računa i pustite ih da rade po svom. Mačji nagon je da skoči na sve što se kreće, ali ovo nije ispravan postupak ako ono što se kreće ima upaljen fitilj. Um mora sa sopstvenim telom da se bori za prevlast, a sa onim drugim za preživljavanje. Pomešaš sve ovo, i dobiješ, po zvuku sudeći, četiri stvorenja u uskovitlanoj jarosnoj lopti. I svako je povelo po nekoliko drugara. I niko nikog tu ne voli.

Teri Pračet 167 Nekakva senka natera Vajmsa da se okrene na peti. Detritus, u blistavom oklopu, ciljao je Paramparčateljem preko gelendera. „Naredniče! Ne! Pogodićeš i Anguu!" „Nema frku, gospodine", reče Detritus, „jerbo ih neće ubije, samo treba da, šta ga ja znam, razdelimo komadiće koji su Volfgangovi i tresnemo ga po tintaru kad se sastavi..." „Ako to ispališ ovde, njegovi komadići pomešaće se s našim komadićima, a velikih komada neće ni biti! Spuštaj tu prokletinju!" Vajms je video da Volfgang ne uspeva dobro da upravlja svojim obličjima. Nije mu baš polazilo za rukom da bude u potpunosti vuk ili u potpunosti ljudsko biće, a Angua je to koristila do krajnjih granica. Izbegavala je udarce, izmicala se... grizla. Ipak, čak i ako ga onesposobiš, ne možeš da ga ucmekaš. „Gospodine Vajmse!" Sada je to bila Vesela, koja mu je iz prolaza prema kuhinji mahnito davala znake da priđe. „Morate odmah da dođete!" Bila je bela u licu. Vajms podgurnu Detritusa. „Ako se razdvoje, samo ščepaj njega, važi se? Samo probaj da ga držiš mirno!" U kuhinji je ležao Igor, a svud oko njega bilo je izlomljenog stakla. Volfgang mora da je doskočio na njega i iskalio svoj natprirodni bes na mekoj meti. Čovek od zakrpa jako je krvario i ležao je kao lutka koju je neko snažno zavitlao o zid. „Gofpodaru", prostenja. „Vesela, možeš li nekako da mu pomogneš?" „Ne znam odakle bih počela, gospodine!" „Gofpodaru, morate ovo da vapamtite. Može?", procedi Igor. „Ovaj, da... šta?" „Morate da me odnefete dole u hladnjaču i da obaveftite Igora, ravumete?" „Kog Igora?", upita Vajms u očajanju. „Bilo kog Igora!" Igor ščepa Vajmsa za rukav. „Frce mi je otišlo u đavola, ali jetra radi kô bela lala, tako mu kažite! I movgu ne fali ništa što jedna dobra munja ne bi fredila. Igor može da mi uvme defnu ruku, ima mušteriju na čekanju. A creva mogu još godinama fino da fluže. Levo oko nije mnogo čemu, ali čini mi fe da bi neki nefrećković još i mogao da ga ifkorifti. Levo koleno je fkoro novo. Ftara gofpođa Procki, dole niv drum, bila bi vahvalna va moj kuk, tako mu kažite. Jefte popamtili fve?" „Da, da. Mislim da jesam." „Dobro. Vapamtite... Fve to dođe na fvoje..." Igor klonu. „Nema ga više, gospodine", reče Vesela. Ali uskoro će biti živ i zdrav i na nečijim nogama, pomisli Vajms. Nije to rekao naglas. Vesela je bila bolećiva. Umesto toga kaza: „Je l' možeš da ga odneseš u hladnjaču? Sudeći po zvuku, Angua pobeđuje..." Otrčao je natrag u hodnik. Bio je u ruševinama. Dok je pristizao, Angua je uspela da uhvati Volfgangov vrat u polugu i da ga zabije u drveni stub. Zateturao se, a ona se munjevito okrenula i pokretom noge počistila stopala ispod njega. Ja sam je ovome naučio, pomisli Vajms kada je njen brat teško tresnuo o zemlju. Nešto od ove prljave borbe - to ti je, vala, prava ankmorporška tučnjava. Ipak, Volfgang se osovio natrag na noge poput kakve gumene lopte i izveo joj je salto iznad glave. To ga je dovelo do glavnih vrata. Mlatnuo ih je, otvorio i iskočio na ulicu. I... to je bilo to. Soba puna krša, vetar koji unosi pahulje snega i uplakana Angua na podu. Podigao ju je. Krvarila je na više od deset mesta. To je bila najbolja dijagnoza u kojoj se Sem Vajms, nenavikao da izbliza pregleda gole devojke, usuđivao da se okuša a da ostane u granicama pristojnosti. „Sve je u redu, otišao je", rekao je, tek da nešto kaže. „Nije u redu! Pritajiće se na neko vreme, a onda će se vratiti! Poznajem ja njega! Nebitno kud odemo! Videli ste kakav je! Samo će da nas prati po tragu i progoni, a onda će da ubije Kerota!"

Terry Pratchet 168 „Zašto?" „Zato što je Kerot moj!" Sibil se ustremila niz stepenice s Vajmsovim samostrelom u rukama. „Joj, dušice moja jadna", reče. „Daj da te nečim pokrijemo. Seme, zar ne možeš nešto da preduzmeš?" Vajms se zapilji u nju. Ali u Sibilinom izrazu lica nalazilo se bespogovorno uverenje da on zapravo nešto može da preduzme. Pre sat vremena je doručkovao. Pre deset minuta oblačio je glupavu uniformu, u odistinskoj sobi, sa suprugom. I to je bio odistinski svet, sa odistinskom budućnošću. A onda se tama iznenada vratila, poškropljena crvenim gnevom. Ako joj se prepusti, izgubiće. To zver urla unutar njega, a Volfgang bolje ume da bude zver. Vajms je znao da nema za to dara, da nema onu bezumnu opakost koja bi ga gonila napred; pre ili kasnije mozak bi mu proradio i on bi poginuo. Možda bi, reče njegov mozak, mogao da me koristiš od početka... „Da-a", reče. „Da, mislim da nešto mogu da preduzmem..." Vatra i srebro, mislio je Vajms. Pa, u Ubervaldu vlada nestašica srebra. „Da pođem i ja", reče Detritus, koji je umeo da pročita znake. „Ne, mislim... mislim da želim nekoga da uhapsim. Ne da zapodenem rat. U svakom slučaju, treba da sačekaš ovde za slučaj da se vrati. Ali možeš da mi pozajmiš džepni nožić." Vajms je pronašao papir u jednom slomljenom sanduku i otcepio dugačku traku. Potom je od supruge uzeo samostrel. „Vidiš, sad je počinio zločin u Ank-Morporku", reče. „I zato je moj." „Seme, nismo..." „Znaš šta, svi su mi uporno govorili kako nisam u Ank-Morporku, tako često da sam im poverovao. Ali ova ambasada jeste Ank-Morpork i, ovog časa" - on podiže samostrel - „ja sam zakon." „Seme?" „Da, draga?" „Znam ja taj tvoj izraz lica. Nemoj nikog drugog da povrediš, važi?" „Ne brini, draga. Biću civilizovan." * * * Napolju, na ulici, patuljci su se gurali oko jednog koji je ležao na snegu u lokvi krvi. „Kuda?", upita Vajms, i ako nisu razumeli reč, shvatili su pitanje. Nekoliko njih pokaza niz ulicu. U hodu, Vajms je prigrlio samostrel i zapalio tanku cigaru. E, ovo razume. Nikad nije bio svoj na svome kad je politika u pitanju, gde su dobro i rđavo, kako se čini, samo dve strane istog novčića, ili ih barem tako opisuju ljudi na onoj strani o kojoj je Vajms mislio kao o „rđavoj". Sve je bilo isuviše složeno, a kad je sve složeno, to samo znači da neko pokušava da vam zamaže oči. Ali na ulici, zločincu za petama, sve je bilo sasvim jasno. Na kraju jurnjave neko će ostati na nogama, i treba samo da se pobrineš da to budeš ti. Na ćošku su ležala prevrnuta kola, a vozač je klečao pored konja kog je neko rastrgao. „Kuda?" Čovek pokaza. Nova ulica bila je šira, prometnija, i nekoliko otmenih kočija polako se kretalo kroz svetinu. Naravno... krunisanje. No to je pripadalo svetu vojvode od Anka, a ovog časa ta osoba nije bila prisutna. Bio je tu samo Sem Vajms, koji baš i nije ljubitelj krunisanja. Odnekud spreda začu se vriska i reka ljudi odjedanput je tekla prema Vajmsu, te se činilo da on, poput lososa, pliva protiv struje.

Teri Pračet 169 Ulica je izlazila na veliki trg. Ljudi su sada trčali, što je Vajmsu govorilo da još ide u dobrom pravcu. Bilo je poprilično jasno da će Volfganga pronaći baš tamo gde niko drugi ne želi da bude. S jedne strane je primetio užurbano kretanje i odred gradske straže prokasa pored njega. Zastadoše. Jedan pođe nazad. Bio je to Tantonije. Odmerio je Vajmsa od glave do pete. „Vama imam da zahvalim za sinoć?", reče. Na licu je imao sveže ožiljke, ali već su zarastali. Moramo da nabavimo jednog Igora, podseti Vajms samog sebe. „Da", reče Vajms. „I za ono dobro i za loše." „I vidite šta se desi kad se suprotstavljate vukodlaku." Vajms zausti da kaže: „Kapetane, je l' to na tebi uniforma ili večernje odelo?", ali se zaustavi na vreme. „Ne, to se desi kad si dovoljna budala da se suprotstaviš vukodlaku bez pojačanja i dalekometnog oružja.", reče. „Žao mi je, ali tu lekciju svi moramo da naučimo. Od integriteta se kuju vrlo bedni oklopi." Čovek se zacrvene. „Šta tražite ovde?" „Naš dlakavi drugar upravo je ubio nekoga u ambasadi, a to je..." „Da, da, ankmorporško tlo. Ali ovo nije! Ovde sam ja stražar!" „Kapetane, u jeku potere sam, zločincu za petama. Aha, vidim da znaš za taj izraz." „Ja... ja... to ovde ne može da se primeni!" „Stvarno? Svaki pandur zna pravila potere. Možeš da juriš za osumnjičenim i preko svojih zakonitih granica ako si u jeku potere, ako si mu za petama. Naravno, može tu biti nekih zakonskih trica i kučina kad ga uhvatiš, ali daj da to ostavimo za kasnije." „Nameravam sâm da ga uhapsim za zločine koje je danas počinio!" „Premlad si da gineš. Osim toga, prvi sam ga video. Znaš šta... Kad ubije mene, možeš ti da probaš. Pošteno?" Pogleda Tantonija u oči. „Sad mi se sklanjaj s puta." „Znate da bih mogao da vas uhapsim." „Verovatno, ali dosad sam te smatrao za bistrog čoveka." Tantonije klimnu glavom i dokaza da je Vajms bio u pravu. „Dobro. Kako da vam pomognemo?" „Tako što ćete mi se skloniti s puta. A da, i počistiti moje ostatke ako ovo ne upali." Dok je kretao dalje, Vajms je osećao čovekove oči na potiljku. Nasred trga nalazio se kip. Bio je to Peti slon. Neki drevni zanatlija pokušao je pomoću bronze i kamena da dočara onaj trenutak kada se alegorijska životinja uz tutnjavu stropoštala s neba i podarila zemlji neverovatna mineralna bogatstva. Oko njega su se nalazile idealizovane i poprilično zdepaste statue patuljaka i ljudi, s maljevima i mačevima u rukama, u plemenitim pozama; verovatno su, koliko je Vajmsu bilo poznato, predstavljali Istinu, Marljivost, Pravdu i Mamine Domaće Palačinke od Masti, ali osećao se zaista daleko od kuće u ovoj zemlji, gde očigledno niko ne škraba po javnim spomenicima. Na kaldrmi je bio prućen neki čovek, a pored njega je klečala žena. Kroz suze je pogledala u Vajmsa i rekla nešto na ubervaldskom. Mogao je samo da klimne glavom. Sa spomenika lošem vajarstvu gde je dotad čučao, Volfgang skoči dole i uz kez se prizemlji nekoliko metara dalje. „Gospodine Civilizovani! Hoćeš još jednu igru?" „Vidiš ovu značku u mojoj ruci?", reče Vajms.„Baš je malecka!" „Ali je vidiš?" „Da, vidim ti značkicu!" Volfgang poče da se kreće postrance, ruku opuštenih uz bokove. „I naoružan sam. Čuješ kad ti kažem da sam naoružan?" „Tim blentavim samostrelom?" „Ali upravo si čuo kad sam rekao da sam naoružan, je l' tako?", reče Vajms glasno, okrećući se licem prema vukodlaku u pokretu. Pućnu cigaru, tako da se ova zažari. „Da! Je l' to nazivaš civilizacijom?" Vajms se isceri. „Da, tako mi to radimo."

Terry Pratchet 170 „Moj način je bolji!" „A sad si uhapšen", reče Vajms. „Kreni bez opiranja i dobro ćemo te vezati i predati te onome što ovde važi za pravdu. Jasno mi je da bi moglo biti teško." „Ha! Vaš ankmorporški smisao za humor!" „Da, svakog časka će mi spasti pantalone. Dakle, opireš se hapšenju?" „Čemu ova glupava pitanja?" Volfgang je sada gotovo poigravao. „Opireš li se hapšenju?" „Nego šta! O, da! Dobar ti vic!" „Gle kako se smejem." Vajms baci samostrel u stranu i poteže cev ispod ogrtača. Bila je od kartona, a s jednog kraja virila je crvena kupa. „Glupi, blesavi vatromet!", viknu Volfgang i jurnu na njega. „Moguće", reče Vajms. Nije se ni mučio da nišani. Vatrometi nisu ni pravljeni da budu precizni ili brzi. Naprosto je izvadio cigaru iz usta i, dok je Volfgang trčao prema njemu, pritisnuo je na rupu za fitilj. Prangija se trže kada opali, a municija se polako istetura napolje dok se dim dizao s nje u lenjim spiralama. Izgledalo je kao najgluplje oružje ikad načinjeno, još od karamel-koplja. Volfgang je poigravao napred-nazad, isceren, i dok mu je prolazila na metar-dva iznad glave, gipko skoči i uhvati je ustima. Onda je raketa eksplodirala. Vatromet je načinjen tako da se vidi s preko trideset kilometara. Čak i čvrsto žmureći, Vajms je kroz kapke video blesak. Kada je telo prestalo da se kotrlja, Vajms se osvrnu po trgu. Ljudi su ga posmatrali iz kočija. Svetina je bila u mukloj tišini. Mogao bi da kaže mnogo toga. „Kučkin sine!" lepo bi pasovalo. Ili bi mogao da kaže: „Dobro došao u civilizaciju!" Mogao je reći: „Ko se poslednji smeje...!" Mogao je reći: „Aport!" Ipak, nije, jer da je rekao ma šta od toga, znao bi da je upravo počinio ubistvo. Okrenuo se, bacio praznu prangiju preko ramena i progunđao: „Ma nek ide sve u majčinu." U ovakvim trenucima, suzdržavanje od alkohola padalo je teško kao kamen. Tantonije je posmatrao. „Da nisi rekao ni reč koja nije na mestu", reče Vajms, ne menjajući korak. „Naprosto nemoj." „Mislio sam da se iz onoga puca vrlo brzo..." „Skresao sam mu punjenje", reče Vajms i baci Detritusov perorez u vazduh, pa ga opet uhvati. „Nisam želeo nikoga da povredim." „Čuo sam kad ste ga upozorili da ste naoružani. Čuo sam kako se dvaput opire hapšenju. Sve sam čuo. Čuo sam sve što ste želeli." „Da." „Naravno, možda nije poznavao taj zakon." „Ma, je li? E pa, ja nisam znao da je u ovim krajevima zakonom dozvoljeno juriti nekog mučenika preko brda i dolina a onda ga rastrgnuti, i znaš šta, to nikog nije sprečavalo." Vajms zavrte glavom. „I nemoj tako mučenički da me gledaš. Ma, da, sad možeš da kažeš da sam pogrešno postupio, da je trebalo drugačije da se ponesem. Lako je to reći posle. Možda ću i sam to govoriti." Usred noći, svake noći, dodade u sebi, kad se probudim od prizora onih luđačkih očiju. „Ali želeo si da ga zaustaviš isto koliko i ja. O da, jesi. Samo nisi mogao, jer nisi imao načina, a ja sam to uradio jer mi se moglo. A ti, pošto si još živ, sad imaš taj luksuz da me osuđuješ. I to ti je živa istina, kad se sve svede. Blago tebi, a?" Svetina se razdvajala pred Vajmsom. Čuo je šapat oko sebe. „S druge strane", reče Tantonije odsutno, kao da nije čuo Vajmsove malopređašnje reči, „ispalili ste ono čisto upozorenja radi..." „A?"

Teri Pračet 171 „Očigledno niste znali da će mahinalno pokušati da uhvati... eksploziv", reče Tantonije i Vajmsu se učini da vežba nekakav govor. „Te... pseće odlike vukodlaka teško da bi pale na pamet čoveku iz velikog grada." Vajms ga je načas gledao u oči, pa ga potapša po ramenu. „Samo se ti drži te pomisli", reče. Kada je nastavio svojim putem, pored njega se zaustavila jedna kočija. Stala je glatko i bešumno - bez zveckanja konjske opreme, bez topota potkovica - tako da je Vajms preneraženo odskočio u stranu. Konji su bili crni, s crnim perjanicama na glavama. Bila je to pogrebna kočija, a tradicionalni dugački prozori bili su načinjeni od zatamnjenog stakla. Nije bilo kočijaša; dizgine su prosto bile labavo privezane za mesinganu ogradu. Vrata se raskriliše. Napolje se nagnu prilika pod velom. „Faša ekselencijo? Molim fas, dopustite mi da fas pofesem natrag do ambasade. Isgledate tako umorno!" „Ne, hvala", reče Vajms mrko. „Isfinjafam se što preoflađuje crna boja", reče ledi Margolota. „To se prosto-naprosto očekuje od nas u ofakfim prilikama, bojim se..." Jarosnom brzinom Vajms se podiže i ulete u kočiju. „Recite vi meni", zareža i mahnu joj prstom pred nosom, „kako iko može da otpliva uz vertikalan vodopad? Bio sam spreman da poverujem u ma šta o onom gadu, ali čak ni njemu to ne bi pošlo za rukom." „To je sfakako sagonetka", reče vampirica spokojno dok je kočija bez kočijaša kretala dalje. „Nadljudska snaga, možda?" „A sad ga više nema; jedan-nula za vampire, a?" „Folela bih da mislim kako je to blagoslof sa čitafu semlju." Ledi Margolota se zavali. Sa ružičastog jastučeta pacov s mašnom oko vrata sumnjičavo je posmatrao Vajmsa. „Folfgang je bio sadista i ubica, saostatak iz prošlih fremena; plašila ga se i rođena porodica. Delfina... Isfinite, Angua... sada će biti malo spokojnija. Pametna mlada dama, odufek to mislim. Odlasak odafde bio joj je najbolji potes. Tama će sada kriti malo manje užasa. Sfet će biti bolji." „A vama sam predao Ubervald na poslužavniku?", reče Vajms. „Nemojte da ste glupi. Uberfald je ogroman. Ofo je samo delić. A sada će se promeniti. Doneli ste dašak sfežeg fasduha." Ledi Margolota iz tašne izvuče dugačku muštiklu i ubaci crnu cigaretu. Ova se pripali sama od sebe. „Kao i fi, pronašla sam utehu u... drugom poroku", reče. „Crni skopani. Gaje dufan u potpunom mraku. Probajte, molim fas. Mogli biste njim krofofe da isolujete od flage. Verujem da Igor pravi cigare tako što kotrlja lišće između svojih butina." Ispusti pramen dima. „Ili nečijih butina, u svakom slučaju. Narafno, žao mi je baronice. Jednoj fukodlakinji sigurno je feoma teško kad shfati da je odgajila čudofište. Što se barona tiče, date mu kost i srećan je satima." Još jedan pramen dima. „Čuvajte Anguu, molim fas. Igra 'srećne porodice' nije baš najomiljenija među neupokojenima." „Pomogli ste mu da se vrati! Baš kao i meni!" „Ma, fratio bi se on sfejedno, s fremenom. Nekad kad ga ne biste očekivali. Pratio bi Anguu kao žderafac. Najbolje je bilo da se sfe safrši danas." Procenjivački ga osmotri kroz dim. „Vaša milosti, lepo se snalasite s gnefom. Čufate ga sa trenutak kada fam može satrebati." „Niste mogli znati da ću da ga porazim! Ostavili ste me u snegu. Nisam bio čak ni naoružan!" „Hafelok Fetinari u Uberfald ne bi poslao budalu." Još dima, koji se meškoljio vazduhom. „Barem ne glupafu budalu." Vajms suzi oči. „Poznajete ga, je l' da?" „Da." „I naučili ste ga svemu što zna, je l' tako?" Izduvala je dim kroz nozdrve i blistavo mu se osmehnula.

Terry Pratchet 172 „Kako molim? Mislite da sam ja podučafala njega? Dragi moj gospodine... Što se tiče toga šta ja is sfega ovoga dobijam... pa, malo lufta. Malo uticaja. Politika je sanimljifija od krfi, Faša milosti. I mnogo sabafnija. Pričufajte se fampira koji su se odrekli krfi, gospodine - žudnja sa krflju samo je žudnja i ništa više, i us malo truda može se kanalisati na drugačiji način. Uberfaldu će trebati političari. Ah, rekla bih da smo stigli", dodade, iako bi se Vajms mogao zakleti da ni pogled nije bacila kroz prozor. Vrata se otvoriše. „Ako je moj Igor još tu, recite mu da ćemo se naći u centru. Bilo mi je drago. Sigurno ćemo se ponofo fideti. I molim fas, prenesite moje srdačne posdrafe lordu Fetinariju." Vrata se zatvoriše za Vajmsom. Kočija ode dalje. On opsova za sebe. Hodnik ambasade bio je pun Igorâ. Nekolicina dotaknuše čelo, ili barem liniju kopči, kada ga ugledaše. Nosili su teške metalne sanduke raznih veličina, na kojima su se obrazovali ledeni kristali. „Šta je ovo?", reče. „Igorova sahrana?" Onda mu dopre do mozga. „O, bogovi... sa džakovima za podelu plena? Svakom spakuju ponešto da ponese kući?" „Moglo bi fe reći, gofpodine, moglo bi fe reći", reče jedan Igor. „Ali mi fmatramo da je baš furovo ftaviti telo u vemlju. Fvi ti crvi i gadofti." Potapša limenu kutiju ispod miške. „Ovako će fe va fekund opet šetkati naokolo - najvećim delom", dodade vedro. „Reinkarnacija u ratama, a?", reče Vajms slabašno. „Baš vabavno, gofpodine", reče Igor ozbiljno. „Ali čudo jedno šta fve vatreba čoveku. Frca, jetre, šake... vodimo fpifak, gofpodine, vaflužnih pacijenata. Do večeraf će fe ovi organi naći u rukama nekih frećkovića." „A i ove ruke će se naći na nekim srećkovićima?" „Fvaka čaft, gofpodine. Vidim da fte baš vickafti. A jednog dana neki nefrećnik će doživeti veoma tešku povredu movga, i..." - on opet potapša ledenu kutiju - „fve to dođe na fvoje." Klimnu glavom Veseloj i Vajmsu. „Gofpodine, fad moram da idem. Ima mnogo pofla, vnate kako je." „Mogu samo da zamislim", reče Vajms. Pomislio je: Dedina sekira. Menjaš delove, ali Igor će uvek postojati. „Zapravo su zaista nesebični", reče Vesela kada je i poslednji Igor odšepao odatle. „Čine mnogo dobrih dela. Ovaj, čak su uzeli i odelo i čizme jer će nekom poslužiti." „Znam, znam. Ali..." „Gospodine, znam šta hoćete da kažete. Svi su u salonu. Ledi Sibil je rekla da ćete se vratiti. Rekla je da se čovek s takvim pogledom u očima uvek vrati." „Svi idemo na krunisanje. Baš bih mogao ovo i da obavim do kraja. Vesela, je l' ideš tako obučena?" „Da, gospodine." „Ali to je samo... obična patuljačka odeća. Pantalone i sve." „Da, gospodine." „Ali Sibil kaže da imaš neko lepo zeleno haljinče i kacigu s perom." „Da, gospodine." „Smeš da obučeš šta god hoćeš, to znaš." „Da, gospodine. A onda sam pomislila na Di. I gledala sam kralja kad je razgovarao s vama, i... pa, smem da obučem šta god hoću, gospodine. U tome i jeste stvar. Ne moram da obučem tu haljinu i ne treba da je obučem samo zato što drugi ne žele da to uradim. Osim toga, u njoj izgledam kao glupava glavica salate." „Meni je sve to pomalo složeno, Vesela." „Verovatno je patuljačka osobenost, gospodine." Vajms gurnu vrata salona. „Gotovo je", reče. „Jesi li povredio nekoga?", reče Sibil.

Teri Pračet 173 „Samo Volfganga." „Vratiće se on", reče Angua. „Neće." „Ubili ste ga?" „Ne. Eutanazirao sam ga. Kapetane, vidim da si na nogama." Kerot je nezgrapno ustao i salutirao. „Gospodine, žao mi je što baš i nisam bio od neke koristi." „Samo si izabrao pogrešan trenutak da se boriš pošteno. Je l' ti dovoljno dobro da kreneš s nama?" „Ovaj, Angua i ja bismo ostali ovde, ako nemate ništa protiv, gospodine. Treba da popričamo o nečemu. I, ovaj... uradimo nešto." * * * Bilo je to prvo krunisanje kom je Vajms prisustvovao. Očekivao je da bude... neobičnije, nekako ovenčano slavom. Umesto toga je bilo dosadno, velika dosada destilovana i gajena hiljadama godina sve dok nije razvila upečatljiv sjaj, kao što se desi čak i sa štrokom ako je dovoljno dugo glancate. Bila je to dosada iskovana u oblik ceremonije. Takođe je bila vremenski prilagođena tako da na probu stavi svaku prosečnu bešiku. Izvestan broj patuljaka čitao je pasuse iz drevnih spisa. Neki su zvučali kao odlomci iz Koboldske sage i Vajms se očajnički pitao sleduje li im još jedna opera, ali završilo se posle svega sat vremena. Onda su drugi patuljci čitali još koješta. U jednom trenutku su kralju, koji je stajao sam u središtu kruga od svetlosti sveća, uručili kožnu torbu, malu rudarsku sekiru i jedan rubin. Vajms nije dokučio značenje ničeg od ovoga, ali po zvuku sudeći bilo je jasno da svaki predmet svojim ogromnim značajem ispunjava hiljade koje su stajale iza njega. Hiljade? Ne, mora da ih je na desetine hiljada, mislio je on. Pećinska udolina bila je puna spratova i spratova patuljaka. Možda stotinu hiljada... ...a on je bio u prvom redu. Niko ništa nije rekao. Naprosto su doveli njih četvoro onamo i ostavili ih, iako je domunđavanje nagoveštavalo kako Detritusovo prisustvo privlači poprilično pažnje. Svud oko njih stajale su dugobrade i bogato odevene patuljačke starešine. Nekoga su nečemu želeli da nauče. Vajms se pitao kome li je lekcija namenjena. Naposletku su uneli somun, mali i neugledan, ali svejedno su ga nosila dvadeset četiri patuljka na ogromnoj platformi. Sa strahopoštovanjem ga položiše na stolicu. Osetio je promenu u vazduhu divovske pećine i još jedanput pomislio: nema tu nikakve čarolije, mukice jedne, nikakve istorije. Kladio bih se u celu platu da je prokletinja oblikovana u gumenom kalupu iz korita koje su prethodno koristili za pripremu Gureksovih „nema da brineš" sigurica, i eto šta je vaša sveta relikvija... Usledilo je još čitanja, ovog puta mnogo kraćeg. Onda su se patuljci koji su učestvovali u ovim beskrajnim i nerazumljivim časovima povukli iz središta pećine i ostavili kralja da izgleda mali i usamljen kao i sam somun. Piljio je oko sebe i, iako je bilo nemoguće da je u pomrčini, među hiljadama, video Vajmsa, činilo se da mu se pogled na delić sekunde zaustavio na skupini iz Ank-Morporka. Kralj je seo. Uzdah otpoče. Postajao je sve glasniji i glasniji, uragan sačinjen od daha jedne nacije. Odjekivao je među stenjem, tamo i amo, sve dok nije ugušio sve ostale zvukove. Vajms je napola očekivao da se somun rasprsne ili se smrvi ili zasja jarkocrveno. Što je bilo glupo, reče onaj sve manji komadić njega - lažnjak je, tričarija, nešto načinjeno za novac u Ank-Morporku, nešto što je već mnoge koštalo života. Nije i ne može biti odistinski. Ali u potmuloj grmljavini vazduha znao je da jeste, za sve one kojima je bilo potrebno da veruju, verom toliko snažnom da istina više nije isto što i činjenica... znao je da je to za sada i juče i sutra odistinski i celovit somun.

Terry Pratchet 174 * * * Dok su se približavali šumi ispod vodopada, Angua je primetila da Kerot bolje hoda, a lopata na ramenu jedva da mu je predstavljala ikakav teret. Svud po snegu bilo je vučjih tragova. „Ne bi ostali", reče ona dok su prolazili između drveća. „Snažno su osetili njegovu smrt, ali... vukovi su okrenuti budućnosti. Ne pokušavaju da se sećaju." „Blago njima", reče Kerot. „Realisti su. Budućnost naprosto sadrži naredni obrok i narednu opasnost. Je l' ti dobro ruka?" „Kao nova." Našli su smrznutu gomilu krzna kako leži na ivici reke. Kerot ju je izvukao iz vode, sastrugao sneg malo više uz šljunkovitu obalu, i počeo da kopa. Posle nekog vremena skinuo je košulju. Modrice su već bledele. Angua je sedela, gledala preko vode i slušala udarce ašova i povremeno stenjanje kad bi Kerot naleteo na koren drveta. Onda je čula tiho trenje vučenja nečeg velikog preko snega, stanku, pa zvuk trpanja peska i kamenja u rupu. „Zar ne želiš da kažeš nekoliko reči?", reče Kerot. „Čuo si zavijanje sinoć. Vukovi to tako rade", reče Angua, i dalje zagledana preko vode. „Drugih reči nema." „Možda onda samo trenutak tišine." Munjevito se okrenula. „Kerote! Zar se ne sećaš ničeg od sinoć? Zar se ne pitaš u šta bih mogla da se pretvorim? Zar te ne brine budućnost?" „Ne. „Zašto ne, koji moj?" „Nije se još desila. Hoćemo li nazad? Uskoro će mrak." „A sutra?" „Voleo bih da se vratiš u Ank-Morpork." „Zašto? Nemam ništa tamo." Kerot potapša zemlju povrh groba. „A je l' ti nešto ostalo ovde?", reče. „Pored toga, ja..." Nemoj da si se usudio to da izgovoriš, pomisli Angua. Ne u ovakvom trenutku. A onda su oboje postali svesni vukova. Prikradali su se kroz drveće - tamnije senke u svetlosti predvečerja. „Love", reče Angua i ščepa Kerota za ruku. „Ma, ne brini. Ne napadaju ljudska bića bez razloga." „Kerote?" „Da?" Vukovi su bili sve bliže. „Ja nisam ljudsko biće!" „Ali sinoć..." „To je bilo drugo. Pamtili su Gavina. Sada sam za njih samo vukodlak..." Posmatrala je kako se okreće da pogleda u sve bliže vukove. Dlaka na potiljku bila im je nakostrešena. Režali su. Kretali su se nekako čudno, postrance, kao neko čija mržnja taman uspeva da nadvlada strah. I svakog časka u jednom od njih nešto će prevagnuti, a onda će svemu doći kraj. Usledio je skok; bio je to Kerot. Dohvatio je vučjeg vođu za vrat i rep i držao ga dok se ovaj otimao i škljocao zubima. Grozničavi pokušaji da umakne postigli su samo to da je trčao ukrug s Kerotom u sredini, dok su ostali vukovi uzmicali pred sivim kovitlacem. Onda, dok je posrtao, Kerot ga je ujeo za potiljak. Vuk kriknu. Kerot ga je pustio i ustao. Pogledao je u okupljene vukove. Ustuknuli su pred njegovim upornim pogledom. „Mmm?", reče. Vuk na zemlji zacvile i nespretno se pridiže na noge.

Teri Pračet 175 „Mmm?" Podvio je rep i izmakao se, ali činilo se da ga za Kerota još vezuje nevidljivi povodac. „Angua?", reče Kerot, i dalje ga pomno motreći. „Da?" „Znaš li vučji jezik? U ovom obličju, hoću reći?" „Malo. Vidi, kako si znao šta treba da radiš?" „Ma, posmatrao sam životinje", reče Kerot, kao da to išta objašnjava. „Molim te reci im... reci im, ako sada odu, neću ih povrediti." Uspela je da lane nekoliko reči. Sve se promenilo za nekoliko bednih sekundi. Sad je Kerot pisao scenario. „A sada im reci da ću se, iako odlazim, možda vratiti. Kako se ovaj zove?" Klimnu glavom prema šćućurenom vuku. „To je Jede Pogrešno Meso", šapnu Angua. „Bio je... vođa je sad kad Gavina više nema." „Onda im reci da mi sasvim odgovara da on i dalje bude vođa. Sve to im kaži." Pomno su je posmatrali. Znala, je šta misle. Pobedio je vođu. Sve je Sređeno. Vukovi u mozgu nemaju mnogo prostora za neizvesnost. Sumnja je luksuz onih vrsta koje ne žive za jedan obrok udaljeni od smrti od gladi. Još su u glavama imali rupu u obliku Gavina i Kerot ju je popunio. Naravno, neće potrajati. No i ne mora. Uvek, uvek, nađe načina da se uvuče. Ne razmišlja on o tome, ne smišlja smicalice, prosto ti sklizne pod kožu. Spasla sam ga jer nije mogao sam sebe da spase, a Gavin ga je spasao zato što... zato što... iz nekog razloga, a skoro sam sigurna da Kerot i ne zna kako mu polazi za rukom da prilagođava čitav svet sebi. Gotovo sam sigurna. Dobar je i blagorodan i rođen za kralja od one pradavne sorte koja je nosila hrastovo lišće i vladala s prestola pod drvetom; iako se silno trudi, nikad mu kroz glavu nije prošla nijedna cinična pomisao. Gotovo sam sigurna. „Hajdemo", reče Kerot. „Krunisanje će se uskoro završiti, a ne želim da se gospodin Vajms brine." „Kerote! Moram nešto da znam." „Da?" „Ono bi moglo i meni da se desi. Jesi li ikad razmišljao o tome? Bio mi je brat, na kraju krajeva. Kad si dva bića odjedanput, a nikad baš samo jedno... Nismo mi najstabilnija stvorenja na svetu." „Zlato i blato dolaze iz istog rudnika", reče Kerot. „To je samo patuljačka poslovica!" „Ali istina je. Ti nisi on." „Pa, ako bi došlo do toga... ako bi... da li bi uradio ono što je Vajms uradio? Kerote? Da li bi ti bio taj koji će uzeti oružje i poći za mnom? Znam da nećeš lagati. Moram da znam. Da li bi to bio ti?" Nešto snega skliznulo je s drveća. Vukovi su posmatrali. Kerot načas pogleda u sivo nebo, pa klimnu glavom. „Da." Uzdahnula je. „Časna reč?" * * * Vajmsa je iznenadilo koliko brzo se krunisanje pretvorilo u radni dan. Rogovi su se razmetljivo zaorili, svetina se uzmuvala i naposletku je, postepeno, stala u red ispred kralja. „Nisu mu dali čak ni vremena da se smesti kao čovek!", reče ledi Sibil kada su se zaputili ka izlazu. „Naši kraljevi su... radni kraljevi", reče Vesela i Vajms oseti ponos u njenom glasu. „Ali sada je vreme da kralj deli nagrade." Jedan patuljak je sustigao Vajmsa i s poštovanjem ga cimnuo za ogrtač. „Vaša ekselencijo, kralj želi da vas vidi."

Terry Pratchet 176 „Red je dugačak odavde do sutra!" „Svejedno" - patuljak se učtivo nakašlja - „kralj sada želi da vidi vas. Sve vas." Odveli su ih na početak reda. Vajms je osećao kako mu mnoge oči svrdlaju potiljak. Kralj dostojanstvenim klimanjem glave otpusti prethodnog molioca dok su skupinu iz Ank-Morporka vešto uglavljivali na početak reda, namesto patuljka kom je brada sezala sve do kolena. Kralj ih je načas posmatrao, a onda unutrašnja kartoteka izbaci jednu karticu. „A, to ste vi, izgledate kao novi", reče. „Šta sam ono hteo da uradim? A, sećam se... Ledi Sibil?" Ona načini kniks. „Uobičajeno je u ovakvim trenucima poklanjati prstenje", reče kralj. „Među nama rečeno, mnogi patuljci ovo smatraju pomalo... pa, kao kad nekom poklonite mirišljavu kupku, znate. Ali ja verujem da je prstenje i dalje dobrodošlo, te je ovo, ledi Sibil, možda zalog za ono što se još može desiti." Bio je to tanak srebrn prsten. Vajms se zgranuo zbog tvrdičluka, ali Sibil bi umela učtivo i otmeno da prihvati i gomilu mrtvih pacova. „O, kako div..." „Obično darujemo zlato", nastavi kralj. „Vrlo je omiljeno i, naravno, može se o njemu pevati. Ali ovo je... retkost, i stoga je vredno, znate. Ovo je prvo srebro iskopano u Ubervaldu za mnogo stotina godina." „Mislio sam da imate neko pravilo koje...", poče Vajms. „Sinoć sam naredio da se rudnici ponovo otvore", reče kralj prijatnim glasom. „Trenutak se činio prigodan. Uskoro ćemo imati rude na prodaju, Vaša ekselencijo, ali ako se ledi Sibil ne bi mešala u pregovore i saterala nas na prosjački štap, ja bih prvi bio veoma zahvalan", dodade kralj. „Gospođica Guzičica danas nas nije počastvovala krojačkim raskošima, kako vidim?" Vesela se zapilji. „Niste u haljini", reče kralj. „Ne, veličanstvo." „Doduše, primećujem nekoliko neupadljivih poteza maškarom i karminom." „Da, veličanstvo", pisnu Vesela, na ivici smrti od zaprepašćenja. „Baš lepo. Obavezno mi pošaljite ime svoje krojačice", nastavi kralj. „Možda ću imati neke narudžbine za nju kad izvesno vreme prođe. Posle dugog i pomnog razmišljanja..." Vajms trepnu. Vesela je prebledela. Je l' još neko čuo ovo? Je l' on čuo ovo? Sibil ga ćušnu u rebra. „Seme, razjapljena su ti usta", šapnu. Dakle, jeste čuo... Ponovo začu kraljev glas. „...a vreća zlata uvek je prihvatljiva." Vesela je i dalje zijala. Vajms je blago protrese za rame. „Hva... hvala, veličanstvo." Kralj pruži ruku. Vajms opet prodrma Veselu. Potpuno opčinjena, i ona pruži ruku. Kralj se rukova s njom. Preneraženi šapat širio se iza Vajmsa. Kralj se rukovao s nekim ko se proglasio za žensko... „I to nam ostavlja... Detritusa", reče kralj. „Šta jedan patuljak da pokloni trolu pomalo je nejasno, naravno, ali sve mi se čini da treba da vam dam isto ono što bih dao i patuljku. Vreću zlata, dakle, da je upotrebite u svrhe koje sami odaberete i..." Ustao je. Pružio je ruku. U udaljenijim krajevima Ubervalda patuljci i trolovi još ratuju, znao je Vajms. Na drugim mestima u najboljem slučaju vlada mir kakav se dobija dok su obe strane zauzete ponovnim naoružavanjem. Šapat je prestao. U sve prostranijem krugu tišina se širila, po čitavom dnu pećine. Detritus trepnu. Onda veoma pažljivo prihvati ruku, trudeći se da je ne smrvi.

Teri Pračet 177 Šapat ponovo otpoče. I ovog puta, Vajms je znao, pronosiće se kilometrima. Shvatio je kako je belobradi postariji patuljak pomoću dva rukovanja postigao više nego s deset lukavih spletki. Do časka kada talasići stignu do granica Ubervalda, biće to već plimski talasi. Trideset ljudi i kuče u poređenju s ovim neće biti ništa. „Mm?" „Kažem, šta jedan kralj može da pokloni jednom Vajmsu?", reče kralj. „Ovaj, ništa, mislim", reče Vajms odsutno. Dva rukovanja. I veoma mirno, sa osmehom, kralj je izvrnuo patuljačke običaje naglavce. I to tako blago da će se godinama o tome raspravljati... „Seme!", obrecnu se Sibil. „Pa, onda ću podariti nešto vašim naslednicima", reče kralj, očigledno nimalo uzdrman. Doneli su mu dugačku pljosnatu kutiju. Otvorio ju je i razotkrio patuljačku sekiru; u gnezdu od crne tkanine blistao se novi metal. „Ovo će s vremenom postati sekira nečijeg dede", reče kralj. „I bez sumnje će joj, kako godine protiču, trebati novo sečivo ili nova držalja, i oblik će se s vekovima menjati tako da prati modu, ali zauvek će to biti, u svakoj pojedinosti, u svakom pogledu, sekira koju sam ja vama danas dao. I zato što će se menjati u korak s vremenom, uvek će biti britka. Ona sadrži zrno istine, znate. Baš mi je milo što smo se upoznali. Želim vam prijatan put kući, Vaša ekselencijo." * * * U kočiji natrag do ambasade, sve četvoro je ćutalo. Onda Vesela reče: „Kralj je rekao..." „Čuo sam", reče Vajms. „To je isto kao da je rekao kako je on zapravo ona..." „Biće promena", reče ledi Sibil. „Eto šta je kralj rekao." „Nikad se pre nisam rukovô s nekoga kralja", reče Detritus. „Ni s patuljka, kad smo već kod to." „Jednom si se rukovao sa mnom", reče Vesela. „Stražari se ne računu", reče Detritus odlučno. „Stražari su stražari." „Pitam se, hoće li ovo ma šta promeniti?", reče ledi Sibil. Vajms je piljio kroz prozor. Verovatno će se ljudi osetiti bolje, pomisli. Ali trolovi i patuljci ratuju već vekovima. Da bi se tako nešto privelo kraju, potrebno je više od rukovanja. Ovo je samo simbol. S druge strane... svet ne pokreću junaci niti zlikovci, pa čak ni policajci. Možda ga čak pokreću simboli. Znao je samo da ne možeš da se latiš nikakvog velikog poduhvata, recimo mira i sreće u celom svetu, ali možda postigneš neko malecno delo koje će, na sićušan način, popraviti svet. Recimo, upucaš nekoga. „Zaboravila sam da kažem da je ono bilo baš lepo od tebe, Vesela", reče ledi Sibil. „Juče, kad si tešila Di." „Htela je da me baci vukodlacima da me ubiju", reče Vajms. Smatrao je da ovo treba istaći. „Da, naravno. Ali... svejedno je bilo lepo", reče Sibil. Vesela je gledala u stopala i izbegavala pogled ledi Sibil. Onda se bojažljivo nakašljala i iz rukava izvukla nekakav papirić, koji bez reči prosledi Vajmsu. On ga razmota. „Ona ti je dala ova imena?", reče. „Neki ovde su vrlo uticajni patuljci u AnkMorporku..." „Da, gospodine", reče Vesela. Opet se nakašlja. „Znala sam da će želeti s nekim da popriča i, ovaj, predložila sam nekoliko tema za razgovor. Izvinite, ledi Sibil. Vrlo je teško prestati da budeš pandur." „To sam shvatila odavno", reče ledi Sibil.

Terry Pratchet 178 „Znate šta", reče Vajms, da razbije tišinu, „ako krenemo sutra čim počne da sviće, mogli bismo da prođemo prelaz pre zalaska sunca." I bila je to udobna noć, negde u dubinama perjanog dušeka. Vajms se nekoliko puta budio i činilo mu se da čuje glasove. Onda je utonuo natrag u mekoću i sanjao topao sneg. Detritus ga je prodrmao da ga probudi. „Gospodine, sviće." „Mhm." „A u hodnik su jedan Igor i... neki mladić", reče Detritus. „Ima punu teglu s nosovi i zeku sveg prekrivenog ušima." Vajms pokuša da ponovo zaspi. Onda sede pravo kao strela. „Molim?" „Sav je ispokrivan ušima, gospodine." „Misliš, kao oni zečevi s velikim, klempavim ušima." „Bolje da dođete i poglednete ovog zeku", otpuhnu trol. Vajms je ostavio Sibil da se baškari u snu, navukao kućni ogrtač i bos otapkao ledenim hodnikom. Jedan Igor sa strepnjom ga je čekao nasred poda. Vajms je polako ulazio u štos kad je igoroznanstvo22 u pitanju, a ovaj ovde bio je nov. Stajao je s mnogo mlađim... ovaj... čovekom, koji jedva da je (barem u pojedinim delovima tela) izašao iz životnog doba u kom vam se godine završavaju na „naest", ali već su ožiljci i kopče pokazivali neumornu želju za samopoboljšanjem, glavnu osobenost svakog dobrog Igora. Samo se činilo da nikad ne uspevaju da postave oči na istoj visini. „Vaša ekfelencijo?" „Ti si... Igor, je l' da?" „Kako fte famo pogodili, gofpodine. Nifmo fe ranije upovnali, ali radim va doktora Taumika preko planine, a ovo je moj fin Igor." On šljepi mladića negde u predelu potiljka. „Povdravi fe fa Njegovom milošću, Igore!" „Ne verujem u ideju plemstva", reče mladi Igor nadureno. „Niti ću ijednog čoveka nazivati 'gofpodaru'." „Vidite?", reče otac. „Žao mi je, vaša milofti, ali takva fu vam mlada pokolenja. Nadam fe da mu možete naći pofao u velikom gradu, jer u Ubervaldu ni flučajno nije podoban va bilo koju vrftu vapoflenja. Ipak, veoma je dobar hirurg, iako vaifta ima neke čudne ftavove. Od dede je nafledio vešte ruke, vnate." „Vidim ožiljke", reče Vajms. „Frećković mali, po pravu je trebalo da pripadnu meni, ali bio je dovoljno ftar da učeftvuje na lutriji na kojoj fu ravdelili dedu." „Želiš li da se pridružiš Straži, Igore?", reče Vajms. „Da, gospodine. Verujem da budućnost leži u Ank-Morporku, gofpodine." Otac se nagnu bliže Vajmsu. „Gofpodaru, ne pominjemo tu njegovu govornu manicu", šapnu. „Naravno, to mu nimalo ne ide u prilog, ovde, va igorfka vapoflenja, ali fam figuran da će ljudi biti dobri prema njemu u Ank-Morporku." „Kako da ne", reče Vajms, izvadi maramicu i odsutno obrisa uvo. „A, ovaj... taj zec?" „Zovemo ga Uštvica, gofpodine", reče mladi Igor. „Dobro ime. Dobro ime. Je l' zato ima ljudske uši po čitavim leđima?" „Rani ogledi, gofpodine." „A, ovaj, nosevi?" Bilo ih je desetak u velikoj, poklopljenoj tegli za krastavčiće. I bili su to... naprosto nosevi. Ne odsečeni s nekoga, koliko je Vajms mogao da vidi. Imali su nožice i puni nade skakutali su gore-dole uz staklo, kao štenci u izlogu prodavnice ljubimaca. Učinilo mu se da čuje nekakve prigušene usklike. 22 Ključna stvar je raspored ožiljaka.

Teri Pračet 179 „Plima budućnosti, gofpodine", reče mladi Igor. „Odgajam ih u posebnim koritima. Umem da pravim i oči i prste!" „Ali imaju nožice!" „Ma, one uvenu i otpadnu nekoliko sati nakon što prišijete nos, gofpodine. A moji nosići žele da budu od koristi. Biozanatstvo novog doba, gofpodine. Seckanje starih tela sada je prevaziđeno..." Otac ga opet mlatnu po glavi. „Vidite? Vidite? Čemu fve to? Traćenje! Nadam fe da možete nešto od njega da napravite, gofpodaru, jer ja oduftajem! Ne vredi ni raftaviti ga radi revervnih delova, što kažu!" Vajms uzdahnu. A ipak, gubitak manjih delova tela bila je svakodnevna opasnost u Straži, a dečko je, na kraju krajeva, Igor. Nije kao da u Straži uopšte ima normalnih. Mogao je da istrpi odgajivača noseva u zamenu za hirurgiju koja ne podrazumeva vrisku i kofe ključalog katrana. Pokaza na kutiju pored mladića. Režala je i klatila se. „Nemaš valjda i kuče?", reče i pokuša da od toga načini šalu. „To mi je paradajz", reče mladi Igor. „Pobeda savremenog igorstva. Rastu kao iz vode." „Famo vato što nemilofrdno nafrću na fve oftalo povrće!", reče otac. „Ali ovo ću reći u prilog dečku, gofpodaru. Nikad nifam video da iko pravi tako fićušne šavove kao on." „Dobro, dobro, zvuči baš kao pravi čovek za nas", reče Vajms. „Ili tako nešto. Sedi, mladiću. Samo se nadam da će biti mesta u kočijama..." Dvorišna vrata se raskriliše i vetar unese nekoliko pahulja i Kerota, koji zatrupta nogama. „Malo snega noćas, ali izgleda da je drum prohodan", reče. „Kažu da će večeras, doduše, biti baš gadno, tako da bi... O, dobro jutro, gospodine." „Sposoban si za putovanje?", reče Vajms. „Oboje smo sposobni", reče Angua. Prešla je preko hodnika i stala pored Kerota. Vajms je opet bio svestan mnogobrojnih reči koje nije čuo. U ovakvom trenutku mudar čovek se ne raspituje. Pored toga, hladnoća se kroz stopala uvlačila u Vajmsa. Doneo je odluku. „Kapetane, daj mi svoju beležnicu", reče. Gledali su dok je on naškrabao nekoliko redaka. „Stani kod škljocnog tornja i pošalji poruku na Trg Pseudopolis", reče Vajms. „Kaži im da ste krenuli. Povedi i mladog Igora i pomozi mu da se odomaći, važi? I podnesi izveštaj Njegovom gospodstvu." „Ovaj, vi nećete s nama?", zapita Kerot. „Ledi Sibil i ja ćemo drugom kočijom", kaza Vajms. „Ili ćemo kupiti saonice. Baš su udobne te saonice. A mi, mi ćemo samo malo laganije. Obilazićemo znamenitosti. Malo ćemo da se razvlačimo. Razumeš?" Video je Anguin osmeh i zapitao se da li joj se Sibil poverila. „Svakako, gospodine", reče Kerot. „E, da, i svrati do Barlija i Algastisnua, naruči po nekoliko desetina od svega najboljeg iz kataloga ručnog oružja i sledećom poštanskom kočijom pošalji u Tuc, adresirano lično na kapetana Tantonija." „Poštanske kočije će nam to skupo naplatiti, gospodine...", poče Kerot. „Nisam želeo to da čujem, kapetane. Želeo sam da čujem: 'Da, gospodine'." „Da, gospodine." „I na kapiji se raspitaj za... tri sumorne bakute koje žive u velikoj kući nedaleko odavde. Imaju višnjik. Saznaj adresu, i kad stigneš kući pošalji im tri karte za kočiju do Ank-Morporka." „Dobro, gospodine." „Odlično. Srećan put, pazite na sebe. Vidimo se za nedelju dana. Ili dve. Tri, najviše. Važi se?" Nekoliko minuta kasnije stajao je na stepenicama, drhtao i posmatrao kako kočija iščezava u svežem jutru.

Terry Pratchet 180 Osetio je ubod griže savesti, ali bio je to samo malecni ubod. Svaki dan je ulagao u Stražu i bilo je vreme, mislio je, da mu ona vrati jedno nedelju dana. Ili dve. Tri, najviše. Zapravo, kakvih već uboda ima, ovaj je nekako više ličio na jedno malecno „ping", što je, priseti se on, dijalekatska reč za livadu pored kanala za navodnjavanje. Ovog trenutka video je budućnost, a tako nešto nikad ranije nije mu se desilo. Zaključao je vrata i vratio se u krevet. * * * Kad je dan vedar, sa odgovarajućeg vidikovca na Ramtopima posmatračev pogled dopire veoma daleko preko ravnice. Patuljci su ukrotili planinske potoke i za brodove sagradili stepenište od vodenih liftova, za čiju su upotrebu ne samo tukli po ušima već su drali kožu s leđa. Teretnjaci su se neprestano peli ili silazili, spuštali se dole do reke Smarl i gradova u ravnici. Nosili su ugalj, gvožđe, vatrostalnu keramiku, svinjsku melasu23 i salo, dosadne sastojke civilizacijskog pudinga. Na oštrom, razređenom vazduhu trebalo im je nekoliko dana da se izgube s vidika. Po vedrom danu, videlo se sve do sledeće srede. Kapetan jednog teretnjaka koji je čekao na najvišem vodenom liftu otišao je da preko ograde prospe talog iz čajnika i ugledao psića kako sedi na obali pod snegom. Uspravio se i s puno nade počeo da šeni. Okrenuo se da se vrati u kabinu kada mu je kroz glavu prošlo: Kakva mila mala kuca. Pomisao je bila tako jasna da mu se gotovo učinilo da ju je čuo, ali osvrnuo se i u blizini nije bilo nikog drugog. A psi, naravno, ne govore. Čuo je rođene misli: „Ovo psetance bilo bi baš korisno da rasteruje pacove koji bi mogli napasti tovar, i sve te koještarije." Mora da je sam to pomislio, zaključi. U blizini nije bilo nikog drugog, a svako zna da psi ne govore. Naglas reče: „Ali pacovi ne jedu ugalj, je l' tako?" Pomislio je, jasno kao dan: „Ih, sad, pa nikad ne znaš kad bi mogli da probaju, zar ne? Svejedno, vidi što je slatka kućica, a već danima se zlopati kroz dubok sneg, ha, ne da je ikoga briga." Brodovlasnik odustade. Ne možeš se dugo prepirati sam sa sobom. Deset minuta kasnije teretnjak je bio na dugom putu prema ravnici, a na pramcu je sedeo psić i uživao u povetarcu. Sve u svemu, pomisli Gaspod, uvek je najbolje okrenuti se budućnosti. * * * Nobi Nobs sagradio je sebi sklonište uza zid stražare i tmurno je grejao ruke kad se nad njega nadnese nekakva senka. „Nobi, šta to radiš?", reče Kerot. „A? Kapetane?" „Nikog živog na kapiji, niko nije u patroli. Zar niste dobili moju poruku? Šta se dešava?" Nobi obliza usne. „Pa-a", reče. „Nema... pa, ne postoji straža u ovom trenutku. Ne kao takva." Trže se. Iza Kerota je ugledao Anguu. „Ovaj, je l' gospodin Vajms uopšte s vama?" „Nobi, šta se događa?" „Pa, vidiš... Fred je, recimo... a onda je skroz-naskroz... i pre nego što si rekô keks, već je... a onda smo mi... pa on nije hteo da izađe... a mi smo... pa je zabarikadirao vrata.... a Fredova gospođa je došla i dernjala se na njega kroz prorez za pisma... i momci su se uglavnom razišli i 23 Rudnici melase ispod Ank-Morporka odavno su iscrpljeni, tako da je, kao sećanje na njih, ostalo samo ime ulice. No, sudar sa Petim slonom zakopao je oko granica Ubervalda na hiljade jutara praistorijske šećerne trske, od čega se pravio gusti kristalizovani šećer - osnova velike rudarske, slatkišarske i zubarske industrije.

Teri Pračet 181 našli drugi posao... i sad smo tu samo ja i Dorfl i Redž i Sudoperko, i dolazimo ovamo po smenama i guramo mu hranu kroz prorez za pisma... i... to ti je otprilike to..." „Je l' može sve to iz početka, al ovog puta da popuniš praznine?" Ovo je potrajalo znatno duže. Opet je bilo propusta. Kerot ih je popunio na silu. „Tako dakle", reče naposletku. „Gospodin Vajms ima da odlepi skroz-naskroz, je l' da?", reče Nobi nesrećno. „Ja se ne bih brinula za gospodine Vajmsa", reče Angua. „Ovog trena ne." Kerot je gledao naviše, u glavna vrata. Bila su od debele hrastovine. Na prozorima je bilo rešetaka. „Nobi, idi po pozornika Dorfla", reče. Deset minuta kasnije Stražara je imala novi ulaz. Kerot preskoči krš i povede ih uza stepenice. Fred Kolon je sedeo zgrbljen u stolici, pogleda prikovanog na jednu jedinu kocku šećera. „Pažljivo", šapnu Angua. „Moguće da mu je um u vrlo osetljivom stanju." „Vrlo verovatno", reče Kerot. Nagnu se napred i šapnu: „Frede?" „Mm?", promumla Kolon. „Na noge lagane, naredniče! Je l' te boli? Vala, i treba da te boli, jerbo sam ti nagazio na bradu! Imaš pet minuta da se okupaš i obriješ i da sam te vidô nazad ovde, da se blistaš u licu kô sunašce! Na noge lagane! Marš u kupatilo! Na-le-vo krug! Žustro, žustro! Leva-desna-je'n-dva!" Angui se činilo da nijedan deo Freda Kolona više vrata, osim možda ušiju, nije bio umešan u ono što se potom desilo. Fred Kolon je stao u stav mirno, uz trupkanje nogama okrenuo nalevo krug i žustro izmarširao na vrata. Kolon se okrenu na peti Nobiju. „I ti isto, kaplare!" Uzdrhtao od preneraženja, Nobi je salutirao obema rukama odjedanput i otrčao za Kolonom. Kerot priđe kaminu i džarnu pepeo. „Zaboga", reče. „Sve spalio?", upita Angua. „Bojim se da jeste." „Neke od onih gomila bile su nam kao stari prijatelji." „Pa, kad zasmrdi, saznaćemo jesmo li propustili nešto bitno", reče Kerot. Nobi i Kolon ponovo se pojaviše, ružičasti i bez daha. Za Kolonovo lice bilo je prilepljeno nekoliko komadića papirnate maramice, tamo gde se brijao s previše poleta, ali svejedno je izgledao bolje. Opet je bio narednik. Neko mu je izdavao naređenja. Um mu je stupio u pogon. Svet više nije bio okrenut naglavce. „Frede?", reče Kerot. „Da, gospodine?" „Pokakila ti se ptica na rame." „Odmah ću se postarati za to, gospodine!", reče Nobi i skoči u stranu. Izvukao je maramicu iz džepa, pljunuo na nju i obrisao Fredovu privremenu oznaku čina. „Nema je više, Frede!", reče. „Alal ti vera", reče Kerot. Ustao je i prišao prozoru. I nije, zapravo, pružao neki poseban pogled. Ipak, gledao je napolje kao da vidi sve do kraja sveta. Kolon i Nobi u nelagodi su cupkali s noge na nogu. Trenutno im se nije dopadao zvuk tišine. Kada je Kerot progovorio, zatreptali su kao da ih je neko šljepio mokrom krpom po licu. „Verujem", reče on, „da su se ovde izrodile zbunjujuće okolnosti." „Jeste, jeste", reče Nobi brzo. „Zbunili smo se kô niko. Frede?" Ćušnuo je Freda Kolona laktom i razbudio ga iz užasnutih maštarija. „A? O. Jašta. Ma, da. Zbunili se", promrmlja. „I bojim se da znam ko je, kad se sve sabere, za to kriv", nastavi Kerot, i dalje, kako se činilo, zadubljen u prizor čistača na stepeništu opere.

Terry Pratchet 182 U tišini Nobijeve usne micale su se u molitvi. Fredu Kolonu su se od očiju videle samo beonjače. „Ja sam kriv", reče Kerot. „Krivim sebe: gospodin Vajms me je ostavio da vodim računa o svemu, a ja sam zanemario dužnost i otperjao odavde i sve ostavio u nemogućem položaju." I Fred i Nobi imali su isti izraz lica. Bilo je to lice čoveka koji je ugledao svetlost na kraju tunela i ispostavilo se da je to svetlucanje vile Nade. „Gotovo me je stid da zamolim vas dvojicu da me izvlačite iz ove papazjanije u koju sam se uvalio", reče Kerot. „Ne mogu ni da zamislim šta će gospodin Vajms reći." Za Freda i Nobija, svetlost na kraju tunela zgasnu. Oni jesu mogli da zamisle šta će reći gospodin Vajms. „Međutim", reče Kerot. Okrenuo se prema stolu, izvukao najnižu fioku i izvadio nekoliko štrokavih strana priheftanih zajedno. Čekali su. „Međutim, svaki od ovih ljudi primio je kraljev šiling i položio zakletvu da će braniti kraljev mir", reče Kerot i potapša papir. „Zakletvu, zapravo, pred kraljem." „Jašta, ali to je bilo samo... Ajoooj!", reče Fred Kolon. „Izvinite, gospodine", reče Nobi. „Sasvim slučajno sam jako očepio Freda dok sam stajao u stavu mirno." Usledio je dugotrajan, svilenkast zvuk. Kerot je potezao mač iz kanija. Položio ga je na sto. Nobi i Kolon ustuknuše od njegovog optuživačkog vrška. „Sve su to dobri momci", reče Kerot blago. „Ako vas dvojica navratite do svakog ponaosob i objasnite kako stvari stoje, siguran sam da će svi uvideti šta im je dužnost. Recite im... recite im da uvek postoji lakši način, ako umeju da potraže. A onda svi možemo da nastavimo sa svojim poslom, i kad se gospodin Vajms vrati sa zasluženog odmora, ovi donekle zamumuljeni događaji u prošlosti biće samo..." „Zakukuljeni?", predloži Nobi s nadom. „Baš tako", reče Kerot. „Ipak, drago mi je što si ovako daleko odmakao s dokumentacijom, Frede." Kolon je stajao prikovan za mesto, dok ga Nobi, očajnički salutirajući drugom rukom, nije izvukao iz kancelarije. Angua ih je čula kako se prepiru sve do podnožja stepeništa. Kerot je ustao, obrisao prašinu sa stolice i pažljivo je gurnuo pod sto. „Pa, eto nas kod kuće", kaza. „Da", reče Angua i pomisli: Umeš ti da budeš gadan, je l' da? Ali koristiš to kao mačju kandžu; klizne napolje kad ti zatreba, a kada ne - od nje ni traga. On je uhvati za ruku. „Vukovi nikad ne žale za prošlošću", šapnu. - KRAJ -