Terry Pratchett - Peti slon

Terry Pratchet 100 „Zaista se nadam da ćete povesti Sibil na večerašnji prijem. No vidim da vas zadržavam, a sigurno imate mnogo posla. Igor će vas ispratiti." „Da, gofpodarice", reče Igor iza Vajmsa. Vajms je osećao kako reka jarosti narasta iza brane njegovog uma. „Reći ću narednici Angui da ste se raspitivali za nju", reče i ustade. „Svakako", reče Serafina. „Ali ovog časa se baš radujem jednoj kupki, da me malo razgali", reče Vajms i sa zadovoljstvom vide kako su se i baron i njegova žena trgli. „Prijatno vam bilo." Vesela je marširala pored njega hodnikom. „Ni reč nemoj da kažeš dok ne izađemo odavde", prošišta Vajms. „Gospodine?" „Zato što želim da izađemo odavde", reče Vajms. Nekoliko pasa pošlo je za njima napolje. Nisu režali, nisu kezili zube, ali kretali su se svrhovitije nego što je Vajms naučio da, uopšteno gledano, očekuje od životinja koje silno vole da vam onjuškaju prepone. „Vaša ekfelencijo, ftavio fam paket na kočiju", reče Igor, otvori vrata kočije i pokloni se. „Obavezno ću ga predati Igoru", reče Vajms. „A, ne Igoru, gofpodine. Ovaj je va Igora." „Aha, dobro." Vajms je gledao kroz prozore dok su konji kretali kasom. Vuk zlatne dlake beše došao do stepeništa i posmatrao ih kako odlaze. Zavalio se dok je kočija tandrkala iz zamka i zažmurio. Vesela je bila dovoljno mudra da i dalje ćuti. „Nema oružja po zidovima, jesi primetila?", reče on posle nekog vremena. Oči su mu još bile zatvorene, kao da posmatra nekakvu sliku na unutrašnjoj strani kapaka. „U većini zamkova takve stvarčice vise na sve strane." „Pa ovo su vukodlaci, gospodine." „Priča li Angua ikad o roditeljima?" „Ne, gospodine." „Oni o njoj nisu hteli da razgovaraju, to je sigurno." Vajms otvori oči. „Patuljci?", reče. „Oduvek se lepo slažem s patuljcima. A vukodlaci... pa, protiv vukodlaka nikad nisam imao ništa. Zašto je onda jedina osoba koja nije probala da me se ratosilja što je pre moguće - vampirska krvopija?" „Ne znam, gospodine." „Baš im je veliko ono ognjište." „Vukodlaci noću vole da spavaju pored vatre, gospodine", reče Vesela. „Svakako nije izgledalo kao da je baronu udobno u stolici, to sam primetio. I koji je ono moto urezan u onu ogromnu ploču iznad kamina? Homini..." „Homo komini lupus, gospodine", reče Vesela. „Znači: 'Čovek je čoveku vuk'." „Ha! Vesela, što ja tebe nisam unapredio?" „Zato što me je sramota da se dernjam na druge, gospodine. Gospodine, jeste li primetili nešto čudno kod onih trofeja što im vise po zidovima?" Vajms opet zatvori oči. „Jelen, medvedi, neka vrsta pume... Šta me tačno pitaš, kaplarko?" „A jeste li primetili nešto tik ispod njih?" „Da vidimo... Mislim da je ispod njih bio samo prazan prostor." „Da, gospodine. S tri kuke. Jedva vidljive." Vajms je oklevao. „Misliš", reče Vajms oprezno, „tri kuke s kojih su možda visili trofeji pre nego što su ih sklonili?" „E baš takve kuke, gospodine, da. Ili možda još nisu okačili glave." „Trolovske glave?"

Teri Pračet 101 „Ko će ga znati, gospodine." Kočija je ušla u varoš. „Vesela, je l' imaš još onu srebrnu verižnjaču?" „Ovaj, ne, gospodine. Prestala sam da je nosim jer mi se činilo da bih time izneverila Anguu, gospodine. Zašto?" „Samo mi je nešto prošlo kroz glavu. O, bogova mu njegovih, je l' to Igorov paket ispod sedišta?" „Mislim da jeste, gospodine. Ali, pazite, znam ja ponešto o Igorima. Ako je ruka prava, istinskom vlasniku više ne treba ama baš ni za šta, verujte mi." „Molim? Odseca delove s mrtvaca?" „Bolje nego sa živih ljudi, gospodine." „Znaš ti šta hoću da kažem!" „Gospodine, lepo ponašanje nalaže sledeće: Ako ti je nekad neki Igor pomogao, u testamentu napišeš kako sme da se posluži... delovima koji bi mogli pomoći nekom drugom. Nikad ne traže novac. Ljudi samo nose kartice. Veoma ih poštuju u Ubervaldu. Prva liga kad treba rukovati skalpelom i iglom. To je kao neka životno poslanje, zapravo." „Ali prepuni su ožiljaka i šavova!" „Nikom neće da urade ono što nisu voljni da oprobaju na sebi." Vajms je odlučio da istraži punu strahotu ovoga. Skretalo mu je misli s trofeja koji nedostaju. „Je l' postoje... Igorine? Igorete?" „Pa, svaki Igor smatra se dobrom prilikom za mlade dame." „Je li?" „I ćerke su im obično veoma privlačne." „Oba oka u ravni i sve to?" „O, da." No, kada su se, u odgovor na nestrpljivo kucanje, vrata konačno otvorila, nisu razotkrila Igorove vrletne crte lica, već onaj zanimljiviji kraj Detritusovog samostrela, što je bilo za dlaku gore. „Naredniče, mi smo", reče Vajms. Samostrel nestade i vrata se još malo otvoriše. „Izvin'te, gospodine, ali rekoste da čuvam stražu", reče Detritus. „Nema potrebe za..." „Gospodine, Igor je povređen." * * * U ogromnoj kuhinji Igor je sedeo sa zavojem na glavi. Ledi Sibil zabrinuto je trčkarala oko njega. „Pre nekoliko sati otišla sam da ga potražim i našla ga ničice u snegu", reče ona. Nagnu se bliže Vajmsu. „Ne seća se skoro ničega." „Matori, je l' se sećaš šta si radio?", reče Vajms i sede. Igor mu uputi zamagljen pogled. „Pa, gofpodine, pošao fam da rafpakujem namirnice fa kočije i taman fam fe uhvatio va nešto, a onda fu fe fva fvetla pogafila, gofpodine. Biće da fam fe oklivnuo." „Ili te je neko udario?" Igor slegnu ramenima. Načas se oba nađoše u istoj ravni. „Na kočiji su bile samo namirnice, nema ničeg što bi vredelo krasti!", reče Sibil. „Ne, osim ako neko baš crkava od želje da ga nahranim pesnicom", reče Vajms. „Jesu uzeli nešto?" „Ja sve proverijo po spisku što mi ga je gospođa dala", reče Detritus i pogleda Vajmsa u oči. „Niš" nije falilo." „Idem ipak sam da pogledam", reče Vajms.

Terry Pratchet 102 Kada su izašli, prišao je kočiji i pogledao sneg oko nje. Tu i tamo videla se kaldrma. Potom pogleda uvis, na rešetku. „Dobro, Detrituse", reče. „Šta ti je na umu?" „Samo osećaj, gospodine", zagrme trol. „Znam ja da samo što se ne prezivam 'tupson' i sve to..." „Nisam ni znao da imaš prezime, naredniče." „Ne bi' ja rekô da je ovo ona kao neka slučajnos' što se slučajno desi." „Možda je pao s kočije dok je istovarao", reče Vajms. „A ja sam možda vila Zvonculja, gospodine." Vajms je bio zadivljen. Temperatura je niska i Detritus razmišlja. „Ulična vrata otvorena", reče Detritus. „Rekô bi' da je Igor poremetijo nekog ko je mažnjavô ovo il' ono..." „Ali rekao si da ništa ne nedostaje." „Mož' biti da se lopov poplašio, gospodine." „Šta, kad je video Igora? Moguće..." Vajms pogleda u torbe i sanduke. Pa pogleda ponovo. Sve je bilo nabacano zbrda-zdola. Tako se kočija ne istovara osim ako nešto tražiš u velikoj žurbi. Ko bi se toliko namučio da ukrade hranu? „Ništa nije zafalilo...." Pogladi bradu. „Detrituse, ko je utovarao kočiju?" „Ne'am pojma, gospodine. Mis'im da je gospođa samo iznaručivala ovo i ono." „A i mi smo krenuli pomalo žurno..." Vajms stade. Najbolje je da sad prestane. Nešto mu je palo na pamet, ali, pa, gde su mu dokazi? Moglo se reći: ništa što treba da je tu ne nedostaje, dakle mora da su uzeli nešto što nije trebalo da bude tu. Ne. Zasad samo treba ovo imati u glavi. Ušli su u predvorje i Vajmsu za oko zapade hrpa kartica na podu pored vrata. „Bilo puno posete", reče Detritus. Vajms uze pregršt kartica. Neke su imale pozlaćene ivice. „Sve te diplomate 'oće da svrnete na pićencence i ćaskanje o kokama i teladi", dodade trol usrdno. „Na koktele, kao što ćeš, čini mi se, ustanoviti", reče Vajms dok je iščitavao kartončiće. „Hm, Klač... Muntab... Genua... Lenkr... Lenkr? To kraljevstvo je pljuvomet dugačko! Imaju ambasadu ovde?" „Ne, gospodine, više 'nako imaju sanduče za pisma." „Svi ćemo da stanemo unutra?" „Iznajmili kuću za krunisanje, gospodine." Vajms spusti pozivnice natrag na sto. „Mislim da ne mogu da se nosim sa svim ovim", reče. „Čovek do izvesne granice još i može da pije voćni sok i sluša loše viceve, ali onda mu prekardaši. Detrituse, gde je najbliži škljocni toranj?" „Na dvajes' nešto kilometara osno, gospodine." „Želim da saznam šta se dešava kod kuće. Mislim da ćemo po podne ledi Sibil i ja na fino, mirno jahanje po unutrašnjosti. Da joj malo skrenemo misli." I pomislio je: Sačekaću do ponoći, znate. A tek je vreme ručku. * * * Na kraju je Vajms kao vozača i vodiča poveo Igora, a od stražara Tantonija i onog kog će u sebi zauvek zvati Kolonesku. Skimer se još ne beše vratio s tog svog zločinačkog pothvata kojim se bavio, ma šta da je zapravo u pitanju, a Vajms bi pre umro nego ostavio ambasadu nečuvanu. Druga reč za diplomatu, premišljao je Vajms, jeste „špijun". Razlika je samo u tome što vlada zemlje u kojoj se nalaziš zna ko si. Igra se, pretpostavljao je, sastoji u tome da ih nadmudriš.

Teri Pračet 103 Sunce je bilo toplo, povetarac hladan, a na planinskom vazduhu svaki vrh delovao je kao da bi Vajms mogao da pruži ruku i dodirne ga. Van grada, vinogradi i imanja pod snegom privijali su se uz padine koje bi u Ank-Morporku nazvali zidovima, ali posle nekog vremena borova šuma približila se sa svih strana. Tu i tamo, na zavojima puta, duboko dole videla se reka. Na vozačkom sedištu Igor je pevušio nekakvu tužbalicu. „Rekao mi je da se Igori vrlo brzo zaceljuju", reče ledi Sibil. „Moraju." „Seme, gospodin Skimer je rekao da su vrlo vešti hirurzi." „Osim kozmetički posmatrano, možda." Kočija uspori. „Igore, je l' često dolaziš ovamo gore?", reče Vajms. „Gofpodin Fpavalo je tražio da ga dovovim ovamo jednom nedeljno da primi poruke, gofpodaru." „Pomislio bih da je lakše imati prijemni toranj u Tucu." „Favet neće ni da čuje, gofpodaru." „A ti?" „Moja fhvatanja fu vrlo favremena, gofpodine." Toranj se sada uzdizao veoma blizu. Najnižih sedam metara ili tako nešto bili su od kamena sa uzanim prozorima s rešetkama. Na njima se nalazila prostrana platforma, s koje je izrastao glavni toranj. Razumno su to uredili. Neprijatelj bi teško mogao da prodre u toranj ili da ga zapali, unutra ima dovoljno prostora za zalihe da se izdrži opsada; neprijatelj bi takođe bio svestan da su momci u tornju poslali poziv u pomoć trideset sekundi nakon što je napad počeo. Kompanija je imala novca. U tom pogledu bili su nalik na kočijaške firme. Ako se toranj nađe van stroja, doći će neko da postavlja skupa pitanja. Ovde nije bilo zakona; sorta ljudi koja bi se pojavila najverovatnije bi celom svetu poslala poruku da se tornjevi ne smeju ni pipnuti. Trebalo bi da svako ovo zna, i stoga je bilo neobično videti velike signalne krake kako miruju. Dlačice na Vajmsovom potiljku se uspraviše. „Sibil, ostani u kočiji", reče. „Je l' nešto ne valja?" „Nisam siguran", reče Vajms, koji je bio siguran. Sišao je i klimnuo Igoru. „Idem da pogledam unutra", reče. „Ako bude nekih... nevolja, odvešćeš ledi Sibil nazad u ambasadu, važi?" Vajms se nagnu nazad u kočiju i, trudeći se da ne gleda u Sibil, podiže jedno sedište i izvuče mač koji je tamo krio. „Seme!", optuži ga ona. „Izvini, draga. Mislio sam da bi trebalo poneti rezervni." Pored vrata tornja nalazio se kanap zvona. Vajms ga povuče i začu zvonjavu odnekud odozgo. Kada se ne dogodi ništa drugo, probao je vrata. Ona se raskriliše. „Ehej?" Vladala je tišina. ' „Ovo je Stra..." Vajms se zaustavi. Ovo nije Straža, zar ne? Ovde ne. Značka ne znači ništa. On je samo radoznala ništarija koja gura nos u tuđa posla. „Ima li koga?" U prostoriji se nalazila visoka gomila džakova, sanduka i buradi. Drvene stepenice vodile su na sledeći sprat. Vajms se popeo u nešto između spavaće sobe i trpezarije; postojala su samo dva kreveta, posteljine povučene u stranu. Na podu je ležala stolica. Na stolu je stajao obrok, s pažljivo postavljenim nožem i viljuškom. Na šporetu nešto beše uvrilo u gvozdenom loncu. Vajms otvori vrata pećnice i začu se fijuk kada vazduh koji je pokuljao unutra ponovo raspali ugljenisano drvo. A odozgo zveckanje metala.

Terry Pratchet 104 Pogledao je u merdevine i tavanska vrata prema sledećem spratu. Svako ko bi se uz njih popeo izložio bi glavu sečivu ili čizmi na vrlo zgodnoj visini. „Baš nezgodno, a, Vaša milosti?", reče neko iznad njega. „Bolje se popnite. Mmm, mhm." „Inigo?" „Bezbedno je, Vaša milosti. Samo ja sam ovde gore." „A to se računa kao bezbedno, je li?" Vajms se popeo uz merdevine. Inigo je sedeo za stolom i prelistavao gomilu papira. „Gde je posada?" „To je, Vaša milosti", reče Inigo, „jedna od zagonetki, mmm, mmm." „A druge su...?" Inigo klimnu glavom prema stepenicama naviše. „Pogledajte sami." Kontrole signalnih krila bile su vrlo temeljito porazbijane. Letve i komadi žice usamljeno su se klatarili sa složenog okvira. „Nekoliko časova popravke za veštog čoveka, rekao bih", kaza Inigo kad se Vajms vratio. „Inigo, šta se ovde desilo?" „Rekao bih da su ljudi koji su ovde živeli bili prinuđeni da odu, mmf, mhm. Donekle u žurbi." „Ali ovo je utvrđen toranj!" „Pa šta? Moraju da seku drva za vatru. Ma, ima kompanija svoja pravila, a onda stave trojicu mladića u neki tamo usamljen toranj na mnogo nedelja odjednom i očekuju od njih da se ponašaju kao mašine. Vidite tavanska vrata koja vode prema kontrolama? Trebalo bi da su uvek zaključana. E sad, vi, Vaša milosti, kao i ja, zato što smo... što smo..." „Gadovi?", predloži Vajms. „Pa, da... mmm... mi bismo osmislili sistem tako da škljockalice ne mogu da rade osim ako su ta vrata zatvorena, je l' tako?" „Tako nekako, da." „I zapisali bismo u pravilima kako se prisustvo ma kakvog posetioca u tornju ima, mhm, automatski u vidu poruke preneti susednim tornjevima, isto tako." „Verovatno. Za početak." „No, kako stvari stoje, čini mi se da bi svakog posetioca bezazlenog izgleda, pa još ako donese finu, svežu pitu od jabuka za momke, elem, da bi ga dočekali srdačnom dobrodošlicom", reče Inigo. „Smenjuju se na svaka dva meseca. Nema se u šta gledati osim u drveće, mmm." „Nema krvi, niti mnogo znakova borbe", reče Vajms. „Jeste li proverili napolju?" „U štali bi trebalo da je konj. Nema ga. Nalazimo se manje-više na goloj steni. Ima vučjih tragova, ali ovde ima vučjih tragova na sve strane. A vetar je razneo sneg. Nema ih... Vaša milosti." „Jeste li sigurni da su ljudi pustili nekoga unutra kroz vrata?", reče Vajms. „Svako ko uspe da doskoči na platformu mogao bi začas da prođe kroz prozor." „Vampir, mmm?" „Vredi razmisliti, zar ne?" „Nigde nema krvi..." „Gre'ota da se baca hrana", reče Vajms. „A deca u Muntabu gladuju, samo pomislite. Šta je ovo?" Izvukao je nekakvu kutiju ispod donjeg kreveta. U njoj se nalazilo nekoliko cevi, tridesetak centimetara dugačkih, otvorenih na jednom kraju. „'Jazavac i Normalac, Ank-Morpork'", pročita on naglas. „'Vatromet za prangiju (crven). Pripaliti fitilj. Ne stavljati u usta.' Gospodine Skimeru, ovo je signalna raketa. Viđao sam ih na brodovima." „Ma, bilo je tu nešto..." Inigo je listao knjigu na stolu. „Ako dođe do velikih nevolja, mogu da pošalju signal za uzbunu. Da, toranj najbliži Ank-Morporku poslaće nekoliko ljudi, a veća četa stiže iz ispostave u ravnici. Obaranje tornja uzima se veoma ozbiljno."

Teri Pračet 105 „Da, nego šta, moglo bi da ih košta novca", reče Vajms i zapilji se u cev prangije. „Inigo, toranj mora da proradi. Ne sviđa mi se da budem nasukan ovde." „Drumovi još nisu preterano loši. Mogli bi da stignu do sutra uveče. Gospodine, siguran sam da ne bi trebalo to da radite!" Vajms je izvukao prangiju iz futrole. Upitno je pogledao u Iniga. „Neće da opali osim ako je pripališ pri dnu", reče. „Bezbedno je. I bilo bi glupo da se upotrebi kao oružje jer ne vredi ni pet para nišaniti, a ionako su samo od kartona. Hajde da je iznesemo na krov." „Ne pre mraka, Vaša milosti, mmm. Tako će ga videti po dva ili tri tornja sa svake strane, ne samo najbliži." „Ali ako najbliži tornjevi gledaju, svakako će videti..." „Ne znamo ima li ikoga sposobnog da gleda, gospodine. Možda se ovo isto dogodilo i tamo. Mmm?" „Au, majku mu! Ne mislite valjda..." „Ne, ne mislim, gospodine. Ja sam običan službenik. Savetujem ljude, mmm, mmf. Onda oni misle. Gospodine, moj savet je da čekanje od sat ili dva neće ništa škoditi. Moj savet je da se odmah vratite s ledi Sibil, gospodine. Čim se smrkne, poslaću signalnu raketu i vratiti se do ambasade." „Čekajte malo, ja sam komandant u..." „Ne ovde, Vaša milosti. Zar ste zaboravili? Ovde ste civil koji gura nos gde mu nije mesto, mhm, mmm. Biću ja bezbedan..." „Posada nije bila." „Oni nisu bili ja, mhm, mhm. Zarad dobrobiti ledi Sibil, Vaša milosti, savetujem vam da krenete odmah." Vajms je oklevao i mrzeo činjenicu da je Inigo ne samo u pravu već i, bez obzira što tvrdi da ne koristi glavu, zapravo razmišlja baš onako kako bi Vajms trebalo da razmišlja. Svih mu bogova, samo je pošao sa suprugom u popodnevnu šetnju. „Dobro, onda. Ipak, samo još jedno. Zbog čega ste vi ovde?" „Spavalo je poslednji put viđen na putu ovamo gore, s porukom." „Aha. A ja sam bio u pravu da vaš gospodin Spavalo nije od onih diplomata što samo dele sendviče s krastavcima?" Inigo se osmehnu stanjenim usnama. „Tako je, gospodine. Bio je... od one druge vrste. Mmm." „Vaše vrste." „Mmm. A sada idite, Vaša milosti. Sunce će uskoro zaći. Mmm, mmm." * * * Kaplar Nobs, predsednik i glavni organizator Stražarskog esnafa, vršio je smotru svojih trupa. „Dobro, ajmo još jednom", reče. „Šta 'oćemo?" Štrajkački odbor sastančio je već neko vreme i činio je to u kafani. Stražari su već postajali pomalo zaboravni. Pozornik Ping podiže ruku. „Ovaj... odgovarajuću proceduru i komitet za žalbe, obnovu postupka unapređenja... ovaj..." „...bolje posuđe u menzi", dopuni neko. „Oslobađanje neosnovanih optužbi za saharinsku krađu...", reče neko drugi. „...ne više od sedam dana zaredom u noćnoj smeni..." „...povećanje doplate za čizme..." „...barem tri popodneva godišnje za bakinu sahranu..." „...da ne moramo da plaćamo hranu za golubove iz svog džepa..." „...još jedno piće." Ovaj poslednji zahtev dočekan je sa sveopštim odobravanjem. Pozornik Cipela diže se na noge. Još je u slobodno vreme bio organizator Pokreta za mrtvačka prava i znao je kako se ovako nešto radi.

Terry Pratchet 106 „Ne, ne, ne, ne, ne", govorio je. „Moraš mnogo da uprostiš. Treba nam melodija. I ritam. Recimo: 'Šta 'oćemo mi? Tamta-tamta-ti. Ajmo, ajde, svi na tam-te!' Razumeš? Treba ti jedan prost slogan. Da probamo opet. Šta oćemo mi?" Stražari su se zgledali; niko nije baš želeo da bude prvi. „Još jedno piće?", predloži neko. „Jašta!", reče neko otpozadi. „Ajmo, ajde, svi na PI-ĆE!" „Pa, izgleda da je upalilo", reče Nobi dok su se policajci gurali oko šanka. „Redže, šta će nam još trebati?" „Transparenti za protest", reče pozornik Cipela. „Idemo na protest?" „O, da." „U tom slučaju", reče Nobi odlučno, „trebaće nam veliko metalno bure da u njemu palimo otpatke drveta dok protestujemo." „Zašto?", reče Redž. „Moraš da stojiš oko velikog bureta i greješ ruke", reče Nobi. „Tako znaju da si zvanični štrajkač, a ne neka tamo gomila džabalebaroša." „Ali mi jesmo gomila džabalebaroša, Nobi. Ili bar ljudi misle da jesmo." „Dobro, ali daj bar da nam bude toplo." * * * Sunce je bilo za širinu prsta iznad ruba kada je Vajmsova kočija krenula od tornja. Igor je pucnuo bičem i poterao konje. Vajms je kroz prozor pogledao u ivicu druma, na oko metar od njih i nekoliko stotina metara iznad reke. „Što tako brzo?", viknu. „Mora fe ftići kući pre valafka funca!", viknu Igor. „Takav je običaj." Krupno crveno sunce kretalo se kroz rešetke od oblaka. „Ma, pusti ga, dragi, ako će ga to usrećiti, jadnička", reče ledi Sibil i zatvori prozor. „Dakle, Seme, šta se to dogodilo u tornju?" „Sibil, ne bih da te brinem." „Pa sad kad si me stvarno zabrinuo, možeš baš i da mi kažeš. Važi se?" Vajms je popustio i objasnio ono malo što je znao. „Neko ih je pobio?" „Moguće." „Isti oni što su nam postavili zasedu u klisuri?" „Sumnjam." „Seme, od ovoga i nije ispao baš neki odmor." „Muka mi je što ne mogu ništa da preduzmem", reče Vajms. „Kod kuće u Ank-Morporku, pa, imao bih tragove, veze, nekakvu mapu. Ovde svi, pa, svi nešto kriju, mislim. Novi kralj me smatra budalom, vukodlaci su se prema meni odnosili kao da sam nikogović i mačji kašalj. Jedina koja je bila iole pristojna prema meni jeste vampirica!" „Ne mačji kašalj", reče Sibil. „Nikako mačji." „Molim?", kaza Vajms radoznalo. „Vukodlaci mrze mačke", reče Sibil. „Toga se vrlo dobro sećam. Ni slučajno ne podnose mačke." „Ha. Ne. Oni su od pseće sorte ljudi. Ne vole ni reči kao kupanje i veterinar. Imam utisak da bi, kad bih bacio štap, baron skočio sa stolice da ga uhvati..." „Valjda bi trebalo da ti ispričam za tepihe", reče Sibil dok se kočija zanosila za ugao. „Šta, nisu ga naučili da ne mokri po kući?" „Mislim na tepihe u ambasadi. Znaš kad sam rekla da ću uzeti mere za njih. Pa, mere na prvom spratu nisu kako valja..." „Draga, ne bih da zvučim nestrpljivo, ali da li je ovo trenutak za razgovor o tepisima?" „Seme?"

Teri Pračet 107 „Da, draga?" „Samo prekini da misliš kao muž i slušaj kao... pandur, važi?" * * * Vajms je umarširao u ambasadu i pozvao Detritusa i Veselu. „Vas dvoje večeras idete s nama na bal", reče. „Sve će biti nalickano i na note. Naredniče, je l' imaš da obučeš nešto osim uniforme?" „Ne, gospodine." „Pa, idi do Igora. Tata-mata sa iglom, ako se ne varam. A ti, Vesela?" „Imam, ovaj, balsku haljinu", reče Vesela i stidljivo obori glavu. „Stvarno?" „Da, gospodine." „A. Lepo. Fino. Uvrstiću i vas dvoje u osoblje ambasade. Vesela, ti si... vojni ataše." „O", reče Detritus razočarano. „A ti si, Detrituse, ataše za kulturu." Trol se poprilično razvedri. „Gospodine, nema da zažalite zbog ovog!" „Naravno da neću", reče Vajms. „A sada bih voleo da pođete sa mnom." „Gospodine, je l' kultura u pitanju?" „Uopšteno gledano. Možda." Vajms je poveo trola i Sibil uz stepenice u kancelariju, gde je stao ispred zida. „Ovaj?", reče. „Da", reče njegova žena. „Teško se primeti dok ne premeriš prostorije, ali taj zid je stvarno podebeo..." Vajms je prelazio rukom duž drvenarije u potrazi za nečim što će škljocnuti. Potom se izmakao. „Naredniče, daj samostrel." „Eve ga, gospodine." Vajms je posrtao pod težinom, ali uspeo je da ga uperi u zid. „Seme, je l' ovo mudro?", reče Sibil. Vajms kroči unazad kako bi nanišanio i jedna daska u podu pomeri se pod njegovom petom. Jedna zidna ploča blago se zanjiha. „Na smrt ste je prestravili, gospodine", reče Detritus odano. Vajms je pažljivo vratio samostrel i trudio se da izgleda kao da je ovo sve vreme i nameravao. Očekivao je tajni prolaz. Ovo je, međutim, bila majušna radna soba. Na policama je bilo tegli sa oznakama: „Nove lojne naslage, područje 21", „Salo prve klase, Velika jama". Bilo je gromada trošnog kamenja sa uredno prikačenim kartončićima, na kojima je pisalo nešto u stilu: „Nivo br. 3, okno 9, Rudnik dvostrukog pijuka." Bila je tu i komoda. Jedna fioka je bila puna šminke, uključujući i povelik izbor brkova. Bez reči, Vajms otvori jednu s gomile svezaka. Na prvim stranicama nalazila se olovkom iscrtana mapa Tuca, išpartana crvenim linijama. „Bog te tvoj, pazite ovo", dahnu dok je listao. „Mape. Crteži. Stranice i stranice o ispitivanjima lojnih sedimenata. Ha, ovde piše: 'Nove naslage: iako su u početku obećavale, sada se sumnja da u njima postoji visok nivo ZCG-a i najverovatnije će se brzo iscrpsti.' A ovde piše: 'Očigledno je u planu vukodlački puč tokom haosa nakon gubitka somuna... K. izveštava da mnogi mlađi vukodlaci sada slede V, koji je promenio pravila igre...' Ovo ovde... ovo je špijunaža. A ja se pitao otkud Vetinari uvek toliko zna!" „Dragi, zar si mislio da mu se javlja u snu? „Ali ovde ima gomila pojedinosti... beleške o ljudima, mnogo cifara vezanih za proizvodnju u patuljačkim rudnicima, političke glasine... Nisam znao da radimo tako nešto!" „Ti stalno koristiš uhode, dragi", reče Sibil. „Nije tačno!"

Terry Pratchet 108 „A šta je s ljudima kao što su Smrdljivi Ole Ron i Nema Šanse Hoze i Majki Kukumavka?" „To nije špijunaža, to nije špijunaža! To je samo 'prikupljanje obaveštenja'. Ne bismo mogli da obavljamo posao da ne znamo šta se dešava na ulici!" „Pa, možda Havelok na sve ovo gleda kao na... veću ulicu, dragi." „Ima još gomila tih baljezganja. Vidi. Skice, još uzoraka rude... Šta je ovo, koji andrak?" Bilo je ovalno, veliko otprilike kao paklo cigara. Spreda se nalazio okrugao stakleni disk, a s jedne strane nekoliko poluga. Vajms je pritisnuo jednu. Otvorio se malecni procep i najmanja glava sposobna za govor koju je on ikad video reče: „A?" „Znam š'a je to!", reče Detritus. „To nanođavolak! Koštaju preko sto dolara! Stvarno su mali!" „Niko me nije nahranio dve nedelje, izem li vam sve po spisku!", zapišta đavolak. „Ikonograf dovoljno mali da stane u džep", reče Vajms. „Taman za špijuna... Gadan je koliko i onaj Inigov pogani jednokratni samostrel. I pogledajte..." Stepenice su vodile naniže. Sišao je oprezno i širom otvorio vratanca na kraju. Zapljusnu ga vlažna vrelina. „Draga, dodaj mi sveću, molim te", reče. Pri njenoj svetlosti pogledao je niz mračni tunel. Skorele cevi, iz kojih je para kuljala na svakoj spojnici, bile su poredane duž zida preko puta. „I put za dolazak i odlazak tako da ga niko ne vidi", reče. „Joj, u kakvom poganom svetu živimo..." * * * Oblaci su prekrili nebo i krupne pahulje su, nošene vetrom, šibale oko tornja kada je Inigo završio s postavljanjem crvene rakete na platformu ispod velikih četvrtastih kapaka. Upalio je nekoliko šibica, ali vetar ih je ugasio pre nego što je uspeo makar i da ih zakloni šakama. „Izem ti. Mhm, mmm." Kliznuo je niz merdevine u toplotu tornja. Bolje da ovde provede noć, mislio je dok je preturao po fiokama. Što se njega tiče, noć ne krije ništa preterano jezovito, ali ova oluja kao da je najavljivala još mnogo snega i planinski drumovi će uskoro postati nepouzdani. Konačno mu nešto pade na pamet, te on otvori vrata pećnice i mašicama izvuče cepanicu koja je još tinjala. Buknula je kada ju je odneo na vrh tornja i usmerio je prema rupi za fitilj na dnu cevi. Prangija je opalila uz fijuk koji se izgubio u vetru. Sama raketa nezgrapno i nevidljivo je poletela uvis u sneg, a onda se nekoliko sekundi kasnije rasprsla tridesetak metara iznad njega i načas obasjala šumu crvenilom. Inigo se baš vratio u sobu kada se začulo kucanje na vratima, dole u prizemlju. Zastao je. Na ovom spratu je postojao prozor s kliznim kapkom; oni koji su projektovali toranj barem su znali da bi bilo korisno imati mogućnost da pogledaš dole i vidiš ko to trupće oko tvoje kuće. Nije bilo nikoga. Kada se uspentrao natrag u sobu, opet se začulo kucanje. Nije zaključao vrata nakon što je Vajms otišao. Sad je malo kasno za kajanje, shvati. Ipak, Inigo Skimer obučavao se na akademiji pored koje je surova životna škola izgledala kao bazenče s peskom. Upalio je sveću i odšunjao se naniže u tamu dok su seni bežale i plesale među hrpama zaliha. Spustio je sveću na jedan sanduk, iz kaputa izvukao jednokratni samostrel i s naporom ga zapeo uza zid. Potom je mrdnuo levom rukom i osetio kako se bodež iz rukava spušta na svoje mesto.

Teri Pračet 109 Kucnuo je petom o petu na određen način i osetio kako mu majušna sečiva klize iz prstiju čizama. Inigo se smestio da čeka. Iza njega, nešto ugasi sveću. Kada se okrenuo, i jedna jedina strelica iz samostrela odhujala u tamu a bodež iz rukava zasekao u prazno, Inigo Skimer je shvatio da se može kucati na obe strane vrata. Zaista su vrlo pametni... „Mhm, m..." * * * Vesela se zavrtela na jednoj nozi, ili je barem pokušala. Taj pokret nije bio prirodan za patuljke. „Izgledaš veoma... lepo", reče ledi Sibil. „I dopire sasvim do zemlje. Mislim da niko neće moći da se buni." Osim ako imaju i trun osećaja za modu, morala je da prizna. Nevolja je bila u tome što su... pa, morala je o njima da misli kao o novim patuljačkim ženama - elem, što nisu baš sasvim ustanovile kako treba da izgledaju. Sama ledi Sibil obično je nosila svetloplave balske haljine - tu boju često biraju gospe određenih godina i obima, ne bi li spojile najveću zamislivu količinu nenametljivo dobrog ukusa i najmanje moguće upadljivosti. Ali patuljice su čule za šljokice. Činilo se da su u dubini duše zaključile da, ako već zbacuju na hiljade godina podzemne tradicije, neće to činiti zarad smrdljivih klasičnih džemperčića i niski bisera. „I crveno baš ide", reče ledi Sibil iskreno. „Crveno je baš lepa boja. Fina je to crvena haljina. Ovaj. I perje. Ovaj. Tašnica za sekiru, ovaj...." „Nedovoljno šljokičasta?", kaza Vesela. „Ne! Ne, kad bih nameravala da na diplomatski prijem ponesem ogromnu sekiru na leđima, mislim da bih i ja želela šljokice. Ovaj. Baš je velika ta sekira, naravno", završi ona nespretno. „Mislite da bi manja možda bila bolja? Uz večernju odeću?" „Za početak, da." „Možda s nekoliko rubina usađenih u držalju?" „Da", reče ledi Sibil slabašno. „Što da ne, na kraju krajeva?" „A ja, gospođo?", zabrunda Detritus. Igor je svakako uspešno izašao na kraj sa zadatkom, i na izvestan broj odela koja je pronašao u ormanima ambasade primenio iste one pionirske hirurške veštine koje je upotrebljavao na zlosrećnim drvosečama i ljudima koji bi zabasali isuviše blizu testeri. Trebalo mu je samo sat i po da skrpi nešto oko Detritusa. U pitanju je bez sumnje bilo večernje odelo. Po danu ne bi moglo da prođe. Trol je izgledao kao zid s leptir-mašnom. „Kako se osećaš u njemu?", reče ledi Sibil, tako da izbegne svaku neprijatnost. „Malko steže oko ovi'... Kak' se zove ovo parče?" „Stvarno ne bih znala", reče ledi Sibil. „Moram malko da se zgrbim", reče Detritus. „Al' osećam se kô pravinski diplomata." „Svejedno, samostrel ne dolazi u obzir", reče ledi Sibil. „Ona može da nosi sekiru", reče Detritus optuživački. „Patuljačke sekire prihvataju se kao deo njihove kulture", reče ledi Sibil. „Ne znam kakva je ovde čitava etikecija, ali pretpostavljam da bi mogao da prođeš s toljagom." Na kraju krajeva, dodala je u sebi, nije kao da bi neko probao da ti je oduzme. „Samostrel ne deo kulture?" „Bojim se da ne." „Mogô bi', kao, da stavim šljokice na njega." „Plašim se da to nije dovoljno... O, Seme..." „Da, draga", reče Vajms, koji je silazio niz stepenice. „To ti je samo svečana stražarska uniforma. Gde ti je vojvodska oprava?"

Terry Pratchet 110 „Ne mogu nigde da je nađem", reče Vajms nedužno. „Draga, biće da je torba spala s kočije u onom prolazu. Ali imam kacigu s perjem i Igor je glancao grudni oklop sve dok nije u njemu mogao da se ogleda, mada nisam siguran zašto bi poželeo." Ustuknuo je pred njenim izrazom lica. „Draga, 'vojvoda' je vojna titula. Nijedan vojnik nikad ne bi otišao u rat u hulahopkama. Ne ako bi pomislio da bi ga mogli zarobiti." „Seme, menije ovo krajnje sumnjivo." „Detritus će podržati moj iskaz", reče Vajms. „Jašta, gospodine. Vi jasno rekli da to kažem." „U svakom slučaju, trebalo bi da kreć... Pobogu, je l' ono Vesela?" „Da, gospodine", reče Vesela stidljivo. No, pomisli Vajms, ona potiče iz porodice gde čudno obučeni ljudi idu da se hvataju ukoštac sa eksplozijama, daleko od svetlosti sunca. „Baš lepo", reče. * * * Svud po tunelu koji je vodio do onoga o čemu je Vajms počeo da misli kao o Donjem Tucu, fenjeri su bili popaljeni. Nakon jednog letimičnog pogleda na grb Ank-Morporka patuljački stražari dali su kočiji znak da prođe. Oni oko divovskog lifta nisu bili toliko sigurni. Ipak, Sem Vajms je štošta naučio iz posmatranja ledi Sibil. Nije se ona namerno tako ponašala, ali rođena je u takvoj porodici, u staležu koji se tako drži oduvek. Krećeš se kroz svet kao da mogućnost da te neko zaustavi ili ti postavlja pitanja uopšte i ne postoji, a dobar deo vremena upravo tako i biva. U liftu koji je tutnjao naniže bilo je i drugih. Uglavnom diplomate - Vajms ih nije prepoznavao - ali sada je tu, u uglu ograđenom konopcem, bio i kvartet patuljačkih svirača. Svirali su prijatnu muziku koja ga je ipak malčice živcirala - pregrizala je put Vajmsu pravo u glavu, a spust je trajao doveka. Kada su se vrata otvorila, on začu da je Sibil dahnula. „Seme, zar nisi rekao da je ovde dole kao u zvezdanoj noći?" „Ovaj, očigledno su malo produžili fitilje..." U ogromnoj špilji na hiljade sveća gorelo je u zidnim svećnjacima, ali za oko su zapravo zapadali lusteri. Bilo ih je na dvadesetine, svaki visok po barem četiri sprata. Uvek spreman da traži žičanu konstrukciju iza svakog mađioničarskog trika, Vajms je razabrao patuljke na skelama i pune korpe novih sveća kako se spuštaju kroz otvore u tavanici. Ako Peti slon nije mit, ovde večeras sigurno sagorevaju barem jedan njegov nožni prst. „Vaša milosti!" Kroz svetinu je prema njima napredovao Di. „A, kušaču ideja", reče Vajms dok je patuljak prilazio, „molim vas dozvolite da vam predstavim vojvotkinju od Anka... ledi Sibil." „Uh... ovaj... da... uistinu... Izuzetno mi je drago", promumla Di, koga je ovaj nasrtaj ljubaznosti uhvatio nespremnog. „Ali, ovaj..." Sibil je dobro protumačila šifru. Vajms je mrzeo reč „vojvotkinja" - dakle, ako je on upotrebi, želi od nje da nadvojvodi sve prisutne. Obujmila je Dijevu šiljatu glavu ushićenom vojvodnošću. „Gospodine Di, Sem mi je toliko pričao o vama!", zacvrkuta. „Koliko shvatam, vi ste prvi čovek od poverenja..." „...patuljak...", prošišta Vajms. „...patuljak od poverenja Njegovom veličanstvu! Molim vas, morate mi ispričati kako ste postigli ovo tako dražesna osvetljenje!" „Ovaj, gomila sveća", progunđa Di i prostreli Vajmsa pogledom. „Draga, mislim da Di želi da pretrese sa mnom izvesna politička pitanja", reče Vajms glatko i spusti ruku Diju na rame. „Molim te, povedi ostale dole, a ja ću vam se uskoro pridružiti, svakako." I znao je da nikakva sila na svetu neće sprečiti Sibil da punim jedrima otplovi dole na prijem. Ta žena umela je da plovi poput galije. Kada bi prošla, iza nje je ostajala brazda. „Doveli ste trola, doveli ste trola!", mrndžao je Di.

Teri Pračet 111 „I on je građanin Ank-Morporka, ne zaboravite", reče Vajms. „Zaogrnut je diplomatskim imunitetom, kao i poprilično loše skrojenim odelom." „Svejedno..." „Nemojte vi meni 'svejedno'", reče Vajms. „U ratu smo s trolovima!" „Pa, tome diplomatija i služi, zar ne?", reče Vajms. „Da se više ne bude u ratu? U svakom slučaju, koliko ja shvatam, to traje već petsto godina, dakle niko se nije baš pretrgao od ratovanja." „Pobuniće se najviše instance!" Vajms uzdahnu. „Još više?" „Neki kažu da se Ank-Morpork namerno razmeće svojim razvratom pred kraljem!" „Kraljem?", reče Vajms umilno. „Nije on još baš pravi kralj, zar ne? Ne do krunisanja, a to podrazumeva izvestan... predmet..." „Da, ali to je, naravno, samo formalnost." Vajms mu priđe bliže. „A ipak nije, je l' da?", reče tiho. „Treba vam somun, odistinski i celovit. Bez te čarolije, nema ni kralja. Samo neko kao ti, ko bez pokrića izdaje naređenja." „Neko po imenu Vajms meni drži lekcije o kraljevskom položaju?", reče Di nesrećno. „A bez te stvarčice ode mast u propast", reče Vajms. „Biće rata. Podzemnih eksplozija." Usledio je tanušan zvuk kada je izvadio sat i otvorio. „Gle čuda, ponoć", reče. „Pođite za mnom", promrmlja Di. „Vodite me da nešto pogledam?", reče Vajms. „Ne, Vaša ekselencijo. Vodim vas da vidite mesto gde tog nečeg nema." „Aha. Onda želim da povedem kaplarku Guzičicu." „Ono? Ne dolazi u obzir! To bi bilo skrnavljenje..." „Ne, ne bi", reče Vajms. „Iz prostog razloga što ona neće s nama jer ni mi ne idemo, je l' tako? Svakako ne ukazujete poverenje predstavniku možda neprijateljske sile i ne razotkrivate mu kako u vašoj kuli od karata nedostaje karta u najnižem redu. Naravno da ne. Mi i ne vodimo ovaj razgovor. Narednih sat vremena grickaćemo neko mezence u ovoj prostoriji. Ja ovo nisam upravo izgovorio, a vi niste čuli. Ali kaplarka Guzičica mi je najbolja od svih pandura kad treba ispitati mesto zločina, i zato hoću da pođe s nama." „Vaša ekselencijo, sve ste objasnili. Vrlo slikovito, kao i uvek. Povedite je onda." Vajms je zatekao Veselu leđa uz leđa, ili barem leđa uz kolena, s Detritusom. Okruživao ih je prsten radoznalaca. Kad god bi Detritus podigao ruku da otpije piće, obližnji patuljci žurno bi odskočili unazad. „Gospodine, kuda ćemo?" „Nikuda." „A. Na takvo mesto, dakle." „Ali sve ide nabolje", reče Vajms. „Di je otkrio novu ličnu zamenicu, iako još neće da je ispljune." „Seme!", reče ledi Sibil, koja se probijala kroz svetinu, „na redu su Krvosek i Železni Malj! Zar to nije divno?" „Ovaj..." „Gospodine, to je opera", šapnu Vesela. „Pripada Koboldskom ciklusu. Ima ogroman istorijski značaj. Svaki patuljak zna je napamet. Govori o poreklu naših zakona, i kraljeva... i somuna, gospodine." „Pevala sam ulogu Železnog Malja kad smo je izvodile na Institutu za mlade dame", reče ledi Sibil. „Ne celu petonedeljnu verziju, naravno. Ovdašnja izvedba mora da je čudesna. To je stvarno jedna od najvećih romansi u istoriji." „Romansi?", reče Vajms. „U smislu... ljubavne priče?" „Da, naravno." „I Krvosek i Železni Malj bili su... ovaj... nisu valjda obojica bili...", poče Vajms. „Bili su patuljci, gospodine", reče Vesela.

Terry Pratchet 112 „Aha. Razume se." Vajms odustade. Svi patuljci su patuljci. Ako pokušaš da shvatiš njihov svet iz čovečjeg ugla, sve pođe naopako. „Samo ti, ovaj, uživaj, draga. Ja moram da... Kralj hoće da ja... Ma, biću negde drugde jedno izvesno vreme. Politika..." Požurio je odatle s Veselom za petama. Di ih je vodio mračnim tunelima. Kada je opera otpočela, zvučala je kao udaljen šapat, poput mora u prastaroj školjci. Naposletku su se zaustavili na ivici kanala čija je voda pljuskala u pomrčini. Tu je bio privezan čamčić i jedan stražar je čekao. Di ih potera unutra. „Vaša milosti, važno je da shvatite šta vidite", reče Di. „Manje-više ništa", reče Vajms. „A mislio sam da dobro vidim po mraku." U tami se začulo zveckanje, a onda se upali fenjer. Stražar motkom odgurnu čamac ispod luka u jezerce. Ako se izuzme ulaz u tunel, zidovi su se strmo uzdizali uvis. „Jesmo li mi to na dnu bunara?", reče Vajms. „Baš ste to lepo opisali." Di je preturao ispod sedišta. On izvuče izuvijan metalni rog i dunu jednu notu, koja odjeknu uz kamene zidove. Posle nekoliko sekundi, druga nota dopluta odozgo. Začu se zveket drevnih lanaca. „Ovo je prilično kratak lift u poređenju s pojedinim drugim u planinama", reče Di kada je metalna ploča uz struganje zapečatila ulaz. „Jedan je visok više od pola kilometra i u njega staje ceo karavan dereglija." Voda je ključala oko čamca. Vajms vide da zidovi počinju da tonu. „Ovo je jedini put do somuna", reče Di iza njega. Sada se čamac njihao u uskovitlanoj vodi, a zidovi su bili zamagljeni od brzine. „Voda se odvodi u rezervoare gore blizu vrhova. Onda prosto treba otvarati i zatvarati brane, razumete." „Da", promumla Vajms, kog su spopale vrtoglavica i morska bolest zajedno, u jednom gusto napakovanom zelenom smotuljku. Zidovi usporiše. Čamac je prestao da se trese. Preko ruba bunara voda ih glatko podiže u maleni kanal, gde se nalazilo pristanište. „Ima li dole stražara?", procedi Vajms dok je stupao na blagosloveno čvrst kamen. „Obično četvorica", reče Di. „Za večeras sam... nešto sredio. Stražari razumeju. Niko se ne ponosi ovim što radimo. Moram vam reći da s krajnjim negodovanjem gledam na čitav poduhvat." Vajms se osvrnu po novoj pećini. Na kamenom ispustu koji se nadnosio na sada spokojno jezerce stajalo je nekoliko patuljaka. Po izgledu sudeći, oni su upravljali mašinerijom. „Hoćemo li dalje?", reče patuljak. Iz pećine je vodio prolaz koji se brzo sužavao. Delom puta Vajms je morao da se presamiti gotovo napola. U jednom trenutku metalne ploče zazveketaše mu pod nogama i on oseti kako se malčice pomeraju. Potom je opet bio gotovo uspravan, prošao je ispod još jednog luka, a tamo... Ili su patuljci izdubili ovo u džinovskoj geodi ili su veoma pažljivo obložili pećinicu kvarcnim kristalima sve dok svaka površina nije odbijala svetlost dve malene sveće koje su stajale na stubovima posred peščanog poda. Posle mraka u tunelima čak je i Vajms ostao zaslepljen. „Gledajte", reče Di smrknuto, „mesto gde bi trebalo da je somun." Na okruglom pljosnatom kamenu, na pola puta između sveća i samo nekoliko centimetara visokom, očigledno nije bilo ničeg. Iza njega voda je bućkala u prirodnom jezercetu i delila se na dva potoka koja su tekla oko kamena i opet nestajala niz stenoviti odvod. „Dobro", reče Vajms. „Ispričajte mi sve." „Pre tri dana su prijavili da je nestao", reče Di. „Pospanko Dugoprst otkrio je da ga nema kad je došao da promeni sveće."

Teri Pračet 113 „A njegov posao je..." „Kapetan za sveće." „Aha." „Veoma odgovoran položaj." „Video sam lustere. A koliko često dolazi ovamo?" „Dolazio je triput dnevno." „Dolazio?" „Više nije na tom položaju." „Jer je glavni osumnjičeni?", reče Vajms. „Jer je mrtav." „A kako se to dogodilo?", reče Vajms lagano i rastegnuto. „Oduzeo je... sebi život. Sigurni smo jer smo morali da provaljujemo vrata njegove pećine. Šezdeset godina je bio kapetan za sveće. Nije mogao podneti pomisao da neko posumnja na njega, mislim." „Meni on zapravo zvuči kao osumnjičeni." „Nije ukrao somun. Toliko znamo." „Ali pod tim odorama koje nosite može da se sakrije manje-više sve. Jeste li ga pretresli?" „Ni slučajno! Ali.... pokazaću vam", reče Di. Krenuo je uzanim hodnikom metalnog poda. „Vaša ekselencijo, vidite li me?" „Da, naravno." Pod je zvečao dok se Di vraćao. „Ovog puta ću nešto poneti sa sobom. Dajte mi kacigu, molim vas. Samo da vam nešto pokažem." Vajms mu je pruži. Kušač ideja se vrati hodnikom. Kad je stigao do pola puta, gong se gromko oglasi i s plafona padoše dve metalne rešetke. Nekoliko sekundi kasnije stražari se pojaviše kod rešetke s druge strane i sumnjičavo se zagledaše unutra. Di im uputi nekoliko reči. Lica nestadoše. Posle nekog vremena rešetke se polako podigoše. „Mehanizam je složen i poprilično star, ali održavamo ga u voznom stanju", reče on i vrati Vajmsu kacigu. „Ako ste teži kad izlazite nego kad ulazite, stražari će se raspitivati zašto. Ne može se izbeći, još je tačan s odstupanjem od sto-dvesta grama, i ne narušava privatnost. Možete da ga prevarite samo ako poletite. Vaša ekselencijo, mogu li lopovi da lete?" „Kako koji", reče Vajms odsutno. „Ko još ulazi ovamo?" „Svakog petog dana dva stražara i ja pregledamo odaju. Prošli pregled bio je pre pet dana." „Ulazi li još ko?", upita Vajms. Primetio je kako je Vesela s poda somunske pećine uzela šaku prljavobelog peska i pustila da joj curi kroz prste. „Ne u poslednje vreme. Kada novi kralj bude krunisan, naravno, somun će se često iznositi u ceremonijalne svrhe." „Samo ovde imate ovaj beli pesak?" „Da. Je l' to bitno?" Vajms vide kako Vesela klima glavom. „Nisam... siguran", reče. „Recite mi koliko, suštinski gledano, somun vredi?" „Suštinski gledano? On nema cenu!" „Znam da je vredan kao simbol, ali koliko vredi sam po sebi?"„Nema cenu!" „Pokušavam da dokučim zašto bi lopov želeo da ga ukrade", reče Vajms, što je strpljivije mogao. Vesela je sada podigla pljosnati beli kamen i zavirivala je ispod njega. Vajms napući usne. „Šta to... ona radi?", reče Di. S lične zamenice prelivalo se gađenje. „Kaplarka Guzičica traži tragove", reče Vajms. „Tako nazivamo znakove koji bi nam mogli pomoći. To je veština."

Terry Pratchet 114 „Je l' bi ovo pismo ubrzalo vašu potragu?", reče Di. „Prekriveno je slovima. Mi tako nazivamo... znakove koji bi vam mogli pomoći." Vajms pogleda u pruženi papir. Bio je smeđ, prilično krut, i prekriven runama. „Ja, ovaj, ne umem ovo da čitam", reče. „To je veština", reče Di svečano. „Gospodine, umem ja", reče Vesela. „Smem?" Uzela je papir i pročitala ga. „Ovaj, gospodine, izgleda da je posredi ucena. Od... Sinova Agija Maljokradljivca. Kažu da je somun kod njih i da će... Kažu da će ga uništiti, gospodine." „Šta traže?", reče Vajms. „Zahtevaju da se Ris odrekne prava na položaj ispodničkog kralja", reče Di. „Drugih uslova nema. Poruka mi se stvorila na radnom stolu. Ali u današnje vreme mi svi stavljaju na sto kojekakva dokumenta." „Ko su Sinovi Agija Maljokradljivca?", reče Vajms i pogleda u Dija. „I zašto mi niste već rekli za ovo?" „Ne znamo. To je najobičnije izmišljeno ime. Neki nezadovoljnici, pretpostavljamo. I, koliko sam ja čuo, trebalo bi vi meni da postavljate pitanja." „Ali ovo više nije pravi zločin, je l' da?", reče Vajms. „Ovo je politika. Zašto kralj ne može da se odrekne položaja, uzme somun nazad, a onda kaže e pa, evo vam šipak'? Ako se nešto uradi pod prinudom...." „Vaša ekselencijo, mi ceremonije ozbiljno shvatamo. Ako se Ris odrekne prestola, ne može sutradan da se predomisli. Ako dopusti da unište somun, više ne može da bude legitiman kralj, i uslediće..." „...nevolje", reče Vajms. I sve će se proširiti i na Ank-Morpork. Zasad imamo samo ulične nemire. „Ko će postati kralj ako on abdicira?" „Albreht Albrehtson, to svako zna." „A ni to neće valjati", reče Vajms. „Građanski rat, kako čujem." „Kralj kaže", reče Di tiho, „da bi se on najverovatnije povukao. Bolje bilo kakav kralj nego haos. Patuljci ne vole haos." „Ali haosa će biti kako god okreneš", reče Vajms. „I ranije je bilo pobuna protiv kraljeva. Patuljački rod preživljava. Kruna postoji i dalje. Običajno pravo opstaje. Somun je još tu. Postoji nešto... zdravorazumsko čemu se možemo vratiti." O, bogovi, pomisli Vajms. Izgine na hiljade patuljaka, ali nema veze, samo ako preživi tamo neka kamenčuga. „Ja ovde nisam policajac. Šta ja tu mogu?" „Ovo se nije dogodilo!", zakrešta Di, kome su nervi bili na ivici pucanja. „Ali svi znaju da su stranci iz Ank-Morporka mirođija u svakoj čorbi!" „Aha, hoćete reći... pošto ne želite da se za ovo sazna... ne bi valjalo ako biste vi delovali isuviše uzrujano, ali ne mogu vas da krive ako tamo neki mamlaz od žandara uzme da gura nos gde mu nije mesto?" Di se razmaha po vazduhu. „Ovo nije moja zamisao!" „Gledajte, ovdašnji bezbednosni sistem je sramota, i to u poređenju s dečjom kasicomprasicom. Meni na pamet padaju dva ili tri načina da se somun iznese odavde. Šta je s tajnim prolazom koji vodi u ovu prostoriju?" „Ne znam ja ni za kakav tajni prolaz koji vodi u ovu prostoriju!" „E, odlično. Bar smo neku mogućnost odbacili. Idite i sačekajte kod čamca. Kaplarka Guzičica i ja treba o koječemu da popričamo." Di je otišao nevoljno. Vajms je pričekao dok nije ugledao patuljka u svetlucanju s druge strane mosta-vage. „Kakav pičvajz", reče. „Tajanstveni zločini u zaključanoj sobi još su gori kad zločinac posle zaboravi da zaključa za sobom."

Teri Pračet 115 „Mislite da je Pospanko možda uneo vreće peska ispod odore, je l' da, gospodine?", reče Vesela. Ne, pomisli Vajms, nisam to mislio. Ali sada znam kako bi patuljak ovo rešio. „Moguće", reče naglas. „Štrokavog belog peska sigurno ima gde god ti padne na pamet. Dodavao bi pomalo peska svakog dana, je l' tako? Taman da ne poremetiš vagu. I konačno dobiješ... Koliko je somun težak?" „Oko osam kilograma, gospodine." „Dobro. Istreseš pesak na pod, strpaš somun pod odoru i... moglo bi čak i da upali." „Opasno je, gospodine." „Ali niko ne misli da će neko zapravo pokušati da ukrade somun. Hoćeš da mi kažeš kako su četiri stražara koji sede u onoj tamo stražarskoj kućici na dvanaestočasovnim smenama sve vreme na oprezu? Taman da odigraš koju partiju pokera!" „Pretpostavljam da se oslanjaju na činjenicu da znaju kad se čamac penje ovamo, gospodine." „Tako je. Velika greška. I znaš šta? Da se kladimo da su najmanje na oprezu u trenutku kad je čamac upravo otišao dole. Vesela, ako bi ljudsko biće uspelo da uđe ovamo, moglo bi da prodre u somunsku pećinu. Moralo bi da bude spretno i dobar plivač, ali izvodljivo je." „Stražari na kapiji su bili baš revnosni, gospodine." „Pa, da. Stražari su uvek takvi, odmah nakon krađe. Oštroumni kao lisice i britki kao noževi, za slučaj da se neko zapita nisu li slučajno oni zadremali u pogrešnom trenutku. Vesela, pandur sam. Znam koliko stražarenje ume da bude dosadno. Posebno kad znaš da nikad niko neće ukrasti to što čuvaš." Brljao je čizmom po pesku. „Dobro su pregledali svaka kola koja su jutros ušla ili izašla. Ali samo zato što je somun ukraden. U ovakva vremena javlja se veoma zvanična, veoma delotvorna i nadasve besmislena marljivost. Nemoj mi reći da su prošle nedelje otvarali svako bure i bockali svaki stog sena. Čak i ono što ulazi? Je l' vidiš Dija? Je l' gleda u mene?" Vesela proviri oko Vajmsa. „Ne, gospodine." „Odlično." Vajms je prišao tunelu, pribio se leđima uza zid, duboko udahnuo i počeo nogama da se penje uz suprotni zid. Potom je polako prošao iznad ploča vage, centimetar po centimetar, stopalima i lopaticama i, trzajući se na svako negodovanje koje bi mu kolena uputila, konačno doskočio na zemlju. Prišao je Diju, koji je razgovarao sa stražarima. „Kako ste..." „Nije bitno", reče Vajms. „Recimo samo da sam duži od patuljka, važi?" „Jeste li razrešili slučaj?" „Ne. Ali nešto mi je palo na pamet." „Stvarno? Već?", reče Di. „A šta to?" „Još radim na tome", reče Vajms, „ali dobro je što vam je kralj rekao da mene pitate, Di. Ono što jesam saznao jeste da ti nijedan patuljak neće dati pravi odgovor." * * * Opera je bila pri kraju kada se Vajms uvukao na sedište pored Sibil. „Jesam propustio nešto?", reče. „Sjajno je. Gde si to bio?" „Ne bi verovala." Obnevidelo je piljio u pozornicu. Dva patuljka veoma pažljivo su se pretvarali da se bore. Dobro. Ako je u pitanju politika, onda je... pa, u pitanju politika. On povodom politike ne može ništa da preduzme. Dakle, posmatraj ovo kao zločin... Koje je jednostavno rešenje? Najbolje početi od prvog policijskog pravila: Sumnjaj u žrtvu. Vajms nije bio sasvim siguran ko je ovde žrtva, doduše. Potom sumnjaj u svedoka. Još jedno dobro pravilo. Pokojni Pospanko, dakle. Mogao je da se išeta sa somunom danima pre

Terry Pratchet 116 nego što je „primetio" nestanak. Mogao je da uradi otprilike bilo šta. Smešno je kako čuvaju tu stvarčicu. Kolon i Nobi bolje bi obavili posao. Mnogo bolje, ispravi se, jer imaju prefrigane male umove, što ih i čini pandurima. Stražari somuna su časni patuljci, poslednji ljudi kojima bi ma šta poverio. Za ovakav posao trebaju ti prepredenjakovići. Ali nema nikakvog smisla. On bi bio glavni osumnjičeni. Vajms nije dobro poznavao patuljački zakon, ali sve mu se nešto činilo kako glavnog osumnjičenog ne čeka ogromna, prijazna budućnost, posebno ako se ne rodi neko drugo rešenje. Možda je odlepio posle šezdeset godina menjanja sveća? To ne zvuči verovatno. Svako ko na takvom poslu izdrži deset godina, verovatno bi se i ostatak večnosti držao kolotečine. Svejedno, Pospanko je sada otišao u veliki rudnik zlata na nebu ili u dubinama zemlje ili u ma šta da patuljci veruju. Neće taj odgovarati ni na kakva pitanja. Može on ovo da reši, govorio je Vajms samom sebi. Sve što mu treba je tu, samo ako postavi prava pitanja i razmišlja na pravi način. Ipak, njegovi vajmsovski instinkti pokušavali su da mu kažu nešto drugo. Ovo jeste zločin - ako je uopšte zločin kad za taoca uzmeš nečiji predmet, pa ga tako ucenjuješ - ali nije to onaj pravi zločin. Ovde postoji još nekakvo zlodelo. Znao je to na isti onaj način na koji ribar po talasanju vode primećuje podvodni greben. Borba na sceni se nastavljala. Usporavala ju je potreba da se posle svakog opreznog udarca sekirom zastane zarad pesme, verovatno o zlatu. „Ovaj, o čemu se ovde uopšte radi?", reče. „Sad je pri kraju", šapnu Sibil. „Izvodili su samo onaj deo koji se tiče pečenja somuna, zapravo, ali barem su ubacili i Ariju o otkupnini. Železni Malj uz Skaltovu pomoć beži iz zatvora, krade istinu koju je Agi sakrio, prikriva je tako što je ispeče u somunu i ubedi stražare oko Krvosekovog logora da ga propuste unutra. Patuljci veruju da je istina nekad bila predmet... kao nekakav najređi metal na svetu, zapravo, a poslednji komad nalazi se u somunu. A stražari ne mogu da se odupru zbog moći njene čistote. Pesma govori o tome kako će se ljubav, kao i istina, uvek razotkriti, kao što zrnce istine u somunu čini somun odistinskim. Zapravo je ovo jedna od najboljih kompozicija na svetu. Zlato skoro da se i nepominje." Vajms je piljio. On bi se pogubio u svakoj pesmi s naslovom složenijim od Ja se praštam, šnenokle, sa vama (jer bez džema 'leba nema). „Krvosek i Železni Malj", promumla, svestan da ga okolni patuljci gledaju razdraženo. „A koje od njih dvoje je..." „Vesela ti je rekla. Obojica su bili patuljci", reče Sibil oštro. „A", reče Vajms sumorno. Nikad nije bio baš svoj na svome kad se radi o ovako nečemu. Postoje muškarci i postoje žene. Toliko mu je jasno. Sem Vajms je bio prilično jednostavan čovek kad je reč o onome što pesnici nazivaju „ljubavnom žudnjom".19 U pojedinim delovima Vilajeta, ljudi su tome imali malo, što bi se reklo, raznorodniji pristup. Za Vajmsa je ovo bilo potpuno isto kao neka daleka zemlja: Nikad nije bio tamo i to nije njegov problem. Bio je zapanjen u šta se sve ljudi upuštaju kad imaju vremena. Naprosto mu je bilo teško da zamisli svet bez mape. Nije kao da su patuljci prenebregavali seks i pol, pre bi se moglo reći da im nije toliko bitan. Kada bi ljudi razmišljali na isti način, njegov posao bio bi daleko lakši. Činilo se da se sada odvija scena pored samrtne postelje. Vajmsu, koji je delimično razumeo ankmorporški ulični patuljački, bilo je teško da prati šta se dešava. Neko je umirao, a nekom drugom bilo je veoma žao zbog toga. Obojica glavnih pevača imali su brade u kojima ste 19 Primetio je da seks unekoliko podseća na kulinarstvo: ljudi se njime oduševljavaju, ponekad kupuju knjige pune složenih recepata i zanimljivih slika, a ponekad kad su zaista gladni stvaraju ogromne gozbe u mašti - ali na kraju se obično vrlo rado zadovolje jajetom i prženim krompirićima. Ako su lepo spremljeni, pa još ako ima i kriška paradajza pride.

Teri Pračet 117 mogli sakriti pile. Nisu se mučili da glume, osim što bi povremeno mahnuli rukom u pravcu onog drugog. Ipak, svud oko njega čuli su se jecaji i s vremena na vreme trubljenje prilikom duvanja nosa. Čak je i Sibil podrhtavala donja usna. To je samo pesma, želeo je da kaže. Nije odistinski. Zločin i ulice i jurnjava za nekim... to je stvarno. Pesma te neće izvući iz škripca. Probaj da velikom zemičkom mahneš prema naoružanom stražaru u Ank-Morporku, pa da vidimo šta će da se desi... Gurao se kroz svetinu posle predstave, koju su prisutni pripadnici ljudske vrste primili na onaj oduševljen način koji uvek koriste ljudi koji nisu razumeli šta se zapravo izdešavalo, ali im se čini da je trebalo. Di je razgovarao s krupnim mladićem u crnom, koji se Vajmsu učinio neodređeno poznat. Mora da je i Vajms njemu bio poznat, pošto mu ovaj klimnu glavom, zamalo ali ne baš uvredljivo. „Ah, Vaša milosti Vajmse", reče. „Je l' vam se dopala opera?" „Posebno onaj deo o zlatu", reče Vajms. „A vi ste...." Čovek kucnu petom o petu. „Volf fon Ubervald!" U Vajmsovoj glavi nešto je kliknulo. I njegove oči primetile su sitne pojedinosti - malo izdužene sekutiće, gustinu plave kose u predelu potiljka. „Anguin brat?", reče. „Da, Vaša milosti." „Vuk po imenu Volf, a? To mu dođe nešto kao Vuk Vučko?" „Hvala vam, Vaša milosti", reče Volf svečano. „Veoma smešno. Zaista! Baš odavno nisam čuo to isto! Vaš ank-morporški smisao za humor!" „Ali nosite srebro na... uniformi. Te... oznake čina. Vučje glave koje grizu munju..." Volf slegnu ramenima. „Ah, policajci primećuju tako nešto. Ali od nikla su!" „Ne prepoznajem puk." „Mi smo pre... pokret", reče Volf. I držanje je bilo kao Anguino. Onaj stav spreman na borbu ili bekstvo, kao da je čitavo telo opruga željna da se razvije, ali bekstvo ne dolazi u obzir. U prisustvu loše raspoložene Angue ljudi su vrlo često uspravljali kragnu, iako nisu baš shvatali zašto. Ipak, oči su bile drugačije. Nisu ličile na Anguine. Nisu bile čak ni vučje. Nijedna životinja nema takve oči, ali Vajms ih je povremeno viđao u alkoholičarskim lokalima od one vrste pogubnije po zdravlje, odakle se, ako imaš sreće, izgubiš pre nego što oslepiš od pića. Kolon je takve osobe nazivao „pijandure od one gadne sorte", a Nobi je više voleo naziv „ušljemani odlep", ali ma kako ih nazivali, Vajms je na prvi pogled prepoznavao podlog gada koji će te tresnuti glavom u lice ili ti nabiti palčeve u oči. U tuči nemaš izbora nego da ga mlatneš i onesvestiš ili da ga onesposobiš, jer će se inače od sveg srca potruditi da te ubije. Većina ljudi koji se tuku po kafanama ne bi otišli toliko daleko, jer ubiti pandura ne donosi ama baš ništa dobro ubici, niti bilo kom njegovom poznaniku, ali istinski luđak se o tome ne bi ni brinuo jer, dok se bije, mozak mu se nalazi negde drugde. Volf se osmehnu. „Vaša milosti, je l' nešto nije u redu?" „Molim? Ne. Samo... razmišljam. Čini mi se da sam vas već sreo..." „Jutros ste posetili mog oca." „A, da." „Ne preobražavamo se uvek radi posetilaca, Vaša milosti", reče Volf. Sada su mu oči blistale narandžasto. Vajms je do tada mislio da su „užagrene oči" samo stilska figura. „Ako biste me izvinili, moram načas da popričam s kušačem ideja", kaza Vajms. „Politika." Di je pošao za njim u miran kutak. „Da?" „Je l' Pospanko išao u somunsku pećinu svakog dana u isto vreme?" „Mislim da jeste. Zavisno od svojih drugih dužnosti."

Terry Pratchet 118 „Dakle, nije odlazio svakog dana u isto vreme. Dobro. Kad je smena straže?" „Uvek u tri." „Je l' odlazio pre ili posle smene straže?" „Zavisno od..." „Joj, zaboga, dobro. Zar stražari ništa ne zapisuju?" Di se zapilji u Vajmsa. „Hoćete reći da je mogao da uđe dvaput u istom danu?" „Svaka vama čast. Ali zapravo kažem da je neko mogao da uđe. Patuljak se sam popne čamcem s dve sveće u rukama. Koliko pažnje bi stražari obratili? A ako bi se neki drugi patuljak s dve sveće popeo sat ili dva kasnije, kad su novi stražari tamo... Pa, postoji li odistinska opasnost? Čak i kad bi primetili lažnjaka, samo bi trebalo da promrmlja nešto o... lošim svećama ili tako nečemu. Vlažnim fitiljima. Bilo šta." Di je izgledao zadubljen u misli. „I dalje je opasnost velika", reče naposletku. „Ako je naš lopov motrio na promene straže i ako je znao gde se pravi Pospanko nalazi, bilo bi vredno toga, zar ne? Radi somuna?" Di se strese, pa klimnu glavom. „Ujutru ćemo detaljno propitati stražare", reče. „Ja ću ih propitati." „Zašto?" „Zato što znam na kakva pitanja ljudi odgovaraju. Ovde ćemo postaviti kancelariju. Saznaćemo kretanje svih redom i razgovarati sa svim stražarima. Važi? Čak i sa onima na kapiji. Saznaćemo ko je dolazio i odlazio." „Mislite da već nešto znate?" „Recimo da su neke misli počele da se uobličavaju." „Postaraću se... za sve." Vajms se uspravi i vrati se do ledi Sibil, koja je u moru patuljaka stajala poput ostrva. Živo je razgovarala s nekolicinom koje je Vajms prepoznao kao operske izvođače. „Seme, šta si to sad radio?", reče ona. „Bavio se politikom, bojim se", reče Vajms. „I verovao svojim nagonima. Je l' možeš da mi kažeš ko nas posmatra?" „A, toga se igramo, znači", reče Sibil. Veselo se osmehnu i tonom nekoga ko ćereta o nebitnim stvarima reče: „Praktično svi. Ali ako mene pitaš, opredelila bih se za prilično tužnu gospođu u grupici odmah s tvoje leve strane. Ima očnjake, Seme. I bisere. Oni obično ne nose nakit." „Je l' vidiš Volfganga?" „Pa, ne, sad kad već pomenu. Neobično. Bio je tu malopre. Jesi li nervirao narod?" „Mislim da sam pustio narod da nervira sam sebe", reče Vajms. „Blago tebi. To ti baš fino polazi za rukom." Vajms se napola okrenu, kao neko ko samo posmatra dešavanja. Među gostima od ljudske sorte kretali su se i gurali patuljci. Petorica ili šestorica bi se skupili i živo porazgovarali. Onda bi jedan odlunjao i pridružio se drugoj skupini. Možda bi ga neko zamenio. A ponekad bi se čitava grupa razletela kao krš posle eksplozije, i svaki član bi se zaputio ka drugoj skupini. Vajms je sticao utisak da se ovo odvija po nekakvoj mustri - nekakav spor, svrhovit ples širenja obaveštenja. Sastanci po rudarskim oknima, pomisli. Male grupe, jer ne bi bilo mesta za veće. I ne priča se preglasno. A onda, kad grupa donese odluku, svaki član je ambasador te odluke. Vesti se šire u krugovima. Kao da čitavim društvom upravljaš pomoću ozvaničenih tračeva. Shvatio je kako je to takođe i način da se raspravlja i odmerava koliko li je dva plus dva, sve dok odgovor ne postane četiri i nešto, ili možda jaje.20 20 Vajms je jedanput sa Kerotom raspravljao o efepskoj ideji 'demokratije", i zamisao da svi* imaju pravo glasa bila mu je poprilično zanimljiva, dok nije otkrio da, dok bi on, Vajms, imao pravo glasa, u pravilima ne postoji način da se isto to uskrati Nobiju Nobsu. Vajms je odmah uočio nedostatke. * Osim žena, dece, robova, maloumnika i ljudi koji nisu baš od naše sorte.

Teri Pračet 119 Povremeno bi neki patuljak zastao i zapiljio se pre nego što žurno ode. „Trebalo bi da uđemo na večeru, dragi, eno tamo", reče Sibil i pokaza na reku koja se slivala prema jarko osvetljenoj pećini. „Joj, zaboga. Misliš da će biti šljemanja? Pacova na štapiću? Gde je Detritus?" „Eno ga, priča s kulturnim atašeom iz Genue. To je onaj sa staklastim izrazom lica." Kako su se približavali, Vajms je čuo Detritusov glas kako punom parom i vrlo opširno nešto objašnjava. „..a tu imadeš i tu veliku sobu, sa sve sedišta unutra i s crveni zidovi i sa one zlatne bebe što se pentraju uz stub, nego ne brini ti ništa, jer nisu to prave zlatne bebe, nego su ih samo napravili od gips il' nešto tako..." Usledila je pauza dok je Detritus razmatrao ovo pitanje. „A ne bi ja, vala, rekô ni da je zlato pravo, jer da jeste, neka bitanga bi ga već drpila... a ispred binu ima ta ogromna rupčaga gde sedu svi muzičari. I to ti je to, što se te prostorije tiče. Sledeća prostorija ti je sva od neki mermerni stubovi, a na podu ima crven tepih..." „Detrituse?", reče ledi Sibil. „Nadam se da nisi prigrabio ovog gospodina samo za sebe." „Jok. Pričô mu o kulturu što je imademo u Ank-Morpork", reče Detritus s visine. „Poznajem vala svaki centimetar od zgradu opere." „Da", reče ataše za kulturu ošamućenim glasom. „I moram reći da me naročito zanima da posetim umetničku galeriju i vidim" - on se strese - „onu sliku gde ima ta neka žena, al' ja ne bi rekô da je umetnik znao kako se crta osmeh a da valja, al' okvir kanda vredi krajcaru il' dve.' Zvuči kao najlepše iskustvo u životu. Prijatno veče želim." „'Nate šta, ja ne bi' rekô da ovaj zna bogzna šta o kulturu", reče Detritus dok se čovek udaljavao krupnim koracima. „Misliš da će neko primetiti ako samo šmugnemo?", reče Vajms osvrćući se. „Dan je bio naporan i trebalo bi da razmislim o koječemu..." „Seme, ti si ambasador, a Ank-Morpork je svetska sila", reče Sibil. „Ne možemo samo da se išunjamo. Ljudi će praviti opaske." Vajms zastenja. Dakle, Inigo je bio u pravu. Kad Vajms kine, Ank-Morpork izduva nos. „Vaša ekselencijo?" On pogleda naniže u dva patuljka. „Ispodnički kralj će vas sada primiti", reče jedan. „Ovaj..." „Moraćemo zvanično da se predstavimo", prošišta Sibil. „Šta, čak i Detritus?" „Da!" „Ali on je trol!" Doskoro je sve ovo izgledalo zabavno. Vajms je bio svestan pravca u kom se svetina kreće preko poda ogromne pećine. Pomerali su se na poseban način, tekli u rečnoj struji ljudi prema kraju pećine. Stvarno nije bilo izbora do da se pridruže. Ispodnički kralj je bio na malom prestolu ispod jednog lustera. Iznad se nalazila metalna nadstrešnica, koja je već imala pokoricu od čudesnih voštanih stalaktita. Oko njega su se nalazila četiri patuljka i motrili su gomilu; bili su visoki za patuljke i s tamnim naočarima izgledali su poprilično preteći. Svaki je držao sekiru. Sve vreme su provodili oštro zureći u ljude. Kralj je razgovarao s genuanskim ambasadorom. Vajms iskosa pogleda u Veselu i Detritusa. Iznenada to što ih je doveo ovamo i nije izgledalo kao tako dobra zamisao. U zvaničnoj odori, kralj je izgledao mnogo... udaljeniji, i kao da mu je mnogo teže ugoditi. Čekaj malo, reče samom sebi. Oni jesu državljani Ank-Morporka. Ne rade ništa loše. A onda se usprotivio: Ne rade ništa loše po merilima Ank-Morporka. Red se micao. Njihova grupa već je bila veoma blizu kralja. Naoružani patuljci sada su svi odreda posmatrali Detritusa i nešto manje opušteno su držali sekire. Činilo se da Detritus ništa ne primećuje.

Terry Pratchet 120 „Ovo ovde im je još kulturnije od zgradu opere", reče, osvrćući se s poštovanjem. „Oni lusteri mora da su tonu teški." Podigao je ruku, protrljao glavu, pa počeo da ispituje prste. Vajms letimično pogleda uvis. Nešto toplo, nalik na puterastu kap kiše, pogodilo ga je u obraz. Dok ga je brisao, opazi nekakav pokret u senkama... Sve se dešavalo usporeno, kao da se kreću kroz melasu. Video je sve kao da samog sebe posmatra s male razdaljine. Gledao je sebe kako grubo gura Veselu i Sibil, čuo sebe kako nešto viče, i posmatrao se kako se baca prema kralju, grabi patuljka i podiže ga dok mu je sekira zveketala o leđni oklop. Onda se kotrljao s ljutitim patuljkom u naručju, a luster je bio na pola puta do dole; plamenovi sveća vijorili su se za njim, a tu je stajao i Detritus, koji je dizao ruke s izrazom lica kao da nešto proračunava... Usledio je časak tišine i mira kada je trol uhvatio planinu svetlosti na putu naniže. A onda su se zakoni fizike vratili u eksplozivnom oblaku patuljaka, krša, topljenog voska i razbuktalih sveća koje su se prevrtale. * * * Vajms se probudio u tami. Trepnuo je i dotaknuo oči da proveri jesu li otvorene. Potom se uspravio, glavom lupio o kamen, a onda bî svetlost, te opaki žuti i purpurni svetlaci veoma iznenadno ispuniše njegov život. Legao je natrag dok nisu nestali. Pobrojao je lične stvari. Ogrtač, kaciga, mač, oklop - ničeg nije bilo. Ostavili su mu košulju i čakšire, i premda ovde nije bilo ledeno, nekakva vlažna hladnoća već mu se uvlačila u kosti. Tako dakle... Nije bio siguran koliko mu je trebalo da stekne predstavu o ćeliji, ali bila je to dobra predstava. Kretao se mic po mic, mašući rukama ispred sebe kao čovek koji vežba veoma sporu borilačku veštinu, s tamom za protivnika. U potpunom crnilu, čak su i čula postala nepouzdana. Pratio je zid pažljivo, pratio drugi zid, pratio zid koji se pod prstima pretvorio u naznake omanjih vrata s kvakom, i pronašao zid s kamenim ispustom na kom se i probudio. Ovo je išlo još teže jer je sve morao da radi s glavom spuštenom na grudi. Vajms nije bio preterano visok. Da jeste, verovatno bi mu pri buđenju naprsla lobanja. Pošto nije imao na šta drugo da se osloni, prošao je duž zidova pandurskim korakom. Znao je koliko mu tačno treba da, opušteno zabacujući noge, pređe preko Mesinganog mosta, tamo kod kuće. Morao je malo zbrkano da se preračunava u glavi, ali naposletku je zaključio da je soba velika desetak kvadratnih metara. Vajms nije uradio jedno - nije zavikao: „Upomoć! Upomoć!" Bio je u ćeliji. Neko ga je stavio u ćeliju. Stoga je bilo razumno pretpostaviti kako vinovnika Vajmsovo mišljenje ne zanima. Ponovo je napipao put do kamenog ispusta i legao natrag. Dok je to radio, nešto je začangrljalo. Prepipao je džepove i izvukao nešto po dodiru i zvuku veoma nalik na kutiju šibica. Preostale su samo tri. Dakle... šta mu je na raspolaganju: odeća koju ima na sebi i nekoliko palidrvaca. Sad još samo da dokuči šta se to, koji andrak, dešava. Sećao se kako je video luster. Mislio je da se seća kako vidi da ga Detritus zapravo hvata. I bilo je mnogo vriske i piske i trčanja naokolo, dok je u njegovom naručju kralj psovao Vajmsa onako kako samo patuljak ume da psuje. Potom ga je nešto udarilo. Osećao je i bol preko leđa, tamo gde mu je oklop odbio sekiru. Na tu pomisao osetio je žmarce nacionalnog ponosa. Ankmorporški oklop odupro se udarcu! Da se ne lažemo, verovatno su ga u Ank-Morporku napravili patuljci iz Ubervalda, od čelika koji su dobili topljenjem ubervaldskog gvožđa, ali ono je vala bio ankmorporški oklop i tačka.

Teri Pračet 121 Na ispustu se nalazio jastuk, načinjen u Ubervaldu. Kada je Vajms okrenuo glavu, jastuk je veoma prigušeno zazveketao. Takav zvuk obično ne povezujemo s perjem. U tami je podigao džak i, nakon što je spao na upotrebu zuba, uspeo da pocepa debeli materijal. Ako je ono što je Vajms izvukao nekad bilo deo neke ptice, Vajms ne bi želeo da je sretne. Na dodir je veoma podsećalo na Inigov jednokratni samostrel. Kada je veoma oprezno gurnuo prst na kraj, Vajms je uvideo da je i napunjen, takođe. Samo jedan hitac, setio se. Ali to je onaj hitac za koji ljudi ne znaju da ti je na raspolaganju... S druge strane, verovatno nije vila Zubićka zaslužna što mu se našao u jastuku, osim ako u poslednje vreme ima posla s nekom baš nezgodnom decom. Vratio ga je u vreću i postao svestan svetlosti. Bio je to krajnje neznatan sjaj, koji je ukazivao da na vratima postoji prozorska pregrada i da se s njene druge strane nalaze nekakve senovite prilike. „Vaša milosti, jeste li budni? Sve ovo je veoma nezgodno." „Di?" „Da." „I dolazite da mi kažete kako je sve zajedno jedna užasna greška?" „Avaj, ne. Ja sam, razume se, ubeđen da ste nevini." „Stvarno? I ja isto", zareža Vajms. „Zapravo sam toliko ubeđen u rođenu nevinost da čak i ne znam šta to nisam uradio! Pustite me napolje ili..." „...ili ćete ostati unutra, bojim se", reče Di. „Vrata su veoma snažna. Niste u AnkMorporku, Vaša milosti. Naravno, u najkraćem mogućem roku izvestiću o vašim poteškoćama lorda Vetinarija, ali, koliko shvatam, toranj za slanje poruka teško je oštećen..." „Moje poteškoće su to što ste me zaključali ovde! Zašto? Spasao sam vam kralja, pa zar nisam?" „Postoje... neslaganja." „Neko je namerno pustio onaj luster da padne!" „Da, uistinu. Pripadnik vašeg osoblja, kako se čini." „Znate da to ne može biti istina! Detritus i Vesela su bili sa mnom kad je..." „Gospodin Skimer je pripadao vašem osoblju?" „On... Da, ali... Ja... ne bi on..." „Verujem da u Ank-Morporku imate nešto po imenu Esnaf ubica?", reče Di mirno. „Ispravite me ako grešim." „Bio je gore u tornju!" „Oštećenom tornju?" „Toranj je bio oštećen pre nego što..." Vajms se zaustavi. „Zašto bi razlupao toranj?" „Nisam rekao da bi", reče Di. Bezizražajno spokojstvo i dalje je bilo tu. „A isto tako, Vaša milosti, neko je natuknuo kako ste vi dali znak baš pre nego što će luster pasti..." „Šta?" „Ruka na obrazu ili tako nešto. Neko je natuknuo da ste unapred znali za događaj." „Klatio se! Slušajte, pustite me da popričam sa Skimerom!" „Vaša milosti, imate li natprirodne moći?" Vajms je oklevao. „Mrtav je?" „Verujemo da se upetljao u mehanizam čekrka dok je puštao luster da padne. Oko njega su ležala tri mrtva patuljka." „Ne bi on..." Vajms opet stade. Naravno da ne bi. Naprosto je član esnafa koji imamo i ti to svakako znaš, je l' da...? Di mora da mu je video izraz lica. „Upravo tako, upravo tako. Istraga će biti temeljita. Nevini nemaju čega da se plaše." Novosti da nemaju čega da se plaše neizostavno uteruju užas u srca nevinih širom sveta. „Šta ste uradili sa Sibil?"

Terry Pratchet 122 „Uradili, Vaša milosti? Ništa, razume se. Nismo mi divljaci. Čuli smo o vašoj ženi samo sve najbolje. Uznemirena je, razume se." Vajms zastenja. „A Detritus i Guzičica?" „Pa, oni su, naravno, bili pod vašim zapovedništvom, Vaša milosti. I jedno je trol, a drugo... opasno različito. I zato, i isključivo iz tog razloga, sada su u kućnom pritvoru u vašoj rođenoj ambasadi. Poštujemo diplomatsku tradiciju i ne želimo da se priča kako smo se ovako poneli iz zlobe." Di uzdahnu. „A onda, naravno, tu je i ono drugo..." „Hoćete li me optužiti i da sam ukrao somun?" „Dotakli ste kralja." Vajms se zapilji. „A? Tona sveća samo što nije pala na njega!" „Istakli smo i to..." „Zatvorili ste me zato što sam ga spasao od pokušaja ubistva koje sam sâm isplanirao?" „Jeste li?" „Ne! Gledajte, ono je padalo, šta je inače trebalo da uradim? Da cimnem tepih i probam da ga odvučem?" „Da, da, razumem. Ali presedan na ovom polju veoma je jasan. Godine 1345, kada je kralj pao u jezero, nijedan član njegovog osoblja zbog ove odredbe nije se usudio da ga dodirne, i kasnije je ustanovljeno da su ispravno postupili. Zabranjeno je dodirivati kralja. Naravno, objasnio sam prisutnima na tajnom sastanku da se u Ank-Morporku to tako ne radi, ali ovo nije Ank-Morpork." „Ne morate svi redom da me podsećate!" „Ostaćete... u gostima kod nas dok se istraga nastavlja. Doneće vam hranu i piće." „A svetlo?" „Svakako. Oprostite nam nedostatak obzira. Molim odmaknite se od vrata. Stražari sa mnom su naoružani, i priprosti su to ljudi." Rešetka na vratima pomeri se unatrag. Stavili su svetleći kavez na ispust. „Šta je ovo? Svitac kome je pozlilo?" „Neka vrsta bube, da. Uskoro će vam izgledati zaista blistava, videćete. Mi smo veoma navikli na tamu." „Pazite", reče Vajms dok se rešetka opet zatvarala, „vi znate da je ovo besmislica! Ne znam šta je bilo to s gospodinom Skimerom, ali vala nameravam da otkrijem. A što se krađe somuna tiče, prilično sam siguran da ću uskoro i to raspetljati. Ako me pustite da se vratim u ambasadu, kud bih mogao da pobegnem?" „Radije ne bismo saznali. Možda odlučite da bi život u Ank-Morporku bio prijatniji." „Ma, je li? A kako bih stigao do tamo?" „Možda imate prijatelje na neočekivanim mestima." Vajms pomisli na maleno zlo oružje u jastuku. „Nećemo loše postupati prema vama. Ovakav je naš običaj", reče Di. „Vratiću se kad bude bilo nekih novosti." „Ej..." Ali Di je bio sve udaljenije obličje na bledunjavoj, gotovo nepostojećoj svetlosti. U Vajmsovoj ćeliji, svetleća buba davala je sve od sebe. Uspevala je, međutim, samo da pomrčinu pretvori u raznorazne zelenkaste senke. Mogao bi da se snađeš a da se ne zakucaš u zid, ali to je bilo otprilike to. Jedan hitac za koji ne znaju da ti je na raspolaganju. Tako bi verovatno prošao kroz vrata. U hodnik. Pod zemljom. Pun patuljaka. S druge strane, čudo jedno kako samo dokazi uspeju da se nagomilaju protiv tebe kad ljudi to žele. U svakom slučaju, Vajms je ambasador! Kud se dede diplomatski imunitet? Ipak, teško je braniti takvo stanovište kad se nađeš oči u oči s gomilom priprostih, naoružanih ljudi; postojala je opasnost da će izvesti ogled kako bi proverili je li stanovište istinito. Jedan hitac koji ne očekuju...

Teri Pračet 123 Nešto kasnije začuo se zveket ključeva i vrata se otvoriše. Vajms je uspeo da razabere oblike dva patuljka. Jedan je nosio sekiru, drugi poslužavnik. Patuljak sa sekirom dade Vajmsu znak da se pomeri unazad. Sekira nije dobra zamisao, razmatrao je Vajms. To je omiljeno patuljačko oružje, ali nije zgodno za upotrebu u skučenom prostoru. Podigao je ruke i, dok je drugi patuljak oprezno išao prema kamenom ispustu, pomerio ih prema potiljku. Patuljci su ga se pribojavali. Možda nisu toliko često viđali ljude. Ovog će zapamtiti. „Hoćete da vidite jednu zvrčku?", reče Vajms. „Grz'dak?" „Gledajte ovo", reče Vajms, vrati ruke napred i zažmuri baš pre nego što je šibica buknula. Čuo je pad sekire kada je vlasnik pokušao da pokrije lice. Neočekivana sreća, ali nije bilo vremena za zahvaljivanje bogu - zaštitniku očajnika. Vajms se bacio napred, šutnuo iz sve snage i čuo izdah u vidu „uuf". Onda je skočio u odeljak tame koji je sadržavao drugog patuljka, pronašao glavu, okrenuo se na peti i nabio je u nevidljivi zid. Prvi patuljak pokušavao je da se uskobelja na noge. Vajms je pipao po tami u potrazi za njim, povukao ga naviše za jelek i prokrkljao: „Neko mi je ostavio oružje. Želeo je da vas pobijem. Zapamti to. Mogao sam da vas pobijem." Tresnuo je patuljka pesnicom u stomak. Ovo nije bio trenutak da se igra po pravilima markiza Kaćipera.21 Onda se okrenuo, dohvatio kavez sa svetlosnom bubom i zaputio se napolje. Imao je osećaj da se prolaz proteže u oba smera. Vajms je zastao taman toliko da oseti promaju na licu i zaputio se u tom pravcu. Malo dalje, u drugom kavezu, visila je još jedna svetlosna buba. Osvetljavala je - ako se jedna tako jarka reč može upotrebiti za sjaj koji je samo činio pomrčinu nešto manje crnom - ogroman okrugao otvor u kom se lenjo okretao propeler. Krila su bila tako spora da je Vajms uspeo da se išeta između njih u baršunastu pećinu s druge strane. Neko me zaista želi mrtvog, mislio je dok je mic po mic napredovao duž najbližeg nevidljivog zida, licem prema promaji. Jedan hitac koji ne očekuju... ali neko ga očekuje, zar ne? Ako hoćeš da izvučeš zatvorenika iz ćorke, daš mu ključ ili turpiju. Ne daš mu oružje. S ključem bi mogao da se izvuče; zbog oružja bi poginuo. Zastao je s jednim stopalom iznad praznine. Svetlosna buba razotkrila je rupu u podu. Odisala je ogromnom dubinom koja kao da vas usisava u sebe. Potom je ščepao bubin kavez zubima, uzmakao nekoliko koraka - i potpuno pogrešno procenio razdaljinu. Tresnuo je o drugu stranu rupe svakim rebrom, sa obema rukama ispruženim po podu iza nje. Malo ankmorporškog smisla za humor prošišta mu između zuba. Uskobeljao se na tlo pećine i povratio dah. Onda je iz džepa izvadio jednokratni samostrel, opalio u pod, bacio ga u jamu - čangrljao je i odjekivao neko vreme - i krenuo dalje, lica okrenutog ka hladnom vazduhu. * * * Ovo više nije bio tunel. Bilo je to dno okna. Ali zeleni sjaj obasjao je nekakvu gomilu po sredini. 21 Markiz Kaćiper u mladosti je često upadao u tuče, uglavnom zato što su ga nazivali „markiz Kaćiper", i napravio je spisak pravila koja je nazvao Plemenita veština pesničenja, što se uglavnom sastojalo od liste mesta gde ljudima nije dozvoljeno da ga udaraju. Njegovo delo ostavilo je utisak na mnoge, koji bi kasnije stali, plemenito isturenih prsa, stegnutih pesnica i puni duha muževne ratobornosti, da se uhvate u koštac s ljudima koji nisu čitali markizovu knjigu, ali su zato umeli da te odalame stolicom tako da se onesvestiš. Poslednje reči neverovatno velikog broja ljudi bile su: „Ma, nek se nosi markiz Kaćiper u...."

Terry Pratchet 124 Vajms uze šaku snega i kad pogleda uvis, pahulja mu se istopi na licu. Iscerio se u tami. Bubina svetlost taman je dokačila rub zavojitog stepeništa pričvršćenog za stenu. Ispostavilo se da je „stepenište" blagonaklon opis. Kada je okno usečeno, patuljci su probili rupe u steni i u njih ukucali debele drvene grede. Oprobao je jednu ili dve. Delovale su dovoljno izdržljivo. Uz malo opreza uspeće da se uspentra. Bio je već povisoko kada jedno deblo puče. Razmahnuo se rukama, dohvatio drugo, ali šake mu se okliznuše na mokrom drvetu. Svetlosna buba nestala je naniže, a Vajms, koji se klatio tamo-amo na nesigurnom osloncu, posmatrao je krug zelenkastog svetla kako gasne, sve dok nije postao tačkica, a onda nestao. Onda ga je polako obuzela spoznaja kako ni slučajno neće uspeti da se podigne. Prsti mu behu utrnuli, a čitav njegov preostali život potrajaće onoliko dugo koliko uspe da se zadrži na hladnom i vlažnom stepeniku iznad sebe. Nazovimo to jednim minutom, možda. Štošta korisno može se obaviti za minut, ali uglavnom ne bez ruku, dok visiš u tami iznad duboke provalije. Stisak mu popusti. Časak kasnije, bupnuo je o spiralu debala malo niže, ali i ona se potom rastadoše od zida. Čovek i cepanice padoše još jedan nivo. S treskom od kog se savijaju rebra, Vajms je sleteo preko jednog stepenika dok su oni okolni popuštali. Blago se njišući na jednoj jedinoj izdržljivoj gredi, osluškivao je tresku i lupu dok je drvo i dalje padalo prema dnu okna. „!" Vajms je nameravao da opsuje, ali pad mu je izbio vazduh. Visio je kao presavijene stare pantalone. Odavno nije odspavao. Ma šta da je radio na onom kamenom ispustu, to spavanje nije bilo. Posle normalnog sna nemaš osećaj da ti je neko sipao lepak u usta. A još ovog jutra novi ambasador Ank-Morporka prošetao se da uruči pisma preporuke. Još ove večeri zapovednik ankmorporške policije dao se na posao da reši jednu prostu krađicu. A sada se klatari, na pola puta do dna ledenog rudarskog okna, s nekoliko centimetara starog, nepouzdanog drveta između njega i kratkog putovanja na onaj svet. Mogao je samo da se nada da mu neće ceo život proći pred očima. Nekih delova nije želeo da se priseća. „Ah... ser Semjuele. Kakaf maler. A baš fam je lepo išlo." Otvorio je oči. Nejasno purpurno svetlo tik iznad njega obasjavalo je ledi Margolotu. Sedela je ni na čemu. „Da fas pofezem?" Vajms ošamućeno odmahnu glavom. „Ako fam je sbog toga imalo lakše, saista ne folim ovo da radim", reče vampirica. „To je tako... očekifano. Jao, pobogu. Ta trula stara greda saista ne isgleda..." Greda puče. Vajms se stropoštao, raširenih ruku i nogu, na niži nivo, ali samo na časak. Nekoliko stepenika se slomi i on nastavi da pada. Ovog puta se uhvatio za jedan i opet se klatario. Kraljevskim pokretom ledi Margolota se spusti. Daleko dole, izlomljeno drvo je tutnjalo. „E sad, teoretski gledano, gotofo da je moguće na ofaj način stići do dole i prešifeti", reče vampirica. „Na nesreću, plašim se da su odlomljena debla na putu naniše skršila i mnoga druga." Vajms se promeškolji. Činilo se da ima siguran oslonac za ruke. Možda bi nekako mogao da se podigne na mišiće... „Znao sam da je ovo vaše maslo", reče, pokušavajući snagom volje da ulije malo života u mišiće ramena. „Ne, niste. Doduše, znali ste da niko nije ukrao somun." Vajms se zapilji u obličje koje je spokojno lebdelo. „Patuljci se ne bi složili...", poče. Greda pod njim pomerila se malčice ali opako, kao da svim zlosrećnim putnicima nagoveštava kako se sprema sletanje.

Teri Pračet 125 Ledi Margolota dolebde bliže. „Snam da mrsite fampire", reče. „Sasfim uobičajeno sa faš sklop ličnosti. U pitanju je... penetratifni aspekt. Ali da sam ofog časa na fašem mestu, zapitala bih se... vredi li moj žifot fiše od te mržnje?" Pružila je ruku. „Samo jedan ugriz ima da mi reši sve probleme, je l' da?", zareža Vajms. „Jedan ugris bio bi jedan ugris prefiše, Seme Fajmse." Drvo zaškripa. Ona ga zgrabi za ručni zglob. Da je razmišljao, Vajms bi očekivao da će se klatiti u vampiričinoj ruci. Umesto toga, jednostavno je lebdeo. „I ne pomišljajte da pustite", reče Margolota dok su se blago dizali uz okno. „Jedan ugriz bio bi jedan ugriz previše?", reče Vajms. Prepoznao je izvrnutu mantru. „Vi ste... lečeni krvoholičar? Apstinirate?" „Već skoro četiri godine." „Ni kap krvi?" „O, da. Žifotinjske. Sa njih je to poprilično bolje od klanja, sar se ne slažete? Narafno, postaju učmale, ali, iskreno, teško da bi krafa ikad pobedila na takmičenju sa mislioca godine. I ja sam s fama u istoj šerpi." „Loncu. Mi kažemo u istom loncu", reče Vajms slabašno. „I... to vam zamenjuje ljudsku krv?" „Kao što limunada samenjuje fiski. Ferujte. Međutim, inteligentna osoba može da nađe... samenu." Zidovi okna ostali su ispod njih i sad su bili u čistom, ledenom vazduhu, koji je poput noža prosecao kroz Vajmsovu košulju. Odlebdeli su malo u stranu, a onda Vajms pade u sneg dubok do kolena. „Dobra strana naših patuljaka jeste što retko kad isprobaju nešto nofo, a nikad se ne ostafljaju onog starog", reče vampirica dok je lebdela nad snegom. „Nije fas bilo teško naći."„Gde sam?" Vajms se osvrnu po stenju i drveću pod nanosima snega. „U planini, podaleko usfrtno od faroši, gospodine Fajmse. Dofiđenja." „Ostavićete me ovde?" „Kako molim? Pa, sami ste utekli. Ja i nisam ofde. Ja, fampirica, da se mešam u patuljačka posla? Nesamislifo! Ali hajde prosto da kažemo... da folim kad sfi imaju jednake isglede." „Ovo je ledara! Nemam čak ni kaput! Šta uopšte hoćete?" „Imate slobodu, gospodine Fajmse. Nije li to ono što sfi šele? Sar ne bi trebalo da fam sad bude nekako toplo oko srca?" Ledi Margolota iščeze u snegu. Vajms uzdrhta. Nije ni shvatao koliko je pod zemljom toplo. Niti koje je doba. Svetlo je bilo bledo, veoma bledo. Je li sunce tek zašlo? Ili je skoro zora? Vetar je nagomilavao pahulje na njegovu vlažnu odeću. Sloboda vas može u grob oterati. Sklonište... to je ključno. Doba dana i tačan položaj mrtvacima nisu ni od kakve koristi. Oni uvek znaju koliko je sati i gde se nalaze. Odmakao se od nepokrivenog okna i oteturao se među drveće, gde je sneg bio plići. Zračio je svetlošću, još bleđom od one bolešljive bube, kao da ju je sneg nekako u padu upijao iz vazduha. Vajms se nije snalazio u šumama. Šume su nešto što se vidi na obzorju. Ako bi uopšte razmišljao o njima, zamislio bi gomilu drveća, kako stoji poput stubova, dole smeđe a gore zeleno i žbunasto. Ovde je bilo grba i džombi i tamnih škriputavih grana savijenih pod težinom snega. Padao je oko njega uz siktanje. Povremeno bi grudve skliznule odnekud odozgo i usledio bi još jedan pljusak mraznih kristala dok se grana naglo vraćala u prvobitni položaj. Postojala je neka vrsta staze, ili barem šire, glatkije područje pod snegom. Vajms je pošao tuda, pošto razumnijeg izbora i nije bilo. Sloboda ti greje srce samo izvesno kraće vreme.

Terry Pratchet 126 Vajms je imao gradske oči. Gledao je kako se razvijaju kod mnogih pandura. Pandur koji je tek otpočeo sa obukom bacio bi letimičan pogled na ulicu. Tek je učio, a ako ne počne da uči brže, steći će poveliko iskustvo u umiranju. Neko ko je na ulici već izvesno vreme obraća pažnju, primećuje pojedinosti, motri na senke; vidi i pozadinu i prvi plan i ljude koji se trude da ne budu ni u jednom ni u drugom. Angua je tako posmatrala ulice. Radila je na tome. Dugogodišnji panduri, čak i Nobi kad je raspoložen kako treba, bacili bi letimičan pogled na ulicu i to je bilo dosta, jer videli su sve. Možda su postojale... seoske oči. Šumske oči. Vajms je video drveće, uzvišice, sneg i malo šta drugo. Vetar se pojačavao. Počeo je da zavija među drvećem. Sada ga je sneg pekao. Drveće. Granje. Sneg. Vajms šutnu jedan nanos pored staze. Sneg skliznu s tamnih borovih iglica. Spustio se na sve četiri i gurnuo napred. Ah... I dalje je bilo hladno i bilo je malo snega na mrtvim iglicama, ali otežale grane behu se raširile oko drveta poput šatora. Uvukao se unutra i čestitao samom sebi. Ovde nije bilo vetra, i protivno svem zdravom razumu, pod pokrivačem od snega kao da je bilo toplije. Čak je i mirisalo toplo... nekako... životinjski. Oko debla su lenjo ležala tri vuka i posmatrala ga sa zanimanjem. Vajms je dodao sleđenost u prenesenom značenju onoj drugoj. Životinje nisu delovale uplašeno. Vukovi! I to je bilo to. Isto toliko smisla imalo bi reći: Sneg! Ili: Vetar! Ovog časa, pre će ga ubiti ova druga dva. Negde je čuo da te vukovi neće napasti ako ih pogledaš pravo u lice. Nevolja je bila u tome što će uskoro zaspati. Osećao je kako mu se san prikrada. Nije razmišljao kako valja, a svaki mišić ga je boleo. Napolju, vetar je zapomagao. A Njegova milost vojvoda od Anka zaspao je. Probudio se sa šmrktanjem i, na sopstveno iznenađenje, svim rukama i nogama na broju, takođe. Kap hladne vode, koju je toplota njegovog tela otopila sa strehe tik iznad njega, curila mu je niz vrat. Mišići ga više nisu boleli. Najveći deo njih nije ni osećao. Vukovi su otišli. Na drugom kraju privremene jazbine bilo je ugaženog snega, a svetlost je bila toliko jarka da on zastenja. Ispostavilo se da je to dnevna svetlost, s nebom plavljim nego što je Vajms ikad video, tako plavim da se, činilo se, u zenitu preliva na ljubičasto. Kročio je napolje, u svet od šećernog fondana, krckav i svetlucav. Vučji tragovi vodili su među drveće. Vajmsu je sinulo da pratiti ih verovatno ne bi značilo pospešiti izglede za preživljavanje; ono sinoć je možda prosto bilo shvaćeno kao primirje, ali danas je nov dan i verovatno su već pošli u potragu za doručkom. Sunce je bilo toplo, vazduh hladan, a rođeni dah lebdeo je ispred njega. Trebalo bi da tu negde ima ljudi, pa je l' tako? Za Vajmsa su ruralna pitanja bila pomalo maglovita, ali zar ne bi trebalo da bude nekih ugljara, drvoseča i... morao je da razmisli... devojčica koje nose ponude baki? Iz priča koje je naučio kao klinac, Vajms je stekao utisak da šume prosto vrve od živosti i, tu i tamo, ponekog vriska. Ali ovo mesto bilo je tiho. Zaputio se pravcem koji kao da je vodio naniže, onako uopšteno gledano. Hrana je važna. Još ima dve šibice i, ako bi još jednu noć morao da provede ovde, verovatno bi mogao da zapali vatru, ali od onih sendvičića na prijemu prošlo je dugo vremena. Ovo Ank-Morpork gaca preko snega i kroz sneg... Posle pola sata stigao je do dna plitke doline, gde je potok pljuskao između obala optočenih ledom. Pušio se. Voda je bila topla na dodir.

Teri Pračet 127 Neko vreme je pratio obalu. Bila je išpartana životinjskim tragovima. Tu i tamo voda se skupljala u dubokim jezercima koja su smrdela na pokvarena jaja. Oko njih, bezlisno žbunje bilo je teško od leda, tamo gde se vodena para smrzla. Hrana može da sačeka. Vajms je skinuo odeću, kročio u jedno dublje jezerce, ciknuo od vreline, pa se zavalio. Zar ne rade ovako nešto u Ništafjordu? Svašta je on čuo. Imaju vrele kupke s mnogo pare, a onda trčkaraju naokolo po snegu i mlate jedni druge brezovim cepanicama, pa je l' nije? Tako nekako. Ne postoji ništa toliko tupavo da ga neki inostrani mamlaz negde neće uraditi. Bogovi, kakav dobar osećaj. Vruća voda isto je što i civilizacija. Vajms je osećao kako mu se napetost u mišićima topi na toploti. Časak ili dva kasnije dopljuskao je do obale i počeo da pretura po odeći dok nije našao spljošteno paklo cigara u kome se nalazilo nekoliko stvarčica koje su, posle svega što se izdešavalo u protekla dvadeset četiri časa, izgledale kao fosilizovano pruće. Ima dve šibice. Pa, nek se nosi sve u majčinu. Svako može da zapali vatru jednom šibicom. Zavalio se u vodi. Dobra odluka. Osećao je kako se ponovo pribira, kako mu vrelina vraća prvobitni oblik, i spolja i iznutra. „O. Vaša milosti..." Volf fon Ubervald sedeo je na obali preko puta. Bio je go-golcat. Malo se pušio, kao da je upravo radio nešto naporno. Mišići su se sjajili kao da ih je mazao uljem. Verovatno i jeste. ' „E, baš je sjajno kad se istrčiš po snegu, je l' da?", reče Volf prijatnim glasom. „Vidim da učite ubervaldske običaje, Vaša milosti. Ledi Sibil je živa i zdrava i slobodna je da se vrati u vaš grad kad prelazi postanu prohodni. Znam da vas to zanima." Još prilika približavalo se kroz šumu - muškarci i žene, svi goli bez imalo stida, baš kao Volf. Vajms shvati da je bacio kašiku u kupku. Video je to u Volfovim očima. „Potapanje u toplu vodu pre doručka, milina božja", reče. „Ah, da. Ni mi još nismo doručkovali", reče Volf. Ustao je, protegao se, i preskočio jezerce iz mesta. Podigao je Vajmsove čakšire i počeo da ih zagleda. „Bacio sam onu Inigovu đavolštinu", reče Vajms. „Ne mislim da ju je tamo stavio neko prijateljski nastrojen." „Sve je to jedna velika igra, Vaša milosti", reče Volf. „Ne zamerajte sebi! Najjači preživljavaju, baš kao što i treba!" „Ovo je sve Dijevo maslo, je l' da?" Volf se nasmeja. „Milog malog Dija? O, imao je on plan. Fin plančić, mada malčice sumanut. Na sreću, za tim više neće biti potrebe." „Želite da patuljci zarate?" „Snaga je dobra stvar", reče Volf dok je uredno slagao Vajmsovu odeću. „Ali kao i mnogo šta drugo što valja, ostaje dobra samo ako je ne deli previše ljudi." On zavitla odeću što je dalje mogao. „Vaša milosti, šta želite da kažem?", nastavi Volf. „'Svejedno ginete, pa mogu sve i da vam ispričam, nije bitno.' Tako nešto?" „Pa, ne bi bilo naodmet", reče Vajms. „Vi ste taj koji svejedno gine." Volf se osmehnu. „Što ne ispričate vi meni?" Razgovorom se dobij a na vremenu. Možda će one drvoseče i ugljari naići svakog časka. Ako nisu poneli sekire, svima nam se crno piše. „Prilično sam... siguran zašto je kopija somuna ukradena u Ank-Morporku", reče Vajms. „Imam truničak zamisli da su napravili imitaciju, koju su prokrijumčarili ovamo na jednoj od naših kočija. Diplomate niko ne pretresa." „Alal vam vera!" „Šteta živa što je Igor došao da istovara kad je jedan od tvojih momaka bio tamo, a?" „Ma, Igora je teško povrediti!"

Terry Pratchet 128 „Tebe baš briga, je l' da?", reče Vajms. „Neka tamo gomila patuljaka želi Albrehta na prest... na somunu, zato što žele da se drže te stare sigurnosti kao pijan plota, a ti samo želiš da se patuljci bore između sebe. A matori Albreht ne bi čak ni dobio natrag pravi somun!" „Recimo da trenutno stremimo istom cilju", reče Volf. Krajičkom oka Vajms je video kako ostali vukodlaci opkoljavaju jezerce. „A sad si mi smestio", nastavi on. „Prilično laički, čini mi se. Ali vrlo dobro, pošto Di nije mogao imati mnogo vremena nakon što je pomislio da sam blizu rešenja. I upalilo bi. Niko nije dobar svedok. Bar ja to znam. Veruju u ono što žele da vide i ono što im drugi kažu da su videli. Baš ste to fino smislili kad ste mi dali onaj pogani jednokratni samostrel. Izgleda da se stvarno nadao da ću ubiti nekoga kako bih umakao..." „Zar nije vreme da izađete iz tog... jezerceta?", reče Volf. „Misliš, kupke?", reče Vajms. Da, ovaj se trgnuo, Vajms je obratio pažnju. Ma, hodaš ti uspravno i pričaš, lafe, i izgledaš jak kao bik - ali stvor na pola puta između čoveka i vuka ima u sebi i nešto od psa, zar ne? „Ovde imamo jedan drevan običaj", reče Volf i pogleda u stranu. „Lep običaj. Svako može da nas izazove. U pitanju je jedna... trkica. Sjajna igra! Takmičenje, takoreći. Ako uspeju da nas preteknu, osvoje četiristo kruna. Odlična suma! Možeš da otvoriš radnjicu, na primer. Naravno, kao što vam je, vidim, jasno, ako ne mogu da trče brže od nas, novac uopšte i nije u igri!" „Pobedi li ikad iko?", reče Vajms. Aman, drvoseče, dolazite ovamo, ljudima trebaju drva! „Ponekad! Ako mnogo treniraju i ako poznaju područje! Mnogi uspešni ljudi u Tucu duguju početni kapital ovom našem običajčiću. U vašem slučaju, daćemo vam, hm, sat vremena prednosti. Čisto da sve bude sportski!" On pokaza. „Tuc je na osam kilometara na onu stranu. Običajno pravo nalaže da dok ne stignete do tamo ne smete ući ni u kakvu vrstu prebivališta." „A ako ne budem hteo da bežim?" „Onda će sve potrajati veoma kratko! Ne volimo Ank-Morpork. Ne želimo vas ovde!" „Baš čudno", reče Vajms. Volfovo čelo se nabra. „Kako to mislite?" „Ma ništa, samo, kud god se okrenem u Ank-Morporku, nalećem na narod iz Ubervalda - patuljke, trolove, ljude. Svi vrlo veselo rmbače i pišu pisma kući u kojima kažu: 'Ovde je divno, niko te neće pojesti živog za dolar.'" Volfova usna se izvi i razotkri blesak sekutića. Vajms je viđao taj izraz na Anguinom licu. Značilo je da joj tog dana nisu sve koze na broju. A vukodlak svašta može da uradi nestalim kozama. Vajms je znao da stavlja glavu u torbu. Očigledno je bila previše učmala da bi otišla bilo gde drugde. „Angua se fino snašla..." „Vajmse! Gospodine Civilizovani! Ank-Morporče! Ima da trčiš!" S nadom da će noge izdržati njegovu težinu, Vajms se uspentrao na sneg na obali, lagano koliko se usuđivao. Vukodlaci su se smejali. „Ulazite u vodu u odeći?" Vajms pogleda naniže u svoje noge, koje su se pušile. „Nikad niste videli gaće?", reče. Volfova usna opet se izvi. S likovanjem pogleda ostale. „Gledajte... civilizaciju!", kaza. Vajms pućnu cigaru da je vrati u život i osvrnu se po smrznutoj šumi, što je mogao nadmenije. „Četiristo kruna, kažeš?", reče. „Jeste!" Vajms se opet podrugljivo osmehnu šumi. „Koliko je to u ankmorporškim dolarima, znaš li? Oko dolar i po?" „Novac neće ni biti u igri!", urliknu Volf. „Pa ne želim sve ovde da potrošim na silu..." „Trči!" „U ovim okolnostima, dakle, neću ni pitati imaš li novac pri sebi."

Teri Pračet 129 Vajms se odšetao od vukodlaka, srećan što mu ne vide lice, i veoma svestan kako koža na leđima pokušava da mu odgmiže napred. I dalje se kretao spokojno sve dok nije bio siguran da više nije u vidokrugu čopora, a mokre gaće počinjale su da mu pucketaju na mraznom vazduhu. Da vidimo... snažniji su od tebe, poznaju ovaj kraj, i ako su i blizu vešti kao Angua, mogu da prate trag prdeža kroz tvorov doručak - a tebe već bole noge. Dakle, šta je dobra strana svega ovoga? Pa, pošteno si razbesneo Volfa. Vajms se dade u trk. I nije to neka dobra strana, dakle, kad se sve sabere. Vajms se dade u brži trk. U daljini, vukovi su počeli da zavijaju. * * * Postoji jedna izreka: Ako želiš jezgro, slomi ljusku. Kaplar Nobs ili, bolje reći, esnafski predsednik S. V. St. Dž. Nobs razmišljao je o ovome. Malo ranog snega šištalo je u vazduhu iznad metalnog bureta, koje je, po ustaljenom štrajkačkom običaju, blistalo žarkocrveno ispred Stražare. Glavni problem, kako je on to video, bio je što ima nečeg filozofski neispravnog u lomljenju ljuske kad ionako niko sem stražara ne želi dotično jezgro. Šta vredi lomiti ljusku ako niko neće ni da zaviri unutra. Besmisleno je. Skandiranje nije upalilo. Jedna starija gospođa udelila mu je peni. „Kolo-ne! Na-polje! Kolo-ne! Na-polje!", vikao je Redž Cipela razdragano i mahao transparentom. „Redže, to ne zvuči kako treba", reče Nobi. „Zvuči kao da se protiviš narodnim igrama." Pogledao je ostale transparente. Dorfl je držao veliki, sitnim slovima ispisan, gde su njihove žalbe bile opisane do detalja, sa osvrtom na procedure u straži i citatima iz izvesnog broja filozofskih spisa. Pozornik Bani, koji je izigravao sendvič-čoveka, sa svoje strane je nosio natpis: „Kakva vajda carstvu zemaljskome ako su volovi ugnjetani? Zagonetke 11, stih 3." Nekako, ovi izuzetno ubedljivi argumenti kao da nisu bacili grad na kolena. Okrenuo se na zvuk zaustavljanja kočije i pogledao uvis, prema vratima s grbom, koji se pretežno sastojao od crnog štita. A iznad njega, kroz prozor je gledalo lice lorda Vetinarija. „A, niko do kaplar Nobs, glavom i bradom", reče lord Vetinari. Tog časa, Nobi bi podosta platio samo da bude bilo ko do kaplar Nobs. Nije bio siguran da li, kao štrajkač, treba da salutira. Svejedno je to učinio, pošto je zaključio da je salutiranje retko kad naodmet. „Koliko shvatam, obustavili ste rad", nastavi lord Vetinari. „U tvom slučaju, verujem da je ovo predstavljalo veliku poteškoću." Nobi nije bio siguran šta tačno ova rečenica treba da znači, ali patricij je delovao sasvim prijazno. „Ne mogu da se držim po strani kad je bezbednost grada u pitanju, gospodine", reče, dok mu je iz svake nezačepljene pore kuljala uvređena odanost. Lord Vetinari zastao je taman toliko da spokojni, svakidašnji šumovi grada - očito na ivici propasti - prodru Nobiju u svest. „Naravno, ne bih ni sanjao da se mešam", reče Vetinari konačno. „Ovo su esnafska posla. Siguran sam da će Njegova milost u potpunosti imati razumevanja kad se vrati." Zalupao je po vratima kočije. „Vozi dalje." I kočija ode. Pomisao koja se već neko vreme krčkala u kaplaru Nobsu izabrala je baš ovaj trenutak da ponovo iskipi. Gospodin Vajms ima da odlepi. Ima da pobenavi skroz-naskroz. Lord Vetinari se zavali u sedište i osmehnu se samom sebi. „Ovaj, gospodine, jeste li bili ozbiljni?", reče Drumknot, koji je sedeo preko puta.

Terry Pratchet 130 „Razume se. Zabeleži da im se oko tri iz kuhinje pošalju kakao i zemičke. Anonimno, naravno. Drumknote, danas nije bilo nikakvih zločina. Veoma neobično. Čak se i Lopovski esnaf primirio." „Da, gospodaru. Pitam se zašto. Kad mačke nema..." „Da, Drumknote, ali miševi, srećnici jedni, nisu nimalo opterećeni strepnjama o budućnosti. Ljudska bića, s druge strane, jesu. I znaju da će se za oko nedelju dana Vajms vratiti, Drumknote. I Vajms se ovome neće obradovati. Nimalo. A kad se komandant Straže ne raduje, taj nedostatak radosti vrlo često širi naokolo velikom lopatom." Ponovo se osmehnu. „Drumknote, u ovakva vremena razumni ljudi treba da budu pošteni. Samo se nadam da je Kolon dovoljno glup da pusti da se ovo nastavi." * * * Sneg je postao gušći. „Sestre, kako je lep ofaj sneg..." Pokraj prozora usamljene kuće sedele su tri žene i posmatrale belu ubervaldsku zimu. „I kako je hladan fetar", reče druga sestra. Treća sestra, ona najmlađa, uzdahnu. „Zašto uvek pričamo o vremenu?" „A o čemu bismo?" „Pa, ili je ledara ili je žega. Hoću da kažem, to vam je to; tačka i kraj." „Tako to bifa u majčici Uberfaldu", reče najstarija sestra, polako i strogo. „Fetar i sneg i ubitačno žarka leta..." „Znate šta, kad bismo posekle višnjik, da se kladimo da bismo mogle da napravimo stazu za rolšue..." „Ne." „A staklenu baštu? Pa da gajimo ananas?" „Ne." „Ako se odselimo u Tuc, mogle bismo za istu ovu cenu da uzmemo veliki stan..." „Irina, ofo nam je dom", reče najstarija sestra. „Ah, dom razfejanim maštarijama i propalim nadanjima..." „Mogle bismo da idemo na igranke i svašta nešto." „Sećam se kad smo žifele u Tucu", reče srednja sestra snenim glasom. „Sve je bilo bolje." „U to freme, sve je ufek bilo bolje", reče najstarija sestra. Najmlađa sestra uzdahnu i pogleda kroz prozor. Usisa vazduh. „Neki čovek trči višnjikom!" „Čofek? Šta li želi?" Najmlađa sestra upinjala se da vidi. „Izgleda kao da želi... pantalone..." „Ah", reče srednja sestra snenim glasom. „I pantalone su bile bolje nekada." * * * Kada je zavijanje ispunilo vazduh, užurbani čopor zaustavio se u hladnoj plavoj dolini. Angua je krupnim skokovima dotrčala natrag do saonica, čeljustima podigla svoju torbu sa odećom, bacila pogled prema Kerotu i nestala među snežnim smetovima. Nekoliko časaka kasnije vratila se, zakopčavajući košulju. „Volfgang je naterao nekog nesrećnika da igra igru", reče. „Sad je dosta. Bilo je dovoljno loše i što je otac zadržao taj običaj, ali on je bar igrao pošteno. Volfgang vara. Nikad ga ne pobede." „Je l' to ona igra o kojoj si mi pričala?" „Tako je. Ali otac je igrao po pravilima. Ako je trkač bio bistar i okretan, dobio bi četiristo kruna i otac bi ga pozvao u zamak na večeru." „Ako bi izgubio, tvoj otac bi ga večerao negde u šumi." „Baš ti hvala što me podseti." „Trudim se da ne budem fin."

Teri Pračet 131 „Možda si prirodno nadaren, samo to još niko nije otkrio", reče Angua. „Ali niko nije morao da trči, u tome je stvar. Neću da se izvinjavam. Ne zaboravi da sam bila pandur u AnkMorporku. Gradski moto: Možda i ne pogineš." „Zapravo je..." „Kerote! Znam. A naš porodični moto je Homo komini lupus. 'Čovek je čoveku vuk!' Koja glupost. Je l' misliš da hoće da kažu kako su ljudi stidljivi i povučeni i odani i ubijaju samo da bi se prehranili? Naravno da ne. Hoće da kažu kako se ljudi prema drugim ljudima ponašaju kao ljudi, a što su gori - to misle da su zapravo sličniji vukovima! Ljudi mrze vukodlake jer vide vukove u nama, ali vukovi nas mrze jer unutra vide čoveka - i ne krivim ih!" * * * Vajms se okrenu od seoske kuće i iz petnih žila potrča ka obližnjem ambaru. Mora da tamo ima nečeg. Čak i nekoliko džakova bilo bi od neke vajde. Ljudi uglavnom ne shvataju koliko smrznut donji veš ume da grebe. Trčao je već pola sata. Dobro, zapravo dvadeset pet minuta. Preostalih pet je proveo u hramanju, brektanju, držanju za grudi i razmišljanju po čemu li se prepoznaje srčani napad. Unutrašnjost ambara bila je... ambarasta. Bilo je stogova sena, prašnjavog seoskog oruđa... i nekoliko ofucanih džakova koji su visili s jednog klina. Zahvalno je dohvatio jedan. Iza njega, vrata se uz škripu otvoriše. On se okrenu na peti, prigrli džak i spazi tri veoma tmurno odevene žene kako ga oprezno posmatraju. Jedna je drhtavom rukom držala kuhinjski nož. „Jeste li došli da nas napastfujete?", reče ona. „Madam! Progone me vukodlaci!" Ove tri se zgledaše. Vajmsu se džak iznenada činio bez ikakve sumnje premali. „Ofaj, hoće li fam to oduzeti ceo dan?", reče jedna. Vajms čvršće privi džak uza se. „Dame! Molim vas! Trebaju mi pantalone!" „To fidimo." „I neko oružje, i čizme ako imate? Molim vas!" Ponovo su počele da se sašaptavaju. „Imamo turobne i besciljne ujka Vanjine pantalone", reče jedna sumnjičavo. „Retko ih je nosio", kaza druga. „A ja imam sekiru u kredencu za rublje", reče najmlađa. S grižom savesti pogleda u preostale dve. „Eto, naprosto za slučaj da mi zatreba, znate? Ništa nisam nameravala da posečem." „Bio bih vam veoma zahvalan", reče Vajms. Primetio je dobru ali staru odeću, izbledelo gospodstvo, i odigrao jedinu kartu koju je imao u ruci. „Ja sam Njegova milost vojvoda od Anka, iako verujem da se ne vidi na prvi..." Usledio je trostruki uzdah. „Ank-Morpork!" „Imate čudesnu zgradu opere i mnogo difnih galerija." „Sjajne afenije!" „Odistinski raj, koji odiše kulturom, prefinjenošću i vrsnim a nezauzetim muškarcima!" „Ovaj, rekoh Ank-Morpork", reče Vajms. „Sa A i M." „Odufek sanjamo da odemo onamo." „Onog časka kad stignem kući, poslaću vam tri karte za kočiju", reče Vajms, koji je zamišljao da čuje škripu sve bržih šapa po snegu. „Ali, drage dame, ako biste mi donele one stvari..." Požurile su napolje, ali najmlađa je zastala na vratima. „Jesu li u Ank-Morporku zime duge i hladne?", upita. „Mahom sve sama štroka i bljuzgavica." „A ima li višnjika?" „Čini mi se da nemamo nijedan, bojim se."

Terry Pratchet 132 Udarila je pesnicom po vazduhu. „Tooo!" Nekoliko minuta kasnije Vajms je bio sam u ambaru, u prastarim crnim pantalonama koje je kanapom privezao oko pojasa, a u ruci je držao iznenađujuće oštru sekiru. Ima možda pet minuta. Vukovi verovatno ne zastaju da brinu o srčanim napadima. Nije imalo smisla naprosto trčati. Brži su. Morao je da se drži civilizacije i njenih obeležja. Kao što su, recimo, pantalone. Možda je vreme na Vajmsovoj strani. Angua nikad nije bila preterano pričljiva kad je reč o njenom svetu, ali jeste rekla da, u ma kom obličju, vukodlak polako gubi odlike svog drugog tela. Posle nekoliko sati na dve noge, čulo mirisa spalo bi joj s neverovatnog na jednostavno dobro. A posle previše vremena u vučjem obličju... bilo je kao kad si pijan, koliko je Vajms shvatao; neki unutrašnji komadić ličnosti i dalje pokušava da te usmerava, ali ostatak tebe ponaša se glupavo. Ljudski deo počinje da gubi kontrolu. Ponovo se osvrnuo po ambaru. Merdevine su vodile na tavan. Popeo se uz njih i kroz prozore bez stakala pogledao po snežnoj poljani. U daljini se videla reka i nešto veoma nalik na hangar za čamce. Elem, kako bi jedan vukodlak razmišljao? * * * Kako su se približavali zgradi, vukodlaci su usporavali. Vođa pogleda u poručnika i klimnu glavom. Ovaj krupnim skokovima otrča prema hangaru. Ostali su pošli za Volfom unutra. Poslednji se načas preobrazi u čoveka kako bi zatvorio vrata i navukao rezu. Volf se zaustavio nasred ambara. Seno je bilo razbacano u velikim, pufnastim hrpama po podu. On blago zagreba šapom i slamke pootpadaše s jako zategnutog konopca. Volf duboko udahnu. Ostali vukodlaci osetili su šta će se desiti i pogledali na drugu stranu. Usledio je časak bezobličnih muka, a onda se polako pridizao na dve noge, trepćući u zori ljudskosti. Zanimljivo, pomisli Vajms gore na tavanu. Na sekundu ili dve nakon promene, nisu baš načisto šta se to oko njih zbiva... „O, Vaša milosti?", reče Volf osvrćući se. „Zamka? Kako... civilizovano." Opazio je Vajmsa, koji je stajao pored prozora na višem spratu. „Šta ste hteli ovim da postignete, Vaša milosti?" Vajms posegnu naniže, prema petrolejki. „Trebalo je da bude mamac", reče. Zavitlao je lampu dole, na suvo seno, i lakim pokretom prsta bacio cigaru za njom. Potom je zgrabio sekiru i ispentrao se kroz prozor baš kad je proliveno ulje zašištalo. Vajms je doskočio u dubok sneg i potrčao prema hangaru za čamce. Još neki tragovi vodili su onamo - neljudski. Kada je stigao do vrata, divljački je zamahnuo sekirom po tami tik iza njih; nagradilo ga je naglo prekinuto kevtanje. Čamac smešten u ruševnoj šupi bio je do četvrti pun tamne vode, ali još se nije usuđivao da misli kako da vodu izbaci. Zgrabio je prašnjava vesla i izveslao na reku - uz popriličan napor i ne baš brzo. Zastenjao je. Po snegu je kasao Volf, a za njim i ostatak čopora. Činilo se da su svi na broju. Volf sklopi šake oko usta. „Vrlo civilizovano, Vaša milosti! Ipak, vidite, kad zapalite ambar pun vukova, oni se uspaniče, Vaša milosti. Ali kad se isto desi vukodlacima, neko od njih naprosto otvori vrata! Vukodlake ne možete da ubijete, gospodine Vajmse! „Reci to onom tipu u hangaru!", viknu Vajms kada je struja dohvatila čamac. Volf se načas zagleda u senke, pa opet sklopi šake oko usta. „Gospodine Vajmse, oporaviće se on!" Vajms opsova za sebe, pošto su, protivno svim njegovim nadanjima, dva vukodlaka uskočila u reku uzvodno i snažnim zamasima zaplivala prema suprotnoj obali. Ali tako ti je to s kučićima, zar ne? Napolju razdragano uskaču u vodu, ali se iz petnih žila bore protiv kade.

Teri Pračet 133 Volfgang je otkasao niz obalu. Oni u vodi pojaviše se na drugoj obali. Sada su sa obe strane održavali korak s čamcem. Ipak, struja ga je sada nosila brže. On obema rukama poče da izbacuje vodu. „Od reke ne možeš brže da trčiš, Volfe!", viknu. „I ne moramo, gospodine Vajmse! To i nije pitanje! Pitanje je možete li vi da preplivate vodopad? Vidimo se, Civilizovani!" Vajms se osvrnu. U daljini, reka je delovala kao da ju je neko presekao napola. Kada se usredsredio, unutrašnje uho užasa uspelo je da čuje daleko bučanje. Ponovo je dograbio vesla i pokušao da vesla uzvodno i, da, bilo je moguće kretati se protiv struje. Ipak, nije mogao da vesla brže od vučjeg trka, a nije dolazilo u obzir da se hvata ukoštac sa onom dvojicom na obali, ne u isto vreme, ne kad ga oni spremno iščekuju. Ako se sada spusti niz vodopad, možda pre njih stigne do dna. Rečenica nije valjala, ma kako je tumbao po glavi. Pustio je vesla i uvukao konopac za privezivanje. Ako napravim nekoliko omči, pomislio je, mogu da privežem sekiru za leđa... U glavi mu se javila slika svega što bi se moglo desiti čoveku koji se baci u kazan ispod vodopada sa oštrim komadom metala pričvršćenim za telo... DOBRO JUTRO. Vajms trepnu. Sada je u čamcu sedela visoka prilika u tamnoj odori. „Jesi li ti Smrt?" POZNAO SI ME PO SEČIVU, JE L' DA? LJUDI UVEK PRIMETE KOSU. „Umreću?" MOŽDA. „Možda? Pojavljuješ se kada će ljudi možda umreti?" O, DA. NOVOTARIJA. ZBOG PRINCIPA NEODREĐENOSTI. „Šta je to?" NISAM SIGURAN. „E baš si mi i ti od neke pomoći." MISLIM DA TO ZNAČI KAKO ĆE LJUDI MOŽDA UMRETI, A MOŽDA NE. MORAM REĆI DA MI JE NAPRAVILO PAPAZJANIJU OD RASPOREDA, ALI TRUDIM SE DA IDEM U KORAK SA SAVREMENIM IDEJAMA. Sada se hučanje čulo mnogo glasnije. Vajms je polegao u čamcu i uhvatio se za ivice. Razgovaram sa Smrću, pomislio je, da bih skrenuo misli s nečeg drugog. „Zar te nisam ono video prošlog meseca? U Ulici pite od bresaka, kad sam jurio Onog Dejva Većeg od Malog Dejva i pao sa ispusta?" TAČNO. „Ali doskočio sam na kola. Nisam poginuo." ALI MOGLO JE DA SE DESI. „Ali mislio sam da svi imamo kao neki peščani sat koji kaže kada ćemo umreti?" Sada je bučanje bilo gotovo opipljivo. Vajms se dvostruko čvršće uhvati za čamac. O, DA. IMATE, reče Smrt. „Ali možda nećemo umreti?" NE. HOĆETE. U TO NEMA SUMNJE. „Ali kažeš..." DA. MALO JE TEŽE ZA RAZUMEVANJE, JE L' DA? IZGLEDA DA POSTOJI NEŠTO ŠTO NAZIVAJU VREMENSKIM NOGAVICAMA, ŠTO JE POPRILIČNO NEOBIČNO, POŠTO VREME SVAKAKO NE... Čamac polete niz vodopad. Vajmsa je obuzeo gromovit osećaj vode koja bubnja i huči, a potom, kada je naleteo na jezerce tamo dole, sve snažnija zvonjava počela je da mu odjekuje u ušima. S mukom je isplivao na ono što je navodno bila površina i osetio kako ga struja dohvata, treska ga o stenu, a onda ga kotrlja dalje po beloj vodi.

Terry Pratchet 134 Slepo je razmahivao rukama, i dohvatio drugu stenu, tako da mu je telo načinilo polukrug i našlo se u jezercetu vode, mirne u poređenju sa ostatkom. Dok se borio za dah, opazio je sivo obličje kako skače s kamena na kamen, a onda je još jedno parče pakla provalilo u svet kada je stvor uz režanje doskočio pored njega. Očajnički ga je ščepao i držao ga je dok se ovaj upinjao da ga ugrize. Jedna šapa je zamahivala po klizavom kamenu u potrazi za osloncem, a onda, kao automatski odgovor na ove nenadane poteškoće... preobrazio se... Kao da je vučje obličje postalo malo a ljudsko naraslo, na istom prostoru, u isto vreme, sa časkom jezivog izobličenja dok su oba tela prolazila jedno kroz drugo. A onda je usledio onaj tren koji je i ranije primetio, sekunda zbunjenosti... Taman dovoljno da svakim tračkom snage koji je mogao da prikupi zabije čovekovu glavu u kamen. Vajmsu se učinilo da je čuo krckanje. Onda se odgurnuo natrag u struju i pustio da ga nosi dalje, dok se on naprosto upinjao da ostane blizu površine. U vodi je bilo krvi. Nikad ranije nije ubio nekoga golim rukama. Istinu govoreći, nikad i nije ubio namerno. Bilo je pogibija, jer kad se ljudi kotrljaju niz krov u pokušaju da jedan drugog zadave, zavisi od čiste sreće ko će se naći odozgo kad tresnu o zemlju. Ali to je drugo. Svake večeri odlazio je u krevet ubeđen u to. Zubi su mu cvokotali, a od jarkog sunca pekle su ga oči, ali osećao se... dobro. Želeo je da se udara u grudi i vrišti, zapravo. Pokušavali su da ga ubiju! Nateraj ih da ostanu u vučjem obliku, reče mu neki unutrašnji glasić. Što više vremena provode na sve četiri, to su manje bistri. Jedan dublji glas, crven i sirov, iz mnogo, mnogo većih dubina, reče: Sve ih pobij! Sada je bes ključao prema površini i borio se protiv hladnoće. Stopalima je dodirnuo dno. Ovde se reka širila u nešto dovoljno prostrano da se nazove jezerom. Veliki ledeni ispust prikradao se od obale, a tu i tamo pokrivao ga je sneg koji je vetar naneo. Nad njim je lebdela magla sumporastog mirisa. S druge strane reke i dalje su se nalazile litice. Usamljeni vukodlak, sadrug onog koji je sada plutao u struji, posmatrao ga je s najbliže obale. Oblaci su klizili preko sunca i sneg je opet padao u krupnim pahuljama nalik na dronjke. Vajms je odgacao do ivice i pokušao da se izvuče iz vode, ali led je zlokobno pucketao pod njegovom težinom i pukotine zakrivudaše po površini. Vuk se oprezno primakao. Iz očajanja Vajms pokuša još jednom, ali komadina leda se odvali, nagnu se i on nestade pod vodom. Stvorenje je sačekalo nekoliko trenutaka, a onda mic po mic, režeći, krenulo dalje po ledu dok su mu se pod šapama širile sve veće zvezdolike pukotine. Kroz plitku vodu ispod njega kretala se jedna senka. Usledila je eksplozija vode i daha kada je Vajms provalio kroz led ispod vukodlaka, ščepao ga oko struka i pao natrag. Dok su se valjali ispod leda, jedna kandža je zaparala Vajmsovu slabinu, ali on je stezao rukama i nogama što je jače mogao. Bio je to očajnički ispit kapaciteta pluća, znao je. Ali nisu njemu upravo izbili vazduh. Držao je i dalje, dok mu je voda zveketala u ušima a stvorenje ga mahnito udaralo i greblo šapama, a onda, kad mu već nije preostajalo ništa drugo do da pusti ili se udavi, izborio je put naviše do vazduha. Ništa ga ne napade. Probio se kroz led do obale, pao na ruke i kolena i povratio. Širom planina otpočelo je zavijanje. Vajms podiže pogled. Krv mu se obilato slivala niz ruke. Vazduh je smrdeo na pokvarena jaja. A onda, visoko na brdu na oko kilometar i po odatle, nalazio se škljocni toranj. ...s kamenim zidovima i vratima na koja se može navući reza... Posrtao je napred. Sneg pod njegovim nogama već je ustupao mesto gruboj travi i mahovini. Sada je vazduh bio topliji, ali bila je to vlažna, grozničava toplota. I osvrnuo se i shvatio gde se nalazi.

Teri Pračet 135 Ispred njega je bilo gole zemlje i kamenja, ali tu i tamo pojedini delovi su se mrdali i ispuštali „glb". Kud god bi pogledao, bilo je lojnih gejzira. Prstenovi drevnog, zgrušanog žutog sala, toliko starog i užeglog da čak ni Sem Vajms u njega ne bi umočio prepečen hleb osim ako je odistinski gladan, opasivali su cvrčava jezerca. Po njima su čak i plutali nekakvi crni komadići za koje se, kada je pobliže pogledao, ispostavilo da su insekti koji nisu na vreme naučili da se snađu kad mast ode u vrelu propast. Vajms se prisetio nečeg što je Igor rekao. Ponekad patuljci koji rade na visokim naslagama, gde se salo slojanilo pre mnogo milenijuma, pronalaze čudne, prastare životinje, savršeno očuvane ali spržene kao prženice. E sad... Vajms shvati da se smeje naglas iz čiste iscrpljenosti... e sad su svi odreda pečeni. Aha-ha-ha-ha. Sneg je gusto padao, a jezerca masti su šištala. Skljokao se na kolena. Sve ga je bolelo. Ne samo da je njegov um pisao čekove - bez pokrića, što se njegovog tela tiče. Zabrazdio je još dublje. Sada su njegova stopala pozajmljivala novac koji njegove noge nemaju, a njegovi mišići tražili su siću zapalu ispod jastuka na kauču. A i dalje mu ništa nije prilazilo s leđa. Sigurno su do sada prešli reku? Onda je ugledao jednog. Zakleo bi se da ga pre samo časak nije bilo. Još jedan iskasa iza obližnjeg snežnog nanosa. Sedeli su i posmatrali ga. „Ajte, izvol'te!", prodra se Vajms. „Šta čekate?" Jezerca masti šištala su i klokotala oko Vajmsa. Ipak, ovde je bilo toplo. Ako oni nemaju nameru da se pomere, neće ni on. Usredsredio se na drvo na ivici lojnih gejzira. Izgledalo je jedva živo, s masnim mrljama na kraju dužih grana, ali je isto tako izgledalo kao da je moguće na njega se uspentrati. Usredsredio se na njega, pokušao da proceni razdaljinu i neophodnu brzinu... Vukodlaci se takođe okrenuše i pogledaše u drvo. Još jedan je ušao na čistinu na drugom mestu. Sada su ga trojica posmatrala. Neće potrčati dok on to ne učini, shvati. Inače ne bi bilo zabavno. Slegnuo je ramenima, okrenuo se od drveta... a onda se okrenuo natrag i dao se u trk. Na pola puta je već bio siguran kako će mu se srce popeti u grlo, ali trčao je dalje, nezgrapno skočio, uhvatio se za nisku granu, isklizao se, dahtavo se uskobeljao na noge, opet ščepao granu i uspeo da se podigne na mišiće, svakog sekunda očekujući prvi malecni ubod kada mu zubi probiju kožu. Njihao se na masnom drvetu. Vukodlaci se nisu ni makli, ali posmatrali su ga sa zanimanjem. „Gadovi nijedni", zareža Vajms. Ustali su i bez žurbe pažljivo došli do drveta. Vajms se uspentra malo više. „Ank-Morporče! Gospodine Civilizovani! Gde ti je sad oružje, Ank-Morporče?" Bio je to Volfgangov glas. Vajms se zapilji oko snežnih smetova, koji su se već ispunjavali ljubičastim senkama popodneva na umoru. „Dvojicu sam sredio!", viknu on. „Da, kasnije će ih mnogo boleti glava! Mi smo vukodlaci, Ank-Morporče! Prilično nas je teško zaustaviti!" „Rekao si da..." „Tvoj gospodin Spavalo trčao je mnogo brže od tebe, Ank-Morporče!" „Dovoljno brzo?" „Ne! A i čovek sa crnim šeširićem umeo je da se bije bolje od tebe!" „Dovoljno dobro?" „Ne!", viknu Volfgang razdragano. Vajms zareža. Čak ni ubice ne zaslužuju ovakvu smrt. „Uskoro će zaći sunce!", povika on. „Da! Lagao sam to o zalasku sunca!"

Terry Pratchet 136 „Dobro, probudi me onda u zoru. Malo sna neće biti naodmet!" „Civilizovani Čoveče, smrznućeš se nasmrt!" „Odlično!" Vajms se osvrnu po drugom drveću. Čak i kad bi mogao da preskoči na neko, sve do jednog su bili četinari, na koje je bolno doskočiti a lako s njih pasti. „Dakle, ovo mora da je čuveni ankmorporški smisao za humor, a?" „Ne, to je bila obična ironija", reče Vajms, koji je još tražio krošnjeviti put za bekstvo. „Znaćeš da smo prešli na čuveni ankmorporški smisao za humor kad počnem da pričam o grudima i prđenju, ništarijo jedna naduvana!" Šta mu, dakle, preostaje? Pa, mogao bi da ostane na drvetu i umre, ili da se da u trk i umre. Od ovo dvoje, umiranje u jednom komadu činilo se bolje. VRLO TI LEPO IDE ZA ČOVEKA U TIM GODINAMA. Smrt je sedeo na višoj grani drveta. „Je l' ti to mene pratiš, šta?" JE LI TI POZNAT IZRAZ „SMRT MU JE BILA VERAN SADRUG"? „Ali obično te ne vidim!" MOŽDA SI U STANJU POVIŠENE SVESNOSTI USLED NEDOSTATKA HRANE I SNA I GUBITKA KRVI? „Hoćeš li mi pomoći?" PA... DA. „Kada?" OVAJ, KAD BOL POSTANE NEPODNOŠLJIV. Smrt je oklevao, pa nastavi: DODUŠE, JOŠ DOK GOVORIM SHVATAM DA NISI ŽELEO TAKAV ODGOVOR. Sunce je sada bilo krupno, crveno i blizu obzorja. Trka sa suncem... Još jedan ubervaldski sport, je l' da? Bezbedno dođi kući pre nego što sunce zađe. Skoro kilometar, kroz duboki sneg, uz padinu. Neko se peo uz drvo. Osećao je kako ono podrhtava. Pogledao je naniže. U hladnom, plavom polumraku jedan go čovek tiho se prebacivao s grane na granu. Vajms se razljutio. Ovo ne bi trebalo da rade! Odozdo je doprlo brektanje kada se penjač okliznuo na masnom drvetu, pa se oporavio. KAKO SE OSEĆAŠ, DUBOKO U SEBI? „Umukni! Pa makar mi se i priviđao!" Mora da postoji nešto u vezi s vukodlacima što može da iskoristi. Imaš sekund fore dok menjaju oblik, ali znaju da to znaš... Nema oružja. To je primetio u zamku. Po zamkovima uvek ima oružja. Kopalja, bojnih sekira, blesavih oklopa, ogromnih starih mačeva... Čak i kod vampira na zidovima visi nekoliko rapira. Zato što i vampiri ponekad moraju da upotrebe oružje. Vukodlaci ne. Čak i Angua okleva pre nego što će posegnuti za mačem. Vukodlak će se uvek pre odlučiti za nešto drugo nego za oružje. Vajms je stisnuo noge jednu uz drugu i zamahnuo oko grane dok se vukodlak peo. Odalamio ga je preko uva i, dok je ovaj podizao pogled, uspeo da ga tresne i pravo u nos. Ovome je od toga zazvonilo u ušima i to bi bilo to, osim što se na mišiće podigao još malo uz drvo i tako dospeo u domašaj Vajmsovog Lakta. Veliko slovo je bilo opravdano. Vajmsov Lakat je odneo pobedu u mnogim uličnim tučama. Vajms je rano u karijeri naučio da su groblja puna ljudi koji su čitali markiza Kaćipera. Čitav smisao borbe je da zaustaviš drugog tipa, te da ovaj što pre prestane da te udara. Ne da osvajaš poene. Vajms se često tukao pod okolnostima u kojima bi nesputana upotreba šaka bila čist luksuz, ali čudo jedno kako lakat u pravo mesto ume da istakne vaše reči, možda uz malu pomoć kolena. Zabio ga je vukodlaku u grlo i kao nagradu dobio užasan zvuk. Potom je dohvatio punu šaku kose i počupao, pa pustio i tresnuo ga dlanom u lice u luđačkom pokušaju da mu uskrati i sekund za razmišljanje. To nije mogao da dopusti - video je koliki su mu mišići.

Teri Pračet 137 Vukodlak je umesto toga odreagovao. Usledio je onaj iznenadni časak obličke netačnosti. Nos se pretvorio u njušku dok je Vajmsova pesnica bila u putu, ali kada je vuk otvorio usta da se baci na njega, shvatio je dve stvari. Kao prvo, visoko je na drvetu, što i nije baš održiv položaj za obličje predviđeno za brzometni život na tlu. Kao drugo - gravitacija. „Tamo dole postoji običajno pravo", prodahta Vajms dok su šape grabile da nađu oslonac na masnoj grani. „Ali ovde gore postojim samo ja." Posegnuo je uvis, ščepao granu iznad sebe i ritnuo se nogama. Usledilo je cviljenje, pa još cviljenja kada se vuk okliznuo, pa tresnuo o granu niže. Na oko pola puta do zemlje pokušao je da se ponovo preobrazi, tako da je u jednom obličju u padu spojio sve osobine nečega čemu penjanje po drveću polazi za rukom isto onako loše kao doskakanje na zemlju. „Eto ti ga na!", dreknu Vajms. U šumi svud naokolo zavijanje postade glasnije. Grana za koju se držao puče. Načas je visio zakačen turobnim ujka Vanjinim pantalonama za patrljak grane, a onda se drevna tkanina pocepa i Vajms pade. On je napredovao nešto brže, jer vukodlak je u putu naniže uklonio mnoge grane, ali prizemljenje je bilo mekše pošto je vukodlak upravo ustajao na noge. Vajms se razmaha rukom i dograbi slomljenu granu. Oružje. Razmišljanje je manje-više prestalo kada su mu se prsti sklopili. Ma šta da ga je zamenilo u vijugama njegovog uma, navirale je s nekog drugog mesta, starog hiljadama godina. Vukodlak se otimao, pa se ustremio na njega. Grana ga odalami postrance po glavi. Para se dizala sa ser Semjuela Vajmsa dok se uz nesuvislo režanje bacao napred. Ponovo mlatnu toljagom. Riknu. Nije bilo nikakvih reči. Beše to zvuk iz vremena pre no što su reči nastale. Ako je sadržao ikakvo značenje, bila je to žal što ne može da nanese dovoljno bola... Vuk zacvile, posrnu, prevrnu se... pa se preobrazi. Čovek molećivo pruži krvavu ruku prema njemu. „Molim te..." Vajms je oklevao podignute toljage. Crvenilo gneva polako iščile. Nalazi se na obronku brda naspram hladnog zalaska sunca, i ostavili su ga na miru, i možda taman stigne do tornja... Jednim potezom, u pokretu se pretvarajući iz čoveka u vuka, vukodlak skoči. Vajms pade na leđa u sneg. Osećao je dah i krv, ali ne i bol. Kandže ne zagrebaše, zubi ne počeše da kidaju. I težine nestade. Neke ruke svukoše telo s njega. „Ovo je bilo malčice za dlaku, gospodine", reče jedan glas vedro. „Najbolje je nemati ni trun milosti, zaista." Kroz sred vukodlaka prolazilo je koplje. „Kerote?" „Raspalićemo vatru. Lako je kad prvo umočiš drvo u lojni izvor." „Kerote?" „Pretpostavljam da niste jeli. I nema baš mnogo divljači ovako blizu varoši, ali još imamo malo..." „Kerote?" „Ovaj, molim, gospodine?" „Šta ćeš ti ovde, koji moj?" „Sve je to malčice složeno, gospodine. Da vam pomognem da ustanete..." Vajms je stresao njegovu ruku kad je ovaj pokušao da ga povuče na noge. „Stigao sam ovoliko daleko, hvala lepo, mislim da sam sposoban da se pridignem", reče i prisili noge da ga drže. „Gospodine, biće da ste izgubili pantalone." „Da, to je taj čuveni ankmorporški smisao za humor", zareža Vajms.

Terry Pratchet 138 „Samo... Angua će se uskoro vratiti, i... i..." „Kapetane, porodica narednice Angue ima običaj da gola trči po šumi i 'ladi jaj... da trči po šumi gola kao od majke rođena!" „Jeste, gospodine, ali... hoću reći... znate već... nije baš..." „Dam ti pet minuta da mi nađeš prodavnicu odeće, važi? U suprotnom... Vidi, gde su, koji andrak, svi vukodlaci, a? Očekivao sam da padnem u gomilu iskeženih gubica, a sad si ti ovde, i mnogo ti hvala na tome, a vukodlaka nigde!" „Oterali su ih Gavinovi, gospodine. Sigurno ste čuli kad se zavijanje pojačalo." „Gavinovi, je li? Sjajno, sjajno! Izvrsno! Blago njima! Svaka čast, Gavine! Elem, ko je Gavin, koji moj?" S dalekog brda dopre zavijanje. „To je Gavin", reče Kerot. „Vuk? Gavin je vuk? Od vukodlaka su me spasli vukovi?" „Sve je u redu, gospodine. Kad malo razmislite, nije to ništa drugačije nego da su vas od vukodlaka spasli ljudi." „Kad malo razmislim, čini mi se da mi je bolje bilo dok sam ležao", reče Vajms slabašno. „Hajdemo do saonica, gospodine. Probao sam da vam kažem kako smo našli vašu odeću. Tako je Angua i dopratila trag." Deset minuta kasnije Vajms je sedeo pored vatre umotan u ćebe, i svet kao da je imao malo više smisla. Komad divljači baš mu je prijao, a Vajms je bio isuviše gladan da ga mnogo bude briga što je kasapin izgleda koristio zube. „Vukovi uhode vukodlake?", reče. „Tako nekako, gospodine. Gavin motri na sve, zbog Angue. Oni su... stari drugari." Trenutak tišine otegao se za mrvicu predugo. „Zvuči kao baš bistar vuk", reče Vajms, u nedostatku nekakve diplomatskije opaske. „I više od toga. Angua misli da ima nekog dalekog pretka među vukodlacima." „Zar je to moguće?" „Ona kaže da jeste. Jesam vam rekao da je došao skroz do Ank-Morporka? U veliki grad? Je l' možete da zamislite kako mu je bilo?" Vajms se okrenu na prigušen zvuk iza sebe. Na ivici svetlosti od vatre stajao je krupan vuk. Pomno ga je posmatrao. Nije izgledao prosto kao životinja koja odmerava nivo hranljivosti/pretnje/nečega u njemu. Iza tog pogleda okretali su se točkići. A pored njega je stajao sitan ali poprilično ponosit mešanac i mahnito se češao. „Je l' to Gaspod?", reče Vajms. „Onaj pas što se stalno mota oko Stražare?" „Da, on mi je... pomogao da stignem ovamo", reče Kerot. „Ne želim ni da pitam", reče Vajms. „Za koji minut u nekom drvetu će se otvoriti vrata i izaći će Fred i Nobi, jesam li u pravu?" „Nadam se da niste, gospodine." Gavin leže nedaleko od vatre i zagleda se u Kerota. „Kapetane?", reče Vajms. „Molim, gospodine." „Primetićeš da ne navaljujem da mi kažeš zašto si došao, kao ni zašto je Angua ovde." „Da, gospodine." „Dakle?", reče Vajms. I sada je pomislio kako prepoznaje izraz Gavinovog lica, iako se nalazio na licu neobičnog oblika. Bio je to izraz jednog finog gospodina koji stoji na ćošku kod banke, gleda šta se dešava i kako to mesto radi. „Gospodine, divio sam se što se tako diplomatski ponašate." „Mm? Molim?", reče Vajms, koji je još piljio u vuka. „Umem da cenim to što ste izbegavali pitanja, gospodine." Na svetlost vatre kroči Angua. Vajms vide da se osvrnula po krugu i čučnula u sneg tačno na pola puta između Kerota i Gavina.

Teri Pračet 139 „Sad su kilometrima daleko. O, zdravo, gospodine Vajmse." Usledilo je još tišine. „Hoće li meni iko išta reći?", kaza Vajms. „Moja porodica pokušava da omete krunisanje", reče Angua. „Udružili su se s nekim patuljcima koji ne žele... koji žele da Ubervald ostane izdvojen." „Mislim da sam to i sam prokljuvio. Stekneš delimičan uvid dok kroz ledaru od šume trčiš da spašavaš goli život." „Gospodine, moram nešto da vam kažem: Moj brat je pobio škljocne signalizere. Njegov miris je na sve strane, tamo gore." Gavin iz grla ispusti nekakav zvuk. „I još nekog čoveka kog Gavin nije prepoznao, osim da je proveo dosta vremena sakriven u šumi i motrio naš zamak." „Mislim da je to možda bio čovek po imenu Spavalo. Jedan naš... agent", reče Vajms. „Fino mu je išlo. Uspeo je da stigne do čamca nekoliko kilometara niz reku. Nažalost, u njemu ga je čekao vukodlak." „Meni je vodopad bio presudan", reče Vajms. „Gospodine, smem li otvoreno da govorim?", upita Angua. „Zar ne radiš to uvek?" „Gospodine, mogli su da vas dočepaju kad god im se ćefne. Stvarno jesu. Želeli su da stignete do tornja pre nego što napadnu odistinski. Volfgang je, pretpostavljam, mislio kako bi to bilo baš lepo i simbolično, ili već tako nešto." „Sredio sam trojicu!" „Da, gospodine. Ali ne biste uspeli da sredite trojicu odjednom. Volfgang se malo zezao. Oduvek tako igra igru. Ume dobro da planira. Voli zasede. Voli da nesrećnik stigne na nekoliko metara od cilja pre nego što se baci na njega." Angua uzdahnu. „Znate kako, gospodine, ne želim nevolje..." „Pobio je ljude! „Da, gospodine. Ali majka mi je najobičniji, i to prilično glupav snob, a oca već napola i nema. Toliko vremena provodi kao vuk da jedva više i ume da se ponaša kao ljudsko biće. Ne žive u stvarnom svetu. Zaista misle da Ubervald može da ostane isti. Ovde gore nema mnogo toga, zaista, ali naše je. Volfgang je ubica i kreten i misli da su vukodlaci rođeni da vladaju. Problem je u tome, gospodine, što nije prekršio običajno pravo." „E, budi bog s nama!" „Da se kladimo da bi uspeo da nađe dovoljno svedoka koji će potvrditi kako je svakome dao prednost koju običaji nalažu. Takva su pravila igre." „I petljao se u patuljačka posla? Ukrao je somun ili ga zamenio ili... već nešto. Nisam još sve ukopčao, ali jedan jadni patuljak već je mrtav zbog toga! Uhapsili su Veselu i Detritusa! Inigo je mrtav! Sibil su negde zaključali! A ti kažeš da je to sve u redu?" „Gospodine, ovde je sve drugačije", reče Kerot. „Ovde su tek pre deset godina božji sud zamenili pravničkim, a i to samo zato što su zaključili da su pravnici veći gadovi." „Moram nazad u Tuc. Ako su povredili Sibil, baš me briga šta kaže smrdljivo običajno pravo." „Gospodine Vajmse! I ovako izgledate gotovi!" „Idem dalje. Hajde. Reci vukovima da povuku saonice..." „Ne možete da im kažete, gospodine. Zamolite Gavina da vidi hoće li", reče Kerot. „Aha. Je l' možeš da mu objasniš kako stoje stvari?" Stojim na hladnoći usred šume, pomislio je Vajms časak kasnije dok je gledao prilično zgodnu devojku kako režanjem razgovara s vukom koji je posmatra. Ovo se ne dešava često. Barem ne u Ank-Morporku. Verovatno je to ovde svakodnevno. Naposletku je šestoro vukova dopustilo da ih upregnu, a Vajmsa su poneli uzbrdo do puta. „Stoj!"

Terry Pratchet 140 „Gospodine?", reče Kerot. „Hoću neko oružje! Mora da u tornju postoji nešto upotrebljivo!" „Gospodine, možete da uzmete moj mač! I ima... lovačkih kopalja." „S lovačkim kopljima možeš da uradiš znaš već šta." Vajms je šutnuo vrata u podnožju tornja. Vetar je unutra naneo nov sneg, tako da ivice ljudskih i vučjih tragova više nisu bile onako izražene. Osećao se kao pijan. Delići mozga su mu se palili i gasili. Imao je osećaj da su mu oči obložene frotirom. Nogama kao da je upravljao samo donekle. Mora da su signalizeri imali nešto? Nestali su čak i džakovi i burad. Pa, po brdima ima mnogo seljaka, zima je na pragu, a ljudima koji su ovde živeli hrana svakako više nije ni od kakve koristi. Čak ni Vajms ne bi ovo nazvao krađom. Popeo se na sledeći sprat. Štedljivi ljudi iz šume bili su i ovde gore. Ipak, nisu uzeli krvave mrlje s poda niti Inigov okrugli šeširić neobjašnjivo zabijen u drveni zid. Izvukao ga je i video kako je tanki filc oboda zarozan da razotkrije oštricu britku poput žileta. Šešir jednog ubice, pomislio je. A onda: ne, ne šešir jednog ubice. Sećao se uličnih tuča kojima je prisustvovao kao klinac, među teškim pijancima koji su smatrali kako je čak i borba golim pesnicama za gospodu. Poneki bi ušio žilet u obod, da mu malo pripomogne u sveopštoj tučnjavi. Ovo je bio šešir čoveka koji smatra da boj ne bije samo srce u junaka već vala i svetlo oružje, i što brojnije - to bolje. Ovde nije upalilo. Ispustio ga je na pod, a u polumraku za oko mu zapade kutija signalnih raketa. Čak i to su rasturili, ali cevi su se naprosto prosule po podu. Samo bogovi sveti znaju šta su kradljivci mislili da je ovo. Vratio ih je u kutiju. Inigo je bio u pravu bar što se njih tiče. Oružje toliko neprecizno da verovatno ne bi moglo da pogodi zid ambara, i to iz samog ambara, ne vredi kao oružje. Ipak, naokolo je bilo razbacano još ponešto. Ljudi koji su ovde vodili težak život ostavili su i nešto ličnih predmeta. Za zid su pribadačama bile prikačene slike. Bili su tu jedan dnevnik, lula, nečiji pribor za brijanje. Neko je sve iz kutija isprosipao po podu... „Gospodine, trebalo bi da krećemo", reče Kerot s merdevina. Pobili su ih. Poslali su ih trkom u tamu sa čudovištima za petama, a onda su nekakvi seljaci ravnodušnog lica, koji ništa nisu preduzeli da im pomognu, došli ovamo i preturali po sitnicama koje su ovi za sobom ostavili. Majku mu! Vajms je zarežao, pokupio sve u kutiju i dovukao je iznad merdevina. „Ovo ćemo ostaviti u ambasadi", reče. „Ništa ne ostavljam lešinarima. Ni na pamet da ti nije palo da se raspravljaš." „Ni u snu, gospodine. Ni u snu." Vajms zastade. „Kerote? Onaj vuk i Angua..." Zaustavio se. Kako, koji andrak, nastaviti takvu rečenicu? „Stari drugari, gospodine." „Je li?" Nigde u Kerotovom izrazu lica nije bilo ničeg osim uobičajene potpuno nesputane iskrenosti. „O... pa... baš lepo", završi. Minut kasnije opet su bili u pokretu. Angua je u vučjem obličju trčala daleko ispred saonica, zajedno s Gavinom. Gaspod se beše sklupčao ispod ćebadi. I evo me opet, mislio je Vajms, trkam se sa zalaskom sunca. Nebesa znaju zašto. U društvu s vukodlakom, i vukom koji izgleda još gori, i vozim se u saonicama koje vuku vukovi i kojima ne mogu da upravljam. Probaj to da nađeš u priručniku. Dremao je među ćebadi i poluotvorenim očima posmatrao kako sunčev disk treperi među borovima.

Teri Pračet 141 Kako su uspeli da ukradu somun iz pećine? Rekao je da postoji na desetine načina, i jeste, ali bili su opasni. Svi do jednog previše su se oslanjali na sreću i pospanost stražara. A ovo nije delovalo kao zločin koji bi se oslonio na sreću. Morao je da uspe. Somun nije bio važan. Važno je bilo da među patuljcima nastupi potpuni metež - nema kralja, razmirice dovode do nasilja i borbe u pomrčini. A u Ubervaldu će i dalje vladati tama. Činilo se da je takođe važno svaliti krivicu na kralja. Na kraju krajeva, upravo on je izgubio somun. Ma kakav plan bio, morao se hitro sprovesti u delo. Pa, škljockalice bi bile korisne. Šta je ono Volfgang rekao? „Oni pametni ljudi u Ank-Morporku"? Ne patuljci, ljudi. Gumenko Gureks pluta u svom koritu... Umočiš drvenu ruku i iz korita izvučeš rukavicu. Ruka rukavicu mije... Ne radi se o tome gde ga staviš, nego gde ljudi misle da si ga stavio. To je bitno. Od toga se sastoji magija. Prisetio se šta mu je prvo proletelo kroz glavu kad je video Veselu kako pilji u pod somunske pećine, i onaj mali policajac u Vajmsovoj glavi poče da se dernja. „Šta je bilo, gospodine?", reče Kerot. „Mm?" Vajms na silu otvori oči. „Gospodine, upravo ste nešto viknuli." „Šta sam viknuo?" „Viknuli ste 'Nikad nisu ni ukrali prokletinju, prokleti bili!', gospodine." „Gadovi! Znao sam da sam na pravom tragu! Sve kockice se sklope ako ne razmišljaš kao patuljak. Da se uverimo da je Sibil dobro, a onda, kapetane, idemo da im..." „Nanu naninu, gospodine?" „Nego šta!" „Gospodine, samo jedno..." „Šta?" „Vi ste odbegli zločinac, je l' tako?" Načas se čulo samo lakonogo trčanje po snegu. „Pa, saaad", reče Vajms. „Znam ja da OVO NIJE Ank-Morpork. Svi mi to stalno govore. Ali, kapetane, ma gde da se zatekneš, ma kud da kreneš, stražari ostaju stražari." * * * Jedno usamljeno svetlo gorelo je u prozoru. Kapetan Kolon je sedeo pored sveće i piljio u prazno. Pravila su nalagala da u Stražari uvek bude ljudstva, a on je to poštovao. Podne daske u sobi ispod zaškripaše kada su promenile položaj. Već mnogo meseci po njima se hodalo od jutra do sutra, jer u glavnoj kancelariji nikad nije bilo manje od pet ili šest ljudi. I stolice, navikle da ih neprestano greje smena za smenom zadnjica, tiho su škriputale dok su se hladile. Samo jedna pomisao zujala je po glavi Freda Kolona. Gospodin Vajms ima da poblagajni. Ima da pobibliotekari skroz-naskroz. Sišao je do radnog stola i vratio se mehanički, gledajući pravo ispred sebe. Čulo se rskanje dok je neko jeo kocku šećera. * * * Opet je padao sneg. Stražar kog je Vajms nazvao Kolonesku stajao je naslonjen u svojoj stražarnici pored Osne kapije Tuca. Usavršio je umetnost - a ovo jeste oblik umetnosti - padanja u san u uspravnom položaju i otvorenih očiju. Tako nešto naučiš u beskrajnim noćima. Jedan ženski glas pored uva reče mu: „Ovo bi moglo da se razvija na dva načina." Nije ni mrdnuo. I dalje je zurio pravo napred. „Ništa nisi video. To je istina, je l' da? Samo klimni glavom."

Terry Pratchet 142 On klimnu, jedanput. „Bravo. Nisi me čuo kako dolazim, je l' tako? Samo klimni." Klimanje. „Dakle, nećeš znati ni kada odem, jesam li u pravu? Samo klimni." Klimanje. „Ne želiš nevolje. Samo klimni." Klimanje. „Ne plaćaju te dovoljno za ovo. Samo klimni." Ovog puta klimanje je bilo poprilično žestoko. „Ionako dobijaš noćne smene češće nego što je pošteno." Koloneskuova vilica se razjapi. Ma ko da je stajao u senkama, očigledno mu je čitao misli. „Odlično. Samo, dakle, ostani tu i postaraj se da niko ne ukrade kapiju." Kolonesku je brižljivo nastavio da gleda pravo napred. Čuo je tresak i škripu otvaranja i zatvaranja kapije. Palo mu je na pamet kako govornica zapravo nije spomenula kakav bi bio drugi način, i poprilično mu j e laknulo. „Koji je bio drugi način?", upita Vajms dok su žurili kroz sneg. „Otišli bismo da potražimo drugi ulaz", reče Angua. Bilo je malo ljudi na ulicama, koje su opet počinjale da se bele od tek napadalog snega, ako se izuzmu pramenovi pare koji su se tu i tamo dizali kroz rešetke. Činilo se da u Ubervaldu zalazak sunca sam sprovodi policijski čas. I dobro je što je tako, pošto je Gavin sve vreme režao za sebe. Kerot se vrati sa sledećeg ćoška. „Patuljci su na straži svud oko ambasade", reče. „Ne deluju otvoreni za pregovore, gospodine." Vajms pogleda dole. Stajali su na kanalizacionoj rešetki. Kapetan Tantonije iz Tucke straže nije se radovao ovoj dužnosti. Sinoć je bio u operi i kasnije je mislio da je video kojekakva dešavanja, no župan mu je objasnio da se uopšte nije desilo tako. Naravno, trebalo je slušati naređenja, eto šta. Ako slušaš naređenja, bezbedan si. Svako u straži to zna. Ipak, nije imao utisak da su ovo bezbedna naređenja. Čuo je da se u Ank-Morporku drugačije postupa. Njegovo gospodstvo Vajms hapsio je sve i svja, tako se pričalo. Tantonije je postavio radni sto u predvorje ambasade kako bi držao glavna vrata na oku. Potrudio se da rasporedi svoje ljude po unutrašnjosti građevine; nije verovao patuljcima na straži ispred nje. Rekli su da imaju naređenja da ubiju Vajmsa čim ga ugledaju, a to nije imalo nikakvog smisla. Mora da postoji bar nekakvo suđenje, zar ne? Odozgo je dopro nekakav slabašan zvuk. Oprezno je ustao i posegnuo za samostrelom. „Kaplare Svetalce?" Još jedan tih šum. Tantonije ode do podnožja stepenica. Vajms se pojavi na vrhu. Imao je krvi na košulji, kao i skorele na jednoj strani lica. Na kapetanov užas, poče da silazi niz stepenice. „Ustreliću vas!" „Takva su naređenja, je li?", reče Vajms. „Da! Stojte!" „Ali, ako ćeš svejedno da me ustreliš, nema nikakvog smisla da stajem, zar ne?", reče Vajms. „Kapetane, ne bih rekao da si od sorte koja bi uradila tako nešto. Imaš mozga." Vajms se uhvati za gelender kako bi povratio ravnotežu. „Kad smo kod toga, zar nije trebalo već da pozoveš ostale stražare?" „Stojte, kad vam kažem!"

Teri Pračet 143 „Znaš ko sam. Ako ćeš da pucaš iz te prokletinje, samo izvoli. Ali prvo, savetujem ti jedan dobar potez u karijeri - povuci onaj tamo konopac zvona. Šta je najgore što može da se desi? I dalje ti je samostrel uperen u mene. A postoji nešto što bi zaista trebalo da znaš." Tantonije mu uputi sumnjičav pogled, ali načini nekoliko koraka postrance i cimnu konopac. Igor kroči iza stuba. „Da, gofpodaru?" „Reci ovom mladiću gde se nalazi, važi?" „U Ank-Morporku je, gofpodaru", reče Igor spokojno. „Vidiš?", reče Vajms. „I nemoj tako da streljaš Igora pogledom. Nisam obratio na to pažnju kada me je ovde dočekao dobrodošlicom, ali istina je. Sine, ovo ti je ambasada", nastavi on i opet pode napred, „što će reći, zvanično gledano, ovo je tlo moje domovine. Dobro došao u Ank-Morpork. U našem gradu živi na hiljade ljudi iz Ubervalda. Nećeš valjda da zapodeneš rat, a?" „Ali... ali... rekli su... moja naređenja... vi ste zločinac!" „Kaže se optuženik, kapetane. U Ank-Morporku ne ubijamo narod samo zato što ih je neko optužio. Dobro, bar ne namerno. I ne zato što nam neko naredi." Vajms uze samostrel iz Tantonijevih ruku, koje nisu pružale otpor, i opali u plafon. „Sad pošalji ljude odavde", reče. „Ja sam u Ank-Morporku?", reče kapetan. Čak i u svom trenutnom stanju, Vajms je pomislio da prepoznaje kadencu. „Nego šta", reče i obgrli ga jednom rukom. „U gradu koji, sasvim slučajno, sposobnom mladiću uvek može ponuditi posao u Straži..." Tantonijevo telo se ukoči. On odgurnu Vajmsovu ruku. „Milorde, vređate me. Ovo je moja zemlja!" „Ah." Vajms je bio svestan da ga Kerot i Angua posmatraju sa odmorišta. „Ali ne dam ni da nju obeščaste", reče kapetan. „Ovo ovako ne može. Video sam šta se sinoć desilo. Podigli ste kralja i spasli ga, a vaš trol je uhvatio luster! A onda kažu da ste probali da ubijete kralja i da ste tokom bekstva pobili neke patuljke..." „Jesi li ti na čelu ovdašnje straže?" „Ne. To je županov posao." „A ko njemu izdaje naređenja?" „Svi", reče Tantonije gorko. Vajms klimnu glavom. Desilo se i meni, pomisli. Došlo, prošlo, ne ponovilo se... „Hoćeš li me zaustaviti kad pokušam da izvedem svoje ljude odavde?" „Kako bi vam to pošlo za rukom? Opkoljeni smo patuljcima." „Upotrebićemo... diplomatske kanale. Samo mi pokaži gde su svi i odosmo mi. Ako je od neke pomoći, mogu da te tresnem po glavi i vežem te..." „Nema potrebe. Trol i patuljak su u podrumu. Milostiva je... pretpostavljam da je tamo kud ju je baron odveo." Vajms je osetio kako mu se niz kičmu sliva potočić užagrenog leda. „Odveo?", reče promuklo. „Ovaj, da." Tantonije ugleda Vajmsov izraz lica i ustuknu. „Gospodine, ona poznaje baronicu! Rekla je da su stare prijateljice! Rekla je da mogu da se dogovore! A onda..." Pred Vajmsovim usijanim izrazom lica Tantonijev glas pretvorio se u mumlanje. Kada je Vajms progovorio, bilo je to jednolično i preteće poput koplja. „Stojiš tu u blistavom grudnom oklopu i s tim blesavim šlemom na glavi i s mačem bez ijednog zareza na sečivu i tim glupavim pantalonama i meni govoriš da si dopustio da mi ženu odvedu vukodlaci?" Tantonije ustuknu za korak. „Došao je baron..." „A s baronima se ne može raspravljati. Kako da ne. Ti se ni s kim ne raspravljaš. Znaš šta? Stid me je, stid, kad pomislim da nešto poput tebe naziva sebe stražarom. Sad mi daj te ključeve."

Terry Pratchet 144 Čovek je pocrveneo. „Slušaš sva naređenja", reče Vajms. „Nemoj... ni... napamet, da... ti... je... palo... da... ovo... ne... poslušaš." Kerot je stigao do podnožja stepeništa i spustio ruku Vajmsu na rame. „Polako, gospodine Vajmse." Tantonije je prelazio pogledom s jednog na drugog i doneo životnu odluku. „Nadam se da ćete... naći svoju gospu, Vaše gospodstvo." Izvadio je svežanj ključeva i predao mu ih. „Zaista." Vajms, koji se i dalje borio za dah, bez reči je predao ključeve Kerotu. „Pusti ih napolje", reče. „Je l' idete u vukodlački zamak?", prodahta Tantonije. „Da." „Vaše gospodstvo, nemate nikakvih izgleda. Oni rade šta im se ćefne." „Onda ih moramo zaustaviti." „Ne možete. Onaj stari je razumeo pravila, ali Volfgang se ničeg ne pridržava!" „Tim pre ga, dakle, treba zaustaviti... O, zdravo, Detrituse." Trol je salutirao. „Poneo si samostrel, vidim. Jesu li lepo postupali s tobom?" „Nazvali me trolovski mamlaz", reče Detritus mračno. „I jedan me šutnô u šljunke." „Je l' ovaj ovde?" „Ne." „Ali on im je kapetan", reče Vajms i izmače se od Tantonija. „Naredniče, zapovedam ti: Ustreli ga." Jednim potezom samostrel se našao naslonjen na trolovo rame i ovaj je nišanio preko ogromnog svežnja strela. Tantonije preblede. „Šta čekaš?", reče Vajms. „Naredniče, to je bilo naređenje." Detritus spusti samostrel. „Nisam tol'ko tupav, gospodine." „Izdao sam ti naređenje!" „Onda možete s to naređenje da uradite ono što je Stenčuga Dolmen uradijo s džak šljunka, gospodine. Uz dužno poštovanje, razume se." Vajms priđe i potapša uzdrhtalog Tantonija po ramenu. „Samo sam hteo da ti pokažem", reče. „Doduše", reče Detritus, „ako mož' da pronađete onog što me šutnô u šljunke, ima rado da ga zadlanim po uvo. Znam koji je bijo. Onaj što sad hramljuje." * * * Ledi Sibil je oprezno pila vino. Nije bilo preterano dobro. Zapravo, mnogo toga nije bilo preterano dobro. Ni sama nije bila dobra kuvarica. Nikad je nisu podučavali pravom kulinarstvu; u njenoj školi uvek se uzimalo zdravo za gotovo da će neko drugi kuvati i da će to u svakom slučaju biti za pedesetero ljudi koji će koristiti barem četiri vrste viljušaka. Uspela je da savlada ona otmena, sitna jela koje se služe u korpicama. Ipak, kuvala je Semu jer je imala neki nejasan osećaj da supruga treba da kuva, a osim toga njegov izbor jela u potpunosti je bio u skladu s njenim kuhinjskim sposobnostima. On je voleo zagorele kobasice i jaja na oko koja se rasprsnu kad pokušaš u njih da zabiješ viljušku. Ako mu daš kavijar, on bi ga radije jeo pohovanog. Bilo ga je lako hraniti, samo ako uvek imaš masti u kući. No hrana je ovde imala ukus kao da ju je skuvao neko ko je nikad pre nije okusio. Videla je kuhinju, kada ju je Serafina provela naokolo, i bila je taman odgovarajuća za kolibu. Ostave za divljač, s druge strane, bile su veličine ambara. Nikad nije videla toliko mrtvih stvorenja na kukama. Naprosto je bila sigurna da divljač ne bi trebalo da se služi barena, s krckavim krompirima. Ako su to uopšte bili krompiri, naravno. Krompiri obično nisu sivi. Čak i Sem,

Teri Pračet 145 ljubitelj zagorelih crnih gromuljica koji bi se povremeno javile u pireu, načinio bi neku opasku. No Sibil je bila lepo vaspitana; ako ne možeš da kažeš nešto lepo o hrani, reci nešto lepo o nečem drugom. „Vrlo... vrlo zanimljivi tanjiri", reče marljivo. „Ovaj, jesi li sigurna da nema nikakvih novosti?" Trudila se da ne gleda u barona. Nije obraćao pažnju na Sibil i svoju ženu, već je gurkao meso naokolo na tanjiru kao da je zaboravio čemu nož i viljuška služe. „Volfgang i njegovi drugovi još su u potrazi", reče Serafina. „Ali grozno je vreme za bekstvo." „On nije u bekstvu", obrecnu se Sibil. „Sem nije ništa skrivio." „Naravno, naravno. Svi oni dokazi samo su splet nezgodnih okolnosti. Naravno", reče baronica kao da želi da je uteši. „E sad, savetovala bih ti da se, čim prolazi postanu prohodni, zajedno sa, ovaj, osobljem bezbedno vratiš u Ank-Morpork pre nego što nam stigne prava zima. Poznajemo područje, mila. Ako ti je muž živ, uskoro ćemo moći da preduzmemo nešto povodom toga." „Ne dam da ga ovako blate! Videla si da je spasao kralja!" „Sigurno da jeste, Sibil. Bojim se da sam u tom trenutku razgovarala s mužem, ali ne sumnjam u tebe ni minut. Je l' stvarno pobio sve one ljude u Vilinuskom prelazu?" „Molim? Ali to su bili razbojnici!" S druge strane stola, baron je uzeo komad mesa i pokušavao je da ga rastrgne zubima. „Ma, naravno. Da. Naravno." Sibil se uštinu za hrbat nosa. Najveći deo nje ne bi ni pomislio da je Sem Vajms kriv za ubistvo, istinsko ubistvo, pa makar to posvedočila tri boga i poruka ispisana po nebu. Ali priče su stizale do nje izokolnim putevima. Semu je stvarno svašta išlo na živce. Ponekad bi sve odjednom sletelo s njih. Bilo je ono s devojčicom i nekim muškarcima na Sestrama Doli, a kada je Sem provalio u prebivalište tih ljudi i otkrio da je neko od njih ukrao jednu njenu cipelu - pa, čula je Detritusa kako kaže da niko sem Sema iz te sobe živ ne bi izašao da nije njega bilo. Odmahnula je glavom. „Stvarno bih volela da se okupam", reče. S druge strane stola začu se zveket. „Mili, moraćeš da večeraš u sobi za preobražaje", reče baronica ne osvrćući se. Sevnula je kratak, malaksao osmeh u pravcu ledi Sibil. „Zapravo... zapravo, nemamo... nemamo spravu za to u zamku." Nešto joj pade na pamet. „Koristimo tople izvore. Mnogo je higijenskije." „U šumi?" „Ma, blizu je to. I malo trčkaranja po snegu stvarno održava liniju." „Mislim da ću možda umesto toga da prilegnem", reče Sibil odlučno. „Ali hvala ti u svakom slučaju." Otišla je do plesnive spavaće sobe, veoma ženstveno cepteći od besa. Nije mogla da se natera da joj se Serafina dopadne, što ju je potpuno prenerazilo, jer ledi Sibil se dopadao čak i Nobi Nobs, a za tako nešto vam zaista treba dobar odgoj. Ali vukodlakinja joj je strugala po živcima kao turpija. Sećala se da joj se nikad nije sviđala ni u školi. Između ostalog neželjenog prtljaga koji su natovarili na grbaču mlade Sibil kako bi joj usporili napredovanje kroz život bila je i zapovest da bude prijatna prema svima i obraća im se s namerom da pomogne. Ljudi su mislili da ovo znači kako je praznoglava. Grozila se načina na koji Serafina govori o patuljcima. Nazvala ih je nižom rasom. Pa, većinom i jesu bili niži, po visini, ali Sibil je poprilično volela patuljke. I Serafina je o trolovima govorila kao da su predmeti. Sibil nije upoznala mnogo trolova, ali oni koje je poznavala kao da su provodili život u podizanju dece i pokušaju da skrpe kraj s krajem, baš kao i svako drugi. Što je najcrnje, Serafina je prosto uzela zdravo za gotovo da se Sibil slaže s njenim glupavim stavovima jer je plemkinja. Sibil Remkin nije bila obrazovana na tom polju, pošto filozofija etike nije činila veliki deo školskog programa preopterećenog pravljenjem buketa i venčića, ali imala je prilično jasnu ideju da je u svakoj mogućoj raspravi ispravna strana ona suprotna od Serafinine.

Terry Pratchet 146 Pisala joj je sva ona pisma samo zato što to tako treba. Uvek pišeš pisma starim prijateljicama, čak i ako nisi s njima u velikom prijateljstvu. Sela je na krevet i piljila u zid dok nije otpočela vika, a kad je vika otpočela, znala je da je Sem živ i zdrav, jer samo Sem ume toliko da razbesni ljude. Čula je ključ u ključaonici. Nešto se pobunilo u Sibil. Bila je krupna i blagorodna. Nije joj bilo baš lepo u školi. Društvo koje se sastoji od devojaka nije dobro društvo za nekoga krupnog i blagorodnog, jer ljudi su skloni da protumače to kao „glupa" i, još gore, „gluva". Ledi Sibil pogleda kroz prozor. Bila je na drugom spratu. Imao je rešetke, ali bile su predviđene da zadrže nešto napolju; iznutra su mogle da se izglave iz ležišta. A na krevetu je bilo plesnivih ali debelih čaršava i ćebadi. Ništa od ovoga možda ne bi mnogo značilo nekoj običnoj osobi, ali život u prilično strogoj školi za lepo vaspitane mlade dame može da vam da odistinski uvid u smicalice bekstvologije. Pet minuta nakon što se ključ obrnuo, na prozoru je ostala samo jedna šipka, a i ta se cimala i škripala uglavljena u kamen, što je nagoveštavalo kako sa čaršava uredno vezanih za nju visi neko poprilično težak. * * * Dugački plamenovi vijorili su se s buktinja duž zidova zamka. Sablasna crno-crvena zastava šibala je na vetru. Vajms pogleda preko ivice mosta. Duboko dole voda je bila čistobela još i pre nego što bi stigla do vodopada. Ovde ste mogli ići napred ili nazad i nikud više. Izvršio je smotru svojih trupa. Nažalost, ovo nije dugo trajalo. Čak i policajac ume da broji do pet. Dalje, tu su bili i Gavin i njegovi vukovi, pritajeni među drvećem. I na kraju, baš na samom kraju, bio je tu Gaspod, kaplar Nobs psećeg sveta, koji se pridružio grupi nepozvan. Šta je još na njegovoj strani? Pa, neprijatelj radije ne koristi oružje. Ovaj bonus donekle bi ispario kada se prisetite kako, po želji, imaju vrlo gadne zube i kandže. Uzdahnuo je i okrenuo se Angui. „Znam da je ovo tvoja porodica", reče. „Neću te kriviti ako ostaneš u pozadini." „Videćemo, gospodine, zar ne?" „Gospodine, kako ćemo da uđemo?", reče Kerot. „Kerote, kako bi ti to rešio?" „Pa, gospodine, ja bih prvo pokucao." „Je li? Naredniče Detrituse. Izvoli napred." „Gospodine!" „Raznesi smrdljiva vrata!" „Nogekako, gospodine!" Vajms se okrenu natrag Kerotu dok je trol zamišljeno piljio u vrata, još malo navijao čekrk na samostrelu i stenjao zbog otpora koji su opruge pružale. Njihova borba bila je uzaludna. „Ovo nije Ank-Morpork, znaš", reče Vajms. Detritus podiže samostrel na rame i koraknu napred. Čulo se bum. Vajms nije video kako snop strela napušta samostrel. Verovatno su se već raspale na komadiće dok su prešle metar ili dva. Na pola puta do vrata, sve veći oblak iverja buknuo je u plamen zbog trenja s vazduhom. U vrata je udarila vatrena kugla, ljutita i nezaustavljiva kao Peti slon, i kretala se onim izmerljivim delićem brzine ovdašnje svetlosti. „Bogovi, Detrituse", reče Vajms kad je grmljavina zamrla. „To nije samostrel, to je vanredno stanje širom države." Nekoliko parčića ugljenisanih vrata tresnu na kaldrmu. „Vukovi neće ući, gospodine Vajmse", reče Angua. „Gavin će za mnom, ali oni neće, čak ni radi njega." „Zašto?"

Teri Pračet 147 „Zato što su to vukovi, gospodine. Ne osećaju se kao kod kuće u kućama." Jedini zvuk bilo je škriputanje dok je Detritus ponovo navijao samostrel. „Ma, nek se nosi sve", reče Vajms, isuka mač i kroči napred. * * * Ledi Sibil ispasala je haljinu iz donjeg veša i oprezno krenula preko dvorištanceta. Koliko je mogla da razabere, nalazila se negde sa stražnje strane zamka. Kada je začula zvuk, pribila se uza zid što je bolje mogla i čvršće stegla gvozdenu šipku koja je nekada krasila prozor. Jedan veliki vuk zađe za ugao s koskom u zubima. Nije izgledao kao da je očekuje, a gvozdenu štanglu svakako nije očekivao. „Joj, strašno se izvinjavam", reče Sibil mahinalno kada se on složio na kaldrmu. S druge strane zamka odjeknula je eksplozija. Zvučalo je kao Sem. * * * „Gospodine, mislite da su nas čuli?", reče Kerot. „Kapetane, verovatno su nas čuli u Ank-Morporku. Gde su se, dakle, denuli svi vukodlaci?" Angua se progura napred. „Ovamo", reče. Povela ih je uz nisko stepenište i isprobala jedna vrata utvrđenja. Ona se lagano otvoriše. I u hodniku je bilo baklji. „Ostaviće nam put za bekstvo", reče ona. „Uvek svima ostavimo put za bekstvo." Neko je gurnuo dvokrilna vratašca na kraju hodnika i otvorio ih. Nemaju kvake, primeti Vajms. Ne možete šapama okretati kvake. Unutra stupi Volfgang. Pratilo ga je petoro ili šestoro vukova, koji se raširiše po sobi iza njega i posedaše.... prostreše se po podu a onda se s pomnim zanimanjem zagledaše u uljeze. „O, Civilizovani!", reče Volfgang razdragano. „Pobedio si u igri! Hoćeš opet? Kad ljudi igraju drugu partiju, damo im niski start! Odgrižemo im obe noge! Dobar vic, a?" „Mislim da mi se više dopada ankmorporški smisao za humor", reče Vajms. „Gde mi je žena, džukelo?" I dalje je čuo kako Detritus navija oprugu. To je bila nevolja s velikim samostrelom. To je hitro oružje samo po geološkim merilima. „Ijao, Delfina! Ulično kučište se dovuklo u kuću!", reče Volfgang, ne obraćajući pažnju na Vajmsa. Pođe napred. Vajms začu kako se iz Anguinog grla diže režanje - zvuk koji bi izazvao trenutnu poslušnost u mnogim pripadnicima ankmorporške zločinačke zajednice kad ga susretnu u mračnom sokaku. Od Gavina se čula još dublja grmljavina. Volfgang zastade. „Nemaš ti mozga za ovo, Volfi", reče Angua. „I ne bi mogao lukavstvom da se izvučeš ni iz mokre papirne kese. Gde je majka?" Osvrnula se po vukodlacima izvaljenim svud naokolo. „Zdravo, čika Ulfe... Tetka Hilda... Magven... Nensi... Juniti... Ceo čopor je tu, dakle? Osim oca, koji je, pretpostavljam, otišao da se uvalja u nešto. Kakva porodica..." „Želim da se ovi odvratni ljudi čiste odavde ovog časa", reče baronica i stupi u hodnik. Prostreli Detritusa pogledom. „Kako se usuđujete da uvodite trola u ovu kuću!" „Do-bro, sad sam ga skroz-naskroz navijo", reče Detritus vedro i podiže na rame samostrel koji je brujao. „Gde da opalim, gospodine Vajmse?" „Ne ovde, zaboga. Ovo je zatvoren prostor!" „Samo dok ja ne taknem ovaj tu oroz, gospodine." „Kako je to civilizovano", reče baronica. „Kako ankmorporški. Mislite da samo treba da pripretite i niže rase se povuku, je li?" „Jeste li videli svoju kapiju skoro?", reče Vajms. „Mi smo vukodlaci!", obrecnu se baronica - a to jeste bilo brecanje, reči oštre i odsečne, kao da je zalajala. „Ne plašimo se tih glupavih igračaka." „Ali usporiće vas na neko vreme. Sad izvedite ledi Sibil!"

Terry Pratchet 148 „Ledi Sibil se odmara. Niste u položaju da ma šta zahtevate, gospodine Vajmse. Nismo mi zločinci." Dok je Vajmsova vilica padala sve niže i niže, ona nastavi: „Igra ne predstavlja kršenje običajnog prava. Igra se već hiljadu godina. A šta još to mislite da smo uradili? Ukrali patuljcima kamen-mezimac? Mi..." „Znate da nije ukraden", reče Vajms. „A ja znam..." „Vi ne znate ništa! U sve sumnjate. Takav je vaš um." „Vaš sin je rekao..." „Moj sin je, nažalost, do savršenstva doveo svaki mišić svog tela, osim onih za razmišljanje", reče baronica. „U civilizovanom Ank-Morporku verovatno smete da upadate ljudima u kuće i smucate se naokolo, ali ovde u našoj varvarskoj zabiti običajno pravo zahteva još nešto pored najobičnije optužbe." „Njušim strah", reče Angua. „Majko, kulja s tebe." „Seme?" Svi podigoše pogled. Na vrhu nekog kamenog stepeništa koje je vodilo na niži sprat stajala je ledi Sibil i izgledala zgranuto i besno. Držala je savijenu gvozdenu štanglu. „Sibil!" „Ona mi je rekla da si u bekstvu i da svi oni pokušavaju da te spasu, ali to nije istina, je l' da?" Užasno je to priznati sebi, ali kad su ti plećke čvrsto pribijene uza zid od cigle, ma koje oružje će poslužiti, a ovog časa Vajms je video da je Sibil napunjena i spremna da opali. Lepo se slagala s ljudima. Praktično od časka kad je progovorila, učili su je kako da sluša šta drugi govore. A kada Sibil sluša vaše reči, vi se osetite dobro u svojoj koži. Verovatno to ima veze s činjenicom da je... krupna devojka. Pokušavala je da se načini malom, i samim tim su se oni oko nje osećali veće. Slagala se s ljudima skoro isto onako dobro kao Kerot. Nije ni čudo što je čak i patuljci vole. Zauzimala je mnogo stranica u Tvurpovom Plemstvu, ogromna predačka sidra koja su se zarivala u prošlost, a patuljci su takođe poštovali nekoga ko zna čukun-čukun-čukundedino puno ime. I Sibil nije umela da laže, lice bi joj se zacrvenelo kad bi probala. Sibil je bila stena. Pored nje je Detritus izgledao kao sunđer. „Divno smo se istrčkarali po šumi, draga", reče on. „Sad molim te dođi ovamo, pošto mislim da idemo da se vidimo s kraljem. I sve ću mu ispričati. Konačno sam prokljuvio sve." „Patuljci će vas ubiti", reče baronica. „Verovatno mogu da trčim brže od patuljka", reče Vajms. „Sad idemo. Angua?" Angua se nije ni makla. Oči su joj još bile prikovane na majku i još je režala. Vajms je prepoznao znakove. U Ank-Morporku ste ih viđali po barovima svake subote uveče. Živci su bili napeti, ljudi su skakali po njima i trebalo je samo da neko razbije flašu. Ili trepne. „Angua, polazimo", ponovi on. Ostali vukodlaci su ustajali i protezali se. Kerot posegnu i uhvati je za ruku. Ona se okrenu, iskežena. Bilo je gotovo za delić sekunde i zapravo joj se glava jedva i makla pre nego što se pribrala. „To li je, darrrkle, taj deššško", reče baronica sve nerazgovetnije. „Isdaješ sfoj narrrrod sbog ovvvok?" Uši su joj se izduživale, Vajms je bio siguran u to. I mišići lica čudno su joj se kretali. „A šššta sssi joššš naučila u Ank-Morrrrporrrrku?" Angua se strese. „Samokontrolu", promrmlja. „Hajdemo, gospodine Vajmse." Vukodlaci su im prilazili dok su se oni povlačili ka stepenicama. „Ne okrečite leđa", reče Angua mirno. „Ne trčite." „To ne moraš da mi kažeš", reče Vajms. Motrio je Volfganga, koji se pognut kretao preko poda, očiju prikovanih na družinu u povlačenju.

Teri Pračet 149 Moraće da se guraju kako bi pošli za nama kroz vrata, pomisli. Baci pogled na Detritusa. Divovski samostrel kretao se tamo-amo dok je trol pokušavao sve vukove da drži na nišanu u isto vreme. „Pucaj", reče Angua. „Ali to ti je porodica!", reče Sibil. „Isceliće se vrlo brzo, verujte mi!" „Detrituse, ne pucaj ako ne budeš morao", naredi Vajms dok su kretali prema pokretnom mostu. „Mora odmah", reče Angua. „Pre ili kasnije Volfgang će da skoči, a ostali će za..." „Treba nešto da znate, gospodine", reče Vesela. „Stvarno treba da znate, gospodine. Važno je." Vajms pogleda preko pokretnog mosta. Gomila prilika pomaljala se iz tame. Svetlost baklji odsijavala se na oklopima i oružju koji su im prečili put. „Pa, gore od ovoga ne može", reče on. „Može, ako bi ovde gore s nama bilo i zmija", reče ledi Sibil. Kerot se okrenu kad se Vajms zasmeja kroz nos. „Gospodine?" „Ma ništa, kapetane. Drži ove ništarije na oku, važi? S vojnicima možemo kasnije da se nosimo." „Vi samo reknite, gospodine", reče Detritus. „Sad ste zarrrobljeni", zareža baronica. „Strrrražarrrru! Izvrrrši svoju dužnost!" Jedna prilika išla je preko mosta s bakljom u rukama. Kapetan Tantonije stiže do Vajmsa i prostreli ga pogledom. „Sklonite se u stranu, gospodine", reče. „Pomerite se ili, tako mi bogova, bili vi ambasador ili ne, uhapsiću vas!" Oči im se susretoše. Onda Vajms skrenu pogled. „Da ga pustimo da prođe", reče. „Čovek je odlučio da mora da izvrši dužnost." Tantonije malčice klimnu glavom, pa odmaršira dalje preko mosta sve dok se nije našao na oko dva metra od baronice. Salutirao je. „Vodi ove ljude!", reče ona. „Ledi Serafina fon Ubervald?", reče Tantonije kruto. „Znaš ti ko sam ja, čoveče." „Želim da porazgovaram s vama o izvesnim optužbama iznetim u mom prisustvu." Vajms sklopi oči. Joj, nesrećna, glupava budalo... Nisam stvarno mislio da to uradiš. „Kako molim?", reče baronica. „Izneta je tvrdnja da su član ili članovi vaše porodice umešani u zaveru da..." „Kako se usurrrrđuješ!", vrisnu Serafina. I Volfgang je skočio, i budućnost se pretvorila u niz treperavih slika. U letu se preobrazio u vuka. Vajms je zgrabio donji deo Detritusovog samostrela i na silu ga gurnuo uvis istog onog časa kad je trol povukao obarač. Kerot se već dao u trk pre nego što je Volfgang sleteo na grudi kapetana Tantonija. Zvuk samostrela odjeknu čitavim zamkom, snažnije od šuma hiljadu komadića koji su uz brujanje sekli nebo poput kose. U horizontalnom letu Kerot je stigao do Volfganga. Naleteo je na vuka ramenom i njih dvojica se prevališe unazad. Potom, kao neka predstava iz projektora koja se iznenada vraća normalnoj brzini, prizor je eksplodirao. Kerot je ustao i... Sigurno zato što smo u inostranstvu, pomisli Vajms. Pokušava da uradi sve kako treba.