Onore de Balzak - Tajne kneginje De Kadinjan

TAJNE KNEGINJE DE KADINJAN Teofilu Gotjeu

I Posle neuspeha julske revolucije, vinovnika propasti više plemićkih imanja. koja je izdržavao Dvor, gospođa kneginja de Kadinjan je bila dovoljno vešta da pripiše političkim događajima svoju potpunu propast, prouzrokovanu njenim rasipnim životom. Knez je bio napustio prestonicu Francuske sa kraljevskom porodicom, ostavljajući kneginju u Parizu, sigurnu, zahvaljujući njegovoj odsutnosti, jer su dugovi, za čije podmirenje nije mogla biti dovoljna prodaja otuđivih imanja, teretili samo njega. Prihodi od majorata su bili zaplenjeni. Najzad, poslovi ove velike porodice nalazili su se u isto tako rđavom stanju kao i poslovi starije grane Burbona. Ta. žena, toliko čuvena pod svojim prvim imenom - vojvotkinja de Mofrinjez, tada je mudro pristala da živi u dubokoj povučenosti. Pariz je ponela struja tako vrtoglavih događaja, da je uskoro vojvotkinja de Mofrinjez, prikrivena u kneginji de Kadinjan, za čiju promenu imena nije znala većina novih glumaca onog društva koje je julska revolucija izvela na pozornicu, postala kao neka strankinja. U Francuskoj titula vojvode ima prvenstvo nad svim ostalima, čak i nad kneževskim, mada prema heraldici, lišenoj svakog sofizma, titule ne znače bezuslovno ništa, pa prema tome, postoji savršena jednakost između plemića. Francuska kraljevska kuća je nekada brižljivo podržavala tu divnu jednakost; a i dan-danas ona se, makar po imenu, održala tako što su se kraljevi pobrinuli da daju proste grofovske titule svojoj deci. Upravo na temelju tog sistema Fransoa I je uništio sjaj titula koje je sebi davao naduveni Šarl V, potpisujući se na jednom odgovoru upućenom njemu ovako: „Fransoa, gospodar Vanva“. Luj XI je učinio još bolje kada je udao svoju kćer za jednog plemića bez titule, Pjera de Božea. Luj XIV je tako uspešno razbio feudalni sistem da je u njegovoj monarhiji titula vojvode postala za plemstvo najviša čast, na kojoj se najviše zavidelo. Ipak, postoje dve ili tri porodice u Francuskoj čije je kneževstvo, nekad bogato obdareno posedima, stavljeno iznad vojvodstva. Porodica de Kadinjan, koja za svoje najstarije sinove poseduje titulu vojvoda de Mofrinjez, dok ostali imaju prava da se nazivaju samo vitezima de Kadinjan, jedna je od tih izuzetnih porodica. Kao nekada dva kneza iz porodice de Roan, kneževi de Kadinjan su imali pravo na presto u svojoj kući; mogli su imati paževe – plemiće u svojoj službi. Ovo objašnjenje je potrebno koliko zbog toga da bi se izbegle glupe kritike onih koji

ne znaju ništa, toliko i zato da bi se ustanovilo ono što je značajno u jednom svetu koji, vele, nestaje, a koji toliki ljudi odbacuju i ne shvatajući ga. Kadinjani imaju ovakav grb: na žutoj podlozi pet crnih rombova, povezanih i poređanih u vidu poprečne vodoravne trake preko sredine grba, s rečju Memini1 kao devizom, i zatvorenom krunom, bez štitonoša i okvira. Danas počinje da ulazi u modu titula kneza zbog velikog broja stranaca koji hrle u Pariz i zbog skoro opšteg nepoznavanja heraldičke nauke. Nema pravih kneževa osim onih koji su dobili posede i kojima pripada titula Visočanstvo. Prezir francuskog plemstva prema tituli kneza i razlozi koji su rukovodili Luja XIV da dâ prednost tituli vojvode, sprečili su Francusku da traži naziv Visočanstvo za nekoliko kneževa koji postoje u njoj, izuzev Napoleonovih. To je razlog što se kneževi de Kadinjan s obzirom na ime, nalaze na nižem položaju, u odnosu na druge kneževe kontinenta. Ličnosti takozvanog društva iz predgrađa Sen-Žermen štitile su kneginju sa obzirom punim poštovanja koje su dugovali njenom imenu, jednom od onih koje će se uvek ceniti, njenim nedaćama o kojima se više nije raspravljalo, i njenoj lepoti, koja je bila jedino što je sačuvala od svog upropašćenog bogatstva. Društvo, čiji je bila ukras, bilo joj je zahvalno što je u izvesnom smislu stupila u manastir, zatvarajući se u svoju kuću. Taj dobar ukus bio je za nju, više nego za bilo koju drugu ženu, ogromna žrtva. Nešto uzvišeno se u Francuskoj uvek tako duboko doživljava, pa je kneginja svojim povlačenjem ponovo zadobila sve ono što je mogla izgubiti u očima javnosti usred svog sjaja. Viđala je samo jednu od svojih starih prijateljica – markizu d’Espar. Osim toga, nije posećivala ni velike skupove, ni svečanosti. Kneginja i markiza su posećivale jedna drugu rano pre podne, i to kao krišom. Kad je kneginja dolazila na večeru kod svoje prijateljice, markiza bi zatvarala vrata. Gospođa d’Espar je bila divna prema kneginji. Zamenila je svoju ložu u Talijanskom pozorištu, koja se nalazila na prvom spratu, za ložu, u prizemlju, tako da je gospođa de Kadinjan mogla dolaziti u pozorište nezapažena i odlaziti inkognito, Malo žena je bilo kadro za toliko obzira koji bi ih lišili zadovoljstva da vuku za sobom jednu staru svrgnutu suparnicu i da se izdaju za njenu dobrotvorku. Pošto tako nije bila prisiljena da šije preskupe haljine, kneginja je išla u markizinim kolima tajno, što ne bi mogla prihvatiti javno. Niko nije nikada saznao koji su razlozi rukovodili gospođu d’Espar da se tako ophodi prema kneginji de Kadinjan; ali njeno ponašanje je bilo plemenito, i dugo se sastojalo od mnoštva sitnica koje, kad se gledaju jedna po jedna, izgledaju beznačajne, ali, posmatrane zajedno, dosežu goleme razmere. 1 „Sećam se“

Godine 1832. tri zime su pokrile gomilom snega pustolovine vojvotkinje de Mofrinjez i tako su je ubelile da se svet sa velikom mukom sećao neprijatnih okolnosti njenog pređašnjeg života. Od te kraljice, koju su obožavali toliki dvorani i čije su lakoumnosti mogle biti predmet mnogih romana, ostala je još samo jedna predivna žena od trideset šest godina, ali kojoj se moglo dozvoliti da daje sebi samo trideset, mada je bila majka vojvode Žorža de Mofrinjeza, devetnaestogodišnjeg mladića, lepog kao Antinous, siromašnog kao Jov, koji je zasluživao najveće uspehe. Ali, njegova majka je pre svega želela da ga oženi bogatom devojkom. Možda je taj plan bio tajna prisnih odnosa koje je ona i dalje održavala sa markizom, čiji salon važi za prvi u Parizu, i gde je jednog dana mogla da bira ženu za Žorža među bogatim naslednicama. Kneginja je videla pred sobom još pet godina od sadašnjeg trenutka do vremena ženidbe svog sina. To su bile puste i usamljene godine, jer da bi joj uspelo da ga dobro oženi, njeno ponašanje je moralo biti obeleženo žigom mudrosti. Kneginja je stanovala u Ulici Miromenil, u jednoj maloj zgradi, u prizemlju, čija je kirija bila skromna. Tu se koristila ostacima svoje raskoši. Stan je još odisao njenom otmenošću velike gospođe. Bila je okružena lepim stvarima koje su podsećale na bolji život. Na njenom kaminu se mogla videti jedna divna minijatura, portret Šarla X, delo gospođe de Mirbel, ispod koga su bile utisnute ove reči: Dar od kralja; a uporedo s njom stajao je portret Gospođe2 , žene koja je bila tako izuzetno divna prema njoj. Na jednom stolu isticao se veoma skupocen album, koji ne bi imala smelosti da pokaže ni jedna od ovih građanki, sadašnjih vladarki našeg industrijskog i dosadnog društva. Ta smelost je na izvestan način slikala ovu ženu. Među portretima koji su se nalazili u albumu bilo je tridesetak prisnih prijatelja koje je svet nazivao njenim ljubavnicima. Toliki broj je bila kleveta; ali što se tiče jedno desetorice, to je možda bilo, kako je govorila markiza d’Espar, lepo i duhovito ogovaranje. Uostalom, portrete Maksima de Traja, de Marseja, Rastinjaka, markiza d’Esgrinjona, generala Montrivoa, markiza de Ronkerola i d’Ažida-Pentoa, kneza Galationa, mladih vojvoda de Granlije, de Retore, lepog Lisjena de Ribamprea, mladog vikonta de Serizija, najslavniji slikari su veoma nagizdali svojim kistom. Kako je kneginja primala samo dve ili tri ličnosti iz te zbirke, ona je u šali tu knjigu nazivala zbornikom svojih zabluda. Nesreća je od te žene stvorila dobru majku. Tokom petnaest godina restauracije, ona se previše zabavljala da bi mogla misliti na svog sina. Međutim, sada, skrivajući se u tamu, ta slavna sebična žena je smatrala da bi materinsko osećanje, dovedeno do krajnjih granica, moglo iskupiti grehe njenog prošlog života u očima onih osećajnih ljudi koji opraštaju sve jednoj izvanrednoj majci. Ona je utoliko više volela svog sina ukoliko nije više imala ništa drugo da voli. Žorž de Mofrinjez 2 Titula Gospođe pripadala je na francuskom dvoru Kraljevoj snaji, ženi njegovog brata (prim. prev.).

je, uostalom, jedno od one dece koja mogu da laskaju svim taštinama jedne majke. Tako je kneginja podnela za njega sve moguće žrtve: iznajmila je za Žorža konjušnicu i spremište, iznad kojih je on stanovao u jednom malom stanu od tri divno nameštene odaje u međuspratu, okrenutom prema ulici. Sebi je nametnula više lišavanja da bi on mogao zadržati konja za jahanje, konja za dvokolice i malog slugu. Ona je imala još samo sobaricu, a za kuvaricu je uzela jednu od svojih starih devojaka iz kuhinje. Vojvodin „tigar“ 3 je tada obavljao pomalo tešku službu. Tobi, bivši tigar pokojnog Bodenora (takva je bila šala otmenog društva na račun tog propalog gizdavca)4 , taj mladi tigar za koga se u njegovoj dvadeset petoj godini smatralo da ima tek četrnaest, morao je biti dovoljan za timarenje konja, čišćenje dvokolica ili lakih otvorenih kočija, za praćenje svog gospodara, spremanje stanova, kao i da se nađe u kneginjinom predsoblju i najavljuje, ako bi, slučajno, ona trebalo da primi neku ličnost. Kada pomislimo šta je pod restauracijom bila lepa vojvotkinja de Mofrinjez – jedna od kraljica Pariza, blistava kraljica, čiji bi raskošni život, možda, poslužio kao lekcija i najbogatijim ženama koje su u modi u Londonu. Bilo je nečeg dirljivog u tome kada bismo je videli u njenoj skromnoj puževljevoj kućici u Ulici Miromenil na nekoliko koraka od njene ogromne palate, za čije naseljavanje nije bilo dovoljno veliko nijedno bogatstvo, i koju je razorio čekić spekulanata. Žena koju je jedva valjano posluživalo trideset slugu, koja je raspolagala najlepšim odajama za primanje u Parizu, najljupkijim malim odajama u kojima je priređivala tako divne gozbe, sada je živela u stanu od pet soba: predsoblja, trpezarije, salona, spavaće sobe i kupatila, sa dve žene kao jedinom poslugom. – Ah! ona je divna prema svom sinu – govorila je ta lukava brbljivica, markiza d’Espar, i to divna bez zanosa – ona je srećna. Nikada ne bismo poverovali da je ta tako površna žena sposobna da sprovodi odluke sa toliko upornosti; i naš dobri nadbiskup ju je osokolio, veoma je dobar prema njoj, a nedavno je nagovorio staru groficu de Sen-Sinj da je poseti. Uostalom, da li da to priznamo? Treba biti kraljica pa se znati povući s prestola i sići dostojanstveno sa visokog položaja koji nikada nije sasvim izgubljen. Samo oni koji su svesni toga da sami po sebi nisu ništa, izražavaju žaljenje kada padaju, ili gunđaju i vraćaju se prošlosti koja se nikada neće vratiti, pogađajući dobro da čovek ne može uspeti dva puta. Prinuđena da se liši retkog cveća usred koga je navikla da živi, a koje je tako dobro isticalo njenu ličnost – jer je bilo nemoguće ne upoređivati je sa cvetom – kneginja je dobro izabrala svoje prizemlje. Uživala je u jednom ljupkom vrtiću, punom grmova, čiji je uvek zeleni travnjak razveseljavao njeno mirno utočište. 3 Konjušar i sluga. 4 Aluzija na Kuću Nisenžan.

Mogla je imati oko dvanaest hiljada livri rente. Taj skromni prihod bio je sastavljen od godišnje pomoći koju je davala stara vojvotkinja de Navaren, tetka po ocu mladog vojvode, a trebalo je da se isplaćuje sve do dana njegove ženidbe. Drugi deo pomoći slala je vojvotkinja d’Iksel, sa svoje zemlje, gde je štedela kao što to umeju stare vojvotkinje pored kojih je Harpagon samo šegrt. Knez je živeo u inostranstvu stalno u službi svojih izgnanih gospodara, deleći s njima njihovu zlu kob i služeći im sa odanošću bez računa, u kojoj možda ima više razbora nego u svima kojima su okruženi. Položaj kneza de Kadinjan još je štitio njegovu ženu u Parizu. Upravo kod kneginje je maršal, kome dugujemo osvajanje Afrike5 , održavao, tokom Gospođinog pokušaja u Vandeji, sastanke sa glavnim vođama legitimističkog ubeđenja – toliko je bila velika kneginjina skrovitost, toliko je njena beda izazivala malo nepoverenja sadašnje vlade! Videći da se približava užasni stečaj ljubavi, to doba starosti od četrdeset godina posle koga se tako malo šta događa ženi, kneginja se bila bacila u carstvo filosofije. Ona koja je šesnaest godina osećala najveći užas prema ozbiljnim stvarima – sada je čitala. Književnost i politika su danas ono što je nekada za žene bila pobožnost – poslednje utočište njihovih želja. U otmenim krugovima se govorilo da Dijana želi da napiše knjigu. Od kako je od ljupke, lepe žene kneginja postala umna žena, čekajući da sasvim precveta, ona je od svojih prijema stvorila najvišu čast koja je na izvanredan način odlikovala povlašćenu osobu. Pod zaštitom ovih zanimanja mogla je da prevari jednog od svojih prvih ljubavnika – – de Marseja, najuticajniju ličnost građanske politike ustoličene jula 1830. godine. Ona ga je ponekad primala uveče, dok su za to vreme maršal i veći broj legitimista tiho razgovarali u njenoj spavaćoj sobi o osvajanju kraljevstva koje se nije moglo izvršiti bez saradnje ideja – jedinog elementa uspeha na koji zaverenici zaboravljaju. To je bila lepa osveta lepe žene, to poigravanje prvim ministrom i služenje njime kao zaklonom protiv njegove sopstvene vlade. Ta pustolovina, dostojna davnih vremena Fronde, bila je predmet najduhovitijeg pisma na svetu, u kome je kneginja podnosila Gospođi izveštaj o pregovorima. Vojvoda de Mofrinjez je išao u Vandeju i mogao je da se vrati odatle tajno a da se ne osramoti, ali ne i da ne učestvuje u Gospođinim gubicima koja ga je, na nesreću, poslala natrag kada je izgledalo da je sve izgubljeno. Možda bi strastvena budnost tog mladog čoveka omela izdaju. Ma koliko da su bili veliki gresi vojvotkinje de Mofrinjez u očima građanskog sveta, ponašanje njenog sina ih je svakako izbrisalo u očima plemićkog sveta. U tom rizikovanju da se izgubi svoj jedini sin i naslednik jedne istorijske kuće, bilo je plemenitosti i veličine. Postoje takozvane vešte ličnosti koje uslugama učinjenim u političkom životu popravljaju greške načinjene u ličnom životu, i obrnuto. Ali kod kneginje de Kadinjan nije bilo nikakve 5 Burmon. Pod Afrikom se sada podrazumeva Alžir.

računice. A možda ni svi oni koji se tako ponašaju ne postupaju ništa više proračunato. U tim besmislenim obrtima upola odlučuju sami događaji. II Jednog od prvih lepih dana meseca maja 1833, markiza i kneginja su se kretale (jer se nije moglo reći da su šetale), pod drvoredom koji je opasivao travnjak u vrtu, oko dva sata posle podne, po jednoj od najjačih sunčanih žega. Zraci koji su se odbijali od zidova, zagrejali su vazduh na tom malom prostoru ispunjenom mirisom cveća koje je poklonila markiza. – Uskoro ćemo izgubiti de Marseja – govorila je gospođa d’Espar kneginji – a sa njim će otići i vaša poslednja nada u mogućnost bogaćenja vojvode de Mofrinjeza; jer od kako ste ga vi tako dobro izigrali, taj veliki političar je ponovo pokazao naklonost prema vama. – Moj sin se nikada neće predati mlađoj grani kraljevske porodice – reče kneginja – pa makar ja morala raditi za njega. Ali Berta de Sen-Sinj ga ne mrzi. – Deca – odgovori gospođa d’Espar – nemaju iste obaveze kao njihovi očevi... – Ne govorimo o tome – reče kneginja. – Ako ne uspem da pripitomim markizu de Sen-Sinj, to će odista biti dovoljno da svog sina oženim nekom kovačkom kćerkom, kao što je to učinio onaj mali d’Esgrinjon! – Da li ste ga voleli? – upita markiza.- – Ne – odvrati ozbiljno kneginja. – D’Esgrinjonova bezazlenost je bila neka vrsta provincijske gluposti koju sam malo prekasno zapazila, ili, ako hoćete, isuviše rano. – A de Marseja? – De Marsej se igrao sa mnom kao sa nekom lutkom. Bila sam tako mlada! Nikada ne možemo voleti one muškarce koji postaju naši učitelji; oni suviše vređaju naše sitne taštine. – A onog malog jadnika koji se obesio? Lisjena? To je bio Antinous i veliki pesnik, divila sam mu se veoma savesno, i, bez sumnje, mogla sam postati srećna. Ali on je voleo jednu devojku i ja sam ga ustupila gospođi de Serizi; da je hteo da me voli, da li bih ga ustupila? – Kakva neobičnost! Sukobiti se sa jednom Esterom! – Ona je bila lepša od mene – reče kneginja... – Evo skoro će tri godine kako sam se povukla u potpunu samoću – odvrati ona posle stanke – e! pa u tom spokoju

nije bilo ničeg mučnog. Samo vama ću se usuditi da kažem da sam se ovde osećala srećnom. Bila sam otupila od obožavanja, umorna bez zadovoljstva, uzbuđena na površini, ali mi osećanje nije prolazilo kroz srce. Smatrala sam da su svi muškarci koje sam poznavala mali, bedni, površni; nijedan od njih nije u meni izazivao ni najslabije iznenađenje, bili su bez nevinosti, bez veličine, bez nežnosti. Želela bih da sam srela nekoga ko bi mi ulivao strahopoštovanje. – Zar ste vi, dakle, kao ja, draga moja – zapita markiza – zar nikada niste sreli ljubav kada ste pokušavali da volite? – Nikada – odgovori kneginja, prekidajući markizu i stavljajući svoju ruku na njenu. Obe su otišle da sednu na jednu klupu od neotesanog drveta, pod žbun ponovo procvetalog jasmina. Izgovorile su jednu od onih rečenica tako svečanih za žene koje su dospele u njihove godine. – Kao i vi – nastavi kneginja – možda sam bila više voljena od drugih žena; ali osećam da kroz tolike pustolovine nisam upoznala sreću. Počinila sam mnoge ludosti, ali su one imale jedan cilj; međutim, cilj se pomerao prema tome koliko sam ja napredovala! Osećam u svom ostarelom srcu neku nevinost koja nije bila načeta. Da, pod tolikim iskustvom leži prva ljubav koju bi mogli zloupotrebiti; isto kao što se, uprkos tolikom zamoru i uvelosti, osećam mladom i lepom. Možemo voleti i ne biti srećni možemo biti srećni a ne voleti; ali voleti i imati sreće, ujediniti ova dva ogromna ljudska uživanja, to je čudo. To čudo se meni nije ispunilo. – Ni meni – reče gospođa d’Espar. – U mojoj povučenosti me proganja jedno strašno žaljenje: zabavljala sam se, ali nisam volela. – Kakva neverovatna tajna! – uzviknu. markiza. – Ah! draga moja – odgovori kneginja – te tajne možemo poveriti samo sebi samima: niko u Parizu nam ne bi poverovao. – A da nismo obe prešle trideset šestu godinu – odvrati markiza – ne bismo, možda, dale ovu izjavu. – Da, kada smo mladi, ima u nama mnogo glupe uobraženosti! – reče kneginja. – Ponekad ličimo na one sirote mladiće koji se igraju čačkalicom ne bi li naterali ljude da poveruju kako su dobro večerali. – Najzad, tu smo – odgovori sa samodopadljivom umiljatošću gospođa d’Espar, koja načini jedan ljubak pokret naučene nevinosti – a mi smo, kako mi se čini, još dovoljno žive da bismo se osvestile. – Kada ste mi nedavno rekli da je Beatrisa otišla s Kontijem, razmišljala sam o tome cele noći.– nastavi kneginja posle malog predaha. – Mora biti da je veoma

srećna ona žena koja na taj način žrtvuje svoj položaj, svoju budućnost i odriče se zauvek sveta. – To je mala glupača – reče ozbiljno gospođa d’Espar. – Gospođica de Tuš je bila očarana što se otresla Kontija. Beatrisa nije prozrela koliko je to napuštanje, od strane jedne nadmoćnije žene, koja nije ni jednog trenutka branila svoju tobožnju sreću, ukazivalo na Kontijevu ništavnost. – Ona će, znači, biti nesrećna? – Već je to – odvrati gospođa d’Espar. – Čemu napustiti svog muža? Zar to za jednu ženu nije priznanje nemoći? – Znači, vi smatrate da gospođu de Rošfid nije navela na to želja da uživa u miru u pravoj ljubavi, u onoj ljubavi čije su slasti, za nas dve, još samo san? – Ne, ona je podražavala gospođu de Bozean i gospođu de Lanže, koje bi, među nama rečeno, u nekom veku manje prostačkom od našeg, bile, uostalom kao i vi, isto tako značajne ličnosti kao što su La Valijer,. Montespan, Dijana od Poatjea, vojvotkinje d’Etamp i de Šatoru. – Oh! ali bez kralja, draga moja. Ah! kako bih želela da mogu oživeti te žene i zapitati ih da li... – Ali – reče markiza, prekidajući kneginju – nije potrebno navoditi mrtve da govore, poznajemo žive žene koje su srećne. Evo više od dvadeset puta kako započinjem prisni razgovor o tom predmetu sa kontesom de Monkorne, koja je sa tim malim Emilom Blondeom već petnaest godina najsrećnija žena iz otmenih krugova: nijednog neverstva, nijedne potajne pomisli; i danas su isti kao i prvog dana; ali, uvek smo bile ometene, prekinute u najzanimljivijem trenutku. Te dugotrajne veze, kao Što je Rastinjakova sa gospođom de Nisinžen, gospođe de Kan, vaše rođake, sa njenim Oktavom, imaju tajnu, a nama je ta tajna nepoznata, draga moja. Svet nam ukazuje najveću čast smatrajući naš za razvratnice dostojne Regentovog dvora, a mi smo nevine kao dve male učenice iz internata. – Bila bih još i srećna da je reč o toj nevinosti – uzviknu podrugljivo kneginja – ali naša je gora, ima radi čega da bude ponižena. Šta hoćete? Da li da ponudimo to mučenje Bogu kao ispaštanje za naša neplodna traženja; jer, draga moja, neverovatno je da ćemo u poznu jesen naći lepi cvet koji nam je nedostajao tokom proleća i leta. – Nije reč o tome – nastavi markiza posle stanke za vreme koje su obe duboko razmišljale. – Još smo dovoljno lepe da bismo mogle pobuditi ljubav; ali nikada nikoga nećemo ubediti u našu nevinost i u našu vrlinu. – Kad bi to bila laž, ona bi uskoro bila ukrašena tumačenjima, poslužena sa ljupkim obradama koje bi je učinile verovatnom, i progutana kad neki ukusan plod. Ali kako naterati da poveruju u istinu! Ah! najvećim ljudima to nije pošlo za

rukom – dodade kneginja sa jednim od svojih lukavih osmeha koji je mogla prikazati jedino kičica Leonarda da Vinčija. – I zvekani katkad dobro vole – ponovo uze reč markiza. – Ali – primeti kneginja – za to nisu dovoljno lakoverni ni sami prostaci. – Imate pravo – reče smejući se markiza. – Ali ne bi trebalo da tražimo budalu, čak ni nadarenog čoveka. Da bi se rešio jedan sličan problem. potreban nam je genijalan čovek. Samo genije je iskren kao dete, veruje u ljubav i rado dopušta da mu se vežu oči. Pogledajte Kanalisa i vojvotkinju de Šolje. Ako smo vi i ja srele genijalne ljude, oni su, možda, bili suviše daleko od nas, suviše zauzeti, a mi suviše lakomislene, suviše zanesene, suviše očarane. – Ah! ipak bih žarko želela da ne napustim ovaj svet a da ne upoznam zadovoljstva prave ljubavi – uzviknu kneginja. – Nije ništa izazvati je – reče gospođa d’Espar – treba je osetiti. Vidim da su mnoge žene samo izgovori za neku strast umesto da joj istovremeno budu i uzrok i posledica. – Poslednja strast koju sam izazvala bila je nešto sveto i lepo – reče kneginja – imala je budućnost. Slučaj mi je tog puta uputio onakvog genijalnog čoveka kakav nama treba i koga je tako teško uhvatiti, jer ima više lepih žena nego genijalnih ljudi. Ali đavo se bio umešao u tu pustolovinu. – Ta ispričajte mi to, draga moja, za mene je to sasvim novo. – Zapazila sam tu lepu strast tek sredinom zime 1829. Svakog petka, u Operi, viđala sam u orkestru, uvek na istom sedištu, jednog mladića od oko trideset godina, koji je dolazio tamo zbog mene, kako me gleda vatrenim očima, ali često rastužen zbog rastojanja koje nas je delilo, ili, možda, zbog nemogućnosti da uspe. – Siroti dečak! Kada čovek voli, postane veoma glup – reče markiza. – Za vreme svakog međučina prikradao se u hodnik – nastavi kneginja smešeći se na prijateljsku podrugljivu primedbu kojom ju je markiza prekinula – zatim, jednom ili dva puta, da bi me video ili da bi se pokazao, priljubljivao je nos na okno jedne lože koja je bila nasuprot mojoj. Ako sam primala neku posetu, primećivala sam ga prilepljenog za moja vrata – tada je mogao da mi krišom dobaci pogled; na kraju je upoznao ličnosti iz mog društva, pratio ih je kada su se upućivale ka mojoj loži, da bi iskoristio otvaranje mojih vrata. Siroti dečak je, bez sumnje, uskoro saznao ko sam ja, jer je poznavao iz viđenja gospodina de Monfrinjeza i mog svekra. Od tada sam zaticala mog tajanstvenog neznanca u Talijanskom pozorištu, na sedištu nasuprot moga sa koga je mogao da mi se divi, u bezazlenom zanosu: to je bilo lepo. Na izlasku iz Opere, kao i ispred Lakrdijaškog6 pozorišta viđala sam ga kako stoji u gomili, nepokretan: gurali su 6 Uobičajeno ime za Talijansko pozorište.

ga laktovima, ali ga nisu mogli pomeriti. Oči su mu postajale manje blistave kada bi me video oslonjenu na ruku nekog miljenika. Uostalom, ni reči, nijednog pisma, nijednog znaka. Priznajte da je u tome bilo dobrog ukusa? Ponekad, vraćajući se ujutro u svoju palatu, ponovo sam zaticala svog obožavaoca kako sedi na jednom od zaštitnih kamenova na kolskom ulazu. Taj zaljubljeni mladić je odista imao lepe oči, gustu i dugu bradu u vidu lepeze, bradicu pod usnom, brkove i zaliske, tako da. su se mogle videti samo bele jagodice i lepo čelo; ukratko, prava antička glava. Knez je, kao što vam je poznato, u julskim danima branio Tiljerije sa one strane koja gleda prema obali. Uveče se vratio u Sen-Klu kada je sve bilo izgubljeno. „Draga moja“ – rekao mi je on –“u četiri sata umalo da nisam bio ubijen. Na mene je nišanio jedan od ustanika, kada je neki mladić sa dugom bradom, koga sam, mislim, video u Talijanskom pozorištu, a koji je bio vođa napada, skrenuo cev puške.“ Hitac je pogodio nekog drugog čoveka, pukovnijskog konjičkog podoficira, koji je bio na dva koraka od mog muža. Taj mladi čovek je, dakle, morao biti republikanac. Godine 1831, kada sam se vratila da se nastanim ovde, srela sam ga – stajao je leđima naslonjen na zid ove kuće; izgledalo je da je srećan zbog mojih nedaća, koje su nas, kako je možda njemu izgledalo, približavale jedno drugom. Ali, posle događaja u Sen-Meriju7 , nisam ga više videla; tu je i nastradao. Uoči sahrane generala Lamarka, izišla sam pešice sa svojim sinom. Moj republikanac nas je pratio, išao je čas iza a čas ispred nas, od Madlene pa sve do prolaza Panorama gde sam išla. – I to je sve? – upita markiza. – Sve – odgovori kneginja. – Ah! ujutro, na sam dan zauzeća Sen-Merija, jedan dečak je želeo da razgovara samo sa mnom – predao mi je pismo napisano na običnoj hartiji, potpisano imenom neznanca. – Pokažite mi ga – reče markiza. – Ne, draga moja. Ta ljubav je bila suviše velika i suviše sveta u tom muškom srcu da bih ja mogla da otkrijem njegovu tajnu. To pismo, kratko i strašno, još mi uzbuđuje srce kada pomislim na njega. Taj muškarac, mrtav, izaziva u meni više osećanja nego svi živi koje sam izabrala; on mi se vraća u mislima. – Njegovo ime? – zapita markiza. – Oh! veoma prosto ime – Mišel Kretjen. – Dobro ste učinili što ste mi ga rekli – odgovori živo gospođa d’Espar – često sam slušala da govore o njemu. Taj Mišel Kretjen je bio prijatelj jednog slavnog čoveka koga ste već želeli da vidite – Danijela dʼArteza, a on dolazi 7 Taj ustanak, podignut juna 1832. zbog neprilika na Lamarkovoj sahrani, ovekovečio je Igo u Jadnicima.

jednom ili dva puta zimi kod mene. Taj Kretjen, koji je odista umro u Sen-Meriju, imao je mnogo prijatelja. Čula sam kako govore da je bio jedan od onih velikih političara kojima, kao de Marseju, nedostaje samo prava prilika pa da odjednom postanu ono što treba da budu. – Onda je bolje što je mrtav – reče kneginja tužnog izgleda pod kojim je sakrila svoje misli. – Hoćete li da se jedne večeri sastanete sa d’Artezom kod mene? – zapita markiza – Razgovaraćete o vašem duhu. – Rado, draga moja. III Nekoliko dana posle tog razgovora, Blonde i Rastinjak, koji su poznavali d’Arteza, obećaše gospođi d’Espar da će ga nagovoriti da dođe na večeru kod nje. To obećanje bi svakako bilo nesmotreno da nije pomenuto kneginjino ime, jer taj veliki pisac nije mogao biti ravnodušan prema susretu s njom. Danijel d’Artez, jedan od onih retkih ljudi u kojima su danas sjedinjeni lep karakter i lepa darovitost, stekao je već ako ne opštu popularnost, koju su mu morala pribaviti njegova dela, a ono barem ugled pun poštovanja kome izabrane duše nisu mogle ništa dodati. Njegov ugled će svakako još rasti. ali je već tada dosegao svoj najviši stupanj u očima poznavalaca. On je od onih pisaca koji, ranije ili kasnije, zauzmu svoje pravo mesto, a zatim ga više ne menjaju. On, siromašni plemić, shvatio je svoju epohu polažući sve na lično proslavljanje. Dugo se borio u pariskoj areni, protiv volje jednog bogatog ujaka, koji je, stavljajući u zadatak svojoj taštini da opravda tu protivrečnost, zaveštao bogatstvo d’Artezu onda kada je postao slavan, dok mu ga je nemilosrdno uskraćivao dok je bio nepoznat pisac, prepuštajući ga kao plen najcrnjoj bedi. Ta iznenadna promena nije nimalo izmenila običaje Danijela d’Arteza. On je i dalje obavljao svoje poslove sa jednostavnošću dostojnom antičkih vremena, a nametnuo je sebi i nove obaveze prihvatajući mesto u Narodnoj skupštini, gde je stao na stranu desnice. Od kako je postao slavan, odlazio je ponekad u društvo. Jedan od njegovih starih prijatelja, veliki lekar Oras Bjanšon, upoznao ga je sa baronom de Rastinjakom, državnim podsekretarom u jednom ministarstvu i de Marsejevim prijateljem. Ova dva političara su dosta plemenito pristala na to da Danijel, Oras i neki prisni prijatelji Mišela Kretjena, dopreme telo tog republikanca u crkvu Sen-Meri da mu se očita opelo. Zahvalnost za jednu uslugu koja se kosila sa administrativnom strogošću rasprostranjenom u to vreme kada su se političke strasti žestoko razularile,

povezala je, da tako kažemo, d’Arteza sa Rastinjakom. Državni podsekretar i slavni ministar bili su suviše vešti a da se ne okoriste tom okolnošću. Isto tako, oni su zadobili nekoliko prijatelja Mišela Kretjena, koji, uostalom, nisu bili njegovog mišljenja, i tada su ponovo pristali uz novu vladu. Jedan od njih – Leon Žire, prvo naimenovan za izvestitelja u državnom savetu, postao je kasnije državni savetnik. Život Danijela d’Arteza je potpuno posvećen radu, sa društvom se viđa samo ponekad – ono je za njega kao san. Njegova kuća je manastir, a on u njoj živi kao benediktinski kaluđer: isto tako je umeren u načinu ishrane, i uredan u poslovima. Njegovi prijatelji znaju da je do sada žena bila za njega samo nesrećan slučaj koga se uvek plašio, jer previše ju je ispitivao da ne bi strahovao od nje. Ali, pošto je toliko mnogo proučavao ženu, on je na kraju došao dotle da je više nije poznavao, nalik po tome na one temeljne taktičare koji bi uvek bili potučeni na nepredviđenim poljima, na kojima su izmenjeni ili osporeni njihovi naučni aksiomi. Ostao je najbezazlenije dete, iako se prikazivao kao najobavešteniji posmatrač. Taj naizgled nemoguć kontrast može se veoma lako objasniti onima koji su uspeli da izmere dubinu koja razdvaja sposobnosti od osećanja: jedne potiču iz glave, a druge iz srca. Ima velikih ljudi koji su zli, kao što glupak može biti nenadmašan ljubavnik. D’Artez je jedno od onih povlašćenih bića kod kojih prefinjenost duha, širina umnih sposobnosti, ne isključuju ni jačinu ni uzvišenost osećanja. On je istovremeno i čovek od dela i čovek od misli, što je retka prednost. Njegov lični život je plemenit i čist. Ako je do sada brižljivo izbegavao ljubav, dobro je poznavao sebe, unapred je znao kakvu bi vlast neka strast zadobila nad njim. Dugo su obimni radovi, kojima je pripremao čvrsto tle za svoja slavna dela, i studen njegove bede bili izvanredna zaštita. Kada je došlo blagostanje, održavao je najprostiju i najneshvatljiviju vezu sa jednom dosta lepom ženom, ali iz nižeg staleža, bez ikakvog obrazovanja i bez manira, pa ju je brižljivo čuvao od svih pogleda. Mišel Kretjen je pripisivao genijalnim ljudima moć da preobražavaju najnezgrapnija stvorenja u silfide, glupače u duhovite žene, seljanke u markize. Ukoliko je neka žena savršenija’ utoliko je više gubila u njihovim očima; jer, po njegovom mišljenju, njihova mašta tu nije imala nikakvog posla. Ljubav, govorio je on, koja je za niža bića jednostavna potreba čula, bila je, za viša bića, najveće i najprivlačnije duhovno stvaranje. Da bi opravdao d’Arteza, oslanjao se na primer Rafaela i Fornarine. On sam bi mogao da se ponudi za uzor te vrste, on, koji je video anđela u vojvotkinji de Mofrinjez. DʼArtezov neobični ukus mogao je, uostalom, biti opravdan na mnogo načina. Možda je, pre svega, izgubio nadu da će na zemlji sresti ženu koja bi odgovarala divnoj himeri o kojoj svaki razuman čovek sanja i zanosi se njom? Možda je imao suviše osetljivo srce, odveć nežno da bi ga mogao dati nekoj ženi iz visokog društva? Možda je više voleo da vodi računa o Prirodi a da sačuva svoje iluzije, negujući svoj Ideal? Možda je odstranio ljubav kao nešto što ne može da se složi sa njegovim poslovima, sa urednošću jednog monaškog života gde bi strasti okrenule sve naopako? Već nekoliko meseci

d’Artez je bio predmet Blondeovog i Rastinjakovog ismevanja; oni su mu prigovarali što nije upoznao ni svet ni žene. Po njihovim rečima, njegova dela su bila dovoljno brojna i dovoljno zrela, da bi mogao sebi dozvoliti razonode. Imao je lepo bogatstvo a živeo je kao student. Nije uživao ni u čemu, ni u svom zlatu, ni svojoj slavi. Nije poznavao odabrane naslade plemenite i prijatne strasti koje su neke blagorodne i dobro odgojene žene izazivale ili osećale. Zar nije nedostojno njega to što je upoznao samo grubosti ljubavi? Ljubav, svedena na ono što je od nje načinila Priroda, bila je u njihovim očima nešto najgluplje na svetu. Društvo se, pored ostalog, diči i time što je stvorilo ženu tamo gde je Priroda stvorila ženku; što je stvorilo večnost čežnje tamo gde je Priroda mislila samo na neprekidno trajanje Vrste; što je, najzad, izmislilo ljubav, najlepšu ljudsku veru. D’Artez nije ništa znao o ljupkim prefinjenostima govora, ništa o dokazima ljubavi koje neprekidno pružaju duša i duh, ništa o onim željama koje oplemenjuje ponašanje, ništa o onim anđeoskim oblicima koje otmene žene daju i najgrubljim stvarima. On je, možda, poznavao ženu, ali nije poznavao božanstvo. Trebalo je neobično mnogo umetnosti, mnogo lepe odeće za dušu i telo jedne žene pa da se zaista voli. Najzad, hvaleći prijatnu pokvarenost misli – a to je u stvari parisko kaćiperstvo, ova dva zavodnika su žalila d’Arteza, koji je živeo od zdrave hrane bez ikakvog začina, što nije probao slasti uzvišene pariske kuhinje i živo su izazivali njegovu radoznalost. Doktor Bjanšon, kome se d’Artez ispovedao, znao je da je ta radoznalost, najzad, bila probuđena. Dugotrajna veza tog velikog pisca sa jednom prostom ženom daleko od toga da mu se dopala iz navike; naprotiv, postala mu je nepodnošljiva; ali zadržavala ga je preterana stidljivost čiji plen postaju svi usamljeni ljudi. – Kada neko ima grb popreko presečen na crno i žuto polje sa po jednim velikim žutim i crvenim krugom – govorio je Rastinjak – kako to da taj stari pikardijski štit ne istakne na kolima? Vi imate trideset hiljada livara rente i proizvode svog pera. Opravdali ste svoju devizu, igru reči koja je bila toliko tražena kod naših predaka: Ars, thesaurusque virtus8 , a vi je ne izvodite u šetnju po Bulonjskoj šumi! Mi živimo u veku u kome vrlina mora da se pokaže. – Da ste čitali svoja dela toj vrsti debele Lafore, koja vam pričinjava radosti, oprostio bih vam što je zadržavate – reče Blonde. – Ali dragi moj, ako ste bukvalno govoreći, na suvom hlebu, što se duha tiče, vi oskudevate čak i u hlebu... Taj mali prijateljski rat između Danijela i njegovih prijatelja trajao je već nekoliko meseci kada je gospođa d’Espar zamolila Rastinjaka i Blondea. da nagovore d’Arteza da dođe na večeru kod nje, rekavši im da kneginja de Kadinjan žarko želi da upozna tog slavnog čoveka. Znatiželja te vrste je, za neke žene, isto ono što je čarobna lampa za decu – zadovoljstvo za oči, doduše dosta jadno i puno 8 „Umetnost, i to blago - čestitost “ (ili „i čestitost kao blago“).

razočarenja. Što neki duhovit čovek više pobuđuje osećanja na rastojanju, manje će odgovoriti na njih izbliza; ukoliko ga sjajnijeg zamišljamo utoliko će biti bezbojniji. U tom pogledu. razočarana znatiželja često ide dotle da biva nepravična. Ni Blonde ni Rastinjak nisu mogli da prevare d’Arteza, već su mu rekli, smejući se, da mu se nudi primamljiva prilika da očisti srce i da upozna najuzvišenije naslade koje pruža ljubav jedne velike pariske gospođe. Kneginja je sigurno bila zaljubljena u njega, nije imao ničega da se plaši, na tom sastanku može sve dobiti. Bilo bi nemoguće da siđe sa postolja na koji ga je kneginja de Kadinjan bila popela. Ni Blonde a ni Rastinjak nisu videli nikakvu nepriličnost u tome da pripišu kneginji tu ljubav, jer je ona mogla podneti tu klevetu, ona, čija je prošlost davala povoda za toliko anegdota. I jedan i drugi su počeli da pričaju d’Artezu pustolovine vojvotkinje de Mofrinjez: njene prve lakoumnosti sa de Marsejom, njene druge nedoslednosti sa gospodinom d’Ažida, koga je ukrala od njegove žene sveteći na taj način gospođu de Bozean, njenu treću vezu sa mladim d’Esgrinjonom, koji ju je pratio u Italiju i izvrgao se strašnoj neprilici zbog nje; zatim, kako je bila nesrećna sa jednim čuvenim ambasadorom, srećna sa jednim ruskim generalom; kako je bila Egerija dva ministra spoljnjih poslova, itd. D’Artez im je saopštio da je on o njoj znao više nego što su mu oni mogli reći, i to preko svog jadnog prijatelja Mišela Kretjena, koji ju je tajno obožavao četiri godine i umalo zbog nje nije poludeo. – Često sam pratio – reče Danijel – svog prijatelja u Talijansko pozorište, u Operu. Nesrećnik je trčao sa mnom po ulicama održavajući korak s konjima, i diveći se kneginji kroz stakla njenih zatvorenih kočija. Upravo toj ljubavi je knez de Kadinjan dugovao svoj život, jer je Mišel sprečio nekog mangupa da ga ubije. – E! pa imaćete spreman predmet za razgovor – reče smešeći se Blonde. – Odista, eto, potrebna vam je takva žena. Ona će biti surova samo iz tananosti i uputiće vas na veoma prijatan način u tajne otmenosti; ali čuvajte se! ona je uništila mnoga bogatstva! Lepa Dijana je jedna od onih rasipnica koje ne koštaju samo jedan santim, već na nju čovek troši milione. Dajte telo i dušu: ali sačuvajte u ruci svoj novac, kao starac sa Žirodeove slike Potop. 9 Posle tog razgovora, kneginja mu je izgledala duboka kao bezdan, ljupka kao kraljica, pokvarena kao diplomata; raspolagala je tajnom upućivanja, bila je opasna kao sirena. Ta dva duhovita čoveka, nesposobna da predvide ishod ove šale, stvorili su na kraju od Dijane d’Iksel najčudovišniju Parižanku, najveštiju namigušu, najzavodljiviju milosnicu na svetu. Mada su imali pravo, žena kojom su se tako olako bavili bila je za d’Arteza sveta i posvećena, a nije trebalo 9 Žirodeova slika, Jedan prizor potopa, bila je izložena na desetogodišnjem takmičenju 1810. godine.

podsticati njegovu radoznalost. Prihvatio je da dođe prvom prilikom, a dvojica prijatelja nisu želela ništa drugo od njega. Čim je dobila odgovor, gospođa d’Espar je otišla da poseti kneginju. – Draga moja, osećate li se lepom, da li se dopadate samoj sebi? – reče joj ona. – Dođite za nekoliko dana na večeru kod mene! poslužiću vas d’Artezom. Naš genijalni čovek ima najdivljiju narav, plaši se žena, a nikada nije voleo. Neka vam to bude tema! Izvanredno je duhovit, toliko jednostavan da vas ta jednostavnost vara, otklanjajući svako nepoverenje. Njegova pronicljivost, sva okrenuta unazad, deluje naknadno i kvari sve račune. Danas ste ga iznenadili, ali sutradan vam neće poći za rukom da ga u bilo čemu prevarite. – Ah! – reče kneginja – da imam samo trideset godina, lepo bih se zabavljala! Ono što mi je nedostajalo do sada, to je bio duhovit čovek da se poigram s njime. Imala sam samo drugove u igri, a nikada protivnike. Umesto borbe, ljubav je bila igra. – Draga kneginjo, priznajte da sam veoma velikodušna; jer najzad!... dobro raspoređeno milosrđe... Dve žene se pogledaše smejući se i jedna drugoj prijateljski stisnuše ruku. Odista, one su obe imale važne zajedničke tajne i, bez sumnje, nije im bilo stalo ni do nekog muškarca, ni do usluge koju treba učiniti. Jer, da bi se stvorila iskrena i trajna prijateljstva među ženama, potrebno je da su učvršćena sitnim zločinima. Kada dve prijateljice mogu ubiti jedna drugu, i kada vide da obe drže otrovan bodež u ruci, pružaju dirljiv prizor sklada, koji se remeti samo u onom trenutku kada je jedna od njih, nepažnjom, ispustila svoje oružje. IV Dakle, osam dana kasnije, bila je kod markize jedna od onih večerinki, nazvanih danima malih primanja, namenjenih prisnim prijateljima, na koje svi dolaze samo na usmen poziv, a tokom kojih su vrata zatvorena. Ta večerinka je bila priređena za pet lica: Emila Blondea i gospođu de Monkorne, Danijela d’Arteza, Rastinjaka i kneginju dc Kadinjan. Računajući i domaćicu kuće, bilo je isto toliko muškaraca koliko i žena. Nikada slučaj nije sebi dozvolio pomnije pripreme nego za susret d’Arteza sa gospođom de Kadinjan. Kneginja još i danas važi za jednu od najveštijih žena u odevanju koje je za ženski rod prva umetnost. Obukla je haljinu od plavog somota sa velikim belim opuštenim rukavima, sa grudima istaknutim jednom od onih kratkih bluza od blago nabranog tila, oivičenu plavim, koja se penjala do četiri prsta ispod njenog vrata i prekrivala ramena, kao

što se to može videti na nekim Rafaelovim portretima. Njena sobarica ju je očešljala tako što je vešto postavila nekoliko belih cvetova vresa u slapove kneginjine plave kose, jednu od njenih čari po kojima je bila čuvena. Odista, Dijana je izgledala tako dao da nema ni dvadeset pet godina. Četiri godine samoće i odmora vratili su svežinu njenoj koži. Zar, uostalom, ne postoji trenutak, kad želja za dopadanjem još više prolepšava žene? Volja nije bez uticaja na promene lica. Ako pod dejstvom snažnih osećanja, kod ljudi sangviničnog i melanholičnog temperamenta, beli tonovi mogu požuteti, limfatična lica pozeleneti, zar ne treba priznati da od čežnje, radosti, nade, ten sa lakoćom postaje belji, pogled pozlaćen živahnim bleskom, lepota oživljena prijatnom svetlošću kao što je sjaj lepog jutra? Toliko čuvena kneginjina bela put dobila je boju zreline koja joj je davala veličanstven izgled. U tom trenutku svog života, pod snažnim uticajem tolikih ramišljanja o sebi samoj, i ozbiljnih misli, njeno sanjalačko i plemenito čelo divno se slagalo sa njenim plavim, laganim i veličanstvenim pogledom. Ni najveštiji poznavalac fizionomija ne bi mogao zamisliti računicu i odlučnost pod neobičnom finoćom njenih crta lica. Ima ženskih lica koja varaju nauku i onemogućavaju posmatranje svojom smirenošću i svojom tananošću; trebalo bi ih ispitivati onda kada strasti progovore, što je teško; ili kada su one progovorile, što ne služi više ničemu: tada je žena stara i više ništa ne prikriva. Kneginja je jedna od tih žena koje je nemoguće proniknuti – ona je u stanju da stvori od sebe ono što želi da bude: luckasta, dete, toliko bezazlena da to dovodi do očajanja; ili prefinjena, ozbiljna i duboka da to izaziva uznemirenost. Došla je kod markize sa namerom da bude blaga i jednostavna žena kojoj je život bio poznat samo po razočarenjima, žena veoma duševna i ogovarana, ali pomirena sa sudbinom, ukratko – jedan napaćeni anđeo. Stigla je rano, da bi zauzela svoji omiljeni položaj na kanabeu, u uglu kraj vatre, pored gospođe d’Espar, jedan od onih stavova kada je stečeni nauk prikriven izvanrednom prirodnošću, jednu od onih proučenih, traženih poza, koje ističu tu lepu zmijoliku liniju koja počinje od stopala pa se ljupko penje do boka i produžava preko divnih oblina do ramena, nudeći pogledu ceo profil tela. Naga žena bi bila manje opasna od te tako vešto razastrte suknje koja istovremeno i sve prikriva i sve iznosi na videlo. Sa prepredenošću kojoj mnoge žene ne bi bile kadre da se doviju, Dijana je, na veliko markizino zaprepašćenje, došla u pratnji vojvode de Mofrinjeza. Pošto je jedan tren razmislila o tome, gospođa d’Espar steže kneginjinu ruku sa izrazom razumevanja. – Razumem vas! Pošto ćete naterati d’Arteza da prihvati sve teškoće odjednom, nećete ih morati savlađivati kasnije. Kontesa de Monkorne je došla sa Blondeom. Rastinjak je doveo d’Arteza. Kneginja nije načinila čuvenom čoveku ni jedan od onih komplimenata kojima su ga obasipali prosti ljudi; ali je pokazivala onu predusretljivost prožetu ljupkošću i poštovanjem, koja je trebalo da bude poslednja reč njenih ustupaka. Ona je, bez

sumnje, bila takva sa francuskim kraljem, sa knezovima. Izgledala je srećna što vidi tog velikog čoveka i zadovoljna što ga je tražila. Osobe sa mnogo ukusa, kao što je kneginja, odlikuju se naročito svojim načinom slušanja, ljubaznošću bez podrugljivosti, koja je za učtivost ono što je praksa za vrlinu. Kada je slavni čovek govorio, ona je zauzimala držanje puno pažnje, hiljadu puta laskavije od najzačinjenijih komplimenata. Ovo uzajamno predstavljanje markiza je izvršila bez zanosa i pristojno. Za večerom, d’Artez je sedeo pored kneginje, koja je, daleko od toga da preteruje u dijeti, što dozvoljavaju sebi žene koje se prenemažu, jela sa veoma dobrim apetitom, a ponosila se time što se pokazuje kao prirodna žena koja se ne ponaša nimalo neobično. Između dva posluženja, ona je iskoristila jedan trenutak kada se zapodeo opšti razgovor, da napadne na d’Arteza. – Tajna zadovoljstva koje sam priuštila sebi time što se nalazim pored vas – reče ona – u želji je da saznam nešto o jednom vašem nesrećnom prijatelju, gospodine, koji je umro za drugu stvar, a ne za našu, prema kome sam imala velike obaveze. ali nisam bila u stanju da ih uvidim i da ih ispunim. Knez de Kadinjan je žalio zbog toga zajedno sa mnom. Znala sam da ste vi bili jedan od najboljih prijatelja tog sirotog dečaka. Vaše čisto i nepomućeno uzajamno prijateljstvo bilo je za mene propusnica. Nećete, prema tome, smatrati da je neobično to što sam želela da saznam sve što biste mi mogli reći o tom biću koje vam je toliko drago. Iako sam privržena prognanoj porodici, mada se smatra da sam monarhističkih ubeđenja, ne spadam među one koji veruju da je nemoguće biti istovremeno i republikanac i plemenita srca. Monarhija i republika su jedina dva oblika vladavine koji ne guše lepa osećanja. – Mišel Kretjen je bio anđeo, gospođo – odgovori Danijel uzbuđenim glasom – Ne znam koji bi među junacima drevnih vremena bio iznad njega. Čuvajte se da ga ne smatrate za jednog od onih republikanaca ograničenih ideja, koji bi želeli da ponovo započnu s Konventom i ljubaznostima Odbora javnog spasa. Ne, Mišel je sanjao o švajcarskoj federaciji koja bi bila primenjena na celu Evropu. Priznajmo to, među nama, da, posle veličanstvene vladavine jednog jedinog, koja, smatram, više odgovara našoj zemlji, Mišelov sistem znači ukidanje rata u starom svetu i njegovo obnavljanje na drugačijim osnovama a ne osvajanjem koje ga je nekada feudalizovalo. U tom pogledu, republikanci su bili najbliži njegovoj ideji; eto zašto im je pružio svoju ruku u julu10 i u Sen-Meriju. Mada smo potpuno različitih mišljenja, ostali smo prisno povezani. 10 Juli 1830,.

– To je najlepša pohvala karakterima i jednog i drugog –– reče bojažljivo gospođa de Kadinjan. – Tokom četiri poslednje godine svog života – nastavi Danijel – jedino je meni ispovedio svoju ljubav prema vama, a ta ispovest je još više učvrstila već i onako jake veze našeg bratskog prijateljstva. Jedino vas je on, gospođo, voleo onako kao što bi trebalo da budete voljeni. Koliko puta sam pokisao prateći vaša kola do vaše kuće, takmičeći se u brzini sa vašim konjima, da bismo ostali na istoj tački paralelno s vama, da bismo vas gledali... da bismo vam se divili! – Ali, gospodine – reče kneginja – uskoro ću biti obavezna da vam nadoknadim štetu. – Zašto Mišel nije ovde? – odgovori Danijel glasom punim sete. – Ne bi me, možda, dugo voleo – reče kneginja napravivši glavom pokret pun tuge. – Republikanci su još strožiji u svojim idejama od nas apsolutista, koji grešimo iz popustljivosti. On je, bez sumnje, maštao o meni kao o savršenoj ženi – bio bi surovo izveden iz zablude. Nas žene proganjaju sa isto toliko kleveta koliko i vi morate podnositi u književnom životu, a ne možemo se odbraniti od njih ni slavom, ni svojim delima. Ne veruju u ono što jesmo, već u ono što od nas načine. Bez sumnje bi mu uskoro sakrili nepoznatu ženu koja je u meni, pod lažnim portretom zamišljene žene, koja je za svet ona prava. Smatrao bi da sam nedostojna plemenitih osećanja koja je gajio prema meni, nesposobna da ga shvatim. Ovde kneginja zaklima glavom, tresući divnim pokretom svojim lepim plavim uvojcima punim vresovih cvetova. Neizrecivo je koliko je očajnih sumnji i skrivenih nevolja izražavala tom kretnjom. Danijel je sve shvatio i pogledao kneginju duboko ganut. – Međutim, onog dana kada sam ga ponovo videla, mnogo posle julske pobune – nastavi ona – zamalo da popustim želji koju sam osetila da ga uzmem za ruku, da je stisnem pred svima, pod peristilom Talijanskog pozorišta, dajući mu svoju kitu cveća. Mislila sam da bi to svedočanstvo zahvalnosti bilo rđavo protumačeno, kao i toliko drugih plemenitih stvari koje danas važe za ludosti gospođe de Mofrinjez, a koje ja nikada neću moći objasniti, jer me niko nikada neće upoznati, osim mog sina i Boga. Ove reči, prošaputane na uho slušaoca tako da ih gosti nisu mogli čuti, i to naglaskom dostojnim najveštije glumice, morale su taći u srce; d’Artezovo je bilo pogođeno. Nije bio u pitanju čuveni pisac, već je ta žena nastojala da povrati svoj ugled zbog jednog pokojnika. Ona je mogla biti oklevetana, pa je želela da zna da li ju je bilo šta ocrnilo u očima onoga koji ju je voleo. Da li je umro sa svim svojim zabludama?

– Mišel je – odgovori d’Artez – bio jedan od onih ljudi koji vole neograničeno, i koji, ako izaberu pogrešno, mogu da pate zbog toga, ali se nikada ne odriču. one koju su izabrali. – Zar sam, dakle, bila tako voljena?... – uzviknu ona sa izgledom ushićenog blaženstva. – Da, gospođo. – Ja sam, dakle, bila njegova sreća? – Četiri godine. – Žena nikada ne saznaje tako nešto a da ne oseti zadovoljstvo puno ponosa – reče ona okrećući svoje blago i plemenito lice prema d’Artezu pokretom punim sramežljive zbunjenosti. Jedan od najveštijih manevara ovih glumica sastoji se u tome da prikriju svoje držanje kada su reći isuviše izražajne, a da govore očima kada je razgovor skučen. Te vešte disonance, neosetno ubačene u muziku njihove ljubavi, pa bila ona lažna ili prava, imaju u sebi neodoljive čari. – Zar to ne znači – nastavi ona tišim glasom, pošto se uverila da je napravila utisak – zar to ne znači da smo ispunili svoj život ako usrećimo nekog velikog čoveka, i to ne izvršivši prestup? – Zar vam nije pisao o tome? – Jeste, ali sam želela da budem sasvim sigurna u to, jer, verujte mi, gospodine, postavljajući me tako visoko on se nije prevario. Žene umeju dati svojim rečima neku naročitu svetost, prenose na njih nešto potresno što proširuje smisao misli dajući im dubinu; ako, kasnije, njihov očarani slušalac ne vodi računa o onome što su rekle, cilj je u potpunosti postignut, a to i jeste svojstveno rečitosti. Da je kneginja u tom trenutku nosila francusku krunu, čelo joj ne bi bilo uznositije nego što je bilo pod lepom krunom njene divne kose podignute u pletenicama poput. kule, i ukrašene ljupkim vresovim cvetovima. Izgledalo je kao da ta žena korača po talasima ogovaranja kao Spasitelj po valovima Tiberijadskog jezera, omotana mrtvačkim pokrovom ove ljubavi kao glava anđela oreolom. Ničim nije odavala ni potrebu da bude takva, ni želju da izgleda velika i dostojna ljubavi: činila je to jednostavno i mirno. Neki živ muškarac ne bi, bez sumnje, nikada mogao učiniti kneginji usluge koje je primala od tog pokojnika. D’Artez, usamljeni radnik, kome su bili strani običaji visokog društva, i koga je Učenje bilo omotalo svojim zaštitničkim koprenama, bio je obmanut tim naglaskom i tim rečima., Bio je pod uticajem draži tog izvanrednog ponašanja, divio se toj savršenoj lepoti, sazreloj pod uticajem nesreće, ali osveženoj u povučenosti; divio se tako retkom spoju tananog duha i lepe duše. Najzad, zaželeo je da nasledi Mišela Kretjena. Početak te strasti bio je, kao kod

većine dubokih mislilaca, jedan pojam. Gledajući kneginju, proučavajući oblik njene glave, raspored njenih tako blagih crta, njen stas, njeno stopalo, njene tako fino oblikovane ruke, sada iz veće blizine nego što je to nekada činio kada je pratio svog prijatelja u njegovim ludim trkama, on je zapazio iznenađujuću pojavu novog moralnog nazora koju čovek, zanesen ljubavlju, nalazi u sebi samom. Sa kakvom je samo jasnoćom Mišel Kretjen čitao u tom srcu, u toj duši, obasjanoj ljubavnom vatrom? I pobornik federalizma je, dakle, bio pročitan! bez sumnje bi bio srećan. Tako je kneginja u d’Artezovim očima raspolagala velikim dražima; bila je okružena oreolom poezije. Tokom večere, pisac se setio očajnih republikančevih ispovesti i njegovih nadanja kada je poverovao da je voljen. Lepe pesme koje istinska osećanja kazuju u pero, bile su povodom te žene pevane samo njemu. I ne znajući to, Danijel će imati koristi od ovih priprema koje je dugovao slučaju. Muškarac retko kad prelazi bez griže savesti iz stanja poverioca u stanje suparnika, a d’Artez je tada to mogao učiniti ne ogrešivši se. U jednom trenutku je zapazio ogromne razlike koje postoje između otmenih žena, tog cveta visokog društva, i prostih, koje je, međutim, poznavao još samo po jednom uzorku. Bio je, dakle, osvojen preko najpristupačnijih i najnežnijih kutova svoje duše i svog genija. Gonjen svojom bezazlenošću, brzinom svojih misli da se dočepa te žene, obreo se sputan svetom i ogradom koju je ponašanje, ili recimo pravu reč, koju je kneginjino dostojanstvo postavljalo između nje i njega. Isto tako, za tog čoveka koji je navikao da ne poštuje onu koju voli, bilo je u tome nečega razdražujućeg, bio je to utoliko primamljiviji mamac ukoliko je on bio prinuđen da ga proguta i da ne odajući se skriva povrede koje mu je on naneo. Razgovor koji se i dalje kretao oko Mišela Kretjena sve dok nisu posluženi kolači, bio je divan izgovor Danijelu, kao i kneginji, da govore tiho: o ljubavi, naklonosti, gledanju u budućnost; njoj da stvori od sebe pogrešno shvaćenu, ogovaranu ženu; njemu da uvuče stopala u cipele mrtvog republikanca. Možda je taj prostodušni čovek zatekao sebe kako manje žali svog prijatelja? U trenutku kada su slatkiši i divno voće zablistali na stolu pri svetlosti lustera, zaštićena kitama prirodnog cveća koje je razdvajalo goste blistavom ogradom, bogato ukrašenom voćem i slatkišima, kneginja se zadovoljila da zaključi taj niz ispovesti prijatnim slovom, propraćenim jednim od onih pogleda zahvaljujući kojima plave žene izgledaju kao crnke, mudro izražavajući misao da su Danijel i Mišel dve duše bliznakinje. D’Artez se posle toga ubacio u opšti razgovor unoseći u njega detinju radost i uobraženost dostojnu nekog đačeta. Kada je trebalo da se vrate u markizin mali salon, kneginja je na najjednostavniji način uzela d’Artezovu ruku. Prolazeći kroz veliki salon, ona je išla lagano; a kada ju je delio od markize, kojoj je Blonde pružio svoju ruku, dosta veliki razmak, ona zaustavi d’Arteza. – Ne želim da budem nepristupačna za prijatelja tog sirotog republikanca – reče mu ona. – I mada sam sebi stvorila zakon da ne primam nikoga, vi ćete jedini

na svetu ući kod mene. Ne smatrajte to milošću. Milost se uvek ukazuje samo strancima, a čini mi se kao da smo stari prijatelji: želim da u vama gledam Mišelovog brata. D’Artez je mogao samo da stisne kneginjinu ruku ne nalazeći nikakvog odgovora. Kada je kafa bila poslužena, Dijana de Kadinjan se koketnim pokretom uvila u veliki šal i ustala. Blonde i Rastinjak su bili isuviše veliki političari i navikli na otmeno društvo da bi, poput građana, izustili ijedan uzvik želeći da zaustave kneginju. Ali gospođa d’Espar je ponovo posadila svoju prijateljicu uzimajući je za ruku i šapućući joj na uho: – Pričekajte dok ljudi večeraju, kola nisu spremna. – Zatim je dala znak sobaru koji je odnosio poslužavnik za kafu. Gospođa de Monkorne je naslutila da kneginja i gospođa d’Espar imaju nešto da kažu jedna drugoj, pa je povela sa sobom d’Arteza, Rastinjaka i Blondea, koje je zabavila jednim od onih luckastih paradoksalnih napada u koje se Parižanke izvanredno dobro razumeju. – E! pa – reče markiza Dijani – šta mislite o njemu? – Ma to je divno dete, on izlazi iz pelena. Uistinu, i ovog puta, kao i uvek, biće to pobeda bez borbe. – To je očajno, ali ima izlaza. – Kako? – Dopustite mi da budem vaša Suparnica. – Kako hoćete – odgovori kneginja – ja sam donela odluku. Genije je način postojanja mozga, ali ne znam šta od njega dobija srce; razgovaraćemo o tome kasnije. Pošto je čula ovu poslednju reč, koja se nije mogla proniknuti, gospođa d’Espar se upustila u opšti razgovor. Nije izgledalo ni da je povređena onim Kako hoćete, niti radoznala da sazna čemu će taj sastanak dovesti. Kneginja ostade oko jedan sat sedeći na kanabeu pored vatre, zauzevši nemaran i neusiljen stav koji je Geren dao Didoni11, slušajući sa pažnjom zaljubljene osobe i povremeno bacajući poglede na Danijela, ne krijući divljenje koje, uostalom, nije prelazilo granice. Pobegla je kada su stigla kola, pošto je stisnula ruku markizi, a gospođi de Monkorne klimnula glavom. V 11 Na jednoj slici izloženoj u Salonu 1817 (Enej priča Didoni svoje pustolovine.)

Večernje poselo se završilo a da nije bilo reči o kneginji. Prisutni su iskoristili tu vrstu zanosa u kome se nalazio d’Artez, koji je otkrio blaga svog duha. Svakako, imao je u Blondeu i Rastinjaku dva prvorazredna pomoćnika po oštrini duha i dometu inteligencije. Što se tiče dve žene, njih već dugo računaju među najoštroumnije u visokom društvu. To je bio, dakle, odmor u oazi, retka sreća i visoko cenjena kod ovih ličnosti, koje su obično plen načela da treba postupati oprezno u visokom društvu, salonima i politici. Postoje bića koja imaju prednost nad ostalim ljudima: liče na blagotvorne zvezde, čija svetlost osvetljava duhove, čije zrake greju srca. D’Artez je bio jedna od tih lepih duša. Pisac, koji se penje na visinu na kojoj se on nalazio, stekne naviku da misli o svemu, i ponekad zaboravi da u društvu ne treba reči sve; njemu je nemoguće da bude umeren kao oni ljudi koji žive stalno u njemu; ali, kako su odstupanja skoro uvek obeležena pečatom originalnosti, niko se ne žali na njih. Zahvaljujući tom ukusu, tako retkom kod talenata, toj mladosti punoj jednostavnosti, zbog kojih je d’Artez tako originalan na plemenit način, veče je bilo divno. On je izišao sa baronom de Rastinjakom koji je, odvodeći ga kući, govorio, naravno, o kneginji, pitajući ga šta misli o njoj. – Mišel je imao pravo što ju je voleo – odgovori d’Artez – to je izvanredna žena. – I te kako izvanredna – podrugljivo odgovori na to Rastinjak. – Sudeći po vašem glasu, vidim da je već volite; nećete sačekati da prođu ni tri dana a već ćete otići kod nje. Ali ja sam suviše stari poznavalac Pariza da ne bih znao šta će se uskoro dogoditi među vama. E! pa, dragi moj Danijele, preklinjem vas da ne dopustite da vam se i najmanje pobrkaju interesi. Volite kneginju ako osećate ljubav prema njoj u svom srcu; ali mislite na svoje bogatstvo. Ona nikada nije ni uzela ni tražila ni dve pare od bilo koga, suviše je d’Iksel i Kadinjan za to. Ali, koliko je meni poznato, osim njenog ličnog bogatstva, koje je bilo pozamašno, potrošila je više miliona. Kako? zašto? na koji način? niko to ne zna, ni ona sama. Video sam je kako pre trinaest godina guta bogatstvo jednog ljupkog dečaka kao i jednog starog beležnika za ciglo dvadeset meseci. – Pre trinaest godina! reče d’Artez, pa koliko je onda stara? – Dakle, niste videli – odgovori smejući se Rastinjak – za stolom njenog sina, vojvodu de Mofrinjeza, mladića od devetnaest godina? Prema tome, devetnaest i sedamnaest su... – Trideset šest – uzviknu pisac iznenađen – davao sam joj dvadeset godina. – Ona će ih primiti – reče Rastinjak – ali nemojte se uznemiravati što se toga tiče: ona će za vas uvek imati samo dvadeset godina. Uskoro ćete ući u najčudesniji svet. Laku noć, evo, stigli smo vašem domu – reče baron videći da

njegova kola ulaze u Ulicu Belfon u kojoj je stanovao d’Artez u lepoj sopstvenoj kući – videćemo se kroz nedelju dana kod gospođice de Tuš. D’Artez je dopustio ljubavi da prodre njegovo srce kao što je to učinio naš ujak Tobija, nimalo se ne opirući – isključivo se divio i obožavao; bez procenjivanja. Kneginja, to lepo stvorenje, jedna od najznačajnijih tvorevina čudovišnog Pariza gde je sve moguće, kako u dobru tako i u zlu, postala je, ma koliko da je zla kob vremena učinila tu reč prostačkom – anđeo iz snova. Da bi se dobro razumeo nagli preobražaj ovog slavnog pisca, trebalo bi znati koliko sve samoća i neprekidni rad ostavljaju nevinosti u srcu, koliko sve ljubav, koja je postala mučna pored neke proste žene i svedena na potrebu, pobuđuje želju i razvija maštu, izaziva žaljenje i rađa božanska osećanja u najvišim predelima duše. D’Artez je odista bio dete, srednjoškolac, što je kneginja odmah otkrila, čim ga je dodirnula. Skoro slično nadahnuće obuzelo je i lepu Dijanu. Ona je, dakle, najzad srela onog nadmoćnog muškarca koga sve žene priželjkuju, pa makar, samo zato da bi se poigravale s njim; one se od svoje volje pokoravaju toj moći samo da bi uživale u vladanju njom. Najzad je našla veličinu uma ujedinjenu sa bezazlenošću srca, sa novinom strasti; zatim, zahvaljujući neobičnoj sreći, videla je sva ta blaga sadržana u obličju koje joj se dopadalo. D’Artez joj je izgledao lep, a možda je to i bio. Mada je zašao u ozbiljno doba starosti za muškarca, trideset osam je napunio, sačuvao je svežinu mladosti zahvaljujući skromnom i čistom životu koji je vodio, a kao svi ljudi koji rade u sobi, kao državnici, doterao je do razumne gojaznosti. U ranoj mladosti je pomalo bio nalik na generala Bonapartu. I dalje je ličio na njega u onoj meri u kojoj muškarac crnih očiju, guste i crne kose, može ličiti na tog vladara plavih očiju i kestenjaste koše. Ali sve ono žarko i plemenito slavoljublje koga je nekada bilo u d’Artezovim očima, kao da je sadašnji uspeh umekšao. Misli po kojima je njegovo čelo bilo znamenito bile su u punom cvatu, upale crte njegovog lica popunile se. Blagostanje je posulo zlataste boje tamo gde je, u mladosti, beda izmešala žute tonove, svojstvene onim temperamentima koji napinju snage da bi mogli izdržati ubitačne i neprestane borbe. Ako brižljivo osmotrite lepa lica antičkih filosofa, uvek ćete zapaziti na njima odstupanja od savršenog tipa ljudskog lica kojima svaka fizionomija duguje svoju originalnost, a koja su ispravljena navikom razmišljanja, stalnim mirom neophodnim za umni rad. Najuznemirenija lica, kao što je Sokratovo, postaju, kada se dugo gleda u njih, skoro božanski vedra. Uz tu plemenitu jednostavnost koja je krasila njegovu carsku glavu, d’Artez je imao i bezazlen izraz lica, dečju prirodnost i dirljivu dobroćudnost. Nije se odlikovao onom učtivošću, uvek prožetom dvoličnošću, pomoću koje u ovom društvu najbolje odgojene i najljubaznije ličnosti glume osobine koje im često nedostaju, što uvek povredi one koji uviđaju da su prevareni. On je mogao da se ogreši o neka pravila visokog društva jer je bio usamljen; ali, kako nikada nije sablažnjavao, zbog tog nagoveštaja divljaštva postajala je još

ljupkija njegova ljubaznost svojstvena veoma nadarenim ljudima koji znaju da ostave svoju nadmoćnost kod kuće da bi se postavili na razinu društva, da bi, kao Anri IV, pružili svoja leđa deci, a svoj duh prostacima. Vrativši se kući, kneginja nije ništa više ispitivala samu sebe nego što se d’Artez branio od čini koje je ona bacila na njega. Za nju je sve bilo rečeno: volela je i kao upućena žena i kao neznalica. Ako je ispitivala samu sebe, bilo je to zato da bi postavila sebi pitanje da li zaslužuje tako veliku sreću, i šta je to ona bila učinila Nebu da joj pošalje jednog takvog anđela. Želela je da bude dostojna te ljubavi, da je učini trajnom, da je prisvoji zauvek, i da tiho završi svoj život lepe žene u raju koji je slutila. Što se tiče otpora, prepiranja i očijukanja, na to nije čak ni pomislila. Mislila je na nešto sasvim drugo! Shvatila je veličinu genijalnih ljudi, odgonetnula je da oni ne podvrgavaju izabrane žene običnim zakonima. Isto tako, na osnovu jednog od onih brzih prosuđivanja, svojstvenih ovim velikim ženskim duhovima, obećala je sebi da će popustiti njegovoj prvoj želji. Prema onome što je saznala o d’Artezovom karakteru tokom jednog jedinog sastanka, nije verovala da će ta želja biti toliko rano izražena da joj ne ostavi vremena da stvori od sebe ono što je htela, ono što je trebalo da bude u očima tog plemenitog ljubavnika. Ovde počinje jedna od onih nepoznatih komedija igrana u najvećoj dubini savesti, između dva bića od kojih je jedno prevarilo drugo, jedna od onih komedija koje pomiču granice nastranosti, jedna od onih mračnih i komičnih drama, pored kojih je Tartifova drama – sitnica. Ali one nipošto ne spadaju u oblast pozorišta: da bi sve u njima bilo neobično, one su prirodne, shvatljive i opravdane nužnošću. Ovde počinje užasna drama koju bi trebalo nazvati naličjem poroka. Kneginja je pre svega poslala da potraže d’Artezova dela, jer nije pročitala od njih ni reč; a ipak je izdržala dvadeset minuta u raspravi s njim, punoj pohvala, ne zabunivši se! Pročitala je sve. Zatim je zaželela da uporedi ove knjige sa onim najboljim što je savremena književnost stvorila. Onog dana kada je d’Artez došao da je poseti, duh joj je bio prezasićen. Očekujući tu posetu, svakog dana je pripremala prvorazrednu toaletu, jednu od onih koje izražavaju određen pojam i pomažu da se on primi očima, a da se ne zna ni kako ni zašto. Pružila je pogledu kombinaciju sivih boja, neku vrstu polu-crnine, ljupkost punu odricanja, odeću žene koja ne drži više do života, koju vezuju za njega samo neke prirodne veze, možda – njeno dete, i koja se dosađuje u njemu. Svedočila je o otmenoj odvratnosti koja ipak nije išla do samoubistva – dovršavala je svoje dane u zemaljskoj tamnici. Primila je d’Arteza kao žena koja ga je očekivala, i kao da je dolazio već sto puta kod nje. Učinila mu je čast time što ga je smatrala za starog poznanika, smestila ga je udobno pokazujući mu pokretom da sedne na jedno kanabe, dok je ona završavala neko započeto pismo. Razgovor je zapodenut na najprostiji način: pričali su o vremenu, Ministarstvu, de Marsejovoj bolesti, o nadama legitimista. D’Artez je bio apsolutist, bilo je nemoguće da kneginja nije znala mišljenja jednog čoveka koji

je sedeo u Skupštini među petnaest ili dvadeset ličnosti, predstavnika legitimističke stranke. Našla je načina da mu ispriča kako je izigrala de Marseja. Zatim, promenivši predmet razgovora, što joj je omogućila odanost kneza de Kadinjana kraljevskoj porodici i Gospođi, ona je skrenula d’Artezovu pažnju na kneza. – Ide mu u prilog barem to što voli svoje gospodare, što im je odan – reče ona. – Njegov javni karakter teši me zbog svih patnji koje mi je naneo njegov privatni karakter. – Jer – nastavi ona ostavljajući vešto po strani kneza – zar niste primetili, vi koji znate sve, da muškarci imaju dva karaktera. Jedan za svoju kuću, za svoju ženu, za svoj tajni život, i to je onaj pravi; tu više nema maske, nema više dvoličnosti, ne trude se da se pretvaraju, ono su što jesu, a često su užasni; zatim drugi za svet. Saloni, dvor, vladar, politika, vide ih kao velike, plemenite, velikodušne, u odeći izvezenoj vrlinama, nakićene lepim govorom, pune izvanrednih osobina. Kakva užasna lakrdija! A ponekad se čudimo osmehu izvesnih žena, njihovom nadmoćnom držanju prema svojim muževima, njihovoj ravnodušnosti... Ona spusti ruku niz ručicu fotelje, ne završivši, ali taj pokret je divno upotpunjavao njenu besedu. Pošto je opazila da je d’Artez zauzet ispitivanjem njenog vitkog stasa, tako lepo sklupčanog na dnu njene meke fotelje, pomicanjem njene haljine i jednim ljupkim malim naborom koji je vragolasto padao na čeličnu šipku u stezniku, jednom od onih smelosti u odevanju koje priliče samo dovoljno vitkim ženama, tako da ne mogu nikada ništa izgubiti, ona ponovo sredi svoje misli kao da je govorila sama sa sobom. – Ne nastavljam. Završili ste vi, pisci, ismejavši žene koje smatraju da su potcenjene, nesrećno udate, koje se prave dramatične, zanimljive, što mi izgleda filistarski. Pokoravamo se i sve je rečeno, ili pružamo otpor, i zabavljamo se. U oba slučaja, moramo ćutati. Istina je da nisam umela ni da se sasvim potčinim, niti da se potpuno oduprem; ali možda je to bio još ozbiljniji razlog da ćutim. Kakvu samo glupost čine žene kada se žale! Ako nisu bile jače, nedostajalo im je duha, takta, finoće, pa prema tome zaslužuju svoju sudbinu. Zar one nisu kraljice u Francuskoj? Poigravaju se vama kako hoće, kada to hoće, i kolikogod to hoće. Kneginja se igrala svojom kutijom za mirise veličanstvenom kretnjom ženske drskosti i podrugljivog veselja. – Često sam čula kako neke jadnice žale što su žene i žele da budu muškarci; uvek sam ih gledala sa sažaljenjem – nastavi ona. – Ako bi trebalo da biram, opet bih više volela da budem žena. Lepo je to zadovoljstvo kada se svoje pobede duguju snazi, svim moćima koje pružaju zakoni, vaša sopstvena tvorevina! Ali kada vas vidimo pred našim nogama kako govorite i činite gluposti, zar to nije, dakle, opojna sreća osećati u sebi slabost koja likuje? Dakle, kada uspemo moramo

ćutati, pod pretnjom gubitka našeg carstva. Potučene, žene opet moraju da ćute iz ponosa. Ćutanje roba plaši gospodara. Ovo čavrljanje je bilo otcvrkutano tako blago podrugljivim i umiljatim glasom, uz tako koketne pokrete glave, da je d’Artez, kome je ta vrsta žena bila potpuno nepoznata, ostao opčinjen kao jarebica pred lovačkim psom. – Molim vas, gospođo – reče on najzad – objasnite mi kako je jedan muškarac mogao naterati vas da patite, a budite sigurni da biste vi bili otmeni i tamo gde bi sve žene bile proste, makar i nemali način izražavanja koji bi i kuvar učinio zanimljivim. – Napredujete brzo u prijateljstvu -– reče ona dubokim glasom koji natera d’Arteza da se uozbilji i uznemiri. Predmet razgovora se promenio, vreme je proticalo. Siroti genijalni čovek ode snužden zbog toga što je bio znatiželjan, što je ranio to srce, i verujući da je ta žena neobično mnogo patila. Ona je provela svoj život u zabavljanju, bila je pravi ženski Don Žuan, jedino sa tom razlikom što nije pozvala na večeru kameni kip, a svakako bi ga pobedila. Nemoguće je nastaviti ovu priču a da se ne kaže koja reč o knezu de Kadinjanu, poznatijem pod imenom vojvoda de Mofrinjez. Isčezao bi začin čudesnih kneginjinih izmišljotina, a stranci ne bi ništa shvatili u strašnoj pariskoj komediji koju će ona igrati za jednog muškarca. Gospodin vojvoda de Mofrinjez, kao pravi sin kneza de Kadinjana, dugačak je i suv čovek, najotmenijih manira i prijatnog govora, pun blagonaklonosti. Postao je pukovnik božjom milošću, a dobar vojnik slučajno. Uostalom, bio je hrabar kao Poljak, u svakoj prilici, bez razlike, a prazninu svoje glave prikrivao je posebnim načinom govora visokog društva. Od svoje trideset šeste godine bio je silom prilika isto tako savršeno ravnodušan prema lepom spolu kao i njegov gospodar kralj Šarl X, kažnjen kao i on što se suviše dopadao u mladosti. Osamnaest godina idol predgrađa SenŽermen, on je, kao svaki sin iz dobre kuće, vodio raskalašan život, ispunjen jedino zadovoljstvima. Njegov otac, koga je revolucija upropastila, po povratku Burbona ponovo je stekao svoj položaj, upravu nad jednim kraljevskim zamkom, plate, penzije. Ali stari knez je u slast pojeo to veštačko bogatstvo, ostajući veliki plemić kakav je bio pre revolucije. Kada je donet zakon o naknadi štete, svote koje je dobio bile su potrošene na raskoš, rasprostranjeni u njegovoj ogromnoj kući, čiji je najveći deo zauzimala njegova snaha. Knez de Kadinjan je umro nešto pre julske revolucije, u osamdeset sedmoj godini. Upropastio je imanje svoje žene, bio dugo u svađi sa vojvodom de Navaren, koji je u prvom braku bio oženjen njegovom kćerkom i kome je teško položio račune. Vojvoda de Mofrinjez je održavao veze sa vojvotkinjom d’Iksel. Oko 1814, u vreme kada je gospodin de Mofrinjez napunio trideset šest godina, videći da je

siromašan ali da veoma dobro stoji na dvoru, vojvotkinja mu je dala svoju kćer koja je imala otprilike pedeset ili šezdeset hiljada livara rente, bez onoga što je trebalo da očekuje od nje. Gospođica d’Iksel je na taj način postala vojvotkinja, a njena majka je znala da će, verovatno, imati najveću slobodu. Pošto ga je zadesila neočekivana sreća da dobije naslednika, vojvoda je dopustio svojoj ženi da se ponaša sasvim slobodno, a on je otišao da se zabavlja od garnizona do garnizona, provodeći zime u Parizu, praveći dugove koje je njegov otac stalno plaćao, javno priznajući savršenu popustljivost u braku, obaveštavajući vojvotkinju osam dana unapred o svom povratku u Pariz. U njegovom puku su ga obožavali, prestolonaslednik ga je voleo. Bio je vešt dvoranin, pomalo kockar, uostalom, nije bio nimalo izveštačen. Nikada ga vojvotkinja nije mogla ubediti da iz pristojnosti uzme neku devojku iz Opere, a i iz obzira prema njoj, kako je ona govorila šaleći se. Vojvoda, koji je imao pravo da nasledi položaj svog oca, umeo je da se dopadne dvojici kraljeva, Luju XVIII i Šarlu X, što dokazuje da je dosta dobro iskorišćavao svoju nesposobnost. Ali to ponašanje, taj život, sve je bilo prekriveno najlepšim lakom: način govora, plemenitost manira, držanje, sve je to bilo kod njega savršeno; najzad, liberali su ga voleli. Bilo mu je nemoguće da nastavi tradiciju Kadinjana, koji su, sudeći po starom knezu, bili poznati po tome što su upropašćivali imanje svojih žena, jer je vojvotkinja sama pojela svoje bogatstvo. Ove pojedinosti su postale tako poznate u dvorskim krugovima i društvu predgrađa Sen-Žermen, da su se tokom poslednjih godina restauracije rugali onome ko bi govorio o tome, kao da je hteo da priča o smrti Tirena ili Anrija IV. Isto tako, nijedna žena nije govorila o tom prijaznom vojvodi bez hvale. On je bio savršen prema svojoj ženi i teško da bi se ijedan muškarac tako dobro pokazao kao Mofrinjez prema vojvotkinji. Ostavio joj je slobodu da raspolaže svojim bogatstvom, branio ju je i podržavao u svakoj prilici. Bilo iz ponosa, bilo iz dobrote, bilo iz viteštva, gospodin de Mofrinjez je spasao vojvotkinju u više navrata, u prilikama kad bi svaka druga žena propala, uprkos svojoj okolini, uprkos uticaju stare vojvotkinje d’Iksel, vojvode de Navarena, njenog svekra i tetke njenog muža. Danas, knez de Kadinjan važi za jednog od onih plemića koje odlikuje lep karakter. Možda je odanost u nuždi jedna od najlepših pobeda koju dvorani mogu izvojevati nad samim sobom. Vojvotkinja d’Iksel je imala četrdeset pet godina kada je udala svoju kćer za vojvodu de Mofrinjeza. Dakle, pratila je već dugo bez ljubomore i čak sa zanimanjem uspehe svog starog prijatelja. U vreme sklapanja braka njene kćeri sa vojvodom, ona se držala veoma plemenito, a to je spaslo ovu vezu od nemoralnosti. Ipak, pakost ljudi sa dvora našla je građu za ruganje, tvrdeći da to lepo ponašanje nije bog zna koliko koštalo vojvotkinju, mada se već otprilike pet godina bila odala pobožnosti i kajanju kao one žene koje imaju mnogo štošta da iskupe.

VI Za nekoliko dana kneginja se sve više odlikovala svojim poznavanjem književnosti. Prilazila je sa preteranom smelošću najtežim pitanjima, zahvaljujući danonoćnom čitanju koje je nastavila sa srčanošću dostojnom najvećih pohvala. Zaprepašćeni d’Artez, koji nije mogao naslutiti da je Dijana d’Iksel ponavljala uveče ono što je pročitala ujutro, kao što čine mnogi pisci, smatrao ju je nadmoćnom ženom. Ti razgovori su udaljavali Dijanu od cilja, te je pokušala da se ponovo nađe na polju ispovedanja odakle se njen ljubavnik oprezno povukao. Međutim, nije joj bilo baš tako lako da navede jednog takvog čoveka da se vrati pošto je jednom bio poplašen. Ipak, posle mesec dana književnih borbi i lepih platonskih rasprava, d’Artez se osmelio i počeo da dolazi svakog dana u tri sata. Povlačio se u šest sati, i ponovo se pojavljivao uveče u devet, da bi ostao do ponoći ili do jedan sat izjutra, sa tačnošću ljubavnika punog nestrpljenja. Kada se d’Artez pojavljivao zaticao je kneginju obučenu sa više ili manje brižljivosti. Ta uzajamna odanost, pažnja koju su obraćali na sebe, sve je u njima izražavalo osećanja koja se nisu usuđivali da priznaju jedno drugom. Jer, kneginja je vrlo dobro naslućivala da se ovo veliko dete plašilo rasprave isto toliko koliko ju je ona priželjkivala. Ipak, d’Artez je u svoje neprekidne neme izjave unosio poštovanje koje se beskrajno dopadalo kneginji. Oboje su se svakog dana osećali sve povezaniji utoliko više ukoliko ih ništa uobičajeno i određeno nije zaustavljalo na putu njihovih zamisli. Kao kada među ljubavnicima postoje, s jedne strane – formalni zahtevi, a s druge opiranje – iskreno ili iz koketerije. Sličan svim muškarcima mlađim nego što im to dopuštaju njihove godine, d’Artez je postao plen tih dirljivih neodlučnosti izazvanih silinom želja i užasom od njene srdžbe. To je takav položaj koji neka mlada žena uopšte ne bi razumela kada bi se našla u njemu, dok ga je kneginja isuviše često stvarala da se ne bi naslađivala zadovoljstvima koja iz njega proizilaze. Isto tako, Dijana je sa utoliko više draži uživala u ovim divnim detinjarijama što je dobro znala kako da ih prekine. Ličila je na nekog velikog umetnika koji uživa u neodređenim crtama neke skice, siguran da će u jednom času nadahnuća dovršiti remek-delo još nesigurno u neizvesnom stanju porađanja. Koliko puta joj se nije dopalo, videći da je d’Artez spreman da se približi, da ga zaustavi veličanstvenim držanjem? Potiskivala je tajne oluje tog mladog srca, podizala ih, smirivala jednim pogledom, pružajući mu ruku da je poljubi, ili izgovarajući beznačajne reči uzbuđenim i razneženim glasom. Ta prepredenost, hladnokrvno sračunata, ali božanstveno odglumljena, utiskivala je sve dublje njenu sliku u dušu ovog umnog pisca, od koga je, sa uživanjem, pravila dete, poverljivo, jednostavno i skoro glupo u poređenju s njom. Ali, isto tako je

razmišljala o svom ponašanju, i tada joj je bilo nemoguće da se ne divi tolikoj veličini pomešanoj sa toliko nevinosti. Ta igra velike namiguše neosetno je vezivala i nju samu za njega roba. Najzad, Dijana izgubi strpljenje s tim zaljubljenim Epiktetom, i, kada je poverovala da ga je pripremila za najpotpuniju lakovernost, stavila je sebi u zadatak da mu veže oči najgušćim povezom. Jedne večeri Danijel zateče kneginju zamišljenu, nalakćenu na jedan stočić, dok je njena lepa plava glava bila okupana svetlošću lampe. Poigravala se jednim pismom koga je dizala i spuštala na stolnjaku. Kada je d’Artez dobro osmotrio tu hartiju, ona ju je najzad zatakla za pojas. – Šta vam je? – reče d’Artez – izgledate uznemireni. – Dobila sam pismo od gospodina de Kadinjana – odgovori ona. – Ma koliko da su veliki njegovi gresi prema meni, mislila sam, pošto sam pročitala ovo pismo, o tome kako je u izgnanstvu, bez porodice, bez svog sina koga voli. Ove reči, izgovorene glasom punim duše, otkrivale su anđeosku osećajnost. D’Artez je bio uzbuđen do krajnjih granica. Radoznalost ljubavnika postala je tako reći skoro psihološka i književna, znatiželja. On zažele da sazna do koje je mere ta žena velika, na kakve uvrede se odnosilo njeno praštanje, kako te žene iz visokog društva, okrivljene za taštinu, surovost srca, samoživost, mogu biti anđeli. Setivši se da je već bio odbijen kada je želeo da upozna to nebesko srce, u njegovom glasu se osećalo podrhtavanje kada reče uzimajući providnu, nežnu ruku lepe Dijane, sa vretenastim prstima: – Da li smo sada dovoljno veliki prijatelji da biste mi mogli ispričati to što ste prepatili? Mora da su vaše stare patnje razlog tom sanjarenju. – Da – reče ona – izdahnuvši taj slog kao najprijatniju notu koju je ikada istisnula Tiluova flauta. Ona ponovo zapade u svoje sanjarenje, a oči joj se zamagliše. Danijel je čekao sav uznemiren, prožet svečanošću tog trenutka. Njegova pesnička mašta mu je stvarala pred očima kao neke oblake koji se lagano razilaze otkrivajući mu svetilište gde će uskoro opaziti ranjeno jagnje pored božjih nogu. – E! pa?... – reče ona blagim i mirnim glasom. Dijana pogleda nežnog molitelja; zatim lagano obori oči sklapajući kapke pokretom koji je otkrivao najplemenitiju sramežljivost. Jedino bi čudovište bilo kadro zamisliti da ima licemerja u skladnom gibanju kojim je vragolasta kneginja ponovo digla svoju lepu glavicu da bi uronila još jedan pogled u žudne oči tog velikog čoveka. – Da li to mogu? Smem li? – reče ona dopuštajući da joj izmakne pokret oklevanja i gledajući d’Arteza sa divnim izrazom zanesene nežnosti. – Muškarci tako malo veruju ovakvim stvarima! Oni smatraju da su tako malo obavezni da čuvaju tajnu!

– Ah! ako nemate poverenja u mene, zašto sam onda ovde? – uzviknu d’Artez. – Eh! prijatelju moj – odgovori ona dajući svom uzviku ljupkost nehotičnog priznanja – da li žena računa kada se vezuje za ceo život? Nije reč o mom odbijanju (šta mogu vama odbiti?), već o mišljenju koje ćete imati o meni, ako budem govorila. Poverila bih vam u kakvom se veoma čudnom položaju nalazim u svojim godinama. Ali šta biste vi mislili o jednoj ženi koja bi otkrila tajne rane braka, koja bi izdala tajne nekog drugog? Tiren je održao svoju reč zadanu lopovima; ne dugujem li ja svojim dželatima Tirenovo poštenje? – Da li ste nekom dali reč? – Gospodin de Kadinjan nije smatrao za potrebno da zahteva od mene ćutanje. Vi, dakle, želite više od moje duše? Tiranine! hoćete, dakle, da pokapam u vama svoje poštenje – reče ona bacajući na d’Arteza pogled kojim je dala više značaja tom lažnom priznanju nego celoj svojoj ličnosti. – Onda sam za vas odviše običan čovek, ako se plašite da ću vam učiniti bilo kakvo zlo – reče on sa slabo prikrivenom gorčinom. – Izvinite, prijatelju moj – odgovori ona uzimajući ga za ruku i posmatrajući je; držala ju je u svojim rukama i milovala, vukući po njoj prstima neobično nežnim pokretom. – Savršeno mi je dobro poznato koliko vredite. Ispričali ste mi ceo svoj život – on je plemenit, lep, uzvišen, dostojah vašeg imena. Možda sam zauzvrat, dužna da. vam ispričam svoj? Ali u ovom trenutku me je strah da ne izgubim u vašim očima pričajući vam tajne koje nisu samo moje. Zatim, možda vi, usamljenik i pesnik, nećete poverovati u užase sveta. Ah, vi ne znate kada izmišljate svoje drame, da ih prevazilaze one koje se odigravaju u naizgled najsložnijim porodicama. Vama nije poznat obim izvesnih pozlaćenih nesreća. – Znam sve – uzviknu on. – Ne – nastavi ona – vi ne znate ništa. Da li kćerka treba ikada da oda svoju majku? Kada je čuo tu reč, d’Artez se osećao kao neko ko je zalutao u brdima po mrkloj noći, i pri prvim jutarnjim zracima opaža da je zakoračio u provaliju bez dna. Pogleda kneginju tupo, a hladni žmarci su ga podilazili po leđima. Dijana je pomislila da je taj genijalni čovek slabouman, ali je zapazila blesak u njegovim očima koji ju je umirio. – Najzad, vi ste postali skoro moj sudija – reče ona očajno. – Mogu govoriti na temelju prava koje ima svako oklevetano biće da se pokaže u svojoj nevinosti. Bila sam, a još sam to (ako se uopšte neko seća jedne sirote usamljene žene koju je svet naterao da se odrekne sveta!) optužena za toliko lakoumnosti, za toliko rđavih stvari, da bi mi moglo biti dozvoljeno da se postavim u srce u kome nalazim utočište a da ne budem izgnana iz njega. Uvek sam videla u pravdanju povredu

nevinosti, tako da sam uvek odbijala da govorim. Kome sam, uostalom, mogla uputiti reč? Te surovosti treba poveravati samo Bogu ili nekome ko nam izgleda veoma blizak njemu, svešteniku, drugom našem ja. E pa, ako mojim tajnama nije mesto tu – reče ona naslanjajući svoju ruku na d’Artezovo srce – kao što im je bilo ovde – ona savi pod svojim prstima vrh čelične šipke u svom stezniku – vi nećete biti veliki d’Artez, a ja ću biti prevarena! Jedna suza ovlaži d’Artezove oči, a Dijana je lakomo popi pogledom bačenim ispod oka, koji nije pokrenuo ni njenu zenicu ni njen kapak. Bio je brz i jasan kao pokret mačke koja grabi miša. D’Artez se prvi put usudi, posle šezdeset dana ispunjenih uvodima, da uzme tu toplu i namirisanu ruku, prinese je svojim usnama i položi na nju jedan dug poljubac koji je povlačio od korena šake do noktiju sa takvom nežnom nasladom da kneginja nakrivi glavu sluteći sve najbolje od književnosti. Ona pomisli da genijalni ljudi mora da vole sa mnogo više savršenstva nego uobraženi, svetski ljudi, diplomate, pa čak i vojnici, kojima je, međutim, to jedini posao. Ona je bila poznavalac, i znala je da se karakter zaljubljenog ispoljava u neku ruku u sitnicama. Jedna obaveštena žena može pročitati svoju budućnost u prostom pokretu, kao što je Kivje, kada bi video deo neke šape znao da kaže; to pripada životinji te i te veličine, sa ili bez rogova, mesožderu, biljojedu, vodozemcu, itd., staroj toliko hiljada godina. Sigurna da će kod d’Arteza naići na isto toliko mašte u ljubavi koliko ju je unosio u svoj stil. Ona je prosudila da je potrebno podstaći ga na viši stepen strasti i vere. Živo povuče svoju ruku veličanstvenim pokretom punim osećanja. Da je kazala: Prestanite, ubićete me! to bi bilo rečeno manje odlučno. Ostala je jedan trenutak oči u oči sa d’Artezom, izražavajući istovremeno sreću i čednost, strah, poverenje, iznemoglost, nejasnu želju i devičansku sramežljivost. Tada je imala samo dvadeset godina! Ali računajte da se ona pripremala za taj čas smešne laži izabravši neobično vešto svoju haljinu, a sedela je u fotelji kao cvet koji će se uskoro rascvetati pri prvom poljupcu sunca. Bila varalica ili iskrena, ona je opijala Danijela. Ako je dozvoljeno davati lično mišljenje, priznajmo da bi bilo divno biti dugo tako varan. Svakako, Talma je često na pozornici bio visoko iznad prirode. Ali zar kneginja de Kadinjan nije najveća glumica ovog vremena? Toj ženi nedostaje samo pažljivo gledalište. Na nesreću, u razdobljima uzburkanim političkim olujama, žene iščezavaju kao vodeni ljiljani, kojima je, da bi procvetali i da bi se pokazali pred našim zadivljenim očima, potrebno čisto nebo i najtopliji lahori. Došao je čas i Dijana će uskoro zaplesti tog velikog čoveka u nerazmrsive lijane jednog odavno pripremljenog romana, koga će on uskoro slušati kao što je neofit iz davnih vremena hrišćanske vere slušao poslanicu nekog apostola.

VII – Prijatelju moj, moja majka, koja još živi u Ikselu, udala me je u sedamnaestoj godini, 1814. (vidite da sam veoma stara!), za gospodina de Mofrinjeza, ne iz ljubavi prema meni, već iz ljubavi prema njemu. Oduživala se jedinom muškarcu koga je volela za svu sreću koju joj je bio pružio. Oh! ne čudite se toj strašnoj vezi, to se često događa. Mnoge žene su više ljubavnice nego majke, kao što su većina njih bolje majke nego dobre žene. Ta dva osećanja, ljubav i materinstvo, onakvi kako su ih naši običaji razvili, često se bore u srcu žena. Jedno od njih obavezno biva poraženo kada im snage nisu jednake zbog čega su neke izuzetne žene slava našeg spola. Čovek genijalan kao što ste vi može razumeti tako nešto – tome se čude glupaci, ali zato nije manje istinito, a, ići ću još dalje, to se može opravdati razlikom u karakterima, temperamentima, odnosima, položajima. Zar ja, na primer, u ovom trenutku, posle dvadeset godina nedaća, razočarenja, podnetih ogovaranja, teških dosada, praznih zadovoljstava, ne bih bila spremna da se bacim ničice pred noge čoveka koji bi me voleo iskreno i zauvek? E pa, zar me svet ne bi osudio? A, ipak, dvadeset godina patnji ne bi iskupilo dvanaestak godina koje mi ostaju da proživim još lepa, ako ih poklonim jednoj svetoj i čistoj ljubavi? To se neće zbiti, nisam tako luda da umanjim svoje zasluge u Božjim očima. Nosila sam teret dana i vreline sve do večeri, završiću svoj dan, i zaslužiću svoju nagradu... „Kakav anđeo!“ pomisli d’Artez. – Najzad, nisam nikada zamerala vojvotkinji d’Iksel što je više volela gospodina de Mofrinjeza nego ovu ovde sirotu Dijanu. Moja majka me je veoma retko viđala, pa me je zaboravila; ali, ona se rđavo ponela prema meni kao žena prema ženi, tako da ono što žena učini rđavo ženi postaje užasno kada to majka učini kćeri. Majke koje vode takav život kao vojvotkinja d’Iksel drže svoje kćeri daleko od sebe. Dakle, ušla sam u društvo petnaest dana pre svog braka. Sami sudite o mojoj nevinosti! Nisam znala ništa, nisam bila kadra da naslutim tajnu te veze. Raspolagala sam lepim bogatstvom. Sa šezdeset hiljada livara rente u šumama u Niverneu, koje je revolucija zaboravila da proda ili pak to nije mogla, a koje su okruživale lepi zamak Anzi. Gospodin de Mofrinjez je bio prezadužen. Ako sam kasnije naučila šta to znači imati dugove, tada nisam baš mnogo poznavala život da bih mogla to naslutiti. Uštede napravljene na račun mog bogatstva poslužile su namirenju dugova mog muža. Gospodin de Mofrinjez je imao trideset osam godina kada sam se udala za njega, ali njegove godine su bile nalik na godine vojnih pohoda – trebalo ih je računati dvostruko. Ah! on je odista imao više od sedamdeset šest. U četrdesetoj godini, moja majka je još imala prohteva, tako da sam se obrela između dve ljubomore. Kakav sam život vodila

deset godina!... Ah! da je svet znao šta je sve propatila ova jadna, toliko sumnjičena ženica! Biti pod prismotrom majke koja je ljubomorna na svoju kćer! Gospode!... Vi, koji pišete drame, nikada nećete izmisliti nijednu tako mračnu, tako surovu kao što je ova. Na osnovu ovo malo znanja što ga imam iz književnosti, drama je obično niz radnji, govora, pokreta koji se naglo usmeravaju ka nekoj nesreći. Ali ova nesreća o kojoj vam ja govorim najužasnija je katastrofa u akciji! To je lavina koja pada na vas ujutro, pa opet uveče, a survaće se ponovo i sutradan. Hladno mi je sada kada vam pričam, i kada vam osvetljavam pećinu bez izlaza u kojoj sam živela ledenu i mračnu. Ako treba da vam saopštim sve, rođenje mog sirotog deteta koje je, uostalom, isti ja... vi ste svakako bili iznenađeni njegovom sličnošću sa mnom? to je moja kosa, moje oči, oblik mog lica, moja usta, moj osmeh, moja brada, moji zubi... E pa, njegovo rođenje je slučaj, ili posledica sporazuma između moje majke i mog muža. Ostala sam dugo devojka posle venčanja, gotovo napuštena odmah sutradan, majka, a da nisam bila žena. Vojvotkinja je uživala u tome da me i dalje drži u neznanju, a, da bi postigla svoj cilj, majka ima u odnosu na svoju kćer užasne prednosti. Ja, sirota mala, odgojena u manastiru kao tajanstvena ruža, ne znajući ništa o braku, veoma kasno razvijena, bila sam vrlo srećna: uživala sam u dobrom razumevanju i skladu naše porodice. Najzad, prve radosti materinstva su me potpuno zaokupile, tako da nisam mogla misliti na svog muža. koji mi se jedva dopadao, a koji nije činio ništa da bi se pokazao ljubaznim: te radosti su bile utoliko življe što nisam naslućivala da postoje i druge. Toliko su mi trubili u uši da majka duguje poštovanje samoj sebi! A, uostalom, devojka uvek voli da se igra majke. U godinama u kojima sam ja bila, dete zamenjuje lutku. Bila sam tako ponosna što imam taj lepi cvet, jer je Žorž bio lep... krasota! Kako da sanjam o svetu kada imam sreću da hranim i brinem se o jednom anđelčiću! Obožavam decu kada su sasvim mala, bela i ružičasta. Videla sam samo svog sina, živela sam sa svojim sinom, nisam dozvoljavala njegovoj dadilji da ga oblači, svlači i presvlači. Te brige, tako dosadne majkama koje imaju puk dece, bile su za mene jedino zadovoljstvo. Ali posle tri ili četiri godine, kako nisam sasvim glupa, uprkos brizi koju su vodili o tome da mi oči ostanu zavezane, najzad je svetlost doprla do njih. Možete li da me zamislite probuđenu, četiri godine kasnije, 1819? Dva zavađena brata12 je ružičasta tragedija, pored majke i kćeri u takvom položaju u kakvom smo se tada mi nalazile, vojvotkinja i ja; prkosila sam im tada, njoj i mom mužu, javnim očijukanjima o kojima je pričao svet... Sam Bog zna kako! Vi shvatate, prijatelju moj, da su muškarci sa kojima sam se, kako su me sumnjičili, lakomisleno ponašala, imali za mene vrednost bodeža koji nam služi da zadamo udarac svom neprijatelju. Zauzeta svojom osvetom, nisam osećala rane koje sam nanosila samoj sebi. Nevina kao neko dete, važila sam za izopačenu ženu, za najgoru ženu na 12 Tebaida ili Zavađena braća, prva Rasinova tragedija, izuzetno surova i krvava.

svetu, a nisam ništa znala o tome. Svet je odista glup, odista slep, odista neupućen. On proniče samo one tajne koje ga zabavljaju, koje služe njegovoj pakosti, a stavlja ruku na oči da ne bi video ono najuzvišenije, najplemenitije. Ali čini mi se da sam u to vreme imala poglede, stavove pobunjene nevinosti, ponosne kretnje koje bi bile pravo bogatstvo za velike slikare. Mora da sam osvetljavala balove olujama svog besa, bujicama svog prezira. Izgubljena poezija! Te uzvišene pesme pišemo samo u ljutini koja nas obuzima u dvadesetoj godini! Kasnije se ne ljutimo, umorimo se, ne čudimo se više poroku, postajemo kukavice, plašimo se. Ja, ja sam napredovala, oh! napredovala sam dobro. Igrala sam najgluplju ličnost na svetu: nosila sam teret zločina ne uživajući u njegovim blagodetima. Toliko sam uživala u tome da sebe izlažem sramoti! Ah! pravila sam dečje pakosti. Išla sam u Italiju sa jednim lakomislenim mladićem koga sam ostavila tamo kada mi je počeo govoriti o ljubavi. Ali kada sam saznala da se izložio sramoti zbog mene (krivotvorio je da bi došao da para!) otrčala sam da ga spasem. Moja majka i moj muž, koji su znali tajnu tih pustolovina, držali su me na uzdi kao rasipnu ženu. Oh! tada sam otišla kod kralja. Luj XVIII, taj čovek bez srca, bio je dirnut: dao mi je sto hiljada franaka iz svoje lične blagajne. Markiz d’Esgrinjon, mladić koga ste, možda, sreli u društvu i koji se na kraju veoma bogato oženio, bio je spašen iz provalije u koju se uvalio zbog mene. Ta pustolovina, prouzrokovana mojom lakomislenošću, navela me na razmišljanje. Zapazila sam da sam ja prva žrtva svoje osvete. Moja majka, moj muž, moj svekar, imali su svet na svojoj strani, izgledalo je kao da štite moje ludosti. Moja majka, koja je dobro znala da sam suviše ponosna i otmena, suviše d’Iksel da bih se vladala prosto, bila se tada uplašila od zla koje je učinila. Imala je pedeset dve godine, napustila je Pariz i otišla da živi u Ikselu. Ona se sada kaje zbog svojih greha koje okajava najpreteranijom pobožnošću i bezgraničnom ljubavlju prema meni. Ali, 1823, ostavila me samu i lice u lice sa gospodinom de Mofrinjezom. Oh! prijatelju moj, vi muškarci ne možete znati šta je to jedan starac koji je imao uspeha kod žena. Kakav mora biti porodični život muškarca koji je svikao na obožavanja žena iz visokog društva, a koji ne nailazi ni na kađenja ni na kadionicu kod svoje kuće, mrtav za sve, i, samim tim – ljubomoran! Htela sam, kada je gospodin de Mofrinjez ceo pripao meni, želela sam da budem dobra žena; ali sam se sudarila sa svim grubostima jedne zlovoljne naravi, sa svim ćudima nemoći, detinjarijama gluposti, svim taštinama uobraženosti, sa čovekom koji je, najzad, bio najdosadnija elegija na svetu. Ponašao se prema meni kao prema devojčici, nalazio je zadovoljstvo u tome da u svakoj prilici ponižava moje samoljublje, da me mrvi pod udarcima svog iskustva, da mi dokazuje da ne znam ništa. U svakom trenutku me je vređao. Najzad, učinio je sve da ga prezrem i da mi da pravo da ga varam. Ali tri ili četiri godine me je varalo moje srce i želja da činim dobro! Znate li koje me je sramno govorkanje nagnalo da počinim i druge ludosti! Da li ćete vi ikada izmisliti nešto tako velelepno kao što su klevete visokog društva? „Vojvotkinja de

Mofrinjez se vratila svom mužu“, govorili su jedno drugom. „Koješta, na to ju je navela pokvarenost, velika je pobeda ponovo oživeti mrtvace, a nije joj ostalo ništa drugo osim toga,“ odgovorila je moja najbolja prijateljica, jedna rođaka, ona kod koje sam imala sreću da sretnem vas. – Gospođa d’Espar! – uzviknu Danijel napravivši pokret koji je izražavao užas. – Oh! oprostila sam joj, prijatelju moj. Pre svega, to što je rečeno izvanredno je duhovito, a možda sam i sama izrekla još surovije epigrame na račun sirotih žena isto toliko čistih kao što sam ja bila. D’Artez ponovo poljubi ruku te svete žene koja je, pošto ga je poslužila majkom isečenom na komade, pošto je načinila od kneza de Kadinjana, koji vam je poznat, Otela sa trostrukom stražom, uništavala sebe, pripisujući sebi mane, kako bi u očima bezazlenog pisca stekla onu nevinost koju i najgluplja žena pokušava po svaku cenu da ponudi svom draganu. – Shvatate, prijatelju moj, da sam se bučno vratila u svet s namerom da u njemu dižem buku. Izdržala sam u njemu nove bitke, jer je trebalo da steknem nezavisnost i da učinim bezopasnim gospodina de Mofrinjeza. Dakle, vodila sam raskalašan život iz drugih razloga. Da bih se razveselila, da bih pomoću basnoslovnog života zaboravila na stvarni. Blistala sam, priređivala gozbe, ponašala sam se kao kneginja, i pravila dugove. Kod kuće sam zaboravljala sebe u snu od umora, ponovo sam se rađala lepa, vesela, luda za svet. Ali, u toj žalosnoj borbi mašte protiv stvarnosti, potrošila sam svoje bogatstvo. Pobuna 1830. godine došla je u trenutku kada sam, na kraju tog života iz Hiljadu i jedne noći, naišla na svetu i čistu ljubav, koju sam (iskrena sam!) želela da upoznam. Priznajte, zar to nije prirodno za jednu ženu, čije se srce, prigušeno tolikim uzrocima i nesrećnim okolnostima, budilo u onom dobu starosti kada se žena oseća prevarenom, i kada sam videla oko sebe toliko drugih, koje su bile srećne zahvaljujući ljubavi? Ah! zašto je Mišel Kretjen bio toliko pun poštovanja? I u tome je bila još jedna poruga za mene. Šta ćete? Padajući, izgubila sam sve, nisam imala iluzija ni o čemu; iscedila sam sve, sem jednog jedinog ploda, za koji više nemam ni želje, ni zuba. Najzad, obrela sam se razočarana svetom onda kada je trebalo da ga napustim. U tome ima nečeg sudbinskog, kao u neosetljivosti koja nas priprema za smrt. Ona načini jedan pokret pun pobožne usrdnosti. – Sve mi je tada išlo na ruku – nastavi ona – porazi monarhije i njene ruševine pomogli su mi da pokopam sebe. Moj sin mi je uteha za mnogo šta. Materinska ljubav nam vraća sva druga obmanuta osećanja! A svet se čudi mom povlačenju. Ali ja sam u njemu našla sreću. Oh! kad biste samo znali koliko je ovde srećno siroto stvorenje koje je tu pred vama! Žrtvujući sve svom sinu, zaboravljam sreću koja mi nije znana i koju nikada neću upoznati. Ko bi mogao

poverovati da je život za kneginju de Kadinjan jedna neuspela bračna noć, a sve pustolovine koje joj se pripisuju – prkos devojčice dvema užasnim strastima? Odista, niko. Danas me je strah svega. Bez sumnje ću odgurnuti pravo osećanje, neku istinsku i čistu ljubav, sećajući se tolikih opačina i nesreća – kao što bogataši, koje jednom prevare mangupi prerušeni u siromahe, odbijaju kasnije čestite bednike, jer im je dobročinstvo ogadilo. Sve je to užasno, zar ne? Ali verujte mi, ovo što vam pričam nalik je na istoriju mnogih žena. Ove poslednje reči su bile izgovorene u šali i neusiljeno, što je podsećalo na otmenu i podrugljivu ženu. D’Artez je bio preneražen. U njegovim očima, ljudi koje sudovi šalju na robiju, bilo zato što su ubili, ili krali pod otežavajućim okolnostima, bilo što su zabunom potpisali lažno ime na nekoj menici, bili su anđelčići kada se uporede sa ljudima iz visokog društva. Ta užasna elegija, iskovana u oružani laži i zamočena u vode pariskog Stiksa, bila je izgovorena sa prizvukom istinitosti koja se ne može podražavati. Pisac je jedan tren posmatrao tu divnu ženu, utonulu u svoju naslonjaču, čije su obe ruke visile preko njenih ručica, kao dve kapi rose na ivici nekog cveta, satrvenu zbog tog otkrića, slomljenu, jer je, ponovo osetila sve patnje svog života dok je govorila o njima, najzad – tog anđela sete. – Pa prosudite – reče ona, uspravljajući se iznenadnim skokom i dižući jednu ruku, sevajući očima u kojima je buktalo tobožnjih nevinih dvadeset godina – prosudite kakav je utisak morala na mene napraviti ljubav vašeg prijatelja; ali sudbina mi se strašno narugala... ili, možda, Bog... jer bi tada, priznajem to, muškarac, ali muškarac mene dostojan, smatrao da sam slaba, toliko sam bila žedna ljubavi! E pa, on je mrtav, i to mrtav pošto je spasao život kome? – ...gospodinu de Kadinjanu! Zar se čudite što ste me zatekli zamišljenu... To je bio poslednji udarac, i siroti d’Artez ne izdrža više; baci se na kolena, zagnjuri glavu u kneginjine ruke, i tu zaplaka, proli one blage suze koje bi ronili anđeli kada bi plakali. Kako je Danijelova glava ležala u njenim rukama, gospođa de Kadinjan je mogla dozvoliti sebi da joj na usnama zaigra pakostan osmeh likovanja, osmeh koji bi imali majmuni napravivši neki prvorazredni obešenjakluk, kad bi se majmuni smejali. „Ah! uhvatila sam ga“, pomisli ona; i odista ga je bila dobro uhvatila. – Ali, vi ste... – reče on ponovo dižući svoju lepu glavu i gledajući je sa ljubavlju. – Devica i mučenica – odvrati ona smešeći se prostaštvu te stare šale, ali dajući joj ljupki smisao tim osmehom punim okrutne radosti. – Ako me vidite kako se smejem, to je zbog toga što mislim na kneginju koju poznaje svet, na onu vojvotkinju de Mofrinjez kojoj pripisuju i de Marseja, i nedostojnog de Traja, političkog razbojnika, i onog malog glupaka d’Esgrinjona, i Rastinjaka, Ribamprea, ambasadore, ministre, ruske generale, i ne znam koga još? Evropu!

Ogovarali su ovaj album, koji sam dala napraviti, smatrajući da su oni koji su mi se divili bili moji prijatelji. Ah! to je užasno. Ne shvatam kako dopuštam jednom muškarcu da kleči preda mnom: prezirati ih sve, to bi trebalo da bude moja dužnost. Ona ustade, ode do prozorskog udubljenja hodom punim veličanstvenih pobuda. D’Artez ostade na stolici kraj vatre gde se sabirao, ne usuđujući se da prati kneginju, ali gledajući je; ču je kako šmrkće ne brišući nos. Kakva je to kneginja koja briše nos? Dijana je pokušala da izvede nemoguće ne bi li naterala d’Arteza da poveruje u njenu osećajnost. On je mislio da je njegov anđeo u suzama, pritrča joj, obgrli je i pritisnu na svoje srce. – Ne, ostavite me – reče ona slabim glasom i šapućući – u meni ima previše sumnji da bih mogla biti dobra za bilo šta. Ponovo pomiriti mene sa životom – to je zadatak koji je iznad moći jednog muškarca. – Dijana! ja ću vas voleti za ceo vaš izgubljeni život. – Ne, ne govorite mi tako – odgovori ona. – U ovom trenutku me je stid i drhtim kao da sam izvršila najveći greh. Bila se potpuno vratila nevinosti devojčica, a ipak se pokazivala kao neka kraljica, uzvišena, plemenita, veličanstvena. Nemoguće je opisati utisak te majstorije, tako vešto izvedene da je na neiskusnu i iskrenu dušu kao što je d’Artezova delovala kao čista istina. Veliki pisac je zanemeo od divljenja, pasivan u tom prozorskom udubljenju, čekajući jednu reč dok je kneginja očekivala poljubac, ali ona je bila suviše sveta za njega. Kada joj je postalo hladno, kneginja ode i ponovo zauze svoje mesto u fotelji: stopala su joj bila ledena. „To će trajati veoma dugo,“ mislila je ona gledajući Danijela, njegovo visoko čelo i plemenitu glavu iz koje je zračila vrlina. „Da li je to žena“? pitao se ovaj duboki posmatrač ljudskih srca. Kako da postupam s njom? Do dva sata ujutro, oni su proveli vreme govoreći jedno drugom gluposti koje genijalne žene, kao što je kneginja, mogu učiniti divnim. Dijana je tvrdila za sebe da je suviše propala, stara, svela; d’Artez joj je dokazao (ono u šta je ona bila uverena), da ima najnežniju, najprijatniju kožu kad se dodirne, najbelju kada se gleda, najmirisniju; bila je mlada i u punom cvatu. Raspravljali su o jednoj lepoti za drugom, o pojedinostima, evo ovako: – Smatra-te? – Ludi ste. – To je želja! – Kroz petnaest dana videćete me onakvu kakva jesam. -– Najzad, blizu sam četrdesete. – Da li se može voleti jedna tako stara žena! – D’Artez je pokazivao neobuzdanu rečitost kao neki gimnazijalac, naoružanu najpreteranijim epitetima. Kada je kneginja čula tog duhovitog pisca kako govori gluposti kao neki

zaljubljeni potporučnik, slušala ga je zamišljeno, sva raznežena, ali smejući se u sebi. Kada je d’Artez bio na ulici, zapitao se nije li trebalo da bude manje pristojan. Ponovo pređe u svom sećanju sve te neobične ispovesti koje su, prirodno, ovde bile veoma sažete, jer bi, bez sumnje, bila potrebna čitava jedna knjiga da bi se iznele u njihovom sladunjavom obilju i sa prenemaganjima kojima su bile propraćene. Naknadna pronicljivost tog tako prirodnog i tako dubokog čoveka je zatajila pred prirodnošću ovog romana, pred njegovom dubinom i pred kneginjinim glasom. „To je istina“, govorio je on sebi, ne mogavši zaspati „ima takvih drama u otmenom društvu; ono prikriva slične užase pod cvećem svoje otmenosti, pod vezom svojih ogovaranja, pod duhovitošću svojih priča. Mi uvek izmišljamo samo istinito. Sirota Dijana! Mišel je bio naslutio tu zagonetku, govorio je da pod tim slojem leda postoji vulkan! A i Bjanšon i Rastinjak su u pravu: kada muškarac može pomešati uzvišenost ideala sa nasladama čežnje, voleći jednu ženu ljupkog ponašanja, punu duha, nežnosti, to mora da je nečuvena sreća“. Zatim je izmerio u samom sebi svoju ljubav, i otkrio da je beskrajna. VIII Sutradan, u dva sata, gospođa d’Espar, koja nije videla kneginju više od mesec dana, a nije dobila od nje nijednu jedinu reč, dođe vođena preteranom znatiželjom. Nema ničeg zabavnijeg od razgovora ove dve prepredene belouške, vođenog prvih pola sata. Dijana d’Iksel se čuvala, kao oblačenja žute haljine, da govori o d’Artezu. Markiza se vrtela oko tog pitanja kao neki Beduin oko bogatog karavana. Dijana se zabavljala, markiza besnela. Dijana je čekala, želela je da iskoristi svoju prijateljicu i da stvori od nje svog lovačkog psa. Od te dve žene, tako slavne u sadašnjem otmenom društvu, jedna je bila jača od druge. Kneginja je nadvisivala markizu za čitavu glavu, a markiza je priznavala u sebi tu nadmoć. U tome je, možda, bila tajna tog prijateljstva. Slabija se šćućurila u svojoj lažnoj odanosti da bi mogla vrebati čas koji svi slabi toliko dugo očekuju da bi skočili za grlo jakima, i da bi im radosno ostavili otisak svojih zuba. Dijani je to bilo jasno. Što se tiče ulagivanja ove dve prijateljice, ceo svet se varao. U trenutku kada je kneginja opazila pitanje na usnama svoje prijateljice, ona joj reče: – E! pa, draga moja, dugujem vam potpunu, ogromnu, beskrajnu, rajsku sreću. – Šta hoćete da kažete?

– Sećate se onoga o čemu smo razmišljale pre tri meseca, u ovom vrtiću, na klupi, na suncu, pod jasminom? Ah! samo genijalni ljudi znaju voleti. Rado bih pripisala mom velikom Danijelu d'Artezu rečenicu vojvode od Albe upućenu Katarini Mediči: Glava jednog jedinog lososa vredi koliko glave svih žaba zajedno. – Nimalo se ne čudim što vas više ne viđam – reče gospođa d’Espar. – Obećajte mi da mu, ako ga vidite, nećete reći nijednu reč o meni, anđele moj – reče kneginja uzimajući markizinu ruku. – Srećna sam, oh! ali toliko srećna da se to ne može iskazati, a vi znate kako u društvu jedna reč, jedna jedina šala, odvedu daleko. Jedna reč ubija, toliko umeju staviti otrova u nju! Da znate koliko sam, već osam dana, želela da i vi doživite istu strast! Najzad, on je nežan, a lepa je to pobeda za nas žene da završimo svoj život, da usnimo u žarkoj ljubavi, čistoj, odanoj, celovitoj, potpunoj, naročito kada smo je toliko dugo tražile. – Zašto zahtevate od mene da budem odana svojoj najboljoj prijateljici? – reče gospođa d’Espar. – Dakle, smatrate da sam sposobna da vam podvalim? – Kada žena poseduje takvo blago, strah da ga ne izgubi tako je prirodno osećanje. Nemoguća sam, oprostite mi, draga moja. Posle nekoliko trenutaka markiza iziđe; a, videći je kako odlazi, kneginja reče sebi: „Kako će mi podvaliti! u stanju je da sve kaže o meni. Ali da bih joj uštedela trud oko toga da izvuče Danijela odavde, sama ću joj ga poslati“. U tri sata, nekoliko trenutaka kasnije, stiže d’Artez. Usred jednog zanimljivog razgovora, kneginja mu upade u reč, položivši mu svoju lepu ruku na mišicu. – Oprostite, prijatelju moj – reče mu ona prekidajući ga – ali zaboravila bih nešto što izgleda beznačajno, a što je ipak veoma važno. Niste stupili nogom kod gospođe d’Espar od onog hiljadu puta srećnog dana kada sam vas srela; otidite tamo, ne radi vas ni radi učtivosti, već radi mene. Možda ste od nje stvorili moju neprijateljicu, ako je slučajno saznala da od njene večere niste, da tako kažem, izbijali iz moje kuće. Uostalom, prijatelju moj, ne bih želela da vidim kako zanemarujete svoje veze i društvo, svoje poslove i svoja dela. Još bi me više ogovarali. Šta sve samo ne bi rekli? da vas držim na uzici, da vas upropašćujem, da se plašim poređenja, da još hoću da se o meni priča, da postupam kako treba u želji da sačuvam svoju tekovinu, znajući da je poslednja. Ko bi mogao pogoditi da ste vi moj jedini prijatelj? Ako me volite toliko kao što velite, uverićete svet da smo mi isključivo i jednostavno brat i sestra. Produžite. D’Arteza je zauvek ukrotila neopisiva ljupkost sa kojom je ta divna žena nameštala svoju haljinu tako da pada savršeno otmeno. Bilo je nečeg nežnog, tananog u toj besedi, koja ga je ganula do suza, Kneginja je prevazilazila sve proste i građanske okolnosti u kojima se žene glože i zanovetaju natenane po divanima.

Ona je bila neobično dostojanstvena; nije bilo potrebno da to kaže, jer je ta veza bila zaključena među njima na otmen način. To nije bilo ni juče, neće biti ni sutra, niti je danas; biće kada budu želeli i jedno i drugo, bez onih beskrajnih tračica koje čine deo onoga što proste žene nazivaju žrtvovanjem; bez sumnje, njima je poznato sve ono što moraju pri tom da izgube, dok je taj praznik likovanje za one žene koje su sigurne da će dobiti. U toj rečenici je sve bilo nejasno kao obećanje, prijatno kao nadanje, a ipak izvesno kao pravo. Da li da to priznamo? Takva vrsta dostojanstva svojstvena je samo tim čuvenim i divnim varalicama – one ostaju veličanstvene i tamo gde druge žene postaju podređene. D’Artez je tada mogao da izmeri rastojanje koje razdvaja ove žene od drugih. Kneginja je uvek bila dostojna poštovanja i lepa. Tajna te plemenitosti je možda u umetnosti sa kojom velike gospođe umeju da skinu svoje koprene; njima polazi za rukom da u takvom položaju budu nalik na drevne kipove; da su zadržale neku krpu, bile bi bestidne. Građanka uvek pokušava da se uvije. Podjarmljen nežnošću, čvrsto privezan najblistavijim vrlinama, d’Artez se pokori i ode kod gospođe d’Espar, koja se nagizdala za njega što je najlepše umela. Markiza se dobro čuvala da kaže d’Artezu i jednu reč o kneginji, samo ga je zamolila da večera kod nje jednog od sledećih dana. D’Artez je tog dana opazio mnogobrojno društvo. Markiza je pozvala Rastinjaka, Blondea, markiza d’Ažida-Pentoa, Maksima de Traja, markiza d’Esgrinjona, oba Vandnesa, di Tijea, jednog od najbogatijih pariskih bankara; barona de Nisenžana, Natana, ledi Dadli, dvojicu najpodmuklijih atašea ambasade, i viteza d’Espara, jednu od najdubljih ličnosti ovog salona, koji je predstavljao polovinu politike svoje snahe. Smejući se Maksim de Traj reče d’Artezu: – Vi često viđate kneginju de Kadinjan? D’Artez, umesto odgovora na to pitanje, suvo potvrdi glavom. Markiz de Traj je bio bravo višega reda, bez vere i bez zakona, sposoban za sve; upropašćavao je žene koje su se vezivale za njega, terajući ih da zalažu svoje drago kamenje, ali je to ponašanje prekrivao blistavim izgledom, ljupkim manirima i. satanskim duhom. Izazivao je u svakome podjednako i strah i prezir; ali kako niko nije bio dovoljno smeo da mu pokaže nešto drugo sem najučtivijih osećanja, on ili nije bio u stanju da bilo šta opazi, ili je pak bio licemeran kao i svi ostali. Grofu de Marseju je dugovao najviši stepen uspeha do koga se mogao uzdići. De Marsej, koji je odavno poznavao Maksima, procenio je da je sposoban za neke tajne i diplomatske dužnosti koje mu je poverio, a koje je odista odlično obavio. D’Artez je bio već duže vremena dovoljno umešan u političke poslove da bi mu ta ličnost bila poznata do tančina, a možda je on jedini imao dovoljno uzvišen karakter da izgovori naglas ono što je svet mislio u sebi. – Pes zumnje, spog nje sanemarujete Zgubštinu – reče baron de Nisenžan.

– Ah! kneginja je jedna od najopasnijih žena kod koje muškarac može kročiti nogom – uzviknu oprezno markiz d’Esgrinjon – a ja joj dugujem svoj sramni brak. – Opasna? – reče gospođa d’Espar. – Ne govorite tako o mojoj najboljoj prijateljici. Nisam ni čula ni videla bilo šta što je učinila kneginja, a što ne bi ličilo na najuzvišenija osećanja. – Dopustite markizu da priča – uzviknu Rastinjak. – Kada nekog čoveka lep konj izbaci iz sedla, on mu nalazi mane i prodaje ga. Bocnut ovom upadicom, markiz d’Esgrinjon pogleda Danijela d’Arteza, i reče mu: – Nadam se da gospodin nije otišao tako daleko sa kneginjom, da bi nas to sprečilo da o njoj govorimo. D’Artez ne reče ništa. D’Esgrinjon, kome nije nedostajala duhovitost, umesto odgovora Rastinjaku, tako prikaza kneginju praveći se da je brani, da je to oraspoložilo čitav sto. Kako je to ruganje bilo isuviše nerazumljivo za d’Arteza, on se naže prema gospođi de Monkome, svojoj susedi, i zapita je za smisao tih šala. – Ta izuzev vas, ako sudimo po dobrom mišljenju koje imate o kneginji, sve zvanice su bile, reklo bi se, u njenoj milosti. – Mogu vas uveriti da je to mišljenje potpuno pogrešno – odgovori Danijel. – Ali, evo gospodina d’Esgrinjona, plemića iz Perša, koji je potpuno propao zbog nje, pre dvanaest godina, i koji zbog nje zamalo nije završio na vešalima. – To mi je poznato – reče d’Artez. – Gospođa de Kadinjan je išla da spase gospodina d’Esgrinjona od porotnog suda, a evo kako joj danas on uzvraća za to. Gospođa de Monkorne pogleda d’Arteza sa skoro glupim čuđenjem i znatiželjom, a zatim prenese pogled na gospođu d’Espar pokazujući d’Arteza kao da hoće da kaže: „On je opčinjen!“ Za vreme tog kratkog razgovora, gospođa d’Espar je štitila gospođu de Kadinjan, a njena zaštita je ličila na odbranu gromobrana koji privlače grom. Kada se d’Artez vratio zajedničkom razgovoru, on ču kako Maksim de Traj izbacuje ovu rečenicu: – Pokvarenost kod Dijane nije posledica već uzrok; možda ona duguje tom uzroku svoju izvanrednu prirodnost: ona ne traži, ništa ne izmišlja; nudi vam najistančanija istraživanja kao nadahnuće najbezazlenije ljubavi, a nemoguće je da joj ne poverujete. Ta rečenica, koja je, izgleda, bila pripremljena za čoveka d’Artezovog značaja, bila je toliko snažna, da je delovala kao zaključak. Svi ostaviše kneginju, izgledalo je da je dotučena. D’Artez podrugljivo pogleda de Traja i d’Esgrinjona. – Najveća greška ove žene je u tome što ide stopama muškaraca – reče on. – Ona rasipa kao oni isključivu ženinu imovinu, šalje svoje ljubavnike kod

zelenaša, guta miraze, upropašćuje siročad, ona uništava stare zamkove, nadahnjuje, a možda i izvršava, zločine, ali... Nikada ni jedna od ove dve ličnosti kojima je d’Artez odgovarao, nije čula ništa tako snažno. Na to ali, ceo sto je ostao zapanjen, svako je zastao sa viljuškom u vazduhu, očiju prikovanih čas za hrabrog pisca, čas za kneginjine dželate, čekajući zaključak u strašnoj tišini. – Ali – reče d’Artez sa podrugljivom nemarnošću – gospođa kneginja de Kadinjan ima nad muškarcima jednu prednost: kada se izložite opasnosti zbog nje, ona vas spasava, i ne govori rđavo ni o kome. Zašto se u mnoštvu žena ne bi našla jedna koja bi se zabavljala na račun muškaraca kao što se muškarci zabavljaju na račun žena? Zašto lepi spol ne bi s vremena na vreme vračao milo za drago?... – Genije je jači od duha – reče Blonde Natanu. Ta lavina podrugljivih primedbi bila je, odista, kao paljba topovske baterije prema puškaranju. Požuriše se da promene predmet razgovora. Ni grof de Traj ni markiz d’Esgrinjon nisu izgledali raspoloženi za svađu s d’Artezom. Kada je kafa bila poslužena, Blonde i Natan pristupiše piscu žurno što se niko nije usuđivao da podražava; toliko je bilo teško pomiriti divljenje koje je izazvalo njegovo ponašanje i strah da ne stvore sebi dva moćna neprijatelja. – Poznato nam je, i to ne od danas, da je vaš karakter isto toliko uzvišen kao i vaš talenat – reče mu Blonde. – Vi se u ovom slučaju niste poneli kao čovek, već kao Bog: niste se prepustili ni svom srcu ni svojoj mašti; niste se latili odbrane voljene žene (a očekivali su da ćete načiniti tu grešku), što bi izazvalo likovanje ovog sveta koga grize zavist prema književnoj slavi... Ah! dozvolite mi da to kažem, to je ono što je najuzvišenije u ličnoj politici. – Ah! vi ste pravi državnik – reče Natan. – Podjednako je vešto koliko i teško osvetiti jednu ženu a ne braniti je. – Kneginja je bila jedna od junakinja legitimističke stranke, zar nije zadatak svakog čoveka koji ima srca da je ipak brani? – odgovori hladno d’Artez. – Ono što je ona učinila za stvar svojih gospodara opravdalo bi i najluđi život. – On postupa oprezno – reče Natan Blondeu. – Svakako, kao da je kneginja vredna truda – odgovori Rastinjak koji im se pridružio. D’Artez ode kneginji, koja ga je očekivala mučena najživljim strepnjama. Ishod tog ogleda kome je Dijana pripomogla, mogao je za nju biti koban. Prvi put u svom životu, ta žena je patila u svom srcu i znojila se u svojoj haljini. Nije znala šta da odluči u slučaju ako bi d’Artez poverovao svetu koji je govorio istinu, a ne njoj, koja je lagala. Jer, nikada joj nije bio nadohvat ruke tako lep karakter, tako savršen muškarac, tako čista duša, ni tako nevina savest. Ako je bila skovala tako

surove laži, na to ju je, bez sumnje, navela želja da upozna pravu ljubav. Osećala je kako se ta ljubav pomalja u njenom srcu – volela je d’Arteza; bila je osuđena da ga vara, jer je želela da ostane za njega uzvišena glumica koja je igrala komediju pred njegovim očima. Kada je začula Danijelov korak u trpezariji, osetila je potres i drhtanje koji su je uzdrmali do najdubljih korena njenog života. To uzbuđenje koje nikada nije osetila tokom najpustolovnijeg života za ženu njenog položaja, dade joj na znanje da se kockala u svoju sreću. Njene oči, koje su gledale u prostor, obujmiše d’Arteza od glave do pete; videla je kroz njegovu kožu, čitala je u njegovoj duši: dakle, sumnja ga čak nije ni okrznula svojim krilom slepog miša. Užasno uzbuđenje izazvano tim strahom imalo je tada svoju reakciju: sva srećna Dijana se zamalo nije ugušila od radosti; jer nema stvorenja koje ne bi imalo više snage da podnese bol nego da odoleva najvećoj sreći. – Danijele, ogovarali su me i ti si me osvetio! uzviknu ona ustajući i šireći ruke da ga zagrli. U dubokom čuđenju koje u njemu izazva ta rečenica čiji su koreni za njega bili nevidljivi, Danijel dopusti da mu dve lepe ruke obujme glavu, i kneginja ga poljubi kao sveca u čelo. – Kako ste znali... – O slavni zvekane! zar ne vidiš da te ludo volim? Od tog dana, nije više bilo reči o kneginji de Kadinjan ni o d’Artezu. Kneginja je nasledila od svoje majke neko imanje, provodi svako leto u Ženevi u jednoj vili sa velikim piscem i vraća se na nekoliko zimskih meseci u Pariz. D’Artez se pojavljuje samo u Skupštini. Najzad, veoma retko objavljuje. Da li je to rasplet? Da, za ljude od duha; nije za one koji žele da znaju sve. Žardi, juni 1839.

FERAGUS, STAREŠINA TESARSKOG ESNAFA Ektoru Berliozu

GOSPOĐA ŽIL Postoje u Parizu izvesne ulice koje su na rđavom glasu kao osramoćen čovek; zatim, ima plemenitih, pa jednostavno – poštenih ulica, onda mladih, o čijoj moralnosti svet još nije stvorio mišljenje; potom, ulica – mučkih ubica, onih koje su drevnije od starih udovica, ulica dostojnih. poštovanja, pa uvek čistih i onih koje su večito prljave, radničkih, marljivih, trgovačkih. Jednom reči, pariske ulice imaju ljudske osobine i svojim izgledom nam nameću određena mišljenja od kojih se ne možemo odbraniti. Ima ulica propalica gde ne biste želeli da stanujete, i onih gde biste rado boravili. Neke ulice, kao Monmartr, imaju lepu glavu, dok im je završetak nalik na riblji rep. Ulica de la Pe je široka i velika; ali ona ne budi ni jednu od onih prijatnih i plemenitih misli koje dušu podložnu utiscima obuzimaju usred Ulice Roajal, a svakako joj nedostaje veličanstvenost Trga Vandom. Ako se šetate ulicama Ostrva Svetog Luja, potražite uzrok bolesne tuge koja vas inače obuzima samo u samoći, u sumornom izgledu kuća i velikih i pustih palata. To ostrvo, leš zakupaca poreza, liči na parisku Veneciju. Trg Berze je bučan, živ, razbludan; lep je samo po mesečini, u dva sata izjutra. Danju je to Pariz u malom; noću je nalik na sanjarije o Grčkoj. Zar Ulica Traversjer-Sent-Onore13 nije besramna? Ima tamo zlih kućica sa dva prozora, u kojima, sa sprata na sprat, vladaju poroci, zločini, beda. Uske ulice, okrenute severu, gde sunce navraća samo tri ili četiri puta godišnje, smrtonosne su ulice, koje ubijaju nekažnjeno. Današnja pravda se ne meša u to; ali nekada je, možda, Parlament pozivao policijskog poručnika da ga izgrdi zbog njih, i doneo bi barem poneku odluku protiv ulice, kao nekada davno protiv perika crkvenog sabora iz Bovea14. Međutim, gospodin Benoaton de Satonef je dokazao da je smrtnost u ovim ulicama dvostruko veća nego u ostalim. Iskažimo ukratko ova mišljenja jednim primerom: zar Ulica Fromanto15 nije istovremeno i smrtonosna i razvratna? Ova zapažanja, neshvatljiva izvan Pariza, razumeće, bez sumnje, ljudi skloni proučavanju i razmišljanju, pesništvu i zabavi, koji u lutanju Parizom umeju da sabiraju množinu nestalnih zadovoljstava, u svakom času između njegovih zidina. Shvatiće oni za koje je Pariz najdivnije među čudovištima: tamo – lepa žena; nešto dalje – star i ubog; ovde – nov novcijat kao novčanica nove vlade; na ovom uglu, elegantan kao pomodarka. Uostalom, on je savršeno čudovište! Njegovi su tavani neka vrsta glave pune znanja i nadarenosti; njegovi prvi spratovi su srećni stomaci; njegove su radnje – prava stopala; odatle polaze sva trčkarala, svi prezaposleni. 13 Sada Ulica Molijer, između Ulica Rišelje i Sent-Onore. 14 Aluzija na sudske opomene koje je Sabor katedrale iz Bovea uputio 1685. godine jednom kanoniku zato što je hteo da vrši bogosluženje sa perikom na glavi. 15 Između Keja Luvra i Trga Pale-Roajala.