Nikolaj Levasov-Priča o Jasnom Sokolu

PRIČA O JASNOM SOKOLU Prošlost i sadašnjost

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» NIKOLAJ LEVAŠOV PRIČA O JASNOM SOKOLU PROŠLOST I SADAŠNJOST Moskva 2009 2

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» Čitanje neiskrivljenih tekstova ruskih Priča ispostavilo se ne samo veoma interesantno, već i veoma informativno! U "Priči o Jasnom Sokolu" nalazi se mnogo zanimljivih informacija, koje su sačuvane samo sposobnošću naših mudrih predaka da prenesu potomstvu informacije o sebi u normalnim, kratkim Pričama. Za nas u "Priči o Jasnom Sokolu" interesantna je skoro svaka reč, svaka rečenica, jer u mnogima od njih otkriva se dublje značenje nego što se čini na prvi pogled. Prilikom pažljive i promišljene analize Priče dobijamo mnogo zanimljivih informacija o stvarnom prošlom životu našeg naroda. Za naše daleke pretke — Slavjano-Arijevce — kosmički letovi i komunikacija sa bogovima, bili su uobičajeni i zemaljski! Za današnjeg čitaoca, koji traži istinite informacije o našem narodu i njegovoj slavnoj prošlosti, analiza "Priče o Jasnom Sokolu", koja se nalazi u ovoj knjizi, će poslužiti kao izvor veoma zanimljivih pa čak i jedinstvenih informacija koje će mu pomoći da povrati istinitu hroniku toka borbe između Svetlosti i Tame, pomoći da shvati ko smo mi na samom delu … © Николай Левашов, 2009. www . levashov .org www.levashov.info www . levashov .name prevod: Mitrović Dušan 3

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» Sadržaj Predgovor....................................................................................................................5 Glava 1. Prošlost: Priča o Jasnom Sokolu.............................................................8 2.1. Midgard zemlja. Početak....................................................................30 2.2. Planeta zemlja Boginje Karne...........................................................58 2.3. Planeta zemlja Boginje Želje............................................................68 2.4. Planeta zemlja Boginje Sreće...........................................................73 2.5. Planeta zemlja Boginje Nesreće......................................................78 2.6. Planeta zemlja Boginje Tare.............................................................85 2.7. Planeta zemlja Boginje Džive............................................................95 2.8. Planeta zemlja Čertoga Finista.......................................................109 2.9. Midgard zemlja. Povratak................................................................136 Glava 3. Sadašnjost. Bajka «Finist — jasni soko»........................................144 Glava 4. O bajci « Finist — jasni soko »..........................................................151 4.1. Komentari o bajci « Finist — jasni soko »....................................152 Pogovor.................................................................................................................... 169 4

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» Predgovor Naslov knjige "Priča o Jasnom Sokolu - Prošlost i stvarnost” nije slučajan. U Slavjano Arijevskim Vedama je tekst “Priče o Jasnom Sokolu” takav, kakav je on i ranije bio,d o nasilnog pokrštavanja Kijevske Rusi i drugih ruskih zemalja. U Priča - to je prenošenje od usta do usta, od pokolenja do pokolenja realnih događaja, koji su se dešavali davno - davno. Vremenom se Priča ispunila slikama, koje omogućuju ljudima da lakše razumeju predavanu informaciju.. I to je još jasnije, ako uzmemo u obzir, da je mnogo od toga, što je bilo savršeno razumljivo, čak i detetu – savremeniku zbivanja, predavanih u Priči, za ljude često uzvišeno za razumevanje po prolasku mnogih pokolenja. To je zbog toga, što je od vremena događaja, iskazanih u Priči, civilizacija Midgard Zemlje prošla kroz hristijanizaciju, i kao rezultat toga bila odbačena od socijalnih parazita na nivo kamenog doba, ne toliko samo u tehnološkom smislu, već i u pogledu na svet. Shodno tome, mnogi obični pojmovi naših predaka ostali su za svoje potomke nejasni ili potpuno nerazumljivi i onda pripovedači dodaju u Priču svoje komentare, koji su omogučili da prenesu informaciju na jasnom za njih nivou. Zapravo, kao rezultat toga u mnogim Pričama pojavila su se objašnjenja pripovedača,i postepeno pretvarali Priču u bajku! Zapravo zato su se u mnogim ruskim bajkama pojavili leteći ćilimi, magična ogledala, leteći tanjiri pomoću kojih je moguće videti na velikom rastojanju. Bez ovih dopuna, savremeni pripovedači ne bi bili razumljivi. Pošto se na različitim nivoima civilizacije kod ljudi formira odgovarajuća percepcija stvarnosti, bez uzimanja toga u obzir bilo je nemoguće doneti do ljudi razumevanje. Priča “O Jasnom Sokolu” zauzima posebno mesto među drugima, zato, što su njoj su opisani dogadjaji čekali za jasno razumevanje budućih generacija. Na taj način, pokolenja, živeća u RusijiMajci nakon hristijanizacije Rusi, koja se desila u vreme Noći Svaroga, nisu imala odgovarajuće predstave, sa kojima je bilo moguće povući paralelu u Priči. Osim, možda, dugih rastojanja, koja se u Priči prevaljuju sa sedam pari železnih čizama, koje je trebalo iznositi, da bi se stiglo do željenog mesta. 5

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» Naime noseći cipele od železa gledali su ljudi, kako da prevaziđu neverovatne razdaljine, tako kako svako sam zamisli koliko je potrebno preći kako, da bi se izmosio barem jedan par železnih čizama, i ... ne nalazeći odgovor na to pitanje, čovek shvata, da se razgovor vodi o ogromnim rastojanjima. I, iako se u Priči daju tačna rastojanja u merama za dužinu, koje su koristili naši preci, to nije moglo dati neophodno za razumevanje slike. Za čoveka, koji se nije udaljavao od svog rodnog doma više od nekoliko kilometara, da proceni udaljenost "dugih daljina" je jednostavno nemoguće, čak i ako se prevoditi kao svetlosna godina. Ali ideja, da je potrebno da se iznosi sedam pari železnih čizama, bila je dostupna svakome, uprkos činjenici, da niko nije mogao ni zamisliti, koliko je potrebno da se pređe, da bi se iznosio bar jedan par železnih čizama! Ali sama slika habanja železnih ćizama bila je razumljiva ljudima, i u tome je moć maštovite percepcije. I ta narodna tvorevina nije samo opravdana, već i neophodna, inače prenošena usmenim putem iz generacije u generaciju informacija bi bila potpuno izgubljena u nizu generacija. Sa prisilnom hristanizacijom ruskih zemalja nastala je potreba još višeda se sakriju slike vrednih informacija za buduće generacije od crkvene cenzure. I, ono što je najzanimljivije, u usmenoj formi je ipak uspelo da se do današnjih dana donesu informacije o stvarnim događajima iz daleke prošlosti veoma precizno, i to postalo moguće, u velikoj meri, zahvaljujući slikama ruskih priča. Međutim, čim je došlo do publikacije Priče, odmah je krenulo mešanje i intervencija cenzure prvo crkve, a kasnije - partijske, što je pretvoriloPriču u bajku, u kojoj je malo šta ostalo od Priče i onih stvarnih događaja, koji se u njoj odražavaju. Kako se to dogodilo i zašto, postaće vrlo jasno posle čitanja ove knjige. Prošlost ... prošao sam već ja! zapravo iz ta tri termina nastala je poznata svakom ruskom čoveku reč! Razmislite o značenju te reči, oživite je u svom umu, i ... pred vama će se otvoriti novi horizonti, o kojima niko nije sanjao! Prošao sam već ja... naša prošlost - je to, što nosi naše pamćenje, kako individualna memorija svakog čoveka, tako i pamćenje naroda! Stvarnost ... na čemu još stojimo! I opet, ta reč je nastala pri spajanju u jednu pet različitih reči! Na taj način, sama reč definiše sliku, koju nosi ta reč - na čemu mi 6

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» stojimo sada, šta je naš temelj?! Dakle, na čemu mi još stojimo? To je pitanje! Nakon čitanja ove knjige, samo na primeru analize JEDNE «PRIČE O JASNOM SOKOLU» I PRIČI «FINIST — JASNI SOKOL», svakom čoveku, čak i malom detetu, postaje savršeno jasno, kakva VELIKA PROŠLOST JE BILA UKRADENA OD NAS DRUŠTVENIM PARAZITIMA RAZNIH VRSTA! I svima će biti veoma vidljivo, na kakvom temelju stojimo, i šta je zapravo ukradeno od ruskih i drugih korenskih naroda Rusije! I umesto istinite, gotovo breskonačne, realne, a ne fiktivne prošlosti, društveni paraziti nam dozvoljavaju da stojimo samo na jadnom malom ostrvu, na kome je teško smestiti dve noge jednom čoveku, a kamoli da govorimo o tome, kako da stoji na tom temelju ceo narod ili nacija! .. I neka svako od nas "vaga" temelj i sam za sebe odredi, na kakvom zapravo temelju on ili ona želi da stoji ... Nikolaj Levašov 7

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» GLAVA 1. Prošlost. Priča o Jasnom Sokolu Živeli-bili u drevnom vremenu u skufu šumskom1 orač-trudbenik2 Ljubomir Vedaslavič sa ženom –laduškom Mladom Zareslavnom: i darovao im je Rod devet sinova i tri kćeri. Ljubomir Vedaslavič je podizao sinove na noge, učio ih vrednom i pravednom životu, a uz njega je stalno bila ćerka najmladja, Nastjenka, sve je ona prazumevala, sve je reči i uputstva od oca zapamtila. A starije ćerke, Zabavu i Proleće, vaspitavala je i sa ljubavlju obasipala Mlada Zareslavna. Deca su odrasla a roditelji su ostareli. Oženio je sinove svoje Ljubomir Vedaslavič, svakom je našao nevestu prigodnu iz roda slavnog, roda drevnog. Raselili su se sinovi sa porodicama po svim bliskim krajevima, i počeli su se truditi i stvarati na dobro roda svog. Ali došlo je vreme, dodeljeno Rodom i Makoši, došao je red - umrla je oračeva žena-laduška Mlada Zareslavna. Napravljena joj je kroda3 celim svetom4 , upriličili su joj slavnu triznu5 i počeo je Ljubomir Vedaslavič sam da podiže svoje ćerke. Sve tri njegove kćerke bile su čudesno lepe i lepote jednake, ali prirode - različite. Stari orač-trudbenik živeo je u radu i prosperitetu štedeći svoje kćerke. Hteo je on da uzme u dvor kakvu bilo staricu- bobilku, da bi ona vodila po kući poslove. A najmladja ćerka, Nastenka, govorila je ocu: — Nema potrebe, mili oče, bobilku da uzimaš, ja ću sama na skufu raditi i o domaćinstvu roda našeg brinuti. Nastenka je od ranog detinjstva radna bila. A starije ćerke, Zabava i Proleće, ništa nisu govorile, samo su bile ljubazne i u žalosti za majkom bile. Počela je Nastenka umesto svoje majke gazdinstvo po skufu voditi. Sve je ona znala, šta i kako treba, a šta nije znala tome se učila, i privkla se ona svemu. Otac je gledao i radovao se, što je Nastenka njegova takva vrednica i po prirodi krotka. Sama po sebi Nastenka je dobra bila, lepo je pisala a i dobrota je krasila njenu lepotu. 1 U skufu lesnom — šumskom naselju. 2 Оrač - trudbenik— seljak. 3 Кroda — pogrebna lomača. 4 Celim svetom — iz svihmesta. 5 Тризна — pogrebni obred. 8

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» Sestre njene starije su takodje bile prekrasne, samo im je bilo premalo njihove lepote, brinule su da pribave rumenila i belila i još lepu novu odeću, da bi se u susednim selima na devojačkim poselima pokazivale. Događalo se da su Zabava i Proleće po ceo dan sedele, a i naveče isto tako, a kada dan prođe bile su ljute, kao što su bivale i izjutra. A Nastenka umorna uveče, znala je ona, da životinje nahrani, sve oko kuće uredi i očisti, večeru je ona pripremala, hleb za jutro mesila, a tako će i otac biti zadovoljan. Gleda ona svoje sestre očima pune ljubavi i ništa im ne kaže. A sestre su se tada još više ljutile. One vide, da Nastenka nije jutrom takva bila, a naveče je još lepša, samo zašto, one nisu znale. Došla je potreba ocu da na tržište6 ide. On je pitao svoje kćeri: — A vi, drage kćeri, šta da vam donesem, čime da vas obradujem? Najstarija kćer Zabava govori ocu: — Donesi meni tatice, šal, tako da boja na njemu bude puno i zlatom ispisan. — A meni tatice - govori Proleće - takođe donesi šal sa cvetovima, što je zlatom obojen, a u sredini cvetova nešto crveno da bude, i još mi donesi čizme sa mekanom kožom, visokom petom, da bi one na zemlji pečat ostavljale. Starija se kćerka uvredila se na srednju, jer je nju majka više razmazila, i rekla ocu: — I meni, tatice, donesi čizme sa mekanom kožom, visokom petom, da bi one na zemlji pečat ostavljale. I još, donesi mi prsten sa kamenom na njemu – znaš da imaš samo jednu najstariju kćer! Otac je obećao doneti poklone, kakve su rekle dve starije kćerke. I upita najmlađu: — A ti, zašto ćutiš, Nastenka? — A meni, tatice, ništa ne treba. Ja sa dvora nigde ne idem, odelo meni ne treba. — Nepravda tvoja Nastenka! Kako da te bez poklona ostavim? Ja ću tebi onda poslasticu doneti. — I poslastica ne treba, mili oče - rekla je najmlađa kćer - A donesi ti meni, oče rođeni, pero Jasnog Sokola iz čertoga Finista7 , ako njega na tržištu bude. 6 Тržišteе — mesto, gde su se ranije sakupljali za trgovanje ili razmenu, jarmarka. 7 Čertog Finista — sazvežđe Finista. 9

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» Pošao je otac na tržište, našao je poklone starijim kćerkama, kakve su mu one rekle, ali pero Jasnog Sokola iz čertoga Finista nije našao. On je sve nakupce na tržištu za pero pitao: «Nema - odgovorili su nakupci - takve robe kod nas nema; potražnje – govorili su – za njega nema». Nije želeo da povredi svoju najmlađu kćerku, svoju vrednicu i pametnicu, vratio se domu, ali pero Jasnog Sokola iz čertoga Finista nije našao. A Nastenka nije bila uvredjena. — Ništa, oče - rekla je Nastenka - drugi put kada pođeš, tada ćeš nači, pero moje. Vreme je prolazilo, i opet je ocu došlo vreme d aide na tržište. On je ispitivao ćerke, šta da im donese za poklon, jer su dobre bile. Zabava reče: — Donesi meni, oče, iz davnih vremena čizme, pa neka kovači zanatlije potkuju srebrne potkovice. A Proleće je slušala stariju sestru i reče: — I meni, takođe, oče, čizme da pete zazvone, i srebrni čekić, tako ako izgubim potkovicu da je sama mogu potkovati. — A šta tebi doneti, Nastenka? — Vidi oče, pero Jasnog Sokola iz čertoga Finista; ako ga bude, ako ne, onda ništa. Pošao je Ljubomir Vedaslavič na tržište. Posao je svoj skoro završio, za starije kćerke poklone je izabrao, za najmladju do same večeri je tražio, niko nema pero ni za razmenu ni za prodaju. Vratio se otac ponovo bez poklona za najmlađu kćer. Žao mu je Nastenke bilo, a Nastenka se ljubazno ocu smešila: njoj je bilo drago, što opet svog roditelja vidi. Došlo je vreme, otac je opet pošao na tržište. — Šta, kćeri rođene, na poklon da vam donesem? Nasjtarija je mislila ali nije smislila šta joj je potrebno. — Donesi, oče, meni bilo šta, a na to dodaj još nešto. A srednja reče: — I meni, oče, donesi bilo šta, a na to dodaj još nešto. — A tebi Nastenka? 10

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» — A meni, oče mili, donesi pero Jasnog Sokola iz čertoga Finista. «…Pošao je Ljubomir Vedaslavič na tržište. Svoj posao je završio, starijim je kćerkama poklone izabrao, ali najmladjoj pero Jasnog Sokola nije našao.. Ide otac skufom šumskim, i vidi on; ide po putu stari volh, oslanja se na izdanak hrastov, stari volh,stariji od njega, veoma star. — Zdravo dedice! — Zdravo mili. Što si ti u čeznji i tuzi ? — A kako da ne budem dedice! Rekla mi moja najmladja kćerka da joj donesem jedno pero Jasnog Sokola iz čertoga Finista. Ttražio sam ja pero, ali ga nigde nema. A kćerke moje najmladje, meni najdraže, više od svih mi je žao. Stari volh razmisli, a onda odgovori: — I tako neka bude! Odveza on vreću i izvadi iz nje kutiju. —Sakri - govori - kutiju, u njoj je pero Jasnog Sokola iz čertoga Finista. Da upamtiš moje reči: imam jednog sina, tebi je žao kćeri, a meni sina. Ne želi moj sin da se ženi, a njemu je već vreme došlo. I kaže on još meni: ko tebe za ovo pero pita, ti onda odgovori - eto neveste moje, Svarogom dane, isprošene. Reče svoje reči stari Volh i odjednom, nema njega, išćeznu on nepoznato kuda: da li je on i bio ovde ili nije!..» Ostao je otac Nastenkin sa perom u ruci. Gleda on to pero, a ono sivo, jednostavno. A da ga nadje bilo gde, nije mogao. Zapamtio je otac sve što mu je stari volh rekao i pomisli: «Očigledno, Nastenki je mojoj takvu sudbinu Makoš splela, i ide joj - ne znajući ga, ne videvši ga, da se uda, a da ne zna za koga». Stigao je otac kući, u skuf šumski, dao je poklone starijim kćerima, a najmladjoj Nastenki kutiju je dao sa perom sivim. Podsmevale su se starije sestre najmladjoj. — A ti, Nastenka, zatakni svoje pero u kosu, da te krasi pred ogledalom. Nastenka je ćutala, a kada je noć pala i došlo vreme da svi legnu da spavaju, ona je položila pred sebe jednostavno sivo pero Jasnog Sokola iz čertoga Finista i počela da ga gleda diveći mu se. Potom je Nastenka uzela 11

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» pero u svoju ruku, približila sebi, pomilovala ga i pero slučajno pade na pod. Tog časa je neko zalupao na prozor. Otvori se prozor i ulete u sobu Jasni Soko. Na pod slete i preobrazi se u prekrasnog mladića. Zatvorila je Nastenka prozor i poče sa mladićem srdačan razgovor voditi. A ujutru je, Nastenka, otvorila prozor, poklonila se mladiću do poda, i u taj čas mladić se preobrazi u Jasnog Sokola, a Sokol stavi na sebe jednostavno, sivo pero i u nebesa se vinu. Tri večeri je pozdravljala Nastenka Sokola. Danju on je leteo pod nebesa, nad poljima, nad morima, iznad planina, a uveče je doletao Nastenki i postajao dobri mladić. Četvrto veče, starije sestre su čule tihi razgovor Nastenke, čule su one i čudan glas dobrog mladića, a sledeće jutro su pitale one mlađu sestru: — Sa kim ti to, sestrice, noću pričaš? — Ja sama sebi reči govorim - odgovori Nastenka - prijatelja nemam, po danu radim u gazdinstvu, ne pričam nikada, i zato sama sa sobom noću pričam. Poslušale su starije sestre najmladju, ali joj ne poverovaše. I rekle su one ocu: — Oče, Nastenka naša suđenika ima, ona po noći sa njim se viđa i razgovore sa njim vodi. Mi smo same čule. A otac im odgovori:: — A vi ne slušajte – govori – kako bi naša Nastenka suđenika imala! Ničega tu nema, devojka je ona ljupka, i vreme će njeno dolazi. Dažbog daje, i vama će doći red. — Tako, Nastenka nije po redu a suđenika svog već upoznala - reče Zabava - mi bi prve da muža nadjemo.. — To je istina - reče otac - To sudbina ne ide po redu, već po zapovesti Roda i željama Makoši. Neke mlade devojke do starosti sede, a druge su svim ljudima mile. Reče tako otac starijim kćerkama, i sam razmisli «Da li je reč onog starog volha istinita, što pero meni podari! Brige onda nema, stari volh vremenom je umudren, i svi ga bogovi nebeski vole, ako je dobar njegov sin, on će biti suđenik Nastenki!» 12

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» A želja starijih kćerki je bila, da se reše noćnog gosta, da se Nastenka ne bi pre njih udala. Kad je došlo vreme za večeru, Nastenkine sestre izvadile su noževe iz reznice, a noževe zaglavile u ram prozora i u njega, a pored noževa, stavile su i puno oštrih igala i strela tvrdih. Nastenka je u to vreme štalu čistila i ništa nije videla.. I tako, kako je pao mrak, doleteo je Jasni Soko Nastenkinom prozoru. Doleteo je do prozora, udari se na oštre noževe I na igle i strele, borio se i borio dok sve grudi nije izranjavio, a Nastenka je od dnevnih radova malo zadremala, čekajući svog Jasnog Sokola i nije čula, kako se bori Sokol na prozoru. Tada Jasni Soko reče gromko: — Zbogom, moja prelepa devojko! Ako ti budem trebao, ti ćeš me naći, čak i ako vrlo daleko ja budem ! A pre toga, idući meni za „тридевять“ 8 zemlji, u „Тринадесятый“ čertog9 , ti ćeš sedam gvozdenih pari čizama iznositi, sedam gvozdenih hlebova pojesti. I čula je Nastenka kroz san reči Jasnog Sokola, a da ustane, da se probudi, nije mogla. A ujutru se probudila ona, tugovalo je njeno srce. Pogledala je kroz prozor, a u prozoru krv Jasnog Sokola na suncu se suši. Zaplakala onda Nastenka. Otvori ona prozor i prisloni svoje lice na mesto gde je bila krv Jasnog Sokola iz Čertoga Finista. Suze su oprale krv Sokola, a sama Nastenka kada se umila krvlju suđenog postala je još lepša. Pošla je Nastenka ocu i rekla mu: — Ne brani meni, oče, otpusti me na put daleki, za tri-devet dalekih daljina. Daždbog dao, da živa budem - da se ponovo vidimo, a ako umrem - na rodu, znaj, meni je to bilo zapisano. Žao bilo ocu da pusti u nepoznato svoju najmladju kćer. A nevoljno, da dalje u skufu šumskom ona živi, ne može, neće Svarog dozvoliti. Znao je otac: zaljubljeno srce devojke, silnije je od moći oca i majke, ono podleže samo Ladi i Makoši. Oprosti se on sa najdražom kćerkom svojom, blagoslov joj dade za put daleki i pusti pod zaštitom svetlih bogova. Kovač – znalac napravio je Nastenki sedam pari gvozdenih čizama, napravio je još Nastenki i sedam gvozdenih hlebova, poklonila se ona 8 „Тридевять“ zemlji— 27 zemlji (planeta) sistem Jarilo sunca. 9 „Тринадесятый“ чертог — 13. čertog (sazvežđe), odgovara čertogu finista na svarožjem krugu 13

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» dragom ocu i starijim sestrama, kurgan majčin posetila, darove Rodu i Ladi prinela i krenula na put da traži svog suđenog Jasnog Sokola. Išla je Nastenka putem. Išla je ona, ne jedan dan, ne dva, ne tri dana, išla je ona dugo vremena. Hodala je i čistim poljem, i urmanskom šumom10 , išla i po visokim planinama. U polju ptice su pesme pevale, urmanskim šumama je šetala, na visokim planinama se celom svetu divila, i došla je ona, na kraju, do doline čudesne, gde je Vajtman11 * trgovački stajao i iz doline u nebesa beskrajna uzletao. Nastenka je nagovorila dobre ljude na Vajtmanu trgovačkom da je povedu i krenula na dalek put sa rodne zemlje, na " тридевять dugih daljina12 . Dugo je leteo Vajtman trgovački sred zvezda nebeskih, koliko je vremena prošlo, ne znamo, samo je Nastenka jedan par gvozdenih ćizama iznosila, jedan gvozdeni hleb pojela, a tu se i put Vajtmanom završio, ali Nastenkinom putu kraja još nema. Uzdahnula je Nastenka umorno, a kako je Vajtman sleteo na zemlju prekrasnu, otišla je na put šumski, odlazeći ka spokoju plavog sunca. Dugo vremena je ona išla, a kada je nastupila noć, na nebu iznad zemlje su dve lune sijale, i vide Nastenka kulu u šumi. Razmislila je Nastenka: «Počiću u kulu, da ljude pitam, da li su videli mog Jasnog Sokola iz čertoga Finista!» Pokucala Nastenka na kulu. Živela je u toj kuli jedna starica - dobra ili zla, to Nastenka nije znala. Otvorila je starica vrata, a pred njom stoji prekrasna devojka. — Pusti me bakice, da prenoćim! — Ulazi, golubice, bićeš mi gost. Kako ti je ime, mila? — Nastenka. A vi, ko ste, bakice? — Ja sam boginja Karna. A da li daleko ideš, mlada devojko? — Daleko ili blizu, ni sama ne znam, bakice. Ja tražim Jasnog Sokola iz čertoga Finista. Da li si čula ti za njega, bakice Karna? — Kako ne bih čula! Ja stara, odavno na svetu Svarožjem živim, ja sam sve o svim svetovima slušala. Daleko je tebi do čertoga Finista , golubice moja, još pola kruga dugih daljina. 10 urmanska šuma— neprohodna, gusta. Urmanska šuma jke još naziv za tajgu. 11 Vajtman — nebeska kočija, kosmička letilica. Više o tome u « Perunovim vedama», knjiga 1 i knjiga 4 «Izvor života». 12 „Тридевять“ dugih daljina — 27 dugih daljina. «Duga daljina» — drevna slavjano arijevska mera zta velika rstojanja. Jedna duga daljina odgovara savremenom rastojanu od 518 074 264 845,5 километров. 14

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» Ujutru boginja Karna probudi Nastenku i govori joj: — Idi, mila, sada mojoj sestri boginji Želji, ona je starija od mene i zna bolje . Možda, ona bolje tebe nauči i kaže ti, gde tvoj Jasni Soko živi. A da ti mene, staru, ne zaboraviš, uzmi srebrni konac i zlatno vreteno, a da kudelju ispredeš – zlatnu nit provuci. Brižno čuvaj moj poklon, Nastenka, neka uz put sa tobom bude, a kada se put završi - sama ga pokloni. Nastenka uze poklon, diveći mu se i reče domaćici Karni: — Blagodarim, boginjo bakice. A gde da idem, na koju stranu? — A ja ću tebi klupče dati, samokotrljajuće i putomerno. Kuda se klupče skotrlja, a ti njega sledi. A kad pomisliš da predahneš, golubice, sedi na travu i klupče će stati, tebe očekujući. Poklonila se Nastenka staroj boginji Karni, i pošla sledeći klupče. Dugo ili kratko, Nastenka na put nije mislila, sama se sebi nije žalila, i vidi ona, šume su tamne boje, u polju trava raste nehlebna, bodljikava, gore gole, kamenite, i ptice nad zemljom ne pevaju. Nastenka je još dalje išla, sve je više žurila. Gleda, opet dolina prekrasna, a na njoj Vajtmani zlatni, svi trgovački. Izmolila je Nastenka dobre ljude na Vajtmanu zlatnom trgovačkom, preobula u drugi par čizama gvozdenih, skupila klupče putomerno i otišla sa zemlje divne, gde boginja Karna živi. Dugo je žurio Vajtman zlatni sred zvezda nebeskim, koliko je prošlo vremena - ne znamo, samo je Nastenka je još jedan par gvozdenih čizama preobula, i još jedan gvozdeni hleb pojela, a ovde je put i zlatni Vajtman zavrsio, a Nastenki puta još kraja nema. Sleteo je Vajtman zlatni na zemlju tamnu, neuglednu, Rudno sunce13 iza gora sedi, toplotu i svetlost ne daje mnogo, a lune na nebu iznad te zemlje uopšte nema.Vidi Nastenka - crna šuma je blizu, i hladna noć nastupa, a na ivici šume, u usamljenoj kuli vatra obasjava prozore. Ispusti Nastenka iz ruku klupče putomerno na zemlju nepreglednu, i požurilo je ono ka toj kuli. Pratila je Nastenka klupče i pokucala na prozor: — Domaćine dobri – pustite me da prenoćim! Izašla je iz kule starica, starija od prve što je ugostila Nastenku. — Kuda ideš, prelepa devojko? Koga ti tražiš po svetu? 13 Rudno sunce — zvezda, po modernoj klasifikaciji odgovara crvenom gigantu. 15

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» — Tražim, bakice, Jasnog Sokola iz čertoga Finista. Bila sam kod stare boginje Karne u šumi, na divnoj zemlji pod suncem sinjim, kod nje sam noćivala, ona za Jasnog Sokola nije čula, nije ga videla u svojoj Zemlji. Rekla mi je, da možda njena rodjena sestra, boginja Želja, zna. Pustila je starica Nastenku u kulu, nahranila, napojila, i na spavanje je poslala. A ujutru je probudila gošću i rekla joj: — Slušaj mene, mila devojko. Mene zovu boginja Želja. Daleko je tebi tražiti Jasnog Sokola, do čertoga Finista od nas je ne manje od 22.5 dugih daljina i još jedna polovina14 pride. Vedat (znam) za njega ali ga nisam vedala (upoznala), gledala sam ja na našoj neuglednoj zemlji velikoj - Jasnog Sokola - nisam videla. A ti idi sada, našoj starijoj rođaci sestri, boginji Sreći. ona je mlađa ćerka Bogorodice Makoš, ona plete ljudima srećnu sudbinu i po svemu to bi trebala da zna. A da bi me se sećala, uzmi od mene mali poklon. Na radost će on tebi biti, a u nevolji će ti pomoć pružiti. I dade boginja Želja svojoj gošći na poklon srebrni tanjir i zlatno jaje. Zahvali se Nastenka staroj boginji - domaćici, zatraži oprost za pričinjenu smetnju, pokloni joj se i pođe sledeći klupče putomerno. Ide Nastenka, a priroda na nepreglednoj zemlji oko nje čudna je sasvim. Gleda ona - jedna crna šuma na svoj zemlji raste, i čistog polja tu nema. I drveće, što je dalje,bez krošnji je, rastu njihova debla međusobno isprepletena. U svemu je sve tamno: sunca rudnog na nebu nema, samo jedan grimizni sjaj zalaska sunca. Nestala je crna šuma i videla je Nastja veliku pustoš, crnim kamenom obloženu. Zamolila je Nastenka dobre ljude na Vajtmanu ognjenom, preobula treći par gvozdenih čizama, skupila klupče putomerno i otišla iz te neugledne Zemlje, gde dobra boginja Sreća živi. Dugo je žurio Vajtman ognjeni sred zvezda nebeskih po putu Perunovom, koliko je prošlo vremena - ne znamo, samo je Nastenka i treći par gvozdenih čizme iznosila, treći gvozdeni hleb pojela, a tu je i Vajtman ognjeni put završio, a Nastenki puta još kraja nema. Spustio se Vajtman ognjeni na zemlju slavnu, bogatu. Zlatno sunce stoji iznad mora i daje puno svetla, a četiri lune sa neba divnim svetlom 14 „Двудевять“ dugih daljina — 22,5 dugih daljina. 16

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» zemlju zasipaju. Vidi Nastenka - more tirkizno, šuma zlatnolisna blizu, a na kraju te šume usamljena kula stoji. Ispusti Nastenka svoje klupče iz ruku na bogatu zemlju i požuri ono prema kuli. Krenu Nastenka za njim i pokuca na prozor — Domaćine dobri, pustite me da prenoćim! Izašla je iz kule starica dobra lica, još starija od Boginje Želje i pitala Nastenku — Kuda ideš, lepa devojko?Koga ti tražiš po svetu Svarožjem? — Tražim, dobra bakice, Jasnog Sokola iz čertoga Finista. Bila sam kod stare boginje Želje u šumi, na tamnoj zemlji nepreglednoj, pod suncem rudnim, kod nje sam noćivala, ona je za Jasnog Sokola znala, ali ga nije videla na svojoj zemlji. Možda, rekla je, rođaka njene sestre, boginja Sreća, zna. Ali, gde da je tražim, nije mi rekla. Pustila starica Nastenku u kulu, nahranila je i napojila , i na spavanje je poslala. Ujutru je probudila gošću i rekla joj: — Slušaj me, devojko mila, ja sam boginja Sreća. Daleko je tebi tražiti Jasnog Sokola, od nas do čertoga Finista nije manje od “двудевяти” dugih daljina i još jedna trećina15 pride. Gledala sam ja i na našoj zemlji, nisam ga videla. A ti sada idi mojoj starijoj sestri Boginji Nesreći, ona plete ljudima nesrećne sudbine, ona će videti tvoju nesreću. A da bi me zapamtila, uzmi od mene jedan mali poklon. Na radost će ti buti, a u nuždi će ti biti od pomoći. I dade boginja Sreća svojoj gošći malu melenku srebrnu sa kamenom malahita. Zatražila je Nastenka oprost za smetnju od dobre boginje, poklonila joj se, odmotala klupče putomerno i pratila ga, natrag u dolinu, gde su Vajtmani različiti stajali. Videla je ona Vajtman srebrni, pereobula se u četvrti par železnih čizmi i zamolila dobre ljude da je povedu sa sobom.. Dugo je žurio Vajtman srebrni sred zvezda nebeskih, koliko je vremena prošlo - niko ne zna, samo je je Nastenka i četvrti par čizama iznosila i četvrti hleb gvozdeni pojela, a tu je i Vajtman srebrni put završio, a Nastenkinom putu još nema kraja. Uzdahnula je tada Nastenka, teško, kada je sleteo Vajtman na zemlju čudnu, sparnu ipustinjsku, pod belim suncem, pošla je ona po putu neravnom, što izmedju planina vijuga. 15 „Двудевять“ dugih daljina i još jedna trećina — 21 dugih daljina. 17

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» Dugo je išla ona, već je i noć nastupila, a na nebu iznad zemlje, tri lune jarkim svetlom svelte, i vidi Nastenka: pored puta, iza kamene ograde od kovanog gvoždja,stoji kula kamena. Razmislila je Nastenka: «poći ću u kulu kamenu, da zamolim dobre ljude da prenoćim. A ujutru ću pitati domaćina, možda su oni videli mog Jasnog Sokola iz čertoga Finista!» Pokucala Nastenka na vrata gvozdena, a iz kule kamen izašla je veoma stara starica. Otvorila je starica vrata gvozdena a pred njom stoji prekrasna devojka. . — Pusti , dobra bakice, putnicu da prenoći ! — Udji, mila, u kulu, dragi gost ćeš moj biti. U kuli ,veoma stara starica, nahranila je i napojila Nastenku i ležaj čudesni za spavanje joj spremila. A ujutru je probudila gošću i pitala je: — Kako tebe zovu, prekrasna devojko? — Nastenka. A ko ste vi, bakice, i šta vas je nateralo da zivite u ovakvoj pustinji? — Ja sam boginja Nesreća -namenila mi je moja majka Makoš da predem nesrećnu sudbinu svima ko otstupi od zakoan Roda i Svaroga! A daleko li ideš golubice? — Daleko ili blizu, ni sama ne znam bakice. Tražim Jasnog Sokola iz čertoga Finista. Razdvojila nas je nas je sudbina tamna. Da nisi ti nešto čula bakice Nesreća? — Kako ne bih čula, ja stara odavno na svetu Svarožjem živim, ja sudbinama mnogih u Svarožjem svetu upravljam. Daleko je tebi do čertoga Finista draga , još jedan krug dalekih daljina i još jedna četvrtina16 pride! Samo zapamti, draga, razdvojila je tebe od suđenog, ne sudba tamna, već samo zavist ljudska. I ako ne odstupiš od svoje zamisli i ne odrekneš se ljubavi svoje, ceo će tvoj zivot ići glatko i sreća te neće ostavljati. A sada idi mila, mojoj rodjaci, boginji Tari. Ona možda nije starija od mene, a o velikom životu zna bolje. Možda, ona dobro tebe nauči i kaže ti gde tvoj Jasni Soko živi. A da mene staru ne zaboraviš, uzmi srebrnu maslenočku (posudu za maslo) sa zlatnim poklopcem, u njoj maslo leži i nikada ne nestaje. A kada kreneš da obeduješ, staviš maslo u jelo - takav 16 Jedan krug dalekih daljina i još jedna četvrtina — 20 dugih daljina. 18

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» ukus hrane ne postoji. Brini za moj poklon, Nastenka, dok on kod tebe na putu bude, a put kad se završi, i ti ga sama pokloni. Nastenka je uzela poklon, zahvalila se dobroj boginji Nesreći, poklonila se i krenula sa dvora, sledeći klupče putomerno. Provelo je klupče kroz planine u dolinu, gde još jedan veliki Vajtmar 17 stoji. Videla Nastenka Vajtmar veliki, preobula je i peti par gvozdenih čizama i zamolila je dobre ljude da je povezu sa sobom u zemlju, gde boginja Tara živi. Poleteo je brzo Vajtmar veliki kroz zvezde nebeske, što zvezdanim svetlom u prugama sijaju i u divnu dugu se prelivaju. Koliko je vremena prošlo, ne znamo, samo je Nastenka peti par gvozdenih čizama iznosila i peti gvozdeni hleb pojela, a tu se i veliki Vajtmar u zemlji boginje Tare zaustavi, a Nastenkinom putu još kraja nema. Sleteo je Vajtmar veliki na zemlju čudnu, zemlju divnu. Zlatno sunce iznad zelenih šuma, igralo se svojim zracima, toplinu i svetlo davalo je različitim životinjama. Vidi Nastenka - u neposrednoj blizini zelenih šuma grad je predivan i posred njega predivna kula od belog kamena. Ispustila je Nastenka svoje klupče iz ruku na divnu zemlju, i otkotrlja se ono po putu do grada. Pošla je za njim Nastenka kroz grad, i blizu tržnice se zaustavilo klupče i ne ide dalje. Podigla je ona njega, i srela dobre ljude, radosne, obučene u praznična odela. Zapita Nastenka njih: — Recite mi dobri ljudi, gde da idem dalje, gde da nadjem boginju Taru? Uzeli su dobri ljudi Nastenku za bele ruke i doveli do kule od kamena belog, na tremu je ostavili i pošli za svojim poslom. Pokucala je Nastenka na vrata hrastova, rezbarijom ukrašena. Otvoriše se vrata hrastova, prišla je Nastenki devojka prekrasna, oči su njene plave svelte, a rusa kosa do Zemlje je padala, pogledala je ona Nastenku pogledom dobrim i upita je — Ko si ti prelepa devojko, kakav posao te doveo meni? — Tražim ja, sestrice, boginju Taru, po poslu srca. A poslala me njoj rođaka njena, boginja Nesreća. Uzela je prelepa devojka Nastenku za bele ruke i odvela je u kulu belokamenu, napojila je i nahranila i na počinak je odvela i govori joj:: 17 Veliki vajtmar — velika nebeska kočija, velika kosmička letilica, sposobna da ponese u sebi 144 vajtmana. 19

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» — Ja sam boginja Tara, sestrice, ne gledaj to što izgledam mlada, ja sam ne jednu stotinu krugova života proživela u svetu Svarožjem 18 . Sada spavaj, odmori se od puta, ujutru ćemo pričati o poslovima tvog srca. Prilegla je Nastenka na krevet perjani i usnula slatkim snom, kakvim odavno nije spavala. A ujutru je boginja Tara probudila Nastenku, napojila je, nahranila je i u divni vrt odvela, posela je na divnu hrastovu klupu i počela da je zapitkuje: — Reci, ispričaj mi sestrice mila, kakav je tvoj posao srca? Ispričala boginji Tari Nastenka sve, kako jeste, ništa nije utajila. — Poslušaj mene, mila sestrice, čula sam ja za tvog Jasnog Sokola! Jer već odavno na svetu Svarožjem živim, mnogo o okolnim svetovima znam! Daleko je tebi još do čertoga Finista stići, još jedan krug dugih daljina19 ti je ostao. Ali moraš požuriti, sestrice, oporavlja se on od rana svojih, a brine za njega crnooka devojka sa kosom ognjenom, stigla iz strane Zemlje, iz sveta dalekog. Poslaću te boginji Dživi, supruzi mog rodjenog brata Tarha Daždboga. Ona je starija od mene i više može videti. Možda, ona tebi pokaže kratki put do čertoga Finista, gde sada tvoj Jasni Soko živi. A ti sestrice mene da ne zaboraviš, uzmi zlatom oslikane guseljke, zlatom ukrašene, sa srebrnim strunama, počneš li na guseljkama svirati - ceo svet će plesom biti zanesen. Brini za moj poklon, Nastenka, neka on na putu sa tobom bude, a kad puta nestane, ti ga i sama pokloni. Sada idi mojoj ognjenoj kočiji, ona će tebe brzo kod mog brata odvesti, tamo ćeši i Dživu naći. Nastenka je uzela poklon, guseljke, zlatom ukrašene, poklonila se večno mladoj boginji Tari, zahvalila i pošla ka ognjenim kočijama. Kada je stigla Nastenka do kočija ognjenih, preobula je šesti par gvozdenih čizama i otišla sa ognjenom kočijom sa te divne Zemlje Tako je brzo žurila vatrena kočija da se na nebu nisu mogle videti zvezde, samo jedna višebojna duga. Koliko je vremena prošlo-ne znamo, samo je Nastenka šesti par gvozdenih čizama iznosila i šesti gvozdeni hleb pojela, a tu put i ognjena kočija završi, a do kraja puta Nastenki sasvim je malo ostalo. Spustila se na Zemlju vatrena kočija, a Nastja se iznenadila i skoro 18 Jedan krug života odgovara 144 godina, a stotina krugova života je 14 400 godina. 19 Jedan krug dugih daljina — 16 dugih daljina. 20

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» izgubila razum. Činilo joj se kao da se vratila na svoju rodnu zemlju, kao da nigde nije ni otišla. Takođe se jasno sunce diglo nad šumom i poljima zrake predstavljalo, a mnoge ptice lete po nebu. Gleda oko sebe Nastenka i vidi izmedju polja i šuma divna kula stoji. Iz dvora je izašla takva lepotica, da je opisati nemoguće, i pošla je njoj Nastenka i reče: — Zdravo, domaćice dobra, možeš li mi reći molim te, gde mogu boginju Dživu da nadjem? Odgovorila je Nastenki lepotica iz kule: — Zdravi i tebi, devojko mila. Ja sam boginja Dživa, kakav popsao tebe šalje meni? ispričala je Nastenka boginji Dživi sve, kako jeste, ništa nije utajila. — Podji, devojko mila, u kulu, odmori se od puta dalekog, a kada se vrati moj muž Daždbog Tarh Perunovič, on će tebe odvesti svojim nebeskim kočijama u čertog Finista, na zemlju, gde sada tvoj Jasni Soko živi. Ušla je Nastenka u kulu prekrasnu, legla i tako usnula. A kada se probudila Nastenka-vidi: leži ona na krevetu od perja, na mekanim jastucima, a iza zavese od svile neko tiho razgovor vodi. Sluša Nastenka i čuje muški glas: — Jasni Soko sada je oženjen, on sa svojom stranom domaćicom živi. Zavela ga je svojim čarima crnooka devojka sa ognjenom kosom , koja je došla u čertog Finista iz strane zemlje, iz sveta dalekog. Biće teško Nastenki suđenog da vrati, srce ljubavno u njoj jeste, a uz srce i razum prilazi, a od razuma sve teško postaje lakše. Prišla je Nastenka domaćinima i odgovori: — Blagodarim za brigu vašu, vi ste meni pomogli, domaćini dobri, da dodjem do čertoga Finista, a tamo, ako bude volja Roda i Makoše, ja ću vratiti svog Jasnog Sokola. I pokloni se do zemlje.. A boginja Dživa govori: — Posle ćeš me blagodarit. Evo tebi poklon, uzmi od mene zlatni ram i iglu. Ti ram drži a igla će sama šivati. Idi sada, mila devojko, sa Tarhom Perunovičem, on će te odvesti do čertoga Finista, puta je svega pola kruga dugih daljina20 ostalo, a šta bude potrebno da uradiš sama ćeš posle saznati. 20 Pola kruga dugih daljina — 8 dugih daljina. 21

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» Preobula je Nastenka poslednji par gvozdenih čizama i otišla u nebeskoj kočiji sa divne zemlje. Iako je brzo nebeska kočija žurila među zvezdama na nebu, Nastji se činilo da je ovaj put najduži. Koliko vremena je prošlo, niko ne zna, samo je Nastja poslednje železne čizme iznosila, poslednji železni hleb pojela, i onda se put nebeskih kočija završio. Spustile su se nebeske kočije na Zemlju, Daždbog Tarkh Perunovič pokazao je Nastji na koju stranu treba da se uputi i govori joj: — Na oproštaju uzmi od mene poklon, devojko mila, traku mnogobojnu; kada ti sasvim teško bude, ti zapleti traku mnogobojnu u svoju kosu ognjenu, a šta će posle biti -videćeš. Pošla je Nastenka, a kako je bila bosa, mislila je: «Kuda idem? Zemlja je sada tvrda, strana, treba da se naviknem na nju...» Prošlo je malo vremena. I vidi – stoji na polju bogat dvor. A na dvoru prelep trem; krila mala, prozore krase. Na jednom krilu sedi vatrenoskosa, važna domaćica i gleda Nastenku. Prisetila se Nastenka: da obuje čizme, nema ih, poslednji par gvozdenih čizama je iznosila i poslednji hleb gvozdeni je pojela na putu. Reče ona crnookoj i vatrenokosoj domaćici: — Zdravo domaćice! Treba li vam radnica za hleb, odeću i obuću? — Može biti -odgovori domaćica - A umeš li ti peći, vodu nositi i jelo spremati? — Ja sam sa mojim ocom bez majke živela, ja sve umem. — A umeš li ti prati,ušivati,i tkati? Setila se Nastenka poklona, što su joj boginje darivale. — Umem -odgovori. — Hajde uđi onda - reče domaćica - u kuhinju ljudsku Ostala je Nastenka da radi nastranom bogatom dvoru. Ruke Nastenkine su poštene i vredne, svako delo dobro uradi. Domačica gleda Nastenku sa radošću : nije bilo kod nje još tako uslužne,dobre i vredne radnice; i jede Nastenka hleb jednostavan, zaliva ga kvasom, ne pita za čaj. Pohvalila je Nastenku domačica svojim ćerkama: — Gledajte – reče - radnicu kod nas u dvoru; kakva je, pokorna, tako mlada i lica nežnog! 22

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» Pogledale kcćerke Nastenku. — Fu! - govore one - Neka je fina, a ja sam zato lepša od nje, i zgodnija, i u mojoj kosi se vatra preliva, a a u njenoj kosi samo se slama održava! Naveče ,kada je završila poslove po domačinstvu, sela je Nastenka da prede. Sela je ona na klupu, uzela srebrni ram i zlatno vreteno. Prede ona, iz kudelje nit tananu. Nit nije prosta, već zlatna. Prede ona, i sama gleda u srebrni ram, i mašta, da vidi ona tamo svog Jasnog Sokola: gleda on nju, kako ona živi. Gleda Nastenka njega i razgovara sa njim: — Suđeni moj Sokoliću, zašto si ti ostavio mene, da plačem za tobom? Eto, na sestre moje nerazumne tama je pala, što su nas razdvojile, i krv tvoju prolile.. A kćer gazdarice došla je baš tada u odaje za poslugu, stoji, gleda i sluša. — O kome ti pričaš devojko? - pita ona - I kakva je to zabava u tvojim rukama? Nastenka joj govori: — Govorim o svom suđenom - Jasnom Sokolu. A eto ja nit predem, peškir za Sokola vezem. Biće to njemu, da jutrom belo lice obriše. — A prodaj meni svoju zabavu! - govori kćer gazdaričina - I ja takođe imam muža Jasnog Sokola,i ja ću njemu takođe niti presti.. Pogledala Nastenka crnooku kćer gazdaričinu, ostavila je svoje zlatno vreteno i govori: — Nije to kod mene zabava, to je posao u mojim rukama. A srebrni ram i zlatno vretence ne prodajem, meni je to podarila dobra bakica. Uvredjena kćer gazdaričina nije htela zlatno vretence iz svojih ruku da ispusti. — Ako nije na prodaju – govori - Daj onda meni da to radim, a ja ću tebi već nešto pokloniti.. — Pokloni -reče Nastenka - Dozvoli meni da ja tvog muža Jasnog Sokola, jednim okom vidim. Možda, on pamti mog Sokola! Kćer gazdaričina razmisli, zamahnu kao vodopadom ognjenom kosom i složi se. — Izvoli devojko – reče - daj mi tvoju zabavu. Uzela ona od Nastenke srebrni okvir i zlatno vretence, i sama misli: 23

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» «pokazaću joj ja mog muža Jasnog Sokola,za kratko, i ništa neće da mu se desi. Daću mu napitak za spavanje, a sa tim zlatnim vretenom sa majkom ću sve pozlatiti!» Noću se vratio Jasni Soko iz podnebesja. Preobrati se on u dobrog mladića i sede da večera sa porodicom: mati- gazdarica i Jasni Soko sa ženom. Kćer gazdaričina poslala je da pozovu Nastenku: pustila je da služi ona za stolom i da Jasnog Sokola vidi, kakav je dogovor bio. Nastenka je služila za stolom, jelo je posluživala i sa Jasnog Sokola pogled nije skidala. Jasni Soko je sedeo, ništa nije govorio. Nije prepoznao on Nastenku: Umorila se ona od dugog puta, idući k njemu, i od tuge za njim promenilo joj se lice, i još mu je žena davala da pije napitke različite. Završili domaćini večeru, ustao je Jasni Soko i pošao u svoju sobu na spavanje Nastenka tada govori mladoj ognjenokosoj gazdarici; — Leti po dvoru mnogo muva, poćiću ja kod Jasnog Sokola u sobu da oteram muve, da mu ne bi smetale. — Pusti je da ide!- reče stara gazdarica. Mlada gazdarica sada opet razmisli. — A, ne – reče - neka čeka. I sama ode za mužem, dala mu je puno napitka za spavanje i vratila se. «Može - mislila je - kod radnice čak i zabava za mene ima!» — Idi sada -reče ona Nastenki - idi muve od Jasnog Sokola oteraj! Došla Nastenka u sobu kod Jasnog Sokola i otera muve. Vidi ona: spava, njen dragi srcu, dubokim snom. Gleda njega Nastenka i ne može ga se nagledati. Nakloni se ka njemu blizu, jednim dahom sa njim diše, i šapuće mu: — Probudi se suđeni moj Jasni Sokole, eto ja sam tebi došla: sedam pari gvozdenih čizama sam iznosila, sedam gvozdenih hlebova sam pojela! A Jasni Soko spava dubokim snom, on oči ne otvara i ni reč ne odgovara. Došla je u sobu žena Jasnog Sokola i zapita: — Oterala si muve? — Oterala - odgovori Nastenka - odletele su kroz prozor. 24

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» — Onda, idi spavaj u ljudsku. Drugog dana, kada je Nastenka sve poslove završila, uzela je ona srebrni tanjir i vrti po njemu zlatno jaje: vrti ga u krug i novo zlatno jaje se pojavi po tanjiru – vrti ga i drugi put i opet se novo zlatno jaje pojavi. Videla je to kćer gazdaričina. — Opet –reče - i takve zabave kod tebe ima ! Prodaj mi, a od mene traži šta hoćeš. Nastenka odgovori — Prodati ne mogu, meni je dobra bakica taj poklon dala, ja ću tebi tanjir sa jajima pokloniti. Evo uzmi! Uzela poklon kćer gazdaričina i obradova se: — A možda tebi nešto treba Nastenka? Traži šta hoćeš. Nastenka odgovori sa molbom: — Meni je samo malo potrebno. Dozvoli da opet od Jasnog Sokola muve teram, kada na spavanje pođe. — Izvoli - reče mlada gazdarica. A sama misli:« Ništa mom mužu neće biti od pogleda strane devojke! A spavaće on od napitka, oči neće moći otvoriti, a kod radnice, može biti, još neka zabava ima!» Naveče, tako i bi, vrati se Jasni Soko sa podnebesja, preobrati se u dobrog mladića i sede sa porodicom da večera. Žena Jasnog Sokola pozvala je Nastenku da za stolom poslužuje, postavila je ona kašike, rasporedila pehare po stolu, a sa Jasnog Sokola pogled ne skida. A Finist gleda i ne vidi je - ne prepoznaje je njegovo srce.. Opet, kako je bilo, dala je gazdaričina kćer mužu svom napitak za spavanje i na spavanje otpratila. A radnicu Nastenku je poslala njemu da mu muve otera. Prišla je Nastenka Jasnom Sokolu, počela ga zvati i plakati nad njim, mislila je - sada će se probuditi, pogledaće je i prepoznati. Dugo ga je zvala Nastenka i suze sa svog lica brisal,a da ne bi pale na belo lice suđenog i ukvasile ga. A Jasni Soko je spavao, on se nije probudio i svoje oči nije otvarao. Trećeg dana Nastenka pozavrši sve domaćinske poslove, i sede na klupu, uze zlatni ram i iglu. Drži ona u rukama zlatni ram, a igla sama po 25

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» platnu veze. Veze Nastenka, sama razgovara: — Vezi,vezi, moj crveni vezu, vezi za suđenog mog, za Jasnog Sokola, biće to njemu na ljubav. Mlada gazdarica u blizini je bila; prišla je ona do nje, videla u rukama Nastenkinim zlatni ram i iglu, što sama veze. Oseti ona u svom srcu zavist i pohlepu, i reče: — Oh, Nastenka, draga i lepa devojko. Pokloni mi tu zabavu, traži šta hoćeš, u zamenu uzmi! Zlatno vretence je kod mene, predivo napredivam, platno imam a zlatni ram sa iglom nemam – ne vezem ništa. Ako ga u zamenu nećeš dati, onda mi prodaj! Ja ću tebi svaku cenu dati! — To nije moguće! - reče Nastenka - nemoguće je zlatni ram sa iglom prodavati, ni u razmenu dati. Njih mi je dobra i lepa boginja poklonila. I ja ću ih tebi na poklon dati! Uzela mlada gazdarica ram i iglu, a pošto Nastenki nije dala ništa, ona joj reče: — Dolazi, kada hoćeš, kod muža mog, Jasnog Sokola, da muve teraš. Pre si me samo za to pitala. — Dolaziću, i neka bude tako - reče Nastenka. Posle večere mlada gazdaricaspočetka nije htela dati Jasnom Sokolu napitak za spavanje, a onda je razmislia i dade mu napitak.: «Zašto on da gleda devojku, neka spava!» Otišla je Nastenka u sobu uspavanom Jasnom Sokolu. Zaigralo je njeno srce. Prišla je ona njegovim belim grudima i zavapi: — Probudi se, probudi, suđeni moj, Jasni Sokole. Ja sam kroz sedam zemalja nebeskih peške pošla, kroz nebesa Svarožja letela, tebi idući. Sama smrt se umorila da hoda samnom po zemljama nebeskim, sedam pari gvozdenih čizama su moje noge iznosile, sedam gvozdenih hlebova na nebesima sam pojela.Ustani ,probudi se, suđeni moj, Sokoliću. Sažali se nada mnom! A Jasni Soko spava, on od napitka stranog ništa ne čuje, i ne čuje glas Nastenkin. Dugo je Nastenka budila Jasnog Sokola, dugo je plakala nad njim, ali ne probudi se on, jak je bio ženin napitak. Pade jedna gorka suza Nastenkina na grudi Jasnog Sokola, a druga suza pade na njegovo lice. 26

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» Jedna suza je opekla srce Sokoliću,a druga mu otvori oči, i on se u taj čas probudi. — Ah – reče - šta me je to opeklo? — Suđeni moj, Jasni Sokole - odgovori mu Nastenka - probudi mi se, evo ja sam ti došla. Dugo-dugo sam te tražila! Nepodnošljivi su putevi ka tebi, a ja sam ih izdržala. Trecu noć te zovem, a ti spavaš, ti se ne budiš ,ti na glas moj ne odgovaraš! Tvoj sam poklon sačuvala! Pokazala je ona njemu malu kutijicu, u kojoj je ležalo sivo pero.. I tu prepozna Jasni Soko svoju Nastenku, prelepu devojku. Tu se on obradova njoj, pa od radosti ni reč nije mogao izreći. Prigrli on Nastenku na grudi svoje bele i poljubi joj usta šećerna. Razbudivši se, priviknuvši se, da je Nastenka sa njim, on joj reče: — Ako bi sada ti postala golubica plava, moja verna lepa devojka, onda bi odleteli zajedno odavde! Onda Nastenka uze traku mnogobojnu, poklon Tarha Perunoviča, uplete je u svoju kosu rusu i u taj čas se preobrazi Nastenka u golubicu, a suđeni njen u Sokola. Uzleteli su oni u noćno nebo i svu noć su leteli jedno uz drugo, do same zore, do same zore. A dok su leteli, Nastenka zapita: — Sokole, Sokole, a kuda ti letiš, tvojoj ženi je dosadno! Finist - Soko je sasluša i odgovori: — Ja tebi letim,prekrasna devojko. A ko muža menja za zlatno vretence, za srebrni ram i iglu, toj ženi muž nije potreban. — A zašto si se oženio sa takvom ženom? – ptala je Nastenka - Volja tvoja nije bila? — To, vidi, nije bila volja moja, već ljubavni napitak, to je sudba, a ne ljubav! I oni poleteše dalje jedno uz drugo. A u zoru, spustili se oni na zemlju blizu nebeske kočije Tarha Perunoviča. Ukrcao je Sokola i golubicu Daždbog na svoju nebesku kočiju, i dovezao pravo na Midgard Zemlju. Poleteli su oni rodnoj zemlji, rodnom kraju, a kada su doleteli do poznate šume, pogleda Nastenka okolo, vidi ona - dvor roditelja u skufu šumskom stoji, kao i ranije. Požurila Nastenka roditelja svog da vidi, i tu se brzo preobrati ona u prekrasnu devojku. A Jasni Soko udari od vlažnu zemlju i postade sivo pero. 27

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» Uzela je Nastenka pero, sakrila ga sebi na grudi i otišla ocu. — Zdravo kćeri moja najmlađa, najdraža. Ja sam mislio, da tebe na svetlosti Svarožjoj nema. Hvala, što oca, roditelja svog nisi zaboravila, u rodni skuf što si se vratila. Gde si bila tako dugo, zašto pod očev krov nisi dolazila? — Oprosti meni, mili oče. Takva je meni je bila potreba. — Što se treba, onda se i mora. Hvala, što je potreba prošla. A desilo se to na praznik Triglava, u okolini se veliko tržište otvorilo. Okupo je izjutra otac i starije kćeri da idu sa njim na tržište, poklone sebi da izaberu. Otac je i najmlađu kćer pozvao, Nastenku.. A Nastenka odgovori: — Oče - recče – Ja sam od puta sam umorna i nemam ništa obući. Na tržištu će, svi, biti lepo ljudi obučeni. A starije sestre govore mlađoj: — Uzmi našu odeću, naša je sva lepa! — Ah, sestrice, hvala vam! - reče Nastenka – meni vaša nije po meri! Meni je i u rodnoj kući dobro. — No, neka bude po tvom - reče joj otac - a šta tebi sa tržišta da donesem, kakav poklon? Reci, oca ne žalosti! — Ah, oče, ništa meni nije potrebno, sve ja imam! Nisam bez razloga na dalekom putu bila, i od puta sam se umorila. Otac je sa starijim kćerkama na tržište otišao. Istovremeno uze Nastenka svoje pero. Ono pade na pod i postade prekrasni mladić, Jasni Soko, još lepši nego ranije. Nastenka se divila, od sreće njene nije mogla ništa da kaže. Tada joj reče Sokolić: — Ne divi mi se Nastenka, ja sam od tvoje ljubavi ovakav postao. — Ja želim da ti se divim – reče Nastenka - ti si za mene uvek isti, ja tebe svog volim. — A gde je roditelj tvoj - otac? — Na tržište sa sestrama je pošao. — A ti zašto, Nastenka moja, nisi pošla sa njima? — Ja imam suđenog sada, mog Jasnog Sokola. Meni ništa sa tršišta ne treba. — I meni ništa ne treba – reče Finist - ja sam od ljubavi tvoje bogat 28

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» postao. Okrete se Soko od Nastenke, i zazvižda kroz prozor. Tada se na zov njegov pojavi zlatna kočija, sa tri bela konja sa dugom grivom do zemlje raspuštenom. Obukli su se oni, seli u trojku, a konji poleteše kao vihori. Stigoše oni na tržište u grad, a trziste se tek otvorilo, sve odlični proizvodi na njemu, i sve više ljudi po putevima stiže. Sokolić je kupio na tržištu sve proizvode i sva jela što su tamo bila, i naredi da se to odveze u skuf šumski, roditelju Nastenkinom. Samo jedna mala kola on nije uzeo, njih je ostavio na tržištu. Pozvao je sve ljude što su došli na tržište, da budu gosti na svadbu njegovoj i Nastenkinjoj. Pošli su Jasni Soko i Nastenka u skuf šumski. Idu oni brzo, konji belogrivi vazduh od vetra ne hvataju. Na pola puta videla Nastenka svog oca i starije sestre. Oni su na tržište jahali i još nisu dojahali. Nastenka im je rekla da se u dvor vrate, na svadbu njenu i Jasnog Sokola iz čertoga Finista. A kroz tri dana sakupiše se gosti u skufu šumskom, svi ljudi sa velikih udaljenosti i okoline. Došao je i stari volh u skuf šumski, on je blagoslovio savez porodični sina svog sa Nastenkom, i napravili su divnu i bogatu svadbu. U hranu na svadbenoj gozbi dodavali su maslo iz srebrne posude za maslo sa zlatnim poklopcem, što ga je boginja Nesreća poklonila, tako ukusnu hranu još niko nije probao. Od brašna samlevenog mlinskim kamenom od malahita napekli su medene kolače, tako slatke kakve niko još u tim mestima nije probao. A kada je zasvirala Nastenka na guseljkama, ceo svet je zaigrao. Na toj svadbi pradedovi naši i naše prabake su bili, dugo su se oni veselili, mladoženju i nevestu su veličali, od proleća do zime se ne bi razišli da nije stiglo vreme za žetvu, kada se i svadba završila, i na veselju gostiju nije ostalo. Svadba se završila, na svadbeno veselje gosti su zaboravili, a verno zaljubljeno srce Nastenke zauvek je ostalo zapamćeno u rodovima slavjanskim na rodnoj Midgard -Zemlji.21 . 21 « Perunove vede»,I života, Priča o Jasnom Sokolu. 29

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» Glava 2. Analiza Priče o Jasnom Sokolu Da bi se shvatilo koje su zapravo informacije postavljene u ovoj priči, potrebno je samo da se prevedu na savremeni jezik, razumljiv svima, značenje pojmova, značenje reči koji su se tada koristile kod naših dalekih predaka, odredi vreme kada su se odvijali događaji, opisani u Priči, i onda nam se otvara ono što se zaista dešavalo u dalekoj prošlosti, u svoj svojoj punoći. Otvoriće se takve informacije, čije postojanje je čak i teško i zamisliti, i što je najinteresantnije u svemu tome, na primeru života običnih ljudi tog vremena. Života, koji je za te ljude bio svakodnevnom norma, uobičajena stvarnost, ali koja za naše savremenike izgleda fantastično! A na kraju krajeva, to je zaista Priča o životu običnih ljudi, u kojoj su sakrivene izvanredne po svojoj suštini informacije... Jednostavna ćerka farmera iz sela u gluvoj tajgi kreće na putovanje po dalekim planetama-zemljama, o kojima je čula, ali nikada na njima nije bila. I otpravlja se na to daleko putovanje u potrazi za suđenim, i pokretaće je samo srce puno ljubavi. I posetiće druge planete-zemlje, i sastaće se sa Boginjama i Bogovima Svetlim — Jerarsima Svetlih Sila, a oniće joj pomoći u potrazi za njenim suđenim, jer takva ljubav i vernost zaslužuje poštovanje i uvažavanje, ČAK i BOGOVA-JERARHA! 30

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» 2.1. Midgard Zemlja. Početak Dakle, počinjemo… «Živeli-bili u drevnom vremenu u skufu šumskom orač-trudbenik Ljubomir Vedaslavič sa ženom –laduškom Mladom Zareslavnom: i darovao im je Rod devet sinova i tri kćeri. Ljubomir Vedaslavič je podizao sinove na noge, učio ih vrednom i pravednom životu, a uz njega je stalno bila ćerka najmladja, Nastenka, sve je ona primećivala, sve je reči i uputstva od oca zapamtila. A starije ćerke, Zabavu i Proleće, vaspitavala je i sa ljubavljuobasipala Mlada Zareslavna. Deca su odrasla a roditelji su ostareli. Oženio je sinove svoje Ljubomir Vedaslavič, svakom je našao nevestu prigodnu iz roda slavnog, roda drevnog. Raselili su se sinovi sa porodicama po svim bliskim krajevima, i počeli su se truditi i stvarati na dobro roda svog. Ali došlo je vreme, dodeljeno Rodom i Makoši, došao je red - umrla je oračeva žena-laduška Mlada Zareslavna. Napravljena joj je kroda celim svetom , upriličili su joj slavnu triznu i počeo je Ljubomir Vedaslavič sam da podiže svoje ćerke. Sve tri njegove kćerke bile su čudesno lepe i lepote jednake, ali prirode - različite.». "Priča o Jasnom Sokole" počinje sa opisom života jednostavnog ratara, zemljoradnika, koji je ceo svoj život radio na zemlji i podizao svoju decu. Reč ORAČ — je zastarela, to je kako su naši preci zvali zemljoradnika. U ovom malom pasusu krije se dosta informacija, koje mnogima nisu vidljive na prvi pogled. Ako se zadrži dovoljno pažnje na smisao, koji je u njoj postavljen, ondase otvara čitav sloj zanimljivih informacija o životu naših dalekih predaka. Devojka je mogla da postane nevesta, samo dostižući Krug Godina. Sada je pojam Kruga Godina malo kome razumljiv, a ranije je to bilo poznato čak i svakom detetu. Krugom Godina zvao se vremenski interval od 16 godina! Dakle, devojka ne može da se uda, kao mlađa od 16 godina, a za momka dozvoljena starost za stupanje u brak je definisana na 21 godinu. I takav običaj sačuvali su naši preci mnogo hiljada godina nepromenjen, i tek posle nasilne hristijanizacije su se desile promene u ovoj tradicije, ali i nakon 31

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» toga, u mnogim selima ljudi su nastavili da prate staru tradiciju. Ali ni to nije sve... U Priči se navodi da su roditelji Nastje imali DVANAESTORO DECE — DEVET SINOVA I TRI ĆERKE.. Zanimljivo je i to da je, prema Rodovomu Zakonu Ljubomira, svaka porodica morala da ima, najmanje DEVET DECEa kao potpuna porodica se smatra ona u kojoj je postojao Potomstveni Krug, odnosno ŠESNAESTORO DECE. 22 «Živeli-bili u drevnom vremenu u SKUFU šumskom …» — reč «SKUF» POTPUNO JE NEPOZNATA savremenom ruskom čoveku, ali to je ono kako su naši preci nazivali svoja mala naselja. I tada postaje jasno, da je skuf šumski ništa drugo, nego imanje u šumi. A otac Nastje je oračradnik, koji je, kako se već ispostavilo, zemljoradnik. A to znači, da je njen otac morao da očisti zemlju od šume, da bi mogle da rastu tamo žitarice. Zanimljiva su i imena roditelja Nastje. Na primer, njen otac je — Ljubomir Vedaslavič! Ljubomir — "voli svet", voli život; zar to nije istina, sveobuhvatno ime, a do njega je i srednje ime pravo — Vedaslavič, "slavi Vede"! Pre svega, otac Ljubomir je bio vedun, čovek koji je svojim delima proslavljao Vede! A Vede delima može da slavi samo VEDUN! Na kraju krajeva, ranije se nisu davala imena tek tako, već u stvari, po suštini onoga što čini čoveka, i šta mu je svrha. A majka Nastjina zvala se Mlada Zareslavna... i opet je ime razumljivo. "Mlada" — takvo ime moglo se dati mladoj duši, koja je još uvek samo na početku svog uspona po Zlatnom Putu. A njeno prezime potiče od imena "Zareslav", bliskog svakom rusu, rezonirajućeg sa dušom! "Zareslav" — zoru slaveći, to je značenje njenog imena. I ime majke Nastjine u Priči NIJE izabrano Slučajno! "Mlada" — mlada duša, nije uspela da stekne mudrost u svojim prethodnih inkarnacijama ili uopšte nije imala inkarnacije ranije. Ovo sugeriše o tome da su dajući ljudima imena, Magovi mogli da vide suštinu čoveka, da vide njegovu DUŠU! Do čega će dovesti duhovna nezrelost duše njene majke Nastju, postaje jasno iz teksta same Priče. Zanimljivo je i to da se u Priči ne pominju imena njihovih sinova, nego samo kćeri! Imena starije sestre Nastje, takođe, sama za sebe govore: Zabava i proleće, i u toku Priče postaje jasno, zašto ih nazvali upravo tako. Imena deci su davali kada napune sedam godina, pri tome dajući im 22 « Slavjano Arijevske Vede», Knjiga Treća, Deo Drugi, Ljubomir — Svadba, 166 s. 32

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» imena gledajući u suštinu duše i davali su im imena u skladu sa tom suštinom. Ime "Zabava" odražava suštinu sasvim mlade duše, koja teži samo zabavi i zabavi, nemajući dovoljno mudrosti da shvati smisao reči: "poslu-vreme a zabavi-trenutak"! Ime druge sestre Nastjine — Proleće (Vesnajna) naizgled odlično ime za devojku, oko koje stalno lebdi proleće, ali... u ovom slučaju, ime Proleće nosi nekoliko drugih značenja — "stalno ulepšavajuća i doterujuća", kako se Priroda doteruje posle toga, kada se istopi sneg, a zemlja-majka nabaci na sebe zeleni "šal", posut svetlim i divnim prolećnim cvećem. U toku analize Priče postaje jasno, zašto imaju BAŠ OVA IMENA!! A u ovom odlomku direktno se ukazuje na to da se obrazovanjem sinova i Nastje bavio otac, a vaspitanjem starijih ćerki — njihova majka. I ponovo, izgleda kao naizgled slučajni pomen o tome, ali u Priči nema ništa slučajno, sve nosi u sebi ključne informacije. Stvar je u tome, što su se kod naših predaka podizanjem dece bavili muškarci, jer se smatralo da većina majki NIJE U STANjU DA PRAVILNO VASPITAVA DECU! I ne zato što su loše majke, već zato što ih često u tome veoma teško ometa majčinski instinkt, koji im nije davao mogućnosti da pravilno vaspitavaju decu. Zbog toga, muškarci su vaspitavali ne samo dečake, već i devojke. Naši preci su verovali da žena ne može pravilno da podigne sinove u dostojne muškarce, i to je sasvim razumljivo, jer da bi mladić postao čovekom, on mora da uči i da sledi primer muškarca, a ne žene. Većina žena zbog svog materinskog instinkta nije u stanju da podigne u prave muškarce svoje sinove. To je naizgled jasno, ali u Priči se daje direktan pokazatelj da većina žena nije u stanju da pravilno podigne i svoje ćerke, na osnovu istog materinskog instinkta. Da bi žena mogla da izbegne slepu majčinsku ljubav, ona mora pre braka da prođe fazu razvoja razumne životinje i dostigne fazu stvarnog čoveka. A ženi da to postigne je mnogo teže nego muškarcu, iz prostog razloga što je hormonski sistem žene dva puta snažniji nego kod muškaraca. Da, to je i razumljivo, jer svaka žena — je nosilac utvrđenog prirodom programa materinstva, a to znači da je ženski organizam stalno pod mnogo jačim hormonskim uticajem, nego muški. Ženski hormonalni sistem je ustrojen prirodom tako, da se obezbedi ne samo normalno funkcionisanje 33

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» organizma žene, već i da se obezbedi pun razvoj nerođenog deteta. I to je izraženo čak i u tome da je veličina hipofize žene dva puta veća od hipofize muškaraca. Dakle, moćniji ženski hormonalni sistem čini ženu ne samo više emotivnim i suptilno osetljivijim čovekom, već i podložnijeg uticaju tih istih hormona koji kontrolišu i instinkte čoveka takođe, a samim tim, ženi je veoma teško da preuzme kontrolu nad svojim najjačim instiktom — MAJČINSKIM! I u Priči se o tome govori punim tekstom: «…A starije ćerke, Zabavu i Proleće, vaspitavala je i sa ljubavlju podizala Mlada Zareslavna. …». To je izričito i navedeno — VASPITAVALA I SA LJUBAVLJU OBASIPALA! U nastavku će biti jasno i razumljivo, do čega dovodi takvo obasipanje ljubavlju! A Nastju je vaspitavao otac, i pri tome: «…Ljubomir Vedaslavič je podizao sinove na noge, učio ih vrednom i pravednom životu, a uz njega je stalno bila ćerka najmladja, Nastenka, sve je ona razumevala, sve je reči i uputstva od oca zapamtila...». Nastjenka je sve razumevala, и sve je reči i uputstva od oca zapamtila, i to je dovelo do toga da je ona formirala jači od starijih sestara karakter i velika interesovanja. I odmah je u Priči navedeno, ono čemu je učio svoje sinove i njegovu mlađu ćerku Ljubomir Vedaslavič je — TRUDOLjUBLjE I ŽIVOT PRAVEDNI! Prema ovoj Priči, u ovoj porodici svi sinovi su bili stariji od ćerki, jer momak nije mogao da se oženi pre nego što mu bude DVADESET I JEDNA GODINA starosti, a u isto vreme devojka nije mogla da se uda pre nego što napuni ŠESNAEST! Svih DEVET BRATA Nastjinih oženilo se i napustilo roditeljski dom, a to može biti samo onda, kada su sve devojke najmlađe u porodici: «Oženio je sinove svoje Ljubomir Vedaslavič, svakom je našao nevestu prigodnu iz roda slavnog, roda drevnog. Raselili su se sinovi sa porodicama po svim bliskim krajevima, i počeli su se truditi i stvarati na dobro roda svog.». U ovim redovima sve je to i rečeno. Međutim, ne znajući običaje naših predaka, praktično je nemoguće napraviti zaključke ni o uzrastu dece, ni o tradiciji, i savremenik, koji čita ove redove Priče, će razumeti samo ono što je rečeno u ovim redovima, ništa više! Sve ostalo će ostati izvan zone razumevanje, a na kraju krajeva informacije u ovih nekoliko su veoma važne za razumevanje načina života i tradicije naših dalekih predaka. I tako, nastavljamo: «…Ali došlo je vreme, dodeljeno Rodom i 34

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» Makoši, umrla je oračeva žena-laduška Mlada Zareslavna....» I ponovo, u ovim redovima malo toga jasno savremenom ruskom čoveku. Jedino što svi shvataju, to je da je umrla majka Nastjina, ali šta znači pojam vremena predviđenog RODOM i MAKOŠI, ne rezonuje sa savremenim idejama. Ali uzalud, jer u ovim rečima se krije razumevanje naših predaka, a da bi se razumelo, šta je sadržano u ovim rečima, vratimo se na Slavjano-Arijske Vede: MAKOŠ — nebeska Bogorodica, Boginja srećnog usuda. Zajedno sa ćerkama Srećom i Nesrećom upravlja Sudbinama ljudi i Bogova, pletući Niti Sudbine. Boginja-Zaštitnica tkanja i rukodelja, a takođe i Zaštitnica kuće Labuda u Svarogovom Krugu. Slovensko-arijski naziv sazvežđa Velikog Medveda je Makoš, tj. Majka kovša. Sada, povezujući ono što je rečeno u Priči sa onim što su naši preci znali pod vremenom, dodeljeno RODOM i MAKOŠI, postaje jasno da je smrt majke Nastjine došla u naznačeno joj prirodom vreme. Ona nije umrla od ruke ubica, ni kandži ili zuba divlje zveri, ni od bolesti, već je umrla od starosti, u svoje vreme, koja je kod svakog čoveka na nivou genetike i sudbine. Makoš boginja — je prva od Boginja naših predaka, čije ime se pominje u Priči. To govori o tome da je porodica Nastjina živela po vedskim tradicijama, baš kao i sav ostali narod. Samo u rečima "Bog" i "Boginja" naši preci su stavljali sasvim drugi smisao, nego onaj koji ljudi stavljaju sada. Pod Bogovima i Boginjama naši preci su podrazumevali ljude koji su kao rezultat svog razvoja dostigli nivo stvaraoca! A to je veoma značajna razliku od današnjeg pojma "Bog"... A sada, vratimo se tekstu priče: «…Napravljena joj je KRODA celim svetom , upriličili su joj slavnu TRIZNU i počeo je Ljubomir Vedaslavič sam da podiže svoje ćerke Sve tri njegove kćerke bile su čudesno lepe i lepote jednake, ali prirode - različite …» I ponovo se sreću reči, sasvim neshvatljive savremenom ruskom čoveku. Dakle, KRODOM su naši preci zvali pogrebnu lomaču. Naši preci nisu sahranjivali tela mrtvih u zemlju, kako se to radi sada, već su ih spaljivali na pogrebnim lomačama. I to je činjeno ne zato što im je tako 35

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» htelo, već zato što su naši preci znali, da duša (suština) čoveka ostaje vezana za svoje već mrtvo telo do tada, dok se poslednje organsko, što sadrži gene tog čoveka, ne razloži. Dakle, spaljivanjem tela pokojnika, naši su preci time pomagali dušama (suštinama) mrtvih da praktično odmah budu oslobođene od tereta već mrtvog tela. TRIZNOM su naši preci zvali pominjanje preminulog čoveka. Održavali su svečanost u čast pokojnika, na kojima su pevali pogrebne pesme, i pominjali dobrim rečima pokojnika. U principu, Trizna je u slava života, jer naši preci su znali da smrt fizičkog tela nije značila prestanak života čak i konkretnog čoveka uopšte. Oni su znali da je oslobođena nakon smrti fizičkog tela duša spremna za ovaploćenje u novo fizičko telo, u kome će ona (duša) nastaviti da svoj dalji razvoj… Nakon smrti svoje žene Nastjin otac je planirao da oženi neku strariju- bobilku: «…Stari orač-trudbenik živeo je u radu i prosperitetu štedeći svoje kćerke. Hteo je on da uzme u dvor kakvu bilo staricu- bobilku, da bi ona vodila po kući poslove.…» Otac nije hteo da opterećuje kućnim poslovima svoje ćerke, i smislio je da dovede u kuću mačehu za svoje ćerke, staricu-bobilku. Zanimljivo je, da je reč BOBIL došlа do naših dana netaknuta i istoznačna je reči UDOVAC, ali udovicu ili usamljenu staru ženu sada skoro niko ne naziva BOBILKA! Vrlo je interesantno posmatrati sudbinu reči! Ja ne mogu sada da objasnim zašto je reč "bobil" preživela, a reč "bobilka" je praktično nestala iz govora naroda. Vremenom, reč "bobil" je počela da označava još i usamljenog čoveka, neženju, čoveka bez porodice, beskućnika, seljaka koji nema svoju zemlju. Ali, ipak, ta je reč sačuvana u svom izvornom smislu u toku najmanje DESET HILjADA GODINA! Reč BOBIL je nastala iz spajanja dve reči— BOG i BIO (BIL). Ili nešto bolje raspoređeno — čovek koji je bio, BIO jedan na jedan sa BOgom, BOgovima, bez životnog partnera. Pri brzom izgovoru te dve reči — "Bog je bio" zvuk "g" se gubio, a dobijala se «bobil» ili nešto mekše, «bobilj»! Opet, ja bih da vas podsetim da su naši preci u reč "Bog" unosili sasvim drugačije značenje nego što je danas. 36

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» A sada ćemo nastaviti: «…A najmladja ćerka, Nastenka, govorila je ocu: — Nema potrebe, mili oče, bobilku da uzimaš, ja ću sama na skufu raditi i o domaćinstvu roda našeg brinuti.…» — Zanimljivo je, da ni starije sestre Nastjine, Zabava i Proleće vaspitane majkom, već zapravo najmlađa ćerka, vaspitana ocem, se nisu primile da vode domaćinstvo umesto njeihove umrle majke. I u Priči se odmah daje objašnjenje o tome: «…Nastenka je od ranog detinjstva radna bila. A starije ćerke, Zabava i Proleće, ništa nisu govorile, samo su bile ljubazne i u žalosti za majkom bile. …» Nastja je od detinjstva bila RAdna — RAdna! Reč «Radna» potiče od reči «Raditi» — «RАditi», što znači "postupati u skladu sa zakonima Ra", u skladu sa zakonima SVETLOSTI, i odmah se daje objašnjenje toga: «…Počela je Nastenka umesto svoje majke gazdinstvo po skufu voditi. Sve je ona znala, šta i kako treba, a šta nije znala tome se učila, i privkla se ona svemu. Otac je gledao i radovao se, što je Nastenka njegova takva vrednica i po prirodi krotka. Sama po sebi Nastenka je dobra bila, lepo je pisala a i dobrota je krasila njenu lepotu.…» Otac je vaspitao svoju najmlađu ćerku da bude vredna, nezavisna, sama sebi dovoljna, da se ne boji i ne izbegava bilo koji rad, jer, za svakog slobodnog čoveka rad — je radost, jer ako u bilo koji rad ulaže svoju dušu, iz-pod ruku izlazi živo stvaranje ljudskih ruku čovečjih, davajući RAdost ne samom radniku, već i svima ostalima. A eto starije sestre, vaspitavane majkom, ništa od toga nisu prihvatile, jer je rođena majka volela sve da uradi sama, da njene ljubljene ćerke ne oštete svoje bele ručice teškim radom, i ne izgube svoju lepotu pre vremena! I odrasle su one ne priviknuvši se radu, brizi o drugima, već su mislile samo o sebi! I u Priči se upravo o tome i govori: «…Sestre njene starije su takodje bile prekrasne, samo im je bilo 37

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» premalo njihove lepote, brinule su da pribave rumenila i belila i još lepu novu odeću, da bi se u susednim selima na devojačkim poselima pokazivale. Događalo se da su Zabava i Proleće po ceo dan sedele, a i naveče isto tako, a kada dan prođe bile su ljute, kao što su bivale i izjutra.…» Dakle, muško i žensko vaspitanje se veoma razlikuju, i ne zato što su žene gore, a muškarci bolji, već zato što kod žena, u ogromnom broju slučajeva, majčinski instinkt ne omogućava da pravilno vaspitavaju decu. To je razlog zašto se starije sestre Nastjine danima samo bave sopstvenim izgledom i ničim drugim. Kod njih čak nije nastala želje da u nečemu pomognu svojoj mlađoj sestri. Ljubavi, majčino puno srce, jednostavno ne može da zahteva, a još manje agresivno, nešto od svoje dece. I upravo u tome leži problem. Razmišljajući tako, da će se navodno, "naraditi dovoljno kada vreme za to dođe", obično dovodi do toga, da kada vreme dođe, deca apsolutno nisu spremna za realan život, a često i NE žele da rade. Dakle, takva "briga" veoma se često pretvara u nevolju, na prvom mestu, za odraslu decu. Nažalost, veoma malo žena to shvata i u stanju je da obrazuje svoju decu ISPRAVNO. I upravo takva potrošačka pozicija se i razvila kod starijih sestri Nastjinih, o čemu se direktno navodi u sledećem odlomku Priče: «…Došla je potreba ocu da na tržište ide. On je pitao svoje kćeri: — A vi, drage kćeri, šta da vam donesem, čime da vas obradujem? Najstarija kćer Zabava govori ocu: — Donesi meni tatice, šal, tako da boja na njemu bude puno i zlatom ispisan. — A meni tatice - govori Proleće - takođe donesi šal sa cvetovima, što je zlatom obojen, a u sredini cvetova nešto crveno da bude, i još mi donesi čizme sa mekanom kožom, visokom petom, da bi one na zemlji pečat ostavljale. Starija se kćerka uvredila se na srednju, jer je nju majka više razmazila, i rekla ocu: — I meni, tatice, donesi čizme sa mekanom kožom, visokom petom, da bi one na zemlji pečat ostavljale. I još, donesi mi prsten sa kamenom na njemu – znaš da imaš samo jednu najstariju kćer! Otac je obećao doneti poklone, kakve su rekle dve starije kćerke. I 38

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» upita najmlađu: — A ti, zašto ćutiš, Nastenka? — A meni, tatice, ništa ne treba. Ja sa dvora nigde ne idem, odelo meni ne treba. — Nepravda tvoja Nastenka! Kako da te bez poklona ostavim? Ja ću tebi onda poslasticu doneti. — I poslastica ne treba, mili oče - rekla je najmlađa kćer - A donesi ti meni, oče rođeni, pero Jasnog Sokola iz čertoga Finista, ako njega na tržištu bude…» Kao što sledi iz ovog odlomka, najstarija i srednja sestra Nastjine takmiče se jedna sa drugom u svojim zahtevima. Najstarija sestra Nastjina se čak uvredila i uznemirila činjenicom da se njena srednja sestra usudila da zahteva bolji poklon od oca, nego ona sama. I opravdavala je svoje takvo ponašanje time, da je nju njena majka više razmazila nego Proleće. I ni jedna, ni druga čak nisu ni pomišljale, da za to, da bi im otac ispunio te zahteve, on treba da radi dugo i naporno na svojoj zemlji.. One ni na trenutak nisu ni pomislile na to, što govori o tome, da najverovatnije, one same nikada nisu radile i ne znaju "koliko su teške". A Nastja uopšte nije želela da opterećuje oca svojim zahtevima, jer je sama dobro znala kako se i zašto sve dobija. I tek posle ubeđivanja njenog oca,zamolio ga je da joj donese sa tržišta pero Jasnog Sokola iz Čertoga Finista, i to samo, ako ga na tržištu ima. U svakom slučaju, pero Jasnog Sokola nema materijalnu vrednost, ali zato ima duhovnu vrednost. I sve što je napred rečeno pokazuje koliko se Nastja razlikuje od svojih razmaženih starijih sestara, vaspitavanih u slepoj majčinskoj ljubavi. Ali u ovom odlomku nalazi se još i eksplozivnija po svojoj suštini, i neverovatna za naše savremenike informacija. I ova neverovatna informacija nalazi se, kao da to nije ni čudno, u zahtevu Nastje, koja traži od svog oca da joj donese sa tržišta "...pero Jasnog Sokola iz Čertoga Finista..."! Devojka traži da joj donese sa tržišta pero Jasnog Sokola iz ČERTOGA FINISTA!!! Čitalac ovih redova ne shvata odmah kakva je to NEVEROVATNA «BOMBA» SAKRIVENA U TIM REČIMA! A "bomba" u ovim rečima je zaista bez presedana! I kako bi to svima postalo jasno, u čemu je suština neverovatne "bombe" u tim rečima, dovoljno je samo 39

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» objasniti značenje reči ČERTOG! Naši daleki i ne baš veoma daleki preci zvezdano noćno nebo su zvali Svarožjim Krugom na kojem su oni opažali ŠESNAEST ČERTOGA ili, govoreći današnjim jezikom, ŠESNAEST SAZVEŽĐA! Da, Da, sazvežđa, jer ranije su naši preci sazvežđa zvali ČERTOZIMA! Čertog Finista u Svarožjem Krugu je naveden pod brojem trinaest, a njegovim pokroviteljem je smatran Bog Višnji! I, s obzirom na to, otvara se neverovatna za naše savremenike informacija! Otac Nastjin ide na tržište, na kome on može da kupi svojoj najmlađoj ćerki pero Jasnog Sokola, koji živi na jednoj od planeta-zemlji u DRUGOM SAZVEŽĐU, koje su naši preci zvali ČERTOG FINISTA! To je već samo po sebi NEVEROVATNO! Treba obratiti pažnju na to, da je TRŽIŠTE, na koje je išao otac Nastjin, bilo relativno blizu šumskog skufa. I, najverovatnije, tržište, na koje je on išao, nije bilo najveće, ali ga ipak, NIJE IZNENADIO takav zahtev Nastje. A to znači da je za bilo kog seljaka u tim danima bilo RUTINSKI KUPITI NA TRŽIŠTU NEŠTO, DONETO IZ DRUGOG SAZVEŽĐA! A to znači da su naši preci ne samo ZNALI, da postoji mnoštvo naseljenih planeta-zemlja, naseljenih razumnim bićima, več su i kupovali robu od trgovaca sa tih planeta-zemlji, i zauzvrat, prodavali su svoje proizvode njima. Takođe su znali da su ta razumna bića isti ili skoro isti ljudi kao stanovnici Midgard Zemlje. Ali, naši preci su ne samo ZNALI o prikladnosti za život drugih svetova, već su trgovali sa njima, čak su se na šumskom tržištu mogli naći proizvodi sa drugih planeta-zemlji, od kojih su neke bile na udaljenosti od mnogo svetlosnih godina od Midgard-Zemlje. Ako je ČAK I NAJJEDNOSTAVNIJI SELjAK MOGAO DA PRIUŠTI DA KUPI ROBU, DONETU SA DALEKIH ZVEZDA, onda to znači, da je kretanje između planeta-zemlji u tim danima bio svakodnevni fenomen, sa svim svojim posledicama. Iako, može biti. Nastja je izgubila razum nakon smrti majke, a njen otac samo je podržavao u njenom "apsurdnom" zahtevu da se ne bi poremetio mir "duševnobolesnog"?! Ova verzija takođe ima pravo da postoji, ali... dalji tekst Priče daje nedvosmislen odgovor i na ovo pitanje: «…Pošao je otac na tržište, našao je poklone starijim kćerkama, kakve 40

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» su mu one rekle, ali pero Jasnog Sokola iz čertoga Finista nije našao. On je sve nakupce na tržištu za pero pitao: «Nema - odgovorili su nakupci - takve robe kod nas nema; potražnje – govorili su – za njega nema». Nije želeo da povredi svoju najmlađu kćerku, svoju vrednicu i pametnicu, vratio se domu, ali pero Jasnog Sokola iz čertoga Finista nije našao. …» Kao što sledi iz ovog odlomka Priče, otac Nastjin nije mogao da nađe na tržištu pero Finista Jasnog Sokola, a nije mogao da ga pronađe NE ZATO, što je zahtev Nastjin ocu bio lud, već zato što za perom Jasnog Sokola NIJE BILO POTRAŽNjE! Zapravo su tako objasnili kupci-trgovci sa drugih planeta-zemlji odsustvo te robe! Tako da NIJE BILA Nastja ni luda, ni fantazerka, prosto su kupci-trgovci iz dalekih svetova doneli na Midgard-Zemlju samo one proizvode za kojima je BILA POTRAŽNjA! Da, to je i razumljivo, ko će dovoziti na Antarktik led?! Na Antarktiku je i njegovog leda u izobilju! Kupci-trgovci doneli su sa drugih planeta-zemlji, koje se okreću oko udaljenih zvezda, samo ono što su mogli da prodaju na Midgard-Zemlji. Upravo iz tog razloga otac Nastjin se vratio sa tržišta bez poklona za nju: «…A Nastenka nije bila uvredjena. — Ništa, oče - rekla je Nastenka - drugi put kada pođeš, tada ćeš nači, pero moje. …» — I ponovo je u Priči prikazan karakter nerazmažene devojke koja ne pravi ocu skandal zbog toga, što on nije mogao da joj donese sa tržišta željeno pero Jasnog Sokola iz Čertoga Finista. Naprotiv, ona je smirivala svog uznemirenog oca time, da će joj sledeći put on sigurno doneti dragoceno pero. «…Vreme je prolazilo, i opet je ocu došlo vreme da ide na tržište. On je ispitivao ćerke, šta da im donese za poklon, jer su dobre bile. Zabava reče: — Donesi meni, oče, iz davnih vremena čizme, pa neka kovači zanatlije potkuju srebrne potkovice. 41

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» A Proleće je slušala stariju sestru i reče: — I meni, takođe, oče, čizme da pete zazvone, i srebrni čekić, tako ako izgubim potkovicu da je sama mogu potkovati. — A šta tebi doneti, Nastenka? — Vidi oče, pero Jasnog Sokola iz čertoga Finista; ako ga bude, ako ne, onda ništa.…» — Ponovo je krenuo otac Nastjin na tržište i ponovo je pitao svoje ćerke o tome, kakve darove da im donese. I ponovo su starije sestre Nastjine, Zabava i Proleće, tražile od oca različite ukrase: podkovane kod kovača čizme srebrnim potkovcima i da kupi srebrni čekić, da mogu same da potkovice stave. A Nastja je ponovo tražila od oca opet isto pero Jasnog Sokola iz Čertoga Finista: «…Pošao je Ljubomir Vedaslavič na tržište. Posao je svoj skoro završio, za starije kćerke poklone je izabrao, za najmladju do same večeri je tražio, niko nema pero ni za razmenu ni za prodaju. Vratio se otac ponovo bez poklona za najmlađu kćer. Žao mu je Nastenke bilo, a Nastenka se ljubazno ocu smešila: njoj je bilo drago, što opet svog roditelja vidi.…» I opet se otac Nastjin vratio bez poklona za nju. Ovaj put se u Priči čak i precizno navodi da je tržište, na koje je išao, smešteno nedaleko od njihovog skufa. A to znači, da je bio mali, lokalni, i onda, na ovom tržištu su bili kupci-trgovci (ili roba) iz drugih zvezdanih sistema. Prema ovom pasusu, Ljubomir Vedaslavič je krenuo na tržište rano ujutru, i brzo obavivši svoje poslove, brzo je izabrao poklone starijim ćerkama, ali do same večeri tražio je pero za Nastju. Do same večeri... znači, otac Nastjin uspeo je da se vrati sa tržišta pre početka noći, jer onda ne bi naglašavali da je do same večeri tražio od kupaca-trgovaca pero Jasnog Sokola iz Čertoga Finista za svoju najmlađu ćerku. I ponovo je Nastja ostala bez željenog poklona, ali je ona bila srećna da vidi svog oca čak i bez poklona! I to takođe mnogo govori! Još jednom Ljubomir Vedaslavič ide na tržište i ponovo pita sve svoje ćerke o tome kakve poklone one žele da im donese: 42

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» «…Došlo je vreme, otac je opet pošao na tržište. — Šta, kćeri rođene, na poklon da vam donesem? Nasjtarija je mislila ali nije smislila šta joj je potrebno. — Donesi, oče, meni bilo šta, a na to dodaj još nešto. A srednja reče: — I meni, oče, donesi bilo šta, a na to dodaj još nešto. — A tebi Nastenka? — A meni, oče mili, donesi pero Jasnog Sokola iz čertoga Finista.…» — I ponovo starije sestre Nastjine pokazuju svoju razmaženost i samovolju, što se jasno vidi iz njihovih želja, koje one saopštavaju svom ocu-radniku. Izjava poput "donesi mi nešto, ali na to nešto dodaj još nešto" govori o krajnje razmaženim starijim sestrama Nastjinim. A Nastja ponovo traži od njega da joj donese dragoceno pero Jasnog Sokola iz Čertoga Finista: «…Pošao je Ljubomir Vedaslavič na tržište. Svoj posao je završio, starijim je kćerkama poklone izabrao, ali najmladjoj pero Jasnog Sokola nije našao.. Ide otac skufom šumskim, i vidi on; ide po putu stari volh, oslanja se na izdanak hrastov, stari volh,stariji od njega, veoma star. — Zdravo dedice! — Zdravo mili. Što si ti u čeznji i tuzi ? — A kako da ne budem dedice! Rekla mi moja najmladja kćerka da joj donesem jedno pero Jasnog Sokola iz čertoga Finista. Ttražio sam ja pero, ali ga nigde nema. A kćerke moje najmladje, meni najdraže, više od svih mi je žao. Stari volh razmisli, a onda odgovori: — I tako neka bude! Odveza on vreću i izvadi iz nje kutiju. —Sakri - govori - kutiju, u njoj je pero Jasnog Sokola iz čertoga Finista. Da upamtiš moje reči: imam jednog sina, tebi je žao kćeri, a meni sina. Ne želi moj sin da se ženi, a njemu je već vreme došlo. I kaže on još meni: ko tebe za ovo pero pita, ti onda odgovori - eto neveste moje, Svarogom dane, isprošene. Reče svoje reči stari Volh i odjednom, nema njega, išćeznu on 43

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» nepoznato kuda: da li je on i bio ovde ili nije!..» I ponovo, nije našao otac Nastjin pero Jasnog Sokola na tržištu, i uznemiren, uveče se vraćao kući, u svoj šumski skuf; a na putu je upoznao drevnog volha koji ga je pitao zašto je tužan? I drevnom volhu je rekao Ljubomir Vedaslavič, zašto se on vraća kući sa čežnjivom tugom na licu. A tada mu je rekao drevni volh to, da je Jasni Soko — njegov sin, ali da on ne želi da se oženi sve dok ne nađe suđenu mu Svarogom lepoticu-devojku, koja traži sebi na poklon pero Jasnog Sokola! I dao je drevni čarobnjak ocu Nastjinom pero Jsnog Sokola, a onda je nestao! Drevni čarobnjak, predavši pero Ljubomiru Vedaslaviču, nestao je... tj. otišao LAKOSTUPOM (LAKIM KORAKOM) ILI DUNOVENjEM (U OBLAKU), kako su govorili naši preci, ili se teleportovao, kako bi rekli naši savremenici. Razlika je samo u tome, da su reči LAKOSTUP I DUNOVENjE izvorno ruske, dok je reč TELEPORTACIJA u ruski jezik došla iz engleskog, izvedena iz engleske reči TELEPORTATION! Zapravo na taj način namerno su zamenjene žive ruske reči mrtvorođenim izvedenicama stranih reči, koje su već same po sebi stvorene mrtve. Ali nije samo to što je još uvek sakriveno u ovom odlomku Priče. Ispostavilo se, pero Jasnog Sokola pripada mladom momku, sinu drevnog volha, koji je dao to pero Ljubomiru Vedaslaviču! Dakle, Jasni Soko — to nije neka ptica koja živi na dalekoj planeti zemlji iz Čertoga (sazvežđa) Finista, već ČOVEK! Ali zašto se onda čovek zove Jasni Soko, pa čak mu i ispada veoma realno pero? Naizgled, sve je u "suprotnosti"?! Ali to je samo na prvi pogled! U ta davna i čak ne još sasvim tako davna vremena JASNIM SOKOLOM SU ZVALI... RATNIKA-PTICU, OLIČENjE BOGA RATA — VOLHA, ZAŠTITNIKA ZEMLjE RUSKE! S obzirom na to, Priča dobija potpuno novo značenje! To nije samo Priča o Nastenki i njenoj potrazi za svojim suđenim, već i o zemlji ruskoj, koju treba da zaštiti dobar mladić, koji je mogao da se naziva SOKOLOM, što simbolizuje sposobnost ratnika-zaštitnika zemlje ruske da se trenutno premešta na velike razdaljine! Ali nije samo to sakriveno u ovom odlomku Priče! Ova okolnost daje Priči o Jasnom Sokolu potpuno drugi smisao, potpuno drugu boju! «…Ostao je otac Nastenkin sa perom u ruci. Gleda on to pero, a ono 44

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» sivo, jednostavno. A da ga nadje bilo gde, nije mogao. Zapamtio je otac sve što mu je stari volh rekao i pomisli: «Očigledno, Nastenki je mojoj takvu sudbinu Makoš splela, i ide joj - ne znajući ga, ne videvši ga, da se uda, a da ne zna za koga». …» Najdraže Nastenkino pero ispostavilo se da je jednostavno sivo pero obične ptice! To je veoma iznenadilo oca, jer je on, očigledno, očekivao da vidi nešto neverovatno, potpuno neobično, umesto običnog, sivog, uobičajenog i za Midgard-Zemlju pera. On je očekivao da vidi neko neobično pero, pero ptice, koja živi u dalekom zvezdanom sistemu — Čertogu Finista. Pogotovo kada se zna da kupci-trgovci nisu imali kod sebe ovo naizgled, jednostavno sivo pero, iako su i slušali o njemu. Konačno, sa dragocenim perom, i uzbuđen rečima volha, Ljubomir Vedaslavič se vratio u svoj dom: «…Stigao je otac kući, u skuf šumski, dao je poklone starijim kćerima, a najmladjoj Nastenki kutiju je dao sa perom sivim. Podsmevale su se starije sestre najmladjoj. — A ti, Nastenka, zatakni svoje pero u kosu, da te krasi pred ogledalom. Nastenka je ćutala, a kada je noć pala i došlo vreme da svi legnu da spavaju, ona je položila pred sebe jednostavno sivo pero Jasnog Sokola iz čertoga Finista i počela da ga gleda diveći mu se. Potom je Nastenka uzela pero u svoju ruku, približila sebi, pomilovala ga i pero slučajno pade na pod. Tog časa je neko zalupao na prozor. Otvori se prozor i ulete u sobu Jasni Soko. Na pod slete i preobrazi se u prekrasnog mladića. Zatvorila je Nastenka prozor i poče sa mladićem srdačan razgovor voditi. A ujutru je, Nastenka, otvorila prozor, poklonila se mladiću do poda, i u taj čas mladić se preobrazi u Jasnog Sokola, a Sokol stavi na sebe jednostavno, sivo pero i u nebesa se vinu. Tri večeri je pozdravljala Nastenka Sokola. Danju on je leteo pod nebesa, nad poljima, nad morima, iznad planina, a uveče je doletao Nastenki i postajao dobri mladić. …» Zanimljivo je, kako su starije sestre Nastjine reagovale na to, što je 45

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» ona dobila od oca toliko dugo očekivani poklon. Čak i dobivši svoje poklone, starije sestre nisu propustile trenutak da se narugaju svojoj mlađoj sestri. Sestri, koja im ništa loše nikada nije uradila i popreko ih nikada nije pogledala. Ali Nastju nije bilo briga šta misle o njenom poklonu starije sestre, za nju je to bio upravo onaj poklon koji joj je bio drag. Pored toga, ona je neočekivano otkrila da se doletevši Jasni Soko, perom koje joj je slučajno ispalo, pretvorio u prelepog momka! I tri noći zaredom ona je sa njim vodila iskrene razgovore. Dobar momak je bio sin drevnog volha, koji je tražio svoju suđenu i koju je našao u liku Nastje: «…Četvrto veče, starije sestre su čule tihi razgovor Nastenke, čule su one i čudan glas dobrog mladića, a sledeće jutro su pitale one mlađu sestru: — Sa kim ti to, sestrice, noću pričaš? — Ja sama sebi reči govorim - odgovori Nastenka - prijatelja nemam, po danu radim u gazdinstvu, ne pričam nikada, i zato sama sa sobom noću pričam. Poslušale su starije sestre najmladju, ali joj ne poverovaše. I rekle su one ocu: — Oče, Nastenka naša suđenika ima, ona po noći sa njim se viđa i razgovore sa njim vodi. Mi smo same čule. A otac im odgovori:: — A vi ne slušajte – govori – kako bi naša Nastenka suđenika imala! Ničega tu nema, devojka je ona ljupka, i vreme će njeno dolazi. Dažbog daje, i vama će doći red. — Tako, Nastenka nije po redu a suđenika svog već upoznala - reče Zabava - mi bi prve da muža nadjemo.. — To je istina - reče otac - To sudbina ne ide po redu, već po zapovesti Roda i željama Makoši. Neke mlade devojke do starosti sede, a druge su svim ljudima mile. Reče tako otac starijim kćerkama, i sam razmisli «Da li je reč onog starog volha istinita, što pero meni podari! Brige onda nema, stari volh vremenom je umudren, i svi ga bogovi nebeski vole, ako je dobar njegov sin, on će biti suđenik Nastenki!» A želja starijih kćerki je bila, da se reše noćnog gosta, da se Nastenka ne bi pre njih udala. Kad je došlo vreme za večeru, Nastenkine 46

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» sestre izvadile su noževe iz reznice, a noževe zaglavile u ram prozora i u njega, a pored noževa, stavile su i puno oštrih igala i strela tvrdih. Nastenka je u to vreme štalu čistila i ništa nije videla..…» Saznavši da noću ona razgovara sa svojim suđenim, njene starije sestre, umesto da budu oduševljene zbog svoje sestre, počele su da se žale ocu, predstavlajući činjenicu, da se njoj pojavio suđeni pre nego njima. U svemu tome nije bilo ničega osim crne zavist i sebičnosti, koja je na kraju dovela do zlobe i izdaje. I opet, u Priči se pokazuje značajna razlika između muškog i ženskog vaspitanja i do kakvih posledica dovodi vaspitanje na osnovu slepe majčinske ljubavi. Starije sestre Nastjine "nisu se smilovale" da pomognu Nastenki u radu oko kuće, nisu htele da uprljaju svoje bele ručice, ali one nisu bile previše lenje da u rukama drže oštre noževe, igle i strelice stavljajući ih u ram prozora! I one su to uradile, shvatajući reči oca, kakva je povezanost između sivog pera i noćne pojave dobrog mladića u gornjoj sobi Nastenkinoj. Za to su imale dovoljno uma i želje: «…I tako, kako je pao mrak, doleteo je Jasni Soko Nastenkinom prozoru. Doleteo je do prozora, udari se na oštre noževe i na igle i strele, borio se i borio dok sve grudi nije izranjavio, a Nastenka je od dnevnih radova malo zadremala, čekajući svog Jasnog Sokola i nije čula, kako se bori Sokol na prozoru. Tada Jasni Soko reče gromko: — Zbogom, moja prelepa devojko! Ako ti budem trebao, ti ćeš me naći, čak i ako vrlo daleko ja budem ! A pre toga, idući meni za „тридевять“ zemlji, u „Тринадесятый“ čertog, ti ćeš sedam gvozdenih pari čizama iznositi, sedam gvozdenih hlebova pojesti. I čula je Nastenka kroz san reči Jasnog Sokola, a da ustane, da se probudi, nije mogla. A ujutru se probudila ona, tugovalo je njeno srce. Pogledala je kroz prozor, a u prozoru krv Jasnog Sokola na suncu se suši. Zaplakala onda Nastenka. Otvori ona prozor i prisloni svoje lice na mesto gde je bila krv Jasnog Sokola iz Čertoga Finista. Suze su oprale krv Sokola, a sama Nastenka kada se umila krvlju suđenog postala je još lepša…» Jasni Soko je upao u smrtonosnu zamku koju su mu pripremile 47

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» "brižne" starije sestre Nastjine, i teško ranjen ivicom noževa, strelama i oštrim iglama, bio je primoran da odleti, i da nikad više ne idi svoju suđenu, koja je usnula od umora čekajući ga. Ali pre nego što je odleteo, Jasni Soko rekao je glasno Nastenki, gde će ona moći da ga pronađe, ako ona to zaista jako želi. I odmah je upozorio kako će to biti teško. On je rekao da će ona će morati da ide ЗА ТРИДЕВЯТЬ ЗЕМЕЛЬ25 , u ТРИНАДЕСЯТЫЙ ЧЕРТОГ26! Iza ТРИДЕВЯТЬ ЗЕМЕЛЬ... u mnogim ruskim pričama i bajkama nalazi se takav izraz, ali ako se prevede na savremeni jezik, onda bi ispalo ono, što nisu svi u stanju da shvate, kada čitaju ili to čuju. Čak i u originalnoj varijanti pravilno je da se piše „тридевять“ zemalja, jer u to vreme zemljama su se zvale druge planete. Kao što se, na primer, naša planeta ranije zvala Midgard-Zemlja ili, na moderan način, planeta po imenu Midgard! Svaka planeta-zemlja u Univerzumu je imala svoje ime. Troara-zemlja, Rutta-zemlja, Deja-zemlja — to je samo nekoliko imena različitih planeta-zemlji naše Galaksije, pa čak i drugih Galaksija koje su pomenute u Slavjano-Arijevskim Vedama. Ove planete-zemlje uništene su od strane čužezemaca (vanzemaljaca). Na te zemlje Koščeji, Vladari Sivih, bacili su Fašrazrušitelj, kako su naši preci zvali nuklearne i termonuklearne bombe, koje su spalile sve na tim planetama-zemljama, pretvarajući ih u mrtvu beživotnu pustinju. Deja-zemlja — to je bivša peta planeta sistema Jarilasunca, tj. našeg sunčevog sistema. Na Deji, Tamne Sile su uništile sve živo tokom jednog od zvezdanih ratova između Sila Svetla i Tame pre 153 352 godina (2016. godine). A onda, već pustinju, znatno kasnije uništila je snagom svoje gravitacije tzv planeta-X! Ta planeta-X ili Nemezida, ili planeta Smrti, ili Nibiru, zapravo predstavlja neutronsku zvezdu — ugarak zvezde-satelita našeg sunca-Jarila! To je zvezda-pratilac našeg sunca, koja je postala supernova zvezda pre oko šest milijardi godina iz materija od koje je nastao naš planetarni sistem. Tako su u davna vremena naši preci zvali zemljama druge planete, koje se okreću oko drugih zvezdi-sunca, a ne susedne države! I fraza «за тридевять земель» označava ne тридевятьu (tri puta devet = 27) planetu od naše Midgard-Zemlje, već je samo maštovit izraz veoma velike udaljenosti. Nastja nije posetila DVADESET SEDAM PLANETA48

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» ZEMLjI, TRAŽEĆI JASNOG SOKOLA, VEĆ SAMO ŠEST!! U šta će uskoro biti moguće da se uverite. Dvadeset sedam naseljenih planetazemlji je uključeno u savez civilizacija Svetlih Sila. I Nastjenka je morala da poseti ŠEST PLANETA-ZEMLjI OD OVIH DVADESET I SEDAM PLANETA-ZEMLjI! Tako da je izraz «за тридевять земель» — samo slika, koju su primenjivali pripovedači, da stvore kod svojih slušalaca ideju o nečemu veoma udaljenom. U Priči se navode neverovatno tačni podaci o rastojanjima od jedne planete-zemlje do sledeće, što će postati jasno u daljoj analizi teksta. U kasnijim vremenima, kada su stanovnici Midgard-Zemlje već prestali da posećuju druge planete-zemlje, razumljivo je da su naši preci o merama rastojanja prestali da bilo šta govore svojim potomcima. Zato su pripovedači dodali još i druge reči, stvarajući slike, koje su jasne svakom slušaocu Priča. Upravo iz tog razloga Jasni Soko saopštava Nastenki, da ona može da ga pronađe za тридевять zemlji, kada iznosi SEDAM PAROVA ŽELEZNIH ČIZMI i IZGLOĐE SEDAM GVOZDENIH HLEBOVA!! Svaki slušalac, čuvši ovо, nije mogao da sebi predstavi kako je moguće iznositi ČAK i jedan par železnih čizmi i izglodati ČAK i jedan gvozdeni hleb! Iako je naratoru to bilo dovoljno da impresionira čak i najbogatiju maštu svojih slušalaca, Jasni Soko saopoštava Nastenki, gde tačno može da ga nađe! On joj govori da će ona biti u stanju da ga pronađe, ako izdrži težak put, u ТРИНАДЕСЯТОМ ЧLERTOGU! I kao što je već gore rečeno, naši preci razbijali su zvezdano nebo — Svarožji Krug — na ŠESNAEST ČERTOGA-SAZVEŽĐA, а тринадесятый Čertog Svarožjeg Kruga nije ništa drugo već trinaesti Čertog — ČERTOG FINISTA! A na kraju krajeva, iz tog Čertoga Finista je i tražio Ljubomir Vedaslavič dragoceno pero za svoju najmlađu ćerku! Ispostavilo se da se krug zatvorio! Jasni Soko je doletao Nastenki upravo iz tog Čertoga-sazvežđa, upravo odatle je bio i drevni volh, koji je dao ocu Nastjinom jednostavno pero Jasnog Sokola, svog sopstvenog sina, koji je tražio suđenu! Tako da je slika dobrog mladića, koji je mogao da se pretvori u sokola — SAMO SLIKA, kojom je pripovedač mogao da prenese slušaocima pojam teleportacije čoveka sa jedne planete-zemlje na drugu u fizičkom telu, bez upotrebe Međuzvezdanih Kapija! A to već 49

Nikolaj Levašov «Priča o Jasnom Sokolu. Prošlost i sadašnjost» govori o veoma visokom nivou razvoja i samog Jasnog Sokola i njegovog oca — drevnog volha! Čim se dublje ulazi u smisao, unet u ovu Priču, to se više slojeva informacija otvara za razumevanje. I ispostavilo se da je čak u jednu Priču založeno shvatanje sveta naših dalekih predaka. I to shvatanje sveta otvara se bukvalno sa svakim pasusom: «…Pošla je Nastenka ocu i rekla mu: — Ne brani meni, oče, otpusti me na put daleki, ZA ТРИДЕВЯТЬ DALEKIH DALJINA. Daždbog dao, da živa budem - da se ponovo vidimo, a ako umrem - na rodu, znaj, meni je to bilo zapisano. Žao bilo ocu da pusti u nepoznato svoju najmlađu kćer. A nevoljno, da dalje u skufu šumskom ona živi, ne može, neće Svarog dozvoliti. Znao je otac: zaljubljeno srce devojke, silnije je od moći oca i majke, ono podleže samo Ladi i Makoši. Oprosti se on sa najdražom kćerkom svojom, blagoslov joj dade za put daleki i pusti pod zaštitom svetlih bogova. …» Nastja se spremala da pođe da traži Jasnog Sokola i saopštava to svom ocu. Ona traži od oca da je pusti na put-daleki, ZA ТРИДЕВЯТЬ DALEKIH DALJINA! A na kraju krajeva, Jasni Soko joj je govorio, da će biti u stanju da ga pronađe ZA ТРИДЕВЯТЬ ZEMLJI! U čemu je onda stvar? Ili je Nastenka kroz san pogrešno shvatila šta joj je rekao pre nego što je otišao ranjeni Jasni Soko? Kao što je već pomenuto, izraz Jasnog Sokola «ZA ТРИДЕВЯТЬ ZEMLJI» nosi u sebi sliku svemirskih dubina, a ne broj planeta-zemlja, kroz koje Nastenka mora da prođe pre nego što će biti u stanju da pronađe svog suđenog. Pa zašto Nastenka govori o tome, da ona ide ZA ТРИДЕВЯТЬ DALEKIH DALJINA? O kakvim to DALEKIM DALJINAMA govori ona? U savremenom jeziku se koriste sve do sada reči: DALjina, uDALjini, DALeko, DALje, uDALjeni, DALekovid, itd.. U svim tim rečima je prisutan koren «DAL», koji je i do sada povezan sa udaljenošću, rastojanjem, ali malo ko sebi predstavlja, kakva je to udaljenost! Uzgred, reč " RA stojanje" je nastala od spajanja nekoliko reči, koje su pri povezivanju u jednu postavljene u reči po određenim pravilima jezika, ne onima, koja su nametnuta rusima danas. "Stajati od RA» — označava stepen udaljenosti od RA- Sunca! Čak se ta reč u savremenom jeziku ne koristi po svojoj predviđenoj nameni. 50